Novak Kilibarda – lik i djelo

Univerzalna priča života

Ki­li­bar­din li­te­rar­ni svi­jet je i ko­mi­čan i tra­gi­čan. Prem­da je te­ku­ća knji­žev­na kri­ti­ka pre­te­žno ozna­ča­va­la tog pi­sca kao hu­mo­ri­stu, osnov­no sred­stvo nje­go­ve dis­tan­ce je­ste iro­ni­ja. Ipak, osnov­ni fi­lo­zof­ski ton Ki­li­bar­di­ne pro­ze ne­ri­jet­ko na­gi­nje ka jed­noj u osno­vi fa­ta­li­stič­noj kon­cep­ci­ji. Nje­gov pri­ča­lac, uosta­lom, sa fi­lo­zo­fič­nom le­žer­no­šću, sa pu­nom kon­tro­lom emo­ci­ja, pri­po­vi­je­da o vla­sti­tom ži­vo­tu kao o tu­đem, da­ju­ći ta­ko svo­joj pri­či smi­sao op­što­sti i ukla­pa­ju­ći je, kao po­je­di­na­čan slu­čaj, u ve­li­ku uni­ver­zal­nu pri­ču ži­vo­ta. Iz te pri­če se slu­ti i ne­što ne­is­ka­za­no, va­žni­je, što se uka­zu­je tek u ma­glo­vi­tim ob­ri­si­ma, ne­što što je mo­žda sa­že­to u na­slo­vu Ki­li­bar­di­ne zbi­r­ke Sve je to na­kva sud­bi­na. Ki­li­bar­di­no pri­po­vi­je­da­nje se iz­di­že na ni­vo ve­li­ke, op­se­siv­ne, po­tre­be i kao ta­kvo po­pri­ma, u iz­vje­snom smi­slu, ka­rak­ter du­hov­nog te­sta­men­ta, u kom su za­pe­ča­će­ne ve­li­ke taj­ne pro­šlo­sti i po­ru­ke za bu­duć­nost.

No­vo Vu­ko­vić