Novak Kilibarda – lik i djelo

Ki­li­bar­din knji­žev­ni po­du­hvat uto­li­ko je vi­še do­sto­jan po­što­va­nja što je re­a­li­zo­van u do­di­ru sa gra­đom ko­ja je pi­sca la­ko mo­gla na­ve­sti da pod­leg­ne is­ku­še­nju lo­ka­li­stič­kog, a ti­me i umet­nič­ki ne­do­ma­še­nog na­či­na ka­zi­va­nja, is­ku­še­nju ko­me je ne je­dan autor i ne jed­nom pod­le­gao. Pred­met Ki­li­bar­di­ne umet­nič­ke pa­žnje ta­kve je pri­ro­de da ne­kog ma­nje vič­nog pri­po­ve­da­ča ta­ko­re­ći ma­mi na iz­ve­sna parti­ku­la­ri­stič­ki obo­je­na knji­žev­na (ili bo­lje re­ći ne­knji­žev­na) re­še­nja. Ovom is­ku­še­nju No­vak Ki­li­bar­da uspe­šno je odo­leo pre sve­ga za­hva­lju­ju­ći i to­me što mu je po­šlo za ru­kom da pre­ma svo­jim ju­na­ci­ma i nji­ho­vom sve­tu us­po­sta­vi od­nos jed­ne fi­ne, bla­go­hu­mor­ne dis­tan­ce, na­di­la­ze­ći ta­ko nji­hov sku­čen du­hov­ni vi­do­krug i da­ju­ći svom umet­nič­kom ka­zi­va­nju onu me­ru uni­ver­zal­no­sti bez ko­je ne­ma va­lja­nog knji­žev­nog ostva­re­nja.

Ni­ko­la Mi­lo­še­vić