Novak Kilibarda – lik i djelo

Ki­li­bar­di­na za­pam­će­nja, ko­ja su u osno­vi nje­go­ve pro­ze, sa­mo su for­mal­no ve­za­na za isto­rij­ske do­ga­đa­je i lič­no­sti; zbi­va­nja se u toj pro­zi ne sa­gle­da­va­ju iz per­spek­ti­ve ne­kog op­šteg dru­štve­nog ili stra­te­škog sta­no­vi­šta, ne­go upra­vo iz per­spek­ti­ve ljud­skih po­tre­ba, čo­vje­ko­ve že­lje da u ve­li­kim do­ga­đa­ji­ma pre­po­zna ele­men­te vla­sti­te tje­sko­be i dra­me. Za­pam­će­nja pre­ko­ra­ču­ju isto­ri­ju upra­vo u onoj mje­ri u ko­joj na­pu­šta­ju pod­ruč­je op­šteg i jav­nog zna­ča­ja i po­sta­ju stvar in­di­vi­du­al­nog i in­tim­nog do­ži­vlja­ja; isto­ri­ja i osta­je za­bi­lje­že­na u ljud­skom pam­će­nju kao hro­ni­ka du­še i njen in­tim­ni ka­len­dar. A Ki­li­bar­di­na za­pam­će­nja i ne­ma­ju cilj da ob­ja­sne do­ga­đa­je ni­ti da či­nje­ni­ce pred­sta­ve kao objek­tiv­ne da­to­sti jed­nog po­ret­ka; iz tih pre­da­nja pro­go­va­ra ogo­lje­na ljud­ska du­ša su­o­če­na sa ču­dom po­sto­ja­nja i ne­raz­lu­či­vo ve­za­na za svi­jet taj­ni ko­je još je­di­no ona ču­va. U tom smi­slu fol­klor­ni ka­rak­ter Ki­li­bar­di­ne pro­ze sa­mo je je­dan vid is­po­lja­va­nja iskon­ske stva­ra­lač­ke te­žnje da se knji­žev­ni go­vor iz­jed­na­či sa po­stup­kom ob­na­vlja­nja taj­ni svi­je­ta.

 

Ni­ko­la Ko­vač