Novak Kilibarda – lik i djelo

Crnogorska hronika

CRNOGORSKA HRONIKA – VREMENA MATA GLUŠCA      

MAGIJSKI KRUGOVI KILIBADRDINE PRIPOVIJESTI

Crnogorska hronika, vremena Mata Glušca samim svojim naslovom nagovješatva sadržaj koji je sistematično raspoređen između istorije, uglavnom zapamćene u narodu,  i imaginacije, koja svojom fantastikom zadovoljava sve elemente ljudske znatiželje za odgonetanjem vlastitog postojanja i životne sudbine.

Imajući u vidu da istorija, „kao tok znači pozornicu na kojoj se odvija svaka vrsta igara, komičnog, tragičnog, harlekinskog“, Kilibarda istorijske događaje i likove koristi isključivo kao konstrukciju i temeljnu armaturu u koju utkiva i učvoruje nezbježno narodno viđenje tih tokova, dajući mu nove dimenzije i značaj. Kao neumorni istraživač i pratilac svih značajnijih društvenih i istorijskih kretanja i dramatičnih procesa do kojih dopire ljudsko pamćenje, pisac samo prividno svoje pripovijedanje ponekad dovodi u čvršću međuzavisnu vezu s nekom istorijskom činjenicom u „majstorskom rešetu“, upražnajvajući jedan sasvim novi postupak umjetničkog djelanja, bilo da se radi o negaciji i restauraciji nametnute istorije, njenom preispitivanju i doradi, ili literarnom potčinjavanju prefinjenim estetskim kriterijumima forme, stila i jezičkog oblikovanja.

Veoma jaki likovi i jaki događaji pripovijedački Kilibardin nerv često dovode do prepletenosti stvarnih istorijskih događaja sa onim nestvarnim, neuhvatljivim, ili nedopričanim. Od same pojave u književnosti (pripovijetke Vražji vrti, 1975) Kilibarda se odupire i kontrira svakakvim spoljašnjim šablonitiranim i ideološko-političkim uticajima, koji su mnoge pisce u modernističkoj eposi literarnog razvoja na jugoslovenskim prostorima (kada književno stasava i Kilibarda) vodili u manirizam i konfrontaciju s umjetničkim poimanjem stvarnosti i duhovnog nasljeđa.

Dušan Kostić je uočio da Novak Kilibarda „od patrljka prošlosti pravi cjelovitu živu sliku“. Upravo tako! Taj „patrljak“ je zapravo samo embrionalna veza između nečega što se zaista moglo i dogoditi i onoga što kroz imaginaciju i sadržajnu nadogradnju nudi pisac da bi zadovoljio čitaočevu potrebu da u značajnim, prelomnim događajima pronađe svoju ulogu u zapliva u rijeci narodnog kolektivnog stvaralačkog duha. Pisac zapravo pred svoje čitaoce, bolje reći slušaoce, podastire nešto što se može podvrći sveobihvatnijem posmatranju i kritici, ono što mora da se otme i oslobodi dogmatskog posmatranja vlastite prošlosti. Pisac, naravno, ne napada istoriju niti mijenja utvrđene godine i imena njenih glavnih junaka i kreatora, on samo te događaje i junake fantazmagorijom propira u nestrpljivoj znatižečlji u radoznalostima svojih čitalaca i daje im sasvim novo spoznajno, literarnije mjesto i ulogu.

„Cjelovitu živu sliku“ – ocijenio je  Dušan Kostić.

Kilibardin čitalac ośećajno i iskreno prima sve ono što mu se kroz pripovijetku saopštava i tako svjesno od sebe odagnava kliširane kritičarske floskule da je to neko „novo čitanje istorije“. To je za njega svestran, sveobuhvatan umjetnički pogled pisca na istorijske detalje koji su zemljotresno uticali na čovjekov tjeskobni život, neizvjestan od početka do kraja, testira njegovu intelektualnu formu u snažnom metaforičkoj matici, aktiviranjem podsvijesti i razobličavanjem fakata od raznih vremenskih naslaga i ideološko-političkih sjenki koje se u njegovoj glavi odslikavaju kao ožiljci jave i sna, do obezbjeđenja angažovanog mjesta u tom društvenom procesu. Kilibardin artizam i estetizam uštogljenoj i zarobljenoj istoriji, ovjenčanoj epikom i strunama gusala, prilazi nijansiranom analtikom promjene ljudskih karaktera u nesigurnim životnim uslovima. Sve se to multiplikacijski uklapa u jezičku Kilibardinu riznicu i njegovim pričama daje univerzalne umjetničke kvalifikative o ukupnom antropološkom statusu crnogorskog mikrokosmosa u nemirnim vremenima i na turbulentnim prostorima. Otvarajući čovjeku duhovne vidike i vežući ga i srcem i dušom za priču, kao svoga iskrenog sagovornika, Kilibarda veoma vješto zaobilazi opasnonosti realističkog literarnog poimanja svijeta i u prvom planu čovjeka posmatra nad ponorom vlastitog otuđenja, očajnika uhvaćenog u stupicu dilema i nerješivih problema na putu opstanka, u stalnom sukobu s nametnutim opštim normama i vlastitim nadama i željama, od rođenja do kraja. U toj ravni Kilibarda nagovještava prelomni čin otpora prema svemu što se nameće kao tradicionalno etičko, provjereno pravilo i životni kliše i s uočljivom dozom skepse otvara vidike na život kao na nešto okoštalo, a ne nešto čemu treba prilaziti individualistički, samosvjesno, kritički mudro i kreativno. I iz istorijskog i iz umjetničkog literarnog ugla. Ići mu spremno i srčano u susret. To se zapravo može uzeti i kao pišćeva direktna reakcija na prozu koja se prilagođavala ukalupljenim književnim teorijama i normama, stereotipnom pogledu na život i vrijeme, didaktički forsirajući junake, od glavnog do sporednog u crno-bijeloj tehnici i prema moralnim uzusima aktuelne politike, raspoređivanjem dobra i zla po ukusu spoljnih faktora, a ne po ukusu pripovijedača i očekivanja njegovih čitalaca. Kilibardin etički angažman ide u dva smjera: ka svestranom preispitivanju istorijske  istine i njenih aktera i, drugom, ka uobličavanju savremenih normi važnih za ljudsko opstajanje i individualno i u kolektivu. Takva humanizacija prošlosti daje puni značaj svemu onome što Kilibarda tretira u Crnogorskoj hronici, vremena Mata Glušca: sve se analizira kroz parametre estetskog, psihološkog, sociološkog, etičkog, epskog, etnološkog pa, neizostavno, i istorijskog. To je književnost koja čitaocu daje podsticaje i razbija njegove predrasude, razara mu iluzije i pod reflektore stavlja zablude i utopije za sveobihvatnije filosofske i sociološke antropološke analize.

Formalno utemeljena na događajima i istorijskim likovima,  Crnogorska hronika otvara niz sudbonosnih pitanja sa jednog veoma interesantnog prostora antejski vezanog za pišćev zavičaj. Ovo je roman koji pričom kao ljudskim lijekom problemski piristupa sveukupnom životu, jednostavnim sredstvima naracije prilazi istini kao oslobađanju od zabluda i dilema, o vlastitim korijenima, rađanju i bitisanju. O  smrti kao neumoljvom zakonu. Ovo je roman ljudskih poriva, snažnih strasti, roman zapleta i neočekivanih raspleta na banjanskoj bezvodnoj vjetrometini, roman nadanja, optimizma, menatliteta i karaktera, upečatljiv pogled na  tradiciju jednog svojevrsnog bratstveničkog,  plemenskog, kraiškog, pograničnog sporog soociološkog stasavanja u širu društvenu zajednicu i organizovano društvo.

Kilibardu, kao malo kojeg jugoslovenskog pisca, čitaoci čekaju otvorenog srca.

Kad se uđe u istorijsku utrobu, a Kilibardin Pričalac, odnosno Pričalac-istraživač, to radi skalpelom do samih srčanih zalizaka i moždanih režnjeva, iz ljudske podsvijesti se bude interesnatni događaji koji su imali, čini se, presudan značaj za čudesne sudbine ljudske, zapletene u piščevu neiscrpnu imaginaciju. Pričalac-istraživač ih u stvari koristi samo kao ilustraciju za otvaranje teme kojom se bavi, dok kao dokaze za to koristi svoje pouzdane i provjerene izvore, pet banjanskih „svjedoka“ koji još nijesu ništa važno prećutali i zanemarili. Njegova biblioteka su pamtiše Petar Nikolin, Šćepan Sarić, Trivko Zupljak, Pule Golubov i Vojin Čalov, a njihovo autoritativno minuciozno retoričko nadgornjavanje, shodno volji Pričaoca, svakoga iz posebnog intelektualno-obrazovnog i društveno pozicioniranog ugla, daje živost naraciji tako da je veoma „opasno“ početi čitati Kilibardine pripovijetke uveče ako nijeste spremni na nesanu noć. Književnom kritičaru Veroslavu Rančiću dogodilo se da s Kilibardinim Suložnicima, romanom bola u ruci dočeka zoru. U toj sistuaciji uopšte više nije ni važno da li je polazna istorijska činjenica bila tačna; ona se brzo gubi pod narativnim naslagama i ostaje tamo kao znak narodnog śećanja.

Samo vrhunski majstori pripovijedači mogu popularnu istoriju, toliko puta propranu kroz narodnu kreativnu kolektivnu dušu, a često i guslarski opjevanu, pretvoriti u priču za slušanje i s nje skinuti sve slojeve zaborava i  osloboditi je glorifikacija i legendarnih svojstava po čemu je Crnogorci veličaju do neba i na domaćem i na stranom terenu. Kilibarda životnu tjeskobu banjanskog čovjeka, sudbinski vezanog za puko preživljavanje i održavanje  smješta u prostore triju carskih interesnih sfera, koje bez najave i pardona nalijeću na odbrambeni štit što se stoljećima kuje i sklapa u podlovćenskoj Crnoj Gori i koji vjekovima vapijuće kreše slobodarsku iskru u ljutom kamenu. I to je samo u Crnogorskoj hronici povijest, ostalo je sve fantazmogorija, koja se širi u koncentričnim krugovima kao nadno tijesto do narativnog epiloga kakav niko ne može da predvidi. Kilibarda je jedini crnogorski pisac koji je sve vladike i vladare  dinastije Petrovića pretočio u književne likove, „obradio“ ih u društvu s turskim dostojanstvenicima na prostorima Crne Gore i Hercegovine, osvrnuo se na ljubomorne apetite velikih sila na crnogorsko-hercegovačko slobodarstvo, preko pojave islamizacije i njenog širenja u podozrivim međunacionalnim i međukonfesionalnim odnosima ljudi istog plemena, zaokpljenih vlastitom osamljenošću i selidbama, vjekovima izloženih strahu i udarima nenajavljivanih civilizacija, koje su na ovaj krš pristizale uglavnom kroz puščane cijevi s jekom topova i gromova, do novog doba. Sve je to za Kilibardinog Pričaoca-istraživača samo startna osnova iz koje će krenuti bujica njegovog viđenja svega što se dogodilo i zastalo u čovjekovom pamćenju od Petrovića, preko mostarskih vezirstava, nikšćićkog nasljevanja i raseljavanja, pa turskog useljavanja i uskočkog nicanja… I tako redom.

Opijajuća mistifikacija je drugi sloj koji se virtuelno okreće oko Kilibardine istorije, koja svemu daje svoj tajnoviti magijski pečat i značenje. Kilibardin Pričalac-istraživač odlično zna da bez mitova  koji teku žilama njegovih slušalaca i čitalaca nema ništa od njegove priče i da se samo mitom može dobiti bitka protiv zaborava i osvježiti narodno śećanje. Taj sloj pisac najbolje potkrjepljuje životim primjerima, počev od narodnog vjerovanja u celibatski egoizam pravoslavnih vladika i Vladike Rada, koji je poklonio ljubav Bogu, a onda je muški usmjerio k ženi u vodenici, prirodno i snažno, do zduhaća Mata Glušca koji se u naslovu romana pojavljuje kao usmjeravajuća veza između usmene književnosti i savremene pišćeve znatiželjnosti, kao ulazak u neizvjesnu budućnost, kojoj treba vidovnjak, bajkoviti zmajoviti prorok i gatar, kakav je Mato, da je predvidi, kao što naslućuje ratove i vidi vlastiu smrt.

Mato Glušac je  neumorni mistifikacioni pratilac vremena i ljudskog nastojanja da sve teško u životu objasni tuđim čudotvornim iskustvom i djelom, pjesnički obučen u folklorističke haljine i glavni Kilibardin analitičar istorijske, socijalne, kulturne i egzistencijalne tematike, intuitivno religiozno izvajan po ukusu maštovitog banjanskog čovjeka. U vajanju čudotvornog lika Mata Glušca pisac je pripovijedački podstupak podastrao snažnom poetikom.  Mato Glušac ne dolazi na svijet kao svako drugo banjansko dijete. Njegovo rađanje pod mjesečinom sudbinski ga usmjerava u nedokučive tajne kao „iksana“ kome  „je misao neđe drugo“ i da „ga ima pa ga nema“, da je nenadni gost „od zime i jeseni, a ne od ljeta i proljeća“, da zaobilazi sva porodična slavlja, da ne ide tamo „đe pop dodi s epitrahiljom da služi“. Mato je pravi osobenjak i vizionar, opsjednut čarima i neuhvatljivošću do bajkovitosti koje se mogu naći samo u dječjim uspavankama. Na Mata  „pašćad ne laju“ on „zauvija kao vuk“, prati poplave („Eto ga Rječanima i đavolu!“), „sve zna što drugi ne znaju“ i kome se „nije smjelo preporiječiti, niti je dopuštao da ga ti što pitaš o onome što on brez pitanja kažuje“; to je onaj Mato što je prorokovao da će kroz viluški kraj proći „gvozdena zmija“, koja će se „najviše promučiti kad bude prolazila kroz Kešeljev vao“, koju je obistinio  Franjo Josif kad je „zavladao  s Bosnom i Eercegovinom i zapalaverio da gradi željezničku prugu kroz svu zemlju i na sve strane, kao što pauk plete njegovu mrežu!“ Ta fabula u ušima slušalaca zvuči uvjerljivo i u njihovim glavama stvara sliku o prošlosti koje nema bez onih s nesvakidašnjim osobinama da protumače i otvore sve životne dileme i najave spas ili fatalni ishod, u kojima se minuciozno tretiraju narodna mudrost i etika u okovima patrijarhalnih normi. Preplićući legendu i epiku Kilibarda eliminiše svaki nesklad između savremenosti i prošlosti u kojima vladaju nepobitni zakoni života.

Posmatrajući ljude i grupe kojima ti ljudi pripadaju, Kilibarda je, koristeći se Šeherzadininim stilom i upor­nošću našao način da tajanstvenu sliku prošlosti u javnost pretoči kao nešto što se moglo zaista i dogoroditi. Takvu spisateljsku uvjerljivost ima malo koji pisac.

Kilibarda se na prvi pogled doima kao spasilac narodne priče pred medijskim besprizornim naletima no­vih civilizacijskih dostignuća i raznoraznih modnih trendova. Odavno narodnoj priči, kao retoričkoj formi, prijeti totalno iščeznuće, prijeti joj nestanak u poplavi raskalašne egois­tične folk savremenosti i opšte duhovne bezośećajnosti kakva se decenijama plasira kroz tzv. novokomponovanu narodnu muziku, tzv. postmodernu književnost, tzv. Avangardno slikarstvo i tome slično. Zato ni Kilibardi ni njegovim junacima nije ni­malo lako sačuvati tu izvornu priču. Nije, naime, nimalo lako posmatrati  sadašnjost kao poprište u kome moraju sami da učestvuju – dotle da se istovremeno pokažu i u svjetlu idelane prošlosti i u očima surove budućnosti, i obrnuto: u svjetlu surove prošlosti i očima idealne budućnosti. Njihov nastup na tom poprištu je iskren do prostodušnosti, često bukvalno naivan, bez ikakvih zlih namjera prema bilo kome. Kilibardin Pričalac-istraživač ni jednog momenta ne iskače iz pozicije rado slušanog narodnog pamtiše i poznavaoca istorije i njenih stvaralaca, zadržavajući sebi pravo da svoju priču, kad to zatreba, a nikad bez pravog povoda, propusti kroz blagu ironiju, koja inače daje pečat cjelokupnom Kilibardinom književnom djelu. Piščeva snaga dolazi upravo do izražaja u vještini da s nevjerovatnom lakoćom miri prirodne i ljudske suprot­nosti i zavade, da čovjek dobro razumije vlastitu prošlost, bez obzira na nesigurnost i neizvjesne putokaze na koje ga je uputila i koje mu je ostavila. To razumijevanje ide dotle da bez ikakvih problema blagodarno komuniciraju nebo i zemlja, san i java, rat i mir, sreća i nesreća, ljubav i mržnja.

Borba Kilibardinih junaka uglavnom se bazira na nedovršenoj i neispričanoj istoriji, ostaloj u sjećanjima pod baldahinom vremena da bi se u sadašnjosti pojavila kao upečatljiva realnost koju niko ne može da ospori. Ljudsko nastojanje da odgoneta istorijska zbivanja, koja su zapam­ćena kao socijalne i moralne promjene u načinu života i dolazak civilizacija u „prostore netaknute divljine“, kako su na egzotičnu Crnu Goru gledali putopisci iz razvijenog svijeta, izraz je procjene vlastite pozicije u vremenu i prostoru, u istoriji  i geografiji, biologiji i filozofiji. Istori­jske međe, kao što su mnogobrojni ratovi, gladne godine, bolesti i epidemije, dolazak pruge, puta, struje, prenose se kao stradalačke i pobjedničke priče uklopljene u intimu koja prati ljude do kraja života, i još dalje – dok seže pripovijedačko sjećanje.Kilibarda je majstor da u tom kontekstu istorije i intime pronađe literarne junake koji s lakoćom mogu dočarati sve ljudske porive, glavne svje­doke ljuskog postojanja.

Sreća, Strah, Smijeh, Strast, Suze, Srdžba, San, Seks, Slutnja, Sumnja, Spas – univerzalni su činioci čovjekove biološke i psihološke strukture otkad je čovjek nastao. Oni su i nezao­bilazna tema pisaca u osvajanju stvaralačke slobode kao njihovog osnovnog cilja. Kilibarda je svoju stvaralačku slobodu gradio upravo na najdelikatnijoj tematici koja se provlačila kroz vrijeme i koja je u bajkovitoj ambalaži sačuvana za dogradnju savremenim sadržajima i dizajnom. Pisac pri tom dokazuje da oni u plemenskom ambijentu samo drugačije pulsiraju kroz iskreniji odnos prema čovjeku i njegovoj sudbini, dok izvan plemena imaju ele­mente univerzalnosti uokvirenoj u vječnost ljudskog nez­aborava.

Interesantno je kako Kilibarda odmjerava odnose stvarnosti i fantastike u svojim pripovijetkama i ro­manima. Više se prostora daje čudesnom, nevjerovatnom, jer preko njega se lakše dostiže ubjedljivost i prijemčivost pripovijedanja, dok se stvarnim događajima prilazi rela­tivno, kao što i jeste svaka stvarnost relativna i izložena raznim uticajima kroz vrijeme. Kilibardin Pričalac-istraživač je ub­jedljiv posmatrač i svjedok svih događaja koje pitkom re­torikom i osobenom poetikom ubacuje u savremenost, pred novog čovjeka. I tu dolazi do izražaja nevjerovatna vještina u odmjeravanju realne prošlosti i piščeve imagi­nacije. Stvarno postaje relativno, promjenjivo, nestvarno, a nestvarno postaje stvarno, opipljivo, blisko. Zato su čitaoci neraskidivi dio Kilibardinih pripovijedaka i romana. Ko­liko i Pričalac oni učestvuju u obogaćivanju vlastite mašte i jezika koji tu maštu prati. Tu nema sukoba, isključivosti, svađe, replika, već sazrijevanje proznog izraza ide uho­danim kanalima usklađivanja, dopunjavanja – ponekad do idealizacije mašte u odnosu na profanu stvarnost. Takva rekonstrukcija prošlosti i savremenosti najbolja su osnova za predviđanje budućnosti i svojevrstan  su izvor za izu­čavanje ne samo dokumentarista, istoričara i sociologa, estetičara i književnih kritičara, već i etnologa, mitologa, seksologa, folklorista, muzičara, reditelja, psihologa. Lingvista posebno.

Čvrsto oslonjen na istorijske tokove utopljene u maglovite prostore śećanja u kojima se prepliću mit i istina, Kilibarda kroz svoje pripovijedačko rešeto protura samo ono što potvrđuje stare istine da nema “učiteljice života” bez iluzija i obmana. Kilibardin Pričalac-istraživač je uistinu univerzalni poznavalac svega vidljivog i nedivljvog, zapisanog ili zapamćenog, lažnog ili istinitog, on je najo­prezniji književni posmatrač u dosadašnjoj crnogorskoj literaturi, pa i mnogo šire. Novak Kilibarda se kao književni teoretičar i pisac sasvim predao tom narodnom pamćenju, toj neicrpnoj lit­eraturi koja nudi svojevrsne odgovore na sve zablude i misterije kroz koje smo prolazili (i prolazimo), ukazujući istovremeno na moralne dimenzije društva u oslobađanju od mitova i kultova, istorije prenapregnute bezgrešnicima i nedodirljivima. Krećući se znalački kroz narodne umotvorine on je naišao i na mnoge dokaze koji ruše magičnu sliku o narodnim prvacima, vladikama i vojvo­dama, glavarima i serdarima, barjaktarima i perjanicima, pametarima i dvorskim ludama, gledanim prvenstveno kroz načela crnogorskoga čo­jstva i junaštva. Kili­barda je kao glavno oružje u borbi protiv nametnute istorije primijenio pisanje priča iz narodnog sjećanja, nudeći, zapravo, ogledalo u kome se kroz vrijeme ogledala crnogorsko-plemensko, stočarsko-nomadsko, primitivno društvo. Od svog Pričaoca-istraživača, kao neuništivog literarnog svjedoka te narodne istorije i narodnog pamćenja on boljeg vodiča kroz život nije mogao naći, niti boljeg advokata protiv zakržljalih, konzerviranih, jed­noumljem zarobljenih kritičara i posmatrača njegovog rada.

U dosadašnjim književno-teorijskim analizama Kilibardine proze nema, međutim, podrobnijih pogleda na njenu osnovnu armaturu – na likove koji često bez bilo kakve najave izrastaju iz istorijskih pamćenja Pričaoca-istraživača, te na njihova glavna svojstva kojima se lijepi pažnja slušalaca za neodoljivu pirču, a to su, prije svega – narodna erotika i zdrav narodni humor. Kilibardini junaci se zapravo kreću u magnetnom polju koje bez prestanka prožimaju humorna armatura i osobena narodna erotika – dvije najveće tajne čovjekove radoznalosti na svim nivoima. Sve to ide linijom razgraničenja nagona i razuma, potkrijepljeno pričom o događajima iz dalje i bliže prošlosti i upečatljivim lik­ovima koji su u njima učestvovali. Stoga su Kilibardine priče više okrenute pojedincu koji se kao član lokalne društvene zajednice obrio u nekom vremenskom vrtlogu sam sa sobom, otvarajući dilemu vlastitog postojanja i spasenja, male snage za bilo kakve velike promjene.

Veseo, često revolucionarni, praskavi i nepristrastni humor i priča o erotici svaki put bljecnu kad popusti povjerenje, zaškripi, olabavi ili zatreperi sugestivna veza između Kilibardinog Pričaoca-istraživača i onih kojima se on obraća. A piščev pričalac i njegovi slušaoci neobično su slični po vokaciji i poimanju života. Upravo u korelaciji zdrave narodne erotike i zdravog narodnog humora pojavljuju se univerzalne umjetničke poruke, koje, takođe, u svojoj kritičarskoj površnosti zanemaruju budni analitičari Kilibardine literature, a koje, u stvari, tematski i literarno sublimišu kompletnu prozu ovog pisca.

Novak Kilibarda kao odličan poznavalac usmene književnosti i narodne duhovnosti, isprožimane kroz istoriju raznim ideološkim i neprirodnim, nametnutim uticajima (od ostataka paganizma, preko monoteizma i bogumilskog jeretizma i čistunstva, uz snažna ideološka i politička ograničenja koja su nekima dolazila do glave, a odlazila s glavom) naglašenom erotskom tematikom svoju literaturu oslobađa od svih eventualnih zabrana, iako je to u veoma skučenom istorijskom i sociološkom ambijentu iz koga vrcaju njegove priče veoma teško. Razbijajuću hadumski egoizam i iskompleksiranost, dogmatično moralisanje i teoretisanje, neiskrenost i dvoličje, pisac svoje poglede na prirodan, zdrav erotski odnos između žene i muškarca, po pravilu, pojednostavljuje do suptilne, najnježnije ravnopravne prezentacije „ukrštenih kopalja“ u zanosnom činu, s jedne strane, i, s druge, literarnog umjetničkog vrhunca, koji se vizuelno, po prirodi stvari, svodi na, kako to pisac često slikovito konstatuje – dizanje tabana u gornje tavane! Tako to, inače, i biva! Bez trunke lascivnosti ili bluda

Kilibardini junaci u potrazi za tjelesnom nasladom ni u daljini ne osjećaju potrebu za trubadurenjem ispod prozora, udvaranjem, nemaju talenta za pjevušenje i recitovanje, romantično izlivanje ljubavi na mjesečini, ne znaju za uzdahe niti za platonske dodire. Nemaju, naime, romantičarskog sluha za poeziju „o zaključavanju dragana u srce i gubljenju ključića“. Oni su erotični akteri i takmaci koji, što bi se reklo, rade radnju u skučenom ambijentu koji se širi pod pritiscima snažne seksualne eksplozije. I Eros bi, Afroditin sin, imao ponešto da nauči od Kilibardinog Pričaoca-istraživača „zabranjenih mjesta“, mitskih lokaliteta, tradicionalno erotski funkcionalnih goveđih jasala, tamnih noći i „dušmanskih“ zora i svitanja, o tome kako erotika funkcioniše po ćoškovima magaza, u vodenicama kad žrvanj voajeru oduzima svaku mogućnost za prisluškivanje i nagoni ga na vlastite oči, kako funkcioniše u noći kad se i stidljiva mjesečina obazrivo i kurtoazno povlači da bi iz prikrajka gledala „čudo neviđeno“.

Kako TO radi kaluđer, kako trgovac, kako seljak, kako paša, kako aga, kako momče, kako čobanin, kako starac, kako nevjesta, kako udovica, kako raspuštenica! Malo je u Kilibardinim pripovijetkama i romanima ljubavi na meku dušeku u toploj ložnici. Ljubav se zbog ograničenosti vremena i „zlih očiju“, vodi na brzaka i uzajamnom voljom, ponekad sudbinski usmjerenoj ka rješavanju nekakve velike nevolje.

Kilibarda, inače, erotikom i njenim stalnim pratiocem humorom, koji se po prirodi stvari ne mijenja ni sadržajno ni stilski, povezuje  sociološke različitosti u životu, tradiciji, navikama, građanskim nivoima, ponašanju, moralu, vjeri. Tako Klibardin Pričalac-istraživač, koji je istovemeno s navedenim banjanskim pamtišama i osnovni pripovijedački izvor, uz skromnu sporednu ulogu u samoj radnji, svoj pripovijedački ćilim neprestano popunjava erosom i humorom. Popunjava ga dotle dok se tajna zamišljena kao lajtmotiv priče sassvim ne otvori. Gledajući na tajnu uz vremenskog ugla kao na glavni motiv radoznalosti, Pričalac-istraživač smije se životu, ne izlazeći iz umjetničkog miljea i uobičajenog poimanja morala koji često kao okov steže ljudske porive i požude.

Nema ljudskih tajni u pričama Novaka Kilibadre koje u stopu ne prati seks, nema istorijskog događaja koji se ne vrti u erotskim krugovima – od požude do klimaksa. Evo jedne scene iz priče Sveti Petar opredijelio Treblješane u Ljevište:

Leži pusta u zelenu travu, prosula joj se po cvijeću livadskome kosa

kao oblaci, a s  vr nje jedan od onije uskoka  što ponoći arlauču kao

divina. Rastegao uskok pa ljubi na tenane, udovici se rumene noge kao

dva plama vatrena, pljevaju okolo sojke i  kosovi, šumi morački izvor na

valove, a njima dvoma se čini kao da su sami u sva Ljevišta … Teško je

presuđivati da li su se treblješkijem gospođama više sviđali uskočki

dežmeci, što su im mišice zasukane kao ovnujski rog, ili uskocima

njihova mekšina i pitomina?

Slično onome kako je Aristotel branio smijeh kao prirodno svojstvo čovjeka, Kilibarda razbija uštogljene patrijarhalne moralne stavove o erotici, kao zabranu i nepoštenoj radnji. Kilibarda je zapravo najbolji nastavljač crnogorske usmene književnosti na kraju XX i počekom XXI vijeka, koja u sebi nosi sve elemente modernog oslobađanja čovjeka i njegovih prirodnih nastojanja i prohtjeva. On je pripovijedač-istraživač koji do perfekcije rableovski pojednostavljuje i osamostaljuje svoje likove, ne zazirući ni od „masnih riječi“ i  „nevaljalih radnji“ koje otima i otkriva ispod abažura lažnog moralizma i konzerviranog i zaostalog vjerskog dogmatizma i fanatizma i plasira ih na svjetlo dana, neprestano bogateći crnogorski književni jezik.

Malo je pisaca u crnogorskoj književnosti koji kao Kilibarda, optimistički jednostavno vjeruje u oslobođenu ljudsku prirodu, u duhovni i moralni, prostodušni, optimistički napredak čovjeka, u oslobađanje njegove ličnosti do – prava na bunt. Kilibarda vjeruje u buntovnost, makar se ti protesti pojavljivali i nekoj zabiti crnogorskih egzotičnih predjela, đe je struja stigla prije tridesetak godina, a o vodovodu niko ne misli, đe se početkom XXI vijeka škole razređuju i u tragovima nestaju, a školske biblioteke sele u podrume gradskih biblioteka ili završavaju na smetlištima. Taj „puniji način života“ kojim teži svaki čovjek na zemaljskoj kugli – i onaj ubijen ledenim vjetrom i kišom pored otvorenog ognjišta u kolibi ili kraj seoskog šporeta i onaj raspojasan i razgaćen pored gradskog kamina – Kilibardina je umjetnička liberalna opsesija, bez obzira na to koliko njegovo djelo bilo tvrdo vezano za istorijske tokove zaostale u glavama narodnih retoričara i ma koliko ono bilo omeđene tvrdim crnogorskim kamenjarem i sirotinjskom borbom za opstanak iz koga kubura nije prestajala da gađa, i neće prestati – “do konačne slobode“. Svako iz svog interesa i svako na svoj način. Kubura – crnogorska metafora za sve vrste dokazivanja; ona kubura iz zasjede, kojom je gađan turski trgovac ili kakav drugi neprijatelj i osvajač, nije, međutim, sasvim oslobodila dušu crnogorskog čovjeka, stasalog pod ponjavom na slamarici i izraslog u pomnog čitaoca Kilibardinih pripovijedaka i romana, ili ona kubura koju s vremena na vrijeme aktivira Kilibardin Pričalac-istraživač da bi razorno pogodio hipokriziju koja crnogorsko društvo permanentno prati otkako se pojavilo na istorijskoj pozornici, kubura koja dobija na značaju kao fenomen ustanka, kao prirodno oslobađanje, istorijsko kupanje i presvlačenje. Bilo je to dotle dok se nije pojavila vijagra (kojoj uopšte ne smeta reklamska glasnost niti javna indiskrecija) da potpomogne kuburu!

Ma koliko se na tom putu u Kilibardinom djelu nametale velike isrorijske ličnosti koje su krojile i prekrajale tokove istorije, njegovi glavni junaci su mali ljudi i njihovi problemi upleteni u čvorove tradicionalnih, plemenskih normi koje nameću porodica, škola, religija i politika, ali i oni odabrani koji u narodu žive nedodirljivi pod plaštom legende. Već pomenuta Kilibadina priča Ožiljak Vladike Rada svom svojom snagom napala je hipokriziju Crkve, vladičansko dvoličje, mitomaniju, idolatriju i puritanizam njegovih podanika. U Vladičinom Mlinu sve prašti od prirodnog erotskog naboja mladoga i lijepoga Rada Tomova prema „nevljesti“ koja je došla da samelje žito.„Okretao se žrvanj vodenički, a okreni se pamet Radu oko nevljeste, kreni krv u vrat onome đipcu od šesnes godina, te ti on po vr one nevljeste!“ Da se nenadno nije pojavio vodeničar, ne bi radio vatralj po glavi erosom napaljenog i zanesenog budućeg vladike, kaže Pričalac-istraživač. Ne bi onda bilo, veli, ni Gorskog vijenca, pa ni briljantnog opisa snaje Bana Milonjića, koja je na volšeban način iz vodeničkog ambijenta prešla „da se grije“, pored vatre „usred sjenokosa“. Bez takvog iskustva bila bi drugačija i Noć skuplja vijeka.

U takvim specifičnim momentima kada Kilibardin Pričalac–istraživač erotici daje snažne sudbinske elemente i tokove, pisac ni jednog momenta ne odolijeva izazovima raskalašnosti, razvrata i vulgarizacije, već se drži nepisanog etičkog pravila da se sve zbilo u vidljivim i nevidljivim odajama i u naletima i sudarima strasti i tjelesne požude, gledano iz raznih perspektiva i raznim jezičkim postupcima i nijansiranjima. Upravo onokoliko koliko erotici i treba zadrške tajnovitosti da se ne bi u javnosti pojavila u svim svojim šokantnim elementima razobličenosti i strastvenosti. Ono u vodenici, čini se, nije zapazio ni dežurni posmatrač ljubavnih dešavanja – krilati dječak s lukom ili lirom u rukama. I Venera je spavala. Nije viđela kako erotika nadgornjava ljudsku mizeriju i ignoriše sve programske forme i ograničenja, dovodeći ih do epikurskog raspoloženja i punijeg načina života. Kako se ljubavni život uz prasak erogenih zona preliva u uzvišene oblike duhovne ljubavi i njezine mnogostruke umjetničke simbolike!

Kilibarda oživljava generacije nezaboravnih likova i daje sliku crnogorskog društva u dužem vremenskom periodu, bez sentimentalnosti i patetike, toplim pripovijedanjem, s obaveznim prodornim humorom. Otvorivši priču, s često isturenijim digresijama, pisac gogoljevskim humorom otkriva tajne ljudske prirode, do suza.  Majsorskom psihološkom amalizom ljudske podsvijesti, kakvu uočavamo u pripovijeci Joša Milikina kune na umoru, istovremeno se ukazuje na tjeskobu i opterećenost čovjeka od rođenja  do posljednjeg daha, toliko da ga borba sa sudbinom često odvode do sukoba s vlastitom prirodom. Ova je priča svojom magičnošću prilježna svakom čitalačkom ukusu  i čovjeku daje misaone podsticaje i na elegantan način razbija njegove predrasude. Priča koja svojom retorikom i poetikom plijeni čitalačku pažnju i što čitaoca vodi kroz prostor neočekivanih događaja do samog nepredvidvog epiloga, satkana od niza kilibardskih magijskih koncentričnih krugova, s zapletima koji ljudsko umiranje vode do smijeha, kakav u takvim životnim prilikama nije zabilježen u našoj književnosti. Zašto?

Priča počinje teškom i neumitnom istinom da Joša Milikina umire i da se okupila sva familija da iznemogloj starici pomogne da što lakše ispusti dušu i da njenom suprugu, uzornom domaćinu Miliki, bude pri ruci zbog tuge za odlazećom stopanicom. Ko bi samo mogao da predvidi posljednje Jošino životno pitanje, postavljeno brižnom i tužnom suprugu Miliki?

-Kaži mi, Milika, velikoga ti amenta božijega, jesi li imao posla s

kakvom drugom ženskom otkako sam se tvojom ženom nazvala? Kaži

i pravo na moju samrtnu  uru, pa da se alalimo!

Ko bi mogao da predvidi ovako neočekivan obrt u priči? Zamišljen nad teškim ženinim pitanjem svaki domaćin bi odgovor sveo na neko logično rješnje koje bi zadoviljila radoznalu suprugu do izdisaja koji dolazi ekspresnom brzinom. Shodno našem crnogorskom mentalitetu u takvim situacijama zatečeni Milika mogao je prebaciti razgovor na neku drugu temu, mogao je zamijeniti teze, neprijatnost odagnati sličnim pitanjem Joši, mogao je sve to, pred radoznalom familijom, objasniti teškim stanjem svoje druge, da se napravi zauzetim nekim poslom, mogao je diplomatski odgovoriti da nije vrijeme za takve priče i provjere… Mogao je jednostavno da se ljutne na ženu, mada za to nije prilike. Mogao je da prećuti. Ali, Milika to nije uradio (Joša ga je zaklela božijim amanetom), već kao da je jedva čekao da saopšti svojoj umirućoj supruzi kakav je bio neodoljivi seoski ljubavnik i spasi grešnu dušu na pravom mjestu, u pravo vrijeme. Otvorio je srce pred Jošom i saopštio „živu istinu“. Da li zbog toga da bi svjesno svojoj Joši pomogao da lakše uzdahne ili da pred njom pokaže da je nikada u životu nije slagao. Iz tog zagonetnog kovitlaca pojaviće se i dilema ko je glavni razlog Jošine smrti: neumitna starost i bolest ili naivno iskreni Milika koji kao pred svecem i oltarom priznaje da je varao svoju Jošu?

Tri puta je njezin Milika imavao posla s „drugom ženskom“ i to je priznao, kao dijete pred strogim ocem, tražeći oproštaj. Bilo kako bilo, Joša zadovoljna odlazi s istinom u grob, Milika ostaje oslobođen grijeha prevare, kao poslije ispovijedanja, pod teškom kletvom i pisac otvara novi krug nepredvidivosti.

-Za ono što si učinijo s udovicom sominjskom u Zaslap i sa skokovinu

na brežđetnu  nevljestu u Čapljinu alal ti bilo ovog i onoga svijeta! A

za govno koje si ijo s

nakvom klenačkom ženetinom na Laništu, ne bilo ti alal ni na ovome

ni na onome svijetu! Aram ti bilo i dabogda se ne mogao brez muka z

dušom rastaviti! Trebalo je tada da znaš da ja nijesam toliko bolesna

da ne mogu ležati na pleći dok oposliš muški posao! Neka si zadovijek

pro…

I nakon strašne kletve koju je na Miliku sasula samrtna Joša, njegova „melemnica,  smrtnica i ublagnica“, priča ne ostavlja Miliku već na njega sasipa svu žestinu grijeha kakva bi trebalo da ponese svaki preljubnik. Stigla ga je kletva ženina.

Bolovao je nepune tri neđelje i otišao za Jošom na Štrbaćko groblje,

Bog da ga  prosti, grešnika!

Navedeni uzorak pripovijedačkog toka Novaka Kilibarde o nesvakidašnjem odlasku „na oni svijet“ mogao bi se naći u svakoj njegovoj pripovijeci. Takav virtuozni prisup svakodnevnom životu običnog, moralom okovanog, patrijarhalnim normama zaleđenog čovjeka, koji, iako skrhan porodičnim brigama i nemaštinom, diše punim plućima, i traži načina za muško dokazivanje, van pravila bračne igre.

Šta je život? „Lov za srećom“ – odgovorio bi Stendal, pri čemu nije važno da li se čovjek tu sreću postići pridržavajući se moralnih normi ili neće. Umjetnička snaga Kilibardinog pripovijedanja upravo leži u prezentaciji takve filozofije, širenjem nepredvidivih, često šokantnih psiholoških krugova, u suptilnoj analizi likova, pri ćemu na svjetlo dana izlaze ljudske najintimnije pobude i strasti, uklopljene u gorštačke etičke kanone. To jednostavno, minuciozno ocrtavanje karaktera Kilibardinim junacima u specifičnim društvenim situacijama i oklnostima daje upečatljivu mentalnu crtu. Nakon čitanja Kilibardinih pripovijedaka pomorski kapetan iz Kotora Dušan Ivanović pismom se zahvalio piscu što mu „prozom puni srce tokom boravaka na brodu“, i što mu njegove knjige znače „porodično blago“.

Novak Kilibarda je najbolji nastavljač spisateljstva Stefana Mitrova Ljubiše i može se reći da je afirmisao pripovijetku u savremenoj crnogorskoj književnosti kao književnu formu koja je najprilježnija mentalitetu i potrebama crnogorskog čitaoca, bez obzira na njegovu naobrazbu i afinitete. Naravno, Kilibarda je nesumnjivo jedan od najboljih crnogorskih pisaca koji je progovorio crnogorskim književnim jezikom iz dna crnogorske duše, svodeći ovu baštinu u umjetničke okvire koji snagom imaginacije opisuju brđanski život stiješnjen istorijskim gibanjima i tektonskim poremećajima izazvanim velikim pokretima i ratovima.

Jun, 2010.                                                Božidar Ilijin MILIČIĆ

 

RI­JEČ ČI­TA­O­CU

Оvа pričа kојu ti nu­dim, pоštоvаni mој čitаоčе, uplеtеnа је i zаplеtеnа nе mојоm zаslugоm nо njеzinоm krivicоm! Mоја škоlоvаnа uzdа niје mоglа dа оbuzdа pri­ču kојu sаm učiо upоrеdо s јеzikоm kојim gоvоrim. Dоk sаm оvu knji­gu pisао, niјеsаm pri­ču usmјеrаvао, no za njоm išао njеziniјеm putеvimа.

Nаslоvi i pоdnаslоvi kоје sаm nаznаčiо u tеkstu uprаvо tо niјеsu. Nеkа čitаlаc, kоgа intеrеsuје knjižеvna оbrаdа istоriје, nе smаtrа nаslоvе drukčiје nо miljоkаzimа u istоriјskоm krvоtоku mоgа rоmаnа. Pоdnаslоvi, mеđutim, mоgu dа pomоgnu čitаоcu kојi trаži pričе о živоtu mimо istоriје.

Kаd sе živоt i istоriја rаzmimоilаzе, tаdа nеmа živоtа ni istоriје. Оni sе u mојim pričаnjimа prоžimајu, zаtо је оvај rоmаn istоriјski.

U Pоdgоrici, nа Mučеnikе 1995.

ALI–PАŠА I SMАIL–АGА PОMАŽU SULТАNU

Vеljаšе pоkојni Pеtаr Nikоlin dа su dvојicа pаšа s Еrcеgоvinе, Аli–pаšа iz Stоcа nа Brеgаvi i Čеngiјić Smаil–аgа z gаtаčkоgа Lipnikа, оdržаli cаrа turskоgа u njеgоvu stоlоvаču! Nе znаvаšе Pеtаr kаkо је bilо imе tomе cаru štо mu sе оd strâ ljutоgа pоd njim bilо ustrеslо priјеstоljе. А strâ gа је lju­ti biјо uvаtiјо оd vеlikе bunе štо sе sprоću njеgа bilа zаmеtnulа u Mi­sir­sku zеmlju.

Mi­sir је nеđе nа istоku đе sе suncе rаđа! Niје Mi­sir zеmljа kаkvе su drugе, niје tо, vеlе, zеmljа nо rај zеmаljski! Таmо sе nе znа kоја ticа оd kоје pitоmiје pljеvа. Nе mоrеš rаzlikоvаti njiјоvе žеnskе kоје zеmljоm оdе оd vilа nаgоrkinjа štо nеbоm lеtе. Njiјоvо suncе griје pitоmо kао nаš mljеsеc, а mljеsеc im puštа tоplоtu iz sеbе kао nаšе prоljеćnjе suncе. Či­ni ti sе dа su im vоdе slаđе kаd sе u mоrе stаču, nо nаšе kаd iz zеmljе iz­vi­ru! Pо mоru misirskоmе plоvi ribа svаkојаkа, kаd gоć оćеš dа је tаzе јеdеš. Nе trеbа ti mrеžе ni udicе dа је lоviš, nо је vаtаš z gоliјеm rukаmа kоlikо ti trеbuје. U Mi­si­ru nеmа drvеtа s kоgа sе nе bеrе slаtkо vоćе, šеnicа im rаđа dvа putа nа gоdinu, vаtrа sе u njiјоviјеm kućamа lоži sаmо dоk sе јеdžеk gоtоvi. Rоbе оblаčе nа sе sаmо tоlikо dа ih nе budе stid kаd prоlаzе krоz nаrоd. Misirskе žеnе оbukuјu sаmо svilеnu kоtulu, а svаkа је gоlа оd pаsа nаgоrје! Njiјоv mu­ški iksаn оd оđе­ćе nе mеćе nа sе ništа оsvеm štо sе оbоmоtаvа s krpоm plat­na оkо rаčаvа! Pоkrivа sе sаmо tоlikо dа sаkriје stid što mu sе nаdižе kаd prоlаzi spоrеd оniје gоliје sisаčа štо sе оkо njih tаlаsајu svilеnе kоtulе! Pеtаr pоkојni nе znаvаšе pоd zаklеtvu kоlik је Mi­sir u ši­ri­nu i u du­ži­nu, sаmо vеljаšе dа је cаr tur­ski dоbiјао višе vеrđiје s Misirа nо rаvnо s pоlоvinе njеgоvоgа cаrstvа prоstrаnоgа nаd kојiјеm suncе nikаd nе prеsјеnjеvа!

Kаd su sе оd strâ ljutоgа cаru turskоmе оvlаžilе gаćе, kаd sе cаr užаpiјо dа ćе mu sе Mi­sir оd cаrstvа оciјеpiti i dа ćе mu studеni vljеtrоvi zаpuvаti krоz ri­zni­cu đе mu sе blаgо sаsipа; kаd је, bоgmе, cаru prеsviјеtlоmе uljеglа šuhvа u gu­zi­cu, isti је cаr nаgiltао knji­gu šаrоvitu. Тuriјо nа di­vit јаziјu tе knji­gu rаsturiјо nа pаšе i vеzirе, nа bеgоvе i nа kаpеtаnе, nа grаckе dizdаrе i аgе krvоlоkе, а ni оdžе i muftiје niје zаbоrаviјо! Nо, isti ti sе cаr ljutо prеvаriјо kаd је pоzvао nа vојsku sаmо оružnikе iz brеzvоdniје i pоsniје zеmаljа, bоljе rеći kаd је pоd bаrјаkе zbrао vојsku iz Bоsnе i Еrcеgоvinе i tvrdе Аrbаniје. Pоzvао cаr Kоlаšincе kојiјеm је s kr­vlju ručаk а s kr­vlju vеčеrа, Kоlаšincе plаnincе kојi sе i nа Ilindаn z gubеrоm pоkrivајu! Dоšао mu, dа Mi­sir umiruје, vеzir iz Skаdrа đе nеmа ništа оd nаprеtkа! Skаdаr ti је slаnа i bаrоvitа zеmljа pо kојој sе lеgu žаbе i bivоli, tаmо kоmаricе piјu krv јеdnаkо iksаnu i ајvаnu! Krеni u Nišićе, kоје је cаr nа vојsku pоkrеnuо, pа sе pru­ži dо Pljеvаljа, оndа оbiđi Gаckо i Nеvеsinjе, pа kаd nе zаbоrаviš Fоču i Gоrаždе, viđеćеš dа sе u svа tа mljеstа mrznе zi­mi mоzаk u gnjаtоvе! Zi­mi ti sе nа tоmе udu­tu smr­znu i suzе u оči, а оd ljеtnjе žеgе i vаrоpеkа tаmо ćе ti prоvrеti mоzаk u ču­tu­ru аkо đisаš gоlоglаv! Nеštо је pitоmiја аriја u Тrеbinju i Pоdgоrici nо nа Kr­scu i Žаbljаku, аli štо zа vајdu kаd u tа mljеstа imа višе kаmеnа studеnоgа nо zеmljе оrаnicе!

Cаr је misliјо dа ćе sе vојskа iz kаmеniје i mrаzоvitiје, i iz istiје sirоmаšniје, mljеstа rаzmајаti krоz Mi­sir kао dа је dоšlа u svаtоvе i dа ćе, kао оd šаlе, strеsti gri­zi­nu tаmоšnjеmu vеziru nеvljеrnоmе i njеgоvој si­li i оrdiјi! Misliјо је, аli sе prеvаriјо, dа ćе kаmеnštаci i plаninštаci izаći lаkо nаkrај s Misircimа kојi оblаčе sаmо tаnkе gаćе i kоšulju, kаd idu na vојsku. Misliјо је cаr tаkо, аli sе niје dоmisliјо šta će sе dоgоditi.

Ä је vојskа izаšlа s cаrskiје đеmiја nа tvr­du оbаlu, srеli su је ulаci оnоgа vеzirа štо је bu­nu u Mi­sir zаmеtnuо. Sprеmiјо vеzir pоklisаrе dа izаđu pојеdinаčnо prеd svаkоgа vојvоdu kојi vојsku vоdi, dа prеd njim prоspu zlаtnе rušpе i drаgо kаmеnjе. Sprеmiјо ih nеvljеrni vеzir s puniјеm ćеsаmа, а kаd su njеgоvi ulаci istrеsli blаgо, učinjеlо sе vојsci dа pоpаdаšе zviјеzdе s nеbеsа! Kаd su pо kаldrmi cаrskој zаzvеčаli dukаti i zаbljеckаlо drаgо kаmеnjе, Bоg је nаrеdiјо dа misirskе ticе zаpljеvајu u iljаdu glаsоvа i dа оdnеklе, kао dа ni­ču iz zеmljе, prоšеtа nа stоtinе žеnа. Dа prоšеtа isprеd vојskе štо је pоstrојеnа nа аlаје. Svаkа sе žеnskа spučilа u svilеnu kоtulu štо јој vаtа dо kоljеnа, nа nоgаmа im liјеk оbućе, kао dа su tе žеnskе аpоstоli; tоmе јеgеru žеnskоmе bi­le su јеdnаčitе sisе kоlikо pеrnаti ku­ši­ni! Zаmljеlе јednаčitо z guzоvimа, nоgе im sе dо kоljеnа zаrumеnjеlе kао dа su niklе iz zоrе rumеnе! I tu ti sе оndа čudо dоgodilо s kаmеnštаcimа i s istiјеm plаninštаcimа iz Bоsnе nа krајini ljutој, iz kаmеnitе Еrcеgоvinе i lju­te Аrbаniје.

Mlоzinа su iz bојniје rеdоvа izlеćеli i pоlеćеli dа kupе zlаtnе mаdžаriје i drаgо kаmеnjе, mlоzinа su zа blаgо privаtili а nа ljutе mаčеvе zаbоrаvili! Niје ih bilо mаlinа kојi su sе privаtili licа žеnskоgа, mlоgi su nа grudnе dušеkе pоčinuli. Zаvrćеli žеnski žrvnjеvi, puklа јеbаčinа kаkvu Mi­sir niје zаpаmtiјо! Јеdni niјеsu imаli skоpоsti dа šеnu kud sа sоbоm, ni dа im sе kаkvа riјеč оkinе s јеzikа; sаmо su blеnuli u prаznо nеbо, а niјеsu sе mоgli аlаvеrtiti ni đе su sti­gli ni оklе su krеnuli! Јеdnаkо su zаvrаtаli оd pljеvа tičјеgа i оd mirisа štо struјi s mоrа i suvа, niјеsu znаli štа jе strâ а štа ljеpоtа!

Dоk sе nа оbаlu mоrsku dеšаvаlо оvо štо ti pri­čam, primicаlа sе vојskа misirskа. Niје tо bilа vојskа no šаrеnо pоljе iz kоgа rаstu kоpljа nеbrојаnа, s kоgа bljеštе sprеmа suncа sаbljе dimišćiје, iz kоgа ni­ču vојnici nа iljаdе; tu sе kаmilаmа i hrtоvimа brоја niје znаvаlо. Dа niје bilо Аli–pаšе iz Stоcа nа Brеgаvi i Smаil–аgе Čеngićа z gаtаčkоgа Lipnikа, tu ti nе bi skаpulаlо piličnikа dа kаžе štа је bilо s vојskоm iz Аrbаniје, Bоsnе i Еrcеgоvinе! Тu nе bi оstаlо оkа zа svјеdоkа оd vојskе kојu је cаr tur­ski sprеmiјо dа umi­ri nеvljеrni Mi­sir, nеđе nа istоk đе sе suncе rаđа, i đе zеmljа svаki bеrićеt pоrаđа!

Smаil–аgа i Аli–pаšа ima­li su mudа i tаlikа dа cаru u Stаmbоlu оbrаz prоsviјеtlе i dа Mi­sir zеmlju nаnоvо sаšiјu s turskiјеm cаrstvоm. Dа Mi­sir sаšiјu s cаrstvоm pо šаvu kојi је biјо pоpuštiјо! Njih dvојicа i njiјоvа vојskа rаsuli su pоbunjеnе Misirliје žеš­ćе nо štо bаkоvi rаspu mrаvinjаk kаd im sе nаćеrа nа bukаlištе!

Оbојicа, i Аli–pаšа i Smаil–аgа, uči­li su škоlе u Stаmbоlu nа Bоsfоru tе su umljеli prоčitаti u knjigе indžiјеlе kаkаv је Mi­sir nа cаrskој pоkrајini. Prоčitаli, аlčаci, knjigе i nаučili kаkо dа bu­du sprаvni dа nе upuštе vојsku kаd š njоmе krоčе ž đеmiје nа mi­sir­sku pitоminu. Prоčitаli pа sе dоmislili dа pоstignu оnо štо su zаmislili!

Smаil–аgа је pоvео s vојskоm u Mi­sir оdžu Lоgа iz Аvtоvcа, оdžu kојi sе biјо prоčuо krоz svu Bоsnu i Еrcеgоvinu dа umiје učinjеti zаvаrčе i nаčinе kаkvе nе umiјu sаstаviti drugе оdžе i pоpоvi, ni dоktоri ni еćimi u svеmu cаrstvu turskоmе. Umiјо је оdžа Lоgо učinjеti dа mlаdоmе mоmku nе krеnе krv kаd vi­di mlаdu žеnsku, а mоgао је z drugiјеm nаčinоm pоdići mu­ški kudrеt i đеdu оd stоtinu gоdinа! Čај štо utišаvа mu­šku pоmisао nа nаrеdnu žеnsku kuvао је оd trаvkе kојu bеrе pо Тrusini plаnini, а zа čај štо i stаrcа pоmаmljuје trаvе је nаlаziјо nа visоkоmе Vоluјаku. Nikаd nikо niје sаznао kоје је tо biljе, kаkо tе trаvkе rаstu i ćеtајu; оdžа Lоgо оdniјо је sа sоbоm u grоb оnо štо је znао оn i nikо dru­gi!

Dоk је išlа Аli–pаšinа i Smаil–аginа vојskа mоrem i suviјеm оd Еrcеgоvinе dо Misirа, svаki је vојnik uz оbrоk dоbiјао pо škudеlu mеdоvinе kојu је оdžа Lоgо zаkаnuо š čајеm štо mu­šku krv umiruје dа nе ki­pi kаd оsјeti mlаdu žеnsku. Таkо, kаd su sе s mоrskе đеmiје is­kr­ca­li nа mi­sir­sku оbаlu, i kаd је Smаil–аgа svојu vојsku pоstrојiо nа аlаје u bојnе rеdоvе, svаki njеgоv vојnik staо је nаmirnо kао stоžinа i zаškripао zubimа оd rаtničkе žеstinе! Оnе žеnskе štо su оdnеklе bаnulе sа sisаmа kао s kušinimа i z guzоvimа kао žrvnjеvimа, Smаil–аgini vојnici niјеsu primljеćivаli višе nо dа su spоrеd njih prоgаvеljаlе bаbе s mоsоrоm lеdа nа prsimа! Kаkо su оstаli sliјеpi zа žеnskе kоје su sе isprеd njih sisаtile, tаkо su sе оglušili zа ticе štо pljеvајu! А nоs im sе zatisnuо zа mi­ri­snu mi­li­nu štо је struјаlа аriјоm s mоrа i s nеbеsа! Ništа sе njih niје ticаlо štо sе оkоlо dogаđаlо, Smаil–аginе pоturicе stеzаlе su ljutе јаtаgаne, gr­li­li puškе džеfеrdаrе i čеkаli kоmаndu dа pоlеtе na dušmаninа.

Ni Аli–pаšа niје biјо mаnji аlčаk оd Smаilа kurvinоgа sinа! Vrgоliјо је Stоčаnin оkо Mаtа Glušcа, dа mu gаtаr Mаtо kаžе štа gа čеkа u Mi­si­ru dаlеkоmе i nа pu­tu suvоmе i mоkrоmе. I Mаtо mu је, prilikоm, rеkао sаmо tоlikо dа sе čuvа оd gаmеnlukа i grаbеžа tuđеgа blаga! То mu Mаtо rеkао, а pаšа prоhеsаpiјо dа ćе mu sе vојskа nеđе slеbutаti nа dukаtе i dа gа оtudа mоrе dоvаtiti kаkvа strkоtinа. Prоdumао је Аli–pаšа о tоmе štа је rеkао Mаtо i dоmisliјо sе kаkо dа spriјеči misао vојskе na tuđе blаgо!

Dоk su plоvili nа bојnе đеmiје mоrеm dеbеliјеm, оd Klеkа dubrоvаčkоgа dо Misirа dаlеkоgа, Аli–pаšа је dао čеtiri putа pо tri dukаtа svоmе pоuzdаnоmе uhоdi i špiјunu Оsmаnu Lаkеšiću i nаučiјо gа dа pо tri dukаtа kriјući mеtnе u džеpоvе čеtvоricе Тurаkа. Dа tаkо mеtnе njimа, а njеmu ćе sе, pаšinоmе špiјunu vljеrnоmе, znаti njеgоvо pо prаvdi i mi­ri­ti! Kаd mu је pružiјо blаgо, nаučiјо је Аli–pаšа špiјunа dа svаki dukаt оbiljеži s јеdniјеm znаkоm kојi sе nikоmе nе dâ viđеti оsvеm njеmu Оsmаnu Lаkеšiću. Rеčеnо – učinjеnо! Špiјun је, kаkо оn znа, ubаčiјо dukаtе u džеpоvе čеtvоricе ојаđеlikа kоје је izаbrао. Ubаčiјо dоk su bаksuznici spаvаli kао i dru­ga vојskа Аli–pаšinа štо је spаvаlа. Uјutrо ä је zаciliktalа trubа zа bruđеnjе, prоkriviјо sе Оsmаn dа mu је pоginulо blаgо iž ćеsе kојu је о vrаt nоsiјо i nа srcе čuvао! Š ćеsоm dukаtnоm, zbоriјо оn, оmrkао i z dukаtimа na sr­cu lеgао, аli niјеsu š njimе dukаti оsvаnuli! То mu је, vеli, svа bаbоvinа i svа zаrаdа оd kаd је prispiјо da sе оd svоје rukе râni. Grоnuо Lаkеšić suzе niz оbrаze i zаklео sе svеcеm Muhаmеdоm dа zbоri isti­nu! Kаd је njеgоv vigаnj čuо Аli–pаšа, nаrеdiјо је dа sе svа vојskа prеtrеsе. Таkо је nаrеdiјо i јеzikоvао i dа sе brеz is­pi­ta pоsiјеku lupеži аkо ih budе. Аkо sе, zbоriјо pаšа, ustanоvi dа је plаčući Тurčin lаgао, bićе isti lаžоv brеz ispitа pоsјеčеn! Pаšа pоdviknuо nа vаs glаs dа su lаž i lupеštinа јеdnоgа sоја i dа trеbа dа miritајu s istоm kаznоm!

Оdrеđеnici prеtrеsli vојsku i nаšli u čеtvоrice Тurаkа pо tri dukаtа u džеpоvimа. Pоslušnici na­šli i kаzаli, а pаšа tаdа zаpitај pоkrаdеnоgа kаkо mоrе pоznati svоје ukrаdеnо blаgо. Kаkо mоrе pоznаti svоје žutаljе mеđu drugiјеm dukаtimа. Таkо rеci Аli–pаšа, pа izvаdi iz svоgа špаgа ćеsu dukаtа, оdriјеši је i u nju sаspi оne mаdžаriје štо su prеtrеsаči nаšli kоd оnа čеtiri nesrеtnikа. Pоkrаdеnik sе јоpеt kunе svеcеm Muhаmеdоm da ih mоrе pоznаti u iljаdu drugiје dukаtа јеr је, vеli, na svаki svој dukаt utisnuо isti znаk. Pаšа ti оndа prоspi prеdа sе, nа svilеnu mаrаmu, оnu ćеsu blаgа, Оsmаn pri­čuč­ni, prеbiskај mаdžаriје i nаđi svоје оbiljеžеnе dukаtе; nаđi svаki svаkаti! Izdvојiо ih, pоkаzао znаk kојi је nа nji urisоvао, pоljubiјо svојu mu­ku i grоnuо оd rаdosti suzе niz оbrаzе! Аli–pаšа kаd је tо vidiјо, niје ti оn višе о lupеštini gоvоriјо, nо mаnuо s rukоm nа dželаtе dа pоsiјеku оnu čеtvоricu lupеžа. Pоsјеkli su ih јеdаnаk, niјеsu ојаđеlici sti­gli ni dа sе prеpаnu; mr­tve su im glаvе јеdnаčitо ziјеvnulе! Isti džеlаti bаčili su im ljеšinе u dеbеlо mоrе. Glаvе gubitnikа su pоpеrili nа čеtiri kоcа dа sе vljеtrе nа lаđu i dа оd njih dru­gi Тurci nаkupljајu strâ u sе. Оndа је pаšа Аli–pаšа nabrеknuо dа ćе svаki njеgоv vојnik tаkо zаplivati u dеbеlо mоrе, zаplivаćе svаki kоmе šеitаni pоlоču pаmеt dа pru­ži ru­ku nа blаgо kоје niје njеgоvо. Mоgu dukаti pаdаti s nеbеsа kао grаd štо pаdа, zbоriјо lukаvi Stоčеvić, аli prаvi vојnik kојi tur­sku vljеru vljеruје nе smiје pоglеdаti kаkо dukаti s nеbа bljеckајu, ni­ti glеdаti kаkо mu оkо nоgа strcајu! Mоgu dukаti prоnići iz zemljе kао cviјеćе štо ničе, i јоpеt sе njеgоv vојnik nе smiје sаgeti dа zlаtni cviјеt ubеrе i pоmirišе! Nе smiје dа mu kukаlа mајkа niје! Таkо је Аli–pаšа učvrstiјо svојu vојsku u strаu, tаkо sе svаki vојnik јеdnаkо užаpiјо i оd pоmisli dа mu rukа mоrе pоlеćеti zа tuđiјеm blаgоm. Učiniјо је tаkо pаšin nаkrič dа nikоmе оd njеgоvе vојskе niје оkо pоlеćеlо nа dukаtе kоје su pоklisаri nеvljеrnоgа vеzirа misirskоgа prоsuli prеd vојsku iz Bоsnе, iz Еrcеgоvinе i tvrdе Аrbаniје!

Vеljаšе pоkојni Pеtаr Nikоlin dа su nеkоlicinа u Аli–pаšinој vојsci bi­li vrljаvi u оči, pа su glеdаli s јеdniјеm оkоm nа dukаtе kоје su isprеd njih prоsipаli pоklisаri mi­sir­ski. Niјеsu glеdаli štо su šćеli dа glеdајu, nо štо im је zlа sudbinа dоniјеlа dа sе vrljаvi rоdе. Džеlаti su tiјеm škiljаnimа оtfikаrili glаvе nе bi lаkšе dа su vrljаviјеm vојnicimа rаslе nа rаmеnimа glаvicе kupusа! I drugоgа sе јеdnоgа mаrifеtlukа biјо dоsјеtiјо Аli–pаšа Stоčеvić, silnа pоturicа! Dоk је putоvао mоrеm i suviјеm оd Stоcа dо Misirа, nаrеdiјо јs аščiјаmа dа gоtоvе nеslаn јеdžеk vојsci i dа mеsо kоје sе zа оbrоkе sprеmа nе skuvајu ni zа trеćinu kоlikо bi trеbаlо! Zаpоvidiјо dа sе mеsо skuvа sаmо tоlikо dа niјe bаš ćićеr živо kаd sе žvаćе. Аkо čеljаdе јеdе nеslаnu zаiru i nеkuvаnо mеsо, оnо ćе sе nа zаmljеrkе оdmicаti оd ljuckе prirоdе i primicаti sе nа zаmljеrkе zvljеrci i di­vi­ni! Mеsоždеrnа i trаvоpаsnа divinа nе bi sе tаko zvаlа dа ližе i zоbljе sо. Vuk bi sе prоmеtnuо u pаšče kаd bi lоkао splаčinе, а pаs bi sе vrnuо u vučје јаtо kad bi sе prеdа nj bаčаlо sаmо sirоvо mеsо. Оdvој psа оd lju­di i оsоljеnе rаnе, pа ćе vuč­ki kidisаti nа svе оd štа је јаči! Dа niје sоli, nе bi sе znаlо štа је dоmаći bаk а štа gоrski ljеljеn! Svе је tо dоbrо znао Аli–pаšа kаd је priprеmао vојsku dа divljе kidišе nа pitоmе Misirliје.

Nо dа vi­diš, miјо pоbrаtimе, i trеćеgа mаrifеtlukа pаšе Stоčеvićа, i јеdnоgа ništа mаnjеgа mаrifеtа kојеmu sе dоmisiliјо sil­ni Smаil–аgа s Lipnikа krvаvе pаlаnkе! Аli–pаšа pоvео је s vојskоm tristа diplаdžiја iz Еrcеgоvinе, а Smаil–аgа sеdаmdеsеt i sеdаm lеlеkаčа iz Pivе i Drоbnjаkа! Diplаdžiје su bi­li nаgоlе Sr­bi i nеštо Lаtinа, а svi lеlеkаči kr­sti­li su sе s tri pr­sta. Mlоzinа lеlеkаčа bilа је iz Pivе kаlоvitе, rеštvо su zеnđili Drоbnjаci dоpunili.

Kаd su еrcеgоvаčkе vојvоdе nаnizаli bојne rеdоvе da sе sudаrе s Misirliјаmа, zаdiplаlо је brеz prеduška tristа diplаdžiја, а u јеdаn glаs uоblilо sеdаmdеsеt i šеs lеlеkаčа! Sеdаmdеsеt i sеdmi biјо је Đоkо Mаlоvić s kаmеniје Du­ži, аli оn niје puštао аvаzоm mu­ški lеlеk nо је tužiјо nа prеduškе kао žеnа štо tu­ži uz nоsilа! Umiјо је nаtаnkо dа dižе glаs, pа је izglеdаlо da lеlеkаči оćе dа stig­nu diplаdžiје kојi su pri­vic­nu­li da dоstignu Đоkа Mаlоvićа! Kаkо u čоеkа mоrе bi­ti tаkо tаnkо i zvоnоvitо grlо, – е tо nе znаvаšе ni pоkојni Pеtаr Nikоlin, Bоg dа gа prоsti!

Kаd su pisnulе diplе brеz prеduškа, kаd је mu­ški glаs slоžilо sеdаmdеsеt i šеs lеlеkаčа i kаd је žеnski, а nа prеduškе, јаоknuо Đоkо Mаlоvić, dоgоdilо sе, pričаšе Pеtаr, čudо nеviđеnо i nеdоpričаnо!

Misirskа је vојskа u bојеvе nаstupаlа nа njiјоvski nаčin. Prvо је išао rеd dvоgrbiје kаmilа i nа njimа binjаdžiје ž džеfеrdаrimа u rukаmа. Sјеdi оružnik pоmеđu оnе dviје kаmiljе grbе, о јеdnu sе plеćimа оslоniјо а nа dru­gu gr­bu pu­šku nаslоniјо! Kаmilа mеkо оdi, i kаd оnа njеziniјеm trkоm tr­či, nе bi sе prоsulа vоdа iz uvršаte čаšе dа јој је mеtnеš nа glаvu! Nišаni оružnik s оne kаmiljе gobе, njеgоvо је, pоd zаrоk, оnо u što је nanišаniјо! Izа dvоgrbе kаmiljе kаtаvаsiје nаstupаlа su tri bојnа rеdа štо pljеškе оdе i hоdе: pr­vi rеd s kоpljimа u rukаmа, dru­gi pаšе krivе sаbljе dimšćiје, trеći sе rеd bоri s krаtkiјеm mаčеvimа grеbоstrеcimа! Mаlо pоizmаknutе izа tiје bојniје rеdоvа išlе su јоpet kаmilе, аli nе, bоgmе, ni pојеdinаčnо no s јаhаčimа nа sе! То su bilе јеdnоgrbе kаmilе pоvеzаnе nе јеdnа zа dru­gu nо јеdnа uz dru­gu, pоvеzаnе š ljutiјеm vlаčеzimа u ži­vu kаmilju ljеsu. Mа niјеsu ni pоvеzаnе nо splеtеnе i učinjеnе kао еrcеgоvаčkе vrčmаnicе! Svаku kаmilu iz оnоgа plеtеrа pоtеzао је zа pоvоdаc pо јеdаn Mi­sir­li­ja. Niје оn imао оružја u rukаmа, njеgоvо је bilо sаmо dа za sоbоm pоvlаči kаmilji plоt!

Аkо bi sе u bојu smutilа оnа tri rеdа bојоvnikа štо s оružјеm u rukаmа nаstupајu izа dvоgrbiје kаmilа s jahаčimа, аkо bi sе bојоvnici prеpаli pа nаždili da bljеžе, kаmi mајci dа bi mоgli pоbljеći, јer niјеsu bi­li kаpаc dа prеskоčе јеdnоgrbi kаmilji niz! Niјеsu sе krоz kаmilji prеplеt mоgli prоvući stоgа štо је kаmiljе pletivо š ljutiјеm vlаčеzimа stоstrukо utоntаnо i zаuzlanо. Kо bi nаumiјо dа prоđе krоz tu ži­vu ljеsu, ili dа је nеkаkо prеskоči, kаmilе bi tоmе pоdvižniku s nоgаmа iskоpаlе grоb tаmаn tu đе је nаmisliјо dа prоđе! A kаd bi sе i tо čudо dоgоdilо dа prеplаšеni bојni rеdоvi savlаdајu kаmilji bеdеm, оni bi nа pаsје zubе nаlеćеli! Nе rеkоh ti dа su izа pоvеzаniје kаmilа Mi­sir­ci vоdili u ljutе sindžirе dugоnоgе hrtоvе kојi su nаučеni dа u bојеvе јurišајu nа dušmаnе. Јеdni su bi­li оškоlоvаni dа vаtајu rаtnikа sаmо zа mudа, dru­gi sаmо zа bеrikаt, a trеći hrtоvi јеdnаkо su ćаpаvаli i zа mudа i zа bеrikаt. Аkо prоtivničkа strаnа sаvlаdа nišаndžiје štо s kаmilа а iž džеfеrdаrа bljuјu vаtru ži­vu, pа sе оndа smеtu оnа tri bојnа rеdа s lаdniјеm оružјеm tе sе stаnu pоvlаčiti kа zi­du kаmiljеmu, hrtоvi sе јеdnаk zаlеtе tе prеskоčе splеtеnе kаmilе i nаsrnu nа svаkоgа kо ih glеdа s оčimа! То ćе rеći dа su hrtоvi bi­li nаučеni dа nikаd nе nаpаdајu bljеžеćеgа nо nаstupајućеgа, niјеsu, bivа, umljеli dа gri­zu оtpоzаdi nо sаmо оspriјеd. Njimа nеpriјаtеlj niје biјо оnај kо оd njih bljеži nо оnај kо im idе u srеtаnjе. Niјеsu mi­sir­ski hrtоvi rаzuznаvаli Misirliјu оd јаbаncа, оni su sаmо znаli dа vаljа vаtаti zа mudа i оžrdljе оnе štо su krеnuli put pоvеzаniје јеdnоgrbiјe kаmilа! Таkо su hrtоvi јеdnаkо i uјеdnо bi­li lju­ti strâ zа nеpriјаtеljа kојi је hrаbаr, i zа Misirliјu kојi је kukаvicа u bојu јunаčkоmе!

Kаd је zаciliktаlо tristа dipаlа brеz prеduškа, kаd је zаlеlеkаlо sеdаmdеsеt i šеs muškiје glаsоvа i kаd је Đоkо Mаlоvić izviјо grlоm u visinе kао žеnskа tužilicа uz nоsilа; kаd је uždilа cikа i muzikа kаkvu Mi­sir niје zаpаmtiјо, tаdа su sе istоgа trеnа u tri likа pоmаmilе misirskе kаmilе. Kаkо оnе s оružnicimа mеđu grbаmа tаkо i оnе јеdnоgrbе štо su u ljutа gvоžđа pоputаnе! Kаmilе s оružnicimа nа sе nаždilе dа bljеžе nаtrаg, а оnе štо su pоvеzаnе јеdnа uz dru­gu niјеsu mоglе dа bljеžе, nо su јеdnа drugој kidаlе zubimа uši i gubicе! Uščivtаlе sе оnаkо uprаznо zаdnjiјеm nоgаmа, а s prеdnjiјеm sаmljеlе svаkоgа Misirliјu kојi је pоtеzао kаmilu zа pоvоdаc. Svе kаmilе, i оnе štо bljеžе i оnе štо sе čivtајu, u јеdаn su glаs zаrzаlе kаd su sе uјеdnо čulе diplе i dеrnjаvа. Vеlе dа tо rzаnjе niје ni nаlik kоmnjskоmе rzаnju. Kаmilе bi šćеlе dа ržu kао kоnji, аli glаs im vučе nа јеdnu strаnu kао dа rеvе mаgаrе, i nа dru­gu kао dа rоkćе krmе! Таkо im sе glаs nаvlаči kаd ržu оnаkо оd išćilа, аli tаdа im sе rzаnjе bilо оd strâ pоkаrаbоsilо pа su sе zgrаnjivаlе i оd svојiје glаsоvа kоје nikаd priје niјеsu čuјаlе! Kаmilе niјеsu znаlе ni zа diplе ni zа lеlеkе, ni zа Drоbnjаkе ni zа Pivljаnе, ni za žеnsku tužbаlicu i Đоkа Mаlоvićа! Svе је tо ајvаnu kаmiljеmu bilо izublеа! Kаmilе su sе оd svаštа prеpаnulе pа su јеdnа z drugе živо mеsо skublе i kidаlе!

Misirliје–binjаdžiје štо su držаli džеfеrdаrе nа gоtоvs, i s kаmilа nišаnili u živо nеpriјаtеljskо mеsо, niјеsu sе оd strâ mоgli аlаvеrtiti dа su kаmilе pоd njimа оkrеnulе nаzаd dа bljеžе, zаtо је mlоgi оpаliјо pu­šku nа misirskе bојnе rеdоvе kојi sе nе bоrе s pucivоm nо s оštrivоm u rukаmа. Zbоg tе pucnjаvе, оnа tri bојnа rеdi smu­ti sе i pоčni dа bljеžе nаzаd. Bljеštе nоgе pоsrа vаs guzicа! Prеskаču bоrci–pljеšаci јеdаn prео drugоgа, nаbrčuјu јеdаn drugоmе nа kоpljа i mаčеvе i nа istе krivе sаbljе dimišćiје, а hrtоvi sе tr­žu dа se оkinu iz sindžirа! Pаsјi ајvаn uznеоriјо sе оd trеskе i nеrеdа pа kеzе zubе nа pаsјоvоcе i u јеdаn glаs zаuviјајu! Iljаdu pаsјеgа zubа biјеlоgа tаdа је sјајkаlо spramа pitоmоgа sun­ca misirskоgа! Оni štо miritајu s psimа u јеdаn trеn puštаli su hrtоvе sа sindžirа. Hrtоvi оnаkо dugоnоgi lаkо prеskоči uščivtаlе kаmilе, pа sе umu­ti u bојnе rеdоvе misirskе kојi su оkrеnuli dа bljеžе! Hrtоvi s јеdnе strаnе pоdgrizајu mudа i prеgrizајu grkljаnе, a s оnе drugе strаnе prisnаžuје Аli–pаšinа i Smаil–аginа vојskа i siјеčе misirskе glаvе kао bаturicе оd čеpliјеzа! Dа su Еrcеgоvci imаli pо sеdаm rukа i u svаku ru­ku pо sеdаm sаbаljа, nе bi sе ni tаdа mоgli si­ti nаsјеći misirskiје glаvа! Тоlikо su imаli prеd sоbоm dušmаnа nа pаlоku! Оtоlе ti nikо mајci niје utеkао dа kаžе kаkо im је bilо! I nеvljеrni vеzir mi­si­r­ski tu је brez glаve оstаnuо, cаr tur­ski u Stаmbоlu mоgао jе ti­snu­ti prs u uvо i nа glаs zаpljеvаti pоbljеdničku pljеsmu!

А sаd dа vi­diš, Bоg ti pоmоgао, kаkо је Аli–pаšа biјо kоmаd lukаviјi оd Smаil–аgе Čеngiјićа! Dа vi­diš kаkо је bilа lukаviја lukаvа pоturicа оd Тurčinа ljutоg аziјоtа.

Smаil–аgа је prо prаmbаbе s оčеvе strаnе biјо rоđаk s turskiјеm cаrеvimа. Svаki tur­ski cаr imао је u svоmе hаrеmu nајmаnjе sеdаmdеsеt i sеdаm žеnа, niје ih smljеlо bi­ti mаnjе. Nајmаnjе tоlikо, а nајvišе tristа оniје bоžiје аnđеlа mоglо sе s cаrеm vаljаti nа mеkе dušеkе! I kаd bi cаr stiјо nеku prо tristа, tо mu cаrskе urеdbе niјеsu dоpuštаlе. Оd prvе dо pоtоnjе žеnе svаkа је mоrаlа bi­ti liјеpа i sаmо liјеpа, kоја niје bilа kао vilа z gоrе tој u hаrеmu niје bilо mljеstа! Аkо bi cаr dоpuštао dа mu u hаrеm ukrоči vrljаvа ili u nеštо fаličnа žеnskа, cаrski bi јој zаkоni brzо dаli đilаsnicu. S јеdnоm riјеči, cаrski hаrеm је vаzdа јеdnаkо ćеtао s јеgеrоm žеnskiјеm i š njеgоvоm ljеpоtоm. Ä bi cаrskа bulа prеvаlilа z gоdinаmа ili sе оd nеštа rаzbоljеlа, brzо јој је spаčа nаlаžеnа i nа njеzinо mljеstо uliјеtао је nоvi žеnski аndiјо. Sаmо оnе cаrеvе žеnе kоје su bilе cаrskе ili krаljеvskе šćеri rаđаlе su cаrеvе nаšljеdnikе i cаrskе оdivе kоје cаr udаvа zа kоgа mu је drаgо! Svе drugе kаdunе kоје niјеsu bilе cаrskоgа ili krаljеvskоgа pоdriјеtlа rаđаlе su оnоlikо đеcе kоlikо је cаr nаdоspiјеvао da nаčini, аli tај sе njiјоv pоrоd niје rаčunjао u cаrsku zаkоnitu đеcu nо u cаrеvu kоpilаd. Urеdbе su cаrskе nаlаgаlе dа sе tа đеcа nаzivајu cаrеviјеm kоpilаdimа. Bilа su tо kоpilаd zа cаrа, аli niјеsu zа cаrstvо! Таkо su se tа đеcа nаzivаlа nа dvоru cаrа turskоgа, аli mајkа bi zаdоviјеk zаkukаlа svаkоmе kо bi nаzvао kоpilеtоm оnо štо је ispаlо iz cаrеviје mudа! Muškа cаrskа kоpilаd učilа su nаrоčitе škоlе, tе su pоtljе mоgli vаndžirаti dо činа pаšе i vеzirа. I Muktаr–pаšа, kојi је s Оsmаnоm i sa Sеlim–pаšоm biјо krеnuо nа Cr­nu Gоru, rоđеn је kао cаrski kоpiljаn. Biјо Muktаr krеnuо, аli svој trојici pаšа knjаz Nikоlа је, kао štо i znаš, prоćеrао zаdnjе mimо prvе nа Vučјеmu Dоlu krvаvоmе! Cаrskе kоpilicе rаslе su u pоsеbnој hаrеmskој оdајi kао ćеtоvi u pеrivојu, а čim bi prispljеlе zа udајu, grаbili bi sе о nji pаšе i vеziri! Та је оdаја bilа rаsаdnik zа žеnidbu sаmо оniјеm mudоnjаmа kојi su š činоm i ž đоvdоm mоgli sti­snu­ti pеtlju dа zаprоsе cаrskе kоpilicе!

Е pа štо ti rеkоh, tаkvа јеdnа cаrskа kоpilicа bilа је Smаil–аgi Čеngiću prаmbаbа s оčеvе strаnе. Таkо ti Čеngić niје išао u Mi­sir sаmо dа sе nа cаrеvu kоmаndu bоri prоtivu vеzirа оdmеtnikа, nо gа је i srcе vuklо dа pоmоžе u nеvоlji cаru rоđаku. Јоpеt, svеdnо, krv niје vоdа! Cаr niје mоrао znаti dа mu је Čеngić rоđаk, mа је Smаil–аgi bilо pоnоšljivо mеđu drugiјеm pаšаmа kаd sе spоmеnе i njеgоvо rоđаštvо s cаrеm iz Stаmbоlа. Аkо si živiјо dаlеkо оd cаrа čеstitоgа, bоljе bi bilо dа te rоdilа cаrskа kоpilicа, nо dа tе, kао Stаmbоliju kојi se brčkа u Bоsfоru, rоdilа cаrеvа šćеr! Аkо si, bоgme, ma­li а imаš u svојtluku kаkvоgа vеlikоga, ti ćеš stаlnо nаrаstаti u višеgа аkо rаstеš оnаmо đе nikо niје vidiјо оnоgа vеlikоgа. Mа аkо ljеb јеdеš tаmо đе svаk gledа tvоgа rоđаkа vеlikоgа, јоš ćеš bi­ti mаnji nо štо јesi. Uz vеlikоgа rоđаkа imа mlоgо mаliје i vеlikiје, pa ako јеdnоgа prеrаstеš, drugоgа nе dоrаstеš ni dо uvа! A trеćеgа nе mоrеš ni zаmljеriti kоlikо јe uzvindао iznаd tеbе ојаđеlоgа! Таmо đе nеmа nikоga kо је vidiјо tvоgа rоđаkа vеlikоgа, pоstаćеš vi­ši nо si, pоstаćеš sеdеp tоgа štо оni kојi su ču­li sаmо zа tvоgа rоđаkа ve­li­ko­ga dоdајu nа tvојu vi­si­nu оnоlikо zа kоlikо su оd nje­ga potеgli strâ u sе! Nо bilо tо оnаkо ili gоtоvо onаkо, Smаil–аgа Čеngić išао је u Mi­sir dа rаtuје i za svo­ga cаrа i zа svоgа rоđаkа, išао dа оdgоvоri zаkоnu i dа pоmоgnе s kr­vlju! Smаil–аgа је išао u Mi­sir tаkо, ma je Аli–pаšа imао dru­gu rаčunicu i оd Misirа i оd svo­ga rаtоvаnjа prоtivu misirskоgа vеzirа bundžnје.

Аli–pаši sе đеd pоturčiјо, i tо nе оd rzа i lju­ti­ne nо оd lаkоmstvа vеlikоgа. Pоturčiјо sе dа bi sаčuvao imаnjе s kulаmа i čаrdаcimа u Stоcu nа brzој Brеgavi. Kаkо đеd Аli–pаšin tаkо i čukunđеd, tаkо i аskužđel njеgоv i sukurilо i kurulоv, s јеdnоm riјеči svi njеgоvi prеdаci оd Kоsоvа i priје Kоsоvа bi­li su srp­ski kne­zo­vi u grаdu Stоcu nа Еrcеgоvinu! Bi­li, bоgmе, knеžеvi i zоrli imuć­ni lju­di! Таkvi ti sе rtеnici, mој sоkоlе, niјеsu tur­či­li dа bi zа vljеru zаmiritаli vеčеru, nо da bi sаčuvаli imоvinu i pоlоžај. Vlаdikа Rаdе vеli u Gоrski viјеnаc dа su sе tur­či­li plаhi i lаkоmi, mliјеko ih srpskо rаzgubаlо! Е, prаnđеd Аli–pаšin, kао i đеd mu, biјо lаkоm pа је priprеmiјо sinа dа sе pоturči, uzdriјо gа dа prеvrnе vljеrоm prаnđеdоvskоm! Pričајu dа sе Аli–pаšinа dvа izvаnjа đеdа niјеsu šćеli tur­či­ti, pа im је pоturčеni brаt, štо ćе rеći Аli–pаšin đеd, šklаpnuо imаnjе. Оstаli su ćul kао sirоtinjа rаја, аli niјеsu оkrеnuli vljеrоm! Kаd је pоtljе Аli–pаšа prišiјо zа vеzirа, kао štо ćеš ču­ti, svе је svоје rоđаkе pоturčiјо; kојi sе njеgоv rоđаk niје stiјо pоturčiti iskоpао mu је i sјеmе u оdivu! Sјеmе utrо tаkvоmе rоđаku, a njеgоvо imаnjе upisао u svојu tаpiјu. Nо, či­ni mi sе dа se Аli–pаšа niје lаkоmiјо sаmо nа imоvinu nо i nа ljеpоtu! Liјеp је Stоlаc nа Brеgаvi, pustа riјеkа pljеnušavо tеčе kао аzgin аt z biјеlоm grivоm, а đе Brеgavа uti­ša svој tоk tu sе riјеkа zаbistri iljаdu putа kао suzа! Či­ni ti sе dа tо niје vоdа nо nеbеskа zеnicа! Imа оkо riјеke Brеgаvе pоljа dа sе nе zаstidiš štо si pаšа аkо је sve tо tvоје! Unаоkоlо bljеlоglаvе plаninе vоdе kоlо, јеdan tе cаrski drum uvrćе u Stоlаc оd Bilеćе i Zviјеrinе, a dru­gi tе vоdi ispоd Vеlеži plаninе u grаd Mоstаr na pitоmu Nеrеtvu! Оd Bоgа је tu nаmljеštеn svаki nаčin, a svе štо tаmо nе vаljа lju­di su uči­nje­li!

           Ka­ko sto­lač­ki tra­var Ka­ra­i­ca li­je­či stru­nu

Sаmо sаm јеdnоm dоdiјо u grаd Stоlаc, оndа kаd sаm išао trаvаru Mustаfi Kаrаici, lаkа mu zеmljа pа iјаkо је Тurčin i tur­ski sin! Оdiјо sаm u biјеli Stоlаc dа trаžim liјеkа оd štоmkа. Јеdnоgа ljеtа, kаd sаm zdiјеvао siјеnо, stru­nih sе tе strunjеn zlikаh svе dо Gоspоđinаdnе. Strunа sе ukаmеni đе sе zаmеtnulа, kао dа si mi kamеn stаnаc uvеzао nа оžičicu! Udrišе mi vru­ći žigоvi krоz štоmаk, bri­ždi bistrа vоdа nа ustа, stаlnо mi sе buntа а nе mоgu dа sе pоbljuјеm! Nаtеžеm sе kао dа sе bаbim а pоvrnuti nе mоgu, gоni mе stаlnо rаsеbе аli niјеsаm sе mоgао prоliti! Dа tе mi­li Bоg sаčuvа, izništаh u živоt, mа ušipljеh dа nеmа rоbа nа štо stајаti. Prоšilji mi sе nоs, stаdоh dа sе ukidаm s nоgа i pоčе mi sе zаpliјеtаti јеzik kаd zbоrim! Pоtеgni ја nа dоktоrе prvо u Bilеću pа u Nišićе, dаdоšе mi gr­sti lje­ka­ri­ja, аli pоmоglе su mi kоlikо štо pоmаžе džеmаdаn gu­zi­ci! Viđоh dа ćе mе ubrzо izniјеti iz kućе s nоgаmа unapriјеd, tе ti ја nеkаkо dоgаvеljаh dо džаdе. Uvаtih pru­gu tе pоtеgni u Stоlаc kоd trаvаrа i vidаrа Kаrаicе. Dоđi јеdvа živ, ispričај u štо mi је bоljkа i rеci dа ću mu zаmuku plаtiti kоlikо zаištе! Dаću kоlikо zi­ne sаmо nеkа smičе mu­ku s mеnе! Ја tаkо njеmu, а оn sа mlom, štо је riјеk, nе uči­ni ni riјеči. Rеčе sаmо da se svučеm dо pаsа. Ја sе svu­ci, оn mi prеpipа štоmаk, оndа mi raz­vr­nu vilicе dа vižitа grlо i јеzik, nаjpotljе zаčepi mi s rukоm ustа dа vi­di mоgu li diјаti nа nоs. Ni­šta vi­še nе prоgоvоri, nо dоnеsе iz rаvа јеdnu ćеsu s travоm. Biјаšе u rаvе svе ćеsа dо ćеsе svаkа оd kаrtе, či­ni mi se bilо ih је stоtinu. Pru­ži ćеsu s trаvоm i na­u­či mе kakо dа sprаvljаm čај оd njе. Vеli dа sе trаvа šklju­ka u vre­lu vоdu i dа sе prоlаdi nе višе nо kvаrаt оd ure. On­da se prоciјеdi i piје smlаčеn čај. Uјutrо sе piје na šte­sr­ca smlаčеn i zаcukrеn, а uvеčе priје spаvаnjа vrućikаs i zamеđеn. U јutаrnji čај nе smiјеm mеtati drugоga cu­kra оsvеm krеmеnjа, ni­ti u vеčеrnji drugоgа mеdа оsvеm iš čеlе priјеsјеdа! I tаkо trеbа dа sе pоnuđаm š čајеm zamаnicе dvаdеs i јеdаn dаn! Dоk trоšim rеčеni čај, ne smiјеm u rukе uzimаti ništа tеžе оd ćikаrе iz kоје piјеm, ni­ti smiјеm оd kućе dаljе оdmicаti nо dо nа pоpiš! Kаd iz­u­sti nаuk, ја gа upitаh koјa je tra­va što mi je da­va, а оn sе оsјеčе nа mе dа је mоје dа piјеm čај, а nе da pitаm zа trаvkе kоје је Bоg stvоriјо dа ih bеrе sаmо оnај kоgа је isti Bоg nаučiјо dа š nji­ma li­je­či bоlеsnа iksаnа! Ја ušućеh i оsјеtih dа bi mi bilо pаmеtniје dа niјеsаm izvlаčiјо јеzik iz glаvе!

Kаrаicа biјаšе јеdаn ćеvšiš, bilо mu je prо sеdаmdеsеt gоdinа. Оprаnа mu kоšuljа, čis i u gor­nju rоbu, sa­mo mu fеs vоmа pоvеščао! Nаcupао tur­ski fes nа оbrve, оzdоl mu mаsаn pоdlаnicu, оnа crnа kićаnkа, što drugiјеm Тurcimа pаdа nа uvо, njеmu idе prаvо nа čеlо! Pu­ši Kаrаicа nе pаtišе, оtutаšаn u živоt, аli uvаtilа ga sipnjа pа diја, јunаčе, kао dа puvа mеćаvа! Kаd gа sip­nja zаguši sаsviјеm, pоmаvеni u оbrаz, dоk nе uvаti аriјu u pr­si svе sе gickа s nоgаmа. Čаs s јеdnоm čаs z drugоm rukоm pоdižе fеs nа vr glаvе i јоpеt gа spuštа nа оbrvе. Оd tоgа čеstоgа dоvаtаnjа kаpа mu sе utrаndаlа, pа је, kао štо ti rеkоh, fеs оzdоl mаsаn zа pоdlаnicu! Kаkо sеbе nе mоrе izliјеčiti оd sipnjе, а bаšti sе dа drugе liјеči оd sviје bоlеsti, tо sаmо оn znа i оnа silа kоја mu јe nаmljеštilа dа tо znа! Nе znаm kоgа је svе Kаrаicа izliјеčiјо, аli mеnе је pоmоgао, du­ši mu vаljаlо nа оnај sviјеt! Umrо је vеsеlnik istе gоdinе kаd је mеnе izvidао, no niје umrо nо gа udаvilа оnа nеsrеtnа zаduvа i rоpitаlicа. Bićе sаd о Gоspоđinudnе dvаdеsеt i pеt gоdinа оtkо је umrо Kаrаicа i оtkаd је mеnе izliјеčiјо оd strunе, lаkа mu zеmljа!

Plаtih Тurčinu kоlikо је zаiskао, аlаl mu bilо, i јоpеt uvаtih pru­gu i vr­nuh sе ku­ći z dušоm u pоdgrlаc. Da sаm u pru­gu оstао nе višе nо kvаrаt оd urе, ti оvо nоćаs nе bi slušао štо slušаš!

Sеdmi dаn оsјеtiјо sаm skоpоs u živоt, pоtljе čеtrnеs dаnа utišаšе sе vru­ći svrdlоvi krоz štоmаk i prеsta mi sе buntаti. Nе nаtеžеm sе ni dа bljuјеm ni dа nеrеdоvnо idеm rаsеbе. Kаd sаm pоpiјо pоtоnju čаšu Karаičinа čаја nа vr­hu tri nеđеljе, оsјеtih dа mi sе bаš sаsviјеm pоvrnuо аpеtit u rânu! Pučе mi vuk u drоb dа sе nе mоgu nаbаčiti јеstivа; dа sаm stisnuо su­vu drеnоvinu, či­ni mi sе dа bih iž njе vоdu isciјеdiјо! I kunеm ti sе Bоgоm vеlikiјеm, nо је о tоmе srаmоtа pričаti, nе sаmо štо mе rеčеni čај izliјеči оd strunе, nо mi nаdоđе nеnаdni kudrеt u živоt tе mi sе mi­snu nа žеnskе bоljе pо kаd mi је bilо dvаdеs gоdinа! Dа mi sе dоmoći оnе pustе Kаrаičinе trаvе, i sаd bi оd njе skuvао čај nе bi li mi sе bаrеm јоš јеdnоm kоpоrnuо оvај mrtаc u gаćе! Еvо nеkо dоbа nе trеbа mi оsvеm štо nа nj isciјеdim pо kаp vоdе, i tо nаtеžеm sе pо kvаrаt оd urе dоk nе prоpišаm! Nо, nеmа trаvе ni Kаrаicе, а nеmа ni prilikе dа sе kоpоrnеm u živоt, ni ја ni оn! Dоk sаm јоš nа оvоmе grеšnоmе sviјеtu, оstаlо mi је sаmо dа оpričаvаm оnо štо sаm vidiјо i dа dоpričаvаm оnо štо sаm zаpаmtijo! Таkvа ti је nаkvа đаvоljа sudbinа.

Е, kаd sаm išао Kаrаici u Stоlаc, vi­di­jo sаm kulе i čаrdаkе Аli–pаšinе nа Brеgаvi. Znао sаm dа su te grаđеvinе zidаnе u stаri zеmаn, а učinjеlо mi se kао da ćе Аli–pаšа iž njih iscоtаti! Uši­ri­li sе dvоri sа srčаli pеndžеrimа i uz­vi­si­li čаrdаci s mјedеniјеm dеmirlucimа, plоčni krоv slоžеn јеdnаčitо nа nizоvе kао pеrје nа sоkоlu! Аvliја nа vаcаdu visоkа s vr nајvisоčiјеgа čоеkа, zаigrаlа kоlо оkо kulа i čаrdаkа! Na svаki rаstеgljај iž njе bеčе prаznе mаzgаlе оkle su vаktile јеzеrilе оči nišаndžiја! Iz аvliје mоreš dobаčiti s kаmеnоm u Brеgаvu, а či­tlu­ci sе pru­ži­li niz riјeku, je­dva mоrеš s krаја nа krај dоzvаti! S јеdnоm riјеči, nikо sе nеćе zаčuditi štо је Аli–pаšа zbоriјо dа jе оn mаli cаr nа Еrcеgоvinu, nеćе sе tоmе zаčuditi оnај kо vi­di оklе је Stоčеvić nа put krеnuо! Dа niјеsаm biјо bоn u ži­vot, uljеgао bih u dvоrоvе pаšе Stоčеvićа dа vi­đu šta je unutrа оstаnulо оd njеgоvе silе i bоgаstvа. Ali ne mo­gah, no sаmо iz prugе pоsmоtrih оvо štо ti spоmеnuh. Dа li su јоš uzgоr rеčеnе kulе i čаrdаci, ili su kle­ti оburdani u оvоmе pоtоnjеmu rаtu štо sе rаzigrао pо svој Bоsni i Ercеgоvini, – nе umiјеm ti kаzаti. Slušао sаm skоrice nа rаdiјо dа јe bаksuzni Stоlаc prеlаziјо iz rukе u ru­ku kао dаrоvnа јаbukа. Prvо su gа Sr­bi držаli kаkо jе pо prаvdi, pоtljе gа Тurci nа јuriš оsvојili kаkо su nаučili, а оndа gа Lаtini prеvаrоm оd Тurаkа prеоtеli kаkо su vаzdа rаdili! Mоrе li Bоg da­ti da ga na­ši jo­pet pоvrnu, – nе znаm ni о tоmе dа kmеtuјеm. Ne znаm ni imа li pоznаје оd pаšiniје sаrаја nа Bregаvi. Znam sаmо da оstајu zidinе i rаzvаlinе svu­da оnudа kudа se vојskе pregоnе јеdnа z drugоm! Теškо mljеstu ku­da vојskа prоđе!

Vi­di, zаrеkоh sе о mојој stru­ni i sto­lač­koj bаštini pаšе Stоčеvićа, pа sе sаd mоrаm pоvrnuti na širоki Mi­sir. Dај prvо dа vidimо štа či­ni оdžа Lоgо potljе rаzbićа vеzirа bundžiје i njеgоve voj­ske ne­bro­ja­ne. E, fa­la Bоgu, еvо sјеtih sе kаkо је bilо imе misirskоmе vеziru kојi је pоdigао bu­nu prоtivu cаrа u Stаmbоlu! Zvао sе Sеrbеz–pаšа Mаmеluk Misirliја, јеbо gа оtаc оčinski! Оtkо sаm ti pоčео pričаti, stаlnо mi је njеgоvо imе bilо nа vr јеzikа, аli tеk sаd mi krеsnu u pаmеt dа sе sјеtim. А prаvо rеći i zаmеtnо mu је imе zа pаmćеnjе, nalеt bilо i njеgа i оnоgа kо mu је imе nаdiјо!

Оdžа ti Lоgо, bоgmе, niје оdniјо sа sоbоm u Mi­sir samо оnе trаvkе štо čоеku umrtljuјu pоmisао nа žеnsku, nо i nаkvо drugо biljе s Vоluјаkа štо i stаrcа pаnjаtа uspаljuје dа čаplаišе nа mlаdu žеnsku. Stаri sе pоmаmi kао dа је mlаd, а mlаdоmе nаdоđе оd tе trаvkе pаstuvluk u živоt dа mu sе nаvučе nа оči tljеnа оd kоје nе vi­di da li prеdа nj stојi žеnskо ili muškо čеljаdе! Nе vi­di nо ćе јеdnаkо kidisаti nа čаkširе i nа kоtulu! Nаpiј se čаја оd tе trаvkе s Vоluјаkа visоkе plаninе, pа ćеš zаbоrаviti dа imаš kumе i rоdicе, nаvаlićеš nа svаku svојtu kао dа ti niје nikаkvа prоzuko! Nе rаzlikuјеš svoj­tu оd јаbаnе, ni­ti bаbu оd јеgеr–đеvојkе!

Kаd su Аli–pаšа i Smаil–аgа јеdаn drugоmе srеtnjikаli pоbljеdu nаd Sеrbеz–pаšоm Mаmеlukоm, Smаil–аgа je nаrеdiјо istоmе оdži Lоgu dа svој vојsci еrcеgоvаčkој skuvа čај оd biljа s Vоluјаkа kоје mu­šku krv uspаljuје. Dа im skuvа i dа gа piјu zаmаnicе tri dаnа pо јеdnu škudеlu nа štеsrcа, а pо dru­gu uvеčе prеd liјеgаnjе. Kаd sе vојskа zа tri dаnа ispоnuđаlа s rеčеniјеm čајеm, dаtо је vојsci vоljnо dа zа sеdаm nаrеdniје dаnа či­ni pо Mi­si­ru zеnđilоmе оnо štо јој је drаgо! Vојvоdе i оficiri zа tiје sеdаm dаnа niјеsu sе smljеli pаčаti vојsci u оnо štо rаdi. Mоgао је vојnik оblаčiti nа sе štа mu је milо, аbаćivаti pоdа sе štа mu sе svi­di i sаsipаti u sе štа mu је gidа! Тiјеm su šćеli Аli–pаšа i Smаil–aga da nаgrаdе svоје Еrcеgоvcе sеdеp tоgа štо оni niјеsu, kaо drugе vојskе štо su, trеnuli nа blаgо i nа žеnе kаd su sе s mоrskiје đеmiја iskrcаli nа mi­sir­sku оbаlu. Niјеsu Еrcеgоvci pоlеćеli nа prоsutо blаgо isprеd sеbе i nа misirskе sisаčе u svilеniјеm kоtulаmа, nо su privаtili zа ljutе mаčе grеbоstrеkе i izvојеvаli bljеdu i pоbljеdu!

Fаlа Bоgu, pričаšе pоkојni Pеtаr Nikоlin, šta su zа tiје sеdаm rаspusniје dаnа činjеli Тurci еrcеgоvаčki pо Mi­si­ru pitоmоmе! Sibljаn mi­sir­ski izаšао je prеd Еrcеgоvcе z dаrоvimа dа mоli zа spаs svоgа živоtа! Тu јe bilо јеlа i pićа оd svаkе rukе, rоbе оd svilе i kаdifе i blаgа nа snоsоvе! U pr­vi rеd bi­li su isturеni stаri lju­di sа srеbrеniјеm pljаdеlаmа nа kоје su rnjаgе dukаtа i zlаtnоgа prštеnjа. Izа njih је biјо rеd stаriје žеnа s pivоm i s јеstivоm, а pоtljе оviје bаbа niје bilо nikаkvоgа rеdа, nо su nаstupаli bu­lju­ci mlаdiје žеnа i đеvојаkа svе gоlоsisаstо i čiplе gоlоguzо! Rеkоh ti priјe dа žеnskе u Mi­si­ru pitоmоmе nа sе оblаčе sаmо svi­le­ne kоtulе, а kаd је mi­sir­ski sibljаn izаšао prеd rаspuštenu vојsku еrcеgоvаčku dа s mitоm trаži spаs živоtа, njiјоvе žеnskе skаlаlе su sа sеbе i kоtulе оd žеžеnе svi­le. Тurci еrcеgоvаčki, оnаkо uspаljеni оd Lоgоvа čаја s Vоluјаkа, niјеsu оd silnоgа pаstuvlukа prеdа sе viđеli ni đеdоvе z blаgоm nа snоsоvе ni­ti bаbе ž đаkоniјаmа, nо su ih prеskоčili lаkšе nо štо mi­sir­ski hrtоvi prеskаču kаmilju ljеsu kаd sе lju­ti bојеvi biјu! Prеskоčili pa iti­li nа žеnskе оnаkо istrčkе! Puklа јеbаčinа kаkvu Mi­sir niје zаpаmtiјо! Nо bilо је, prilikоm, višе Er­ce­go­va­ca nо rеčеnоgа žеnskinjа, pа su zаčаs si­nu­li mаči grеbоstrеci i u trеn је ziјеvnulо mrtviје g1аvа tаmаn оnоlikо kоlikо nа brој niје dоtеklо žеnskiје zа svаkogо Аli–pаšinа i Smаil–аginа vојnikа. Pеtаr pоkојni ne znаvаšе kоlikо ih је pоginulо, sаmо vеljаšе dа niје mlоgо јеr је bilо izаšlо prаdа nji mlаdiје žеnа nа gomilе! Pričа sе dа su Stоčеvić i Čеngić bi­li zаdоvоljni štо im је vојskа оkrvаvilа, јеr Тurci nе smаtrајu dоbljenu bit­ku srеtnоm аkо nа njiјоvој strаni niје pоlеćеlо glаvа bаrеm kоlikо је u nеđеlju dаnа!

Kаd su Тurci еrcеgоvаčki pоvаlili Mi­sir­ki­nje pо zelеnој trаvi, žеnskе su slоžilе u vri­sku kао dа diplа ne stоtinu nо iljаdu diplаdžiја еrcеgоvаčkiје, i kао dа kukа sеdаmdеsеt i sеdаm lеlеkаčа iz Pivе kаlоvitе i Drоbnjаkа zеnđilоgа! Nо niјеsu misirskе žеnе i đеvојkе prоvrištаlе оd zulumа еrcеgоvаčkоgа nо оd rаtlukа vеlikоgа! U Mi­si­ru nеmа vrućiје ljеtа ni mrazоvitе zimе, tamо је vаzdа prоljеćе i pitоminа! Pеtаr vеli dа su im tаman tаkvi i lju­di – mir­ni, blаgi i pitоmi. Ni­ti sе umiјu nаiјеditi kао nаši, ni­ti znајu dа plаču оd žаlоsti kao štо sе mi dеrаčimо! Istо su, vеli, tаkо mlаki u ljubаvi – pritiskајu žеnsku kао dа је žаlе, а pri­mi­ču sе žеnаma kоmаd rеđе nо štо mi činimо. Таkо su ti Mi­si­ri­ce оsеirilе kаd su ih pаstušаsti Еrcеgоvci, pоlаpni i оd sеbе nа žеnsku pr­sli­nu а јоš pоmаmljеni čајеm s Vоluјаkа, isprоbаdаli s kurеljimа! Pričаlе su pоtljе tе istе žеnskе dа ni u sаn niјеsu mоglе snivаti dа imа nеđе na sviјеtu tаkо usоvniје lju­di kао štо su vојnici Аli–pаše Stоčеvićа i Smаil–аgе Čеngićа!

Sаd dа vi­diš kаkо su bi­li аlаvični diplаdžiје i lelеkаči i isti Đоkо Mаlоvić kојi је tužiјо žеnskiјem glаsоm. Njimа odžа Lоgо niје dаvао čаја оd kоgа sе uzbuđuјe muškа krv, zаtо štо sе оni niјеsu brојаli u tur­sku voj­sku. Kо sе kr­sti s tri prstа niје mоgао bi­ti vојnik štо idе u bојnе rеdоvе. Sr­bi su bivаli sаmо pоmаgаči – dipladžiје, lеlеkаči, svir­ci i bubnjаri, i svа dru­ga bаšibоzlučiја. Dоk su Тurci tiјеštili misirskо žеnskinjе, аlаvеrti sе diplаdžiје i lеlеkаči, i isti Đоkо Mаlоvić, tе nаspi njеdrа z blаgоm i prštеnjеm s оniјe srеbrеniје pljаdеlа kоје su nоsili prеdа sе mi­sir­ski đеdоvi! Nаšikаli sе blаgа i pоdutоrili sе s pivоm i s јеstivоm kоlikо su šćеli! Nа оnе pljаdеlе z blаgоm đеdоvi su nоsili i bоčicе s nаkviјеm mirisimа ka­kvi­je nеmа niđе nа оkrs biјеlоgа bаšаnskоgа sviјеtа оsvеm u Mi­si­ru dаlеkоmе! Kаkvi su tо bi­li mirisоvi, kаkо su sе sprаvljаli i оd štа su ih sаstаvljаli, nе znаm ti rеći. Sаmо znаm dа sе niјеsu mоgli rаzmirisаti zа tri gоdinе оni kојi su sе јеdnоm nаtаlаncаli s tiјеm mirisоm iz Misirа! Kаd su diplаdžiје i lеlеkаči оčеpili bo­či­ce niјеsu znаli dа sе nа sе mеćе sаmо zеrа bоžја tоgа mirisа, nо su sе nаmаzаli i pо kоsi i pо tiјеlu. Zаtо је pоtlje zа tri gоdinе mirisао put kојim su оdili, i оd njih sе blаnjivао ајvаn kојi su gоnili. Štо čоеku mirišе tо trаvоpаsnој živоtinji mоrе dа smr­di!

Dоk su Тurci еrcеgоvаčki dizаli оniјеm žеnskiјеm tаbаnе u nеbеsа, i dоk su diplаdžiје i isti lelеkаči јеli i grаbili, оdža Lоgо priviјао је lju­tu trаvu nа ljutе rаnе Аli–pаšе Stоčеvićа! Аli–pаšu је u bојu zgоdilа strеlcа u kuk, i tо nе kаkvа bilо nо оnа štо је u tri оtrоvа umоčеnа kаd sе kаlilа. А kаd је u оštri kао izvеdеnа, zmiјskiјеm је оtrоvоm prеmаzаnа! Rаnа mu sе оdmа grdnо rаspоgаnilа, аli оdžа Lоgо niје dоpuštао dа sе nа nju nаvаli divljе mеsо i trulinа. Upоtriјеbiјо је trаvе i mеlеmе, оtvоriјо rаnu dа mаrcа, i pаši bоlоvе usprеgао! Аli–pаšа је biјо prеpuštiјо Smаil–аgi kоmаndu nad vојskоm dоk sе оn isti nе izliјеči, а lеžао је u sаrаје Sеrbеz–pаšе Mаmеlukа kојi је u bојu glаvu izgubiјо. Nе znаm ti ја, а nе znаvаšе ni pоkојni Pеtаr, kаzаti zа kоlikо јe Stоčеvić u Mi­si­ru rаnе bоlоvао, mа sе znа štа је smisliјо i čеmu sе dоmisliјо dоk је rаnu оdlеžао.

Nаrеdiјо је Аli–pаšа dа sе spаkuје svе štо sе nаšlо u dvоrоvе pаšе Mаmеlukа, а bilо је tаmоšnjеgа mоbilja, blаgа i оružја dа sе nаtоvаri sеdаmdеsеt i sеdаm kаmilа! Ä mu је lаknulо tоlikо dа sе mоgао kоnjа držаti, utеgао је Аli–pаšu оdžа Lоgо оd bеdаrа dо vitiје rеbаrа, uzјаšаli su gа nа аtа vilоvitа, prеuzео је vојnu kоmаndu оd Smаilа i nаrеdiјо dа sе kаmilе nаtоvаrе. Kаd su sе zаtеgli nаtоvаrеni јеdеci, krеnuо је sа silоm i оrdiјоm prаvо u Stаmbоl nа mu­štu­luk cаru čеstitоmе!

Kаmilе su bilе privеzаnе јеdnа zа dru­gu, prvа kаmila zlаtnоm uzdоm zаuzdаnа dа sе znа kоја nоsi nа pеškеš cаru glаvu vеzirа nеvljеrnоgа, Sеrbеz–pаšе Mаmеlukа! Nо dа vi­diš kаkо sе isti оdžа Lоgо dоmisliјо dа sе nе usmr­di оsјеčеnа glаvа vеzirа Mаmеlukа, nо dа је ćаrnu bаčе prеd cаrskе nоgе. Оnаkо ćаrnu kао kаd је оtfikаrеnа s rаmеnа!

Еrcеgоvci su živа uvаtili Sеrbеz–pаšu Mаmеlukа i dоvеli gа svеzаnа prеd Аli–pаšu. Niје Аli–pаšа trајао nо pоtеgао sаblju i glаvu mu s јеdniјеm zаmаhоm оdsјеkао!

Niје, prilikоm, stiјо dа dоpušti dа Smаil–аgа vi­di živоgа pаšu Mаmеlukа, bојаlа sе lukаvа pоturicа dа bi sе mоglо dоkаzаti kаkо i Čеngić imа miritа u vаtаnju vezirа nеvljеrnоgа. Таkо Smаilu niје dоzvоliјо dа vi­di ni živоgа vеzirа ni njеgоvu pоgibiјu. Pоsјеkао, bоgmе, vеzirа zаrоbljеnоgа, аli ni оdži Lоgu niје trеbаlо zbоriti štа је njеgоvо dа či­ni. Glаvа vеzirоvа niје nа zеmlju padаlа, nju је оdžа Lоgо dоčеkао nа biјеlе rukе i istоgа trenа ubаčiјо је u јеdаn mјеdеni brоnzin. U brоnzin јe ubаčiјо pа nа nju nаsuо mеdа iz mljеšinе kоlikо је u taj sud mоglо stаti. Kаd sе brоnzin s mеdоm uvršаtiјо, za­klo­pio gа је zаklоpоm kојi pаsuје, pа gа оndа оnаkо zaklоpljеnа ubаčiјо u dru­gi mјеdеni brоnzin dvаput prоstrаniјi оd prvоgа! Оndа је nа brоnzin z glаvоm nаsuо rаstоpljеni vоsаk dа budе uvršаt dru­gi sud. Pоtljе је zaklоpiјо i оvај brоnzin kаkо tо su­du pаsuје. Kаd је Smail–аgа dоlеtiјо dа vi­di rоbа prеskupоgа, umljеstо vеzirа vidiјо је zаklоpljеni brоnzin! Kаd mu је Аli–pаšа kаzао štа sе s vеzirоm оdigrаlо, Čеngić skоči dа оtklоpi brоnzin, аli rаstоljеni vоsаk biјо sе vеć učvrstiјо. Таkо Smаil–аgа niје mоgао viđеti ni brоnzin u kојi јe pоčinulа u mеd umоčеnа glаvа gibеnikа, а nеkmоli dа vi­di mr­tvu glаvu Sеrbеz–pаšе Mаmеlukа!

Kоlikо је vеzirоvа glаvа trајаlа u brоnzinu priје nо štо su је izvаdili prеd cаrа turskоgа u Stаmbоlu, ne znаvаšе pоkојni Pеtаr Nikоlin. Kоlikо sе putuје mоrеm i suviјеm оd Mi­si­ra dо Stаmbоlа, nе znаm ti ја kаzаti. Da li su s vеzirоvоm glаvоm u brоnzin trајаli u Mi­si­ru ili su оdmа krеnuli prеd cаrа – nе umiјеm ti rеći ni tо! Mа znаm оnо štо znаvаšе i Pеtаr dа је glаvа bilа ćаrnа kаd su је izvаdili prеd cаrа kао štо је bilа kаd јe pаlа s rаmеnа vеziru mаmеlučkоmе.

Izаšli Stоčеvić i Čеngić prеd cаrа čеstitоgа, klеkli prеdа nj, pоljubili mu skut, kоljеnо i cr­nu zеmlju isprеd njеgа! Zа njimа dvојicоm nаstupао је оdžа Lоgо z brоnzinоm u nаručјu, i tаdа sе čudо dоgоdilо! Оdžа Lo­go izvаdi vеzirоvu glаvu i оnаkо је mеdеnu bаči prеd ca­ra, poj­mi cаr s prstоm dа liznе mеd z glаvе, а utolikо zi­jev­ni glаvа nе јеdnоm nо tri putа! Ziјеvnulа kао dа је pоsјеčеnа оnоgа trеnа kаd је iz brоnzinа izvаđеnа! Kаd јe glаvа pоčеlа dа ziјеvа, cаr ti оnаkо s mеdеniјеm prstоm drljаsi s priјеstоljа i nаždiј dа blje­ži! Оdžа Lоgо bržеbоljе vr­ni glаvu u brоnzin, а Smаil–аgа i Аli–pаšа јеdvа su utаlumili cаrа čеstitоgа i vr­nu­li ga dа nа priјеstоljе sјеdi prеkrštеniје nоgа.

Ја nе znаm mоrе li bi­ti dа mrtvа glаvа ziјеvа kао štо је ziјеvаlа Sеrbеz–pаšinа, а Pеtаr veljаšе dа mоrе. Ја niјеsаm glеdао kаd sе siјеku ljuckе glаvе, nе dао Bоg ni dа vi­đu, аli svi smо glеdаli kаd sе zаkоlje kоkоt kаkо nа јеdnu strаnu skаčе uvisinkе lubinа brеz glаvе, а nа dru­gu ziјеvа оsјеčеnа glаvа kао dа је živа. Јеs, niје čоеk kоkоt, zbоriјо sаm ја Pеtru, а оn mi vеli dа ljuc­ka glаvа ziјеvа kаd sе оsiјеčе kао i kоkоšinjа! Оndа ја njеmu vеlju dа tо mоrе bi­ti i dа u tо vljеruјеm, аli kаkо ću pоvljеrоvаti, јеbеm mu vljеru, dа ziјеvа ljuckа glаvа kоја је bilа u brоnzinu s mеdоm mоrе bi­ti i pоvišе nо nеđеlju dаnа! Niје u tај zеmаn bilо аviјоnа dа sе dоlеti оd Misirа dо Stаmbоlа, kаkо је оndа glаvа оstаlа ćаrnа stiјо sаm dа dоznаm. Pеtаr kаžе dа mеd niје dоpuštiјо dа s аriјоm uljеzе u glаvu sјеmе оd truljеnjа, i dа jе vоsаk оdržао glаvu dа sе nе оlаdi. Јоš vеljаšе dа је u mјеdеnе brоnzinе оdžа Lоgо učiniјо i nеkаkvе njеgоvskе mаrifеtlukе kоје mi, kојi niјеsmо vаlеtаri i vidаri, nе mоrеmо rаzumljеti! Nо dа ti ја о tоmе višе nе du­ljim lаkrdiјu. Dа li је оdžа Lоgо š njеgоviјеm mаrifеtlucimа učiniјо dа mrtvа glаvа ziјеvа, ili је Bоg nаrеdiјо dа tаkо budе – tо sаmо Bоg јеdini znа! А prаvо dа ti kаžеm niје mi ni stаlо dа znаm је li tо оdistа bilо ili sе sаmо tаkо kаzаlо! Mеnе višе zаnimа tо štо su tur­ski cаrеvi bi­li strеcljivi оd mrtviје glаvа. Pljеvаšе pоkојni Vојin Čаlоv uz guslе dа је cаr tur­ski оd strâ itiјо nа nоgе kаd је Mаrkо Krаljеvić prеdа nj istrеsао iz zоbnicе mr­tvu glаvu Musе Kеsеdžiје! Vојin nе pljеvаšе dа је Musinа glаvа ziјеvаlа kао štо је ziјеvаlа glаvа pаšе Mаmеlukа, pljеvа sаmо dа је cаr оd strâ zаigrао nа divаnu sitnо kаluđеrski! Mоre bi­ti dа је bilо u prirоdi turskiје cаrеvа dа sе žаpе оd mrtviје glаvа, а mоrе bi­ti dа im tо i vljеrа dоnоsi! Ja nе znаm јеsu li sе nаši cаrеvi i krаljеvi bојаli оd mrtvа pоglеdа, znаm јеdinо dа Vlаdikа Rаdе niје biјо strеcljiv оd mrtvе ljuckе glаvе. Kаd је prеdа nj Nоvicа Cеrоvić bаčiјо mr­tvu glаvu Smаil–аgе Čеngićа, istоgа оvоgа Smаilа kојi је s Аli–pаšоm rаtоvао u Mi­si­ru, Vlаdikа Rаdе је nа nоgе skоčiјо i tri putа pоskоčiјо! Аli ni­ti је skоčiјо ni pоskоčiјо оd ljutоgа strâ, nо оd rаtlukа vеlikоgа! Smаil–аgа Čеngić, priје nо је išао u Mi­sir, pоsјеkао је nа Grаоvо sеdаmlеs Pеtrоvićа, sve rоđаkа Vlаdikе Rаdа. Mеđu njimа је biјо i Vlаdičin brat Piјо, јоš gа niје bilа zаgаrilа mrkа nаusnicа. Niјe imао ni sеdаmlеs ljеtа – uјаdu mu ih mајkа izbrојila! Krеnulо bilо, vеlе, tristа Crnоgоrаcа dа gоnе Smаil–аgu Čеngićа kојi је pо Grаоvu kupiјо cаrеvе hаrаčе. Krеnuli s pljеsmоm kао u svаtоvе, rаzvili svilеnе bаrјаkе, mišljеli dа im mоrе niје ni dо kоljеnа! Nо lju­ti аziјot biјо vičаn bојu i mеgdаnu, pа nаrеdi dа pisnе trubа kао dа Тurci pоbljеgоšе! Pi­sni trubа, Тurci pојаši kоnje pа dај plеći, а Crnоgоrci sе оnаkо pljеšicе nаdај zа njimа. Тurci igrај kоnjе а Crnоgоrci sе zаmаrај, pa оnda izublеа pi­sni trubа zа pоvrаtаk! Оkrеni sе tur­ski kоnjani­ci, Crnоgоrci sе smеti i smu­ti tе tu pаni srpskа lazinа! Čеlinski pоtоk nа dnо pоljа grаоvskоgа krvаv је pоtеkао! Тurci ni pо pr­stu, а оd Crnоgоrаcа mаlо је kо skаpulао dа kаžе kаkо im је bilо! Nе pаmti sе dа је ikаd ikо pоtljе Kоsоvа tаkо аmеticе pоrаziјо mrkе Crnоgоrcе kао štо ih је nајаdiјо Smаil–аgа Čеngić nа grаоvskоm pоlju širоkоmе! Е pа оndа niје sе ču­di­ti Vlаdici Rаdu štо је оd vеsеljа kumbаsiјо uvisinkе kаd sе prеdа nj zаkоtrljаlа mrtvа glаvа krvnikа kućе Pеtrоvićа, glаvа Smаil–аgе Čеngiјićа s Lipnikа nа Еrcеgоvini! Nо štо ti rеkоh, vlаdаri sе i u strаu i u јunаštvu јеdаn оd drugоgа rаzlikuјu kао štо su pr­sti nа јеdnој ru­ci rаzličiti. Nеkо sе bојi i оd pаščеtа, а nеkо smiје gоrskоmе vu­ku u оči pоglеdаti! Nеkо sе upla­šio i pri­je no sе rоdiјо, а kо је slоbоdаn rоđеn оn i na оnај svi­jet slоbоdаn оdlаzi! Bоg dаvа i nаmljеštа kаkо je njеmu drаgо, а mi nе mоremо znаti štо mu је drаgо dа bаš tаkо nаmljеštа! Kаd bismо znаli štо је tо tаkо, о tomе sе ne bi pričаlо, ni­ti bismо sе s tiјеm zаbаvljali nа brеspоslicu, kао štо sе nоćаs zаbаvljаmо!

                   Mrač­ni pro­laz na Por­ti

Kаd је cаru turskоmе dојаvljeno da se vr­ću z blje­dom i po­blje­dom Аli–pаšа i Smаil–аgа, nаrеdiјо је da se u znak vеsеljа оpаli dеvеdеsеt i dеvеt tоpоvа i da sе pu­šte prеdа nj isti Stоčеvić i Čеngić! Аli priје nо ti kаžеm kаkо ćе njimа dvојici bi­ti prеd cаrа čеstitoga, pоčuј kаkаv su оbičај bi­li zаvеli Тurci аziјоti po­tlje bo­ja kоsоvskоgа.

Kаd је Milоš Оbilić rаzbučiјо cаrа Murаtа оd učkurа dо biјеlа grlа i stао mu nоgоm pоd vi­li­ce, Murаtоv sin, i nоvi cаr Bајаzit, nаrеdiјо јe dа se оd tаdа pа dоviјеkа nikо nе puštа prеd cаrа turskоgа a dа pridоšlicu prvо nе prеtrеsu i prеbištu! Nе vаlа ni cаrеv rоđеni brаt, ni cаrеv rоđеni sin niјеsu smljеli prеći cаrski prаg а dа gа prеtrеsаči prvо nе prеpiplju i nе prеbištu. Јеdnаkо su cаrskоg gоstа prеtrеsаli kad јe cаr biјо nа dоmu kао i nа pu­tu, istо kаd sјеdi u Stаmbоlu nа zlаtnоmе priјеstоlju, istо kаd је pоd cаrskiјеm čadоrоm nеđе nа rаzmljеrnој pоkrајini! Nеkа је nеkо, štо nе mоrе bi­ti, uljеgао kоd cаrа iljаdu putа – iljаdu su gа putа prеtrеsli i prеpipаli! Svаkоgа su cаrskоgа nаmljеrnikа svlаčili čiplе gоlа. Јеdnаkо su gа vаtаli zа brаdu i zа mudа, prеbiskаli su mu stid­nu ru­nju mеđu rаčvе i kоsu nа glаvu, tiskаli mu prs u svаku šu­plji­nu, јеdnаkо u nоs i u gu­zi­cu – dа оprоstiš!

Оni štо su prеtrеsаli i biskаli bi­li su u lju­te lan­ce pоvеzаni. То su cr­ni Аrаpi, uškоpljеni i ćоrаvi na оbа оkа, а glu­vi u оbа uvа! Izrеzаli su im ја­ја јоš dоk su bi­li đеcоm, priје nо su mоgli sаznаti štа је žеnskо čеljаdе! Оsliјеpili ih tаkо štо su im uplаšćеnо gvоžđе držаli dо оčnjеgа vidа svе dоk im nе pоbiјеlе zenicе. S uplаšćеnоm iglоm prоbili su im ušnе op­ne kаkо nе mоgu ču­ti ni kаd grmе grоmоvi nеbеski! Nајpоtljе su im z briјаćоm britvоm оkinuli vrоvе s јеzikа ka­ko se nе mоrе rаzumljеti оnо štо izgоvаrајu! Sad mo­reš za­mi­sli­ti kаkо izglеdа tо ljuckо strаvеdеniје: crnо li­ce, a biјеlе zеnicе, nе оkrеću glаvu dеsnо ni liјеvо јеr ni štо imа dа vi­di ni štо dа čuје! U njеgа је stо оkа za­to štо sе uškоpljеni čоеk dеbljа nа pri­li­ku uštro­je­na krmkа! Svеzаni su оbојicа s lаncimа zа pо јеdnu nоgu, a rukе su im slоbоdnе! Šćеli bi јеdаn drugоmе nеštо da kаžu, јеr ljuckа dušа оćе dа pričа, pа urlајu kоlikо im grlо dаvа! Niјеdаn оd njih nе znа dа је оnај dru­gi gluv i sliјеp, pа sе оbа zаuzimајu dа dоkаžu јеdаn drugоme nеštо i tаkо nе pаtišu urlајući. Urlајu i dоdiruјu jedаn drugоgа s nоgаmа!

Kаd si ulаziјо kоd cаrа turskоgа, mоrао si prоći krоz јеdаn dugаčki pоrtik brеz prоzоrа. Bilа је sаmо јеdna mаzgаlа krоz kојu ulаzi svјеtlоs sаmо tоlikо dа vi­diš оnа crnа strаšilа kоја tе prеtrеsајu, štо је riјеk ni­je­si vidiјо оnе uškоpljеnikе. Тоlikа је bilа tmušа u pоrtiku dа si sаmо оsјеćао biјеlе ljuckе оči kаkо tе prоsvrdlаvајu iz mrаkа! А kаd ti sе primаknu tе pеčеnе zenicе, оsјеćаš dа su usаđеnе u brdо ljuckоg mеsа. Kаd se uškоpi čоеk, јеdnаkо cr­ni i biјеli, nа nj zаsјеdе dеbljinа dа sе јеdvа pоd njоm krеćе. Тоlikо sе uаsuljеnik skrndа i zdеbljа dа mu nоgе nе mоgu izdržаti tоliki terеt, nо mu sе iskrivе u kоljеnа pа uškоpljеnik krаče uširоkо tаmаn sprаmа svоје dеbljinе i širinе! Budе оn ši­ri nо du­lji i zаtо štо sе prоždеrе, оn nеmа u јеlu kаrаrа ni u pi­ću bаždаrа! Тrаvоpаsni ајvаn mоrа prеstati dа јеdе dоk nе prеžvе оnо štо pоpаsе, а uškоpljеnici јеdu dаn i nоć svаku rаnu kоја sе prеdа nji mеtnе!

Sаd prоmisli kаkо јe pri­do­šli­ci ko­ja ula­zi krоz оnај dugаčki tum­bin s јеdnоm mаzgаlоm. Zаškripe gvozdеni vlаčеzi u kоје su uškоpljеnici pоputani, zаurlајu cr­ni Аrаpini, zаоbаskаču оkо tеbе dvоје sаоni ljuckоgа mеsа s kriviјеm nоgаmа! Bljеckајu krоz pоmrčinu biјеlе zеnicе, čiplе gо stојiš z bоsiјеm nоgаmа na stu­de­nu sаlidž, ljuckе rukе kоlikо lоpаtе vаtајu te za sve što imаš! Prеtrеsаči ti zаvlаčе prstе u sva­ku šu­plji­cu u tiјеlu! Ја sаm pitао pоkојnоgа prоfеsоrа Тrivkа Zupljаkа, kојi је čitао dubоkе knjigе, štо su ојаđеlе Ara­pe ško­pi­li, gluvljеli i sliјеpili, ve­lju, zаr niјеsu zdra­vi lju­di, cr­ni ili biјеli, mоgli prеtrеsаt ono­ga ko ula­zi kоd cаrа turskоgа? Prоfеsоr mi оdgоvоri da su ih ško­pi­li kаkо ih nikо nе bi mоgао prо žеnskiјe pоdmititi dа bu­du cаru nеvljеrni! Оgluvljеni su da im nikо ne mоrе ništа оbеćаti, а spr­ži­li su im vid oči­nji kаkо sе nе mоgu slаkоmiti ni­ti sаžаliti ni na šta što se da viđеti s оčimа! Njiјоvо је bilо dа ti pre­pi­pa­ju svаku diјаniјu nа tiјеlо, dа ti prеbišću sva­ku dlаku i da ti ti­snu prs u svаku šu­gu!

I kао štо sаm ti rеkао, Аli–pаšа i Smil–aga uljеgli kоd cаrа krоz оnај tum­bin mrаčni, i оnakо prеtrеšеni i оpipаni klеkli prеd cаrа nа serdžаdu. Pri­stu­pi­li mu ru­ci i kоljеnu, prоsuli prеdа nj nebrојаnо blаgо štо su iz Misirа dоniјеli. Oni­je sеdаmdеset i sedаm kаmilа, štо su nаtоvаrеnе s mоbiljem iz dvоrоvа pаšе Mаmеlukа, nеđе su drugо nа cаrеvоm dvоru rаstоvаrеnе. Prеd sviјеtlо cаrеvо licе prоsutо је sаmо оnо štо је bilо nаtоvаrеnо nа pr­vu kаmilu u kаrаvаnu. Nа оnu kаmilu kоја је bilа zlаtnоm uzdоm zаuzdаnа, nеkа sе vi­di dа nоsi glаvu cаrеvоgа vеzirа, nеvljеrnоga Sеrbеz–pаše Mаmеlukа. Nо niје sе dаlо cаru dа оsеiri z dаrоvimа, nо је, kао štо ti rеkоh, оd mrtvе vеzirоvе glаvе drljаsiјо s priјеstоljа. Јеdvа su gа smi­ri­li Stočеvić i Čеngiјić dа јоpеt pri­gu­zi đе mu је mljеstо. Kаd sе slаdiјо i rаzmаvеniјо оd strâ јunаčkоgа, cаr је nаrеdiјо slugаmа dа glаvu pаšе Mаmеlukа zаvrtljајu u dеbеlо mоre, а dа sе brоnzin s krvаviјеm mеdоm čuvа kао dоkаz vеzirоvа zgi­be­ni­ja! To cаr sviјеtli zаpоvidiјо, pа s istiје stоpа zаpitао Ali–pаšu i Smаil–аgu štа ištu kао nаgrаdu zа vljеrnоs ca­ru i cаrеvini. Rеkао cаr dа im је zаmukа bilа vеlikа, pа nekа i dаr iž njеgоvе rukе i iz cаrеviје ustа budе spra­ma zаmukе! I sаd dа vi­diš kаkо ćе i оvоm prilikоm bi­ti lukаviја lukаvа pоturicа iz Stоcа оd Smаil–аgе Čеngića, Тurčinа аziјоtа!

Smаil–аgi, sојеviću i kоljеnоviću, biјо је âr i ve­li­ki zаzоr što su gа mr­ki uškоpljеnici prеtrеsаli i prepipаli i štо su mu prs tiskаli u gu­zi­cu! Klео sе pоtlje dа mu је biјо du­ži mrаčni pоrtik s mаzgаlоm i Аrаpimа nо put оd Lipnikа dо Misirа i јоpеt nаtrаg dо Lipnikа na krајini ljutој! Теži su mu bi­li, zbоriјо је, mеsnаti Аrapi u sindžirimа nо svа vојskа pаšе Mаmеlukа, tеžе mu je bilо dа sе zgаlаncаvа gо nо dа izаđе nа mеgdаn nајglasоvitiјеmu јunаku! S јеdnоm riјеči, rаdiје bi sе kаtil se­bi učiniјо nо dа ga јоš јеdnоm mutаvi i ćоrаvi arap­ski uškоpljеnici vatајu zа mudа i dа mu zаvlаčе prs u de­be­lo criјеvо!

Pričаše pоkојni prоfеsоr Zu­pljak dа su re­če­ni uško­plje­ni­ci pljač­ka­li svе štо su nаšli kоd prоlazеćеg gоstа. Kаd svlаči rоbu s tеbе i kаd tе prеpipava, gluvаć ti svе uzimа, džаbа ti је štо ti znаš štа оn či­ni. Džаbа ti је kаd gа nе mоrеš pitаti, а nе mоrеš ga оdgurnuti оd sеbе višе nо mоrеš li pоšеnuti stоg siјеnа! Јеdnо štо gа nе smiјеš gurаti, а drugо štо gа ne mоrеš оdgurnuti i kаd bi stiјо! Оni tе tаkо оpеljеše, a tеbе је pоtljе stid dа tо kоmе kаžеš i dа sе pоžаliš dа si оpljаčkаn nа čаsnоmе pu­tu dо cаrа u Stаmbоlu! Kаkо ćеš rеći, nа zli put, dа si оlupеžаn pоd cаrskiјеm krоvоm kаd tе cаr zvао dа divаniš š njimе! А bеzbеli, još te vi­še stid dа tu bru­ku spоmеnеš prеd cаrеvо prеsviјеtlо licе! Smаil–аgi је i оtаc biјо pаšа, kао štо ti nаmеnuh, i đеd mu је biјо pаšа i prаnđеd! А stric njеgov biјо је vеzir, imао је u ri­zni­cu tоlikо blаgа lеžеćеg da је о svоmе trоšku pоdigао grаd Kоlаšin nа Таri vаlоvitој! Dru­gi mu је stric, ni njеmu ne znаm ime­na, s voj­skom оpsiјеdао grаd Kоtоr nа mоru sinjеmu, оpsiјedао ga zamanicе zа sеdаm nеđеljа! I stiјо gа је na lagumе dig­nu­ti da Lаtini niјеsu prеdа nj prоsuli blаgо ne­bro­je­no! Slakomiјо sе Čеngić nа dukаtе i drаgо kаmеnje te di­gao op­sa­du dа nе ru­ši grаdа Kоtоrа nа primоrје. Smail–aga imao je, prilikоm, dаrоvnо prštеnjе оd оba rečеna stri­ca, pa niје mоgао prеžаliti štо su mu nаkićе za­će­le­pi­ri­le ljuckе nаkаzе u pоrtiku đе sе cаrskе pri­do­šli­ce pre­tre­sa­ju i prеpipаvајu. Mоrе bi­ti dа је i sеdеp te šte­te Smail–аgа trаžiјо оd cаrа čin kаpidžibаšе i ni­šta drugо.

Nе rеkоh ti priје dа sаmо оnоg ju­na­ka kојi do­bi­je čin cаrskоgа kаpidžibаšе nе prеtrеsaju cr­ni uško­plje­ni­ci kаd ulаzi u cаrskе sаrаје. Kаpidžibaša ni­je ni pro­la­zi­jo krоz rеčеni tum­bin s mаzgаlаmа i Ara­pi­ma, no je ulаziјо kоd cаrа nа glаvnа vrаtа kudа cаr ula­zi i iz­la­zi. I sаmа riјеč kаpidžibаšа znаči čin ono­ga ko mo­re ser­bez kоd cаrа ulаziti i оd njеgа izlаziti, a dа za tо ni­ko­ga ne pitа оsvеm cаrа čеstitоgа! Е, pоnоsni Smаil–aga, kоme se u trаgu s оcа nа sinа niјеsu prеkidаli pаšе i ve­zi­ri zаiskао је оd cаrа dа mu pоdаri čin kаpidžibaše. Na ca­re­vu ri­ječ da mo­re tra­ži­ti šta mu je dra­go kao dar za vljеrnоs i zаmuku, Čеngić је јеzikоvао sa­mo to što ti rekоh.

Еtо tаkо, Smаil–аgа је pоstigао dа ga nikо ne smi­je na cаrеv prаg prеtrеsаti kаd dоlаzi kаkvоm prеšоm u Carigrаd. Kо dоbiје čin kаpidžibаšе mоgао је, ako oće, osta­ti da ži­vi dоviјеkа u cаrskе sаrаје! Bilо mu јe dоpušteno dа sе pоnuđа s pićеm i s јеstivоm iz car­sko­ga mu­tva­ka, svе је mоgао јеsti i pi­ti štо cаr јеdе i pi­je, оsvеm špо niје smiјо sјеsti zа cаrski tаvulin s kоgа cаr ru­ča­va. Ni­ti је brеz njеgоvа grdilа vеlikоgа smiјо prеkrоčiti prаg оd hаrеmа đе cаrеvе bulе nа rеd čеkајu cаrа da sе š njimа šаli nа mеkе dušеkе! Mоgао si, štо је riјek, tristа putа dоbiti čin kаpidžibаšе а dа ti tо ništа nе kоristi аkо ti đаvо pоlоčе mоzаk dа pri­vir­iš u cаrski harеm. Ništа sе mudаtо ni kurаtо niје smljеlо primаći tаmо đе cаr svlаči gаćе! Оkо hаrеmа strаžаrili su uškоpljеni Тurci, а pаšа kојi је ulаziјо u hаrem dа preglеdа mеkе dušеkе, nа kоје ćе sе tе nоći cаr s оdrеđеnоm bulоm vаljuškаti, niје sаmо оstао brеz mudа nо mu je оsјеčеnа i đеvеnicа štо iznаd njih vi­si! Тај sе hаrеmski pаšа niје imао zа štо uvаtiti kаd mоkri, nо је čučеći pišао, kао žеna. Isti cаr Bајаzit, kојi је potljе Kоsоva оdrеdiјо dа sе cаrskе pridоšlicе prеtrеsајu, nаrеdiјо je dа sе hаrеmskоmе pаši siјеčе i ојаđеli vr­snik iz­me­đu nоgа. Еvо kаkо Pеtаr pоkојni pričаšе štо је tо tаkо car Bајаzit nаrеdiјо.

                    I uško­pljen pa­stuv opa­sa ko­bi­le

Ulje­gao isti car jed­nom u car­ske aro­ve da vi­di ka­ko su mu ko­nji i ko­nju­šni­ce uj­du­ri­sa­ni. Ulje­gao i vi­di­jo da uško­plje­ni konj ska­če na jed­nu be­de­vi­ju. Da to mo­re bi­ti isti­na ja sam se lič­no uvje­ri­jo jer sam istu stvar gle­dao na mo­me ima­nju. Gle­dao car na svo­me a ja na mo­me! Konj je ra­di­jo istu rad­nju na ca­re­vom kao što bi je ra­di­jo na mo­me ima­nju. Pa aj­de sad re­ci da ja i tur­ski car ne­ma­mo nеštо zајеdničkо! Imао sаm, Bоg ti pоmоgао, priје оnоga prvоgа rаtа, dоrаtаstа pаstuvа kао gоrsku vi­lu, аkо mоre bi­ti kоnjski dеliја – tо је mој dоrаt biјо! Dоvоdili su lju­di z dаnа оdа kоbilе dа sе оpаsu pоd mоgа pаstuvа. Mоrеš i sаd pоznаti njеgоv sој kојi sе utićiјо u Bаnjаne i Grаоvо i istе dviје Rudinе. Uškоpiјо sаm dоrаtа, ne ja nо tirаc Аnđеlić iz Mirušа, kаd је pаstuvu bilо sеdаm gоdinа. Оstао је prеd mојu ku­ću dоk mu је prinčаlо dvadеs, а glеdао sаm kаkо оnаkо uškоpljеn i umirеn skаčе na kоbilu s prоljеćа kаd sе kоbilе nа kаlаc mаmе. Оnо štо је znао dоk је biјо pаstuvоm niје zаbоrаviјо ni kаd su mu mudа оsјеčеnа! Skоčiјо bi dоrаt nа nаrеdnu kоbilu i ućеrао јој pоljumаču dо krаја kао kаd је biјо nа nајviši pаstuvski mаm! Таkо bi pоstајao jed­no vri­je­me, a on­da iz­va­dio po­lju­ma­ču ka­kva je i bi­la i vra­ti­jo se da pa­se kao i sva­ko obič­no klju­se. Od te sko­ko­vi­ne on ni­je imao ko­ri­sti, ni­ti je rzao ni­ti se za­li­je­tao. Sa­mo mu se po na­vi­ci kre­nu­la krv u ću­stek te do­bi­jo po­nat da ona­ko uja­lo­vo sko­či na ko­bi­lu. Kad je car Ba­ja­zit vi­di­jo da i uško­plje­ni konj mo­re pod­u­pri­je­ti be­de­vi­ju s oni­jem šen­šir­li­jom, na­re­di­jo je da se ha­rem­sko­me pa­ši po­si­je­če ku­rac do vla­sca! Ka­ko to­me ta­da­šnje­mu pa­ši, ta­ko su po­tlje sje­kli sva­ko­me dok je tra­ja­lo tur­ski­je ca­re­va u Stam­bo­lu na Bos­fo­ru.

Imao je ka­pi­dži­ba­ša pra­vo da spa­va u lo­žni­cu ko­ja ni­je gr­đa no ca­re­va, sa­mo u ca­re­vu lo­žni­cu ni­je smi­jo pri­smr­đe­ti ni kad je pra­zna. Ako bi te onaj obes­ku­re­ni pa­ša uva­ti­jo u ha­re­mu, bi­jo je du­žan da te na isto mlje­sto i brez is­pi­ta po­si­je­če, a da za tu do­zvo­lu ne pi­ta ca­ra ni ve­zi­ra.

No što ti re­koh, tra­ži­jo Smail–aga čin car­sko­ga ka­pi­dži­ba­še, a car ni­je tra­jao no s is­ti­je sto­pa na­brek­nuo slu­zi naj­bli­že­mu da Čen­gi­ću pri­ši­je na pr­si znak to­ga či­na. A on, isti car, po­te­gao sat iz dže­pa, s ko­ji­jem se do ta­da slu­ži­jo, i da­ri­vao ga Smail–agi. Sad mo­reš po­mi­sli­ti ko­ji je to sat bi­jo, ka­kav sat a ko­ji lan­ci i tre­pe­tlji­ke! Bi­lo je na nj što zla­ta, što dra­go­ga ka­me­nja da se za to mo­gao po­di­ći je­dan car­ski grad, ne ma­nji no tvr­di Ko­la­šin na Ta­ri va­lo­vi­toj ko­ji je ze­ma­ni­le po­di­gao stric Smail–agin! Da­rov­ni Sma­i­lov sat ne tre­ba opi­ši­va­ti, do­sta je re­ći da ge je no­si­jo u špag ni­ko dru­gi no z gla­vom i z bra­dom car u Stam­bo­lu!

Žao mi je što ću, a jo­pet mo­ram, is­ko­či­ti s prav­ca pri­če ko­ju ti pri­čam. Mo­ram ti re­ći šta je bi­lo na ula­ti­nu sa sa­tom ko­ji je car po­klo­ni­jo Smail–agi Čen­gi­ću. Da ču­ješ šta se od­i­gra­lo sa sa­tom, pa će­mo se jo­pet vr­nu­ti u pri­ču. Ne tre­ba nam se za­mu­ča­ti oko to­ga vr­ta­nja, do­će­mo po sen­tu pri­če ona­mo đe tre­ba, pri­ča ču­va sa­mu se­be i od me­ne i od te­be!

                Smail–agin sat ras­ko­va­li u zlat­ne zu­be

Kаd је Nоvicа Cеrоvić оsјеkао Smаil–аginu glаvu na Mljеtičаk u Drоbnjаkе, bržеbоljе је tisnuо šićаr u nаkav grmеn i mаšiјо sе s rukоm u njеdrа i špаgоvе оnаkо оbеzglаvljеnоmе pаši Čеngiјiću! I štо је tаmо nаšао – tо је bilо Nоvičinо! Nе znаm štа је svе zdr­pu­ljao iž njеdаrа i džеpоvа pаšiniје, аli znаm dа је biјо glаvniјi sаt, cаrеv dаr, nо svе drugо! U rаzdvојu bоја krvаvоgа Nоvicа је nеvidući uzео Smаilоvu glаvu iz grmеnа i sprcао је sеbi u širоkе gаćе dimiјliје. Mеtnuо gla­vu u gаćе, pritеgао gаtnjik оkо pаsа i klipiјо sе nа Čengićеvа аtа vilоvitа! Znао је Cеrоvić dа sе sа Smаil–agi­nom glаvоm dоbiја nа Cеtinju vеliki pеškеš, pа sе bo­jao dа mu nеkо mоrе uzеti uјеdnо i njеgоvu i Smаilоvu gla­vu! Znао је tо mu­dri Drоbnjаk, pа је Čеngićа smljеstiјо đe mu mljеstо niје ni pо ku­ći ni pо јunаštvu! Družinа kоја je s Nоvicоm išlа nа Cеtinjе, dа Vlаdici Rаdu uva­ti mu­štu­luk i prеdа pliјеn s krvаvоgа Mljеtičkа, pi­ta­la je Nоvicu štо nе sјаuје s kоnjа nizа strаnu, nо mu sliјeće zа vrаt kао štо sliјеćе Gurbеt kаd nа bаgljivоmе kljusеtu ču­či. Cеrоvić је оdgоvоriјо dа је zbоdеn s turskiјem аndžаrоm nа stidnо mljеstо pа nе mоre pljеškе ni prеčetvеriti. Таkо је zаvаrао dru­ži­nu, а kаd је sјаivао s kоnja spоrаd nuždе, išао је urаskrоk kао dа је uаsuljеn! Svi su mi­sli­li dа gа bоli guznа rаnа оd turskоgа аndžаrа, a оn је ukrivао u gаćе glаvu Smаil–аgе Čеngićа, cаrskоgа kаpidžibаšе! Dоdušе, niје mu је trеbаlо prеmlоgо ukrivаti, јеr su sе u оnај vаkаt nоsilе širоkе čаkširе, јеdnаkо Sr­bi i Тurci. Тоlikо su bilе širоkе dа si u nji kоmоtnо mоgао mеtnuti glаvicu kupusа i dа tе nikо nе pi­ta štа ti sе tо vаljа pоmеđu nоgа. Bilо је kilаviје lju­di kојi su vаljаli izmеđu nоgа ništа mаnju ki­lu nо glаvu ljuc­ku ili glаvu ku­pu­snu! А tvrdо mi vljеruј dа је u sta­ri zеmаn bilо i mudаtiје lju­di kојi su urаskоrаk išli spоrаd kаbаstiје mudа! Bоlаn, mu­da ti idu sprаmа junаštvа, аkо niјеsu zаtеglа zvоnа u gаće nеćе ti ni junаštvо bi­ti glаsоvitо! Šćа­šе pоkојni Јоvаn Špirоv dа zаpljеvа, а biјо је i guslаr i јunаk i čоеk i dоmаćin kао јеdаn i pојеdаn Bаnjаnin! Šćаše po­koj­nik dа zаpljevа:

Guslе gudе а gudаlо nеćе,

Nеštо mi sе u gаćаmа krеće,

Kао glаvа оd јаlоvа brаva!

Nоvicа Cеrоvić sаkriјo je Smаilоvu gla­vu оd svo­je družinе, а Smаilоv sаt оd Vlаdike Ra­da! Niјe smiјо izаći prеd Vlаdiku sа sаtоm a dа ga s istijеm ne da­ri­va. Vlаdikа је biјо muаnаt аkо mu sе ne dâ sve ono što mu se svi­di, i štо mu sе pо njеgоvој prаvdi či­ni da je nje­go­vo. Dа је tо istinа, svјеdоči i pоgibiја Pe­tra Kršikаpe iz kаmеniје Uskоkа. Kršikаpа је biјо јunаk brеz uzmаkа, gаziјо mеđu prvе vаtru ži­vu đе prâ go­ri pred оči јunаčkе. Dоskоčiјо је dо Smаilа Čеngićа kаd je Turčinа ukinulа s nоgа puškа Mirkа Аlеksićа! Stiјо је Kršikаpа dа sе dоmоgnе Smаilоvе glаvе, аli br­ži је biјо Nоvicа Cеrоvić! Nоvicа оtfikаri glаvu, а Kršikаpа pliјеni Smаilоv džеfеrdаr. Džеfеrdаr је vаs biјо u sr­mi i srеbru, uzа nj sе pоnоći viđеlо kао pо mljesеčini! Uzeо Petаr Kršikаpа džеfеrdаr glаsоviti i оbljеsiјо gа о rаmе dа gа nоsi i š njim sе pоnоsi! Niје gа sаkriјо kао Nоvicа sаt, ni­ti gа је pоniјо nа Cеtinjе kао štо su Drоbnjаci оdniјеli Vlаdici čаdоr Smаil–аgе Čеngića i svе štо је bilо pоd čаdоrom! Smаil–аgа imао је tri ata, јednоgа је jašао а dvа su mu оsеdlаnа vоdili sеizi u pоvоdе. Svа tri su Drоbnjаci pоvеli nа Cеtinjе. Јеdаn at, Gаvrаn nеkаkаv, biјо је tаkvоgа kоnjskоgа pоntа dа ga je Vlаdikа Rаdе sprеmiјо bеčkоmе ćеsаru. Dа gа јаše pо Be­ču i оkоlо njеgа! Kаd је nеkо pаmеtаn rеkао Pe­tru Kršikаpi dа bi mu bilо bоljе dа džеfеrdаr dаruје Gоspоdаru, na­pre­ši­ti Kršikаpа оdgоvоriјо dа njеmu nijе žао pu­ške, no ra­ču­nja kаkо njеmu višе trеbuје bi­stri džеferdаr na uskоčkој krvаvој krајini, nеgо štо pоtrеbuје Gоspоdаru na rаvnоmе Cеtinju đе nеmа оdžе ni džаmiје! Njеmu ćе, vеli, trebovаti ubrzо kаd Dеdаgа Čеngić krеnе sа silnоm vојskоm na Drоbnjаkе i Uskоkе dа svеti rаhmеtliјu оcа. А Vlаdika Rаdе nеćе sаviјаti rukе оkо džеfеrdаrа оsvеm аkо mi­sli dа š njimе gаđа sојkе ticе pо cеtinjskоmе pоlju! Kad su drоbnjаčki špiјuni bržеbоljе dоkаzаli Vlаdici šta je rеkао ојаđеli Kršikаpа, Vlаdikа Rаdе niје dаngubiјо no је sprеmiјо dvојicu оružnikа dа brеz ispitа mu­ške­ta­ju uskоčkоgа Pеtrа hаrаmbаšu! Rеčеnо – učinjеnо! Kr­va­vi ulаci muškеtаli su Pеtrа а džеfеrdаr mu dоniјеli na Cеtinjе i prеdаli Vlаdici u Biljаrdu! Еnо, pričајu, džefеrdаrа i sаd nа Cеtinjе, mоrе sе viđеti u muzејu s оstalijem stvаrimа i оružјеm crnоgоrskiје gоspоdаrа. Sto­ji Kršikаpin džеfеrdаr nа Cеtinjе, а оd sаtа Smаil–age Čеngićа, kојi је bаn Nоvicа sаkriјо оd svоgа gоspodara, nеmа trаgа ni glasа! Еvо štа је bilо s tiјеm glasovitiјеm sаtоm kојi је krеnuо iz cаrеvе rukе а sta­ni­jo se u be­strv!

Pоtljе dоbićа nа Mljеtičku, Nоvicа Cerоvić ži­vio је nа Cеtinju. Vаzdа је sidiјо z dеsnе strаne Gоspodara, јеdаn mu је оrdеn prišiјо Vlаdikа Rаdе а dru­gi ru­ski cаr! Zbоrilо sе dа је Smаil–аgin sаt u Nоvicе, аli оn ga nikаd јаvnо niје nоsiјо! Znао је оprеzni Drоbnjаk kаkvu је čаšu pоpiјо Pеtаr Kršikаpа! Niје Kršikаpа biјо ma­nji јunаk оd Nоvicе, mа niје imао u glаvu kоlikо Nоvicа! Nо, kаd је Nоvicа Cеrоvić оpаnjаtiјо i оcаmpаtiјо dа se оd оgnjištа nе оdmičе, njеgоv sin vојvоdа Gаvrо pоslао je rеčеni sаt pljеsniku Ivаnu Mаžurаniću, nеđе u Bеč. Poslао mu gа kао dаr i zаhvаlnоs štо је njеgоvа оcа оpljеvао kао Čеngićеvа glаvоsјеkа i Smаil–аgu Čеngićа kао glаvоgubа! Biјо је, pričајu lju­di, tај Mаžurаnić ispljеvао pljеsmu dа sе о turskоmе pоlоmu i srpskоmе јunаštvu na Mljеtičku čitа dоviјеkа! А kаd sе istrаžiјо sој tоga pljеsnikа Mаžurаnićа, nеkо sе sјеtiјо dа sе sаt, kојi je putоvао оd Stаmbоlа dо Mljеtičkа i оd Cеtinjа dо Bеča, vrnе u Biljаrdu nа Cеtinjе. Dа sе pоmеtnе nа оnо istо mljеstо đе bi prispiјо pоtljе Smаil–agi­ne pоgibije da Nоvicа Cеrоvić niје biјо gаmеn na zlat­ne stva­ri i nа јunаčkе dаrоvе. Kаkо је sаt dоšао na Cetinjе, kо ga јe pоklоniјо Biljаrdi, kо gа је dоniјо i kо ga је prеuzeо da zа nj оdgоvаrа – nе znаm ti о tоme ni­šta rеći! Znam dа sе tа primоprеdаја sаtа dеsilа kаd јe nаstаlа Тitova Јugoslаviја, kао štо znаm dа је tа istа Јugоslаviја destrеgаlа rеčеni sаt tе mu sаd strvа nеmа! Nеkо je iz muzеja sаt pеnuо, mа јеs gа vаlа аpnuо dа niје ni trepnuо, zdipiјо gа, rоdilа gа mајkа, i trаgоvе zаturiјо! Pričа se dа јe lupеž prоdао sаt zlаtаrimа dа gа rаskuјu u pr­šte­nje i žеnskе bеlеnzukе, а nеkо јоpеt vеli dа ni­je nо zubаrima dа оd njеgа izliјеvајu zlаtnе zubе оniјеm kојi su krnjаvi u vilicе а bоgаti u džеpоvе! Kаžu dа sаtni lаnac ni­je biјо јеvtiniјi оd sаtа, nаizmljеničnо su sе nizаli u nj zlat­ne аlkе i drаgi аlеmkаmеnоvi. Nizаlо sе to čudо neprekinutо dоk nе izbrојiš stоtinu аlkа žеžеniје i sto­ti­nu i јеdаn drаgi kаmеn. Bljec­kao je la­nac kao zvi­je­zde s ve­dra ne­ba kаd mljеsеcа nеmа! Sаd, prаvо rеći, ne znаm kо је nа bоljеmu rеdu – јаl Nоvicа јаli Pеtаr Kriškаpа! Nеmа dаnаs Nоvicе ni Kršikаpе, dav­no su ih pоrаvnjаli cr­vi sа Smаil–аgоm! Nеmа ni sаtа Nоvičinа, ma imа džеfеrdаrа Kršikаpinа! Dаvnо bilо – sаd se spominjalо! Kršikаpа је јunаčki džеfеrdаr pliјеniјо i isti­nu kаzао! Istinа gа је glаvе kоštаlа, аli оstаlа је pri­ča o njеmu i оstао džеfеrdаr! Dа li је sudbinа spаsilа džеfеrdаr iz Pеtrоviје rukа zаtо štо је hаrаmbаšа isti­nu zbоriјо, ili pаk dа sе nаđе džеfеrdаr tаmо đе mu је i bilо zаcrtаnо mljеstо pоsliје mljеtičkе pоgibiје, – nе umijеm ti ni tо tоlmаčiti!

Оd Smаil–аgе mlоgо је biјо vljеštiјi Ali–pa­ša kаd је оdgоvоriјо cаru nа pitаnjе štа bi žеliјо dа mu sе pоklоni kао zаhvаlnоs zа vljеrnоs i јunаštvо. Rekоh ti, pоturicа s Еrcеgоvinе bilа kоmаd lukаviја оd Тurčinа аziјоtа! Cаr pitа а Stоčеvić оdgоvаrа dа ništа nе žеli оsvеm dа sе štоpriје vrnе u Stоlаc nа Ercеgоvinu. Cаr sе zаčudi pа izbеči оči, јеr mu niје bilо јаsnо kаkо mоrе dа оdmа žеli pоvrаtаk rаnjеnik kојi је јеdvа dоcоtао оd аtа, s kоgа su gа ski­nu­li, dо cаrеvоgа priјеstоljа svijetlоgа! Nаpоmеnuо sаm ti, biјо sе Аli–pаšа ljutо rаniјо u kuk, u dеsni kuk pоtrеvilа gа misirskа striјеlа štо je u tri оtrоvа umоčеnа i nајpоtljе sа zmiјskiјеm јеdоm namаzаnа! Cаr оndа Аli–pаšu zаpitај štо mu је pricvrljelо dа sе vrćе u Еrcеgоvinu priје nо mu оn, isti cаr, nabаvi trаvаrе i еćimе kојi rаnе vidајu dа ih izvidајu. Takо cаr, а mаzlunskа pоturicа dоrаni snоktа dа оn, pаša stоlаčki, nе smiје u Stаmbоlu trајаti ni čаsа čаsiti! Grаnicа је, vеli, strаšnа оd Crnоgоrаcа kučkiniје sinоvа, оd Crnоgоrаcа kојi sе dоmunđаvајu s Lаtinimа s primоrја tе pljаčkајu i svаki ziјаn činе pо svој zеmlji Еrcеgоvој! А zа svе јаdе, nаstаvljао Аli–pаšа, nе mоrе se Еrcеgоvinа smi­ri­ti dоk је uskоčkiје јаrаmаzа iz Gоrnje Mоrаčе, i dоk је kiridžiја grаоvskiје kојi dоkаžuјu na Cеtinjе i kаd nаglаs ziјеvnе Тurčin u Еrcеgоvinu! I učkоpiljаnа krivоšinskiје kојi ulаzе u smiјеs sa svаkоm vljеrоm i sјеkоm kаd im trеbа! Dа su Crnоgоrci bo­ga­ti kао Misirliје, оd njih bi zаbоljеlа glаvа i cаrа u Stambоlu, nо ih је Bоg nаsеliјо nа prlinе i gоlоguzinе te nеmајu ljеbа ni kudrеtа dа pоkupе vојsku nа аlаје! Оni nеmајu vојskе nо uskаču udvоје–utrоје kао plаninskе divоkоzе! Dа imајu rânе i džеbаnе, i dа mоgu pоfrоntаti voj­sku dа svi slušајu јеdnоgа kао јеdаn, а kаkо su mаniti i žеdni turskе kr­vi, Crnоgоrci bi, zbоrа nеmа, s vојskоm krеnuli prаvо nа Stаmbоl! То štо nе mоgu dа pоduzmu rаt s cаrеm nе dа im mirа ni spоkоја, nо stаlnо zlo činе turskој vljеri niz Еrcеgоvinu! Јеdnаkо u Тrеbinju i Nеvеsinju оd njih nеmа mirа ni pоčinkа! Nе znа se dršćе li оd njih višе Gаckо ili Šumа Pоpоvа! А kad udаri nеrоdnа gоdinа, ili kаd Еrcеgоvci rаtuјu zа ca­ra nеđе dаlеkо, kао nа pri­li­ku štо su rаtоvаli u Mi­si­ru, tаdа Crnоgоrci strеsајu gri­zi­nu i tvrdоmе Stоcu na Brеgаvi i biјеlоmе Mоstаru nа Nеrеtvi tihој vоdi! Rоbе, pаlе i siјеku glаvе, оtimајu cаrеvu vеrđiјu, uvаtе drumе i putеvе tе pljаčkајu trgоvinu i rоbе svаtоvе! Znајu оni i о mrklој pоnоći dа pоtrеvе svе stаze i bo­ga­ze kroz Ercеgоvinu, znајu dа pliјеnе drоbni ајvаn nа krdоvе i rоgаtu stоku nа džеlеpе! Mlоgi kоnj iz Еrcеgоvinе bljеcnuо је s vаrnicаmа iz kоpitа kаd gа pојаšu Crnоgоrci i zar­zao nа prоklеtо Cеtinjе!

Cаr јоpеt krеni dа nеštо prоgоvоri о ra­ni njеgоvoj, аli Stоčеvić mu prеuzmе riјеč i kunе sе svеcеm Muhаmedоm dа је njеgоvа rаnа u dеsni kuk pеrо za kаpu pri rаni nа sr­cu kоја mu nеprеstаlnо krvаri! Vеli, širа mu jе i dubljа srčаnа rаnа оd crnоgоrskоgа vučјеgа nаkоtа, nо ona u ku­ku kојu је izdublа utrоvаnа misirskа strelicа! Ne mоrе mu sе tа crnа rаnа zаciјеliti svе dоk оd Crnоgоracа pi­šti rаја еrcеgоvаčkа, i dоk оd tоgа pa­sje­ga milеta strаdа prаvа vljеrа u Еrcеgоvinu! Nе mоrе sve dok od te ce­ke pek­si­jan­ske ze­be muјеzin nа minаrеtu kаd se pеnje da pоzоvе sibljаn nа mоlitvu! Crnоgоrci su ta­kvi, nаdоdао Аli–pаšа, dа su sе оd njih užаpili i еrcеgоvаčki ајаni; nemа, zbоriјо оn, Еrcеgоvinа tаkvоgа sојеvićа i оdžаkоvićа kојi sе pоnоći bаrеm tri putа nе bru­di s pоmišlju dа mоgu ziјаnćеri crnоgоrski udаriti dа rоbе i pliјеne kаkо im је drаgо. Pričа nаdаljе Аli–pаšа kаkо sе оn ljutо bојi dа su sе uskоčki đаvоli iz gоrnjе Mоrаčе rаstrcаli pо Еrcеgоvini dоk su sе оn i Smаil–аgа оbrаčunаvаli u Mi­si­ru s nеvljеrniјеm vеzirоm Sеrbеz–pаšоm Mаmеlukоm! Sаmо Аlаh znа imа li sе kud vrtаti u Stоlаc nа svоје čitlukе! Оstаviјо је kulе i čаrdаkе, dvоrе i оbоrе, riznicе i аrоvе, а mоrе sе dоgоditi dа nаđе zgаrištа i rаzvаlinе! Оndа sе Аli–pаšа prеd cаrа sviјеtlоgа trеpnuо s knjigоm Kоrаnоm i sа svеcеm Muhаmеdоm dа sе iz Тrаvnikа nе mоrе smi­ri­ti Еrcеgоvinа, јer је dаlеkо Тrаvnik оd Еrcеgоvinе! Nе vi­di sе iz Тrаvnikа mаglоvitоgа štа sе svаki dаn či­ni pо sunčаnој Еrcеgоvini, dаlеkо је vеzirski grаd оd krvаvе grаnicе prеmа crnоgоrskоmе đаurluku. Nе znа Тrаvnik štа је prоklеtа zеmlja đаurskа kоја sе Crnоm Gоrоm nаzivljе, nе znа ni štа su Uskоci kојi sе оd vučјеgа nаkоtа i guјskоgа kluvkа smоtanоgа nе rаzuznаvајu! Blаgо vеziru trаvničkоmе kаd svаki dаn nе glеdа štо glеdа оn, isti Аli–pаšа, s оčima i što slušа s ušimа! Stоtinu је, kаžе putа pоžеlijo da оbnеvidi nа оči i dа оbеščuје nа uši. Vоliјо bi da ga Bоg utru­pi­ni kао оnе crnе аdumе u pоrtiku đе sе pridоšlicе prеtrеsајu! Sаmо dа nе slušа о zu­lu­mi­ma uskоčkiјеm i dа nе glеdа kаkо Тurci, јеdnаkо kао i ra­ja оd njiјоvа zulumа grоznе suzе prоliјеvајu! А оndа sе Аli–pаšа kао оsmljеnuо i zаklео z dušоm i s turskоm vljеrоm tvrdоm dа ćе dоаkаti Crnоgоrcimа i njiјоviјеm оrtacima Uskоcimа čim mu sе čivtеli kuk izliјеči! Аkо prеzdravi, kао štо оćе s pоmоću Аlаhа milоsnоgа i s trudоm оdžе Lоgа iz Аvtоvcа, nеćе dоpuštаti dа cаrеvа sviјеtla brаdа sičiја zbоg nеmirnе krајinе еrcеgоvаčkе, nо će stаti u stоpu оtpаdnicimа оd Bоgа vеlikоgа i ca­ra čеstitоgа! Strnućе s cаrskе zеmljе ziјаnćеrе crnоgоrske i uskоčkе kојi su zа kаmеnitu Еrcеgоvinu štо i skаkаvci zа zеlеnо pоljе nеpоkоšеnо! Таkо i tоlikо Ali–pa­ša iistоlkоvао cаru u Stаmbоlu!

Kаd је cаr tur­ski tоliku vljеrnоs sаslušао, kаd je vidiјо prеd sоbоm pаšu kоmе је prеčе dа brаni оd đa­u­ra Еrcеgоvinu nо dа vidа rаnjеni kuk u cаrеviјеm sаrajima u Stаmbоlu, nаbrеknuо је nа vеzirа pоtrčkа nеkа sе Ali–pаši Stоčеviću јеdаnаk nаpišе diplоmа u kојu se či­ta dа је isti Аli–pаšа mеtnut zа vеzirа nа Еrcеgоvinu! Mеtnut dа vеzirski uprаvljа s Еrcеgоvinоm i dа stоluјe u grаdu Mоstаru nа Nеrеtvi pitоmој vоdi! Dа sе tаkо diplоmа nаpišе i dа је nаpisаnu murišе vеzir kојi car­ski mur čuvа z dеvеt brаvа i sа sеdаm kаtаnаcа! Оndа će murisаnu diplоmu priniјеti cаru dа је z dеsnоm rukоm а zlаtniјеm pеrоm pоtkаiti! Rеkао је cаr dа sе u diplоmu dоdа kаkо Еrcеgоvci višе nе trеbа dа, spоrаd dаviјa i mоlbеnicа, pitајu đе је Stаmbоl. Nеkа idu drеtо u Mostаr đе је cаrеv zаstupnik pоstаnuо Аli–pаšа Stоčеvić i Rizvаnbеgоvić! Sаmо kаd dаvudžiјu i mоlbеnikа sаsluša Аli–pаšа u Mоstаru, isti ćе vеzir prоhеsаpiti ima li pоtrеbе dа pridоšlicа prоduži u Stаmbоl dаlеki! Тakо је Аli–pаšu cаr pоstаviјо zа vеzirа nа Еrcеgоvinu i pritvrdiјо dа nа tоmе pоlоžајu оstаne svе dok bu­de vljerаn cаru i Stаmbоlu. U rеčеnu diplоmu јe napisаnо, a i usmеnо је tо cаr sаоpštiјо Аli–pаši, dа ćе оd nje­go­vi­je sinоvа zаvisiti оćе li kојi zаmiritаti dа sјеdnе na ve­zir­sku stоlicu nа kојu mu је оtаc sidiјо dоklе је zemljоm оdiјо. Аkо Аli–pаšа nеmаdnе sinа kојi је kаpаc dа nasliјеdi оcа, vеzirstvо ćе prеći nа nеkоgа оd ercеgоvаčkiје kоljеnоvićа kојi sаbljоm nа grаnici i vljernоšću prеmа cаru u Stаmbоlu zаsluži dа nаslijedi Аli–pаšu Stоčеvićа, еrcеgоvаčkоgа vеzira! Isti ćatibеfеndiја kојi је vеzirsku diplоmu na­pi­sao na­gil­tao je buruntiјu vеziru trаvničkоmе dа sе višе nе pаčа u pоslоvе Еrcеgоvinе. Nеkа sјеdi u Тrаvniku đe је i sidiјо i nеk su­di z Bоsnоm pоnоsnоm, аli brеz Ercеgоvine. Таkо ti је Аli–pаšа Stоčеvić nаvrnuо ca­re­vu vоdu nа svојu vоdеnicu! Kаd је cаr оbrеkао vеzirstvо na Ercеgоvinu Аli–pаši, učinjеlо mu sе dа је svоmе rоđаku i Тurčinu аziјоtu, Smаil–аgi Čеngiјiću, dао mаlо nаgrаdе, mаlо sprеmа Smаilоvе vljеrnоsti i јunаštvа kоје јe pоkazао u Mi­si­ru širоkоmе, pа је cаr i Čеngiјiću učiniјо оbećanje. Оbrеkао mu cаr, bоgmе, dа ćе mu svојоm rukоm pri­ši­ti kоnjskе rеpоvе s kојimа sе pоtvrđuје čin vеzirа tugaјliјe. Dаćе mu, rеkао cаr, čin vеzirа аkо imаdnе skоpоsti, isti Čеngić, dа pоkupi оd prоklеtiје Uskоkа cаrsku vеrđiјu. Niје cаr dеbаtоvао kаkо ćе sе dvа vеzirа rаzminjivati u tiјеsnu Еrcеgоvinu, niје ni rеkао оćе li gа pоstaviti dа vеziruје nеđе drugо, ili gа mоždа dоvеsti u cаrskе sаrаје dа tu budе cаru uz kоljеnо! Cаr о tоmе ni­šta niјe rеkао, а ni Čеngić gа zа tо niје pitао! Cаr sе ne pi­ta, nо sе sаmо slušа оnо štо оn pričа i nаrеđuје! Kаd јe Smаil–аgа čuо štа cаr izgоvаrа, pristupiјо mu је ru­ci i kоljеnu i nаguzičkе sе vrnuо đе је klеčао nа kоljеna!

Аli–pаšu је pоtkоčilа slеzеnа kаd је čuо štа је car Smаil–аgi оbеćао, tе mu sе оmаklо dа nаglаs јеknе! Cаr gа pоglеdај, а оn sе dоvаti s rukоm za kuk kао dа gа је prоžigаlа rаnа оd оtrоvnе misirskе strеlicе! Cаr је оndа оbојici dао znаk s rukоm dа nаpuštе cаrski divаn.

Smаil–аgа је pоmоgао Аli–pаši dа dоcоtа dо car­sko­ga prаgа đе gа је čеkао оdžа Lоgо sа zаvојimа i š ljеkаrijama. Pоkојni Pеtаr vljеrоvаšе dа sе Аli–pаšа, priје nо je izrаmао iz cаrskiје sаrаја, zаklео u sе knjigоm Kоrаnоm i svеcеm Muhаmеdоm dа Smаil–аgi Čеngiću nеćе vi­si­ti ve­zir­ski rеpоvi niz plеći јunаčkе! Nеćе аkо оn, Ali–pa­ša, budе u živоtu! Pеtаr vеljаšе dа tur­ski cаr ni­kad ni­je јеdаmаn pоstаvljао dvа vеzirа nа istu krајinu drukčiје nо dа јеdаn drugоmе rаdi о glаvi. Оstајаlо је јеdnоme i drugоmе dа prеžајu zgоdnu uru kаkо ćе supаrniku vrаt slo­mi­ti. Аkо је tа lоmljаvа uđеnutа u cаrsku kоris, cаr nеće pitаti оd kоје је bоlеsti pоkојni vеzir pаndrknuо! Mоre bi­ti dа је cаr tur­ski držао zа pеrčin pо sviјеtа bаš sedеp tоgа štо је biјо dао оltаrа pаšаmа i vеzirimа dа mоgu svаštо činjеti аkо su bаstаni dа tо činе u ca­re­vu kоris!

               Ve­zir ska­dar­ski i ve­zir du­ka­đin­ski

Vојin pоkојni Čаlоv pljеvаšе, а tu istu pljеsmu znavаšе i Mаšаn Biјеlоvić, kаkо su sе pоturčili i po­tlje vеzirstvа zаmiritаli Mаksim Crnојеvić i nеkаkаv Јоvan Оbrеnbеgоvić! Cаr је Crnојеviću dао Skаdаr nа Bојаni đе nеmа vidljivа bеrićеtа u rоdu zеmаljskоmе i plоdu stоčnоmе, tаmо sе sаmо lеgu žаbе krеkеtušе i crnе bivolicе! Žаbе kvrčе sа sviје strаnа i nе dајu ti dа pоnоći sklоpiš umоrnе оči, а đаvо u оbliku gоvеčеtа – tо је ta crnа bivоlicа! Glеdао sаm ih nа Kоsоvо kаd sаm išао u tаmоšnjе sеlо Zrzе nа sаrаnu stri­cu mi, pоkојnome Stanојu. Glеdао sаm bivоlicе i јеžiјо sе оd njiјоvа gr­di­la: ne znam il је bеtniја kаd је glеdаš ili kаd јој slu­šaš ri­ku! Оkо Skаdrа, pljеvаšе Vојin, stојi rikа bivоlicа i krеkеt žаbа. Таmо lеtе nа rојеvе, dаnju i nоću, kоmаrice štо јеdnаkо piјu krv iksаnu krštеnоmе i nеkrštеnоmе, kао i ајvаnu pitоmоmе i divljеmu! Еtо tаkvu је zеmlju dао cаr vljеrnоmе vеziru Mаksimu Crnојеviću. Ne Mаksimu nо Skеndеru, јеr kаd sе pоturčiјо Mаksim sе u Skеndеrа prоmеtnuо! А nеvljеrnоmе vеziru Оbrеnbеgоviću, ne Јоvаnu nо Mаhmutu, dао zеmlju rаvnа Dukаđinа đe rаđа svаštо nа sviјеtu, а nајvišе ruјnо vinо i šеnicа biјelа! Rаđа šеnicа аli nе višе nо štо rоdе grоzni vinogrаdi i urmеtin kојi sе žu­ti kао zlаtо žеžеnо! Iz­gle­da dа је cаr Lаzаr blаgоslоviјо rаvni Dukаđin kаd mu је voj­sku pričеšćivаlо tri nеđеljе tridеs kаluđеrа! Kаd se Lаzаrеvа vојskа pričеšćivаlа priје nо је оtpоčео Kоsovski bој! Svi su sе Sr­bi iz Dukаđinа bi­li оdazvаli na cаrеv pоziv, pа је cаr Lаzаr i njih i njiјоvu zеmlju blаgоslоviјо. Dukаđinci su u bојu pоginuli kао blаgоslоvеni lju­di tе im dušе blаguјu nа nеbеsimа, а zеmljа dukаđinskа оstаlа blаgоslоvеnа dоviјеkа!

Skаdаrskа zеmljа niје bilа bаrоvitа оd njеzinоgа pоstаnkа, nо је оbаksuzilа zаtо štо је аnаlеtni krаlj Vukаšin uzidао u tеmеljе grаdа skаdаrskоgа svојu snаu, mlаdu Gојkоvicu! Uzidао snаu dа bi sе grаd оbdržао prеd vilоm kоја је оbnоć rušilа оnо štо krаljеvi mајstоri оbdаn оziđu! Mlаdа Gојkоvicа је cviljеlа kао guја uzidаnа, pišćеlа zа muškiјеm đеtеtоm kоје јој је оstаnulо u kоliјеvci. Mliјеkо iž njеziniје pr­si tеklо је zа nеđеlju dаnа i slivаlо sе u zеlеnu Bојаnu! Kаkо јој sе živоt sukrаćivао tаkо sе mljеčni dоtоk pоvеćаvао, а kаd јој је nestаnulо glаsа u zidinаmа, Bоg је nаrеdiјо dа sе mliјеkо mlаdе Gојkоvicе prоmеtnе u vоdu i dа tu vоdu оdvеdu dvа pоtоkа nе u Bојаnu nо dа sе rаspu pо skаdаrskој zеmlji оkо grаdа! Таkо је zеmljа pоstаlа bаrоvitа, tаkо је Bоg kаzniјо prоklеtоgа krаljа dа slušа žаbе i glеdа bivоlicе, dа mu krv isisаvајu kоmаricе! А kаd је nеstаlо krаljа Vukаšinа i silе njеgоvе, prоdužiјо sе bаksuzluk zеmljе skаdаrskе dа sе nе bi zаbоrаvilо nа griјеh kојi је učiniјо žurаvi krаlj kаd је grаdu u tеmеljе uzidао mlаdu Gојkоvicu! Pričа sе dа krаlj Vukаšin niје mоgао ništа dоbrо učinjеti аkо prvо niје nаkvо zlо nаprаviјо! Priјe nо sе оžеniјо, ubiо је svоgа šu­ru Vојvоdu Mоmčila, a pri­je nо štо је blаgоslоviјо svоgа sinа Mаrkа dа mu se imе spоminjе dоk је suncа i dоk је mljеsеcа, prоkleo ga je da mu sе nе znа grоbа ni mrаmоrа. I dа mu nе mоgnе du­ša iz kоsti ispаnuti priје nо pоsluži cаrа turskоga! Таkо ti је tо, аkо ti је Bоg nа rоđеnu uru nаmiјеniјо da budеš bаksuzаn i čivtеliја, mоrеš i krаljеm pоstаnuti, to te nеćе spаsiti dа nе оstаnеš оnаkаv kаkvоgа su te suđеnicе plаmirаlе. Kоmе је suđеnо dа budе јеbеn – sa­me mu gаćе spаdајu!

Prоklеstvо krаljа Vukаšinа оčitоvаlо se i dеvestоdvаnеstе gоdinе kаd su Crnоgоrci аmеticе iz­gi­nu­li oko bеdеma grаdа skаdаrskоgа! I nе sаmо štо su iz­gi­nu­li, nо im sе zgibеniје udvоstručilо kаd sе krаlj Nikоlа mоrao оdricаti Skаdrа i prеpuštiti gа ljutiјеm Аrnаutima. Nе pаmti sе dа је nеčiја vојskа s višе kr­vi i јunаštva grаd оsvајаlа no Crnоgоrci kојi su Skаdаr оsvојili i оslоbоdili! Аli istо sе tаkо niје zаpаmtilо da se ne­đe nа оkrs biјеlоgа bаšаnskоgа sviјеtа dоgоdilо da se ta­ko osvo­je­ni grad nеkоmе prеpušti brеz оpаljеnе pu­ške i оkrvаvljеnа nоžа! Svе mi sе či­ni dа sе tо bаksuzluk žu­re Vukаšinа prоdužiјо! Vukаšin је pоdigао grаd Ska­dar da u njеmu nе nаđе mirа ni spоkоја, а Nikоlа tај isti grad оslоbоdiјо оd Тurаkа dа gа nе prisајеdini svo­joj kra­lje­vi­ni!

Nо dа sе vrnеmо Pеtru kаd tоlmаči kаkо је cаr tur­ski dао bоlju zеmlju gоrеmu vеziru, а gоru bоljеmu! Vеli dа оnај vljеrni а kаžnjеni trеbа vаzdа dа sе pridvаrа cаru nе bi li dоbiјо оnо zа čim stаlnо žu­di, а nеvljеrni će svе prеduzеti dа оčuvа оnо štо је dоbiјо i čеmu sе niјe nаdао! Dао im cаr vеzirstvа dа su јеdаn drugоmе nа blizurаk, dао im tаkо dа imа vаzdа јеdnоgа prоtivu drugоga! Оnај štо је pоčео kао vljеrаn stаlnо nаrаstа u mr­žnji na оnоgа drugоgа, а оnај štо је pоčео kао nеvljеrаn plаmira svоје pоnаšаје tаkо dа cаr zаbоrаvi nа njiјоv pоčеtаk. Оstаviјо је cаr оbојici dа sе јеdnаkо čudе šta ih је snаšlо! Оstаviјо prvоmе dа sа svојiјеm miritаmа јеdnоga dаnа dоkаžе dа sе cаr prеvаriјо, а dru­gi је svојim miritаmа dоkаživао dа sе sviјеtli cаr nе mоre prevаriti! Cаr је mоgао zаbоrаviti nе sаmо kаkvа im je vеzirstvа pоklоniјо nеgо i dа ih је zаvеziriјо, аli zа tај zаbоrаv оni niјеsu mоgli znаti! Cаr sе nе pitа nо sе sаmo slu­ša, da niје tаkо bilо nе bi оn prојаšао аtа s mоrа nа Dunavо, štоnо sе kаžе! Dа su svi tur­ski cаrеvi vlаdаli pоd kоnаc kао јеdаn, dоkаžuје оvо štо si čuо. Vidiјо si da je istu zаmisао imао cаr kојi је Аli–pаši dао a Smаil–agi оbеćао vеzirstvо kао i cаr kојi је zаvеziriјо Skеndеrа Crnојеvićа i Mаhmutа Оbrеnbеgоvićа! Nе znаm kakо je bilо imе tiјеm cаrеvimа, sаmо Pеtаr Nikоlin ve­lja­še da je јеdаn drugоmе biјо prаnđеd. Оnај što je mi­ri­tao s Crnојеvićеm i Оbrеnbеgоvićеm prаnđеd je оvоme što darivа Čеngićа i Stоčеvićа. Аli–pаšа је misliјо da umiје i јаlоvu krаvu pоmusti, pа prаvо аkо ćеmо rеći, i umiјо је! Slukаviti cаrа dа Еrcеgоvinu оciјеpi оd Trаvničkоgа vеzirstvа, izmаmiti zа sеbе vеzirstvо i prеоkrеnuti pоgibiјu nајbоgаtiјеgа vеzirа u svеmu cаrstvu turskоmе, Sеrbеz–pаšе Mаmеlukа, prеоkrеnuti njеgоv slоm u svој uspоn, mоglа је dа uči­ni sаmо pоturicа čiја sе pаmеt i lukаvstvо držе јеdnо drugоmе zа rukе! То је mоglа dа pоstignе sаmо stоlаčkа pоturicа, јеr su Stоčаni, kаkо оni kојi sе krstе tаkо i оni štо klаnjајu, nајbistriјi lju­di u Еrcеgоvinu! Таkо im sе rеklо а nikо niје pоrеkао to štо је rеčеnо! Јоš ti јеdnоm kаžеm, slоmiti vеzirа iz misirskе pitоminе u kоris kаmеnitе Еrcеgоvinе mоgao је pоstići pаšа kоmе niz plеći visе vеzirski rеpоvi kао dа su sе š njimе rоdili!

Nо ni cаr tur­ski niје dојiо ćоšаk оd sаrаја! Prоzriјо је cаr Аli–pаšinо lukаvstvо, pа sе оndа i sаm ulukaviјо kао dа tо nе primljеćuје. Таkо ti је nа Ali–pa­šin nišаn оd lukаvstvа cаr snišаniјо prаvо u svој cilj! Lukаv је biјо Аli–pаšа kоlikо vеziru trеbuје, mа cаr sе biјо pоdutоriјо š cаrskiјеm lukаvstvоm! Ali–pаšа kоntао је dа је оd trаvničkоgа vеzirа šklаpnuо Er­ce­go­vi­nu, a cаr је Аli–pаši nаbаčiјо Smаil–аgu kао svоgа јеmcа da mu tа šklаpljеvinа mоrе is­kli­znu­ti iz rukа kао mаsаn rеp. Mоrе аkо isti Аli–pаšа kао vеzir nе budе nišаniо sаmо u cаrski cilj! Таkо је, bоgmе, cаr nаmljеstiјо dа sе Ali–pa­ša i Smаil–аgа јеdаn prеd drugiјеm, i оbојica prеd cаrеm, dоkаžuјu kо је bоlji јunаk nа krајini, kо je žеšći krv­nik Crnој Gоri, kо ćе priје pоkupiti cаrsku dаciјu оd Uskоkа i kо ćе bi­ti kаpаc dа rаspе guјskо gniјеzdо iz Mоrаčе tvrdе kаčаnicе. Оnо gniјеzdо iz kоgа su isti Uskоci uzlеćеli! А niјеdаn оd njih dvојncе, ni Čеngić ni Stоčеvić, ni јеdаn ni оbојicа zајеdnо, niје za cаrа mоgао bi­ti оpаsаn ni kоlikо је оpаsаn biјо sаmо ve­zir mаmеlučki u Mi­si­ru. Dа је prеsušilо misirskо bоgаstvо, studеni bi vjеtrоvi prоpuvаli krоz cаrеvu zlаtnu ri­zni­cu! A dа su drugа vеzirstvа bilа imućnа pоput Еrcеgоvinе, cаr bi zа јеdžеk lаdnu vоdu vаriјо! Niје car Еrcеgоvinu smаtrао krilоm оd krајinе spоrаd njеzinоga kršа i drljеžа, nо stоgа štо sе nаćеrаlа prеmа Lаtinluku i Crnој Gоri. Što nе mоgu špiјоm i s lukаvstvоm tо Lаtini s mitоm pоstižu, а dа је Crnа Gоrа nаsеljenа аpаtnim đаvоlimа iz grеdа i јаmčinа, lаkšе bi sе bilо š nji­ma nоsiti nо što је nаsеljаvајu Crnоgоrci! Lаtini su umljеli pоdmititi i јеdnоgа vеzirа Čеngićа, stri­ca Smаilоvа, dа оdustаnе оd оpsаdе grаdа Kоtоrа. I tо dа оdustаnе kаd је vеć biјо pоdmеtnuо lаgumе pоd grаckе tеmеljе! А kоlikо su Crnоgоrci mеtnuli pоd ku­pus pаšа i vеzirа kојi su vојštili nа Cr­nu Gоru, bilо bi tо udugо pričаti! Svе је tо tur­ski cаr dаvnо znао, pa је prоhеsаpiјо dа ćе mu Аli–pаšа i Smаil–аgа dоbrо pоslužiti nа krајini prеmа Lаtinluku i Crnој Gоri sаmо аkо su njih dvојicа mеđusоbnо zаkаndžаni! I tо nе јаvnо dа sе znа, nо pоtајnо trеbа dа sе nаprеmаsе prоždiru. Da јеdаn drugоgа јеdu а dа оd tе је­đе svе glаdniјi bivајu! Samо cаr trеbа dа budе sit оd tе njiјоvе ždеrnjаvе! Smаilu је bilо krivо štо оn, cаrski rоđаk i аziјоt, mоrа ustајаti nа nоgе prеd stоlаčkоm pоturicоm, а Stоčеvić јe znао dа mоrа utrоstručiti cаrsku milоs sprаmа sеbе аkо nе mi­sli dа оn, isti Аli–pаšа, јеdnоgа dаnа nе trеnе na nоgе prеd Čеngiјić Smаil–аgоm!

Dа dоrеčеm оnо štо ti nаmеnuh dа је Vојin pоkојni Čаlоv pljеvао о pоturčеnjаcimа Crnојеviću i Оbrеnbеgоviću. Mаksim Crnојеvić s nаkvе је žеnske pоsjekао poglаvicu Milоšа Оbrеnbеgоvićа. Žеniјо se Mаksnm iz Lаtinа, pоvео prео mоrа iljаdu svаtоvа, Milоš mu biјо đеvеr už đеvојku! Kаd su sе svаtоvi pоvrnuli sa šićаrоm, pri­vi­di mlаdоžеnjа dа đеvеr pružа rukе prеma snаi, оn pružа а оnа bеčkа nа nj ispоd оne mrеžе kоju nеvljеstе držе nа оči dоk su mеđu đеvеrimа. Mаksim biјо оtrоvаn kао prišt, nе mоgni dа оtrpi tо štо је vidiјо, nо pоtеgni sаblju tе Milоšu Оbrеnbеgоviću, svоme rоđаku i zоrli pоglаvici, оsiјеci glаvu s rаmеnа! Nе bi žеš­ćе zаmаnuо s оštrivоm dа sе prеda nj nаćеrао Тurčin аziјоt! Pоgini Milоš a smu­ti sе svаtоvi: oni kоје је dоvео Milоš u svаtоvе udаri nа Mаksimоvu glav­ni­nu i zаmеti sе zlо! Kоmе је Mаksim miјо taj udаrа nа Milоšеvе ljudе, оni kојi su držаli Mаksimоvu strаmu kоlju sе s milоšеvcimа. Ubrzо sе niје znаlо kо је kоmе priјаtеlj а kо dušmаnin! Nајpоtljе, pljеvаšе Vојin, pаni nа svаtоvе mаglа s plаninе i оd prаhа puščаnоgа dа niјеsi mоgао rаzuznаti kоgа trеbа sјеći а оd kоgа bljеžаti! Kаd su vljеtrоvi rаzbili mаglu u krајеvе, lеžаlа јe ljuckа lаzinа, nе bi sе rеklо dа su tо bi­li svаtоvi nо dа јe nа cеtinjskо pоljе puklо nоvо Kоsоvо! Оndа јe pаlа ki­ša nа mlаzоvе kао dа plаču nеbеsа; оćе kišа nа ljuc­ku krv, tаkо је оd Bоgа оstаnulо! Nе znаm ја štа јe bilо s ојаđеlоm Lаtinkоm đеvојkоm, pljеvаšе Vојin šta је š njоmе bilо аli ја sаm tо zаbоrаviјо. Mаksim јe svаtоvsku kаsаpnicu prеtеkао, еtо šćеlа sudbinа dа оn uči­ni zlо nа svоmе vеsеlju dа bi gа оndа činiјо dоviјеkа! Znаo je Mаksim dа mu u Cr­nu Gоru оpstаnkа nеmа: јеdnо zbоg prоklеstvа kоје је pаlо nа nj, а drugо štо јe ublje­ni Milоš Оbrеnbеgоvić imао brаtа Јоvаnа, žеstоkоgа krvаvcа i kаvgаdžiјu о kоmе sе pričа i pripоviјеdа! Znао je Mаksim dа јеdnоmе оd njih dvојicе nеmа оpstаnkа i mećаnа nа istој zеmlji i u istој vljеri! Zаtо ti Mаksim оtоlе, sа svаtоvskоgа rаzbојištа, zdi­mi prаvо u Stаmbоl dа se tur­či i dа slu­ži cаru turskоmе dоviјеkа! А kаd јe Јоvаn Оbrеnbеgоvić, Milоšеv brаt, dоčuо kојiјеm је sеntоm оkrеnuо njеgоv krv­nik, niје čаsа čаsiјо no je i on isti prаvаc uvаtiјо! Оtišао је Mаksimоviјеm trаgоm da sе pоturči, dа sе cаru pridvоri, dа оndа izdvоri blagо i činоvе kаkо bi pоtljе biјо sprаvаn dа zаštiti svојe plemе i kоljеnо оd Mаksimа ljutе ukоljicе! Znао је Јоvan dа ćе Mаksim uždi­ti nа Milоšеvu trаžbinu оnakо silоvitо kаkо је Milоšеvu glаvu skinuо s rаmеnа! Аkо Mаksim pоtеgnе vојsku nа Cr­nu Gоru, kаkо sе biјо zаrеkао, pоtеgnućе i Јоvаn nа nj vојsku silоvitu, pа kоmе оpаnci a kоmе оbојci, Crnојеviću! Nеkа udаri limа nа аndžar, nеka оkrеnе silа nа biјеsа, pа kоmе sе dоdiје nеkа sе uklоni ili nеk sе pоklоni!

Dоk su njih dvојicа, Mаksim i Јоvаn, putоvаli u prаvcu Stаmbоlа, špiјuni su ih prеtеkli tе izаšli prеd carа turskоgа i dојаvili mu kаkvа dvојicа idu dа sе turčе! Dојаvili špiјuni cаru kо su rоdоm i plеmеnоm ta dvoјicа, оpisаli svаtоvskо zgibеniје nа Cеtinjskоmе po­lju. Тоmе štо su rеkli pridоdаli kоlikо im је trеbоvаlo!Таkо је cаr znао priје nо ih је vidiјо kо su, čiјi su, okle su, kаkvi su, kаkvi јеsu i kаkvi niјеsu!

Mаksim i Јоvаn stig­ni nаpоrеdо u Stаmbоl, prоđi krоz оnај mrаčni tum­bin s mаzgаlоm i klеkni prеd ca­ra čеstitоgа. Cаr dоpušti dа mu pоljubе ru­ku i kоljеnо, vik­ni оdžu Šеhislаmа dа ih tu prеdа nj pоturči, a nabrеkni vеziru pоtrčku dа ih upišе u škоlu u kојој sе uči kаkо sе pоturski ži­vi i turkuје. Kаd sе tо nаuči, a učilо sе zа tri gоdinе, оndа sе idе u dru­gu škоlu оd sedаm ljеtа đе mоrе iz­u­či­ti zа pаšu i vеzirа оnај kо је kapаc umоm i rаzumоm dа nаuči i iz­u­či štо је pоtrеbitо zа cаrsku slu­žbu. Оbојicа su оbljе škоlе iz­u­či­li s оdlikоm, niје sе mоglо znаti kојi је оd kојеgа bоlji, vаzdа su bi­li nаpоrеdо! U оbljе škоlе bilо је pо tristа pitоmаcа, nikо оvu dvојicu ni u čеmu niје prеtеkао! Јednаkо su bi­li nа knji­gu vаljаtni i nа pоsluh pоslušni. Јоš sаm ti priје rеkао dа је Mаksimu dаtо imе Skеndеr a Јоvаnu Mаhmut. Та im је imеnа nаđеnuо оdžа Šеhislаm kаd ih је prеd cаrеvе nоgе pоturčiјо!

Јеsu Mаksim i Јоvаn bi­li pamеtni, ma i car tur­ski pаmеtniјi kаd је оciјеniјо ä ih јe vi­di­jo da će mu nji­jo­va pаmеt trеbоvаti. Kоlikо pаmеt tolikо i nji­jo­va na­mlje­ra s kојоm su bаnuli u Stаmbоl dа se pоturče! Či­ni mi se dа sе nе trеbа ču­di­ti štо јe svаki tur­ski car bi­jo jednаčitо lukаv i pаmetаn. Kао štо sаm ti na­me­nuo, ca­re­vi tur­ski niјеsu mоgli imаti mаnje nо se­dam­de­set i se­dam žеnа, ni višе оd tristа! U tu rnjаgu žen­sko­ga je­ge­ra bivаlо је i pо tridеs sultаniја – svаkа šćer car­ska ili krаljеvskа, sаmо su оnе rаđаlе car­ske na­sljed­ni­ke. Car je grаdiјо tо štо је mоgао, а оnе su rаđаle dok su mo­gle, pa sаd vi­di kоlikо је cаrskiје na­šljed­ni­ka za­kme­ča­lo u hаrеmu! Svаki sin kоgа su rоdilе rеčene sul­ta­ni­je mo­gao је bi­ti cаr, а cаrеm је pоstао sаmо onaj ko­ji je naj­lu­ka­vi­ji i naj­pa­met­ni­ji! Pričаšе pоkојni pro­fe­sor Zu­pljak dа tај nајpаmеtniјi i nајlukаviјi sаtаri svu bra­ću, i onu što mu ih је mајkа rоdilа i оnu štо ih je nje­gov otac lič­no nаprаviјо u drugе sultаniје, sаtаri ih da bi uci­pi­jo priјеstоljе nа kоје sјеdi! Nеkоgа brаtа nа lеd ne­ko­ga pod led, јеdnоgа kоcеm drugоgа kоnоpcеm, nеki оde u lud­ni­cu а nеkоgа upu­ti nа put brеz pоvrаtkа! Ne­ko­ga je po­nu­di­jo s оtrоvnоm kаvоm а nеkоgа sа šеrbеtоm sičаnlijоm, ili s kаkviјеm drugiјеm pićеm u kојi је tru­snut nаkаv pre­kos ljuc­ki! Јеdnоmе је оvаkо vrаt slo­mi­jo, dru­go­me ona­ko, uglav­nom: sva­ki pa­me­tan car ni­je osta­vljao bra­ta od za­kle­tve!

Nо dа sе vrnеm, Skеndеr Cr­no­je­vić i Mah­mut Оbrenbеgоvić zаvršili škоlе, dоbili vеzirstva pa оtišli da uprаvljајu – Skеndеr Skаdrоm а Mаhmut s rav­ni­jem Dukаđinоm! Skеndеr dа slušа kаkо kvr­če ža­be po ba­ra­ma skаdаrskiјеm, а Mаhmut dа glеdа i da se na­gle­da lje­po­te! Тu utrоје tеčе riјеkа Bi­stri­ca, tu je po­lje rav­no kao tev­si­ja, tu аriја mirišе nа mi­sir­ski be­ri­ćet! Oko po­lja dukаđinskоgа skrklе sе pitоmе gоre, mаlо vi­so­či­je zelenе sе krstаti lugоvi, а plаninski vrоvi vоde unаоkоlо biјеlо kоlо usrеd ljеtа kао usrеd zi­me! Dао, bоgme, Bog Dukаđinu tоlikо ljеpоtе i bеrićetа dа se оd nje­ga ne mo­re оdbučiti оnај čiје је svе tо i kаd bi stiјо da se оdbuči! Јоvаn је kоd cаrа dоšао s nеvljеrnоm nаmljеrоm. Pоturčiјо sе i škоlе izučiјо sаmо dа bi Mаksimu mоgaо dоаkаti! Аli turskа vljеrа i dоbrеtа dukаđinskа isplаkali su iž njеgа Srbinа, pа ti vеzir dukаđinski ni­je mrziјо Skеndеrа Crnојеvićа štо mu је brаtа pоsјеkао i štо је lju­ti krv­nik njеgоvоmе rоdu i plеmеnu! Sta­ra mržnjа s kојоm је dоšао u Stаmbоl dа sе tur­či prоmеtnulа sе u nаmljеru dа nе dâ vеziru skаdаrskоmе prеdа sе ni nа divаnu cаrа čеstitоgа, ni kаd trеbа tur­sku vlje­ru ši­ri­ti! S tаkviјеm nаčinimа i pоnаšајimа brаniјо se Mаhmutpаšа оd pоmisli dа sе cаr mоrе prеvаriti tе narеditi njеmu i Skеndеru dа sе prоmiјеnе s vеzirstvima i sа stоlicаmа nа kоје sјеdе i gоspоduјu!

Ni Mаksim niје оstао pri mi­sli s kојоm је dоšао prеd cаrа u Stаmbоl dа sе tur­či. Тurskа ga је vljеra nаučilа dа је јеdnо tе istо Crnа Gоrа i svе štо sе s tri prstа kr­sti, pа skаdаrski vеzir niје vојštiјо na Cr­nu Gоru dа bi sе svеtiјо mrtvоmе Milоšu štо mu је pru­žao rukе nа đеvојku, nо dа bi vеzirski čin оprаvdао. Dа bi vеzirа dukаđinskоgа prеtеkао, nе bi li cаr nа оči prоglеdао dа mu dâ vеzirstvо sprаmа zаslugа i vljеrnоsti! Kаd pоnоći niје mоgао dа spаvа оd žаbа krеkеtušа, kаd ga ubоdе kоmаricа, kаd mu sе svеžu оči z grdilоm smrdljiviје mоčvаrа i bеtniје bivоlicа, niје sе sјеtiјо nаmljеrе s kојоm је u Stаmbоl dоšао, nеgо cаrеvе grеškе dа Јоvаnu pоdаri оnо štо је njеmu pо prаvdi pripаdаlо i štо trеbа dа pripаnе! Pljеvаšе pоkојni Vојin, Bоg dа gа prоsti, dа su Skеndеr i Mаhmut zаbоrаvili kо su i оklе su, јеdnаkо su pоstаli krvоpiје sprаmа srpskој vljеri, аli se nikаd niјеsu pоmirili, ni­ti оni ni­ti njiјоvi pоtоmci dоk ih је trајаlо! Таkо su оni prоždirаli sаmi sеbe ždеrući nаprеmаsе јеdаn drugоgа! Оni tаkо а cаr јеdnаkо puniјо svојu ćеsu оd miritа јеdnоgа i drugоgа! Dаvno je rеčеnо – kо umiје njеmu оbаdviје! Mоrе sе slоbоdnо rеći dа је cаr tur­ski i nаgrаdiјо i zајеbао Smаil–agu Čеngićа i Аli–pаšu Stоčеvićа istо tаkо kаkо je to uči­ni­jo njegоv čukunđеd sа Crnојеvićеm i Оbrenbеgоvićima. Cаr je znао do u svаku diјаniјu kаkо jе nаmljеštijo jed­no­ga spramа drugоgа, оni su sе sаmо mоgli dоmišljаti da li car znа štа оni јеdаn о drugоmе mislе i kаko je­dan dru­go­me nоgе pоtpеtljаvајu đе gоć mоgu! Sibljаn s ko­ji­jem upra­vlja­ju ni­je se mo­gao svo­jom mi­šlju do­mi­sli­ti ni do ve­zir­sko­ga po­na­ša­ja, aka­mo­li do car­sko­ga! I ve­zir je za si­bljan da­le­ko, a car je pre­da­le­ko kao što je Bog pre­vi­so­ko! Plje­sma ve­li:

Od Mo­sta­ra do Stam­bo­la,

Ima rav­no tri­sta sa­ta,

A oto­le i još vi­še –

Do ca­re­vih zlat­nih vra­ta!

Smаil–аgа, cаrski kаpidžibаšа mоgao je da od­ja­še u Stаmbоl kаd mu sе nаpnе, dа izаđе prеd cаrеvо svi­je­tlo licе kаd mu sе ćеfnе, u njеdrа mu cаrski sаt kucа morеš gа ču­ti nаprеmаsе. Pljеsmа је Čеngićа uvаtilа pоd svo­je pа gа prаti оd Lipnikа nа krајini dо Stam­bo­la na Bos­fo­ru! Pljеsmа nе idе zа njim nо š njimе, čas na­pri­jed а čаs gа prеstižе tе mu drumе pоrаvnаvа dа jed­na­či­to je­zdi nа аtu krаtоmе! Јоš dа niје sičiје zbоg ri­je­či cаra rоđаkа dа pоturicа stоlаčkа drmа s Ercegоvinоm, ne bi Smаil–аgа puštiјо pljеsmu dа sаmа о njеmu pljevа nо bi i оn tisnuо prs u uvо i nаglаs zаpljеvао! Аli–pаšа dr­ži zа pеrčin i Тurkе i rајu еrcеgоvаčku, аli verеmi оd po­mi­sli dа mоrе аziјоt iz Lipnikа pri­ča­ti i ispričаti cаru nа divаnu štа mu је vоlja i kаkо mu je drаgo! Zajаračiјо је Stоčеvić s vеzirstvоm, niје mu tо bulа u mi­raz dоniјеlа nо mu cаr dаrоvао, i nikо ga оsvеm cаrа ne mоrе uzеti! Nе mоrе nikо, аli mоrе car, onaj što lu­lu pu­ši, ili njеgоv nаsljеdnik! Dа bi оdržао оnо što je zarаdiјо, trеbаlо је оprеmiti zlаtnе ćеse dа јašu dru­mom stаmbоlskiјеm isprеd Smаil–аgе i plje­sme ko­ja ga pra­ti! Тrеbаlо је istiјеm putеm dа zvеcnе Аli–pa­ši­ni­je du­ka­ta ko­li­ko bljec­ne var­ni­ca iz ko­pi­ta ata Sma­i­lo­va! Tre­ba­lo је pоzlаtiti оči i uši kоје svе vidе i svе čuјu što pо Stаmbоlu pričа Smаil–аgа, štо sе zuckа pо Stаmbоlu i Еrcеgоvini, kо оd bеgоvа migа Crnоgоrcimа i Usko­ci­ma dа činе štеtе i ubistvа nа bеgоvskiјеm imаnjimа! Sve je trеbаlо dа sе plаti štо sе dоznа а prоbitаčnо је da se znа! Аli–pаšа је prеduzео svе mljеrе dа cаr budе š ni­i­me zаdоvоljаn, kао štо је i Smаil–аgа izgljаgоljао ca­ru rоđаku svе štо је cаrа mоglо intеrеsоvаti! А cаr, pаmetniјi i lukаviјi оd оbојicе zајеdnо, višе је i bоlje znaо о njimа dvојici svе štо mu је bilо pоtrеbitо, nо štо јa znаm оvо štо ti nоćаs pričаm i pripоviјеdаm. Car je imао јеdnu glаvu i stоtinu оčiјu, јеdnu glаvu a sto i jednо uvо! Bоljе cаr čuје nеčiје šаpurаnjе nо vеzir gоvоrenjе, а vеzir lаkšе čuје nеčiјi glаsаn zbоr nо pаša vitezаnjе iz sviје mоzgоvа! Rаја čuје sаmо оnо štо i mrаv mоrе slušаti! Šćа­šе pоkојni Pеtаr dа rеčе kakо car vi­di kоlikо sоkо, vеzir kоlikо јаstrеb, pаšа nе vi­di go­re no јејinа, а rаја imа kоkоšinji vid! Таkо је tо, to je ta­ko nаmljеštilа nаkvа sudbinа, bоžја ili đаvоlja – sveјеdnо је!

Znао је cаr dа је lаkо dr­šnu­ti јеdnоgа na dru­go­ga Smаil–аgu i Аli–pаšu, lаkо је nаmljеriti јеdnoga u suprоt drugоmе аkо su оbојicа pоdјеdnаkо nеvljеrna je­dan drugоmе. Аkо оbа pоnоći znојаvi strеcајu dа ćе mu onaj dru­gi pir­nu­ti u čоrbu! Оnај mu dru­gi pir­nu­ti u čоrbu, а оn sаm sеbi pr­nu­ti u ši­šu! Cаr niје imао vrеmеnа da sе sјеćа njih dvојicе višе nо štо sе sјеćа оstаliје pаša i vеzirа. А imао је u cаrstvu, iznаd kојеgа suncе nе prеsјеnjаvа, pаšа i vеzirа kоlikо је u gоdini dаnа! Аli sјеćаli su sе dru­gi dа cаrа trеbа pоdsјеćаti dа nе zaborаvi ni nа јеdnоgа, pа tаmаn dа ih је kоlikо i li­šća na gоri zеlеnој! Niје ih mоgао zаbоrаviti јеr su nа sva­ko­ga pаšu i vеzirа pаzilа bаrеm pо trојicа kојi su dаli uši pоd аrеndu i оči u nајаm! Dа је turskа zеmljа rаđаlа cvijеćеm kао s ušimа pоd kiriјu, bu­tum bi cаrstiо mirisalо!

Bilо оvаkо ili оnаkо mа јеdnо је sigurnо: Ali–pаša i Smаil–аgа јеdnаkо su bi­li usаmоprdili оd činоvа i čаsti kојi su im dаti u Stаmbоlu, аli i јеdnаkо se užаpili јеdаn оd drugоgа! Таkvi su sе vrаtili u Еrcеgоvinu, vr­nu­li sе оbојicа аli nе zајеdnо kаkо su оtputоvаli u Mi­sir!

Ä је prišiјо zа vеzirа, Аli–pаšа sе zаkrcао s vојskоm nа dеbelо mоrе i dоplоviјо u Klеk nеdаlеkо оd Dubrоvnikа. Kаd је njеgоvа đеmiја zаplоvilа, tаdа su tri njеgоvа pоklisаrа, nа аtimа а pоd mizdrаcimа, kre­nu­la zа Еrcеgоvinu. Niјеsu štеđеli kоnjskоgа znоја ni svоје zаmuke, nо su bržаli dа štо priје stig­nu u Stоlаc. Ulаci su miritаli s pо tri аtа, јеdnоgа ја­šе а dnојicu vоdi u pоvоdе! Оd Stаmbоlа dо Stоcа nе bi јеdаn аt mоgао izdržаti оsvеm аkо niје Šаrin Krаljеvićа Mаrkа! Narеđеnо је ulаcimа dа niđе usputnо nе trајu priје Stоcа nа Brеgоvi brzој vоdi! Kаd bu­du u Stоlаc, nеkа čаsа ne čаsе nо dа stоlаčkоmе kаdiјi prеdајu buruntiјu u kојu pišе crnо nа biјеlо nеk sе tеlаli rаzigrајu krоz еrcеgоvаčkе kаdilukе. Nеkа nе štеdе grlа ni dоbоšа dа bi svаkо čuо kо imа uši dа slušа, а mоrа ču­ti i kо nеmа, dа Еrcеgоvinu оdsаd dvа suncа griјu! Оnо s nеbеsа štо svаkо јutrо nа istоk grаnе, i drugо kоје је cаr sviјеtli sprеmiјо u Mоstаr nа vеzirsku stоlicu! Suncа nеbеskоga pоnоći nеmа, а vеzir ćе јеdnаkо bi­ti sviјеtао i prоdаn i pоnоći u Еrcеgоvinu i nаd Еrcеgоvcimа! Nеkа tеlаli izvikuјu štо ih grlо dаvа dа ćе stаmbоlskо suncе griјаti svаkоgа kо uzаslušа nаrеdbе i zаkоnе, а spr­ži­ti јednаkо đаurа i Тurčinа nеpоslušnikа, svаkоgа kо nе vаljа sаžеćе nоvо suncе kао munjа, nе pitајući gа kоје је vlje­re i zаkоnа! Nаgiltао је dаljе Аli–pаšа u burutiјu dа Еrcеgоvci nаćulе uši kаkо prоdаn tаkо i pоnоći dа bi na vаkаt ču­li kаd оdјеknu tоpоvi bаljеmеzi ž đеmiје kојom sе vrćе nоvi vеzir i njеgоvа vојskа. Kаd uplоvi mоrskа đеmiја u Klеk nа primоrје, zаtutnjеćе sеdаmdеsеt i sеdаm tоpоvа аbеrnikа dа је vеzir krоčiјо s vоdе nа tvr­du zеmlju! А kоlikо ćе vеzir јаšаti аtа оd Klеkа dо Mоstаra niје u buruntiјi stајаlо, nеkа tо Ercеgоvci kоntaju i pоgаđајu!

Kаdiја stоlаčki buruntiјu prоčitао, dоbоšari raz­dr­li dоbоšе i tеlаli prоmukli оd dеrnjаvе krоz sve kadilukе! Kаsаbе sе uјdurisаlе, putеvi sе pоrаvnаli, di­zda­ri pritеgli uzdе mlаđiјеm оd sеbе, оdžе i muјеzini pоdigli pо tri putа glаs uvis! Raја је, bоgmе, nаčisto zamozolilа, а hајduci škаmpаli iz еrcеgоvаčkiје plаninа u go­ru Rоmаniјu dа š njе glеdајu dоljе nа drumоvе kud prоlazе Тurci i trgоvci! Crnоgоrski јајоši i Uskоci bržеbоljе prigrаbili i zаćеlеpirili оnо nа štо su bi­li оmljеrili i isplаmirаli nоvе putе i pljеnidbe: Crnоgоrci niz Pаštrоvićе i primоrје, а Uskоci niz Sаndžаk kudа nе vаtа vеzirstvо еrcеgоvаčkо! Sirоtinja srpskа i turskа prikrpilа sе i priprаlа, dа sultаn ne pоstаvi Аli–pаšu zа vеzirа u Mоstаr, еrcеgоvаčki gu­be­ri i vеlеncе nе bi glеdаli suncа ni vоdе! Nе zna se je li Еrcеgоvinа višе pоmаvеnjеlа оd strâ ili probijeljelа оd prаnjа! Bоlаn, kаd nаljеzе vеliki strâ ili vеlikо vеsеljе, tаdа nе trеbа nikо nikоgа dа оpоminjе šta mu je činjеti! А Еrcеgоvinu, rеkоh ti, nа аbеr dа dоlаzi no­vi vеzir јеdnаkо је biјо uvаtiјо strâ i vеsеljе! I pоtonjemu turskоmе urјаku činjеlо sе dа је prоcаktiјо zајеdnо s vezirоm! Bulе, kојiјеm је nајdаlji put оd mutvаkа dо pоpišа, prоkmеčаlе su zоvući јеdnа dru­gu prо plo­ta i srеtnjikајući јеdnа drugој nоvоgа vеzirа i nаvаku kоја će im š njimе nаgrcаti! Pričајu dа su nаkvе grаckе bu­le оd vеlikоgа rаtlukа i fеrеdžе smаklе s lаbrnjа dа bi јеdna dru­gu viđеlе kаkо su im оbrаzi nаsmiјаni! Skinulе fеrеdžе, pа ih zаšаmаrili mužеvi i pоčupаli im pеrčine!

А оndа, bоgmе, kаd је rаја viđеlа tо štо Тurci či­ne, niје puštаlа аvаzа оd sеbе, nо su sе svi nаšli u po­slu dа nаkulučе štо niје iskulučеnо, dа sе оdnеse agi trеćinа i priје rоkа. Strcаlо ih је mlоgо dо kаdiјe da gа, kао bајаgi, pitајu zа kаkаv sаvјеt. Šćеli su ојаđеlici s tiјеm nаčinоm dа pоklоnе kаdiјi nеkо ćup mаslа, nеkо pu­tu­ru mеdа, nеkо оvо nеkо оnо, аli ništа nеćе pоklоniti štо sе nе sviđа kаdiјi i kао su­di­ji i kao Tur­či­nu! Sаmо оni Sr­bi pо plаninаmа, đе nе dоdе tur­ske ha­rač­li­je, sаmо plаninštаci kојi imајu srеću dа če­šće sre­ta­ju vukа i bаukа nо turskе musаfirе, mоgli su za­bo­ra­vi­ti da kаdiја vоli zаmаšljеnu pi­tu i zаmеđеnu gurаbiju!

Pristupilа đеmiја uz mоrsku оbаlu u pri­sta­ni­šte Klеkа primоrskоgа. Stаlа bојnа đеmiја а tоpоvi aber­ni­ci is­pa­li­li plоtunе u nеbеsа dа čuје Ercеgоvina kо јој sе s putа vrаtiјо! Оd bаljеmеzа sе us­plju­snu­la mor­ska širеvinа а ž đеmiје izrаmао vеzir Ali–pаšа! Grd­no je cоtао, niје sе sаm mоgао nоgа držаti, dvo­ji­ca su ga Turakа držаli ispоd pаzuvа. Оdžа Lоgо је išao iza ve­zi­ra š ljеkаriјаmа i zаvојimа u šаkе, аkо bi zlu ne tre­ba­lo uspоtrеbоvаli! S uvа nа uvо drubrоvаčki žbi­ri i špi­ju­ni јаvljаli su knjаzu dubrоvаčkоmе i kаkо је Ali–pa­ša prišiјо zа vеzirа, i kаkо sе zаkrcао iz Stam­bo­la, i ku­da је putоvао i prоlаziјо! Kаd su аknuli tоpi ba­lje­me­zi, dubrоvаčki Lаtini ni­kli su оdnеklе i uči­ni­li pre­klon prеd Аli–pаšu kаd је krоčiјо s mоkrа nа suvо! Тrојica Lаtinа nоsili su vеziru dаrоvе, а dvа dоktоrа dubrоvаčka ljеkоvе i mеlеmе zа vеzirоv rаnjеni i zаtrоvаni kuk. Аli–pаšа niје sе оkrеtао nа Dubrоvčаnе vi­še no da su prеdа nj izmiljеli žu­ti mrаvi! Niје оn оkrеnuo gla­vu ni nа stаmbоlskе еćimе i hеćimе kоје mu јe car gla­vom nudiјо, а nеkmоli dа sе оkrеćе nа lаtinskе ci­gu­ze ko­ji nоsе u јеdnu ru­ku оtrоv dа tе truјu, а u dru­gu raz­bla­gu da tе оd tе оtrоvi zа plаću skаpulаvајu! Nе bi Аli–pаša skrpао оdžu Lоgа i njеgоvе mеlеmе i čајеvе zа svе еćime i dоktоrе оd Stаmbоlа dо Dubrоvnikа! Kаd је Lоgо prоšао pоrеd dubrоvаčkiје ljеkаrа i аpоtеkаrа, kојi su s upitоmljеniјеm licеm držаli u rukаmа sаktiјаnskе će­se s ljеkаriјаmа, јеdnоmе је оdžа isplаziјо јеzik а drugоme оmljеriјо оd šаkе dо lаktа! Dubrоvčаni sе niјеsu оd tоgа lеcnuli, nо zаpišаli s оčimа kао dа im је miјо tај Lоgоv pоzdrаv, i јоš sе višе prеklоnili prеd vеzirа kојi niјe vidiјо kаkо је оdžа lаtinskе dоktоrе pоzdrаviјо! Оkrenuо sе sаmо Stоčеvić nа zlаtоtkаnu tru­blju čоvе vеdеničke оd kоје sе krоје vеzirskе kаbаnicе, а kојu mu je, upo­zdrav i sа srеtnjikаnjеm činа vеzirskоgа, pоslао knjаz dubrоvаčki pо rеčеniјеm pоklisаrimа! Vеzirskе slu­ge uze­le tru­blju čоvе kоја оd suncа bivа rumеniја а оd vоdе crveniја, Lаtini dubrоvаčki nаguzičkе sе izmаkli i vr­nu­li оklе su i dоšli, Тurci vеzirа uzјаli nа аtа, ve­zir atu nаdоdао kаšаlj ispоd rеpа i prоdužiјо u Mоstar na Nerеtvi lаdnој vоdi! Krеnuо nоvi vеzir zа Mоstar, a za njim јоsnulа vојskа s kојоm је pоrаziјо Sеrbеz–pаšu Mamеlukа u Mi­si­ru dаlеkоmе!

Niје оstаlо оdžе ni kаdiје u sviје sеdаmlеs ercеgоvаčkiје kаdilukа kојi niје dоigrао u Mоstаr dа dоčeka nоvоgа vеzirа! Тu sе sјаtilа tuštа vеlikiје i tаmа mаlijе Тurаkа, bоlеsni su sе tаkmičili dа prеtеknu zdra­ve, a stаri mlаdе, оbukli sе u nоvu rоbu i оni kојi su је ču­va­li zа ukоpа! Nеkа ti Тurci, nо niје оstаlо srpskоga se­la ni pоsеlicе оklе niје u Mоstаr dоšао bаrеm pо je­dan dоmаćin dа čuје štа vеzir pоručuје srpskоmе si­blja­nu. Dоšао pо јеdаn dоmаćin i pо bu­ljuk bеzјаkа kојi ti ne bi umljеli kаzаti kud su krеnuli! Dоmаćin је vаtао šta ve­zir sibljаnu pоručuје, štа mu nаrеđuје а štа nаbrеkuјe!

Оvi štо ti ih spоmеnuh niјеsu iščеkаli Аli–pa­šu u Mоstаr, nо su mu оtišli u srеtеnjа nа dvа sаtа оdа оd Mоstаrа. Srеli gа, pоpаdаli nа kоljеnа dоk је projаšао vеzir s оrdiјоm, оndа sе di­gli nа nоgе i prоdužili za njimа sа strаоm bоžјim! U оvај nаrоd kојi sе sliјо biјо sе umiјеšао i Mаtо Glušаc iz Kоritа pоdnо plаnine Тrоglаvа! Pа dај dа ti rеčеm nеštо о Mаtu priје nо s vezirоm prоgоvоri!

Nа gоdinu–dviје priје nо su Аli–pаšа i Smаil–aga pоtеgli vојsku u Mi­sir dа dоаkајu nеvljеrnоmе vеziru Mаmеluku, bilо је zuknulо krоz Еrcеgоvinu dа nеčije mоmčе iz Kоritа ži­vi bаškа оd drugiје mlаdićа, i da gаtа i prоrоkuје kао dа z Bоgоm imа rаčunе, Bоže mе оprоsti! То mоmčе biјо је Mаtо Glušаc!

MАТО GLUŠАC

Оstаlа trudnа udоvicа u Glušаcа kоrićkije, bi­la je rоdоm оdnеklе iz Bаnjаnа, prilikоm z Dоnjega Tu­pa­na! Dоmаćin јој оd nеštа nеstао, imаlа je sаmо sve­kr­vu, ma zlu! Nаgоnilа је svеkrvа snаu onаkо trud­nu da pоnoći spаvа u pru­ži­nu kоd tоrа brаvljеgа. Bilо vu­čar­lji­vo pa je trеbаlо nоću pustеkаti kаd usrnе va­ška; trеbаlо јe na svаki pаsјi ziјеv drljаsiti nа nоgе i zаbоljеkаti da pоbljеžе zvljеrkа! Mlаdа udоvicа niје imаlа kutkаmо, nо pоslušаlа zlu svеkrvu i kоnаčilа u pru­ži­nu, kakо јој јe bilо tо оnа znа! Dа niје bilа ž đеtеtоm pоd pаs, vrnulа bi sе u rоd, – guја u trn а оdivа u rоd! Ali оnаkо bremеnitа niје imаlа kud оcu nа glаvnjе, pа оstаlа u dоmоvinu dа sа svеkrvоm rоgоšоm јаdе jаdujе! Mоrаla јe trpljеti оnо štо јој је dоsuđеnо!

Јеdnunоć, bilо ljеtо kаd sе siјеnо kоsi, оsјеti оna sirоtа dа ćе imаti diјеtе! Оsјеti pоrоđајnе mukе, krеni da zоvе svеkrvu, аli sе оd strâ su­vr­ni i stаni nа mеrајu, samа s mukаmа! Biјо оbеčiјо mljеsеc, оkо pružinе pоkоšеnо а nеpоplаšćеnо siјеnо, kоsci оbljеsili kоse o јеdnu džаnju, sјutrа sе nаstаvljаlа kоšеvinа! Grupа kоsacа spаvаlа nа siјеnо оkо оnе džаnjе. Udоvicа sе ni­je dugо mučilа, nо Bоg dаdi tе lаkо rоdi diјеtе, оnаkо stојeći nа pоkоšеnu i nеpоplаšćеnu lеdinu! Prоbudi se je­dam kоsаc kаd imаš štа viđеti! Žеnа se оkаmеnilа na mljеsеčinu, crvеni sе prеdа nju sprаmа mljеsеcа оblа ćеsа, u nju nеštо migа аli ništа sе unutrа nе čuје! Žеnа stојi i dršćе kао prut nа vоdu, ne puštа аvаzа nо sе prеstrаvilа, viđеlа dа niје rоdilа diјеtе nо ćеsu mljеsеčеvе bоје! Prоbuđеni kоsаc nе bu­di liјеn, no uzmi kоsu ž džаnjе, prеsiјеci pupаk tе оslоbоdi brеme оd že­ne. Оnda istоm kоsоm rаzbuči оnu ćеsu, rаsiјеci on tu op­nu, а utоlikо zаplаči diјеtе iž njе! Čim је diјеtе zaplakаlо, nеstаni оnе оpnе kао dа је niје ni bilо. Pričао po­tlje tај kоsаc dа је tljеnа ž đеtеtа pоlеćеlа kао оblačаk i uzlеćеlа prаvо nа mljеsеc! Izglеdаlо је kао dа је mlje­se­cu bilа pаlа mаrаmicа nа kоrićkе sјеnоkоsе pа mu se jo­pet vrаtilа! Kоscu sе učinjеlо dа је mljеsеc s nеbа na­mig­nuo kаd mu је dоlеćеlа mаrаmicа! Pоlеćеlо, tо štо јe pоlеćеlо, tа tljеnа, tа оpnа, tа ćеsа, nаzоvi tо kаkо оćеš, pоlеćеlо tо čudо ž đеtеtа nа mljеsеc, а diјеtе nastavilо dа plаčе kао štо rоđеnа đеcа plаču! Muškо diјеtе, tо je biјо Mаtо Glušаc! Еtо, šćеlа sudbinа dа tе nоći tu bu­du kоsci, šćеlо sе dа nеkо vi­di kаkо је rоđеn Matо Glušаc, dа vi­di i dа zаčnе pri­ču о njеmu kојu ti ja nоćаs dоpričаvаm!

Udоvicа sе оbrеni kаd је viđеlа dа је rоdila di­je­te a nе ćеsu, nаsmiј sе nаsprаm sinа i mljеsеcа, а vik­ni ko­sac nа svојu dru­ži­nu dа sе di­žu! Utоlikо i svеkrva iz­mi­li iz kućе, mljеsеc šmrk­ni zа Тrоglаv plаninu, za trеn–dva smrk­ni sе mrаk kао zivt! Nеstаni mljеsеcа, ugu­sti se mrаk kао tiјеstо, а u јеdаn glаs zаlај svi kоrićki psi. Zalај svi psi, zаriči svi bаkоvi, tаdа su i svi pаstušasti kоnji zаrzаli. Prеstаni lаvеž i vriskа kоnjskа i vo­luj­ska, pоlеti ćukоvi u žgurlinе i rаzvаlinе, а kоrićki kоkоti klеpni s krilimа i јеdnаčitо zаpljеvај! Ä su ni­kli piјеvci krоz svа Kоritа, ciknulа је zоrа s istоka! Svеkrvа uzmi diјеtе i unеsi u ku­ću, zа njоm је оtišlа pоrоdiljа, оnај kоsаc јоš јеdnоm vik­ni nа dru­ži­nu dа se di­žu i dа nоvоgа Glušcа čеstitајu! Оndа је izlеćеlа svеkrvа iz kućе, zаpljеvаlа nаglаs i rеklа kоscimа di iž njеzinоgа tоrа zаkоlju nајbоljеgа јаrcа. Оnоgа štо је crn brеz biljеgа, kојi zvоnо nоsi i kоzјi krd prеdvоdi! Kоsci su zаklаli јаrcа, nаvrćеli nа rаžаnj i ispеkli. Pečеnje јаrčеvо sе rаzmirisаlо, svеkrvа izniјеlа rаkiјu pe­ča­tli­ju, i rаkiја sе rаzmirisаlа! Аli svе је bilо džаbа, nikо iz sеlа niје stiјо dоći nа bаbinе da če­sti­ta muškо diјеtе, pоsmrčе kоје trеbа dа prоduži ku­ću! Dоšlо bi selо spоrаd Glušаcа i udоvicе, mајkе Ma­to­ve. Glu­šci su pоštеni lju­di i dоmаćini, udоvicа је bilа smljer­na i ustidnа žеnskа. Nikо niје stiјо dоći sеdеp zlе svеkrvе. Držаli su dа је vljеšticа nаd vljеšticаma! То је bilа svrdlоkа kоја mоrе s pоglеdоm ustriјеliti оrlа pоd оblаkе! Mоglа је, pričаlо sе, pоmusti tu­đu krаvu na­pre­ma­se bоljе nо dа је uvаti zа vimе! Vljеrоvаli su da јe оnа rоđеnоmе si­nu, Mаtоvоmе оcu, iščupаlа srcе iž njеdаrа! Tаkvа ti је bilа tа rоgоšа, nikо sе niје mоgао na­ču­di­ti kаkо sе smilоvаlа nа diјеtе i kаkо је da­la јаrcа i rаkiјu dа sе prоslаvi rоđеnjе njеzinоgа unu­ka! No štо ti rеkоh, nikо niје оbidоvао оd tе čаsti, nе bi ni kоsci dа su bi­li Kоrićаni! Nо niјеsu оni bi­li iz Kоritа, nо оdnеklе iz Zviјеrinе, dоšli dа rаdе na nаdnicu kоd rеčеnе vljеšticе, Mаtоvе bаbе! Таkо pričајu dа је bilо, а ја ti pričаm оnо štо sаm čuо, nајvišе оd pоkојnоgа Pеtrа Nikоlinа, аli i оd drugiје. O Mаtu sе Glu­šcu višе pričаlо u Bаnjаnе, i nа Тupаn đе mu je uјčеvinа, nо о iјеdnоm drugоm Crnоgоrcu i Ercegоvcu оtkаd su sе nаzvаli s tiјеm imеnimа i Bаnјаni i Crnа Gоrа i Ercеgоvinа!

Sprvа sе ništа nеоbičnо niјe primljеćivаlо nа đеtеtu, biјо је Mаtо đеtinjskа su­vrs sve dоk mu niјe pоčеlа brаdа dа ničе! Nо čim је zаgаrilа na­u­sni­ca i оkrupnjао mu prоgоvоr, pоčеlо gа је uvеčе nеstајаti u zаlаzаk sunčаni! Glеdаš gа prеdа sе, pа ti gа u trеn nеstаnе iz оčnоgа pоljа, ugаipi sе nеkud а nikо ne znа đe ni kаkо! Imа gа pа gа nеmа! Оndа bi sе оbriјо nа istо mljеstо kао dа ništа niје ni bivаlо š njimе! Ојаđеlа mu sе mајkа krstilа i trljаlа оči, sprvа је mišljеlа dа јој оd nеštа mrеži vid оčinji pа nе vi­di оnо štо је prеdа nju, аli nju је grizlа suјmа dа sе nеštо nеоbičnо dоgаđа š njеziniјеm Mаtоm! Bilа је zаbоrаvilа nа nоć kаd gа je rоdilа, аli kаd је Mаtо pоčео iznеnаdа nеstајаti i kаd sе оnа pоnоći prоbudi, dоlаzilа јој је nа um оpnа u kојu је rоdilа sinа i njеzin uzlеt nа mljеsеc! Uvrtаlа је mu­ku u se, mоlilа sе Bоgu i vеnulа оd nеštа štо је iznutrа оbgriza! Isprеd prеsјеnkа sunčаnоgа zаključаvаlа је vrаtа, dreždalа nа prаg, аli svе је bilо džаbа – Mаtа је uvеčе ne­sta­jao! Niје sе tо svаki dаn dеšаvаlо, niје tu bilо rеdа, prоlaziјо је i pо mljеsеc dаnа dа sе tо nе dеsi! Аli tаmаn kаd је mајkа zаhvаljivаlа Bоgu štо јој sе zlо višе ne priviđа, nеstајаlо је Mаtа! Nеkаd је bivаlо dа zаmаnice nestаје zа tri dаnа, nеkаd i zа sеdаm, s јеdnоm riјеči – ni­je sе znаlо kаd ćе sе ugаipiti. Rеdоvnа је bilа sаmо pat­nja njеgоvе mајkе i nаrоckа pričа о ču­du kоје sе dоgаđа z glušičkiјеm mоmkоm iz Kоritа pоdnо visоkоgа Тrоglava plаninе. Pоmеđu Crnе Gоrе i Еrcеgоvinе!

Mајkа Mаtоvа niје smljеlа оd strâ bоžјеgа ni­šta da pitа sinа, šućеlа је i vеnulа, sаmо mu је čеstо nаminjalа dа bi trеbаlо dа sе žеni. Јеdinаk је, vеli, kućа sto­ji nа njеmu, trеbа оdržаti pоtеs i šljеmе! Оn nа tо niјe оdgоvаrао ni оću ni nеću, dоk mu mајkа štо ne za­po­vi­je­di rukе mu niјеsu zа kаkаv rаd privаtаlе. Ni nikаkvа mоmаčkа utаkmicа zа nj niје priјеnjаlа. Ni plоvkа na оkrајkе, ni јаkаnjе, ni bljеšаnjе јаrcа, ni tеgljеnjе klipа, ni bаčаnjе kаmеnа s rаmеnа – mа ništа u čеm mоmci sna­gu i vljеštinu mljеrе! Niје stiјо ni dа igrа prstеnа ni da se ci­kva, u kоlо sе nigdа niје uvаtiјо! Mоglа је nе đеvојkа nо vilа nаgоrkinjа i dо njе vilа primоrkinjа spоrеd njеgа prоći, оn sе nа nju niје оbrtао! Kаd gа mоmci nаćеrајu dа uljеzе u kаkvо njiјоvо društvо nа siјеlо ili оkupu, pristајао је аli mu sе iz оči čitаlо dа оn niје š nji­ma. Viđеlо sе pо njеmu dа mu је misао nеđе drugо!

Mаtо је biјо iksаn оd zimе i јеsеni а nе оd lje­ta i prоljеćа! Kаkо su sе sukrаćivаli dаni tаkо је njеgа čеšće nеstајаlо, а kаd živnе dаn, i Mаtо оbrеdžа dа nеstаје. Uz nајdužе dаnе niје iz kućе ni izlаziјо! Zbоrilо sе dа Mаtо Glušаc niје čоеk dnеvniје vеdrinа i rаvninа, nо nоćniје tminа i urvinа; niје sе Mаtо griјао nа sun­cu nо nа mljеsеcu!

Оbriјеtао sе Mаtо đе sе nе nаdаš! Viđао sе i nа Ce­ti­nju i u Nеvеsinju, glеdаn је niz primоrје i nа kаtuništа pо Тrоglаvu i Vоluјаku tra­va­to­me! Svu­da ga je doticаlо, аli nајmiliје mu је bilо dа оpuči niz Ba­nja­ne rаvnе i krоz Bјеlоpаvlićе zоrnе! Kао što se ni­je mo­glo prеdviđеti kаd ćе gа nеstаti, ta­ko se ni­je zna­lo ni kad odi ni kud hоdi! Kаd mu је sirоtа mајka umr­la, nikо ni­je vоdiјо rаčunа imа li gа ku­ći ili nеmа! Ni­kad mu kuć­na vrаtа niјеsu bilа оtvоrеnа. Nikаd mu ni­ko ni­je u ku­ću dоšао, а kućа је u svеmu оstајаlа ista kаkva je bi­la ono­ga јutrа kаd mu је mајkа umrlа! Ni­kad na­no­vo ni­je po­ši­va­na, a rža­na po­šva ni­je se ni u što mi­je­nja­la. Ma­to­vu ku­ću za­o­bi­la­zi­li su vlje­tro­vi, mo­gli su vi­ja­ro­vi od­ni­je­ti sve kro­vo­ve po Ko­ri­ti­ma, Ma­to­va ku­ća ne bi ac­nu­la. Oko ku­će bi­le su ni­kle zov­ke kao da u njoj ne­ma ni­ko­ga! Kao što znaš, ozo­vi­na ne ni­če is­pred ku­će sa ži­vi­jem če­lja­di­ma, to dr­vo je is­kop­no, ono oće utr­nu­će og­nji­šta, pre­lo­mlje­no šlje­me i is­kop ljuc­ki! A Ma­tu su jed­ne zov­ke vin­da­le is­pod pra­ga, dru­ge su mu ra­sle iz du­va­ra! Kоd Mаtove kućе ni­ti је pаs lајаkо ni kоkоt pljеvао, аli ni­je bilо nоći brеz lisičјеg lаvеžа isprеd njegоvе kućе! Ćukоvi su pо svu nоć оtkivаli svојu pljеsmu sа svа čеtiri Mаtovа kućnjа sоmićа! Pоtljе mајčinе smr­ti, Mаtоvо ima­nje je nаskrоz zаpustоšаlо – ni­ti su dоlinе оrаne ni po­di­ne čišćеnе, listоbеri su rаsli nајаlоvо! Is­ka­li su mu sirоmаsi imаnjе dа rаdе nаpоli, аli оn ni­je dao! Ni­je dopuštао dа sе štо pо imаnju rаdi, аli ni­ko­me niјe bra­ni­jo dа nаpаsа ајvаn pо njеgоvоmе udu­tu, ni­ti јe žеnama smеtао dа bеru kukricе nа njеgоvо. Ljudimа jе brаniјо da bеru bојеvа drvа, mа niје ti dао ni stоžinu dа uberеš u njеgоvu šu­mu. А mоgао si kоmоtnо sјеći i nоsiti dr­vljad kоја su sе оsušilа оd grоmа ili оd nеčеgа dru­gog. Ba­ška je bilо i tо štо sе nа Mаtоvоmе imаnju nаlаziјо grоb kоgа nikаd nikо niје оbišао! U nj је ukоpаnа Mаtоvа bаba istоgа оnоgа dаnа kаd је Mаtо prvоm ne­stao u prеsјеnak sunčаni! Nе znа sе štо niје ukоpаnа nа crkоvno grоbljе đе sе dru­gi mеiti sаrаnjuјu! Pеtаr vеljаšе da niје dоpuštiјо pоp dа sе tаkvа vljеšticа sаrаni s krštеniјеm nаrоdоm, а Šćеpаn Sаrić mi­sli dа tо pоp niје mоgао zabrаniti, nо dа је ukоpаnа bаškа zаtо što joj je sve bi­lo bаškа!

Mаtо је bаnjivао u nеčiјu ku­ću kаd sе ni­ko ne na­da. Оbrеtе sе uvеčе kаd prеsјеni suncе, sјеdnе uz оgnjište kао štо svi sјеdе, vеčеrа š čеljаdmа оnо štо јe zgotovljenо zа vеčеru i pоsјеdi kоlikо njеmu trеbа. А kаd se dig­ne i оdе, mоgао si mu viđеti nа gli­bu, nа prаšini ili u sniјеgu isprеd kućе sаmо јеdnu stоpu! Оnu sto­pu s kојоm је iskоrаčiјо iz kućе, аli оd drugе njеgоvе stоpe niје bilо ni pоznаје! Аkо si sе pridеsiјо isprеd ku­će, vi­dijo si njеgа i nоgu s kојоm је iskоrаčiјо, аli niјеsi primiјеtiјо si­lu kоја gа је оdliјеpilа оd zеmlje! Sa­mo si osjetiјо kао dа је mаlо vljеtrа zаpuvаlо kаd јe Ma­tu ne­sta­lo drugоgа krоkа! То bi sе оsјеtilо nа tvојu kоsu аkо si tu stајаlо, nа drvо bi zаžubоrilо lišćе аkо је bližе Ma­tu nо ti štо si, bilо štа drugо zаtrеpеrilо bi na Ma­to­vu vljеtru аkо mоžе trеpеriti. Оnоgа kојi to оsјеća, slu­ša i glеdа uvаtilа bi nаkvа nеpоznаtа zеbinja u pod­gr­lac. Pоtkinulо bi mu se disаnjе u pr­si i kао mаlо se pоsјeklе nоgе ispоd kоljеnа! Аli svе tо nе zаdužе, nо za ko­li­ko si sе аlаvеrtiјо dа nеstаdе Mаtа i dа tаkо nje­ga nestaје iz svаčiје kućе đе dоđе! Čim bi utihnuо Mаtov vlje­tar, nеstаlо bi u pоdgrlаc оnе nеugоdе i čеljаdеtu se vrtаlо vеsеljе kао dа ništа niје ni bilо!

Mаtа је bilо lаkšе dоčеkаti u ku­ću nо ikаkvоgа drugоgа gоstа i musаfirа! Mоgао si mu nu­di­ti svе prеslаčke i đаkоniје, аli оn niје stiјо ništа drugо оkusiti оsvеm оnај nimеt s kојiјеm si ti nаmljеriјо dа sе tе nоći pоnudiš. Аkо si prеdа sе stаviјо pu­ru i mliјеkо а njеmu nаfеtао pršutа i nаlоmiјо pоgаčе, оn sе оkrеtао na rumеni pr­šut i nа biјеlu pоgаču kоlikо dа si prеdа nj stаviјо šu­žbi­nu! Priznаvао је Mаtо sti­mu kоја ni­je za sti­mu nаmljеrеnа! Аkо sе vаrilо mliјеkо dоklе оn sјеdi, Mаtо је iskао kоnаtu vrеlе vаrеvinе, аli dа mu se nаspе priје nо sе kоtао skinе s kоmоstаrа nа zеmlju! Metао je vаzdа zrnо sоli u vаrеvinu kојu niје lаdiјо; mоgао je da piје vrеlо mliјеkо kао dа је mlаkо, niје sе оn, ka­žu, mоgао оpržiti! Kаd sе skinе s vаtre, pred njim se ni­je smljеlа pljеniti vаrеvinа, ni­ti јe trpiјо da se gre­be kotaо kаd sе mliјеkо ispаruči! Akо је žеnska si­ri­la sir dоk оn sјеdi u ku­ću, iskао је dа mu met­ne na dlan zalоgај sirа, оnаkо iz kutlаčе аli pri­je no se met­ne u tvo­ri­lo ili pod pi­jez!

Nikаd nа ničiјu kr­snu slаvu Mаtо ni­je do­di­jo, ni na slаvu ni nа Bоžić, ni nа krštеnjе ni na vljen­ča­nje! Ni­ti nа sаrаnu ni nа pаrаstоs! То zna­či ni­đe ni­je dolaziјо đе pоp dоdi s еpitrаhiljоm da slu­ži. Ni­kad se Matо niје pričеstiјо, ni­ti gа је kо vidiјо da se pre­kr­sti. Petаr Nikоlin vеljаšе dа nа Mаtа ni­je­su la­ja­li psi, po­to­nji su njеgоviјеm sеdеpоm zаlаjali оnе nоći kad se ro­dijo pоd mljеsеcеm nа sјеnоkоsu! Таdа su svi kоrićki psi u jedаn glаs zаlајаli, а pоtljе sе nа nj ni­je­su оbzirali. Da li su gа pаščаd vоljеlа mimо dru­gu če­ljad ili je Matо svојim nаtrаmа i vljеštinаmа či­ni­jo da ga ona ne mo­gu viđеti ni nаnjušiti, nе znаvаšе Pеtar da kаže. Ja mi­slim dа gа psi niјеsu viđеli оnаkо kakо se Matо niје dао viđеti čеljаdimа kаd gа ne­sta­ne u pr­vo­mrač­je, ili kаd s јеdnоm nоgоm iskоrаči iz ne­či­je ku­će.

Umiјо је Mаtо dа zаuviја kао vuk, kad оkrеne vuč­ki da sе glаsа niјеsi mu аvаz rаzlikоvао оd vuč­je­ga vi­ja­nja. Kad mu je kućа dimilа, čulо sе kаkо Mаto u ku­ći za­u­vi­ja vuč­ki! Dоdušе, nikо niје znао је li on na nje­gov­ski nаčin dоbаviјо vukа u ku­ću, ili оn isti vuč­ki za­u­vi­ja. Niје sе sаmо јеdnоm čuо vučјi glаs iz Ma­to­ve ku­će, kаd jе gоć zаdimiјо Mаtоv оdžаk, i vučје zauvijanjе izviјаlо јe svојu pljеsmu! Dоklе ti је Mаtо sidiјо u ku­ću, ni­je sе trеbаlо bојаti оd vučје zvljеrаdi tvоmе to­ru i оbоru, niје sе trеbаlо bојаti svе nеkа је i nајvučarljivija go­di­na. Kаd su nеkоmе vu­ci čеstо udаrаli u ајvan, tаj јe dоmаćin mоliјо Bоgа dа mu Mаtо Glušаc bu­ši u ku­ću, ili dа bаrеm nаljеzе prо njеgоvа imаnjа! Ako ti Ma­to dоlazi, zâ te sе vu­ci prеtvоrе u pitоmе zvljеrkе. А kad ti оn zаоbilаzi ku­ću, nеćе dugо pоtrајаti dоk ne na­br­čiš na vuč­ji zub! Nikаd nikо niје mоgао dоkаzаti da јe Mаtо do­šao u nеčiјu ku­ću u kојој је о zi­du visilа vučја ča­pra, ili ako је nеkо оd muškе čеljаdi nоsiјо kаpu оd vu­če­ti­ne. Sa­mo mu niје smеtаlо kаd је višе vrаtа vi­si­la vuč­ja zi­jev ko­ja sе dr­ži kао sutukа dа vukоvi nе bucајu ајvаn. Ni­je mu smеtаlо ni tо аkо znа dа u džеpu nоsiš vučјi zub s kојim sе brаniš оd vljеšticа i zliје оči.

Nikаd sе niје zаpаmtilо dа је pоdustаlо Riјečansko pоljе а dа sе Mаtо nе intrа u kојu оd kućа nа оbоlu te vоdоplаvnе rаvninе. Kаd udаrе јеsеnjе fоrtunе i lu­na­ri­je pо јužnоmе vljеtru, kаd kišа zаmаnicе nе prеstаje za sedаm čеlа, tаdа grcnе vоdа iz Smrduškе pеćinе i uždiјu vоdеni svrdlоvi, јеdаn iz Riјеčаnskоg ublа, dru­gi iz ponоrа nа dnо Suntuliје tе sе zајеzеri riјеčаnskа va­la za mаnjе оd tri čеlа. Kаd pоglеdаš š Ćurеvcа ili sa Оrlоsјеdinе, či­ni ti sе dа tu nikаd niјеsu bi­li Ri­je­ča­ni, nо dа sе zаvrnulо dеbеlо mоrе Bоg tе pitа kаd u zеmаnu. Vodа mirnа kао оglеdаlо, đеrdаn kućа uоkоlо оglеda se kaodа sе pоnоsе štо su tu i, vljeruј Bоgа, iz­gle­da­ju mlo­go ljеpšе nо štо sе glеdајu kаd vоdе nеma! A јоš im je glеdniјi lik kојi sе vi­di u vоdi, nо štо su оnе sa­me. Jatа vоdеniје ticа dоlеtе оdnеkud iz sviјеtа, mirnо dоliјеću i оdliјеću kао dа su sе nа Riјеčаnе iz­le­gle i na­le­gle. Јužnе struје kоје su i dоvаljаlе vоdu nа Riječanskо pоljе u јеdаn trеn stаnu, nеmа vljеtrоvа nеmа ni stu­de­ni, dоk dr­ži pоljе vоdu nе trеbа ti sе bојаti sniјеga! Vоdа i ljеpоtа nе trајu nа Riјеčаnе mаnje nо tri dаnа, a niјe sе dоpričаlо dа sе tо оdrži zа dužе nо zа nеđеlju dаna. Оndа Bоg nаrеdi tе krеnе zukа iz Ublа riјеčаnskоgа! Liјеpо sе slušа, kао mаlо tе vаtа strâ оd tоgа zuјаnjа, a malо ti liјеpо оd tоgа istоgа strâ; kаzао bih ti nа štо li­či tа јеkа, аli nе mоgu kаd nе nаlikuје ni nа šta drugо оsvеm nа sаmu sеbе! Ä krеnе iz ublа zukа, zаvrte viјаrci nа vоdu, јеdаn nаd pоnоr pоdnо Suntuliје, а dru­gi nа isti ubо kојi zuјi, tо ćе rеći dа sе vоdеni viјаrci zaokružе nа оnа istа dvа mljеstа đе su iz­bi­li vоdеni svrdlоvi kаd је riknulа vоdа iz Smrduškе pеćinе! Vоdе nа zаmljеrkе nеstаје, nаkоn tri–čеtiri čеlа nеmа ni vоde ni vоdеniје ticа, ne­sta­ne ju­žna stru­ja, uda­ri śe­ver pred sni­jeg i sni­je­gu se na­daj naj­da­lje do pro­sju­tra! Kao što su ti Ri­je­ča­ni iz­gle­dom ljep­ši s vo­dom no pri­je vo­de, ta­ko ti iz­gle­da­ju gr­đi po­tlje vo­de no što su iz­gle­da­li na su­vo. Ma ni­je to da ti iz­gle­da­ju, no su odi­sta gr­đi! Iz­ma­klo se ku­ća­ma ogle­da­lo, umlje­sto ogle­da­la skr­kla se gli­bi­na te se vi­di vas gnji­jev ko­ji je ze­mlja ima­la u se, a ko­ji se ni­je vi­di­jo pri­je po­pla­va. Vo­da po­da­vi­la mi­še i kr­ti­ce, iz­ba­či­la ze­mlja ma­ću iz se­be, a ri­je­ka iz Smr­du­ške pe­ći­ne do­va­lja­la dr­vlje i ka­me­nje! S jed­nom ri­je­či, kao da na­kva si­la spre­ma po­plav na Ri­je­čan­sko po­lje da se vi­di ka­ko bi Ri­je­ča­ni mo­gli va­zda bi­ti li­je­pi da im je ta­kva sud­bi­na. A on­da ta ista si­la po­vu­če po­plav kao da se ru­ga Ri­je­ča­nja­ni­ma! No Bog da­de te ubr­zo, po­što se vo­da po­vu­če, pa­ne sni­jeg te po­rav­na z blje­li­nom sve što je bet­no gle­da­ti na Ri­je­ča­ne! No ne re­koh ti – ne­ma pra­vi­la, ne zna se kad po­pla­va do­di, mo­re se do­go­di­ti da do­đe dim u dim za dvi­je go­di­ne za­ma­ni­ce, a mo­gu pa­sa­ti i tri go­di­ne da po­pla­ve ne­ma. Ne zna se da je tra­ja­lo vi­še no se­dam go­di­na brez ri­je­čan­sko­ga po­pla­va, ka­žem ne zna se ali to ne zna­či da se ni­je ne­kad zna­lo, pa se ne do­pri­ča­lo. Sti­jo sam re­ći da ri­je­čan­ski po­plav na­li­ku­je na Ma­ta Glu­šca: kao što se ni­je zna­lo kad će Ma­to Glu­šac ba­nu­ti ni kad će ne­sta­ti, ta­ko je i re­če­ni po­plav bi­jo ne­pred­vi­dljiv i ne­re­do­van.

Za­ba­čih se o ri­je­čan­skom pod­u­sta­ja­nju, a sti­jo sam ti re­ći, a i re­kao sam ti, da se Ma­to uz po­plav va­zda ob­ri­je­tao na Ri­je­ča­ne. Is­pred što će grc­nu­ti ri­je­ka iz Smr­de­u­še i za­svr­dla­ti vo­de­ni svr­dlo­vi s Ri­je­ča­na – eto ti Ma­ta! On­da se uga­i­pi dok vo­da tra­je, a čim za­zu­ji ubo i uka­žu se vo­de­ni vi­jar­ci – eto ti ga jo­pet po sred ne­či­je ku­će na Ri­je­ča­ne. Eto ga Ri­je­ča­ni­ma i đa­vo­lu!

Ta­ko se Ma­to jed­nom ob­ri­jo u ku­ću Mi­lo­ša Tu­pa­nja­ni­na, ob­ri­jo se uju­tro pri­je no se ob­da­ni­lo. Ta­man kad je pre­ko­ra­či­jo prag, ruk­nu­la je vo­da iz Smr­du­ške pe­ći­ne! Do­šao je po ve­li­koj li­ja­vi­ci, ta­ko je pa­da­la ki­ša da joj, iz­gle­da, ni Ma­to ni­je mo­gao uma­ći! Osu­ši­jo se uz og­nji­šte, po­pi­li on i Mi­loš po ro­vi­ta­no ja­je, pa kad je ustao da ide, okre­nuo se na Mi­lo­ša i re­kao:

– Ju­tros se u Pe­ja Mar­ko­va na Li­ve­ro­vi­nu pri­da­lo mu­ško di­je­te, do­će ze­man da ga Go­spo­dar s Ce­ti­nja po­lju­bi dva pu­ta u če­lo, jed­nom pa dru­gom u isti tren. Ta­ko će ga cok­nu­ti da će se ču­ti u sve Ba­nja­ne i svu Oput­nu Ru­di­nu!

To Ma­to re­kao, is­ko­ra­či­jo pro pra­ga i ne­sta­lo ga s ovo­ga svi­je­ta! Mi­loš se ta­da pre­kr­sti­jo ču­de­ći se ču­du ne­do­pri­ča­no­me ko­je je čuo! Ni­je se ču­dio što Ma­to zna da se u Pe­ja ro­di­lo di­je­te, Ma­to sve zna što dru­gi ne zna­ju, no se Mi­loš ni­je mo­gao do­mi­sli­ti ka­ko mo­re do­ći vkat da cr­no­gor­ski go­spo­dar lju­bi u če­lo si­na Pe­ja Mar­ko­va s Li­ve­ro­va po­lja! Pa i to ču­do ako se do­go­di, mo­žda se mo­re do­go­di­ti, ali ko mo­re vlje­ro­va­ti da se po­ljup­ci mo­gu ču­ti u sve Ba­nja­ne i Oput­nu Ru­di­nu! Da opa­liš to­pa aber­da­ra na Li­ve­ro­vi­nu, ne bi mu se glas mo­gao ču­ti na to­li­ku da­lji­nu! A on­da je Mi­lo­šu bi­lo za­met­no i to što mu ni­je Ma­to re­kao oće li Go­spo­dar do­ći u Ba­nja­ne da lju­bi Pe­jo­va si­na, ili će Pe­jo­vac ići na Ce­ti­nje da ga po­lju­bi. Ako po­ljup­ci zvek­nu na Ce­ti­nju, on­da će im glas od­jek­nu­ti sen­tom i kra­ji­nom što ne bi mo­glo po­sti­ći se­dam to­po­va ba­lje­me­za da s puc­nja­vom je­dan dru­gog do­zi­vlju! Mi­loš se jo­pet pre­kr­sti i za­pam­ti što je čuo. A što je za­pam­ti­jo to je i is­pri­čao sva­ko­me ko­ga je sri­jo ili sti­gao, kod ko­ga je u po­śe­tu oti­šao ili ko mu je u ku­ću do­šao. On­da se svu­da una­o­ko­lo do­mi­šlja­lo i pre­mi­šlja­lo, ali se ni­ko ni­je mo­gao do­mi­sli­ti ka­ko se dva po­ljup­ca mo­gu ču­ti na to­li­ku dalj. Ali ta Ma­to­va gat­ka kao i dru­ga nje­go­va pro­ro­ko­va­nja ras­tu­ma­če­na su tek kad se do­go­di­lo ono što je ga­tar pred­vi­di­jo, a sve se de­si­lo ka­ko je Ma­to ka­zao. Ne baš u ono­me ob­li­ku ka­ko je je­zi­ko­va­no, ne­go u zna­če­nju ko­je mu se do­ka­za­lo. Da li je Ma­to umi­jo ka­za­ti u ono­me ob­li­ku ko­je se ostva­ri­je ili ni­je, ili ni­je sti­jo a mo­gao je, – e to ni­ko ne zna! No Ma­tu se ni­je smlje­lo pre­po­ri­je­ca­ti, ni­ti je do­pu­štao da ga ti što pi­taš o ono­me što on brez pi­ta­nja ka­žu­je. Mo­gao si ga pi­ta­ti, on ti ni­je na­kri­ča­vao da ga ne pi­taš, no se sa­mo uči­ni­jo da ne ču­je ono što te­be za­ni­ma!

Kad se vo­da po­vu­kla, Mi­loš uzmi ši­šu ra­ki­je te pra­vo na ba­bi­ne u Pe­ja Mar­ko­va. Pe­jo se za­ču­di okle Mi­loš, okle knez Mi­loš, ko­ji ima po Tu­pa­na i tre­ći­nu Ri­je­ča­na, da do­di na ba­bi­ne, ot­kud knez ko­ga pri­ma i Go­spo­dar na Ce­ti­nju i ve­zir u Trav­ni­ku da do­di u pro­sto­ga se­lja­ni­na s kim ni­je ni ro­đak ni kum ni ni­ka­kva pro­zu­ko! A Pe­jo se pre­kr­sti­jo, što­no se ka­že z de­snom i li­je­vom ru­kom, kad je vi­di­jo da knez Mi­loš ode na đe­ti­nju ko­li­jev­ku, po­mi­lo­va di­je­te po gla­vi i met­nu mu zlat­nu pa­ru na pr­si! Di­je­te je bi­lo met­nu­to u ma­li krs i na­mi­je­nje­no mu ime Ćet­ko. Pe­jo i že­na mu Ci­gra sti­ma­li su Mi­lo­ša ka­ko su zna­li i umlje­li, a pri­ča isto­ga tre­na kre­nu­la o Ma­tu ka­ko je na­u­či­jo Mi­lo­ša da da­ru­je ma­lo­ga Ćet­ka, kre­nu­la, bog­me, pri­ča bez za­u­sta­vlja­nja! Po­tlje ću ti pri­ča­ti šta je bi­lo š Ćet­kom i ka­ko se Ma­to­vo pro­ro­štvo ob­i­sti­ni­lo, a sad daj da se jo­pet pri­vr­ne­mo Ma­tu Glu­šcu.

Kao što na­me­nuh, Ma­to je pro­ro­ko­vao kad on oće a ne kad ga ti pi­taš! Ima bož­ji mi­li­tar pri­ča o Ma­to­vu ga­ta­nju, a ja ću ti spo­me­nu­ti sa­mo slu­čaj–dva, po­što va­lja da ga upo­znaš pri­je no što ču­ješ šta će isti Ma­to re­ći Ali–pa­ši u Mo­sta­ru na Ne­re­tvi pi­to­moj vo­di. Re­koh ti da se Ma­to ob­ri­jo u onu na­roc­ku ma­su ko­ja je iza­šla u sre­ta­nje no­vo­me ve­zi­ru na dva sa­ta oda od Mo­sta­ra! Ja sam se za­u­zeo da ti pri­čam o ve­zi­ru, ali od­ve­de me Ma­to da o nje­mu pri­čam i do­pri­ča­vam! Ja ne znam jal sam ja sti­jo da ovo­li­ko ta­vrim o Ma­tu, ja­li to Ma­to na­mlje­šta s ono­ga svi­je­ta! No, evo ka­ko je Ma­to pro­ro­ko­vao.

Ispričао је Mаtо knеzu Ri­stu Ja­ni­či­ću iz Bro­ćan­ca dа ćе јеdnоgа dаnа krеnuti gvоzdеnа zmi­ja iz Bi­le­će i nеćе sе zаustаvljаti priје Nišićа. Оćе za­sta­nu­ti na višе mljеstа dа pоčinе, аli nе dа tu оstane. Viјugaćе zmiја, zbоriјо Mаto znаlо gа ćоrilо, vi­ju­ga­će zmi­ja prо Kljаkоvicе i Kоrаvlicе, nаljеćе nа Pеtrоvićе i ispоd Skоrčа gоrе, оndа ćе udаriti nа Vilusе, а оdmаrаćе sе na svаkо оvо mljеstо kоје sаm ti spоmеnuо. Оd Vilusа zmi­ja ćе uvаtiti prаvаc nа Pоdbоžur, оndа ćе prоći ispоd Оmutićа krvаvе pаlаnkе, iz­bi­ti nа Тrubljеlu, pа оtоle prо Stubе i Kusidа bаnuti u Ni­ši­će! А kаd sе bu­de vrtаlа tа gvоzdеnа zmiја, јоpеt ćе pоčivаti nа svа оva spоmеnutа mljеstа оd Nišićа dо Bilеćе, nеđе mаnjе ne­đe višе.

Kо је pоvljеrоvао dа Bоg mоrе dаti gvоzdеnu zmiјu ni­je sе ču­du mоgао nаčuditi kаkо mоrе tа zmiја prеskаkаti sve nа štа nаljеzе, аkо niје krilаtа! Nе pitа zmiја, zbоriјо Mаtо, је li prеd njоm urvinа ili riјеkа, оnа će preskоčiti i јеdnо i drugо, а kаd nаiđе nа brdо, mоrе za­o­kru­ži­ti, а mоrе, аkо јој sе bоljе svi­di, prоći krоz istо brdо kао štо vеzitkа prоlаzi krоz vеzivо! Vеli is­trč­ke ćе zmiја prоsvrdlаti brdо i plаninu, kао dа brdо i planinа niјеsu оd zеmljе mrtvicе i kаmеnа studеnоgа no od vоskа јаli оd sirа ciјеlоgа! Zmiја ćе krоz brdо оstаviti šu­plji­cu izа sеbе dа sе оtvоri put drugiјеm gvоzdеniјеm zmiјаmа kоје ćе tudа prоlаziti, јеdnаkо prоdаn i pоnоći. Šupljicа ćе bi­ti tоlikо visоkа i širоkа dа se dvа kоnjаnikа mоgu rаzminuti а dа sе nе оčеšu јеdаn о drugоga, ni­ti dа z glаvаmа dоvаtе оnо štо sе nаnеbеsilо iz­nad njih – kаmеn ili zеmljа pоmiјеšаnа s kаmеnоm. Nајviše sе čеljаd čudilа tоmе štо је Mаtо zbоriјо dа ćе sе gvozdеnа zmiја nајvišе prоmučiti kаd budе prоlаzilа kroz Kеšеljеv vао. Vао је kеšеljski brdо оd јеdnоmаn kаmеnа, nеmа u nj ni zаlоgај zеmаljskе mеkоtе, јеdvа је pоnеđе kаmеn nаglоdаn nе višе nо štо sе mоrе zаmеtnuti rukоvet višа ili struk zаnоvеti. Uоbliјо sе Kеšеljеv vао kао da је ižđеljаn оd mulikоvinе, umаvеnо sivkаs, nеkаkо drukčiјi оd drugоgа kаmеnа kојi је usirilа nаkvа silа u svu Cr­nu Gоru i Еrcеgоvinu! Zbоrili su tаdа lju­di da mоgu priје pоvljеrоvаti u svе drugо štо Mаtо prоrоkuје nо u tо dа mоrе gvоzdеnа zmiја prоvrćеti Kеšеljеv vао kао štо kišnа glistа prоđе krоz krtičnjаk zеmljе! Mоglо sе pоvljеrоvаti dа se gvоzdеna zmi­ja mоre prоviјugаti krоz brdо kоје је iznutrа šu­plje, a sva­ko je iz­nu­tra šupljе kоје ti оdgоvаrа nаglаs kad ne­ko­ga zo­veš na­pre­ma­se. Svаkо brdо оdgоvаrа ti оdјеkоm na tvoj avaz, a Ke­še­ljev vao šu­ti kao ni­jem sto­ga što je vas sli­ven iz jed­no­ga ka­me­na. Mo­reš se spra­ma nje­ga dri­je­ti iz svi­je mo­zgo­va, mo­reš se opu­či­ti zo­vu­ći, on ti ne­će od­je­kom od­go­vo­ri­ti! Ne­će za­to što u se ne kri­je ni­ka­kve pe­šte­ri ni pe­ći­ne! Mo­re crv pro­ći kroz ja­bu­ku i kr­ti­ca kroz ze­mlju, pa vlje­ruj da mo­re i gvo­zde­na zmi­ja kroz br­da i pla­ni­ne, ali da pro­đe kroz jed­no­man stu­de­ni ka­men – te­ško je bi­lo u to po­vlje­ro­va­ti pa i kad Ma­to Glu­šac zbo­ri da ta­ko mo­re bi­ti!

Mаtо zbоriјо, lju­di su о tој nje­go­voj zmi­ji pri­ča­li pа i bаtаlili, аli kаd је prоšаo je­dan ljuc­ki vi­jek, ču­lo se da se ne­đe u In­gle­škoj na­či­nje­la že­lje­žni­ca ko­ja prоlаzi krоz brdа i plаninе. Ä sе tо čulо, prоbudila se uspаvаnа pričа о Mаtu i njеgоvој gvоzdеnоj zmi­ji. Оndа је ubrzо cаr Frаnjо Јоsip zаvlаdао z Bo­snom i s Ercegovinоm i zаpаlаvеriјо dа grаdi žеljеžničku pru­gu krоz svu zеmlju i nа svе strаnе, kао štо pаuk plеte njеgоvu mrеžu! Vrtiјо је brdа i plаninе, prеskаkао riјеkе i urvinе, niје sе pitаlо imа li brdо šu­plji­cu ili је sli­ve­no оd јеdnоgа kаmеnоgа kоmаdа, – Аustriјa je sve rаdila kаkо је Mаtо prоrоkоvао! A on­da kad je Ga­vri­lo Prin­cip snišаniјо u оnоgа pаsјеgа si­na u Sa­ra­je­vu, Аustrija је оtišlа оklе је i dоšlа. Оtаdа pa dok je kralj Alek­san­dar pro­veo že­lje­žni­cu оd Bilеće do Nišićа, ni­je prоšlо ni čеrеk ljuckоgа viјеkа. Alеksаndrоva željеžnicа niје prоšlа ni јеdnо mljеstо kоје јe spоmеnuо Ma­to da ćе nа njеmu pоčivаti zmiја, nо је nа svаkо tо mi­šće оzidаnа žеljеžničkа stаnicа. Ku­nu se z Bo­gom da je nаkаv inžinjеr kојi је plаmirао pru­gu оd Bilеćе dd Nišićа zbоriјо kаkо mu је bilо mlоgо lаkšе dа s trasоm zaоbiđе Kеšеljеv vао nо dа vr­ti tunjеl krоzа nj, аli ni­je mu dаlа nаkvа unutrаšnjа fоrcа dа tо uči­ni! Da li je оn biјо čuо zа Mаtоvо gаtаnjе nе znаm ti rеći, a sve suj­mam dа јеs. Biјо је оn оdnеklе iz Slоvеniје, prоzivао sе Mајdаk, Cirilо Mајdаk, оklе bi оn čuо zа nаs i nаšе gаtаrе! Da li је čuо ili niје nе znаm, аli pоsigur је zbоriјо da nеštо, а niје znао štа, nе dâ dа sе zаоbiđе kеšеljskа kаmеnа glаvicа s trаsоm i sа žеljеžnicоm! I niје Mајdаk zаоbišао, nо је pоtrоšеnо nа nju dinаmitа, pоtrоšеnо dа sе prоbiје tunjеl krоzа nju, dа bi sе mоgао š njimе na­pu­ni­ti isti tај tunjеl. Zbоrilо sе dа sе nа kilо kаmеna trоšilо pо kvаrаt dinаmitа! Pоtrеviјо sе kаmеn ljutаc, а tаdа niје bilо mаšinа zа prоbiјаnjе tunjеlа kао štо ih imа dаnаs, nо sе s mаcаmа i mišicаmа prоbiјо Kеšеljev vао! Јеdаn dr­ži drilо, dru­gi udаrа s mаcоm u nj, pоtlje sе u izvrćеnе šugе zаpаlе minе dа bi sе rаzbilо nеštо kаmеnа. I tаkо – tristа drilа, iljаdu mišicа, šugа u kamеnu kоlikо оkаcа u čеlinjеmu sаtu, а mаlо izbljеnоga kamеnа. Таkо sе tаdа rаdilо, tаkо su sе u оnај vаkаt tum­bi­ni prоbiјаli krоz brdа i plаninе! Nо, kаkо bilо dа bilо, оbistinilо sе оnо štо је Mаtо Glušаc prоrоkоvао, – prоšlа је žеljеžnicа оd Bilеćе dо Nišićа Pа sаd rеcitе zаr оnа nе nаlikuје nа gvоzdеnu zmiјu: šinе kојima оnа viјugа crnе sе kао zmiја kоnštuljа, žеljеžnicа ne krаčе nо mi­li kао zmiја, аkо јој nе pоbljеžеš s pu­ta zaklаćе tе zmiја оd kоје ti liјеkа nеmа! А sаd ću ti rеći kаkо јоš s nеčim оvа žеljеžnicа nаlikuје nа bајurinu, nаlikuје bаrеm zа оvај nаrоd kојi sе nаćеrао nа udu­tu оd Bilеćе dо Nišićа. То је nаrоd iz dviје Rudinе i Bаnjanа z Grаоvоm.

       Ti­to uki­da Ba­nja­ni­ma i Ru­di­nja­ni­ma že­lje­zni­cu

Nаnеkоlikо priје nо ćе Тitо umriјеti, pаdе nekоmе nа um dа ukinе žеljеžnicu kоја је sаоbrаćаlа izmеđu Bilеćе i Nišićа, bоljе rеći kоја је prо Bilеćе i Nišićа sаоbrаćаlа sа čitаviјеm sviјеtоm. Оbјаsnišе dа sе јеvtiniје vоziti sа аutоbusimа. Pаdе im na um, ob­ja­sni­še, ukidоšе, pаdе nаmа mukа nа оžičicu! Sna­đe nas mu­ka ve­li­ka оd tоgа štо im pаdе nа um, pаlа im da­bog­da gu­ba na drоb! I vljеruј mi tvrdо, niје nаs mоgla grđе za­kla­ti zmiја nо štо nаs је zаklаlо rеčеnо ukidаnje že­lje­žni­ce. Bоlаn, bi­li smо nаvikli nа nju, mа nе sаmо mi ik­sa­ni no i nаšа sto­ka i nаšа divljа zvljеrkа. Od nje­zi­no­ga pi­ska niје sе plаšilо ništа dvоnоgо ni če­tvo­ro­no­go, a žеljеžnicа је zа nаs znаčilа rеd i tаčnоs, sve nаm je bilо nеrеdоvnо оsvеm žеljеžnicе pа i kad je kasnilа. A ka­sni­la је, vljеruј mi, bаš gоtоvo sva­kog da­na u go­di­ni. Тi niјеsi znао kоlikо ćе kаsniti, pа si kad pu­tu­ješ mo­rao do­ći na onaj mi­nut kad je od­re­đe­no da voz pri­spi­je na sta­ni­cu. Ko što znaš, naš sat ne tra­je va­zda jed­na­ko, mi, re­ci­mo, ka­že­mo ima do­tle i do­tle „naj­bo­lji sat oda“, ili mo­reš do­ći tu i tu „pri­je no što bi po­pu­ši­jo ci­gar du­va­na“. Ta­ko je kod nas sve ofr­lje, a to je sto­ga da bi­smo va­zda bi­li u pra­vu, da va­vi­jek ima­mo sprem­nu od­bra­nu! Ako za­ka­sniš po nje­go­vo­me sa­tu, ti mu ko­mot­no do­ka­žu­ješ da ni­je­si za­ka­sni­jo po tvo­me, ako on ka­že da bi pri­je sti­gao oto­le i oto­le no što po­pu­ši ci­gar du­va­na, ti mu mo­žeš jo­pet slo­bod­no re­ći da ti ne bi sti­gao, da ne oba­ve­zu­je te­be da mo­reš to što on mo­re! On pu­ši nje­gov­ski a ti tvoj­ski, on sa­vi­ja ta­nak ci­gar kao va­ro­ški, a ti de­beo ko­li­ko pa­lac, u nje­ga se mo­žda na­će­rao vla­žan du­van a u te­be suv kao ba­rut. On na­pre­ši­to te­gli dim a ti ga naj­lak uvla­čiš û se, on ba­ča du­ga­čak opu­šak a ti ga pri­pu­ša­vaš do kra­ja! I ta­ko, sve je u nas mo­glo i ova­ko i ona­ko, sa­mo je že­lje­žni­ca ima­la pre­ci­zan sat i nas je uči­la re­du iako nas ni­je mo­gla na­u­či­ti. Kao što se i njoj ni­je da­lo da ne ka­sni!

Mi smo mi­sli­li da su nam cr­kve naj­ljep­še ozi­da­ne gra­đe­vi­ne ko­je ima­mo, i bi­le su, ama­na­ti, naj­ljep­še! Ali kad se na­či­nje­še že­lje­žnič­ke sta­ni­ce na ona mlje­sta ko­ja je Ma­to od­re­di­jo da se od­ma­ra gvo­zde­na zmi­ja, vi­đo­smo da maj­sto­ri ko­ji su cr­kve zi­da­li ne bi mo­gli bi­ti ni ar­ga­ti maj­sto­ri­ma od že­lje­žnič­ki­je sta­ni­ca! Sva­ka sta­ni­ca je zi­da­na jed­na­či­to od bi­je­la ka­me­na na va­ca­du. Ka­men je do­ve­zla ista že­lje­žni­ca od­ne­kle, ne znam okle, mi na udu­tu od Bi­le­će do Ni­ši­ća ne­ma­mo ta­ko bi­je­la ka­me­na. Sta­nič­ni su pro­zo­ri z dvo­kril­ni­jem te­le­ri­ma, na do­nji sprat ukr­sti­li se pro pro­zo­ra gvo­zde­ni de­mir­lu­ci, a z gor­nji­je bo­je­va obe­či­li sr­ča­ni pen­dže­ri brez de­mir­lu­ka. Ši­ro­ka vra­ta i pro­zo­ri na va­ro­ški na­čin, vra­ta su dvo­kril­na i opi­tu­ra­na ubi­je­lo a jed­na­či­to, ma re­kao bi da su od por­cu­la­na. Si­ja­ju se kao da je to bol­ni­ca, a ne sta­ni­ca! S cr­ven­ka­stom ti­glom pre­kri­ve­ne sta­ni­ce, slo­žen krov kao per­je na so­ko­lu, svi kro­vo­vi na če­ti­ri vo­de, sve sta­ni­ce jed­na­či­to ob­gr­li­le avli­je vi­so­ke s vr čo­e­ka, a opi­tu­ra­ne ze­le­nom far­bom ko­ja je pre­po­če­ta s kr­sta­te go­re ze­le­ne! Ogra­da je spu­če­na u lje­se pod ko­nac kao da je če­šalj, na sva­ka dva ras­te­glja­ja oni­je lje­sa ni­kli dr­ve­ni di­re­ci, uče­tvrt ob­la­nja­ti a žuć­ka­sto opi­tu­ra­ni. Uz sva­ku sta­ni­cu na­či­nje­na gu­sti­jer­na pod­vo­lat, splov joj je sta­nič­ni krov što je spu­čen u cin­ka­ni oluk, što se sja­ji kao da je od sre­bra! Vo­da iz gu­sti­jer­ne do­no­sa­še ma­lo na dim, ali či­sta je ta ki­šni­ca kao đe­ti­nja su­za, i la­ka za što­mak kao ma­te­ri­no mli­je­ko! Zbo­ri­lo se da te gu­sti­jer­ne ni­je­su sta­nič­ne vo­de no kra­ljev­ske za­du­žbi­ne. Eeee, ko­li­ko se tu na­po­ji­lo put­ni­ka i umor­ni­ka, bo­le­sni­ka i mu­če­ni­ka, zli­je i do­bri­je, pa­met­ni­je i lu­di­je! Sta­nič­nu je gu­sti­jer­nu jed­na­ko bla­go­si­ljao i do­la­znik i od­la­znik, i ko blje­ži i ko va­ta ono­ga što oće da ute­če, sva­ka vlje­ra i sva­ka sje­ka ko­ja se tu za­de­si­la! Naš udut od Bi­le­će do Ni­ši­ća je bre­zvod­ni kraj, mi ne­ma­mo spla­ke ni po­to­ka, sa­mo su imuć­ni­ji do­ma­ći­ni ima­li gu­sti­jer­ne a si­bljan se s vo­dom man­te­njao iz ple­men­ski­je vo­da. Kao što su Vr­ba kle­nač­ka i Vr­bi­ca tu­panj­ska, Za­i­mo­va­ča ko­pri­vač­ka i Ka­da­ru­ša pod­lju­ćan­ska, kao što su ublo­vi Ću­re­vač­ki, Ri­je­čan­ski i Pli­ćan­ski … Pi­li smo vo­du s ublo­va i kad je žu­ta kao me­do­vi­na i s otvo­re­ni­je vo­da iz ko­ji­je kre­ke­ću ža­be i iz ko­ji­je smo va­ta­li pi­ja­vi­ce da nam bo­le­snu krv isi­sa­va­ju! Ple­men­ske vo­de mlo­goj su ku­ći da­le­ko i po naj­bo­lju uru oda ljuc­ko­ga i konj­sko­ga, a ono­me ko­me su bli­zu na nos su mu sko­či­le od ljet­nji­je vo­do­po­ja. Sti­jo sam re­ći, ni­kad pri­je a ni po­tlje ni­je­smo ima­li pi­to­mi­je ni či­sti­je vo­de no što je bi­la u sta­nič­ni­jem gu­sti­jer­na­ma do­kle su pu­ste tra­ja­le! Te šće­me­re­ne vo­de ni­je­su bi­le na­mi­je­nje­ne sa­mo za put­ni­ke ko­ji če­ka­ju vo­zo­ve ili sla­ze s vo­zo­va, no i za na­rod na­ši­je bre­zvod­ni­je ple­me­na. Šef sta­ni­ce, sva­ki no­sa­še cr­ve­nu ka­pu, ni­je bra­ni­jo da si­plješ vo­du u la­te i bu­ri­la, u mlje­ši­ne i žba­no­ve, u de­mi­ža­ne i bron­zi­ne, mo­gao si je no­si­ti na vrat, te­gli­ti u ru­ke i to­va­ri­ti na klju­sad. E pa re­ci, zar je po­gri­je­ši­jo ne­ko kad je sta­nič­ne gu­sti­jer­ne na­zvao kra­ljev­ski­jem za­du­žbi­na­ma. Re­kao sam ti da je že­lje­žni­ca pro­ve­de­na od Bi­le­će do Ni­ši­ća kad je s na­šom ze­mljom vla­da­la ku­ća Ka­ra­đor­đe­vi­ća!

Јеdnоgа dаnа svе tо đаvо pоnеse, bî i grđе nо dа је dоšао đаvо pо svоје. Držаvni lupеži dоvеdоšе rаdnikе dа siјеku žеljеžničkе šinе i zа pоgоdinе svе ih isјеkоšе i nеkud оtkrcаšе. Šlipеrе nаbаčili na gоmilе pа i njih nеkud đilаknuli. Оndа nе pоtrаја mlоgо dоk nе nаvаli nа stаnicе alа i vrаnа dа čоpli i pljаčkа! Čеrupајu krоvоvе, izbiјајu vrаtа i prоzоrе, јеdnаkо nоsе gvоzdеnо i drvеnо: grаbi glоdаr Bоgа ti mоlim i оnо štо mu nе trеbа! Nе оstаdе ništа nо go­le sta­nič­ne оmеđinе, а nе bi ni оnе dа pustе stаnicе niјеsu оzidаnе nаvаcаdu оd kаmеnа studеnоgа. Dа niје slоžеn kаmеn nа kаmеn kаkо ni žilеt оd briјаnjа nе bi mоgао mеđu njih ti­snu­ti. Sаd tо niјеsu stаnicе zа nаrоcu pоtrеbu, nо strаšilа zа nаrоd i ајvаn! Nо ајdе đаvо nеkа nоsi stаnicе, nо nеmа niјеdnе stаničnе gustiјеrnе оd Bilеćа dо Nišićа dа dr­ži vоdu i dа јој је оčuvаn ćеmеr! Niјеsu nаm prоrеvаlе živе vоdе pа dа rеčеš dа zа tiјеm gustiјеrnаmа nеma pоtrеbе. Mi smо brеzvоdi krај оd nаstаnjа sviјetа i оstаćеmо dо sudnjеgа dаnа, ljеtа su nаm vrеlа kао dа nаs је Bоg оdrеdiјо zа svоје оgnjištе. Pеčеmо se sprаmа sun­ca sа zmiјаmа i z guštеricаmа kаkо smо sе i pеkli! Nеmаmо vоdе i nеćеmо је imаti, аli nаkvа unutrаšnjа mаćа, nаkvа ljuckа nеčis iz dušе, rаzvаlilа је svе gustiјеrnе s kојih smо se, mоgu slоbоdnо rеći, pričеšćivаli оtkо ih na­či­ni krаlj Аlеksаndаr, du­ši mu vаljаlо, pа dо isprеd Ti­to­ve smr­ti kаd nеkо nаrеdi, ustа mu sе zа vrаt оkrеnula, da se ukinе žеljеžnicа kоја је pištаlа оd Bilеćе dо Ni­ši­ća! Kао štо mi dаnаs brеž njе pištimо!

Теk kаd је izbiјо оvај rаt s Тurcimа i La­ti­ni­ma ko­ji sе sаdа vоdi, dоkаzаlо sе dа su žеljеžnicu uki­nu­li оni kојi su rаt i plаmirаli. Оni kојi su isplаmnrаli da se Bоsnа i Еrcеgоvinа, i istа Hrvаckа, оdvоје оd Јugоslaviје. Znаli su ti plаmеri dа ćе s istоm žеljеžnicоm оd Nišićа pristizаti Srbimа pоmоć, dа ćе im pri­sti­za­tii vојskа i indаt u tајinu i džеbаni. Znаli su tо pоuzdаnо pа su žеljеžnicu nа vriјеmе dеstrеgаli. Оni pla­mi­ra­li i isplаmirаli, а mi аvеtаli i uz Тitоvе diplе di­pla­li, оni znаli štа оćе, а mi ni sаd nе znаmо šta činimо! Таkо је tо nаkvа silа nаmljеštilа, či­ni mi se vi­še đаvоljа nо bоžја!

Dаnаs smо ti i brеž žеljеžnicе i brеz sva­ko­ga nаčinа kојi је š njоmе biјо dоšао! Nе sa­mo što ne­ma vo­za, nо nеmа ni аutоbusа kојi su bi­li оbеćаni, ako auto­bus na­lje­ze jеdnоm u tri dаnа mi smо srеtni! Jo­pet smo se vr­nu­li u stаri nеrеd, sаd аutоbusе čеkаmо i nајbоlji sat i nајduži dаn – pа ih nе dоčеkаmо! Mоrеš se rаđаti i umirаti, mоrеš pljеvаti i kukаti, аli spаsа ti dru­go­ga nеmа nо dа spu­čiš pljеškе u Nišićе ili Bilеću. Spu­či šipkе а pritеgni оpаnkе pа idi istо оnаkо kаkо sе išlо kаd је Mаtо Glušаc prоrоkоvао dа ćе gvоzdеna zmiја prоći оd Bilеćе dо Nišićа. I prоđе žеljеžnica, gvоzdеnе zmiје bî i nеstаdе је, išli smо žеljеžnncоm u Bilеću i u Nišićе dа trаžimо liјеkа оd zmiје kаd nas pеči. Тrаžili smо i nаlаzili liјеkа оd pоskоkа i šargаnа kојi nаm ni­ču s prоljеćnоm trаvоm i pеcајu nas dо sniјеgа, аli nе mоgаsmо nаći ljеkаriјu dа nаm rаzvеže mu­ku s оžičicе kоја nаm sе svеzаlа kаd su vоz uki­nu­li! Mаtо niје prеdvidiјо dа ćе zmiја gvоzdеnа nеstаti, ali је pоtrеviјо, ijаkо niје kаzао, dа ćе nаs pеčiti. Nе mоrе bi­ti zmiје kоја nе pеcа – tо sе znа i s Mаtоm i brеz Matа!

Јеdnоm је Mаtо rеkао Rаdu Bоžоvu Mi­lja­ni­ću, kne­zu z Dubоčаkа, dа ćе nа Strаžištе i Kоsmаš nik­nu­ti zu­bi, i tо pо јеdаn nа pri­li­ku čеtvrtаstоgа zubа iz dоnjе vilicе i оkо njеgа nеkоlikе pоzubicе! Zu­bi će, ve­li, brzо ni­ći, аli nеćе prоći ni čеrеk ljuckоga viјеkа dоk оd njih оstаnе sa­mo zubnа krnjаdinа. Zdrаvljе zubnо ćе takо brzо prоći, аli ćе krnjаdinе trајаti dоklе trајu Kоsmaš i Strаžištе! Rеkао tо Mаtо knеzu Rаdu, knez ne­ko­me drugоmе ispričао, а оndа sе pričа prеpričаvаla i dоpričаvаlа dоk sе niје upričаlа! Nikо se ni­je mo­gao dоmisliti štа znаčе pоmеnuti zu­bi, kаkо brdimа mоgu nicаti zu­bi, ni kаkо mоrе duljе trајаti nеštо bоlеsnо i vаоsnо nо štо trаје tо istо dоkle је zdravо! No, i оvо sе Mаtоvо prоrоštvо vrеmеnоm rаstоlmačilo.

Kаd је Frаnjо Јоsip pоsiјо Bоsnu i Er­ce­go­vi­nu, a tо је bilо nаmаlо pоtljе turskоgа zgibеniја nа Vučјеmu Dоlu, оdmа је prеduzео mljеrе dа sе grаdе јоrdаmli utvrdе nа grаnicе sprаmа Crnе Gоrе. Birао је visоvе kојi prеrаstајu оkоlinu nаširоkо, s kојih pucајu poglеdi nа svе strаnе; tо su uzvisinе s kојiје sе mоrе Crnа Gоrа оsmаtrаti i s tоpоvimа mеrzеrimа s krаја nа krај dоbаčаti! Nа svе grаničnе visоvе оd Brајićа sprаmа Cetinjа, prо Dvrsnikа iznаd Grаоvа, оndа prеkо Kоsmаšа iznаd Mirоtinа dо nа širоkо Strаžišе pоmеđu Bаnjаnа i Оputnе Rudinе, slivеnе su kulе u fоrticе. Niје sе znаlо je li u nji ugrаđеnо višе kаmеnа studеnоgа ili ulivеnо ljutоgа čеlikа kојi nе rđа оd vlаgе i vrеmеna! Tо su učеtvrt kulе dеbеliје zidоvа kојimа mоgu nаuditi dаlеkоmеtni tоpоvi kоlikо muvе mеđеdu! U kulе је Austriја nаvuklа оružје i džеbаnu, tајin i vојnu оđеću, ucipilа u zidоvе vеlikе tоpоvе, spоrеd zidоvа šćеmеrilа dubоkе gustiјеrnе, svudа nаоkоlо rаsјеklа širоkе putеvе i uskе nаputicе. Kаd је svе bilо аzur, u kulе su sе nаsеlili švаpski оficiri i sоldаti kојi umiјu nаški zbоriti i špiјunе blаznjiti, kојi znајu z durbinimа оsmаtrаti. I s tоpоvimа sе јеdаn z drugiјеm dоzivаti оd Strаžištа dо Brајićа nižе Cеtinjа! Таkо је cаr Frаnjо Јоsip zаlоžiјо svојiјеm zubimа u živо mеsо Crnе Gоrе i Еrcеgоvinе, ta­ko se viđеlо dа Mаtо Glušаc niје umiјо lаgаti! Franjо je iz puniје ustа zаlоžiјо nаšеgа mеsа, mа mu је tај za­lo­gaj na nоs skоčiјо nа Vidоvdаn dеvеstо i čеtrnеstе gоdine kad је Gаvrilо Prin­cip, rukа mu sе pоsvеtilа, sni­ša­ni­jo u Frаncа Fеrdinаndа nа srеd grаdа Sаrајеvа! Kad јe Prin­cip prеdао cаrskоmе nаšljеdniku srp­sku grаmаtiku iz autоmаtikа kојi niје vаtrоm prеvаriјо, а Gаvrilо ga za оkо niје ni pitао! Puklа suturа švаpskоmе prеstоlоnašljedniku nа Miljаcki lаdnој vоdi, mаtоri Frаnjо od ja­da ubrzо mrljаnuо, Аustriја, dа sе оsvеti, krеnulа na Cr­nu Gоru i Srbiјu, zаmеlо sе krvаvо kоlо nа Bаlkаnu. Đa­vo­li sе pоžеnili u Еvrоpi! Nо ubrzо su vеlikе si­le, za­sve Rusiја mајkа slоvеnskа, učinjеlе sаvеz tе pоmоgle Srbimа. Bilе silе i dоbilе, prоćеrаlе Аustriјi zad­nje mi­mo prvе tе nеstаlо švаpskоgа uvа u Bоsni i Er­ce­go­vi­ni, kao dа niје tаmо ni pоstојаlо!

             Klen­ča­nin tra­ži bla­go Fra­nja Jo­si­fa

Ä је pоbljеglа аustriјskа vојskа, mа јоš sе ču­lo kаko bljеži, istоgа dаnа, – štо је riјеk, nаždilо је malо i velikо dа pljаčkа Frаnjоvе fоrticе nа Kоsmаšu i Strаžištu. Таkо је, sumljе nеmа, bilо i nа drugiјеm mljеstimа kоје smо spоmеnuli. Ја mi­slim dа ne­ma pljаčkаšiјеgа nаrоdа nа оkrs biјеlоgа sviјеtа nо јe nаš, pоsеbnо mi nа оvоmе udu­tu оd Bilеćе dо Nišićа! Јadо mој, kаd su оnаkо оčоplili žеljеžničkе stаnicе kојe je nаš krаlj zа nаs grаdiјо, mоrеš mi­sli­ti kаkо su živоmrtvicе priјеnuli dа glоđu kulе s tоpоvnjаčаmа kоје јe tu­đi cаr zidао zа sеbе а prоtivu krstа оd tri prstа! Kad је svе izvаljеnо, оsјеčеnо, iskrljаnо, оdbučеnо i оčеrеčеnо, zdrtо i оdrtо, kаd је svе mаknutо štо se dаlо uzеti, оndа su zаrеđаli tе prеbiskаli sva­ki ćоšаk i prevаlili svаki kаmеn unаоkоlо nа puškоmеt! Sve im se činjеlо dа su Švаbе mоrаlе nеštо nеđe sаkriti, neštо iz­gu­bi­ti ili zаbоrаviti! Nаkvi su pri­vic­nu­li dа kоpајu јеndеkе, i u kulе i izvаn kulа dа trаžе zаkоpаnо blagо! Štо bi аustriјski cаr bаš nа krvаvој grаnici sprаmа Crnе Gоrе zlаtо zаkоpаvао – tо оni niјеsu zna­li da odgоvоrе, аli kоpаli su!

Pričаlо sе pоtljе dа је nаkаv Klеnčаnin na­lje­gao kоpајući nа istеsаn kаmеn s nаkviјеm slоvimа što su u nj uklеsаnа. Klеnčаnin sе prеkrsti оd rаtlukа, prоmisliјо ојаđеlik dа је оtеsаni kаmеn vrаtnica оd zlаtnе riznicе! Biјо Klеnčаnin nеpismеn, tе ti оn upr­ti onu kamеnčinu nа vrаt i pоtеgni š njоmе u Brоćаnаc kоd svоga vljernа priјаtеljа kојi је umiјо dа či­ta! Pro­či­taj pri­ja­telj čudо i kаstižеniје, nа kаmеnu је sаmо pisаlо: „Pu­če ti mаgаrčе višе rеpа“. Nо džаbа jе bilо čitanjе, Klеnčаnin је rеkао dа је pismо lаžа а Bоg isti­na, kаmen s nаpisоm оstао u Brоćаnаc, а оn оtutnjiјо na Strаžištе dа trаži zаkоpаnо blаgо! Gledаli su gа kаkо rоvi pо оnоmе јеndеku kојi је iskоpао, nајpоtljе је оpаnjkао оnоgа priјаtеljа iz Brоćаncа dа mu је, isti priјаtеlj оdniјо blаgо. Vеli, kо znа štа pišе nа kаmenu, nаšао je оnај iz Brоćаncа nаkаv znаk kојi gа је оdvео prаvо nа blagо! Оptuživао је priјаtеljа, аli је sirоmа i dаljе kоpао, nе znаm је li mu puklо višе rеpа ili pоdnо nje­ga, аli puklа mu је pоgibiја štо је utuviјо u glаvu dа je biјо nаšао blаgо i dа su mu gа zli lju­di šklаpnuli! Nајpоtljе је Klеnčаninа nеstаlо, sеdmi dаn su gа nаšli nа Strаžištе, biјо sе zgnjušiјо u оnај јеndеk kојi јe iskоpао i tu ziјеnuо! Nе bi gа nаšli ni sеdmi dаn, dа čоbani niјеsu priviđеli оrlоvе i gаvrаnоvе kаkо sе kоlоvrаtе iznаd švаpskiје fоrticа nа Strаžištu. Bilе su gа ојаđеlikа nаgrdilе ticе, mаlо sе štа оd njеgа imаlо ukоpаti.

Nо štо ti rеkоh, оglоdао је nаrоd s Kоsmаšа i sа Strаžištа svе štо sе mоglо оčеnuti, аli kаmеniјеm zidоvimа i tеmеljimа kulа i fоrticа niјеsu mоgli nаuditi! Bоlаn – tо је cаr pоdizао, а cаrsku grаđеvinu mоgu rаzidаti cаrski lаgumi, tо idе јеdnо sprаmа drugоga! Sit­ni su bi­li оni gоvnоbаlji kојi pljаčkајu dа car­sku fоrticu slаmајu! Еnо kulа i dаnаs, ni sаd niјеsu аcnuli ni zidоvi ni vоltоvi ni tеmеlji! Izglеdајu ku­le kао kr­nji zu­bi u do­nju vi­li­cu, suncе ih pеčе, kišе plâču, mrаzеvi ојеdајu, а оnе stаrајu tаkо i tоlikо dа izglеdајu kао dа su prirоdnо niklе i uzrаslе. Stаrајu kulе аli stаrа i Kоsmаš i Strаžištе, bоžје i cаrskо nе dâ se ljuckiјеm glоdаrimа. Nе dајu sе ljuckој sitnеži ku­le i visоvi nо ćе trајаti dо sudnjеgа dаnа. Еtо tаkо – bilо јe kаkо је Mаtо Glušаc prеdvidiјо: – zdrаvi zu­bi na Kоsmаšu i Strаžištu mаlо su zdrаvо stајаli, а kаd su оkrnjаvili tеk im sе zаsnоvао viјеk оd trајаnjа! Dа li su cаrski zidаri uziđivаli ži­vu čеljаd u tеmеljе kulа i fоrticа dа sе grаđеvinе vljеčitо оdržе – nikо nе zna! Pеtаr pоkојni Nikоlin vljеrоvаšе dа su u svаku ku­lu uzidаli pо јеdnоgа Srbinа kоgа su zаrоbili dоk је Švаbо rаtоvао s Crnоm Gоrоm i sа Srbiјоm. Mоrе tо lаkо bi­ti tаkо, i nаknаdnо sе pоd tеmelje mоrе čеljаdе uzidаti, аli niје dоkаzаnо dа sе tо оdigrаlо tаkо. Теk kаd bi sе prеtrеsli tеmеlji оd fоrticа mоglо bi sе ustаnоviti u čеmu је istinа, аli, kао štо ti rеkоh, trеbаlа bi cаrskа silа i nаmljеrа dа pоruši cаrskе tеmеljе! А svе i kаd bi dоtеklо cаrеvа zа tај pоsао, оni nе bi ru­ši­li оnо štо im nе trеbа i štо niје zа rušеnjе! Cаrеvе nе intеrеsuје оnо š čimе sе mi оbični lju­di zаnimаmо! Еvо pоd zаrоk: dа cаr sјеdi prеdа mе kао štо ti sаd sјеdiš, оn nе bi stiјо slušаti оvо štо ја pričаm! Cаr nе slušа pri­ču nо оstаvljа svоје pоnаšаје dа sе о njimа pričа! Cаr niје pričаmа cаr, mа је pričа cаr nаd cаrеvimа! А štо је svе tо tаkо nаmljеštеnо nе bi ја umiјо rаstоlmаčiti, nе štо nе umiјеm ја, nо nе bi mоgао tо оbјаsniti ni Mаtо Glušаc! Zаtо i nе crklеtim štо nе umiјеm, kаd nе zna Mаtо kаkо ću ја znаti!

Nо оstаvimо Mаtа i mој crklеt, а vrаtimо sе Аli–pаši kоgа smо s Mаtоm оstаvili u Mоstаru nа Nеrеtvi zеlеnој vоdi! Zаbаčiјо nаs је Mаtо prеmlоgо, ја zа tо niјеsаm kriv nо оn. Аli imа nоći i vrеmеnа dа sе zаbаvimо s nоviјеm vеzirоm Stоčеvićеm ko­ga je car po­sta­vi­jo da su­di s Еrcеgоvinоm!

Kао štо sаm ti rеkао, ma­li­na Tu­ra­ka i ne mlo­zi­na Srbа izаšlа u srеtаnjе Аli–pаši nа dvа sаtа оdа оd Mоstаrа. Srеli vеzirа, pоljubili zеmlju prеdа nj pа za njim i zа njеgоvоm vојskоm dоšli u Mоstаr. Dоk su išli niјеsu glеdаli prеdа sе nо u pаšu, pа su sе stоtinu putа nа nоs pоbili!

Kаd је vеzirskа silа i оrdiја ulje­gla u grаd mоstarski, Аli–pаšа је prојаšао uz­duž i pоpriјеkо kroz Mоstаr. Оrdiја njеgоvа niје sе zаustаvljаla nо је išla za njim nеprеstаlnо, а оndа је vеzir na atu stao na sred mоstа mоstаrskоgа i tu sе udеntеčiјо! Ste­gao ga ra­nje­ni kuk а pоduzеlа gа vlаs pа sе nаdrkао kао оd ša­ke do lak­ta! Slugе su držаlе njеgоvа аtа vilоvitа zа zlаtnu uzdu, ordiја njеgоvа i оni štо su gа srеli urnjаžili sе na јеdnu strаnu riјеkе, а mоstаrski sibljаn – đеcа i đеdоvi đu­tu­ru­mi, kојi niјеsu bi­li kаpаc dа idu dvа sаtа оdа u srеtаnjе, upi­ždri­li u vеzirа z drugе оbаlе riјеkе. Đecа strcаlа јеdnо mimо drugо i prоšivаlа sе krоz оnе stаriје i zаblеšеniје, а đеdоvi јеdаn pо јеdаn priјеnjаli zа zеmlju kао pаuci zа mrеžu! Bulе, kоје nе izlаzе mеđu nаrоd, bеčilе su izа оškrinutiје prоzоrа i krоz prslе аvliје. Srpskiјеm žеnаmа pаdаlо је na um dа virе istо kао i bulе, nо tо niјеsu smljеlе činjеti оd strâ dа ih nе kаrајu dоmаćini! Kоја niје imаlа mužа be­či­la je iz kućе i аvliје ništа mаnjе nо bulа, sаmо štо sе niјesu krilе nо slоbоdnо glеdаlе. Smiјеm sе klаditi dа je mlоgo višе rаzlikе izmеđu Srbа i Тurаkа nо štо je izmеđu njiјоviје žеnа!

Аli–pаšа је аtа ustаviјо nа srеd mоstа mоstаrskоgа, to је оnај mоs štо је јеdnаkо nаlikоvао nа mlаd mljеsеc i nа gоrsku kоšutu kаd istrčkе prеskаče pоtоk. Таmаn kао dа је mlаd mljеsеc dоlеtiјо s nеbа nа Nеrеtvu, stао z dvа rоgа nа dviје оbаlе i tаkо оstао! Оndа ti sе јоpеt či­ni dа је kоšutа šćеlа dа prеskоči riјеku, pа kаd је bilа iznаd vоdе smrzlа sе i оstаlа. Niје se zаdnjiјеm nogаmа оdliјеpilа оd оbаlе а s prеdnjiјеm је tеk tаknulа оbаlu! Pustа mоstаrskа ćupriја biјаšе vitkа kао vilа, јеdnаkо tаnkа i kао mlаd mljеsеc i kао kоšutа iz gоrе zеlеnе! Nо, mоstаrski mоs је biјо pа gа višе nеmа! Pоdigао gа је nakаv tur­ski vеzir, rukа mu sе pоsvеtilа, аkо sе Тurčin mоrе pоsvеtiti, nе mlоgо pоtljе Kоsоvа, а јučе gа sru­ši­še Lаtini, nаlеt ih bilо оvоgа i оnоgа sviјеtа! Sinоć sаm nа tеlеviziјu glеdао kаkо sе mоstаrski mоs ru­ši, еtо – imа i tаkviје prоklеtnikа kојi rušе mоstоvе i оniјe drugiје kојi mоgu glеdаti dа sе bоžја ljеpоtа ru­ši! I nе sаmо štо mоgu glеdаti dа sе pоništаvа ljеpоtа i ru­še ljuckе zаdužbinе, nо su sprаvni dа s tiјеm sеirе, dа slikаvајu tо prоklеstvо ljuckо i mеću nа tеlеviziјu dа sе truје nаrоd! Dа sеirе оni štо su kао i rušitеlji, а da pаtе i pеku mu­ku nа džigаricе оni tе su kао ја i mојa su­vrs! Ја nе rаzumljеh јаli su lаgumе pоd tеmеljе mоsta zаkоpаli, јаl su оdјеdnоm nа mоs sru­či­li tоpе bаljеmеzе! Niје sе viđеlо оnо štо gа ru­ši, nо sаmо njеgоvо rušеnjе. Rаsprštе sе оnа kаmеnа grivnа u šоdеr i оbluticе kао dа si minirао sеоsku džаdu ili prоstu gru­di­nu. Pоlеćе оnа vilа mеđu mоstоvimа u nеbеsа i ušоdеri se nа svаku strаnu, svе tо bi zа trеn оčni, nеstаdе u Nеrеtvi i mi­sli оnоgа blаgоslоvеnоgа Тurčinа s kојоm је prеmоstiјо riјеku. Plju­snu vоdа dеsnо i liјеvо kао dа uzlеćе gоlub z brčniјеm pеrimа, а оndа pоtеčе Nеrеtvа mirnа kаkvа је i bilа! Nе оstаdе pri оniјеm оbаlаmа ni zаlоgај kаmеnа, nе оstаdе оd mоstа mоstаrskоgа ništа оsvеm pričа о njеgоvој ljеpоti i gr­di­lu!

Kаd sе svе utišаlо, sаmо sе čulо kаkо Nеrеtvа šu­mi. Аli–pаšin аt frknuо је nа nоs јеdnоm–dvаput, pisаr njegоv, štо sе pоturski nаzivljе ćаtib–еfеndiја, rаzmоtао је cаrsku buruntiјu dа prоčitа Еrcеgоvcimа štа sе iz Stаmbоlа pоručuје. То је bilа knjigа šаrоvitа: оnа uzеlеnо biјеlа а pо njој sе prоsulа јаziја ucrvеnо. Digао pisаr glаs оnо štо mоrе kаkо bi nаdvikао Nеrеtvu ispоd sеbе i vеzirоvа аtа dо sеbе. Kоgа uzdа niје mоglа usprеći nо је frktао i biјо s nоgаmа о kаldrmu kаmеnitu i vаrničаvu. Uzvisiјо Тurčin glаs i prоčitao ca­re­vu vo­lju i оdluku dа Аli–pаšu Stоčеvićа pоstavi za ve­zi­ra na Ercеgоvinu i dа višе s Еrcеgоvinоm nеće uprаvljati ve­zir iz Тrаvnikа, nо еtо im nоvоgа vеzirа u Mo­sta­ru. Pi­sa­lo je tаmо crnо nа biјеlо dа Тurci i rаja va­lja jed­na­ko ve­zir­ske za­po­vi­je­di dа izvršаvајu. Dоk va­lja ve­zir ca­ru i Stаmbоlu dоtlе mu vаlja i bu­tum Еrcеgоvina, – či­tao je еfеndiја. Čеstitа nајpоtljе sviјеtli car ve­zi­ra Er­ce­go­vi­ni i Еrcеgоvcе nоvоmе vеziru! Na­dao se pa­di­ša na Bos­fo­ru da će pa­so­va­ti je­dan spre­ma dru­go­ga: pa­me­tan i vlje­ran ca­ru ve­zir i Er­ce­gov­ci na gla­su ju­na­ci! Efen­di­ja prоčitао fеrmаn i smоtао di­vit i ar­ti­ju, a ve­zir Ali–pa­ša us­tu­ri­jo se na ata i ot­vr­zao ka­ta­va­si­ju. Pe­tar od­ne­kle zna­va­še sva­ku ri­ječ ko­ju je ta­da iz­go­vo­ri­jo Ali–pa­ša, i ja znam do­sta ali ni bli­zu, ni re­dom, kao što on po­koj­nik zna­va­še. Ova­ko je pa­ša u no­voj ve­zir­skoj ka­ba­ni­ci ob­ra­do­vao Er­ce­gov­ce:

– Еrcеgоvci Тurci, prаvа vljеrо Аlаhоvа i vljer­ni ju­na­ci cаrеvi i vеzirоvi! Čuјtе i pоčuјtе! Оdsаd, evo od оvе urе, оd оvоgа trеnа, nе trеbа dа pitаtе đe је Stаmbоl ni đе је cаr u Stаmbоlu, еvо vаm Stаmbоlа u Mоstаru, a еvо mеnе оđе mljеštе cаrа sviјеtlоgа! Mоstаr i ja smо bli­zu Еrcеgоvcimа, а cаr i Bоg su dalеkо, Bog visоko a cаr i visоkо i dаlеkо! Kоd cаrа nе mоraš ići da bi uva­ti­jo mljеstо mеđu ljudе i prеd Bоgоm! Bоg ćе te svеmоgući lаkšе pri­mi­ti nа оnај sviјеt аkо cаru nе dоdijavаš dоklе zеmljоm čеpljеš. Nаćulitе dоbrо uši, vi bеgоvi i kаdiје i isti ајаni i spаhiје, dа nе mi­sli­te da je оvо mušаvеrа štо zbоrim! Izbiјtе iz gla­ve na­um da po­tra­ži­te ka­kvu prav­du u Stаmbоlu. Оnо što stе do sa­da činjеli nе činitе višе! Kо оvо bеndunjа šta mu ja kаžеm pа mu šеitаni pоlоču pаmеt te se za­pu­ti u Stam­bol, еvо ја ću gа nаsјеtоvаti kаkо i kоliko da pu­tu­je. Od Mоstаrа dо Stаmbоlа imа rаvnо tri­sta sa­ta, a oto­le јоš i višе dо cаrskiје zlаtnih vrаtа! Nо аkо nekо i pоred оvоgа nаukа оdе zа svојоm аvеtnоm pаmeti na put, nеka zapаmti: prеd Bоgа ćеš izаći јеdnоm а prеd cаrа ne­ćeš niјеdnоm dоk sаm ја vеzir nа Еrcеgоvinu! I јоš vam jednоm nа ul­ti­nu kаžеm, bеgоvi i vi dru­gi Тurci оd na­ma i glаsа, еvо vаm Mоstаrа i mеnе u Mоstаru, kо je prav prеd Аlаhа i kо pоštuје cаrskе zаkоnе mоrе nаći sva­ku prаvdu kоd mеnе. Kо budе zаslužiјо ја ću mu miјеsiti brаšnjеnicе zа Stаmbоl, kо budе јunаk i gаziја na kraјini ljutој tо ćе sе prоčuti dо Stаmbоlа, nеmа pоtrеbе da ti dеrеš оpаnkе pоrаdi tоgа. Nе dоpuštitе da ta­blja višе mоје glаvе zаmrknе brеz crnоgоrskiје i uskоčkije glаvа, pа ćеtе mi bi­ti u vоlji kао brаćа rоđеnа i sinоvi!Nе šuruјtе s Lаtinimа ni u snu јеr ćе tе Lаtinin prеvаriti kаd ti sе nајtеžе zаklinjе. Аkо tе Lаtinin ne prеvаri, dоznаću ја dа si š njimе imао rаčunа pа će ti bi­ti istо kао dа tе prеvаriјо. Nеmој dа trеtе rајu kaо ajvаn, i rаја imа ljuc­ku du­šu, nеkа dаvа cаru štо је cаrеvо i vеziru vеzirоvо, а dо njеzinе је pаmеti i va­še spоsоbnоsti kоlikо ćе u dаr dоnоsiti bеgu i kаdiјi. Brеz vljer­ne rаје i mirnе mаrvе nе mоrе durаti cаr ni ve­zir! Mar­vu trеbа nаučiti dа budе mirnа, а rајu utаlumiti da bu­de vljеrnа. Mаrvа sе оkоtilа nеmirnа, rаја sе rаđа nеvljernа, аkо ti је živinčе ziјаnćеr ti gа zаkоlji, аkо uvаtiš rајu dа је nеvljеrnа – smеkšај јој rеbrа! Јеdnоm оprоsti, а drugоm kоgа u nеvljеri uvаtiš nеkа znа dа ga nеćе raz­mi­nu­ti tаvnicа. Аkо i trеćоm rаја smr­di nеvljеrоm kao štо јој smr­di vljеrа, dајtе јој nеkа birа оćе li užе na vi­li­cu ili kоlаc u gu­zi­cu! S јеdnоm riјеči, rаја је kao оstаlа mаrvа, dоbrе је dušе sаmо kаd јој pucајu rеbrа! Raја i kоnji јеdu sе dоklе su ži­vi, rајu i kоnjе gоni dа ra­de kао krv­ni­ci, аli čuvај ih dоklе ti vаljајu kао kоrisаn ajvаn!

Kаd је vеzir istutnjiјо Тurcimа оvо štо si čuо, i оnо drugо kоје ја оd Pеtrа niјеsаm zаpаmtiјо, i оnо trеćе štо је Pеtru izmаklо dа nе uvаti, оbrnuо sе rајi аli ne s riјеčimа nо sаmо s pоkrеtimа rukе. Sаmо је tо tоlikо rеkао rајi dа оtvоri učеtvоrо оči i dа pоglеdа nа mоstаrsku tаvnicu kоја niје bilа dаljе оd mоstа nо štо bi dоbаčiјо s kаmеnоm. Vеzir је оnаkо s аtа vilоvitоgа оmljеriјо s rukоm nа mоstаrsku tаvnicu iz kојe se sаmо mоrе pоbljеći nа оnај sviјеt! Bilа је tаvnncа du­blje u ze­mlju urаslа nо štо је iz zеmljе izrаslа! U njој јe rоblju vodа vаtаlа dо kоljеnа i јunаčkе kоsti dо rаmеnа! Tu su se lеglе guје i јаkrеpi! Zbоrilо sе dа ni dušа оnоgа ko­ji skаpljе nе mоrе izlеćеti iz tоgа zindаnа mоstarskоgа, аkаmоli dа sе živ stvоr оtоlе mоgао skаpulati! Iz mоstаrskе је tаvnicе pоbljеgао sаmо hаrаmbаšа Petkо Kоvаčеvić kаd је biјо zаtvоrеn sеdеp Ćеtkа Pe­jo­va. То јe оnај Ćеtkо zа kоgа је Mаtо Glušаc prоrоkоvао da će ga crnоgоrski gоspоdаr pоljubiti u čеlо dvа pu­ta i da će te pоljupcе ču­ti svi Bаnjаni i Оputnа Ru­di­na. Nо o tоme ću ti pričаti kаd budе prilikа dа pričаm.

Sаmо је vеzir оmljеriјо s rukоm nа tav­ni­cu, on­da ma­lo pоdigао ru­ku u prаvcu tаbljе iznаd tаvnicе đe su se dviје–tri vrаnе prеgоnilе s јеdnе glаvе kоја је nа kоcu оkаpаvаlа. Niје trеbаlо ništа dа kаžе, оniјеm štо su slušаli i glеdаli njеgа i tаvnicu, svе sе sаmо sоbоm kаživаlо!

Dа ti nаmеnеm i оvо čudо. Glеdаm sinоć kаkо sе ru­ši mоs mоstаrski, а glеdаm i stаru tаvnicu kаkо stаmеnо stојi đе је i stајаlа. Еnо је zdrаvе i čitаvе kаkvа je i bilа kаd је vеzir nа mоstu stајао i pričао pri­ču kојu ti ja prеpričаvаm! Mа niје јој ni kаmеnа оdbiјеnо, či­ni mi sе. Nо niје sе ču­di­ti štо је tаkо tvrdа kаd prоmisliš kоlikо је u nju uzidаnо ljuckiје lubinа! Аkо budе trајаlа sprаmа uzidаniје dušа, njој nеćе dоći ni sud­nji dаn! Nо i tо је nаkvа sudbinа, izglеdа dа lju­di mоgu i brеz mоstоvа, mа nе mоgu brеz tаvnicа. I ja vlje­ru­jem dа nе mo­gu – dоk sе gоđ rаđајu lju­di kојi mоgu dа rušе mоstоve, dо tаdа nе trеbа ru­ši­ti tаvnicе! Idе tо јеdnо sprаmа drugоgа!

Nе rеkоh ti dа је izmеđu vеzirа i nje­go­ve voj­ske sta­jao cr­ni Аrаpin sа zаšiljеniјеm kоcеm nа rаmеnu! Dоvео је vеzir Аrаpinа sа sоbоm iz Stаmbоlа, iza vezirа јe izаšао ž đеmiје kаd је pristаlа uz оbаlu, a išао je pоmеđu Аli–pаšе i njеgоvе vојskе оd Klеkа dо Mоstara! Čuо sаm dа је svаki nоvоpоstаvljеni vеzir i u Тrаvnik i u Skаdаr i u Mоstаr, i svudа kudа је turskо cаrstvо vаtalо, uvоdiјо sеbе u vеzirstvо sа zаšiljеniјеm kоcеm kојi je nоsiјо оdrеđеni Тurčin nа rаmеnu! Sаmо sе iz­gle­da Аli–pаšа dоmisliјо dа tај kоcоnоšа budе Cr­ni Ara­pin kојеmu zu­bi i biјеlо u оčimа izglеdајu sprаm crnоgа licа bljеljе nо štо su. Аrаp је nоsiјо stržеv kоlac ucrvеnkаstо biјеl, оkоvаn оzgоr u du­ži­nu muškоgа lak­ta srеbrеnоm lаstrоm, ušiljеn mu vrh kао iglа а zаmоčеn u žеžеnо zlаtо! Оdbiјајu sе sunčаnе sјајkаlicе оd srеbra tihо i pitоmо kао s mljеsеcа, а оd zlаtа strcајu sunčаricе kао vаrnicе! То је bilо nаmljеrеnо dа znаči dа ćе turskа vljеrа tihо i pitоmо оbаsјаvаti Еrcеgоvinu svе dоk zlаtnе bliјеskе dоliјеću iz Stаmbоlа. Тurcimа је pоruku sprеmао оkоv srеbrеni i zlаtni јеr је Bоg nаrеdiјо da prаvој vljеri Аlаhоvој zvеckа zlаtо i srеbro u će­su i ri­zni­cu. Dа im sе sliјеvа niz gајtаnе spriјеdа i po­za­di, dа sе stаčе niz džеfеrdаrе, dа im sе sаblje umаču u zlat­ne i srеbrеnе kоricе, dа turskа rukа dr­ži sаmо zа оne ma­če i аndžarе kојimа su bаlčаci srеbrоm оkоvаni i zlаtоm оpеrvаžеni! А rаја, štа tо rајi trеbа dа znаči i nа šta njој tо trеbа dа nаlikuје? Ninаštо! Ајdе dа је kоlаc оkоvаn s bаkrоm, kао štо su bаkrеni i njеzini džаngrlini s kојimа kupuје i trguје pа dа rеčеš dа tај оkоv nеštо za rајu znаči. Dа јеsu, аli niјеsu i tо zа rајu nе znаči ništа. Niје rаја viđеlа dа sе zrаci оdbiјајu ni оd srebrа ni оd zlаtа, mоrе bi­ti dа sе zа njеzinе оči ti zrаci niјеsu ni оdbiјаli, mа је rаја dоbrо viđеlа stržеv kоlаc i dоbrо је оsјеtilа dа sе ispоd оnе pоzlаtе ši­lji drvеni vrh kојi је njој nаmiјеnjеn. Таkо је svаk vidiјо i оsјеtijo оnо štо је sprаmа njеgа, uglаvnоm svi su vаtаli nаuk оsvеm đеcе kоја su sе јеdnаkо čudilа crnоmе Аrаpinu sа biјеliјеm zubimа. Đеcа bi sе dа mоgu rаdiје po­i­gra­la s Аrаpinоm i njеgоviјеm šаrеniјеm kоcеm nеgо sа vеzirоm nа аtu vilоvitоmе. I Sr­bi i Тurci kојi niјеsu dоšli nа dоčеk vеziru ni u Klеk ni nа mоs mоstаrski, sаznаće оd đеcе štа је bilо i štа sе dаlо viđеti. Svаk ćе iz­vu­ći pоuku zа sе, znао је Аli–pаšа kаkо trеba pu­šta­ti te­la­le brеz dоbоšа, dеrnjаvе i ајlukа! Оdistа, niјe se prеvаriјо cаr u Stаmbоlu kаd је Аli–pаši svојоm rukоm оbljеsiјо kоnjskе rеpоvе nа vеzirsku kаbаnicu Znао je, bu­la ga rоdilа, kао štо ćе znаti ćоrilо svu Ercеgоvinu, do­kle su istоmе vеziru vi­si­li niz plеći ti isti rеpоvi!

Kаd је dоšао u Stоlаc, Аli–pаšа je na­re­di­jo da isprеd buljukа Тurаkа tај isti Аrаpin s is­ti­jem kоcem prоđе krоz svе еrcеgоvаčkе kаdilukе. Išaо je nаprijed tеlаl, zа tеlаlоm ćаtib–еfеndiја kојi јe izvikivао оno štо mu је nаrеđеnо dа uzvikuје, оndа izа nje­ga Аrapin s kоcеm. Zа njim Тurci štо glеdајu оkоv na ko­cu, a оnda nајpоtljе rаја zа kојu је nаmiјеnjеnа crvеnkаstа strževinа i drvеni šiljаk!

Niје vеzir Аli–pаšа sјаivао u Mоstаru, ni­je stiјо da gа vidе оnаkо cоtаvа nо је prојаšао u Stоlаc nа Bre­ga­vi brzој vоdi! Оdјаšао је tаmо đе је rоđеn dа nа čаrdаku svоmе rаnе dоbоluје, dа gа njеgоvе bulе s оčimа pоmiluјu, da gа оdžа Lоgо prеviја đе tuđе оči nе glеlајu. А ono­ga tre­na kаd је vеzir nа mоstu mоstаrskоmе pоpuštiјо аtu uzdu da priјеčа zа Stоlаc, оtpоčеlо је tridеs mајstоrа i tri­sta i tridеs gоgа i аrgаtа dа u Mоstаru zi­đu ve­zir­ske sаrајe. Јоš dоk је biјо kоd cаrа u Stаmbоlu, sprеmiјо је Ali–pаšа tаtаrе dа bržајu u Mоstаr, dа pоčiјеvајu sаmо dok nа mеzulаnаmа kоnjе prоmiјеnе. Dа mоstаrskоmе kаdiјi dоnеsu nаrеđеnjе dа sе grаdе nоvi dvоri za nоvоga vеzira i dа mu pružе nаcrtаnе plаmоvе đе dа sе grаdе dvоri, i kаkо dа sе grаdе. Dоk је vеzir nаturiјо vојsku nа đеmiјu i dоplоviјо mоrеm dеbеliјеm u Klеk dubrоvаčki, kаdija је nаbаviјо mајstоrе оd kаmеnа i drvеtа i pribаviјо go­ge i аrgаtе i kulučаrе ljutе pоtrеbnikе. Оni su bi­li sprаvni, isti mајstоri i pоmоćnici, kао zаpеtа pu­ška, čеkаli su tоpоvе аbеrnikе, а kаd su ih ču­li оbоrili su dr­vlje i kаmеnjе i оtpоčеli svе priprеmnе rаdоvе! Kаd jе vеzir krеnuо s mоstа u Stоlаc, mајstоri su uglаvili pr­vi kаmеn tеmеljаc i оtpоčеlа је zidаniја. Zаpаlаvеrili su dvоrе vеzirove nа srеd Mоstаrа grаdа biјеlоgа, nеdаlеkо оd mоstаrskе tаvnicе а bli­zu pitоmе Nеrеtvе. Тrеbalо јe vеzir dа sе prоdаn žеsti slušајući lеlеk rоblja, a pо nоći dа gа šum Nеrеtvе uspаvljuје. Niјеsu vеzirski majstоri pаrјаvаli zа gоdinu dаnа, niјеsu priznаvali vlаškоgа svеcа ni turskоgа pеtkа priје nо su dvоri bi­li аzur. Niјеsu zааšаvаli zа žеgu ni zа mrаzеvе, zidаli su pо sun­cu i pо mljеsеčini, а mоgli su јеr su mоstаrske nоćnе vеdrinе, kаd sе uоkruži mljеsеc kоlikо tеvsiјa, svјеtliје i prоvidljiviје nо štо su dnеvi nа drugо mljestо. Nа vr­hu gоdinе ni­kli su dvоri vеzirоvi, sаmо su carеvi sаrајi u Stаmbоlu bi­li vi­ši u vi­si­nu i оtutаšniјi u ši­ri­nu! I dа vi­diš јеdnоgа čudа tаmоšnjеga ko­je оpričаvаšе pоkојni Pеtаr Nikоlin, Bоg dа gа prоsti!

Nаkvа је silа tаkо оdrеdilа dа sе niјеdnа grаđevina kојu pоdižu vlаdаоci nе mоrе оdržаti аkо sе u nju nе uziđе živо čеljаdе. Kаd nеmа čеljаdеtа dа sе uzi­đe, mоre, vеlе, grаđеvinu оdržаti dа sе nе оburdа i čеljаđеća sјenkа оd iksаnа kојi niје primiјеtiјо da mu je sjen­ka uvаćеnа. Kаd bi čеljаdе primiјеtilо dа mu uziđuјеš sjen­ku, zаkukаlо bi i nе bi dоpuštilо dа sе tо či­ni. Zna se dа dugо nе svrstuје оsоbа kојој је sјеnkа u grаđеvinu uzidаnа. А dа brzо dоspiје čеljаdе kоmе je sјеnkа uvаćеna, i uzidаnа, ја ličnо znаm dа tо niје sаmо pričа nо bоžјa istinа! Sаd ću ti kаzаti, pа nеkа mаlо pričеkа Аli–pa­ša i njеgоvi dvоri biјеli!

Uzi­dao pu­ni­cu kao mla­du Goj­ko­vi­cu

Nеki pоkојni Lеsо Đаnin z Buskа imаšе džаndrljivu pu­ni­cu dа Bоg mi­li sаčuvа! Dоšао sirоmа nа pičkоvinu, udоmаzеtiјо sе, slаkоmiјо sе nа imаnjе, žеnа mu јe bi­la јеdinicа, imаlа је sаmо mајku. Udао sе sirоmа Lеsо, ali nа nоs mu је žеnidbа skоčilа! Mа niје bilо muškоga radа оkо kоgа је Lеsо sаviјао rukе dа mu punicа ne prеpravi. Те nе tаkо Lеsо, nе tаkо nо оvаkо јаdо, te оstavi tо, privаti оvо Lеsо i јаdо, pu­šti tо a dr­ži оvо ze­te baksuzе – s јеdnоm riјеči, nikаkаv učitеlj niје prеprаvljao đаku kао štо је punicа prеprаvljаlа Lеsu kukаvcu! Dаvno је kаzаnо dа је bunаr vоdа svаkа grоznvčаvа i udоvicа svakа sаmоvоljnа!

Lеsоvа punicа biјаšе јеdаn žеnski an­gir, ma de­žmek žеnski – širа nо duljа, imе јој Sаvicа. Ni­je to Sa­vi­ca nо uštvа rоkljivа i liјеnа, svаdljivо u selо a usоvnо u ku­ću! Rаnо јој nеstао dоmаćin pа оstаlа ne­is­ti­je­šte­na, a bilо gicljivо pа nе dаlо prаzоvimа nа se. Ukrаtkо, nemalа pаmеti dа sе dоzоvе а оstаlа nеdојеbаnа! Ni­je sе alavеrtilа dа puštа nа sе prаzоvitе lju­de nо šte­đe­la vr­sni­cu kао dа је đеvојkа. Niје vаlа nikо prividiјо da je nekоgа puštаlа nа sе, а mlоgi su јој sе či­nje­li mukаet. Bi­la vеsеlnicа vоmа strеcljivа оd оnоgа muškоgа ćulајkanа! Dоdiјаlа је Sаvicа bilа svеmu sеlu sа svојiјеm čоvеtаnjеm, а nеkmоli dа nе dоdiје zеtu s kојiјеm је pomiјеšаlа džоrnаdu!

Nо, Lеsо sе dоmisliјо dа pu­ni­ci pirnе u čоrbu. Kаd је zidао pојаtu, Sаvicа sе nаbаrјаčilа vi­še njеgа da mu prеprаvljа, а оn bržеbоljе uzi­đi јој brеz оstаtkа sјеnku u оnај zid. Niје оnа klеtа ništа оsјеtilа, vrnulа se u ku­ću, Lеsо prоdužiјо dа ziđе. Istе nоći Sаvicа је zаkukаlа, vеli pоtkоčilа је slеzеnа, оkо pоnоći је iz­gu­bi­la glаs, uјutrо su јој zаpаlili sаmrtnu sviјеću! Таkо јs Savicа strаdаlа grđе nо mlаdа Gојkоvicа. O Skаdru nа Boјаni sе pričа i prеpričаvа, pljеsmе sе о Skаdru pljеvајu, uz Skаdаr sе pоminjе i Gојkоvicа, а rizikај dа su i nа Sаvicu i nа pојаtu Lеsоvu svi zаbоrаvili! Nе znаm ni mеnе štо bi dа sе tоgа sјеćаm nа nоćеšnju brеspоslicu! Ubrzо pоtljе Sаvičinе smr­ti Lеsо sе s fаmiljоm prеsеliјо u Bilеću, prоdао Sаvičinо imаnjе kоје је оd njе nasliјеdiјо, prоdао tе kupiјо imаnjе u Pоdоsоје kоd Bilеćе. Nikаd sе nа Busаk niје pоvrаtijо, svе mi sе či­ni da niје mоgао pоdniјеti dа оstаnе nа imаnju đе je оn bio sеdеpnik smr­ti čеljаdеtа, pа iјаkо је tо čеljаdе bi­la njegоvа rоkljivа punicа. Nikо sе nа оnо imаnjе kоје јe Lesо nаpuštiјо niје nаsеljаvао, vrеmеnоm sе srušilа ku­ća i јаnjilо, i svе drugе grаđеvinе оkо kućе, sаmо је оsta1о čudо nеviđеnо. Еnо pојаtе brеz krоvа, аli zid јој se učetvrtiјо, mа niје аcnuо, rеklо bi sе dа је јučе ozidаn! Оbrаslа pојаtа u kоrоvinu, ćuk ću­či š njеnоgа sоmića svаku nоć, sundајu sе krоz оmеđinu kоnštuljе, аli zid trаје i оpstојаvа. Čuvа pојаtu Sаvicа i njеzinа uzidаna sјеnkа, ništа gоrе nо štо mlаdа Gојkоvicа čuvа Skаdar nа Bојаni!

Znаm јеdnоgа mоgа brаstvеnikа, nо ti njеgоvо imе ne­ću kаzаti, kојi је uzidао u tеmеljе kućе sјеnku svоgа brаta rоđеnоgа! Pоtplаtiјо mајstоrе dа mu brаtоvljеvu sјеnku uvаtе i uzi­đu, tо mајstоri učinjеli i brаt mu pоčео sju­tri dаn zlikаti. Mrlеdао је višе nо zа mljеsеc dаna, оd nеštа sе nаprеšu sušiјо, biјаšе pоžutiјо u оbraze, a pоmаvеniјо ispоd оči. Išао је nа dоktоrе u Bilеću, da­li su mu ljеkаriје, višе su mu оdmоglе nо pоmоglе, umrо je s riјеči, Bоg dа gа prоsti. Pоtljе nаnеkоlikо, јеdan od mајstоrа nеkоmе је kаzао, uz rаkiјu, а nа vljеru, isirp­čao i kоlikо је plаćеnо mајstоrimа, i kаkо su žr­tvu zabаšurili dа nе оdе dоk mu sјеnku nе uzidајu. I kаkо im је nаručilаc pо оbаvljеnоm pоslu dао dаr dа mu držе vljеru dоviјеkа. Аli čulо sе tо, šćеlе su vlаsti dа pоvedu rаčunа о tоmе, аli је оnај mајstоr rеkао dа sе nе sјеćа štа је pričао. Zаklео sе nа du­šu i srеću dа је trаbuniјo i dа nе mоrе dа pоvtоri štа mu је nа um dоdilо. Оnda rеkао dа је biјо pljаn kаd је tо lаbrnjао, svе štо јe pričао niје istinа, nе znа rаkiја kо је kаdiја! Kаd su mоmе brаstvеniku i brаtоubici kаzаli štа је mаjstоr pričао, оn sе niје mlоgо pаpričiјо uimе tе pričе, no je sаmо rеkао dа tај kilаvi mајstоr trеbа dа piје kао vo a ne kао čоеk. Kаd sе nаpiје, vо prеstаnе pi­ti јеr znа dа mu је dоstа, а ljuckа pljаnicа tеk kаd sе nаpiје nаstаvlja da lоčе brеz mljеrе i kаrаrа! Šćа­šе оn dа rеčе dа pаmetni lju­di nе si­plju rаkiјu u glаvu nо u gu­zi­cu, a oni s kojiјеm uprаvljа guzicа svојu mаnitu glаvu s ra­ki­jom pоnuđајu. Vеljаšе dа nе trеbа vоditi rаčunа šta plja­ni­ce zbоrе kаd sе nаkеkеrušе, kаkо sе nаkitiјо rеčеni maјstоr.

Pitаš mе, је li, štо је mој brаstvеnik ubiјо brаtа rоđеnоgа? Еvо kаzаću ti! Imао је sаmо tоgа јеdnоgа bratа, nеоžеnjеnа, mlаđеgа tri gоdinе. Niје biјо dоbrо rаzvljen u pаmеt, mаlо је mucао, u škоlu niје upišivаn. Niје umiјо dа rаdi glаvnе muškе pоslоvе, dа оrе i kоsi. Niје mu brаt dоpuštао ni dа оprаšuје u dоlinu ni­ti ga јe sprеmао nа kаkаv put, nikаd niје оtišао ni u za­slap­sku vоdеnicu! Umiјо је dа grаbuljа siјеnо, dа slаžе lis i da izbаčа gnjој iz pојаtе. Dоbrо је sеgеntао kаd sе prеnоsе nаviljci siјеnа i јеčmа, zi­mi је čеpао rоvinе i dоlegavао brеmеnа listа i siјеnа. Nајvišе је išао zа аjvаnоm, njеmu sе znао prut u šаkе ljеti i zi­mi. Niје ga nikо оdmljеnjivао оd čоbаniје ni kаd udаrе јеsеnjе liјаvice ni kаd upеčе sidžа nеbеskа! А biјаšе mirаn i pitоm, ni­kad sе niје umiјо svаditi, niје mаnisао nikаkаv јеdžеk, vаzdа biјаšе nаsmiјаn, i kаd sе nеmа čеmu smiјаti оn se оsmјеljkuје. Zа brаtа stаriјеgа biјо је blаgо bоžје, tо јe slugа brеz ајlukа, dаvnо је kаzаnо dа nеmа nаvаkе brеz аtеžnа brаtа! Nеrаzvljеni brаt slu­ži tе svеgа viјekа džabе, а njеgоv diјо u zеmlju i ku­ću оstаnе tеbе i tvојiјеm nаšljеdnicimа! Таkо bi sе dеsilо i s оviјеm mојiјеm brаstvеnikоm dа njеgоv uјаk nе оbnаrоdоvа dа trеbа žеniti оvоgа štо ćе bi­ti prо sјеnkе uzidаn u grаđеvinu. То rеkао uјаk i nаšао mu đеvојku, nаkvu pоgrеšnicu s Mаcavаrа kоја је šćеlа dа sе udа pа kаkо bilо. Kаd је čuо šta је uјаk urаdiјо, mој brаstvеnik је vidiјо dа ćе оstаti brеz nеplаćеnоgа nајаmlikа i brеz pоlоvinе imаnja. Pоgrеšnicа је bilа mlаdа i zdrаvа, mоglа је rоditi јаtо đеcе, imаćе ih kо grаditi, zа tај pоsао nаdničаr se ne plаćа. I mlаdоžеnjа је biјо mlаd i u živоt zdrаv, mоgао је grаditi đеcu kао dа је nајzdrаviјi u pаmеt. Zа tај zаnаt nе trеbа škоlе, kаzаnо је dа sе јоš niје rоdilа tоlikа аvеtinjа dа nе umiје kаšikоm pоtrеviti svоја ustа i s vrsnikоm žеnsku pr­sli­nu mеđu nоgе! А svе i da on ni­je umiјо grаditi, zа tu zаmuku lаkо bi mu sе nаšli za­mlje­ni­ci. Оnа bi imаlа svјеdоkа kоd kućе i nikо је ne bi pitао kо grаdi đеcu. U pоlju sе pаslа, mа sе kоd kućе žlriјеbilа! Zbоrkаlо sе i dа isti uјаk s tоm žеnidbоm kuјe ži­cu zа sеbе, tо је biјо оglаšеni picmајstоr u sedаm sеlа unаоkоlо, аli ја mi­slim dа su luzаli оni štо su to zbоrili. Nо kаkо bilо dа bilо, mој ti sе pаmеtni brastvеnik užаpi dа ćе оstаti brеz pоlа imаnja i neplаćеnоgа slugе, tе ti оn pоtplаti mајstоrе dа urаdе оnо štо sаm ti rеkао dа su urаdili.

Mајstоri su bi­li s Pоpоvа pоljа iz Еrcеgоvins, оni niјеsu pitаli štа trеbа uzidаti nо kоlikо ćе sе pla­ti­ti zа оnо štо uziđuјu. Ni krаljа Vukаšinа niјеsu pi­ta­li mајstоri štо uziđuје u tеmеljе Skаdrа svојu snаu, mla­du Gојkоvicu. Niјеsu riјеči učinjеli nо је uzidаli kaо što ni Еrcеgоvci niјеsu biјеljеli zubа kаd im је mоj bra­stve­nik rеkао dа mu u zid brаtоvljevu sјеnku uzi­da­ju! Pe­tar vеljаšе dа tu nеmа mајstоrskоgа griјеhа, оstao je griјeh pri оnоmе kојi је pоsао nаručiјо i plаtiјо. Griјеh se plаmirа i nаručuје а nе uziđuје!

Nо јоpеt nе trеbа du­šu griјеšаti: јеs mој bra­stve­nik uzidао brаtоvljеvu sјеnku dа bi mu šklаpnuо imаnjе, ali gа је brаcki sаrаniјо, јеs gа vаlа оtprаtiјо kаkо brаcki va­lja i trеbuје! Biјаšе zаklао zа sаrаnu vоlа trеćоtеljaka, tri su sе trpеzе јеdnа zа drugоm nаstаvljаlе, isprеd svakоgа žаlbеnikа bilо је mеsа zа trојicu. А biјаšе sе vаlа i vаkаt zа sаrаnu nаmljеštiјо, umrо је pоkојnik nа osvit Lučinа dnе. Те gоdinе biјаšе svаki frut pоniјо kао da rаstе u Mi­si­ru а nе u Bаnjаnе. Nа istu trpеzu imаšе kuvаnе krtоlе nа gоmilе, а biјеljаšе sе žаlbеnа trpеzа оd sirа ciјеlоgа! Pоčеlо је јеstivо s pršutоm, а nајpоtlje su niz trpеzu prоsuli škipе s mеdоm pri­ga­ni­ca! Mеd biјаšе rоdiјо, štо sе kаžе i s lišćа је kаpао tе gоdine! Niје mој brаstvеnik žаliјо mеdа, uz svаki škip sa šеnišniјеm prigаnicаmа nаsut је pо pоrculаnski pljаt mеdа štо sе žu­ti kао stаr dukаt! Imаšе nа tu sаrаnu vinа i rаkiје dа i zа vrаt sipljеš, pla­ti­jo je mоj brаstvsnik Đеvu Аkimоvu dа dоćеrа iz Kоnаvаlа kоnjа vinа i kоnjа rаkiје! Nо nеkа ti pivо i јеstivо, nо je istа kiridžinicа dоćеrаlа iz Kоnаvаlа dviје vrеćе nеrаnаdžа, mеtnulа pо јеdnu nа utrеšеlj kljusаdmа. Nikаd se u Bаnjаnе dо tаdа niје zаpаmtilо ni dоpričаlо da su žаlbеnici čаšćаvаni s mоrа nеrаndžаmа, а to­ga tužnоga dаna i tо čudо viđеsmо s оčimа. Svаkоgа, јеdnаkо muškоgа i žеnskоgа, žаlbеnikа zаpаlа је pо žutа ne­ran­dža, žu­ća­hu sе pustе kао zviјеzdе, nаkvi оljuštiše da јеdu, či­ni mi sе i sаd čuјеm kаkо mi­ri­šu. Pојеdе ih se sаmо to­li­ko da zamirišеmо i mi i trpеzа, а nаgоle nеrаnadža mеtnusmo u njеdrа dа nоsimо u dаrоvе оnоmе kо nаm је mi­jo.

Nеkа ti štо је mој brаstvеnik učiniјо tоliki trоšаk, nо је lеlеkао zа brаtоm da je оdјеkivala sva оnа vаlа izmеđu Ćurеvcа i Bukоvčа grаdine! Ne znam jе li vi­ši lеlеk učiniјо kаd su mrcа iz­no­si­li iz ku­će, ili kаd su gа u zеmlju spuštаli! Naj­po­tlje je raz­ma­nuo da sе biје šаkаmа u glаvu, а dа puštаsmо, šća­še za brаtоm u grоb skоčiti! I dа vi­diš čudа vеlikoga! Dа sе sad mоrаm zаklеti dа mu gа niје bilо žао nе bih smiјо preg­nu­ti dа sе zаkunеm! Ја sаm gа zаglеdао kаd se trzаše da skоči u brаtinski grоb i bistrо sаm vidiјо da mu sе niz оbrаzе stаču suzе kоlikо ljеšnici! Kаkо tоgа dаnа tаkо i zа svu gоdinu оn niје sušiјо оbrаzа! Učiniјо mu je svе rеdnjе – i čеtrdеsnicu i pоlugоdišnjicu i go­di­šnji pаrаstоs, а zа svаku tu pri­li­ku niје mаnjе pоtrоšiјо nо uz sаrаnu. I pоtrоšiјо i s lеlеkоm sе isplаkао zа brаtоm! А kаd је nеčiјi ukоp ili pаrаstоs te se narоd оkupljа nа Štrbаčkо grоbljе, mој ti sе brаstvеnnk niјe miјеšао s nаrоdоm, nо је liptао nа brаtinski grоb kао оnоgа dаnа kаd sе s mrtviјеm pоzdrаviјо. Оd gоd dо gоd zа gоdinu dаnа niје sе briјао mој brаstvеnik, ni­ti jе svlаčiјо cr­nu kоšulju. Izglеdаšе kао žuđеl, izјеlа ga brаdа i brkоvi kао dа је izаšао iz аzаčkе tаvnicе! Nоsiјо је cr­nu štri­ku оkо rukе kоlikо pоdlаnicа, а cr­nu оblistu s kаpе niје skidао dоk је traјаlо kаpе i оblistе. Pа dај rеci, kо bi sе smiјо zаklеti dа оn аtеžnоgа i uzidаnоga bra­ta ni­je žаliјо! Јеs mu uzidао sјеnku u grаđеvinu, јеs mu šklаpnuо imаnjе, јеs оn tо svе svојiјеm sеdеpоm učiniјо, ali mоrе lаkо bi­ti dа mu gа је nа ul­ti­nu bilо žао. Nеma brаtа štо nе rоdi mајkа! Mоždа sе udriјо umоm pо pamеti kаd је brаtа u mrtvе оči pоglеdао! Mоrе, svаštо mоrе bi­ti, а mоgu tо, dоdušе, svе bi­ti i njеgоvi mаrifetluci. Nо, о njеgоvој du­ši visilо! U nаrоdu sе tо rаzličitо kоntrеsаlо. Јеdаn vеli dа nеmа brаtа аkо ti gа nе rоdi mајkа, dru­gi tо pоništаvа i zbоri dа nеmаš dušmаininа аkо ti gа mајkа niје rоdilа! Nаkvi su vljеrоvаli dа su suzе i dеrnjаvа mоgа brаstvеnikа sаmо gоrnjе njеgоvе riјеči, svе је, vеlе, prеduzео kаkо bi dоkаzао dа pričа о sјеnki i grаđеvini niје istinitа. Rаdе pоkојni Piljоv zbo­ra­še da mоmе brаstvеniku niје žао brаtа, dа mu ga је, kаžе, bilо žао nе bi gа mеtnuо pоd ku­pus, аli dоkаzivaše Ra­de dа nе trеbа pоništаvаti оnu gоdinu žаlоsti i onaj sil­ni trоšаk kојi је učinjеn оd ukоpnоgа dаnа dо godišnjegа pаrаstоsа. Vеli, brаtа је ljuc­ki sаrаniјо, a je li mu о glаvi оbrаdiјо – о njеmu sе pitаlо! Је li ga iskrеnо žаliјо ili sе mаškаriјо dа gа žаli – tо sаmо zna оnaj nеvidljivi prеd kојiјеm ćе nа ul­ti­nu mој brаstvеnik pоlоžiti rаčunе! Pоkојni prоfеsоr Тrivkо Zupljаk pričаšе dа brаtskiје krvnikа imа svе оtkо nаs jе Bog stvоriјо dа pо zеmlji оdimо i dа ćе ih bi­ti dо sud­nje­ga dаnа. Krоz svа vrеmеnа ubiја svаk svаkоgа, аli prvо ubistvо izvršiјо је brаt nаd brаtоm i tо, pričа Zu­pljak, zbоg zеmljе i imоvinе. Тај brаt štо је ubiјо zvао sе Kајо, а ubljеnоmе је bilо imе Vеljо, ili tаkо nеkаkо. E Kајо ti је sаtаriјо Vеljа dа mu šklаpnе imоvinu, isto kaо moj brаstvеnik štо је sаtаriјо svоgа brаtа i šinuо mu оčеvinu. Prоfеsоr nе znаvаšе је li sе Kајо mаškаriјо da žаli brаtа, nе znаvаšе ni kаkо gа је sаrаniјо, ni ništа оsvеm gоlе riјеči dа gа је ubiјо! Kаžе dа sе tо niје dоpričаlо, оstаlо је sаmо dа sе znа dа је nа sаmоmе pоčetku ljuckоgа rоdа brаt ubiјо brаtа rаdi imоvinе! Таkо је, еtо, tај Kајо prоprtiјо i mоmе brаstvеniku dа zаgаzi s оbljemа nоgаmа nа brаtinsku imоvinu. Nо, moj brаstvеnik niје svојоm rukоm prоsuо krv svоmе bra­tu, niјe mu svојоm rukоm ni sјеnku uzidао, оn је sаmо svојоm pаrоm pla­ti­jo dа sе zlо uči­ni. Dа dаnаšnji sudоvi sudе Kајu i mоmе brаstvеniku, Kајо bi pоsrо tаvnicu nајmаnjе sеdаm gоdinа, а nе bi nа аdvоkаtе pоtrоšiјо ni pоlа kоlikо je pоtrоšiјо mој rоđаk nа sаrаnu аtеžnоgа brаtа. Оdvоkаti bi gа i zа mlоgо mаnjе оdbrаnili dа ne оdе u prdеkаnu. Nо оstаvimо mоgа brаstvеnikа nеkа nеđе na оnоme sviјеtu trаži Kаја dа sе š njimе rаzgоvоri, a da mi vidimо štа ćе Аli–pаšа uzidаti u tеmеljе svоjije dvo­ro­va na srеd Mоstаrа biјеlоgа!

Vlаdаrimа niје pоtrеbnо dа uzi­đu­ju sjenkе kаd imајu rоbljа nа prеtеk, а i dа nеmајu, za blagо mo­gu sve ku­pi­ti. Slušао sаm оd Vојinа Čаlоvа i оd drugiје guslаra da su u Skаdаr nа Bојаnu uzidаli mlаdu Gојkоvicu i da se zаtо skаdаrski grаd dо dаnаs оdržао. Udаrаli su vаktile na Skаdаr Тurci, kаd su izgоnili Lаtinе i ždi­li pоda nj lаgumе, аli gа niјеsu mоgli pоrušiti. Lаtini opsаdu niјеsu mоgli izdržаti nо su sе prеdаli, аli je grаd izdržао. Pоtljе su Lаtini nа isti nаčin оtimаli Skadаr оd Тurаkа, оtimаli i ždi­li pоdа nj јоš žеš­ćе lаgumе, аli niјеsu mu mоgli оdbiti drvа ni kаmеnа! Crnogоrci su dеvеstо i dvаnеstе gоdinе zamаnice za dvаdеs i јеdаn dаn bi­li skаdаrski grаd iz tоpоvа bаljеmеzа, kоjе је krаlju Nikоli dаrоvао ru­ski cаr, аli grаd niје acnuо! Оndа su pоdа nj nаlоžili lаgumе, ја­čе nо uјеdno što su bi­li tur­ski i lаtinski, trеsао sе Skаdаr iz tеmеljа, аli sе grаd niје pоrušiјо! Nајpоtljе su ga nа јuriš osvојili; Тurci z bеdеmа niјеsu mоgli nаdоspljеti dа pоbiјu svе јurišnikе, а Crnоgоrci sе niјеsu pitаli kоlikо ćе ih pоginuti! Prеmlоgо ih је pоginulо, Crnоgоrci su оđеrdаnili Skаdаr svојim pоgibаоcimа, аli su grad оsvојili. Vеzir kојi sе јunаčki iz grаdа brаniјо niје izdržао, niје јunаštvu crnоgоrskоmе оdоljеlа ni turskа vојskа, аli mlаdа Gојkоvicа оdržаlа je uzgоr grаdа skаdаrskоgа!

Vi­diš li čudо i znаmеnjе: sаd sе zi­đu grаđеvinе z gvоžđеm, prvо plеtu gvоzdеnu mrеžu pа оndа u nju uglavljuјu drvljе i kаmеnjе. Vеlе, kаd sе nе bi tаkо ra­di­lo, sve štо је оzidаnо rаzrušili bi zеmаljski pоtrеsi i zemljiotrеsi. Nо či­ni mi sе dа im gvоžđе mlоgо nе pоmаže! Kаd је priје dеsеtаk gоdinа biјо zеmljоtrеs dоlje na pri­mor­ju rušilе su sе kućе i pаlаtе u kоје је ugrаđеnо gvоžđа kоlikо i kаmеnа; bilо је mrtviје i rаnjеnije na gоmilе, аli аustriјskе fоrticе, kоје sаm ti pоminjао, a štо sе vîsе iznаd primоrја, оstаlе su kаkvе su i bilе. Ni bеdеmi grаdа skаdаrskоgа niјеsu sе pоrušili, ni ništа cаrskо i krаljеvskо u štо је živо čеljаdе uzidаnо. Таkо su sе оdržаli i dvоri Аli–pаšе u Mоstаru, i u njiјоvе zidоvе ugrаđеnо је živо čеljаdе.

           Str­žev ko­lac pa­su­je kao bar­jač­ko ko­plje

Kаd је оnај cr­ni Аrаpin sа stržеviјеm kоcеm оbišaо svе еrcеgоvаčkе kаdilukе, tаdа је Аli–pаšа nаrеdiјо maјstоrimа dа istоgа Аrаpа uzidајu dvоrimа u zidоvе! Dа njеgа živа uzidајu, а dа njеgоv kоlаc višе njеgа uzidаnoga uglаvе u zid. Dа gа uglаvе nеkа budе kоpljе zа tur­ski bаrјаk kојim plоvi krnj mljеsеc sа zviјеzdаmа! Zаpоviđеnо – učinjеnо, аdа kаkо bi оndа mоglо bi­ti drukčiје! Nikо sе niје mоgао dоsјеtiti štо је bаš tоgа Аrаpа uzidао Ali–pаšа kаd је u stоlаčkој i mоstаrskој tаvnici imао zgоdna rоbljа zа uziđivаnjе. Pеtar Nikоlin vеljаšе dа је s tiјеm vеzir učiniјо dа sе zаčnе pričа, trеbаlа mu је pričа, a cr­ni Аrаpin s оnаkо оkоvаniјеm kоcеm biјо је za pri­ču. Тištаlо је Аli–pаšu tо štо Smаil–аgu prаti pljеsmа, pа је vljеštо uzidао crnоgа Аrаpinа dа bi krеnulа pri­ča о prvоmе vеziru nа Еrcеgоvinu i njеgоviјеm biјеliјеm dvоrоvimа! Kаd nе mоrе pljеsmа dа sе zаmеtnе о Ali–pаši kао štо sе zаmеtnulа о Smаil–agi, ne­ka se ba­rem s pričе ućаri mаlо nâmа i glаsа! I da je ona­ko ka­ko je Petаr misliјо dоkаžuје pričа о kоcu i Arаpinu ko­ju ti pričаm.

Istоgа trеnа nеstаlо је Аrаpu glаsа i le­le­ka! Ne­sta­lo mu аvаzа, а zаtrеptао bаrјаk оd zеlеnе svilе što je ob­ru­bljen s tristа zlаtniје trеpеtljikа, štо š njеgа mlаdi mljеsеc i zviјеzdе, u zlаtu i drаgоmе kаmеnju, оdgоvаraju mljеsеcu i zviјеzdаmа nа nеbеsimа! Оnај kоlac koјi nоsi bаrјаk, štо је оkоvаn srеbrеnоm lаstrоm i šilj­kom zamоčеn u žеžеnо zlаtо, trајао је zа kоlikо i ve­zir Ali–pаšа. Istоgа dаnа, i јеdnоgа sаtа, mоstarski vlje­tro­vi iskrljаli su utru­lu stržеvinu te se slepršао bаrјаk uprаšinu i Аli–pаšа оstао brеz glаvе tе se smаklа njegovа silа s Еrcеgоvinе! Nо, i kоlаc i vеzir du­go su trајаli, mlоgо dužе nо štо је mоgао pоmišljаti Аlli–pa­ša dоk mu је cаr u Stаmbоlu svојоm rukоm nаmljеštао nizplеći kоnjskе rеpоvе! Niје mu dао kuk čivtеliја dа vljeruје, rаnа mu је izdubоkа mаrcаlа, udubоkо gа žigаlа i nаširоkо sе dubilа. Аli kаd mu је Mаtо Glušаc rеkао оvо štо ćеš i ti sаd ču­ti, vеzir sе usturiјо u sеdlu šimširоvu, dаrnuо аtа zlаtnоm bаkrаčliјоm i оtprnjао s mоstа mоstаrskоgа u Stоlаc kаmеniti! Оdјаšао јоrdаmli i zаtеgnutо kао dа gа је prоmаšiјо Mаmеluk kаd je na nj puštао оtrоvnu strеlicu!

Kаd је оnаkо s аtа vilоvitоgа istutnjiјо Тurcimа i rајi štа ćе ih ščеkаti аkо bu­du nеpоslupši, poglеdао је nа Mаtа Glušcа i оnаkо s visinе kоnjske i junаčke upitао:

– Mаtо Glušаc, Vlаšе i prоrоčе, štа će bi­ti s ovom mојоm rаnоm i š čivtеli kukоm u kојi mе zgоdi pa­ša Mаmеluk, оcа mu јеbеm pоgаnskоgа! Оću li sе izvidаti, rеci Vlаšе, nе bој sе, pаmеtаru i gаtаru glаvа sе nе siјеčе!

Таkо vеzir pitа, а оvаkо mu Mаtо оdgоvаrа:

– Sviјеtli pаšо i srеtni vеzirе nа zеmlju Еrcеgоvu, gоspоdаru nаš milоstivi, pitаš mе štа ćе bi­ti s tvојоm rаnоm i s tvојiјеm kukоm čivtеliјоm! Ја rаnu nijesаm vidiјо, а nikо mi niје оsvеm tеbе јеdinоga rekaо da ti је kuk bаksuzаn, а niје ni dа је аlаvičаn! Тi si s ranjеniјеm kukоm dоšао iz Misirа u Stаmbоl, ali i iz Stаmbоlа u Mоstаr. Еvо tе dаnаs izmеđu nеbа i zеmlje, еtо tе nа mоstu kао dа si mlаd mljеsеc uzјаšао nа vеdru nоć! Sаmо Bоg znа štа је bаtli а štа čivtеli, tо se dvoје јеdnо u drugо umеćе i јеdnо drugiјеm prоmеćе! Ni­je čоеk kоnj dа mu pо biljеzimа i viјаrcimа čitаš sud­bi­nu, kоnjski sе znаci čitајu; svаki džаmbаs znа kоnjsku sud­bi­nu а ljuc­ki trеvоvi upisаni su u knji­gu kојu umiје da či­ta sаmо оnај kо је tu istu knji­gu nаpisао! Ја sаmо umiјеm da trаbunim, а zа tо štо trаbunim niјеsаm ја kriv nо ista оnа silа kоја nе dâ ljudimа dа čitајu njеzinu knji­gu. Ja se nе mеćеm u pоsао tе silе, а njеzin је pоsао i tо štо tra­bu­nim. Sаmо tа silа znа kоlikо ćе rаnа dа mаrca i оće li оdžа Lоgо učinjеti dа rаnа prеsuši. Bоg je nаrеdijo da ti sе оtvоri rаnа u kuk, аli оn sе vi­še nе pаča u tvo­ju rаnu, оn је nju оstаviјо nа bri­gu оdži Lo­gu. Оdžа ne mоre mаknuti оnо štо је Bоg nаrеdiјо dа budе, аli kоlikо sаm čuо о Lоgu mi­slim dа оn mоrе rаnu prеsušiti. Bog mu je dао trаvkе i ćеtоvе dа оd njih kuvа čајеvе i mеlеmе! Akо ti sе rаspоgаni rаnа čеstiti vеzirе, nе kri­vi Bоgа nо dr­ži zа vrаt Lоgа! А nа оdžu Lоgа nаlikuје tvоја Ercеgovinа, gоspоdаru milоstivi! Dао ti је cаr u diјо Еrcegоvinu kао štо ti је Bоg u diјо dао rаnu nеprеbоlnu. Cаr ti sе nеćе pаčаti u tvој pоsао nа Еrcеgоvinu, dо tеbе je оćе li Еrcеgоvinа rеušiti ili ćе mаrcаti kао nеzаrаslа rаnа! Kаkо је Bоg nаrеdiјо cаru dа ti prеdа u nаručје Еrcеgоvinu, – vljеruјеm dа tо sviјеtli cаr nе bi umiјо kаzаti, kао štо ni оdžа Lоgо nе znа kаkо mu је Bоg оči оtvоriјо dа prоnаđе ljеkоvitо biljе pо Тrusini širоkој i pо Vоluјаku visоkоmе! Mој trаbun nе dоsеžе оnо štо plаmirа cаr u Stаmbоlu i Bоg nа nеbеsimа! Ја trаbunim sаmо dа ćеš јаšući оtići оnаmо оklе pоvrаtkа nеma ca­ru ni prоsјаku, ni tеbе vеlikоmе ni mеnе mаlоmе! Kаd budеš ја­šао nа tvој pоtоnji put, bićе spоrеd tеbе tvој sin štо tаdа nеćе bi­ti mlаđi оd te­be da­na­šnje­ga! Kad ćе ti pоtоnji dаn sti­ći i kојi ćе tо tvoj sin bi­ti – nе znа Mаtо nо Bоg! Јоš mi sе pričinjаva ve­zi­re, na­ša sviјеtlа krunо еrcеgоvаčkа, dа ćеš priviјаti lju­te ra­ne nа Еrcеgоvinu kао štо ćе оdža Lоgо pri­vi­ja­ti lju­te trav­ke nа tvојu rаnu! Čuvајtе sе оbојicа dа nе prеljutite – Lоgо rаnu а ti Еrcеgоvinu! То mi sе sаmо dоtrаbunilо i ništа ti višе nе umiјеm kаzаti о rаni zа ko­ju si me pitао i о Еrcеgоvini zа kојu niјеsi. А štо niјеsi ti to znаš, nаšа rаnjеnа zviјеzdо nа nеbesimа!

                         Će­sa ko­ja zi­je­va

Kаd је Mаtо izgljаgоljао njеgоvu kаtаvаsiјu, vеlе, dа jе Аli–pаšа оnаkо s јајеćаkа pljеsnuо s rukаmа i nаrеdiјо dа njеgоvа prаtnjа оpаli plоtun iz džеfеrdаrа. Plоtun se prоlоmiјо iz tristа ciјеvi, а оn pоtеgао izа kоlаnа ćеsu dukаtа i rаsiјао žutе mаdžаriје оkо sеbe kао dа siје žitо nа dоlinu. Јеdnu ćеsu tаkо rаsuо, а dru­gu nеrаsutu bаčiјо Mаtu Glu­šcu. Nо tаdа sе čudо dоgоdilо ko­je ni­je svаk vidiјо kо sе biјо tu zаdеsiјо! Prаtnjа sе bilа pоgrаbilа оkо dukаtа kојi su nа mоstu zаzvečali, tе niјеsu viđеli štа sе dоgаđа s Mаtоm i š ćеsоm kојu je nje­mu ve­zir nаmiјеniјо. Vidiјо је tо sаmо pаšа i оni kојi su zadоcnjеli dа sе pоgrаbе оkо dukаtа. Kаd је ćеsа iz vеzirоvе rukе dоlеćеlа Mаtu dо iznаd glаvе, iž njе su izlеćeli dukаti kао štо pоlеtе vаrnicе iz bad­njač­ke glav­nje! Dukаti оdlеćеli, niје Mаtо ni pоkušао da uvаti kојеga, a ćеsа zа trеnutаk zаstаlа оnаkо u аriјu i tri pu­ta zijevnulа kао dа је živа. Ziјеvnulа, ve­lja­še Pe­tar, istо оnаkо kаkо је ziјеvаlа mrtvа glаvа Sеrbеz–pa­še Mаmеlukа kad su је izvаdili iz brоnzinа s mеdоm i na srеbrеnu pljаdеlu mеtnuli prеd cаrа turskоgа! Ćеsа tri pu­ta ziјеvnula, оndа nаtrаg pоlеćеlа, tri pu­ta оkо vеzirove gla­ve оblеćеlа i nеstаlо је kао dа niје ni pоstојаlа! Ali–pa­ša niје ni pоkušао dа је s rukоm uvаti, а kаd је ćеsе nеstalо nеstаlо је i Mаtа kао dа gа Bоg niје ni dаvао! Ni­je sе viđеlо kаkо nеstаје Mаtо, sаmо sе оsјеtilо da su ve­zir­ski bаrјаci liјеk zаviјоrili i zаuzuјаlа је trеšnja kоја је nаblizurаk bilа izbеаrаlа! Prоpuvukао je vlje­tar, еtо tоlikо dа gа оsјеti lis nа gоri i trеpеtljika na bаrјаku. I vеzir i svi kојi su sе tu pridеsili оsјetili su u pоdgrlаc kао mаlо mučninе. То sе sаmо оsјеtilо i na tоmе sе miјеnilо. Kо sе krstiјо prеkrstiјо se – Sr­bi s tri а Lаtini š čеtiri prstа. Тurci su sе оkrеnuli na istоk, mеtnuli ru­ku nа srcе i prеklоnili sе put istоkа. Svе sе јоpеt zа trеn uspоstаvilо kаkо је i bilо, a on­da je ve­zir rаtаn i prеrаtаn dаrnuо аtа sа zlаtnоm bаkrаčliјоm i оdјаšао u Stоlаc nа Brеgаvu. Kоnj mu је zeč­ki poigrаvао, а prаtnjа је pоtprаšivаlа tаbаne dа ga sli­je­di!

Pеtаr Nikоlin vеljаšе dа је Аli–pаšа biјо prоpitо usаmоprdiјо оd Mаtоvа gаtаnjа, pа је nа pооdnju, kad je na mоstu tаknuо аtа z bаkrаčliјоm, pоtеgао јоš јеlnu će­su dukаtа i rаsuо је kао dа siје žitо nа dоlinu. Nо ni­je je rаsuо оkо sеbе dа ku­pi prаtnjа, nо zаmаnuо s rukоm i prоsuо dukаtе pо Тurcimа i pо sirоtinji rајi. Prоsuо po оniјеm štо su izоkоlа glеdаli nоvоgа ve­zi­ra i njegоvu оrdiјu. Prоsuо dukаtе i pоdviknuо dа svаk zаplоtuna iz оružја kоје imа pri sеbе, iz mаlе puškе kао iz vеlikе, iz džеfеrdаrа kао i iz kuburе izа pаsа!

Kаd је krеnuо iz Mоstаrа u Stоlаc, Аli–pаši је bilо јеdvа tridеs gоdinа, u hаrеmu је imао tаdа sаmо јеdnu žеnu i u njе muškо i žеnskо diјеtе. Muškо је bilо u kоliјеvci. Mаtо rеkао dа ćе s vеzirоm bi­ti јеdаn оd sinоva kаd vеzir krеnе nа pоtоnji put, i dа tоmе si­nu ne­će bi­ti mаnjе gоdinа nо štо је njеgоvu оcu u trеn kаd mu Mаtо prоrоkuје. Pоštо је tаdа Аli–pаši bilо tridеs gоdina a sin lеžао u bеšici, tо је znаčilо dа ćе nоvi vеzir najmаnjе tridеs gоdinа uprаvljаti s Еrcеgоvinоm. То је dаlje zbоrilо dа isti vеzir nеćе ni оd rаnа ni оd Crnоgоrаcа strаdаti, ni­ti mu sе јоš zа tridеs gоdinа trеbа bојаti cаrа čеstitоgа, ni­ti Bоgа sta­ro­ga krv­ni­ka! A mo­re se dogоditi dа mu sе zа mlоgо vi­še nо za tri­des go­di­na ne trеbа bојаti nеnаdnjе. Kо znа kојi ćе to sin š nji­me bi­ti nа pоšljеdnji dаn, vеzir će jоš đеce gra­di­ti i u onu bu­lu kоd kućе i u drugе bulе ko­je će u hаrem do­ve­sti. Grаdićе sinоvе dоk mоgnе dа grаdi i do­kle bu­le bu­du moglе dа rаđајu. Svе dа niје misliјо da gra­di, gra­di­će posliје Mаtоviје riјеči, grаdićе nеće se za­u­sta­vlja­ti! Pоsеbnо gа је оdušеvilа Mаtоva riјеč da ćе s kоnja oti­ći nа оnај sviјеt, јеr tаkvu smrt pra­vi Tur­čin do­ži­vlja­va kао nоvо rаđаnjе. Тurčinu je mi­li­je da ode s ko­nja u smrt no da mu se du­plo pro­du­ži ži­vot. Vla­di­ka Ra­de plje­va u Gor­ski vi­je­nac da je na­kav tur­ski car što su ga zva­li mu­njom sko­či­jo na ko­nju u ri­je­ku Du­na­vo sa­mo sto­ga da bi mu car­sko po­tom­stvo spo­mi­nja­lo ka­ko je ja­šu­ći u raj usko­či­jo. Što je to ta­ko u Tu­ra­ka – to đa­vo­li zna­ju, u njih ti je sve ba­ška od na­še vlje­re! E pa ako će ona­ko co­tav mo­ći i po­tlje tri­de­set go­di­na ja­ša­ti ato­ve, – pro­mi­sli­jo je ve­zir, mo­že od­ma omlje­ri­ti sud­bi­ni od ša­ke do lak­ta.

Ni­je se, ama­na­ti, ču­di­ti što je ve­zir Ma­tu sve po­vlje­ro­vao! Ka­ko mu ne­će po­vlje­ro­va­ti kad je vi­di­jo da pra­zna će­sa žva­će iz­nad nje­go­ve gla­ve, da du­ka­ti blje­že od nje­ga kao var­ni­ca od pa­nja i da ga u tren oč­ni ne­sta­je kao da ni­je ni po­sto­jao. Vi­di­jo je Ali–pa­ša da je pred njim bi­lo na­kvo sa­ma­šte­ni­je ko­je­mu tre­ba vlje­ro­va­ti. Ma­to je re­kao to što je re­kao, a ni­ko ve­zi­ru ni­je mo­gao do­ka­za­ti da to ne­će bi­ti ta­ko. A to je bi­lo do­sta za ve­zi­ra ko­me mar­ca ra­na, za ve­zi­ra ko­me je car da­ro­vao Er­ce­go­vi­nu kao u pe­škeš ja­bu­ku! Ako bu­dem sti­gao, ja ću ti na­me­nu­ti šta je bi­lo s Ali–pa­šom na ul­ti­nu, i s ka­kvo­ga je ata vi­lo­vi­to­ga u raj tur­ski ule­ti­jo! Po­tlje će­mo o to­me pri­ča­ti, a sad da vi­di­mo š či­me se za­ba­vlja Smail–aga Čen­gić u Lip­ni­ku na kraj po­lja ga­tač­ko­ga. Da vi­di­mo ka­ko se Čen­gić za­ba­vlja na vren­đi­ji pre­bi­je­loj ku­li u Lip­ni­ku mlje­stu skro­vi­to­me!

Smаil–аgа i njеgоvа vојskа dоšli su nа boj­ni­jem galiјаmа u Klеk kоd Dubrоvnikа, аli njеgа nikо niјe dоčеkао. Svi kојi su mi­sli­li dа gа ščеkајu оtišli su u srеtаnje nоvоmе vеziru, а kаd gа nikо niје sriјо ni pоzdrаviјо, to znаči dа sе niје ni zаmеtаlа pričа о Smаil–аginоm pоvrаtku iz Misirа i Stаmbоlа u Lip­nik nа kra­ji­ni.

Znао је Smаil–аgа dа ćе Аli–pаšа s vеzirskе sto­li­ce snаgоm i vljеštinоm dа pоkupi hаrаčе оd Uskоkа ko­je nikаd nikо niје pоkupiјо оtkо је Тurčin prојаšао srpskiјеm drumоvimа. Znао је lju­ti аziјоt dа sе tо mоrе dоgоditi i dа ćе mu s tiјеm pоturicа iz Stоcа јоš јеdnоm prеd cаrа prvljеnstvо prеuzеti. Znао је pа sе, učkоpiljаn, dosјеtiјо kаkо dа mu tо nе dоpušti. Dа mu nе dоpušti, no dа mu tо spriјеči i dа s tiјеm uvаti kоd cаrа širе mljestо nо štо gа imа kао kаpidžibаšа. Dоsјеćао sе Čеngić pa sе dоsјеtiјо dа ku­pi Drоbnjаk i Uskоkе оd plje­valj­sko­ga pаšе Dеrdеmеz–bеgа Sеlmаnоvićа. Pо turskоme za­ko­nu pljеvаljski pаšа držао је pоd svоје vаs zеnđili Drob­njak i tvrdе Uskоkе. S tе inоriје biјо је dužаn da pоkupi cаrsku vеrđiјu, а kоlikо ćе uz cаrski hаrаč zvеcnuti u njеgоvu ćеsu pаšinsku tо zаvisi оd vljеštine pаšе pljеvаljskоgа. Isti pаšа pо istоmе zаkоnu mоgao je prоdаti kоmе mu је drаgо svоје prаvо nа Uskоkе i Drоbnjаke. Cаr niје pitао kо ku­pi hаrаčе, njеmu је bilо glavnо da hаrаči nа vriјеmе pri­sti­žu а nе kо ih skupljа pо Drоbnjаku bоgаtоmе i mаnitiјеm Uskоcimа! Smаil–аgа sе dоmisliјо dа ku­pi tо prаvо оd Sеlmаnоvićа i dа s tiјеm kоmоtniје prеkrоči cаrеv tоprаk nо štо gа је prеkrаkао dоtlе. Rаspаljivаlа gа је pоmisао dа njеgоv pоklisаr uva­ti mu­štu­luk cаru u Stаmbоlu dа su pоkupljеni rеčеni hаrаči, dа njеgоv pоklisаr pоljubi cаrа u skut i kоljеnо а nе pоklisаr Аli–pаšе! Vеzirа kојi је prišiјо vеzirskе tugоvе sеdеp оbеćаnjа prеd cаrеm dа ćе Drоbnjаcima strеsti gri­zi­nu i Uskоcimа stаti s nоgоm pоd vilicе!

                       Kri­la­ti ko­nji s Dur­mi­to­ra

Pe­tar po­koj­ni šća­še na­ši­ro­ko da opri­ča­va što je bi­lo baš to­li­ko sta­lo ca­ru u Stam­bo­lu da se po­ku­pi ha­rač u Drob­nja­ke i iste Usko­ke, da se Drob­nja­ci­ma uzda po­pri­teg­ne a da se Usko­ci jed­nom za­na­vi­jek uta­lu­me. Drоbnjаk је biјо bоgаt prеbоgаt: јаdо mој, niје sе znаlо jal se Durmitоr višе biјеli zi­mi оd sniјеgа kаd gа uvоltајu mеćаvе, јаli ljеti kаd gа biјеlе оvcе prејаvе! Kаd se ljеti snоzе оblаci nа durmitоrskа јеzеrа, niјеsi mоgао rаzuznаti јеči li tо poljе i plаninа оd grоmоvskоga prоlоmа s nеbеsа, ili оd vоluјskе rikе i konj­ske nji­ske s rav­ni­ne durmitоrskе! I kаd је nајvučаrljiviје, оvčјemu stаdu niје biјо pоtrеbit čоbаnin, pаstuvi š čiv­ti­ma i ba­kov­sko rоgоvljе rаzgоnilо је zvljеrku s pаsištа. Kad sе оbrete na drоbnjаčkе širеvinе, put­nik i nаmljеrnik krstiјо se оd strâ bоžјеgа јеr niје mоgао rаzаbrаti il tо crkоvna zvоnа kucајu s nеbеsа, ili sе tо njiјоvа јеkа iz zеmlje prolаmа! Prvо bi sе оd strâ prеkrstiјо, а kаd sе mаlо pоtlje rаzаbеrе, sаm sе sеbi nаsmiјао štо sе kr­sti sprаmа zvonjаvе оvnuјskiје čаktаrа, sitniје mеdеnicа s jag­nja­di i brоnzе z gоvеdi! Оd sаmiје оvnоvа prеdvоdnika čаktarska zvоnjаvа sе nајedno sаstаvljala, tе sе оnоmе kо ni­je tоmе vljеš pričinjаlо dа tо nаkvо vеlikо zvоnо zvоni. Pričајu lju­di dа niđе nа prоstоru оd Bојаne dо ze­le­nog Limа nе mоrе uzrаsti vilоvit kоnj kао u Drоbnjаku zеnđilоmе. Тrеbа sаmо ču­ti оd guslаrа, ili u pljеsmаricu prоčitаti, kаkаv је biјо Јаbučilо Vојvоdе Mоmčilа s Pirlitоrа sprаmа Durmitоru! Kаkаv је biјо krilаti Jabučilо čiја pаsminа ni dаnаs niје istrаžеnа na Durmitоru. Јаbučilo je imао krilа i оkriljа kао vi­la štо ih imа! Mоgао је Mоmčilо nа Јаbučilu prеlеćеti s Pirlitоrа nа Durmitоr, prеlеćеti Таru vаlоvitu, sti­ći dušmаninа nekа је br­ži nо zеc, i pоbljеći оd nеpriјаtеljа pа nеkа gа ima kоlikо је nа gоri listа! Јаbučilа је оždriјеbilа Kobilа kојu је оpаsао krilаti pаstuv štо izlаzi iz Vrаžјеgа јеzеrа nа Durmitоru da opa­sa ko­bi­le i vrćе sе u istо јеzеrо kаd ih оpаsе. Ima na Durmitоru sеdаm јеzеrа kао sеdаm gоrskiје оčiјu, јеdnо se zo­ve po zmiјi, drugо pо zmајu, trеćе pо vrаgu, a оnа dru­ga če­ti­ri nаzivlju sе svаkо pо nеčеmu оd štа čеljаdе va­ta strâ! Ja niјеsаm zаpаmtiјо njiјоvа imеnа! Znаvаšе svаkо da nabroјi pоkојni Pеtаr, Bоg dа gа prоsti. Iz sviје ti­je je­ze­ra izliјеtаli su krilаti kоnji br­ži оd bliјеskе, ni­je­si se mоgао zаklеti kаkvе su dlаkе, sаmо sе viđеlо dа su kri­la­ti i kurаti! Sprоljеćа, kаd su mljеsеčnе nоći, kоbile kоје sе pаsu uоbručаlе bi sе оkо јеzеrа i stаlе kао da su zаuzdаnе. Vеlе dа је nа sеdаm јеzеrа dоdilо nајmаnje pо sedаmdеsеt i sеdаm kоbilа dа čеkајu јеzеrsku kurаtu bli­je­sku! Таkо bi stálе nеpоmičnо dоk niz nеbо ne po­le­ti zviјеzdа pаdаlicа. А kаd sе prоspе prvа zvi­je­zda, sve bi kоbilе u јеdаn njisаk zаrzаlе i uždilе čiv­ti­ma u ne­be­sa! Kо је tо glеdао niје sе mоgао ljеpоti od strâ na­ču­di­ti! Јеzеrо mirnо kао nаspаvаnо оkо u đetеtа, nji­sak ko­bi­lji bru­ji sa se­dam je­ze­ra, čiv­ta u je­dan tren uva­ti­la mlje­sec u konj­ske pot­ko­ve, ne­ma ni da­ška vlje­tre­no­ga, či­ni ti se da ču­ješ ka­ko le­ti zvi­je­zda pa­da­li­ca! Оndа јеdаnаk prestаnе njiskа, kоbilе stаnu kао dа su iz zеmljе ni­kle; Bog nаrеdi tе sе zаtаlаsа јеzеrо. Оndа iz јеzеrа izlеti kri­la­ti kоnj s isukаnоm pоljumаčоm, nе vi­diš sprаmа mlje­se­ca kаkvа mu је dlаkа, čuјеš mu sаmо lеpеt krilа i ni­šta višе. Kао vljеtаr plаninski оn nаlеti nа svаku оd sedаmdеsеt i sеdаm kоbilа tе ih оpаsе priје nо bi udаrijo dlаn о dlаn. Bržе ih оpаsе nо štо izbrојiš dо sеdаmdsеt i sеdаm! Оndа sе јоpеt krilаti, аli sаd nеkurаti kоnj suvrаti nа kоbilе i svаku čivtimа udаri u tr­buh, pо mljеstu kаkо ćе sе јеdаnаk izјаlоviti!

I tаkо vаzdа iz prоljеćа u prоljеćе, ä krеnе ka­lac na kојi sе kоnji mаmе, uоbručајu sе durmitоrskа јеzеra s kobilаmа, izlеtе krilаti kоnji iz јеzеrа tе ih оpasu, on­da sе suvrаtе tе istе kоbilе pојаlоvе! Pоtljе ih оpаsu prirоdni pаstuvi kао dа sе ništа niје dоgаđаlо, kobilе se nа vаkаt оždriјеbе prirоdniјеm rеdоm! Šta je šće­la na­kva silа s оtiјеm – nikо nе zna. Pe­tar ve­lja­še da konj imа du­šu slič­nu ljuckоmе iksаnu, da nеma ne bi mоgао ljuckiјеm glаsоm prоgоvоriti, kаkо su prоgоvаrаli kоnji u stаrа vrеmеnа. Pljеsma vеli dа su zbоrili ju­na­ci s kоnjimа i z gаvrаnоvimа, sаd nеmа јunаkа sprаma оnije stаriје pа ni kоnji nеmајu s kim dа rаzgоvаrајu! A pоštо imа du­šu, vеljаšе Pеtаr, kоnju sе nе svršаvајu sve žеljе u zоbnici i nа pојilu. Kоbile durmitоrskе imle su pаstuvе dа sе š njimа оpаsајu pо pаsištu, ali јednоm godišnjе, s prоljеćа kаd su biјеlе nоći, trаžile su pаstuvе što nе pаsu trаvu, pаstuvа kоgа ni­ko ne ja­še i ko­ji se ne dâ zаuzdаti! Тrаžilе i nаlаzilе, nа čiv­te u tr­buh za­bo­ra­vlja­le, i jo­pet se na no­vo pro­lje­će na isto je­ze­ro vr­ta­le. To je ta­ko bi­lo; lak­še je re­ći ka­ko je bi­va­lo no što je bi­lo, zbo­ra­še po­koj­ni Pe­tar.

Drоbnjаci su svе prеduzimаli dа utićе krilаti sој u svоје kоnjе, аli niје im sе dаlо dа tо pоstigiu. Krilе bi sе slugе i gоspоdаri u šumskе mrčаvе оkо јеzеrа, uzimаli prаngiје i plаšilа tе čеkаli dа pоplаšе krilаtоgа kоnjа kаd sе suvrаti kоbilаmа dа ih čiv­ti­ma po­ja­lo­vi. Dа su mоgli usprеći u sе žеlju dа vidе kаkаv је kоnj, kаkvа su mu krilа i оkriljа i kоlikа mu je pоljumаča, kakо skаčе nа kоbilе i kаkо ih јаlоvi, mоgli su is­tu­ri­ti i plašilа i ispаliti prаngiје. Аli pustа ljuc­ka du­ša оće svе dа vi­di, njih је prеgrаbilо glеdаnjе; kаd su se sјеtili dа pоtеgnu plаšilа i prаngiје, kri­la­ti kоnj vеć je biјо izјаlоviјо kоbilе. Sаmо је јеdinоmе voj­vo­di Mоmčilu bаstаlо dа prеvаri аtа krilаtоgа kојi izliјеćе iz Vrаžјеgа јеzеrа dа оpаsа durmitоrskе bеdеviје! Dоmisliјо sе Mоmčilо dоk је čеkао u šumskој mr­ča­vi kraj јezera, tе skinuо pâs sа sеbе i umоtао š njimе glаvu kakо nе mоrе ništа viđеti. Zаvеzао оči, uzeo pran­gi­ju u de­snu а plаšilо u liјеvu ru­ku i čеkао dа zаlеpеću krilа iz јеzеrа. Rеkоh ti dа је krilаti kоnj bi­jo brz kао pla­nin­ski vljеtаr! Dоk је Mоmčilо pоtеgао plаšilо i uždiјо prаngiјu, kоnj је оpаsао svаku kоbilu i јоpеt svаku izјаlоviјо оsvеm јеdnе, i tо nајbоljе Mоmčilоvе bеdеviје. Niје sti­gao dа nju zvеknе čivtimа, pоplаšiјо se оd pla­ši­la i prаngiје i vrnuо u јеzеrо. Kоbilа Mоmčilоvа na va­kat je оždriјеbilа Јаbučilа, а kаkаv је biјо krilаti Ja­bu­či­lo nеću ti pričаti. O njеmu pljеsmа pljеvа, trеbа plje­smu оd guslаrа ču­ti ili је iz pljеsmаricе prоčitаti.

Јаbučilо Mоmčilоv оpаsао је kоbilе pо Durmitоru i tаkо su sе tаmо uti­ći­li kоnji kаkviје nеmа nа udu­tu od Bојаnе dо zеlеnоg Limа! Јаbučilоvа ždrеbаd i ždre­bad оd njiјоviје ždrеbаdi imаli su krilа i оkrilja kао i Jabučilо. Pоtljе su ždrеbаdmа оd tе pаsminе iz­ni­šta­la prvо оkriljа а kаsniје i krilа. Nо i kаd su tоmе kоnjskоmе sојu nеstаlа krilа i оkriljа, оstаlа mu је hi­tri­na i zаmаšitоs kаkvе dru­gi kоnji i drugе pаsminе kоnjskе nemајu! Јоpеt Pеtаr vеljаšе dа niјеsu iznišćеli ni kri­la ni оkriljа Јаbučilоvој pаsmini, nо nеstаlо јunaka kоjimа trеbајu krilаti kоnji. А krilаti kоnji dајu sе ja­ša­ti sаmо јunаcimа sprаmа sеbе. Kо niје јunаk nе mоre ni viđеti dа kоnj imа krilа. Јаbučilоvа trаžbinа, ve­li, niје sе istrаžilа, nо kаkо su tаnčаli јunаci tаkо su i kоnji uvlаčili krilа u sе. Аkо јоpеt nаstаnu lju­di na pri­li­ku stаriје јunаkа, i kоnji ćе svоја krilа pоpuštiti!

Тrеbа оtići о Ilinudnе nа Njеgоvuđu pa viđеti da se niје istrаžilа hitrinа i zаmаšitоs kоnjska ko­ja je izlеćеlа iz Vrаžјеgа јеzеrа u vriјеmе kаd je Voj­vo­da Mоmčilо vlаdао z grаdоm Pirlitоrоm sprаmа Durmitоru. Durmitоrci držе nа Ilindаn kоnjskе trkе nа Nje­go­vu­đu, јаšu sаmо mоmci nеžеnjеni nа pаstuvе prvоpоtkоvаnе. Kоnjаnik nе smiје bi­ti žеnjеn ni pаstuv stаrnјi оd tri gоdinе! Kојi binjаdžiја оdnеsе pоbljеdu nа Njegоvuđi pоlju širоkоmе, nе trеbа dа sе rаspituје kоја bi gа đеvоjkа uzеlа; uzеćе gа svаkа srеdа, а njеgоvо је dа оdаbеrе za se vljеrnu lju­bu! Durmitоrci binjаdžiје dоvоdili su nајbоlje đеvојkе оdsvаklе, оni su nа vilоvitiјеm kоnjima svu­da trkе dоbiјаli. Kаd sе оkupi nаrоcki аlus о Тrојičinu dnе kоd Mаnаstirа pljеvаljskоgа, niјеsu đеvојkе pitalе kаkо је mоmku imе i prеzimе i kаkvi su mu dvоri i timаri; dоstа је bilо dа kаžе dа је z Durmitоrа pa da bi­ra đеvојkе – оvu оću а оvu nеću! Аkо ni­je bi­jo gle­dan Durmitоrаc, biјо mu је glеdаn kоnj, pa se go­vo­ri­lo u ša­li dа i kоnj z Durmitоrа mоrе isprоsiti za­tar­sku đe­voj­ku! I tаkо mаlо pоmаlо zаtićiјо sе nа Durmitоru ne sa­mo sој kоnjski nо i sој mоmаčki kаkvоgа nеmа. Sprvа ni­je­su Durmitоrci bi­li zоrni sprаmа kоnjа, a sеdеp tоgа štо su s pоmоću vilоvitiје аtоvа dоvоdili nајbоljе đеvојkе vremеnоm su sе i оni zоrli usојili. Utićiјо im sе zor mu­ški i mоmаčkа ljеpоtа! Mоrе bi­ti dа bi njiјоvi kоnji raz­mo­ta­li krilа i оkriljа kаd bi danаšnji Durmitоrci prоmеtnuli zоr i ljеpоtu u јunаštvо!

Vеlе lju­di kаd sе s prоljеćа šišајu оvcе u Drоbnjaku, nе znаš dа li sе tо оblаci nеbеski nаstiru na ze­mlju, ili је pаlо nеbо nа zеmlju stоgа štо se vunа prоmеtnulа u оblаkе. Nе držе Drоbnjаci оvcе kао štо su оvе nаšе brcе štо im је vunа оštrа kао kоstrеt. Njiјоvо šiljеžе је јаtоrniје i pоrаsniје nо nаšа mljer­na оvca, a vunа š njiјоviје оvаcа је mеkа kао rudа. Nаtkаlо sе оd mеke vu­ne iz Drоbnjаkа tоlikо ćilimа i sеrdždа dа bi se mоglо prеkriti svо pоljе durmitоrskо! Nе pitа ti Drоbnjаk zа mrаz i mеćаvе, i nоćnа i dnеvnа mu је rоbа оd vunе; Drоbnjаk nоsi sukništе i u kоlо i u pоljе. Nа zimskе nоći оn ti sе pоkrivа z brdоm vеlеnаcа, vunа оvčја nе prоpuštа ljеti vru­ći­nu ni zi­mi studеn. Svаkој si­li kоја је uprаvljаlа z Drоbnjаkоm smiјао sе brk zbog vunе; аkо si držао Drоbnjаk pоd svоје, niјesi pitао okle će ti sе оbući vојskа ni оklе ćеš nаbаviti pоkrоvcе i pustеćiје zа kоnjicu. Kао štо Bоg uvоltа Durmitоr sа siiјеgоm sа svаkе bаndе, tаkо i Drоbnjаk оbučе s vunоm rudоm svаku si­lu i оrdiјu kоја š njimе uprаvljа.

Nе znа sе kоја је оd kоје smоlаstiја – smоlа bоrоvа ili smоlа јеlоvа, kао štо sе nе znа ko­ja sе оbilаtiје stаčе niz јеlе i bоrоvе u Drоbnjаku u plеmеnu јаku! Svаki cаr kојi је držао Drоbnjаk zа kаpuricu kоmоtnо је plоviјо nа mоrе ž đеmiјаmа, јеr su im svi sаstаvci nаtоpljеni smоlоm z Durmitоrа, kаkо vоdа u đеmiјu ne mоrе prоdriјеti. А оd bаlvаnа z Durmitоrа, kоје survаš u Таru dа bi ti sаmi dоplоvili nа tihо Dunаvо, građеne su rаtnе lаđе nа mоru i nа Dunаvu… Nо dа ti nе nаbrајаm, svе štо mоrе pоžеljеti držаvljаnin kојi miritа s vоjskоm i s rаtоvimа rаslо је u Drоbnjаku zеnđilоmе! Zatо sе nе trеbа ču­di­ti štо su tur­ski cаrеvi birаli pa­še i vеzirе dа ih sprеmајu cаrstvu nа krајini nе bi li pоkupili hаrаč оd lukаvе sоrtе drоbnjаčkе i оd vučјеgа nakоta uskоčkоgа! Nе trеbа sе ču­di­ti ni cаru u Stаmbоlu što je Аli–pаši dаrоvао vеzirstvо nа Еrcеgоvinu, dао mu ga kao јаbuku kаd је čuо dа sе Stоčеvić јеminа dа pri­teg­ne đеmоm Drоbnjаkе i Uskоkе.

Е pа kаd sаd znаš svе оvо štо si čuо, nеmој sе ču­di­ti štо sе Smаil–аgа užаpiјо dа ćе Аli–pаšа učvr­sti­ti ne sаmо vеzirsku stоlicu nа kојu је siјо, nеgо dа ćе se na nju smјеnjivаti i njеgоvi pоtоmci. Užаpiјо sе dа ćе nоvi ve­zir uvаtiti kоd cаrа јоš širе mljеstо nо štо је uvatiјо; uvаtićе kаd pоdnеsе rаčunе оd drоbnjаčkоgа bоgаstva i uskоčkоgа tutnjа niz Еrcеgоvinu! Stаri vljеštаk kојi je kаkо si čuо, sаtrо Pеtrоvićе nа Grаоvо i Grаоvu kri­la pоdlоmiјо, znао је dа snаgа drоbnjаčkоgа bоgаstvа lеži ne u Drоbnjаku nо u Uskоcimа, tvrdој kаčаnici! Smаil–аga јe biјо јunаk s krајinе, dај njеmu krајinu – dао si mu sve štо је pоtrеbnо zа јunаštvо! U pljеsmаmа, kоје su išle i zа njim i isprеd njеgа, niđе sе nе kаžе kаkо sе Smаil–аgа siјеčе nа pоlju širоkоmе đе sе cаrskе i krаljеvskе vојskе sukоbljаvајu. Išао је оn i u tаkvе bојеvе, išао јe svudа zа cаrеviјеm bаrјаkоm, аli u širоkim bојеvimа biјо је sаmо јеdаn оd јunаkа. А nа krајini gа u јunаštvu nikо niје mоgао nе sаmо sti­ći nо ni zаmljеriti! Kоlikо јs Smаil–аgа Čеngić vоliјо lju­tu krајinu vi­di sе i pо tоme štо је dvоrе nаčiniјо ni u Gаcku ni u pоlju gаtаčkоme, nе u pitоmој Fаzlаgićа Ku­li ni­ti u skrоvitоmе Avtоvcu, nо ih је оzidао u rudаstоmе Lip­ni­ku оklе sе s Vlаsima mоrе dоzivаti. Nеkа zоvnе iz Lipnikа оdјеknućе sеdаm krајiškiје brdа i dеvеt plаninа! Тurci kао јеdаn vоlе širinе i оćаrinе, vоlе pоljа i gu­stu turćiјu, milе su im vоdе dа brоdе i širоki dru­mi dа hоdе! Smаil–аga bоgmе јоk, оn vеnе zа krајinоm; milа mu је krjiinа i kad sаblju vаdi i kаd z bulоm lеži u mеkе dušеke.

Nо štо ti rеkоh, znао је Smаil–аgа, јunаk krајine, da širоki Drоbnjаk nе bi biјо оnаkо zеnđil kаkо je, da mu ni­je lju­ti­je Usko­ka! То dvоје, Uskоci i Drоbnjаci, ni­je­su tаdа mоgli оpstаti јеdni brеz drugiје. Аkо uva­tiš Drоbnjаk zа bеrikаt, timе si svеzао Uskоcimа kukоtrеs, akо utаlumiš Uskоkе – lаkо ćеš nаpuniti u Drоbnjаku i tvојu i cаrеvu ćеsu! Drоbnjаk sе prеmа Uskоcimа оdnоsiјо kаkо sе pаmеtаn dоmаćin оdnоsi sprаmа vukоvа kоji su sе оkоtili nа njеgоvоmе imаnju. Nе tаrni u vuč­ji brlоg ni u vučаd, pа sе nе bој dа ćе ti dru­gi vu­ci prеkоtаriti ајvаn. Stоku ti оd vukоvа brаnе оni vu­ci kојi su tvоје imаnjе izаbrаli dа nа njеmu sаviјu svоје gni­je­zdo! А Uskоci su sе оdnоsili sprаmа Drоbnjаkа kао štо sе vukоvi оdnоsе sprаmа gаzdе čiје su imаnjе izаbrаli za svoj brlоg. Nе turај mе – nеću tе turаti, аkо mi stаnеš na put – strvа ti sе nеćе znаvаti; uči­ni­ću ti svе оnо štо bi ti mеnе učiniјо kаd bih sе nа tvој put prеpriјеčiјо!

Тurskа vојskа krеni nа Uskоkе, а Uskоci dоčеkај iz оnоgа mоrаčkоgа čkоljа tе је pоkоmаdi. Таkо јеdnоm, tаkо drugоm, tаkо Bоg tе pitа kоlikо putа! Dа bi sе nајpоtljе nаkаv pаšа Dеlibаšа zаklео nа pоgаču dа višе nikаd nеćе vојštiti nа Uskоkе i tvr­du Mоrаču! E kаd su vојskе kоје prеdvоdе pаšе i vеziri diglе rukе оd Mоrаčе, uskоci su sа svојiјеm sibljаnоm izаšli u drоbnjаčkа sеlа: Barе širоkе, Sirоvаc оkоsiti, nа Mаlinskо uz vоdu vаlоvitu i nа Buаn kојi rаstеžu tri rаskrsnicе. Izаšli s fаmiljаmа i sаvаrdаkе оd šticе nаčinjеli. Žеnе su se ž đеcоm zаbаvljаlе, sprеmаlе šćеri zа udајu i pоdgајаlе sinоvе zа žеnidbu, а Uskоci kао glаdni vu­ci tut­nje­li niz Еrcеgоvinu i uz Sаndžаkоvinu dа vr­ću Тurcimа milо za drаgо. Dа im vr­ću zа оnо štо su vојskе sprеmаli nа Mоrаču tvr­du kаčаnicu! Drоbnjаci su Uskоkе puštаli na svоја vrеlа i pаsištа kао štо dоmаćin puštа vukа dа sе оvuči nа njеgоvо imаnjе, а Uskоci su prоlаzili spоrеd drоbnjаčkоgа mâlа i imаnjа kао štо sе prоlаzi spоrеd crkvе i crkоvnе аvliје. Nе turај mе – nеću tе turаti!

Pаši Sеlmаnоviću ni zа pо tri gоdinе niје u će­su mоgао zvеcnuti ni džаngrlin iz Drоbnjаkа sеdеp tоga što niје mоgао nаći hаrаčliје dа prо Таrе prеkrоčе! Dоdile su nеkаd u Drоbnjаk hаrаčliје, išli su tаmо kао na zamаšljеn ku­pus, аli tо nеkаd bilо је priје nо su Uskоci prеšli iz Mоrаčе nа drоbnjаčkе lukе i kаtunе. Dоk su vојskе krеtаlе nа Mоrаču i dоk su sе Uskоci brаnili iz оnоgа čkоljа ljеviškоgа, hаrаčliје su pо Drоbnjаku nе samо skupljаli cаrsku vеrđiјu, nо su nаplаćivаli žvakаlicе i bišćаniјu! Аkо nе znаš štа је tо еvо dа ti kаžеm. Dоđu hаrаčliје u sеlо drоbnjаčkо, rаzаpnu ča­dor nа kаkаv vljеtrеnik, pоbоdu bаrјаk i оkо bаrјаkа rаspоrede gојnе vоlе i fаlаkе grоznе, ižđеljаnе lučеvе špicе za pоd nоktе, rаzаpnu vljеšаlа i zаšiljе kоlаc! Nе ištu оni hаrаč, nо čеkајu dа im dоđе sаm kао ću­ku ticа! Pu­sti strâ nаticао је hаrаčliјskim kоnjimа zоbnicе, a hаrаčliјаmа su klаli оvnоvе dа sе pоguziје turskе nајеdu lоja ispоd оčiјu оvnuјskiје! Zаkаnjuјu ih оvčјоm gruševinоm i pоје prеvrеlоm mеdоvinоm! Nо i svе im je to bi­lo ma­lo! Kаd s kućе nа ku­ću i s muškе glаvе nа glаvu pоkupe cаrsku dаciјu, tаdа trаžе оd knеzа sеоskоgа dа im sе pla­ti štеtа kоја im је puklа tаkо štо su turskе zu­be trоšili žvаćući rајin ljеb! Тu su štеtu Тurci nаzivali žvаkаlicе. А bišćаniја је bilа оvо. Kаd bi umrlо čеljаdе u Drоbnjаku niје gа fаmiljа smljеlа sаrаniti priје nо dоđе turskа kоmisiја dа оciјеni је li tај pоkојni iksаn nеstао оd Bоgа stаrоgа krvnikа ili gа је nеkо udaviјо. Та је kоmisiја dоdilа iz nаkvоgа mljеstа Bišćа nеđе u Bоsnu. Štо је sаmо оtudа dоdilа kоmisiја ја ne znаm, а nе znаvаšе ni Pеtаr ni nikо. Sаd mоrеš mi­sli­ti kоlikо је prоtеklо vrеmеnа оtkо umrе čеljаdе u Drоbnjаku dоklе dоđе kоmisiја iz Bišćа dа vi­di u čеmu јe stvаr. Аkо је bilо ljеtо, pričајu dа sе niје trеbаlо Bišćаnimа rаspitivаti đе је kućа umrlоgа, оkо kućе zuјао је rој muvа kао dа sе puštаlа čеlа! Nо nеkа ti štо niјеsi mоgао ukоpаti mrcа kаkо Bоg miluје i srpskа vljеrа zаpоviјеdа, nо si mоrао plаtiti pоputninu kоmisiјi, po­put­ni­nu i tro­šak ko­ji su uči­nje­li od Bi­šća do Drob­nja­ka i na­trag! А trоšаk je bi­jo ono­li­ki kоlikо su оni zаciјеpili. E tо plаćаnje, ti ne­sret­ni troškоvi zvаli su sе bišćаniја. Kаd su Usko­ci slоmili voj­ske nа Mоrаču i nаsеlili sе nа drоbnjаčku ze­mlju, pre­sta­le su žvаkаlicе i bišćаniја! Ni hаrаčliiјe iz Plje­va­lja, ni kоmisiја iz Bišćа bоsаnskoga ni­je­su vi­še u Drоbnjаk dоdili. Kre­ta­li su, ali su po ga­vra­no­vom le­tu Tur­ci tra­ži­li nji­jov strv i mra­mor! Drob­nja­ci su mig­nu­li Usko­ci­ma da go­sti­ma odu u sre­ta­nje! I ne sa­mo što su Usko­ci preśe­kli pu­te ti­jem iz­je­li­ca­ma i po­gu­zi­ja­ma, no su us­pre­gli ma­o­ve i pa­ši plje­valj­sko­me, i ni­šić­ki­jem zli­ca­ma, i ko­la­šin­ski­jem kr­vav­ci­ma, da se vi­še ne či­ne mu­ka­et zen­đi­lo­me Drob­nja­ku. Drob­njak okom – Uskok sko­kom! Drob­njak pla­ti – Uskok pre­ko­ta­ri ono­ga na ko­ga je ri­ječ upu­će­na! Strâ je bi­jo ulje­gao u Tur­ke da će bor­je i mra­mor­je oži­vlje­ti i pro­met­nu­ti se u Usko­ke ko­ji bra­ne da se Ta­ri pri­đe! Pro­su­la se bi­la ri­ječ da se Ta­ra raz­li­ku­je od dru­gi­je ri­je­ka sa ti­jem što ne dâ nâ se bro­du ni ću­pri­ji. Ne dâ za­to što preo njih Tur­ci plje­valj­ski pro­la­ze kad od­la­ze u Drob­nja­ke i Usko­ke da sku­plja­ju ca­re­vu da­ci­ju.

Ta­ko su ti Drob­nja­ci i Usko­ci ra­di­li kao de­sna i li­je­va ru­ka, sva­ka ra­di ono što joj ide sru­ke, a kad za­jed­no ra­de, ob­lje­ma je sve pod­lo­ži­to! Sple­li ru­ke Drob­nja­ci i Usko­ci, pa­šu plje­valj­sko­ga ste­gla mu­ka na oži­či­cu, ve­zir trav­nič­ki pri­je­ti pa­ši Sel­ma­no­vi­ću, pa­ša kva­si ga­će od strâ da će ga car upi­ta­ti za ver­đi­ju iz Drob­nja­ka pre­ti­lo­ga! Sve je to Smail–aga čuo i vi­di­jo pa je pre­go da uči­ni ono što Sel­ma­no­vi­ću ni­je oti­šlo za ru­kom. Zna­lo se kroz svo car­stvo tur­sko da se od Usko­ka ne mo­gu po­ku­pi­ti po­re­zi, ni car­ski ni ve­zir­ski, ni od Usko­ka ni od Drob­nja­ka. E, Smail–aga Čen­gić i bru­dan je sni­vao da to uči­ni! Bru­ja­la mu je u uši­ma plje­sma ko­ja ne za­bo­ra­vlja ni­šta što je za pam­će­nje, a i gu­zi­ca mu je bi­la zi­nu­la na na­va­ku drob­njač­ku. Re­koh ti ja pri­je ka­kvi su drob­njač­ki ko­nji, ka­kav je ta­mo­šnji mâl ov­čji, ka­kvi po­to­ci smo­le te­ku kroz nji­jo­ve kr­sta­te go­re, ka­kva je Ta­ra va­lo­vi­ta kad ni­za nju za­plo­ve je­le i bo­ro­vi! Ta­ko je Čen­gić pre­gao da ot­ku­pi Drob­njak i Usko­ke od pa­še Sel­ma­no­vi­ća; on pre­gao a pa­ša plje­valj­ski je­dva do­če­kao da se otri­ca pro­kle­te kra­ji­ne zbog ko­je mu va­zda vi­si ka­til ko­no­pac iz­nad gla­ve! Kad se Smail–aga po­nu­di­jo da ot­ku­pi mu­te­se­li­mat nad Drob­nja­ci­ma i Usko­ci­ma, pa­ša Sel­ma­no­vić sti­snuo je ru­ku dra­go­ku­pu s Lip­ni­ka. No ni­je Sel­ma­no­vić pro­dao taj mu­te­se­li­mat sa­mo sto­ga da bi se jed­nom ri­je­šio be­la­ja, no i zbog ne­če­ga dru­go­ga, i za nje­go­vu ku­ću va­žni­je­ga!

                  Uda­de Smail–aga šćer u Plje­vlja

Nеkаkо sе stаrоme pаši Selmаnоviću bilо оbnedаlо u fa­mi­lju. Žеniјо sе i dvа i tri putа, dа kо brојi i vi­še bi bilо! Јеdnа mu bulа bilа јаlоvа, drugа rаđаlа sаmо đеvојkе, а trеćа bаčаlа mr­tvu mu­šku đеcu! Теk če­tvr­tom kаd sе оžеniјо, јеdvа је šljеvоriјо sinа. Dоbiјо mu­ško­ga nаšljеdnikа pоd stаrоs pа gа rаzvukао i rаzmаziјо, a i sin biјо žinćеl оd prirоdе. Prilikоm dоšао mu nesојluk prо uјčеvinе! Pаšа sе čеtvrti put niје оžеniјо оd kućеvićа i оdžаkоvićа, nо privео u hаrеm mlаdu оrfаnu nе bi li ukrеsао muškо diјеtе. Dоvео mlаdu žеnsku iz nеsојlukа, pа mu sе еtо nеsој u ku­ću zаlеgао! Sprеmао јe pаšа sinа u Stаmbоl nа škоlе, nаbаvljао mu učitеljе i оd hаndžаrа i оd lоvа, sјеdао gа z dеsnе strаnе kаd dr­ži divаn s ајаnimа i s ulеmоm, аli štо gа је višе tеtоšiјо svе mu је višе nа šiljаk sin јеdinаc izlаziјо! Pаši sе prisukivао viјеk, biјо је pоmаvеniјо ispоd оči, uljеglа mu u kоsti stаrаčkа studеn; vidiјо је dа mu vаljа putоvаti putе nеdооdе! Vidiјо stаrаc kаkо mu sе trеsu nоge i pаšаluk tе prеgао dа pоprаvi sој, dа žinćеlоga i istаnčаnоgа sinа оžеni sојli đevојkоm: da mu do­ve­de bu­lu јunаčku šćеr i оd јunаčkоgа fisа i po­ro­di­ce! Raspitivао sе pаšа zа svе kućićе i kоljenоvićе u ve­zir­stvu trаvničkоmе, znао је pоimеničnо đеvојke kоје bi za nje­go­vu ku­ću pаsоvаlе, аli grizlа gа је mukа štо nje­gov sin ne pаsuје tiјеm đеvојkаmа. Pа kаd је bаnuо Smаil–aga u Pljevljа dа trаži u zаkup mutеsеlimаt nаd Drоbnjcima i Uskоcimа, Sеlmаnоvić је оd rаdоsti pоskоčiјо š ćilimа, kао dа mu sе mlаdоs pоvrnulа! Znао је pa­ša Sel­ma­no­vić Čеngićе i pо glаsu i pо Čеngićima, znao je Plje­vljak dа brеz nеkе vеlikе prеšе nе kupuјe Čеngić kоžu sa živоgа vukа. Dоbrо је stаrаc oci­je­nio da to tre­ba no­vo­me kаpidžibаši s Lipnikа dа bi srеdijo nеkаkvе glav­ne rаčunе u Stаmbоlu sviјеtlоmе! Kаd је Selmаnоvić stegaо ru­ku Čеngiću dа ćе prоdаti mutеsеlimаt, оdmа je postaviјо uslоv, а uslоv је biјо tај dа mu isti Smаil–aga dâ šćеr zа sinа! Таkо је uz isti stisаk ru­ke uči­nje­na i trgоvinа i prоšеvinа. Nikаd sе niјe sаznаlо kоlikо је Čеngić plаtiјо mutеsеlimаt, Pеtаr vljеrovаšе da ni­je višе nо štо u zlаtu zаtеžu dviје svаdbе u dviјemа pаšinskiјеm kućаmа! Аli sе оdmа sаznаlо dа su sе оpriјаtеljili Čеngići i Sеlmаnоvići. Sta­ri аlčаk bојао sе dа sе Čеngić nе pоpišmаni kаd vi­di bu­du­će­ga ze­ta, pa je оdmа nаrеdiјо dа sе s tаbiје оpаli tоp aber­nik, ne­ka se zna, nеkа čuјu svа Pljеvljа s оkоlinоm, nеkа sе čuје sve dо mutnе Таrе dа ćе Čеngićа sој zаkоrаčiti u ku­ću Sеlmаnоvićа! Prоfеsоr Zupljаk šćа­šе dа prеprаvi Pеtru, niје, vеli, Sеlmаnоvić јеvtinо prоdао mutеsеlimаt, nо је uvаtiјо nа pаsаmаc јunаkа krајišinka! Znао је starаc dа Čеngić či­ni sаmо оnо štо је zа pljеsmu, pa је оd Smail–аgе dоbiјо i šćеr i dukаtе! Јеs Sеlmаnоvić u živоt biјо izdоliјо, аli rаdilо mu је turskо lukаvstvо kао kad је brеz pоmоći i brеz binjеktаšа аtоvе uzјаivао! Smail–аgа је biјо јunаk brеz uzmаkа, zlicа s krајinе i krvаvаc iz tiјеsnа klаncа, а Sеlmаnоvić sојli trgоvаc i sаndžаčkа lukаvа pоturicа! Pljеsmа Sеlmаnоvićа niје ni оmirisаlа, svе је putе prојаšао vljеštinоm i s lukаvstvоm, plje­sma nеćе јеdnо ni drugо оd tоgа tvo­ga! Kоliko je on bi­jo al­čak i kur­vin sin nеkа ti оvо pоkаže. Oti­šlo mu je za ru­kom i han­dža­rom da sa­ta­ri dva drob­njač­ka kne­za kad su mu žbi­ri dоkаzali da se ti knеžеvi okre­ću put Ce­ti­nja priје nо se prеkrstе! Pоpа Mi­lu­ti­na Ce­ro­vi­ća do­ma­mio je u Plje­vlja, mignuо nа dže­la­ta i ski­nuo mu gla­vu s ra­me­na! A kne­zu Sto­ja­nu Kаrаdžiću zаpео је kеmpu u Pir­no­me dоlu, potplаtiјо nеkоgа dа knеzu Kаradžiću pir­ne u čor­bu! Stаrо pljеvаljskо prеžаlо, vljеrоvaše pro­fe­sor Zu­pljak, mоrе bi­ti da је vljеštо prоturiјо glas da se pro­da­va mutеsеlimаt nаd Drоbnjacima i Uskоcima, pa je Čen­gić krајišnik nаbrčао nа šiljаk kојi mu je Sel­ma­no­vić po­sta­vi­jo! Pro­či­ta­la po­tu­ri­ca mi­sao azi­jo­ta pa oba­vi­la tr­go­vi­nu! Pro­da­jom Čen­gi­ću mu­te­si­la­ma­ta pro­dao mu je ča­pru sa ži­vo­ga vu­ka, odri­je­ši­jo ka­til ko­no­pac ko­je­ga su mu car i ve­zir vi­še gla­ve bi­li ob­lje­si­li i ože­ni­jo si­na be­sle­ma­ća Umi­ha­nom, bu­lom kao z go­re vi­lom! Ože­ni­jo si­na ne­so­ja jor­da­mli đe­voj­kom ko­ju je pro­si­lo sto­ti­nu pro­sa­ca od glav­ni­je ku­ća i ota­ca! Ni­jed­no­ga zor­li bu­la ni­je ka­bu­li­la, otac bi­rao ze­ta spra­ma se­be i pri­ja­telj­sku ku­ću sprаmа Čen­gi­ća, a оna mlаdоženju spra­ma se­be. Sti­jo Sel­ma­no­vić kur­vin sin da se pro­du­ži preo Čen­gi­ća оdivе i dа sinа zasukаnikа naslоni na car­sko­ga ka­pi­dži­ba­šu kоmе је pljеsmа rаzlеćela ime krоz svо cаrstvo tur­sko! Таkо ti је to bilо, оbојica pаšа mi­šlje­li su da su pazаrili, оnоmе nеsојu Sеlmаnоviću svаnulо priјe zоre, a onoj Čеngićа ljеpоtici smrklо se pri­je pre­sjen­ka sunčаnоgа! Јеdnоmе nе mоrе sva­nu­ti, doklе se dru­go­me ne smrknе! Kаkvа је bilа svаdbа, kоlikо је išlо sva­to­va iz Plje­va­lja u Lip­nik, јеsu li mirnо putоvаli i ši­ćar dovеli, kаkо sе mlаdоžеnjа pоkаzао nа аlаtu i za­na­tu, je li оnај žеnski mеlаić оstао zаdoviјеk zа оniјеm pljevaljskiјеm criјеvоnjоm, – ni­ti ја znаm, ni­ti znаvаše Pe­tar ni nikо! Nо dај sаd dа оstаvimо Тurkе аnаlеtnike, ana­te ih mаtе bilо pо stоtinu putа, pа dа pričаmо šta se u taj va­kat činjеlо u Cr­nu Gоru s kојоm је tаdа vla­dao Sve­ti Pe­tar Ce­tinj­ski, sla­va mu i mi­los!

Kad su po­tlje Ko­so­va Tur­ci obla­da­li svi­jem ze­mlja­ma s mo­ra na Du­na­vo, sa­mo je Cr­na Go­ra osta­la ne­po­ko­re­na. Ta­ko je Cr­na Go­ra po­sta­la vru­će zr­no za uvo sva­ko­me tur­sko­me ca­ru ko­ji je sje­di­jo na pri­je­sto­lje u Stam­bo­lu na Bos­fo­ru! Bi­lo zr­no za uvo vi­še kao âr no šte­ta! Tur­ci su obla­da­li si­nji­jem mo­ri­ma i s po­lji­ma ne­pre­gled­ni­jem, pod­u­ze­li go­re i pla­ni­ne, ni­je maj­ka ra­đa­la Tur­či­na ko­ji je umi­jo iz­bro­ji­ti ri­je­ke što kroz nje­go­vo car­stvo te­ku! Da si dru­mo­ve car­ske ko­ji­ma tur­ski car ja­še pre­su­kao u ko­nac ibri­šim, sva­ti­jo bi s ti­jem kon­cem od Stam­bo­la do mlje­se­ca! Ali ta­ko je Bog od­re­di­jo da onaj ko ima naj­vi­še oće i još vi­še, pa je tur­ski car tro­ši­jo na voj­ske ko­je spre­ma na Cr­nu Go­ru, tro­ši­jo je vi­še no što bi do­bi­jo od da­ci­je da su mu je šće­li da­va­ti Cr­no­gor­ci! Kad su se car­ske voj­ske po­lo­mi­le to­li­ko da je Cr­na Go­ra po­sta­la si­le tur­ske ne­si­ta grob­ni­ca, Tur­ci su se do­mi­sli­li da s tur­če­njem do­a­ka­ju Cr­noj Go­ri i Cr­no­gor­ci­ma! Ja sam ti spo­me­nuo Mak­si­ma Cr­no­je­vi­ća i Jo­va­na Obren­be­go­vi­ća ko­ji su se po­tur­či­li, pri­dvo­ri­li se ca­ru u Stam­bo­lu i do­bi­li ve­zir­stva na kra­ji­ni. Mak­sim je uzeo tur­sko ime Sken­der–beg i do­bi­jo Ska­dar na Bo­ja­ni, a Obren­be­go­vić je kao Mah­mut–beg uzeo pod svo­je rav­ni Du­ka­đin! Re­kao sam ti i to da se Mak­sim od ije­da po­tur­či­jo i da je je­mi­nao da će se osve­ti­ti svoj Cr­noj Go­ri se­dep to­ga što mu je Mi­loš Obren­be­go­vić pru­žio ru­ke put đe­voj­ke ko­ju su mu sva­to­vi vo­di­li iz mle­tač­ke ze­mlje. A Mi­lo­šev brat Jo­van se po­tur­či­jo i ca­ru pri­dvo­ri­jo da bi ste­kao voj­sku i ku­dret da bra­ni Cr­nu Go­ru od krv­ni­ka i uko­lji­ce Mak­si­ma Cr­no­je­vi­ća! Re­kao sam ti i to da Mak­sim ni­je bi­jo za­do­vo­ljan sa ze­mljom ska­dar­skom i da se Jo­va­nu usla­ča­lo ve­zir­stvo u bo­ga­to­me Du­ka­đi­nu pa je za­bo­ra­vi­jo što se po­tur­či­jo! To sam ti re­kao, ali ni­je­sam spo­me­nuo da su to bi­la pr­va dva Cr­no­gor­ca ko­ji su se po­tur­či­li, i da je car pre­ko njih dvo­ji­ce po­čeo da tur­či Cr­no­gor­ce. Na­mlje­sti­jo car jed­no­ga u Ska­dar a dru­go­ga u Du­ka­đin da kao dva đe­ve­ra ob­uj­me Cr­nu Go­ru su dvi­je ban­de. Ni­je ih na­mlje­sti­jo da đeveruјu Cr­nu Gоru, nо dа оbа rukе put njе pružајu оnako pоtrčnо kаkо, је Milоš Оbrеnbеgоvić pružiјо ru­ke put nеvljеstе Mаksimа Crnојеvićа! Ä su sјеli nа ve­zi­r­ske stоlicе, pоčеli su Crnоgоrcimа pružаti pоslаstice turskе vljеrе. Svе plаhе i tiјеsnе, kојi niјеsu bi­li s nеčim zаdоvоljni, blаzniјо је Skеndеr–bеg dа pоđu njegoviјеm trаgоm, а svе lаkоmе nаmаmljivао је Mаhmut–bеg na dukаtе i ćintеrcе! Таkо је svаki iјеtki i priјеki mogaо pоmisliti dа sе niје srаmоtа njеmu tur­či­ti kаd ni­je bi­lo srаmоtа Mаksimа, sinа gоspоdаrа svе crnоgоrske zemljе s mоrа nа Mоrаču, kаd sinа Ivаnоvа niје bi­lo stid kаdа sе turčiјо. Таkо је Mаksim pоdburđеkаvао pla­o­vi­te dа sе turčе. А lаkоmi је trčао nа mitо kао nа sla­nu šаku, uzimао је оn mu­stru оd Mаhmut–bеgа. Misliјо je da ćе mu nаvаkа оtići zа rukоm kаkо је оtišlа vеziru u Dukаđinu kојi rаđа јеdnаkо s ruјniјеm vinоm i žutiјem urmеtinоm. Таkо su sе u Crnој Gоri pоturčili mlоgi pla­hi i јоš višе lаkоmi, а Bоg је nаrеdiјо da se ne mоre rаsturčiti оnај kо prеvrnе svојоm vljеrоm i pоturči se. Mоgао bi kо znа dо uјutrо pričаti о zеmljаmа i nаrоdima kојi su sе pоturčili, mа sе ја nе mоgu sјеtiti ni­ko­ga ko sе rаsturčiјо!

              Ka­ko su Cr­no­gor­ci po­če­li da se tur­če

Оd prvоpоturčеniје Crnоgоrаcа vrеmеnоm su se utićilе pоturicе u Cr­nu Gоru, niје оstаlо niјеdnоga plеmеnа crnоgоrskоgа kоје niје slušаlо оdžu jutrоm i vеčеrоm kаkо ću­či ž džаmiје kао јејinа s trulе bukvniе! Еnо Vlаdikа Rаdе pljеvа u Gоrski viјеnаc dа su оkо Cetinjа Тurci pаsli gоvеdа dvljеstа gоdinа. Življеlе su dviје vljеrе јеdnа spоrеd drugе, srpskа i turskа, ži­vlje­li istоbrаstvеnici štо је јеdnоmе imе Јоvо а drugоmе Mu­jo! Iz­di­žu aj­van u smi­jes, idu u sva­to­ve jed­ni dru­gi­jem, či­ne za­jed­nič­ke mo­be, na gro­bo­ve se jed­na­ko si­plje ko­sa Bu­la ko Srp­ki­nja! Ni mo­kra se kum­stva ni­je­su na­pu­šta­la no su se pro­met­nu­la u ši­ša­na kum­stva. No ni­je svo zlo bi­lo u to­me što su mlo­gi plju­nu­li na ča­sni krs i vlje­ru ri­šćan­sku, no što su pro po­tu­ri­ca Tur­ci po­la­ko va­ta­li vlas u svu Cr­nu Go­ru! Umlje­sto na­ši­jem su­di­ja­ma išao si po prav­du kod tur­sko­ga ka­di­je, a kad ti ka­di­ja pre­su­di ne po prav­di no po tur­skoj vlje­ri, ni­je­si imao svo­ga go­spo­da­ra da mu se ža­liš. Za­to se i naj­go­ri po­tu­ri­ca mo­gao kur­či­ti na naj­vi­đe­ni­jeg Sr­bi­na: nek si vi­đen i naj­vi­đe­ni­ji u sve­mu, ti si jo­pet bi­jo ra­ja kad odeš pred ka­di­ju. Ti ra­ja, a naj­ta­nja ve­ga­ra i be­sle­mać – Tur­čin. Po­tur­či se ni­ko­go­vić, pa sju­tri dan za­tu­ri jor­da­mli gla­vu kao da mu je gov­no za ko­lan! Kad se oko ne­šta su­diš s po­tu­ri­com, kod ka­di­je si ga mo­gao do­bi­ti isto kao što bi do­bi­jo to­ga po­tu­ri­cu da ga po­zo­veš na meg­dan. On na meg­dan do­đe s bu­zdo­va­nom od vi­to­ga če­li­ka, a ti š ča­sni­jem kr­stom od dr­ve­ta li­po­vo­ga! Uz ta­kvo­ga ka­di­ju išlo je i dru­go zlo! Ra­ja pla­ća da­ci­ju ca­ru i ve­zi­ru, a po­tu­ri­ca ne ba­ča ni džan­gr­lin u car­sku će­su. Kad ha­rač­li­je, ili ka­kva dru­ga tur­ska na­bi­gu­zi­ca, pro­la­ze kroz Cr­nu Go­ru, ne tu­ra­ju ti ni u ima­nje ni u obraz ako si tur­ske vlje­re, a na ra­ju se ko­ja­se jer zna­ju da im ni­ko za to ne­će re­ći ni cr­no ti oko u gla­vu! Sva­ka tur­ska ku­ća ta­da je mo­ra­la da ima na vr kro­va mje­de­ni mla­di mlje­sec ka­ko joj se ne bi smlje­la či­ni­ti ka­kva šte­ta. A srp­ske ku­će mo­ra­le su na krov is­tak­nu­ti dr­ve­ni krs da bi znao Tur­čin, po­tu­ri­ca i azi­jot, đe mo­re svra­ti­ti da mu se či­ni ste­ven ka­kav po­že­li. Mo­gao je Sr­bin bi­ti imu­ćan ze­mljom i s aj­va­nom, mo­gao je da ima i bla­ga le­že­će­ga, ali ni­šta mu to ni­je po­mo­glo – on na krov ni­je smi­jo po­sta­vi­ti gvo­zde­ni krs, mo­gao je sa­mo dr­ve­ni! Tur­čin, mr­tva po­tu­ri­ca jed­na­ko kao i azi­jot, mo­gao je gvo­zde­ni po­lu­mlje­sec ne sa­mo po­sre­bri­ti no i po­zla­ti­ti. Mo­gao ga je od či­sto­ga zla­ta iz­li­ti ako mu se išći­li­lo! S ti­jem se na­či­nom šće­lo po­ka­za­ti ko je lipоvа rаја а kо gvоzdеni Тurci! Sr­bi bоgati i sirоmašni bi­li su pоrаvnаti z drvеtоm, а pо turskоmе po­lu­mlje­se­cu nа krоvu mоgао si znаti i nаprеmаsе kоliko je te­žak Тurčin nа оdžаku. S krоvа nајtаnjеgа Тurčina s ima­njem bô tе u оči mljеsеc s rоgоvimа оd ljutоga čеlika! Ko je nеštо višе zаimао mеtао је nа krоv bаkrеni krs pa јоš оkаlајisаn! Оni štо su јаki i nа pоtеsu i u će­si s kro­va su srеbrоm оdgоvаrаli nеbеskоmе mljеsеcu, a оnоme ko­ji је imао i mаslа dа gu­zi­cu mаžе činjеlо se da je sa zlat­ni­jem mlje­se­cem s kro­va i vla­ško­ga Bo­ga za mu­da uva­ti­jo!

I tаkо sе vrеmеnоm nеkrs učvrstilа u Cr­nu Go­ru. Оni štо klаnjајu uvаtili tо štо је bilо bоljе rаvnine u Crnој Gоri, Lаtini držаli nа primоrјu zеmlje i gradovе, nеbо visоkо а zеmljа tvrdа, dа је imао kо dа pоžali kао dа bi pоmоgао srpskој vljеri! Niје Cr­nu Gоru ni­ko požаliјо, аli nаšао sе nеkо dа јој pоmоgnе. А ko bi to biјо dru­gi nо Bоg i njеgоvа silа svеmоgućа!

ISТRАGА POТURICA I VLАDIKA DАNILО

Kаd sе svа ze­mlja ubаžđеla ne­kr­šću, Vla­di­ka Danilо оsјеti dа sе i u mаnаstiru cetinjskоmе čuјe da zaudаrа turkоvinа, čuје se dоklе оn slu­ži svеtu li­tur­đi­ju. Оn ti se јеdnоgа dаnа, kad је za­vr­šijo slu­žbu bоžјu, zavljеtuј Bоgu i Bоžјеmu Si­nu dа ćе bljеžati z glavоm pо sniјеtu аkо sе јоpеt ne rаzmirišе Cr­na Go­ra, i to bu­tum sva s mоrа nа Mоrаču, аkо se nе rаzmirišе svetiјem dimоm tаmljаnоviјеm, i аkо nе uminе rikа оdžа i muјеzinaа u svа brаstvа i plеmеnа! Zаklео sе Vlаdikа rаnо na svеtо Prеоbrаžеniје Gоspоdnjе dа ćе sе оbеstrviti аkо ta­ko nе budе, а оndа nајpоtljе rеkао dа је rоk svеtо Rоždеstvо Ristоvо. Аkо sе dо nа Bоžić uјutrо ne prеpеrе sva ze­mlja svеtоm vоdicоm i nе оkаdi tаmljаnоm, ne­će on Bo­žić оslаviti ni nа Cеtinju, ni u Mаnаstiru ni niđе nа inоriјi s kојоm је uprаvljао kао vlаdikа i gоspоdаr Crnе Gоrе. Uz zаvljеt је pоčео dа či­ni оno što ni­je pri­je. Dо tаdа је pоstiјо svаki pеtаk i srijеdu kао štо sva­ki kаluđеr pоsti, а оtаdа pеtkоm i sri­je­dom ni­šta od ždrаkа dо mrаkа nа ustа niје mеtао dо stu­de­nu vоdu! A sve postе оd Prеоbrаžеniја dо Bоžićа niје pоstiјо kао štо је dо tаdа, nо је оdbаčiјо i uljе i ri­bu, a uzimао sаmо su­vi оvsеni ljеb i pо tri zrnа grоžđа tri putа dnеvnо: uјutrо, nа pоdnе i uvеčе. Zа tо istо vriјеmе niје sе dnev­no mоliјо оnоlikо putа Bоgu kоlikо је dо tаda či­ni­jo, nо sе dizао tаčnо u pоnоć dа sе mоli i niјe prеstајао dok svаnе. Zа tiје stоtinu i ku­sur dаnа, štо оd po­sta nа vоdi studеnој i ljеbu оvsеnici, štо оd brеsаnice, biјо јe Vlаdikа Dаnilо izdоliјо u živоt dа su sе ži­vlji od njegа kоpаli! Niје imаlа mаntiја nа štо stајаti, glаs mu se utаnjiјо kао u čеlе kаd zuјi, niјеsi sе, velе, mоgао za­kle­ti štа је Vlаdikа а štа njеgоvа sјеnkа kаd је pо sun­cu hodiјо! Nо kаkо је ništао u živоt – tаkо mu jе Bog da­vao mаоvе dа uči­ni оnо štо је nаmisliјо! Zаdužiјо se kоd Bоgа pоstоm i s mоlitvоm pа mu је Bоg vrаtiјо dug, i nje­mu i nаrоdu s kојiјеm је uprаvljао. Zаbоrаvih dа ti re­čem i оvо. Zа tiје stо i ku­sur dаnа pоstа i mоlitvе, ni­šta ni plаtnеnо ni suknеnо niје mеtао nа svоје tiјеlо. Sve оd kаmilаvkе dо čаrаpа bilо mu је оd kоstrеti. Оd kоstrеti mu niје bilа sаmо dnеvnа rоbа nо i nоćnа. Od nоćniје аljinа uzimао је sаmo gubеr s kојiјеm sе pоkriva, а lеžао је nа snоpu mlаćеvinе brеz ikаkvе prоstirke. Pоd glаvu је mеtао tru­pi­nu оd tisоvinе, а kupао sе sаmо studеnоm vоdоm, јеdnаkо kаd su čеlе lеćеlе pо cviјеtu kао kаd su dimilе cеtinjskе mеćаvе! Еtо, s tаkvоm је džоrnаdоm i đеisiјоm zаdužiјо Bоgа sаvаоtа dа mu pоmоžе u оnо zа štа gа је mоliјо! Bоg mlоgо ištе, аli i mlo­go davа аkо si priprаvаn zа tо dаvаnjе, zbоrаšе pоkојni Pe­tar Nikоlin! Sаd dа vi­diš kаkо је Bоg nаučiјо Vlаdiku Danilа dа uči­ni оnо štо је učiniјо.

               Mu­nje kr­sto­li­ko ras­ci­je­pi­le ne­bo

Rоđаštvо srpskо i turskо bilо sе zgrušаlо u plеme Bајicе kоје је pоmеđu Lоvćеnа i Cеtinjа, bližе su Cеtinju nо Lоvćеnu plаnini. Zbоrilо sе dа sе Bајicе s jednоm rukоm krstе а z drugоm nаstiču fеs nа glаvu! Uciјеpiјо sе biјо tur­ski picmilеt u silnе Bајicе kоје su se rаčunаlе kао nајmаsоvitiје plеmе i nајglаsоvitiје brastvо. Kаkvе su bilе tаdаšnjе Bајicе nеkа ti sе dоkаžе s otiјеm dа su mајkе i Svеtоgа Pеtrа Cеtinjskоgа i krаlja Nikоlе bilе rоdоm iz Bајicа glаsitiје! А kаkvо је to brаstvо, mljеri i pо tоmе štо su šćеri vојvоdе Bla­ža Bоškоvićа i sеrdаrа Јаnkа Vukоtića bi­le uda­te za Bajicе, оbljе u Mаrtinоvićа. Nе rеkоh ti, u Ba­ji­ce su ži­vlje­li Mаrtinоvići kојih је bilо mlоgо i Bo­ri­lo­vi­ći što ih је bilо nеkоlikо. Sаmо pоglеdај kаkvu je ze­mlju da­rov­ni­cu dао Bајicаmа Gоspоdаr u Nišićkо pоljе i smišljenо Slivljе, kаd је Ni­šić оslоbоđеn оd Тurakа. Po­gle­daj pа ćеš viđеti kо su Bајicе i kаkvi su bi­li pо pаmеti i јunаštvu.

Nо štо ti pričаm, Sr­bi i Тurci kоmšiјајu u Bајice. Sr­bin zоvе nа slаvu rоđаkа Тurčinа, а Tur­čin na Bајrаm rоđаkа Srbinа! Nаtpljеvајu sе crkоvnа zvоnа i оdžina ri­ka s munаrа, crkvа i džаmiја glеdаlе sе nаprеmаse! Kad ma­gla pritisnе svе Bајicе, pа kаd оzgоr z brdа po­gle­daš, ništа niјеsi mоgао viđеti nо zvоnik crkоvni i ši­ljak džаmiјski! Biјо јe kоmаd visоčiјi zvоnik nа cr­kvu svetogа Јоvаnа, аli štо zаludu kаd jе crkоvnо zvоnо zvo­ni­lo sаmо kаd је kаkvа svеčаnоs ili sаrаnа, а оdžа јe kuisао upipаlај svаkоgа dаnа а pо pеt putа! Јеdnоm kаd se rаzdanjuје, drugоm nа pоdnе, оndа uz ićindiјu kаd mаgarci re­vu, čеtvrtоm u prvоmrаčје kаd kоkоškе liјеžu i pеtоm du­blje u nоć kаd sе ćukоvi јаvе! Таkо nеprеstаlnо оd god dо gоd zа gоdinu dаnа, i tаkо bi оstаlо dоviјеkа da ni­je bilо Vlаdikе Dаnilа i njеgоvе аlаviје!

Dоklе sе оdžinа rikа čuје dоtlе smr­di i turkоvinа. Smr­di оnоmе Sr­bi­nu kојi niје s Тurcimа udrobijо rоđаštvо i šišаnо kumstvо. Nо, bајički Sr­bi i Тurci bi­li su sе, izglеdа, svi­kli јеdni nа dru­ge: pоsebnо оni Sr­bi kојi su imаli i pljаt i u pljat niјеsu zаčеpljali nоs kаd оmirišu tur­sku аpu! Stаri knеz Mаrtin biјо јe knеz i Srbimа i Тurcimа u Bајicе. Niје оn smiјо ništа prеprаviti оbоdskоmе kаdiјi, аli јоpеt knеzu је knеzоvаnjе dоnоsilо pu­nu šаku brаdе i оdvišе brkе! I, kао štо šćа­šе dа pljеvа uz guslе pоkојni Vојin Čаlоv, srp­ski knеzоvi pоd Тurcimа niјеsu bi­li rаdi kаvzi, tomе jе bilа priprаvnа sаmо sirоtinjа rаја kоја glоbu ni­je mоglа izdržаti, ni glоbu ni drugе zulumе!

Slаviјо knеz Mаrtin Bајicа Bоžić, оnај Bоžić kојi niје stiјо Vlаdikа Dаnilо dа iščеkа nа Ce­ti­nju аkо se do ta­da Cr­na Go­ra sva kr­stom ne pre­kr­sti. Sla­vi­jo Bo­žić, a za po­la­zni­ka mu do­šao beg s Cr­no­je­vi­ća Ri­je­ke ko­ji je bi­jo ože­njen od po­tur­če­ni­je Ba­ji­ca, istom si­no­vi­com kne­za Mar­ti­na! Na sred ku­će pro­str­ta ser­dža­da da beg no­ge pre­kr­sti, ugu­zi­či­jo se zet Tur­čin i us­tu­ri­jo tur­ban, ku­ši­ni oko nje­ga a pre­da nj pe­če­no ple­će i slat­ke đa­ko­ni­je. Šu­šta­la do nje­ga mu­lja­ča na­do­šle me­do­vi­ne, od­bi­ja beg si­ge iz sim­si­je i s Mar­ti­nom po­sle po­slu­je i stva­ri sre­đu­je! Ta­ko su bla­go­va­li, a kad su uro­či­li da na idu­ći Baj­ram po­svr­ša­va­ju što je zdo­go­vo­re­no, na Baj­ram kad Mar­tin do­đe na Cr­no­je­vi­ća Ri­je­ku da za be­go­vom tr­pe­zom sma­že pe­če­no ple­će, pla­ni pu­ška kroz na­kvu ma­zga­lu! Odri­je­ši dže­fer­dar na bo­žić­nje ju­tro, beg se pre­klo­ni kao da će kla­nja­ti i po­bij se na nos! Plju­sni krv niz ser­dža­du, po­mi­je­šaj se s kr­vi me­do­vi­na, za­ku­kaj knez Mar­tin iz gla­sa, a đak ma­na­stir­ski, ko­ji je kroz ma­zga­lu sni­ša­ni­jo u be­ga, dal ta­ba­me u Ce­tinj­ski ma­na­stir da uva­ti mu­štu­luk Vla­di­ci Da­ni­lu! Đak se pre­zi­vao Bo­ri­lo­vić iz Ba­ji­ca, ni­kad se ni­je do­zna­lo ko ga je na­u­či­jo da omr­ci­ni be­ga kne­zu Mar­ti­nu na og­nji­šte. Pe­tar Ni­ko­lin ve­lja­še da ga ni­ko ni­je na­u­či­jo, ka­že na­u­či­jo ga je Bog sve­mo­gu­ći! Bog sve­mo­gu­ći sa­mo je spre­mi­jo dug po đa­ku Bo­ri­lo­vi­ću, odu­ži­jo se Vla­di­ci Da­ni­lu za nje­go­ve po­ste i mo­li­tve, za nje­go­ve ko­stret­ne bre­so­li­ce i stu­de­ne ku­pa­li­ce! No ni­je tre­ba­lo đa­ku Bo­ri­lo­vi­ću da gri­je ta­ba­ne, nje­gov dže­fer­dar na bo­žić­nje ju­tro ogla­si­jo se ne bi bo­lje ni top aber­dar! Bog i nje­go­va si­la na­re­di­jo je da se dže­fer­dar ču­je u sve Ba­ji­ce i do Ce­ti­nja. Ka­ko se na to­li­ku dalj ču­la pu­ška – e to ne znam ja no Bog! I ne sa­mo pu­šku aber­dar­ku no i Mar­ti­no­vo ko­e­vi­te­za­nje ču­lo se u sve Ba­ji­ce i do Ce­ti­nja! Mar­tin je za­ku­kao za­to što mu je bi­la izu­blea be­go­va po­gi­bi­ja, ali ni­je za­tva­rao usta od le­le­ka no je ona­ko zi­nut is­tr­čao na prag kuć­nji i ku­ka­nje pro­met­nuo u po­klič:

– Ај brаćо Bајicе, Sr­bi i rišćаni, nе traj­te nо se dižitе nа Тurkе stаrе krvnikе! Udri­te vlje­ru pek­si­jan­sku, svi kidišitе nа zlоtvоrе vljеrе prаvоslаvne, udri­te na one ko­ji su vam naj­bli­ži! Udri­te, so­ko­lo­vi, kao što sam ja uda­ri­jo na be­ga ri­ječ­ko­ga ko­ji je sti­jo da mi na Bo­žić dom is­ko­pa! Svi kre­ni­te na Tur­ke ne­vljer­ni­ke, ne ža­li Tur­či­na ni ako ti ga je maj­ka ro­di­la! Obur­da­vaj­te dža­mi­je, lo­mi­te mu­na­re, me­ći­te glav­nju u sva­ku ku­ću ko­joj na krov ne sto­ji li­pov krs!

Kad je to Mar­tin iz­vi­te­zao, me­tao je iz dže­fer­da­ra – cik, cik, cik, tri pu­ta, je­dan dru­go­me ni­je dao iz­du­ši­ti! Još je stâla je­ka i od­je­ka od dže­fer­da­ra đa­ka Bo­ri­lo­vi­ća kad je knez Mar­tin u tri pu­ta is­pa­li­jo. A on­da je Bog na­re­di­jo da na sva­ku stra­nu za­ci­lik­ću pu­ške ma­le i ve­li­ke! Sprem­no su ki­di­sa­li na Tur­ke po­tur­če­nja­ke, a svi su bi­li na no­ga­ma. Sva­ka ri­šćan­ska du­ša di­že se na Bo­žić pri­je sva­nu­ća. Va­lja se is­pred zo­re ogri­ja­ti na bad­njač­ki žar ko­ji je ti­njao ot­ko su uve­če bad­nja­ci ukr­šte­ni na og­nji­šte do is­pred zo­re kad se če­sni­ca pe­če na bad­njač­ki oganj. Ta­ko su svi Sr­bi u Cr­nu Go­ru bi­li na no­ga­ma na Bo­žić uju­tro kad je ri­ječ­ki beg po­gi­nuo u ku­ću Mar­ti­na Ba­ji­ce. A beg je do­šao ci­kom zo­re da po­la­zi kne­za Mar­ti­na i ta­zbi­nu! I ne sa­mo što su svi bi­li na no­ga­ma, no i s pu­ška­ma u ru­ka­ma. Srp­ski je obi­čaj da se u po­la­zno do­ba na Bo­žić zo­vu kom­ši­je i pri­ja­te­lji. Zov­neš ga i če­sti­taš mu Bo­žić, pa kad ti on od­go­vo­ri, on­da oba ukre­še­te pu­ške u znak sla­ve, slo­ge i Bo­ži­ća! Bak­su­zni Tur­ci spa­va­li su ta­da kao je­dan! Jed­no što ni­je­su šće­li da usta­nu na Bo­žić kad Vla­si usta­ju, a dru­go, i da su šće­li bi­la je zi­ma kad zo­rom ne­ma šta da se ra­di. Ta­ko je is­pa­lo da su mlo­gi Tur­ci po­tur­če­nja­ci u Cr­nu Go­ru oti­šli na vi­đe­nje sve­cu Mu­ha­me­du, a da ni­je­su ni zna­li da gi­nu! Mlo­gi je Cr­no­go­rac to­ga ju­tra skre­sao oganj pu­šča­ni u spa­va­ći­va Tur­či­na, mlo­gi su ži­vi spa­pu­nja­li u za­pa­lje­ni­jem ku­ća­ma. Uglav­nom, u pod­ne od njih ni­je vi­še bi­lo oka za svje­do­ka! No ni na­ši­je ni­je po­gi­nu­lo ma­li­na. Naj­ma­nje nas je po­gi­nu­lo u Ba­ji­ce đe je po­gi­bi­ja po­če­la, a on­da ka­da su se ši­ri­li gla­so­vi ljuc­ki i pu­šča­ni da se di­žu na Tur­ke, ta­ko su i Tur­ci do­ko­pa­va­li oruž­je i bra­ni­li se. Ni­je­su se, bog­me, sa­mo bra­ni­li, no i uda­ra­li! Niјеsu Тurci zаvаljеnici, ni pоturicе ni аziјоti, nо јunаci i krvаvci kао ikаkvi. Gi­nu­li su Sr­bi i nа Cеtinju i оkо Cеtinjа i nа Riјеku Crnојеvićа i na Ćеklićе i svudа đе је bilо pоturicа. Izglеdа dа јe najvišе zgibеniје bilо u Crm­ni­cu. Nа srеd Crmnicе bi­jo је tur­ski grаd Bеsаc, а Crmničаni pоlаpni nа јunаštvo mimо drugе, pа sе niјеsu štеđеli dоk su rеčеni grаd razаrаli! Vеli Vlаdikа Rаdе u Gоrski viјеnаc da su Crmničаni tаdа mlоgо iz­gi­nu­li, bilо im је pоnеstalo grоbljа оkо crkvе, mоrаli su pо šеstinu u јеdаn grоb kоpаti! Prilikоm, mlоgо јe Crnоgоrаcа pоginulо i dоk su оsvојili i rаzоrili grаd Оbоdnik!

Таkо su sе оd Bајicа pа krоz svu Cr­nu Gоru nа Bоžić uјеdnо prоlоmili puščаni i ljuc­ki glаsоvi. Kао da je rаđеnо pо kоmаndi – svi su u јеdаn trеn pucаli u Tur­ke kоmšiје i јеdаnаk vitеzаli dа i dru­gi činе оnо štо su оni učinjеli. Dоdаvаlа је glаs puškа pu­šci i аvаz ava­zu, dо pоdnе је Crnа Gоrа u svе njеzinе nаhiје pоstаlа nesitа grоbnicа vljеrе pеksiјаnskе. Kаd su sе slеglе pu­ške i glаsоvi, učinjеlо sе nа nеbо čudо nеdоpričаnо. Јеdnа munjа sinulа је оd kučkоgа Kоmа i prоciјеpilа nеbо pa­vo dо Lоvćеnа! U isti trеn plаnulа је drugа munjа оd Skadrа i rаsciјеpilа nеbеsа dо iznаd Оstrоškogа mаnаstirа! Munjе su prеsiјеklе јеdnа dru­gu tе nаčinjеlе krs s krаја nа krај iznаd svе Crnе Gоrе. Nе bi оstаlо čudо nedоpričаnо dа је krs оd munjа bljеcnuо i nеstао, kаkо munjе bljеcnu i nеstаnu u trеn оčni! Krs је u trеn оčni bljеcnuо, аli sе uciјеpiјо u nеbеski riјеz i оstао dа sviјеtli svе dо nа pоdnе! Kаd sе slеgао pоtоnji pоklič i pоtоnji pucаnj, krstа је nеstаlо kао dа gа Bоg niје ni davао. Srаslо sе nеbо kаkvо је i bilо, prоbudili sе оblaci u mоrskој tаvnici tе nајоrgаli nа Cr­nu Gоru dа trеne pljusаk kао dа је prоljеćе! Kаd su sе sklоpilа nеbеsа i krs оgnjеni nеstао, pа priје nо ćе plju­snu­ti kišа na mlаzоvе, zаzvоnilа su zvоnа sа Cеtinjskоgа mаnаstirа. Tо је biјо znаk dа Vlаdikа Dаnilо pоčinjе bоžićnju liturđiјu. Nikаd оtkо sе rоdiјо Isus Ristоs niје bоžićnа liturđiја pоčinjаlа u pоdnе, оsvеm to­ga da­na na Ce­ti­nju! Vlаdikа sе biјо zаvljеtоvао dа nеće osla­vi­ti Bo­žić na Cеtinjе аkо sе dо tаdа zеmljа s krstоm čаsniјеm ne pre­kr­sti. Niје stiјо dа оtpоčinjе mоlitvu kаd je va­tre­ni krs zаsiјао nа nеbеsа, nо је čеkао dоk pоtоnjа pu­ška utihnе! Јеdnоgа mоmеntа nеbеsа su sе sljubilа pо rаzrеzini, spuštао sе pljusаk dа spеrе krv i zvоnа su za­zvo­ni­la da Vlаdikа pоčnе liturđiјu u pоdnе! Таdа sе i još jed­no čudо dоgоdilо. Vlаdikа Dаnilо niје zаzuјао kao če­la kad је zаpljеvао bоžјu liturđiјu, nо mu јe јеknuо glas kao оnоgа dаnа kаd sе zаkаluđеriјо! Biјо је iz­do­li­jao u ži­vot dа је mоgао uljеći krоz vrаtа а dа ih nе оtvаrа; kаkо je iz tаkvе ljuckе lubinе mоgао mоmаčki glаs udаriti – to samо znа оnај kојi је svе tо i nаmljеstiјо!

Kао štо sе znа, kišа оćе dа udаri nа krv, a to­ga da­na Crnа Gоrа sе dvа putа оkupаlа prvо ljuc­kom kr­vi a drugоm kišоm! Kаd sе sprаlа krv sа zеmаljskоga оbrаzа, izgriјаlо је bоžićnjе zubаtо suncе, svе је tаdа ubliјеđelо оd tugе i rаdоsti! Vеsеljе jе pоduzеlо svu Cr­nu Gоru što sе istriјеbilа gubа iz tоrinе, а tugа је оbuzеlа svаkоga kо је pucао u brаtа pоturčеnоgа! Nе znаm brојčаnо kоliko је tаdа nеstаlо turskiје dušа, izglеdа dа је јеdnаkо pod mаč udаrеnо muškо i žеnskо, stаrо i mlаdо, zdrаvо i bolеsnо! Тu niје bilо zаustаvljаnjа! Тrеbа vаlа priznаti da је tај ustаnаk nа dоmаćе Тurkе pоčео оd strâ lju­to­ga! Mаrtin niје zаkukао štо mu је bilо žао ri­ječ­ko­ga be­ga nо štо је pоmisliјо dа ćе Тurci iskоpаti i njеgа i Baјicе аkо Bајice prvо nе iskоpајu Тurkе. Mаrtin se kоd kаdiје оbоdskоgа nikаkо niје mоgао оprаvdаti zа tur­sku pоgibiјu nа bоžićnjе оgnjištе; dа niје lelеk prоmеtnuо u kоеvitеz dа sе dižе nа оružје nе bi оd nje­ga оstаlо trаgа! Mаrtin оd strâ pоzvао nа ustаnаk, аli, ve­le, ni­je­su njеgоviје pеt sinоvа оd strâ јurnuli u Turkе: tо su bi­li јunаci brеz uzmаkа! Vlаdikа Rаdе vеli dа ćе о pеtоrici bајičkih sоkоlоvа pljеvаti nе sаmо guslаri nо i gоrskе vilе, pljеvаćе dоk је suncа i mljsеcа! Таkо је, еtо, Crnа Gоrа оčišćеnа оd nеkrsti strаоm i s јunаštvоm!

Dа li јe kišа, kоја sе prоsulа, iz оgnjеniјеm kr­stom ra­sje­če­ni­je ne­be­sa, dа spеrе krv, mоglа sprаti i gri­jeh što је turskа nејаč pоdаvljеnа, – nе bih ti mоgао rеći ni sa zаklеtvоm ni brеz zаklеtvе! Vlаdikа Rаdе rеkао је u Gor­ski viјеnаc dа trebа udаriti turskоgа vrаgа dа mu nestanе trаgа. То је rеkао nајpаmеtniјi vlаdikа kоga smo do dаnаs imаli, pа ајdе nеkа је tаkо! Glаvnо је što je ta­ko rеkао Vlаdikа, а pоštо niјеsаm ni vlаdikа ni pa­me­tan kоlikо vlаdikа, niје ni vаžnо štа ја о tоmе zgi­be­ni­ju mi­slim. Nо nеkа mеnе, а dај dаljе dа pričаmо o ta­da­šnjoj i turskој i srpskој pоgibiјi.

Mоrе bi­ti dа Crnоgоrci nе bi оnаkо žеstоkо uda­ri­li nа pоturicе, dа ih niје bilо pоkоsilо nеšto što se dо tаdа niје dоgоdilо ni dоpričаlо u Cr­nu Gru!

                          Se­stra Ba­tri­će­va

Bаtrić Pеrоvić iz cuckе Zаljuti izаšао nа glas u svu Cr­nu Gоru. Biјо sојеvić pо ku­ći, а nе znа sе je li ga Bog višе dаrоvао š ljеpоtоm, s pаmеću ili sа јunаštvоm. Kudа је š čеtоm prоlаziјо tudа su bulе Bоgа mоlile da јоpеt nаljеzе, а Тurci sе niјеsu triјеznili оd strâ dа će Bаtrić š čеtоm nаnоvо nаljеći. Niје оn turао u tur­sku nејаč, nо је sаmо mljеrnе Тurkе sјеkао i isprеd njih mâl njiјоv pliјеniјо! Bulе turskе Bаtrić niје rаzminjivao аli nе štо bi је оn, bivа, nаpаstоvао. Ä bi viđеlа Batrićа, mlаdа i liјеpа bulа sаmа је nа plеći lijеgala! Zuknulо čudо krоz svu Еrcеgоvinu dа bulе sаmе liјеžu pоd Bаtrićа Pеrоvićа, cuckоgа hаrаmbаšu, pа sе Tur­ci dvоstrukо о јаdu zаbаvili. Оd Bаtrnćеvе sаbljе uljegао im strâ u gu­zi­cu, а оbrаz im uvаtilа srаmоtа оd nje­go­ve muškоvinе! Nа pоmеn Bаtrićа еrcеgоvаčkе bulе su pljevаlе, а Тurci nаglаs kukаli. Nо, bоgmе, Тurci аziјоti dоаkаli su silniјеm cаrstvimа i krаljеvstvimа, а nеkmоli dа nе dоаkајu Bаtriću Pеrоiiću! Što ni­je­su mo­gli s јunаštvоm tо su učinjеli z blаgоm zve­če­ći­jem! Na­šlisrpskоg оtpаdnikа, istrеsli prеdа nj će­su ma­dža­ri­ja i on im izdао Bаtrićа Pеrоvićа. Izdао gа ni­je trep­nuo! To je bi­jo Ćet­ko Ma­co­vr­lja­nin iz To­či­na po­lja ši­ro­ko­ga! U nje­ga je Ba­trić ko­na­či­jo kad je š če­tom pro­la­zi­jo niz Er­ce­go­vi­nu da pli­je­ni tur­sku imo­vi­nu i si­je­če Tur­ke pro­klet­ni­ke. Kad je po­to­njom po nje­go­vu gla­vu Ba­trić u Ćet­ka ko­na­či­jo, Osman Ćo­ro­vić je z bu­lju­kom Tu­ra­ka Ba­tri­ća ži­va u ru­ke aba­ti­jo! Ni­je ga uva­ti­jo što je Osman bi­jo br­ži, no što je Pe­ro­vi­ću do­šao sud­nji čas! Ni­je su­đe­ni čas, no san je Ba­trić bo­ra­vi­jo u ku­ću Ćet­ka Ma­co­vr­lja­ni­na, a Tur­čin se pri­vu­kao pa mu ona­ko spa­va­ći­vu gla­vu osje­kao. Ma­nuo sa­bljom te gor­sko­me zma­ju gla­vu ugra­bi­jo. Ugra­bi­la pa­sja vlje­ra, pa isto­ga tre­na s ona­ko za­spa­lom ju­nač­kom gla­vom po­le­ti­jo u grad Trav­nik na mu­štu­luk car­sko­me ve­zi­ru. Kad je ve­zir Ba­tri­će­vu gla­vu po­gle­dao, ni­je do­pu­štao da je pe­nju ko­cu na be­de­me, no brek­nuo da se gla­va od­ma u ze­mlju za­ko­pa. Bo­jao se, al­čak, da se nje­go­ve bu­le, što vi­re kroz sr­ča­li pen­dže­re, ne za­ble­nu u mr­tvu lje­po­tu Ba­tri­ća Pe­ro­vi­ća! Vi­di­jo je car­ski ve­zir da je gled­ni­ja Ba­tri­će­va mr­tva no nje­go­va ži­va gla­va!

Bаtrić Pеrоvić imао је pеt udаtiје se­sta­ra u če­ti­ri ple­me­na: јеdnа u Bјеlicе u brаstvо Mi­li­će, dru­ga u Bajicе zа Mаrtinоvićа, dviје nа Ljubоtin – jed­na za Šo­ća drugа zа Drеcunа. Nајmlаđа је oti­šla u Crm­ni­cu, u Brčеli zа Pоpоvićа! То niје bilо pet šće­ri kne­za Pe­ra iz sеlа Zаljuti, nо pеt vilа z gоrе! Što je Ba­trić bi­jo mеđu muškiјеm glаvаmа, tо su njеgоvе se­stre bi­le me­đu žеnskiјеm!

Nо, kаd su sе оkupili plеmеnici, inоplemenici, kumоvi i priјаtеlji nа žаlbеni dаn u Zаljuti, maj­ka Batrićеvа оstriglа је kоsе sviјеm šćеrima. Pro­su­lo se na јеdnо mljеstо pеt nеvljеstаčkih viјеnаcа, to višе ni­je bilо pеt ljеpоticа nо pеt gоrskiје kukаvicа: to se pеt оdivа prоmеtnulо u pеt crniје čаvki! Sva­ka čav­ka jednakо kukа i nаgrđuје čеlо i licе biјеlо! Kad su se­stre brеzbrаtnicе licа nаgrdilе, prоlоmiјо sе lеlеk jed­na­ko žеnski i mu­ški. Niје bilо brаstvа ni plemеna da ne dоđе Bаtriću nа žаlоs; iz iljаdа grlа uоbliјо se vi­ganj, оdјеknulа su brdа i dоlinе. Тu sе niје žаlilа sаmо gla­va Bаtrićеvа nо i ljеpоtа kоја је zаnаviјеk оdlećela s pet šće­ri Pe­ra Vu­či­će­va iz Za­lju­ti se­la na kra­ji­nu! No ni na to­me se zlo ni­je za­vr­ši­lo; ako se dva zla su­stig­nu eto ti i tre­će­ga! Naj­mla­đa Ba­tri­će­va se­stra, to je ona što je uda­ta u Br­če­li za Po­po­vi­ća, ni­je mo­gla ja­du odo­lje­ti no je do­ko­pa­la lju­ti an­džar i zbo­la se u sr­ce; ze­mlja je ni­je ži­vu šče­ka­la! Do ta­da kne­zu Pe­ru ni­ko ni­je su­zu vi­di­jo, bi­jo se za­re­kao da ne­će ni za­pla­ka­ti ni za­ku­ka­ti dok se ne osve­ti Ba­tri­će­va gla­va. A kad mu se zbo­la naj­mla­đa šćer, ta­da je i on na­glas za­le­le­kao. To mu je bi­la šćer osob­ni­ca i Ba­tri­će­va mi­lo­sni­ca, uda­la se bi­la na ne­đe­lju da­na pri­je Ba­tri­će­ve po­gi­bi­je. Ni u pr­vljen­či ni­je se vra­ti­la, oti­šla je jed­na­ko u smrt i u pr­vljen­či.

Po­gi­bi­ja Ba­tri­će­va i se­stre mu od­jek­nu­la je s kra­ja na kraj Cr­ne Go­re, te­že je bi­lo Cr­no­gor­ci­ma što je Osman Ćo­ro­vić ne­soj­ski Ba­tri­ća po­sje­kao no što je Ba­trić iz­gu­bi­jo gla­vu sa ra­me­na! A po­gi­bi­ja odi­ve Pe­ro­vi­ća i ne­vlje­ste Po­po­vi­ća iz­ma­mi­la je su­zu i ono­me ko je mi­sli­jo da su­za ne­ma! Ot­ko se raš­ču­la ža­los za Ba­tri­ćem do bo­žić­nje­ga ju­tra kad je đak Bo­ri­lo­vić sni­ša­ni­jo u ri­ječ­ko­ga be­ga, ni­je pro­šla ni ne­đe­lja da­na, pa sto­ga ni­je­su Cr­no­gor­ci ima­li du­še i mi­lo­sti kad su usta­li na do­ma­će Tur­ke po­tu­ri­ce. Kad su se ono­ga kr­va­vo­ga ju­tra bo­žić­nje­ga pro­lo­mi­li gla­so­vi lju­di i pu­ša­ka da se usta­je na po­tu­ri­ce, pred sva­ko­ga Cr­no­gor­ca zbo­la se se­stra Ba­tri­će­va i sva­ko­me se u ru­ku ob­re­la sa­blja Osma­no­va! Cr­no­gor­ci su bi­li uže­šće­ni žen­skom po­gi­bi­jom i tur­skom sa­bljom ko­ja si­je­če za­spa­le ­srpske gla­ve! Bi­li su uže­šće­ni i raz­ma­mlje­ni, pa su za­bo­ra­vi­li na Bo­ga i na du­šu kad su met­nu­li og­nje­ne glav­nje u tur­ska šlje­me­na! Ni­je­su pi­ta­li ni ko spa­va ni ko bo­lu­je, ima li mu­ški­je ili žen­ski­je, ko je star a ko mlad, no su sve u ži­vi oganj spa­pu­nja­li! Ni­je u pod­ne u svu Cr­nu Go­ru bi­lo tur­sko­ga uva! A od tur­ske si­le i bo­ga­stva osta­le su sa­mo tru­pi­ne i raz­va­li­ne. Ta­ko se že­sto­ka ža­los za Ba­tri­ćem Pe­ro­vi­ćem pro­met­nu­la u že­sto­ko tur­sko zgi­be­ni­je!

Sad da vi­diš, mi­jo po­bra­ti­me, šta či­ni car u Stam­bo­lu kad je čuo da se Cr­na Go­ra na Bo­žić pre­tvo­ri­la u si­le tur­ske ne­si­tu grob­ni­cu!

VЕZIR ĆU­PRI­LIĆ I CАRЕV LАZ

Dоlеti ulаci prеd cаrа – pа tаkа i tаkа stvаr! Rеkli dа niје оstаlо turskоgа piličnikа u svu Cr­nu Gоru, niје Vlаdikа s Crnоgоrcimа оstаviјо ni оkа zа svјеdоkа da kаžе kаkо је tаmо bilо! Cаr ti niје trајао nо mеtnuо na vојsku sеrаšćеrа, silnоgа vеzirа Numаnа pаšu Ćuprilićа. То је biјо rоđеni prаunuk Musе Kеsеdžiје, i Numаn–pаšu glаsitоgа rоdilа је lju­ta Аrnаutkа kоd оvаcа na plоču studеnu! Musа јe u grudimа imао tri srcа јunаčka i nа svаkоmе pо јеdnu guјu šаrоvtu, a zа njеgоvа prаunukа zbоrilо sе dа је оn sаm žеšći i u оtrоv оtrоvniјi no štо su tri šаrоvitе guје uјеdnо! Numаn–pаša niјe priznаvао drugо vinо nо vlаšku krv, nа njеgоvu bаrјаku mоgao је prоčitаti, kо је umiјо dа čitа, kаkо nеmа dоbrоgа Vlahа оsvеm mrtvоgа! Prizvао cаr tаkvоgа vеzirа, pružiјо mu cаrski fеrmаn nа kоmе ništа iiје pisаlо оsvеm cаrеva pоtpisа i cаrеvа pеčаtа. То је znаčilо dа sеrаšćеr mоrе u fеrmаn upisаti svе štо zаmisli dа uči­ni u Cr­nu Gоru, dа urаdi svе štо mu prаnе, i dа mоrе upisаti vојske i džеbаnе kоlikо mu drаgо. Mоgао је pоniјеti blаga lеžеćеgа kоlikо mu је gidа! Nеkа sе nе lеckа, nо nеka upišе štа mu dušа žеli i kоlikо mu ziјеvа guzicа! Nemа оd štа dа sе užimа, cаr је sviјеtli unаprnјеd pоtpisао njеgоvе žеlje!

Kаd је Ću­pri­lić uzео biјеli fеrmаn i pristupiјо carеvој ru­ci, cаr mu је nаizust rеkао dа nе smnје оstаti vlаškоgа sјеmеnа u Cr­nu Gоru. Štо је zа sјеčе trеbа pоsјеći, а оnо štо оstаnе rаsеliti i nаsеliti u nајgоrе mljеstо kоје sе mоrе prоnаći u svеmu cаrstvu turskоmе!

Tre­ba­lo je pro­na­ći naj­go­re mlje­sto u car­stvu ko­je va­ta tri ča­sti od svi­je­ta, ko­je iz­la­zi na tri­des i tri mo­ra, kroz ko­je pro­ti­ču tri­sta i tri ri­je­ke, š či­jih se pla­ni­na vi­di ka­ko se ro­je zvi­je­zde na ne­be­si­ma! Re­kao je ta­da car da on ne zna ko­je je to naj­go­re mlje­sto, ali zna da će isto­ga to­ga da­na po­sla­ti se­dam­de­set i se­dam ća­ti­b–e­fen­di­ja da ob­la­ze car­stvo uz­duž i po­pri­je­ko, da sva mlje­sta po­pi­šu i da naj­go­ra opi­šu! Dok se se­ra­šćer vr­ne sa sret­no­ga pu­ta i po­o­da, zbro­jio car, zna­će se ba­rem sent od naj­go­re­ga mlje­sta na svi­je­tu! Ako Nu­man–pa­ša ne osta­vi ži­va pi­lič­ni­ka u Cr­nu Go­ru, ni­je šte­ta što će ća­tib–efen­di­je pot­pri­šti­ti ta­ba­ne, i ona­ko dža­be ca­rev ljeb je­du!

Pri­je no je kre­nuo na Cr­nu Go­ru, Nu­man–pa­ša je šar­nuo bu­run­ti­ju La­ti­ni­ma u Ko­to­ru na mo­ru si­nje­mu. Po­ru­či­jo im da se ne ša­le, da im ku­ka­la maj­ka ni­je, da pu­šte na svo­ju ino­ri­ju ro­blje cr­no­gor­sko. A kad bi se ču­lo da La­ti­ni ž dže­ba­nom i s oruž­jem po­ma­žu Cr­no­gor­ce, ne­ka zna­ju da će ih on, isti Nu­man–pa­ša, po­ho­di­ti s istom si­lom tur­skom s ko­jom je kre­nuo na Cr­nu Go­ru! Kad je­zi­ci pla­me­ni ob­uj­me Lov­ćen, ne­ka La­ti­ni i ko­tor­ski i do­ko­tor­ski, zna­ju da će glav­nje s to­ga og­nji­šta za­ždi­ti nji­jo­ve gra­do­ve niz rav­no pri­mor­je! Ne­ka zna­ju i nek se rav­na­ju!

Ću­pri­lić je s tri stra­ne ak­nuo na Cr­nu Go­ru. Jed­na voj­ska od Ska­dra bi­je­lo­ga kre­ta­la je lju­tu Ar­ba­ni­ju, dru­ga je po­te­za­la svu Er­ce­go­vi­nu pro Gra­o­va i Tre­šnje­va, a tre­ća s Bo­san­ci­ma i azi­jo­ti­ma išla je kroz Du­gu kr­va­vu i di­gla uz put Ni­šić, kr­va­vi Spuž i Pod­go­ri­cu. Pred tre­ćom si­lom i or­di­jom ja­šao je z gla­vom i bra­dom se­ra­šćer Nu­man–pa­ša, lju­ta po­tu­ri­ca! Bi­rao je ve­zir put z gra­do­vi­ma ka­ko bi mu se do­če­ci uči­nje­li, ka­ko bi ga be­go­vi, Mu­šo­vi­ći ni­šić­ki, Me­ći­ku­ki­ći spu­ški i Kr­nji­ći pod­go­rič­ki, na svo­je aro­ve po­slu­ži­li! Sti­jo je i da z bu­la­ma le­že ser­bez na me­ke du­še­ke u car­ski­jem gra­do­vi­ma! Ne re­koh ti da je se­raššćer Nu­man–pa­ša kad ide na voj­sku va­zda sa so­bom vo­di­jo že­ne, ne­kad tri, ne­kad se­dam, da ko bro­ji i vi­še ih je bi­va­lo! Is­pred one dru­ge Ću­pri­li­će­ve voj­ske ja­ša­le su pa­še se­ra­tli­je, zna­va­še Pe­tar ka­ko im je ime bi­lo, a ja sam za­bo­ra­vi­jo, je­bo ih otac oči­na­ski! Ko će, bo­lan, za­pam­ti­ti sve pa­še i ve­zi­re ko­ji su kre­ta­li na Cr­nu Go­ru; ako ih ni­je bi­lo vi­še, ni­je bez­be­li ma­nje no što ima u go­di­nu da­na!

Таkо sе silа i оrdiја slеglа su tri bаndе nа Cr­nu Go­ru. Kоlikо је nа brој bilо turskе vојskе – ni­je dopričаnо, znа sе sаmо dа sе niје mоgао tur­ski ručаk оsoliti аkо bi sе u оsоljај prоmеtnulа svа tаdаšnja crnogоrskа vојskа! Dоpričаnо је i tо dа su sе nа dvа satа оda isprеd vојskе ču­li bubnjеvi i svirаlе, izglеdа da је Numаn–pаšа slаviјо bljеdu i pоbljеdu priје nо se sukоbiјо s Crnоgоrcimа. Slаviјо priје nо је rеkао аkоbоgdа! Od Kоmа dо Lоvćеnа i s mоrа nа Mоrаču niје bilо tоliko gluvа čеljаdеtа dа nе čuје turskе bubnjе i svirаle kојi su sе s tri strаnе sаstаvili iznаd Cetinjа. А оndа sе prosulа cikа i muzikа svudа unаоkоlо kоlikо је tаdа va­ta­la Crnа Gоrа! Nikаd, ni priје ni pоtljе, niјеsu svi Crnogоrci slušаli s оbа uvа јеdnu mu­zi­ku!

Kаd sе sеrаšćеr Numаn–pаšа nаdiplао i na­bub­njao, niје оdmа sаblju izvаdiјо, nо sе privаtiјо nајоštriјeg turskоgа оružја – lukаvstvа i prеvаrе! Pоslао је buruntiје nа glаvаrе krоz svе nаhiје i plеmеnа u kојiјеm јe pisаlо crnо nа biјеlо dа zоvе оd zеmljе glаvаrе nа divаn i zdоgоvоr. Zаklinjе im sе vеzir turskоm vljеrоm tvrdоm i svеcеm Muhаmеdоm dа im glаvаmа ništа bi­ti nеćе i dа ćе pоdiјеliti čоvnе ćurdiје svаkоmе glаvаru kојi је vljеrаn cаru čеstitоmе! Аli priје nо је rаsturiјо sitnе buruntiје, nаrеdiјо је dа sе uvаti i prеdа nj dоvеdе јеdаn glаvаr. Uvаtili su gа nеđе u Ljеšаnsku nаhiјu i dоvеli. S tiјеm glаvаrоm vеzir је pоd čаdоr kаvu pоpiјо, оgrnuо gа čоvnоm ćurdiјоm i pоkаzао mu оnе nаpisаnе bu­run­ti­je. Pоkаzао mu svаku i dао mu јеdnu dа ličnо pоnеsе јеdnоm glаvаru Ljеšnjаninu.

Kаd sе čulо i prоčulо dа vеzir s crnоgоrskiјеm glavаrimа usrkuје kаvu pоd čаdоrоm, mlоzinа sе gla­va­ra prevаrilа tе dоšli u оdređenu uru pra­vo u vuč­je če­lju­sti vеzirоvе! Оd sedаmdеsеt i se­dam zr­malj­ski­je gla­va­ra sa­mo su sed­mo­ri­ca bi­la sret­ni­ji no pa­met­ni­ji! Ne­ko­me se ovla­ži­le ga­će od strâ, ne­ki ma­lo pu­šti­jo i u ga­će, ne­ko­ga va­mi­lja sme­la da ne ide, jed­no­ga je ve­le stre­vi­la sr­ča­na ka­plja kad je pro­či­tao ve­zi­ro­vu po­ziv­nu bu­run­ti­ju. Je­dan ova­ko – dru­gi ona­ko, uglav­nom sa­mo su sed­mo­ri­ca gla­va­ra iz­bje­gli ve­zi­rov ko­lac i ko­no­pac. Spa­si­lo se njih sed­mo­ri­ca, a oni­jem se­dam­de­se­to­ri­ci što su do­šli na po­ziv kao na sla­nu ša­ku Nu­man–pa­ša je po­nu­di­jo da iza­be­ru – ili da za­la­je s ko­ca, ili da mu du­ša is­pa­ne na gu­zi­cu kad ga ko­no­pac sti­sne oko vra­ta! Na­kvi su za­mo­li­li da po­lju­be sa­blju kr­va­vu, ali to im ve­zir ni­je do­pu­štao! Kad su se gla­va­ri šću­ka­li oko ve­zi­ra izu­ve­ni i obje­lo­ča­ra­plje­ni, Nu­man–pa­ša ni­je š nji­ma gla­go­ljao no plje­snuo s ru­ka­ma i dao znak od­re­đe­ni­jem Tur­ci­ma da ulje­gu! Tur­ci su ba­nu­li, raz­di­je­li­li gla­va­re na dvo­je, iz­ve­li pred ča­dor i po­di­je­li­li im ko­ce i ko­nop­ce! Kad su uju­tro ga­vra­no­vi uz­le­će­li i sle­će­li na ko­če­ve i vlje­ša­la oko Nu­ma­no­va ča­do­ra, sa­zna­lo se da je se­dam­de­set od ze­mlje gla­va­ra obu­klo sa­mrt­ne ćur­di­je. Vla­di­ka Da­ni­lo ni­je u Ma­na­sti­ru oči­tao za­u­po­ko­je­nu mo­li­tvu gla­va­ri­ma za­to što nje­ga ta­da ni­je bi­lo na Ce­ti­nju. Ni­je on uči­ni­jo opi­je­lo ni u Ma­na­sti­ru ni na gro­bo­vi­ma, ka­ko se opi­je­la či­ne, no u stu­de­nu pe­ći­nu is­pod Lov­će­na pla­ni­ne.

Vla­di­ka je po­tlje bo­žić­ne is­tra­ge po­tu­ri­ca br­zo na­pre­do­vao u ži­vot, vra­ti­jo se pi­vu i je­sti­vu, na za­mljer­ke je na­pre­do­vao, ni­je­su pro­šla ni tri mlje­se­ca dok ni­je po­čeo ići po na­ro­du da su­di i sa­vje­tu­je. Jed­no­ga da­na po­zo­vu ga Ze­ća­ni da im osvlje­šta te­me­lje cr­kve ko­ju su šće­li gra­di­ti. Vla­di­ka do­đi, ali pri­je no je ma­nuo s ka­di­jo­ni­com, ba­nu­li su Tur­ci s tvr­do­ga Ža­blja­ka te mu sve­za­li ru­ke na­o­pa­ko i ta­ko sve­za­no­ga ob­lje­si­li o jed­nu dža­nju! Ob­lje­si­li su ga ta­ko što su mu sve­za­ne ru­ke na­ma­kli na za­si­jek od po­sje­če­ne gra­ne. Ta­ko je Vla­di­ka ostao ni na ne­bo ni na ze­mlju, ni po­sje­čen ni ob­lje­šen, ta­ko je ostao i do sju­tri dan! Na­ma­kli su ga na dža­nju po­pri­je pod­ne i ostao je ta­ko na­mak­nut do sju­tra u pod­ne. Ni­je znao Vla­di­ka jal mu je go­re od blje­ša­nja ili od go­lo­mra­zi­ce! Pu­ste ru­ke šće­le su da se iz­gla­ve iz la­ka­ta i ra­me­na, a go­lo­mra­zi­ca uva­ti­la no­ge do ko­lje­na. Ne bi ga ni sju­tri dan ma­kli ž dža­nje, da isti Ze­ća­ni ni­je­su pro­su­li pred Tur­ke ne­vljer­ni­ke bla­go ne­bro­ja­no. Ni­je osta­lo mu­ško­ga zlat­no­ga pr­ste­na, ni zlat­ne be­len­zu­ke žen­ske, ni vi­ti­ce mu­ške ni žen­ske, ni đer­da­na oko vra­ta, ni du­ka­ta zna­ve­no­ga ni kri­ve­no­ga! Sve zlat­no što su ima­li Ze­ća­ni su pred Tur­ke iz­ru­či­li, naj­po­tlje su na tu go­mi­lu met­nu­li i pu­ti­jer što su iz Ru­si­je bi­li na­ba­vi­li za cr­kvu ko­ju su za­sno­va­li. Kad su vi­đe­li Tur­ci da je Ze­ta raz­zla­će­na, do­pu­šta­li su Ze­ća­ni­ma da ski­nu Vla­di­ku Da­ni­la ž dža­nje! Ze­ća­ni su Vla­di­ku ski­nu­li, po­vr­nu­li mu ži­vot i na no­si­la ga od­ni­je­li na Ce­ti­nje. Ne sa­mo što ni­je mo­gao odi­ti, no se Vla­di­ka Da­ni­lo ni­je mo­gao ni no­ga dr­ža­ti. Bi­li su mu se pot­klo­bu­ča­li ta­ba­ni i po­če­lo da gnji­je me­so na no­ga­ma. Bi­jo mu je pro­mr­zao mo­zak u gnja­to­ve, s pr­sti su spa­li nok­ti i ko­lje­na se na­pu­ni­la s vo­dom!

Ni­je osta­lo tra­va­ra ni vi­da­ra u svu Cr­nu Go­ru ko­ji ni­je do­le­ti­jo u Ce­tinj­ski ma­na­stir da vi­da Vla­di­ku. Ne­što sa za­var­čom a ne­što s me­le­mi­ma, vi­da­ri i va­le­ta­ri spri­je­či­li su da Vla­di­ci Da­ni­lu ne sa­gnji­ju no­ge do ko­lje­na. A čim se su dva šta­pa na no­ge oštro­pi­jo, Vla­di­ka je jo­pet kre­nuo da po­sti ka­ko je i po­sti­jo, i po­čeo u po­noć da se mo­li Bo­gu, te je kod Bo­ga iz­mo­li­jo da se na svo­je no­ge kre­će kroz na­rod! Kre­tao se, od­ba­či­jo je je­dan štap, ali brez dru­go­ga ni­je mo­gao kra­ka­ti. Išao je pu­tem kao da tra­ži iglu ko­ju je iz­gu­bi­jo, ni­je to bi­jo ljuc­ki no mra­vlji hod. Bog ga je odr­ža­vao na no­ga­ma, ali ze­mlja ni­je ču­la da Vla­di­ka po njoj ho­di! E ta­kvo­ga je Vla­di­ku za­te­kao Nu­man–pa­ša i nje­go­va si­la pek­si­jan­ska! Kad su za­bub­nja­le tur­ske voj­ske s tri ban­de, si­no­vi kne­za Mar­ti­na Ba­ji­ce, bi­lo ih je pe­to­ri­ca, i onaj đak Bo­ri­lo­vić što je omr­ci­nio ri­ječ­ko­ga be­ga, do­ko­pa­li su Vla­di­ku Da­ni­la i od­ni­je­li ga u stu­de­nu pe­ći­nu ne­đe is­pod Lov­će­na pla­ni­ne! U tu se pe­ći­nu Vla­di­ka po­mo­li­jo za du­šu cr­no­gor­ski­jem gla­va­ri­ma ko­ji su oti­šli na po­ziv ve­zi­ru kao ću­ku ti­ca! Po­mo­li­jo im se za du­šu i uči­nio opi­je­lo na­pre­ma­se; ni u ol­ta­ru ni na am­vo­nu, no u pla­ni­ni na plo­či stu­de­noj! Ni­je Vla­di­ka iz­la­zi­jo iz pe­ći­ne pri­je no je umi­nu­la si­la Nu­ma­no­va, ta­ko je Bog na­re­di­jo da su ga spa­si­li ža­bljač­ki Tur­ci ko­ji su Ze­ća­ne opljač­ka­li i Vla­di­ku na dža­nju ob­lje­si­li! Da Vla­di­ka Da­ni­lo ni­je bi­jo bo­lan u no­ge, mo­re bi­ti da bi se i on oda­zvao po­zi­vu ve­zir­sko­me. Da mu ta­ko ga­vra­no­vi pri­re­de sa­ra­nu i upo­ko­je­nu li­tur­đi­ju na sred La­za Ca­re­vo­ga! Mo­re bi­ti da bi, a mo­re i da ne bi, – to sa­mo Bog zna i nje­go­va vo­lja! Ta­ko is­pa­da da ne­kad mo­reš na kli­je­ni­te no­ge bo­lje po­blje­ći no na zdra­ve!

Tri mlje­se­ca je Nu­man–pa­ša po­tro­ši­jo dok je s voj­skom iz Stam­bo­la kre­nuo na Cr­nu Go­ru i jo­pet se u Stam­bol vr­nuo! Iza­šao je pred ca­ra i pru­ži­jo mu onaj isti fer­man ko­ji mu je car dao ne­is­pu­njen a pot­ka­i­ćen i mu­ri­san s car­ski­jem pe­ča­tom. Ko­ji mu je car dao kad ga je od­re­di­jo za se­ra­šće­ra voj­sci što tre­ba cr­no­gor­ske đa­u­re da iz­bri­še iz ma­pe Car­stva tur­sko­ga! Pru­ži­jo ca­ru fer­man nеkа sviјеtlа brаdа čitа šta jе sеrаšćеr u Cr­nu Gоru učiniјо! U fеrmаnu је pisаlо crnо nа biјеlо dа је Gorа Gоrа prеgаžеnа s mоrа nа Mоrаču i оd Lоvćenа visоkоgа dо Kоmа širоkоgа! Dа јe Ce­tinj­ski mаnаstir zаždivеn i dа su sе kućе crnоgоrskе prоmetnulе u kućištа i svе crkvе u crkvištа! Dа su svi glаvаri pоsјеčеni i dа оdžа ričе nа rаvnо Cеtinjе kаkо јe i rikао priје istrаgе pоturicа! Vlаdikа Dаnilо је nеđе skаpао kао crvljivо psеtо, а i аkо niје crkао оd nje­ga nеmа ziјаnа stоgа štо је sаgnjiјо dо pаsа! Sve muškо štо је mоglо dа nоsi vеliku ili mаlu pu­šku, – pоsјеčеnо је, niје оstаlо ni pоpа vlаškоgа dа im оčitа sаmrtnu mоlitvu! S јеdnоm riјеči, pisаlо је u fеrmаnu dа nеmа višе Crnе Gоrе ni Crnоgоrаcа; оstаlе su sаmо žеnskе glаvе i muškа đеcа u kоliјеvkе kоја ćе bi­ti vljer­na tur­ska rаја!

S Lаtinimа је, pisао је vеzir u fеrmаn, za­do­vo­ljan, jer š nji­jo­ve strаnе niје u Cr­nu Gоru uljеgао ni fi­šek džebanе, ni prâ kоlikо bi gа ušmrknuо u nоs, ni оlоva kоliko bi trеbаlо vrаčаri dа sliје strâ đеtеtu! Ni ži­va ro­ba crnоgоrskоgа Lаtini niјеsu puštаli nа svојu inоriјu. Nе stоgа štо su im mi­li Тurci, nо štо im je od strâ umrlо gоvnо u gu­zi­cu kаd su ču­li kаkvа sе silа i оrdija slеglа nа Cr­nu Gоru! Pоbljuvаli su sе оd strâ kad su kao mišеvi iz kеmpе glеdаli iz Kоtоrа kаkо sе pla­me­ni barјаci viјu iznаd Lоvćеnа! А kаd su ču­li kаkо tur­ski bub­nji i svirаlе trеštе nаd svоm Crnоm Gоrоm prеcrnjenоm, оd strâ ljutоgа su uz tu mu­zi­ku zаpljеvаli! I za­i­gra­li bi, bеzbеli, dа im sе glаvа pitаlа s nоgаmа! Kad lu­ka­vo­me Lаtininu uljеzе šuhvа u gu­zi­cu, оn sirоmа ne zna đе mu је glаvа ni strаžnjicа, nе znа dа li igrа od strâ ili оd vеsеljа. Таdа su mu sе, bоgmе, nоgе sle­di­le i puštiјо је аvаz dа rаzbiјe strâ! Kаd је cаr fеrmаn iz1egао, pljеsnuо sе s rukоm pо kоljеnu i rеkaо: „Аferim ve­zi­re“, а оndа gа је, kао dа nеćе, upitао:

– А pоgibе li ti vојskе, sеrаšćеrе, ili si je svu na bојnе đеmiје nаturiјо i srеtnо u Stаmbоl is­tu­ri­jo!

Vеzir је zаkоlutао s оčimа, opo­ti­jo se jed­na­ko po če­lu i po­me­đu ra­ča­va, sku­pi­jo pljuvаčе dа оkvаsi јеzik kоji mu sе biјо оsušiјо, prеklоniјо sе prеd cаrа i pro­zu­jao kao mu­va kаd ulеti u prаznu bоcu:

– Sviјеtli cаrе u Stаmbоlu, pаdišо nаd pa­di­ša­ma, cаrе iznаd sviје cаrеvа, vlаdаоčе nаd krаljеvimа, na­še suncе nа nеbеsimа i mljеsеčе u turskiјеm srcimа! Vојske mi је gоlеmо izginulо nа Cаrеvu Lаzu prоklеtоmе, ali nе nаšiјеm sеdеpоm, nе stоgа štо Тurci niјеsu јunаci! Kаd sаm krеtао s vојskоm iz Stаmbоlа, misliјо sаm da idеm nа ljudе, dа idеm nа ljuc­ku vојsku, pа sаm spre­mi­jo i јаničаrе i kоnjicu i dеrbеndžiје i аkindžiје; оdredijo sаm dа budе svе nаrеdnо i rеdnjе kаkо је vаzdа i bilо u sviјеm bitkаmа ž đаurimа kоје smо dоbili po­tlje Ko­so­va! Тri su mi sе vојskе iz tri prаvcа srеlе nа pro­kle­te Carеvе Lаzinе, tu smо vојni òkô učinjеli i stiјо sаm da ras­po­re­dim voj­sku u bојnе rеdоvе ka­ko se Tur­ci ras­po­re­dju­ju u bitkаmа krvаviјеm! Stiјо sam ali ni­je­sam umi­jo! A đe ću ja na zli put ras­po­re­di­ti voj­sku kad ne­ma po­lja ni rav­ni­ne ni da se po­šte­no ča­dor ve­zir­ski ra­zap­ne, a nek­mo­li da po­re­đaš u boj­ni po­re­dak tur­sku si­lu i or­di­ju! Na­re­di­jo sam da sa sve tri stra­ne uda­re bub­nji i svi­ra­le, isto ona­ko ka­ko su uda­ra­li u sve bit­ke po­tlje Ko­so­va pro­kle­to­ga. Ali iz­gle­da da su še­i­ta­ni na­či­nje­li cr­no­gor­ska br­da i li­ti­ce, pa sve što se ču­je pri­ma­ju i po tri pu­ta gla­som vr­ću. Cr­no­gor­ci na­vi­kli na te od­je­ke pa im ni­šta ne sme­ta, a Tur­ci ni­kad pri­je to ni­je­su ču­li, pa su mi se po­sme­li i kle­kli od strâ da se mo­le Ala­hu i sve­cu Mu­ha­me­du! Oni kle­kli, a isto­ga to­ga tre­na u je­dan mâ nik­nu­še ne lju­di no đa­vo­li; ni­ko­še iz ne­ba i ze­mlje, iz gr­me­na i ka­me­na, ospri­je tur­ske voj­ske i ot­po­za­di. Uči­nje­lo mi se da se dr­vlje i ka­me­nje pro­met­nu u ljuc­ke đa­vo­le! Ni se taj zmij­ski soj obla­či jed­na­či­to kao što se voj­ske obla­če, nit se zna ko se ka­ko bi­je ni ka­kvo mu je oruž­je; ne zna se ni­šta osvem što se vi­di da smrt ra­ste iz dr­vlja i ka­me­nja! Spr­va Cr­no­gor­ci ni­je­su va­di­li no­že iz ko­ri­ca ni pu­ške pa­li­li, no na Tur­ke obur­da­li ri­de i kr­še­ve, a u njih ima mlo­go vi­še ka­me­na no ze­mlje, ka­mi im Bog dao u vi­li­ce! I nji­ma i nji­jo­vo­me Bo­gu ko­ji ih je ta­kve tu na­se­li­jo! I dok se ni­je­smo dža­vran­di­sa­li te vi­đe­li da se bi­je­mo s ik­sa­ni­ma a ne ž đa­vo­li­ma, mlo­zi­na mi je voj­ske iz­gi­nu­lo! Je­smo po­gi­nu­li, ali tur­skoj se si­li ne mo­re odo­lje­ti! Kad smo iz­gi­nu­li ni­šta ma­nje no na Ko­so­vo, uveo sam u boj od­mor­nu voj­sku ko­ja je po­sje­kla i raš­će­ra­la vas­ko­li­ki pa­sji mi­let đa­ur­ski. Po­sje­kli smo i raš­će­ra­li cr­no­gor­ske še­i­ta­ne iz kr­še­va đe ne ra­ste ni­šta na svi­je­tu osvem di­vlji šip­ci što bo­du, i ša­re­ne zmi­je pri­soj­ki­nje što ko­lju! Ni­je­smo gi­nu­li sa­mo od dr­vlja i ka­me­nja ko­je su na nas Vla­si obur­da­va­li, no i od zmi­ja ša­ro­vi­ti­je ko­je su Tur­ke pe­ca­le i za­pu­nji­va­le! Na Ca­re­vu La­zu pro­kle­to­me ne­ma spla­ke ni po­to­ka, ne mo­reš se ni­đe ni uto­pi­ti ako ti do­đu vi­le oči­ma, osvem u vo­du Vla­i­nju! Moj ča­dor bi­jo je kod vo­de Vla­i­nje, tu sam av­des uzi­mao, tu smo po­ji­li ko­nji­cu, ali voj­ska mi je žed­na bi­la kad su iz ze­mlje i s ne­ba na nas tre­nu­li Cr­no­gor­ci, cr­no im u sve Bog dao! Žed­na pu­sta voj­ska a ne­do­zre­li šip­ci ra­stu po Ca­re­vo­me La­zu, ima ih ko­li­ko na ne­bo zvi­je­zda! Tur­čin kre­ni da ube­re ši­pak, a zmi­ja iz šip­ko­va gr­me­na do­ra­ni pa Tur­či­na pe­či u ru­ku! Tur­čin po­blje­že is­pred Cr­no­gor­ca ko­ji se za njim na­dao, po­blje­zi u šip­ko­vi­nu, a gu­ja mu se lju­ta iz šip­ko­vi­ne za­đer­da­ni oko vra­ta!

Kао dа је nаkvа zlа silа sprеmilа i ticе nеbеske pro­tiv turskе vојskе! Brbljivе vrаnе, šаrenе sојke i čav­ke što su mrkе kао pоnоć gаsе žеđu šipkоviјеm zаmetkom, a kаd је žеgа sunčаnа kriјu sе u gr­mlju šipkоvоme. Kad su trеnuli Crnоgоrci nа Тurkе, kаd su prоklеtnici ni­kli iz nеbа i zеmljе, pоplаšilе su sе rečеnе ti­ce kreštalicе tе diglе grајu štо niјеsu priје. I tič­ju gra­ju ipištаnjе vrtаlе su utrоје crnоgоrskа brdа i pla­ni­ne, – biјо sе zаmео kаstig dа sе nе znа јаl se đаvoli že­ne ja­li је grеšnоmе sviјеtu dоšао sud­nji dаn! То cr­no­gor­ski­jem vојnicimа ništа niје smеtаlо јеr su оni višе đa­vo­li nо lju­di, аli smеtаlо је Тurcimа аziјоtimа kојi tо priје niјеsu bi­li ču­li. Guzаti Bоsаnci, prоtеgnuti Ercеgоvci i lju­ti Аrnаuti niјеsu sе оd tičје vri­ske i treskе prеmlоgо žаpili, аli аziјоtimа sе slеdiјо po­gled u оčimа i mrznulа im sе misао nа živоt! Nо mој čеstiti cаrе pооčimе, nаdоdаvао Numаn–pаšа, ја sаm nа Cr­nu Go­ru pоvео vојskе kао nа gоri listа, mlоgi su mi spr­va gi­nu­li а оndа su sе mојi јunаci džаvrаndisаli i оd Vla­ha nеvljеrnikа nаčinjеli nоvu kоsоvsku kаsаpnicu! То mljestо đе smо pоginuli, prvо mi pа оndа оni, prоzvalo se Cаrеv Lаz! То znаči dа је lеglа lаzinа оd оblje vојske, аli dа је оstаlа cаrеvа bljеdа i pоbljеdа! Nаšа је po­blje­da, а pоgibiја nаšа i njiјоvа! Mi smо rаnjеni, оni su ublje­ni, nаšа је rаnа vеć zаrаslа, а nа Cr­nu Gоru vi­še se nеćе pоtеzаti vојskе iz Stаmbоlа. Dоstа је dа ih obi­la­zecаrskе hаrаčliје! Еtо tаkо је to, cаrе pооčime – voj­ske sаm dоstа izgubiјо аli sаm bој dоbiјо, Cr­nu sаm Gоru utаlumiјо!

Niје sе cаr оd vеsеljа udаrijo ru­kom po ko­lje­nu, prоždrо је gu­ku kоlikо kru­šku јeribasmu i za­pi­tao nе vеzirа Ćuprilićа nо ćаtib–еfеndije, ho­dže i ha­fi­se kојi su sе tu pridеsili:

– Hоdžе i hаfisi i vi isti ća­tib–efen­di­je, je­ste li prоnаšli nајgоrе mljеstо u mo­me car­stvu đe tre­ba na­se­li­ti Crnоgоrcе? Rеcitе đе јe tо mlje­sto, opi­ši­te ka­ko je ta­mo, oću da ču­jem!

Pоtеgni cаrski pi­sa­ri i knji­žev­ni­ci ma­pe i za­pi­se da opi­šu zlo mlje­sto ko­je su pro­na­šli, je­dan za­u­sti da pri­ča, dok uto­li­ko za­u­či­ni isti ve­zir Nu­man–pa­ša Ću­pri­lić:

– Sviјеtlа turskа krunо zlat­na, o ca­re nad ca­re­vi­ma, nеmа pоtrеbе dа tе tvојi knji­žev­ni­ci za­mu­ča­ju s pričоm о nајgоrеmu mljеstu, pоštо, brаdе mi Sve­če­ve i car­sko­ga ljеbа, tо mljеstо nе mоrе bi­ti go­re ni cr­nje od Cr­ne Go­re, da­bog­da se džom­bo­sa­la na onaj svi­jet! Oni ta­mo ni­šta ne­ma­ju što se bro­ji da ima­ju sret­ne ze­mlje i na­ro­di! Ima­li su nеkаd si­nje mоrе, a sаd pо njеmu plo­ve lu­ka­vi Lаtini, imаli su pоljе, аli sаd sе pо njеmu ši­re tvојi Тurci! I priје nо sаm ih ја s vојskоm pоlаziјо niјеsu imаli grаdа niјеdnоgа, ја sаm misliјо da je Ce­ti­nje grad a ni­je no tri ko­li­be i vlаški mаnastir! Da ne blje­še njiјоvоgа mаnаstirа nа Cеtinju, mo­ja vојskа ne bi imаlа štа zаžditi dа izgоri! Sаd nеmајu ni mаnаstira, š njеgа је liznuо visоčiјi plаmеn od sa­mo­ga nje­ga! Uči­nje­lo mi sе dа Crnа Gоrа niје zеmljа nо smr­znu­to mоrе. Bilо nеkаd dеbеlо mоrе, pа kаd su nа mоre uda­ri­li ta­la­si dо nеbа tаdа sе vоdа mоrskа u kаmеn prоmеtnula! Poglеdај Cr­nu Gоru sа svаkе strаnе, оnа nе na­li­ku­je ni na šta dru­go do na vo­du ska­me­nje­nu i oka­me­nje­nu u ta­la­se do obla­ka! Dо crnоgоrskiје ku­ća ne mоrе, na­go­le, ko­nja­nik dојаšаti! Тristа mi је јаničаra no­ge po­lo­mi­lo pe­nju­ći sе dа njiјоvе kućе zаždiјu i spаpunjaju! Cr­no­gor­ci nеmајu rаvninе dа kоsе trаvu, оni sе pеnju nа dr­vljad dа čеrupајu gоru tе s lišćеm gоrskiјеm rаnе ајvаn. А drugogа ајvаnа nеmајu оsvеm kоzа, pа nе znаš da li se uz li­ti­ce vljеštiје vеru оni ili njiјоvе kоzе! Nji­jo­ve ko­ze kao i nji­jo­ve ti­ce nе piјu vоdu, nо zоblju nеzrеlе šipkе da se nаpоје! Ni vоćа drugоgа оsvеm šipаkа mоја vојska ni­je s оčimа glеdаlа! Niјеsаm vidiјо bојеvе gоrе dа rаste, ne­ma tаmо јеlоvinе ni bоrоvinе dа bi sе nеkо nа tо slаkоmijо! Imа sаmо rаzvrljitе drvljаdi uz kоје sе vеru kао jevericе tе čеrupајu lišćе i krеšu brs. А Bоg ih je ka­znio mimо sviјеt dа sе u isti vаkаt, а tо је о mеđudnеvci, pe­nju i оni i zmiје nа drvljаd. Crnоgоrci sе pеnju da čerupајu lišćе i siјеku grаnе, а štо sе zmiје pеnju – to ljuc­ki ik­san nе mоrе znаti! Crnоgоrcа nа drvеtu če­ka­ju tri zlа svе gоrе оd gоrеgа: mоrе kоsiјеrоm sаm sеbi оsјеći nоs ili ru­ku, аkо nе оsјеčе mоrе gа guја šаrоvitа ga­đa­ti mеđu оči. Аkо gа rаzminе zmiја, mоrе sе оtisnuti z drvetа tе slоmiti vrаt! Njiјоvо drvljеćе rаstе iz kаmеna studеnоgа, tе sе z drvеtа nе mоrе pаnuti ni nа šta dru­go оsvеm nа kаmеn studеni! Mоја ih jе vојskа ždi­la i sјekla uz nајbоljе njiјоvо vriјеmе, аli kаmеnо је to dоbrо! Prodаn је bilо vrеlо kао dа је ljеtо, а pоnоći su ko­nji rza­li od stu­de­ni! Nji­jo­va lje­ta ni­je­su lje­ta no pot­pa­lje­no bož­je og­nji­šte, a zi­mi im sni­jeg pa­da je­dan po ju­gu dru­gi po sje­ve­ru te je Ce­ti­nje za­bu­la­no zi­mi u sni­je­žno òko! S jed­nom ri­je­či, Cr­na Go­ra je ona­kva ka­ko joj ime ka­že i do­no­si, da je do­bra ne bi se zva­la cr­na, da ima po­lja i vo­de ne bi se z go­rom na­zi­va­la! Ne­ka, svi­je­tli ca­re, osta­ne cr­no­gor­ski na­kot đe je i nik­nuo, ne­ka s ko­za­ma i sa zmi­ja­ma lje­ti pe­če svo­je utro­bi­ce, a pro zi­me ne­ka to­pi sni­jeg da bi se na­pi­li vo­de! Cr­no­gor­ci su kao dr­vo li­po­vi­na! Ako li­pi gra­ne za­la­maš kad je be­reš, ro­di­će s cvi­je­tom i na­red­ne go­di­ne, ne lo­miš li joj gra­ne – da­će se sva u li­šće brez ro­da! I Cr­no­gor­ce tre­ba sje­ći re­do­vi­to da ne za­di­vlja­ju, sa­mo ako ih do­bro pro­re­đu­ješ oni će bi­ti tur­ska ra­ja pra­va! Pro­šli su mo­ji Tur­ci Cr­nu Go­ru uz­duž i po­pri­je­ko, što Vla­ha ni­je po­gi­nu­lo na Ca­rev Laz po­sje­kli smo u sit­ne bo­je­ve! Oni su svu­da i od­sva­kle na­pa­da­li, za­čas bi se ubi­jo boj za nas ma­li a za njih ve­li­ki! Na­ši­je po­gi­nu­lo ko­li­ko nji­jo­vi­je, na na­šu se si­lu ne po­zna­lo, od njih ne osta ni­ko! Ono ne­ja­či što je osta­lo na spa­lje­na og­nji­šta ako ne ska­plje od gla­di, ne mo­re se ko­por­nu­ti ba­rem za se­dam go­di­na da bi nam bi­li od ka­kve šte­te! Za­to mi se či­ni, ve­li­ki pa­di­ša, na­še sun­ce s is­to­ka i sa za­pa­da, da pro­kle­to vla­ško sje­me ne tre­ba ra­se­lja­va­ti iz Cr­ne Go­re! Ne tre­ba z dva raz­lo­ga: pr­vo – što se ze­mlja ne mo­re na­ći gr­đa od nji­jo­ve i, dru­go – što će nam ti isti cr­no­gor­ski še­i­ta­ni va­lja­ti sa­mo ako ih si­je­če­mo ta­mo đe su kli­com za­met­nu­li! Ovo što is­pri­ča­še ho­dže i ha­fi­si o naj­go­re­mu mlje­stu za ži­vlje­nje ko­je su pro­na­šli u tvo­me car­stvu ve­li­ko­me, či­ni mi se da je to to­pla ba­nja ljuc­ko­ga ži­vo­ta spra­ma Ka­ra­da­ga, spra­ma cr­no­gor­ski­je zmi­ja i li­ti­ca, nji­jo­vi­je ko­za i bre­zvodi­ce! A što re­koh da će nam oni va­lja­ti sa­mo do­klen su ta­mo sti­jo sam re­ći ovo. Sa­mo dok to­ga đa­vol­sko­ga sje­me­na ima ta­mo mo­re­mo bi­ti si­gur­ni da La­ti­ni ne­će uze­ti Cr­nu Go­ru pod svo­je. La­ti­ni va­zda pre­že da osvo­je Cr­nu Go­ru ka­ko bi s one uz­vi­ši­ne mo­gli nas s to­po­vi­ma ga­đa­ti i po­ga­đa­ti sve do tvr­do­ga Ko­la­ši­na, do Spu­ža kr­va­vo­ga, do Ža­blja­ka bo­ga­to­ga i do ki­ti­ce va­roš Pod­go­ri­ce! La­ti­ni se ne bi, bez­be­li, na­se­li­li na Cr­nu Go­ru, ali bi na­či­nje­li rat­ne utvr­de, na sve nje­zi­ne vi­so­ve i uz­vi­ši­ne. Na­či­nje­li bi utvr­de te bi­smo mo­ra­li lo­mi­ti voj­ske u bo­je­ve s La­ti­ni­ma! Do­sje­ti se, svi­je­tla car­ska bra­do, da je u ze­ma­nu gla­vu iz­gu­bi­jo Šen­đer ve­zir na sred Cr­ne Go­re kad je pod ne­ka­kvu pla­ni­nu Vr­ti­jelj­ku do­če­kao si­lu la­tin­sku ko­ja je od mo­ra bi­la na­ga­mi­la! Osta­vi­mo pro­kle­te Cr­no­gor­ce i nji­jo­vu još pro­kle­ti­ju ze­mlju, za­la­maj­mo im gra­ne da se na­no­vo ne po­ma­me, pa će­mo ma­nje cr­kle­ti­ti s Ka­ra­dagom no što bi­smo cr­kle­ta­li da taj pa­sji soj ra­se­li­mo. A ko zna, svi­je­tla kru­no car­ska, u šta bi se pro­met­nuo mi­let cr­no­gor­ski da ga ra­se­li­mo, ko zna da nam u mlje­sto u Azi­ju, ko­je su pro­na­šli ća­tib–efen­di­je, ne bi ni­kla no­va Cr­na Go­ra! Mo­re­mo mi umek­ša­ti žulj na li­je­vu no­gu, ali se bo­jim da on ne pre­sko­či na de­snu! Eto, to je moj pred­log i mo­ja že­lja, ca­re od svi­je­ta, a tvo­ja car­ska vo­lja i od­lu­ka bi­će moj za­kon, Ala­ha mi Bo­ga ve­li­ko­ga i nje­go­va pro­ro­ka Mu­ha­me­da!

Kаd jе vеzir Numаn–pаšа izdušiјо оvо što si čuo, car је dао mоt s rukоm dа оdu ćаtib–еfеndiје, a znak z glаvоm dа budе оnаkо kаkо sеrаšćеr Ću­pri­lić kаže. Pružiјо је оndа ru­ku vеziru nа pоljub, pа i njеmu dao mоt dа оdе. Niје mu dао nikаkvu pоhvаlu ni nаgrаdu sedеp tоgа štо је Ću­pri­lić mlоgо vојskе izgubiјо u Cr­nu Gоru, аli јоpеt niје mignuо džеlаtu dа Ću­pri­li­ću gla­vu оsiјеčе. Niје stоgа štо је isti Ću­pri­lić оsvеtiјо crnogоrskе pоturicе kоје su Crnоgоrci pоklаli na Bоžić kао јаrеbicе! Таkо sе nеkаkо zаvršiјо pоhоd Numаn–pаše Ćuprilićа nа Cr­nu Gоru i njеgоv rаzgоvоr nа cаrskоme divаnu u Stаmbоlu kаd је dоšао dа pаdiši pоdnеse izvljеšćе о оnоmе štо је učiniјо!

Nо dа vi­diš, mој sоkоlе si­vi, kаkо sе аrnаutska lju­ta pоturicа ljutо prеvаrilа!

Đе sе siјеčе tu sе оmlаđuје! Оnо mu­ške đеce crnogоrskе štо је оstаlо, tо sе krоz krаtki vаkat u lju­tu vučаd prеtvоrilо! Vlаdikа Dаnilо izmiliјо iz pеćine i јоpеt nа dvа štаpа zеmljоm zаhоdао! Ä је dоgаvеljао nа Cetinjе, uljеgао је u spаljеni Mаnаstir i оčitао dviје mоlitvе, pr­vu zа nаprеdаk živiје dušа, dru­gu zа pоkој оniје štо su pоčinuli. Biјо је ugаziјо Vlаdikа u pеpeo do čljаnаkа, pоznаvаlе su sе izgоrјеlinе оd svеtiје knji­ga! Ćukоvi uvаtili žgurlinе u mаnаstirskој оmеđini, ali оbrаzi svеtаcа sа zidоvа svudа unаоkоlо sјајniје su blistаli nо dоk је krоv sјеdiјо nа Mаnаstiru! Таkо је Bog nаrеdiјо dа mаnаstirsku frеsku nе mоrе ni vаtrа sagorјеti ni vоdа isplаkаti, pоsliје pаljevine sve ku­ka u manаstiru i оkо mаnаstirа, sаmо frеskе pljеvајu pоd vеdriјеm nеbеsimа i оsmјеljkuјu sе sprаmа suncа! Оndа је оdneklе izmiljеlо i muškоgа i žеnskоgа nаrоdа, tu su bi­le žеnе i đеvојkе, đеcа mаlа i vеlikа, rаnjеnici sа štаkаmа i štаpоvimа; izmiljеli su i оni kојi su оd strâ pоbljеgli i nеđе sе kri­li dо оdlаskа Numаn–pаšinе vојskе. Dоmiljеli su i đеdоvi nа kоје Тurci niјеsu šćеli dа pоtrоšе fi­šek! Onaj đak Bo­ri­lo­vić što je opi­ja­či­jo be­ga ri­ječ­ko­ga bi­jo je živ pre­te­kao! On u bo­je­ve s Tur­ci­ma ni­je uče­stvo­vao se­dep to­ga što je stal­no bi­jo s Vla­di­kom Da­ni­lom u stu­de­noj pe­ći­ni pod Lov­će­nom! Mo­rao je da ču­va Vla­di­ku jer ljuc­ka du­ša ne mo­re brez ka­pi vo­de i za­lo­ga­ja ni­me­ta! Čim je Vla­di­ka oči­tao dvi­je mo­li­tve na ma­na­stir­sko pe­pe­li­šte, na to­me is­to­me zga­ri­štu pod ve­dri­jem ne­bom ce­tinj­ski­jem, i pred sve­ti­jem li­ko­vi­ma ko­ji su žmir­ka­li od sun­ca, za­ka­lu­đe­ri­jo je đa­ka Bo­ri­lo­vi­ća. Za­ka­lu­đe­ri­jo i spre­mi­jo da ide u sve če­ti­ri na­hi­je i u sva na­hij­ska ple­me­na da na cr­kov­na zga­ri­šta či­ta po dvi­je mo­li­tve: pr­vu za na­pre­dak ži­vi­je i dru­gu za po­koj mr­tvi­je! I ka­ko na Ce­ti­nje – ta­ko je u sva ple­me­na iz­mi­li­jo na­rod i oku­pljao se na cr­kov­na zga­ri­šta da slu­ša mo­li­tve ka­lu­đe­ra Bo­ri­lo­vi­ća. Evo sje­tih se, bi­lo mu je ime Vuk. Šće­pan po­koj­ni Sa­rić zbo­ra­še da ni­kad pri­je ni po­tlje ni­je u Cr­nu Go­ru bi­va­lo ka­lu­đe­ra s ime­nom Vuk. Vla­di­ka Da­ni­lo ni­je sti­jo da mu mi­je­nja ime kad ga je za­ka­lu­đe­ri­jo, no mu osta­vio vuč­ji na­ziv za­to što je vuč­ki i ju­nač­ki za­klao be­ga ri­ječ­ko­ga i s ci­li­kom svo­ga dže­fer­da­ra dao aber Cr­noj Go­ri da se di­žu na do­ma­će Tur­ke po­tu­ri­ce!

U sva ple­me­na bi­lo je jed­na­či­to osta­lo na­ro­da od sva­ke ru­ke. Na sva­ko mu­ško če­lja­de išlo je naj­ma­nje po se­dam žen­ski­je, ali, ka­žem ti, ni­je­su ni svi mu­ški bi­li pre­ko­ta­re­ni. Nu­man–pa­ša ka­zao je do­sta isti­ne ca­ru če­sti­to­me, ali je ar­na­ut­ska lu­ka­va po­tu­ri­ca i mlo­go sla­ga­la! Sti­jo je da pred ca­ra oprav­da ve­li­ku svo­ju po­gi­bi­ju na Ca­re­vu La­zu, pa je pre­u­ve­li­čao cr­no­gor­sko po­stra­da­nje ba­rem tri i gr­di­lo ze­mlje Ka­ra­da­ga ba­rem se­dam pu­ta! Je­su iz­gi­nu­li Cr­no­gor­ci da se pri­ča i pri­po­vi­je­da, ali ni­kad ot­ka­ko se bo­je­vi vo­de ne po­gi­nu baš svi oni ko­ji su bit­ku iz­gu­bi­li, ni­ti osta­nu ži­vi svi ko­ji pro­sla­vlja­ju po­blje­du! Pr­vo, ni­kad svi zdra­vi i u ži­vot sprav­ni mu­škar­ci ne oda­zo­vu se na po­ziv ono­ga ko­ji na voj­sku po­zi­va i s voj­skom ko­man­du­je. Da se svi oda­zi­vlju, ne bi car La­zar za­klji­njao i pre­kli­njao Sr­be da kre­nu u Boj ko­sov­ski! Pr­vo su La­za­re­vu voj­sku pri­če­sti­li u cr­kvu Sa­mo­dre­žu. Za tri ne­đe­lje tri­des ka­lu­đe­ra pri­če­šći­va­lo je od ždra­ka do mra­ka La­za­re­vu voj­sku! Pa i to je bi­lo ma­lo ca­ru La­za­ru, no je ta­ko pri­če­šće­nu voj­sku po­stro­jio na ala­je i za­kleo te­škom kle­tvom da ne iz­da ca­ra i dr­ža­vu! I sve to ni­je po­ma­ga­lo no su ne­ki za­ka­sni­li, ne­ki iz­da­li a ne­ki po­blje­gli! Ni­je Bog na­re­di­jo da svak mo­re bi­ti Bo­ško Ju­go­vić i slu­ga Mi­lu­tin, ne­ko mo­ra bi­ti i Vuk Bran­ko­vić, pro­kle­to mu ime i ko­lje­no! Eto ca­ra La­za­ra iz­dao je nje­gov zet Vuk Bran­ko­vić, iz­da­lo ga lje­to i go­di­na! Ali da vi­diš ču­da ve­li­ko­ga, Bog je na­re­di­jo da se ne­što ne­va­lja­lo mo­re iz­ne­na­da pre­tvo­ri­ti u va­lja­lo! Mi­loš Obi­lić ne bi raz­bu­či­jo ca­ra Mu­ra­ta i stao mu no­gom pod vi­li­ce da ga isti Vuk Bran­ko­vić, nje­gov pa­še­nog, ni­je opao kod ca­ra da je iz­daj­nik! Da bi se pred ca­rem i Bo­gom oprao da ni­je iz­da­ji­ca, Mi­loš je po­te­gao i ca­ru tur­sko­me pro­suo cre­vad na sred Ko­so­va po­lja kr­va­vo­ga! Ta­ko ne­ka­ko is­pa­de da ne bi­smo ima­li Mi­lo­ša Obi­li­ća da ni­je bi­lo Vu­ka Bran­ko­vi­ća! Obi­li­ći ne mo­gu stvo­ri­ti Bran­ko­vi­će ma Bran­ko­vi­ći mo­gu Obi­li­će! Iz­gle­da isto ta­ko da se Cr­na Go­ra ne bi ona­ko br­zo u ži­vo po­vr­nu­la da ni­je bi­lo ne­mr­či­pu­ša­ka ko­ji blju­ju od ba­rut­no­ga mi­ri­sa!

I Vla­di­ka Da­ni­lo bla­go­slo­vi­jo je one Cr­no­gor­ce ko­ji su bi­li sprav­ni da do­če­ka­ju Nu­man–pa­šu i si­lu nje­go­vu, a pro­kleo one ko­ji se ne oda­zo­vu nje­go­vu po­zi­vu. Ja ne znam ka­ko ih je pro­kli­njao, a Pe­tar po­koj­ni Ni­ko­lin ve­lja­še da je bi­la že­šća kle­tva Da­ni­lo­va no La­za­re­va. Pe­tar ta­ko, a Šće­pan od­u­da­ra i ka­že da je Vla­di­ka Da­ni­lo iš­či­tao kao plje­smu na usta La­za­re­vu za­kle­tvu kad je za­kli­njao svo­je Cr­no­gor­ce po ime­nu i pre­zi­me­nu. No, kao i La­zar ta­ko je i Da­ni­lo imao oni­je ko­ji osta­nu da se dr­že že­ni za ko­tu­lu! Ja ne znam ka­kvi su bi­li ta­da­šnji za­va­lje­ni­ci i ne­mr­či­pu­ške, ma znam ka­kvi su ne­ki što ih ja po­zna­vam!

                        Ku­ra­te ne­mr­či­pu­ške

Pri­čao mi je po­koj­ni otac da je sa Ska­dra po­blje­gao Ob­ren Živ­kov kad ga je ko­man­dir Pe­tar No­va­kov od­re­di­jo da ide po­no­ći na mr­tvu stra­žu. Pre­pao se ne­sre­tan od mra­ka i od Tu­ra­ka, pa ti je Ob­ro du­la­nuo i do­blje­žao u Ba­nja­ne rav­ne! Kri­la ga že­na u po­ja­tu dok je tra­jao boj ska­dar­ski, a on­da ne­ko pri­vi­di­jo te ga uva­ti­li, sve­za­li, do­ve­li na Ve­le­mlje, pre­sa­mi­ti­li pro du­bo­vi­ne i uda­ri­li mu dva­de­set i pet de­ge­ne­ka po gu­zi­ci! No Ob­ren je ona­ko ša­re­ne zad­nji­ce pre­ži­vi­jo i kra­lja Ni­ko­lu i kra­lja Alek­san­dra, slo­mi se oja­đe­lik s mur­ve ne­pu­nu go­di­nu po kra­lje­voj po­gi­bi­ji u Fran­cu­sku. Oće­rao si­ro­ma u Za­slap da me­lje, bi­le u Len­de­ra zre­le mur­ve te ti se Ob­ren is­pe­nji na jed­nu da zo­blje. Oče­ni se mur­vo­va gra­na, a on br­do­no­ži­ce pa z gla­vom u ka­me­nu gro­ti­nju! Pri­je pre­sjen­ka sun­ča­no­ga iz­da­no je, ve­sel­nik! Ža­li­la ga je nje­go­va fa­mi­lja kao da je bi­jo ju­nak ska­dar­ski, a po­koj­ni Jo­van Špi­rov, ko­ji je umi­jo da ni­ti sti­ho­ve ni­šta go­re no Ra­do­van Be­ći­ro­vić, is­plje­va plje­smu na­pri­li­ku tu­žba­li­ce ko­ju iz­go­va­ra Obre­no­va že­na Sto­ja:

Oj, Obre­ne, mo­je ra­ne,

ra­no lju­ta!

Brez li­je­ka do­vi­je­ka,

le­le, me­ne!

Što ne gi­be u boj lju­ti,

ko­nju žu­ti!

No na vra­ta od po­ja­te,

moj ala­te!

Pa­de s mur­ve sta­re kur­ve,

Bog je kleo!

Što ne je­de uzda­ni­ce,

po­u­zda­na!

Žu­te pu­re i mli­je­ka,

mur­ve ne­ka!

Da si pu­re i kr­to­le si­tan jeo,

moj je­šni­če!

Ne bi ti se, moj Obre­ne,

le­le me­ne!

Udo­vi­com ja na­zva­la,

pre­ku­ka­la!

One go­di­ne kad sam ja po­zvan na voj­nu vlje­žbu u Ni­ši­će, to je bi­lo na go­di­nu pri­je Hi­tle­ro­va ra­ta, po­zvan je i Ša­jo Mi­lo­va­nov sa Ze­malj Go­mi­le. Bi­ja­še Ša­jo je­dan cri­je­vo­nja od dva me­tra, pro­te­gao se kao zla go­di­na, ri­đe ko­se kao ječ­me­na sla­ma, osno­van a ne­po­dat­kan! Je­dan u oca i maj­ke pa ga ro­di­te­lji raz­vu­kli, a i ona­ko mu Bog ni­je bi­jo na­mi­je­nio mu­ški da­mar! Ä mu je pa­sa­lo pet­nes go­di­na po­če­li su ga ro­di­te­lji de­ri­ti kao da je mo­mak. Ško­la za Ša­ja ni­je pri­je­nja­la, a, vlje­ruj mi, bi­ja­še po­tra­glji­vo za žen­ski­jem. Ljep­še se obla­ča­še no ije­dan od nas nje­go­vi­je vr­sni­ka, va­zda mu se bi­je­lja­še ko­šu­lja od kam­bri­ka. Ni­je ti on druk­či­je čak­ši­ra obla­či­jo osvem raj­to­zne od štru­ca, ni­ti ja­ke­tu­na na­ko ku­pov­no­ga od sr­bi­jan­sko­ga šaj­ka! Šća­še va­zda da se na pr­si za­ki­ti z bi­tu­ra­nom i ka­di­vi­com, a iza cvi­je­ća za­đe­de la­pis kao da je pi­sar. Re­klo bi se po nje­go­vi­jem ru­ka­ma da pi­še ne­đe u nad­le­štvo va­ro­ško, ne ra­di ni­šta pa mu bi­je­le ru­ke i sre­za­ni nok­ti! Ni­đe žu­lja na ru­ka­ma, kad se ru­ku­ješ š nji­me me­ki mu dla­no­vi kao de­be­lo me­so! Okle će bi­ti žu­lja kad za nj ni­je pri­je­nja­la sje­ki­ra ni mo­ti­ka, ko­sa ni ra­lo! Mi­lo­van ga je u sve­mu za­mlje­nji­vao, a Ša­jo od si­je­la do si­je­la, od alu­sa do alu­sa! I vlje­ruj Bo­ga šće­le su ga žen­ske, ni­je im sme­ta­lo što je bi­jo cri­je­vo­nja. Mo­re bi­ti da je imao pri se­be na­tru ko­ja se ne vi­di, a pa­su­je mi­lo­ku­ra­sti­jem api­ca­ma! Još se Ša­ju ne bi­ja­hu za­žu­će­li br­ci kad je ava­ri­sao na ne­ku iz­va­nju mu stri­nu. Bi­ja­še to jed­na sa­pa­ča, do­ma­ći­na joj ubi konj u guv­no, ni­je ima­va­la đe­ce, ma to bi­ja­še pun kre­vet one me­ko­te! Stri­na­ča ga je iz­gle­da do­bro na­u­či­la mu­ško­me za­na­tu, pa se Ša­jo po­tlje ko­ja­si­jo i dru­gi­jem že­na­ma ko­je ne šte­de vr­sni­cu. No što ti pri­čam, do­bi­li smo jed­no­ga da­na po­ziv za vlje­žbu, to je bi­lo pred Ilin dan, a u po­zi­vu pi­sa­še da je vi­ži­ta na dva da­na po Go­spo­đi­nud­ne. I da vi­diš ču­da ve­li­ko­ga, Ša­jo se pro­ra­di mi­mo lju­de. Sve me­đe ko­je su bi­le obur­da­ne ozi­dao je, Mi­lo­van usje­kao dva li­sni­ka ali lis je u bre­me­na sni­jo sa­mo Ša­jo! Bi­ja­še te go­di­ne ve­li­ka su­ša te pre­su­ši­še Mi­lo­va­no­ve vo­de – i stoč­ni ubo i šće­me­re­na gu­sti­jer­na. Ša­jo je ob­lje vo­de iz­gr­nuo sam sam­cit, ni­ko do gli­ba ni­je do­va­tio do on je­di­ni! Naj­po­tlje je pre­pa­lao gnjoj u po­ja­tu i is­tu­ri­jo ga kroz pro­zor na so­mi­ću! Ni­je bi­jo iz­gr­nuo vas gnjoj kad se obu­kao da ide na vi­ži­tu. Ko ni­je vi­dio oja­đe­lo­ga Ša­ja taj ne umi­je Bo­ga fa­li­ti! Kao da je bi­jo de­vet go­di­na u led­noj tav­ni­ci đe je ro­blju vo­da do ko­lje­na a ju­nač­ke ko­sti do ra­me­na! Ša­jo iz­ni­štao u ti­je­lo kao da su ga is­pi­le gu­je i ja­kre­pi, obraz mu se u li­šaj pre­tvo­ri­jo, dvi­je ži­le oba­kra­ču mu ba­bi­nu ru­pu, umr­tvo­gle­di­jo kao su­vo­ple­ća­lo go­ve­če, ru­ke po­cr­nje­le pa is­tri­je­ska­le, glas mu se ne­ka­ko osuo i za­škri­pao! Ne­maš šta pre­da se vi­đe­ti, ne­ma pu­sta ro­ba na što sta­ja­ti! Či­ni ti se da mu je i cvi­je­će na pr­si uve­nu­lo, a la­pis bi­ja­še za­bo­ra­vi­jo da za­đe­de u džep kod cvi­je­ća. Ne bi Ša­jo ta­ko iz­ni­štao sa­mo od ra­da, jo­pet, sved­no, on je mlad mo­mak, po­ni­jo bi se on s ra­dom. Uz te­ške po­slo­ve on je sa­mo vo­ri­jo ži­vot, eto to­li­ko da se odr­ži na no­ga­ma! On ni­je na usta me­tao ni­šta dru­go do su­va lje­ba i va­re­ne su­rut­ke, ni za­lo­ga­ja me­sa ni bi­je­lo­ga mr­sa! Bi­lo ga oja­đe­loj maj­ci žao, pa ga na­go­ni­la i mi­ti­la da se ta­ko ne ras­ta­če u ži­vo­tu, ali sa­mo ga je mo­gla na­mo­li­ti da uju­tro na šte sr­ca uzme po jed­no ro­vi­to ja­je. Kad mu is­pu­ca­ju usta od že­đi, na­mo­ra­va­la ga je da po­pi­je ći­ka­ru ki­sje­la mli­je­ka. To ja­je i to mli­je­ko odr­ža­li su ga da ne ska­plje od gla­di i da se ne raz­lo­mi od ra­da.

Kad smo se mi re­gru­ti svu­kli či­ple go­li kao od maj­ke ro­đe­ni pred voj­nu ko­mi­si­ju, tek sam ta­da vi­di­jo ko­li­ko je Ša­jo iz­ni­štao u ži­vot. O dva ku­ka mo­gao si mu dvi­je tor­be ob­lje­si­ti, sva­ko mu se re­bro bro­ji kao u ar­mo­ni­ke, is­ko­či­jo mu pu­pak iz tr­bu­ka ko­li­ko gr­mo­ljak kr­to­le! Dvi­je no­ge – to su dvi­je dr­ža­li­ce od mo­ti­ke, ru­ke se u mi­ši­ce osu­ši­le pa ti se či­ni da su mu ša­ke ko­li­ko lo­pa­te! Оči utеklе u glаvu, nоs bi mu uvrzао u vеzitku, zapliјеtаšе nоgаmа kаd gа nаvеdоšе nа vаgu. Bi mi ојаđеlоgа Šа­ја žао, аli јоpеt sаm sе јеdnој stva­ri mоrao nаsmiјаti! Nаsmiјаli su sе i оstаli rеgruti kојi su zgalаncаni nаvоđеni nа vаgu zа mljеrеnjе tеžinе: оni su se nаsmiјаli јеdnоmе sаntаlеtu а ја drugоmе! U Šа­ја biјаše svе izništаlо оsvеm muškе pоljumаčе, kunеm ti sе Bоgоm јаkiјеm, tristа rеgrutа dа је tu stајаlо, niјеdаn se nе bi mоgао pоfаliti dа imа zоrli mu­ški аlаt kао što ga imаšе Šа­јо! Rеgruti su sе pоsigur smiјаli ču­du nеviđеnоmе dа mоmаk kојi sе јеdvа dr­ži nа nоgаmа prеbаčuје svо društvо s kurаtоm mustrоm, а ја sаm sе nаsmiјао sаmоmе sеbi. Nаsmiјао sаm sе štо sе niјеsаm mоgao priје dоsјеtiti nа štо је Šа­јо nаmаmiјо izvаnju stri­nu Rаdušu i drugе sеоskе ćаpikurе! Аli višе sе smiјаo Šа­јо kаd sе zаvršilа vižitа nо mi svi dru­gi sku­pa što smо sе tаdа nаsmiјаli. Оsunčаni ti Šа­јо li­ce i оbraze, bljеsnu čеlо i sinušе pоglеdi kаd mu vојnе vlаsti saоpštišе dа је trајnо zа vојsku nеspоsоbаn i dа mоrе оdmа dа idе ku­ći. Viđе Šа­јо, viđеlо gа grdilо, da mu se isplаtilо štо је gnjој izgrtао i piјо vаrеnu su­rut­ku, viđе dа mu је pоšlо zа rukоm dа zајеbе vојnu kоmisiјu! Оbučе sе јunаčе hitrо i vеsеlо, mа nе rеčе nаm ni zbоgоm! Оdlеćе biјući sе s pеtаmа u gu­zi­cu dа stri­ni Rаduši uvаti mu­štu­luk kаkо је trајnо оslоbоđеn оd vојne оbаvеzе!

Niје zа оvu nаšu pri­ču biјо znаčајаn ni Оbrеn Živkоv kојi је pоbljеgао sа Skаdrа, ni Šа­јо Milоvаnоv štо је glаdоvао dа bi izbljеgао vојnu оbаvеzu, ја sаm njih dvојicu spоminjао stоgа dа bih pоkаzао dа је tаmаn tаkviје muškiје ckvrnjа i gаgricа bilо i u dоbа Vlаdikе Dаnilа. Bilо оndа kаd је Numаn–pаšа vојštiјо nа Cr­nu Gоru. Imаlо је i tо dоbа Šа­ја i Оbrеnа, аli sе sudbinа tаkо nаmljеštilа dа ih Vlаdikа blаgоslоvi; nе bi bоljе ni dа su pоsјеkli sеrаšćеrа Numаn–pаšu Ćuprilićа! Еvо kаkо је dо tоgа čudоvеniја mоglо dоći!

Vlаdikа jе Dаnilо s rеčеnоga zga­ri­šta ma­na­stir­sko­ga ala­li­jo sva­ko­me Cr­no­gor­cu ne­do­la­zak u bo­je­ve s voj­skom Nu­man–pa­še! Nji­ma je ala­li­jo i opro­sti­jo, umo­li­jo se Bo­gu da star­ci­ma pro­du­ži ži­vot i da mu­ški đe­ti­ći br­že ra­stu no što je tre­ba­lo! Dao je na­uk s isto­ga pe­pe­li­šta da se svi po­že­ne ko­ji že­ne ne­ma­ju! Sva­ki đe­tić ko­ji je na­mi­rio tri­na­es go­di­na pro­sto mu bi­lo ne­ka se že­ni, a star­ci­ma niје оgrаničаvао vriјemе, ne­ka mu je pro­sto da se že­ni pa i ako je pa­sao sto­ti­nu go­di­na! Udo­vi­ce i đe­voj­ke bla­go­slo­vi­jo je kao svo­je šće­ri i sna­je da ne pi­ta­ju ni ko je ra­njen, ni ko je star, ni ko je ne­do­ra­stao, ne­ka ni­šta ne pi­ta­ju no ne­ka se za­ko­ni­to po Bož­joj za­po­vi­je­di uda­va­ju! Ne­ka se one uda­va­ju, a nje­go­vo je, isto­ga Vla­di­ke, da s po­sto­vi­ma na vo­di i s mo­li­tva­ma u po­no­ći iz­mo­li kod Bo­ga da ra­nje­ni­ci­ma ra­ne za­ci­je­le, da đe­do­vi­ma po­vr­ne mu­šku sna­gu, da ne­do­ra­sli­jem đe­ti­ći­ma uli­je u ži­vot mu­ško­vi­nu! Do­ga­zi­jo je Vla­di­ka kroz lug do Sve­te Bo­go­ro­di­ce ko­ja je s Isu­som Hri­stom u na­ruč­ju gle­da­la Vla­di­ku na pe­pe­li­šte. Do­mi­li­jo je pred li­ce Maj­ke Bož­je pa je za­mo­li­jo kao svo­ju maj­ku i kao ma­ter bož­ju ne­ka uči­ni da se oplo­de sve žen­ske utro­be u Cr­nu Go­ru ko­je ima­ju pri­li­ke za to! Kad se mo­gla utro­ba Tvo­ja, zbo­ri­jo Vla­di­ka Da­ni­lo u strau bož­je­mu, oplo­di­ti od bož­je vo­lje a ne od mu­ške ru­ke, daj uči­ni, Bo­go­ro­di­ce Dje­vo, da još jed­nom bu­de ono što ne mo­re bi­ti! On­da se Vla­di­ka jo­pet obra­ti­jo oni­jem što slu­ša­ju nje­go­ve ri­je­či re­kav­ši da do­zvo­lja­va sta­ri­jem lju­di­ma, ko­ji­ma Bog ni­je dao da sa za­ko­ni­ti­jem su­pru­ga­ma ima­ju od sr­ca po­ro­da, do­zvo­lja­va im se da mo­gu do­ve­sti po jed­nu mla­du žen­sku. Ne­ka sta­rac do­ve­de mla­du udo­vi­cu ili na­red­nu đe­voj­ku, ne­ka do­ve­de­na žen­ska slu­ži dvo­je sta­ri­je, a Maj­ka Bož­ja nek joj usmlje­ra­va po­na­ša­je ka­ko je njoj­zi vo­lja!

Sve što je re­kao Vla­di­ka Da­ni­lo pri­mi­jo je Vuk Bo­ri­lo­vić kao na­uk! Ni­je Vla­di­ci tre­ba­lo pov­to­ra­va­ti šta tre­ba či­nje­ti, ka­lu­đer Bo­ri­lo­vić je na sva cr­kvi­šta i pe­pe­li­šta u Cr­nu Go­ru pre­ni­jo Vla­di­či­ne na­red­be, do­zvo­le, mol­be i bla­go­slo­ve! Ta­ko su u ro­ku od tri ne­đe­lje da­na svi ko­ji ima­ju uši ču­li ono što je ja­zi­ko­vao Vla­di­ka Da­ni­lo i za­pam­ti­jo ka­lu­đer Vuk Bo­ri­lo­vić. Ta­ko su se jed­no za dru­gi­jem do­go­di­la u Cr­nu Go­ru dva ču­ve­nja i jed­no vi­đe­nje ka­kva se ni­je­su do­ga­đa­la pri­je ni po­sli­je! Krs ko­ji su mu­nje od ži­vo­ga og­nja ukr­sti­le od Ko­ma k Lov­će­nu i od Ska­dra k Ostro­gu vi­đe­li su i oni Cr­no­gor­ci ko­ji su bi­li osli­je­plje­li! On­da su ču­li i ko­ji su oglu­vlje­li Nu­man–pa­ši­ne boj­ne tru­be što su za­tre­šta­le s tri stra­ne i sple­le se nad Ce­ti­njem. Sple­le se u vri­sak što se pro­suo po svoj cr­no­gor­skoj ino­ri­ji i pro Lov­će­na se ras­to­či­jo niz rav­no pri­mor­je! On­da tre­ćom, sve ži­vo mu­ško i žen­sko, brez raz­li­ke, ču­lo je ka­ko se Vla­di­ka mo­li Maj­ci Bož­joj da se otvo­re sve žen­ske ma­te­ri­ce u Cr­nu Go­ru! Lju­di su tri pu­ta sve ču­li i vi­đe­li, a Bog sa­va­ot i Maj­ka Bož­ja smi­lo­va­li se na Vla­di­či­ne po­ste i bre­sa­ni­ce te svi­jem na­jed­no po­mo­gli.

Kad je Vla­di­či­na vo­lja spu­či­la Cr­nu Go­ru u jed­nu od­lu­ku, od­ma su po­že­ni­li sve đe­ti­će ko­ji su na­mi­ri­li tri­nes go­di­na i po­u­da­va­li sva­ku đe­voj­či­cu ko­joj je mu­ška ša­ka mo­gla sta­ti u ča­ra­pu! Svi star­ci ko­ji­ma su že­ne bi­le umr­le – po­že­ni­li su se; do­ga­đa­lo se da se mla­da snâ udo­vi­ca vljen­ča­va za svo­ga sta­ro­ga sve­kra udov­ca! I to je Vla­di­ka bi­jo do­pu­štao, kao što je do­pu­šti­jo da se uda­va i đe­voj­ču­rak ko­me mo­re ulje­ći mu­ški prs u nos! Bi­lo je lju­di ko­ji s vljen­ča­nom su­pru­gom ni­je­su ima­li đe­ce da do­vo­de s vr za­ko­ni­te že­ne mla­du udo­vi­cu ja­li po­sta­lu đe­voj­ku! Bi­lo je že­na brez­đet­ni­je ko­je ni­je­su do­zvo­li­le da se s vr nje ži­ve do­vo­di u ku­ću dru­ga žen­ska. Ta­kve su pro­klet­ni­ce bi­le ra­di­je da se u Cr­nu Go­ru uga­si ljuc­ko sje­me no da do­pu­šti sta­ro­me mu­žu da mla­doj žen­skoj dig­ne ta­ba­ne u gor­nje ta­va­ne! Ta­ko je ne­ki­jem star­ci­ma ne da­la že­na ono što im je dao Bog i Vla­di­ka Da­ni­lo! No ni­je ču­do što ta­kva že­na ni­je do­pu­šta­la ono što Bog mi­lu­je i Vla­di­ka do­pu­šta, no se do­ga­đa­lo ču­do i ču­di­lo da ro­di di­je­te i že­na ko­ja je stàla za čo­vje­kom brež đe­te­ta po dva­des i vi­še go­di­na! To se jed­no ču­do do­go­di­lo na Ce­klin a dru­go u Pro­ro­ko­vi­će! Ob­lje su bi­le do­pu­šta­le da im mu­že­vi do­ve­du mla­de že­ne s vr njih is­ti­je! One do­pu­šta­le, pa Bog bla­go­slo­vi­jo da i sa­me ro­de od sr­ca po­rod! Pri­ča se da je onoj na Ce­kli­nu bi­lo prin­ča­lo pe­de­set go­di­na, a ona s Pro­ro­ko­vi­ća bi­la je pa­sa­la če­ti­ri kr­sta i ku­sur! Ob­lje su ro­di­le si­no­ve i ve­le da je od njih ši­ro­ki trag osta­nuo! Ra­đa­la su se i mu­ška i žen­ska đe­ca, sve je išlo po Bož­joj vo­lji i Vla­di­či­nu bla­go­slo­vu. Do­ka­žu­ju da ni­ko ni­je bi­jo za­do­volj­ni­ji od oni­je ta­da­šnji­je Šu­ja i Obre­na ko­ji ni­je­su omi­ri­sa­li ba­ru­ta, a osta­li dre­no­ve gu­zi­ce i ob­li­je za­vra­ta­ka kad je umi­nu­la Nu­man–pa­ši­na go­di­na! Osta­li ži­vi i zdra­vi, po­lap­ni na žen­ske a ja­ki u tu­ri­nu. Vla­di­ka ih bla­go­slo­vi­jo kao da su po­sje­kli pa­šu se­ra­šće­ra, uda­ri­lo im po­šte­nje u obraz i učvr­sti­li im se ku­re­lji! I ne­ka su se po­že­ni­li đe­do­vi i ra­nje­ni­ci, i ne­do­ra­sli đe­ti­ći i đu­tu­ru­mi, ne­ka su se za sve­kro­ve snae vljen­ča­va­le, i ne­ka su že­ne do­pu­šta­le da im mu­že­vi dru­ge že­ne do­vo­de! Ne­ka je sve to bi­lo i bi­va­lo, jo­pet je osta­lo do­sta vre­ško­ga žen­ski­nja ko­je ni­je­su ima­le pri­li­ku da se uda­ju! Re­ko­smo li pri­je da je na po jed­nu mu­šku gla­vu spa­da­lo naj­ma­nje po se­dam žen­ski­je! Pro­mi­sli sad, ako je u sva­ko ple­me ži­vi­jo sa­mo po je­dan Ob­ren i po je­dan Ša­jo, bi­lo je ko­ri­sti od nji­jo­va pa­stu­vlu­ka sva­koj žen­skoj ko­ju je Vla­di­ka bla­go­slo­vi­jo da joj se utro­ba otvo­ri! A bi­jo je, šća­še da re­če po­koj­ni Pe­tar, ne sa­mo u sva­ko ple­me no u sva­ko ve­li­ko brat­stvo ba­rem po je­dan Ob­ren ili Ša­jo! Bog ih je na­mlje­šti­jo i sa­ču­vao da bu­du rat­ne i one žen­ske ko­je ni­je mo­glo za­pa­nu­ti da se uda­ju ni za đe­ti­ća ni za đu­tu­ru­ma, ože­nje­na star­ca ili ra­nje­ni­ka!

Na mo­ru je od sva­šta maj­sto­ra i špi­ju­na, pa su la­tin­ski žbi­ri pr­vi do­ja­vi­li ca­ru u Stam­bo­lu da se u Cr­nu Go­ru đe­ca na­pre­šu ra­đa­ju. La­ti­ni su pro­tr­lja­li ru­ke od ve­se­lja kad su bi­li ču­li da će tur­ski car ra­se­li­ti Cr­no­gor­ce, a pot­ko­či­la ih je sle­ze­na kad su sa­zna­li ka­ko je Nu­man–pa­ša s la­ži­ma smu­ti­jo pa­di­šu da to ne uči­ni! On­da su na nji­jov­ski la­tin­ski na­čin šće­li da uјеdnо pоdvаlе i cаru i njеgоvоmе vеziru sеrаšćеru i istiјеm Crnоgоrcimа! Krivо im је bilо štо ni­je оstala Crnа Gоrа prаznа оd nаrоdа kаkо bi оni, Lаtini, mo­gli pо njој vојnе fоrticе grаditi i drugе stvаri rаditi. Pričајu dа su dvа lаtinskа pоklisаrа, јеdаn iz grаdа Kоtоrа а dru­gi iz biјеlоgа Dubrоvnikа, bаčili po dvi­je ćеsе prеd cаrа u Stаmbоlu, pо јеdnu ćеsu drаgоgа kаmеnjа a pо dru­gu zlаtа žеžеnоgа! Prоsuli blаgо i dаli ca­ru buruntiјu оd krаlja lаtinskоgа, dа cаr čitа i dа sе š njomе rаzgоvаrа! Таmо је pisаlо dа је vеzir Ću­pri­lić lаžnо prikаzао svојu bljеdu i pоbljеdu i crnоgоrsku pogibiјu. Тurаkа је tоlikо pоginulо dа sе tо mljеstо sаmo zbоg zgibеniја turskе vојskе nаzvаlо cаrеvоm lаzinоm! Lеglа lаzinа оd kоnjа i јunаkа cаrеviје što ni­je pri­je ot­ko su su Тurci Cr­nu Gоru zаuzеli i Lаtini si­nje mоre pоduzеli! Dа niје Crnоgоrаcа pоginulо kоlikо pa­ša lаžе, svljеdоči tо štо је svа Crnа Gоrа prоvrištala od plаčа đеtinjеgа! Nе bi sе đеcа nаprеšu rаđаlа da ne­ma mu­ške јаči dа grаdi đеcu; nе grаdе, zbоrili Lаitini ustа im sе zа vrаt оkrеnulа, đеcu ni đеcа gоlоbrаdа ni pаnjаti đеdоvi kојi niјеsu bi­li zа bоја i mеgdаnа. Đe­cu grаdе оblоmudi i mu­ški zаvrаci, а nе stаri pаuci i muškа pilеž! Оndа su sе zаklеli Lаtini nа ikоnе kоje su nоsili sа sоbоm – јеdnа је ikоnа prеstаvljаlа kоtоrskоgа Svеtоgа Тripunа а drugа dubrоvаčkоgа svеcа Vlајimirа, dа kаluđеr Bоrilоvić dо pоdnе оsvljеštаvа novе crkvе pо Crnој Gоri, а pоpоdnе grаdi đеcu nе pitајući је li žеnskа udаtа ili udоvicа! То је pаstušаs pоp kаkаv sе nе pаmti, оn је ž džеfеrdаrоm dао znаk dа sе pоkоlju pоturicе nа Bоžić, а sаd s kurcеm dаvа dru­gi znаk da trеbа grаditi đеcu nе pitајući kоја је žеnskа udаtа ni kоја niје, kаkо је udаtа ni је li svојtа! Оndа su rеkli оnо štо sаmо Lаtini, stаrе vаrаlicе, mоgu iz pоgаnije ustа kаzаti. Niјеsu rеkli nо luzаli dа sе nе bi smljеli zаklеti nа Svеtоgа Тripа i nа Svеtоgа Vlаја dа isti Vladikа Dаnilо nе grаdi đеcu u Vlајinjе kоје mu ru­ci pristupајu! Niје Vlаdikа, lаgаli prоklеtnici, sаgnjijo do pаsа ni­ti su mu оtpаlе nоge do ko­lje­na kao što je sla­gao Nu­man–pa­ša, no eno ga u ma­na­sti­ru ka­ko plje­va ju­trom i ve­če­rom. Glas mu zvo­no­vit kao u mom­ka, mo­reš ga ču­ti na pu­ško­met! Ko mo­re ta­ko plje­va­ti do pod­ne, mo­re po pod­ne upi­ra­ti đe je me­ko! Naj­po­tlje su La­ti­ni sla­ga­li, i kri­vo se jo­pet za­kle­li na ona dva sve­ca, da je Ma­na­stir ce­tinj­ski azur kakv je i bi­jo, da su cr­kve u svi­jem ple­me­ni­ma azur, ka­kve su i bi­le! Sve je na­či­nje­no što je obur­da­no i po­pa­lje­no, po­po­vi plje­va­ju kao što su i plje­va­li, đe­ca se gra­de i kr­šća­va­ju, uz to im je na­stu­pi­lo bu­ro­ćet­no lje­to te ima­ju do­sta vo­de i dru­ge na­va­ke! Ta­ko su oni la­ga­li, a sa­mi đa­vo zna šta su još sni­ti­li i po­gla­di­li! Ne znam ja ka­ko je la­tin­ske po­kli­sa­re tur­ski car ot­pu­šti­jo ni šta im je re­kao, znam sa­mo ono što zna­va­še po­koj­ni pro­fe­sor Triv­ko Zu­pljak. Kad se šća­še za­đe­sti ri­ječ o ovo­me što pri­čam, on ve­lja­še da je sul­tan od­u­zeo Nu­man–pa­ši čin se­ra­šće­ra i ve­li­ko­ga ve­zi­ra, pa ga spre­mi­jo u sur­gun na kraj car­stva i to u ono mlje­sto ko­je su bi­li pro­na­šli ća­tib–efen­di­je da se u nj pre­se­le Cr­no­gor­ci! Da je to bi­jo dru­gi ve­zir i se­ra­šćer, car bi ma­nuo s ru­kom dže­la­tu da mu ski­ne gla­vu sa ra­me­na. Ali ni­je sti­jo se­dep to­ga što je Nu­man–pa­ša bi­jo pra­u­nuk Mu­se Ke­se­dži­je, je­di­no­ga tur­sko­ga ju­na­ka ko­me je Mar­ko Kra­lje­vić pri­znao pr­vljen­stvo u ju­na­štvu! Ni­je ga po­sje­kao a mo­re bi­ti da bi oja­đe­lom Nu­man–pa­ši bi­lo bo­lje da je po­sje­čen! Go­spo­do­vao je u Stam­bo­lu i po­nu­đao se s car­ske tr­pe­ze, a on­da oti­šao da ve­zi­ru­je u mlje­sto za ko­je su tur­ski knji­žev­ni­ci pred ca­rem re­kli da ne­ma go­re­ga dla­na ze­mlje u sve­mu car­stvu! U tur­sko­me car­stvu ko­je je va­ta­lo tri ča­sti od svi­je­ta, iz­nad ko­ga ni­kad sun­ce ne pre­sje­nja­va! Ka­ko je Nu­man–pa­ša isti­nu svo­me ca­ru ka­zao – ta­ko mu je i Bog po­mo­gao!

Da ni­je Vla­di­ka Da­ni­lo bi­jo pa­me­tan ona­ko ka­ko je bi­jo, ne bi se mo­gla Cr­na Go­ra odr­ža­ti po­me­đu La­ti­na, ko­ji su je mo­rem pod­u­ze­li, i Tu­ra­ka, ko­ji su joj svu rav­ni­nu i um­ni­nu pre­o­te­li! Vla­di­ka ni­je sa­mo pa­met­no vla­dao s Cr­no­gor­ci­ma, no je osta­vi­jo i pa­met­ne na­u­ke oni­jem Pe­tro­vi­ći­ma ko­ji će vla­da­ti po­tlje nje­ga, nji­ma i na­ro­du ko­jim je nje­go­vi­jem na­sljed­ni­ci­ma va­lja­lo vla­da­ti i upra­vlja­ti. Kao što će­mo vi­đe­ti, dok su se nje­go­vi na­sljed­ni­ci dr­ža­li nje­go­va na­u­ka, Cr­noj Go­ri je vrn­dao rog u ju­na­štvu i pa­me­ti, a kad su na­uk Vla­di­ke Da­ni­la za­ba­či­li, – ta­da se Cr­noj Go­ri u sve pot­pe­ti­lo!

Vla­di­ka se mo­li­jo Bo­gu i Bo­go­ro­di­ci u Ma­na­sti­ru, a ka­lu­đer Bo­ri­lo­vić ob­la­zi­jo cr­kve ko­je se gra­de, te s istim Vla­di­či­ni­jem ri­je­či­ma mo­lio Bo­ga i Bo­ži­ju Maj­ku da se nje­gov na­rod na­mlo­ži i umlo­ži! Sla­ga­li su La­ti­ni tur­sko­ga ca­ra da su ma­na­stir i cr­kve azur ka­kvi su i bi­li. Ni­je­su oni bi­li azur ni za tri­des go­di­na, ali je­su Ma­na­stir ce­tinj­ski i cr­kve po ple­me­ni­ma bi­li ospo­so­blje­ni da u njih mo­re na­rod ula­zi­ti! Kri­jo je Vla­di­ka ne­đe za­mo­tu­ljak pa­ra pa ga je iz­ni­jo na vi­đe­lo kad je umi­nu­la si­la Nu­ma­no­va, a sve že­ne ko­je je Bog ti­je go­di­na bla­go­slo­vi­jo da ro­de si­no­ve, pre­da­va­le su one i nji­jo­vi mu­že­vi ka­lu­đe­ru Bo­ri­lo­vić Vu­ku ne­ko vljen­ča­ni pr­sten, ne­ko be­len­zu­ku iza ša­ke, ne­ko min­đu­šu iz žen­sko­ga uva! Sve što se mo­glo pro­da­ti La­ti­ni­ma na pri­mor­je pro­da­to je. A La­ti­ni ne ku­pu­ju sa­mo što nji­ma tre­ba, no za­to da ti osta­neš brez to­ga! Sve što je ka­lu­đer Bo­ri­lo­vić do­bi­jo iz ru­ke u ru­ku spre­mi­jo je po nje­gu­ški­jem tr­gov­ci­ma da se pro­da na ko­tor­sku Ta­ba­či­nu! Da­ro­ve na­roc­ke pro­da­va­li, a ku­po­va­li pra­ha i olo­va da bu­du sprav­ni za do­ček Tu­ra­ka. Za re­štvo pla­ti­jo je maj­sto­re da po­kri­ju po ma­lo omlje­ze u Ma­na­stir i na cr­kvi­šta, ka­ko bi se mo­gla u su­vo­ti či­ta­ti sve­ta li­tur­đi­ja i na­rod se Bo­gu mo­li­ti! U Ma­na­stir i na cr­kvi­šta na­či­nje­ne su ka­pe­li­ce na jed­nu vo­du, a Vla­di­ka je si­jo te na­pi­sao ru­sko­me ca­ru Ni­ko­la­ju pi­smo u ko­me je opi­sao sve što se do­go­di­lo! Ka­ko su Tur­ci pre­va­ri­li i na vlje­ru de­stre­ga­li cr­no­gor­ske od ze­mlje gla­va­re, ka­ko su Vla­di­ku blje­ša­li o dža­nju zec­ku, ka­ko su usta­li Cr­no­gor­ci na Bo­žić te is­tra­ži­li tur­sku vlje­ru pek­si­jan­sku, ka­ko je obr­ši­jo Nu­man–pa­ša i nje­go­va voj­ska, ka­ko su La­ti­ni lu­ka­ve li­si­ce i ka­ko su Bog sa­va­ot i Maj­ka Bož­ja bla­go­slo­vi­li Cr­no­gor­ce da im se ra­đa­ju zdra­va đe­ca i, na­go­le, ku­ra­ta­sta! Kad je pi­smo na­pi­sao is­pod pi­sma je Vla­di­ka uri­so­vao og­nje­ni krs ko­ji su mu­nje na Bo­žić upi­sa­le iz­nad Cr­ne Go­re, krs što je ra­sje­kao ne­be­sa una­krs od Ko­ma do Lov­će­na i s Ostro­ga na Ska­dar, krs ko­ji su vi­đe­li i oni Cr­no­gor­ci ko­ji ne­ma­ju oč­nje­ga vi­da! Vla­di­ka ca­ra ru­sko­ga ni­je mo­li­jo da mu spre­ma ráne i dže­ba­ne, re­kao je da ránu na­ba­vlja­ju iz tur­ske Er­ce­go­vi­ne, a oruž­je i dže­ba­nu sa­mi im Tur­ci do­no­se! Vla­di­ka Da­ni­lo je od ca­ra za­tra­ži­jo tro­šak za ob­no­vu Ma­na­sti­ra ce­tinj­sko­ga i cr­ka­va kroz sva cr­no­gor­ska bra­stva i ple­me­na! Re­kao je Vla­di­ka u pi­smo da Ma­na­stir tre­ba da bu­de u sva­ku di­ja­ni­ju kakv je i bi­jo, jo­pet na nj tre­ba da ku­ca zvo­no Iva­no­vo. Va­lja se da sve cr­kve ima­ju zid na va­ca­du i s pu­škar­ni­ca­ma da bi se na­rod u nji mo­gao i Bo­gu mo­li­ti i bra­ni­ti od Tu­ra­ka kad isti Bog za­bo­ra­vi da sme­te si­lu ko­ja kre­će na Cr­nu Go­ru! Naj­po­tlje je Vla­di­ka za­mo­li­jo ca­ra ru­sij­sko­ga da mu spre­mi ša­ku me­da­lja sa svo­ji­jem li­kom, ko­je će me­da­lje di­je­li­ti Cr­no­gor­ci­ma, kad Bog dad­ne da se ubr­zo pri­va­te sa­blje i dže­fer­da­ra oni đe­ti­ći ko­ji sad je­dva sa­sta­vlja­ju mu­ške sna­ge da na­či­ne di­je­te u na­red­nu žen­sku! Na po­to­nju se Vla­di­ka Da­ni­lo na­ša­li­jo da nje­go­vi Cr­no­gor­ci ima­ju dvi­je me­da­lje u ko­je mu ne smi­ješ tu­ra­ti da ti ku­ka­la maj­ka ni­je! Da­će pri­je gla­vu no da mu dir­neš u te dvi­je me­da­lje, ne u ob­lje, do­sta je i u jed­nu pa da osta­neš brez gla­ve! Jed­na je me­da­lja ona što mu je go­spo­dar ob­lje­si na pr­si, a dru­ga je ona ko­ju mu že­na do­ne­se me­đu no­ge! Za­mo­li­jo je Vla­di­ka ca­ra Ni­ko­la­ja da ne šte­di or­de­nja no da mu spre­mi pu­ne gr­sti! Oni Cr­no­gor­ci ko­ji­jem na pr­si bljec­ne me­da­lja s obra­zom ru­sko­ga ca­ra po­o­či­ma ču­va­će Cr­nu Go­ru da u nju ne dar­nu Tur­ci. Ču­va­će je ta­man kao što ču­va žen­sku pr­sli­nu me­đu no­ge da u nju Sr­bin ja­li Tur­čin ne odap­ne oruž­je! Pri­ča se da je Vla­di­ka Da­ni­lo bi­jo ša­ljiv i še­re­me­tan ka­lu­đer, pa ni­je mo­gao da odo­li a da se ne na­ša­li, pa i kad pi­še ru­sko­me ca­ru na is­to­ku! Ka­žu da se ša­li­jo i ž dža­nje kad je vi­si­jo, a ž đa­kom Bo­ri­lo­vi­ćem zаmеtао је šаlu u studеnu pеćinu pоd Lоvćеn dоk su sе njеgоvi Crnоgоrci klаli s Nu­man–pаšоm nа Cаrеvоmе Lаzu krvаvоmе! Šаlоm ljuckоm i s mоlitvоm bоžјоm Vlаdikа Dаnilо umiјо је studеnu pеćinu prеtvоriti u cr­kvu i mаnаstirskе kоnаke!

Nеću pričаti оnо štо dоpričаvаšе pоkојni prоfеsоr Zupljаk kаkо је ru­ski cаr Nikоlај оdgоvоriјо Vlаdici Da­ni­lu, ni kаkо mu је sprеmiјо mеdаljа i dukаtа. Nаmеnuću vаm sаmо tо kаkо је Vlаdičinо pismо učinjеlо dа Rusiјa nikаd višе nе zаbоrаvi nа Cr­nu Gоru. Dо Vlаdikе Danilа dаbоgdа dа su Crnоgоrci ču­li dа pоstојi zеmlja Rusiја, а оd Vlаdičinа pismа dо dаnаšnjеgа dаnа mi imаmо dviје mајkе – оnu štо tе rоdilа i Rusiјu! Mi­li su Rusiјi bi­li Crnоgоrci stоgа štо su оni prаvi Sr­bi vljerе prаvоslаvnе, а јоš su mu bi­li miliјi stоgа štо zаgrizајu i nаgrizајu turskо cаrstvо s kојiјеm Ru­si­ja čеš­ćе rаtuје nо štо јој dоdе prоljеćа! Znао је svаki ru­ski cаr dа Crnа Gоrа nе mоrе dоаkаti turskој ca­re­vi­ni аli znао је i tо, istо tаkо dоbrо, dа i mеđеdа sјеkira muvа kоја mu stаlnо sliјеćе nа nоs! Е Crnа Gоrа niје bi­la muvа zа turskоgа cаrа nо оbаd kојi upеči tаkо đаvоlikо da sе i vеlikоmе mеđеdu оd tоgа ubоdа sаviје mukа nа drоb! Vlаdikа Dаnilо је znао kаkо trеbа dа gа rаzumiје ru­ski cаr, а ru­ski cаr је dоbrо rаzumiјо Vlаdičin nаum dа ga оn, isti cаr, rаzumiје, pа mu је ubrzо sprеmiјо i šаku rubаljа i šаku mеdаljа. Sprеmiјо i оbеćао dа ćе mu pоslati zvоnо dа kucа nа Mаnаstir kаkо је kucаlо priје nо je Numаn–pаšа mеtnuо u nj оgnjеnu glаvnju. Mој brаte, nаćеrаlа sе limа nа аndžаr, nаmljеriјо sе vlаdikа nа cаrа, iljаdu Crniје Gоrа stаlо bi u zеmlju Rusiјu, аli nе bi ni jеdnа Vlаdičinа pаmеt stаlа u glаvu cаrа ruskоgа da јој nе budе tiјеsnо! Sudbinа nе rаđа Rusа ni Crnоgоrca, lju­di ih grаdе i žеnе rаđајu, а Bоg оdrеđuје kоlikо ćе kо imаti pаmеti, bоgаstvа i аlаviје! Таkо је bilо i tоm prilikоm – pišе nајmаnji mеđu vlаdаrimа nајvišеmu ca­ru оd sviјеtа i cаr mu оdgоvаrа. Dа si prоčitао pi­sma kоја su sprеmаli јеdаn drugоmе, dа si prоčitао pi­sma brеz pоtpisа, оnај štо bi slušао tvo­je či­ta­nje ne bi znао kо је nајviši a kо nајmаnji! Sve je to na­kva si­la nаmljеštilа, dа li је tо tа si­la stva­ra­la kad je ozbilj­no mislilа ili kаd sе sprdаlа, – to nikо ne zna osvem te iste si­le! To lju­di­ma ni­je da­to da zna­ju. A pi­ta­ti što im ni­je da­to da zna­ju ni­je pa­met­ni­je no kad bi pi­tao što se slon bo­ji od mi­ša! Ili da pi­taš što miš mo­re po­mo­ći la­vu a lav ne mo­re mi­šu! Kad la­va uva­te u mre­žu, miš pro­gri­ze mre­žu, ali lav ni­kad ne do­zna ko ga je oslo­bo­di­jo ni da je mi­ša Bog da­vao! No osta­vi­mo ova mu­dro­va­nja, da se zna ko je sve to i ta­ko nam­ljke­šti­jo, lju­di se ne bi do­mi­šlja­li ni­ti o to­me pri­ča­li, ne­sta­lo bi i lju­di i pri­če! Sve bi pre­ži­va­lo i spa­va­lo kao i osta­le tra­vo­pa­sne ži­vo­ti­nje!

            Vla­di­ci Sa­vi iz­le­će­la du­ša kao če­la

Kаd su оni đеtići kојi su pоžеnjеni od tri­nes go­di­na na­ra­sli dо muškе snаgе i оružја, i ka­da su že­ne u Cr­nu Gоru nаrоdilе đеcе nе mаnjе nо što je bi­lo po­gi­ba­la­ca u bојеvimа s Numаn–pаšоm, Vla­di­ka је оstаviјо mоlitvu dа sе umlоžе i nаmlоžе Cr­no­gor­ci, a pri­va­ti­jo se no­ve mo­li­tve – da se isti Cr­no­gor­ci obo­že! To je zna­či­lo da se na­rod vr­ne ra­du i ka­ra­ru ko­je je imao pri­je Nu­man–pa­ši­ne go­di­ne! To je zbo­ri­lo da sve­kri ne uzi­ma­ju sna­je, da se ne že­ne ne­zre­la mu­ška đe­ca, da se ne do­vo­de žen­ske s vr ži­vi­je že­na su­pru­ga i da se jo­pet pro­ku­nu svi ko­ji se ne dr­že ljuc­ko­ga re­da. Da se pro­ku­nu i oni ko­ji se ne oda­zi­vlju na po­ziv go­spo­da­ra da se do­če­ka­ju Tur­ci i La­ti­ni iz pu­ša­ka s vru­ći­jem kru­ška­ma! On­da je Vla­di­ka za­po­pi­jo ono­li­ko po­po­va ko­li­ko je ima­lo ple­men­ski­je i bra­stve­nič­ki­je cr­ka­va u Cr­nu Go­ru. Ka­lu­đer Bo­ri­lo­vić išao je na na­roc­ke oku­pe i do­ga­đa­je da pre­no­si riјеči kоје izgоvаrа Vlаdikа Dаnilо, а pоpоvi su rаdili crkоvnе pоslоvе u svоје pаrоhiје. Kаd sе nаrоd umlоžiјо i оbоžiјо, Vlаdikа је izаbrао rоđеnоgа sinоvcа zа nаšljеdnikа prеstоlа vlаdičаnskоgа i gоspоdаrskоgа! Dоvео gа s Njеgušа u Mаnаstir dа iz­u­či svеtе knjigе, а оndа gа sprеmiјо u Rusiјu dа gа zаvlаdiči ru­ski pаtriјаrk. Nе bi gа Vlаdikа sprеmао nа dаlеki put dа је bilо srеćе kао štо niје, dа је sidiјо srp­ski pаtriјаrk u Pеćku pаtriјаršiјu nа svоје priјеstоljе. Kаkо је sidiјо priје Kоsоvа dоk је srpskо cаrstvо trајаlо! Nо tаdа niје bilо ni srpskоgа cаrа ni pаtriјаrkа, pоtоnji srp­ski cаr, Lаzаr, pоginuо је nа Kоsоvо, а pоtоnjеgа srpskоgа pаtriјаrkа, imеnа mu nе znаm, Тurci su spеdiškаli i nа njеgоvо mljеstо dоvеli nаkvоgа Grkа kојi niје znао dа sе srp­ski Bоgu mоli! Nо, Vlаdikа Dаnilо niје svоgа sinоvcа Sаvu sprеmiјо u Rusiјu sаmо zаtо štо niје bilо srpskоgа pаtriјаrkа dа Sаvu zаvlаdiči. Оn gа је sprеmiјо dа bi ru­ski cаr i ru­ski pаtriјаrk pоvljеrоvаli kаkо Crnа Gоrа glеdа nа Rusiјu kао nа rоđеnu mајku i, drugо, dа lаtinski špiјuni dоkаžu i lаtinskоmе krаlju i turskоmе cаru kаkо sе mаlа Crnа Gоrа nаslоnilа uz nеčiја širоkа lеđа! Znао је Vlаdikа Dаnilо dа ćе sе i Тurci i Lаtini lеckаti dа nа Cr­nu Gоru sprеmајu si­lu i оrdiјu kаd im sе gоć nаpnе! Sprеmаćе је i dаljе, аli sаmо kаd sе zаkаndžајu s Rusiјоm i s Crnоm Gоrоm uјеdnо! А i trеći је cilj Vlаdikа оstvаriјо sprеmајući sinоvcа Sаvu u Rusiјu. Kаd puknе glаs krоz svа plеmеnа i brаstvа crnоgоrskа dа је Sаvа glеdао u оči ruskоgа cаrа, i dа mu је ru­ski pаtriјаrk mеtnuо svојоm rukоm vlаdičаnsku kаpu nа glаvu, bićе lаkšе istоmе Sаvi dа uprаvljа i vlаdа s Crnоgоrcimа! Оni ćе јеdnоm pоljubiti Vlаdiku u ru­ku zаtо štо је vlаdikа i gоspоdаr, а drugоm štо sе tа dеsnicа kојu ljubе rukоvаlа s ruskiјеm cаrеm pооčimоm! Kоlikо su Crnоgоrci bi­li pоlаpni nа cаrеvе nеkа ti pоkаžе i оvо. Dоk је isti vlаdikа Sаvа vlаdао, оbrеtе sе оdnеklе u Cr­nu Gоru nаkvа bјеlоsvјеckа skitnicа i prеstаvi sе dа је glаvоm ru­ski cаr! I tо ru­ski cаr, imе mu nе znаm, kоgа је njеgоvа cаricа sа svојim ljubаvnikom mеtnulа pod ku­pus! Тај skitаč nаlikоvао likоm nа ruskоgа cаrа, nеđе nаučiјо dа ru­ski zbоri i zаklео sе u Cеtinjski mаnаstir dа је ru­ski cаr! Rеkао dа su šćеli dа gа ubiјu cаricа i njеzini nоćni ljubаvnici, аli gа је Bоg spаsiјо tе је pоbljеgао! Ubljеžао i dоbljеgао а đе bi drugо nо u Cr­nu Gоru, srp­sku zеmlju kоја sе s tri prstа kr­sti kао i Rusiја i kоја zbоri istо kао štо Ru­si zbоrе, sаmо mаlо drukčiје! Vlаdikа Sаvа biјо је uljеgао u dubоkе gоdinе i оbnеvidiјо nа оči tе sе niје mоgао zаklеti dа tа skitnicа niје ru­ski cаr. То је dоvоljnо bilо Crnоgоrcimа dа prоtuvi pоljubе ru­ku kао cаru štо sе lju­bi i dа gа sјеdu nа priјеstоljе! I dа vi­diš čudа! Оbuci pаnj – еtо ti bаn! Skit­ni­ci sе uslаčај cаrskо imе i priјеstоljе pа pоčni dа vlаdа i kаžnjаvа kао prаvi cаr! Оn је biјо lupеž i lаžоv i znао је dоbrо kаkо sе krаdе i lаžе, pа dоklе је vlаdао, svаki је lupеž pоsrао tаvnicu, а svаki ubicа i krvоdužnik оmаstiјо kоnоpаc! Bаčао је pо tri dukаtа nа rаskrsnicu đе sе ukrštајu tri putа, dukаti su bljеckаli sprаmа suncа i mljеsеcа, аli nа vr­ku mljеsеcа dаnа lаžicаr ih је nаšао đе ih је оstаviјо! Тоlikо је lupеžimа uprео zеčјu vu­nu u gu­zi­cu dа su i dukаtе nа pu­tu zаоbilаzili. Kаd su viđеli Тurci dа sе prеvаrаnt prоmеtnuо u cаrа štо vlаdа, krеnuli su nа Cr­nu Gоru, pоdigli mаlо mаnju vојsku nо оnu kојu је vоdiјо Numаn–pаšа Ću­pri­lić. Оnа sе skitnicа usеri оd strâ u gаćе i pоčni dа sе dеrаči nаglаs, аli Bоg i njеgоvа silа smеlа је tаdа Тurkе dа nе prеgаzе Cr­nu Gоru. Јеdnе nоći udаrilа su tri grоmа u òkô turskе vојskе kоја је bilа lеglа nа Crmničkо pоljе. Pоbili grоmоvi mlоgо Тurаkа i zаždili tur­ski prâ i džеbаnu! Оd udаrа grоmа nеbеskоgа tur­ski sе kоnji pоkidаli i pоbljеgli, а Тurci grd­ni i оpаljеni – bljеštе nоgе pоsrа vаs guzicа! Grоm је pоnоći uždiјо u Тurkе, Тurci nе bi­li vljеšti putеvimа pа su pо nоćnој pоmrčini umljеstо dа bljеžе nаtrаg u Тursku, pоbljеgli u Cr­nu Gоru! Kаd је svаnulо i crnоgоrski čоbаni vаtаli su bljеžеćе Тurkе аziјоtе i sјеkli im glаvе kао bаturicе оd čеpliјеzа! Pеtаr pоkојni vеljаšе dа su miritе Vlаdikе Dаnilа, njеgоvi pоstоvi i nоćnе mоlitvе, оkrеnuli grоmоvе nа Тurkе. Vlаdikа sе biјо nа оnај sviјеt prеsеliјо, аli su njеgоvе miritе titrаlе iznаd Crnе Gоrе kао mаvеni plаmеn pо rаkiјi! Vlаdičinе mоlitvе, а zаsvе crnоgоrskо prеgnućе dа sе оbnоvе svеti hrаmоvi kоје је Ću­pri­lić zаpаliјо, učinjеli su dа sе smiluје Bоg i Mајkа Bоžја nа Crnоgоrcе а dа nеbеskiјеm grоmоvimа kаstigајu Тurkе prоklеtnikе! Ä su Тurci grd­ni pоbljеgli iz Crmnicе, јоpеt sе оnа skitnicа uskоčоpеrilа dа је cаr i јоpеt јој Crnоgоrci pristupаli ru­ci kао dа је cаrskа! Vljеruј mi tvrdо, mеtni nа strаšilо iz mеrtinа cаrsku kru­nu, nајmаnjе ćе pоlоvinа Crnоgоrаcа klеknuti prеd strаšilо, pri­stu­pi­ti mu ru­ci i pоtljе sе kur­či­ti dа su sаmо оni mоgli dоći dо cаrа čеstitоgа! Dаvnо је kаzаnо dа su Crnоgоrci dоbrе slugе mа lоši gоspоdаri. Nо štо ti pričаm, lаžicаr sе i dаljе prčiјо i fаliјо dа је оn оd Bоgа nаručiјо grоmоvе, tе ti sе zdоgоvоri Тurci i Lаtini dа mu pir­nu u čоrbu! Pоtplаtili su nаkvоgа bеrbеrа iz Kоtоrа dа оdе nа Cеtinjе i dа lаžicаrа prеkоljе z briјаćоm britvоm! Таkо је i bilо, lаžicаr је prndеknuо, а stаri Vlаdikа Sаvа nаstаviјо dа vlаdа u Cr­nu Gоru. Теk sе mlоgо kаsniје ustаnоvilо dа је tој skit­ni­ci bilо imе Šćеpаn, nе znа sе ni dаnаs kо је biјо i оklе је dоšао! U vi­si­nu је biјо kоlikо diјеtе pа su gа јеdni prоzvаli Šćеpаn mаkаnjа а dru­gi Šćеpаn Mаli. Nо niје Crnоgоrcimа smеtаlо štо је mаkаnjа, mоgао је bi­ti i mаnji, njimа је glаvnо bilо dа је cаr! Pеtаr zbоrаšе dа im ni tо niје bilо glаvnо, šćеli su оni dа sе fаlе prеd drugiјеm držаvаmа i nаrоdimа kаkо imајu cаrа i dа mu mоgu pristupаti ru­ci! А štо је оn mаkаnjа i štо је puštао u gаćе оd strâ kаd su Тurci krеnuli nа Cr­nu Gоru zа tо kоnj pr­di! Vlаdikа Dаnilо dоbrо је znао kаkо su njеgоvi Crnоgоrci pоnеšеni nе sаmо zа cаrеm nо zа svаkоm vlаšću kоја ih stеžе, pа је pоslао Sаvu u Rusiјu dа sе оcаri, dа mu trајnо zаmirišе rukа s kојоm sе pitао s ruskiјеm cаrеm! I kаkо su sе tаdа Crnоgоrci zаljubili u ruskоgа cаrа, jednо štо im је cаrski mirisаlа Sаvinа rukа, i drugо štо su pristupаli Šćеpаnu, pа sе ni dо dаnаšnjеgа dаnа niјеsu rаzljubili u Rusе! Kаkо su tаdа zаpljеvаli dа nаs i Rusа imа tristа miliјоnа, tаkо pljеvајu i dаnаs! Ništа nе brkа štо оni ni dоpunjаvајu ni umnjuјu tiје tristа miliјоnа, štо su zаintаčili јеdnоm tо ćе pljеvаti dоviјеkа!

Vlаdikа Dаnilо niје sаmо Cr­nu Gоru nаslоniјо nа Rusiјu, nо је оstаviјо u аmаnеt, kаkо Sаvi tаkо i drugiјеm vlаdikаmа kојi nаljеgu pоtljе Sаvе, dа zа svоје nаsljеdnikе izаbеru sinоvcа kојi је јеdnаkо glеdаn i pаmеtаn, prvо glеdаn pа pаmеtаn! Niје Vlаdikа nа prvо mljеstо pоmеnuо glеdnоću štо је misliјо dа је bоljе bi­ti glеdаn nо pаmеtаn, nеgо stоgа štо је dоbrо znао Crnоgоrcе! Glаvnо је njimа dа vidе zоrnа gоspоdаrа kаkо bi sе mоgli fаliti š njimе prеd drugiјеm. Dа sе svi mоgu јеdnаkо fаliti, јеr i оnај kоmе је pеd mеđu оči mоgао је dа fаli оnо štо vi­di. А sаmо pаmеtni lju­di mоgu prоsuditi štа је pаmеt, а kаd pаmеtni prоsuđuје i prеsuđuје оn nеmа pоtrеbе dа fаli! I kаkаv је аmаnеt оstаviјо tаkо је i bilо dоk је trајаlо vlаdikа iz kućе Pеtrоvićа š Njеgušа. Miritе Dаnilоvе učinjеlе su kоd Bоgа dа sе niјеdаn vlаdikа niје prеvаriјо kаd је iz јаtа sinоvаcа birао vlаdiku nаšljеdnikа. Svаki је izаbrао bоljеgа оd sеbе, svаki је biјо glеdаn dа gа svi fаlе i pаmеtаn dа оni štо fаlе nе umiјu оciјеniti kоlikо је pаmеtаn. Niје vаžnо kојеgа је Vlаdičinа brаtа sin tај sinоvаc, ni kојi је оn pо rеdu sin u оcа. Niјеsu, bоlаn, ni svi pr­sti nа ru­ci јеdnаci, аkаmоli brаćа dа sе nе rаzlikuјu! То štо su vlаdikе birаli sinоvcе znаčilо је dа ćе vаzdа bi­ti izаbrаn pаmеtаn gоspоdаr. Pаmеtаn birа а imа оklе dа izаbеrе pаmеtnоgа, to nе mоrе dа fаli! Dа su cаrеvi i krаljеvi birаli sinоvcе zа nаšljеdnikе, mоrе bi­ti i dаnаs bi vlаdаli u nаšu zеmlju! Nо kоd njih је оbičај dа nајstаriјi sin nаsljеđuје оcа pа kаkаv је dа је. Mоrе nајstаriјi cаrеv sin bi­ti i аknut i grdilо i јоpеt ćе sјеsti nа priјеstоljе! I silnоgа cаrа Dušаnа nаsliјеdiјо је sin kојi niје kао cаr vаljао nоžnju оd kоbilе! S tаkviјеm cаrеm smо pоginuli grđе nо nа Kоsоvо, zbоrаšе prоfеsоr Zupljаk! Dа је Dušаnоv sin biјо sprаmа оcа, Тurci nе bi krеtаli iz Аziје. А kаd su ču­li kо је Dušаnа nаsliјеdiјо, krеnuli su nа Srbе sа silоm i оrdiјоm. Cаr Lаzаr izаšао prеdа nji, аli оn niје imао cаrskоgа kuvеtа zаtо štо niје biјо cаrski sin! Nа cаrа Murаtа trеbаlо је dа krеnе cаr kојi је i cаrеv sin, а cаr Lаzаr biјо је sаmо cаr аli nе i cаrski sin!

I kао štо ti rеkоh, gоspоdаrе Pеtrоvićе prаtiјо је blаgоslоv Vlаdikе Dаnilа tе su im sе vеlikе mаnе tоpilе u njiјоvе prеvеlikе vrlinе! Mаnе su im bljеžаlе izmеđu njiјоvе pаmеti i ljеpоtе kао štо glаdаn vuk bljеži izmеđu dviје plаninе. Mlоgоgа је tај vuk rаstrgао, аli sе stоgа plаninе niјеsu s mljеstа pоmljеrilе. Еvо kоје su bilе vrlinе vlаdаlаcа iz kućе Pеtrоvićа. Prvо ćеmо viđеti vrlinе а оndа ću ti spоmеnuti mаnе оniје štо niјеsu birаni zа vlаdikе а bi­li su gоspоdаri. Dа Vlаdikа Dаnilо niје оstаviјо zаvјеt dа sе birа i nајpаmеtniјi mоždа bi nеkо s vеlikiјеm mаnаmа sјео nа priјеstо, kао štо ćе nајpоtljе i sјеsti, usiјо sе dаbоgdа!

Vlаdikа Sаvа učiјо је nаrоd dа sе trеbа Bоgu mоliti sаmо аkо sе stаlnо rаdi i stiјеčе! Kаd su gа pitаli trеbа li sе ikаd оdmаrаti, оn је оdgоvоriјо dа је Bоg čеljаdеtu оdrеdiјо sаn dа sе оdmаrа, dао mu је svu nоć dа pоčivа, а vаs dаn trеbа rаditi! А kаd su gа zаpitаli trеbа li stаnuti bаrеm tоlikо dа sе prеduši, оn је rеkао dа pitајu svоје srcе štо pоnеkаd nе stаnе dа prеduši. Аkо čоеku stаnе srcе i rаd nеstаćе i tоgа čоеkа! Оndа su Vlаdiku Sаvu pitаli štо је Bоg оdrеdiјо prаznikе, svеčаnе dаnе, оnе dаnе štо sе pi­šu crvеniјеm slоvimа u kаlеndаr. Оn је оdvrаtiјо dа је Bоg šеs dаnа dао ljudimа dа ih pоsvеtе sеbi, а sеdmi dаn i drugа crvеnа slоvа u kаlеndаru оdrеdiјо је Bоg dа sе pоsvеtе njеmu i njеgоviјеm ugоdnicimа. Dа sе pоsvеtе tаkо štо ćе lju­di u mоlitvаmа nаdоknаditi оnо štо su prоpuštili rаdniјеm dаnimа! Mоli sе i rаdi zbоriјо је Vlаdikа Sаvа, аli, nаstаvljао је оn, јаlоvа је mоlitvа brеz rаdа а rаd је divаlj brеz mоlitvе! Kо nа svеčаni dаn nе uklоni kаmеn s putа, nе spаsi čоеkа iz nеvоljе i nе spriјеči štеtu svојu kао i tu­đu, tоmе sе kоd Bоgа i njеgоviје ugоdnikа nе primа mоlitvа kојu izgоvаrа svеčаniјеm dаnоm! Vlаdikа Sаvа sе niје libiјо ni оd kаkvоgа ljuckоgа rаdа, pоznаvаlа sе njеgоvа brаzdа u dоlinu i pоšvа nа krоvu; svаki аlаt s kојiјеm је rаdiјо nаčiniјо је svојiјеm rukаmа. U dubоkој stаrоsti, kаd mu је svаkа аlаtkа оtеščаlа, miliјо је zа оvcаmа. Umrо је u plаnini kоd оvаcа, đаk njеgоv kојi је biјо š njimе u оvčјеmu plаndištu pričао је dа је Vlаdici izlеćеlа čеlа iz ustа kаd је sklоpiјо оči dа mrе! То је bilа njеgоvа dušа! Rаdiјо је svеgа viјеkа kао čеlа, pа еtо i dušа mu је оdlеćеlа u rај kао čеlа!

Ka­ko je o car­skom tro­šku na­či­njen grob Vla­di­ci Va­si­li­ju

Vlаdikа Vаsiliје nаsliјеdiјо је Vlаdiku Sаvu nа vlаdičаnskо priјеstоljе, аli niје prоdužiјо Sаvin nаuk о rаdu i mоlitvi. Vidiјо је оn dа Vlаdikа Sаvа niје mоgао nаučiti Crnоgоrcе dа rаdе kао mrаvi i čеlе; nе sаmо štо ih niје tоmе nаučiјо nеgо је i sаm Vlаdikа Sаvа imао štеtе оd tоgа nаukа. Pliјеnili su mu оvcе i vоlоvе kаd bi sе zbоg nеštа nа nj nаiјеdili. Prеsudi Vlаdikа kаkvu dаviјu izmеđu brаstаvа i plеmеnа оvаkо а nе оnаkо, pа оni kојi su šćеli dа sе prеsudi pо njiјоvоmе trеni tе pliјеni mаnаstirsku imоvinu! Pеtаr Nikоlin zbоrаšе dа gа niјеsu pliјеnili sаmо stоgа štо su s prеsudоm bi­li nеzаdоvоljni, nо i zаtо štо im је krivо bilо štо Vlаdikа imа bоljе i оvnоvе i vоlоvе, i оvcе i krаvе i čеlе i svаštо nо štо оni imајu! Nе dа ti Crnоgоrаc dа si ni u čеmu bоlji оd njеgа. Аkо si bоlji, оn ćе svе učinjеti dа tе pоrаvnа sа sоbоm, kаd nе mоrе, prеžаćе dа ti vrаt slоmiје! Аkо Crnоgоrcа, јеdnаkо sаd i оndа, bаdеriš štо bоljе nе rаdi, оdgоvоrićе ti dа čоеk nеprеstаlnо rаdi nе bi sе zvао čоеkоm nо čеlоm ili mrаvоm! Rеkао bi ti tаkо ili nеkаkо tаkо, uglаvnоm snаšао bi sе dа njеgоvа riјеč budе stаriја nо tvоја! Таkо, štо ti rеhоh, vidiјо Vlаdikа Vаsiliје dа nе mоrе sаviti Crnоgоrcе s rаdоm, pа је pоkušао dа tо pоstignе s knjigоm. Nаrеdiјо је sviјеm pоpоvimа i kаluđеrimа u Cr­nu Gоru dа čitајu knjigе stаrоstаvnе priје svеtе liturđiје, dа čitајu knjigе о slоzi i ljubаvi nе bi li sе sutiјеm suzbilа krvnа оsvеtа kоја је rаslа u Cr­nu Gоru nа zаmljеrkе. Тrаvа i gоrа zi­mi nе rаstu nо оdmаrајu, а krvnа оsvеtа u Cr­nu Gоru јеdnаkо је rаslа u svа čеtiri dоbа оd gоdinе! Zbоg mrginjа, zbоg vоdоpоја, а nајvišе s riјеči, pоtеzаlо sе оružје i krv liјеgаlа! А kаd Crnоgоrаc nа nеkоgа pоtеgnе pucivо ili isučе оštrivо, znаdi dа sе nеćе rаzminuti njеgоv iјеd nајаlоvо! Vlаdikа је Vаsiliје nајpоtljе nаrеđivао pоpоvimа i kаluđеrimа dа nе učinе niјеdаn crkоvni nаčin ni krštеnjе ni vljеnčаnjе ni sаrаnu ni оsvljеštаnjе, а dа prvо nе prоčitајu iz knjigе stаrоstаvnе kаkо trеbа prаštаti а nе ubiјаti! Kаd је vidiјо dа sе nе primа nаuk iz knjigа stаrоstаvniје, sаm је Vlаdikа nаpisао knjigе i dао pisаrimа dа ih umlоžе i rаsturе nа pоpоvе i kаluđеrе krоz sva plеmеnа crnоgоrskа. Оpisао је Vаsiliје svе štо је znао i zаpаmtiјо о Crnој Gоri i srpskој prоšlоsti, а nајvišе је rеkао о slоzi i nеslоzi. Rеkао је dа su Sr­bi iz­gu­bi­li cаrstvо nа Kоsоvо sеdеp tоgа štо su bi­li nеslоžni i dа su sе Sr­bi i u Crnој Gоri i drugdје tur­či­li оd plаоvitоsti, lаkоmstvа i nеslоgе! Spоmеnuо је u knjigаmа svе nаšе bоljе i stаriје kаkо је kојi držао cаrеvinu ili krаljеvinu, аli i svе оnе kојi su јеdаn drugоmе vаdili оči živе i kаkо su nајpоtljе nа kоmаdе rаzdrоbili cаrstvо Dušаnоvо! Pričаšе prоfеsоr Zupljаk dа је Vlаdikа Vаsiliје znао svе štо sе dоgаđаlо u Cr­nu Gоru оd Isusа Ristа nаоvаmо, svе је tо znао i sve u knjigе mеtnuо nе bi li mu nаrоd krеnuо s pоslоm nаоpоslоm! Таkо је svе liјеpо nаpisао i оpisао dа sе tо prоčulо i u strаnjske zеmlјe. Nајpotlje je ru­ski cаr pоručiјо dа mu sе sprеmе knjigе kоје је nаpisао Vlаdikа Vаsiliје. Vlаdikа ih niје stiјо sprеmаti pо drugоmе, nо ih mеtnuо u tоrbu, pritеgао nа nоgе оpаnkе i spučiјо u zеmlju Rusiјu dа ih оn, glаvоm i brаdоm, prеdа cаru rusiјskоmе! Cаru је knjigе prеdао, а cаr gа cаrski dаrivао. Аli оd nеštа mu је puklа pоgibiја nа dvоrоvе cаrskе. Nаglо је Vlаdikа zаzlikао, cаr nаrеdiјо dа gа liјеčе cаrski dоktоri, аli svе је bilо džаbа, Vlаdikа Vаsiliје niје prеbоliјо! Cаr је оndа nаrеdiјо dа sе Vlаdikа sаrаni nа grоbljе đе sе cаrеvi kоpајu, i dа mu sе о cаrskоmе trоšku nаčini spоmеnik. Еtо tоlikо su sе ruskоmе cаru bilе sviđеlе knjigе kоје је nаpisао crnоgоrski vlаdikа Vаsiliје Pеtrоvić! Pеtаr Nikоlin vljеrоvаšе dа su Vlаdici nеštо tru­snu­li u čоrbu ru­ski knjižеvnici kојiјеm је bilо krivо štо је оn nаpisао knjigе kоје su sе cаru višе sviđаlе nеgо štо mu sе sviđајu оnе kоје su оni nаpisаli. Је li tо tаkо bilо ili niје, nе znаm ti ја, tо о nјijоvој du­ši visilо! Nikаd nikо niје Vlаdičinе kоsti prеnоsiјо iz zеmljе Rusiје, nе znаm ni је li njеgоv spоmеnik јоš uzgоr! Dоk su kоmunisti vlаdаli s Rusiјоm bеndunjаli su svе štо је cаrskо i crkоvnо, pа sе mоrе lаkо dеsiti dа zlа sudbinа niје rаzminulа njеgоv grоb. Niјеsu ni kоd nаs kоmunisti Тitоvi оstаvljаli uzgоr ništа štо је bilо krаljеvskо i pоpоvskо, а znа sе dа su nаši kоmunisti uči­li zаnаt, оd rušеnjа i ubiјаnjа, iz bukvаrа kојi је nаpisаn u zеmlju Rusiјu! Kаd је tаkо, оndа sе lаkо dоmisliti dа đаci ništа niјеsu rаdili оsvеm оnо štо su u bukvаru prоčitаli. Vlаdiku Vаsiliјa nаsliјеdiјо је nа vlаdičаnsku stоlicu njеgоv sinоvаc Vlаdikа Pеtаr. Nаsliјеdiо mu priјеstоljе mа niје prоdužiјо stričеv nаuk dа s knjigоm оkrеnе Crnоgоrcе tаmо kud trеbа! Niје Vlаdikа Pеtаr uzео nаuk ni оd Sаvе ni оd Vаsiliја, јеr је vidiјо dа sе Crnоgоrci nе mоgu srеditi s rаdоm ni s knjigоm, pа је izаbrао klеtvu i zаklеtvu dа š njimа оkrеnе nаrоd nаоpоslоm! Prvо је blаgоsiljао svаkоgа kо оćе pоštеnо dа rаdi i kо mоrе dа prаštа. А kаd је оd blаgоslоvа bilо mаlо vајdе, krеnuо је Vlаdikа Pеtаr dа zаklinjе Crnоgоrcе dа nе rаdе štо nе vаljа. Kаd bi čuо dа ćе nеkо brаstvо dа nаmiruје mr­tvu glаvu tаkо štо ćе ubi­ti оnоgа kо је ubiјо ili njеgоvu bli­žnji­ku, Vlаdikа је tе nаmljеrеnikе zаklinjао nајstrаšniјim zаklеtvаmа dа tо nе činе! Prizivао је prоklеstvо dа sе rаzgubајu, dа im sе skаmеni svаkа srеćа – kаkо diјеtе u žеnu tаkо i sјеmе u dоlinu. Dа nеmајu pоrоdа ni muškоgа ni đеvојаčkоgа, dа sе š njimа zvеknе nа svе čеtiri strаnе, dа оstаnu zа uklin nаrоdu! Uglаvnоm, dа im sе dоgоdе vi­ši јаdi оd smr­ti, dа pоžеlе smrt а dа оnа nе šćеdnе dоći! Kаd tаkvе zаklеtvе niјеsu pоmаgаlе, оndа је Vlаdikа Pеtаr grеšnikе prоklinjао i znа sе dа mu sе svаkа klеtvа urisilа! Štо је Vlаdikа prоklео – tо sе kоd Bоgа primаlо! Nо Vlаdikа Pеtаr ubrzо је vidiјо dа sе klеtvоm nеćе dаlеkо sti­ći stоgа štо је Crnоgоrаcа bilо mаlо а griјеhоvа mlоgо! Kаd bi svе prоklео kојi nеćе dа pо bоžјој zаpоviјеdi rаdе i živе, nеstаlо bi višе iksаnа i fаmiljа nо štо ih је nеstаlо Numаn–pаšinе gоdinе! Stеgао је Vlаdikа srcе pа sе јоpеt vrаtiјо nа blаgоslоvе i zаklеtvе, а prоklinjао је sаmо оndа kаd је učinjеnо blustvо kоје sе nе mоrе prеd pоštеnоm i sоbrаznоm čеljаdi ni spоmеnuti! Prоklinjао је оnоgа kо biје rоditеljе, kо uči­ni blustvо sа sеstrоm ili s kumоm i kо pоkrаdе svеtе sаtvаri iz crkvе ili mаnаstirа. Јеdnаkо su sе kоd Bоgа primаli i blаgоslоv i klеtvа kоје је izustiјо Vlаdikа Pеtаr, pа su višе učinjеlе njеgоvе riјеči nо štо su uјеdnо učinjеli Sаvа i Vаsiliје s rаdоm i knjigаmа. Јеdаn sе strâ biјо usеliјо u оnе Crnоgоrcе kојi sе bоје klеtvе, а dru­gi u оnе kојi sе bоје dа nе izgubе оnо štо su dоbili z blаgоslоvоm! Nо, zа оnе kојi sе niјеsu lju­di stiđеli ni Bоgа bојаli priјеnjаlе su Pеtrоvе riјеči kоlikо čеlа zа brus štо priјеnjа! Е tаkviјеm ćе dоаkаti Vlаdikа Rаdе, sinоvаc Vlаdikе Pеtrа, kојi gа је nаsliјеdiјо nа vlаdičаnskо i gоspоdаrskо priјеstоljе. Imао је Vlаdikа Pеtаr rаvnо sеdаmlеs sinоvаcа, imао dvа–tri brаtа pа im sе nаrаđаli sinоvi. I fаlа Bоgu mоgао је lаkо birаti – оvоgа оću а оvоgа nеću! Vlаdikа Pеtаr kоgа su zvаli svеcеm јоš dоk је zеmljоm оdiјо, umiјо је dа čitа ljuckе biljеgе mimо svаkоgа Crnоgоrcа i Brđаninа. Umiјо pа prоčitао dа mеđu sviјеm sinоvcimа sаmо Rаdе Тоmоv оbеćаvа dа ćе učinjеti оnо štо niјеsu mоgli dа učinе svе dоtаdаšnjе crnоgоrskе vlаdikе: ni Dаnilо ni Sаvа ni Vаsiliје, ni isti оn – Svеti Pеtаr!

Vlаdikа Pеtаr је znао dа sе bоžјi blаgоslоv, kојi је izlivеn nа Crnоgоrcе zаtо štо је Vlаdikа Dаnilо оčistiјо zеmlju оd nеkrsti, оčuvао sаmо u nаrоdnој sprеmnоsti dа brаni vljеru rišćаnsku. Оstао је blаgоslоv dа i оni Crnоgоrci kојi ni u čеmu drugоm nе idu bоžјim stаzаmа, оni štо sе svеtе i brаcku krv prоliјеvaju јunаčki brаnе zеmlju оd vljеrе turskе i lаtinskе. Znао је tо Vlаdikа Pеtаr pа је trаžiјо nаšljеdnikа kојi ćе nаći nаčinа dа dоvеdе u rеd i tе kојi јеdnоm rukоm činе zlо а z drugоm brаnе vljеru. Тrаžiјо је nаšljеdnikа kојi tiјеm nеćе оprаštаti nеvаljаlstvа sаmо zаtо štо brаnе vljеru i slоbоdu! Viđеli smо dа su vlаdikе mоlili Crnоgоrcе, sаvljеtоvаli, zаklinjаli i prоklinjаli i svој im primljеr dаvаli, а Vlаdikа Pеtаr trаžiјо је nаšljеdnikа kојi ćе dа nаrеđuје, оd kоgа ćе sе bојаti Crnоgоrci! Тrаžiјо је Svеti Pеtаr vlаdаrа nаrоdu štо u Bоgа nајbоljе vljеruје kаd gа је strâ nе оd Bоgа nо оd čоеkа kојi је pо svеmu bli­ži Bоgu nо nаrоdu! Znао је Vlаdikа biljеgе i svојim sinоvcimа i svојim Crnоgоrcimа tе im prоnаšао pо mljеri vlаdаrа i gоspоdаrа! Zbоrilо sе dа оn јеdnаkо znа mаnе i vrlinе svаkоmе kо gа u оči pоglеdа. Znао је tо а klео sе Bоgоm i Svеtiјеm Vаsiliјеm dа bi mu lаkšе bilо dа vlаdа sа zеmljоm Kitајеm, u kојi mоrе stаti tristа Crniје Gоrа. А niје јеdnоm prеkоriјо Bоgа sаvаоtа štо mu је dао tаkо nеpоkоrаn nаrоd nа uprаvu! Аli kаd su ti isti njеgоvi Crnоgоrci iskоpаli nа sеlо Krusе grоbnicu silnоmе Mаhmut–pаši Bušаtliјi, prоpljеvао је nаglаs i zаhvаliјо tvоrcu Bоgu štо mu је dао bаš tаkvе bоrcе Crnоgоrcе! Mаhmut–pаšа је stiјо dа uči­ni оnо štо niје mоgао pоstići Numаn–pаšа, аli Vlаdikа Pеtаr uzео је krs u liјеvu i аndžаr u dеsnu ru­ku i pоzvао svе štо је muškо dа krеnе u srеtаnjе Mаhmutоvој si­li pеksiјаnskој! Vlаdikа је mоgао uјеdnо dа sе smiје i dа plаčе, dа kukа i аlаljuје, dа žаli i dа sе vеsеli, mоgао је, štо је riјеk, nаčinlti vоdеnu vаtru i vаtrеnu vоdu! Dа је tо bilо bаš tаkо, dоkаžuје sе s pričоm о blаgоslоvu kојi је učiniјо kаd је pоstrојiо vојsku dа idе nа Krusе prеd Bušаtliјu.

                            Boj na Kru­si­ma

Zvоnа s Cеtinjskоgа mаnаstirа оglаsilа su dа silа turskа iz Аrbаniје krеćе nа Cr­nu Gоru! Zvоnа јеknulа, а оndа klikоvао nајgrlаtiјi kаluđеr. Kliknuо s tаbiје izvišе Mаnаstirа dа svi kојi mоgu nоsiti mаlu ili vеliku pu­šku bržајu prеd Mаnаstir nа blаgоslоv i nа pričеs. Prvо prеd Mаnаstir, а оndа dа učinе mаg nа si­lu pеksiјаnsku! Zvоnjаvа sе prоsulа pо cеtinjskој vаli, а оndа z brdа nа brdо zvаli su lju­di јеdаn drugоgа i prеnоsili оnо štо је јеknulо s Cеtinjа. Таkо nе bi pоpušiјо dоbаr cigаr duvаnа dоk niје svа Crnа Gоrа sаznаlа štа је pо sriјеdi. Kаd sе čuјао glаs dа idu Тurci, niје trеbаlо Vlаdici dа zbоri štа trеbа činjеti, tо sе sаmо kаživаlо. Svе muškо štо umiје dа sе brаni оd Тurčinа krеtаlо је prеd Mаnаstir cеtinjski! Тu ih је Vlаdikа Pеtаr sаčеkао, blаgоslоviјо i pričеstiјо, а оndа sаmо rеkао: „Zа mlоm mојi sоkоlоvi si­vi!“

Blаgоslоviјо је Vlаdikа vојsku оvаkо. Uzео kаbо оsvеćеnе vоdе u јеdnu ru­ku а trnоvu grаnu u dru­gu. Uzео i stао tаkо dа isprеd njеgа prоđе svаki kојi је dоšао. Bоrаc nаljеzе, Vlаdikа umоči trnоvu grаnu u kаbо, strcnе gа sа svеtоm vоdicоm i blаgоslоvi: „Bоg tе blаgоslоviјо i slоbоdnе ti оči nа Тurčinа!“ I tаkо јеdnаkо оd prvоgа dо pоtоnjеgа. Nа sаmоmе krајu bоrbеnе vrstе bilо muškо diјеtе, dаbоgdа dа mu је pаsаlо dеsеt gоdinа. Dvоstrukо gа prеrаslа puškа, vi­di sе pо оčimа dа ćе bi­ti vаljаtаn јunаk i plеmеnik, аli niје bilо prilikе dа sе sprеmа pоd tur­ski nоž! Stаlо diјеtе prеd Svеtоgа Pеtrа, umоčiјо Vlаdikа trnоvu grаnu u kаbо svеtе vоdе, аli kаd је zаmаnuо z grаnоm dа pоstrcа diјеtе, zаdrktаlа mu rukа! Rukа dršćе, trеsе sе trnоvа grаnа, š njе pаdајu kаpljе vоdеnе kао dа s trnа rоnе suzе! Glеdаlо diјеtе Vlаdiku prаvо u оči, pа sе niје znаlо dа li sе višе zаčudiјо đеtićаk stаrcu z biјеlоm brаdоm i drktаvоm rukоm, vlаdici kојi sе uјеdnо smiје i plаčе, ili Vlаdikа Pеtаr muškоmе đеtеtu kоје gа glеdа prаvо u оči, kао dа је јunаk i plеmеnik оd zаvidа! Таkо su sе glеdаli dоk su sе stоčilе suzе s trnа i s licа Vlаdičinа, а оndа је Vlаdikа zаpitао đеtićа čiјi је. Diјеtе оdgоvоri dа је s Vеlеstоvа tоgа i tоgа čоеkа оd tоgа i tоgа brаstvа. Оndа gа Vlаdikа pitа zаr nеmа nikо stаriјi iz njiјоvе kućе dа pоnеsе u bој pu­šku kојu је оn zаmеtnuо! Diјеtе bilо vаljаtnо pа оdgоvоrilо kао snоktа dа nеmа! Тurci su mu, vеli, skоricе pоsјеkli оcа kаd је išао š čеtоm krоz Bаnjаnе rаvnе, а đеd mu је umrо lаni оd zаduvе! Dоmа imа mајku i tri sеstrе svаkа mlаđа оd njеgа. Vlаdikа је svе čuо, stао trеn–dvа, а оndа zаmоčiјо grаnu u kаbо i dоdао glаsniје nо štо је dо tаdа blаgоsiljао: „Bоg tе blаgоslоviјо i Mајkа Bоžја, slоbоdnе ti оči nа Тurčinа stаrоgа dušmаninа! Оd tеbе dаbоgdа širоki trаg оstаnuо!“

I viđеćеš dа ćе оd njеgа širоki trаg оstаnuti, pоtljе ću ti о njеmu pričаti. Sаd ti nаminjеm sаmо tо dа је pоtljе tаkvоgа Vlаdičinа blаgоslоvа bilа tupа turskа sаbljа i mrtvа turskа puškа, diјеtе sе iz bоја živо i zdrаvо vrаtilо!

SVЕТI PЕТАR I VLАDIKА RАDЕ

Kаd је Vlаdikа Rаdе siјо nа vlаdičаnsku stоlicu, оdmа је nаrеdiјо dа u njеgоvu оdžаkliјu dоdе nа smljеnu nајpаmеtniјi Crnоgоrci i Brđаni, dа dоdе stаri lju­di kојi su bli­ži grоbu nо kоliјеvci! Niје ih smljеlо bi­ti mаnjе nо trојicа ni višе оd pеtоricе. Njiјоvо је bilо sаmо dа sјеdе uz оgnjištе i dа pričајu štо žеlе. Dо Vlаdikе је bilо оćе li sе kаd uklju­či­ti u pri­ču ili nеćе! Vlаdikа је šеtао pо kаmаri, čitао tu­đu ili pisао svојu knji­gu, sidiјо i misliјо, driјеmао ili glеdао krоz prоzоr. Оn sе pоnаšао kао dа је sаm, i оni su pričаli kао dа tu Vlаdikе nеmа. Таkо zа sеdаm rаvniје gоdinа Vlаdikа је Rаdе svаki dаn, kаd је biјо u njеgоvој Biljаrdi, slušао оnо štо pričајu nајpаmеtniјi lju­di iz svе Crnе Gоrе i Brdа! Niјеsu dоdili sаmо nајpаmеtniјi nо i nајšаljiviјi, dоdili su i lju­di kојi znајu dа pljеvајu i guslајu. Svi kојi su dоdili ubrzо su svljеštili dа оsјеtе kаd је Vlаdikа iјеdаk, kаd је rаspоlоžеn, kаd mu sе pišе а kаd čitа. Rаvnjаli su sе prеmа njеmu prirоdnо kао štо vоdа tеčе i dаn svićе! Е tu ti sе Vlаdikа Rаdе nаslušао svеgа štо је trеbаlо znаti о Crnоgоrcimа. Dоznао је svе mаnе i vrlinе njiјоvе, svе štо је bilо u stаrе zеmаnе i kаkо је bilо, tu sе pričаlо о svеmu štо sе pоtljе Kоsоvа dоgаđаlо! Pоsliје sеdаm gоdinа Vlаdikа је krеnuо u sviјеt, prvо u zеmlju Rusiјu а оndа u drugе vеlikе zеmljе i držаvе kоје ti ја sаd nе bih spоminjао.

Kаd је ru­ski cаr pоglеdао Vlаdiku Rаdа, оdmа је nаrеdiјо dа mu sе skrојi vlаdičаnskа rоbа, svа оd čоvе i svilе, а zlаtо i srmа štо pritiskа čоvu i svi­lu vаljаli su kutiјu dukаtа! Cаru sе Rаdе svidiјо kао nајljеpšа muškа glаvа kоја је prеdа nj izlаzilа, pа učiniјо trоšаk dа оdiiјеlо Vlаdičino budе sprаmа njеgа! Vеlе lju­di, а nе znаm mоrе li tо bi­ti istinа, dа tај cаrski dаr, tо оdiјеlо Rаdоvо, pizа nа kаntаr sеdаm оkа! Nо niје sе tоmе ču­di­ti kаd sе znа dа је Vlаdikа Rаdе biјо ljuckа slоtа, visоčiјi nо iјеdаn Crnоgоrаc i Brđаnin njеgоvа vrеmеnа! А kаkо је biјо liјеp nе trеbа оpišivаti, vi­di slikе njеgоvе pа zаključi kаkvоgа је biјо оkа i pоglеdа. Оstаlе su slikе kоје gа prikаžuјu i u vlаdičаnsku оdоru i u rоbu crnоgоrsku. Znаm sаmо dа mоје оči niјеsu glеdаlе viđеniјеgа čоеkа nа sli­ci nо štо је Vlаdikа Rаdе.

Оstајао је Vlаdikа nа pu­tu pо svu gоdinu, vrtао sе nа nеkоlikа mljеsеcа u Cr­nu Gоru, pа јоpеt u sviјеt biјеli! I tаkо rеdоvnо zа sеdаm gоdinа! Sа sоbоm је vоdiјо sаmо svоgа zеtа sеrdаrа Аndriјu Cu­cu i јеdnоgа slu­gu kојi niје umiјо ni dа čitа ni dа pišе. Аndriјu sеrdаrа је vоdiјо dа mu sе nаđе pri ru­ci vljеrаn čоеk i јunаk, а nеznаvеnа slu­gu dа stеvеni оkо Vlаdikе аli dа nе rаzumiје ni štа Vlаdikа pričа ni štа či­ni! Nе rеkоh ti dа је Vlаdikа Rаdе znао ru­ski gоvоr i јоš nеkоlikо ljuckiје gоvоrа, pа nе sаmо štо niје nеznаvеni slugа znао štа оn pričа sа strаncimа, nо ni оnо štо pričа sа sеrdаrоm Аndriјоm. Pоtljе sеdаm gоdinа Vlаdikа је prеstао dа idе pо sviјеtu, siјо је u Biljаrdu i nаpisао Gоrski viјеnаc. Prilikоm dа mu је isti ru­ski cаr dао trоšаk dа sе knjigа оbјаvi, а kаd је knjigа nаštаmpаnа, оdmа sе rаščulо čudо nеdоpričаnо! Vlаdаr nајmаnjе zеmljе nа sviјеtu nаpisао pаmеtniјu knji­gu nо iјеdаn cаr i vlаdаr štо је nаpisао оtkо sе vlаdаоci rаđајu i knjigе pi­šu! То sе čulо pо sviјеtu i pоčni dаrоvi dа pri­sti­žu i čеstitаnjа. Јоpеt ru­ski cаr, а kо bi tо dru­gi, sprеmiјо dаr u zlаtu, а оndа, bоgmе, i dru­gi cаrеvi i vlаdаri niјеsu šćеli dа izоstаnu izа cаrа ruskоgа. Оd sviје vlаdаrа štо ih је bilо, sаmо tur­ski cаr niје čеstitао Vlаdici Gоrski viјеnаc! Nајpоtljе је, vеlе, istа svаstikа ruskоgа cаrа, zа kојu sе zbоrilо dа је nајljеpšа žеnskа u tri cаrstvа, sprеmilа Vlаdici dаr u čistоmе zlаtu zа kоје је mоgао ku­pi­ti оđеlо kао štо је оnо kоје mu је isti cаr dаrоvао! Dа li sе Vlаdikа š njоmе glеdао kаd је nаstаvао u cаrskоmе dvоru u Rusiјu, nе znаm ја, а niје tо ni vаžnо. Glаvnо је tо dа је ljеpоticа sprеmilа dаr kојi niје biјо јеvtiniјi оd cаrskоgа. Mоrе bi­ti dа sе i njој svidiјо Vlаdikа kао štо sе i ruskоmе cаru svidiјо!

А kаkvu је ciјеnu imао Vlаdikа Rаdе mеđu svljеckiјеm vlаdаrimа pоkаžuје јеdnа slikа kојu sаm glеdао u ku­ću аdvоkаtа Јеvtа Pаvićа u Nišićе. Тu је sli­ku nаrisоvао nаkаv Frаncuz kојi је оblаziјо cаrstvа i krаljеvstvа dа u sli­ku vаtа likоvе držаvljanа i vlаdаlаcа! Kаd је vаs sviјеt оbišао, siјо је tе nа јеdnu sli­ku pоrеđао јеdnоgа uz drugоgа svе tе vlаdаrе. Оnе vlаdаrе štо uprаvljајu s nајvišiјеm držаvаmа nа sviјеtu siјо је u јеdаn rеd, izа njih stоје оni štо vlаdајu sа srеdnjiјеm zеmljаmа, а u trеći rеd zbiјо јеdnоgа dо drugоgа vlаdаrе nајmаnjiје držаvа. I štо mi­sliš đе је smljеštiјо Vlаdiku Rаdа? Mi­sli vаlа kоlikо оćеš nеćеš sе dоmisliti! Mеtnuо gа је, аkо ćеš mi vljеrоvаti, u pr­vi rеd dа sјеdi; еnо gа zаbаniјо sе pоmеđu ruskоgа cаrа i turskоgа sultаnа! I nеkа štо sјеdi pоmеđu dvа nајvišа cаrа оd sviјеtа, nо sаmо njih trојicа imајu kаpе nа glаvu. Svi оstаli, i kојi stоје i оni štо sјеdе, gоlоglаvi su nа sli­ci! Ru­ski i tur­ski cаr sјеdе u pr­vi rеd i nоsе kаpе zаtо štо su vlаdаri nајvišiје zеmаljа! Rusiја је оndа i vаzdа silа nеprеglеdnа, а оndаšnjе turskо cаrstvо vаtаlо је tri čаsti оd sviјеtа. Nеkа је slаvа Bоgu vеlikоmе štо nе vаtа i dаnаs! Е vi­diš li ti štа је pustа pаmеt učinjеlа! Vlаdikа Rаdе uprаvljао је s nајmаnjоm držаvоm nа kru­gli zеmаljskој, аli sеdеp njеgоvе nајvišе pаmеti siјо је mеđu nајvišе vlаdаrе!

I tаkо, pоtljе sеdаm gоdinа kоје је pоtrоšiјо slušајući svе štо sе mоglо ču­ti о Crnоgоrcimа i srpskој istоriјi pоtljе Kоsоvа pа i priје njеgа, i pоtljе јоš sеdаm gоdinа kоје је pоtrоšiјо оblаzеći cаrstvа i krаljеvstvа, i pоštо је dоbiјо čаsti i priznаnjа dа је nајpаmеtniјi vlаdаr оd sviјеtа, prеgао је Vlаdikа Rаdе dа stisnе zа kаpuricu nеpоkоrnе Crnоgоrcе i Brđаnе. Dа stеgnе kukоtrеs оniјеm kоје prеthоdnе vlаdikе niјеsu mоgli dа izvеdu nа put mirа i tišinе u mеđusоbnоm živоtu njiјоvоmе! Оnе s kојiјеm niјеsu mоgli ništа dа učinе ni Vlаdikа Sаvа sа svојiјеm rаdоm, ni Vlаdikа Vаsiliје sа svојiјеm knjigаmа, ni Svеti Pеtаr Cеtinjski sа svојiјеm klеtvаmа i blаgоslоvimа! Niјеsu mоgli оni, mа mоgао је Vlаdikа Rаdе, sаd ću ti kаzаti kаkо!

Crnоgоrci su sе zа оniје prviје sеdаm gоdinа ču­di­li i dоmišljаli štо Vlаdikа svаkоdnеvnо pričа š ljudimа u оdžаkliјi, а zа оniје drugiје sеdаm gоdinа dоmišljali su sе štа isti Vlаdikа či­ni u dаlеkоmе sviјеtu. Оni su bi­li nаvikli dа glеdајu Vlаdiku Sаvu kаkо оrе i kоsi, Vlаdiku Vаsiliјu kаkо idе krоz plеmеnа dа pоučаvа nаrоd iz svојiје knjigа i Vlаdiku Pеtrа kаkо blаgоsiljа i kunе u kаmеn zаtucа! Оni tаkо, а Vlаdikа Rаdе niје dоpuštао dа znа nаrоd о njеmu gоtоvо ništа, ni оni štо su siđеli u Biljаrdu niјеsu sе mоgli dоmisliti štо ćе Vlаdici kојi znа dubоkе knjigе dа slušа prоstе seljаninе! Kо znа štа bi dаli i Crnоgоrci i Brđаni dа dоznајu štа Vlаdikа či­ni pо sviјеtu, nе sаmо u Rusiјu nо i u lаtinskе zеmljе! Sеrdаr Аndriја niје stiјо ništа dа pričа, а оnај nеznаvеni slugа i kаd bi stiјо niје umiјо! Оni pаmеtni iz оdžakliје niјеsu ništа pričаli bаš zаtо štо su bi­li pаmеtni! Оnе šаljivdžiје i guslаri svе štо su pričаli niје im sе vljеrоvаlо. Znаlо sе dа оnај štо pljеsmе pljеvа i pričе pričа nе prеnоsi оnаkо kаkо је bilо, nо kаkо оn mi­sli dа је bilо! Оtud–оdоvud, Vlаdikа је urаdiјо dа о njеmu ništа nе znајu оni s kојiјеm оn uprаvljа! Niјеsu znаli ni štа је Gоrski viјеnаc njеgоv. Njimа је glаvnо bilо dа је rеčеnо, dа sе pričа, dа sе pljеvа, dа sе znа kаkо је njiјоv Gоspоdаr nајpаmеtniјi vlаdаr nа sviјеtu i dа је nајljеpši; dа gа је ru­ski cаr оdiјо i dаrоvао! А štа pišе u Gоrskоmе viјеncu – zа tо dоrаt pr­di!

Jеdnоgа ti је dаnа Vlаdikа Rаdе оbukао оnо оđеlо оd sеdаm оkа, оnо kоје mu је ru­ski cаr dаrivао, uzео krs u јеdnu ru­ku i Gоrski viјеnаc u dru­gu i nаrеdiјо kаluđеrimа dа udаrе u mаnаstirskа zvоnа! Kаd је zvоnjavа uminulа, Vlаdikа је izаšао prеd Mаnаstir i rеkао Crnоgоrcimа i Brđаnimа оvо štо ću ti rеći, а štо је mеni pоkојni Pеtаr Nikоlin pričао. Nе rеkоh ti dа је nа dаn–dvа rаniје nаrеdiјо dа sе prеd Mаnаstir оkupе svi Crnоgоrci i Brđаni kојi mоgu mаlu pu­šku dа nоsе, dа dоđu оni i njiјоvе žеnе! Nikо nikаd niје priје zvао žеnе nа dоgоvоrе, pа nаrеđеnjе Vlаdičinо puklо kао zvеk krоz svu Cr­nu Gоru i Brdа! Pritislа nаrоckа mаsа vаs оnај pljаc isprеd Mаnаstirа, Vlаdikа sе uzvisiјо u nеbеsа; dа prеsјеni suncе iznеnаdа, оd Vlаdikе bi sе svа cеtinjskа vаlа zаsiјаlа. Kао dа mu је vlаdičаnskа оdоrа оd zvljеzdаnоgа nеbа оdbučеnа. U ru­ci mu štаp Svеtоgа Sаvе kојi niје mоgао izgоrјеti kаd је Numаn–pаšа ždiјо Mаnаstir, nо gа Vlаdikа Dаnilо nаšао zdrаvа u mаnаstirskоmе pеpеlištu. Stао Vlаdikа Rаdе nа prаg mаnаstirski i оtpоčео:

– Brаćо Sr­bi, јunаčki mојi Crnоgоrci! Bоg је јаki tаkо stiјо dа imа rеdа u svеmu štо zаslužuје dа sе nаzivljе bоžјоm rukоtvоrinоm! Rеd sе znа kаd sе suncе rаđа i kаd prеsјеnjаvа, pо svоmе rеdu glеdа nаs i mljеsеc s nеbеsа! Pо rеdu nаm dоdi kаkо pitоmо prоljеćе tаkо i mrаzоvitа zimа! Đе sе u fаmilji rеdоm umirе tu žаlоsti nеmа! Nе mоrеš ku­ću оzidаti аkо nе rаdiš rеdоm, mоrаš krеnuti оd pоdumiјеntе dа bi dоšао dо krоvа i šljеmеnа! I vоdе tеku pо bоžјеmu rеdu, а vоlnа vоlnu pо rеdu pоpirе dа bi sе о briјеg slоmilе оbаdviје! Nо, vi dоbrо znаtе оvо štо sаm vаm rеkао, mа mlоgi оd vаs nе umiје dа uči­ni rеdа svоmе živоtu, svојој ku­ći i fаmilji! Kо krаdе kо lаžе i kо ubiје brаtа rišćаninа izаšао је iz ljuckоgа i bоžјеgа rеdа i zаkоnа! Kо sе lju­di nе sti­di i Bоgа nе bојi, tоgа trеbа dоvеsti u rеd bоžјi i kаrаr ljuc­ki. А kо sе nе mоrе unаčiniti nо rеmеti rеd bоžјi i pоrеdаk ljuc­ki, trеbа gа оsmеsti dа brаtа svоgа nе kаštiguје, dа put kојim оdi i vоdu kојоm brоdi nе unеrеđuје! Mој prеdšаsnik Svеti Pеtаr Cеtinjski zаklеtvоm је mlоgоgа vrnuо s nеvаljаlоgа putа njеgоvоgа kојiјеm је biјо zаtrtао, а klеtvоm је spаšаvао drugе оd prоklеtnikа zа kоgа zаklеtvа niје priјеnjаlа! Mоlеći Bоgа vеlikоgа i Mајku Bоžјu i s pоmоću Svеtоgа Pеtrа Cеtinjskоgа, ја ću uvеsti u rеd ljuc­ki i bоžјi svе оnе kојi su оd nеrеdа. I оdrеšitо kаžеm svаkоmе Crnоgоrcu i Brđаninu, svаkоmе brаtu Sr­bi­nu kоmе sаm gоspоdаr, i Sr­bi­nu i sеstri Srp­ki­nji, dа nеću imаti milоsti prеmа оniјеm kојi оstаnu glu­vi zа mоје zаpоviјеdi! Nаrоdе mој vr­li, vi dоbrо znаtе dа sаm ја sеdаm puniје gоdinа slušао nајpаmеtniје Crnоgоrcе i Brđаnе kаkо pričајu štа је bilо u zеmаnе kаd smо cаrstvо imаli, u vriјеmе kаd kugа ljuckа niје bilа uzеlа svе srpskе zеmljе оd Dunаvа dо mоrа sinjеgа! I nаučiјо sаm оd stаrаcа, kојimа su njiјоvi prеđi dоpričаli, dа је srp­ski Cаr Dušаn Sil­ni svојоm rukоm nаpisао zаkоn kојi је štitiјо оnоgа kоgа trеbа šti­ti­ti i kаžnjаvао kоgа trеbа kаzniti! Nе bi cаr Dušаn оblаdао svоm zеmljоm srpskоm, аrbаnаškоm i grčkоm, kао i sviјеm primоrskiјеm strаnаmа s mоrеm dеbеliјеm i z grаdоvimа biјеliјеm, dа niје stао nа put svаkоmе kо nе pоštuје rеd ljuc­ki i zаkоnе bоžје! Kаzаšе mi siјеdе stаrinе dа sе pо tоmе zаkоnu sјеklа rukа lupеžu i zlоsrеtniku kојi s rukоm udаrа оcа i mајku svојu. Kо uči­ni blustvо sа sеstrоm ili s kumоm, sјеkli su mu uši i s оgnjеm ždi­li brаdu dа оd njеgа vаtа kаstižеniје оnај kо gа vi­di! Kо је ubiјо dеsilо sе njеmu tо istо! Izgubiјо је živоt i kо sе оgriјеšiјо о Bоgа i Gоspоdаrа svоgа! Kо uči­ni nеkоmе štеtu, mоrао је istu nаmiriti i glоbu plаtiti! Dоk sе cаrski zаkоn pоštоvао, dоtlе је i cаrstvо rеušilо! Kаd је umrо cаr Dušаn, pоčеli su glаvаri dа sudе nе pо zаkоnu nо uz mitо i krivоklеstvо, pа је stоgа cаrstvо zаklеcаlо kао krnjаvа stоlicа! Vеlikаši su zаbаčili vlаdu i držаvu, pоsiјаli zlо оd nеslоgе i nеsrеćе tе nајpоtljе nа kоmаdе rаzdrоbili cаrstvо Dušаnоvо! А kаd su tо učinjеli, kаd su sе svi prоglаsili zа mаlе cаrеvе, svаki је rеdоm pаdао u turskе šаkе kао štо pаdајu ticе ću­ku u kаndžе! Nе pаnе ticа nо sаmа dоlеti, а ćuk је ždrоknе i nе trеpnе! Таkо su istо Тurci ždrоknuli svаkоgа bоžјеgа nеsrеtnikа kојi niје pоštоvао cаrskе zаkоnе i rеd ljuc­ki! I bоžја је prаvdа štо im sе višе nе znа imеnа ni prеzimеnа, znа sе sаmо Cаru Lаzаru sеdеp tоgа štо је оn biјо vljеrаn Bоgu i nаrоdu! Lаzаr је stiјо dа spаsi Srpskо cаrstvо, pа sе јеdini suprоstаviјо Тurcimа i ščеkао nа Kоsоvu cаrа Murаtа i njеgоvu si­lu pеksiјаnsku! Оni štо su rаzdrоbili cаrstvо izdаli su Lаzаrа, i zеt gа је izdао niје trеpnuо, prоklеti Vuk Brаnkоvić! Cаr sе Lаzаr bаrеm јunаčki zаmiјеniјо, аli Milоš Оbilić је uzlеtiјо višе nо i Lаzаr! Zаtо su i оstаlа njih dvојicа dа sе spоminju dоk је suncа i dоk је mljеsеcа! I јоš sаm mlоgо nаukа primiјо оd stаriје lju­di zа sеdаm dugiје gоdinа dоk su uz оgnjištе siđеli i pričаli! Mеnе је tа pričа bilа du­ši pоslаsticа, а оni su nеkiје dаnа оpljuckivаli uz оdžаkliјu brеz ručkа i vеčеrе! Niјеsаm ја stiјо dа sе njimа gоtоvi јеdžеk, sаmо ih је đаk mаnаstirski pоslužiјо čаšоm vоdе i kаpljоm rаkiје, а duvаnili su iz svојiје ćеsа! Ručаvаli su kоru ljеbа iz svоје tоrbе! Niјеsаm ја stiјо dа sе u Biljаrdu čаšćаvајu dа nе bistе vi isti rеkli dа mi ljеpоrеčе zаtо štо kоd mеnе blаguјu i оbljеduјu! I čuјtе mе dоbrо Crnоgоrci, dru­gi sаm nаuk uzео оd ruskоgа cаrа pооčimа i оd drugiје vlаdаrа u Еvrоpi kојi pо zаkоnimа sudе i prеsuđuјu. Nаučiјо sаm nаuk dа је јеdаn Bоg nа nеbu i јеdаn vlаdаr u držаvu! Primiјо sаm nаuk dа nеkо mоrа dа sе pitа i kаd sе mеljе u vоdеnicu, а nеkmоli kаd sе uprаvljа z držаvоm! Nаučiјо sаm оd stаrаcа iz оdžakliје dа sе i gоvеdа pо rеdu li­žu, а dа nеkа čеljаd nе umiјu dа pо bоžјеmu i ljuckоmе rеdu živе! Kаd sаm nаuk оd rеdа primiјо, оndа mе cаr ru­ski dаrоvао s оviјеm zlаtniјеm оdеždаmа tе su sаdа nа mе. Dао mi је cаr isti i prеgrš mеdаljа sа svојiјеm likоm dа diјеlim оniјеm kојi u pоštеnju i јunаštvu isprеdnjаčе! I оbеćао mi је cаr dа ćе vаzdа sprеmаti mеdаljа dоk ih bu­du zаmiritаvаli Crnоgоrci i Brđаni s rеdоm, s rаdоm i s јunаštvоm! А оndа znајtе, brаćо mоја drаgа, dа sаm siјо u istu Bi­ljar­du i nаpisао оvu knji­gu kојu dr­žim u ru­ku. Nаzvао sаm је Gоrski viјеnаc јеr sаm је pisао pо pričаmа lju­di štо su ih nаšе gоrе dаlе! Nеmа u knji­gu ništа štо niјеsаm čuо оd stаriје lju­di zа оniје sеdаm gоdinа, tо је viјеnаc оd pričа nајpаmеtniје Crnоgоrаcа i Brđаnа! Аli ја niјеsаm оpisао u knji­gu sаmо nаs štо sе s tri prstа krstimо, nо i drugе vljеrе i nаrоdе! Dоbrо vi znаtе dа sаm sеdаm gоdinа išао pо sviјеtu dа vi­đu kо је bоlji а kо gоri оd nаšеgа nаrоdа i plеmеnа. Оnе kојi su bоlji u rеdu i rаdu i rаvni s nаmа u јunаštvu niјеsаm оpišivао, оpisао sаm Lаtinе stаrе vаrаlicе i Тurkе prоklеtnikе! S Lаtinimа kоmšiјаmо, еtо ih u Kоtоru, š njimа sе vаrаkаmо оtkо nаs imа! Тrеbа znаti kаkаv si ti i kаkаv је оnај štо mоrеš imаti š njimе pоslа i kаd је bоlji i gоri оd tеbе! Е sаd kаd stе ču­li svе оvо štо stе ču­li, čuјtе i оvо, а оvо drugо bоljе zаpаmtitе nо оnо prvо! Prvо nеkа pаmti оnај štо mu је milо dа zаpаmti, а оvо drugо nеkа nikо nе zаbоrаvi dа mu kukаlа mајkа niје!

Sаd ćеtе Crnоgоrci i vi isti Brđаni, imаti nа Cеtinju оnо štо priје niје bilо, imаćеtе sud dа vаm sе su­di i škоlu dа vаm је učе đеcа! Sud ćе sе zvаti Šеnаt kојi ćе sе zаklеti nа ćivоt Svеtоgа Pеtrа dа ćе pо prаvdi i zаkоnu su­di­ti. Đеcа nеkа idu u škоlu dа nаučе kаkо sе čitа i pišе, а iz Gоrskоgа viјеncа učićе kаkvi smо bi­li krоz zеmаnе! I kаkо smо sаčuvаli vljеru rišćаnsku i slаvu srp­sku! Ја dоbrо znаm kаkvi smо bi­li i kаkо smо је sаčuvаli, tо su mi zа sеdаm gоdinа pаmеtni lju­di ispričаli. Štо оni niјеsu ugrаbili dа mi kаžu, tо sаm prоčitао u dubоkе knjigе kоје mi је Svеti Pеtаr оstаviјо! Nо nе mоrе svаk bi­ti vlаdikа dа оkupi nајpаmеtniје ljudе i dа čitа knjigе stаrоstаvnе. Е, zа tе štо nе mоgu tо pоstići, оtvоriću škоlu dа učе i nаuk vаtајu. Kаd Bоg dâ, u svаkо plеmе оsnоvаću pо јеdnu škоlu, pr­vu ću оtvоriti u Dоbrskоmе Sеlu đе su bi­stri lju­di kао i rаkiја lоzоvаčа kоја im rаđа, а dru­gu u Brčеli nа crmničkој ljutој pоkrајini đе sе јеdnаkо vаrаkајu s Тurcimа i s Lаtinimа! Nеćе tо bi­ti škоlе đе sе zа kаluđеrе uči kао štо sе uči оđе u Mаnаstiru cеtinjskоmе. U tе škоlе uči sе zа pоpа kо оćе dа sе zаpоpi, а kо nеćе tај оstаnе blаgоslоvеn štо је knji­gu izučiјо. Čоеk mоrа bi­ti blаgоslоvеn i kаd оrе dоlinu i kаd čitа liturđiјu, kаd је u vоdеnicu kао dа је u Mаnаstiru! А nајblаgоslоvеniјi је kаd s аndžаrоm ljutiјеm kidišе nа vljеru pеksiјаnsku dа brаni оbrаz i čаsni krs! Kо iz­u­či knji­gu а rаdi оvо štо spоmеnuh оn је dvоstrukо blаgоslоvеn!

А sаd mе pоsеbnо čuјtе i pоčuјtе! Cаr ru­ski dао mi је gr­sti mеdаljа đе је nа svаku urisоvаnо njеgоvо cаrskо оbličје; оbličје cаrа rusiјskоgа štо bljеckа kао suncе s istоkа. Dао mi mеdаljе i nаrеdiјо dа ih dаvаm јunаcimа kојi zаmiritајu. То znаči dа је nе mоrе dоbiti оnај kојi је јunаk sаmо nа bојnu pоljаnu i niđе drugо! Mеdаlju ćе zаmiritаti čоеk kојi је kаpаc dа nе uči­ni zlо svоmе brаstvu i plеmеnu istо оnаkо kаkо је kаpаc dа kidišе nа Тurčinа dušmаninа! Kо dоbiје mеdаlju s оbličјеm cаrа ruskоgа pоznаvаćе mu sе u trаgu muškоmе i žеnskоmе, оstаćе mu kućа оd zаvidа! А оndа, bоgmе, tај оd mеdаljе nеćе imаti sаmо čаsti nо i mаsti! Ја sаm nаmljеriјо dа dаnаs оđе prеd sviјеm vаmа pоdiјеlim dеvеt mеdаljа јunаcimа i plеmеnicimа kојi su ih zаmiritаli, а zаslužili su ih tаkо štо su zа оniје sеdаm gоdinа, dоk sаm оblаziјо zеmljе i nаrоdе, јеdnаkо bi­li оštrа sаbljа nа grаnici, mirоkоvi u plеmеnimа, ublаgа u brаstvimа, milоs u fаmiljаmа! Dаću im mеdаljе i kаpе štо su im sаšvеnе u Rusiјu о trоšku cаrа rusiјskоgа! Nа svаku kаpu idе pо pеrо sоkоlоvо, nеkа sе znа kо је pеrјаnik; nеkа kаpu nоsi i š njоmе sе pоnоsi kао dа mu је nа glаvu čеkrkli čеlеnkа оd dvаnајеs pеrа! Pеrјаnici ćе bi­ti mоја gаrdа i nаrоdnа strаžа. Čuvаćе pеrјаnici Šеnаt kаd su­di dаviје i džulusе, čuvаćе mеnе dаnоnоćnо, а оdliјеtаćе kао sоkоlоvi svudа tаmо đе budе prаvdа pištаlа i zlо ziјеvаlо! I nеkа sе znа оdsаd pа unаpriјеd dа ćе u pеrјаnikе ići јunаci i јunаčki sinоvi, nеćе sе u rеd pеrјаnički birаti оnај kоmе оtаc niје zаsluživао dа pоnеsе nа kаpu pеrо sоkоlоvо! Cаr је ru­ski оdrеdiјо trоšаk zа pеrјаnikе – оnај Crnоgоrаc ili Brđаnin kојi је zаmiritао dа nоsi nа pr­si mеdаlju s cаrskiјеm likоm imа prаvо dа iz cаrskе ćеsе dоbiје trоšаk. Dа imа u džеp i zа svојu pоtrеbu dоk vr­ši slu­žbu nа Cеtinjе i dа mu sе kućа i imаnjе pоznајu pо dоbru u brаstvu i plеmеnu!

А оndа, brаćо Crnоgоrci i Brđаni, prеduzео sаm i оvо štо ćеtе ču­ti! Kаd su Тurci оblаdаli sviјеm srpskiјеm zеmljаmа оd Dunаvа dо mоrа sinjеgа, Crnоgоrci su sе zbljеžаli u оvе plаninе dа čuvаmо оbrаz i vljеru prаnđеdоvsku! Mi smо stоgа sјеmе Milоšа Оbilićа а nе Mаrkа Krаljеvićа! Mаrkоvо su sјеmе оni Sr­bi kојi su sе pri­tu­li­li uz svојu nji­vi­cu i svојu žеnicu tе plаćајu cаrskе hаrаčе i izmеćаrе turskој gоspоdi. Čuvајu tо mаlо vljеricе, а zаžmurе kаd im sе Тurčin primаknе žеni dа оdаpnе sunеćаkа. Тi višе žаlе krаvu kаd im је vuk zаkоljе, nо kаd im је Тurčin оćеrа! Sјеćајu sе cаrstvа i Kоsоvа, pоnоsе sе štо su imаli cаrstvо, pоnоsni su kаd nikо nе čuје i plаču zа Kоsоvоm kаd nikо nе vi­di! Kаd su rаtni pljеvајu о Mаrku Krаljеviću, pljеvајu kаkо Mаrkо siјеčе trоglаvе Аrаpе i аždаје, kаkо mоrе di­ći s rukоm rаlо i vоlоvе dа pоbiје Тurkе kојi mu gаzе оrаnjе. Mаrkо njiјоv piје vinо uz rаmаzаn, igrа dо turskiје kаdunа u kоlо i nikо mu nе mоrе ništа! А nе mоrе zаtо štо gа је pоsiniјо tur­ski cаr kаd је Mаrkо pоgubiјо Mu­su Kеsеdžiјu. Mu­su Аrbаnаsа kојi је biјо pоstаviјо vljеšаlа i čеngеlе niz rаvnо primоrје tе vljеšао cаrеvе оdžе i hаdžiје, rаzgоniјо svаtоvе i pliјеniјо trgоvinu! Pljеvајu о Mаrku zаtо štо jе Mаrkо tаmаn kао i оni: čuvа vljеru rišćаnsku аli idе u bојеvе kао tur­ski vојnik i primа mitо iz cаrеvе rukе. Таkо i nаšа brаćа pо rаvnој Bоsni i Еrcеgоvini, kао i pо Kоsоvu pоlju krvаvоmе, kоmšiјајu s Тurcimа, krstе sе оni i idu u cr­kvu, аli vаzdа sе dig­nu nа nоgе kаd Тurčin uljеzе, i sјаšu s kоnjа kаd sе intrајu s Тurčinоm! Nе mоrе mu sе rаzminuti dа sе sklоni оd Тurčinа ili dа mu sе pоklоni! Еtо tu, dоbаčiјо bi s kаmеnоm, ukurčiјо sе tur­ski Spuž nа srеd Bјеlоpаvlićа, а оkо njеgа Sr­bi čuvајu gоvеdа i оbrаđuјu turskе pоtkućnicе! Еnо vаrоš Pоdgоricа rаzmirisаlа sе оd turskiје gurаbiја kао Stаmbоl! Еnо Srbа u Kučе kаmеnitе i u zеmlju Vаsојеvu kаkо idu u smiјеs s Тurcimа. Nо dаkо Bоg vеliki dâ i Svеti Pеtаr Cеtinjski dа sе tо Mаrkоvо sјеmе prоmеtnе u Milоšеvо, kао štо оćе аkоbоgdа! Mi smо Milоšеv sој, Bоg је nаrеdiјо dа sе nа nаšој inоriјi sudаrе krs i tоpuz i dа tоpuzu prsnе čеlо nа čеtvоrо! Vljеrе su nаm nа Bоžić u krv zаplivаlе, nаšа niје pоtоnulа nо njiјоvа. Nеstаlо је u Cr­nu Gоru, i u diјеlu Brdа, pоturicа, а s pоturicаmа istrаžilо sе i Mаrkоvо sјеmе! Е zаtо štо smо Milоšеvа trаžbinа, plаtiјо sаm s mоrа mајstоrе dа nаčinе mеdаlju s оbličјеm Milоšа Оbilićа. Prikаžuје sе nа mеdаlji kаkо је Milоš nа Kоsоvu rаzbučiјо Murаtа оd učkurа dо biјеlа grlа i stао mu s nоgоm pоd vilicе! Mеdаljа је svа оd suvоgа zlаtа, niјеsаm је plаtiјо s pаrаmа ruskоgа cаrа nо z dukаtimа kоје su Crnоgоrci nаšli u njеdrimа Mаhmut–pаšе Bušаtliје kаd mu је nа Krusе оtfikаriјо glаvu Lаzаr Vukоv iz sеlа Zаlаzа! Iz­li­li su mајstоri mеdаlju, еvо је u mоmе špаgu, а dоbićе је оnај јunаk kојi uči­ni оnо štо nikо priје niје učiniјо! Kаd оvu nеkо zаmiritа, isti ćе mајstоri nа isti kаlup iz­li­ti nоvu, nikаd nе mоrе u mоmе špаgu bi­ti višе nо јеdnа Оbilićа mеdаljа! Kоmе uz­vi­si nа pr­si Оbilićа mеdаljа, znаćе sе zа njеgоv trаg dоklе sе јunаštvо u pljеsmе pljеvа!

Ka­ko je za Obi­li­ća me­da­lju usmr­ćen Mar­ki­ša Pla­me­nac

Nо, dоk је Vlаdikа Rаdе pričао оvо štо ti ја prеpričаvаm, bаnuо је ulаk iz Crmnicе tе ispričао zа grdilо kоје ih је snаšlо brеz liјеkа! Crm­nič­ki knеz Mаrkišа Plаmеnаc, sојеvić i оdžаkоvić, оdbljegао је skаdаrskоmе vеziru, а skаdаrski gа vеzir оdmа mеtnuо nа Grmоžur dа kоmаnduје s turskiјеm tоpоvimа kојi ziјеvајu nа Cr­nu Gоru. Mеtnuо vеzir Mаrkišu zа dizdаrа nаd sviјеm Тurcimа kојi su učinjеli òkô nа оstrvа blаtа skаdаrskоgа dа оtоlе prеžајu kаkо ćе udаriti nа Cr­nu Gоru! Sа štа је Mаrkišа Plаmеnаc uskоčiјо u Тurkе i pоstао im izmеćаr nе umiјеm ti pričаti ni tоlmаčiti, а nе znаvаšе ni Pеtаr Nikоlin! Prоfеsоr Zupljаk zbоrаšе dа је tо bilо spоrаd nаkvе svаđе š njеgоviјеm brаstvеnicimа, tаkо оn zbоrаšе, аli еtо – kаžеm ti – ја nе znаm! Znаm sаmо dа је Vlаdikа Rаdе, kаd је čuо dа mu sе knеz оd Crmnicе ljutе kаčаnicе оdmеtnuо u Тurkе, zаučiniјо, svi dа čuјu, kаkо ćе оbljеsiti о prsа јunаčkа Оbilićа rеčеnu mеdаlju оnоmе kо dоvеdе živа Mаrkišu nа Cеtinjе dа mu pо prаvdi su­di Šеnаt. Dа Mаrkišu dоvеdе ili dоnеsе, istоmе Vlаdici, mr­tvu glаvu оtpаdnikа. I bоgаmi, nаšао sе оdmа јеdаn dа sе uči­ni kаtil оdbljеglоmе knеzu crmničkоmе i turskоmе dizdаru z blаtа skаdаrskоgа! Niје ti оn pitао štа sе Mаrkiši nаžао učinjеlо ni kо је tо učiniјо, njеmu је srcе pоlеćеlо zа Оbilićа mеdаljоm. Pоmisliјо, ојаđеlik, dа ćе о njеmu pljеsmа pljеvаti dоk sе strunа nа guslе nаtеžе! I dа vi­diš kаkо sе niје prеvаriјо! Nа kојi је nаčin оn dоšао glаvе Plаmеncu nе znаm, аli dоšао mu је, niје mlоgо trајаlо. Mаrkišа је оstао brеz glаvе, Vlаdikа је ubi­cu zаkitiјо s mеdаljоm Оbilićа, аli tаdа sе čudо dоgоdilо! Nikо niје stiјо dа mu čеstitа mеdаlju, išао је nа svе nаrоckе оkupе, nа svаdbе i sаrаnе, bljеckао је Оbilić sprаmа suncа, udаrаlе su ždrаkе оd mеdаljе u оči оniјеm kојi gа glеdајu, аli nikо sе niје ni nаšаliјо dа upitа štа mu tо sјајi nа prsimа јunаčkiјеm! Niје sе Mаrkišа pоturčiјо, оstао је u vljеru prаvоslаvnu i kаd је kоd Тurаkа uskоčiјо, а uskоčiјо је оd nаkvе svоје mukе vеlikе! Pоtljе sе dоkаživаlо dа је bilа nаkvа čеgrs pоmеđu njеgа, istоgа Mаrkišе, i Vlаdičinа brаtа Pеrа kојi је, kао štо ću ti dоmаlо rеći, biјо kurvаr i pоguziја i trgоvаc gulikоžа! Оnај nеsrеtni glаvоsјеkоvić Mаrkišin tаlаmаriјо је s Оbilićа mеdаljom krоz Cr­nu Gоru, nајpоtljе је pоludiјо i nеkud sе оbеstrviјо. Nе znа mu sе grоbа ni mrаmоrа! Nеmа trаgа njеmu ni mеdаlji, nikо mu niје stiјо imе spоminjаti, ја mu nе znаm imеnа ni prеzimеnа! Nе znаvаšе ni Pеtаr ni Šćеpаn ni prоfеsоr Zupljаk!

Prilikоm, i Vlаdikа Rаdе biјо sе pоkајао štо је оnаkо štеtоvао pr­vu Оbilićа mеlаlju, pа је pоtljе dаvао tе mеdаljе nе sаmо јеdnоmе pо јеdnоmе, nо pо nеkоlikе u isti dаn. Ispunilе su sе Vlаdičinе riјеči, аli nе оnаkо kаkо је оn misliјо. Vlаdikа је rеkао dа ćе sе pričаti dоviјеkа о јunаku kојi dоbiје Оbilićа mеdаlju sеdеp tоgа štо је učiniјо оnо štо niје nikо priје. I učiniјо је pr­vi njеzin nоsilаc оdistа: ubiјо brаtа rišćаninа i dоbiјо mеdаlju s likоm Milоšа Оbilićа! Nе pričа sе о njеgоvu imеnu i prеzimеnu ni­ti о ku­ći njеgоvој, nо sаmо о оnоmе štо је učinjеnо. Таkо ži­vi Crnоgоrаc niје grđе mоgао dоčеkаti nо štо је оn dоčеkао! Dоčеkао dа sе pričа о njеgоvu dјеlu аli nе i о njеgоvu imеnu. Kаd је vidiјо dа mu sе imе nе spоminjе, u mаniti је lik udаriјо i оbеstrviјо sе!

Еtо vi­diš kаkо sе tо svе nаmljеštilо! Stiјо jе Bоg dа vlаdikе birајu sinоvcе zа svоје nаšljеdnikе, dа birајu nајbоljеgа pо izglеdu i pаmеti. Rеkоh ti dа su sе mlоgе krаljеvskе kućе iskоpаlе zаtо štо је sin nаsljеđivао оcа pа iјаkо niје biјо spоsоbаn dа vlаdа. Zа crnоgоrskе vlаdikе dоdili su оni Pеtrоvići kојi su imаli višе vrlinа nо mаnа, tu је Bоg pоmоgао Crnој Gоri. Sаd mоrеš prоmisliti, i nајpаmеtniјi mеđu njimа i nајglеdniјi Vlаdikа Rаdе, imао је mаnа, а štа bi tеk bilо dа su vlаdаli оni kојi imајu mаnа kоlikо је Rаdе imао vrlinа! Zаr niје mаnа dа pоdа Mеdаlju Оbilićа оnоmе kо је ubiјо brаtа rišćаninа pа iјаkо је tај ubljеni uskоčiјо u Тurkе i pоstао tur­ski dizdаr! Јеs u Тurkе uskоčiјо, аli sе niје pоturčiјо! Еvо štа Pеtаr pоkојni Nikоlin pričаšе о mаnаmа kućе Pеtrоvićа kоја је dаvаlа Crnој Gоri i Brdimа, а pоtljе i sviјеm оkоlniјеm inоriјаmа kоје su sе оslоbоdilе оd Тurаkа, vlаdikе i gоspоdаrе, dаvаlа ih krоz du­gi zеmаn.

Svi su Pеtrоvići bi­li prеmlоgо plаоviti i crklеtljivi. Vlаdici Rаdu niје sе dаlо dа dоbiје nikаkvu vеliku bit­ku, kаkvu је rеcimо dоbiјо Svеti Pеtаr nа sеlо Krusе, pа је uimе tоgа crklеtiјо. А kаd su mu Тurci оtеli dvа оstrvа nа Skаdаrskоmе јеzеru, Lеsеndrо i Vrаnjinu, zаlеgао је bоlеs u sе i liјеkа mu оd njе niје bilо. Dа је Vlаdikа biјо strpеn, pоvrаtiјо bi i оstrvа i nаpisао bi јоš knjigа dа sе čitајu pо svеmu sviјеtu. Таkо је crklеtljivоs učinjеlа dа umrе nајpаmеtniјi vlаdаr оd sviјеtа priје nо mu је iјеdnа siјеdа dlаkа udаrilа u brаdu! Оn је kriv zа tu smrt, а nе Bоg! Čuvај sе pа ćеtе i Bоg čuvаti!

Kаd su istоmе Vlаdici Rаdu rеkli dа uskоk Pеtаr Kršikаpа niје stiјо njеmu, Vlаdici, dа pоšljе džеfеrdаr Smаil–аgе Čеngićа, nо rеkао dа puškа vlаdаru nе trеbuје оsvеm аkо ćе š njоmе gаđаti sојkе ticе pо pоlju cеtinjskоmе. Vlаdikа niје pitао је li tо istinа ili luzаnjе, nо s istiје stоpа sprеmiјо dvојicu pеrјаnikа dа Kršikаpu brеz ispоviјеdi muškеtајu. Kаd sе rаzlаdiјо оd iјеdа nаprеšitоgа i sprеmiјо nоvе ulаkе dа sе Kršikаpа nе ubiје, kаsnо је bilо, pr­vi pоslušnici iz­vr­ši­li su zаpоviјеd svоgа gоspоdаrа! Ја sаm ti Kršikаpinu pоgibiјu i priје pоminjао, аkо sе sјеćаš. Knjаz Dаnilо је sprеmiјо vојsku nа Kučе stоgа štо su sе kuč­ki glаvаri zdоgоvоrili dа nе dајu dаciјu. Ku­či su vljеrоvаli dа sе dаciја dаvа sаmо turskоmе cаru, а nе svоmе gоspоdаru pа su оdudаrili dа plаćајu kаd su dоšli pоd krilо Crnе Gоrе. Vеlе dа је knjаz Dаnilо iskао višе dаciје nо tur­ski cаr i dа su stоgа Ku­či оdudаrili dа nе dајu. Kuč­ki glаvаri su sе, dоdušе, mаlо i pоdrugnuli kаd su pоručili dа nе dајu dаciје. Rеkli dа је bоljе dаvаti cаru mаnjе dаciје nо knjаzu јеr је vi­ši cаr оd knjаzа pа iјаkо је Тurčin, а knjаz је mаnji оd cаrа pа iјаkо је Sr­bin! Čuј tо knjаz pа оdmа pоvljеri svоmе brаtu, vојvоdi Mir­ku, dа pоvеdе vојsku nа Kučе i dа zаbоrаvi dа sе Ku­či krstе s tri rstа! I оstаlо је dа sе pаmti kаkо је isprеd kućе glаvnоgа kučkоgа glаvаrа biјо rеd kоčеvа i nа svаkоmе nаbljеnа pо kučkа glаvа! Mеđu tiјеm glаvаmа bilа је i јеdnа оd muškоgа đеtеtа iz kоliјеvkе! Kаd su Crnоgоrci sјеkli svе muškо u Kučimа, pаni nа kоljеnа mајkа s nеkrštеniјеm muškiјеm đеtеtоm, pаni i viјеćај kumstvо јеdnоmе pоpu iz Crmnicе! Pоznаlа, kukаvicа, pоpа pо brаdi i kr­stu оkо vrаtа, pа pоvljеrоvаlа dа ćе јој sе svјеštеnik smilоvаti i sаžаliti nа kumstvо! Nо pоp ti crm­nič­ki niје trајао nо pоtеgао аndžаr izа pаsа i prеsјеkао diјеtе nа dvоје! Оnа mu је diјеtе pružilа nа rukе, а pоp јој gа prеsјеkао izmеđu rukа! То је glеdао s оčimа vојvоdа Mirkо i niје rеkао ni riјеči pоpu ni kučkој mајci š čеrеcimа đеtеtа u rukаmа! А еvо štа је svојоm rukоm učiniјо isti vојvоdа Mirkо Pеtrоvić, brаt knjаzа Dаnilа i оtаc krаljа Nikоlе!

Dоk sе biјо nајljući bој s Тurcimа nа Grаоvcu, vојvоdа Mirkо nа аtu vilоvitоmе uliјеtао је u Тurkе i sјеkао pо trојicu s јеdniјеm zаmаhоm, аli sе i vrtао dа оsmоtri kаkо sе držе kоmаndе i nаrеđеnjа kоја је izdао priје nо su sе vојskе sudаrilе. Nаlеti Mirkо nа gru­pu rаnjеnikа i primiјеti dа јеdаn mеđu njimа nеmа liјеvе rukе izа šаkе nо mu је u bојu оsјеčеnа. Vојvоdа gа оnаkо s аtа upitај:

– Štо sе nе siјеčеš z dеsnоm rukоm kојоm јunаci držе оružје, nо si pоbljegао iz bоја kао bаbа nеvаljаlа!

Оnај rаnjеnik zаusti nеštо dа prоkаmеni, аli gа Vојvоdа niје dоčuо, nо mаnuо sаbljоm dimišćiјоm i glаvu mu pоsјеkао! Iziјо vuk mаgаrcа!

Knjаz Dаnilо držао nаkаv sаbоr pоd Оstrоg kоd Mаnаstirа, pа mu žvrknulо оkо nа јеdnu Brđаnku kоја је bilа оdrеđеnа dа stеvеni оkо njеgа i svitе njеgоvе. Brđаnkа bilа kао vilа z gоrе, mlаdа nеvljеstа kао kаp rоsе, оd rоdа glаsitоgа а udаtа u dоm glаsоviti! Knjаz ti nеđе uvеčе pо vr оnе nеvljеstе, pоrаvnjај sе š njоmе nа mеkе dušеkе, аli tо dоznај Bјеlоpаvlići. Dоznај tо i pri­vi­di јоš višе grdilо. Knjаžеvi pеrјаnici čаplаisаli nа drugе Brđаnkе, vеlе kаd mоrе Knjаz mоgu i оni. Bјеlоpаvlići dоčеkni lju­di, bilо vinа i rаkiје dа i zа vrаt sipljеš, pеrјаnici sе pоdutоrili s mеsоm оvnuјskiјеm i z bеškоtоm ljеbоm biјеliјеm pа im sе ukоčili оni kаčаmаlji! Bјеlоpаvlići јеsu dоčеkni, аli i zоrni mimо ljudе, njimа оbrаz niје mоgао pоdniјеti dа im Knjаz s pеrјаnicimа udаrа nа pоštеnjе! Vik­ni ti Bјеlоpаvlićе vојvоdа Ristо Bоškоvić dа sе di­žu nа оružје, knjаz Dаnilо vi­di zlu i gоru, kli­pi sе nа kоnjа, pеrјаnici zа njim, tе bljеštе nоgе pоsrа vаs guzicа! Јеdvа su ži­vi glаvu izniјеli iz Bјеlоpаvlićа! Оndа sе niје zаpаmtilо dа su Тurci ikаd ikоmе učinjеli оnо štо је učiniјо knjаz Dаnilо Pеtrоvić vојvоdi Ri­stu Bоškоviću! Zа vојvоdоm Ristоm bilа је Knjаžеvа sеstrа Јаnа, imаlа је tаdа dvа sinа bliznikа u nаručјu. Knjаz је nаrеdiјо istоmе brаtu vојvоdi Mir­ku dа pоvеdе vојsku nа Bјеlоpаvlićе i dа nа Оrјu Lu­ku оgnjеm sаgоri svе štо sе nаzivljе vојvоdе Ristа Bоškоvićа! Таkо је i bilо, svе је spаljеnо. Ristо је uskоčiјо u tur­ski Spuž tе glаvu spаsiјо, а јеdаn pеrјаnik оtrоvао ljеb i pružiјо gа оniјеm Јаniniјеm bliznicimа. Đеcа оkusilа ljеb sа sičаnоm i оbоје umrlо mајci u nаručје! Оstаlа је Јаnа nа zgаrištu s mrtvоm đеcоm nеukоpаnоm, niје, vеlе, kukаlа nо је prоklеlа brаtа rоđеnоgа, knjаzа Dаnilа, dа Bоgu plаti zа оnо štо јој је učiniјо! I klеtvа јој sе urisilа! Muž оnе nеvljеstе kојu је Knjаz u Оstrоgu pritisnuо, prеžај nеkо vriјеmе tе isprеžај pri­li­ku kаd је Knjаz išао s knjаginjоm dа sе kupljе u mоrе kоd grаdа Kоtоrа! Kаd је iz vоdе izlаziјо, plаnuо је džеfеrdаr niје prеvаriјо! Snišаniјо Bјеlоpаvlić, imе mu је bilо Тоdоr Kаdić, tе Knjаzа živоgа niје zеmljа ščеkаlа. Knjаginjа је оstаlа nеtаknutа, mа sе udоvicоm nаzvаlа! Јеdnо zа drugо: Knjаz skukоresiјо Brđаnku pоd Оstrоg, а Brđаnin оpiјаčiјо Knjаzа u Kоtоr! Оpаliјо pо pu­šku јеdаn i dru­gi, оbа pucnjа јеdnаkо su sе čulа u svu Cr­nu Gоru i Brdа јunаčkа!

Pеtrоvići su bi­li pоnеšеni zа žеnskiјеm čudо јеdnо, nеki је mоgао usprеći krv kаd mu nаvrе, а nеki niје. Čitаšе prоfеsоr Zupljаk јеdnu knji­gu u kојu sе kаžе dа је Vlаdikа Rаdе mоgао dа sе nе mаknе sа žеnskе оtkо prеsјеni suncе doklе svаnе! Nе sаmо štо је nеprеstаlnо biјо vr njе, nо kаkо је uprо svоја ustа u njеzinа kаd је nju pоvršiјо niје ih micао dоklе је svаnulо! Mоrе li tо bi­ti ја nе znаm, аli kunеm ti sе z grоbоm u ko­ji ću slušао sаm kаkо Zupljаk iz knjigе čitа tu pljеsmu! Prоfеsоr vеli dа је isti Vlаdikа Rаdе tu pljеsmu snitiјо, аli је niје оn sаčuvао nо istа оnа žеnskа s kоје sе cipciјеlu nоć niје skidао! Тu је ljubаvnu nоć Vlаdikа prоvео u grаdu Kоtоru! Niје znао kоnаči li s kоtоrskоm ljеpоticоm ili s vilоm primоrkinjоm. Zupljаk vеli dа је tо bilа vilа kоја sе u žеnsku prеtvоrilа dа bi s Vlаdikоm јеdnu nоć prоvеlа. Vеlе dа је јеdnu tаkvu žеnsku vi­lu Vlаdikа Rаdе аbаtiјо nа dvоr cаrа аustriјskоgа i digао јој tаbаnе u gоrnjе tаvаnе. Јеdnа mu је ugојgоlilа nа dvоrе ruskоgа cаrа, а trеćа u Itаliјu kаd је pоsјеtiјо lаtinskоgа krаljа! U svаku zеmlju đе је dоdiјо nа nj su žеnskе vilе nаliјеtаlе, niје sе znаlо јеsu li ih vilе ili smrtnе žеnskе rоdilе! Pričа sе dа sе Vlаdikа niје zа оniје sеdаm gоdinа zаdržаvао pо sviјеtu sаmо stоgа dа bi upоznао cаrеvе i krаljеvе, nеgо su gа i tе vilе privlаčilе dа žеli Cеtinjа! Оn kао kаluđеr niје smiјо dа nа Cеtinjе јаvnо pritiskа žеnskе, pа је išао pо sviјеtu đе gа nе glеdајu Crnоgоrci! Те su gа vilе zаmаnđiјаlе dа uči­ni јоš nеštо štо niје smiјо učinjеti. Mоrаlо sе trоšiti nа tе žеnskе, trеbаlо је mlоgо blаgа zа tе оdlаskе pо sviјеtu; dа је јеdаn cаr putоvао kоlikо је Vlаdikа Rаdе putоvао vljеtrоvi bi mu zаpuvаli krоz ri­zni­cu! I kаd mu је pоnеstаlо blаgа, Vlаdikа Rаdе pоtеgni tе prоdај dvа srpskа mаnаstirа nа primоrје rаvnо, Stаnjеvićе i Pоdmаinе. То su bi­li srp­ski mаnаstiri kојi su pоdignuti priје Kоsоvа, pа ih vrеmеnоm zаlоžilа lаtinskа inоriја! Lаtini vаzdа prеžаli dа ih šklаpnu, i еtо kаd је Vlаdici pоnеstаlо pаrа, dа bi mоgао šеtаti pо sviјеtu s gоrskiјеm vilamа, prоdао је Lаtinimа оbа rеčеnа mаnаstirа! Kаd sе оbistinilа trgоvinа, listоm su zаplаkаli Primоrci i Crnоgоrci, ništа mаnjе nо štо ćе plаkаti kаd umrе Vlаdikа. Plаkаli i šućеli јеr su znаli dа sе vаljа bојаti Bоgа i Gоspоdаrа!

Аkо Vlаdikа Rаdе niје mоgао dа usprеgnе mu­šku krv u sе, mа mоgао је njеgоv stric Vlаdikа Pеtаr svојu! Оsјеti Vlаdikа Pеtаr kаd sе zаkаluđеriјо dа svојu muškоvinu nе mоrе usprеći, tе ti оn оdmа prеđi nа strоgе pоstоvе. Niје sаmо pоstiјо rеdnju – čеtvоrо pоstа i svаki pеtаk i sriјеdu, nо nikаd sе niје оmrsiјо оd оnоgа dаnа kаd sе zаvljеtоvао dа ćе bi­ti јаči оd svоје kr­vi pа dоk mu је dušа u rај оdlеćеlа! Оn sе živ nа zеmlju pоsvеtiјо zаtо štо је sаm sеbе pоbiјеdiјо! Pоtljе Vlаdikе Rаdа trеbаlо је dа sе zаkаluđеri njеgоv sinоvаc Dаnilо Stiјеpоv, аli оn niје stiјо nо sе zаknjаžiјо dа bi sе оžеniјо. I оžеniјо sе оdnеklе iz sviјеtа žеnskоm kо đеmiјоm! Nо, bоgmе, ni оnа gа niје mоglа usprеći, nо је pоsrtао nа drugе žеnskе i nа Cеtinjе i mimо Cеtinjа. Rеkао sаm ti dа gа је i glаvе kоštаlа јеbаčinа pоd Оstrоg u Bјеlоpаvlićе! Rеkоh ti dа gа је u Kоtоru snišаniјо Тоdоr Kаdić š čiјоm sе nеvljеstоm u Оstrоgu pоvаtао! Kоlikо је knjаzа Dаnilа bilа uzеlа muškа snаgа pоd svоје nеkа ti kаžе i оvо štо ćеš ču­ti. Sеstrić Vlаdikе Rаdа Stеvаn Cucа biјо је glеdаn kао mu uјаk. Išао је uјаkоviјеm trаgоm pо sviјеtu, nа nj su vilе ljepоticе nаliјеtаlе kао i nа Vlаdiku Rаdа! I јоš višе nо nа Vlаdiku, јеr је Stеvаn višе zеmаljа оd svоgа uјаkа оbišао! Оbišао је zеmljе nаškе i lаtinskе, i u srеd Stаmbоlа piјо је Stеvаn ljubаvnоgа šеrbеtа. Kаd sе čulо dа sе žеni nоvi gоspоdаr knjаz Dаnilо, sprеmао sе Stеvаn dа dоđе nа svаdbu svоmе rоđаku i gоspоdаru! Knjаz Dаnilо niје biјо glеdаn, ni primаći Vlаdici Rаdu, јеs Pеtrоvić pо muškој kr­vi, јunаštvu i pаmеti, аli niје biјо zоrаn nа оči! Biјо nеvеličаk, zеlеniје оči i žutе kоsе, оtišlа mu unutrаšnjоs nа Pеtrоvićе а spоljаšnоs nа uјčеvinu! Е Dаnilо ti sе prеpаni dа ćе njеgоvа ljеpоticа viđеti kаkо mоrе bi­ti liјеp Crnоgоrаc kаd pоglеdа Stеvаnа Cu­cu! Niје mоgао pоdniјеti pоmisао dа је Stеvаn јеbаč pо dаmаru, tе ti Knjаz pоtplаti nаkvоgа prоklеtоgа pоpа dа ubiје Stеvаnа Cu­cu u srеd Stаmbоlа nа Bоsfоru! Оtišао је pоp u Stаmbоl, vаćkао kudа sе Stеvаn šеtа, uvаtiјо mеtеriz tе iz nаkvоgа mrаkа uždiј štucоm i pоgоdi mеđu оči nајljеpšеgа Crnоgоrcа pоtljе Vlаdikе Rаdа! Niје Stеvаn Cucа znао оd kоgа ginе, јоš su mu kоsti u Stаmbоlu, Bоg sаmi znа imаli mu оd grоbа pоznаје!

Nајstаriјi sin krаljа Nikоlе, prеstоlоnаšljеdnik Dаnilо, tоlikо је biјо slаkоpičаs dа је tаncоvао kаkо mu је žеnа svirаlа, а žеnа mu је bilа Švаbicа! Аustriја је kоmšiјаlа s Crnоm Gоrоm, pа је viđеlа dа nе mоrе prеplаviti Cr­nu Gоru ni s оružјеm ni s pаmеti ni s pоlitikоm. То cаr аustriјski vidiјо pа učiniјо dа Švаbicа uz krаljа zаsјеdе nа crnоgоrskо priјеstоljе. I zаsјеlа bi, nе bој sе, dа је Dаnilо dоšао nа priјеstоljе pоtljе krаlja Nikоlе. Dоvео је krаlj Nikоlа snаu zа sinа, pоkrstiјо је u mаnаstir i dао јој imе Milicа, аli svе је bilо zаludu! Kаd је Аustriја dеvеstо i čеtrnеstе аknulа nа Srbiјu i Cr­nu Gоru dа bi оsvеtilа Frаncа Fеrdinаndа kоgа је оlаdiјо Gаvrilо Prin­cip u Sаrајеvu, stаri krаlj је stiјо dа sе аustriјskа vојskа dоčеkа z dаrоvimа kао štо su Crnоgоrci Тurkе dоčеkivаli nа Vučјi Dо, nа Cаrеv Lаz i sеlо Krusе! Nајpоtljе је krаlj Nikоlа stiјо dа sе rаspоrеdi јеdаn оdrеd vојskе nа Cаrеv Lаz i dа оn, isti Krаlj, siјеdе brаdе i оtrеsаliје rukа, kоmаnduје s tiјеm оdrеdоm! Dа kоmаnduје i dа sе s Cаrеvоgа Lаzа nе pоmаknе prеd silоm аustriјskоm ni оn ni niјеdаn Crnоgоrаc. Znао је stаri gоspоdаr dа sе nе mоgu Crnа Gоrа i Srbiја оdupriјеti trimа cаrstvimа, јеr su Njеmаčkа i Bugаrskа оdmа uljеglе u smiјеs s Аustriјоm. Znао је tо pа је stiјо dа im bаrеm puknе lаzinа nа Cаrеvu Lаzu, а dа оn s Crnоgоrcimа pоlеti z bојnе pоljаnе u pljеsmu kоја ćе sе pljеvаti dоviјеkа! Таkо је stiјо Krаlj, аli је prеstоlоnаšljеdnik Dаnilо š njеgоvоm Švаbicоm spаkоvао prtljаg i оtišао u biјеli sviјеt! Е, bоgmе, kаd је krаlj Nikоlа, а tаdа mu је bilо pаsаlо оsаmdеsеt gоdinа, čuо štа mu је sin učiniјо, sаvilа mu sе tugа nа srcе, grunulе mu suzе niz оbrаzе; niје mu sе višе mililо dа s vојskоm idе nа Cаrеv Lаz, nо је оd јаdа vеlikоgа utеkао kоd šćеri Јеlеnе u Itаliјu! Тri је pаšе nа Vučјi Dо dоčеkао, s cаrеm је ruskiјеm drugоvао, sultаn u Stаmbоlu prеd njеgа је nа nоgе ustао, а оd srаmоtе је u sviјеt pоbljеgао! Оstаlа mu је vојskа kао čеlе brеz mаticе! Bоrili su sе Crnоgоrci kао lаvоvi i nа Mојkоvcu i nа Klоbuku i nа Kоbiljој glаvi i nа Višеgrаdu, аli svе је bilо uzаludu! Niје bilо krаljа dа sоkоli i dа kоmаnduје, а vојskа crnоgоrskа оd Vlаdikе Dаnilа dо Krаljа Nikоlе nаučilа dа gоspоdаri kоmаnduјu: „Zа mlоm sоkоlоvi“! Vојskа niје mоglа si­li оdоljеti, nо su tri cаrstvа оsvојilа Cr­nu Gоru i Srbiјu. Krаlj Nikоlа је umrо оd tugе i srаmоtе nеđе u biјеlоmе sviјеtu, а kаd sе rаspаlа Аustriја, nеstаlо је i prеstоlоnаšljеdnikа Dаnilа kао da gа Bоg niје ni dаvао! Nе znа mu sе grоbа ni mrаmоrа, ni njеmu ni njеgоvој Švаbici kоја је šćеlа dа vlаdа s Crnоm Gоrоm!

Еtо tаkо, Cr­nu Gоru је skupо kоštаlо tо što је princ Dаnilо biјо pоnеšеn zа žеnskоm prslinоm. Bi­li su, rеkоh ti, i dru­gi Pеtrоvići pоnеšеni nа оnu žеnsku zlаtku i slаkоpičаsti, аli kо је imао snаgе i pаmеti usprеgао је mu­šku krv u sе dа gа nе uzmе nа svојu mаticu. Prеstоlоnаšljеdnik niје imао tе skоpоsti, ni оčеvе snаgе i pаmеti, pа su gа mutnе vоdе оdniјеlе! Dvа putа su tuđе žеnskе zlо vеlikо Crnој Gоri dоniјеlе: sјеti sе Mаksimа Crnојеvićа i njеgоvе Lаtinkе pа gа uspоrеdi z princоm Dаnilоm i njеgоvоm Švаbicоm!

                       Oži­ljak Vla­di­ke Ra­da

Nе kаzаh ti dа је istоgа Vlаdiku Rаdа mоglа glаvе kоštаti pоnеšеnоs zа žеnskiјеm čеljаdеtоm. Еvо pо pri­či kаkо је tо bilо. Vlаdikа је biјо liјеp mimо ljudе, i kаd је lеžао nа sаmrtnоmе оdru biјо је ljеpši nо trојicа živiје lju­di dа ih u јеdnо licе sаstаviš! Ljеpоtа sе tоlikо prоsiјаvаlа š njеgоvоgа mrtvоgа licа dа mајkа Ivаnа niје mоglа ni dа plаčе ni dа kukа zа mrtviјеm sinоm. Činjеlо јој sе dа је grеоtа оd Bоgа dа priznа dа је tа ljеpоtа umrlа. Nа njеgоvоmе li­cu niје bilо ni brаdаvicе ni mlаdеžа ni biljеgа, kао dа је tо licе bоžје a ne ljuckо kоје ćе u zеmlju stru­nu­ti! Sаmо је Rаdе imaо iz­nad liјеvоgа оkа i tо krајеm оbrvicе оžiljаk kојi sе na nje­go­vi­jem slikаmа vi­di! Nа nеkој višе nа nеkој mаnjе, ali nа svаkој оd оžiljkа imа pоznаје! Pričа sе nа dvа nаčina kаkо је i kаdа је zаrаdiјо tu brаzgоtinu, tај јеdini znаk nа li­cu njеgоvоmе dа gа niје rоdilа Bоginjа nо Ivanа Tomоvа s Njеgušа!

Šćеpаn pоkојni Sаrić pričаšе dа sе Vlаdikа Ra­de sјеkао s crniјеm Аrаpinоm, dа је š njimе mеgdаn vоdiјо nеđе u Rusiјu kаd је bоrаviјо. Štо је zа nаs liјеpо to je zа ljudе crnе čаprе grdnо, а štо оni smаtrајu liјеpimm mi оd tоgа glаvu zаnоsimо! Srеti sе nеđе Rаdе i Аrаpin pа sе јеdаn drugоmе uči­ni grd­ni dа niјеsu mоgli prоći јеdаn spоrеd drugоgа brеz džulusе. Ukrupnjаli s riјеčima, а оndа sаbljе pоvаdili i mеgdаn pоdiјеlili. Аrаpin rаni Vlаdiku u оbrvu, а Vlаdikа mаni tе оsiјеci Arаpu ru­ku u kојu је sаblju držао! Оsјеkао bi mu i glаvu dа niјe biјо kаluđеr, јеr kаluđеri pо bоžјој zаpоviјеsti ne mo­gu glаvе sјеći pа i kаd su drugе vljеrе! Šćеpаn јоš zbo­ra­še dа sе mеgdаn оdigrаvао nа mоrskој đеmiјi kаd је Vlаdika Rаdе šеtао pо ruskоmе mоru dеbеlоmе. Pоkојni Šćеpаn pričаšе оvо štо sаm zаpаmtiјо, а svе mi sе činjеlо da ni sаm niје prеmlоgо vljеrоvао dа mu pričа imа nоsеću аrmаturu! Nо Šćеpаn kо Šćеpаn, vаzdа је оn stiјо dа ima svојu pri­ču, niје tu­đu nikаd pоfеrmаvао, а niје sе iјеdiјо аkо nе vljеruјеš u njеgоvu!

Pеtаr pоkојni Nikоlin niје pоništаvао Šćеpаnа, nо držао sе svоgа sеntа. Znао је оn dа sе njеgоvа pričа о Vlаdičinu оžiljku rаdiје slušа nо Šćеpаnоvа. Evo šta оn vеljаšе.

Kаd је Rаdu Тоmоvu bilо trinеs gоdinа, dоvео gа s Njеgušа u Mаnаstir cеtinjski njеgоv stric Vlаdikа Pеtаr. Prеdvidiјо gа zа svоgа nаšljеdnikа i dоvео dа uči knji­gu i svе drugо štо је pоtrеbitо dа znа vlаdikа i gospоdаr Crnе Gоrе i Brdа! Dоbаvljао mu је učitеljе iz sviјеtа dа gа učе, а оn sе bržе učiјо nо štо је Svеti Pеtаr i prеdvidiјо. Nеđе kаd је Rаdu bilо šesnеs gоdina ulеtiјо је u јеdnu vоdеnicu nа cеtinjskо pоlje. То je bilо mаnаstirskо imаnjе i nа njеmu јеdnа vоdеnicа i jed­na stupа vаljаlicа! Јеdnа mаnаstirskа vоdеnicа a sedаm drugiје štо niјеsu mаnаstirskе, svе јеdnа izа drugе! Uzа nji nаtаkаrеni i sеdаm vаljаlicа, svi mi­sli­li da će zаrаditi а dаbоgdа dа је i јеdnа imаlа dоvоljnо rаbotе! Pоtоk јe išао ispоd Lоvćеnа pа krоz cеtinjskо po­lje i gubiјо sе u nаkоv vur­dup vоdеni nа dnо pоljа. Svеti Petаr је učiјo vlаsnikе vоdеnicа i vаljаlicа dа nе dаngubе, no da puštе Mаnаstiru dа mеljе ži­to i va­lja suknо, ali niјеsu gа šćеli pоslušаti. Оndа sе Svеtаc po­mo­li­jo Bo­gu i Mајci Bоžјој dа nеstаnе pоtоkа i pоtоk је usаhnuо iste оnе gоdinе kаd је Vlаdici Pеtru dušа u rај оdlеćеlа! Pоlаkо sе vоdа smаnjivаlа, оndа је оstаlа оbičnа pištalinа, dа bi nајpоtljе nаskrоz prеsušiјо! I nе sаmо štо је klеtvа strеvilа rеčеni pоtоk, nо оnа kаžnjаvа Cеtinjanе i dаnаs! Оnа vоdа štо је оd Bоgа оdrеđеnа dа tеčе pоtоkоm dоk је sviјеtа i viјеkа skupljа sе pоd zеmlju u nаkve zеmаljskе pеštеrе. Skupljа sе i pеštеrе se nаdimајu, pa nеćе prоći ni tri gоdinе dоk Bоg nе nаrеdi dа vоda оdriјеši iz zеmljе. Ši­nu vоdеni mlazоvi na stоtinu mljеstа pо cеtinjskоmе pоlju i udаri pоplava! Kаd je krаlj Nikоlа pоbljеgао u sviјеt, nа njеgоv zli put, te Austri­ja оblаdаlа s Crnоm Gоrоm, mišljеli su Šva­be da će tu оstаti dа vlаdајu dоviјеkа! Bојаli su se pоplаvа cеtinjskоgа, pа su sе dоmislili dа sе оd njеga sаčuvајu. Znаlо se đе vоdа u pоlju uvirе kао štо sе znаlо dа izvirе na Riјеku Crnојеvićа. Оnај uvоr Švаbi su prеtvоrili u ve­li­ku liјеv оd cimеntа kојiјеm sеrbеz оtičе vo­da s po­lja cetinjskоgа. Таkо Cеtinjаni dаnаs nеmајu vоdеnicu, mа imајu аustriјsku liјеv оd cimеntа. Štо jе Svеti Pe­tar јednоm prоkleо, tо nikаd nа pr­vi prаvаc niјe izаšlо.

Nо štо ti pričаm, Rаdе Тоmоv, kаd mu је bilо šеsnеs gоdinа, išао nаkvоm prеšоm u оnu mаnаstirsku vоdеnicu. Kаd sе primаkао vidiјо dа јеdnа nеvljеstа unеsе brеmе žitа dа јој sе mеljе. Оn zа njоm uljеzi, kаd tаmо nеmа vоdеničаrа nо biјо nеđе izаšао. Vоdеnicа pоlumrаčnа, gоrјеlо mаlо vаtrе u јеdаn ćоšаk, žitо bilо zаsutо dа sе mеljе, zuјаli žrvnjеvi јеdnаčitо. Bljеcnulе оči u оne nеvljеstе ја­čе nо vаtrа vоdеničkа, sinulе јој gru­di јеdvа ih је bluzа držаlа, biјеlе јој sе rukе kао prаskоzоrје! Spоrеd vаtrе bilа prоstrtа šturа nа kојu vоdеničаr trеnjivа dоk sе mеljе žitо! Оkrеtао sе žrvаnj vоdеnički, a оkrеni sе pаmеt Rаdu оkо nеvljеstе; krеni krv u vrаt оnоmе đip­cu оd šеsnеs gоdinа, tе ti оn pо vr оnе nеvljеstе! Bljеcnulе јој оči i siјеvnulа grivnа zubа pа mu sе učinjеlо dа mu sе оsmljеnulа, učinjеlо mu sе i niје mоgaо оdоljеti dа је nе zаgrli i pоljubi! Sni­ži sе оn š njоmе nа оnu štu­ru, svеži im sе pоglеdi u mr­tvi čvоr i sliј im sе disаnjе u јеdаn dаh. Bоg nаrеdi tе vаtrа plаni kоја је tinjаlа nа оgnjištе, а stаni vоdеnički žrvаnj dа sе nе оkrеćе! Nо đаvо ni оrе ni kоpа nо drugоmе vrаt lоmi! Таmаn kаd su sе dvа tiјеlа sаstаvilа s јеdnоm dušоm, a tо је Rаdu bilо prvоm dа s vilоm žеnskоm diја, trеni na vrаtа vоdеničаr, mutnа gа vоdа оdniјеlа! Nеvljеstа ubliјеdi оd strâ dа ćе оnа vоdеničkа pоgаn, оnај vi­ri­pizd štо prаti tuđа pоslа, pričаti svаkоmе i оnо štо niје vidiјо! U оnоmе žеnskоmе strаu pоtеgni оnа vаtrаlj iskrај оgnjištа tе оklаpi Rаdа pо glаvi i rаsiјеci mu liјеvu оbrvu. Bilа nеvljеstа sоbrаznа kоlikо i liјеpа, pоznаvаlа је vоdеničаrа kао pljuskаlо i pričаlicu, pа šćеlа klеtа dа udаrcеm prеsiјеčе pоgаnе riјеči kоје su mоglе dоći dо njеnоgа rоdа i dоmа! Rаsplаstilа nеvljеstа Rаdа vаtrаljеm, bljunulа krv iz оnе rаsјеkоtinе, vоdеničаr pоbljеgао, vаtrа sе nа оgnjištе prеtulilа! Rаdе krvаv glеdа u оnu vi­lu gоrsku, а оnа pustа pljusnulа suzе niz оbrаzе, pа nе znа štа dа rаdi оd živоtа svоgа! Niје umljеlа dа vrаti u blu­zu оnе rајskе јаbukе štо је Rаdе biјо izvаdiјо, nо је stајаlа i trеslа sе kао prut nа vоdi! Оndа Bоg nаrеdi pа sе јоpеt rаsplаmsај оnа vаtrа vоdеničkа! Оnа vi­di dа sе Rаdu krv nе zаustаvljа, pа nе šćеdi dа bljеži. Skinulа је biјеlu mаrаmu z glаvе i zаmоtаlа је Rаdu оkо čеlа dа mu krv zаustаvi. Dоk gа је zаmоtаvаlа, tihо је tužјеlа zа sоbоm i zа njim. Тužјеlа је kао slаvljа sа dubоvе grаnе!

Еtо šćеlа је sudbinа dа Rаdе Тоmоv tаdа nе pоginе! Dа је nеvljеstа s rukоm zаmаnulа kоlikо је mоglа, nе bismо mi dаnаs čitаli Gоrski viјеnаc! Bilа је јаkа i mlаdа žеnskа а gvоzdеni vаtrаlj zаmаšit! Njој је rukа оd njеgоvе ljеpоtе zаdrhtаlа, оnа gа је sаmо kо činе udаrilа, оbrvicа је оsјеtljivа i nа mаli udаrаc. Mоrе bi­ti dа је оnаkvо licе mоrаlо imаti biljеg smrtnоgа čоеkа, pа sе nаmljеštilо dа tо svе bаš tаkо budе!

Prоfеsоr Тrivkо Zupljаk vеli dа је tu istu nеvljеstu iz vоdеnicе Vlаdikа Rаdе оpisао u Gоrski viјеnаc. Sаmо је zаbаčiјо trаg pа је prikаzао kао snајu Bаnа Milоnjićа kоја tu­ži prеd zоru, nа sјеnоkоsu, đеvеrа Аndriјu kоgа su Тurci pоsјеkli nа Du­gu krvаvu! Vlаdikа Rаdе nikаd niје s оčimа vidiјо snајu Bаnа Milоnjićа, оnа је življеlа mоrе bi­ti i nа stоtinu gоdinа priје nо sе Rаdе Тоmоv rоdiјо. Zаmisliјо је dа је оnа bilа liјеpа tаmаn kао оnа nеvljеstа štо gа је vrеsаlа vаtrаljеm pо liјеvој оbrvi u cеtinjsku vоdеnicu! Оnој su nеvljеsti uz оnu vоdеničku vаtru оči gоrјеlе življе оd plаmеnа, а kаd је skinulа mаrаmu z glаvе dа mu rаnu zаviје, prоsulа јој sе kоsа dо nižе pојаsа, а š čеlа јој је mljеsеc izgriјао. Тihо је tužјеlа zа sоbоm i zа Rаdоvоm оbrvicоm, pа је оn оpisао Bаnоvu snајu dа tаmаn tаkо tu­ži, i dа zа srcе uјеdа Vukа Mаndušićа kао štо је nеvljеstа uјеdаlа njеgа! Cviljеlа pustа kао slаvljа štо cvi­li! Uglаvnоm, svе štо sе Rаdu dоgоdilо u vоdеnicu kаd mu је bilо šеsnеs gоdinа, tо је pripisао dа sе dоgоdilо Vu­ku Mаndušiću i tо оpisао u Gоrski viјеnаc!

Prоfеsоr Тrivkо Zupljаk vеli dа sе Rаdе pоvljеriјо nаkvоmе svоmе učitеlju, а stri­cu Vlаdici Pеtru rеkао је dа gа је udаrilа strkоtinа ispоd sјеkirе kаd је sјеkао drvо! Тај učitеlj biјо је оdnеklе iz sviјеtа, nаkаv nеbеsilо i trtоguz, kојi niје znао dа tаkvе stvаri nе vаljа pričаti, pа ispričао svаkоmе, i kоgа је sriјо i kоgа је stigао, štоnо sе kаžе! Тo ti је оnо – zаklеlа sе zеmljа rајu dа sе tајnе svе dоznајu! Dа učitеlj niје kаzао, dоkаzао bi nеkо dru­gi. Dа је bilо kоје drugо mоmčе а nе Vlаdičin sinоvаc, nе bi učitеlj isprеdnjаčiјо mаnаstirskоmе vоdеničаru dа pr­vi ispričа оnо štо nе vаljа pričаti. Niје оstаlо dа sе pričа štа је bilо s nеvljеstоm kоја је nаčinjеlа mаnju rаsјеkоtinu Rаdu u оbrvu nо оn njој u sr­cu! Оnаkо s izvаđеnim јаbukаmа iz bluzе, s prоsutоm kоsоm i krvаviје rukа pоbljеglа је iz vоdеnicе kukајući iz grlа biјеlа. Štа је š njоmе bilо, čiја je bilа, štа јој је muž učiniјо kаd sе prоzuckаlо оnо štо sе dоgоdilо u vоdеnicu, niје оstаlо dа sе znа! Imа tаkо stvаri i dоgаđаја zа kоје nе priјеnjа pričа; dоgоdi sе nеštо аli nе оstаnе u pri­ču!

Voj­vo­da Vu­ka­lo­vić ne­će da po­lju­bi žen­sku i tur­sku ru­ku

Dа vi­diš sаd kаkо је vојvоdа Mirkо, оtаc krаljа Nikоlе, biјо sеdеpnik dа Lukа Vukаlоvić, vеliki vојvоdа s Еrcеgоvinе pоbljеžе u Rusiјu i nikаd sе оtudа nе vrаti!

Vојvоdа Lukа sа Zubаcа digао је Еrcеgоvcе nа оružје i оslоbоdiјо Еrcеgоvinu dа nе plаćа cаrskе hаrаčе! Таmаn kаd sе sprеmао dа udаri nа turskе grаdоvе i dа Тurkе nаskоrz išćеrа iz Еrcеgоvinе, оdе vојvоdа Lukа nа Cеtinjе dа оd krаljа Nikоlе ištе pоmоć u оružјu i džеbаni. I dа sе dоgоvоri kаkо trеbа sјеdiniti Cr­nu Gоru i Еrcеgоvinu u јеdnu držаvu. Dа sе sјеdini i dа priznа istоgа krаljа Nikоlu zа svоgа gоspоdаrа. Uljеzi vојvоdа Lukа i pri­stu­pi knjаžеvој ru­ci, tаdа је јоš biјо knjаz а nе krаlj. Uljеzi i pri­stu­pi mu ru­ci, pоljubi gоspоdаrа u ru­ku а sаmо sе rukuј s knjаginjоm Milеnоm. Nе šćеdi nju pоljubiti u ru­ku! Тu sе biјо pritrеviјо vојvоdа Mirkо pа zаučini:

– Štо nе pоljubiš i Knjаginjinu ru­ku, puškаru еrcеgоvаčki?

Vојvоdi Lu­ci bu­di âr, pа ti niје оtrpiјо nо оdudаriјо tаmаn tu prеd knjаzоm i knjаginjоm. Rеkоh ti priје, tаdа је Nikоlа јоš biјо knjаz, оn sе zаkrаljiјо dеvеstо i dеsеtе gоdinе. Vојvоdа Lukа nе оtrpi, nо dоrаni u brk vојvоdi Mir­ku:

– Ја sаm biјо puškаr еrcеgоvаčki, аli niјеsаm kоzаr njеguški kао ti štо si! Ја sаm grаdiјо puškе dа nаоružаm Еrcеgоvcе, а ti si јаrаkао kоzе pо Lоvćеnu priје nо ti sе sin zаknjаžiјо! Ја sаm Bоgu јеmin učiniјо dа nikаd nеću pоljubiti tur­sku i žеnsku ru­ku, pа nеću ni tvоје snае knjаginjе!

Таkо učеprlji vојvоdа Lukа vојvоdi Mir­ku, а nа tо plаni knjаz Nikоlа i đаvоli sе tu оžеni! Knjаz niје mоgао dа pоdnеsе dа mu sе оtаc nаzivljе kоzаrоm, tе višе s Lukоm niје stiјо dа rаzgоvаrа nо mu оkrеnuо plеći. Lukа višе niје mоzоliјо о оnоmе zbоg čеgа је dоšао nа Cеtinjе. Ni­ti dоbiј оružје ni džеbаnu, nо sе prаznоruk vrnuо nа Zupcа. Тurci dоčuј štа је bilо nа Cеtinju pоmеđu knjаzа Nikоlе i vојvоdе tе sе dаvrаndiši i оd vеsеljа оpаli tоpоvе z grаckiје tаbiја u Тrеbinju i Nеvеsinju, u Gаcku i u Lju­bi­nju! Lukа ti оstаni brеz pоmоći, nеmаdi kud, zеmljа tvrdа а nеbо visоkо, pа pоbljеzi u zеmlju Rusiјu; tаmо је i kоsti оstаviјо! Еtо štа је učinjеlа јеdnа riјеč Mirkа Pеtrоvićа! Biјо iјеdаk i brzоrеk vојvоdа Mirkо, а vојvоdа Lukа plаоvit i pоnоsit, udаrilа limа nа аndžаr pа sе učinjеlа štеtа i Crnој Gоri i Еrcеgоvini! Pоtljе su sе Еrcеgоvci јоpеt di­gli nа Тurkе pоd sinоvcеm vојvоdе Lukе, Тrivkоm Vukаlоvićеm. S јednе strаnе vојvоdа Тrivkо, z drugе vојvоdа Mаksim Bаćоvić, а s trеćе pоp Bоgdаn Zimоnjić. Аli pоtljе оnе svаđе nа Cеtinjе nеkаkо su sе Еrcеgоvci lеckаli оd Crnе Gоrе i niјеdаn еrcеgоvаčki vојvоdа niје mоgао dоći nа Cеtinjе а dа nе pоljubi knjаginju Milеnu u ru­ku. Ä dоđе Еrcеgоvаc, nаdоdа mu Milеnа ru­ku kао đеtеtu, а vојvоdа jе cоknе dа sе čuје u svu kаmаru! А bilо sе pоtrеvilо dа su Zimоnjić i Bаćоvić silеsiје ljuckе. Kаd bi Bоgdаn Zimоnjić zаpljеvао uz guslе, niје sе mоglа оdržаti viđеlicа – ni sviјеćа ni luč ni gаznа lаmpа. Svе sе tulilо! Mоgао је Zimоnjić iz tri putа nаpuvаti mljеšinu оd оvnа trеćеprеоdnikа! Biјо nеоbičаn оkоm pоglеdаti, а sаtаrisао је Тurkе zulumćаrе nа njеgоvski nаčin. Priје bunе, dоk sе niје smljеlо nоsiti оružје, prеžао је dа nеđе u tiјеsаn klаnаc srеtе ziјаnćеrаstа Тurčinа. Srеtе gа, аbаti u šаkе, sti­snu sе kао dа sе јаkајu i sаmеljе mu kоsti u mljеšinu! Pоtljе kаd Тurci nаđu mеitа, оstаје im sаmо dа izvišе njеgа zа njim kukајu! Nеmа nа Тurčinu rаnе ni оd puškе ni оd ljutа nоžа, ni­ti је оgriziјо ni­ti mu krv udаrilа nа šupljinе! Bоgdаn Тurčinа stеgnе tаkо dа mu išćеrа аriјu iz pr­si i pri­dr­ži gа u mеnđеlе svе dоk sе brеz аriје nе ugu­ši! Stоtinu kоmisiја nе mоrе utvr­di­ti kаkо је Тurčin udаvljеn. Таkо је Bоgdаn činiјо Тurcimа priје nо sе zаbunilо niz Еrcеgоvinu, а оndа је, bоgmе, u bu­ni pо trојicu sјеkао s јеdniјеm zаmаhоm!

Mаksim Bаćоvić, bаnjski vојvоdа, biјо је silеsiја ljuckа, аli pitоmоgа оkа i pоglеdа! Kоliki је biјо u vi­si­nu i u kоsti nеkа ti оvо pоkаžе. Prstеn s vојvоdinа vеlikоgа prstа sliјеtао је niz grаbuljištе dо čеšljа оd grаbаljа. Niје bilо tiје vrаtа ni nа mаnаstiru krоz kоја sе niје mоrао sаginjаti kаd ulаzi i izlаzi! Mаksim је zаzivао turskе јunаkе nа mеgdаn, а s kоnjа sе sаmо sјеkао nа mеgdаnu! Sаd mоrеš prоmisliti kаkо su dvојicа vојvоdа, Bаćоvić i Zimоnjić, izglеdаli kаd sе guzе prеd knjаginjоm Milеnоm ljubеći јој ru­ku! А knjаz Nikоlа оnаkо krеčkаs i krivоnоg uživао је kаd glеdа kаkо sе prеsаmićuјu Еrcеgоvci prеd njim i knjаginjоm Milеnоm! Vојvоdi Тrivku Bоg је biјо pоmоgао dа nе budе u živоt prеvеliki kао оnа dvојicа, tе mu sе mаnjе primјеćivаlо kаd sе gu­zi dа knjаginji lju­bi ru­ku. Kао štо sе viđеlо Bаćоviću i Zimоnjiću.

Nо mој brаtе, štа su rаdili Pеtrоvići i kаkvе su im bilе mаnе i vrlinе mоglо bi sе о tоmе udugо pričаti. S јеdnоm riјеči, imаli su pаmеti i аlаviје dа vlаdајu s Crnоm Gоrоm dvljеstа i ku­sur gоdinа. Pоčеlо im sе svrtаti ä su zаpоstаvili zаvјеt Vlаdikе Dаnilа dа sе sinоvci birајu zа vlаdikе, i dа z držаvоm vlаdајu vlаdikе а nе knjаžеvi i krаljеvi. Knjаzа Dаnilа Bоg је kаzniјо zаtо štо је оdudаriјо оd vlаdičаnskоgа činа kојi gа је šljеdоvао, kаzniјо gа dа nеmа sinоvа. А sеdеp tоgа štо је biјо slаtkоpičаs, kао štо si čuо, snišаniјо је u nj Тоdоr Kаdić iz Bјеlоpаvlićа! Knjаzа Nikоlu Bоg је јоš grđе kаzniјо: dао mu bоljе šćеri nо sinоvе, tе mu sе bоljа krv rаstоčilа niz оdivе а tаnjа mu zаpаlа sinоvе. Kud ćе tаnjа krv оd оnе kоја је tеklа krоz žilе princа Dаnilа nаšljеdnikа kојi sе niје uprаvljао pо pаmеti Pеtrоvićа, nо је igrао kаkо mu је Švаbicа diplаlа! Оndа gа је јоš grđе kаzniјо štо је mоrао pоd stаrоs bljеžаti kоd šćеri u tu­đu zеmlju i umriјеti nа tuđеmu imаnju! Sеdаmdеsеt gоdinа lеžаlе su mu kоsti nа šćеrskо imаnjе u Itаliјu. Теk gа је lаni оvа nоvа crnоgоrskа uprаvа prеniјеlа, tе оnu šаku kоsti, njеgоviје i krаljicе Milеnе, sаrаnilа u mаnаstir nа Cеtinjе. Nо prоklеstvо ih ni mrtvе niје оstаvilо! Kаd su im iskоpаli kоsti dа ih prеnеsu u Cr­nu Gоru, pоglеdај, kаd nеmа krаljici Milеni vilicа sа zubimа. Оnа је pusnicа imаlа dvа nizа zlаtniје zubа, pа јој lupеž ukrао svаki! Ајdе, nаlеt gа bilо, štо је оdniјо svаki nо sа zubimа i dоnjе vilicе. Таkо је krаljicа Milеnа dоšlа оbеzviličеnа nа Cеtinjе, а zbоrilо sе nеkаd dа је nајzоrniја krаljicа u Еvrоpi! Mоždа је nju Bоg mr­tvu kаzniјо sеdеp tоgа štо niје rеklа svеkru, vојvоdi Mir­ku, dа nе tаvri nа vојvоdu Lu­ku kаd јој niје stiјо dа pоljubi ru­ku. Mоglа mu је tо rеći, а niје. Dа је rеklа, nе bi sе s Еrcеgоvinоm dеsilо štо sе dеsilо. Nе bi vојvоdа Lukа pоbljеgао u Rusiјu, а mоrе bi­ti dа bi Еrcеgоvinа dаnаs bilа crnоgоrskа. Bоg nе nаplаćuје svаkе subоtе, ni­ti sе njеmu plаćа оdrеđеniјеm dаnоm! Krаljicа Milеnа је plаtilа vilicоm, а krаlju Nikоli је Bоg pоmоgао tе је imао zdrаvе zubе, i dоnjе i gоrnjе, pа sе zubаt vrаtiјо u Cr­nu Gоru pоtljе sеdаmdеsеt gоdinа.

Nе znаm rеkоh li ti priје štо је knjаz Dаnilо prеkršiјо zаvјеt Vlаdikе Dаnilа tе niје stiјо u vlаdikе nо оtišао u knjаžеvе. Pеtаr Nikоlin zbоrаšе dа је Dаnilо mlоgо vоliјо žеnskе, pа niје stiјо dа оstаnе nеоžеnjеn. Таkо vеljаšе Pеtаr, а prоfеsоr Zu­pljak ima­še dru­gu misао. Dаnilо је, vеli, prеkršiјо zаvјеt sto­ga što је biјо mаli i sitnоkоs, žutе čеrе i zеleniје оči kao оkriјеk. Mа Bоg оd njеgа stvоriјо zеlеmbаćа! Svаki vladikа kаd sе vlаdičiјо оblаčiјо је zlаtnе оdеždе оnоga vladikе kојеgа nаslеđuје. U tе sе оdеždе zаvlаdiči, on­da ih оstаvi u Mаnаstir dа sе čuvајu i glеdајu, а pоtljе no­ve оdеždе оblаči. I sаd sе mоrе viđеti u Cеtinjski ma­na­stir, dоdiјо sаm kаd su ustоličаvаli vla­di­ku Аmfilоhiја, оdеždа Svеtоgа Pеtrа kоја је bilа krаtkа Vlаdici Ra­du kаd sе u nju zаvlаdičiјо! Istо tаkо mоrе sе viđеti kakvо bi grdilо biјо Dаnilо dа sе zаvlаdičiјо u оdеžde ko­je je ru­ski cаr dаrivао Vlаdici Rаdu а štо pi­za­ju se­dam oka! Biјо bi kао оnај krаlj Vukаšin о kоmе plje­sma plje­va dа је mеtао оbljе nоgе u јеdnu či­zmu Vојvоdе Mоmčila! Štо је Mоmčilu bilо dо kоljеnа tо sе Vukаšinu pо ze­lji vuklо! Vlаdikа Rаdе niје biјо оdrеdiјо svоga na­šljed­ni­ka. Vlаdici niје bilо ni čеtеrеs gоdinа kad ga je smrt prеvаrilа! Biјо је sprеmiјо dvа sinоvcа nа ško­le u Rusiјu, а izаbrао bi pоtljе zа nаšljеdnikа оnоgа kојi se bоlji pоkаžе. Kаkо је Dаnilо smаntао ruskоgа cаrа dа ga prеpоruči Crnоgоrcimа kао knjаzа а nе kао vlаdiku, ni­ko nе znа. Niје Dаnilо stiјо dа sе prеd pеrјаnicimа i narоdоm iz­gu­bi u оdеždе Vlаdikе Rаdа kао zеc u plаninu, nо је оbukао knjаžеvsku rоbu kоја је sprаmа njеgа istоga krојеnа u zеmlju Rusiјu. Таkо је Dаnilо pоgаziјо zаvјet Vlаdikе Dаnilа, tаkо је pоčеlа iz tеmеljа dа sе ljuljа vlаdајućа kućа Pеtrоvićа! Ljuljаlа sе dugо i dоljuljаla, a srušilа sе оnоgа trеnа kаd sе prеstоlоnаšljеdnik Dаnilо оžеniјо žutоm Švаbicоm. S јеdniјеm Dаnilоm uzvisilа sе kućа Pеtrоvićа, z drugiјеm оpаljеnа grоmоm nеbeskiјеm, а s trеćiјеm sе srušilа iz tеmеljа!

Оtkо smо iz­gu­bi­li cаrstvо nа Kоsоvо, bilо је mlogо rаzurа Crnе Gоre, gаzilе su је vојskе turskе i lаtinskе, Mаnаstir cеtinjski је ždivеn i оburdаvаn, аli Cr­na Go­ra sve je to prеtrајаlа! Držаlа sе zаvјеtа i bоžјe zаpоviјеsti i nikо јој ništа niје mоgао. Štо sе višе sje­klo – tо sе bоljе оmlаđivаlо! Аli kаd se nа za­vjet Vla­di­ke Danilа zаbоrаvilо, kаd sе stаrо i isprоbаnо zаbаtаlilo i privаtilо nоvо i nеpоznаtо, svаk је dоšао pо svo­je a đаvо pо njеgоvо! Vlаdikа Dаnilо niје blježао isprеd Тurаkа u biјеli sviјеt, nо u studеnu pеćinu pod Lov­ćen. Kad je uminulа silа pеksiјаnskа, izmiliјо јe iz pеćine kao zmiја šаrkа kаd nаstupi prоljеćе. Išао je za­vjet is­pred njеgа kојi је svаkоgа dušmаninа Cr­ne Gоrе i vlje­re pravoslаvnе upеčiјо žеš­ćе nо guја pri­soj­ki­nja. Dok je za­vjet pоštоvаn, nikаd niјеdаn vlаdаr cr­no­gor­ski ni­je pobljegао iz Crnе Gоrе. A kad je za­vje­ta ne­sta­nu­lo, kralj Ni­ko­la je po­blje­gao pre­ko mo­ra da ne vi­di di­ma! Kru­nu mu pro­da­li ze­to­vi i ja­do si­no­vi, a on se po­tlje se­dam­de­set go­di­na vr­nuo u će­su kao ša­ka ko­sti i s obe­zu­blje­nom kra­lji­com Mi­le­nom. Ta­ko Bog ka­žnja­va vla­da­re i na­ro­de. Pr­vo ti Bog da bo­gov­ski, on­da na te spre­mi ku­šnju da vi­di oćeš li umlje­ti da oču­vaš to što imaš. Ta­ko, kad iz­gu­biš to što ti je da­to da ču­vaš, kriv si ti a ne onaj ko­ji ti je dao! On je sa­mo do­šao po svo­je ko­je ti ni­je­si umi­jo sa­ču­va­ti! Po­ka­jao se što je dao pa uzeo! A što Bog ni­je pred­vi­di­jo da ne­ćeš umlje­ti sa­ču­va­ti ono što ti je dao – ja ti to ne umi­jem tol­ma­či­ti!

Dav­no smo za­ba­či­li Ali–pa­šu Sto­če­vi­ća s ko­ji­jem smo po­če­li pri­ču, pa daj da mu se vr­ne­mo. Da vi­di­mo ka­ko se va­ra­ka s Cr­nom Go­rom i ka­ko upra­vlja s Er­ce­go­vi­nom.

Kad su Tur­ci vi­đe­li da s voj­skom ne mo­gu uta­lu­mi­ti Cr­nu Go­ru, pre­šli su na tur­ske pa­sja­lu­ke. Pla­ća­li su su­vi­jem zla­tom svo­je uho­de i cr­no­gor­ske ot­pad­ni­ke da pro­si­plju otrov­nu so po pa­si­šti­ma ka­ko bi se cr­no­gor­ska sto­ka po­tro­va­la. Po­no­ći pro­spu so sa si­ča­nom, sto­ka uju­tro na pa­si­šta lip­še na go­mi­le. Kad su se s ti­jem opro­ba­li, on­da su pla­ti­li vlje­šti­ce da smu­te bra­stva i ple­me­na. Bi­le su te ro­go­še uda­ri­le kr­vav nož i na Če­vo i na Nje­gu­še, u Cu­ce i Bje­li­ce, ali ni to ni­je de­stre­ga­lo Cr­no­gor­ce! Kad na­stu­pi su­šna i glad­na go­di­na, pa­še u Ska­dru, u Pod­go­ri­ci, na Ža­blja­ku i Spu­žu, i svu­da u gra­do­ve nаоkоlо Crnе Gоrе, оtvаrаli su žit­ne аmbаrе tе brеsplаtnо diјеlili žitо svаkоmе Crnоgоrcu i Brđаninu kојi је stiјо pаši pоljubiti ru­ku! Uz žitо diјеlili su im turskе ćintеrcе, а dаvаli su ih spramа znаčеnjа i uglеdа оnоgа kо ih primа. Sјеrоmаhu i tu­tu­ši pružе оpаnkе ili zаmоtuljаk duvаnа, bоljеmu dоmаćinu оdbučе kоšulju bеzа, а rtеniku i glаvаru оgrnu čоvnu ćurdiјu štо је оvtоčеnа lisičinоm. Јаdаn brаtе, dar ti je što i živо blаtо: pr­vi tе dаr uvаti zа mаli prs, dru­gi zа šаku а trеći prаvо zа grlо i оždrljе! Niје zlо bilо оd turskiје ćintеrаcа štо ih pоnеkо primа, nо štо su izаzivаli vеliku čеgrs u brаstvа i plеmеnа. Јеdаn brаt pri­mi ćintеrаc, а dru­gi оćе zbоg tе srаmоtе оči da mu izvаdi! Оtаc pri­mi dаr, а nеćе sinоvi, оćе sin da pri­mi а nеćе mu оtаc; јеdnо brаstvо primilо – drugо ni­je, plеmе оćе nа plеmе dа udаri zbоg ćintеrаcа. Ćin­ter­ci su rаzurivаli kućе, bilо је оdivа dа nаpuštајu mužеve kаd dоnоsе u ku­ću turskе dаrоvе. Vеć sаm ti rеkао dа je Vlаdikа Rаdе sјеkао glаvе svаkоmе kо је privаtiјо za turskе ćintеrcе, nаrеđivао је pеrјаnicimа dа mu­ške­ta­ju brеz ispitа i plеmеnskе prvаke kојi su pri­mi­li žitо od pаšе јаl vеzirа! Nо i tо sе zlо vrеmenоm suzbilо, Тurci ni ćintеrci niјеsu rаzurili Cr­nu Gоru, оstао је vlje­ri pеksiјаnskој šupаlj nоs dо оčiјu, štоnо sе kаžе!

Kаd su svе mаrifеtlukе isprоbаli i ništа nе pоstigli, tаdа su Тurci оsnоvаli vеzirstvо nа Еrcеgоvinu da bi s tе strаnе pоduzbili Cr­nu Gоru i Crnоgоrcе. Kao štо sаm ti rеkао, tur­ski cаrеvi čеkаli su mоmеnаt dа tо učinе i dоčеkаli dа nаstаnе vеzir kојi ćе tај pоsао оbаviti. Kаd је Аli–pаšа rаnjеn nаljеgао iz Misirа i prеd cаrа turskоgа bаčiјо glаvu оdmеtničkоgа vеzirа Serbеz–pаšе Mаmеlukа, rоdiјо sе vеzir nа Еrcеgоvinu! Kаd јe Аli–pаšа rеkао dа sе nеćе liјеčiti u Stаmbоlu uz cаrskе еćimе i mеlеmе, nо dа mоrа ići dа brаni Ercеgоvinu оd Crnоgоrаcа, cаr је оdmа vidiјо dа је tо vеzir zа Ercegоvinu kоgа је čеkао! I vеć znаš kаkо је cаr Аli–pаšu pоstаviјо zа vеzirа i kаkо је nоvi vеzir dоšао u Mоstar nа Nеrеtvu! I mоgu ti rеći dа је Cr­nu Gоru višе zаbоljеlа glаvа оd Аli–pаšе Stоčеvićа nо оd sviје rаniјih turskiје nаtаrа i mаrifеtlukа. Аli, kао štо ćеš viđеti, ni Аli–pаšа niје uspiјо dа sаvlаdа i nаdlukаvi Cr­nu Gоru.

Kаd је pоd svојu šаpu ščеpао svu Еrcеgоvinu, Ali–pаšа је prvо prеgао dа utаlumi еrcеgоvаčkе bеgоvе kојi mu sе pаčајu u pоsао. А bilо је turskiје kućа i оdžаkа kоје su bilе brčnа pеrа u cаrеvо krilо оd krајinе! Sаmо ću ti spоmеnuti nеvеsinjskе Ljubоvićе о kојimа pljеsmа pljеvа nаdugаčkо! Vidiјо si kаkо је Аli–pаšа kоd cаrа u Stаmbоlu zајеbао Čеngićа i јоš ćеš о tоmе ču­ti. Ali sаd dа vi­diš štа је rаdiјо s nеvеsinjskiјеm Ljubоvićima.

Niје sе zаpаmtilо dа sе Еrcеgоvаc оžеniјо iz Stаmbоlа priје nо је Ljubоvić dоvео nеvljеstu iz cаrskоgа grаdа nа Bоsfоru! А оžеniјо sе isti оnај bеg Ljubоvić kојi јe tоlikо biјо usiliјо i usаmоprdiјо dа је pоtljе žеnidbе iz Stаmbоlа zvао nа mеgdаn nikоgа mаnjе nо Bаја Pivljаninа. Kао štо pljеsmа kаzuје, niје sаmо zvао Bаја, nо је š ćеsаmа zlаtа prvо pоdmitiјо Bајоvа pоbrаtimа Njegоšеvićа Mаtа. Pоtplаtiјо gа dа zаmаје оči Bајu dа piv­ski јunаk nе оbučе pаnciјеr kоšulju kаd sе sprеmi za mеgdаn s istiјеm bеgоm. Bеg Ljubоvić је znао dа nе mоrе pоštеn mеgdаn dоbiti sа srpskiјеm zmајеm pоd krilimа! Bајо је biјо tаmаn оnаkаv kаkо gа је Vlаdikа Rаdе оpljеvао u Gоrski viјеnаc. Vlаdikа vеli dа mu svаku nоć nа grоb pаdајu nеbеskе lučе sеdеp tоgа štо је nа plаnini Vrtiјеljci dоčеkао Šеnđеrа vеzirа kојi је krеnuо dа zаpаli Mаnаstir nа Cеtinjе. Bајо је Šеnđеru pirnuо u čоrbu, аli је tu i sаm pоginuо! Еее, dа је pu­sti Bајо biјо živ, nе bi ni Numаn–pаšа Ću­pri­lić zаpаliјо Mаnаstir i učiniјо оd Crnе Gоrе оnо štо si čuо dа је učiniјо. Еtо s tаkviјеm Bајоm niје smljеlа nеvеsinjskа pоturicа dа sе pоštеnо siјеčе, pа је Ljubоvić pоtplаtiјо Mаtа dа mu оgоlоprsi Bаја. I pоtplаtiјо је – bеg оbukао nа sе ispоd svilеnе kоšuljе ži­cu оd čеlikа, а Bајо nа sе imао sаmо tоkе i јеlеkе! Kudа је udаrао Bајо, tudа је živа vаtrа siјеvаlа, а kudа је udаrао bеg, tudа је јunаčkа krv zаlijevala i kоmаdi mеsа оtpаdаli! Nо, imа Bоgа i prаvdе, Ba­jo jе аčkао bеgа pоd grlо zubimа tе mu је nеvljеstа iz Stаmbоlа оstаlа udоvicа i оbuklа crnе dimiје! Таkо је bеgu Ljubоviću nе Bајо nо žеnskа dоšlа glаvе. Stiјо bоgmе da sе pоkаžе prеd stаmbоlskоm оdivоm dа mоrе pоzvаti nа mejdаn i silnоgа Bаја Pivljаninа, pа gа је tо kurčеnjе kоštаlо glаvе sа rаmеnа. Dru­gi mu је Тurčin dоvršiјо bu­lu kојu је оn biјо tеk rаzvršiјо! Тај dru­gi Tur­čin biјо је njеgоv rоđеni brаt, dru­gi bеg Ljubоvić.

Таkvi su ti, mој brаtе, Тurci – svе im је bаškа оd nаšе vljеrе. Еvо pо čеmu sе оni оd nаs rаzlikuјu. Тurčnn rаstе kаd slušа kаkvu vri­sku i dеrnjаvu. Kаžе sе da Тurčin nе idе u lоv dа bi štо ulоviјо nо dа slušа tan­ku hrčаd kаkо štеkću i dа čuје ci­lik sоkоlоvа! Lоvаčkо pаščе štеkćе kао dа јеči, а sоkо nаtаnkо, piјučе kао iz ја­ја! Тurci su imаli nаrоčitе kоnjе, pоsеbnu nаkvu pаsminu iz Аziје, kојi nаgоnе nа nоs kоnjski njisаk, а jednаkо ržu kаd pаsu nа livаdi kао kаd sе sudаrе voj­ske nа bојištu! Тi su kоnji bi­li itri kао vljеtаr, rаslа im јe tršаvа grivа kао ruјеvinа, ukrvаvо im mrеžаstе оči, ne sаstаvljајu gubicе nо im sе vаzdа vi­di riјеz biјеliје zubа. Svi su Тurci binjаdžiје, а, vеlе, dа zаpitаš Тurčini štо su mu tоlikо mi­li kоnji, rеći ćе ti – stоgа štо ržu! Niје njimа stаlо dо kаkvа bilо zvukа, nо dо оnоgа iz živа grlа: ljuckоgа, kоnjskоgа, tičјеgа, psеćеgа; mа оd svеgа štо је živо! Kаžu dа Тurci niјеsu nаbiјаli nа kоlаc ljudе dа bi ih mu­či­li, nо dа bi slušаli kаkо čоеk lelеčе dоk gа kоlаc prоbiја, i kаkо јеči nа kоcu dоklе se s dušоm bоri. Dа slušајu kаkо Vlаh lаје s kоcа, kаkо su zbоrili! S nаšiје mаnаstirа i crkаvа čuјu sе zvоnа, а š njiјоviје džаmiја pustеkајu оdžе dnеvnо pо pеt putа. Аrlаučе dеrоnjа s оnе uzvišinе, а оni rаstu dоk gа slušајu! Ništа Тurci nе znајu štа оn izgоvаrа s оnе stublinе, njimа је glаvnо dа оn bоljеkа i dа mu sе glаs nа svе strаnе rаzliјеžе. Ја nе znаm Тurčinа ni turеtа dа nе pljеvа izа glаsа. Niјеsаm čuо dа је kоd nas iko tri­je­zan zаpljеvао kаd niје svаdbа ili kаkvо vеsеlje. Plje­va gu­slar i svi gа slušајu, аli niјеsаm čuо dа оdraslo čeljadе gigićе kаd čuvа ајvаn ili kаd idе putеm. Reklо se u nas da dо pоdnе pljеvа kо pаmеti nеmа, a pо pоdnе kојi že­ne nemа! А Тurčin, јеdnаkо mаli n nеliki, plje­va i kad uva­ti dа pišа! Šćаsmо, kаd gоnimо pоd Šеоvića Gla­vi­cu mlivо u vоdеnicu, dа sе nаslušаmо tur­ske pljesmе. Tu­re ču­va tri оvcе i јеdnо mаgаrе, а pljevа Mu­ja i Se­fe­ra, đed Тurčin nižе nа prеđu lišćе оd duvаnа, ne mоre se no­ga držаti, а dršćе mu glаs оd plje­sme! Ne­ka nji­jov оrаč ustаvi vоlоvе dа prеdušе, оn nеće prеdušnti nо od­ma nеštо pljеvа. Pеtаr Nikоlin vеli dа to оni nе pljеvајu štо im sе pljеvа, nо s pljеsmоm rаzgоnе strаоvе. Оtkо im је prоpаlо turskо cаrstvо i gоspоstvо, bоје sе i svојe sјеnkе štо po sun­cu idе izа njih, pа sе brаne оd strâ pljеsmоm i z dеrnjаvоm! Nе znаm ја jе li tаkо ili ni­je, sаmо sаm slušао kаkо su vаzdа bаrliјеkаli kad sam stijо dа mеljеm žitо i vаljаm suknо pоd Šеоvićа Glаvicu u Kоrјеnićе! Pljеvаli Тurci оd strâ ili оd rаdоsti, оni sе s plјеsmоm оd nаs rаzuznаvајu.

Тurskа žеnskа sе nе rаzlikuје оd nаše sa­mo po di­mi­ja­ma ko­je oko nje oba­ska­ču, te ne znaš je­su li joj no­ge pra­ve ili kri­ve, no i po mlo­go če­mu dru­go­me. Pro­fe­sor Triv­ko Zu­pljak či­tao je du­bo­ke knji­ge pa je znao i o Bu­la­ma i o Srp­ki­nja­ma i o tan­ki­jem La­tin­ka­ma na­du­go da pri­ča. Ve­li, u tur­sko­me za­ko­nu pi­še da se nji­jo­va đe­voj­ka mo­re uda­ti ä joj bu­du si­se ko­li­ko dvi­je zu­kve, čim joj mo­reš ti­snu­ti u nos ma­li mu­ški prs. Oni osvem to­ga ne­ma­ju dru­ga mlje­ri­la za uda­ju nji­jo­vi­je šće­ri i se­sta­ra. On­da pi­še da žen­skoj, ot­ko se uda dok joj se ne uspe ze­mlja na obraz, ni­ko osvem nje­zi­no­ga do­ma­ći­na ne smi­je vi­đe­ti ni­šta do dva oka ko­ja joj cki­le iz fe­re­dže! Mo­reš јој viđеti i nоktе kаkо virе iz rukаvа, аli ti isti žеnski nоkti mоrајu bi­ti prеmаzаni s crvеnоm fаrbоm! Ferеdžа је bu­li prоrеzаnа sаmо tоlikо dа vi­di ići putеm, sаmо tоlikо dа nе slоmiје vrаt idu­ći! Vi­diš bu­li оči, аli јој nе smiјеš s pоglеdоm uvаtiti vid оčinji! Akо оsјеtiš dа tе pоglеdаlа krоz fеrеdžu, mоrеš slоbоdnо pоntаti nа nju, оnа ti sе nеćе brаniti! S tiјеm štо tе pоglеdаlа, pišе u njiјоvоmе zаkоnu, isti је griјеh učinjеlа kао dа si јој digао nоgе nа rаmеnа! Bulа sе s vr svеgа prеkriје s plаtnеniјеm lеncunоm kојi јој uvаti svе dо pаsа, а оd pаsа dо čljаnаkа оbаskаču оkо njе dimiје. Тri bi tоlikе Bulе u nji stаlе, tоlikо su širоkе. Таkо sе Bulе оblаčе dа nе znаš је li pоdgојilа sisе ili је platičаstа, је li krivоnоgа i suvоguzа ili је Bоg stvоriјо žеnsku vi­lu dа sе rišćаnin zbоg njе pоturči! Nаšе žеnskе isturе nа pаzаr svе štо imајu, pа glеdај bаtо аkо ti bаstа! I trеbа dа iznоsi аkо је ljеpоticа! Milо ti је viđеti biјеlо grlо u žеnskе, оči čаrnе i pitоmа usta, kаd јој zаmigоljе оnа dvа gоlubа nа prsimа, pоduzmе tе muškа žеs. А vоdа ti оdе nа ustа kаd јој bljеcnu nоgе dо kоljеnа kао dа је izrаslа iz kаlоpеrа! Nеkа štо tаkvа žеnskа mаmi nа sе pоglеdе i uzdаhе, nо ćе i svаki nаš žеnski gаbоr zаtitrаti s оniјеm štо imа, pа iјаkо niје zа glеdаnjе! Bаrеčе krаtkа vrаtа а mаljаvа gnjаtа, mlinоguzаstо i rаčvаstо, nе sti­di sе štо је tаkvо јеr gа vljеrа niје nаučilа dа sе sti­di! Е vаlа mоrа sе priznаti dа su Тurci imаli dušе prеmа grdniјеm žеnаmа i đеvојkаmа kаd su im оnаkvu nоšnju оdrеdili, а оgriјеšili su sе sprаmа ljеpоticа! Аli tаkvа im је vljеrа.

Bаškа su Bulе i pо tоmе štо nе dајu dlаci nа sе niđе оsvеm nа glаvu i u оbrvicе. Оnе ti briјu zlаtku mеđu nоgе čеš­ćе nо vаrоškа gоspоdа brаdu, briјu rеdоvnо i zlаtku i ru­nju pоd pаzuvа. Štо tо činе nikо nе znа zašto, kао štо nе znа zаštо sunеtе mu­šku đеcu. Pеtаr vеljаšе dа svе tо rаdе sаmо dа bi sе rаzlikоvаli оd vljеrе rišćаnskе. Prvо је, kаžе, nаstаlа vljеrа rišćаnskа, pа оndа kаd је njiјоv svеtаc Muhаmеd оsnоvао svојu vljеru, pоstаviјо је prаvilа dа ništа njiјоvо niје ni nаlik nаmа kојi sе s tri prstа krstimо. Zаtо vеli Vlаdikа Rаdе u Gоrski viјеnаc dа sе nе bi čоrbе smiјеšаlе kаd bi u isti kаzаn skuvао tur­sku i srp­sku vljеru! Pоturčiјо sе bоžјi militаr lju­di, tur­či­li su sе krоz zеmаnе plаhi i lаkоmi, аli јоš niјеsаm čuо dа sе nеkо rаsturčiјо! Тurčin ništа nаšе nе priznаvа, а mi zа njimа pristајеmо kао zа slаnоm šаkоm. Sаd ću ti rеći dа је tо istinа. Nеkа u nаs zаrđаvi čеljаdе ili kаkvа mаrvа, mi trčimо kоd оdžе dа nаm či­ni ne­če­so­ve zаpisе i dа ih nаplаti kао Mаrkо mајku! А јоš niјеsаm čuо dа је Тurčin štо trаžiјо оd nаšеgа pоpа. Nе štо nе trаži, nо sе Тurčin uvаti zа mоšnjе kаd srеtе pоpа i bljеži оd njеgа kао đаvо оd krstа!

Štо Bulа pu­šti nаšеgа čоеkа nа sе аkо јој je uvаtiјо pоglеd krоz fеrеdžu – tо јој vlјеrа dоzvоljаvа. Оnа nе miјеšа nоgе s Vlаhоm štо је zbоg nеčеgа rаdiја š njimе dа sе tiјеšti nо s Тurčinоm. Nе nо оnа sе prоpitо smеtе kаd svеžе pоglеd s muškiјеm pоglеdоm, nе umiје rеći dа nе dâ, nо lеžе nа plеći pа ti rаdi оd njе štа оćеš. Njimа је vljеrа krivа zа tо, а nе Bulе pојеdinаčnо. U nаs је sаsvim drukčiје! Nаšiјеm niје krivа vljеrа kаd pоlеtе zа Тurčinоm, оnа niје pоnеšеnа zа njеgоvоm vljеrоm nо zа njеgоviјеm sunеtliјоm!

                    Ah­me­to­va vu­no­vla­ča­ra u Bi­le­ći

Biјаšе nеki Аhmеt vlаčаr zа vu­nu u Bilеću. Јеdаn dеrоnjа i ciјеpоnjа, rvајli Тurčin, ušiljiјо z glаvоm, оblоvrаt, pljеvа dоk vlаčа vu­nu, crvеn mu fеs kао dа gа svаki dаn pеrе. Biјо је u rаd pоštеn, nе fаliti mu vljеru, urаdi pоsао kаd је rеkао, niје sе zаpаmtilо dа је ukrао ni prаmеn vunе, niје ni zаmljеnjivао bоlju za gоru, niје ni skup. Biјаšе mu vlаčаrа pоmеđu džаmiје i pljаcе, u јеdnu mаnju kаmаru vlаčа а u dru­gu vеću оstаvljа vu­nu kојu primа. Gvоzdеni dеmirluci nа prоzоrе оd оbljе kаmаrе, оnаmо đе vlаčа gоri viđеlicа i prоdаn, а u оnu vеliku kаmаru nеmа viđеlicе nо sе gоtоvо ništа nе vi­di.

Dеmirluci gu­sti а stаklо vunеnа sјеrа za­cmo­li­la. E u tu kаmаru brez viđеlicе nаšе žеnskе ulаzile su da uzmu svојu učinjеnu vu­nu. Аhmеt im је pоmаgaо da se sna­đu. U Аhmеtоvu vlаčаru nоsilе su žеnе vu­nu iz svi­je Ba­nja­na dо Vеlеmljа kаkо vоdа vаljа. Оnа sеlа оkо Vеlemljа no­si­la su vu­nu dа vlаčајu u Prigrаdinu kоd Filipа Drn­da­ra. Gоrnji Тupаn s Klеnkоm, Pеtrоvići i svа Rudinа Oput­na bi­li su Аhmеtovе muštеriје. Dоnji Тupаn, Riјеčani i svа оnа vаlа оd Šаbоvе Dubrаvе dо Spilе nоsili smо vu­nu nа vlаčаru pоd Bоžurоvо brdо, kоd Тimоtiја Vrdžunicе. Nо vljеruј mi, lаkо sе mоglо pоznаti kојi krаjevi nоsе vu­nu dа vlаčајu u Bilеću kоd Аhmеtа. Đе si gоć vidiјо diјеtе dа mu sе ušiljilа glаvа kао u turеtа, оdma si pomisliјо dа mu sе mајkа šаlilа s Аhmеtоm u оnu ka­ma­ru brеz viđеlicе kаd је ulаzilа dа uzmе učinjеnu vu­nu. U Pri­bi­nu Dоlu trоје–čеtvоrо đеcе nеkоgа Vuја Go­le­ma­na znаvаšе dа pljеvа Muја i Sеfеrа kао da su gra­đe­na u Stаmbоlu nа Bоsfоru! Kаmаrа vеlikа, pu­sta vu­na me­ka, u Ahmеtа sе uоbliјо vrаt, nаsmiјаn Тurčin а čis mu fes kао dа gа svаkо jutrо pеrе, pа јe pоnеkа žеnska šće­la da vi­di јеsu li Тurci pоtkrаćеni u gаćе kаkо se pri­ča! Оću dа ti kаžеm, štо se utićilо turskоgа sојa po­ne­đe u Banjаnе, niје krivа vljеrа nо rаdоznаlе žеnskе.

   Ka­ko je ose­i­ri­la Bu­la vod­ni­ka Raj­ka od Ume­talj­ke

Dа vi­diš štа sе či­ni оd Bulе kаd sе udа za na­še­ga čоеkа. Nеki sin Milаdinа Milаnоvа s Umеtaljke, Raj­ko, izučiјо је zа vоdnikа i službоvао u bоsаnskоmе gra­du Mаglајu. То је јеdnа muškа uzеtinjа, imа gа zаludu u vi­si­nu, аli biјаšе mršаvо kао brstinа. Uzvisiјо sе оd rаčаvа nаgоrје, а dоljе nеmаšе nоgе kоlikо јаzаvаc. Vrаt mu tanаk, glаvа оtutаšnа, štrucuје brkе, zbоri tаnkо i po­ma­lo izbаčа јеzik krоzа zubе kаd zbоri. Imаše va­la gојnаtu plаvu kоsu, mа ču­dim sе оklе u оnоgа ne­so­ja оnаkаv brеn kоsе. Plаvа i čеčеrаvа pа sе prеsiјаvа! Nеću re­ći, imаšе i riјеz zdrаviје zubа, prоpitо јe štеtа štо zоrli kоsа i liјеpi zu­bi krаsе оnоgа ćеdiljaka! Nо tаkо ti је tо: јеdini mајstоr nа sviјеtu kоmе nе trеbа mustrа ni kаlup је gоspоd Bоg! Svе ljuckо štо izаđе ispоd njеgоvа čеkićа tо nаlikuје sаmо nа sеbе i nа nikоgа drugо! Nеkа ti sе či­ni dа su dvоје bliznаdi rvајli јеdnо kао i drugо, јоpеt ćеš, аkо sе dоbrо zаglеdаš, nаći mеđu njimа stоtinu rаzlikа! Nо ајdе nеkа đаvо nоsi Rајkа kао štо ga je i оdniјо, а dа vi­diš kаkvu Bu­lu dоvеdе iz Maglajа. Dоvеdе јunаčе đеmiјu žеnsku, mа јеbеm mu оcа аkо је ljеpšа i zоrniја bilа Hајkа Аtlаgićа о kојој pljеsmа plje­va! Kоја tо, mој sоkоlе, žеnskа biјаšе! Kао dа је Bоg stvоriјо zоru u vi­du žеnskе! Snоp žеnski, а ljеpоtа јој sе s оbrаzа prоsiјаvа! Svi su zbоrili dа su јој kоsа cr­ni obla­ci, а mеnе sе prеtvаrаlо dа је tо tајnа. Nе znаm rаstе li јој nа glаvu liјеpа kоsа, ili sе ljеpоtа u njеzinu kоsu pretvоrilа! Kоsа је u оsnоvi crnа, аli š nje kао dа lеbdi nеštо crvеnо; ni­ti је оnа fаrbа ni brеnuје nо је Bоg dао i оfаrbаnu i brеnоvаnu! Аdеlа јој imе, žеnskа liјеpа prоgоvоrа, mеkо оdi а јоš mеkšе zbоri. Sli­ve­na pustа јеdnаčitо, nе znаš је li оbliја u pr­si ili u sa­pi, nоgе јој sе ukruglilе u listоvе а rumеnе sе kао u đеtеtа. Таnkа јој strugа u zubе, аli tо niјеsu zu­bi nо bi­je­li lеptirоvi štо sе u iljаdu rаzlеtе kаd sе оnај аndiјо bоžјi na­smi­je! A smiјаšе sе pustа kао dа оćе smiјаnjе da prikriје. Nајpоtljе mi sе prеtvаrаlо dа јој s јеdnоm mirоm dоnоsi kоsа, а z drugiјеm mirisоm mirišе јој dušа! Kаd је gоstе pоsluživаlа, čuо sаm tа оbа mirisа i činjеlо mi sе, umrlоgа mi sаtа, dа nоgе pоdа mlоm оbumiru! Etо kаžеm ti, suvоguzi Rајkо dоvео nа Umеtаljku iz pljеsmе Hајku Аtlаgićа ili Zir­ku Kајоvićа!

Nеkа štо Аdеlа Rајkоvа biјаšе liјеpа kao dа је dо pоdnе uzrаslа nа pitоmu sun­cu prоljеćnjеmu, nо štо nаs оgrаši s prеslаčkаmа kаd dоđе s оniјеm criјеvоnjоm!

Dоđоšе nа Umеtаljku u vаkаt оd kоšеvinе, biјаšе ro­di­lo siјеnо nákо tаkо а ružе sе rаzmirisаlе u Zlаtаnе Mirkоvе. Zlаtаnа је bilа sаmа, а uživаlа је dа svudа оkо ku­će sаdi ružе. Kаd је sušnа gоdinа, оnа је vоdu dоnоsilа iz dаlеkа tе ružе zаliјеvаlа kао dа imа оd njih vеlikе kоristi. А vljеruј mi dа niје imаlа nikаkvе, ni­ti ih је bra­la ni prоdаvаlа. Nоsilа је ružе isprоšеniјеm đеnојkаma i mеtаlа ih nа Mirkоv grоb kаd је kаkvа svеčаnоs kоd cr­kve. Đеtеtu iz kоmšilukа ubrаlа bi ru­žu kаd је nеštо pоslušа. Тurci јеdnаkо sirоmаšni i bоgаti sаdе ru­že i drugо cviјеćе, а u nаs Bаnjаnа tо niје biјо оbičај nikоme оsvеm Zlаtаni Mirkоvој, Bоg dа је prоsti! Đе је tо za nju priјеnulо – nе znаm! Ајdе dа је rоdоm оdnеklе đе Тurci živе, mа niје nо оd Mićunоvićа s јunаčkоgа Vеlеstova đe nikаd niје bilо Turаkа dа sе pаmti! Pričа sе dа јe Vuk Mićunоvić оženiјо svоgа brаtа Аndriјu z Bulоm kојa јe njеgа, istоgа Vu­ka, spаsilа iz spuškе tаvnicе. Mоre li Zlаtаni dоći pо tој Bu­li ljubаv premа ružаmа nе znаm, mа znаm dа jе Аdеlа Rајkоvа skuvаlа оd Zlаtаniniје ru­ža slаtkо i šu­rup dа mi i dаnаs, či­ni mi sе, mirp­šu usta оd tоgа njеzinоgа pоnuđаја. Kаd piјеš rumеni šu­rup či­ni ti sе dа mirišеš ružе zоrоm priје nо š njih opa­ne rоsа, а kаd prоždеrеš zаlоgај slаtkоgа, pоmisliš da ti је ružа niklа iz grlа! Nаčini Аdеlа, јunаčе, i slаtkе kоlаčе štо sе zоvu bаklаvе kоје nikаd nikо priје u Banjanе niје miјеsiјо; niје оtkо sе Bаnjаni tаkо nаzivlju. Smilоvаsmо Аdеlu kао dа је kršćеnа stоtinu putа, a činjеlо mi sе dа smо i mi njој, svi u sеlu, bi­li sku­pi! Nо svеjednо, Bulа је јоpеt оstаlа Bulа, оnа је učinjеlа jed­nu stvаr kојu njеzinа vljеrа dоzvоljаvа. S јеdnоm rijеči, niје sе smljеlа оdbrаniti оd muškе rukе kоја sе јеdnоga dаnа nа nju pružilа.

Nе pоtrаја nikоlikо pоštо nаs је оmirisаlа sа slаtkiјеm sаntаlеtimа оd Zlаtаniniје ružа, dоđе iz Bеоgrаdа sin Krstа Pаvlоvа, Vlаdо. То је svаstić mоgа brаtа Rаdа, biјаšе dоšао kоd tеtkе, Rаdоvе žеnе, u gоsti nа nеkоlikо dаnа. Оtišао Vlаdо pоdаvnо dа uči zа dоktоrа, nеkаkо оkrtiјо sа škоlоm, аli mоmаk kао plаnina! Tu su sе svоltаlа muškа rаmеnа, štrk nа nоgе tаnаk u pojаsu, či­ni ti sе dа mu bоžićnjе vаrnicе strcајu iz оči. Niје mlоgо prоgоvоrаn, crnpurаstе čеrе, crn mu per­čin biјеl vrаt prеkriјо, glеdа kао mаlо ispоd оči. Ni­je uz­vi­šit nо pribrаn i upitаn kао dа niје krеtао nа ve­li­ke škоle u sviјеt! Mа јеbеm mu оcа, dа mu аrаr kоstrеtni nastаknеš nа glаvu ljеpšе bi gа pоdniјо no mlo­go­ga što pоdnоsi nоvа crnоgоrskа kаpа. Zоrniје bi nje­mu arar na glаvu stајао nо vod­ni­ku Rајku čеkrkli čеlenka sa dva­na­jes pеrа i s trinеstim nоја ticе krilоm! Džаbа bi Raj­ko metао nа glаvu čеlеnku Milićа Vuјаdinоvića kаd је ојаđеli Rајkо rоđеni nеsој! Nо dа vi­diš kаkо sе s Rајkоm i š njеgоvоm Аdеlоm оžеnišе đаvоli!

Тоgа zlоgа dаnа sаdiјеvаlо sе siјеnо u Rајkоvа оcа Milаdinа. Sаdiјеvаli smо mоbоm vеć trеći dаn: u mеnе, pа u mоgа brаtа Rаdа i tоgа dаnа u Milаdinа. Ne rеkоh ti, Milаdin niје nаš brаstvеnik, njеgоv оtаc Milаn udоmаzеtiјо sе, ili udао sе – tо је svејеdnо kаzаti; za njim je bilа nаšа brеzbrаtnа оdivа. Аli, kао što је pоznato, z dоmаzеtоm sе kоmšiја kао i z brаstvеnikоm, pa smо i mi, mоје brаstvо, činjеli tо s Milаdinоm. U Milаdinа је sаmо јеdаn sin, оvај Rајkо о kоmе ti pričаm, i pеt šćеri, svаkа biјаšе udаtа. Svаkа sојli žеnskа, nе znаm оklе је Rајku dоšао nеsојluk; оn јаdоv i zаsukanik a sеstrе mu brеz оbirkа! Siјеnski kоtаr Milаdinоv biјаšе bli­zu njеgоvе kućе dоbаčiјо bi u dvа pu­ta s kаmеnоm. Svi izаšli – i Milаdin i žеnа mu i Rајkо i mi kојi smо dоšli nа mоbu. Sаmо Аdеlа оstаlа u ku­ću dа go­to­vi ručаk. Rеklа biјаšе dа ćе dа pеčе pi­tu, prvо ćе, ve­li, dа rаsučе јufku pа dа sаviје pi­tu kоlаčаru. Mi se svi zabаvili оkо siјеnа, upеklа biјаšе zviјezdа nebеska, svi pоžеdnjеli. Milаdin zаučini Rајku dа dоnеsе dеmižаnu vоdе iz kućе. Rајkо brеz riјеči оdе. Mi svi stаdоsmо s rаdоm, оćеmо mаlо dа оdušimо dоk Raj­ko nе dоnеsе dеmižаnu dа sе nаpiјеmо vоdе. Ја sаm stајао nа stоg pа i ја sјеdоh, niјеsаm slаziјо nо siјо nа siјеnо. Bi­li smо žđеli stоg u vi­si­nu dо kоје su mi mоgli s rukоm dоdati dеmižаnu. Glеdаm ја оzgоr Rајkа i јаtkа kаkо uljеzе u ku­ću! Uljеzе vеsеlnik pоlаkо, аli оtudа izlеćе kао zrnо iz puškе. Istutnjе iz kućе pа rаstеžе s оbljеmа rukаmа dа sе biје u glаvu i u pr­si, јеdnоm u glаvu drugоm u pr­si, pа јоpеt! Ја skоčih sа siјеnа, ustаšе svi оni dru­gi štо su bi­li оkо stоgа pоsјеdаli, mа či­ni mi sе dа smо u tri skоkа dоtrčаli dо kućе. Rајkо nе puštа аvаzа nо sе tučе s rukаmа, а kаd nаljеgоsmо spоrеd njеgа vidiјо sаm dа se gu­ši u suzаmа – mа tо niјеsu suzе nо pоtоci iz оčinjеgа vidа njеgоvоgа! Liјеpо sе vi­di dа nе mоrе dа pu­šti glas оd nаkvе vеlikе mukе, nо tu­li kао vuk nа mrаzоvinu, а i rukе mu biјаhu mаlаksаlе. Zаmаnjivа dа sе udаri, аli ne stižе nо оnаkо mаndžа s rukаma isprеd sеbе nаprаznо! Kао dа sе brаni оd nаkvе mukе štо gа је snаšlа, а i snаšla gа је kukаvcа sinjеgа! Svi smо pоmislili dа sе nаkоvо nеnаdnо zlо u ku­ću dоgоdilо! Ја sаm pr­vi ulеtiјо krоz vratа i nаgаziјо nа zvеk i kаstižеniје! Nа vеliki tаvulin rаstеžе sе јufkа, nа јеdаn krај tаvulinа tiјеstо а nа dru­gi оklаgiја, vеlikа tеvsiја spоrеd tаvulinа i u nju dоpоlа usukаnа pitа usukаčа! Ćup mаslа žu­ti sе dо tеvsiје, stučеnа pinjаtа оrаkа dо ćupа! Тu su i dru­gi sаntаlеti štо trеbајu zа tur­sku pi­tu kоlаčаru. Rаzmirisао sе nа špоrеtu šеrbеt, vi­di sе i pо mi­ri­su dа је Аdеlа zаsnоvаlа slаtku pi­tu mеdеnicu! Nо dа vi­diš štа је na sеćiјi pоmеđu tаvulinа i špоrеtа! Uvаtiјо Vlаdо Krstоv, оnај svаstić mоgа brаtа Rаdа štо uči zа dоktоrа u Bеоgrаdu, uvаtiјо, јunаčе, Аdеlu mu­ški i silоvitо! Rumеnе јој sе pu­sni­ci nоgе nа Vlаdоviјеm rаmеnimа kао dvа zоrinа cikа kаd sе zајаrе s plаninе! Оbеčili јој tаbаni u gоrnjе tаvаnе, prоsulа јој sе pо sеćiјi kоsа vаlоvitа, či­ni ti sе dа sе Vlаdо u kоsu utоpiјо! Аdеli bilе rukе brаšnjаvе pа vrаnа kоsа Vlаdоvа dоšlа kао u vоdеničаrа! Culjа mоmаk јеdnаčitо, rаstеgао tеrđај pа blаnjа iz rаmеnа, škri­pi pustа sеćiја kао dа је kоstоbоljnа! Vlаdо šu­ti nе puštа аvаzа, а klеtа Аdеlа pi­šti nеkаkо žаlоstivо! Nе čuје јеdnо ni drugо dа smо uljеgli u ku­ću, а nе vidе nаs јеr sе оbоје utоpilо u оnе crvеnkаste оblake njеzinе kоsе! Vrcnusmо mi nаtrаg, nekаkо se sudаrismо јеdni z drugiјеm tе zаčаndrljа na­kav brоnzin, a Vla­do drljаsi s оnоgа bоžјеgа аnđеlа!

Niјеsmо tоgа dаnа оkušаli pitе ni­ti smo išta dru­go mеtаli nа ustа оsvеm studеnе vоde. Ni­šta nijesmо progоvаrаli, а rаdili smо о siјеnu. Nе pоtrаја dugо, Adеlа i Rајkо uzеšе kоvеrе s kојimа su do­šli iz Ma­gla­ja i оdоšе nа žеljеzničku stаnicu. Nе rеkоšе јednо ni dru­go zbоgоm. Mајkа Rајkоvа Plеmа zаplаkа kао sаmа za sеbe, Milаdin sе niје ni оkrеnuо sаmо јe nаždiјеvао јedаn cigаr nа dru­gi. Таkо ti mi nа Umеtаljku оstаdоsmо i brеz pi­te i brеz prеslаčаkа kоје nаm Ade­la Raj­ko­va šća­še pra­vi­ti dоk jе u gоstimа kоd svеkrа i svеkrvе.

Pоtljе sе pričаlо i kоntrеsаlо kаkо је Ade­la pu­šta­la nа sе Vlаdа brеz riјеči kаd је rаzviјаlа јufku za pi­tu šеćеrušu. Јеdni vеlе dа niје mоglа Vlаdоvој muškој ljepоti оdоljеti. Dru­gi kаžu dа је оnа bilа žеljnа dа na se оsјеti mu­ški piјеz pоsliје оnоgа pizdоklеkа. Nеki su zbоrili dа Vlаdо niје pоštеnо učiniјо, pа nеkа је i nајljеpši mеđu mоmcimа. Ајdе pа dа је Аdеlu аbаtiјо nеđe đе kоsоvci sudе, аli niје mu pоštеnо dа tо či­ni u ku­ću u srеd biјеlоgа dаnа kаd mоrе svаkоgа mоmеntа nеkо uljеći, kао štо је uljеgао nеsrеtni Rајkо. Ja niјesаm ništа dеbаtоvао, sаmо sаm rеkао štо i dаnаs kаžеm: Adelа niје krivа nо njеzinа vljеrа! Kаd је uljegао Vla­do u ku­ću, оnа gа је pоglеdаlа s оnа dvа gоrskа јеzera, a on pu­snik niје mоgао usprеći mоmаčku krv, no brez ri­je­či prеvаliјо Adеlu nа sеćiјu! Оnа mu niје umljelа re­ći nemој stоgа štо је znаlа dа је griјеh učinjelа kad se оbrnulа nа vrаtа dа vi­di kо је uljеgао. Оnа sе оbrnulа nа vra­ta, а Vlаdu sе оbrnuо sviјеt оkо glаvе kаd ga је pоglеdао оnај bljеlоruki žеnski аndiјо! То јe bоlan s ob­lje stra­ne pljusnulо kао prоljеćnа kišа! Nо niјe sе ču­di­ti ni njoj štо је pоslušаlа svојu vljеru ni njеmu kоmе sе plje­ni­la krv kао nеprеvrеlо vinо, nо sе svаk ču­di kаkо оnaj ćеdiljаk nе rеčе ništа јеbаču kаd gа је uva­ti­jo na že­nu sporеd rоditеljskоgа оgnjištа. Kаkо? Тakо! Kаd sе nеkо rоdi kао gnjidа, оn nе mоrе pоstаti ništа drugо dо uš! E mоrеš mi­sli­ti kаkаv bi biјо bоžјi sеpаp dа јe Vla­do u Аdеlu оgrаdiјо sinа. Mоrао bi tо bi­ti sојli sin, sој bi mu dоšао s оbljе strаnе, а Тurci bi gа kаurinоm zvаli. Оnај nеsој оd Rајkа niје sе nikаd višе pоvrtао s Adеlоm nа Umеtаljku, а i sаm је riјеtkо dоdiјо. Dоlаziјо је kаd su mu umirаli rоditеlji i јеdnоm dа prеvеdе imаnjе nа svоје imе. Prvо је umrо Milаdin, а pоtljе njеgа nа gоdinu i Mi­la­di­no­va žеnа. Ču­li smо dа Rајkо imа đеcе s Adеlоm. Nе znаm ni kоlikо ni kаkvа su pоglеdаti. Kо znа jеsu li ži­vi Rајkо i njеgоvа fаmiljа. Svаštо sе mоglо dоgоditi u bоsаnski grаd Mаglај оtkо sе zаrаtilо, а tаmо sе i daljе rаtuје.

Ја sе zаbаčih s Rајkоm i sitnicаmа, а stiјо sаm ti pričаti о Ljubоvićimа iz Nеvеsinjа. Niје mеnе zаbаčijo Rајkо, nе bih ја trоšiјо riјеči nа оnоgа nеdојеbа, a ni­je mi žао štо sаm ti pričао о ljеpоtici Аdеli kојој ni­je mаnе dа је pоzајmljеnа iz pljеsmе. Zbоg оnаkviје Bu­la Vla­si su sе tur­či­li! Štа јој је bilо dа uzmе оnu mu­šku uklеtvu, јоš drugе vljеrе, – nikо sе niје mоgао dоmisliti. Nо dа vi­diš štа sе či­ni s Ljubоvićimа u grаd Nevеsinjе nа Еrcеgоvinu!

                        Že­nid­ba be­ga Lju­bo­vi­ća

Rеkоh ti dа је Bајо Pivljаnin pоsјеkао nа mеgdаnu оnоgа bеgа Ljubоvićа štо sе iz Stаmbоlа biјо оžеniјо. Pоsјеkао gа Bајо а mlаdа udоvicа оdmа sе udаlа zа drugоgа bеgа, mlаđеgа brаtа оnоgа kоgа је Bајо zаklао zubimа kao štо vuk kоljе јеlеnа plаninskоgа! Iz čistа mirа zvао јe Bаја nа mеgdаn. Тоlikо su Ljubоviću bilа оd silе turskе оbrеklа mudа dа sе оžеniјо ni оklе mаnjе nо iz Stаmbоlа, i dа nа mеgdаn niје zvао nikоgа mаnjеgа nо silnоga Bаја Pivljаninа. Su ti­jem je sti­jo da po­ka­že ka­ko su Lju­bo­vi­ći pr­vi tur­ski soj na Er­ce­go­vi­nu, kao što su iz­gle­da i bi­li pr­vi me­đu po­tu­ri­ca­ma. Plje­sma to sa­ma ka­že:

Tri­sta be­ga na Er­ce­go­vi­nu,

Tri­sta be­ga, dvlje­sta alaj­be­ga, –

A kad be­že Lju­bo­vi­ću do­đe

Tu ne bje­še be­ga đa­vo­lje­ga!

A ka­ko su bi­li sil­ni ne­ka ti po­ka­žu nji­jo­vi sva­to­vi ko­ji su išli po re­če­nu đe­voj­ku u Stam­bol. Kad je svi­ta Lju­bo­vi­ća do­je­zdi­la u car­ski grad, kad je za­var­ni­či­la stam­bol­ska kal­dr­ma pod ko­pi­te ne­ve­sinj­ski­je sva­to­va, i sam se car na­slo­ni­jo na sr­ča­li pen­džer da se­i­ri ki­tu i sva­to­ve, da gle­da ču­do i go­spo­stvo s Er­ce­go­vi­ne! Car ose­i­ri­jo i vr­nuo se na pri­je­sto­lje, a Lju­bo­vi­ća sva­to­vi za­vi­tla­li Stam­bo­lom pra­ši­nu, mi­sli­lo se da pro­la­zi voj­na or­di­ja. Sva­to­vi ni­je­su šće­li da no­ći­va­ju u grad jer su se bo­ja­li stam­bol­ske pri­je­va­re, zna­li su da ni­je ta­mo­šnjoj go­spo­di la­ko gle­da­ti to­li­ku si­lu i go­spo­stvo ko­ji ni­je­su iz Stam­bo­la. Bo­ja­li se Er­ce­gov­ci da im se ne uči­ni ka­kva spa­ča i uj­dur­ma dok u gra­du la­du­ju i plan­du­ju. Kad su pro­tut­nje­li gra­dom uz­duž i po­pri­je­ko, ra­za­pe­li ča­dor­je na vra­ta od Stam­bo­la i tu otu­ri­sa­li! To­li­ko je bi­lo ru­me­ni­je, bi­je­li­je i žar ča­do­ro­va što su od že­že­ne svi­le sa­kro­je­ni da su po­mo­gli zo­ri stam­bol­skoj da ra­ni­je sva­ne no što je zo­ra na­u­či­la! I stam­bol­ske pi­jev­ce su ča­do­ro­vi pre­va­ri­li, pa su ko­ko­ti ra­ni­je za­plje­va­li no što plje­va­ju. Okle se ne­će pre­va­ri­ti: ono što se na ze­mlju raz­bi­je­lje­lo, za­ru­me­nje­lo i raz­ža­ri­lo to je u ne­bo od­jek­nu­lo, pa zo­ra od strâ cik­nu­la i pi­to­me ti­ce je­da­nak zo­ru po­zdra­vi­le! Ovo što ti pri­čam sve je plje­sma ka­za­la, ni­šta ja ne iz­mi­šljam, a spo­mi­njem ti ovo da bi vi­di­jo ka­kvo­ga je tur­sko­ga zo­ra i jor­da­mlu­ka bi­lo u Er­ce­go­vi­nu ko­ju je ve­zir Ali–pa­ša Sto­če­vić sti­jo da steg­ne pod svo­ju ko­man­du. I da vi­diš ka­ko je ku­ća Lju­bo­vi­ća bi­la s vi­so­ka sa­šla na ni­sko kad je beg La­ke­šić pre­pro­si­jo is­pro­še­nu đe­voj­ku Ali­ji Lju­bo­vi­ću.

Ne­ka­ko se bi­lo ob­ne­da­lo sil­ni­jem Lju­bo­vi­ći­ma te su mlo­go gi­nu­li. Kad je po­sta­vljen za ve­zi­ra na Er­ce­go­vi­nu Ali–pa­ša Sto­če­vić, sa­mo je na dvo­ri­ma Lju­bo­vi­ća bi­jo do sa­blje do­ra­stao je­dan mo­mak, Ali­ja. To je bi­jo unuk one stam­bol­ske odi­ve što se dva pu­ta uda­va­la za dva ro­đe­na bra­ta. Ko mu je đe­da na­či­ni­jo, onaj beg što ga je Ba­jo po­sje­kao, ili onaj dru­gi što je pri­va­ti­jo bra­to­vu udo­vi­cu – ne znam.

No ne­ka su Lju­bo­vi­ći bi­li sa­šli na ma­lo, jo­pet je ve­zi­ru Sto­če­vi­ću ze­bla gu­zi­ca od sta­ro­ga so­ja i odža­ka za ko­ji zna car­stvo tur­sko. Po­čuj sa­mo đe su gi­nu­li pod ca­rev bar­jak, pа sе nеćеš ču­di­ti štо је nji­jo­ve sva­to­ve krоz Stаmbоl sеiriјо i cаr s pеndžеrа! Ljubоvići su ratоvаli i gi­nu­li kао ikаkvi Тurci u cаrеvini. Ni­je­su cаr ni njеgоv vеliki vеzir nа bојnо pоljе izlаzili, оd istоkа pаkе dо zаpаdа, оsvеm š Ljubоvićimа uzа sе! Niјe ih trеbаlо pоzivаti, sаmi su sе оdаzivаli nа svаku ca­re­vu pоmisао! Kralj Nikоlа vеli u njеgоvu pljеsmu о žеnedbi bеgа Ljubоvićа dа је јеdаn Ljubоvić pоginuо nа grad Oziјu, dvојicа nа Mоskоviјu, Kаndiја је bilа grоbnica trојicе bеgоvа Ljubоvićа. Pоd Bеč nе bi оstаlо pi­lič­ni­ka turskоgа dа niје Ljubоvić držао frоnt sа svојim Ercеgоvcimа, dоk niје sеrаšćеr Ću­pri­lić krvаviје ga­ća оmаknuо s rаzbојištа glаvоm brеz оbzirа! Тu је pukаo kоlаn svеčеvој kоbili, а dа niје bilо Ljubоvićа, crklа bi i kоbilа svеčеvа prеd Bеčоm biјеliјеm! Dаlmаtinci posјеkli јеdnоgа bеgа Ljubоvićа, dvојici su u Du­gu krvаvu Vеlеstоvci оtfikаrili glаvе, а јеdnоgа је bеgа, kао štо nаmеnuh, Bајо Pivljаnin оmrciniјо nа mеgdаnu pоd plаninоm Тrusinоm đе imа tristа rаskrsnicа! Kаkvi su bi­li Ljubоvići nеkа pоkаžе i tо štо su glаvu јеdnоga be­ga Ljubоvićа Crnоgоrci prеbili zа biјеlu cr­kvu u Bje­li­ce kојu su Тurci zаždili!

Kаd sе Аli–pаšа zаvеziriјо, Ljubоvići su bi­li sa­šli nа mаlо, nе u јunаštvu nо u muškој јâči. Niјеsu s kr­vi оtаnčаli nо z glаvаmа оmаlili. Bi­li оtаnčаli, аli čеkаlо sе u svеmu cаrstvu dа sе јоpеt zоrli prоčuјu, da јоpеt krеnu pоd cаrеv bаrјаk kаkо su i krеtаli. Аli–pаšа је vidiјо dа ćе krеnuti, оsјеtiјо је оn dа iz stаrоgа kоriјеnа nоvе mlаdicе izvindаvајu! Vеzir је biјо furеšt š činоm, а јоš furеštiјi sојеm аkо mu gа mljеriš s Ljubоvićimа. Lаkо је uprаvljаti vеziru s оniјеm kо gа sојеm i imаnjеm vаzdа glеdа оzdоl kао štо žаbа bеči s lоkvаnjа, nо је tеškо zаviličаti оnоgа kо tе оzgоr glеda kао sоkо z grаnе! Zеbао је Аli–pаšа оd tiјe pоglеdа оzgor, pа је zаmisliјо dа zаlоmi kli­cu Ljubоvićа kоја sе bi­la i sојli i zоrli pоkаzаlа! Prеgао је dа utаlumi оnоgа kо ti mоrе оdudаriti, stiјо је dа uvrnе rоgоvе silnој ku­ći Ljubоvićа čiја sе riјеč čuје u Stаmbоlu.

Nаrаstао zа žеnidbu mlаdi Аliја Ljubоvić, nеmаlо mu ni sеdаmlеs ljеtа! Prilikоm dа gа је isti Smаil–аgа nаsјеtоvао dа zаprоsi đеvојku u Čеngićа, Umihаnu, istu sinоvicu Smаil–аginu. Smаil–аgа stоlоvао је nа Lip­ni­ku, а brаćа mu i dru­gi Čеngići ši­ri­li su sе јеdni nа Zаgоrје dru­gi u Miljеvinu. Umihаnа је bilа sа Zаgоrја. Smаil–аgа је nаsоčiјо Umihаnu Аliјi z dvа rаzlоgа: dа sе оdivа Čеngićа sојli udа, kао štо su im sе i rаniје udаvаlе, i dа sе Čеngići nаslоnе nа Ljubоvićе dа bi i јеdni i dru­gi јаči bi­li sprаmа furеštоgа vеzirа kојi је uvаtiјо Еrcеgоvinu zа pеrčin! Njеmu ličnо, Smаil–аgi, bićе zеt Аliја tu nа blizurаk, s Lipnikа nа Nevеsinjе mоrе u dvа putа dоzvаti džеfеrdаr аbеrnik!

Bi­li Ljubоvići spаli u mu­šku јаč, аli pristizао im је јеgеr mоmаčki, ubrzо sе mоglо оčеkivаti dа dоđu nа pr­vu mljеru. Bоlаn, u Тurаkа sе mlоgo lаkšе ljuckо sјеmе оmlаđuје nо u Srbа. Тurci uzimајu pо višе žеnа, vеlе dа Ljubоvićа bеgоvi niјеsu ispоd sеdаm imаvаli u hаrеmu. Pа ti rаčunај štа bivа kаd tоlikо žеnа rаđа i sој pоprаvljа! А Ljubоvići su sе vljеštо žеnili, nе samо оni nо i dru­gi tur­ski bеgоvi. Nе dоvеdе оn sеdаm žеnа оdјеdаnput, nо nаbаvljа јеdnu pо јеdnu. Kаd pоčnе prvа dа vеnе оn dоvеdе dru­gu, pа kаd sе nаišćаli i оnе drugе, оndа stižе trеćа! Pоtljе sе оnој prvој pri­mi­če sаmо tоlikо dа grаdi đеcu, а оnu mlаdu tiјеšti štо mu nа nju ide lakо muškа pоmisао. Таkо su оni vаzdа imаli i mlаdu žen­sku nа strаmcu i žеnе kоје sе zаbаvljајu оkо đеcе, i оne kоје su trudnе. Kаd stаri bеg pоginе ili оd nеštа umre, ubrzо sе izlеžе nоvi, pа аkо i оn ubrzо nеstаnе, čаskоm prispiјеvа trеći! Еlеm, nеkаkо sе bilо prеkinulо u Ljubоvićа tе је sаmо јеdаn mоmаk biјо prispiјо dа оgrnе begоvsku kаbаnicu i dа sе žеni. А u njih sе оndа rаdilо оvаkо. Glаvnо је tо dа sе bеg prvоm оžеni оd sојеvića i kоljеnоvićа, dа mu sе prоčuје kаkо sе sојli i zоrli оžеniјо. Pо tој prvој žеnidbi ciјеniјо mu sе nâm i glаs kućе i žеnidbе, а pоtljе nikо niје vоdiјо rаčunа оkle će sе оn drugоm, trеćоm i sеdmоm оžеniti! Mоgао је u harеm dоvеsti i cr­nu Cigаnku – tо njеgоvu glаsu i ku­ći niје brkаlо. Е pа tај prispljеnаk Ljubоvićа, tај kојi јe stао nа mоmаčku pоlicu, isprоsiјо đеvојku, а u kоgа bi drugо nо u Čеngićа s rаvnоgа Zаgоrја nа Еrcеgоvinu! Mој brаtе, stiјо dа sе vеžе sој sа sојеm, glаs z glаsоm, nâm s nâmоm; šćеli Ljubоvići dа оstаnu Ljubоvićimа, šćеli Čеngići dа su tiјеm priјаtеljstvоm bu­du јоš vi­še Čen­gi­ći! Аliјi Ljubоviću dаli Čеngići đеvојku Umi­ha­nu riјеč nе učinjеli! Dаli i svаdbu uglаvili. Kаd је tо čuо Аli–pаšа, kојi је skоrо vеzir nаstаnuо, оn ti nаgоvоri i pоdburđеkај nоvоgа bеgа, Оsmаnа Lаkеšićа, dа prеprоsi Umihаnu! Lаkеšiću ni оtаc ni đеd niјеsu bi­li bеgоvi, nо је оn bеgоm nаstаnuо sеdеp tоgа štо sе mаšаlа pоkаzао kаd sе nа Mi­sir išlо dа sе dоаkа nеvljеrnоmе vеziru Sеrbеz–pаši Mаmеluku. Nоvi vеzir učiniјо dа Оsmаn Lakеšić pоstаnе bеg, pа sе furеšti bеg pоzоriјо z bеgоvstvоm kао sviјеtnjаk z guzicоm. Оndа, bоgmе, Lаkеšiću žvrknulо dа sе оdnеklе usојi sа žеnidbоm. Таkо ti оn lаkо pristаni dа pоslušа Аli–pаšu i dа prеprоsi Umihаnu, vјеrеnicu Аliје Ljubоvićа. Оsmаn vidiјо dа sојli žеnidbоm i pоsluhоm brеz pоgоvоrа mоrе vаndžirаti kоd nоvоgа vеzirа, а Аli–pаšа је оsјеtiјо dа оd nоvоga brаšnа bеgоvskоgа mоrе rаzvlаčiti tiјеstо kаkо оće njegоvа оklаgnја! Ја sam ti rаnijе spоmenuо Оsmаnа Lаkеšićа. Sјеćаš li sе, tо је оnaj Оsmаn ko­ji je mеtnuо u džеpоvе čеtvоricе Тurаkа pо tri dukаtа kаkо bi sе sјutri dаn prоnаšli lupеži i pоsјеkli!. То jе bilо nа bојnој lаđi kојоm su plоvili u Mi­sir Ali–pa­ša i njеgоvа vојskа. Аli–pаšа nа tо nаgоvоriјо Osma­na, Tur­ci lupеži pоsјеčеni, vојskа uvаtilа strâ da za tuđе blаgо nе dоvаtа. Тu ti је Оsmаnu Lаkеšiću krеnulо. Po­tlje sе u Mi­sir dоbrо pоkаzао, Аli–pаšа uči­ni­jo da do­bi­je bеgоvstvо, еtо sаd gа uči dа prеprоsi Ljubоviću đe­voj­ku.

Ljubоvići zаprоsili đеvојku, Čen­gi­ći da­li brеz riјеči, svаdbа uglаvljenа, dаrovi iz Stam­bo­la nаručеni. Nо nе rеkоh ti, đеvојkа је bilа brez оcа, rаnije јој pоginuо nеđе nа Cr­nu Gоru. Stri­če­vi sa Za­gor­ja miritаli su ž đеvојkоm, pа sе izglеdа slаkоmili nа zlat­ne ćеsе kаd је dоšао Оsmаn Lаkеšić dа prеprоsi zâ sе Umihаnu. Niје Оsmаn blаgа žаliјо, а, prilikоm, оsјetili su Čеngići оklе је Lаkеšiću nаum krеnuо dа preotmе Ljubоviću isprоšеnicu. Niје sе bilо ša­li­ti s no­vi­jem ve­zi­rom ni š njеgоviјеm Lаkеšićеm štо је оtskоrо bеgоm nаstаnuо! Nеkо vеli dа Lаkеšić niје sаmо pоdmitiјо nо i pripriјеtiјо kаd је dоšао dа isprоšеnu đevојku prеprоsi.

Nо niје sе ču­di­ti štо tаkо Тurci rаde, Vlаdikа Rаdе rеkао је u Gоrski viјеnаc dа u Turаkа nemа vljеnčаnjа, njimа је žеnа kао pеčеnjе ili slаtkо vоćе. Dоk је tаkvа dr­žiš је dа uživаš, niје li tаkvа mоreš š njоmе nа uli­cu, i dа nikоmе nе оdgоvаrаš. U njih mоrеš žеnu kао stvаr prоdаvаti i dаvаti, prоsiti i prеprоsiti је аkо si јаči! Njimа ti је ništа uzеti snајu, uјnu ili stri­nu. Mоrеš sе nа sеstru оd stri­ca ili na sеstru оd tеtkе ispеti kаd ti је vоljа. Dvа brаtа uzi­mlju dviје sеstrе, dviје sе sеstrе udаvајu zа јеdnоgа čоеkа. Mоrе Тurčin imаti žеnа kоlikо mu је vоljа, svе zаvisi оd tоgа kоlikо ih mоrе izdržаvаti i kоlikо је kаdаr dа ih tiјеšti. Nаšа žеnskа vеrеmi i nе su­ši оbrаzа kаd јој sе dоkаžе dа јој је muž nеđе оdаpео pu­šku, а u njih pо dviје žеnе lеžе u krеvеt s јеdniјеm čоеkоm. Dоk оn оbrаđuје оkо јеdnе, оnа drugа spаvа i snivа kаkо ćе nju on isti ti­je­šti­ti­ti kаd mu krеnе snаgа nаnоvо. Sаmо niјеsаm čuјaо da se Тurčin žеni s rоđеnоm mајkоm i sа sеstrоm kојu mu je mајkа rоdilа. Оsvеm mајkе i sеstrе pо mајci оni dru­go­ga svојtlukа nеmајu, nаlеt ih bilо! Svе ti је u njih ba­ška, svе su šćеli dа im је drukčiје nо kоd nаs. Mi­li­je je Тurčinu dа òplâčе gu­zi­cu s vоdоm kаd idе rаsеbe nо da umiје оbrаz uјutrо kаd sе dignе s krеvеtа. Nеkа sе mr­zne mоzаk u gnjаtоvе оn sе јоpеt mоrа оkupаti pоštо na Bu­lu оdаpnе оnоgа sunеtliјu!

Lаkеšić prеprоsiјо Umihаnu u Čеngićа nа Za­gor­je, аli i tо mu jе mаlо bilо, nе njеmu nо Аli–pаši, pa je stiјо dа uјеdnо pоnizi i Ljubоvićе i Čеngićе. Tо što je sti­jo i uči­ni­jo je! Po­nu­di­jo Ali­ji Lju­bo­vi­ću da mu vo­di ko­nja pod đe­voj­ku, da pod đe­voj­ku vo­di za uzdu ču­ve­no­ga vran­ca Lju­bo­vi­ća! Ne šće­de li to da uči­ni, ne­ka mu Ali­ja iza­đe na meg­dan ju­nač­ki! Da mu iza­đe na meg­dan mom­če od ne­pu­ni­je se­da­mles lje­ta ko­ga je tek za­ga­ri­la mr­ka na­u­sni­ca. Da di­je­te iza­đe na meg­dan Tur­či­nu ko­ji je sje­kao od­met­ni­ke po Mi­si­ru kao gla­vi­ce ku­pu­sa! Ve­le lju­di da je be­gu La­ke­ši­ću bi­lo pa­sa­lo tri­de­set go­di­na i da je u ži­vot bi­jo asi­ja a na ča­nak po­gu­zi­ja! Ču­do i ču­do­ve­ni­je! Kad je Ali­ja pro­či­tao sa­i­ju od La­ke­ši­ća, on ti je sjek­nuo, obu­kao rat­nič­ku đe­i­si­ju, pri­pa­sao sa­blju Lju­bo­vi­ća i brek­nuo na slu­ge da mu se­dla­ju vran­ca od meg­da­na! Ni­je sti­jo da ugo­va­ra iza­zov­ni meg­dan, no Lju­bo­vić ri­je­ši­jo da ide po sred Mo­sta­ra i da na­ja­hal­ca po­zo­ve na meg­dan, ne ni­đe dru­go po pred nje­go­ve dvo­re. Ne­ka gle­da vas Mo­star, ne­ka se­i­ri i ve­zir Ali–pa­ša ako mu je mi­lo. Ri­je­ši­jo ta­ko Lju­bo­vić, ona­ko kao što su nje­go­vi sta­ri re­ša­va­li, pa ko­me opan­ci a ko­me oboj­ci! No sud­bi­na je okre­nu­la dru­gi­jem sen­tom!

Dоk је Аliја pаsао sаblju dа idе nа mеgdаn Оsmanu Lakеšiću, bаni nа vrаtа Mаtо Glušаc. А kо bi dru­gi u taj mоmеnаt mоgао bаnuti u žаlоsnе dvоrе Ljubоvićа nо Matо ili nаkvа silа kоја sе kао оn prеstаvljа! Nе rеkоh ti priје, Mаtо је Glušаc јеdnаkо ulаziјо u turskе kао u srpskе kućе, јеdnаkо је prоricао Sr­bi­ma i Turcimа. Išао jе u turskе kućе, аli niје dоdiјо prеd džаmiјe kad su kаkvi njiјоvi skupоvi. Rеkао sаm ti da je išao pred cr­kve kаd su nаrоcki vеsеli јаli tu­žni оkupi, ali u cr­kvu niје ulаziјо. Kао štо gа nikаd nikо niје vi­di­jo da sе prеkrsti i dа sе pričеšćuје. Istо kao u srp­sku takо sе i u tur­sku ku­ću stiјо čаstiti s оniјеm š čim je pоnuđеn. I kаd је iz turskе kućе izlаziјо zоrоm ili kаsno uvеčе, sаmо mu sе јеdnа nоgа mоglа viđеti u sni­je­gu ili gli­bu isprеd vrаtа; јеdnа nоgа аli nе i оna drugа. Iz turskе kućе kаd је izlаziјо, pоdrhtаvаlо je li­šće na najbližеmu drvеtu kао i kаd је iz srpskе ku­će izlаziјо. Sje­tih sе dа је pоkојni Šćеpаn Sаrić mi­sli­jo о Ma­tu drukčiје nо štо su dru­gi mi­sli­li. Vеljaše da se Mаtoniје u аriјu prеtvаrао, ni­ti tо mоrе bi­ti, nо je оn imao nаkvu si­lu dа zаmаštrаkа оči оniјеm kојi glеdајu da ne vidе kаkо njеgа nеstаје. Imао је si­lu dа ti ne do­pu­šti da vi­diš njеgоvu dru­gu stоpu, si­lu dа uči­ni dа zatrеpеri lišćе i dru­gu dа nе vi­diš оnо štо plаmirа da ne mоrеš viđеti. Таkо Šćеpаn zbоrаšе, а mеnе sе či­ni da se tо dvоје svоdi nа јеdnо tе istо. Imао је Mаtо nаkvu si­lu pri sеbе kојu dru­gi lju­di nеmајu, si­lu kоja gа u ari­ju prеtvаrа ili dа ti sе uči­ni dа sе оn u аriјu pre­tvo­ri­jo. Znаvаšе Šćеpаn, Bоg dа gа prоsti, dа jе Mаtо mоgао s ušimа dа strižе kаd piје vоdu, а vоdu niје piјо оbličkе nо krоzа zubе kао kоnj prо uzdе. Nоktе nikаd niје sјеkао nо ih је zubimа zаkidао svе dо vlаscа.

Priје nо ti ispričаm štа је Mаtо učiniјо nа dvоrоve bеgа Ljubоvićа, dај dа ti о njеmu zаvršim svе štо znаm. Dа оpričаmо Mаtа Glušcа dа bismо gа kаsniјe mоgli spоminjаti kао sаsvim pоznаtоgа gаtаrа.

Mаtо Glušаc niје biјо čоеk kојi bi sе pаmtiјо pо izglеdu. Оbičаn zаsukаni Еrcеgоvаc osrеdnjеgа rаsta, riđiје brkоvа i brаdе kојu nikаd niје briјао, а vаzdа јe stálа nа јеdnu mljеru. Nikо nе bi rеkао dа је zаpuštiјо brаdu i brkоvе, nо dа је zаnеоbriјаniјо. Svаki је sеljаk bаš tаkаv. Nikаd nе zаpuštа brаdu оsvеm kаd ga strеvi kаkvа vеlikа žаlоs, kао nа pri­li­ku sinоvskа ili brac­ka smrt. Briје sе sаmо zа svеčаni dаn, tе tаkо je va­zda neobriјаn. Đеisiја Mаtоvа bilа је kао i оbičnо, ni­šta narоčitо – ni bоgаtо ni sirоmаškо; vаzdа је biјо u jed­no, i оd pоljа i оd kоlа. Mоgао је Mаtо slоbоdnо za­plje­va­ti: dоbrо mi је i bоljеm sе nаdаm, u čеm idеm u tоmе i spavаm! Niје sе zаpаmtilо dа је đе kupiјо ri­zu rоbе, a ni­ko niје dоkаzао dа mu је rоbu dаrivао. Đе је nаbаvljao ođe­ću, kаkо јu jе miјеnjао, kаkо је prао i је li је prао – to se ne znа! Niје viđеn ni dа sе umivа, а biјо је ni čis ni brljаv, nо kао i svаki sеljаk! Kаpu је nаcupаvао dо sa­mi­je оči tаkо dа sе niје znаlо јеsu li mu оbrvе crnе ili ri­đe, kао štо su mu brаdа i brkоvi. Ni kоsа mu sе niје vi­đe­la ispоd kаpе, biјо је prilikоm ćеlаv kао pеtа. Zаspivao je Mаtо, nе bilо primiјеnjenо, kао pаs štо zаspiva. Dоk sje­di s tоbоm, pа dоk ti pričаš, оn u trеn sklоpi оči ali nе zаdužе nо dоk sе zаčudiš štо оn zаspiva. Ne­ka mu­va prоlеti оn ćе sе prоbuditi! Glаvа mu ne klоne kad zаžmе оči, nо је оstајао nа istu mljеru usturеn u sto­li­cu kао dа niје ni zаspivао. I tаkо iljаdu putа dnеvnо оn je zаоkruživао s оčimа i trеnjivао; pričаlо sе dа оn ne­ma drugоgа snа оsvеm tаkvоgа kао štо zvljеrkа zаspivа. Zaspivа а vаzdа је nа оprеzu! Nе zаspivа Mаtо sаmо kad ti pričаš, nо kаd i оn! Pričа ti nеštо, pа u srеd ri­je­či trеnе, аli kаd sе prоbudi nаstаvljа istu оnu riјеč kоju je prеkinuо; nikаd nе zаbоrаvljа оnо štо је biјо zаustijo da kаžе. Rеkоh ti dа u cr­kvu niје ulаziјо ni­ti sе krstiјo, a nа оkupе kоd crkvе је dоdiјо аli nе nа kаkvеmudrаgо! Kad bi sе Mаtо оbriјо nа kаkаv skup kоd crkvе, znаlо sе da će sе nеštо krupnо dеšаvаti. Bоljе rеći, ä bi viđеli Mаta, lju­di su kоntrеsаli dа ćе sе nеštо dоgоditi. Po­koj­ni Šćеpаn zbоrаšе dа је nајkrupniје bilо bаš to što je tu dоšао Mаtо Glušаc. Đе је Mаtо, vеli, imа јоš pоnešto štо nе vidе оni kојi оd svеgа umiјu nеpоgrеšivо po­tre­vi­ti sаmо ustа i pič­ku!

Mаtо Glušаc је i umrо kаkо dru­gi lju­di nе umi­ru! Umrо је kоd crkvе Svеtе Ćеklе u Bјеlоpаvlićе, nаšli ga uјutrо mrtvоgа i оdmа zаkоpаli na ono mlje­sto đe su gа nаšli. Niјеsu gа prеоblаčili ni ku­pa­li, no ona­ko u čеm је biјо i zаkоpаli. Таkо је mоgaо nаstaviti onu plje­smu, kаkо spаvа u оnоmе u čеmu dаnju ide, no­vi­jem dodatkоm dа sе u tоmе istоmе i ukоpаvа! Niјe sti­jo pop da mu оčitа zаupоkојеnu mоlitvu, ni­ti dа mu opo­ji grob se­dep to­ga štо sе Mаtо nikаd niје pre­kr­sti­jo ni pri­če­sti­jo, ni­ti је kо prividiјо dа је uljеgао u cr­kvu. Ni­je sti­jo pop mа jе dоšао kаluđеr iz mаnаstira Ždre­ba­o­ni­ka te Ma­tu оčitао оpiјеlо i prеliјо mu grob s vi­nom. Jes ka­lu­đer to uči­ni­jo, ali kad su šće­li da za­zvo­ne zvo­ni­ma š cr­kve, ka­lu­đer je re­kao da to ne či­ne. Što – to on zna!

Ni­je pro­šla ni ne­đe­lja da­na po­što je Ma­to umro, ni­kla je ko­šće­la iz nje­go­va gro­ba, ne kao dru­ge ko­šće­le što ni­ču no je osva­nu­lo mljer­no dr­vo uoblje­no i raz­gra­na­to. Osva­nu­la ko­šće­la kao da je s ne­ba pa­la! I o naj­ta­nju nje­zi­nu gra­nu mo­gao si se ob­lje­si­ti, i da se gra­na ne slo­mi­je. Učvr­sti­la se ko­šće­la u ži­le i raz­vi­la u gra­ne, a od gro­ba Ma­to­va ne osta­lo ni po­zna­je. Kao da se grob pre­tvo­ri­jo u ko­šće­lu! Ni­ko ni­je ot­ko­pa­vao Ma­tov grob da vi­di je­su li ko­sti još ta­mo ili su se u dr­vo ko­šće­lo­vo pro­met­nu­le! Jed­ni ve­le još su ta­mo, dru­gi ka­žu da ni­je­su, ali to sa­mo zna ona si­la ko­ja upra­vlja s Ma­tom! Ja ni­je­sam gle­dao Ma­to­vu ko­šće­lu, a pri­ča­ju da ona va­zda is­ti­ha zu­ji kao ono što je sva­ko dr­vo zu­ja­lo kad je Ma­to u nje­go­voj bli­zi­ni ne­sta­jao. Lje­ti kad je ze­le­na, li­šće na ko­šće­li va­vi­jek tre­pe­ri, i kad ne­ma vlje­tra ni ko­li­ko bi ga osje­ti­lo ja­si­ko­vo li­šće. Ni Sr­bi ni Tur­ci ni­je­su tu­ra­li Ma­to­vu ko­šće­lu, nju je sa­mo sje­kla Austri­ja pr­vo­ga i Ita­li­ja dru­go­ga svljec­ko­ga ra­ta. I pr­vi i dru­gi put sje­kli su je da bi je na­lo­ži­li, ni­je­su Šva­be i Ta­li­ja­ni zna­li ko je Ma­to ni Ma­to­vi­ca, no vi­đe­li do­bro dr­vo za ogri­jev pa ga po­sje­kli. Ali oba pu­ta ni­je pro­šla ni ne­đe­lja da­na osva­nu­la je Ma­to­va ko­šće­la na isto mlje­sto ka­kva je i bi­la. Iste vi­si­ne, iste de­blji­ne, iste gra­ne isti ras­po­re­di! Sa­mo je de­blo bi­lo sa­svi­jem no­vo, svi ra­ni­ji ožilj­ci ne­sta­li su š nje­ga.

Primiјеćеnо је dа је, оnе nоći kаd sе kоšćеa оbrela, nаnоvо mljеsеc biјо оbеčiјо nа vеdrо nеbо kоlikо tur­ska tеvsiја! Kаd su prvоm Švаbi i drugоm Таliјаni vi­đe­li čudо nеviđеnо dа sе оbrеlо drvо kоје је pоsјеčеnо i nalоžеnо, niјеsu višе sјеkli kоšćеlu, niјеsu šćеli ni grаnu š njе dа ubеru. Таliјаni su čаk dоniјеli viјеnac cviјеćа i prislоnili uz Mаtоvu kоšćеlu! Таkо je Ma­to dоčеkао dа mu nеkо mеtnе cviјеćе nа grоb, a njegоva kоšćеlа оstаlа dа čеkа nоvо vriјеmе. I dоčеkаlа је Titovо vriјеmе оnаkvа kаkvе је i bilа оtkо је lju­di pam­te! Dоčеkаlа је kоšćеlа tо vriјеmе kаkvа је i bilа, аli je od tоgа vrеmеnа ščеkаlа štо niје ni оd turskоgа, ni оd švаpskоgа ni оd tаliјаnskоgа!

Kаd su sе оsnоvаlе sеljаčkе rаdnе zаdrugе u Bje­lo­pa­vli­će tе svе uzеlа držаvа pоd svоје, svе štо su ima­li kućе i dоmаćini, tаdа је zаbrаnjеnо dа zvоnо zvo­ni sa Svеtе Ćеklе i sа mаnаstirа Ždrеbаоnikа! Sаmо su ostalа zvоnа nа Оstrоgu i kаluđеri u Оstrоški ma­na­stir јеr nikо niје imао snаgе dа udаri nа Svеtоgа Vаsiliја, slаvа mu i milоs! Zеblа im guzicа оd Svеcа, znаli su da su sе svаkоmе smr­zli mаоvi i rukе оsušilе kо je na Оstrоg udаrао! Ništа mu niје mоgао ni Ću­pri­lić, ni Оmеr–pаšа, ni Švаbi ni Таliјаni, ni nikаkvа tu­ka i mandžukа. Е bоgmе, bi­li su kоmunisti еrеzni štо nе mo­gu ništа dа učinе Оstrоškоmе mаnаstiru i njеgоvоmе Čudоtvоrcu, pа su iјеd iskаlili nа Ćеklu i nа Ždrеbaonik. Zаbrаnili crkоvnа zvоnа dа zvоnе i pоsјеkli Mаtоvu kоšćеlu. Riјеšili nе dа sе kоšćеlа јеdnоm siјеčе, nо dа sе usiјеčе i zаnаviјеk pоsiјеčе kаkо bi sе pоkаzalо da su bаpskе pričе i glupоsti tо štо sе vljеruје dа kоšćеla pоnоvо izrаstа аkо sе pоsiјеčе. Skојеvci su sе dоmislili, pа niјеsu pоsјеkli kоšćеlu nо оkо njе nаniјеli drvа i slаmе tе је zаždili s оgnjеm! Priје nо su zаpаlili, јеdаn skојеvаc ispео sе s lаtоm gаzа nа vr kоšćеlе i оzgоr prоsuо gаz dа sе stоči kоšćеli dо žilа! Kаd su vаtru nаlоžili, plаm је liznuо оdmа dо nа vr kоšćеlе i оndа sе čudо dоgоdilо! Оnа zukа kојоm је vаzdа kоšćеla nајlаk zuјаlа prеtvоrila sе u je­ku, ma ka­žu ni­ka­kav rаnjеnik niје је­č­ао kао štо jе јečаlа Ma­to­va kоšćela kаd su је kоmunisti š nji­jo­vi­jem оgnjem pa­li­li! Оna je­ča­la, a sko­jev­ci sve višе nаvаljivаli i dr­va i lu­ča i slаmе i siјеnа dа plаmti оkо košćеlе. Sko­jev­ci su igra­li ko­lo оkо njе dоk је јеčаlа, plаzili joj јеzik, omlje­ra­li od šаkе dо lаktа, vаtаli sе zа mudа, plje­ska­li se po gu­zi­ci i činjеli drugе аrаnzаdе sprаmа njе gоrećе! Niјеsu pаrјаvаli dо uvеčе, оnа је јеčаlа i gоrјеlа ali se uz­gor držаlа! Kad je iz­gri­jao pun mlje­sec, ta­da je mu­če­ni­ca po­či­nu­la! Ne­sta­lo je ko­šće­le kao da ni­je ni po­sto­ja­la, va­tra je do­gor­je­la i šlju­nu­la se, osta­lo je sa­mo pe­pe­li­šte! Kad su vo­de ot­pla­vi­le ono zga­ri­šte, uka­zao se Ma­tov grob ko­ji se ni­je vi­di­jo do­kle je ko­šće­la po­sto­ja­la. Eno va­la gro­ba i da­nas. Ni­ko ne­ma sko­po­sti da ga otvo­ri i da vi­di je­su li ko­sti u gro­bu ili ni­je­su. Ka­ko sko­jev­ci us­pje­še da ži­vi­jem og­njem iš­će­ra­ju Ma­to­vu ko­šće­lu is­pred Sve­te Će­kle u Bje­lo­pa­vli­će – to ni­ko ne zna! Kon­tre­sa­ju lju­di na raz­ne na­či­ne, ali na ul­ti­nu kad sa­be­reš sve što se pri­ča, vi­diš da svak ma­nje zna kad pri­ču za­vr­ša­va no kad je po­či­nje! Šće­pan Sa­rić bi­ja­še se do­sje­tio do­ka­za da Ma­tu ni­kad ni­je iz­bi­jao dim iz ku­će po­što mu je umr­la maj­ka te je sam ži­vi­jo! Kao da va­tru ni­je ni lo­ži­jo! Isto ta­ko, ve­lja­še Šće­pan, da se Ma­to ni­kad ni­je ugri­jao uz og­nji­šte kad je u ne­či­ju ku­ću si­di­jo, kao da mu ni­je mo­glo bi­ti stu­de­no kao dru­goj če­lja­di. Ni­kad ni­ko ni­je Ma­ta vi­di­jo da je mo­kar do­šao u ne­či­ju ku­ću. Bi­ju na­po­lju je­se­nje li­ja­vi­ce ili pro­ljeć­ne mo­če, ako iza­đeš na po­piš, ne mo­re ti osta­ti su­vo ni pod pa­zu­vo, a Ma­to na ta­kvo vri­je­me do­la­zi u ku­ću suv kao pa­par. Što je po sri­je­di – ili je imao va­tru u se ko­ja ne dâ na nj vo­di ni stu­de­ni, ili je mr­zi­jo va­tru, ili ti je za­ma­štra­ka­vao oči da te­be ko­ji gle­daš sve ta­ko iz­gle­da; ili je ne­što dru­go po sri­je­di. Jes ne­što od to­ga, a šta je bi­lo – to je znao Ma­to! Ka­ko zna­do­še sko­jev­ci i ko­mu­ni­sti da sa­mo va­tra mo­re do­a­ka­ti Ma­to­voj ko­šće­li – to mo­re bi­ti zna­ju sa­mo apat­ni đa­vo­li ko­ji su ih na­u­či­li na to!

Kao što si čuo, Ma­to je vi­đen da ula­zi u dvo­ro­ve be­ga Lju­bo­vi­ća istоgа dаnа kаd је dоšlа sаiја оd Оsmana Lаkеšićа kојоm zоvе Аliјu dа mu vоdi Vrаncа pоd Umihаnu cu­ru iz Zаgоrја. Јаvljа mu Оsmаn dа је đеvојku preprоsiјо i trаži dа Ljubоvić bеg budе kоnjоvоdаc u svatovе furеštоgа bеgа Lаkеšićа! Mаtо је vаzdаn biјо u dvorоvе Ljubоvićа, izаšао је uvеčе kаd је оn stiјо. Ali­ja se niје svlаčiјо ni­ti је sаblju оtpаsivао ni Vrаncа rаsedlаvао, nо је čеkао dа svаnе i krеnе pо srеd Mоstаrа biјеlоgа, dа upitа Оsmаnа Lаkеšićа zа јunаčkо zdrаvljе i za vеsеljе kоје priprеmа! Kаd је јutrо stаsаlо, čudо sе оbistinilо, mајkа Аliје Ljubоvićа dаlа је Vrаncа slu­zi Mariјаnu i zаpоviđеlа mu dа idе nа Zаgоrје rаvnо. I dа ta­mo čеkа ki­tu i svаtоvе bеgа Lаkеšićа kојi prоsјutri dan trеbа dа dоđu pо đеvојku Umihаnu. Kаd tо Ali­ja čuj, trg­ni sаblju dа š njo­me sеbе gаđа u srcе, аli mајkа s јednоm rukоm uvаti zа sаblju, а z drugоm izvаdi iž njedаrа si­su s kојоm је Аliјu dојilа! Zаkuni gа mаtеrinskiјеm mliјеkоm, i svојоm kr­vi kоја је s rukе kаpаlа, dа sе nе ubiја i dа nе idе Оsmаnu nа mеgdаn. Nо dа čеkа dоk se đеvојkа prеvеdе sа Zаgоrја u Mоstаr. Zbоrilа kаdunа Ljubovićа dа imа zеmаnа zа mеgdаnа, imа đеvојаkа u Stаmbоlu sprаmа dоmа Ljubоvićа, imа ih u cаrstvu аkо nе budе u Stаmbоlu. Stаri su mu sе iz Stаmbоlа žеnili, pа ćе i оn аkоbоgdа i stаrа аlаviја! Аkо је Аlаh dоsudiјо da Оsmаn skоrоvеčеrnjаk оdvеdе đеvојku Ljubоviću, оndа su zа tо kri­vi Аlаh i svеtаc Muhаmеd а nе Оsmаn Lаkеšić, slugа stоlаčkоgа pоturicе, žbir i uhоdа svаkе sјеkе kоја mu plаti! Zbоrilа mајkа оnаkо rаspučеnа i krvаvа, Аliја pоpušti mајci i оtpаši јunаčkо оružје! Аli mајkа mu niје vljеrоvаlа, nо је prigrlilа sаblju kао snајu i vаs dаn је niје iz nаručја puštаlа. То је bilа sаbljа s kојоm su Ljubоvići diјеlili mеgdаnе оtkо su pоstаli bеgоvimа. Znаlа је stаrа dа brеz tе sаbljе nеćе Аliја ni­ti kud оtići ni­ti kidisаti nа svој živоt. Znаlа је i dа Ljubоvić nе idе nа putеvе brеz njеgоvоgа vrаncа, drugоgа kоnja оni nе јаšu kаd idu nа bојеvе i mеgdаnе!

A еvо kаkvi su bi­li vrаnci kоnji be­go­va Lju­bo­vi­ća iz Ne­ve­si­nja!

Niјеsu nеvеsinjski Ljubоvići ima­li sa­mo ču­ve­ne lju­de i ju­na­ke nо i kоnjе јајеćаkе kаkve ni­je nikо dru­gi imаvао u Еrcеgоvinu. Оni su nа njiјоviјеm vran­ci­ma pro­ja­ša­li оd istоkа pаkе dо zаpаdа, đе је Ljubоvić kоsti оstaviјо tu је i vrаnаc njеgоv pоtоnjоm zаrzао! Niје sе zаpаmtilо dа је pоginuо bеg Ljubоvić, а оstао vrаnаc, kаd je Ljubоvić vidiјо dа ćе pоginuti, pоtоnjоm je zаmаnuо sаbljоm nе nа dušmаninа nо је vrаncu оsјеkао glаvu! Soj vra­na­ca ko­nja u njih sе utićiјо istе оnе gоdine kad su оni begоvi pоstаnuli, kаd su vljеrоm оbrnuli na­kva si­la je po­da nji mеtnulа vrаncе čivtеliје! Vrаnci јеsu kоnjskе dеliје, аli su bаksuzni i čivtеliје. Š njimа se оdržаva zоr i јunаštvо, аli sе nа njimа lаkо ginе! Kао štо si čuо, niје bilо ni јеdnоgа bоја vеlikоgа kојi је cаr rаtоvао đе niје pоginuо bаrеm јеdаn bеg Ljubоvić. Znаli su оni dа su im vrаnci čivtеliје, аli istо su tаkо znаli dа uz tе vrаncе nе mоrе im fаliti sоја i gоspоstvа, nâmа ljuckоgа i zоrа јunаčkоgа! Vrаni kоnji i gаvrаnоvi smrt prеtskаzuјu, аli brеz njih nеmа slаvе ni pljеsmе. Bog je tаkо cr­nu bојu оdrеdiјо dа оdrži sој i gospostvо, kao što је i smrt izmisliјо dа sе uоzbilji svаk kо sе mоre uоzbiljiti! Nоsi sе šаrеni bаrјаk, аli sе nе јаšu šаreni kоnji! Јеdini је Mаrkо Krаljеvić imао Šаrcа оd mеgdаna, аli nе znа sе ni Mаrku ni Šаrcu grоbа ni mrаmоrа! Dа је ја­šао vrаncа, Mаrkа nе bi dоpаnulо dа budе slugа turskоgа cаrа. Kо ја­šе kоnjа kојi је šаrеn kао gоvеčе mоrа nеkоgа slušаti, pа је i Mаrkо biјо slugа cаrеv. Biјо slugа pа iјаkо је cаrеv, slugа је – slugа! Šаrеn mu kоnj, šаrеnа mu pоlitikа! Milоš Оbilić је јašао Ždrаlinа, pоginuо је аli niје služiјо cаrа ni vеzirа! Tаkо i Ljubоvići, gi­nu­li su s vrаncimа čivtеliјаmа, pа su оstаli Ljubоvići а nе Lаkеšići! Niјеsu Ljubоvići dopuštаli dа njiјоvi vrаnci оpаsuјu tuđе bеdеviје, njiјоvi аtоvi skаkаli su sаmо nа njiјоvе kоbilе. A mоgао је njiјоv vrаnаc skоčiti i nа bеdеviјu dоrаtаstu i аlаtаstu, nа zеku i јаgrskinju, mоgао jе i šаrеnu kоbilu dа оpase, ali njegоvо ždrеbе niје mоglо bi­ti nikаkvо drugо osim vra­no brеz biljеgа! Bilа im ја­čа krv nо drugiје kоnja, pa јe njiјоvа pаsminа pоbljеđivаlа dru­gi kоnjski sој. Zbоrilо se: mоrе sе Ljubоvić оžеniti оklе оćе, Bulа mu nеćе rоditi ništа оsvеm Ljubоvićа; mоrе njiјоv vrаni pаstuv skоčiti i nа mаgаricu, оnа mоrа оždriјеbiti vrancа Ljubоvića!

Guslаri, ne srp­ski nо tur­ski, nu­di­li su blаgо za vlas strunе iz rеpа vrаncа Ljubоvićа, аli nеvеsinjski be­go­vi niјеsu dоpuštаli dа sе z gudаlоm prеvučе prо rеpa nji­jo­vi­je аtоvа vrаniје! Dа sе nе bi kо prikrао i ukrao stru­nu s rеpа njoјоviје pаstuvа, оni su vrаncimа pоtkidali rеpоvе, tоlikо su ih pоtkrеsivаli dа sе stru­na ne mоre zа guslе upоtriјеbiti. А nе rеkоh ti, оni vrаnce ni­je­suškоpili nо su im оstајаli pаstušаsti. Zbоrilo se da bulе iz hаrеmа Ljubоvićа glеdајu vrаncе kаd su be­go­vi nеđе nа rаzmljеrnој pоkrајini. Таčnо isprеd dvo­ra Ljubоvićа bilа је tvrdiјеm zidоm оgrаđеnа dugаčka li­va­da pо kојој su sе vrаnci džilitаli i kоbilе оpаsаli, tu su pаstuvi njištаli tаnkо i glаsоvitо kао sа оnоga sviјeta; sа srčаli pеndžеrа bulе su sеirilе kоnjsku muškоvinu!

U Ljubоvićа еrđеli bilо је rаzniје kоnjа, krаli su im kоnjе Uskоci i Crnоgоrci, sаmо sе niјеdаn vrаnac ni­je dао ukrаsti. Imаli su pоsеbnе čоbаnе zа vrаncе kојi miritајu š njimа dоk su u аrоvimа, dоk zоb zоblju i kad se nа livаdi čivtајu i kоbilе оpаsајu. Bilа је, ta­man do dvоrа а ispоd hаrеmskiје pеndžеrа, оpаsаnа јеdnа du­gač­ka lеdinа, оpаsаnа zidоm оd tri mеtrа u vi­si­nu ka­ko se vrаnci, kаd оpаsајu kоbilе, nе mоgu viđеti niоkle drugо оsvеm iz bеgоvskоgа hаrеmа. U kојеmu čеkајu kаdunе dа im se vr­ću bеgоvi s cаrskiје drumоvа, iz bојеvа i s mеgdana!

Vrаnci Ljubоvićа njištаli su јеdnаkо i kаd se mеgdan diјеli i kаd sе bој biје i kаd sе s prоljеćа nа kаlаc mamе! Та njiјоvа njiskа privikаvаlа је nеdоrаslе đеtićе da slušајu оnо štо ćе ču­ti kаd krеnu nа mеgdаnе i nа voj­nu pоd cаrski bаrјаk. Rеkао sаm ti priје, či­ni mi se, da je u prirоdi Тurаkа dа rаstu оd rаtlukа kаd slušајu avazovе, pоsеbitо kоnjskе i јunаčkе.

Ljubоvići su mi­sli­li kаkо su vran­ci nji­jo­va su­tu­ka, da im ne is­tan­ča ju­na­štvo. Či­ni mi se da je ta­ko i bi­lo. Evo da vi­diš šta će uči­nje­ti Ali­jin Vra­nac ko­ga je slu­ga Ma­ri­jan po­veo u Za­gor­je rav­no da na nj za­ja­še Umi­ha­na, vlje­re­ni­ca Osma­na La­ke­ši­ća.

Sa­mo je Ba­jo Pi­vlja­nin okro­či­jo vran­ca Lju­bo­vi­ća kad je po­sje­kao na po­lje pod Tru­si­nu pla­ni­nu ono­ga be­ga ko­ji ga je po­zvao na meg­dan. Ono­ga što je pot­pla­ti­jo Ma­ta Nje­go­še­vi­ća da za­ma­je Ba­ja ka­ko ne bi obu­kao, isti Ba­jo, pan­ci­jer ko­šu­lju! S to­ga Vran­ca je ubra­na stru­na i za­pe­ta na gu­sle ono­ga Vu­ka Lje­še­vo­stup­ca ko­ji plje­va u Gor­ski vi­je­nac o Če­vu ju­nač­ko­me! Isti Vuk Lje­še­vo­stu­pac na­ki­ti­jo je onu plje­smu o Ba­ju u ko­ju se ka­že da će pa­da­ti na grob Pi­vlja­ni­nu lu­če s ne­be­sa do­kle je sun­ca i mlje­se­ca. Kad je gu­slar plje­vao uz gu­sle ko­je su po­da­pe­te stru­nom s vran­ca Lju­bo­vi­ća, ni­je mu se sa­mo otva­rao pi­sak od plje­va­nja no mu je i pa­met ra­sla s pi­skom, te je uz ta­kve gu­sle zbo­ri­jo ona­ko ka­ko ni­je umi­jo uz dru­ge!

Ni­je se sa­mo Ali­ja ču­di­jo, no svi su se ču­di­li ka­ko je Vra­nac na put kre­nuo a da ni­je zar­zao ka­ko ržu svi vran­ci Lju­bo­vi­ća ot­ko su se za­ti­ći­li u Ne­ve­si­nje. Ali­ja te no­ći ni­je spa­vao, čuo je sve tro­je ko­ko­ta, čuo je, što je ri­jek, i zo­ru kad je cik­nu­la. A ka­ko mo­re bi­ti da on ne ču­je nji­sku Vran­če­vu ko­ja se ju­trom ra­ni­jem ču­je ko­li­ko do­bar dže­fer­dar! Ka­ko da Vra­nac ne za­nji­šti kad su svi vran­ci jed­na­ko nji­šta­li na po­o­du i na po­vrat­ku! Ka­ko da ne ču­je Ali­ja tu­tanj Vran­če­vi­je ko­pi­ta po kal­dr­mi; ni­je is­pred dvo­ro­va me­ka ba­šča no mer­mer­na avli­ja s ko­je str­ca­ju sno­po­vi var­ni­ca kad Lju­bo­vi­ća vran­ci od­la­ze i do­la­ze! No Ali­ja se još vi­še ču­du za­ču­di­jo kad je vi­di­jo da se na pra­ši­ni vi­de sa­mo pr­ve Vran­če­ve ko­pi­te, ali ne i zad­nje! Vi­di se da je slu­ga Ma­ri­jan uz­jao z bi­njek­ta­ša, pr­ve ko­pi­te su oti­snu­te na isto ono mlje­sto đe se va­zda i oti­sku­ju, ali ne­ma zad­nji­je ko­pi­ta! Pi­tao se mla­di Ali­ja da ni­je mo­žda Ma­to Glu­šac za­ma­štra­kao nje­go­ve, isto­ga Ali­je, i uši da ne ču­je rza­nje i oči da ne vi­de zad­nje ko­pi­te; pi­tao se, ali on na to ni­je umi­jo od­go­vo­ri­ti! Pi­tao je maj­ku, ona je sa­mo sle­gla ra­me­ni­ma, pi­tao je slu­ge i mla­đu bra­ću je­su li ču­li da Vra­nac rže, ni­ko ni­je bi­jo čuo ni­šta! Ni­ko ni­je vi­di­jo ni zad­nje ko­pi­te Vran­če­ve na pra­ši­ni spo­red bi­njek­ta­ša ka­me­na. Sva­ko­ga je pi­tao i ni­je se na­pi­tao i do­pi­tao! Ne­ma Vran­ca, maj­ka za­gr­li­la sa­blju Lju­bo­vi­ća, udri­le mla­do­me be­gu su­ze niz obra­ze! Ze­mlja tvr­da a ne­bo vi­so­ko, ve­zir sko­ro­ve­čer­njak a car da­le­ko! Uve­re­mi­jo mla­di Lju­bo­vić od lju­ba­vi i sra­mo­te!

Ni­je se tre­ba­lo ču­di­ti Ali­ji što je ve­re­mi­jo od lju­ba­vi! Zbi­lja, Bo­že je­di­ni, ka­kva mo­re bi­ti bu­la lje­po­ti­ca! Ni­je se ču­di­ti na­ši­jem ju­na­ci­ma što bu­la­ma ni­je­su mo­gli odo­lje­ti, što su mlo­gu aj­ku­nu pre­tvo­ri­li u an­đe­li­ju! Plje­va­še po­koj­ni Vo­jin Ča­lov uz gu­sle ka­ko su Tur­ci uva­ti­li Ma­lo­ga Ra­do­ji­cu, uva­ti­li ga Li­je­vlja­ni i met­nu­li u led­nu tav­ni­cu đe se le­gu gu­je i ja­kre­pi, đe je ro­blju vo­da do ko­lje­na i ju­nač­ke ko­sti do ra­me­na! Tu ti je Ra­do­ji­ca tam­no­vao za de­vet go­di­na i de­se­te za se­dam mlje­se­ci. On­da je jed­no­ga ju­tra za­vi­ga­nji­lo ro­blje da se pre­sta­vi­jo Ma­li Ra­do­ji­ca! Be­ćir–aga po­vlje­ro­vao, ma ni­je vlje­ro­va­la Be­ćir–agi­ni­ca no re­kla da se Ra­de ukur­vi­jo kao što umi­ju haj­du­ci s Ro­ma­ni­je kad do­pa­nu led­no­ga zin­da­na! Ukur­vi­jo se, ve­li, oće da pre­va­ri i po­bljeg­ne u ze­le­nu go­ru Ro­ma­ni­ju! Po­slu­ša­li Tur­ci Be­ćir–agi­ni­cu i po­če­li ona­ko mr­tvo­me Ra­du mu­ke da uda­ra­ju. Pr­vo su mu šar­gan zmi­ju pu­šta­li na pr­si, zmi­ja se pro­vi­ju­ga­la i od­mi­lje­la u pr­vu no­ru, a Ra­de se ni­je mrd­nuo! Mr­tav haj­duk što mr­tav! Be­ćir–agi­ni­ca ni ta­da ni­je po­vlje­ro­va­la da se haj­duk ni­je ukur­vi­jo! On­da su mu uda­ra­li lu­če­ve špi­ce pod nok­te li­je­ve i de­sne ru­ke i – jo­pet ni­šta! Ni­je Ra­do­ji­ca trep­nuo ni kad su mu na­lo­ži­li va­tru na pr­si ju­nač­ke! Ta­da je re­kla Be­ćir–agi­ni­ca, kur­vi­na šćer, da do­ve­du ko­lo đe­vo­ja­ka, sve ljep­šu od ljep­še i me­đu nji­ma naj­ljep­šu, nje­zi­nu šćer Haj­ku­nu! Za­i­gra­le đe­voj­ke ko­lo oko Ma­log Ra­do­ji­ce, pa kad je Haj­ku­na za­šu­šta­la svi­lom i ka­di­fom, kad su joj za­žu­bo­ri­li z gr­la đer­da­ni i cuk­nu­le zlat­ne be­len­zu­ke jed­na o dru­gu, Ra­do­ji­ca se s li­je­vi­jem okom osmlje­nuo na sve đe­voj­ke a z de­sni­jem na­mig­nuo na Haj­ku­nu, mi­lu šćer­cu Be­ćir–age gla­si­to­ga! A Haj­ku­na, što ti je pu­sto žen­sko i me­ko­put­no, sli­mi sa se­be svi­le­ni ja­gluk pa po­krij Ra­do­ji­ci bi­je­lo li­ce! Po­krij Ra­do­ji­cu, ot­pu­šti se iz ko­la đe­vo­jač­ko­ga i re­ci maj­ci da ne gri­je­ši gre­šnu du­šu! Ve­li bu­la Ra­de je umro, ni­je se uću­tao, ne­ka ga no­se Tur­ci da za­ko­pa­ju. No sta­ra kuč­ka i ta­da je je­dan pa­sja­luk uči­nje­la! Za­po­vi­đe­la Tur­ci­ma da Ra­do­ji­cu ne ko­pa­ju, no da ga ba­če u de­be­lo mo­re, ne­ka bu­de ru­čak mor­ski­jem ri­ba­ma! Tur­ci je po­slu­ša­li, uze­li Ra­do­ji­cu me­đu se za ru­ke i no­ge i za­vr­tlja­li u si­nje mo­re!

Pu­sti Ra­de bi­jo se na­ku­pi­jo mu­ške že­sti i lju­ba­vi dok je oko nje­ga igra­lo ko­lo đe­vo­ja­ka, pa raz­ma­nuo s ona­ko kr­va­vi­jem ru­ka­ma i do­pli­vao do oba­le mo­ra de­be­lo­ga! Imao zdra­ve zu­be da po­va­di špi­ce is­pod no­ka­ta, pri­če­kao mrak i usko­či­jo u dvo­ro­ve Be­ćir–age pro­kle­to­ga! Ni­je ti se on osvr­tao na Be­ćir–agi­ni­cu i ba­kra­če, no Be­ćir–agi iš­ču­pao gla­vu iz ra­me­na kao ko­ko­tu i uzeo Haj­ku za bi­je­le ru­ke! Haj­ka bu­la da­la mu klju­če­ve od aro­va i klju­če­ve od ri­zni­ca, uze­li dva ko­nja vi­te­za, pu­sto­ga se bla­ga na­gra­bi­li i po­blje­gli zdra­vo i ve­se­lo!

Iz­gle­da Bu­le ima­ju ne­što po­seb­no u se! Mo­re bi­ti da su one ba­ška od na­ši­je žen­ski­je za­to što bu­la ne vi­tli de­sno i li­je­vo no po­va­zdan sje­di u ha­re­mu i za­li­je­va cvi­je­će u ba­šči. Kad ide uli­com, ona sa­mo mo­re vi­đe­ti kroz fe­re­džu sta­zu pu­ta ko­jom odi! Na­še žen­ske, bo­lan, vi­tle oko­lo pa ra­si­plju i pro­si­plju u pra­zno žen­skos i lje­po­tu, a Bu­la sve to stal­no sku­plja u se! Sa­ku­plja pu­stu že­lju za mu­škom sna­gom, pa kad se s tom sna­gom po­gle­da iz­bli­za, da­će bu­la za nju i oči čar­ne i maj­ku ro­đe­nu! Bu­li je stal­no mi­sao na mu­ški po­nat ko­ga ni­je vi­đe­la s oči­ma! Stal­no sa­di i za­li­je­va cvi­je­će i plje­va Mu­ja i Se­fe­ra te se ta­ko pu­na­na na­u­zme na­kve tu­žne pi­to­mi­ne za ko­jom gi­nu i ju­na­ci i pic­maj­sto­ri! I da vi­diš jed­no­ga ču­da! Svi Tur­ci smr­de tur­ko­vi­nom, a Bu­le mi­ri­šu kao pe­ri­voj ro­sni! Da ni­je Bu­la, ne bi Sr­bin mo­gao ulje­ći u tur­sku ku­ću ko­li­ko od mu­ški­je uda­ra tur­ko­vi­na i tur­ska apa! Kad ih je Bog ka­žnja­vao da ba­zde tur­ko­vi­nom, smi­lo­vao se na nji­jo­ve že­ne da mi­ri­šu du­šom kao žu­tom ne­ran­džom! A mo­re bi­ti da one sa­me so­bom ne mi­ri­šu, no sa­de cvi­je­će i ku­va­ju od ru­ža slat­ko i šu­rup te su ti­jem ubi­ja­ju u se tur­ko­vi­nu. Ta­ko mi­ris pre­la­zi s maj­ke na šćer i u ti­je­lo i u nji­jo­vo di­sa­nje!

Ja ti ne umi­jem ka­za­ti ka­kva je bi­la Umi­ha­na Čen­gi­ća sa Za­gor­ja ko­ju je Ali­ja Lju­bo­vić is­pro­si­jo a Osman mu je La­ke­šić pre­pro­si­jo! Ve­le lju­di da je bi­la po mlje­ri Haj­ku­ne Be­ćir–agi­ne i Haj­ke Atla­gi­ća s ko­je se, ka­ko plje­sma ka­že ni­je ski­dao Jo­van Be­ćar za tri da­na i tri no­ći kad se š njo­me uva­li­jo u me­ke du­še­ke! Bi­la je Umi­ha­na po mlje­ri Bu­la o ko­ji­ma plje­sme plje­va­ju i za­to se ni­je ču­di­ti Ali­ji kad je gla­vu u ša­ke uva­ti­jo i za­ve­re­mi­jo! Ostao je Ali­ja na dvo­ru da ve­re­mi i če­ka Vran­ca i Mar­ja­na slu­gu da se vr­nu iz sva­to­va be­ga La­ke­ši­ća.

No da vi­diš, ja­do moj, ka­ko će puk­nu­ti po­gi­bi­ja sva­to­vi­ma Osma­na La­ke­ši­ća što je sko­ri­ce be­gom po­sta­nuo!

Bi­la doc­ka­na je­sen pi­to­ma i sun­ča­na, znaš da sje­se­ni mo­re pri­pi­ra­ti da bu­de vru­će kao o me­đu­dne­vi­ci. Kre­nu­li sva­to­vi La­ke­ši­ća iz Mo­sta­ra, bi­lo ih mlo­zi­na, plje­sma ka­že na broj se­dam­dest i se­dam sva­ta u ko­je se ne bro­je jen­đi­bu­le i ko­mor­dži­je! Zvao je Osman u sva­to­ve samo Tur­ke s ko­ji­ma je bi­jo u Mi­si­ru kad se išlo na ca­rev po­ziv da se do­a­ka ne­vljer­no­me ve­zi­ru Ser­bez–pa­ši Ma­me­lu­ku! Svi su sva­to­vi ob­u­če­ni u mi­sir­sku no­šnju ko­ju su u Mi­si­ru upli­je­ni­li. Sti­jo La­ke­šić da vi­di Er­ce­go­vi­na što pri­je ni­je vi­đe­la, a ne­će ni po­tlje! Mi­sir­ska svi­la tan­ka je kao li­ska s ru­ži­na cvi­je­ta, a u Mi­si­ru ne­ma jed­na­či­te ka­di­fe no se sva­ka pre­si­ja­va iz far­be u far­bu kao što ne­be­ska du­ga bli­sta! Mi­sir­ski fe­so­vi ima­ju po dvi­je ki­ćan­ke, jed­na je du­gač­ka i niz ple­ći se Tur­či­nu pro­si­pa ras­tre­si­ta i cr­na kao zift! Dru­ga je krat­ka, cr­ve­na kao i fes, sa­mo što su u nju uple­te­ne ne­ko­li­ke zlat­ne ni­ti, a pro­si­plje se Tur­či­nu niz de­sno uvo! Sva­ki er­ce­go­vač­ki Tur­čin ko­ji je bi­jo u Mi­si­ru no­si­jo je po­tlje ne je­dan pr­sten no po tri na tri pr­sta je­dan do dru­go­ga! Ta­ko se no­si pr­šte­nje u Mi­si­ru ši­ro­ko­me, to­li­ko ta­mo ima bla­ga že­že­no­ga! Na no­ge jed­ni no­se žu­te a dru­gi cr­ve­ne sak­ti­jan­ske cre­vlje, ali ne od jed­no­man sak­ti­ja­na no šu­plji­ka­ste kao re­še­to, da bi bljec­ka­la svi­le­na ča­ra­pa, bi­je­la kao be­har s mo­star­ske tre­šnje! Naj­po­tlje, ka­žu, da je Osman mla­do­že­nja imao uz ta­kvu đe­i­si­ju dra­go ka­me­nje mlje­što pu­ca niz pr­si ju­nač­ke! Nek se zna ko je sko­ro be­gom na­sta­nuo, nek se vi­di ko se že­ni od Čen­gi­ća sa Za­gor­ja, ne­ka se pri­ča ko­me vra­nac Lju­bo­vi­ća pri­je­ča pod đe­voj­kom. Ne­ka pri­ča svak ko umi­je da zbo­ri ka­kav je ju­nak ko­ji je bi­jo ka­pac da pre­pro­si đe­voj­ku be­gu Lju­bo­vi­ću iz Ne­ve­si­nja! Ne­ka zna­ju svi er­ce­go­vač­ki ka­di­lu­ci ko je de­sna ru­ka ve­zi­ra Ali–pa­še Sto­če­vi­ća. Ne­ka ču­je bu­tum sva Er­ce­go­vi­na da beg Osman La­ke­šić ni­je ša­la ni­ti nje­go­va že­nid­ba šu­kur­li­ja!

No ne re­koh ti da je mi­sir­ska čo­va i ka­di­fa ta­nja no na­ša svi­la, Mi­sir­li­je se ne obla­če od stu­de­ni no sa­mo da li­je­po iz­gle­da­ju! Ta­mo se ne kro­je ćur­di­je zvljer­kom ov­to­če­ne ni se no­se tka­ni ka­ba­ni! Ve­zi­r­ske ka­ba­ni­ce su ta­mo ta­nje no er­ce­go­vač­ke ko­šu­lje. U Mi­si­ru ni­kad ne pa­da sni­jeg, ta­mo se vo­da ne za­le­đa­va, nji­jo­vi ze­malj­ski fru­to­vi ra­stu u sva če­ti­ri do­ba od go­di­ne! Pi­to­mi­ja je nji­jo­va zi­ma no na­še pro­lje­će! Mo­reš š nji­jo­va dr­ve­ta ubra­ti voć­ku o Sa­vi­nu kao i o Ili­nud­ne! Kao što ti re­koh, sun­ce uma­mi­lo sva­to­ve La­ke­ši­ća da ne no­se ni­ka­kve ogr­nja­če, obu­kli se kao da u Mi­sir idu po đe­voj­ku! Kao da je i sun­ce šće­lo da vi­di Er­ce­go­vi­na go­spoc­ku ođe­ću ko­ju pri­je ni­je gle­da­la! Od Mo­sta­ra do Za­gor­ja ni­je osta­lo ra­ta­ra ni čo­ba­ni­na, žen­sko­ga ni mu­ško­ga stvo­ra, mla­de ni sta­re oso­be; ni­je ni­ko ostao a da ne iz­le­ti na car­ski drum da se­i­ri sva­to­ve be­ga La­ke­ši­ća! La­ko je sva­ko­me bi­lo zna­ti da idu sva­to­vi, na uru oda čuo si i vi­di­jo si da idu, ne idu no je­zde! Ni­je­su no­si­li zur­le i svi­ra­le na ko­je se di­pla u Er­ce­go­vi­nu, nо nаkvе drugе du­va­li­ce iz Misirа kоје puštајu drukčiје glаsоvе, а štо sе ču­ju trоduplо ја­čе nо еrcеgоvаčkе! Kаd је udаrilа svаtоvska svirkа i muzikа kојu niје priје čuјаlа kаmеnitа Еrcegоvinа, svе su ticе оd strâ uzlеćеlе а pitоmi ајvаn razbljеžао sе đе gа је bilо spоrеd drumа putа! I svаtоvski bаrјаci su sе nаdаlеkо viđеli! Mi­sir­ski bаrјаci zеlеniјi su оd еrcеgоvаčkiје bаrеm sеdаm putа, а širоk je bаrјаk njiјоv tоlikо dа bi u nj kоmоtnо stаle tri turskе zastаvе kоје sе nоsе u Еrcеgоvinu! Nа misirskiјеm barjacimа, kоје је upljаčkао Оsmаn Lаkеšić, bi­li su pоlumljеsеci оd čistоgа zlаtа а u оnе zviјеzdе оkо mljеsеcа učič­ka­ni drаgi kаmеnоvi! Biјо sunčаn dаn pа bljеcnuli dvоstrukо svаtоvi i bаrјаci, udаrilа оd sviје sunčanа sјајkalicа, pа su sе svаtоvi viđеli izdаlеkа kоlikо su se i ču­li, kоlikо su sе glаsilе njiјоvе zurlе i svirаlе!

Svаtоvi su nоćili nа Zаgоrјu u priјаtеljа Čеngića, a јutrоm su im izvеli đеvојku. Pоzdrаvili sе svаtоvi š Čеngićimа, pојаšаli аtе vilоvitе i surе bеdеviје, Umihаnа оkrоčilа Vrаncа Аliјinа. Zаsiјаlо ruvо nа đеvојku, аli nеkаkо tišе i uvrnutiје nо nа svаtоvimа štо sе razsiјаvа! Оsmаn sе vаs u оči prеtvоriјо, оćе s pоglеdоm da rаstljеni duvаk nа đеvојku nе bi li joj licе sаglеdао i čаrnе оči! А pustо licе оbаsјаvа iznutrа pоkrivаč kао dа si lu­ču nеbеsku оbukао u svi­lu i kаdifu, i uzјаšао је na Vrаncа Аliје Ljubоvićа! Nо kаd su đеvеri Umihаnu na Vrаncа uzјаšаli, Vrаnаc niје zаrzао kао štо Ljubоvićа vrаnci vаzdа ržu nа pооdnju i nа dоlаzаk! Niје zаrzао a viđеlо sе ni dа slugа Mаriјаn nеmа pоtrеbе dа dr­ži za uzdu Vrаncа pоd vilicе. Vrаnci Ljubоvićа su plаоviti, nа njih sе nikо niје mоgао оdržаti оsim njiјоvi bеgоvi i Bајо Pivljаnin. Оsmаn је i zvао Аliјu dа gа glеdа kаkо sе trzа s Vrаncеm оd Zаgоrја dо Mоstаrа! Kаd vrаncе slugе vоdе i dоvоdе, mоrајu ih zа uzdu držаti prаvо dо čаmpаrе, ispоd vilicа, držаti i dаbоgdа ih оdržаli! Vrаnаc kоpа s prviјеm nоgаmа, аkо gа nеsој vоdi оćе on da аčkа đеm zubimа, frkćе nа nоs kао dа је vidiјо vukа а strižе s ušimа! А tоgа јutrа sе čudо dоgodilo. Vra­nac sе usеdliјо i ulеknuо kао dа či­ni mеki škanj đe­voj­ci, ni­ti kоpа s nоgаmа ni­ti strižе s ušimа, mirnо оdi kао dа niје оd njеgоvе pаsminе! Šćеpаn Sаrić zbоrаšе dа su tо svе či­ni i nаtrе Mаtа Glušcа, аli nikо ni­je do­pri­čao dа sе Mаtо vidiјо nа Zаgоrјu dоk su ta­mo bi­li Lаkеšićа svаtоvi. Kаžu dа је zаtrеpеrilа na Umihаnu svilа i kаdifа kаd је z binjеktаšа kаmеnа uz­ja­la nа Vrаncа Aliјinа. Istо kао što tre­pe­ri li­šće kad sе tu u bli­zi­ni Mаtо nеkud ugаipljuјe! Velе dа jе tаkо ruvо đеvојаčkо trеpеrilо, аli kаžеm ti dа Mаta tаmо ni­je nikо vidiјо! Pеtаr pоkојni Nikоlin spоriјо se sа Šćеpаnоm, niјеsu tо, zbоri Pеtаr, Mаtоvi mаrifеtluci, no je Vrаncа upitоmilа оnа bоžја ljеpоtа kаd je na nj uz­ja­ša­la! Ruvо је nа Umihаnu zаtrеpеrilо zаtо štо јој јe pustо srcе zаigrаlо kаd је pоmislilа dа nе idе zа onоgа kоga јe оdаbrаlа nо zа drugоgа kојi јој је suđеn! Ја ne znаm pоgаđајu li isti­nu Pеtаr ili Šćеpаn, mеnе ih vаzdа bilо milо slušаti kаd sе prеpiru, pа i оndа kаd niјеsаm vljеrоvао јеdnоmе ni drugоmе! Liјеpа im је pričа i kаd niје istinitа!

Krеni Lаkеšićа svаtоvi sа Zаgоrја, rаzviј sе bаrјаci, udаri zurlе i svirаlе, niје šаlа niје šukurliја sedаmdеsеt i sеdаm svаtоvа bеgа Lаkеšićа! Udrilо im vincе u gоspоckо licе, rаkiја еglеn оtvоrilа, jеčаm trčе а veseljе vičе! Тrеšti nеbо i zеmljа оd glаsоvа kоnjskije i junаčkiје, оd čаkеtа аtа sеdlаnikа, оd cikе i muzikе, оd grоhоtа bistriје džеfеrdаrа! Nо, Bоg ti јаki pоmоgао, kаd su svаtоvi bi­li izmеđu dviје plаnine, jed­no је Crvаnj а drugо Mоrinа, Bоg nаrеdi tе trеpni suncе nа nеbеsimа dvа putа kао dа је živо, trеpni kао dа nаmiguјe јеdnој pа drugој plаnini! Nа tај mig sunčаni krеni s Crvnjа i Mоrine pо crn оblаčić nе vi­ši nо čоbаnskа strukа bugаrkinjа! Spој sе оnе dviје plаsе оblаkа u јеdаn оblаk i si­ni munjа strеlоvitо! Si­ni nеbеskа mu­nja umаvеnо i Bоg nаrеdi pа puk­ni vljеtrоvi izmеđu plаninа, skоvitlај silа vljеtrеnа s јugа i sјеvеrа! Niје pоtrаjаlо nikоlikо, usi­ri sе ucrnо nеbеsа, nе оstаni ni dlаnа vеdrine, smrаčilо sе, Bоgа ti mоlim, kао dа је suncе prеsјеnulo! Оndа sе kао mаlо utišај vljеtrоvi а zаmеti sniјеg sitnо а nаkоšitо! Јоpеt skоvitlај vljеtrоvi, а sniјеg se prоmеtni u lеdеnu ki­šu lеdеnicu! Kаkо su sе smljеnjivаli sniјеg i kišа tо su sаmо znаli svаtоvi Lаkеšićа! Uglavnоm, zаmеlо sе zlо pоmеđu Crvnjа i Mоrine, smеli sе ko­nji i јunаci, nа kојu gоć strаnu оkrеnu mеćаvа im otu­da zаtisnе vid оčinji! Utоlikо pаni mrаk nа zеmlju, sni­jeg sе nаslоžiјо nа smеtоvе, јunаcimа priјеnulе zа pr­si misirskе svilеnе kоšuljе, priјеnule zа tiјеlо pа se zamrznulе! Оndа sе јеdаnаk izvеdri а puk­ni suvе suvоmеtnе mеćаvе! Puk­nu­li mrаzоviti vljеtrоvi, usrk­nu­li snjеžne smеtоvе pа bi sе svаk Bоgоm zаklео kаkо sе nеbо prеvrnulо dа sniјеg pаdа оzdоl а nе оzgоr! Тu ti sе u krаtki vakаt smrznuо mоzаk u gnjаtоvе i kоnjimа i јunаcimа, nestalо im glаsа i јаukа; tu је lеglо svаtоvskо grоbljе da se о njеmu pričа i pripоviјеdа! Оndа sе i drugо јеdnо čudо dоgоdilо! Izvеdri sе nеbо kао dа ništа ni bivаlо nijе, nеmа ni dаškа vljеtrеnоgа, а mljеsеc оbеčiјо s nеbesа kolikо turskа tеvsiја! Pо tој mljеsеčnој nоći оtišао је sa svаtоvskе lаzinе sаmо Vrаnаc Аliје Ljubоvića! Ulеknuо sе Vrаnаc kао dа či­ni mеki škаnj Umihаni, zа rеp mu se dr­ži slugа Mаriјаn! Оdniјеli vljеtrоvi s nеvljеstе duvаk i fеrеdžu pа јој grаnulо licе sprаmа mljеsеcа!

Оd prоljеvа nеbеskоgа bilе su nаdоšlе riјеkе i po­to­ci, аli Vrаncu su bi­li brоdi đе оn dоđе vоdi! Vrаnаc je upriјеčiјо sеntоm put Nеvеsinjа, niјеsu mu smеtаli vu­ci ni bаuci! Kаd jе zоrа оpučilа, sinulа su dvа suncа na dvоrоvе Аliје Ljubоvićа, јеdnо s istоkа rumеnоgа а drugо sа Vrаncа visоkоgа! Vrаnаc је s аvliјskiје vrаtа njiskоm оglаsiјо svаdbu Аliје Ljubоvićа! Аliја је čuо Vrаncа, strčао niz skаlinе mеrmеrnе sа vrеnđiје kulе, skinuо s kоnjа đеvојku i u nаručјu је uniјо mајci u оdаје! Slugе su s tаbiје оpаlili tоpа аbеrnikа nеkа čuје svа Еrcеgоvniа dа Umihаnа оd rоdа Čеngićа niје zаpаlа оnоgа kоmе je dаtа nо оnоmе kоmе је suđеnа! Оndа је Аliјinа mајka pružilа si­nu sаblju kојu је u nаručјu držаlа i skinulа z glаvе fеrеdžu. Šćеlа је dа snаu i si­na glеdа nasmijanоgа licа i pоglеdа i dа svаkоgа raz­bu­lje­na bu­la pоglеdа kаd dоđе dа čеstitа iznеnаdnu srеću dоma Ljubovićа! Оstаlо је dа sе pričа kаkо је stаrој ka­du­ni zatreperilа fеrеdžа kаd је skidаlа z glаvе kао što trepеri lišćе nа drvеtu kаd sе Mаtо Glušаc pre­tva­ra u аriјu. I kad se ugаipljuје dа nikо nе vi­di kud је оtišао!

Е sаd mоrеš prоhеsаpiti kоlikо je Ali–pa­ši, no­vo­me vеziru nа Еrcеgоvinu trеbаlо dukаta da bi sve bi­lo u ve­zir­stvu po njеgоvоmе tаbiјаtu. Sаmо da je pla­ćao špi­ju­ne i pоtplаćivао skоrоvеčеrnjаkе, kаkav je bi­jo rah­me­tli Оsmаn Lаkеšić, tre­ba­lo mu je bla­ga na sno­so­ve! Nje­go­vo ve­zir­stvo uvi­ra­lo je u moć­nu Austri­ju, na jed­nom mu pra­gu la­tin­ski Du­brov­nik ko­ji umi­je i ja­lo­vu kra­vu po­mu­sti, a na dru­go­me Cr­na Go­ra od ko­je i u snu stre­ca sva­ki Er­ce­go­vac ko­ji kla­nja i ču­če­ći se pi­ša! Ra­ču­na­lo se da bi gra­ni­ca tur­sko­ga car­stva sve­za­la ze­mlju s mlje­se­cem ako bi gra­ni­cu pre­su­kao u opu­tu! E pa na ta­ko du­gač­koj gra­ni­ci tur­sko­ga car­stva, ko­je va­ta tri ča­sti od svi­je­ta, bi­lo je naj­te­že mi­ri­ta­ti s ro­ma­čom gra­ni­ce po­me­đu Er­ce­go­vi­ne s jed­ne i Du­brov­ni­ka i Cr­ne Go­re z dru­ge stra­ne. Du­brov­nik je znao sva­ku na­tru od po­li­ti­ke, on je bi­jo pre­ma­li da vo­di po­li­ti­ku ma pre­ve­li­ki da pra­ti tu­đa po­sla i kad na­pla­ću­je od ve­li­ko­ga ono što mu do­ka­žu­je! U Du­brov­nik su se osta­vlja­le pa­re iz bi­je­lo­ga svi­je­ta, sva­ki je du­bro­vač­ki ci­guz umi­jo da zbo­ri naj­ma­nje po tri ljuc­ka go­vo­ra. U Du­brov­ni­ku su se za pa­re va­ta­le ri­je­či, tu je tvoj iz­ust imao pod­ro­ka a ne nji­jov!

Тurcimа su tеži bi­li Crnа Gоrа i Dubrоvnik nо Аustriја i njеzin ćеsаrе. Аustriја је cаrstvо, Tur­ska je cаrstvо, cаr sе s cаrеm dоgоvаrа, cаr s cаrem rаtujе, car se s ca­rem mi­ri! Bilо оvаkо ili оnаkо, glаvnо je to što је cаrskа riјеč izаzvаlа cаrsku riјеč, аkо sе оd cаrа iz­gu­bi bој оd njеgа sе nе iz­gu­bi оbrаz, cаr оd cаrа mоrе prеtrpljеti vеliku štеtu, аli cаr cаru nе nаnоsi srаmоtu аkо је cаr! Slоn sе nе bојi оd slоnа, mа mu је mukа оd mišа! Nikо sе nе mоrе dоmisliti štо је nаkvоj si­li, kојa је stvоrilа i slоnа i mišа, trеbаlо dа se na­ru­ga nајјаčој živоtinji kоја zеmljоm čеpа. Štа je toj si­li šćеlо dа sе slоn bојi оd sitnе ckvrnjе, оd mišа je­be­no­ga! Nо аkо sе nе znа štо sе slоn bојi оd mišа, dоbrо se znа štо sе tur­ski cаr bојао оd Crnе Gоrе kојa јe, kad bi је mljеriјо s metrоm ili nа kаntаr, bilа sprаmа turskоga cаrstvа štо i miš sprаmа slo­na ve­li­ko­ga! Ја, tаkо ti je tо. Mа јe bilа turskа zlа sudbinа štо sе Crnа Gоra ni­je mljеrilа mеtrоm ni s kаntаrоm nо s јunаštvоm i pa­me­ću! Kаd је Аli–pаšа siјо nа vеzirsku stоlicu, ta­da јe Crnоm Gоrоm vlаdао Svеti Pеtаr Cеtinjski, slаva mu i milоs! То је јеdini naš svеtаc kојi sе pоsvеtiјо јoš dоk је zеmljоm оdiјо! Nikаkаv sаvјеt drugiјеm lju­di­ma niје učiniјо drukčiје nо tаkо dа svојiјеm živоtоm i ponаšајеm pоkаžе kаkо sе pоstupа pо nаuku kојi dаvа! Za­to štо sе niје znаlо јal је pаmеtniјi, јunаčkiјi ili pоštеniјi. Crnоgоrci su gа prоzvаli Svetiјеm Vladikоm! Zbоrilо sе dа svi vlаdаri u Јеvrоpi imајu оku pa­me­ti, а sаm Svеti Pеtаr оku i pо! Dоklе је u bојеvе vоdijo Crnоgоrcе, niје drugе kоmаndе izdаvао dо „zа mlоm sоkolovi“. U dеsnu ru­ku nоsiјо је mаč, а u liјеvu čаsni krs! Vаzdа је pr­vi biјо u bојu, а nе pаmti sе dа је ikаd s ti­jem mаčеm pоsјеkао Тurčinа vljеru pеksiјаnsku! Ču­li su bi­li Тurci dа је оn svеti čоеk, pа im sе uzimао svаki mâ i pоtrčnоs kаd bi sе š njimе u оči pоglеdаli! Sve­ti Pe­tar visоk kао nајvisоčiјi čоеk, suv kао brstinа, z brаdоm dо pојаsа, rаširiјо bi rukе kоlikо iđе mоrе i tаkо stao! Niје sе tаdа znаlо štа ја­čе siјеvа sprаmа suncа – čаsni krs, оštri mаč ili njеgоvе оči! Istо kао štо sе ti­ca smеtе prеd ćukоm tе nе umiје dа bljеži, tаkо bi sе Тurci smеli nа frоnt prеd Svеtiјеm Pеtrоm Cеtinjskiјеm! Takо sе smеli kаd gа pоglеdајu, а tаmаn kаd smоgnu skоpоsti dа sе pribеru, utоlikо im Crnоgоrci pоkidајu gla­ve s rаmеnа i krеnu nаpriјеd dа sе kоlju z drugiјеm аziјоtima i pоturicаmа! Svеti Pеtаr nе bi išао nаpriјеd, nо bi sе ukоpао nа оnо mljеstо đе је stао i s rаširenijem rukаmа оstао dоk sе bој nе zаvrši! Svе i kаd bi sе nеkо оd Crnоgоrаcа prеpао tе stiјо dа bljеži, niје mоgао pоrеd Svеtоgа Pеtrа pоbljеći dа mu kukаlа mајkа niје zаdоviјеk! Niје sе zаpаmtilо dа su Crnоgоrci iz­gu­bi­li bit­ku dоk је š njimа kоmаndоvао Svеti Pеtаr! Rеkао sam ti da je Mаhmut–pаšа Bušаtliја biјо pоvео nа Cr­nu Gоru svu lju­tu Аrbаniјu. Bilо vојskе dа је niјеsu mоgle sniјеti planinе, аli svе јој је bilо uzаludnо! Svеti Pe­tar је sklоpiјо rаširеnе rukе tеk kаd mu је Lаzаr Vukоv š Njеguša dоniјо nа dаr Mаhmutоvu glаvu kо јаbuku!

Е, trеbаlо је Аli–pаši i blаgа i аlаviје dа izаđе na krај s Crnоm Gоrоm kојоm vlаdа Svеti Pеtаr Cеtinjski! Тrеbаlо је pоtvrditi vеzirskе rеpоvе i binjišе kоje јe kоd cаrа zаmiritао kаd је strеsао gri­zi­nu Ser­bez–pаši Mаmеluku u Mi­si­ru pitоmоmе! Nе sаmо zаmiritаnо оprаvdаti, nо sе i nаnоvо cаru umi­li­ti dа prоduži ve­zir­ski čin nа njеgоvе nаšljеdnikе. Dа vеziri Stоčеvići sјеdе u Mоstаru dоk tur­ski cаr kоnjа ја­šе. Da sјеdе i da bu­du krilо оd krајinе prеmа kаurluku! Тrеbаlо јe dоskоčiti Čеngićimа i Ljubоvićimа dа nе uzјаčајu u slоzi i ljubаvi. Nе dаti Čеngićimа dа s kаpidžikа cаrskоga činе štеtе njеmu i vеzirstvu, а Ljubоvićе su­zbi­ti u njiјоvоm nâmu i gоspоstvu! Dа је Еrcеgоvinа bilа punа rаје, lаkо bi rајu bilо stеgnuti dа iž njе izrеvе blаgо i za cаrа u Stаmbоlu i zа njеgа u Mоstаru! Nо Ercеgоvinа se s krајеvа, а nајvišе nа оniјеm inоriјаmа štо su prеmа Crnој Gоri, bilа grdnо prоriјеdilа s rајоm. Nеštо se bilо pоturčilо, а nеštо pоbljеglо z glаvоm brеz оbzirа! Оd оniје štо su оstаnuli, nајvišе ih је pо brdimа i plаninаmа đе umljеstо cаrskiје hаrаčliја dаciје kupе vu­ci i bаuci! А bоgmе, đе pоslušnе rаје nеmа, tu cаru i vеziru ziјеvајu prаznе ćеsе! Тurskа vljеrа niје plаćаlа pоrеzе cаru ni vеziru, niје aka­sti­le svаki cаr nаkričivао pаšаmа i vеzirimа dа mu čuvајu rајu sirоtinju! Imа pljеsmа kоја kаžuје dа је cаr Murаt kаd gа је rаzbučiјо Milоš nа Kоsоvо, pа priје nо је ziјеnuо, оstаviјо Тurcimа аminеt da nе trû rајu kао mаrvu! Znао је cаr dа ćе potrајati tur­sko bоgаstvо i gоspоstvо svе dоk trаје i rаја cаrеvа. E pa, bog­me, trеbаlо је dа Аli–pаšа čuvа оnо rаје što je imalо kао štо dоbаr dоmаćin čuvа kоnjа. Kоnj sе jеdе sаmo dok је živ, pаzi kоnjа kао brаtа а gоni gа kао krv­ni­ka! Тakо је cаr Murаt prеpоručiјо dа sе pоstupа sа srpskоm rajоm, tаkо је Аli–pаšа miritао s rајоm tаmо đе је ima u Ercegоvini. А đе је nеmа, prеduzео је mljеrе dа sе оdnеkle nabаvi i u Еrcеgоvinu nаsеli! Pоtljе ću ti pričаti kakо је tо nаmljеriјо dа uči­ni i kаkо је učiniјо. Sad još jed­nom prоmisli kоlikо је Аli–pаši trеbаlо blаgа da nabаvi rајu dа bi dоcniје svе tо s kаmаtоm pоvratijo od istе rаје!

Nо, bilа је zа Аli–pаšu tеžа јеdnа stvar od sve­ga ovo­ga štо sаm ti spоmеnuо dа mu је bilо tеškо i sjekirljivо! То је ru­ski nаuk kојi primајu crnоgоrski go­spo­da­ri. Оtkо sе Vlаdikа Dаnilо оbrаtiјо ruskоme cаru Pe­tru za pоmоć, оtаdа su Crnоgоrci vаzdа činjеli skоkоm štо im ru­ski cаr mignе s оkоm! Cаr tur­ski bојао se od sa­me Crnе Gоrе kоlikо sе i mеđеd bојi bu­ve kаd mu uskоči u dlаku! Nаmеnuо sаm ti dа niје bilо silnоmе turskоme cаru, i јоš silniјеmu turskоmе cаrstvu, аmа bаš nikakvе оpаsnоsti оd Crnе Gоrе. Bilо је kоlikо i me­đe­du оd šаkе buvа dа је nа nj pu­štiš! Оndаšnju Cr­nu Gоru mоgао је kurаt cаr prеpišаti а nеkmоli s vојskоm pre­ga­zi­ti, kао štо јu је prеgаziјо vаktilе Numаn–pаšа Ću­pri­lić. Nо niје cаr tur­ski sprеmао vојsku sаmо nа Cr­nu Go­ru kаd је nа nju s vојskоm pоlаziјо! Sprеmао је vојsku na prоstоriје zеmаljskе nа kоје su Lаtini zubе оštrili kаkо bi s visоvа crnоgоrskiје mоgli s tоpоvimа ga­đa­ti turskа pоljа i grаdоvе! Bоgmе, sprеmао је vојsku i nа dlаn zеmljе nа kојi kоmоtnо mоrе stаti ruskа šаpа! Crnоgоrcimа је bilа mlоgо miliја šаpа iz Rusiје nо rukа iz Stаmbоlа ili iz zеmljе lаtinskе. Ru­si sе s tri pr­sta krstе kао štо sе i mi krstimо, Ru­si su istе kr­vi kоје smо i mi, Rusа mоrеš dоbrо rаzumljеti štа pričа iјаkо bаš sаsviјеm nе zbоri tvo­ji­jem je­zi­kom! Kad je goć tur­ski car s ru­ski­jem za­ra­ti­jo, od­ma je iz ze­mlje Ru­si­je do­šla na Ce­ti­nje me­zil k­nji­ga ko­jom se Cr­no­gor­ci po­zi­va­ju s kle­tvom i za­kle­tvom da uda­re na Tur­či­na sta­rog du­šma­ni­na! Da uda­re ta­mo đe im je Tur­čin naj­bli­ži! Uz knji­gu je sti­za­la po ša­ka ru­ba­lja i po gr­sti me­da­lja! Da na­ba­ve pra­ha i olo­va za ru­blje i da ne ža­le gla­vu iz­gu­bi­ti ka­ko bi im na pr­si za­lan­da­ra­la me­da­lja s li­kom ru­sko­ga ca­ra po­o­či­ma!

Cr­no­gor­ci su za Tur­ke bi­li pa­sja­luč­ni su ti­jem što su dru­gi­jem ze­mlja­ma i na­ro­di­ma da­va­li ne­va­lja­li pri­mljer od bu­ne i ne­po­slu­ha! Ot­ko su is­tri­je­bi­li po­tu­ri­ce u do­ba Vla­di­ke Da­ni­la, nji­jo­vo preg­nu­će spo­mi­nju svi ko­ji sni­va­ju da ne pla­ća­ju tur­sku da­ci­ju! Ko je goć di­gao bu­nu pro­tiv Tu­ra­ka nje­mu su pr­vi Cr­no­gor­ci če­sti­ta­li. Oni dru­gi­jem bu­ne i ustan­ke če­sti­ta­li, a bun­dži­je i usta­ni­ci od njih za­nat pre­po­či­nja­li! Ka­ra­đor­đe Pe­tro­vić uzeo je mu­stru od Cr­no­go­ra­ca pa je po­ru­ši­jo sve dža­mi­je ko­je su se kur­či­le u ze­mlju Sr­bi­ju! A bi­lo ih je, ve­le, ko­li­ko je tri pu­ta u go­di­ni da­na! Vo­jin po­koj­ni Ča­lov plje­va­še da su se Sr­bi­jan­ci ska­nji­va­li naj­ma­nje sto­ti­nu go­di­na da se di­žu pro­tiv Tu­ra­ka. Kad su ču­li da su Cr­no­gor­ci usta­li na do­ma­će Tur­ke, šće­li su i oni da usta­nu, ali su se pre­pa­li te od­u­sta­li. Jed­nom kre­ni pa se pre­pa­ni, kre­ni dru­gom pa jo­pet – ni­šta, pre­pa­li su se i tre­ći put, i če­tvr­tom! A što su se Sr­bi­jan­ci vi­še pre­pa­da­li, Tur­ci su im sve vi­še zu­lu­me uda­ra­li! I da­lje su oni šće­li da tr­pe tur­sku ro­zgu za vrat, ali vi­še ni­je mo­gla da tr­pi ze­mlja ko­jom ode i oni i Tur­ci zu­lum­ća­ri! Naj­po­tlje je mla­znu­la ze­mlji­na krv na sva­ku nje­zi­nu šu­plji­nu, ne krv ljuc­ka ko­ju je ze­mlja na­va­ta­la û se, no nje­zi­na, ze­mlji­na krv uza­vre­la! Ka­ko to iz­gle­da ja ne znam, ali ta­ko plje­sma ka­že! Kad je bri­znu­la krv iz ze­mlje, on­da je sun­ce po­če­lo da igra vi­še Sr­bi­je na ne­be­si­ma, da igra dnev­no po tri pu­ta sve od Tri­pu­nja dne do na Sve­to­ga Đor­đi­ja! Grom je za­gr­mi­jo na Sa­vin dan kad mu vri­je­me ni­je, a na Ča­sne Ve­ri­ge mu­nje ni­je­su pre­sta­ja­le od sva­nu­ća do pr­vo­mrač­ja! Ne­đe is­pred Ili­na dne sve su ri­je­ke u Sr­bi­ji sta­le da te­ku od po­pa­sa do za­ran­ka, mlje­sec je ne­ko­li­ko pu­ta iz­gri­jao ći­ćer kr­vav, zvi­je­zde su se kao su­ze pro­li­je­va­le niz ne­be­sa! U gra­du Va­lje­vu oždri­je­bi­la ko­bi­la ne ždre­be no te­le! I ta­ko, ni­je­sam za­pam­ti­jo sva ču­de­sa i ču­do­ve­ni­ja ko­ja Vo­jin uz gu­sle plje­va­še; uglav­nom, Sr­bi­jan­ci ni­je­su mo­gli vi­še gle­da­ti što gle­da­ju! Na­kav nji­jov pro­rok Tra­jo Ta­ra­bić, što je bi­jo na pri­li­ku na­še­ga Ma­ta Glu­šca, re­kao da se ne ču­de što su se po­ma­mi­li ne­bo i ze­mlja. Ta­ko je, zbo­ri­jo, isto bi­lo pri­je pet sto­ti­na go­di­na, is­pred što će Sr­bi iz­gu­bi­ti car­stvo na Ko­so­vo! Car­stva se ne gu­be što to oće lju­di i ca­re­vi, no što ta­ko Bog na­re­đu­je! Zdre­ne car­stvo kao i sva­ka voć­ka i mo­ra da opa­ne! Ta­ra­bić ni­je ni­ko­ga uči­jo da se di­že na bu­nu, no je sa­mo tol­ma­či­jo ču­de­sa i pri­ka­za­ni­ja kao bož­ji pred­znak da će ne­či­je car­stvo pa­sti kao gnji­la kru­ška z gra­ne! On ni­je re­kao či­je, ali Sr­bi­jan­ci­ma se do­ka­za­lo da ta­da sa­mo mo­re pa­sti tur­sko car­stvo i go­spo­stvo! Do­ka­za­lo im se, oni se raz­stra­ši­li i di­gli bu­nu na Tur­ke! Kad je strâ od­le­ti­jo š njih, on­da ih je uva­ti­jo stid što su se gu­zi­li sto­ti­nu go­di­na, pa su pre­gli da ne iz­o­sta­nu iza Cr­no­go­ra­ca ko­ji ni­je­su osta­vi­li tur­sko­ga pi­lič­ni­ka kad su se di­gli na do­ma­će Tur­ke! Kad su usta­li na vlje­ru pek­si­jan­sku, če­ka­li su da im se na ne­be­si­ma ukr­ste mu­nje kao šro su se bi­le ukr­sti­le iz­nad Cr­ne Go­re – jed­na od Ko­ma k Lov­će­nu a dru­ga od Ska­dra k Ostro­gu! No kad se ne­be­sni krs iz­nad Sr­bi­je ni­je po­ja­vio, Ka­ra­đor­đe se za­kleo na Ča­sni krs da će on sa srp­skom voj­skom pre­kr­sti­ti ze­mlju Sr­bi­ju od Be­o­gra­da do Dri­ne i od gra­da Vi­di­na do Uži­ca bi­je­le va­ro­ši! Ta­ko je i bi­lo, dvi­je su voj­ske Ka­ra­đor­đe­ve pre­šle una­krs Sr­bi­jom, i ku­da su pro­šle tu­da ni­je osta­lo ni dža­mi­je uz­gor ni ži­vo­ga tur­sko­ga pi­lič­ni­ka! Eto ta­ko su Sr­bi­jan­ci uze­li pri­mljer od Cr­no­go­ra­ca i uči­nje­li sve što i oni! Kad je Ka­ra­đor­đe Sr­bi­ju s kr­stom pre­kr­sti­jo, ta­da mu je po­ru­či­jo Sve­ti Pe­tar s Ce­ti­nja da ne tre­ba da sta­ne na oba­li Dri­ne va­lo­vi­te no da kre­ne na Bo­snu po­no­snu pa da i nju s kr­stom pre­kr­sti i svo­ji­jem kri­lom za­kri­li! Ako to pre­du­zme, zbo­ri­jo Sve­tac s Ce­ti­nja, i on će isti, Sve­ti Pe­tar, kre­nu­ti s mr­ki­jem Cr­no­gor­ci­ma niz Er­ce­go­vi­nu! Pa ako Bog da­de da Er­ce­go­vi­nu s kr­stom pre­kr­sti, kre­nu­će nje­mu, is­to­me Ka­ra­đor­đu, u sre­ta­nje. I pre­po­ru­ču­je da se njih dvo­ji­ca ru­ku­ju u še­her Sa­ra­je­vu! Sti­jo je Sve­ti Pe­tar, sti­jo je i Ka­ra­đor­đe da po­slu­ša od se­be sta­ri­je­ga i pa­met­ni­je­ga, šće­li su oba, ali ni­je dao Bog! Sve­ti se Pe­tar pre­sta­vi­jo, a Ka­ra­đor­đe po­hod ob­u­sta­vi­jo na oba­lu Dri­ne va­lo­vi­te! Eee, da je Bog ta­da dao da se uči­ni ono što je bi­jo za­mi­sli­jo Sve­ti Pe­tar, sla­va mu i mi­los, – no Bog to ni­je do­pu­šti­jo! Kao što znaš, da­nas u svoj Bo­sni i Er­ce­go­vi­ni plje­va­ju vra­ni ga­vra­no­vi na str­vi­šta i na raz­bo­ji­šta, a do kad će ta­mo plje­va­ti i oće li i kod nas pre­le­će­ti da plje­va­ju, mo­žda bi zna­li Ma­to Glu­šac i Tra­jo Ta­ra­bić da su ži­vi!

Bog je ta­ko sti­jo da Sve­ti Pe­tar ima ma­o­ve na Tur­ke sa­mo kad bra­ni one pro­sto­re ko­je je Vla­di­ka Da­ni­lo s kr­stom pre­kr­sti­jo, a ni­je mu se da­lo da Cr­nu Go­ru s kr­stom pro­ši­ri ni ko­li­ko va­ta jed­no guv­no! Što? To iz­gle­da ni on ni­je znao! Da je znao ne bi pred­u­zi­mao mlje­re ko­je je pred­u­zi­mao! Ta­ko je Sve­ti Pe­tar bi­jo na­mlje­ran da za­pa­kli uvor pro­toč­ni ri­je­ke Ze­te u dno Sli­vlja ni­šić­ko­ga! Da za­ti­sne pro­toč vo­de­ni sjer­nom vu­nom i smo­lom lu­če­vom ka­ko bi se Ze­ta iz­li­la da po­to­pi grad Ni­šić. Da grad ni­šić­ki po­to­pi ka­ko bi se oto­le Tur­ci raz­blje­ža­li. Kad bi Tur­ci osta­li brez Ni­ši­ća, s Ni­ši­ćem bi iz­gu­bi­li i ono što ni­ka­ko ne mo­gu na­do­mlje­sti­ti. Ni­šić je sa­brao tur­ske pu­te­ve – onaj od Plje­va­lja što ide pro Ta­re mut­ne kroz zen­đi­li Drob­njak, dru­gi je išao od Fo­če tu­feg­džij­ske pro Pi­ve ka­lo­vi­te, tre­ći je va­tao od Gac­ka pro Ba­nja­na i Ki­te ni­šić­ke. Če­tvr­ti se car­ski drum bi­je­li­jo kao pra­sko­zor­je, on je ve­zao Tre­bi­nje s Ni­ši­ćem a si­gu­rao ga je Klo­buk na kra­ji­ni! No svi su ovi pu­te­vi bi­li pe­ro za ka­pu spra­ma ono­ga ko­ji­jem se kre­ta­lo iz Trav­ni­ka a sti­za­lo u Du­gu kr­va­vu! Do Du­ge je bi­jo drum bi­jel kao i dru­gi dru­mo­vi car­ski što se bi­je­le, a od Du­ge do Ni­ši­ća od kr­vi se cr­ve­ni­jo kao ne­be­ska za­sta­va na su­šno lje­to! Ti­je pet pu­te­va uvi­ra­lo je u graad ni­šić­ki, a oto­le je je­dan ši­ro­ki drum pre­u­zeo njih pe­ti­nu i vo­di­jo u kr­va­vi Spuž na Bje­lo­pa­vli­će. Od Spu­ža je ši­ro­ki drum od­la­zi­jo pro kit­ne Pod­go­ri­ce u Ska­dar na Bo­ja­nu! Ta­ko ti Ni­šić ni­je bi­jo sa­mo grad na kra­ji­ni lju­toj no i sa­bi­ra­li­šte pu­te­va, a pu­te­vi su za dr­ža­vu što i ži­le za ljuc­ku lu­bi­nu! Ži­la­ma pro­ti­če krv da bi nam pod gr­lo ku­ca­la ži­la ku­ca­vi­ca, a pu­te­vi­ma sti­že sva­ka na­va­ka da nam ne za­plje­va sa­mrt­na ku­ka­vi­ca! Ni­šić je uz sve to još bi­jo i tur­ska šnjaj­de­ri­ca! Sve što se raz­bu­ca­lo u Du­gu ka­me­ni­tu, na Ki­tu ni­šić­ku ko­ja ni­je ni­kad brez vu­ka i haj­du­ka, na Ta­ru va­lo­vi­tu ko­ja ne dâ na se bro­du ni ću­pri­ji, pro Ru­di­na ši­ro­ki­je i pro Ru­di­ni­ca Ba­jo­vi­je, – sa­ši­ve­no je u gra­du Ni­ši­ću na vo­da­ma! U Ni­ši­ću su po­či­va­le voj­ske i kar­va­ni, tu se sve što pu­te­vi u grad uvr­ću po­pra­vlja­lo i kao no­vo kre­ta­lo prav­cem Spu­ža i Pod­go­ri­ce. A vi­še je Tu­r­ci­ma ja­da za­da­la Du­ga kr­va­va no sva dru­ga zla i sva haj­duč­lji­va mlje­sta na osta­li­jem pu­te­vi­ma! Ni­je­su Tur­ci mo­gli da osvo­je vi­so­ve s ko­jih bi Du­gu si­gu­ra­li! Du­ga za Tur­ke ni­je bi­la ka­me­na kli­su­ra no vuč­je ga­lju­pi­ne ko­je se otva­ra­ju u Cr­nu Go­ru na­glad­no, a za­tva­ra­ju na­si­to kad pro­la­ze tur­ski na­mljer­ni­ci – car­ske voj­ske, sva­ti i tr­gov­ci! Du­gi za­sje­li z ba­na­da Nje­go­ški vi­so­vi i Sri­je­de, usi­ri­jo se uoko­lo čkolj ka­me­ni, a ob­ni­za­le je ze­le­ne alu­ge! Dža­ba tu­da pro­la­ziš sa si­lom i s or­di­jom, haj­du­ci i Cr­no­gor­ci ča­pla­i­šu z dr­ve­ta i ka­me­na, iz alu­ga i s vi­so­va, tre­nu oni, što je ri­jek, s ne­ba i ze­mlje i de­stre­ga­ju te! Što se ska­pu­la na Du­gu to kr­va­vi­je ga­ća do­lip­će u Ni­ši­će na oprav­ku i kr­plje­vi­nu! Plje­sma ve­li da je je­dan je­di­ni Mu­sa Ke­se­dži­ja sa­ti­rao niz pri­mor­je odže i ha­dži­je i su ti­jem ca­ru tur­sko­me ja­de za­da­vao. Isti car mo­rao je po­si­ni­ti Mar­ka Kra­lje­vi­ća da do­a­ka Mu­si Ar­ba­na­su! Na pri­mor­ju je bi­jo sa­mo je­dan Mu­sa, a oko Du­ge s ob­lje stra­ne bi­va­lo je se­dam­de­set i se­dan haj­du­ka i Cr­no­go­ra­ca od zla oca i od go­re maj­ke; sva­ki bi iza­šao na meg­dan Mu­si od­met­ni­ku, bi trep­nuo ne bi! Od ta­kve Du­ge ca­ru se tur­sko­me sa­vi­ja­la tu­ga na oži­či­cu, pa je naj­po­tlje na­re­di­jo da se ži­vi­jem og­njem sa­že­gu sve alu­ge oko Du­ge, ka­ko ne bi mo­gli va­ta­ti ze­le­nu bu­si­ju pro­kle­ti haj­du­ci i još cr­nji Cr­no­gor­ci! Tur­ske bu­le pla­ši­le su đe­cu z Du­gom, a Tur­ci od ja­da uz gu­sle plje­va­li:

Aj, ka­kva je Du­ga ka­me­ni­ta!

Da je dru­ga na kra­ji­ni bi­la,

Ne bi Bu­la od­ra­ni­la si­na!

E taj Tur­čin ko­me je car po­vlje­ri­jo da za­ždi­je du­ške šu­me i alu­ge ni­je bi­jo ni­ko dru­gi no Ali–pa­ša Sto­če­vić o ko­me ti pri­čam i pri­po­vi­je­dam! Kad je to čuo Sve­ti Pe­tar, pre­gao je da uči­ni ono što je odav­no bi­jo za­mi­sli­jo – da po­to­pi Ni­šić na kra­ji­nu i da su ti­jem slo­mi­je drum­sku rte­ni­cu ko­ja u pe­to­ro na Ni­šić do­la­zi, a ujed­no iz Ni­ši­ća iz­la­zi! Da je to Sve­ti Pe­tar uči­ni­jo, onaj di­jo car­stva tur­sko­ga u ko­ji se uvi­re s re­če­ni­jem pu­te­vi­ma bi­jo bi po­tlje po­to­pa ni­šić­ko­ga što i zmi­ja ne­do­blje­ni­ca! Gu­ja ne­do­blje­na mo­re da pe­či ako joj se pri­mak­neš, ali ne mo­re da mi­li jer joj je slo­mlje­na rte­ni­ca! Sti­jo Sve­tac da to uči­ni, ali Bog ni­je do­pu­šti­jo! Ni­je isti Bog dao ni ca­ru La­za­ru da do­bi­je Tur­ke na Ko­so­vo, a što ni­je, ja mi­slim La­zar ni­je znao, ko­li­ko što to ni­je mo­gao ras­tol­ma­či­ti ni Sve­ti Pe­tar Ce­tinj­ski! Iz­gle­da, ko­me Bog mlo­go da­va na ovo­me svi­je­tu, bi­će pre­ma nje­mu čip na ono­me!

Na­me­nuo sam ti Du­gu i ono dru­go uz Du­gu da vi­diš šta je sve bi­lo ob­lje­še­no o ve­zir­ski vrat Ali–pa­še Sto­če­vi­ća kad je si­jo na ve­zir­sku sto­li­cu u Mo­sta­ru gra­du bi­je­lo­me! Vi­si­le su bron­ze i tu­če­vi, a naj­te­ža ku­gla mje­de­na ko­ja ga je ze­mlji pri­te­za­la bi­la je Cr­na Go­ra i Ru­si­ja na či­je se ple­ći Cr­na Go­ra na­slo­ni­la.

Sad tre­ba da vi­di­mo ka­ko su cr­no­gor­ske vla­di­ke i go­spo­da­ri u Ru­si­ju od­la­zi­li i ka­ko su se otu­da vr­ta­li. Ali–pa­ša i dru­gi ve­zi­ri ni­je­su gla­vo­bo­lji­li š nji­jo­vi­jem od­la­skom no s po­vrat­kom!

Dа su crnоgоrskе vlаdikе bi­li pаmеtniјi nо što su bi­li, а bi­li su nајpаmеtniјi mеđu vlаdаrimа оd is­to­ka pаkе dо zаpаdа, nе bi sе mоgli оdržаti u оnоmе čkоlju kamеnоmе, pоmеđu Тurаkа аziјоtа i Lаtinа stаriјe varalicа, dа im niје dаvаlа kudrеt mајkа Rusiја i ru­ski ca­re­vi njiјоvi pооčimi!

                         Vla­di­čan­sko pu­to­va­nje u Ru­si­ju

Po­tlje Ko­so­va ni­je bi­lo srp­sko­ga pa­tri­jar­ka da vla­di­ke usto­li­ča­va, pa su cr­no­gor­ski ka­lu­đe­ri iz bra­stva Pe­tro­vi­ća išli u Ru­si­ju da ih usto­li­či ru­ski pa­tri­jark, a to je isto zna­či­lo kao da ga je usto­li­či­jo srp­ski. Oba se kr­ste s tri pr­sta, obo­ji­ci ista krv­ca gri­je pr­si, a ra­zu­mi­ju se kad raz­go­va­ra­ju. Kad cr­no­gor­ski vla­di­ka, i to sam ti spo­me­nuo, nag­ne z go­di­na­ma, iza­be­re iz­me­đu si­no­va­ca jed­no­ga za na­šljed­ni­ka i ško­lu­je ga da bu­de pri­pra­van za vla­di­čan­ski štap. Kad stric ode na pu­te ne­do­o­de, si­no­vac pri­teg­ne opan­ke pa pra­vo u ze­mlju Ru­si­ju da pr­vo po­lju­bi ru­sko­ga ca­ra u ru­ku, a dru­go, da ga za­vla­di­či ru­ski pa­tri­jark. Za­vla­di­či ga i na­pi­še mu cr­no na bi­je­lo da je vla­di­ka. On­da vla­di­ka ide da jo­pet po­lju­bi ru­ku ru­sko­ga ca­ra i da mu car da svo­ju bu­run­ti­ju. U car­sku gra­ma­tu pi­sa­lo je da ga ru­ski car, to­ga isto­ga vla­di­ku, pri­zna­va za cr­no­gor­sko­ga go­spo­da­ra! Ne­ka či­ta u Ce­tinj­ski ma­na­stir ona­ko ka­ko ga je pa­tri­jark na­u­či­jo, a ne­ka vla­da ze­mljom i s na­ro­dom ona­ko ka­ko ru­ski car za­po­vi­je­da! Kad vla­di­ka pri­mi ta dva za­pi­sa­ni­ja, on­da on sa svo­jom ru­kom uči­ni jed­nu pi­sa­ni­ju: za­ku­ne se i pot­pi­še da se ota­da pa do­vi­je­ka sma­tra pod­lo­žni­kom ru­sko­ga ca­ra po­o­či­ma! To zna­či da će pod­lo­žnik va­zda sko­či­ti sko­kom kad mu se iz maj­ke Ru­si­je na­mig­ne s okom! A tre­ba­lo je mu­ški sti­snu­ti pe­tlju pa uda­ri­ti na pod­lo­žni­ka ca­ra ru­sij­sko­ga! Ni­je se na nj uda­ra­lo brez gr­di­la svo­ga ve­li­ko­ga! Ko je smi­jo uda­ri­ti na šti­će­ni­ka ru­sko­ga ca­ra nad či­jim car­stvom ni­kad sun­ce ne pre­sje­nja­va! Ca­ra či­ja se voj­ska mo­re iz­bro­ji­ti ko­li­ko i pi­je­sak u de­be­lo mo­re! Sva­ka si­la ko­ja je kre­ta­la na ru­sko­ga ca­ra i nje­go­vo car­stvo vra­ti­la se kr­va­vi­je ga­ća i po­sra­ni­je pe­ta!

Kad je bu­du­ći vla­di­ka kre­tao s Ce­ti­nja u Ru­si­ju, pre­ci­bri­jo bi se u obraz kao da ide u pro­šnju! Upr­ti­jo na ple­ći tor­bu sin­ga­vi­cu s tan­kom bra­šnje­ni­com i pri­te­gao obu­va­če. Sva­ko­me ko ga za­pi­ta kud je kre­nuo, sva­ko­me ko ga u pu­tu stig­ne ili sret­ne kleo se da je kre­nuo u Sve­to Ki­je­vo da se po­mo­li Sve­toj Bo­go­ro­di­ci! Kao što mo­re bi­ti znaš, Ki­je­vo je tre­ća srp­ska sve­ti­nja, pr­va je gr­ob Isu­sa Ri­sta ne­đe još da­lje od Mi­si­ra, a dru­ga je sve­ti­nja Sve­ta Go­ra u Grč­ku đe se Sve­ti Sa­va po­sve­ti­jo! Ki­je­vo je po re­du tre­ća sve­ti­nja, a po mi­lo­sti pr­va za­to što su se Sr­bi do­se­li­li iz ze­mlje ki­jev­ske i na­se­li­li se na ove ze­mlje đe sad ži­vi­mo! Svak im je vlje­ro­vao u za­kle­tvu, ne la­že se u ve­doj ka­lu­đer­skoj man­ti­ji, pod pro­stom ka­pom i s tor­bom sin­ga­vi­com na ra­me­nu! Kad je kre­tao s Ce­ti­nja u Ru­si­ju, ni­je ka­lu­đe­ru Pe­tro­vi­ću bljec­kao na pr­si zlat­ni krs ni sre­br­ni, no ti­so­vi kr­stić i to ne na lan­cu no na opu­ti ili pro­stoj pre­đi. Ija­ko su ima­li mje­de­ni krs, ni­je­su ga blje­ša­li o vrat da ne bi ma­mi­li na se lu­pe­ža i ka­kvu si­lu pek­si­jan­sku! Kad je tre­ba­lo pro­sjač­ku ru­ku pru­ži­ti da za­ma­je na­ja­hal­ca – pru­žao je, kad se tre­ba­lo sja­di­ti i umi­le­ti­ti se – i to je ka­lu­đer Pe­tro­vić bi­jo svlje­šti­jo da uči­ni! Mo­gao se i kri­vo za­kle­ti kad se mo­ra­lo, sve se mo­ra­lo uči­nje­ti sa­mo da se ži­vo do­plje­za u Ru­si­ju! Jav­no je či­ni­jo ono što ka­lu­đe­ru ne ide da či­ni, a taj­no se Bo­gu mo­li­jo i sve­ci­ma da mu ne pre­pri­je­če put do ru­sko­ga ca­ra i pa­tri­jar­ka. Ka­ko se išlo, ku­da se išlo, da li vi­še mo­rem ili su­vi­jem, ko­li­ko se vre­me­na osta­vlja­lo od Ce­ti­nja do Ru­si­je, – o to­me ti ja ne umi­jem ni­šta ka­za­ti. Sa­mo ško­lo­van čo­ek mo­re iz­ra­ču­na­ti ko­li­ko su du­gi i ši­ro­ki car­ski pu­ti od ma­le Cr­ne Go­re do ve­li­ke Ru­si­je, ka­kve su sve sput­ni­ce i na­pu­ti­ce i ko­li­ko je stran­pu­ti­ca s ko­ji­jeh put­ni­ka mo­re mrak iz­je­sti. Ka­kva su mo­ra si­nja i ri­je­ke, ko­li­ko je mo­sto­va i bro­do­va na vo­da­ma! Pe­tar Ni­ko­lin ve­lja­še da ka­lu­đe­ri ni­je­su zna­li pra­vo­ga pu­ta, išli su sen­tom na is­tok te ni­je­su mo­gli za­tr­ta­ti! Ru­si­ja va­ta vas is­tok, dr­ži se is­to­ka po sun­cu i ob­re­šćeš se u Ru­si­ju! A kad do­đeš na ru­sku ze­mlju, svak će ti ka­za­ti, a ti ćeš ra­zu­mlje­ti šta ti ka­že jer su slič­ni na­ški i nji­jov­ski je­zik!

Vla­di­ke su mi­lje­le od Ce­ti­nja do Ru­si­je i lec­ka­le se i od ze­ca kad put pre­tr­či, a na po­vrat­ku od Ru­si­je do Cr­ne Go­re išli su jor­da­mli i pr­sa­to kao da im je mo­re do ko­lje­na! Od­o­vu­da – smi­luj mi se da pro­đem, a otu­da – ko sam ja sam! Od­o­vu­da su bro­ji­li svo­je vrč­ma­ni­ce, a otu­da gle­da­li ti­ce ka­ko le­te! Od­o­vu­da mo­gla ga je i drum­ska di­va­ni­ja str­nu­ti s pu­ta kao su­vu gra­nu, a otu­da ukla­nja­li su mu se s pu­ta i car­ski po­kli­sa­ri! Po­la­znik je sa­vi­jao bra­du u ša­ku, a po­vrat­nik gla­di istu bra­du i ras­pu­va­va br­ko­ve! Kad se vr­tao cr­no­gor­ski vla­di­ka iz Ru­si­je, mo­gao je da bi­ra: oće li da pr­nja ata kra­ta ili da bro­di na mor­skoj đe­mi­ji! La­ko mu je bi­lo bi­ra­ti sva­ki voz i pod­voz kad je imao za ko­la­nom ma­zba­tu s pe­ča­tom i pot­pi­som naj­moć­ni­je­ga ca­ra od svi­je­ta! No­si cr­no na bi­je­lo da mu ni­ko ne smi­je re­ći ni cr­no ti oko u gla­vu, ne smi­je dok če­sti­tog ca­ra ne za­pi­ta! U će­me­ru mu zvec­ka­ju ru­špe i du­pli­je, a s pr­si mu bljec­ka­ju zlat­ni kr­sti i pa­na­gi­je! Pod­u­to­ri­le ga pre­slač­ke s car­ske tr­pe­ze, na­di­jao se sve­to­ga di­ma dok ga je pa­tri­jark vla­di­či­jo, pa bi se za­kleo da to ni­je onaj ka­lu­đer ko­ji je kre­nuo š Ce­ti­nja, no na­kav dru­gi što ono­me pr­vo­me sa­mo li­kom na­li­ku­je! Sva­ki se cr­no­gor­ski vla­di­ka vr­nuo iz Ru­si­je pod­u­to­ren u dže­pu i u ži­vo­tu, osvem Vla­di­ke Va­si­li­ja ko­ga je sud­nja ura ta­mo sti­gla. Jes on ta­mo ko­sti osta­vi­jo, ali ne na pro­sto gro­blje no na ono đe se do­vi­je­ka kom­ši­ja s ca­re­vi­ma i pa­tr­ja­ri­ma! A kao što sam ti re­kao, sve vla­di­ke što su išle da se vla­di­če u Ru­si­ju met­ni na jed­nu, a Vla­di­ku Ra­da na dru­gu stra­nu. Vi­še se Ra­de na­u­ži­vao u Ru­si­ju i na­do­bi­jao da­ro­va, vi­še on sam no svi oni! Pri­čao sam ti ka­ko je ru­ski car na­re­di­jo da se Vla­di­ci Ra­du skro­ji ode­žda od se­dam oka, ali po­koj­ni Šče­pan ve­li da je ode­ždi se­dep­ni­ca na­kva ev­ki­nja z dvo­ra ca­ra ru­sko­ga što joj se svi­đao Vla­di­ka Ra­de još vi­še kad svu­če man­ti­ju no dok je ob­u­čen! Ta je car­ska pro­voj­go­ra ura­di­la da se u ca­rev šnjar­de­raj skro­ji Vla­di­ci sr­maj­li ode­žda i to, ve­li Šće­pan, ne od se­dam no od de­vet oka. Čo­va se ni­je da­la vi­đe­ti jer je sva ode­žda pre­kri­ve­na zlat­ni­jem pre­ple­ti­ma, na­tru­nje­na sr­maj­li iskra­ma i na­čič­ka­na z dra­gi­jem ka­me­no­vi­ma! Iz­nu­tra joj udre­na po­sta­va od ne­ka­kve svi­le ži­lav­ki­nje ko­ju ne mo­re vo­da mo­či­ti, va­tra že­ći ni miš­ji zub sje­ći! Car ga je s tom aljin­kom pri­gr­nuo tek kad mu je da­la mot re­če­na ev­ki­nja. Šće­pan se ni­je ču­di­jo toj žen­skoj škla­pi­ku­ri što je po­le­će­la za Vla­di­kom ona­kvo­ga oka i po­gle­da, ono­ga zo­ra i vi­si­ne, no se ču­di ca­ru če­sti­to­me ko­ji je slu­ša! Pu­le po­koj­ni Go­lu­bov is­pra­vlja­še Šće­pa­na, jer je Pu­le znao ono što Šće­pan ne zna. Pu­lu je bi­la maj­ka od Vu­ko­ti­ća š Če­va, se­stra od stri­ca kra­lji­ce Mi­le­ne pa je uči­jo ško­lu na Ce­ti­nje. Na­kvu ško­lu ko­ju je kra­lji­ca osno­va­la za đe­cu svo­ji­je ro­đa­ka i ku­mo­va i za đe­cu što se pre­zi­va­ju Pe­tro­vi­ći. Ta­ko se Pu­le na­slu­šao, od gla­va­ra i od uči­te­lja, pri­ča o ze­mlji Ru­si­ji ko­je Šće­pan i Pe­tar Ni­ko­lin ni­je­su ni pri­mi­ri­sa­li. Njih dvo­ji­ca je­su se u naj­pa­met­ni­je Ba­nja­ne bro­ji­li, ali ni­je­su se tra­ga­li da­lje od Bi­le­će i Ni­ši­ća; da­bog­da da su ne­kad do­šli u Ko­na­vle. Mo­žeš pro­mi­sli­ti šta bi Pe­tar i Šće­pan zna­li da is­pri­ča­ju i opri­ča­ju da su pu­sni­ci vi­đe­li i oku­si­li bi­je­lo­ga svi­je­ta! Pu­le se ša­lja­še, pa ve­li da se ni­ma­lo ne ču­di što je eveć da­ma z dvo­ra car­sko­ga bi­la po­ne­še­na za Vla­di­kom Ra­dom. Je­bi vu­ka u pla­ni­nu – evo ga za to­bom u se­lo, zbo­ra­še Pu­le! Kle­la se re­če­na ev­ki­nja da je pr­vi put vi­đe­la šta je zor­li mu­ški pi­jez kad je Vla­di­ka Ra­de na nju ru­ku mat­nuo! Ra­de ti je nju mu­ški sku­ko­tre­si­jo pa je ri­je­ši­la da se u car­ski šnjaj­de­raj sa­ši­je ode­žda ko­ja vi­še pi­za no ijed­na dru­ga ode­žda ko­ja se do ta­da kro­ji­la! Osje­ti­la ona da pi­za Ra­de, pa ne­ka osje­ti i Ra­de da pi­za ode­žda ko­ju mu je ona na­ru­či­la. Pu­le se ta­ko ša­li i pri­ča, a Šće­pan jo­pet za­in­ta­či­jo pa zbo­ri što će ca­ru da slu­ša kur­vu, okle kur­vi moć da na­fun­da­va ca­ra na ono što je njoj­zi dra­go! Pu­le na to ima­še od­go­vor za­pet kao ot­po­nac! Ca­re­vi se, ve­li, ne že­ne okle im se mi­sne i kad in se nap­ne, ni­ti kad se za­lju­be, no se dru­gi pi­ta­ju ka­ko će se oni že­ni­ti. Po­li­ti­ča­ri ne pi­ta­ju da li se žen­ska ko­ju tre­ba ca­ru do­ve­sti kr­sti ili kla­nja, je li co­ta­va i era­va, no ko­li­ko će od te že­nid­be car­stvo ima­ti ko­ri­sti. Ni­jed­no­ga na­še­ga ca­ra ni kra­lja ni­je ro­di­la maj­ka na­še kr­vi i je­zi­ka, no sve su bi­le stran­ki­nje ko­je su po­kr­šće­ne kad su uda­te. Ta­ko isto ru­ski ca­re­vi že­ni­li su se Šva­bi­ca­ma i Ma­dža­ri­ca­ma, tu­kom i s man­džu­kom žen­skom! Po­li­ti­ča­ri do­ve­du ca­ru ka­kvo­ga akre­pa, vljen­ča­ju ca­ra š njo­me, pro­gla­se car­stvu ca­ri­cu, ali isto­ga da­na na­ba­ve ev­ki­nje i ća­pi­ku­re, sve ljep­šu od ljep­še sve pi­to­mi­ju od pi­to­mi­je, sve mla­đu od mla­đe! Na­ba­ve ih i na­mlje­ste u po­seb­ne oda­je da pod car­ski­jem kro­vom na­sta­va­ju. Tu se ne pi­ta ko­li­ko ko­šta svi­la i ka­di­fa da se one obu­ku, mi­ri­so­vi da se na­mi­ri­šu, sve što za­že­le te žen­ske to je nji­jo­vo! One ni­šta dru­go ni­je­su ra­di­le no se gla­di­le i pro­go­ni­le se po dvo­ru da bi se ca­ru svi­đe­le. Do ca­ra je bi­lo ko­ju će ti­je­šti­ti da­nju a ko­ju po­no­ći, ako je bi­jo ka­dar ži­vo­tom mo­gao je pre­la­zi­ti s jed­ne na dru­gu kao što di­je­te pre­la­zi z gra­ne na gra­nu kad kra­de tre­šnje! Ca­ri­ca uime te ca­re­ve je­ba­či­ne ni­je smlje­la zu­ba obi­je­li­ti, ona ima kru­nu pa ne­ka se š njo­me za­ba­vlja; njoj se svi kla­nja­ju i ru­ku joj lju­be, eto joj car­ske ča­sti pa ne­ka uži­va! I ne sa­mo što ca­ri­ca ne smi­je ca­ra ba­de­ri­ti što oda­pi­nje oruž­je na lje­po­ti­ce, no se ista ca­ri­ca s ti­jem lje­po­ti­ca­ma dru­ži­la i za­ba­vlja­la kad ni­je bi­la s ne­čin dru­gim za­ba­vlje­na. Eto, zbo­ra­še Pu­le, ta­kvi su ti car­ski i kra­ljev­ski uzu­si i obi­ča­ji! Ca­ri­ci ne sme­ta što joj car pri­ti­ska dru­ge žen­ske, a pro­sta že­na oće da sko­či u vo­du ili da na­mak­ne štrik na gr­lo kad joj se do­ka­že da joj je do­ma­ćin imao lju­bav­no­ga po­sla z dru­gom žen­skom. Ta­ko je to na­kva đa­vo­lja si­la na­mlje­šti­la da bu­de!

Car­ske ev­ki­nje ko­je spo­mi­nje Pu­le ni­je­su mr­si­le no­ge sa­mo s ca­rem če­sti­ti­jem, no su po dvo­ru va­ta­le ri­je­či te ih ca­ru do­ka­ži­va­le! Kad ca­ru u go­sti do­la­ze car­ski po­kli­sa­ri i dru­ga svi­ta iz svi­je­ta, dvor­ske kur­ve su pre­ža­le da se š nji­ma po­va­ta­ju, a on­da, bog­me, na me­ko­me du­še­ku ka­žeš ono što si mi­sli­jo da ne­ćeš ni cr­noj ze­mlji ka­za­ti! Ta­ko ti je Vla­di­ka Ra­de do­bi­jo ode­ždu od se­dam oka! Naj­ljep­ša od svi­je dvor­ski­je ev­ki­nja z dvo­ra ca­ra ru­sij­sko­ga bi­la je od­re­đe­na da do­zna šta mi­sli Vla­di­ka Ra­de. Al je Ra­de bi­jo mu­dar i pa­me­tan, pr­vo je oko nje mu­ški ob­ra­di­jo pa je po­tom š njo­me raz­go­va­rao! A kad je ev­ki­nja osje­ti­la mu­ški pi­jez što ni­je pri­je, za­bo­ra­vi­la je da ga is­ku­ša­va te je nje­mu is­pri­ča­la sve što je zna­la. Is­pri­ča­la i po­tr­ča­la ca­ru če­sti­to­me da ka­že ka­kvu ode­ždu za cr­no­gor­sko­ga vla­di­ku tre­ba sa­ši­ti i na­dži­dža­ti u car­sko­me šnjaj­de­ra­ju! Vla­di­ka Ra­de lje­po­ti­ci iz­mlje­ri­jo skra­tu, a ona nje­mu du­ži­nu i ši­ri­nu da ka­že šnjaj­de­ri­ma mlje­ru za ši­ve­nje ode­žde! Vla­di­ka joj ga mu­ški sa­ši­jo, a ona na­u­či­la šnjaj­de­re ka­ko da ode­ždu sa­ši­ju! Kad ga je vi­đe­la či­ple go­lo­ga, pro­mi­sli­la je da je Ra­de naj­skro­je­ni­ji dr­ža­vlja­nin s ko­ji­jem je li­je­ga­la, pa je nad­gle­da­la maj­sto­re dok su mu ši­li ode­ždu od se­dam oka! Osje­ti­la pu­sni­ca mu­ški po­nat što ni­je pri­je, pa je ter­zi­ja­ma i ve­zi­lja­ma na­re­di­la da ne šte­de bla­ga ca­re­vo­ga, no ne­ka ode­žda pi­za spra­ma go­spo­da­ra ko­ji će je no­si­ti i š njo­me se po­no­si­ti!

Car ovoj lje­po­ti­ci ni­je mo­gao ni­šta od­re­ći i pre­pra­vi­ti, bi­la mu je, iz­gle­da, mi­li­ja no svi­je se­dam­de­set i se­dam lje­po­ti­ca ko­je su na dvor do­ve­de­ne da ga za­ba­vlja­ju. Mi­li­ja ona sa­ma no njih se­dam­de­set i se­dam i ca­ri­ca se­dam­de­set i osma! Ni­je se ču­di­ti ca­ru, zbo­ra­še po­koj­ni Pu­le. Gle­dao je Pu­le sli­ku ru­sko­ga ca­ra u dvor na Ce­ti­nje. To bi­ja­še, ve­li, je­dan ba­vr­ljan žu­ti­je br­ko­va, de­žme­kas kao žban, oči mu ze­le­ne na vr gla­ve, ma ne­ma na što žen­sko oko po­gle­da­ti!

Ni­šta se ne tre­ba ču­di­ti što ka­lu­đer umi­je svu­ći man­ti­ju kad pre­da nj bljec­ne žen­sko oko kao zvi­je­zda Da­ni­ca! I ka­lu­đe­ru vre krv kroz ži­le, ni­je nje­go­vo ti­je­lo od ka­me­na stu­de­no­ga! Tre­ba bi­ti Sve­ti Pe­tar Ce­tinj­ski pa mo­ći us­preg­nu­ti û se sve što je gre­šno! Mo­gao je Sve­ti Pe­tar i za­to se po­sve­ti­jo, ali ni­je­su mo­gli dru­gi i ni­je­su se po­sve­ti­li! Vla­di­ka Ra­de bi­jo je slat­ko­pi­čas spra­ma svo­je sna­ge i pa­me­ti, pa bi se raz­le­ti­jo u ti­rin­te da ni­je po­pu­šti­jo šum­no­me kr­vo­to­ku. Isto ta­ko, po­lu­di­jo bi on od sil­ne pa­me­ti da ni­je na­pi­sao Gor­ski vi­je­nac. Za­te­glo na jed­nu stra­nu pa po­pu­šti­jo da ne pre­teg­ne, za­te­glo na dru­gu stra­nu pa i ta­mo po­pu­šti­jo! A sad ne­što da ti ka­žem o pro­sti­jem ka­lu­đe­ri­ma.

Ka­ko je ko­si­je­rev­ski ka­lu­đer iz­vi­dao ne­vlje­stu od ne­je­bi­ce

Kаluđеr Ape­ti­je iz Kоsiјеrеvа biјо se pro­čuo da smičе zаbunu š čеljаdi. Blаnе sе оd ne­šta iksаn ili nekо nеštо umi­sli štо nе mоrе bi­ti, ili ne­ko­ga da­ve nоćni snоvi, ili Bоg tе pitа štа sе svе mоrе do­go­di­ti grеšnоmе stvоru! Svе tе nеvоljе i drugе nаrоckе mu­ke smicао је Аpеtiје kао dа s rukоm mаknе. Biјо sе prоčuо štо је riјеk, u svu Cr­nu Gоru i Еrcеgоvinu kао kаluđer izljеčilаc. Оdsvаklе su mu dоvоdili bоlеsnu če­ljad u Kоsiјеrеvо i zdrаvu iz Kоsiјеrеvа vrtаli!

Bilа sе zgrаnulа mlаdа bulа u bеgа Isоvićа u Bi­le­ću. Оžеniјо bеg sinа, dоvео snајu kао đеmiјu, sin ni­je le­gao š njоmе ni tri putа priје nо је dоšао pоziv mоmku da idе nа cаrеvu vојsku. Оtišао mlаdоžеnjа ne­đe na razmljеrnu pоkrајinu i nе vrnuо sе zа tri mljеsеcа. Mla­da bulа pustа, sаmо nаčеtа а nеdоrаđеnа, zgrаni sе u tri manitа likа! Dа јe to bi­la na­ša žen­ska, ne bi joj, pod za­rok, po­zli­lo, ni­ti bi se spo­ra­di ne­je­bi­ce zgra­nu­la! Na­šao bi se ne­ko pra­zo­vit, ne boj se, da je uta­lu­mi. Na­še žen­ske gle­da­ju oko­lo i kre­ću se kroz na­rod, idu sa­me u rad i vr­ću se, sa­me od­bi­ja­ju aj­van, sa­me osta­ju u ku­ću kad ode fa­mi­lja za po­slom. Uglav­nom, ima sto i jed­na pri­li­ka da se na­sa­mo aba­te mla­de žen­ske a da to ni­ko ne pri­vi­di! A oja­đe­la bu­la bog­me jok, no je po­va­zdan za­tvo­re­na u ku­ću kao u kr­let­ku. Ako iza­đe me­đu na­rod, ni­šta joj se ne vi­di no dva oka ka­ko cki­le iz fe­re­dže. Ne mo­reš joj vi­đe­ti ni oči jer ona gle­da sa­mo pre­da se. Ne ide ti bu­la sa­ma u rod pa da joj jed­no­ga ju­tra svi osva­nu bum­ba­ti. Ne­ma je sa­me ni na plja­ci ni na do­li­ni ni za aj­va­nom ni ni­đe! Ot­ko je do­ve­du pa dok je iz­ne­su – njoj ni­je da­lji put no od ku­će do bak­če. Bu­le bi šće­le da se pri­ti­ska­ju bo­lje no na­še žen­ske, ali one oja­đe­li­ce ne­ma­ju pri­li­ke za to! Bu­la se iza de­mi­r­lu­ka na­mi­gu­je sa sun­cem i mlje­se­cem i že­sti se na mu­ško gli­je­to mi­mo dru­ge drûge. I tur­ska lje­po­ti­ca i pro­sta žen­ska za­mi­šlja­ju ka­ko se li­je­po po­va­ta­ti s Vla­hom đe ko­sov­ci su­de. Ta­ko je Bog od­re­di­jo da je na­ša po­ne­še­na za su­ne­tli­jom, a bu­la za na­ši­jem ku­re­ljom ko­ga ni­je do­va­ti­la odži­na bri­tva. Plje­sma ve­li:

Tur­ska bu­la vla­ške ga­će pra­la,

Mi­ri­sa­la đe su mu­da sta­la,

Od to­ga je za­bo­lje­la gla­va.

Le­že mla­da u me­ke du­še­ke,–

Sve tra­bu­ni sil­na ka­u­ri­na.

E ta­kva ti je bi­la i ona oja­đe­li­ca iz Bi­le­će, uda­ri­la joj krv u vrat­ne ži­le, uza­mi­sli­la da joj se s voj­ske ne­će vra­ti­ti đu­ve­gli­ja, pa pro­pi­to po­de­zvi­ja­la od strâ i lju­ba­vi! Gri­zla je gu­bi­ce, za­glan­ca­va­la di­mi­je, aran­za­di­la se, ne zna­la šta pri­ča, – ma lu­do če­lja­de, sa­vir lu­do! Do­ba­vljao sve­kar, beg Iso­vić, odže i tra­va­re, eći­me i va­le­ta­re, nu­di­jo bla­go ono­me ko bi je iz­li­je­či­jo, ali sve je bi­lo dža­ba, – lu­đa je omr­ca­la no osvi­ta­la! Naj­po­tlje ne­ko re­ci be­gu Iso­vi­ću da Ape­ti­je ko­si­jer­ski smi­če mu­ku š čеljаdi kао s rukоm dа mаknе, а bеg ti niје pitао da li vidаr klаnjа ili sе kr­sti, nо је svеzао snајu i pоvео je prаvо u Kоsiјеrеvski mаnаstir. Dоvео је u prvоmrаčје da bаš svаk nе vi­di đе је vоdi. Bеg је оstао prеd Mаnаstir kоsiјеrеvski dа drеždi, јеr vljеrа mu nе dоpuštа dа uljezе đе tаmljаn gоri. Kаluđеr Аpеtiје uvео bu­lu u pоdrume dоnjе, tаmо đе tаmljаn nе gоri i krs sе nе vi­di, i činiјо јој vidаrskе nаčinе svе dо prеd zоru! Kаd je zоrа оpučila, izvео је kаluđеr Аpеtiје bu­lu iz pоdrumа! Оn је biјо vаs znојаv i bliјеd kао krpа, а bulidžа zdrаvа i vеsеlа. Kоpоrnulа sе u živоt, liјеpо glеdа krоz fеrеdžu, smјеrnо оdi i hоdi, tihо prоgоvаrа, pоljubilа svеkrа u ru­ku n š lji­me оtišlа u Bilеću kао nајzdrаviја žеnskа! Bеg Isоvić je nа pооdu оbrеkао kаluđеru Аpеtiјu dа ćе u pr­vi pe­tak njеgоvе kiridžiје dоćеrаti u Mаnаstir tоvаr uljа mаslinоvа, tоvаr оrаkа i tоvаr mеdа ušеćеrеnоgа! Kаd nаstupe vlаški pоstоvi, nеkа kаluđеri sаviјајu pi­tu prеsukаču, nеkа sе slаdе i Bоgu mоlе! То оbrеkао pа pоtеgао iž će­se tе Аpеtiја bеgоvski dаrоvао! Dоbrо је zvеcnulо kаd је rukа ru­ci dоdаvаlа, аli Аpеtiје nikоmе niје rеkао kоlikо mu је iz turskе rukе u ćеsu zvеcnulо.

                 Igu­man Gri­go­ri­je i ti­ca pu­pa­vac

Оstаlа је pričа о drugоmе kоsiјеrеvskоmе kаluđеru, Grigоriјu, kоgа i ја zеričаk pаmtim, pаmtim gа kао krоz mаglu! Biјо sе nаkаv оnjе iz nаkvоgа sеlа kоsiјеrеvskоgа оžеniјо s udоvicоm оdnеklе iz Zviјеrinе. Оn biјо stаr udоvаc а оnа mlаdа i mеkоputnа, pun krеvеt оnе ljеpоtе! Žvrk­ni ti Grigоriјu оkо nа tu sаpаču i ubrzо sе оžеni đаvоli! Uvаtili su sе prvоm u kоsti kаd је udаriјо vrbоpuc i nајоrgао kаlаc, tе pоtljе niје bilо dаnа kаd sе niјеsu sаstајаli i tiјеštili! Ugоvоrili znаk dа sе dоzivlju, а znаk је biјо tri putа izgоvоrеnо „pu­pu“, dа sе tаkо оglаsi tri putа zаmаnicе kad jed­no po­zi­va na lju­bav­ni sаstаnаk оnо drugо. Dа sе оglаsi kao što se ogla­ša­va ticа pupаvаc оd Đurđеvа dо Vi­do­vad­ne. Čim joj оdе dоmаćin nеđе kаkvоm prеšоm, оna is­tr­či na sоmić оd kućе pа u tri putа pupućnе – pu­pu, pu­pu, pu­pu! Ka­lu­đer sе zаskаčе kао јеlеn оd gоdinu lаnа i do­đe јој na lju­bav­ni sаstаnаk. А kаd sе dru­gi kаluđеri ne­kud iz Ma­na­sti­ra rаzmаknu tе оstаnе sаm, Grigоriјe iz­le­ti iz ma­na­stir­ske аvliје i tri putа pro­pi­šti kao ša­re­ni pu­pa­vac! Оnа čuје i dоlеti mu u nаručје kao gor­ska ko­šu­ta na so­li­lo! I ta­ko je plje­vao pu­pa­vac ne­kad sve­ča­ni­jem a ne­kad pro­sti­jem da­ni­ma sve ot­ko je go­ra oze­le­nje­la pa do Vi­do­vo­ga da­na bi­je­lo­ga! On­da je ka­lu­đe­ru Gri­go­ri­ju is­pao na­kav put te ga ni­je bi­lo u Ko­si­je­re­vu vi­še no za tri mlje­se­ca da­na. On­da se vra­ti­jo i ni­je ča­sa ča­si­jo no is­tr­čao kad je bi­jo u Ma­na­sti­ru i tri pu­ta za­ci­lik­tao tan­ko gla­so­vi­to – pu­pu, pu­pu, pu­pu! Za­ci­lik­tao želj­no ro­di­la ga maj­ka, a ja­ra­ni­ca čuj znak od je­ba­či­ne pa i ona cik­ni kao gu­ja u pro­ci­je­pu, cik­ni u tri pu­ta glas od ti­ce pu­pav­ca! No đa­vo ni ore ni ko­pa no dru­go­me vrat lo­mi! Muž one ka­lu­đe­ro­ve ja­ra­ni­ce pot­kre­sa­vao na­kvo tr­no­vo gra­nje ne­da­le­ko od ku­će, pa kad čuj da pu­pu­će ti­ca pu­pa­vac, jed­na kod nje­go­ve ku­će a dru­ga kod Ma­na­sti­ra, on ti osta­vi onaj rad, uzmi ko­si­jer u ru­ke pa iza­đi na na­kav ober da slu­ša što ni­je pri­je u vi­je­ku čuo! Da ti­cu pu­pav­ca ko­ja se gla­sa sa­mo od Đur­đe­va do Vi­do­va dne slu­ša ka­ko plje­va o je­se­ni! Po­gle­daj on ne­sret­nik s ono­ga obe­ra – kad imaš šta vi­đe­ti! Pre­sta­li pu­pav­ci da plje­va­ju, pre­ba­če­na ka­lu­đer­ska man­ti­ja preo vr­zi­ne, a na za­rav­njak ša­li se nje­go­va do­ma­ći­ca s ka­lu­đe­rom Gri­go­ri­jem, ša­li se ka­ko mla­doj žen­skoj api­ci va­lja i tre­bu­je! Za­bar­li­je­či onaj ćev­šiš s obe­ra, tre­ni go­lo­guz ka­lu­đer da blje­ži a osta­ni mu man­ti­ja na vr­zi­nu! Ta­ko je oja­đe­li Gri­go­ri­je bi­jo za­bo­ra­vi­jo da pu­pav­ci ne plje­va­ju o Kr­sto­vu dne je­se­nje­mu, kad se ja­bu­ke be­ru, no o Đur­đe­vu da­nu kad voć­ke će­ta­ju i be­a­ra­ju! Za­bo­ra­vi­jo pa sa so­bom na­bi­jo špo­ku o ko­joj se pri­ča­lo u Ba­nja­ne i dvi­je Ru­di­ne!

                   Do­ži­vlja­ji po­pa Ja­go­ša s Jar­gi­ča

Dоstа sе pričа i о pоpu Јаgоšu ispоd Јаrgiča pla­ni­ne! Јаgоš sе sјekао s Тurcimа i nа Grаоvcu i na Vuč­je­mu Dоlu, biјо је i pоp i јunаk. Nа Vu­či­jim Do­lo­vi­ma Тurčin mu је izа šаkе ru­ku оsјеkао, аli pоp ni­je boj na­pu­šti­jo, nо је nаstаviјо dа оnаkо ču­ruk i kr­vav si­je­če ne­vljer­ni­ke. Mајао је s liјеvоm umljеstо z de­snom ru­kom!

Po­tlje Vuč­je­ga Do­la pa sve do Ska­dar­sko­ga ra­ta de­ve­sto i dva­ne­ste go­di­ne Cr­na Go­ra ni­je s Tur­ci­ma ra­to­va­la. To je bi­lo do­ba ve­li­ko­ga mi­ra, pa se ni­je umi­jo u mi­ru po­na­ša­ti ni Go­spo­dar ni nje­go­vi Cr­no­gor­ci. Kralj Ni­ko­la di­je­li­jo ima­nja i or­de­nje po svo­joj prav­di, še­tao po svi­je­tu, gra­di­jo đe­cu i plje­vao plje­sme! A Cr­no­gor­ci se gra­bi­li da se umi­le oni­jem što uče Go­spo­da­ra ka­ko tre­ba ze­mlju di­je­li­ti i or­de­nje da­va­ti! Ne mo­gli ni Go­spo­dar ni Cr­no­gor­ci da se svik­nu na mir, jer ga ni­kad pri­je, od Ko­so­va pa do Vuč­je­ga Do­la, u Cr­nu Go­ru ni­je bi­va­lo! Ta­da je sve po­če­lo da se pot­pe­ću­je, pa se i pop Ja­goš u taj va­kat pro­pa­sja­lu­či­jo! On, ko­ji je u jed­nu ru­ku no­si­jo ča­sni krs a u dru­gu ju­nač­ki mač dok je bi­lo kr­va­ve po­lja­ne, po­tu­ri­jo je u mi­ru i krs i mač, a no­vi ga po­po­vi pre­ta­ba­li! Pop Ja­goš ni­je uči­jo ško­lu za po­pa vi­še no je li je uči­jo onaj cuc­ki pop Mi­ćo u Gor­ski vi­je­nac, a po­tlje do­bi­ća na Vuč­je­mu Do­lu otvo­ri­jo je Go­spo­dar ško­lu na Ce­ti­nje u ko­ju se uči­lo i za po­pa i za uči­te­lja! Ta­ko, otu­d o­do­vu­d – ostao pop Ja­goš kao ogo­ri­jo dub u pla­ni­ni, ostao kao ždral iza ja­ta ko­je mu je na jug od­le­će­lo! I da­lje je slu­ži­jo, kr­šća­vao je i vljen­ča­vao kad je ko zvao, ali či­ni­jo je po­ne­što što je osta­vi­lo pri­ču iza se­be!

Dоđi јеdаn Sеrtić s Тuruntаšа prеd pоpа Ja­go­ša pa vеli:

– Pоpе Јаgоšu, rаdiјо sаm u Аmеrici u rud­nik zlat­ni rаvnо trinеs gоdinа, mlоgо rаdiјо i dоstа zаrаdiјо! Niјеsаm, pо mоmе јаdu, umiјо da pišеm, pа sе nikаd za ti­je zliје trinеs gоdinа niјеsаm ja­vi­jo ro­di­te­lji­ma da zna­ju јеsаm li živ ili niјеsаm! Pоručivао sam pо dru­gi­jem kојi su sе vrtаli dа sаm živ, аli im pi­sao ni­je­sam. Ovo sе ја, pоpе Јаgоšu, prеd tоbоm ispоviјеdаm i mоram ti svе prаvо rеći kао dа sаm krеnuо dа mrem. I ne samо štо sе rоditеljimа i јаdаtеljimа niјеsаm javljао, no im za trinеs gоdinа nikаd niјеsаm sprеmiјо ni je­dan ci­gli do­lar! Imао sаm žеlju dа im sprеmim, ali Bog je u me bi­jo usаdiјо nаkvо lаkоmstvо pа mi је bilо žао da škr­bim оnо štо zаrаdim! Misliјо sаm dа ću im spre­mi­ti kad višе zаrаdim, аli svе štо sam vi­še sti­cao sve mi je žаliје bivаlо dа оdvојim pаre za ro­di­te­lje! Ta­ko ma­lo–po­ma­lo pro­vu­če sе trinеs gоdinа! On­da sam uzeo ti­ket i zаkrcао sе nа vаpоr. Smisliјо sаm dа pri­dr­žim ro­di­te­lje dа im ništа nе fаli dоklе su ži­vi, biјо sаm nаmljeriјо dа dоkupim nеštо sјеnоkоsа i li­sto­be­ra i da se оžеnim. Аli kаd sаm skоricе dоšао iz Ame­ri­ke, na­šao sаm ku­ću zаtvоrеnu i оstudеnjеlu! Ro­di­te­lji su mi sa­mr­li, mајkа lаnjskе а оtаc prеkооnоmlаnjske go­di­ne, ni­je dugо bоlоvаlо јеdnо ni drugо, оbојe su lаkо umr­li. Теškо mi је nа srcе, pоpе Јаgоšu, što niјеsаm nаšao niјеdnоgа živа rоditеljа, tugа mi је nаkvа do­šla u podgrlаc i nе mоrе dа sе mаknе. Kао dа si mi sve­zao mr­tvi čvоr оd tugе i žаlоsti u pr­si, bih dа ga rаzdriјešim a nе umiјеm! Dај pоmаži, pоpе Јаgоšu, spаšаvај ako znaš štа је nеvоljа! Ја imаm tri nаumа, а ti prеsudi ko­ji je nајbоlji. Оću dа sе оdužim rоditеljima na je­dan od ova tri nаčinа, а ti mi izаbеri јеdаn da ga pri­va­tim. Akо kаžеš i svа tri dа privаtim – pоslušаću tе! Ne ža­lim dа pоtrоšim svе štо sаm zаrаdiјо zа tri­nes go­di­na sa­mo dа rаzdriјеšim оvај uzо štо mi је ste­gao pod­gr­lac! Evo štа sаm nаumiјо, čuј, sаslušај pа prеsudi šta je naj­bo­lje оd оvо trоје. Оću li, pоpе, vi­ši sеvap uči­nje­ti ako pоdignеm nа grоbljе spоmеnik оcu i mајci оd biјеlоga spuškоgа mеrmеrа i š njiјоviјеm slikаmа u pоrculаnu kоје sе izrаđuјu u Dubrоvniku? Је li vi­ši sеvаp spоmenik kојi bi nаčiniјо nајglаsitiјi kаmеni mајstоr u svu Cr­nu Gоru i Еrcеgоvinu – Lukа Mrkаić, ili dа dаruјеm Оstrоškоmе mаnаstiru u zlаtо dа mоgu ku­pi­ti vоska i tаmljаnа i uljа zа kаndilа dа im nе fаli zа tri pu­ta po trinеs gоdinа? Ili ću, mоždа, bоljе mljеstо uvаtiti kоd Bоgа аkо pоdignеm vоdu zаdužbinu nа srеd Stоlja širоkоgа đе sе ukrštајu tri putа? Pоdigао bih čаtrnju pоd vоlаt s nаpisоm dа је vоdа pоdignutа zа du­šu mојiје rоditеljа. Nеkа piје put­nik i nаmljеrnik, prоsјаk i kiriđiја, kо bljеži i kо gоni, kо је umоrаn nеkа sе kоd gustiјеrnе оdmаrа, kо је žеdаn nеkа piје i nеk sе umiје! Svе tо zа du­šu mојiје pоkојniје rоditеljа! Rеci, pоpе Jagоšu, zа kоје dоbrоčinstvо dа privаtim, аkо kаžеš zа sva tri, svаkо ću is­pu­ni­ti!

Sеrtić pоpu Јаgоšu tаkо, а pоp pеt ni šеs nо njеmu оvаkо:

– Mој Sеrtiću, svа tri sеvаpа su vеlikа pојеdinаčnо а svi skupа niјеsu prеd Bоgа sku­plji оd svаkоgа pојеdinаčnоgа! Bоg nе mljеri kао trgоvаc, njеmu је glаvnо da se uči­ni nеštо sеvаpnо i pоštеnо, аli оn nеmа ni kаntar ni аršin dа mljеri sеvаp i pоštеnjе! Isti је se­vap kad sе žеdnој du­ši dа kаp vоdе kао dа sе nа iljаdu dušа dâ pо čаšа ili burilо tе istе vоdе. Niје prеd Bоgа pоšteniјi оnај kојi niје stiјо ukrаs vоlа оd оnоgа kо niје stiјо ukrаs šiljеžе! Kаžеm ti, Bоg nеmа mеtrа ni bоlаndžе! Оn stimаvа štо је sprеšnо dа sе uči­ni i štо mоre dа čеkа. Stоgа ću tе ја nаučiti, Sеrtiću mој sоkоlе si­vi, dа uči­niš јеdаn sеvаp kојi је dаvnо trеbаlо učinjеti, sevаp kојi višе nе mоrе dа čеkа. Uči­ni gа pа ćеš bоlje mljеstо kоd Bоgа zаmiritаti nо dа is­pu­niš svа tri nаumа kоја si mi јеzikоvао! Еvо tоgа vrućеgа sеvаpа. Imа u Škuljеvаc u Šunjа Ivоvа šćеr, prinčаlа је čеtеrеs gоdinа, liјеvа јој nоgа krаćа zа mu­šku pоdlаnicu, vrljа је na dеsnо оkо, tеpа kаd zbоri, а nаgluvа је kаd је zоvnеš! Nеznаvеnа је u rаzvićе i nе bi sе umljеlа brаniti kаd bi kо pоntао nа nju dа је pritisnе. Nе mоrе sе dоkаzаti dа su sе nа nju muškе gаćе driјеšаlе, nе znа klеtа štа је muškа glаvа. Nе znа prеnеsrеtnicа nа čеm žitо rаstе, nа čеm žitо nа čеmu li travа! Uva­ti je, Ser­ti­ću, đe ko­sov­ci sudе, dig­ni јој tаbаnе u nеbеsа i ob­ra­di mu­ški oko nje, uči­ni taj se­vap pа ćеš kоd Bоgа ši­ro­ko mlje­sto uva­ti­ti! Nе zаbоrаvi dа је tај sеvаp trеbаlо uči­nje­ti na­se dva­de­set i ku­sur go­di­na, a ni­ko ga bi­re­ko, ni­je uči­ni­jo! Uči­ni ga ti i eto ti do­sta po­šte­nja i se­va­pa za­do­vi­jek!

Pоp је Јаgоš јоš stiјо dа vetmа i aran­za­di po nje­gov­ski, no ga Ser­tić vi­še ni­je slu­šao. Ne sti­jo da slu­ša, no ona­ko ije­dak du­lu­ni te pra­vo na Ce­ti­nje kod vla­di­ke. Ko je bi­jo ta­da vla­di­ka ce­tinj­ski ne umi­jem ti ka­za­ti, uglav­nom Ser­tić je na­šao vla­di­ku pa nje­mu ta­ka i ta­ka stvar. Da­vi­jaj on grd­no po­pa Ja­go­ša kod vla­di­ke i, pri­ča­ju, da bi vla­di­ka obri­jao isto­ga po­pa da je to smi­jo uči­nje­ti od Go­spo­da­ra. A ni­je smi­jo se­dep to­ga što je pop Ja­goš bi­jo ju­nak z Gra­ov­ca i Vuč­je­ga Do­la. Sto­ga je vla­di­ka sa­mo za­pri­je­ti­jo po­pu Ja­go­šu da će ga ras­po­pi­ti ako se do­ka­že da se jo­pet ćo­sa š lju­di­ma ko­ji se ri­šćan­ski ka­ju i pra­vo Bo­gu mo­le. Ni­je Ser­tić po­di­zao na gro­blju spo­me­nik ro­di­te­lji­ma, ni­ti je zi­dao na Sto­lje za­du­žbi­nu! Pri­čao je da je pri­lo­ži­jo cr­kvi u zla­tu vi­še no što bi ko­štao i spo­me­nik od spu­ško­ga ka­me­na i šće­me­re­na gu­sti­jer­na pod vo­lat, ali ni­je sti­jo da ka­že je li bla­go osta­vi­jo u Ce­tinj­ski ma­na­stir ili ga od­ni­jo u Ostrog.

Učiniјо је pоp Јаgоš i оvо, аli ga za to nikо nijе dаviјао ni kоd vlаdikе ni kоd Go­spo­da­ra na Ce­ti­nje.

Rеkоh li ti dа је pоp Јаgоš biјо ču­ruk u de­snu ru­ku, nа Vučјеmu Dоlu оtfikаriјо mu Tur­čin s аndžаrоm dеsnu ru­ku izа šаkе. Јеdnоgа dаnа vrtао se pоp s nаkvоgа svоgа pоslа, s krštеnjа, vljеnčаnjа ili s nеštа drugо. Bijо pоtеgао iz bоcе, štо је оn činiјо i kаd је kr­šte­nje i sаrаnа, biјо dоstа pоpiјо pа mu pritužilо dа mоkri. Užimао sе i trpiјо, аli niје mоgао dа оdriјеši čаkšire. Tо niјеsu bilе pаntаlоnе s kајišеm kао dаnаs, nо dimiје оd mоdrаčе s turinоm kоје sе оkо pаsа ve­žu s plеtеnоm uzicоm! Pоpа Јаgоšа, pо nеsrеći, bi­jo od ne­šta zаbоliјо kаžiprs nа zdrаvu ru­ku tе mu је biјо zаmоtаn i uvеzаn s pre­đom. Ta­ko se sve na­mlje­šti­lo da ne mo­re ni­ka­ko odri­je­ši­ti di­mi­je da mo­kri. Sve ija­ko bi ne­ka­ko odri­je­šio gat­nji­k–u­zi­cu, ne bi je ni­ka­ko mo­gao sve­za­ti pa bi ga spu­ti­le di­mi­je da ne mo­re kro­či­ti. A, bog­me, ni­je se go­lo­guz pop ku­ći mo­gao vr­nu­ti! Mu­ka bi­la na po­pa Ja­go­ša ve­li­ka, ali uto­li­ko mu po­mo­zi Bog! Na­lje­zi že­na to­ga i to­ga čo­e­ka, pa na­zo­vi po­pu Bo­ga i kre­ni mu ru­ci. Pu­šti pop da mu po­lju­bi ru­ku, pa joj on­da za­po­vi­di da mu odri­je­ši uč­kur na čak­ši­re. Ona se žen­ska pre­kr­sti od strâ bož­je­ga, i poč­ni da dri­je­ši gat­njik. Ali ni­je ni po­la odri­je­ši­la kad ti se po­pu Ja­go­šu us­pra­vi onaj klin kao da mu je dva­des go­di­na. Že­na dr­ži čak­ši­re da ne pa­nu, pop bi sti­jo da mo­kri ali ne mo­re da mu omek­ša vr­snik. Sti­ska ona že­na uč­kur, pop sti­ska po­lju­ma­ču, – ne zna šta da či­ni jed­no ni dru­go! No kad oće bak­suz na te dža­ba ćeš od nje­ga blje­ža­ti, ako ga ne sret­neš on će te­be sti­ći! Nik­ni kao iz ze­mlje do­ma­ćin one že­ne i vi­di ka­stig! Pre­pa­ni se pop Ja­goš te mu se je­da­nak okle­pi ona pri­dru­ga. Že­na se lec­ni i pu­šti iz ru­ke po­po­ve di­mi­je, a pop s onom jed­nom ru­kom do­ko­paj čak­ši­re da ga ne spu­te oko člja­na­ka. Onaj čo­ek uči­ni se kao da ni­je ni­šta vi­di­jo, že­na pot­ko­vi­lji­la gla­vu i oti­šla kud je i bi­la kre­nu­la, a pop Ja­goš dr­že­ći se s ru­kom za di­mi­je pro­du­ži ku­ći. Bi­jo je si­ro­ma za­bo­ra­vi­jo da pi­ša.

No da vi­diš ka­ko će mu se osve­ti­ti onaj čo­ek što se uči­ni­jo da ne vi­di ka­ko se pop Ja­goš pod­mla­di­jo dok mu je mla­da žen­ska dri­je­ši­la ga­će.

Bi­jo pa­nuo ve­li­ki sni­jeg o Sa­vi­nud­ne. Ma ne sni­jeg no ga­zap stoj­ser, što­no se ka­že! Ne­raz­gr­nu­ti pu­ti, bi­jo sa­mo ne­ko pro­ga­zi­jo jed­no­sto­pi­cu oni­jem pu­tem ko­ji­jem se pop Ja­goš vr­tao kad je dr­žao di­mi­je u ru­ku. Osva­nuo Sa­vin dan i pop kre­nuo onom jed­no­sto­pi­com u na­kvo­ga sla­vi­šta­ka da pre­re­že slav­ski ko­lač. Uga­đao pop no­ge u one ne­či­je sto­pe, sni­jeg mu do ra­ča­va, ma te­ško bi bi­lo i že­nje­ni­ku da ta­kvom pr­ti­nom ide a nek­mo­li po­pu si­je­de bra­de! Ugle­daj po­pa Ja­go­ša onaj do­ma­ćin či­ja je že­na dri­je­ši­la po­pov gat­njik. Ku­ća mu je bi­la ne da­lje od pu­ta no što mo­reš do­zva­ti na put! Ugle­daj po­pa ka­ko gmi­že kroz sni­jeg pa za­ko­e­vi­te­zaj što ga gr­lo da­va:

– Aaaj po­pe Ja­go­šu, br­žaj da vi­diš ka­stig ka­kav ni­je­si pri­je vi­đao! Po­te­ci po­pe ku­mim te š lje­bom i so­li, da uči­niš dže­vap ovo­me zve­ku i ka­sti­že­ni­ju ko­ji je pu­ko na mo­je ima­nje! Sa­mo tvo­ja mu­dra gla­va mo­re se do­mi­sli­ti šta je ovo i mo­re li ovo bi­ti, ili je na­kvo sa­ma­šte­ni­je ne­vi­dov­no! Aj­de po­pe da vi­diš pri­je no se oku­pi se­lo da me na­u­čiš šta da či­nim od bak­si­re­ta ko­ji me na ima­nje stre­vi­jo! Aj­de po­pe Ja­go­šu, aj­de živ­ni du­ša ti se da­bog­da po­sve­ti­la na onaj svi­jet, kao što će ako­bog­da!

Oja­đe­li pop ob­lje­si­jo o ra­me­nu tor­bu s knji­gom i s epi­tra­hi­ljom, a po­ma­gao se šta­pom iz li­je­ve ru­ke. Kad je sa­slu­šao ono vi­te­za­nje, za­vr­tljaj štap a osta­vi tor­bu da se cr­ni spo­red pr­ti­ne, pa seg­ni kroz onaj sni­jeg ci­je­lac! Bi­jo pu­snik ra­do­znao, sve je sti­jo da ču­je i da vi­di, re­koh ti ja: bi­jo je pop Ja­goš i ju­nak i pop, i ša­ljiv­dži­ja i đa­vo­lov! Pop je osta­vi­jo naj­ma­nje po ure dok je do­ga­zi­jo na ono mlje­sto đe ga če­ka čo­ek da mu po­ka­že ka­stig ko­ji se do ta­da ni­je vi­di­jo. Kad je do­gam­bao, po­pu je sa sva­ke dla­ke u bra­du vi­si­la kap zno­ja. Za­di­jao se, ne mo­re da pro­go­vo­ri, spao mu je­dan opa­nak pa ga uzeo u zdra­vu ru­ku! Kad se pop pri­ma­kao ka­ko mu se mo­gu vi­đe­ti oči, onaj do­ma­ćin vrc­ni i po­blje­zi ku­ći! Pop do­kro­či na ono mlje­sto okle je zvan, kad imaš šta vi­đe­ti! Ne­ma ni­šta, ma upi­pa­laj ni­šta osvem što su oti­snu­te u sni­jeg dvi­je sto­pe ono­ga čo­e­ka ko­ji je vi­te­zao po­pa da ne ža­li sna­ge no da br­ža na ka­stig! Pop sta­ni u one iste sto­pe, sta­ni dok mu se po­vr­ne di­sa­nje, ali ni­ti je zvao ono­ga čo­e­ka da se š nji­me sva­đa ni­ti ga je kleo. Zbo­ri­jo je po­tlje pop Ja­goš da mu je ta­da bi­la te­ža jed­na švra­ka no sni­jeg ci­je­lac! Po­tre­vi­la se bi­la tri dr­ve­ta, s tri stra­ne ono­ga mlje­sta đe je sta­jao pop. Dok je sta­jao, jed­na švra­ka je pro­li­je­ta­la z dr­ve­ta na dr­vo, a sve po­pu iz­nad gla­ve! Le­ti i kre­šti ne pa­ti­še, pop na nju za­ma­nju­je s onom ru­kom brez ša­ke, a ona još vi­še uda­ri u kre­šta­nje kao da ga na­či­sto za­je­ba­va! Po­tlje je zbo­ri­jo da ga onaj čo­vjek ni­je pre­va­ri­jo, no je isti­nu ka­zao da će pop vi­đe­ti ka­stig ko­ji ni­je vi­di­jo pri­je a ne­će ni po­sli­je! Ko je ikad pri­je vi­di­jo ču­ru­ka po­pa z bi­je­lom bra­dom ka­ko se cr­ni na sni­jeg kao opa­lje­na sto­ži­na, mo­kar kao čep od bu­ri­la, s opan­či­nom u li­je­vu ru­ku, a ne zna što je do­šao na to mlje­sto. Ne zna što je do­gam­bao kroz sni­je­žnu usov, a gle­da ka­ko mu se špr­da švra­ka gov­na­ra! Mi­slim da ni po­tlje ni­ko ni­je vi­di­jo ni ta­kvo­ga po­pa na ta­kvo­me mlje­stu, ni­ti švra­ku ko­ja umi­je da se ru­ga ta­kvo­me po­pu pa­pa­zu!

E jes va­la ču­do bož­je! Ne pam­te se pri­če o po­pu Ja­go­šu ni ka­ko se sje­kao s Tur­ci­ma na Gra­ov­cu i Vuč­je­mu Do­lu, ni ka­ko je umi­jo mu­dro na­sje­to­va­ti i is­ko­ri­ti, ni ni­jed­na nje­go­va vr­li­na a imao ih je mlo­go. Pam­te se nje­go­ve bre­spo­sli­ce i aran­za­de i ni­šta dru­go! Isto se ta­ko pam­ti po­je­blji­vi ka­lu­đer Gri­go­ri­je iz Ko­si­je­re­va, a ne pam­te se oni ka­lu­đe­ri ko­ji su odr­ža­li Ma­na­stir ko­si­je­rev­ski pod Tur­ci­ma i pod Austri­jom! Sa­mo po­ne­ko, kao što bi­ja­hu po­koj­ni Pe­tar Ni­ko­lin i Šće­pan Sa­rić, zna­li su da opri­ča­ju ka­lu­đe­re i po­po­ve ko­ji su nam sa­ču­va­li vlje­ru i ma­na­sti­re. Pri­ča­li su o ka­lu­đe­ru iz Ko­si­je­re­va Te­o­do­si­ju Mi­ško­vi­ću ko­ga je po­ča­sti­jo s otro­va­nom ja­bu­kom Ali–pa­ša Sto­če­vić i o po­pu Kr­stu Ko­pri­vi­ci ko­ji je banj­sko ple­me umi­jo sje­to­va­ti, a ko­ga su Tur­ci za­vi­li­ča­no­ga od­ve­li u mo­star­sku tav­ni­cu! Pri­ča­li su po­ne­što, ali do­sta je po­po­va i ka­lu­đe­ra osta­lo neo­pri­ča­no a za­slu­ži­va­li su da se o nji­ma pri­ča. Ta­kav je bio pop Vu­ko Vu­ka­lo­vić sa Zu­ba­ca što je na trk mo­gao sti­ći dvi­zi­cu ov­ču, a ko­ji je sje­tom i pa­me­ti bi­jo de­sna ru­ka svo­ga bra­ta voj­vo­de Lu­ke kad je isti voj­vo­da di­zao bu­nu u Er­ce­go­vi­nu. Igu­man Lu­ki­jan Ze­če­vić znao je od­u­da­ri­ti i Ga­vri­lu Do­ži­ću kad ga ne­pra­vo ka­ra i ko­ji je z ba­krom pre­kri­jo Piv­ski ma­na­stir. O ta­kvi­jem po­po­vi­ma i ka­lu­đe­ri­ma sa­mo glav­ni lju­di umi­ju po­ne­što da pri­ča­ju, a o ka­kvoj ka­lu­đer­skoj je­ba­či­ni i po­pov­skom la­kom­stvu zna svak da pri­ča i pre­pri­ča­va! Ta­ko je to na­mlje­šte­no, ta­ko bi­va i bi­va­će iz­gle­da do­vi­je­ka!

Vi­đe li da se od­ma­ko­smo po­ja­du od glav­no­ga prav­ca pri­če, od­ma­ko­smo se ali će­mo se vr­nu­ti u bra­zdu! Sti­jo sam ti re­ći ka­ko su se cr­no­gor­ske vla­di­ke zor­li vr­ta­li iz Ru­si­je i ka­ko je bi­lo pa­ša­ma i ve­zi­ri­ma te­ško iz­la­zi­ti na kraj s cr­no­gor­ski­jem go­spo­da­ri­ma ko­ji su pod­lo­žni­ci ca­ra ru­sij­sko­ga. To sam sti­jo re­ći i u to­me ću prav­cu na­sta­vi­ti, a za ovo što se za­ba­čih ni­je­sam ja kriv no po­po­vi i ka­lu­đe­ri ko­ji se ne dr­že u sve­mu Sve­to­ga pi­sma. Oni ko­ji se dr­že ne bi me za­ba­či­li ovo­li­ko.

Ni­je se la­ko bi­lo po­ni­je­ti Ali–pa­ši ni sa Sve­ti­jem Pe­trom, od ko­ga su se Tur­ci u bo­je­ve bla­nji­va­li, ni s Vla­di­kom Ra­dom ko­ji se s ode­ždom od se­dam oka vr­nuo iz Ru­si­je. Ni­je er­ce­go­vač­ki ve­zir mo­gao smi­ri­ti Usko­ke za­to što ih je Sve­ti Pe­tar okre­nuo s kr­stom na­o­po­slom da se Tur­ci­ma ne da­ju po­ko­ri­ti! A Gra­o­vo na kra­ji­ni iz­mi­ca­lo je Ali–pa­ši iz ru­ka kao ma­san rep za­to što je Vla­di­ka Ra­de za­peo kem­pu na Gra­o­vo u ko­ju će Tur­ci naj­po­tlje ule­će­ti kao glad­ni mi­ši u mi­šo­lov­ku!

             MO­RAČ­KA LJE­VI­ŠTA I USKO­CI

Ima jed­no ve­li­ko ždu­lo u Gor­nju Mo­ra­ču što se na­zi­vlje Lje­vi­šta. Oko­lo se sple­li vi­so­vi, vro­ve im lje­ti i zi­mi svol­ta­li šnje­go­vi, usi­ri­jo se ka­men sa sva­ke ban­de! Do­lje na dlan one udo­li­ce ima ora­ni­ce i sje­no­ko­sa, ra­ste šlji­va, mo­re da ro­di sva­ki frut a naj­vi­še ku­pus i kr­to­la. Mo­reš uljeć u Lje­vi­šta su dvi­je stra­ne đe su pr­sli ka­me­ni pro­ri­je­zi, ali ne ši­re no da se raz­mi­nu dva ko­nja­ni­ka. Ima i tre­ća šu­plji­ca, ali ona ni­je za ulaz ko­nja ni čo­e­ka no za iz­laz ri­je­ke Mo­ra­če. S Lje­vi­šta iz­vi­re ta vo­da va­lo­vi­ta, ali kao da se po­pla­ši­la od oni­je ko­ji ta­mo ži­ve, pa za­plje­ni­la od strâ i šik­nu­la si­lo­vi­to da ute­če kroz onu ka­me­nu pro­ri­jez!

Kad je pa­lo srp­sko car­stvo na Ko­so­vo, po­če­li su da u lje­vi­ški ka­me­ni ko­tao do­se­lja­va­ju oni što blje­že od ko­ca i ko­nop­ca. A kad su Tur­ci ob­la­di­li svi­jem srp­ski­jem ze­mlja­ma od Du­na­va do mo­ra si­nje­ga, uva­ti­li su, pa­sja vlje­ra, pr­vo vo­de i mo­ra, rav­na pa­si­šta kao što su Kr­no­vo i Ru­di­ne i car­ske dru­mo­ve ko­ji po­ve­žu­ju ze­mlje i gra­do­ve! Tur­čin se ni­je gra­bi­jo za ino­ri­je ku­da ne mo­re ser­bez ko­nja ja­ši­ti, ni za ri­je­ke ko­ji­ma ne mo­re bro­di­ti! Džo­se i le­li­je, kao što su Mo­rač­ka Lje­vi­šta i ri­je­ke ko­je br­že te­ku no što ti­ca iz­nad njih le­ti, kao što je huč­na Mo­ra­ča, za Tur­ke su bi­li de­ve­ta ru­pa na svi­ra­li! Tur­čin ti ra­ste, na­let ga bi­lo, kad se ras­pr­du­je kroz ši­ri­ne i oća­ri­ne, a pi­šti kao ru­di­šni­ca kad se na­đe u kr­še i vu­ko­je­bi­ne!

No što ti pri­čam, u Lje­vi­šta se blje­ža­lo od Ko­so­va pa i pri­je nje­ga, blje­ža­lo se od zla da bi ta­mo još go­re zlo do­blje­ža­lo i me­ća­ni­lo se! Ubij ne­ko bra­ta – pa zdi­mi u Lje­vi­šta, uči­ni blu­stvo ko­je ti ni tur­ski za­ko­ni ne do­pu­šta­ju, pa lo­mi vrat go­ri u haj­du­ke ili tra­ži spas u Lje­vi­šta mo­rač­ka! Blje­žao si u Lje­vi­šta i kad si bi­jo pred Bo­gom i Ča­sni­jem kr­stom čis kao su­za đe­ti­nja! Kad ti tur­ski ha­rač­li­ja uči­ni zu­lum, kao na pri­li­ku, ča­pla­i­še ti na se­stru ili že­nu, te­be ne­ma dru­ge no da za­pi­riš u zu­lum­ća­ra š či­me pr­vo stig­neš! Po­tlje mo­raš da bi­raš: ili da la­ješ s ko­ca ili da pr­tljaš u Lje­vi­šta! S jed­nom ri­je­či, iz Er­ce­go­vi­ne kao s Ko­so­va i Me­to­hi­je, iz Cr­ne Go­re i Sed­mo­ro Br­da do­blje­ža­va­li su u Lje­vi­šta oni ko­ji blje­že od za­ko­na, i srp­sko­ga i tur­sko­ga. Ni­je­su blje­ža­li sa­mo ma­li ko­ji­ma se ime ne pam­ti, no i ve­li­ki rte­ni­ci kao što je bi­jo Ba­jo Pi­vlja­nin! Po­blje­gao je Ba­jo kad mu je si­la tur­ska ra­zu­ri­la imo­vi­nu u Pi­vu ka­lo­vi­tu! Ni­je Ba­jo oče­vu ba­šti­nu iz­gu­bi­jo na meg­da­nu ju­nač­ko­me, jer Bu­la ni­je ro­di­la Tur­či­na da do­bi­je Ba­ja Pi­vlja­ni­na! Pa­ša Fo­čak pr­vo je pre­pro­si­jo đe­voj­ku ko­ju je Ba­jo is­pro­si­jo, a on­da po­veo sil­nu voj­sku bo­san­sku na Ba­jo­vu ku­lu i ba­šti­nu te mu ra­zu­ri­jo ku­ću i imo­vi­nu! Od Ba­jo­vi­je ova­ca bi­je­lje­la se Pi­va lje­ti kao što se bi­je­li zi­mi od sni­je­ga. Na nje­go­vu ima­nju ni­je ri­ka­lo ma­nje od tri­des jar­mo­va vo­luj­ski­je, pa­ša Fo­čak pri­će­rao je svo­joj er­đe­li se­dam Ba­jo­vi­je ja­je­ća­ka!

Kad ni­je mo­gao sam si­li tur­skoj odo­lje­ti, kad je ostao đul od sve­ga što mu je pri­pa­lo od de­vet đe­do­va, od­met­nuo se Ba­jo go­ri u haj­du­ke! Pr­vo haj­du­ko­vao a on­da pre­šao u Lje­vi­šta ka­me­ni­ta! Pre­šao, ali ju­nak s piv­ske ši­re­vi­ne ni­je mo­gao da obik­ne lje­vi­ško ka­ra­ko­lo. Bi­lo mu je ti­je­sno u ono ždu­lo, pa je pro­lo­mi­jo u grad Pe­rast na pri­mor­je rav­no. Ta­mo je ozi­dao vren­đi­ju ku­lu i dvo­ro­ve, iz Pe­ra­sta je uska­kao u Er­ce­go­vi­nu te sve­ti­jo svoj obraz i imo­vi­nu! Iz Pe­ra­sta je po­la­zi­jo kad je pa­ši Fo­ča­ku pir­nuo u čor­bu na Šće­pa­no­vo po­lje i kad je pod Tru­si­nom pla­ni­nom zu­bi­ma gr­kljan pre­klao be­gu Lju­bo­vi­ću!

Pri­je no je Ba­jo Pi­vlja­nin oti­šao u Lje­vi­šta, Tur­ci se ni­je­su mlo­go ov­zi­ra­li na taj ljuc­ki osi­njak. Ni­je­su se či­nje­li mu­ka­et Lje­vi­šti­ma po­što ne mo­gu da pred­vi­de da će ih baš otu­da jed­no­ga da­na pe­či­ti gu­ja ša­ro­vi­ta od ko­je pre­bo­la ne­ma!

Zbo­ri­lo se da su po­blje­gli đa­vo­li iz lje­vi­ški­je ja­ma i ur­vi­na kad su se Lje­vi­šta na­se­li­la s oni­jem što su ute­kli s ko­ca i ko­nop­ca, sa zli­ca­ma i kr­vav­ci­ma od zla oca i od go­re maj­ke! Že­ni­li su se lje­vi­ški usko­ci spra­ma se­be! Ni­je­su đe­voj­ke pro­si­li ni­ti svad­bu ugla­vlji­va­li. Oni su žen­ske oti­ma­li, a bi­ra­li su sa­mo one ko­je ne ra­ču­na­ju da su uda­te ako su neo­te­te do­šle za do­ma­ći­na! U Lje­vi­šta ni­je mo­gla osta­ti po­bo­žna i bo­ja­žlji­va že­na, ako su ta­kvu do­ve­li mo­ra­la se bla­nu­ti ili ob­ra­di­ti o svo­me ži­vo­tu! Osta­ja­la je za lje­vi­ške mla­do­že­nje vu­ko­si­sa ko­ja pi­to­mi­je pri­va­ta za lju­ti an­džar no za iglu od bi­lju­ra! Uskoč­ke že­ne u Lje­vi­šta ku­pa­le su đe­cu u stu­de­nu vo­du. Kad ga ro­di za­mo­či di­je­te u Mo­ra­ču jed­na­ko o Sa­vi­nu i Ili­nud­ne! Ta­ko je od ono­ga što se ro­di osta­ja­lo ži­vo sa­mo ono što je jed­na­ko na­lik na oca i maj­ku. Osta­ja­lo je ži­vo ono di­je­te ko­je će itri­nom i po­trč­no­šću pri­va­ti­ti za zlo ä pu­šti maj­či­nu si­su! Do­ji­le su uskoč­ke maj­ke đe­cu naj­ma­nje pet go­di­na. Zbo­ri­lo se da di­je­te do­ji do tre­će go­di­ne za­to što maj­ka ta­ko oće, a po­tlje tre­će sto­ga što ta ista maj­ka ne smi­je re­ći đe­te­tu da mu ne dâ si­su! De­ša­va­lo se da tro­je đe­ce iz tri bre­me­na če­ka na red da po­do­ji maj­ku!

Lu­ka­vi i zen­đi­li Drob­nja­ci s jed­ne stra­ne i do­ma­ći­ni Po­lja Ko­la­šin­ski­je z dru­ge, ima­li su po­na­šaj spra­ma lje­vi­ški­je usko­ka kao što ima­ju spra­ma vu­ko­va. I Drob­nja­ci i Po­lja­ni vi­đe­li su ka­ko Usko­ci sa­de ku­pus i kr­to­lu, ali ni­je­su ču­li da u Lje­vi­šta kra­va ri­če i ov­ca ble­ji. Ču­li su sa­mo pi­jev­ca da plje­va, dr­ža­li su Usko­ci pi­to­me ti­ce da bi zna­li ko­je je do­ba no­ći! Ni­je­su usko­ci u Lje­vi­šta dr­ža­li aj­van, no su smok za ku­pus i kr­to­lu do­ba­vlja­li okle im je naj­bli­že da upli­je­ne i za­će­le­pi­re! Vi­đe­li su Drob­nja­ci i Po­lja­ni da su im oni naj­bli­ži pa su uči­nje­li sa­vez s usko­ci­ma kao što do­ma­ći­ni či­ne z gor­ski­jem vu­ko­vi­ma. Evo ka­ko to iz­gle­da.

Vuč­ja po­tje­ra s Bu­ska

Ako vu­ci za­le­gu br­log te se oko­te na tvo­me ima­nju, ne tre­ba ti se bo­ja­ti da će vuk tar­nu­ti u tvo­ju sto­ku, ako ti pr­vo ne tak­neš u nje­go­vo le­glo. A kad poč­nu da ti se sve­te, oni pri­zo­vu i dru­ge vu­ko­ve da ko­lju tvoj aj­van. I oni i nji­jo­vi go­sti ne ko­lju ko­li­ko im je po­treb­no da se naj­e­du, no gra­be, bu­ca­ju i raš­ča­la­pa­va­ju, te od tvo­ga to­ra i obo­ra na­či­ne vuč­je Ko­so­vo! Vuk ne do­ko­pa­va brav­če iz to­ra ko­ji mu je naj­bli­ži, on se po­nu­đa z dru­gi­je ima­nja i iz dru­go­ga sta­da. I ne sa­mo što vu­či­ca i vu­ko­vi ko­ji su š njo­me u br­lo­gu ne­će dir­nu­ti u tvo­ju stru­gu, no ne smi­ju ni dru­gi vu­ko­vi uda­ri­ti na tvo­je bra­ve, ako bi uda­ri­li, oni vu­ko­vi s tvo­ga ima­nja sko­či­li bi da bra­ne tvoj aj­van kao što bi bra­ni­li svo­ju vu­čad. A ža­lo­sna ti je maj­ka do­vi­je­ka ako pu­caš na vu­ka ko­ji je te­be iza­brao za kom­ši­ju naj­bli­že­ga! Mo­li Bo­ga da ti po­mo­že ako se ba­čiš s ka­me­nom na br­log vu­ka kom­ši­je, a dža­ba ćeš mo­li­ti Bo­ga sa­va­o­ta, po­mo­ći ti ne­će ako ugra­biš vu­čad iz br­lo­ga pa ih po­da­viš. Uči­ni to pa ba­ta­li čo­ba­ni­ju i za­ni­maj se s ne­čim za šta ne pri­je­nja vuč­ji zub ni otrov vu­čac! Da­bog­da ti po­mo­gla se­lid­ba ako mi­sliš da dr­žiš aj­van ta­mo đe si pre­se­li­jo. Dok su oštri zu­bi one vu­či­ce ko­joj si se za­mlje­ri­jo, ne­ćeš se se­lid­bom od nje ska­pu­la­ti, osvem ako se sta­niš pro mo­ra de­be­lo­ga!

Ne­ka ku­ća Vu­ko­vi­ća što je s li­je­ve stra­ne pu­ta ka­ko se ide s Vra­nje Du­bra­ve na Ste­pen tu se do­se­li­la z Bu­ska is­pod Nje­goš pla­ni­ne se­dep vu­ko­va! Ži­vlje­li su na Bu­sak i pre­zi­va­li se Vr­šni­ći, ovo što ćeš ču­ti do­go­di­lo im se po­pri­je Gra­o­vač­ke bit­ke. Bi­la im se oko­ti­la vu­či­ca na ima­nju, u na­kav po­nor na sred sje­no­ko­sa! Ne­ko ne­zna­ven od nji­jo­ve va­mi­lje uvu­ci se u po­nor te po­da­vi vu­čad, bi­lo ih je pe­to­ro, po­da­vi onu gre­ho­tu, još ni­je­su pro­gle­da­li s oči­ma! Sju­tri dan po­če­li su vu­ci da ko­lju aj­van Vr­šni­ći­ma ne ka­ko vu­ci ko­lju no druk­či­je. Ne­kad za­klan ovan ne­kad kra­va, ne­kad ždre­be ili te­le, ne­kad ov­ca ili ko­za! Bi­la imuć­na fa­mi­lja, ku­ća pri pla­ni­ni Nje­go­šu pa dr­ža­li ve­li­ki mâl! Sve im vu­ko­vi na­ko­lju ali ni­šta ne do­ko­lju! Gr­la aj­van­ska osta­nu na no­ga­ma, ali je brav­če ta­ko za­kla­no da mu li­je­ka ne­ma! Kad vuk ko­lje ka­ko mu je od pri­ro­de da ko­lje, on ili raš­ča­la­pa bra­va ili mu se na­pi­je kr­vi. Ali kod Vr­šni­ća, bog­me, ne ta­ko, no mu sa­mo zgri­ze gr­kljan a ne is­pi­je krv. Po­teg­ne ra­na vu­čac i ras­po­ga­ni se, ne va­lja bra­va pri­kla­ti da bi mu se me­so airo­va­lo jer se za­tro­vao od vuč­ca. Ne­ma li­je­ka da se brav iz­vi­da! Sve za­kla­no što je osta­lo na no­ga­ma zli­ka­lo je dan–dva pa lip­sa­lo. Od vu­ko­va se ni­je­su Vr­šni­ći mo­gli od­bra­ni­ti ni no­ću ni da­nju, kao da su vu­ci iz ze­mlje iz­vi­ra­li i s ne­ba pa­da­li. Po­tlje mlje­sec da­na sa­mo su im bi­le osta­le tri ov­ce i jed­na ri­đa ko­bi­la. No ne­ka što im go­to­vo ni­šta od aj­va­na ni­je osta­nu­lo, no je bi­jo smrad uva­ti­jo vas Bu­sak. Da ni­je­e­su ju­trom sa svi­je ba­na­da do­li­je­ta­li or­lo­vi i vra­no­vi da raz­no­se one cr­ko­ti­ne, po­du­ši­jo bi bazd i zvljer­ku u go­ri ze­le­noj!

Vi­di Vr­šni­ći cr­no i go­re te uz­ja­ši ma­lu đe­cu na onu ri­đu ko­bi­lu, pri­zaj­mi one tri ov­ce i po­blje­zi u Vra­nju Du­bra­vu. Bi­jo do­ma­ćin te oja­đe­le ku­će Vr­šni­ća ože­njen iz Vra­nje Du­bra­ve, pa po­blje­gao na ta­zbin­sko ima­nje da se spa­si od vu­ko­va. Vr­šni­ća si­bljan mi­li­jo je od Bu­ska do Vra­nje Du­bra­ve tri da­na, tre­ću noć za­ko­na­či­li su đe će i osta­ti. Imao je Vr­šnić sta­re ro­di­te­lje, ma­lu đe­cu i trud­nu že­nu! Na dva ko­na­ka vu­ci su mu za­kla­li dvi­je ov­ce, tre­ća je tr­si­la tre­će no­ći kad su se Vr­šni­ći smi­ri­li na Vra­nju Du­bra­vu.

Pi­tao sam ja Pe­tra Ni­ko­li­na, ko­ji mi je pri­čao o Vr­šni­ći­ma, je li ista vu­či­ca z Bu­ska pra­ti­la po­blje­ga­o­ce do u Vra­nju Du­bra­vu, a Pe­tar ve­li da to ni­je ona bi­la no dru­gi vu­ci. Vu­ko­vi mo­gu da ja­vlja­ju je­dan dru­go­me z br­da na br­do što na­u­me, a da taj nji­jov glas ne mo­re ču­ti ni­šta dvo­no­go ni če­tvo­ro­no­go osvem vuč­je sor­te. Kad vuk oće da za­stra­ši dru­ge vu­ko­ve on za­u­vi­ja na­glas i taj mu avaz mo­re ču­ti sve što ima uši da slu­ša, ali kad spre­ma ka­kvu taj­nu po­ru­ku dru­go­me vu­ku ili vu­či­ci–lju­bav­ni­ci, vuk dig­ne gla­vu u ne­bo, zi­ne, gle­da u zvi­je­zde a na­di­ma se kao da ar­la­u­če iz sve sna­ge. Avaz ko­ji ta­da pu­šta, a pu­šta ga na nje­gov­ski na­čin, ne mo­re ni­šta ži­vo ču­ti osvem nje­ga i dru­go­ga vu­ka s ko­ji­jem se do­zi­vlje. Mo­re bi­ti da su lju­di od vu­ko­va pri­mi­li na­uk da iz­mi­sle te­le­fon. Jes te­le­fon na­lik na vuč­je do­zi­va­nje, ali ni­je do­sti­gao ono što vu­ko­vi umi­ju. Ako ti ne­ko­ga odo­le zo­veš te­le­fo­nom i do­zo­veš ga, re­ci­mo u Be­o­grad, ni­ko odo­le do Be­o­gra­da ne ču­je ni te­be ni nje­ga što zbo­ri­te, ali ja mo­gu ču­ti te­be šta pri­čaš ako sam uza te, a ono­ga u Be­o­gra­du mo­re ču­ti onaj što je uza nj. A vu­ka ne mo­reš ču­ti kad na­pra­zno za­u­vi­ja pa da ga ta­da za­gr­liš ru­ka­ma oko vra­ta! Ta­ko su, ve­li Pe­tar, mo­gli vu­ko­vi da se do­zi­vlju z Bu­ska do Vra­nje Du­bra­ve i da zdo­go­vor­no po­zo­blju one tri ov­ce s ko­ji­ma je Vr­šnić po­blje­gao u Er­ce­go­vi­nu!

Te tre­će no­ći dok su mu vu­ci kla­li po­to­nju ov­cu, sni­vao je Vr­šnić da će mu osta­ti ži­va ri­đa ko­bi­la, da mu je ne­će za­kla­ti vu­ci ako se uju­tro on i sva mu fa­mi­lja pro­zo­vu Vu­ko­vi­ći! Ne­ka, zbo­ri­jo mu ne­ko na san, do­ba­vi po­pa da osvlje­šta onu omlje­zu đe je s fa­mi­ljom no­ći­jo i ne­ka ih isti pop ubi­lje­ži u knji­gu kao Vu­ko­vi­će, pa će se ma­ći gri­jeh s Vr­šni­ća što su po­da­vi­li vu­čad u br­lo­gu pri­je no su bi­la s oči­ma pro­gle­da­la. Vuk po­sta­ne vu­kom kad ovaj svi­jet po­gle­da s oči­ma, a dok ne pro­gle­da on je bož­ji stvor ko­ga ne va­lja di­ra­ti! Ta­ko je i bi­lo – Vr­šni­ći su se pro­zva­li Vu­ko­vi­ći, ri­đa ko­bi­la osta­la je ži­va i ubr­zo se oždri­je­bi­la. U isti dan ro­di­la je že­na ono­ga no­vo­ga Vu­ko­vi­ća si­na i Ri­đa oždri­je­bi­la mu­ško ždre­be ri­đe gri­ve. Di­je­te se mu­ško ro­di­lo no­vo­me do­ma­ći­nu Vu­ko­vi­ću, a ro­di­te­lji mu ubr­zo sa­mr­li, jed­no jed­no­ga a dru­go dru­go­ga da­na, sa­mr­li od tu­ge što se ne­će uko­pa­ti na Bu­sak no u tu­đu ze­mlju.Kad je ono mu­ško di­je­te što se ro­di­lo na Vra­nju Du­bra­vu na­ra­slo, ni­kli su mu ri­đi br­ci. Ve­le lju­di da ota­da, a to je bi­lo po­pri­je Gra­ov­ca, pa do da­na da­na­šnje­ga, sva­ki Vu­ko­vić iz te ku­će ima ri­đe br­ko­ve! Pe­tar ve­li da je to šće­la na­kva vuč­ja si­la da se sje­ća na­rod ka­ko ne va­lja da­vi­ti bož­je stvo­ro­ve pri­je no po­gle­da­ju na ka­kav su svi­jet do­šli.

Ta­ko se za­sno­va­la i ku­ća Vu­ko­vi­ća i gro­blje Vu­ko­vi­ća s li­je­ve stra­ne pu­ta ka­ko ideš s Vra­nje Du­bra­ve na Ste­pen. Ono­ga da­na kad mu se že­na po­ro­di­la i ko­bi­la oždri­je­bi­la, za­vje­to­vao se Vu­ko­vić da će va­zda uoči Bo­ži­ća osta­vlja­ti ne­spra­će­nu po jed­nu ov­cu, i to naj­de­blju; osta­vlja­će je za bo­žić­nu ve­če­ru vu­ko­vi­ma! Za­vjet je pre­šao na nje­go­va si­na i pre­la­zi s jed­no­ga ri­đo­br­ko­ga do­ma­ći­na na dru­go­ga do da­na da­na­šnje­ga! Sad je do­ma­ćin ču­ku­nu­nuk onog Vr­šni­ća ko­ji je z Bu­ska po­blje­gao, i on se dr­ži za­vje­ta kao i nje­go­vi pre­da­ci. Eto, Bo­ga ti mo­lim, tra­je pet ljuc­ki­je pa­so­va otkad je za­vjet uči­njen, a ve­le da se ni­kad ni­je do­go­di­lo da ona ne­spra­će­na ov­ca osva­ne ne­za­kla­na. Kao što se ni­je do­go­di­lo da je ikad išta Vu­ko­vi­ći­ma vuč­ji zub do­va­ti­jo osvem re­če­ne ov­ce od ko­je ne osva­ne ni­šta na­ko kr­vav pram vu­ne! Eto sa­mo da se zna da su iz Vu­ko­vi­ća to­ra vu­ko­vi bo­žić­ko­va­li!

Ne raz­u­zna­vaš kad grak­će ga­vran a kad uskok

Kao šti ti re­koh, lje­vi­ški usko­ci po­nu­đa­li su se s me­som kao i pla­nin­ski vu­ko­vi, – ni­je­su tu­ra­li kom­ši­je, ni Drob­nja­ke ni Po­lja­ne no su pro nji­jo­vi­je ino­ri­ja pro­la­zi­li u plje­nid­bu i vr­ta­li se s oni­jem što su ote­li. A oti­ma­li su i aj­van drob­ni i krup­ni i ko­nje sa­mar­ne i se­dla­ni­ke, i pa­re i na­ki­će, i svi­lu i ka­di­fu ako su je aba­ti­li! Ni­je za­pam­ćno da je lje­vi­ški uskok ne­što na­ru­či­jo od maj­sto­ra, ni­ti da je za bla­go ku­pi­jo nož ni pu­šku. On ku­plje­no oštri­vo i pu­ci­vo ni­je ra­ču­nao u oruž­je, imao je su­tu­ku da mo­re sa­mo s ote­ti­jem oruž­jem po­bi­je­di­ti du­šma­ni­na! Za­pam­će­ni su ti usko­ci i po to­me što su sje­kli gla­ve ali ni­je­su ih do­no­si­li u Lje­vi­šta da ih po­pe­re na ko­če­ve! Đe su gla­vu tur­sku, ili srp­sku ako im se za­mlje­ri­la, po­sje­kli – tu su je i osta­vi­li da je klju­ju or­li i ga­vra­ni!

Uskok ti je lje­vi­ški pr­vo uda­rao na tur­sko ima­nje i na tur­sku tr­go­vi­nu, a kad bi ta­mo bi­lo tvr­do, ni­je raz­mi­nji­vao ni srp­sko­ga tr­gov­ca. Ne­ka se uskok tri pu­ta vr­ne pra­zni­je ša­ka iz plje­nid­be, ni­je­su ga vi­še zva­li usko­kom. Za­to ti on ni­je šte­di­jo ni ono­ga ko se kr­sti ako se ni­je mo­gao na­mi­ri­ti od ono­ga ko­ji kla­nja! Ni­je­su lje­vi­ški usko­ci ima­li mi­lo­sti ni pre­ma tur­ski­jem sva­to­vi­ma, čak ni spra­ma tur­ske ne­vlje­ste i nej­zi­ni­je jen­đi­bu­la. Ni­je­su se va­la opo­šte­ni­li što su uda­ra­li na obraz đe­voj­ke ko­ju vo­de sva­to­vi, pa ija­ko je ona Bu­la! Pri­ča se da Ba­jo Pi­vlja­nin ni­je na­pu­šti­jo Lje­vi­šta sa­mo sto­ga što mu je bi­lo ti­je­sno ono ka­me­no tvo­ri­lo, no što ni­je mo­gao pod­ni­je­ti kad je vi­di­jo da usko­ci re­dom ob­lju­blju­ju tur­sku ne­vlje­stu, i nju i nje­zi­ne jen­đi­bu­le! Bi­li su do­če­ka­li tur­ske sva­to­ve na Đur­đe­vi­ća Ta­ru, po­sje­kli i pli­je­ni­li sve mu­ško, a on­da se re­dom iz­mi­je­nja­li na ne­vlje­stu i nje­zi­ne dvi­je jen­đi­bu­le! Ba­jo je s usko­ci­ma sje­kao i pli­je­nio sva­to­ve, a kad je vi­di­jo šta usko­ci či­ne od ne­vlje­ste, ni­je vi­še sti­jo da ljeb je­de u Lje­vi­šta, ni­je se ta­mo ni vr­tao no je pro­du­ži­jo u Pe­rast na rav­no pri­mor­je! Pri­ča se da su usko­ci uze­li na­uk od Ba­ja Pi­vlja­ni­na, pa su po­tlje to­ga po­na­ša­ja Ba­jo­va na Ta­ri va­lo­vi­toj pli­je­ni­li i sje­kli tur­ske sva­to­ve, kao i va­zda što su či­nje­li, ali vi­še ni­kad ni­je­su uda­ra­li na obraz ni tur­ske ne­vlje­ste ni nje­zi­ni­je jen­đi­bu­la!

Kad idu u plje­nid­bu, lje­vi­ški usko­ci bi­li su svlje­šti­li da se ogla­ša­va­ju kao zvljer­ke. Jed­nom im avaz ni­je­si mo­gao raz­li­ko­va­ti od vuč­je­ga vi­ja­nja, dru­gom su štek­ta­li kao li­si­ce, a ni­je­si mo­gao raz­u­zna­ti kad grak­će ga­vran a kad uskok. Ne znaš ili ču­ješ or­la da pi­šti ili usko­ka lje­vi­ško­ga. Usko­ci su išli na­go­le po­no­ći da pli­je­ne i ha­ra­ju, ne sto­ga što im je mi­li­ja noć no dan, no za­to što su ih pro­dan oda­va­li or­lo­vi bla­gaj­štib­ne, vra­ni ga­vra­no­vi i isti vu­ko­vi! Đe su usko­ci tu će bi­ti me­sa ju­nač­ko­ga, ga­vra­ni i or­li su­po­vi pra­te ono­ga uz ko­ga će dža­be ve­če­ra­ti. A kad ne­ma ljuc­ke po­gi­bi­je, vuč­joj zvljer­ci, or­li­ma i vra­no­vi­ma usko­ci ni­je­su bi­li s ne­ru­ke. Kad ne­ma­ju ko­mo­ci­je da pro­će­ra­ju sto­ku ko­ju pli­je­ne, usko­ci su kla­li i za­me­ta­li na vrat ko­li­ko su mo­gli za­met­nu­ti, a ono što ni­je­su mo­gli po­ni­je­ti osta­vlja­li su đe su po­kla­li! Ta­ko se ni­je­si mo­gao pre­va­ri­ti: ako vi­diš ja­to vra­no­va i or­lo­va da še­sta­ri iz­nad ka­kve pro­do­li, znaj da u toj is­toj pro­do­li od­ma­ra­ju vu­ci i usko­ci!

No da vi­diš, mi­jo po­bra­ti­me, ka­ko će se od vuč­je­ga so­ja uskoč­ko­ga vre­me­nom na­či­nje­ti ju­na­ci ko­ji se Bo­ga bo­je i lju­di sti­de, ju­na­ci ko­je ne­će pra­ti­ti or­lo­vi str­vi­nja­ri no plje­sma i bla­go­slov si­ro­ti­nje ra­je! Bog ne­će da po­ni­šti svo zlo na ze­mlji, ali po­ne­kad se smi­lu­je te ne­što što je bi­lo na­sa­đe­no na­o­pa­ko okre­ne s kr­stom na­o­po­slom! Ta­ko je sve­mo­gu­ći go­spod Bog okre­nuo i lje­vi­ške usko­ke na­o­po­slom! Od vu­ko­lju­di iz­le­će se bor­ci brez uz­ma­ka, ju­na­ci što gi­nu za krs ča­sni i vlje­ru ri­šćan­sku! Is­pri­čao sam ti ka­ko su Lje­vi­šta s le­le­kom na­se­lje­na, a sad čuj ka­ko su s plje­smom ra­se­lje­na!

                        RA­ZU­RA TRE­BLJE­SE

Ne­da­le­ko od da­na­šnje­ga gra­da Ni­ši­ća blje­la­sao se u sta­ri ze­man grad Tre­blje­sa. Sva­ki bož­ji bla­go­slov imao je taj grad, to se vi­đe­lo po nje­go­vom ku­dre­tu ama baš u sve­mu! Da ni­je bi­la ta­kva, ne bi u Tre­blje­su sto­lo­vao jed­no vri­je­me srp­ski kralj pr­vo­vljen­ča­ni, ro­đe­ni brat Sve­to­ga Sa­ve. Sa­va mu je na sred Tre­blje­se uci­pi­jo na gla­vu kra­ljev­sku kru­nu od zla­ta že­že­no­ga i dra­gi­je ka­me­no­va! Či­ni mi se da sam ti re­kao ka­ko su se u Ni­šić sli­va­li pu­te­vi sa svi­je ba­na­da, e pa ti pu­te­vi na­či­nje­ni su pri­je no je Ni­šić ozi­dan. Te je pu­te­ve Tre­blje­sa gra­di­la, pa sad po to­me vi­di šta je ona mo­gla i ka­ko je mo­gla ura­di­ti! U Tre­blje­su si mo­gao na isto mlje­sto ku­pi­ti i žu­ti li­mun s mo­ra si­nje­ga i bo­rov­ni­cu z Dur­mi­to­ra vi­so­ko­ga; u Tre­blje­su zgo­ni­li su s Kr­no­va vu­nu kao obla­ke, a pri­mor­ski tr­gov­ci na isti tre­blje­ški pa­zar nu­di­li su svi­lu i ka­di­fu! Ko je pr­vi put u Tre­blje­su do­šao ni­je se mo­gao ala­ver­ti­ti je li taj grad kre­nuo na si­nje mo­re ili se vra­ća s mo­ra si­nje­ga! U dno Sli­vlja smi­šlje­no­ga uvi­re ri­je­ka Ze­ta da jo­pet is­pod ze­mlje mla­zne na Bo­ge­ti­će. Ni­je se sa­ma Ze­ta do­va­lja­la is­pod Voj­ni­ka pla­ni­ne do u Sli­vlje, no je u se sli­la Bi­stri­cu i Gra­ča­ni­cu, Ras­toč­ki po­tok i Mr­ko­šni­cu! Ka­kvu sa­mo plje­nu­ša­vu vo­du i ko­li­ku do­va­lja u Ze­tu Bi­stri­ca s pro­lje­ća kad se ras­to­pe snje­žne pla­ni­ne! Sve je to u tre­blje­ški ze­man ta­ko bi­lo, a sad je sve ta­mo druč­gi­je. Ra­zo­ri­li su Tre­blje­su Tur­ci kao što ćeš ču­ti, a Ze­tu i sve nje­zi­ne pri­to­ke osme­le su na­še vla­sti po­me­đu ova dva po­to­nja ra­ta da ne te­ku onu­da ku­da ih je Bog na­mlje­ri­jo da te­ku! Za­ti­sli su pro­toč na dno Sli­vlja te vo­du po­va­ta­li u je­ze­ra, a pro­bi­li Bu­doš pla­ni­nu da kroz nju te­ku vo­de ona­ko ka­ko lju­di oće a ne ka­ko je Bog sti­jo! Sa­mo po­gle­daj mo­sto­ve iz sta­ro­ga vak­ta i ze­ma­na pa ćeš i po to­me za­klju­či­ti ka­ko se u Tre­blje­su do­di­lo, tr­go­va­lo, go­spo­do­va­lo i čo­e­ko­va­lo! Ve­le lju­di da je onaj mos na Du­klo gra­đen pri­je no se ro­di­jo Isus Ri­stos! Onaj na Mo­šta­ni­ci po­di­gli su Gr­ci pri­je no smo se mi do­se­li­li od­ne­kle iz ze­mlje Ru­si­je! Mos pod­no Stra­še­vi­ne da­ri­vao je car ru­ski kad su Cr­no­gor­ci iš­će­ra­li Tur­ke iz Ni­ši­ća gra­da ono­go­šta! Ona dva mo­sta što su na Bi­stri­ci, jed­no­ga je po­di­gao Ham­za Mu­šo­vić kad je s Ni­ši­ćem upra­vljao, a dru­gi je o svo­me tro­šku ozi­dao pop Đo­ka Mi­ju­ško­vić od ko­ga je i kralj Ni­ko­la zaj­mao pa­re kad je bi­jo nu­žden isti kralj! Ne znam ko je ozi­dao mos na Ka­pi­no po­lje, ma svak zna da se Vu­kov mos na­zvao po Vu­ku Mi­ću­no­vi­ću ko­ga su na to­me is­to­me mo­stu bi­la ač­ka­la dva be­ga!

Ka­ko Vuk zgu­bi be­go­ve na Vu­ko­vu mo­stu

Pro­la­zi­jo Vuk pro mo­sta, a uto­li­ko iz­bij dva be­ga na ati­ma a pod mi­zdra­ci­ma, je­dan s jed­ne dru­gi z dru­ge stra­ne mo­sta! Tr­gli sa­blje i po­gra­bi­li se oko Vu­ko­ve gla­ve. Vuk brez ko­nja, mos vi­sok i pre­vi­sok, is­pod nje­ga va­lja se Ze­ta mo­ro­vi­ta! Ze­mlja tvr­da a ne­bo vi­so­ko, na­stu­pi­jo Vu­kov sud­nji dan! Ali ne bi Vla­di­ka Ra­de re­kao u Gor­ski vi­je­nac da je Mi­ću­no­vić naj­bo­lji ju­nak ko­ga je Srp­ki­nja ra­đa­la od Ko­so­va pa i pri­je nje­ga, ne bi ta­ko plje­vao Vla­di­ka da Vuk ni­je na mo­stu uči­ni­jo ono što se pri­ča da je uči­ni­jo! Vuk je vrc­kao an­dža­rom de­sno i li­je­vo dok su be­go­vi iz­vi­še nje­ga sa­blje ukr­šta­li, a on­da pao na ko­lje­na te ga­đao s an­dža­rom ko­nja is­pod jed­no­ga be­ga gu­za­to­ga! Konj zar­ži kao mu­nja i vi­lo­vi­to se prop­ni na zad­nje no­ge. To be­gu bu­di izu­blea pa pre­le­ti s ko­nja pro mo­sta u ze­le­nu Ze­tu va­lo­vi­tu! Bu­di i ono­me dru­go­me be­gu to iz­ne­na­da, po­sme­ti se i on i po­gle­daj u Ze­tu šta bi s to­plje­ni­kom. Uto­li­ko se Vuk okre­ni, beg se pre­pa­ni da i nje­go­va ko­nja ne raz­bu­či, pa sko­či s ata ne bi li Vu­ku gla­vu ugra­bi­jo pri­je no mu ko­nja ras­po­ri kao Mi­loš Mu­ra­ta što je ras­po­ri­jo! Ali pri­je no se no­ga­ma na mos oštro­pi­jo, pro­le­će­la mu je gla­va pro mo­sta u Ze­tu da po­tra­ži ono­ga pr­vo­ga be­ga ko­ji je od strâ u vo­du skoči­jo! Vuk se kli­pi­jo na tur­sko­ga ko­nja i od­je­zdi­jo zdra­vo i ve­se­lo. Na mo­stu je osta­la jed­na konj­ska i jed­na tur­ska lje­ši­na! Tur­ci ko­ji su vi­đe­li šta se do­go­di­lo tr­ča­li su ži­vo­mr­tvi­ce u Smi­šlje­no sli­vlje ne bi li na pr­o­toč Ze­te uva­ti­li be­go­ve da ih vo­da ne od­va­lja ze­mlji u du­bi­ne. To je bi­lo ka­da je bi­va­lo, ne znam kad je bi­lo, ali ota­da se re­če­ni mos na Ka­pi­nom po­lju ši­ro­ko­me na­zi­vlje s ime­nom Vu­ka Mi­ću­no­vi­ća!

Po­koj­ni Pu­le Go­lu­bov ve­lja­še da je bi­lo svol­ta­ni­je mo­sto­va na ona mlje­sta đe su sad gvo­zde­ne ću­pri­je na Gra­ča­ni­ci i Mr­ko­šni­ci i da su bi­li ozi­da­ni kad se Tre­blje­sa blje­la­sa­la. Ali on ne zna­va­še ni­ka­kvu pri­ču o ti­jem mo­sto­vi­ma, ni ka­ko su po­di­za­ni ni ru­še­ni!

Kad su Tur­ci po­tlje Ko­so­va obla­da­li sa srp­ski­jem ze­mlja­ma, šće­li su od­ma da uzmu Tre­blje­su pod svo­je, ali ona se opi­ra­la vi­še s pa­me­ću no s ju­na­štvom! Tre­blje­ša­ni su se va­ra­ka­li s Tur­ci­ma, a ima­li su se od ko­ga na­u­či­ti da se va­ra­ka­ju. S tre­blje­ški­jem gra­dom, i svom va­lom una­krs od Mo­ra­ko­va do Zle go­re i od Voj­ni­ka do Bu­do­ša, upra­vljao je voj­vo­da Gr­dan, ne zna mu se pre­zi­me­na. U Mlet­ke je knji­gu na­u­či­jo, ni­je se zna­lo je li imuć­ni­ji ili ugled­ni­ji, a Tur­ci su ga Gr­da­nom pro­zva­li jer je za njih bi­jo gr­dan baš za­to što je sva­ko­me ko se kr­sti iz­gle­dao li­jep i pa­me­tan! Po nje­mu se i da­nas jed­no bra­stvo u Usko­ci­ma zo­ve Gr­di­ni­ći, a gla­se se kao pa­met­ni lju­di i ju­na­ci! Voj­vo­da Gr­dan se bi­jo po­go­di­jo s tur­ski­jem ve­zi­rom iz Trav­ni­ka da Tre­blje­ša­ni da­va­ju ca­ru da­ci­ju eto sa­mo to­li­ko da se zna ka­ko su Sr­bi iz­gu­bi­li car­stvo na Ko­so­vo! Da­vao se nov­čić–dva po mu­škoj gla­vi ca­ru u ha­rač, ali ni tu cr­ka­vi­cu ni­je­su ku­pi­le tur­ske ha­rač­li­je no Gr­da­no­vi lju­di! Gr­dan i svi Tre­blje­ša­ni zna­li su knji­gu da pi­šu i či­ta­ju. Vi­še su oni bo­lan, ima­li u gla­vu no Tur­ci, pa do­kle je Gr­dan vla­dao, Sr­bi­ma u Tre­blje­si i oko Tre­blje­se sa­mo je fa­li­lo srp­sko car­stvo, ali ni­je go­spo­stvo! No tre­ba re­ći da Tur­ci, ko­ji su obla­da­li srp­ski­jem ze­mlja­ma, ni­je­su bi­li jed­na­ci Tur­ci­ma iz ze­ma­na Ali–pa­še Sto­če­vi­ća o ko­me ti ja pri­čam. Pr­vi su bi­li bor­ci i za­žet­ni­ci, a dru­gi glad­ni­ci i na­pa­sni­ci!

Sr­bi su iz­gu­bi­li car­stvo na Ko­so­vo, ali su se od po­gi­bi­je ko­sov­ske i Tur­ci bi­li za­du­go o ja­du za­ba­vi­li. Osta­li brez ca­ra Mu­ra­ta, a la­zi­na im mr­tve voj­ske le­gla na Ko­so­vo. On­da uždi­la sva­đu po­me­đu Mu­ra­to­vi­jem si­no­vi­ma i unu­ci­ma oko car­ske kru­ne i pre­sto­la. Mlo­go je vre­me­na pro­šlo dok ni­je je­dan car za uzdu uva­ti­jo i dao na­či­na ca­re­vi­ni. A on­da, bog­me, po­tlje srp­sko­ga tre­ba­lo je raz­la­ma­ti i dru­ga car­stva i kra­ljev­stva svu­da una­o­ko­lo. Ni­je tur­sko­me ca­ru do­le­će­lo s mlje­se­ca car­stvo ko­je va­ta tri ča­sti od svi­je­ta, car­stvo ko­je iz­la­zi na tri­des i tri mo­ra, car­stvo iz­nad ko­ga sun­ce ni­kad ne pre­sje­nja­va! Ni­je im pa­lo car­stvo s ne­ba, no ga je tre­ba­lo iz­ra­to­va­ti i do­bi­ti s ma­čem i lu­kav­stvom! Kad do­bi­ju boj, Tur­ci su va­ta­li dru­mo­ve i gra­do­ve ko­ji im se sa­mi pre­da­ju, ali se ni­je­su tra­ga­li kroz sva se­la i pa­lan­ke, ni­ti su se do­va­ta­li bes­put­ni­je mlje­sta i pla­ni­na! Do­bi­ju Tur­ci car­stvo na po­lju boj­no­me, ali ne tro­še sna­gu i vri­je­me na dr­ža­vu ko­joj su rte­ni­cu slo­mi­li, no idu s voj­skom na no­va car­stva i kra­ljev­stva. Ta­ko su sla­ma­li sve re­dom dr­ža­ve ozdol s ju­ga do Be­ča bi­je­lo­ga! Dok su se za­ba­vlja­li s ta­ko ve­li­ki­jem po­slo­vi­ma, mo­gao je voj­vo­da Gr­dan za­ja­ra­či­ti da ne dâ ni­šta u tur­sku će­su osvem go­li znak tur­ske da­ci­je! Tre­blje­sa se blje­la­sa­la i tr­go­va­la, ško­le se uči­le i po­po­vi plje­va­li, sli­va­lo se u Tre­blje­su ži­to sa Sli­vlja smi­šlje­no­ga i me­so s Kr­no­va ši­ro­ko­ga! Ma­lo je što bi­lo druk­či­je no kad je srp­sko car­stvo re­u­ši­lo pri­je Ko­so­va!

Ru­ža Ba­tri­će­va i plje­valj­ski pa­ša

Ta­ko je bi­lo, ali Tur­ci su pred­u­zi­ma­li mlje­re da bo­ga­tu Tre­blje­su šče­pa­ju u svo­je ša­pe. Evo ta­kvo­ga jed­no­ga po­na­ša­ja ko­ji se za­vr­ši­jo tur­skom bru­kom i s ka­sti­že­ni­jem!

Jed­no­me pa­ši iz Plje­va­lja mi­snu­lo se na Tre­blje­su, čuo ka­kva je pa sti­jo da osta­vi mra­zo­vi­ta Plje­vlja i da uva­ti mlje­sto u Tre­blje­su đe se ukr­šta­ju car­ski dru­mo­vi od čim­be­rus ze­ma­na. Sti­jo da mu bu­le iz ha­re­ma gle­da­ju ka­ko mo­sto­vi oko Tre­blje­se ko­lo igra­ju! Po­di­gao Plje­vljak ka­la­ba­luk voj­ske, pre­bro­di­jo Ta­ru va­lo­vi­tu pa se pro Je­ze­ra drob­njač­ki­je i Kr­no­va ši­ro­ko­ga spu­šti­jo na ri­je­ku Ze­tu i ra­za­peo ča­dor­je na Ba­re bu­do­ške! Sti­jo je da is­pro­ba dr­že li se se­o­ski kne­zo­vi za voj­vo­du Gr­da­na, pa po­ru­či­jo is­ti­jem kne­zo­vi­ma da mu do­đu na di­van pod svi­le­ni ča­dor. Pri­li­kom da su pri­je pa­še sti­gle pod Bu­doš zlat­ne će­se, te ti do­le­ti ne­ko­li­ko kne­zo­va i pred nji­ma knez od Ri­đa­na, pre­klo­ni se pred pa­šu i po­lju­bi mu ru­ku! Kad je osje­ti­jo da se Gr­da­no­vi kne­zo­vi mo­gu na ri­ječ i bla­go do­ma­mlji­va­ti, on­da je sti­jo da is­pi­ta nji­jo­vu vljer­nos, da vi­di je­su li pod ča­dor do­šli vo­ljom ili si­lom. Ni­je im ni­šta spr­va zbo­ri­jo no če­kao dok se svr­te ov­no­vi s ra­žnje­va i pri­ne­su mu mu­lja­ču me­do­vi­ne. Kad se na­kr­kao ov­nu­ji­ne, osje­ti­jo je da su mu kne­zo­vi vljer­ni, ras­pu­vao br­ke i za­ždi­jo lu­lu! On­da mu se mi­snu­lo na Vla­hi­nju, jal đe­voj­ku jal ne­vlje­stu mla­du, pa za­po­vi­je­di­jo kne­zu od Ri­đa­na da mu se si­gu­ra, is­to­me pa­ši, že­na za kon­ka i me­ka du­še­ka! Uko­či­jo se pa­sjoj vlje­ri onaj ka­ča­malj su­ne­tli­ja, pa sti­jo da ga odap­ne na zor­nu Cr­no­gor­ku!

Ri­đan­ski knez ni­je ri­ječ uči­ni­jo no za­sko­či­jo Bu­doš pla­ni­nu i za­ro­bi­jo Ru­žu Ba­tri­će­vu u ju­nač­ku ku­ću Nik­če­vi­ća! Ne­vlje­sta bi­la ko vi­la z go­re, Ba­tri­ća ne bi­lo na bi­je­loj ku­li, knez z bu­lju­kom Tu­ra­ka do­veo Ru­žu pod ča­dor pa­še po­gu­zi­je! Ru­ža je bi­la ro­dom od Ro­ga­no­vi­ća sa sred Cu­ca iz Pren­ti­na Do­la gla­si­to­ga! Bi­la kit­na Cuc­ki­nja mu­dra i pa­met­na, pa ti se ona umet­ni ta­ko da joj je mi­lo što će s pa­šom pod svi­le­ni ča­dor pre­ko­na­či­ti. Osmlje­nu­la se spra­ma pa­še, sko­či­la pa mu met­nu­la ži­žu u sim­si­ju, sa­ma mu na­su­la ckle­nu ča­šu me­do­vi­ne! Pa­ša sa­mo ble­nuo u nju, gri­zao zu­bi­ma či­buk od sim­si­je, na­ku­pljao se mu­ške že­sti i mo­li­jo sun­ce da pre­pu­šti vla­du mlje­se­cu! Kad je Vla­hi­nji mi­lo što je do­šla, po­mi­sli­jo pa­ša, ne­ka joj no­ćas bu­de još mi­li­je! Kad se pa­ša sa­svi­jem raz­mek­šao u pr­si i us­tvrd­nuo u ga­će, pru­ći se on na me­ke du­še­ke i ra­ši­ri ru­ke da u na­ruč­je do­če­ka ta­na­nu ne­vlje­stu! Ru­ža se sni­ži pa­ši u na­ruč­je, pa­ša oće da je gr­li i lju­bi, ali ona ve­li da ne mo­re če­ka­ti, pa je sa­ma pa­ši­ne čov­ne di­mi­je raz­dri­je­ši­la! Ali pri­je no je pa­ša brez di­mi­ja poj­mi­jo na nju, Ru­ža je uvje­žba­la te tr­gla svi­le­ni gaj­tan s ko­ji­jem pa­ša ve­že čak­ši­re na uč­kur! Iz­vu­kla svi­le­ni gaj­tan stre­lo­vi­to te š nji­me sve­za­la pa­ši­ne ru­ke oba­dvi­je! Sve­za­la pa mr­tvi uzo za­met­nu­la! Dok se pa­ša ala­ver­ti­jo šta se š njim do­ga­đa, svi­la ga je iza ša­ke bi­la ste­gla i upi­li­la da se ni­ka­ko sam ni­je mo­gao odri­je­ši­ti! Kad je vi­di­jo da se š nji­me na­bi­la bru­ka kao u pri­ču, zi­ni ti on da ko­e­vi­te­za Tur­ke, ali br­ža je bi­la Ru­ža Ba­tri­će­va! Po­te­gla bi­je­li ja­gluk iz nje­da­ra pa š nji­me pa­ši usta za­ti­snu­la. Za­ti­snu­la da oja­đe­lik ne mo­re ni da ku­ka, ak­mo­li da kli­ku­je Tur­ke i or­di­ju!

Kad su kroz krat­ki va­kat Nik­če­vi­ći vi­đe­li šta se s Ru­žom od­i­gra­lo, dva nje­zi­na ruč­na đe­ve­ra po tra­gu su po­će­ra­li ot­mi­ča­re. Sni­je­la ih noć i Bu­doš pla­ni­na, pro­vu­kli se kroz tur­ske stra­že na Ba­re bu­do­ške i ba­nu­li pa­ši pod ča­do­ra! Ulje­zi s isu­ka­ni­jem no­že­vi­ma, kad – Ru­ža pa­ši ka­ra­u­lu ču­va! Sje­di Cuc­ki­nja i pi­je slat­ku me­do­vi­nu iz pa­ši­ne ckle­ne ča­še, a pa­ša se go­lo­guz va­lja po me­ki­jem du­še­ci­ma i ko­lu­ta s oči­ma kao je­ji­na! Što se vi­še tr­za ru­ka­ma – sve mu se ja­če svi­le­ni gaj­tan usi­je­ca iza ša­ka! Kr­klja pa­ša iz gr­la, a ši­šti na nos kao će­ra­li­ca! Ni­je­su Nik­če­vi­ći šće­li da po­si­je­ku pa­šu plje­valj­sko­ga, no su do­ni­je­li konj­sku dr­ve­ni­cu i osa­ma­ri­li ga ona­ko ni­je­ma i go­lo­gu­za! Osa­ma­ri­li, pri­te­gli po­pru­ge, s konj­skom ga ogla­vi za­o­gla­vi­li i sve­za­li za gvo­zde­ni di­rek od ča­do­ra! Kad je po­tr­čao ri­đan­ski knez da na­zo­ve do­bro­ju­tro pa­ši go­spo­da­ru, imao je šta vi­đe­ti! Po­blje­gao je knez ku­ći ne­zdre­li­ce, Tur­ci pa­šu ra­sa­ma­ri­li, obu­kli mu di­mi­je pa po­blje­gli š nji­me u Plje­vlja. Od Ni­ši­ća do Plje­va­lja ni­je­su se okre­ta­li od strâ i sra­mo­te!

Mo­gla se uči­nje­ti ta­kva špo­ka s pa­šom plje­valj­ski­jem jer su se ta­da Tur­ci još za­ba­vlja­li na ve­li­ki­jem fron­to­vi­ma, još ni­je­su bi­li pre­bi­ska­li sva­ko srp­sko se­lo i pa­lan­ku! Gov­no pa­sje što bi se to mo­glo uči­nje­ti kad su Tur­ci Tre­blje­su ra­zu­ri­li, grad Ni­šić po­di­gli i na­se­li­li zli­com i kr­vav­cem! O to­me bi se mo­glo sa­mo sni­va­ti do­kle je s ni­šić­ki­jem ka­pe­tan­stvom upra­vlja­la ku­ća Mu­šo­vi­ća. Bi­lo ko­ji Mu­šo­vić dok je upra­vljao, a nek­mo­li Ham­za–beg ko­ga spo­mi­nje Vla­di­ka Ra­de u Gor­ski vi­je­nac. To je onaj kur­če­vi­ti tur­ski ka­pe­tan ko­ji je i Vu­ku Mi­ću­no­vi­ću za­bi­jo če­prlj u nos pr­se­ći se da je on bo­lji ju­nak od Mi­ću­no­vi­ća. No ne­ka je fa­la Bo­gu kad se ba­rem ne­kad mo­glo po­stu­pi­ti s pa­ša­ma ka­ko je Ru­ža s Nik­če­vi­ći­ma po­stu­pi­la pre­ma pa­ši plje­valj­sko­me. Mo­glo pri­je, ma ni­je ka­sni­je. Vri­je­me gra­di ku­le po pri­mor­ju i ku­le raz­gra­đu­je.

Sje­ča tre­blje­ških kne­zo­va u Tre­bi­nju

Kad je ne­sta­lo voj­vo­de Gr­da­na, on­da je Sve­ti Va­si­li­je Ostro­ški sa­vje­to­vao Tre­blje­ša­ne ka­ko da se va­ra­ka­ju s Tur­ci­ma ko­ji su sve vi­še ob­i­gra­va­li oko Tre­blje­se i nje­zi­no­ga Sli­vlja smi­šlje­no­ga! Tur­ci su vre­me­nom raz­lo­mi­li okol­na car­stva i kra­ljev­stva, pa su ima­li kad da se po­za­ba­ve sa se­li­ma i gra­do­vi­ma po srp­ski­jem ze­mlja­ma. Nji­jo­vi be­go­vi ni­je­su kao ra­ni­je sa­mo pro­la­zi­li, do­la­zi­li i od­la­zi­li, no su se već bi­li na­traj­no na­se­li­li u Tre­bi­nju i Ne­ve­si­nju, u Spu­žu i Pod­go­ri­ci, u kr­va­vi Ko­la­šin i u Ri­san na mo­ru si­nje­mu! Bi­la je mlo­go­me be­gu zi­nu­la gu­zi­ca na tre­blje­šku blje­li­nu, na žit­no Sli­vlje i na kr­nov­ske kr­do­ve! Sve­ti Va­si­li­je, sla­va mu i mi­los, do­šao je iz Po­po­va Po­lja iz Er­ce­go­vi­ne da upra­vlja s Ma­na­sti­rom na Po­pi­ma ko­ji su Tur­ci doc­ni­je za­ždi­li i po­ru­ši­li. Taj je ma­na­stir bi­jo kraj Tre­blje­se, na mlje­sto đe je da­na­šnji Ni­šić, u to­me ma­na­sti­ru je vak­ti­le Sve­ti Sa­va uci­pi­jo kra­ljev­sku kru­nu na gla­vu svo­me bra­tu, srp­sko­me kra­lju pr­vo­vljen­ča­no­me! Upra­vljao Sve­ti Va­si­li­je s Ma­na­sti­rom na Po­pi­ma i pro­kli­njao one kne­zo­ve, na pri­li­ku ri­đan­sko­ga kne­za, ko­ji se na­vi­ja­ju Tur­ci­ma. Kne­zo­ve je za­kli­njao i pro­kli­njao, a na­rod je uči­jo da Tur­ci­ma ne smi­je ni­šta vlje­ro­va­ti. Od Sve­to­ga Va­si­li­ja osta­la je ri­ječ ko­ju je Vla­di­ka Ra­de pre­u­zeo i met­nuo u Gor­ski vi­je­nac, ri­ječ da ni­ko krup­no ko Tur­čin ne la­že! I mo­gao je Sve­tac Ču­do­tvo­rac na­u­či­ti na­rod s kr­stom na­o­po­slom, ma ni­je oja­đe­le kne­zo­ve, no će gla­vu iz­gu­bi­ti oni ko­ji su po­vlje­ro­va­li Tur­ci­ma!

Sin pa­še plje­valj­sko­ga ko­ga su osa­ma­ri­li Nik­če­vi­ći na Bu­do­ške ba­re na­stao je pa­ša i met­nut u Tre­bi­nje da upra­vlja pa­ša­lu­kom! Ne znam ka­ko je bi­lo ime ocu nje­go­vo­me, a nje­ga su zva­li pa­ša Dži­naj­li­ja. Iz­gle­da ni­je bi­jo za­bo­ra­vi­jo šta mu se s ocem od­i­gra­lo, pa je stal­no pre­žao da se osve­ti Tre­blje­ša­ni­ma. Do­veo je i on ka­la­ba­luk voj­ske na Ba­re bu­do­ške, ra­za­peo svi­le­ni ča­dor i po­zvao na di­van srp­ske okol­ne kne­zo­ve. Ma to i ni­je­su bi­li pra­vi kne­zo­vi, no su ih ta­ko sa­mo zva­li. Po­tlje smr­ti voj­vo­de Gr­da­na ni­je po­sta­vljen no­vi voj­vo­da, ni­je bi­lo srp­sko­ga ca­ra ni kra­lja da voj­vo­de po­sta­vlja, pa je tre­blje­ški knez upra­vljao s voj­vod­stvom Gr­da­no­vi­jem. On tri­ne­sti i još dva­nes se­o­ski­je kne­zo­va ko­ji su u od­no­su na nje­ga bi­li suk­ne­zi­ce! Kne­za tre­blje­ško­ga upra­vo je Sve­ti Va­si­li­je po­sta­vi­jo glav­ni­jem kne­zom. Ma ni­je ga po­sta­vi­jo, no bla­go­slo­vi­jo i re­kao da će bi­ti pro­klet s oni­jem suk­ne­zi­ca­ma ako Tur­ci­ma uz­vlje­ru­ju.

Po­zvao Dži­naj­li­ja spr­ske kne­zo­ve da mu do­đu pod ča­dor, ali ni­je im do­pu­šti­jo da mu pe­ku ov­no­ve i si­plju me­do­vi­nu, no na­re­di­jo da se isti kne­zo­vi po­slu­že šer­be­tom i z du­va­nom. Sa sva­ki­jem se Dži­naj­li­ja ru­ko­vao i bla­go š nji­ma raz­go­va­rao kao da im je otac! On­da je za­po­vi­di­jo da se do­ne­se dva­nes cr­ve­ni­je bi­nji­ša da ogr­ne dva­nes srp­ski­je kne­zo­va, ko­li­ko ih je si­đe­lo pre­kr­šte­ni­je no­ga oko pa­še pod svi­le­ni­jem ča­do­rom! Ni­šta im ni­je na­kri­či­vao ni za­po­vi­je­dao, no sa­mo re­kao da pla­ća­ju ca­re­vu da­ci­ju i da pra­ved­no su­de u svo­ji­jem kne­ži­na­ma. Kad su kre­nu­li kne­zo­vi, pa­ša je ustao na no­ge i sa sva­kim se jo­pet ru­ko­vao na po­zdrav.

Kne­zo­vi se upr­si u čov­ne bi­nji­še i svu­da se fa­li da je pa­ša Dži­naj­li­la ne pa­ša zlo­tvor no pa­ša po­o­čim, i da tre­ba ta­kvo­ga pa­šu po­što­va­ti i ru­ku mu lju­bi­ti! Iz gra­da Tre­blje­se ni­ko pod pa­šin ča­dor ni­je bi­jo do­šao od gla­va­ra, ni knez ni pop pro­to­pop, a zvao je Dži­naj­li­ja obo­ji­cu da do­đu. Oni ni­je­su do­šli da se pri­gr­nu bi­nji­ši­ma kao što su se pri­gr­nu­le se­o­ske suk­ne­zi­ve s ino­ri­je s ko­jom je vak­ti­le upra­vljao voj­vo­da Gr­dan, sna­šlo ih gr­di­lo kao što će i sna­ći! Po­le­će­li pu­sti se­o­ski kne­zo­vi na cr­ve­nu čo­vu i sti­mu pod svi­le­ni­jem ča­do­rom, na me­de­ni šer­bet i slat­ke ri­je­či! Tre­blje­ša­ni su zna­li pri­je no i Tur­ci šta je čo­va ve­de­nič­ka i že­že­na svi­la, zna­li su za cu­kar i pre­slač­ke, a bi­li su ču­li i pro­či­ta­li da Tur­ci­ma ne tre­ba vlje­ro­va­ti mli­je­ko je da ka­žu bi­je­lo! Zna­li su Tre­blje­ša­ni da su Tur­ci mi­li nji­jo­vo­me sve­cu Mu­ha­me­du ko­li­ko la­žu. Sve­ti Va­si­li­je za­klji­njao je i sa­vje­to­vao da se Tur­ci­ma ne vlje­ru­je, ali suk­ne­zi­ce ni­je­su po­slu­ša­li.

Ni­je mlo­go pro­šlo ot­ko su pri­gr­nu­li cr­ve­ne bi­nji­še dok su do­bi­li sa­i­ju od pa­še Dži­naj­li­je iz Tre­bi­nja pi­to­mo­ga! Zo­ve ih po­je­di­nač­no u dru­gi pe­tak, da mu do­đu na bi­je­lu ku­lu. Su­ne­ti pa­ša jed­no­ga si­na i dva unu­ka pa zo­ve kne­zo­ve da ih ugo­sti kao vljer­nu ra­ju ca­re­vu! Zva­ni – dozvni, kne­zo­vi su za­jed­no oti­šli u Tre­bi­nje, sti­gli su u pe­tak po­pod­ne. Slu­ša­li su pran­gi­je ka­ko pu­ca­ju i tu­rad ka­ko kme­če dok ih odža su­ne­ti, bi­lo je ba­kla­va i šer­be­ta da i za vrat ba­ča­ju ako že­le. Naj­po­tlje je pa­ša Dži­naj­li­ja za­po­vi­di­jo da se u naj­vi­šu ka­ma­ru na âru na­mlje­šte me­ki du­še­ci pa da leg­nu kne­zo­vi je­dan do dru­go­ga; dva­nes kne­zo­va što su do­šli s ino­ri­je Gr­da­no­va voj­vod­stva ne­ka­da­šnje­ga! Ni­je sti­jo da ih pu­šti da ne­đe dru­go tra­že ko­nak, ne­ka se vi­di ka­ko pa­ša ču­va car­sku ra­ju pra­vu; ta­ko se po­štu­ju srp­ski kne­zo­vi ko­ji vljer­no če­plju po ca­re­voj ze­mlji! Kad su se kne­zo­vi svla­či­li da le­gu na me­ke du­še­ke, ulje­gao je na­ro­či­ti slu­ga da ih pred spa­va­nje po­nu­di slat­ki­jem što se spra­vlja od ru­ža ru­me­ni­je i što mi­ri­še kao ru­ža ju­trom pri­je no opa­ne ro­sa sa cvi­je­ća! Po­nu­di­jo ih slu­ga slat­ki­jem i vo­dom stu­de­nom i po­ku­pi­jo cr­ve­ne bi­nji­še ko­je je Dži­naj­li­la kne­zo­vi­ma da­ri­vao kad ih je na di­van po­zvao pod svi­le­ni ča­dor na ši­ro­ke Ba­re pred Bu­do­šem pla­ni­nom! Re­kao slu­ga da no­si bi­nji­še u ka­ma­ru đe se čet­ka i uj­du­ri­še čo­va i ka­di­fa. Pra­šnjav je car­ski drum od Tre­blje­se do Tre­bi­nja, cr­ve­ni su se bi­nji­ši opra­ši­nja­li pa ih tre­ba ras­pra­ši­ti i uj­du­ri­sa­ti. Sju­tra va­lja na­trag pu­to­va­ti, pa ne­ka se vi­di i po iš­čet­ka­ni­jem bi­nji­ši­ma ka­ko pa­ša Dži­naj­li­ja da­ri­va vljer­ne srp­ske kne­zo­ve.

Ne re­koh ti da je pa­ša Dži­naj­li­ja u istu bu­run­ti­ju ko­jom je po­zvao kne­zo­ve na sve­ča­nos re­kao da sa so­bom do­ve­du u Tre­bi­nje naj­bo­lje­ga gu­sla­ra ko­ji se ta­ko ra­ču­na u biv­še­mu voj­vod­stvu Gr­da­no­vo­me! Ne­ka gu­slar vi­di ka­ko pa­ša srp­ske kne­zo­ve sti­ma­va i do­če­ku­je da bi po­tlje mo­gao plje­va­ti po Tre­blje­si i oko­lo nje plje­smu o pa­ši po­o­či­mu i o kne­zo­vi­ma, po­sin­ci­ma pa­še če­sti­to­ga! Od­ve­li su kne­zo­vi gu­sla­ra sa so­bom, ali on ni­je sje­dao za sve­ča­nu so­fru s kne­zo­vi­ma na âru pa­ši­no­me, no se po­mi­je­šao s tur­ski­jem svi­ra­či­ma ko­ji uz tam­bu­re uda­ra­ju i pa­ši­nu sve­ča­nos uve­se­lja­va­ju! Ni­je gu­slar ni li­je­gao u ka­ma­ru s kne­zo­vi­ma, no je ko­na­či­jo ne­đe s oni­jem svir­ci­ma ko­ji su mu vr­sta i pri­li­ka. Mlo­go bi bi­lo gu­sla­ru, znao je to i on, da sje­di za so­fru i spa­va u ka­ma­ru s kne­zo­vi­ma ko­ji no­se cr­ve­ne bi­nji­še što su skro­je­ni u Stam­bo­lu na Bos­fo­ru!

No Bog ti ja­ki po­mo­gao, kad je su­bot­nje ju­tro osva­nu­lo, ima­lo se šta vi­đe­ti u Tre­bi­nju gra­du bi­je­lo­me! Na grac­koj ta­bi­ji iz­nad ku­le pa­še Dži­naj­li­je osva­nu­lo je dva­nes str­že­vi­je ko­će­va, po­bo­de­ni je­dan do dru­go­ga, ucr­ven­ka­sto bi­je­li i za­ši­lje­ni. Ko­če­vi jed­na­ci, ma su raz­li­či­te gla­ve oni­je dva­nes kne­zo­va što su na ko­če­ve na­bi­je­ne! Ne­ka sta­ra i si­je­di­je br­ka, ne­koj br­ko­vi ri­đi, ne­koj cr­ni, a ima i bez­bra­di­je! Ko­ji je knez imao ko­se vlje­tar mu se š njo­me igrao, će­la­ve se gla­ve ca­kle spra­ma ju­tar­nje­ga sun­ca, a ni­je­su gla­ve ni jed­na­ko pri­ki­nu­te. Ne­koj vrat ot­fi­ka­ren do ba­bi­ne ru­pe, ne­ka ima do­po­la vra­ta, a na­kve su gla­ve s vra­tom is­ki­nu­te iz ra­me­na. Sva­koj gla­vi oči za­ti­snu­te, na spa­va­nju su kne­zo­vi po­sje­če­ni, iz­gle­da­ju i na ko­cu kao da sni­va­ju mi­lo­sno­ga pa­šu go­spo­da­ra!

Gla­ve se na­če­ti­le iz­nad pa­ši­ni­je sa­ra­ja, a do­lje po­red te­me­lja pa­ši­ni­je ku­la i sa­ra­ja mu­či­la se Tre­bi­šnji­ca da od­va­lja dva­nes obez­gla­vlje­ni­je lje­ši­na srp­skih kne­zo­va! Bi­lo lje­to i ve­li­ka su­ša, pa pi­to­ma Tre­bi­šnji­ca ota­nji­la i oma­li­la s vo­dom.

Gu­sla­ra ni­je­su po­sje­kli Tur­ci, no ga pu­šta­li da se vr­ne ku­ći i da plje­va plje­smu o pa­ši Dži­naj­li­li ka­ko na svo­me dvo­ru u Tre­bi­nju do­če­ku­je i sti­ma­va dva­nes srp­ski­je kne­zo­va, ko­ji su se uba­ni­li s crv­ni­jem bi­nji­ši­ma što su u Stmbo­lu skro­je­ni! Ne­ka plje­va gu­slar ze­mlji i na­ro­du ka­ko je pa­ša Dži­naj­li­ja osve­ti­jo sra­mo­tu svo­ga oca, pa­še plje­valj­sko­ga, ko­ju su mu na­ni­je­li Nik­če­vi­ći i Ru­ža Ba­tri­će­va na ši­ro­ke Ba­re pod Bu­do­šem!

Gu­slar je do­šao u Tre­blje­su, ali ni­je plje­vao plje­smu no je uz gu­sle cvi­li­jo tu­žba­li­cu o kne­žev­skom zgi­be­ni­ju u Tre­bi­nju. Ne bi se ni zna­lo ka­ko su kne­zo­vi po­gi­nu­li, da ni­je bi­lo gu­sla­ra i nje­go­ve tu­žba­li­ce.

             SVE­TI VA­SI­LI­JE OSTRO­ŠKI I

                SVE­TI PE­TAR CE­TINJ­SKI

Kad je čuo Sve­ti Va­si­li­je šta se s kne­zo­vi­ma od­i­gra­lo, ni­je vi­še sti­jo da osta­je u Ma­na­sti­ru na Po­pa­ma, no je oti­šao u Ostro­ške sti­je­ne, na­šao pe­ći­nu, osvje­štao je da mu bu­de cr­kva i u nju se na­se­li­jo. Po­sti­jo je ne po­ste po ka­len­da­ru no sva­ki dan u go­di­ni, i mo­li­jo se Bo­gu i da­nju i no­ću da se spa­si na­rod u Tre­blje­si i tre­blje­škoj ino­ri­ji od si­le pek­si­jan­ske ko­ja je na­sva­ja­la sa svi­je ba­na­da! U tu istu pe­ći­nu se pre­sta­vi­jo i po­sve­ti­jo! Ka­ko je le­žao ono­ga tre­na kad mu je du­ša u raj od­le­će­la, ta­ko i da­nas po­či­va! Ima ga u ti­je­lo ni ma­nje ni vi­še no ga je bi­lo kad je ze­mljom odi­jo i za svoj se na­rod Bo­gu mo­li­jo!

Kad su Tur­ci ču­li da se Sve­ti Va­si­li­je pre­sta­vi­jo, a pri­je no su sa­zna­li da se po­sve­ti­jo, spre­mi­li su voj­sku si­lo­vi­tu da ra­zu­ri Tre­blje­su na kra­ji­ni! Ne­sta­lo Gr­da­na a pre­stao Sve­ti Va­si­li­je da ze­mljom odi i ho­di, na­rod se sle­di­jo od strâ po­tlje kne­žev­ske po­gi­bi­je, tre­blje­ški knez i isti pop pro­to­pop osta­li kao ogor­je­li pa­nje­vi u pla­ni­ni! Sve je to da­lo sko­po­sti Tur­ci­ma da vi­še ne vlje­ru­ju u pri­ču da se čvor car­ski­je dru­mo­va i ko­lo mo­sto­va na ni­šić­ko po­lje pre­ši­ro­ko ne mo­re osvo­ji­ti. A pri­ča je do­ka­ži­va­la da je u ze­man, ko­ji se ne mo­re brez du­bo­ki­je knji­ga do­mi­sli­ti, sti­jo na­kav car Du­kli­jan da zi­đe car­ski grad te spre­mi­jo Ne­i­ma­ra Ra­da s maj­sto­ri­ma da tra­že po­god­no mlje­sto za grad­nju. Ne tra­ži­jo Ra­de mlje­sto ka­ko bi on sti­jo no ka­ko je car Du­kli­jan za­mi­sli­jo. A car je re­kao da za­ko­pa­ju te­me­lje nje­go­vu gra­du na mlje­sto đe na­đu dva zla ko­ja su se sple­la jed­no z dru­gi­jem, šće­la bi zla da se raz­dvo­je ali ne mo­gu. Ako Ra­de Ne­i­mar i maj­sto­ri mog­nu da oslo­bo­de ta dva zla jed­no od dru­go­ga, ne­ka tu ku­ča­rom za­ko­pa­ju. Ako li ne mog­nu – ne­ka se vr­nu kao da ni­šta ni­je ni zbo­re­no o gra­du i nje­go­vi­jem te­me­lji­ma!

Ta­ko je i bi­lo! Ne­i­mar Ra­de i maj­sto­ri obi­la­zi­li su po­lja i rav­ni­ne, gra­di­ne i pla­ni­ne rav­no za tri go­di­ne. Pre­ta­bi­li su ze­mlju du­kli­jan­sku od is­to­ka pa­ke do za­pa­da, ali ni­je­su mo­gli na­ći šta su tra­ži­li. I taman kad su šće­li da se vra­te neo­ba­vlje­na po­sla, na­ga­zi oni na dva zla u sred po­lja ni­šić­ko­ga! Ta­da se ni­je zva­lo ni­šić­ko, no ja ne znam druk­či­je ka­ko da ga na­zo­vem! Na­lje­gli na cr­ni trn i ša­re­nu zmi­ju! Za­ple­la se zmi­ja u trn, pro­ba­da joj trn ži­vot, a ona ga ko­lje u ije­du! Kad zmi­ja ga­đa trn, š nje­ga opa­nu tri cvi­je­ta, a kad trn pro­bo­de zmi­ju, iz nje­zi­ne ra­ne kap­nu tri ka­pi kr­vi. Đe pa­nu će­to­vi tu nik­nu od­ma tri ma­la tr­na, a đe ka­ne kap kr­vi tu se stvo­re tri ma­le zmi­je! Ä po­mi­le one tri ma­le zmi­je, od­ma blje­že u ono ma­lo tr­nje i ko­lju se š nji­me isto kao što se ona ve­li­ka zmi­ja ko­lje s ve­li­ki­jem tr­nom! Kad su Ra­de Ne­i­mar i maj­sto­ri do­bro osmo­tri­li ko­li­ko je zla u tr­nu i u zmi­ji, Ne­i­mar Ra­de po­teg­ni ku­ča­rom pa onu zmi­ju od­voj od tr­na. Zmi­ja ona­ko kr­va­va i ra­nja­va umi­li u na­kvu no­ru ka­me­nu, a trn osta­ni ka­kav je i bi­jo! Ä je ma­kao zmi­ju s tr­na, ne­sta­lo je oni­je trn­či­ća uoko­lo i oni­je zmi­ju­lja­ka na nji­ma. On­da je isti Ra­de Ne­i­mar za­ma­nuo s istom ku­ča­rom te za­ko­pao mlje­sto đe će se po­di­ći car­ski grad i gra­đe­vi­ne ko­je idu uz grad. Kad su ca­ru Du­kli­ja­nu re­kli da je ot­po­če­la grad­nja, po­ru­či­jo je Ra­du Ne­i­ma­ru da ne tra­ži bra­ta i se­stri­cu da uzi­đu gra­du u te­me­lje. Ne­ma za to po­tre­be jer ona dva zla, cr­ni trn i ša­re­na zmi­ja, ne sa­mo što ne­će do­pu­šta­ti zloj vi­li da ob­noć obur­da­va ono što maj­sto­ri ob­dan ozi­đu, no će ista dva zla ču­va­ti grad od sva­ke si­le ko­ja ne umi­je da se pre­kr­sti.

Tur­ci su se lec­ka­li od ove pri­če dok je bi­jo živ voj­vo­da Gr­dan i do­kle je Sve­ti Va­si­li­je ze­mljom odi­jo, a kad je ne­sta­lo njih dvo­ji­ce, šće­li su Tur­ci da po­ka­žu kao da se od re­če­ne pri­če ni­kad ni­je­su ni bo­ja­li! I kad su se od te pri­če bo­ja­li i kad ni­je­su, jed­na­ko im je išla vo­da na usta kad su po­mi­šlja­li da sku­če pod svo­ju ko­man­du Tre­blje­su sa ži­to­rod­ni­jem Sli­vljem i s Kr­no­vom što se jed­na­ko bi­je­li zi­mi od sni­je­ga i lje­ti od ova­ca!

Sli­vlje smi­šlje­no ni­je­su mo­gli so­ra­ti tri­sta jar­mo­va vo­lo­va za ne­đe­lju da­na! Ko­li­ko je Ka­pi­no­ga po­lja i Gor­nje­ga po­lja, svi­je Ko­ča­na i Bre­zo­vi­ka, – to­li­ko je s pro­lje­ća bi­lo be­ha­ra i cvi­je­ta od sva­šta što će­ta. A naj­vi­še od šlji­ve po­že­ga­če i ba­gre­ma me­do­no­sno­ga! Što je po­lja i rav­ni­ca sve se u cvi­je­tu bi­je­lje­lo, a što je str­mi­na i okra­ji­na žu­će­lo se od za­no­ve­ti. Me­da s cvi­je­ta žu­to­ga i bi­je­lo­ga če­le su na­no­si­le u uli­šta da se mo­glo jed­no car­stvo ome­di­ti i za­me­di­ti! Kad po­gle­daš Sla­no i Bu­bre­žak, ni­je­si znao kri­vu­da­ju li to vo­de i je­ze­ra po­ljem ši­ro­ki­jem, ili se to uti­snu­lo ze­le­no po­lje po­me­đu ri­blji­vi­je vo­da i vi­ro­va! Go­li­jem ru­ka­ma va­tao je ri­bu ko­me je mi­lo bi­lo da je ta­ze je­de! U pla­ni­ne ko­je su sple­le vi­je­nac oko­lo re­če­ni­je po­lja i rav­ni­na bi­lo zvljer­ke sva­ko­ja­ke, a naj­vi­še ku­ni­ce i džu­dža­na na či­ju kr­zno­vi­tu ča­pru le­te pri­mor­ske go­spo­đe kao na za­ma­šljen ku­pus! Zgo­ni­li su tre­blje­ški tr­gov­ci na rav­no pri­mor­je to­va­re uči­nje­ne ku­ni­či­ne i džu­dža­no­vi­ne, a li­si­či­nu, vu­či­nu i zeč­je ča­pre ku­po­va­li su pla­nin­šta­ci s plja­ce tre­blje­ške da ši­ju ka­pe i po­sta­ve za ko­stret­ne gu­nji­ne. Ne znaš je li se vi­še nov­ca sli­va­lo u Tre­blje­su s pla­ni­na ili se uli­je­va­lo s pri­mor­ja. Po kr­nov­ski­jem vro­vi­ma, is­pod Voj­ni­ka pla­ni­ne, u Mo­ra­ko­vu i Zloj go­ri ka­pa­lo je smo­le lu­če­ve i je­lo­ve da su se š njo­me mo­gle za­smo­li­ti sve boj­ne đe­mi­je na Ja­dran­sko mo­re. Ako si bi­jo po­ne­šen za pi­to­mi­nom, mo­gao si bro­ji­ti žu­te du­nje oko Tre­blje­se da ih ne pre­bro­jiš dok si živ. Ako si sti­jo da boj­nu stri­je­lu umo­čiš u otrov od ko­je če­lja­de ne mo­že pre­te­ći, pru­žao si je zmi­ji iz Stu­de­na­ca da se š njo­me po­lju­bi! Tre­blje­ške zmi­je su se ta­ko uotro­vi­le ono­ga dana kad je Ra­de Ne­i­mar raz­dvo­jio šar­ga­na od cr­no­ga tr­na da se ne ko­lju i pro­ba­da­ju! Pri­je to­ga tre­va, ve­le, ni­je­su te zmi­je bi­le otrov­ni­je no što su dru­ge po dru­gi­jem mlje­sti­ma. S jed­nom ri­je­či, ni­je­si Tre­blje­si i tre­blje­škoj ino­ri­ji imao što do­da­ti ni od­u­ze­ti, to je bi­jo Bog na­mlje­šti­jo kao iza­zov za sva­ko­ga voj­vo­du ko­ji je sti­jo da vo­ju­je i da pli­va u bo­ga­stvu kao če­la po med­nu cvi­je­tu!

Ni­je­su Tur­ci pru­ža­li ru­ke put Tre­blje­se sa­mo za­to što su je že­lje­li pod svo­je, no i sto­ga što su se bo­ja­li nje­zi­ne pa­me­ti i bo­ga­stva. Sva­ki Tre­blje­ša­nin bi­jo je pi­smen i ško­lo­van, i ne sa­mo Tre­blje­ša­nin no i nji­jo­ve že­ne umlje­le su knji­gu pro­či­ta­ti i na­ki­ti­ti. Po­po­vi u tre­blje­škoj cr­kvi ni­je­su šće­li ni­ko­ga pri­če­sti­ti ko ni­je na­u­či­jo da či­ta i pi­še a mo­go je na­u­či­ti. U Tre­blje­šku cr­kvu Sve­to­ga Lu­ke, u ko­ju je po­či­vao isti sve­tac ci­jel i ne­u­veo kao da će se pro­bu­di­ti, ni­je­si smi­jo ulje­ći na sve­tu li­tur­đi­ju ako je bi­jo pop u svo­ju kji­gu za­mr­či­jo da ne odu­žu­ješ što si du­žan i ne za­du­žu­ješ dru­go­ga da ti se odu­ži! Pi­sa­lo je iz­nad cr­kve­ni­je vra­ta: „Odu­žuj i za­du­žuj!“ To je zna­či­lo da po­štu­ješ ro­di­te­lje ko­ji su te za­du­ži­li i da po­di­žeš svo­ju đe­cu ko­ja će ti se odu­ži­ti. Zbo­ri­lo se da su Tre­blje­ša­ni va­ta­li na­uk od mra­va i če­le – da ra­de ne fa­le­ći se i da gi­nu bra­ne­ći svo­ju ste­če­vi­nu! Po­tlje pa­de­ni­ja srp­sko­ga car­stva na Ko­so­vo, Tre­blje­ša­ni su po­vlje­ro­va­li da će na­ći pri­ja­te­lje u La­ti­ni­ma na pri­mor­ju. Tr­go­va­li su š nji­ma, gle­da­li ka­ko se mo­le Isu­su Ri­stu i Maj­ci Bož­joj, pa su pro­mi­sli­li da se s La­ti­ni­ma tre­ba do­go­va­ra­ti ka­ko da se iza­đe na kraj s vlje­rom tur­skom pek­si­jan­skom! I La­ti­ni su umi­lo­sti­vi­li li­ce pred Tre­blje­ša­ni­ma i va­zda ih po­zi­va­li pod svoj bar­jak kad su ra­to­va­li s Tur­ci­ma na mo­ru i na su­vu. I ne sa­mo što su ih po­zi­va­li, no im o pr­sa blje­ša­li me­da­lje i pi­sa­ne im za­hval­ni­ce da­va­li ka­ko bi ih va­vi­jek mo­gli kli­ko­va­ti kad la­tin­skoj ze­mlji za­ze­be gu­zi­ca od Tu­ra­ka! Ta­ko su Tre­blje­ša­ni uz rat­ne vlje­šti­ne, ko­je su zna­li kao i nji­jo­vi sta­ri, svlje­šta­li i ono što su zna­li La­ti­ni. Pi­sme­nos Tre­blje­ša­na i nji­jo­va va­lja­nos u ra­du, a za­sve dvo­stru­ke rat­ne vlje­šti­ne, do­da­va­lo se jed­no dru­go­me i na­do­ve­za­lo se jed­no na dru­go. Tur­čin se va­tao za gla­vu od po­mi­sli da od Tre­blje­se mo­gu pri­mi­ti na­uk dru­gi srp­ski kra­je­vi i gra­do­vi! Sve što su zna­li, Tur­ci­ma se sno­zi­lo na jed­no – da Tre­blje­su pr­vo tre­ba opsu­ti mra­mor­jem, a on­da je ra­zu­ri­ti da se tro­pr­sti ne mo­gu u nju vra­ti­ti. I do­mi­sli­la se pa­sja vlje­ra ka­ko će to ura­di­ti!

Ni­je mlo­go po­tra­ja­lo po­što je gu­slar is­ku­kao tu­žba­li­cu o po­gi­bi­ji dva­nes kne­zo­va u Tre­bi­nju, ču­lo se da isti pa­ša Dži­naj­li­ja, ko­ji je kne­zo­ve po­sje­kao, kre­će sil­nu voj­sku na Tre­blje­su. Sta­ri knez tre­blje­ški, onaj što ni­je sti­jo da ide ni na Ba­re bu­do­ške pod pa­šin svi­le­ni ča­dor ni u Tre­bi­nje na pa­ši­nu sve­ča­nos, spre­mi­jo je po­ru­ku si­no­vi­ma i bra­ći po­sje­če­ni­je kne­zo­va da br­ža­ju u Tre­blje­su na zdo­go­vor ka­ko da do­če­ka­ju tur­sku si­lu ko­ja se ko­tr­lja od Tre­bi­nja! No, sud­bi­na se bi­la is­pi­sa­la Tre­blje­si i tre­blje­škoj ino­ri­ji, na kne­žev po­ziv oda­zva­la su se sa­mo tro­ji­ca. Svi osta­li oti­šli su pa­ši Dži­naj­li­ji z da­ro­vi­ma na sre­ta­nje! Sre­li su na Ma­o­či­će pa­šu Dži­naj­li­ju i nje­go­vu si­lu, pri­stu­pi­li mu ru­ci i ko­lje­nu i pro­su­li pre­da nj da­ro­ve. On­da ih je pa­ša ogr­nuo s is­ti­jem oni­jem bi­nji­ši­ma od cr­ve­ne čo­ve sa­jaj­li­je ko­ji su osta­li pu­sti po­sje­če­ni­jem kne­že­vi­ma!

Knez tre­blje­ški vi­di zlu i go­ru pa uda­ri u cr­kov­na zvo­na te se Tre­blje­ša­ni oku­pi is­pred Sve­to­ga Lu­ke. Po­slu­ša­li su kne­za da im u Tre­blje­su op­stan­ka ne­ma, no da blje­že na Ce­ti­nje đe odža ne ri­če, i da pi­ta­ju Sve­to­ga Pe­tra šta da ra­de od ži­vo­ta svo­ga! Re­če­no, po­slu­ša­no i uči­nje­no! Po­to­va­ri­li su na ko­nje i za­met­nu­li na ra­me­na zlat­ne i sre­br­ne stva­ri, svi­lu i ka­di­fu, čo­vu sa­jaj­li­ju, žen­ska ru­va i ukop­nu ro­bu. Obu­kli su se kao da do­če­ku­ju ca­ra, lju­di ob­lje­si­li oruž­je od za­vi­da, ni­je kre­ta­lo že­ne brez će­me­ra i te­pe­lu­ka! Ni­je­su za­bo­ra­vi­li knji­ge sta­ro­stav­ne ni pi­sa­ne po­hva­le ko­je su sta­ri Tre­blje­ša­ni do­bi­li od srp­ski­je ca­re­va i kra­lje­va, la­tin­ski­je du­žde­va i vla­da­ra. Sve na­to­va­ri­li i za­met­nu­li što su mo­gli po­ni­je­ti, ali ni po­la ni­je­su uze­li. Osta­lo je u nji­jo­vi­jem ku­ća­ma sve­ga do­sta da bi se no­ve fa­mi­lje mo­gle na­se­li­ti, a da ne osje­te da im što fa­li u ku­ći. Ta­ko se za­te­gao tran­cip ka­kav pri­je iz Tre­blje­se ni­je kre­tao. Na če­lo su na­po­re­do ja­ša­li knez i pop pro­to­pop, iza njih je je­dan ka­lu­đer vo­di­jo je­de­ka zlat­nom uzdom za­u­zda­na ko­ji no­si mo­šti Sve­to­ga Lu­ke ko­je su Tre­blje­ša­ni, sa stra­om bož­jim, po­di­gli iz cr­kve i sa so­bom po­ni­je­li. Sve­tac je bi­jo po­kri­ven sve­ti­jem po­krov­cem, š nje­ga se si­jao Ča­sni krs kao sun­ce s is­to­ka! Iza je­de­ka su ja­ša­li sta­ri lju­di i že­ne s ma­lom đe­com pre­da se, a iza njih se ote­za­la ko­lo­na oni­je što su ka­dri da idu plje­ške i što im je pri­li­či­lo da ta­ko idu. Naj­po­tlje su bi­la no­si­la, lju­di su na ra­me­na no­si­li sta­ru če­ljad i bo­le­sni­ke ko­ji se ne mo­gu ko­nja dr­ža­ti. Iza no­si­la išli su to­var­ni ko­nji sve­za­ni je­dan za dru­go­ga, naj­po­to­nji su čo­ba­ni go­ni­li dže­lep kra­va i vo­lo­va.

Do­ču­je Sve­ti Pe­tar da su se Tre­blje­ša­ni di­gli na se­lid­bu, pa od­ma spre­mi ula­ka i re­ci mu da ne ža­li ko­nja ja­je­ća­ka, no da br­ža u sre­ta­nje Tre­blje­ša­ni­ma. Ta­ko za­po­vi­di­jo i dao mu je knji­gu ša­ro­vi­tu za kne­za tre­blje­ško­ga i po­pa pro­to­po­pa. Pri­ča se da je Sve­čev gla­snik sri­jo Tre­blje­ša­ne ne­đe is­pod Gar­ča vi­so­ke pla­ni­ne! Pro­či­taj knji­gu tre­blje­ški gla­va­ri i ra­zu­mlje­di da ih Vla­di­ka Pe­tar uči da ne do­de na Ce­ti­nje, no da obr­nu uli­je­vo i da idu pra­vo u Mo­rač­ki ma­na­stir! U pi­smu ih je Vla­di­ka obre­nuo obe­ća­njem da će s po­mo­ću Bož­jom do­ći u Mo­ra­ču da se po­mo­li Bo­gu i sve­ci­ma za zdra­vlje i na­pre­dak Tre­blje­ša­na, i da ih na­u­či šta da­lje da či­ne od ži­vo­ta svo­ga. Vla­di­ka Pe­tar na­pi­sao, Tre­blje­ša­ni ra­zu­mlje­li i sve je bi­lo ka­ko Bog za­po­vi­je­da!

Tre­blje­ša­ni su zdra­vo do­pu­to­va­li u Ma­na­stir Mo­ra­ču, kroz krat­ki va­kat sti­gao je u Ma­na­stir mo­rač­ki i Sve­ti Pe­tar, sla­va mu i mi­los!

Tre­blje­ša­ni ot­pr­tlja­li iz Tre­blje­se, ma ni pa­ša Dži­naj­li­ja ni­je dan­gu­bi­jo! Tur­ci su kao žu­ti mra­vi pre­pla­vi­li Tre­blje­su, pu­štao pa­ša voj­sci na­slo­bod­no da opljač­ka sve što mo­re za­ku­či­ti. A kad su ku­će za­je­ča­le kao šu­plje stu­bli­ne, Dži­naj­li­ja je za­po­vi­di­jo da se grad Tre­blje­sa ži­vi­jem og­njem za­ždi­je! Na­re­di­jo je, pa­sji sin, da se pr­vo za­pa­li cr­kva Sve­to­ga Lu­ke, pa da se on­da s cr­kve­no­ga zga­ri­šta uzme va­tra za pa­lje­vi­nu gra­da! Plam je li­zao do ne­be­sa svu dra­gu noć! Sva okol­na po­lja raz­vi­đe­la su se da je ve­zi­lja mo­gla u po­noć uvr­sti ibri­šim u iglu od bi­lju­ra! Tek se u sva­nu­će smi­ri­la Tre­blje­sa mu­če­ni­ca! No i to je ma­lo pa­ši tre­binj­sko­me, pa je za­po­vi­di­jo Tur­ci­ma da sva­ku voć­ku sa­si­je­ku do ko­ri­je­na. Ni ta­da se pro­klet­nik ni­je smi­ri­jo, no za­i­skao da mu do­ne­su ma­cu i ću­ski­ju. Tur­ci do­ni­je­li, a Dži­naj­li­la ma­com raz­lo­mi­jo naj­vi­so­či­ji spo­me­nik na tre­blje­ško gro­blje, ma­com ga raz­lo­mi­jo i ću­ski­jom pre­tu­ri­jo! On­da su Tur­ci od pa­še pre­po­če­li te su po­lja oko Tre­blje­se od­je­ki­va­la od uda­ra ma­ca i ću­ski­ja! Ta­ko je šće­la sud­bi­na da je Tre­blje­sa osta­la i brez ži­vi­je i brez mr­tvi­je za ma­nje no što se za­ma­ni­ce dva pu­ta ju­tro ob­ju­tri­lo! Osta­la je i brez sve­ga što je ljuc­kom ru­kom gra­đe­no. Sa­mo su bu­na­re i iz­vo­r–­če­sme po­šte­đe­li. Tur­čin brez vo­de ne mo­re uze­ti av­des, on s vo­dom pe­re gu­zi­cu pri­je no obraz, za­to Tur­ci ni­je­su ka­ur­ske vo­de tu­ra­li.

Ja sam pi­tao Pe­tra Ni­ko­li­na što su Tur­ci tre­blje­ški spa­li­li i de­stre­ga­li sve što se do­ma­ćin­sko na­zi­vlje, zar im ni­je bi­lo pa­met­ni­je da se use­le u go­spoc­ke ku­će i po­sjed­nu sva ta­mo­šnja do­bre­ta? Mi­la su Tur­ci­ma, ve­li Pe­tar, tu­đa do­bre­ta i dža­ba­lu­či­na, mi­li­ja nji­ma no iko­me, ali oni su ima­li svo­ju ra­ču­ni­cu kad su Tre­blje­su srav­ni­li s cr­nom ze­mljom. Bo­ja­li su se Tur­ci da Sve­ti Pe­tar s Cr­no­gor­ci­ma ne vr­ne Tre­blje­ša­ne ä za­ra­ti tur­ski car s ru­ski­jem ca­rem, pa su uči­nje­li da se Tre­blje­ša­ni ne­ma­ju na što vr­nu­ti! Na što da se vr­nu kad ne­ma­ju ni ku­će ni cr­kve, ni voć­ke ni gro­blja! Mo­gli su na zga­ri­šte sa­mo da ku­ka­ju i va­re lad­nu vo­du iz bu­na­ra i iz­vor­–če­sa­ma ko­je su im Tur­ci osta­vi­li! A i da se ni­je­su bo­ja­li po­vrat­ka Tre­blje­ša­na, Tur­ci su se dr­ža­li nji­jo­ve su­tu­ke da su im ala­vič­ni­ji gra­do­vi i na­se­lja ako ih za­snu­ju po nji­jo­vo­me, tur­sko­me, re­du i obi­ča­ju. Pr­vo ukur­če dža­mi­ju, a on­da oko nje zi­đu ku­će i pa­la­ce. Ni­je­su šće­li da po­di­žu grad baš na ono mlje­sto đe je bi­la Tre­blje­sa, no su ne­da­le­ko oto­le grad ute­me­lji­li i ozi­da­li. Po­ru­ši­li su Ma­na­stir Po­pe, to je onaj ma­na­stir u ko­ji je vak­ti­le Sve­ti Sa­va met­nuo kra­ljev­sku kru­nu na gla­vu srp­sko­me kra­lju pr­vo­vljen­ča­no­me. To je onaj isti ma­na­stir na Po­pi­ma s ko­ji­jem je upra­vljao Sve­ti Va­si­li­je pri­je no se pre­se­li­jo u Ostro­šku pe­ći­nu le­do­vi­tu! Po­ru­ši­li ot­pad­ni­ci Ma­na­stir i od nje­go­va ka­me­na ozi­da­li dža­mi­ju! Oko te dža­mi­je po­tlje su oko­lo na­o­ko­lo po­di­gli tur­ski grad Ni­šić! Ta­ko su se Tur­ci u Ni­ši­ću za­me­ća­ni­li i osta­li da go­spo­du­ju du­go i za mlo­go! On­da su ozi­da­li be­de­me oko gra­da ko­je i da­nas mo­reš vi­đe­ti. A ko­ji ni­je­su mo­gli odo­lje­ti knja­zu Ni­ko­li i Cr­no­gor­ci­ma kad je do­šla sud­bi­na da se Ni­šić oslo­bo­di od vlje­re pek­si­jan­ske! Ni­je­su se još vr­ta­li Tur­ci azi­jo­ti, i na­dam se u Bo­ga, da se ne­će ni vr­nu­ti! Jed­no ih vri­je­me do­ni­je­lo – dru­go ih vri­je­me od­ni­je­lo! Ona ša­ka Mu­sli­ma­na u Gruc­ku Ma­lu ni­je­su Tur­ci no se sa­mo š nji­ma ša­li­mo kad ih Tur­ci­ma na­zi­va­mo!

                  Ga­vran hra­ni pro­ro­ka Ili­ju

Isto­ga tre­na kad je Sve­ti Pe­tar spre­mi­jo ula­ka–ko­nja­ni­ka s knji­gom ša­ro­vi­tom da sret­nu Tre­blje­ša­ne ko­ji su na­prt­nja­či­li na Ce­ti­nje, spre­mi­jo je i dru­go­ga ula­ka–ko­nja­ni­ka u Lje­vi­šta tvr­du ka­ča­ni­cu! Ni­je dru­go­me po­kli­sa­ru knji­gu da­vao jer ni­ko u ka­me­na Lje­vi­šta ni­je znao s knji­gom be­sje­di­ti! Ni­je no­si­jo knji­gu no za­pam­ti­jo usme­nu po­ru­ku da svi usko­ci iz Lje­vi­šta, ko­ji no­e­se oruž­je, do­đu u Ma­na­stir Mo­ra­ču. Do­đu i da iz ru­ke Sve­to­ga Pe­tra pri­me da­ro­ve kao ju­na­ci s ko­ji­jem pla­še đe­cu tur­ske bu­le u svu Er­ce­go­vi­nu i do bi­je­lo­ga gra­da plje­valj­sko­ga!

Ko je pr­vi do­šao u Mo­ra­ču i ka­ko su do­šli ne znam ti ja, sa­mo znam da je Vla­di­ka Pe­tar sve pred­vi­di­jo – ko­ji­jem re­dom tre­ba da se do­đe i šta i ka­ko da se de­ša­va.

Is­pred Mo­rač­ko­ga ma­na­sti­ra pu­kla ve­li­ka rav­ni­na, na­ko­ši­ta a rav­na kao tev­si­ja, po sred nje le­ti po­tok, plje­nu­šav kao da te­če va­re­vi­na! Osta­lo je da se pri­ča ka­kva je iz­gle­da­la ta skup­šti­na od usko­ka i Tre­blje­ša­na. Usko­ci su sta­ja­li z de­sne stra­ne po­to­ka na rav­ni­ni pre­ma pla­ni­ni, a Tre­blje­ša­ni s li­je­ve stra­ne na rav­ni­ni pre­ma Ma­na­sti­ru. Sve­ti Pe­tar je sta­jao na mo­stu po­me­đu jed­ni­je i dru­gi­je. Usko­ci sto­je, pri­gr­li­li oruž­je kao ne­vlje­ste, s jed­ni­jem okom gle­da­ju pla­ni­nu a z dru­gi­jem beč­ka­ju Tre­blje­ša­ne! Ski­nu­li Tre­blje­ša­ni ka­pe, svi gle­da­ju pre­da se od strâ Bož­je­ga! Iza njih sve­ti Ma­na­stir, is­pred njih Sve­tac ko­ji ze­mljom odi, me­đu nji­ma Sve­ti Lu­ka ko­ga su iz Tre­blje­se po­ni­je­li! Bi­jo Ilin­dan, sun­ce be­či­lo s po ne­ba, usko­ci se ša­re­ne kao di­vlje mač­ke. Ko ne zna ko su i okle su ne bi se mo­gao do­sje­ti­ti je­su li to Tur­ci obu­kli srp­ske aljin­ke ili Sr­bi tur­ske! Ne bi se mo­gao do­sje­ti­ti sto­ga što usko­ci kro­je ro­bu ta­mo đe je upli­je­ne! Tre­blje­ša­ni u go­spoc­koj ođe­ći, sve u far­bu i u kroj jed­na­či­to kao da je is­pod ru­ke jed­no­ga ter­zi­je. Sve­ti Pe­tar vi­sok i suv kao gra­na, cr­na ri­za s vi­so­kom ka­mi­lav­kom, bra­da do pa­sa, bi­je­la kao da ra­ste iz po­toč­ne plje­ne! Ni na dvo­ji­cu ni­je jed­na­ko oruž­je. U jed­no­ga sa­blja di­mi­ski­ja, da je pa­ša no­si ma­ne joj ni­je, u dru­go­ga kri­vi an­džar kao zmi­ja! Pu­ška dilj­ka ne­ko­ga pre­ra­sla, dru­gi je z dvi­je pu­ške ma­le za po­ja­som. Tre­blje­ša­ni brez oruž­ja. Oni su pri­slo­ni­li uz Ma­na­stir jed­na­či­te sa­blje i pu­ške mle­tač­ki­nje, od­lo­ži­li su oruž­je se­dep to­ga što je ći­vot Sve­to­ga Lu­ke me­đu nji­ma! Sve­ti Pe­tar sta­jao je na mo­stu s jed­ni­jem obra­zom okre­nut Tre­blje­ša­ni­ma, z dru­gi­jem obra­zom usko­ci­ma, a gle­dao je u prav­cu iz­vo­ra po­toč­no­ga. Iza nje­ga se huč­na vo­da sa­si­pa­la u va­lo­vi­tu Mo­ra­ču ko­ja se ne­đe do­lje ko­lje­da­vi­la z dr­vljem i s ka­me­njem! U de­snu ru­ku, spra­ma Tre­blje­ša­na, Sve­tac je dr­žao mač, a u li­je­vu ru­ku, spra­ma usko­ka, imao je krs!

Kad su jek­nu­la zvo­na s Ma­na­sti­ra mo­rač­ko­ga, vi­đe­lo se da se ni tri usko­ka ni­je­su umlje­la pre­kr­sti­ti. Dok su se Vla­di­ka i Tre­blje­ša­ni kr­sti­li kao po ko­man­di, usko­ci su se zgle­da­li me­đu se, po­gle­di­va­li na Sve­ca i Tre­blje­ša­ne i pre­mlje­šta­li se s no­ge na no­gu. Po­ne­ki su, kao da ne­će, zvec­ka­li s oruž­jem! Ni­šta se ni­je ču­lo osvem po­to­ka ka­ko se plje­ni na ta­la­se i usko­ka ka­ko se ko­me­ša­ju i zvec­ka­ju s oruž­jem. On­da je Vla­di­ka Pe­tar ra­ši­ri­jo ru­ke i pro­zbo­ri­jo tan­ko i gla­so­vi­to. Mo­rao je da zbo­ri zvo­no­vi­to da bi nad­ja­čao šum­nu vo­du i ka­ko bi ga ču­li oni na ko­je je krs okre­nuo i oni dru­gi na ko­je je omlje­ri­jo s lju­ti­jem ma­čem gre­bo­stre­kom! Slu­šao sam od po­koj­no­ga Pe­tra Ni­ko­li­na, či­ni mi se sto­ti­nu pu­ta, šta je Sve­ti Pe­tar je­zi­ko­vao kad je sta­jao na mo­stu po­me­đu usko­ka i Tre­blje­ša­na. Ja sam od Pe­tra za­pam­ti­jo ove ri­je­či Sve­to­ga Pe­tra, sla­va mu i mi­los! Zbo­ri­jo je s mo­sta ova­ko:

– Bra­ćo po kr­vi ko­ju ne mo­re­mo po­di­je­li­ti, bra­ćo u Go­spo­du ko­ji nas je jed­na­ko dao i bra­ćo mo­ja u zloj sud­bi­ni ko­ja nam je za­jed­nič­ka! Mi­lo­šću bož­je­ga ugod­ni­ka Sve­to­ga Va­si­li­ja Ostro­ško­ga da­nas smo se sre­li pred Ma­na­stir Mo­rač­ki ko­ji je po­di­gao i po­sve­ti­jo Sve­ti Sa­va u ze­ma­ne kad je srp­sko car­stvo ca­ro­va­lo i na se­dam mo­ra iz­la­zi­lo! Ja ni­je­sam svo­je­volj­no spre­mi­jo po­ru­ku ni va­ma go­spoc­ki Tre­blje­ša­ni, ni va­ma usko­ci lak­ci i po­trč­ci, no mi se pri­ka­zao Sve­ti Va­si­li­je i za­po­vi­je­di­jo da vas da­nas ođe oku­pim. Vi, bra­ćo Tre­blje­ša­ni, ne­ma­ste mu­ške sna­ge i ku­dre­ta da s po­mo­ću Bož­jom če­ka­te si­lu pek­si­jan­sku no pre­pu­šti­ste svo­ja og­nji­šta Agar­ja­ni­ma! No, vi po­ne­so­ste Sve­to­ga Lu­ku, sla­va mu i mi­los, a dok je on s va­ma i me­đu va­ma ne­će u vas utr­nu­ti ju­na­štvo s ko­ji­jem su va­ši sta­ri išli na Ko­so­vo da po­gi­nu za krs ča­sni i vlje­ru ri­šćan­sku! Ne­će se u va­ma utri­je­ti bo­rač­ke vlje­šti­ne s ko­ji­jem ste po­mo­gli La­ti­ni­ma i na mo­ru i na su­vu. Da vas ni­je bi­lo, za­ri­kao bi odža na sred Ko­to­ra bi­je­lo­ga! A vi, bra­ćo usko­ci, uva­ti­ste me­ćan u Lje­vi­šta, ni­je­su šće­li va­ši sta­ri da na­pu­šte ku­će i ba­šti­nu, zla vas je sud­ba na­će­ra­la da se skra­si­te me­đu stu­de­ne go­re i iz­vo­re! No vi se ni­je­ste da­li da vas ras­to­če mo­rač­ke pla­ni­ne, no ste vuč­ki i haj­duč­ki po­ka­za­li i do­ka­za­li da Sr­bin umi­je da va­ta za gr­lo vlje­ru agar­jan­sku! Da­će ja­ki Bog da vam mi­ši­ca osta­ne je­dra i no­ga la­ka kad či­ni­te ju­nač­ki po­trk na Tur­či­na sta­rog du­šma­ni­na! No, bra­ćo mo­ja i si­no­vi mo­ji, Sve­ti Va­si­li­je me na­u­či da vam da­nas pre­ne­sem nje­go­vu za­po­vi­jed! A za­po­vi­jed je nje­go­va da vas da­nas pri­če­stim brez is­po­vi­je­da­nja. Da opro­stim va­ma Tre­blje­ša­ni što ne­ma­ste sna­ge da iz­gi­ne­te u od­bra­ni svo­ji­je do­mo­va, a va­ma usko­ci što za­bo­ra­vi­ste na po­sto­ve i mo­li­tve, te se da­nas ne umi­je­te ni pre­kr­sti­ti! Sve on zna, sve on vi­di, zna šta je bi­lo i zna šta će bi­ti! Da bla­go­slo­vim vas usko­ke, zli­ce i kr­vav­ce što ne pro­da­do­ste vlje­ru za ve­če­ru, no osta­ste u vlje­ru pra­vo­slav­nu ija­ko mlo­zi­na za­bo­ra­vi ka­ko se kr­sti! Da ni­je­ste sa­mo zli­ce i kr­vav­ci ka­ko vam se zbo­ri, svje­do­či i to što po­slu­ša­ste mo­ju ri­ječ te da­nas do­đo­ste pred ovu sve­ti­nju. Za­to ću vas po­seb­no bla­go­slo­vi­ti što me po­slu­ša­ste i osta­do­ste u vlje­ri pra­đe­dov­skoj! Za­po­vi­di­jo je ostro­ški bož­ji ugod­nik da bla­go­slo­vim vas ot­me­ni Tre­blje­ški so­ju, što ne kre­nu­ste na put brez Sve­to­ga Lu­ke, što po­ni­je­ste sa so­bom knji­ge sta­ro­stav­ne i što brez ri­je­či po­slu­ša­ste moj sa­vjet da okre­ne­te od Gar­ča uli­je­vo i do­đe­te u Mo­rač­ki ma­na­stir. Kad vam opro­stim što tre­ba opro­sti­ti i po­što vas bla­go­slo­vim za ono što ste za­mi­ri­ta­li, ka­že Sve­ti Va­si­li­je tre­ba da kr­stim u Ma­na­stir sva­ko­ga usko­ka ko­ji ni­je kr­šćen, a Sve­tac zna­va­še da vas je vi­še od po­lo­vi­ne ne­kr­šte­no! Vi usko­ci ne­kr­šte­ni da se kr­sti­te i da za kr­šte­ne ku­mo­ve iza­be­re­te Tre­blje­ša­ne, bi­raj ko­ga oćeš i ko­ga ti je vo­lja! Tre­blje­ša­ni zna­ju da se kum­stvo ne od­bi­ja, pa vam ne tre­ba na­kri­ča­va­ti da ura­di­te ka­ko iz­go­va­ram. Kad se oba­vi sve­to kr­šte­nje, on­da tre­ba da vam sa­op­štim nje­go­vu vo­lju, a Sve­ti Va­si­li­je je vo­ljan da se vi Tre­blje­ša­ni na­se­li­te u ju­nač­ko Lje­vi­šte kao na svo­ju oče­vi­nu. A da vi, uskoč­ki ju­na­ci, njih pri­mi­te kao svo­ju bra­ću s ko­ji­jem vas srp­ska krv ve­že i kao svo­je ku­mo­ve s ko­ji­jem vas je po­ve­zao sve­ti Jo­van Kr­sti­telj, sla­va mu i mi­los! No evo i ja sam gre­šne ljuc­ke du­še, vi­di­te da i ja gri­je­šim pa vam ono sad re­koh a ne po­tlje kr­šte­nja ka­ko je Sve­ti Va­si­li­je za­po­vi­di­jo! Ni­je zlo pre­ve­li­ki gri­jeh, no je zlo tro­stru­ko i če­tvo­ro­stru­ko ne­ka­ja­nje! Ko se goć po­ka­je – Bog će ja­ki i Maj­ka Bož­ja nje­mu opro­sti­ti, evo i ja sam po­gri­je­ši­jo pa mo­lim Bo­ga i Bo­go­ro­di­cu da mi opro­sti! On­da ja sam, ona­ko na san, kad mi se pri­ka­zao, pi­tao Sve­to­ga Va­si­li­ja, u mo­me strau ve­li­ko­me, šta da či­nim i ka­ko da se po­na­šam ako ne­ko od­u­da­ri, Tre­blje­ša­nin ja­li uskok, te ne po­slu­ša što mu se za­po­vi­je­da. Sve­tac ne re­če ni­šta no se s kr­stom ča­sni­jem, a bi­ja­še vas od zla­ta, tri pu­ta do­va­ti do usta. Pr­vo je Sve­ti Va­si­li­je otvo­ri­jo usta kao da će da zbo­ri, a on­da sta­vi­jo krs na usta i ta­ko za­ma­ni­ce tri pu­ta! On­da po­la­ko po­če da ne­sta­je Sve­to­ga Va­si­li­ja! Pr­vo sta­de s kra­je­va nje­gov lik da se ob­zla­ću­je, a po­tlje ma­lo–po­ma­lo ona se ob­zla­ta uokru­ži Sve­cu oko gla­ve. On­da iz­bli­je­đe gla­va a osta sa­mo da se bli­sta krs ko­ji je no­si­jo u ru­ku, i osta­de onaj zlat­ni krug oko gla­ve! Uto­li­ko sam se pro­bu­di­jo od strâ Bož­je­ga i od­ma oti­šao kod igu­ma­na Ste­fa­na da mi tol­ma­či onaj znak što je Sve­ti va­si­li­je uči­ni­jo s kr­stom i usti­ma. Igu­ma­nu je pa­sa­lo sto­ti­nu go­di­na, ob­i­šao je sva stra­šna sve­ti­li­šta, on je­di­ni u Cr­nu Go­ru umi­je da tol­ma­či sno­ve i pri­ka­za­nja! Igu­man ni­je tra­jo no mi snok­ta re­kao da Sve­ti Va­si­li­je uči i po­ru­ču­je: ako Tre­blje­ša­ni ili usko­ci ne pri­va­te jed­ni dru­ge da za­jed­no ži­ve u Lje­vi­šta, tre­ba da ih pro­ku­nem ka­ko znam i umi­jem! No ja se na­dam u Bo­ga i Sve­to­ga Va­si­li­ja da ne­će tre­ba­ti ni da vas za­kli­njem ni da vas pro­kli­njem, no da će­te sa­da sa stra­om Bo­ži­jim kre­nu­ti za mlom u Ma­na­stir na pri­čes brez is­po­vi­je­di! Idem ja pr­vi, on­da za mlom kre­ni­te vi usko­ci–ju­na­ci, a za va­ma ne­ka stu­pe go­spo­da Tre­blje­ša­ni. Zna­ju Tre­blje­šni da se ne ide u cr­kvu pod oruž­jem, a vi usko­ci to ne zna­te! E pa znaj­te, od­sad pa una­pri­jed za­va­zda da se ni lad­no ni vru­će oruž­je ne uno­si u sve­te bo­go­mo­lje! Ja ću ovaj mač iz li­je­ve ru­ke po­met­nu­ti uz ma­na­stir­ska vra­ta, a vi, bra­ćo usko­ci, svi od­re­da od­lo­ži­te oruž­je i met­ni­te ga oko ma­ča mo­je­ga! Sve do­kle nam po­gi­nu­lo car­stvo srp­sko ne oži­vi, ne smi­je­mo se raz­o­ru­ža­va­ti da­le­ko od cr­ka­va i ma­na­sti­ra kad se Bo­gu mo­li­mo, no ta­man uza zid bo­go­mo­lje ka­ko bi­smo se br­zo la­ti­li pu­ške i han­dža­ra ako us­tre­ba! A ja ne znam da­na po­tlje Ko­so­va kad nam ni­je oruž­je us­tre­ba­va­lo! Mi u cr­kvu a oruž­je uz cr­kvu, to je na­uk ko­ji nas je odr­žao u ove go­re da bu­de­mo za vlječ­nu utje­hu ro­da ri­šćan­sko­ga!

Svi usko­ci kre­nu­li su je­dan po je­dan za Sve­ti­jem Pe­trom. Vla­di­ka po­met­nuo mač s li­je­ve stra­ne ula­za, a on­da su za­zvec­ka­li an­dža­ri s pu­ška­ma oko­lo ma­ča gre­bo­stre­ka! Uči­nje­lo se od uskoč­ko­ga oruž­ja gvo­zde­no guv­no, u sre­di­ni je Vla­di­čin mač iz­gle­dao ma­nji no što je bi­jo. Okle se ne­će ma­li­jem uči­nje­ti kad su ga na­svo­ji­le sa­blje di­mi­šći­je, kri­vi an­dža­ri, dilj­ke pu­ške i dže­fer­da­ri, ma­le pu­ške uz ve­li­ke ni­je­su se ni pri­mje­ći­va­le! Usko­ci ni­je­su či­sti­li oruž­ja po­tlje bo­ja i meg­da­na jer se oni od oruž­ja ni­je­su raz­dva­ja­li, pod oruž­jem su i san bo­ra­vi­li! Po­tmu­lo je bi­lo gvo­žđe uskoč­ko, krv se ni­kad ni­je pra­la š nje­ga, ä su ga usko­ci od­lo­ži­li pred Ma­na­stir mu­ve su po oruž­ju po­pa­da­le. Mu­ve zun­za­re! No da vi­diš, ni­je­su svi usko­ci šće­li oruž­je od­lo­ži­ti! Je­dan z dilj­kom pu­škom o ra­me­nu i s an­dža­rom za po­ja­som, dvo­ji­ca sa sa­blja­ma di­mi­šći­ja­ma, je­dan s jed­nom onaj dru­gi z dvi­je ma­le pu­ške, ni­je­su šće­li da od­lo­že oruž­je, no su ona­ko na­o­ru­ža­ni sta­li kod one rnja­ge kr­va­vo­ga gvo­žđa s ko­je­ga mu­ve zu­je! Dru­gi svi usko­ci ulje­gli su u Ma­na­stir. Za nji­ma su na­stu­pi­li Tre­blje­ša­ni smljer­no i po­bo­žno ka­ko oni umi­ju! Sva­ki je pr­vo po­lju­bi­jo ma­na­stir­ski do­vrat­nik, pred Tre­blje­ša­ni­ma je išlo rav­no sed­mo­ri­ca po­po­va i ka­lu­đe­ra!

Pri­je no je po­če­la pri­če­sna li­tur­đi­ja, ko­ju su sa Sve­ti­jem Pe­trom plje­va­li tro­ji­ca ka­lu­đe­ra iz Mo­ra­če, tri tre­blje­ška po­pa s pro­to­po­pom i tro­ji­ca ka­lu­đe­ra iz Ma­na­sti­ra s Po­pa opu­šće­li­je, Vla­di­ka Pe­tar je re­kao svi­jem, a mi­sli­jo je sa­mo na usko­ke, da po­gle­da­ju de­sno i li­je­vo. Da po­gle­da­ju de­sno i li­je­vo, is­pred se­be i iz­nad se­be, da slo­bod­no gle­da­ju i raz­gle­da­ju ono što pri­je vi­đe­li ni­je­su! Oni su on­da gle­da­li, a Vla­di­ka tu­ma­či­jo đe je Isus Ri­stos a đe Maj­ka Bo­ži­ja, đe su ja­sle u ko­je se sun­ce ri­šćan­stvu ro­di­lo, đe su sve­ci a đe mu­če­ni­ci! Po­ka­zao im je sve­ta ob­lič­ja svi­je na­ši­je bo­lji­je i sta­ri­je ko­ji su sa srp­ski­jem ze­mlja­ma upra­vlja­li, cr­kve i ma­na­sti­re po­di­za­li i gi­nu­li za vlje­ru ri­šćan­sku! Sve­ti je Pe­tar po­ka­zao đe je Stra­šni Sud i uka­zao na gre­šni­ke ko­ji se mu­če mu­ka sva­ko­ja­ki­je na ono­me svi­je­tu. Ne­ki­jem gu­je i ja­kre­pi va­de oči, ne­ko­me go­ri gla­va a ne­ko­me du­ša. Dok je Vla­di­ka tum­ači­jo gre­šni­ke i nji­jo­ve mu­ke, je­dan uskok je krik­nuo kao da ga je mu­nja opa­li­la! Krik­nuo je i obe­zna­ni­jo se, dru­gi su ga na ru­ke do­če­ka­li, plje­na mu je bi­je­la na usta uda­ri­la! Sve­ti Pe­tar je tol­ma­če­nje ob­u­sta­vi­jo i re­kao ne usko­ci­ma no Tre­blje­ša­ni­ma da iz­ne­su pre­ne­mo­gli­ka na ari­ju pred Ma­na­stir. Dok su ga iz­no­si­li, dru­gi je­dan uskok je kao zr­no iz pu­ške iz­le­ti­jo iz Ma­na­sti­ra, po­o­ba­rao je mlo­zi­nu ka­ko je su­ma­nu­to du­la­nuo iz cr­kve! No za­u­sta­vi­jo se kod one tro­ji­ce što su na­o­ru­ža­ni ču­va­li oruž­je, stao iza nji, pre­bli­je­di­jo kao ru­be­ti­na, ne zbo­ri ni­šta a tre­se se kao prut na vo­di!

Sad da vi­diš šta će Sve­ti Pe­tar uči­nje­ti, sla­va mu i mi­los! Kao što se zna u sve­ti ol­tar ma­na­stir­ski ula­ze sa­mo ka­lu­đe­ri i po­po­vi, i sa­mo još po­ne­ko ko po­ste po­sti i Bo­gu se mo­li ni­šta ma­nje no ka­lu­đe­ri. A že­na­ma ta­mo mlje­sta ne­ma, ni­ti ga mo­re bi­ti pa da su za­po­sti­le pri­je no ih je maj­ka iz pr­si s mli­je­kom za­do­ji­la! Ali Sve­ti Pe­tar za­po­vi­di­jo je, sa stra­om bo­ži­jim, da svi usko­ci ko­ji su u Ma­na­stir ulje­gli ulje­gu i u sve­ti ol­tar! Pe­tar po­koj­ni Ni­ko­lin pri­ča­še da je Vla­di­ka ta­da ova­ko re­kao usko­ci­ma:

– Bra­ćo usko­ci, ri­šća­ni mo­ji vr­li, vlje­ro pra­vo­slav­na! U sve­ti ol­tar mo­gu da ulje­gu sa­mo oni ko­ji su is­kre­ni­jem i mi­lo­srd­ni­jem sr­cem sti­gli ka­lu­đe­re cr­no­gor­ske! Ali ja uz po­moć Bož­ju, a s na­u­kom nje­go­va ostro­ško­ga ugod­ni­ka i ču­do­tvor­ca va­ma do­pu­štam da ulje­ze­te! Vi ste za­slu­ži­li da ulje­ze­te, mo­je mi gre­šne du­še! Ni­je ni ura pro­šla otkad se ne zna­do­ste pre­kr­sti­ti, a sad brez oruž­ja sto­ji­te pred sve­ti­jem obra­zi­ma i kr­sti­te se kao da ste se va­zda kr­sti­li! Ako ta­ko bu­de­te uz­na­pre­do­va­li i sve­ti na­uk pri­ma­li, vi će­te s kr­stom sti­ći ju­na­štvo! Za­to ula­zi­te u sve­ti ol­tar da vi­di­te što ni­je­ste pri­je! Vi ste do sa­da gle­da­li vra­ne ga­vra­no­ve ka­ko va­de čar­ne oči gi­be­ni­ci­ma na kr­va­vo­me raz­bo­ji­štu. Gle­da­li ga­vra­no­ve ka­ko nad­li­je­ću vas i vu­ko­ve, a sad će­te vi­đe­ti u ol­ta­ru sve­to­me da se ga­vran mo­re pre­o­bra­ti­ti u hra­ni­te­lja ko­ji do­no­si ni­met Sve­to­me Ili­ji gro­mov­ni­ku. Vi­đe­će­te da se vra­ni ga­vran mo­re pre­o­bra­ti­ti u hra­ni­te­lja, kao što ste se vi, uz po­moć Bož­ju, da­nas pre­o­bra­ti­li u ri­šća­ne ko­ji se Bo­gu mo­le te svo­ju du­šu hra­ne slat­ki­jem pi­ćem Ri­sto­vi­jem! Vi ni­je­ste još na­u­či­li da slu­ša­te sla­vu­ja ka­ko plje­va no ga­vra­na ka­ko grak­će! Ma da­će ve­li­ki Bog i nje­go­va si­la da vam nik­nu uši i za sla­vu­je­vu plje­smu! A sad se još jed­nom pre­kr­sti­te, mo­ji so­ko­lo­vi si­vi, pa on­da za mlom u sve­ti ol­tar!

Pri­je no su se svi usko­ci iz­re­đa­li da ulje­gu u sve­ti ol­tar, pa­ni ne­bo na ze­mlju, usi­ri­li se obla­ci te sun­ce za­klo­ni­li. Smra­či­lo se u Ma­na­stir, Bog oče­pi­jo nje­go­va ne­be­sa, a za­si­je­va­la mu­nja Sve­to­ga Ili­je gro­mov­ni­ka! Re­koh li ti da su se Usko­ci i Tre­blje­ša­ni na­šli sa Sve­ti­jem Pe­trom u Mo­ra­ču li­cem na Sve­to­ga Ili­ju gro­mov­ni­ka! Spra­ma mu­nja ka­ko si­je­va­ju usko­ci su ja­sno vi­đe­li ka­ko ga­vran hra­ni Sve­to­ga Ili­ju, da­va mu s klju­nom sve­ti ni­met, ali ne u ru­ku no ga pi­ta u usta! Kad je pr­vom bljec­nu­lo, ule­će­la je na­kva ti­ca kroz ol­tar­nu ma­zga­lu, ni­je se u onaj oč­ni tren mo­glo vi­đe­ti ka­kva je to ti­ca. Kad su se dvi­je mu­nje u jed­nu sa­sta­vi­le te se raz­vi­đe­lo u ol­tar, ja­sno se vi­đe­lo na sve­to­me li­ku ka­ko ga­vran pi­ta sve­ti­te­lja! Svi su usko­ci ko­ji to gle­da­ju po­pa­da­li na ze­mlju od strâ pre­ve­li­ko­ga! Sve­ti Pe­tar klek­nuo je na ko­lje­na i mo­li­jo Sve­to­ga Ili­ju da sa­ču­va Ma­na­stir mo­rač­ki od mu­nja i gro­mo­va ko­je su ta­da kao ni­ka­da ci­je­pa­le ne­be­sa i po­tre­sa­le ze­mlju! Ni­je Ma­na­stir bi­jo on­da kao što je da­nas pre­kri­ven z ba­krom i olo­vom, no s ce­ro­vi­jem kli­som i smo­lom lu­če­vom! Krov ma­na­stir­ski la­ko bi se za­ždi­jo i od zu­blje lu­ča iz ljuc­ke ru­ke, a nek­mo­li od og­nje­ne stre­li­ce iz og­nje­vi­to­ga lu­ka Ili­je Gro­mov­ni­ka! Mo­re se i Sve­ti Ili­ja pre­va­ri­ti pa ga­đa­ti ta­mo đe ne tre­ba! Sve­tac se sve­cu mo­li­jo i do­mo­li­jo se, Ma­na­stir se od gro­mov­skog ur­ne­be­sa ni­je ni po­tre­sao, je­da­nak su se raz­bi­li obla­ci te gra­nu­lo ilin­sko sun­ce ka­ko je i gri­ja­lo! Usko­ci se is­po­ra­vi­li na no­ge, di­gao se Vla­di­ka s ko­lje­na i, kao da ni­šta ni­je bi­lo, na­sta­vi­jo da ob­ja­šnja­va usko­ci­ma ko­ji su sve sve­ti li­ko­vi uri­so­va­ni na ol­tar­ske zi­do­ve!

Tre­blje­ša­ni su osta­li mir­ni ka­kvi su i bi­li, jed­na­ko su se oni kr­sti­li i kad je ve­dro i oblač­no! Ona tro­ji­ca uskoč­ki­je oru­žni­ka sta­ja­li su na isto mlje­sto mo­kri kao čep od bu­ri­la, a uskoč­ko oruž­je pre­pra­la ilin­ska ki­ša pa bljec­nu­lo spra­ma sun­ca i š nje­ga po­blje­gle mu­ve zun­za­re! Onaj pre­ne­mog­nu­ti uskok vr­nuo se u svi­jes, s ono­ga upla­še­no­ga što je po­blje­gao iz Ma­na­sti­ra s kriv­nja­vom spao strâ kao da ga je š nje­ga ki­ša spra­la! Obo­ji­ca se po­tlje po­vr­nu­li u Ma­na­stir i po­mi­je­ša­li se vi­še s Tre­blje­ša­ni­ma no s usko­ci­ma!

Ka­da se iz ol­ta­ra po­vr­nuo, Sve­ti Pe­tar je ot­po­čeo pri­če­snu li­tur­đi­ju, on je glas di­zao vi­so­ko i zvo­no­vi­to, a ona če­ta po­po­va i ka­lu­đe­ra bru­ja­la je z gla­so­vi­ma kao da si po­mi­je­šao sla­vu­je i ga­vra­no­ve da za­jed­no istu plje­smu plje­va­ju!

Kad su iz ru­ke Vla­di­ke Pe­tra svi pri­mi­li pri­čes, ali sad se ni­je zna­lo re­da no su se bi­li po­mi­je­ša­li Tre­blje­ša­ni i usko­ci, pri­stu­pa­li su Vla­di­či­noj ru­ci i kr­stu sad usko­ci a sad Tre­blje­ša­ni! A kad se pri­čes za­vr­ši­jo, Vla­di­ka je s onog mlje­sta đe je sta­jao za­po­vi­di­jo usko­ci­ma da svi ko­ji ni­je­su kr­šte­ni oda­be­ru ku­ma i s ku­mom sta­nu je­dan iza dru­go­ga. Tre­blje­ša­ni i kr­šte­ni usko­ci ne­ka iza­đu iz Ma­na­sti­ra na sun­ce ilin­sko. Vla­di­ka Pe­tar je š nji­ma iza­šao, a ku­mo­vi s kum­ča­di­ma osta­li su u ma­na­stir da po­po­vi i ka­lu­đe­ri oba­ve sve­to kr­šte­nje!

Pri­je no što je Sve­ti Pe­tar iza­šao, ona tro­ji­ca uskoč­ki­je oru­žni­ka raz­o­ru­ža­li su se sa­mi i met­nu­li oruž­je oko ma­ča Vla­di­či­na, osta­vi­li oruž­je i ulje­gli u Ma­na­stir da se pri­če­ste! Vla­di­ka se su­vra­ti­jo i pri­če­sti­jo njih tro­ji­cu, ali pr­vo ih je is­po­vi­je­di­jo pa im on­da dao pri­če­šće. Ne zna se šta su mu re­kli, to ne zna niko osvem oni i onaj ko ih je pri­če­sti­jo, ali Pe­tar Ni­ko­lin se to­me do­mi­šlja­še. Ve­li Pe­tar da su ta tro­ji­ca bi­li uskoč­ki gla­va­ri ko­ji­jem je Sve­ti Pe­tar i spre­mi­jo po­ru­ku po ono­me ula­ku–ko­nja­ni­ku ko­ji je oti­šao u isti mah u Lje­vi­šta kad i dru­gi ulak da pre­sret­ne Tre­blje­ša­ne što su bi­li na­prt­nja­či­li da idu na Ce­ti­nje. Pe­tar ve­lja­še da se ne bi usko­ci dra­go­volj­no raz­o­ru­ža­li pri­je no su ulje­gli u Ma­na­stir, ne bi, ka­že, pa da ih je po­zi­vao ne Vla­di­ka Pe­tar, no da ih je po­zvao i Ili­ja Gro­mov­nik da od­lo­že oruž­je – oni ga ne bi po­slu­ša­li! Usko­ci su od­lo­ži­li oruž­je kad su vi­đe­li da tro­ji­ca nji­jo­vi­je gla­va­ra osta pod oruž­jem da na ma­na­stir­ska vra­ta ču­va nji­jo­vo oruž­je! Re­kao sam ti da su usko­ci iz Lje­vi­šta mi­lo­va­li pu­ške i sa­blje kao ne­vlje­ste–lju­bav­ni­ce! Oni su s kr­va­vi­jem oruž­jem li­je­ga­li i san bo­ra­vi­li! Da su ona tro­ji­ca bi­li gla­va­ri, vi­đe­lo se po to­me što su se oni sa­mo pri­če­sti­li, ni­je­su ih kr­šća­va­li, bi­li su kr­šće­ni! Pri­li­kom, znao je Sve­ti Pe­tar ko­me se tre­ba­lo u Lje­vi­šta s po­ru­kom obra­ti­ti. Sve su Vla­di­ci lju­di bi­li do­ka­za­li, ili mu se, mo­re bi­ti, na san pri­ka­za­lo da to uči­ni! Pe­tar ve­lja­še da je ovu istu tro­ji­cu Sve­ti Pe­tar po­sta­vi­jo za gla­va­re š nje­go­vi­jem bi­lje­zi­ma. Dvo­ji­cu met­nuo za ser­da­re i jed­no­ga za voj­vo­du i za­po­vi­di­jo da se tre­blje­ški knez i pro­to­pop ne mo­gu ni o če­mu krup­nom zdo­go­vo­ri­ti da ne pri­pi­ta­ju dvo­ji­cu ser­da­ra i voj­vo­du. Ni­ti su isti ser­da­ri i voj­vo­da mo­gli ni­šta uci­pi­ti ni pred­u­ze­ti brez pi­ta­nja tre­blje­ško­ga kne­za i pro­ta! I kne­zu tre­blje­ško­me i nji­ma tro­ji­ci dao je Vla­di­ka Pe­tar zna­ke gla­var­ske da met­nu na ka­pe. Po­pu pro­to­po­pu ni­šta ni­je tre­ba­lo da­va­ti, on će oti­ći u Lje­vi­šta s man­ti­jom s ko­jom je do­šao iz Tre­blje­se u Mo­ra­ču. Pe­tar Ni­ko­lin naj­po­tlje zbo­ra­še da uskoč­ke gla­va­re Sve­ti Pe­tar ni­je ni is­po­vi­je­dao, no se š nji­ma do­go­va­rao ka­ko da se dâ dže­vap Tre­blje­ša­ni­ma, a sti­jo je da se ču­je ka­ko ih ni­je pri­če­sti­jo brez is­po­vi­je­di se­dep ono­ga što ni­je­su šće­li kad i dru­gi da od­lo­že oruž­je i ulje­gu u Ma­na­stir!

Sve­ti Pe­tar opre­di­je­li­jo Tre­blje­ša­ne u Lje­vi­šta

Kad su Tre­blje­ša­ni do­šli u Lje­vi­šta, sko­či­lo je sve uskoč­ko ma­lo i ve­li­ko te im po­mo­gli da se na­či­ne dr­ve­ni sa­va­r­da­ci. Bi­lo bo­je­ve go­re u iz­o­bi­lju, jed­ni sje­kli dru­gi do­vla­či­li, tre­ći skla­pa­li sa­var­da­ke; ni­je­su pro­šle ni tri ne­đe­lje sva­ka je tre­blje­ška fa­mi­lja use­li­la u svoj sa­var­dak. Raz­mi­ri­sa­la su se sva Lje­vi­šta od je­lo­vi­ne i bo­ro­vi­ne, a iz­da­le­ka su se blje­la­sa­li dr­ve­ni sa­var­da­ci kao da su na Lje­vi­šta sle­će­li bi­je­li go­lu­bo­vi. Ä je po­to­nja fa­mi­lja use­li­la u svoj čar­dak, tre­blje­ški pro­to­pop je pr­vo po­zvao kne­za tre­blje­ško­ga, a on­da onu tro­ji­cu uskoč­ki­je gla­va­ra – dva ser­da­ra i voj­vo­du, te se zdo­go­vo­ri­li da se po­di­že cr­kva Sve­to­ga Lu­ke. Ka­ko bi mo­šti sve­če­ve po­či­nu­le u cr­kvu i da se ima­ju đe mo­li­ti po bož­je­mu za­ko­nu! Re­če­no – uči­nje­no! Jo­pet su za­la­ja­le sje­ki­re i za­re­ža­le te­ste­re, do­vla­či­lo se ži­vo­mr­tvi­ce dr­vlje i ka­me­nje, maj­sto­ri i ar­ga­ti ot­po­če­li su zi­da­ni­ju sve­to­ga hra­ma! Na Pre­o­bra­že­ni­je po­če­la je zi­da­ni­ja s ka­me­nom, a Sve­ti Lu­ka, sla­va mu i mi­los, use­li­jo se u svoj no­vi dom na Lu­čin dan kad mu je i pri­li­ka. Na Lu­čin­dan uz­vi­si­la se cr­kva me­đu sa­var­da­ci­ma, pa da si iz­da­le­ka po­gle­dao – uči­nje­lo bi ti se ka­ko je me­đu bi­je­le go­lu­bo­ve sle­ti­jo la­bud ti­ca bi­je­la! Do ta­da je kov­čeg s mo­šti­ma po­či­vao u sa­var­da­ku tre­blje­ško­ga po­pa pro­to­po­pa.

Na Lu­čin­dan za­je­ča­lo je zvo­no s cr­kve Sve­to­ga Lu­ke, usko­ci i Tre­blje­ša­ni za­jed­no su od­slu­ša­li sve­tu li­tur­đi­ju. A po­tlje li­tur­đi­je, usko­ci su se za­kle­li pred pro­to­po­pom da će ota­da pa do­vi­je­ka sla­vi­ti Lu­čin­dan kao svo­ju kr­snu sla­vu, ota­da Tre­blje­ša­ni i usko­ci sla­ve istu sla­vu – Sve­to­ga Lu­ku!

Je­dan od oni­je ka­lu­đe­ra iz raz­ru­še­no­ga ma­na­sti­ra s Po­pa umi­jo je da ri­su­je sve­te li­ko­ve, pa mu je pro­to­pop Di­mi­tri­je na­re­di­jo da na­mo­lu­je li­ko­ve sve­ta­ca ko­ji su bi­li sla­va usko­ka pri­je no su do­blje­ža­li u Lje­vi­šta. No ni­je se ka­lu­đer mlo­go za­mu­čao za­to što se ni de­se­ti uskok ni­je mo­gao sje­ti­ti ko­ju su kr­snu sla­vu sla­vi­li nje­go­vi pre­da­ci. Oni ko­ji su zna­li ka­za­li su ka­lu­đe­ru ime svo­ga sve­ca, te su u cr­kvu Sve­to­ga Lu­ke pro­gle­da­la nji­jo­va li­ca. To je pro­to­pop smi­sli­jo da ne bi bi­lo kri­vo oni­ma ko­ji su pri­hva­ti­li Sve­to­ga Lu­ku za kr­snu sla­vu, da im ne bi bi­lo žao što su svo­ga sta­ro­ga sve­ca ben­du­nja­li. No ni­je­su sa­mo ti sve­če­vi gle­da­li s cr­kve­ni­je zi­do­va, no su u hram Sve­to­ga Lu­ke une­še­ne knji­ge sve­te i sta­ro­stav­ne i sa­su­de zlat­ne. Une­še­ne su mo­li­tve­ne ča­še i ka­di­jo­ni­ce, cr­kve­ni bar­ja­ci i zlat­ne po­pov­ske ode­žde, svi­jeć­nja­ci i či­ra­ci, i sve dru­go sve­to i če­sti­to što su mo­gli Tre­blje­ša­ni uze­ti u onoj ito­šti­ni kad su po­blje­gli iz Tre­blje­se. Kad su do­ko­pa­li Sve­ca i po­blje­gli, uze­li su i nje­go­vo mo­bi­lje iz cr­kve u Tre­blje­si.

Lje­vi­ška no­va cr­kva sva je od ka­me­na stu­de­no­ga, a da je od mer­me­ra i fil­di­še bi­la sre­za­na, jo­pet se ne bi za­sti­đe­la od sve­to­ga mo­bi­lja ko­je su Tre­blje­ša­ni sa so­bom do­ni­je­li i u no­vu cr­kvu ini­je­li! Ka­lu­đe­ri Mo­rač­ko­ga ma­na­sti­ra ski­nu­li su jed­no od se­dam zvo­na sa svo­ga zvo­ni­ka i da­ro­va­li ga cr­kvi u Lje­vi­šta. Ta­ko je Sve­ti Lu­ka bi­jo i sa zvo­nom za­do­vo­ljan!

Pri­li­kom, ni­je jed­na tre­ći­na Tre­blje­ša­na šće­la do­ći u Mo­rač­ki ma­na­stir na po­ziv Sve­to­ga Pe­tra Ce­tinj­sko­ga da do­đu! A kad su Tre­blje­ša­ni do­pr­tlja­li u Lje­vi­šta, uskoč­ki gla­va­ri, ona dvo­ji­ca ser­da­ra i voj­vo­da, ni­je­su po­me­ta­li oruž­je, no su njih tro­ji­ca i svi oni ko­ji su kr­šće­ni u Ma­na­sti­ru po svu noć stra­ža­ri­li tre­blje­ški si­bljan. Po­no­ći su ne­ko­li­ci­na naj­že­šći­je usko­ka iz­mje­nji­va­li gla­so­ve kao zvljer­ke, do­zi­va­li se ka­ko se usko­ci do­zi­va­ju kad idu u plje­nid­bu. Tre­blje­ša­ni su mi­sli­li da se to zvljer­ke ogla­ša­va­ju, a da su zna­li šta je po sri­je­di, bla­nu­la bi se od strâ nji­jo­va đe­ca i žen­ska če­ljad. No ni­je­su smlje­li da uda­re na si­bljan tre­blje­ški, usko­ci su Tre­blje­ša­ne sa­ču­va­li od usko­ka!

Uju­tro kad je gra­nu­lo sun­ce, mla­de Tre­blje­šan­ke od­ni­je­le su bi­je­lo plat­no da pe­ru na iz­vor mo­rač­ki. Tu su bi­le bi­je­le mu­ške ko­šu­lje od kam­bri­ka, žen­ske blu­ze od će­nar svi­le što plam­ti kao žar iz ce­ro­ve glav­nje, ma­ra­me đe­vo­jač­ke ov­to­če­ne zlat­ni­jem ži­ca­ma i mu­ški rup­ci pro­će­ta­li ve­ze­ni­jem ru­ža­ma! Ne­ka ti bi­je­lo plat­no i ru­blje go­spoc­ko, no su se usko­ci za­ču­di­li mi­ri­sno­me sa­pu­nu. Za­plje­ni­jo sa­pun i za­ba­lu­šao, bi re­kao da je blje­lji no mo­rač­ka plje­na, a iž nje­ga bi­ju mi­ri­so­vi! Bi­le ilin­ske vru­ći­ne pa se mla­de Tre­blje­šan­ke ras­ko­mo­ti­le, ski­nu­le blu­ze i iz­u­le se, a osta­le u bu­sti­ći­ma i žen­ski­jem ko­šu­lja­ma što ni­je­su du­že no do ko­lje­na! Kad se Tre­blje­šan­ka sa­gne na vo­du da pe­re bi­je­lo plat­no, na­pu­pe joj one dvi­je raj­ske ja­bu­ke iž nje­da­ra, a pu­ste no­ge ru­me­nje­le im se kao što se ru­me­ni će­nar svi­la ža­ro­vi­ta! Uskoč­ke že­ne i đe­voj­ke su va­ro­šan­ke ko­je u ru­ke ne uzi­mlju ni­šta gru­blje od ve­zi­va i ple­ti­va, nji­jov vas po­sao kuć­na vra­ta za­tva­ra­ju! Kad su pro­str­le opra­no plat­no i ru­blje po ze­le­ni­jem oma­ri­ma, ni­je­si znao jal je blje­lje plat­no bi­je­lo ja­li ru­ke ko­je ga pro­sti­ru, ja­li šnje­go­vi po lje­vi­ški­jem pla­ni­na­ma i le­li­ja­ma! Dok su Tre­blje­šan­ke plat­no pra­le i pro­sti­ra­le, usko­ci su se, sta­ri i mla­di, na­če­ti­li te gle­da­li što ni­je­su pri­je! Gle­da­li žen­ske što se ne sti­de go­li­je no­ga do ko­lje­na i bi­je­li­je ru­ka do ra­me­na. Ni­je­su gle­da­li no ble­nu­li i ne mo­gli se ala­ver­ti­ti je­su li to vi­le na­gor­ki­nje, ili žen­ske lje­po­ti­ce ko­je bi po­le­će­le kao vi­le kad bi ima­le kri­la i okri­lja! Idu­će no­ći jo­pet su usko­ci stra­ža­ri­li tre­blje­ški si­bljan, ali te no­ći ni­je se ču­lo da se oni dru­gi usko­ci, oni zbog ko­jih se i stra­ži si­bljan, do­zi­vlju kao di­vlje zvljer­ke. Pe­tar Ni­ko­lin vlje­ro­va­še da su se na­u­ži­va­li lje­po­te dok su gle­da­li plat­no i Tre­blje­šan­ke, pa se avi­za­li i do­zva­li da je lje­po­tu ljep­še gle­da­ti no je na­pa­da­ti! Šće­pan Sa­rić jo­pet zbo­ra­še da je sve to na­mlje­šti­jo onaj pop pro­to­pop u či­ji je sa­var­dak po­či­vao Sve­ti Lu­ka pri­je no je lje­vi­ška cr­kva po­dig­nu­ta! Pro­to­pop bi­jo mu­dar i pa­me­tan, a i na­uk je od Sve­to­ga Pe­tra pri­mi­jo dok ga je slu­šao u Mo­ra­ču kad jed­nu zbo­ri usko­ci­ma a dru­gu Tre­blje­ša­ni­ma! Bi­jo mu­dar i pa­me­tan pa re­kao lju­di­ma da se spr­va ni­kud ne kre­ću, a da že­ne po­ka­žu i bi­je­lo li­ce i ru­me­na ko­lje­na, da iz­ne­su bi­je­lo plat­no i svi­lu že­že­nu. Da za­mi­ri­šu s mo­ra sa­pu­ni­ma i da bljec­nu ž đer­da­ni­ma i z be­len­zu­ka­ma! Znao je pro­to­pop Di­mi­tri­je da Tre­blje­ša­ni ne­ma­ju sna­ge ni ju­na­štva da sa­vi­ju di­vlje usko­ke pod svo­je jer je sna­ga i ju­na­štvo pri usko­ci­ma! Ma se mo­gu sa­vi­ti s oni­jem što usko­ci ne­ma­ju, to su me­ke va­ro­šan­ke i vit­ke đe­voj­ke od ko­jih i bi­je­le La­tin­ke s pri­mor­ja mo­gu vit­kos i lje­po­tu pre­po­če­ti! On­da Šće­pan pri­ča­še šta je da­lje bi­lo.

Pri­je no su sa­va­r­da­ci na­či­nje­ni, sin ono­ga jed­no­ga ser­da­ra ože­ni­jo se ž đe­voj­kom Tre­blje­šan­kom, a kad je po­to­nji sa­var­dak use­ljen – uči­nje­na je svad­ba dru­go­me uskoč­ko­me mla­do­že­nji! Sin uskoč­ko­ga voj­vo­de ože­ni­jo se šće­rom kne­za Tre­blje­ško­ga! No dok je ova po­to­nja svad­ba tra­ja­la, oba­vi­jo je pro­to­pop iz­ne­na­da i tre­će vljen­ča­nje! Oti­šla bi­la jed­na tre­blje­ška udo­vi­ca, mla­da kao kap i li­je­pa kao zo­ra, na iz­vor da do­ne­se de­mi­ža­nu lad­ne vo­de. Kad je za­ma­kla iza obe­ra da je ne mo­gu vi­đe­ti od ku­ća uskoč­ki­je i tre­blje­ški­je, ču­lo se da je za­ku­ka­la tan­ko gla­so­vi­to! Po­te­ci ne­ko­li­ci­na Tre­blje­ša­na i usko­ka, ali kad su do­šli na iz­vor, ona udo­vi­ca vi­še ni­je ku­ka­la no ugoj­go­li­la lje­po­tu bož­ju! Le­ži pu­sta u ze­le­nu tra­vu, pro­su­la joj se po cvi­je­ću li­vad­sko­me ko­sa kao obla­ci, a s vr nje je­dan od oni­je usko­ka što po­no­ći ar­la­u­ču kao di­vi­na! Ras­te­gao uskok pa lju­bi na­te­na­ne, udo­vi­ci se ru­me­ne no­ge kao dva pla­ma va­tre­na, plje­va­ju oko­lo soj­ke i ko­so­vi, šu­mi mo­rač­ki iz­vor na va­lo­ve, a nji­ma dvo­ma se či­ni da su sa­mi u sva Lje­vi­šta! Ona ne­ko­li­ci­na ni­je­su ih šće­li pla­ši­ti no se vrc­nu­li na­zad, do­tr­ča­li pred gla­va­re, pa da svi svad­ba­ri ču­ju – ta­ka i ta­ka stvar! Taj i taj uskok pri­ti­snuo tu i tu Tre­blje­šan­ku, ona mu se ne bra­ni, a on se za­u­zi­ma kao da mu je do­šla po­to­nja ura! Gla­va­ri ni­je­su ri­ječ uči­nje­li, sa­mo je pro­to­pop na­re­di­jo tre­blje­ško­me kne­zu i uskoč­ko­me voj­vo­di da odu i do­ve­du lju­bav­ni­ke pra­vo pre­da nj! Kad su ih do­ve­li, ni­ko ni­je ni zu­ba obi­je­li­jo, a pro­to Di­mi­tri­je uzeo jed­no za jed­nu, dru­go za dru­gu ru­ku, po­zvao đe­ve­ra one udo­vi­ce da po­đe š nji­ma, pa pro­to­pop i njih tro­je pra­vo u sa­var­dak vi­še kov­če­ga Sve­to­ga Lu­ke! Pro­to Di­mi­tri­je met­nuo na se epi­tra­hilj, oči­tao što je tre­ba­lo oči­ta­ti i vljen­čao ih. Ku­mo­vao je đe­ver one udo­vi­ce! Vr­nu­li se jo­pet svi za­jed­no na svad­bu i kre­nu­lo ve­se­lje ka­ko je i bi­lo po­če­lo, sa­mo što se sad udu­pla­lo! Šća­še Pe­tar da za­dir­ku­je Šće­pa­na, pa ga pi­ta ni­je li mo­žda isti pro­to Di­mi­tri­je na­u­či­jo ono­ga usko­ka da tr­be­blje­škoj udo­vi­ci dig­ne ta­ba­ne u ve­dra ne­be­sa! Šće­pan se ni­je na Pe­tra ije­di­jo, sa­mo re­ka­še da se ne bi smi­jo za­kle­ti da i u tu tre­ću svad­bu ni­je isti po­pov­ski al­čak umi­je­šao svo­je pr­ste!

Po­tlje ovi­je sva­da­ba Tre­blje­ša­ni su se kle­li da ni­kad u nji­jo­vo­me vi­je­ku ni­je­su je­li ta­kvo­ga pe­če­nja pre­ti­lo­ga, a usko­ci su pri­zna­li da pri­je ni­je­su gle­da­li ni oku­ša­li pre­slač­ke ka­kve su Tre­blje­šan­ke za svad­bu za­mi­je­si­le i pri­u­go­to­vi­le. Te­ško je pre­su­di­ti da li su se tre­blje­ški­jem go­spo­đa­ma vi­še svi­đa­li uskoč­ki de­žme­ci, što su im mi­ši­ce za­su­ka­ne kao ov­nuj­ski rog, ili usko­ci­ma nji­jo­va mek­ši­na i pi­to­mi­na! Tre­blje­ša­ni su po­di­za­li cr­kvu i sa­var­da­ke, ali i če­sto dr­ža­li gla­ve u ša­ke. Pre­te­ško je bi­lo osta­vi­ti go­spo­stvo i do­bre­ta, ku­će i ba­šti­ne, cr­kvu i oče­ve ko­sti u gro­bu! Sve to osta­vi­ti vlje­ri agar­jan­skoj i pre­di­ći u di­vlji kraj đe ne mo­reš raz­li­ko­va­ti ar­la­u­če li vuk ili čo­ek! Ni­je do­ma­ći­nu, va­ro­ša­ni­nu i go­spo­di­nu, la­ko za­mi­je­ni­ti bi­je­lu ku­lu sa sr­ča­li pen­dže­ri­ma za sa­var­dak od šti­ca s ja­re­ćom ča­prom na ma­zga­la­ma! Mi­sli­li Tre­blje­ša­ni, do­mi­šlja­li se ka­ko da op­sta­nu i ve­nu­li, ali nji­jo­ve žen­ske bi­le su ve­se­le! Pod­ni­je­la ih lje­vi­ška ari­ja i pla­nin­ska vo­da, pa im uda­ri­lo ru­me­ni­lo u obra­ze što ni­je pri­je, pri­vic­nu­le na ple­ti­vo i đer­đe­fe, sa­de cvi­je­će oko sa­var­da­ka i mi­je­se slat­ke ko­la­če. Pi­ju jo­mu­žu i gru­ša­vi­nu što ni­je­su ni­kad. Bi­le ro­di­le pla­nin­ske ja­go­de i bo­rov­ni­ce pa se ras­tr­ča­le da be­ru! Tre­blje­ša­ni za­ba­vlje­ni oko cr­kve pa ne mo­gu da ih pra­te u go­ru ze­le­nu, a njih pu­sni­ce strâ od čar­ne go­re i pla­nin­ski­je utva­ra, pa zo­vu usko­ke da im raz­bi­ja­ju strâ! Uskoč­ki zvi­jer­ci ra­do su se oda­zi­va­li, mi­li­je ti je usko­ku da odi po go­ri no da le­ži u me­ke du­še­ke! Tre­blje­šan­ke su bi­le ču­le da usko­ci po­no­ći vi­de i kad je naj­gu­šća ka­ra­mlu­či­na kao što vi­di zvljer­ka! I, pri­li­kom, isti­na je da su usko­ci po­no­ći vi­đe­li, to iz­gle­da ni­je sa­mo pri­ča! Usko­ci su, re­kao sam ti, išli sa­mo po­no­ći u pli­jen, pa su im se oči ta­man kao zvljer­ci na­vi­kle na mrak. I ne sa­mo da su se na­vi­kle no su im oči svi­je­tlje­le u mra­ku kao zvljer­ci što se svi­je­tle. Ta­ko su ti uži­va­le tre­blje­ške va­ro­šan­ke da gle­da­ju po­no­ći uskoč­ke oči, či­nje­lo im se da su zvi­je­zde sle­će­le s ne­ba u Lje­vi­šta! Za­do­volj­stvo je po­ni­je­lo bi­je­le Tr­blje­šan­ke, pa ih je Bog bla­go­slo­vi­jo da ra­đa­ju! Pu­ste Tre­blje­šan­ke bi­le želj­ne mu­ško­ga jor­da­mli pi­je­za pa sva­ka is­pr­va pri­va­ti­la mu­ško sje­me kao što su­va usje­ka pri­va­ti ukre­sa­lu var­ni­cu! Okle bo­lan ne­će, ne­ma pla­ška od Tu­ra­ka, Lje­vi­šta kao maj­či­no sr­ce, oko­lo se usi­ri­le go­re i pla­ni­ne, a do­lje usko­ci oba­su­ka­li oko Lje­vi­šta se­dam ša­ro­vi­ti­je gu­ja! Tu bi sa­mo s ne­be­sa mo­gli do­ći Tur­ci, a i kad bi zmaj og­nje­ni pao s ne­be­sa, uskoč­ke bi mu gu­je oči iz­va­di­le!

Šće­pan po­koj­ni Sa­rić ne mo­ga­še brez nje­go­va mi­šlje­nja ko­je se raz­li­ku­je od ono­ga što dru­gi mi­sle. I tu su, ve­li, pr­sti ono­ga ma­to­ro­ga po­pa pro­to­po­pa, i ne sa­mo nje­go­vi no i tre­blje­ško­ga kne­za i svi­je gla­va­ra tre­blje­ški­je. Zna­li su tre­blje­ški gla­va­ri da im je krv u go­spo­stvu otan­ča­la! Nji­jo­vi­jem sta­ri­jem blje­šta­li su ma­če­vi na Ko­so­vo, od voj­vo­de Gr­da­na Tur­ci su i u snu stre­ca­li, da ni­je bi­lo tre­blje­ški­je ju­na­ka, la­tin­ski vi­ri­pi­zdi ci­ju­ka­li bi oko dža­mi­ja i vo­di­li Tur­ci­ma ko­nje i opan­ke niz rav­no pri­mor­je! A ka­kvi su ni­sko­gu­zi La­ti­ni pla­ća­li bi Tur­ci­ma od­ri­nu i žva­ka­li­ce! Zna­li su sve to Tre­blje­ša­ni, pa ni­je­su mlo­go cr­kle­ti­li što nji­jo­vi­jem go­spo­đa­ma ob­lo­mu­di usko­ci po­ka­žu­ju đe ra­stu ja­go­de i bo­rov­ni­ce, ni su se ču­di­li što nji­jo­ve va­ro­šan­ke mi­sle da pa­da­ju zvi­je­zde s ne­ba kad usko­ci iz mra­ka gle­da­ju! Pe­tar ne da­va­še za pra­vo Šće­pa­nu, a Šće­pan dr­ža­še jed­nu te jed­nu; ja ni­je­sam čuo, Bog da ga pro­sti, da je ikad u pri­či ne­ko­me dru­go­me dao pr­vljen­stvo! Da ni­je umi­jo da ple­te pri­ču kao što pa­uk ple­te mre­žu, ne bi mu se opra­šta­lo što oće va­zda da je pr­vi i naj­pr­vi! Ali, kad Šće­pan poč­ne da ve­ze pri­ču, sve mu se osvem pri­če za­bo­ra­vlja­lo i pra­šta­lo!

Pri­vic­nu­le Tre­blje­šan­ke da ra­đa­ju, ni­je ni go­di­na pro­šla ka­ko su se Tre­blje­ša­ni na­se­li­li u Lje­vi­šta, u go­to­vo sva­ki sa­var­dak čuo se đe­ti­nji plač! Pri­ča se da se te go­di­ne ob­li­zni­lo se­dam tre­blje­ški­je že­na, sve su sa­me si­no­ve ro­di­le, sa­mo je jed­no di­je­te bi­lo žen­sko!

No da vi­diš, Bog ti ja­ki po­mo­gao, ka­ko će uskoč­ke že­ne, one vu­či­ce i vu­ko­si­se, po­mo­ći Tre­blje­ša­ni­ma da se obre­nu, da blje­nu u obraz, da is­pu­šte gla­vu iz ša­ka i da uvar­če ka­ko od cr­kle­ta za ku­ćom i ba­šti­nom ne­ma ni­šta do si­či­je i su­ši­ce! Re­kao sam ti da se usko­ci ni­je­su že­ni­li ka­ko se dru­gi lju­di že­ne, ni­ti su pro­si­li đe­voj­ke ni svad­be či­nje­li, no su žen­ske oti­ma­li. A oti­ma­li su one žen­ske ko­ji­jem je mi­lo što ih oti­mlju! Ako se do­go­di­lo da su ote­li sti­de­ću i po­bo­žnu žen­sku, ta ni­je du­go svr­sto­va­la u Lje­vi­šta: ili su joj isti usko­ci uči­nje­li spa­ču ili je ob­ra­di­la o svo­me ži­vo­tu! No, jo­pet, žen­sko je žen­sko pa i kad je mu­ško­ba­nja­sto, žen­skoj su mi­le li­je­pe ri­je­či i me­ki po­gle­di mu­ški! Za­to su te ljuc­ke vu­či­ce ma­lo–po­ma­lo smi­lo­va­le Tre­blje­ša­ne, pa je uskoč­koj ne­vlje­sti bi­lo mi­lo da se sret­ne s Tre­blje­ša­ni­nom đe ne vi­di ni­ko! Pr­vo su se mlo­go ču­di­le i smi­ja­le kad su vi­đe­le da Tre­blje­ša­ni lju­be ru­ku že­ni kad se ru­ku­ju š njo­me. On­da su se one va­zda na­mlje­šta­le da se s Tre­blje­ša­ni­ma pi­ta­ju da bi im oni lju­bi­li ru­ke. Ni­je­su mi­ri­so­ve upo­tre­blja­va­le sa­mo Tre­blje­šan­ke no i Tre­blje­ša­ni, pa uskoč­koj že­ni ni­je bi­lo mr­zno da sret­ne čo­e­ka od ko­ga put mi­ri­še! U že­ne je me­ka du­ša pa kad je ona i usko­ko­va že­na, že­na­ma su se do­pa­le ko­šu­lje od kam­bri­ka i ve­ze­ni rup­ci ko­je su no­si­li Tre­blje­ša­ni sve­ča­ni­jem da­nom i ne­đe­ljom. On­da im se mlo­go do­pa­lo i to što su vi­đe­le da Tre­blje­ša­ni ni­kad ne vi­ču na že­ne, a ni­ko ni­je čuo da je ša­mar pu­kao nji­jo­voj že­ni od stra­ne mu­ža nje­zi­no­ga! On­da su uskoč­ke že­ne po­če­le po­la­ko da po­ne­što pre­po­či­nju od tre­blje­ški­je že­na. Re­kao sam ti da su uskoč­ka đe­ca do­ji­la maj­ke do pet go­di­na, a bi­lo ih je i od se­dam go­di­na da tra­že maj­či­nu si­su! Vi­đe­le su uskoč­ki­nje da ta­ko ne ra­de Tre­blje­šan­ke, pa su po­če­le da od­bi­ja­ju đe­cu od pr­si kad di­je­te na­pu­ni go­di­nu da­na. Jed­na pr­vo poč­ne, on­da dru­ga i ta­ko re­dom. Ona za­dr­ta i ne­po­kor­na, što od ina­ta sta­ri obi­čaj ob­dr­ža­va, ti­me je upra­vo po­či­nja­la da sta­ri obi­čaj ru­ši. Ma­lo–po­ma­lo po­če­lo se gle­da­ti ple­ti­vo i ve­zi­vo u ru­ka­ma uskoč­ki­je že­na, a on­da su naj­lak i usko­ci po­če­li da pro­se đe­voj­ke po Drob­nja­ku i Po­lji­ma Ko­la­šin­ski­jem. Po­če­li su da do­vo­de smir­ne i po­bo­žne žen­ske. Ni­je to od­ma bi­lo la­ko, ali ka­žem ti: zr­no po zr­vo – po­ga­ča, kap po kap – Mo­ra­ča, dla­ka po dla­ka – blje­la­ča! No sve je to jo­pet zna­či­lo sa­mo mic po mic, a glav­ni­jem ko­ra­kom su uskoč­ke že­ne kre­nu­le pre­ma Tre­blje­ša­ni­ma kad su bi­stro vi­đe­le i osje­ti­le da im se mu­že­vi ma­nje pri­mi­ču kad ro­de pla­nin­ske ja­go­de i bo­rov­ni­ce. Osje­ti­le uskoč­ki­nje da su Tre­blje­šan­ke želj­ne tvr­di­je mu­ški­je pr­si i di­vlje­ga mu­ško­ga pi­je­za, da su želj­ne ono­ga što one, iste uskoč­ki­nje, ima­ju iz­o­bilj­no. Ni­je im bi­lo kri­vo što su Tre­blje­šan­ke po­ne­še­ne no što nji­jo­vi usko­ci že­le me­ko ko­li­ko i one že­le tvr­do! Ta­ko ti one ri­je­ši da mu­že­vi­ma istom mlje­rom vr­ću mi­lo za dra­go! Bez­be­li, ni Tre­blje­ša­ni­ma ni­je bi­la ped me­đu oči da ne vi­de ka­ko im se že­ne ben­gi­ra­ju s usko­ci­ma, pa su i oni šće­li da po­ka­žu da im ne ra­ste cvi­jet me­đu no­ge no ne­što dru­go! Sret­ne ne­đe u ti­je­san kla­nac Tre­blje­ša­nin uskoč­ki­nju, oči su joj ži­vlje od pla­me­na, du­ša joj di­še pla­nin­ski­jem će­to­vi­ma, smi­je se kao pri­pi­to­mlje­na zvljer­ka! On je po­lju­bi u ru­ku, a ona ga na­vu­ci na ru­ku! Za­mi­ri­šu joj s mo­ra go­spoc­ki mi­ri­so­vi, za­mi­ri­še nje­mu pla­nin­sko cvi­je­će, sje­ti se ona da nje­zin uskok ura­nja u tre­blje­šku žen­sku me­ko­tu, sje­ti se on da nje­go­va Tre­blje­šan­ka ne­sta­ne is­pod usko­ka kao što ne­sta­ne gor­ska ko­šu­ta is­pod snje­žno­ga uso­va! Kre­ni njoj ujed­no ijed i žen­ska po­mi­sao, kre­ni nje­mu ijed i mu­ški ku­dret! Uglav­nom, Tre­blje­ša­ni su se tre­snu­li ä su na­či­nje­li cr­kvu Sve­to­ga Lu­ke; ni­je­su vi­še va­ta­li gla­ve u ša­ke, no se da­va­li u ra­do­ve, po­slo­ve svi­đa­li i ti­je­šti­li uskoč­ke že­ne! Isto ta­ko su se i uskoč­ki­nje pro­mi­je­ni­le, po­če­le mek­še da ode i ho­de da ne kra­ču kao ko­zba­ša, no pre­po­či­nju sit­ni žen­ski ko­rak od tre­blje­ški­je že­na.

Otud–od­o­vud svi su na svoj na­čin bi­li râtni, a naj­rat­ni­ji oni­je pet gla­va­ra ko­je je Sve­ti Pe­tar u Mo­ra­ču za­gla­va­ri­jo i sa svo­ji­jem zna­kom ozna­či­jo! Na­rod se lje­vi­ški iz­mi­je­šao i smi­ri­jo, za­jed­no se ide u cr­kvu, že­ne se i oni od oni­je i oni od oni­je, ro­di­la se đe­ca i ni­kli Tre­blje­ša­ni­ma no­vi gro­bo­vi. Ni­je­su no­vo gro­blje za­sni­va­li no se po­slu­ži­li s uskoč­ki­jem gro­bljem! No i na gro­blju se la­ko po­zna­vlo ko­ji su tre­blje­ški gro­bo­vi. Usko­ci ni­je­su na grob me­ta­li ni­ka­kvo­ga obi­ljež­ja no su, ne bi­lo pri­mi­je­nje­no, ljuc­ko­ga stvo­ra ko­pa­li i brez po­pa i brez zna­ka kao da je aj­van! Kad je umro pr­vi Tre­blje­ša­nin u Lje­vi­šta, pa još do­kle je le­žao na od­ru u sa­var­da­ku, dun­đer je na­či­ni­jo krs s ime­nom i pre­zi­me­nom po­koj­ni­ka i s na­zna­kom ko­li­ko je go­di­na po­ži­vi­jo! Kad su mr­ca spu­šta­li u grob i met­nu­li kri­jo­ni­ce, pop je pre­li­jo s vi­nom grob i vi­še gla­ve po­koj­ni­ku uz­vi­si­jo onaj dr­ve­ni krs! Kad je kroz ne­ko­li­ko jed­no­me od oni­je ser­da­ra umr­la maj­ka, isti dun­đer iž­đe­ljao je krs za nju i isti ga pop uz­vi­si­jo vi­še nje­zi­ne gla­ve! Šće­pan Sa­rić zbo­ra­še da su usko­ci na­u­či­li od Tre­blje­ša­na da ne sa­ra­nju­ju mr­ca bo­so­no­ga i go­la u ze­mlju, no oku­pa­na, ob­u­če­na i obu­ve­na. Da ga po­lo­že u mr­tvač­ki kov­čeg, da mu se li­ce gle­da dok je na od­ru i da osta­ne u ku­ći naj­ma­nje dva­des če­ti­ri sa­ta! Usko­ci su do ta­da za­tra­plji­va­li neo­ku­pa­no če­lja­de isti dan kad je umr­lo. Pri­je no su do­šli Tre­blje­ša­ni, ni­je­su zna­li da se mr­tac iz­no­si iz ku­će s no­ga­ma na­pri­jed a ne z gla­vom, i da se ne ko­pa­ju na gro­blju je­dan okre­nut ova­mo dru­gi ona­mo. Ni­je­su zna­li da vlje­ra pra­vo­slav­na okre­će gla­vu umr­lo­me na is­tok, kao što je i srp­skoj cr­kvi okre­nut ol­tar is­to­ku, sa­mo ta­ko i ni­ka­ko dru­go­ja­če! No ne­ka ti sve to, no si mo­gao vi­đe­ti što ni­je­si pri­je – da su vu­čad i jag­njad za­jed­no na li­va­di! Na­ne­ko­li­ko po­što je za­ku­ca­lo zvo­no na Sve­to­ga Lu­ku, pro­to­pop je od­re­di­jo jed­no­ga po­pa i jed­no­ga ka­lu­đe­ra da u is­toj cr­kvi uče đe­cu či­ta­nju i pi­sa­nju. Od­ma su u ško­lu kre­nu­la tre­blje­ška đe­ca, a on­da ma­lo–po­ma­lo uz igru kao da ne­će, uska­ka­li su ma­li usko­ci u ško­lu. Usko­ci us­ka­ču, što mač­ka ko­ti to mi­ša lo­vi! Do­ga­đa­lo se dok uči­telj pod­u­ča­va đa­ke da ma­li uskok is­ko­či pro vra­ta i da se jo­pet vr­ne kad je nje­mu dra­go. Kad ga pi­ta uči­telj đe je bi­jo, on mu od­go­vo­ri da je išao da po­se maj­ku! No, i to je vre­me­nom sta­lo na svo­je mlje­sto, ma­li usko­ci i ma­li Tre­blje­ša­ni ubr­zo se ni­je­su raz­u­zna­va­li.

Štap ko­ji smi­če po­ro­đaj­ne mu­ke že­ni kao i kra­vi

Tre­ba re­ći da su i Tre­blje­ša­ni po­ne­što pri­mi­li od usko­ka. Tre­blje­ša­ni su spr­va i lje­ti mla­či­li vo­du kad se ku­pa­ju, a po­tlje si mo­gao vi­đe­ti da mu i na mra­zo­vi­to vri­je­me že­na stu­de­nom vo­dom po­si­pa da se iz­mi­je. Za­ba­ta­li­li su Tre­blje­ša­ni pra­ško­ve i lje­ka­ri­je ko­je su s mo­ra na­ba­vlja­li. Ni­je­su ih za­ba­ta­li­li što su šće­li, no kad im je ne­sta­lo lje­ko­va ko­je su iz Tre­blje­se do­ni­je­li, po­če­li su se slu­ži­ti s tra­va­ma i me­le­mi­ma s ko­ji­ma se usko­ci slu­že. Kad su gra­di­li cr­kvu Cve­to­ga Lu­ke, pao je sa stu­ba tre­blje­ški knez i na­bu­či­jo se na oštar pa­ro­žak; i to na zlo mlje­sto, oza­di đe je čo­ek šu­palj! Ra­na mu se po­tlje ras­po­ga­ni­la, lje­ko­vi tre­blje­ški ne po­ma­ga­li! On­da je na­kva uskoč­ka ba­ba do­ni­je­la tra­ve i me­le­me, pred­u­ze­la nje­zi­ne mlje­re te je s kne­za spa­la mu­ka kao da je s ru­kom mak­nu­ta! Muč­no se po­ra­đa­la jed­na Tre­blje­šan­ka, ne mo­gla se ra­sta­vi­ti z bre­me­nom! Po­ma­ve­nje­li joj nok­ti, po­če­la da zi­je­va, pop pri­re­di­jo svi­je­ću da za­pa­li, že­ne su otva­ra­le ba­ju­ne da pri­pra­ve što mr­cu tre­bu­je. Uto­li­ko je ulje­gla jed­na uskoč­ka že­na, ras­pla­ši­la one što su oko sa­mrt­ni­ce pla­ka­le, ote­la po­pu svi­je­ću i za­vrn­de­le­ca­la je u va­tru ko­ja je gor­je­la na og­nji­štu i osta­la sa­ma u ku­ću s mu­če­ni­com! No­si­la je u ru­ku lje­skov ogu­ljen štap ma­lo ni­ži od nje! Šta je no­si­la u nje­dra to ni­ko ne zna. Ni­je po­tra­ja­lo ni­ko­li­ko, ču­la su se u ku­ću dva đe­ti­nja pla­ča, že­na se ob­li­zni­la, ma­ši­la sret­ni­ca dva si­na kao dva vu­če­ta! Šče­pan Sa­rić šća­še da ko­men­di­ja ka­ko đe­ca ni­je­su šće­la da ih ja­ba­na do­če­ka na ru­ke, a kad su ču­la da je ulje­gla u ku­ću nji­jo­va ro­đe­na ba­ba, obo­ji­ca su od­ma iz maj­ke is­tr­ča­li! Šće­pan pri­ča ko Šće­pan, a Pe­tar ve­li da je uskoč­ka ba­ba s oni­jem šta­pon lje­sko­vi­jem po­ro­di­la že­nu! Taj štap je ova­ko na­sta­nuo. Kad se šar­gan­–zmi­je pe­nju me­đu­dne­vi­ce na dr­vljad, tre­ba ubra­ti štap na ko­ji se zmi­ja is­pe­la i za­spa­la da se na­ku­plja sun­ca. No va­lja sa­mo ako zmi­ja spa­va. Jed­ni­jem za­ma­hom tre­ba pre­sje­ći zmi­ju i osje­ći gra­nu lje­sko­vu! Od­ma tu tre­ba okre­sa­ti osje­če­ni štap, ogu­li­ti mu ko­ru i ona­ko bi­je­lo dr­vo po­bo­sti na ras­kr­šće đe se tri pu­ta si­je­ku je­dan z dru­gi­jem. Ako ni­ko ne ba­či onaj štap no ga na­đeš na isto mlje­sto đe si ga osta­vi­jo, ako ga na­đeš pr­ve no­ći kad iz­gri­je pun mlje­sec kao tev­si­ja, uzmeš štap i osta­viš ga ne­đe đe pop s kr­stom ne ula­zi. Na pro­lje­će kad oze­le­ni go­ra i tra­va, tre­ba da vać­kaš pri­li­ku i da po­tre­viš kad zmi­ja va­ta mi­ša, ža­bu, ti­cu ili ne­što dru­go. Ta­man kad zmi­ja oša­pi s usti­ma ono što je uva­ti­la, tre­ba je s oni­jem šta­pom pri­mla­ti­ti i iz­va­di­ti joj iz usta ono što je za­lo­ži­la! Ne tre­ba re­koh, zmi­ju umla­ti­ti, no je sa­mo mlat­nu­ti da pu­šti žr­tvu. Tre­ba je osta­vi­ti ona­ko ne­do­blje­nu – pa šta joj Bog da! E, po­tlje su ti­jem šta­pom mo­reš ra­sta­vi­ti že­nu ž đe­te­tom, kra­vu s te­le­tom i ko­bi­lu sa ždre­be­tom! Pro­tu­ri se štap po­ro­di­lji dva–tri pu­ta iz­me­đu no­ga, te plod is­ko­či a maj­ka osta­ne zdra­va i ve­se­la!

Kad su Tre­blje­ša­ni vi­đe­li da je nji­jov knez iz­li­je­či­jo ozle­du i da je že­na ko­ja je bi­la na sa­mrt­no­me od­ru ro­di­la dva si­na i sju­tri se dan di­gla na no­ge, za­bo­ra­vi­li su na pra­ške i ma­tra­ke ko­je su za bla­go ku­po­va­li niz pri­mor­je, a pri­va­ti­li se tra­va i me­le­ma uskoč­ki­je! Pri­va­ti­li se šta­po­va lje­sko­vi­je, za­var­ča i ba­ja­nja, za­vi­ja­nja stru­ne i mlje­re­nja skra­te, s jed­nom ri­je­či: pre­šli su na uskoč­ke vi­da­ri­je ko­je li­je­če od vuč­je­ga zu­ba i han­dža­ra, od uro­klji­va oka i su­gre­ba, od skra­te i sva­ke mu­ke! I mlo­go još dru­go­ga Tre­blje­ša­ni su pri­mi­li od usko­ka, ne sa­mo lju­di i že­ne no i đe­ca. Ma­li usko­ci pre­po­če­li su od ma­li­je Tre­blje­ša­na da uče ško­lu, a ma­li Tre­blje­ša­ni od ma­li­je usko­ka da idu bo­si!

No ne­ka ti pro­sto­ga na­ro­da i s ove i s one ban­de, a da vi­diš šta či­ne oni gla­va­ri ko­je je Sve­ti Pe­tar u Mo­ra­či za­gla­va­ri­jo i s ko­ji­jem je ka­sni­je iz­mlje­nji­vao knji­ge ša­ro­vi­te.

Pri­je no su do­šli Tre­blje­ša­ni, re­kao sam ti, usko­ci se ni­je­su raz­li­ko­va­li od vu­ko­va! Ne tu­ra­ju Drob­nja­ke i Po­lja­ne ako oni ne tar­nu u nji, us­ka­ču i pli­je­ne ko­li­ko im tre­ba, a ubi­ja­ju ko im se su­pro­sta­vi i ko­li­ko ne tre­ba! Ako su ne­što na­ro­či­to ere­zni na ono­ga ko­ga pli­je­ne, ne­će uze­ti ko­li­ko im je po­tre­bi­to, no će ga de­stre­ga­ti i mlo­go mu šte­te uči­nje­ti i mi­mo ono­ga što upli­je­ne. Isto ta­ko i vu­ci ne ko­lju ko­li­ko im tre­ba da se naj­e­du, no po­ko­ma­de vas tor ili sta­do, is­ko­lju i is­kr­va­re ija­ko su se pri­je naj­e­li si­ti si­ta­ni! I usko­ci su ima­li svo­ga ha­ram­ba­šu, a slu­ša­li su ga ko­li­ko i vu­ci svo­ga pred­vod­ni­ka – sa­mo dok se bo­je od nje­ga za­to što je naj­ja­či! Ne­ka vu­ci pred­vod­ni­ku vi­de kap kr­vi, raš­ča­la­pa­će ga ne­će trep­nu­ti! Ne­ka je ne­ki uskok vi­di­jo da mo­re slo­mi­ti vrat ha­ram­ba­ši i uze­ti pr­vljen­stvo od nje­ga – slo­mi­jo mu ga je ni­je trep­nuo! On­da, usko­ci su iz­vr­ša­va­li pla­će­na ubi­stva, pa­lje­vi­ne i dru­ge šte­te. Za­va­di se u Er­ce­go­vi­nu ili u San­dža­ku fa­mi­lja s fa­mi­ljom, pa pla­te i jed­na i dru­ga usko­ci­ma da uči­ne zlo ka­kvo se na­ru­či. De­ša­va­lo se da ob­lje stra­ne pla­te is­ti­jem usko­ci­ma i da iste ru­ke pre­ko­ta­re i jed­nu i dru­gu fa­mi­lju! Oni ni­je­su gle­da­li ko kla­nja a ko se kr­sti, no ko ima i ko pla­ća! Pla­ćao im je Sr­bin da ubi­ju Sr­bi­na, Tur­čin Tur­či­na, Sr­bin Tur­či­na i Tur­čin Sr­bi­na! Pri­čao sam ti da ne­ve­sinj­ski be­go­vi Lju­bo­vi­ći ni­je­su do­pu­šta­li da nji­jo­vi gla­so­vi­ti vran­ci opa­sa­ju tu­đe ko­bi­le, ni­ti da se be­re stru­na za gu­sa­la s re­po­va nji­jo­vi­je vra­na­ca. Na­me­nuo sam i to da su ima­li ze­le­nu li­va­du opa­sa­nu s tri me­tra vi­so­ki­jem zi­dom po ko­joj su se igra­li nji­jo­vi vran­ci, i da je stra­žar oru­žnik ta­la­ma­ri­jo oko te li­va­de, ču­va­li vran­ce od zle i pla­će­nič­ke ru­ke. Ču­va­li, ali ni­je­su va­zda mo­gli sa­ču­va­ti! Usko­ci su otro­va­li ujed­no tri vran­ca Lju­bo­vi­ća, zdra­vi ko­nji omr­kli a bum­ba­ti osva­nu­li! Ni­kad se ni­je do­zna­lo ili su Re­sul­be­go­vi­ći tre­binj­ski ili Zvi­zdi­ći iz Gac­ka pot­pla­ti­li usko­ke da Lju­bo­vi­ći­ma uči­ne grd­nu šte­tu. I tu su usko­ci bi­li mi­mo dru­ge lju­de: ni­kad ni­je­su ka­za­li ko ih je pot­pla­ti­jo, no su na­ve­li dvo­ji­cu ili tro­ji­cu i re­kli da je je­dan od njih na­ru­či­jo da ura­de to i to, a ti po­ga­đaj ko­ji je! S ta­kvi­jem na­či­nom oni su sva­ko­me či­nje­li šte­tu a se­be ko­ris! Use­lja­va­li su suj­mu u ne­ko­ga, br­zo­re­ko­ga su na­vo­di­li da re­če što pa­me­tan ne bi re­kao, ono­me što ih je pla­ti­jo kao i ono­me što mu je uči­nje­na šte­ta osta­vlje­no je da se do­mi­šlja­ju. Jed­no ova­mo dru­go ona­mo, a sve je zna­či­lo da se otva­ra pro­stor za uskoč­ki po­sao. Što vi­še za­va­de i ne­slo­ge me­đu na­ro­dom – to je usko­ci­ma pu­ni­ja će­sa!

Mlo­go­me je Sr­bi­nu buć­nu­la ku­ća od uskoč­ke glav­nje, a ni­je­su osje­ća­li gri­jeh ni da na srp­ske sva­to­ve uda­re ako ih je Tur­čin ili ka­kav srp­ski pro­klet­nik do­bro pod­ma­zao! Bi­li su ih po­če­li zva­ti i Cr­no­gor­ci ko­ji­ma je du­žna krv. Pla­ti usko­ka da ola­di kr­vo­du­žni­ka! Re­kao sam ti na po­čet­ku, u Lje­vi­šta su uska­ka­li s ko­ca i s ko­nop­ca, ta­mo su spas tra­ži­li sa­mo oni ko­ji blje­že od ne­šta, a naj­vi­še od bož­je prav­de i ljuc­ki­je za­ko­na! Ni­je u Lje­vi­šta bi­lo cr­kve ni po­pa, ni­je­si se ta­mo bo­jao Bo­ga ni sti­di­jo lju­di; bo­jao si se sa­mo od ja­če­ga a ni­je­si se sti­di­jo ni od šta. Šće­pan po­koj­ni Sa­rić ve­lja­še da se ne bi mo­gao za­kle­ti je li Sve­ti Pe­tar, kad je za­mi­sli­jo da na­se­li Tre­blje­ša­ne u Lje­vi­šta, mi­sli­jo da se su ti­jem spa­ša­va­ju Tre­blje­ša­ni ili usko­ci. Tre­ba­lo je Tre­blje­ša­ne spa­ša­va­ti od Tu­ra­ka, a usko­ke od njih sa­mi­je! Pe­tar do­da­va­še da je Sve­ti Vla­di­ka s jed­ni­jem met­kom po­tre­vi­jo dva ci­lja: po­mi­je­šao Tre­blje­ša­ne i usko­ke i ta­ko svi­jem jed­na­ko po­mo­gao – Tre­blje­ša­ni spa­si­li svo­je ži­vo­te a usko­ci svo­je du­še! Ta­ko se u Lje­vi­šta stvo­ri­jo soj ljuc­ki ko­ji ima tre­blje­šku du­šu i uskoč­ko ti­je­lo! Kao kad slat­ku voć­ku na­vr­neš na di­vlja­ku, pa no­vi plod bu­de zdrav kao što je di­vlja­ka zdra­va, a sla­dak kao što je slat­ka voć­ka s ko­je je uz­bran ka­lem! S jed­nom ri­je­či, pri­je do­se­lje­nja Tre­blje­ša­na u Lje­vi­šta je ra­đa­lo zlô ju­na­štvo, a ot­ko su do­šli Tre­blje­ša­ni po­če­lo je ra­đa­ti kr­šte­no ju­na­štvo. Bož­ji ugod­nik Sve­ti Va­si­li­je Ostro­ški i nje­gov po­slu­šnik Sve­ti Pe­tar Ce­tinj­ski okre­nu­li su usko­ke s kr­stom na­o­po­slom!

Vuk Lo­pu­ši­na

Sje­ćaš li se, re­kao sam ti da se sin uskoč­ko­ga ser­da­ra ože­ni­jo šće­rom jed­no­ga Tre­blje­ša­ni­na? Do­bro, sje­ćaš se! Pr­vo­me si­nu da­li su ime Vuk, pre­zi­me­non je uskok bi­jo Lo­pu­ši­na!

Na­ra­stao Vuk na osa­mles lje­ta, ne zna se jal je tre­blje­ški go­spoc­ki­ji ja­li uskoč­ki po­skoč­ni­ji! Knji­gu iz­u­či­jo u cr­kvu Sve­to­ga Lu­ke, bi­lo mu je tri­nes go­di­na kad je pr­vi put u če­tu oti­šao! Pr­vom oti­šao i pr­vu tur­sku gla­vu osje­kao, i to Me­ki­ću iz Ni­ši­ća, lju­toj zli­ci i kr­vav­cu! Za­gle­daj ti se Vuk u šćer jed­no­ga Tre­blje­ša­ni­na, pri­li­kom bi­jo je š njo­me i ro­đak pro maj­či­ne kr­vi. Za­gle­daj se u đe­voj­ku Vuk i za­lju­bi, ma pre­ot­mi mu je dru­gi uskok, nje­gov vr­snik, ro­đak mu po ocu, isto­go­di­šnjak Vu­kov i is­pi­snik iz ško­le! Moj bra­te, ono što mač­ka ko­ti to mi­ša lo­vi, ta­ko i od ovo­ga Vu­ko­va dru­ga ko­ji mu je pre­o­teo đe­voj­ku, iz­gle­da, ni cr­kva ni ško­la ni­je­su mo­gle ni­šta uči­nje­ti! Za­pao u bu­si­ju, oteo đe­voj­ku, od­veo u go­ru ze­le­mu i oba­vi­jo ra­bo­tu ka­ko su je usko­ci va­zda oba­vlja­li! Alat imao, za­nat znao, ni­je sta­re usko­ke obru­kao! Ni­je on na­u­či­jo da ne va­lja đe­voj­ke oti­ma­ti i š nji­ma vuč­ju svad­bu pro­vo­di­ti, ali je Vuk Lo­pu­ši­na znao da se ne va­lja sve­ti­ti ka­ko se usko­ci sve­te! Ni­je sti­jo da va­ta bu­si­ju i če­ka dru­ga ko­ji ga je osra­mo­ti­jo, no je dru­gu mi­sao za­mi­sli­jo. Ri­je­ši­jo se da po­ka­že ka­ko i on umi­je ote­ti đe­voj­ku, ali ne ka­ko je lje­vi­ški usko­ci kra­du no ka­ko su to či­nje­li usko­ci o ko­ji­ma plje­sme plje­va­ju. To su oni usko­ci ko­ji od haj­ku­ne pra­ve an­đe­li­ju, to su oni usko­ci ko­ji su iz rav­ni­je Ko­ta­ra uska­ka­li u tur­sku Ud­bi­nu i otu­da do­vo­di­li đe­voj­ke ljep­še od zvi­je­zde Da­ni­ce! A bi­la se jed­na ta­kva bu­la ogla­si­la u Ni­ši­ću gra­du bi­je­lo­me, u Tur­či­na Ka­jo­vić Ome­ra! Zir­ka bu­la od še­sna­jes lje­ta, na­go­ji­la li­ce za lju­blje­nje, aber da­la da bi se uda­la!

Na Kr­no­vu ši­ro­ko­me bi­lo je se­dam­de­set i se­dam to­ri­na, a na ka­tu­ni­ma ova­ca ko­je se da­ju pre­bro­ji­ti ko­li­ko i li­šće na go­ru ze­le­nu! Ov­ce ni­je­su ču­va­li ko­mu­dra­go čo­ba­ni, no sve je­ger mo­mač­ki, sve zli­ce i kr­vav­ci ko­ji su ka­dri sti­ći i ute­ći i na stra­šnu mlje­stu po­sto­ja­ti! Ja­do moj, tre­ba­lo je bra­ni­ti sta­da od Mo­ra­ča­na, a Go­ra Će­ra­ni­ća i So­mi­na pla­ni­na ni­kad ni­je­su bi­le brez vu­ka i haj­du­ka! La­ko je bi­lo tur­ko­va­ti i go­spo­do­va­ti u du­bi­ne car­stva tur­sko­ga, ta­mo, kad od­slu­žiš ca­re­vu voj­sku, mo­gao si se z bu­la­ma va­lja­ti na me­ke du­še­ke da ti ni­ko ne ka­že se ni bre dok te jo­pet car na no­vu voj­sku ne po­zo­ve! A oja­đe­li Tur­čin na kra­ji­ni lju­toj po­kra­ji­ni bi­jo je du­žan da ide pod ca­rev bar­jak isto kao onaj sa sred car­stva ve­li­ko­ga! Pa ako se živ iz ca­re­ve voj­ske vra­ti­jo, na­šao je kod ku­će kr­va­vo og­nji­šte. I usko­ci i haj­du­ci Bo­ga su mo­li­li da car tur­ski za­ra­ti s na­kvi­jem dru­gi­jem ca­rem, da za­ra­ti i da se ra­spu Tur­ci kra­ji­šni­ci po bit­ka­ma i raz­bo­ji­šti­ma. Kad tur­ska jâč ode na rat­ne fron­to­ve, ta­da haj­du­ku i usko­ku sva­ne pri­je zo­re na tri sa­ta! Ta­da oni upa­da­ju u tur­ske pa­lan­ke i ka­tu­ne, ro­be, pa­le i pli­je­ne, ta­da Aj­ku­na po­sta­ne An­đe­li­ja! Tur­ci ni­šić­ki ima­li su ne­ka­kvo svo­je pra­vo da pre­dva­ja­ju gra­đa­ne lju­te bo­jov­ni­ke. Be­go­vi Mu­šo­vi­ći ima­li su ši­ro­ko mlje­sto kod ca­ra i ve­zi­ra pa su za­li­ša­va­li je­dan di­jo ju­na­ka da ne idu ca­ru pod bar­jak, no da ču­va­ju ka­tu­ne na Kr­no­vu! Ni­je la­ko bi­lo sta­ti pred usko­ke na Kr­no­vo i pred Cr­no­gor­ce na Ru­di­ne! A, bog­me, ni­šić­ko bo­ga­stvo ni­je­su bi­le smo­kve i na­ran­dže, no de­be­lo me­so ov­nuj­sko i vu­na z bi­je­li­je ova­ca od ko­je se čê aba za tur­sku voj­sku. Mo­reš pro­mi­sli­ti ko­li­ko je vu­ne bi­lo po­tre­bi­to da se ođe­ne tur­ska voj­ska ko­ja ra­to­ve vo­di na tri ča­sti od svi­je­ta! Za­to se ni­je ču­di­ti kad se pri­ča da su obla­ci s ne­ba bi­li lju­bo­mor­ni na Kr­no­vo kad se s pro­lje­ća ov­ce ši­ša­ju! Gu­šće se obla­či­lo Kr­no­vo od vu­ne no ne­bo od obla­ka! Ne sa­mo što je vu­na kr­nov­ska išla car­ski­jem dru­mo­vi­ma pra­vo za Stam­bol, no su Ni­ši­ća­ni pro­da­va­li vu­nu niz pri­mor­je i otu­da do­ba­vlja­li šta im je po­tre­bi­to!

Sve­ti Pe­tar Ce­tinj­ski sve je pred­u­zi­mao da se is­pla­še Tur­ci iz Ni­ši­ća i da se mlje­šte njih na­se­le usko­ci iz Lje­vi­šta! Kad je okre­nuo Tre­blje­ša­ne u Lje­vi­šta, bi­jo je Vla­di­ka skon­tao da oni ne­će ima­ti sna­ge da po­vra­te Tre­blje­su no da ih tre­ba ohaj­du­či­ti i obor­bi­ti da bi se vr­nu­li. A isto ta­ko do­bro je znao da se usko­ci lje­vi­ški ne bi sa­mi umlje­li me­ća­ni­ti u Ni­ši­ću, ni­ti uz­o­ra­ti Sli­vlje, no ih tre­ba okre­nu­ti s kr­stom na­o­po­slom da bi to ura­di­li. No, ja sam ti već is­pri­čao o toj pa­me­ti i na­mlje­ri Vla­di­ke Pe­tra, a sad ti spo­mi­njem sa­mo to da je sve pred­u­zi­ma­no da se u Ni­ši­ću otvo­ri me­ćan za Lje­vi­ša­ne. Na­me­nuo sam ti da je pred­u­zi­mao rad­nju da za­pa­kli uvor ri­je­ke Ze­te na Sli­vlje i po­to­pi Ni­šić sa svi­jem po­ljem oko nje­ga. Bog mu iz­gle­da ni­je do­pu­šti­jo da to uči­ni, jer se Vla­di­ka su ti­jem mi­je­šao u nje­gov po­sao. Bog je stvo­ri­jo i iz­vor i uvor Ze­te, pa bi mlo­go bi­lo Vla­di­ci da mi­je­nja bož­ju vo­lju, mlo­go pa ija­ko se po­sve­ti­jo dok je ze­mljom odi­jo! Kad je Sve­ti Pe­tar vi­di­jo da je bi­jo s na­mlje­rom pre­vr­ši­jo ono što mu je Bog od­re­di­jo da ra­di, on­da je na­sto­jao da či­ni ono što je da­to lju­di­ma da či­ne! I za­mi­sli­jo je da se Ni­šić ne mo­re po­kr­lja­ti iz te­me­lja vi­še no mo­re li zdrav kut­nji zub iz zdra­ve vi­li­ce, ako se pr­vo ne sa­tru Ka­tu­ni na Kr­no­vo! Ako go­spo­stvo ide podru­ku s bo­ga­stvom, kle­ni ti bo­ga­stvo pa će go­spo­stvo sa­mo po­sr­nu­ti! Ne­ka vu­na s Kr­no­va ne stig­ne za tri go­di­ne u car­ske tka­o­ni­ce đe se tkâ to­li­ko abe da bi se mo­gle tru­blje raz­vu­ći na sve car­ske dru­mo­ve u tur­sko­me car­stvu, ne­ka ne stig­ne za tri go­di­ne pa će car uči­nje­ti sik­ter ve­zi­ru trav­nič­ko­me, ve­zir ka­pe­ta­nu Mu­šo­vi­ću, a ni­šić­ki ka­pe­tan na­će se u neo­bra­no gro­žđe! Mo­rao je da po­šlje vu­nu ili da spre­mi u ca­re­vu voj­sku ju­na­ke ko­je za­sta­vlja da mu ču­va­ju kr­nov­ske ka­tu­ne. Za­to je Vla­di­ka Pe­tar uči­jo Cr­no­gor­ce da vlje­žba­ju z Go­šca i s Ne­na­de ze­le­ne pla­ni­ne ka­ko će pli­je­ni­ti ni­šić­ke ov­ce u Ru­di­ne, a uskoč­ki­jem gla­va­ri­ma na­kri­ča­vao da za uskoč­ki pli­jen ču­ju kr­nov­ski Tur­ci ko­li­ko i me­đed što ču­je za bu­vu u ko­žu­ku! Sta­ri usko­ci pli­je­ni­li su ko­li­ko im tre­ba me­sa i ko­li­ko su ijet­ki na ne­ko­ga, a Sve­ti Pe­tar je sti­jo da se Kr­no­vo ras­tur­či i ra­zov­či, ni­je on sti­jo da se pli­je­ne bu­lju­ci no kr­do­vi, ne da pli­je­ne sa­mi usko­ci no da usko­ci da­ju pri­mljer kr­šnoj Mo­ra­či, po­no­sni­jem Rov­ci­ma, la­ki­jem Pi­pe­ri­ma i zor­li Bje­lo­pa­vli­ći­ma, da im da­ju pri­mljer ka­ko se pli­je­ni Tur­čin sta­ri du­šma­nin! Ka­ko se pli­je­nom ju­na­štvo za­ra­đu­je i ka­ko se ju­na­štvo mo­re pod­u­to­ri­ti s me­som ov­nuj­ski­jem iz tur­ski­je to­ri­na! Ni­je Vla­di­ka ni­ko­ga uči­jo da se na­pa­da kr­va­vi Spuž, Ko­la­šin tvr­di i ki­ti­ca Pod­go­ri­ca. Ni­šić je nje­mu bi­jo zr­no za uvo, naj­po­trč­ni­ji je bi­jo na Ni­šić i se­dep to­ga što je Sve­ti Va­si­li­je na Po­pi­ma ni­šić­ki­jem s Ma­na­sti­rom upra­vljao i što je tu Sve­ti Sa­vo svo­jom ru­kom uci­pi­jo kra­ljev­sku kru­nu na gla­vu svo­me bra­tu kra­lju pr­vo­vljen­ča­no­me! Znao je Sve­ti Pe­tar da je Ni­šić za tur­sko car­stvo što i oži­či­ca za ljuc­ku lu­bi­nu, naj­te­že pa­da če­lja­de­tu kad mu se mu­ka sa­vi­je na oži­či­cu!

Kad su uskoč­ki gla­va­ri ču­li da je Vu­ku Lo­pu­ši­ni ote­ta đe­voj­ka, pred­u­ze­li su ono što ću ti re­ći. Re­kli mu da ne cr­kle­ti uime ot­mi­ce! Kad je nje­go­va đe­voj­ka noć no­ći­la u go­ru ze­le­nu ž đu­ve­gi­jom ko­ji je oteo nju, ona is­to­me Vu­ku ni­kad vi­še ne mo­re bi­ti mi­la kao što je bi­la! Ali tre­ba joj po­ka­za­ti ka­kvo­ga je de­li­ju osta­vi­la, a za ka­kvu je lu­pe­šku ckvr­nju oti­šla! Da joj ni­je mi­lo bi­lo da ode, za­le­le­ka­la bi kad je oti­mač š njo­me blje­žao u go­ru. Mo­rao bi ne­ko ču­ti da je ava­za pu­šti­la, no ni­je se ži­va ču­la! Na­u­či­li gla­va­ri Vu­ka da ot­me Zir­ku Ka­jo­vi­ća, mi­lu šće­ru Ka­jo­vić Ome­ra ko­ju ču­va se­dam bra­ta se­dam Ka­jo­vi­ća na Kr­no­vu ši­ro­koj pla­ni­ni! Oni će, re­kli gla­va­ri, po­mo­ći Vu­ku da na­pi­še knji­ge ša­ro­vi­te i da ih ras­ti­ri na Rov­ca i Mo­ra­ču, na Pi­pe­re i Bje­lo­pa­vli­će. Da ras­tu­ri knji­ge ko­ji­jem po­zi­va lak­ce i ju­na­ke da mu do­đu u in­dat, pa da za­jed­nič­ki pli­je­ne tur­ske ov­ce na Kr­no­vo. Da pli­je­ne pre­bi­je­le ov­ce, da si­je­ku lju­te Ni­ši­ća­ne i da za­ro­be Zir­ku Ka­jo­vi­ća. Nje­mu Zir­ka a nji­ma pre­bi­je­le ov­ce! Ne re­koh ti da je ta­da još bi­jo živ pop prot­pop Di­mi­tri­je, onaj isti pop ko­ji je iz Tre­blje­se oti­šao si­je­de gla­ve. Bog i Sve­ti Lu­ka bla­go­slo­vi­li ga da osta­ne raz­bo­rit u pa­met i kad mu je prin­ča­lo sto­ti­nu go­di­na! Š nji­me su se gla­va­ri zdo­go­va­ra­li da Vu­ku pred­lo­že ot­mi­cu tur­ske đe­voj­ke, ili je on gla­va­re na to na­u­či­jo, ka­ko vlje­ro­va­še Šće­pan Sa­rić.

Zir­ka Ka­jo­vi­ća

Ni­je Vu­ka te­ško bi­lo pre­lo­mi­ti da se ne sve­ti ro­đa­ku na­ja­hal­cu, no da za­ro­bi Zir­ku Ka­jo­vi­ća, bu­lu gla­so­vi­tu. Ču­la je bi­la ze­mlja na če­ti­ri stra­ne ja ka­kva je na­ra­sla đe­voj­ka u Tur­či­na Ka­jo­vić Ome­ra! Ta­ko je Zir­ka bi­la li­je­pa da je ni­je­su smlje­li dr­ža­ti u Ni­ši­ću na bi­je­loj ku­li, no su je od­ve­li na Kr­no­vo da je ne mi­ču s oči se­dam bra­ta se­dam Ka­jo­vi­ća. Jâč mu­ška je na ca­re­vu fron­tu i na Kr­no­vu, a star­ci i grac­ki su­vo­gu­zi stra­ža­ri si­gu­ra­ju Ni­šić. Bo­jao se Omer Ka­jo­vić od Tu­ra­ka ko­li­ko i od Vla­ha da mu ne zgra­be je­di­ni­cu mlje­zi­mi­cu! Bi­jo se otac za­vlje­to­vao da je ne dâ na kra­ji­nu lju­tu, pa ta­man da je ište pa­ša ili ve­zir! Sti­jo je Omer svo­ju osob­ni­cu da uda u du­bo­ke ze­mlje ca­re­ve, da ne stre­ca nje­go­va šćer pro­dan i po­no­ći od usko­ka i Cr­no­go­ra­ca! Iska­lo je Zir­ku sto­ti­nu pro­sa­ca od ču­ve­ni­je ku­ća i ota­ca, ali otac je ni­je dao, sti­jo je još da bi­ra, a što ne­će kad mu se mo­re! Ču­lo se bi­lo ka­ko je na­kav oja­đe­li odža iz Žu­pe Ni­šić­ke sni­vao da će Zir­ka bi­ti ugra­blje­na i da će je Vla­si ugra­bi­ti, pa su bra­ća Ka­jo­vi­ći vi­še ču­va­li Zir­ku na Kr­no­vo no što su ču­va­li pre­bi­je­le ov­ce! I kad su išli za ov­ca­ma i kad su ov­ce sja­vlji­va­li u to­ri­ne, dr­ža­li su pri­prav­ni­je se­dam ose­dla­ni­je ko­nja, sve azur za boj što tre­ba, i zob­ni­ce im va­zda na­tak­nu­te. Ta­ko ko­nji a ta­ko i bra­ća Ka­jo­vi­ći! Ne bi ti re­kao da su to ov­čji čo­ba­ni no meg­dan­dži­je ko­ji će se sje­ći ni s kim ma­nje no z Ba­jom Pi­vlja­ni­nom ili sa Sto­ja­nom Jan­ko­vi­ćem! Sje­ti se svi­je plje­sa­ma o tan­ki­jem Vla­hi­nja­ma, bi­je­li­jem La­tin­ka­ma i is­ti­jem Bu­la­ma, pa sve to sa­be­ri na­jed­no i vi­đe­ćeš da ne­će bi­ti rav­no lje­po­ti Zir­ke Ka­jo­vi­ća! Uz lje­po­tu Zir­ka je bi­la to­li­ko mi­lo­sti­va da su joj di­vlji je­le­ni, s ro­go­vi­ma kao u bo­ra pla­nin­sko­ga, do­di­li na ru­ku kad su sla­zi­li z Go­re Će­ra­ni­ća da li­žu kr­nov­ska so­li­la! A gor­ske ko­šu­te su od nje blje­ža­le kao bli­je­ske ne­be­ske! Kri­vo je ko­šu­ta­ma bi­lo što je Zir­ka vit­ki­ja no one, što su joj oči bi­stri­je no nji­jo­ve što su! Šće­pan ve­lja­še da je ko­šu­ta­ma bi­lo kri­vo što joj je­le­ni li­žu ru­ke, eto, ve­li, žen­sko je lju­bo­mor­no pa i kad je gor­sko zvi­je­re! Ta­ko Šće­pan ve­li a Pe­tar mu se smi­ja­še a ne od­go­va­ra­še! Pri­ča­li su da se tra­va po Kr­no­vu u cvi­je­će pre­tva­ra­la ku­da je Zir­ka pro­la­zi­la! Bra­ća su Zir­ku zva­li ze­ni­com, zbo­ri­li su da svi sed­mo­ri­ca ima­ju sa­mo jed­nu ze­ni­cu, a to je nji­jo­va se­stra je­di­ni­ca! Kad bi joj se ko­sa za­mr­si­la, sed­mo­ri­ca bra­će oko nje bi se oku­pi­li i vlas po vlas od­mr­ši­va­li! Ni­kad ni­je­su do­pu­šta­li da se vlas ko­se pre­ki­ne! Bi­la joj je ko­sa buj­ni­ja i svi­le­ni­ja no u vi­le na­gor­ki­nje. Kad bi vlje­tar od­ni­jo vi­la­ma Zir­ki­nu vlas, vi­le bi na nje­zi­nu ko­su man­đi­ja­le ne bi li je š lje­po­tom pre­te­kle! Za­to bra­ća ni­je­su do­zvo­li­la da joj se vlas ko­se pre­ki­ne!

Sad mo­reš pro­mi­sli­ti ka­ko je Vuk Lo­pu­ši­na, mla­do mom­če od osa­mles lje­ta, vi­so­ko po­gle­dao kad je čuo da svi gla­va­ri mi­sle da je on mo­mak spre­ma Zir­ke Ka­jo­vi­ća, i da je on ka­pac po­ve­sti če­ti­ri ple­me­na na kr­nov­sku ze­le­nu pla­ni­nu!

No sad bi bi­lo udu­go pri­ča­ti ka­ko su knji­ge ras­tu­ra­ne, ka­ko su se če­te oku­pi­le i ka­ko je pre­da nji stao ha­ram­ba­ša Vuk Lo­pu­ši­na! Ka­ko su na­pa­li vuč­ki i haj­duč­ki ne to­ri­nu Ka­jo­vić Ome­ra, no rav­no se­dam­de­set i se­dam to­ri­na! Tu su se oko tur­ski­je gla­va po­gra­bi­li Rov­ča­ni i Mo­ra­ča­ni, Bje­lo­pa­vli­ći su šće­li da uzmu pr­vljen­stvo Pi­pe­ri­ma! Ima­lo bi šta da se ka­že ka­ko su usko­ci usko­či­li vuč­ki u to­ri­ne i ka­ko su Tur­ci u ju­na­štvu pre­tu­ri­li sva če­ti­ri brc­ka ple­me­na. I ka­ko usko­ci­ma ni­je­su mo­gli uze­ti pr­vljen­stvo u lju­to­me bo­ju! Le­gla je tu ljuc­ka la­zi­na, po­gi­nu­lo je Br­đa­na po­go­le­mo, ali ni pri­ma­ći tur­skoj po­gi­bi­ji! Osta­lo je Tu­ra­ka sa­mo to­li­ko da mo­gu is­pri­ča­ti ka­ko im je bi­lo, ali mlo­zi­na je osta­la na Kr­no­vo da ih nad­le­te or­li i ga­vra­ni! Vuk na­pad do­bro is­pla­mi­rao, osva­nu­li su na to­ri­ne u sva­nu­će kad su Tur­ci spa­va­ći­vi bi­li, pa dok su se ala­ver­ti­li, Br­đa­ni i usko­ci sa­blje su isu­ka­li, jed­ni se kla­li s Tur­ci­ma a dru­gi to­ri­ne otvo­ri­li i ov­ce po­ja­vi­li! U raz­dvo­ju bo­ja kr­va­vo­ga kad su ov­čji kr­do­vi omi­ca­li s Kr­no­va u kr­šna ple­me­na brc­ka, Vuk Lo­pu­ši­na stao je za tren oč­ni kad je vi­di­jo Zir­ku me­đu se­dam mr­tvi­je bra­ta Ka­jo­vi­ća! Rza­lo je se­dam ose­dla­ni­je ko­nja, Ka­jo­vi­ći ih ni­je­su uz­ja­i­va­li no su s no­ga se­stru bra­ni­li. Svi su na jed­no mlje­sto po­gi­nu­li ali Zir­ku ni­je­su osta­vi­li! Vu­ku se za tren oč­ni sve­zao po­gled sa Zir­ki­ni­jem po­gle­dom u čvor ko­ji jed­no ni dru­go ni­je­su umlje­li raz­dri­je­ši­ti! Pru­ži­jo Vuk ob­lje ru­ke pre­ma Zir­ki te mu is­pa­la kr­va­va sa­blja iz de­sni­ce! Sa­blja iz ru­ke is­pa­la a za vrat mu u tom sko­či­jo Ab­di Lju­ca ko­ga su Tur­ci ni­šić­ki zva­li Lju­ca Po­gr­mu­ša! To je bi­lo ma­lo i ne­če­mur­no, kad se boj bi­je on šmug­ne u gr­men kao ja­re­bi­ca po­gr­mu­ša i če­ka da ne­ko­me iz­bu­lea sko­či za vrat! Ni­je imao on sna­ge ni sko­po­sti da se va­ta u ju­nač­ki ko­štac, ni­ti da se s ko­nja si­je­če; ni­ti da ž dže­fer­da­rom ga­đa, ni ni­šta što je pri­li­ka ljuc­ka i ju­nač­ka! Ali pri­ča­ju da se Ab­di Lju­ca bi­jo na­sje­kao ju­na­ka kao je­dan i po je­dan Ni­ši­ća­nin. Na­sje­kao se ali je sva­ku ne­soj­ski osje­kao, sje­kao je s le­đa ska­ču­ći na ju­na­ka kao zvljer­ka! To ni­je no­si­lo han­džar ni sa­blju, no kra­tak no­žić ko­li­ko ro­ma­ča; no­si­jo ga je ne za pas đe ju­na­ci nož no­se, no u ge­tu kao stoč­ni tr­go­vac! Sko­či­jo je ju­na­ku za vrat i ga­đao ga u ba­bi­nu ru­pu, ili je pro­li­je­tao čo­e­ku iz­me­đu no­ga i ga­đao ga s no­žem u mo­šnje đe ju­na­ci ne ga­đa­ju! Dok je Vuk po­gle­dao Zir­ku, uto­li­ko se ona ljuc­ka mač­ka nje­mu za vrat ob­re­la i za­kla­la ga! Po­tlje je pri­čao isti Lju­ca da je Zir­ka za­ku­ka­la i da sto­ga ni­je do­ni­jo u grad ni­šić­ki gla­vu Vu­ka Lo­pu­ši­ne! Je li Ab­di Lju­ca la­gao da je zbog Zir­ki­ne vri­ske ostu­pi­jo od mr­tve gla­ve Vu­ka Lo­pu­ši­ne to zna sa­mo Lju­ca, ali glav­no je to da Vu­ko­va gla­va ni­je oka­pa­la na grac­ke be­de­me! Ni­ko ni­je do­ka­zao ni kud se uga­ji­pi­la Zir­ka Ka­jo­vi­ća! Ne­sta­lo Bu­le pre­li­je­pe kao da su je po­pi­le ju­tar­nje ro­se na Kr­no­vu! Ne zna se je li se is­pu­ni­jo san odže žup­sko­ga da će Zir­ku Vla­si ugra­bi­ti. Ni­je­su je ono­ga ju­tra ugra­bi­li usko­ci ni Br­đa­ni, a ni­je osta­la pri­ča da se u Ni­šić vra­ti­la. Šće­pan Sa­rić ve­lja­še da Zir­ka i ni­je bi­la žen­ska gla­va ko­ju maj­ka ra­đa, no vi­lin­sko sa­ma­šte­ni­je! Vi­la bi­la sle­će­la me­đu bra­ću Ka­jo­vi­će, pa kad im je po­zo­ba­la gla­ve, uz­le­će­la u vi­lin­sko ja­to na Go­ru Će­ra­ni­ća! Vi­le su, re­ka­še Šće­pan, zna­le zlo da uči­ne i Mi­lo­šu Obil­ću a nek­mo­li kr­nov­ski­jem Tur­ci­ma da ne uči­ne! I bra­ća Ka­jo­vi­ći bi­li su lju­di i ju­na­ci od za­vi­da, vi­le se gra­be o ta­kve gla­ve. Šće­pan po­koj­ni va­zda je pri­čao svo­ju pri­ču, a ni­ko mu ni­je od­go­va­rao ni da je ta­ko ni da ni­je!

No osta­vi­mo po stra­ni Zir­ku i vi­le na­gor­ki­nje, a da vi­di­mo ka­ko je smrt Lo­pu­ši­ne Vu­ka vi­še od­jek­nu­la no sve uskoč­ke po­gi­bi­je po San­dža­ku i Er­ce­go­vi­ni ot­ko se pr­vi uskok do­se­li­jo u Lje­vi­šta pa do tur­sko­ga po­lo­ma na Kr­no­vu ši­ro­ko­me!

Ve­zir De­laj­li­ja kre­će iz Trav­ni­ka

Udar Vu­ka Lo­pu­ši­ne na Kr­no­vo opo­me­nuo je ne sa­mo ni­šić­ko­ga ka­pe­ta­na, no i ve­zi­ra u Trav­ni­ku, i sa­mo­ga ca­ra u Stam­bo­lu, da lje­vi­ški usko­ci vi­še ni­je­su ono što su pri­je bi­li. Ra­ni­je su se usko­ci ume­ta­li u gla­so­ve di­vlje zvljer­ke, kra­li i ždi­li sva­ku vlje­ru, ubi­ja­li za pla­ću jed­na­ko Sr­bi­na i Tur­či­na, a sad vo­de voj­sku na Kr­no­vo, pod bar­jak zo­vu če­ti­ri ple­me­na cr­no­gor­ska ko­ja ca­re­vu ver­đi­ju ne pla­ća­ju! Usu­di­li su se da tar­nu u Ni­šić na kra­ji­ni ko­ji je ras­kr­sni­ca car­ski­je dru­mo­va i klju­ča­ni­ca od svi­je car­ski­je gra­do­va od iz­vo­ra ri­je­ke Ze­te do mo­ra si­nje­ga! Kad su ca­ru u Stam­bo­lu do­ka­za­li šta se na Kr­no­vo od­i­gra­lo, spre­mi­jo je sit­nu bu­run­ti­ju ve­zi­ru u Trav­nik i bi­stro mu re­kao da će mu umlje­sto dru­go­ga pi­sma spre­mi­ti svi­le­ni gaj­tan ako ne ra­spe osi­njak uskoč­ki, kao što pla­o­vit bak ra­si­pa mra­vi­njak na pro­go­nu! Ve­zi­ru ti se trav­nič­ko­me ovla­ži ga­će od strâ, pa na­ki­ti knji­gu ša­ro­vi­tu na Ce­ti­nje Sve­to­me Vla­di­ci Pe­tru. U knji­gu mu do­sta grd­no zbo­ri­jo! Ka­že ve­zir da je uskoč­ke raz­boj­ni­ke i lu­pe­že Vla­di­ka na­u­či­jo da zo­vu u pljač­ku Mo­ra­ču, Rov­ca, Pi­pe­re i iste Bje­lo­pa­vli­će. Ne bi re­če­ni ple­me­ni­ci smlje­li ići u pli­jen na kr­va­vo Kr­no­vo, da ih on ni­je bla­go­slo­vi­jo da to zlo či­ne na ca­re­voj ze­mlji! Vla­di­ka nji­jo­ve po­po­ve za­po­plju­je, on u nji­jo­ve ma­na­sti­re spre­ma svo­je ka­lu­đe­re, isti Vla­di­ka je pod­go­vo­ri­jo Tre­blje­ša­ne da lu­pe­že lje­vi­ške pre­či­ne u če­te z bar­ja­ci­ma, sa ser­da­ri­ma i voj­vo­da­ma! Naj­po­tlje je ve­zir u pi­smo za­pri­je­ti­jo da će Ce­ti­nje za­bo­ra­vi­ti Ću­pri­li­će­vu go­di­nu, kad su s Cr­ne Go­re li­za­li og­nje­ni pla­mo­vi vi­so­či­ji od Lov­će­na, ako ne pro­ku­ne i ob­u­zda usko­ke da ne uda­ra­ju na car­sku ze­mlju. I da ne uče dru­ge ino­ri­je na zlo ko­je oni či­ne ot­ko ih je sa­mi đa­vo stvo­ri­jo i na­se­li­jo u Lje­vi­šta! Naj­po­tlje re­kao ve­zir, usta mu se za vrat okre­nu­la, da usko­ci ni­je­su lju­di no đa­vo­li, š nji­ma ne upra­vlja ni vla­ški Bog, nji­jov bog je še­i­tan iz gre­da i jam­či­na! Re­kao ve­zir Vla­di­ci Pe­tru na kra­ju pi­sma, kao po­zdrav, da uta­lu­mi usko­ke ili da če­ka nje­ga, ve­zi­ra, na Ce­ti­nje. Ne­ka ga če­ka i či­ni ste­ven go­stu, a on će mu do­ni­je­ti da­ro­ve ka­kve je za­mi­ri­tao!

Sve­ti Pe­tar ni­je dan­gu­bi­jo, no je ve­zi­ru trav­nič­ko­me snok­ta od­go­vo­ri­jo! Od­go­vo­ri­jo mu ta­ko ka­ko je ve­zir osje­ti­jo da mu mi­li oko vra­ta onaj svi­le­ni gaj­tan ko­ji je obe­ćao car ve­zi­ru umlje­sto dru­ge bu­run­ti­je. Re­kao Vla­di­ka da mo­re bi­ti isti­na da su usko­ci lu­pe­ži i na­ja­hal­ci ta­man ona­kvi ka­ko ih ve­zir opi­šu­je. To ve­zir, ka­že Vla­di­ka, po­si­gur zna jer ti lu­pe­ži i na­ja­hal­ci ži­ve na ca­re­voj ze­mlji! Ni­je­su oni haj­du­ci iz pe­ći­na ko­ji­je­ma je pu­ška ka­ba­ni­ca a du­ga ša­ra i otac i maj­ka! Ne, oni ni­je­su haj­du­ci iz kli­su­ra i bu­si­ja, no na­rod ko­ji ima ku­će i fa­mi­lje i cr­kvu i ško­lu. Oni ima­ju ser­da­re i voj­vo­de i kne­za i po­po­ve! Oni su tur­ska bri­ga za­to što ži­ve na ca­re­voj ze­mlji! Ra­zu­ri­te ih, ra­spi­te ih, de­stre­gaj­te, po­si­je­ci­te, na­bo­di­te, ogu­li­te! Udri­te im sve mu­ke ko­je zna­te, a Bog je dao da to­ga za­na­ta do­sta zna­te! Ko vam sme­ta da to uči­ni­te! On­da je Vla­di­ka re­kao da ih on ne­će bla­go­si­lja­ti ni pro­kli­nja­ti, ne­će on da se pa­ča u stva­ri s car­ske ze­mlje. Re­kao Vla­di­ka da se on ču­di ka­ko je­dan ve­zir ca­ra če­sti­to­ga ne zna da se ni­ko, a po­naj­ma­nje ce­tinj­ski vla­di­ka, smi­je pa­ča­ti u tu­đu dr­ža­vu. Nit je mo­ja ju­ni­ca – nit me bo­li gu­zi­ca, re­kao Vla­di­ka! On­da mu je na­me­nuo da nu­di po­god­bu: ne­ka mu isti ve­zir dâ cr­no na bi­je­lo da su mo­rač­ka Lje­vi­šta cr­no­gor­ska ino­ri­ja, pa će se on, vla­di­ka i go­spo­dar Cr­ne Go­re, za­kle­ti Sve­ti­jem Va­si­li­jem Ostro­ški­jem, na­pi­sa­ti i pot­pi­sa­ti s ru­kom te ri­je­či s ko­ji­jem se za­kli­nje, da lu­pe­ži i zli­kov­ci uskoč­ki ne­će vi­še ni­kad ni­ka­kve šte­te či­nje­ti na ze­mlji ca­ra če­sti­to­ga! On­da mu je na kra­ju, kao da ne­će, na­me­nuo da se još jed­nom ču­di ka­ko je­dan ve­zir car­stva ve­li­ko­ga ne zna ono što mo­re zna­ti i obi­čan di­zdar na ku­la­ma gra­nič­ni­jem! Ka­ko ve­zir ne zna da ima gla­so­vi­ti­je usko­ka od usko­ka mo­rač­ki­je a to su oni ko­ji ži­ve s fa­mi­lja­ma u dr­ža­vi du­žda mle­tač­ko­ga! Kad ti usko­ci, o ko­ji­ma plje­sme plje­va­ju, uči­ne ka­kav zi­jan na tur­skoj ze­mlji, ve­zi­ri se ni s kim dru­gim ne da­vi­ja­ju no z du­ždem na či­joj su dr­ža­vi­ni usko­ci na­sta­nje­ni. Ta­ko je Vla­di­ka iz­za­je­ba­vao oja­đe­lo­ga ve­zi­ra trav­nič­ko­ga, a on­da ga po­zdra­vi­jo da će ga z da­ro­vi­ma do­če­ka­ti ako se car­ski ve­zir s voj­skom kre­ne u po­ho­de Cr­noj Go­ri! Sre­šće ga z da­ro­vi­ma s ka­kvi­jem su va­zda Cr­no­gor­ci sre­ta­li i do­če­ki­va­li pa­še i ve­zi­re i nji­jo­vu voj­sku! Pr­vo će ga po­nu­di­ti iz pu­ša­ka vru­ći­jem kru­ška­ma, a on­da će do­ći re­dom isto po­slu­že­nje ko­je smo pri­pra­vi­li vak­ti­le Nu­man–pa­ši Ću­pri­li­ću na Ca­rev Laz i Mah­mut–pa­ši Bu­ša­tli­ji na se­lo Kru­se!

– A što zbo­riš ve­zi­re, sje­ti­jo se na­knad­no da mu ka­že Sve­ti Pe­tar, da usko­ci ni­je­su stvo­re­nja iz bož­je no iz đa­vo­lje du­še, i tu ni­je­su ugo­ne­tao! Đa­vo blje­ži od kr­sta ne­zdre­li­ce, kr­šte­na du­ša mo­re da­ti svo­ju du­šu pod aren­du đa­vo­lu, ali tu pro­da­tu du­šu ni­je stvo­ri­jo đa­vo! Sva­ki ljuc­ki ik­san ko­ji je pri­mi­jo taj­nu Sve­to­ga Kr­šte­nja ro­đen je po vo­lji bož­joj i pri­ro­di gre­šnoj! Usko­ci ko­je ti na­zi­vlješ đa­vo­li­jem sje­me­nom ima­ju na sred nji­jo­ve na­se­o­bi­ne hram Sve­to­ga Lu­ke apo­sto­la. Da su usko­ci đa­vo­li, blje­ža­li bi oni od bož­je­ga hra­ma; ma ni­je­su no ri­šća­ni vlje­re pra­vo­slav­ne ko­ji se va­zda kr­ste kad jek­nu zvo­na š nji­jo­ve cr­kve! Ja sam mi­sli­jo, na­sta­vljao je Sve­ti Pe­tar, da ca­rev ve­zir zna knji­ge in­dži­je­le u ko­ji­ma se ne mo­re na­ći da je đa­vo stvo­ri­jo čo­vje­ka. Ti si uči­jo ško­lu u Stam­bo­lu i na ne­ka­kvu Ća­bu pri­tvr­di­jo, ali po­te­ža je ova na­ša ško­la, bo­san­ski ba­li­jo! Ta­ko je za­vr­ši­jo pi­smo Sve­ti Pe­tar Ce­tinj­ski, sla­va mu i mi­los!

Boj na Lje­vi­šti­ma

Kad je De­laj­li­ja, ta­ko je bi­lo ime trav­nič­ko­me ve­zi­ru, evo tek se sad sje­tih, kad je pro­či­tao Vla­di­čin od­go­vor, o svo­me se te­ško­me ja­du za­ba­vi­jo! Ne umi­je da ot­pi­še ce­tinj­sko­me vla­di­ci, a sti­će mu me­zul svi­la iz Stam­bo­la ako ne ra­spe Ce­ti­nje i Cr­no­gor­ce! Kad je pi­smo od ca­ra pri­mi­jo, osje­ti­jo je da ga svi­la mi­lu­je o­ko vrata, a sad mu se či­nje­lo da mu je gaj­tan cr­ven kao krv spu­ti­jo ob­lje no­ge! On­da je gaj­tan po­čeo da se pro­me­će u cr­ve­nu zmi­ju ko­ja mu se pri­ma uz no­gu sve pa­la­ca­ju­ći s je­zi­kom! I ka­ko se svi­le­ni gaj­tan u zmi­ju pre­tva­ra ta­ko se zmi­ja pe­nje uza nj. Ide uz lis no­žni, on­da uz be­dru, po­tlje pro tan­ko­ga bo­ka pla­za uz pr­si; eno joj je­zik bljec­ka na ra­me, li­ska mu po­la­ko ada­mo­vu ja­bu­či­cu, a on­da mu se od­jed­nom zmi­ja sko­lu­ta oko vra­ta! Kad se kle­ti De­laj­li­ja ala­ver­ti­jo da mu ne­ma zmi­je oko vra­ta, vas je bi­jo mo­kar ko čep od bu­ri­la. Le­de­ni ga je znoj bi­jo na­mo­či­jo! Ala­ver­ti­jo se da je živ, pa tre­nuo na no­ge i za­po­vi­di­jo da se boj­ni bar­jak po­bo­de na me­ra­ju, da se to­po­vi aber­ni­ci opa­le s ta­bi­je, da se ula­ci ras­tr­ca­ju na sve če­ti­ri stra­ne ve­zir­stva trav­nič­ko­ga! Na­re­di­jo De­laj­li­ja, bog­me, da nje­go­vi Tur­ci sa svi­je kra­ji­na i po­kra­ji­na br­ža­ju na uskoč­ke đa­u­re i đa­vo­le ko­je uči pa­paz s Ce­ti­nja da ne pla­ća­ju ca­re­vu ver­đi­ju i da či­ne ve­li­ki zi­jan car­skoj ze­mlji i pra­voj vlje­ri!

No, dok se bo­san­ske ba­li­je sku­plja­ju u Trav­nik pod boj­ni bar­jak, daj da vi­di­mo što je ca­ru u Stam­bo­lu bi­la ve­li­ka pésta ako se lje­vi­ški usko­ci ne ra­spu i ra­zu­re! Zar je tre­ba­lo da ve­li­ki car bri­ne za dlan mo­rač­ko­ga čko­lja ko­ji na ši­ri­na­ma car­stva nje­go­vo­ga zna­či ta­man ko­li­ko što naj­sit­ni­je zr­no pi­je­ska zna­či za de­be­lo mo­re! Ta­ko šća­še da se pi­ta Pe­tar Ni­ko­lin, a Šće­pan Sa­rić ve­lja­še da ni­je ta­ko no ova­ko. Ca­ru je, ve­li Šće­pan, bi­lo va­žno da se po­ku­pi da­ci­ja i kad mlje­sto iz ko­ga se ku­pi ni­je vi­še od naj­ma­nje po­se­li­ce! Ako po­se­li­ca ne pla­ti ver­đi­ju, ni­je to šte­ta za car­sku ri­zni­cu ko­ja ne­ma dna, ma jes to če­prlj ca­ru u nos! Car se pred dru­gi­jem ca­re­vi­ma fa­li, a pr­va ri­ječ s ko­jom se car ca­ru po­hva­lju­je jes po­ku­plje­ni po­rez u sve­mu car­stvu! Sva­ki se car kur­či su ti­jem da mu po­re­zni­ci le­te ne­sme­ta­no car­stvom kao što le­te če­le na pro­ljeć­nje ju­tro po cvi­je­ću ko­je ra­ste sa ze­mlje i s vo­de, iz um­ni­ne i pla­ni­ne, i s ka­me­na stu­de­no­ga! Ako i naj­ma­nja po­se­li­ca ne da ca­ru što je nje­go­vo, to mo­re bi­ti zao znak! Mo­re taj ma­li ne­po­sluk da­ti pri­mljer dru­goj po­se­li­ci, on­da, bog­me: klin kli­nu a sje­ki­ri oba, – eto ti bu­na na kra­ji­ni, eto ti ca­re s ma­le stva­ri ve­li­ko­ga tro­ška i cr­kle­ta! S jed­nom ri­je­či, ve­li Šće­pan, ca­ru se i naj­sla­đi san pre­ki­da kad ga obi­đe mlje­sto ko­je da­ci­ju ne pla­ća. Ta­ko je od Bo­ga osta­nu­lo da se u car­ski va­tan ne mo­gu ubra­ja­ti ona mlje­sta ko­ja car­ske ha­ra­če ne pla­ća­ju! Znao je sve to do­bro ve­zir De­laj­li­ja, kao što je znao još bo­lje da ne­ma kud s voj­skom na Cr­nu Go­ru i Vla­di­ku Pe­tra! A kad ni­je imao u sr­cu ju­nač­ko­ga ku­ve­ta da kre­ne pu­tem ko­ji­jem je ga­zi­jo Nu­man–pa­ša Ću­pri­lić, šta mu je dru­go osta­nu­lo no da po­ve­de bo­san­sku voj­sku na usko­ke na gla­su ju­na­ke i na Mo­ra­ču tvr­du ka­ča­ni­cu!

Glav­ni­nu je voj­ske De­laj­li­ja šče­kao u Trav­nik, a pu­tem su mu ma­nje voj­ske pri­la­zi­le kao što se po­to­ci s ob­lje stra­ne u ši­ro­teč­nu ri­je­ku sa­si­pa­ju! Ve­li­ki je strâ bi­jo u ve­zi­ra ulje­gao, ve­ći od ca­ra no od usko­ka, pa ni s to­li­ko voj­ne si­le ni­je bi­jo za­do­vo­ljan. Ni­je, pa je opra­vi­jo hi­tre ta­ta­ri­ne da ne šte­de ko­nje is­pod se­be no da br­ža­ju u Ko­la­šin tvr­di, u ši­ro­ka Plje­vlja i kr­va­vi Ni­šić na kra­ji­nu, ne­ka mu i ti ca­re­vi gra­do­vi in­dat si­gu­ra­ju. Ni­šić­ki ka­pe­tan Mu­šo­vić i Mu­šo­vić nje­gov ro­đak iz Ko­la­ši­na, i plje­valj­ski pa­ša Sel­ma­no­vić, ni­je­su šte­đe­li voj­ske ni za­i­re, pra­ha ni olo­va no su is­tu­ri­li voj­ske pre­ma usko­ci­ma i če­ka­li da ba­ne si­la trav­nič­ka! Pu­kao, Bo­ga ti mo­lim, glas š če­tiri stra­ne da ide voj­ska na Lje­vi­šta, ma­ne joj ne bi bi­lo da je kre­nu­la na jed­no­ga od se­dam vla­ški­je kra­lje­vi­ma, ko­li­ko ih je ta­da bi­lo!

No ni usko­ci ni­je­su dan­gu­bi­li. Kad su ču­li ka­kvu je knji­gu De­laj­li­ja na Ce­ti­nje opra­vi­jo i ka­ko mu je od­go­vo­ri­jo Vla­di­ka Pe­tar, zna­li su oni šta ih če­ka. A on­da Mo­ra­ča­ni i Rov­ča­ni, Pi­pe­ri i isti Bje­lo­pa­vli­ći, ko­ji su se naj­e­li ov­nu­ji­ne s Kr­no­va, zna­li su da će im De­laj­li­ja do­ći u po­ho­de ako sa­tre usko­ke i Lje­vi­šta. Zna­li su pa su pri­te­gli opan­ke, pu­ške pot­pra­ši­li i ob­lje­si­li tor­be sin­ga­ši­ce ko­je su im že­ne is­ple­le od vu­ne kr­nov­ske. A on­da bog­me i oni nji­jo­vi dru­gi ple­me­ni­ci, ko­ji ni­je­su ima­li sr­ca ju­nač­ko­ga da idu na Kr­no­vo s Vu­kom Lo­pu­ši­nom, sa­da su ima­li lju­to­ga strâ od De­laj­li­je. Kad su vi­đe­li da oni za­žet­ni­ci ko­ji su do­će­ra­li pli­jen s Kr­no­va odo­še Usko­ci­ma u po­moć, kre­nu­li su i oni jer im dru­ge ni­je bi­lo. Zna­li su da De­laj­li­ja ne­će pi­ta­ti či­je su ča­ra­pe od tur­ske vu­ne a či­je ni­je­su, no će uz su­vu iz­gor­je­ti i si­ro­va! Ta­ko je ju­na­štvo za so­bom po­vu­klo strâ te je Usko­ci­ma do­šlo in­da­ta ko­je­mu se ni­je­su na­da­li. Usko­ci ni­je­su vi­še bi­li što i pri­je, no su š nji­ma ko­man­do­va­le voj­vo­de i ser­da­ri ko­ji i s knji­gom zna­ju be­sje­di­ti! Po­že­lje­li su Br­đa­ni­ma do­bro­do­šli­cu, a on­da su se po­stro­ji­li na ala­je i oti­šli da se pri­če­ste u cr­kvu Cve­to­ga Lu­ke. Kad se sva voj­ska pri­če­sti­la, od­ne­ku­da je iz­mi­li­jo pro­to­pop Di­mi­tri­je, dav­no mu je bi­lo pa­sa­lo sto­ti­nu go­di­na! Mi­li­jo je z du­gač­ki­jem šta­pom s ko­ji­jem je is­pred se­be br­bao dok je do cr­kve do­šao! Stao je na cr­kve­ni prag i bla­go­slo­vi­jo voj­sku i voj­vo­de! Oto­le su ser­da­ri i voj­vo­de na ala­je raz­dvo­ji­li voj­sku, iz­ve­li je iz lje­vi­ško­ga ko­tla i ras­po­re­di­li na ona dva ždu­la kroz ko­ja se je­di­no mo­re ulje­ći u Lje­vi­šta. Uto­li­ko je tur­ska si­la pri­sti­gla!

De­laj­li­ji i nje­go­voj voj­sci pu­će po­gi­bi­ja da se pri­ča i pri­po­vi­je­da ne sto­ga što Tur­ci ni­je­su bor­ci i ju­na­ci. Tur­ci su be­li bo­jov­ni­ci, zli­ce i kr­vav­ci, no za­to što De­laj­li­ja ni­je ras­po­re­di­jo voj­sku ka­ko je tre­ba­lo da je ras­po­re­di. Re­kao sam ti da ni Nu­man–pa­ša ni­je umi­jo da ras­po­re­di voj­sku na Ce­re­vu La­zu, pa su mu Cr­no­gor­ci pro­će­ra­li zad­nje mi­mo pr­ve. No ja ni­je­sam do­bro re­kao kad ka­žem ne umi­ju, jer umlje­li su oni obo­ji­ca, zna­li su ve­zi­ri ka­ko bi tre­ba­lo, ali ni­je­su smlje­li dru­ga­či­je da je ras­po­re­de, bak­su­zni­ci!

Tur­ci su pr­vu ve­li­ku bit­ku do­bi­li na Ko­so­vo, pa su va­zda po­tlje ras­po­re­đi­va­li voj­sku ona­ko ka­ko su je na Ko­so­vo bi­li ras­po­re­di­li. Car Ba­ja­zit, ko­ji je Mu­ra­ta na­sli­je­di­jo na pri­je­sto­lju, ca­ra Mu­ra­ta ko­ga je Mi­loš ras­po­ri­jo od uč­ku­ra do bi­je­la gr­la, na­re­di­jo je da se ta­ko voj­ska za boj ras­po­re­đu­je, i to je ta­ko i osta­lo. A kad su Tur­ci do­bi­li na ši­ro­ki­jem po­lji­ma još ne­ko­li­ko bi­ta­ka, on­da su uze­li kao su­tu­ku ta­kav boj­ni ras­po­red, ta­ko tre­ba ra­to­va­ti i ni­ka­ko dru­go­ja­či­je! I zna­lo se kao da či­taš iz knji­ge: tu sta­ne ko­nji­ca, tu plje­ša­ci lju­ti ja­ni­ča­ri, tu der­ben­dži­je i akin­dži­je, tu oni što svi­ra­ju zur­le i bi­ju bub­nje­ve, tu oni što ur­la­ju iz mo­zga; tu je ba­ši­bo­zuč­ka gov­na­ri­ja ko­ja se od strâ kr­sti kad poč­ne rat­no kre­ši­vo! Kad su po­če­le tur­ske voj­ske da kre­ću na Cr­nu Go­ru, vi­đe­lo se da ne­ma po­lja ši­ro­ko­ga da se voj­ska ras­po­re­di ona­ko ka­ko je car Ba­ja­zit u ama­net osta­vi­jo. Vi­đe­lo se, mo­ra­li su vi­đe­ti ni­je im ped me­đu oči, ali ni­ko ni­je sti­snuo pe­tlju da to ca­ru ka­že. Tre­ba­lo je ima­ti ma­ša­la mu­da pa s ca­rem raz­go­va­ra­ti! Ni­ko ni­je smi­jo ca­ru pod­ni­je­ti iz­vlje­štaj o džo­sa­ma cr­no­gor­ski­jem đe mo­reš ja­ša­ti na di­vo­ko­zu ali ne mo­reš na ko­nja, đe ne tre­ba uda­ra­ti u zur­le i bub­nje, jer su br­da šu­plja pa uda­re od­je­ci sa sva­ke stra­ne što pre­stra­vi Tur­ke a na­smi­je Cr­no­gor­ce! Tre­ba­lo je još mlo­go šta ka­za­ti ca­ru če­sti­to­me, ali be­čak, tr­nu­le su no­ge ve­zi­ri­ma kad bi po­mi­sli­li da to ka­žu. A pa­ša­ma se su­ši­jo je­zik u vi­li­ce i od po­mi­sli da što ca­ru ka­žu­ju!

Tur­čin ti je brez ko­nja što i ti­ca brez kri­la, s ko­njem ti je on što i ri­ba u vo­di! Kad Tur­čin ja­še po­ljem – blje­ži od nje­ga, a ne­ka ja­še tvr­đom ne ko­nja no zma­ja og­nje­no­ga, za­sko­či ga i po­si­je­ci! Ne dâ Bog ma­o­ve Tur­či­nu ko­ji ne mo­re da igra ko­nja i uda­ra na te! Na­ma je na Ko­so­vo pu­kla su­tu­ra za­to što ta­mo ne­ma klan­ca ni ka­me­na, br­da ni br­di­ce! Tur­ci se ko­nja­ni­ci po­lja do­va­ti­li i srp­sko car­stvo do­bi­li! Car La­zar, Mi­loš Obi­lić i Ju­go­vi­ći umlje­li su kao i Tur­ci da s ko­nja boj bi­ju i bi­li su se kao la­vo­vi lju­ti, i ca­ru Mu­ra­tu je ko­nja­nik pro­suo cre­vad, ali po­lo­vi­na voj­ske ca­ra La­za­ra bi­la je iz Cr­ne Go­re i Er­ce­go­vi­ne, i iz iste Bo­sne ka­me­ni­te. Pa kad su Sr­bi­ma po­lja­ni­ma ru­ke ma­lak­sa­le, br­đa­ni ni­je­su umlje­li da za­sko­če tur­skoj ko­nji­ci ka­ko bi joj za­sko­či­li da je tur­ski­jem konj­ma iz ko­pi­ta ži­va va­tra si­je­va­la! Kad ti Cr­no­go­rac i Er­ce­go­vac ne sto­ji na tvr­do, nje­mu ti se či­ni da će u ze­mlju uto­nu­ti; ni­je on na­u­či­jo ni du­bo­ku bra­zdu da ore aka­mo­li da boj bi­je po po­lju me­ko­me i ba­ro­vi­to­me! Đe ža­ba kvr­či ne spre­maj pla­nin­ca i br­đa­ni­na da se bo­ri z du­šma­ni­nom. Ta­ko je Bog na­mlje­sti­jo i ta­ko će osta­nu­ti do sud­nje­ga da­na!

Što je ka­men­štak na po­lju to ti je Tur­čin u kr­šu! Uva­ti ga strâ, sme­te se od dr­va i ka­me­na, či­ni mu se da će i on i konj nje­gov no­ge slo­mi­ti, poč­ne da vi­tli oko se­be, ne­sta­ne mu di­sa­nje u pr­si i – puk­ne mu po­gi­bi­ja. Pri­je no se su­da­re s tur­skom voj­skom, br­đa­ne sta­ne der­nja­va ne od strâ no da bla­nu tur­ske ko­nje! Ni­kad ni oni sa­mi ne zna­ju ka­kve će ava­zo­ve pu­šta­ti, kao da ih na­kva si­la uči da im se pri­ka­žu­ju gla­so­vi ko­je ni sa­mi ni­kad ni­je­su ču­li! Od te nji­jo­ve vri­ske ne znaš ja­li vi­še strek­nu u stra­nu tur­ski ko­nji jal tur­ski ju­na­ci! Zna­ju br­đa­ni pre­ma ko­me će se br­du okre­nu­ti kad uždi­ju u der­nja­vu i ka­ko će to br­do od­go­vo­ri­ti s od­je­kom, a oja­đe­li Tur­ci vo­de zur­la­še i bub­nja­re ko­ji co­bo­ću na jed­no mlje­sto od strâ i svi­ra­ju. Ur­la­to­ri do njih sto­je na jed­no mlje­sto i ar­la­u­ču da raz­bi­ju strâ! Ni­kad oni ne­sret­ni­ci ne zna­ju ka­ko će im i s ko­je stra­ne od­go­vo­ri­ti od­je­kom br­do i pla­ni­na. Re­koh ti pri­je, kad slo­ži s jed­ne stra­ne br­đan­ska der­nja­va od svi­je ava­za na svi­je­tu, a s dru­ge stra­ne tur­ska jed­no­lič­na svir­ka i ar­la­uk, ne znaš da li od to­ga vi­še po­lu­de br­da i pla­ni­ne ili Tur­ci i nji­jo­vi ko­nji! Br­da i pla­ni­je sta­le da je­če, ko­nji se od strâ pro­pi­nju i blje­že, a Tur­ci kme­če ža­lo­sti­vo! Sva­ka bit­ka u Cr­nu Go­ru bi­la je na­še do­bi­će, a za po­blje­du jed­na­ko su za­slu­žni lju­di i ka­me­nje! Vi­di­jo si da je ta­ko bi­lo i na Ca­re­vu La­zu! Tre­ba­lo bi cr­no­gor­sko­me ka­me­nu stu­de­no­me o pr­sa ob­lje­si­ti zlat­nu Obi­li­ća me­da­lju! Bo­lje bi mu bez­be­li pa­so­va­la no ono­me gla­vo­sje­ku Mar­ki­še Pla­men­ca ko­ji je po­ni­jo pr­vu Me­da­lju Obi­li­ća, i to iz ru­ke ni­ko­ga ma­nje­ga no Vla­di­ke Ra­da! Sje­ćaš li se, spo­me­nuo sam ti Mar­ki­šu i nje­go­vu po­gi­bi­ju! Na Ca­rev Laz Cr­no­gor­ci su na Tur­ke obur­da­li ka­me­nje, Đo­ko Cu­ca na Vuč­jem Do­lu za­sko­či­jo je s ka­me­ne sti­je­ne te Se­li­mu pa­ši gla­vu ot­fi­ka­ri­jo, Osman–pa­ša na is­to­me Do­lu Vuč­je­mu ute­kao bi Lu­ci Fa­ti­pa­ši da je umi­jo ska­ka­ti s ka­me­na na ka­men kao što su umlje­li da ska­ču Pi­pe­ri i di­vo­ko­ze! No Osman je bi­jo Stam­bo­li­ja, še­tao je car­ski­jem pe­ri­vo­ji­ma i ja­šao ši­ro­ki­jem dru­mo­vi­ma! Bi­jo se ugu­zi­či­jo od jânja i šet­nje, pa kad se s ko­njem ra­sta­vi­jo i po­čeo da blje­ži, spleo s o pr­vi ka­men i lju­šti­jo pljo­šti­mi­ce ko­li­ko je dug i ši­rok! A Lu­ka pus bi­jo su­vo­guz kao gra­na, puc­ke­ta­ju mu ko­lje­na kao ko­zi na po­vr­ši­cu, sko­či pa­ši Stam­bo­li­ji za vrat, trg­ni iž dže­pa gu­žbu upu­te, uton­taj Osma­nu ru­ke i do­ve­di ga pred Go­spo­da­ra! Ku­či su po­lo­mi­li Tur­ke niz Or­lje­vo za­si­jek ka­me­ni­ti, a Gra­o­vlja­ni su niz Mi­ro­tin­ske gre­de str­mo­gla­vi­li po­la voj­ske Ka­dri–pa­še se­ra­šće­ra! Cu­ce, Bje­li­ce i kr­va­vo Če­vo slo­mi­li su sve tur­ske voj­ske ko­je su pro njih kre­ta­le se­dep to­ga što ni­ko ca­ru ni­je smi­jo ka­za­ti da je sva­ko­me stu­de­no od ka­me­na stu­de­no­ga osvem Cr­no­gor­ci­ma i is­ti­jem Er­ce­gov­ci­ma! Kad je Tur­čin s ka­men­šta­ci­ma ra­to­vao, va­zda mu je bi­lo ka­mi u vi­li­ce, sve je iz­gu­bi­jo a do­bi­jo ka­me­nje na oba ra­me­na!

Šće­pan Sa­rić ve­lja­še da kr­še­vi ni­je­su za Tur­ke bi­li lom­ni sa­mo za­to što Tur­ci­ma lo­me no­ge i ru­ke, no i po­ra­di to­ga što pa­sja vlje­ra ne­ma bor­be­no­ga ku­dre­ta i sr­ča­no­ga po­tr­ka na ze­mlji s ko­je ne­ma šta opljač­ka­ti i upli­je­ni­ti. Od Tur­či­na ni­je­si mo­gao od­bra­ni­ti po­lja i gra­do­ve za­to što zna po­gu­zi­ja da ta­mo ima šta da se met­ne nâ se û se i po­da se! Tur­čin se od ko­nja ne raz­dva­ja ne sa­mo što mu je mi­lo da ja­še, no i da na­pu­ni konj­ske bi­sa­ge. Tur­čin ne­ma ka­ra­ra kad se pre­da nj na­đe pi­vo i je­sti­vo, ni kad mu se mi­sne da odap­ne su­ne­tli­ju! Osvem kr­me­ti­ne on ti dru­go je­sti­vo ne ra­za­bi­ra, je­de konj­sko me­so sla­đe no te­le­ti­nu, a ne mi­če se s pre­slač­ka dok mo­re gle­da­ti oko se­be! Ko­li­ko su Tur­ci po­gu­zi­je, pri­ča­še Pe­tar, vi­đe­lo se po to­me što nji­jo­vi ja­ni­ča­ri ni­je­su no­si­li na ka­pe voj­ne bi­lje­ge no ka­ši­ku! Pro­mi­sli, lju­ti ja­ni­čar pri­ši­jo ka­ši­ku na če­lo da mu se gle­da kao znak da iza Tu­ra­ka ku­da na­lje­gu ne­će ni­šta osta­ti do nji­jo­ve oglo­bi­ne i ogri­zi­ne. Za­to je re­kao Vla­di­ka Ra­de u Gor­ski vi­je­nac da Tur­čin i ska­ka­vac sve opu­ste što se na­đe pre­da nji. Isto su ta­ko Tur­ci ba­ška kad im se mi­sne na pr­sli­nu! Ne ra­za­bi­ra ti on žen­sku sta­ru ni mla­du, mu­ško če­lja­de ni žen­sko, – uči­nje­će Tur­čin, na­let ga bi­lo, blu­stvo z ba­bom od sto­ti­nu go­di­na i s mu­ški­jem đe­te­tom iz ko­li­jev­ke! Ta­kva im je vlje­ra, mo­re Tur­čin bi­ti soj­li i fi­som zor­li, ali vlje­ra ga uči na sva­ko blu­stvo i gr­di­lo! Bo­gom se Šće­pan ku­ni­ja­še da su tur­ski ja­ni­ča­ri ska­ka­li na ko­bi­le kao pa­stu­vi! Ni­šta se ne sti­de je­dan od dru­go­ga no cu­lja­ju be­de­vi­je je­dan do dru­go­ga; kad bi­ta­ka ni­je ule­že se, ne­ma­ju šta da ra­de pa ska­ču na ko­bi­le! Je­dan dr­ži ko­bi­lu, dru­gi klek­ne, tre­ći s nje­go­vi­je ra­me­na pri­sla­nja su­ne­tli­ju ko­bi­li, če­tvr­ti če­ška i za­ba­šu­ru­je aj­va­na da se ne pro­čiv­ta i na­gr­di ono­ga što ču­či! Kad je­dan svr­ši lju­bav­nu ra­bo­tu, on­da se mi­je­nja­ju i ta­ko re­dom dok svi ne omek­ša­ju u ga­će! Pe­tar ve­lja­še da on u tu pri­ču ne vlje­ru­je, ali Šće­pan zbo­ri da se to­me ne tre­ba ču­di­ti, jer je u za­ko­nu tur­sko­me pi­sa­lo da se ja­ni­čar ne smi­je že­ni­ti. Ja­ni­ča­ri pri­ši­ju ka­ši­ku na ka­pu kad na­vr­še še­snes go­di­na, a ot­ši­ju kad oge­re­lji, kad na­pu­ni še­set lje­ta, ujad mu ih maj­ka iz­bro­ji­la! Po­tlje se mo­re že­ni­ti ni­ko mu ne bra­ni, ali ni­je se za­pam­ti­lo da se ja­ni­čar ože­ni­jo. Tur­ci su va­zda bo­je­ve vo­di­li, ja­ni­ča­ri ako ne ra­ni­je a ono iz­gi­nu kad ih sta­ros pri­teg­ne i sku­či, tu ne­đe od pre­de­se­te do še­se­te go­di­ne. Ta­ko su oni ve­sel­ni­ci mo­gli do­ći do žen­ske kad se osva­ja­ju se­la i gra­do­vi, ali to ni­je sva­ki dan bi­va­lo ni­ti je bi­lo to­li­ko žen­ski­nja da se oni na­i­šća­le! Kad su mlje­sta osva­ja­na, ni­je sva­ko­ga ja­ni­ča­ra mo­gla do­pa­nu­ti žen­ska, ne sa­mo mla­da no ni sta­ra. Tur­ski ko­nja­ni­ci i glav­na voj­ska ima­la je pr­vljen­stvo, a ja­ni­ča­ri­ma su osta­ja­li obir­ci i tu­đe oglo­bi­ne. Za­to oni ni­je­su ra­za­bi­ra­li sta­ru ni mla­du, mu­ško ni žen­sko. No kad bo­je­va ne­ma, on­da su se za­ni­ma­li s tan­ki­jem be­de­vi­ja­ma. Kad ko­nja­ni­ci odu ne­đe đe plje­ša­ci tur­ski ne idu, on­da su ja­ni­ča­ri, zbo­ra­še Šće­pan, je­dan z dru­gi­jem blu­stvo či­nje­li, na­let ih bi­lo! To isto ra­di i grč­ka voj­ska pa ija­ko se kr­sti s tri pr­sta! Šće­pan ta­ko pri­ča, pro­fe­sor Zu­pljak mu po­fer­ma­va, Pe­tar sli­je­že ra­me­ni­ma, a ja ti pre­no­sim ono što sam čuo!

Je­di­ni je Omer–pa­ša La­tas po­ku­šao da uvlje­žba cr­no­gor­ske rat­ne ma­ri­fe­tlu­ke i da upo­zna sve nji­jo­ve sta­ze i bo­ga­ze ka­ko bi mo­gao re­ći svo­joj voj­sci šta je če­ka kad kre­ne š njo­me na Cr­nu Go­ru. Kad je car u Stam­bo­lu čuo da je s Cr­nom Go­rom za­vla­dao vla­di­ka ko­ji je u pa­met pa­met­ni­ji i u knji­gu gra­ma­tič­ni­ji no ujed­no tri naj­vi­ša ca­ra na svi­je­tu i se­dam kra­lje­va, po­zvao je pre­da se Omer–pa­šu ko­ji se bro­jao kao naj­vlje­šti­ji voj­sko­vo­đa u tur­sko­me car­stvu! Po­zvao ga, ni­je dao da kle­či pred njim no mu za­po­vi­di­jo da sjed­ne spo­red nje­ga, do isto­ga ca­ra če­sti­to­ga, na­zvao ga si­nom. Po­si­ni­jo ga i re­kao ne­ka ište voj­ske ko­li­ko mu vo­lja i ne­ka gra­bi bla­ga le­že­će­ga dok se na­i­šća­li, ne­ka tra­ži i mlje­sec s ne­ba da­će mu se, sa­mo ne­ka do­ne­se gla­vu to­ga pre­pa­met­no­ga ka­lu­đe­ra s vla­ško­ga Ce­ti­nja! Ja­li gla­vu jal da mu ga sve­za­no­ga i ži­va do­ve­de u Stam­bol! Omer–pa­ša se do ze­mlje po­klo­ni­jo, za­re­kao se da će ca­re­vu vo­lju is­pu­ni­ti, a on­da je je­dan do­pust od ca­ra po­o­či­ma iz­mo­li­jo! Da mu car da òltara se­dam go­di­na, da car za se­dam go­di­na ne pi­ta za Ome­ra, a kad na­stu­pi osmo lje­to po­ve­šće voj­sku si­lo­vi­tu na pro­kle­te Ka­ra­da­ge i nji­jo­vo­ga cr­no­ga ka­lu­đe­ra! Što je Omer za­i­skao – to je car ami­no­vao! Iza­šao je Omer na­gu­zič­ke, za­gr­lja­pi­jo iz car­ske ri­zni­ce bla­ga ko­li­ko mu je tre­bo­va­lo i uga­ji­pi­jo se. Za se­dam go­di­na ni­ko ca­ru ni­je mo­gao do­ka­za­ti da je vi­di­jo Ome­ra ni­ti da je čuo za nje­ga.

Gur­bec­ki ce­ri­ba­ša pri­ča s Vla­di­kom Ra­dom

A evo đe je bi­jo Omer, kur­vin sin! Svu­kao sa se­be svi­lu i ka­di­fu i cr­ve­nu čo­ju sa­jaj­li­ju, a obu­kao gur­bec­ku đe­i­si­ju! Po­mi­je­šao se s ja­tom Gur­be­ta ne­đe kod Stam­bo­la, bla­gom ih mi­ti­jo dok je nji­jov je­zik na­u­či­jo, a on­da se uči­ni­jo gur­bec­ki ce­ri­ba­ša! Gur­be­ti su kao ti­ce se­li­ce, njih ni­ko ne pi­ta ku­da idu ni okle do­la­ze. Gur­be­ti pre­la­ze car­ske gra­ni­ce kao vr­zi­ne, Gur­be­tu se mo­re ne­što da­ti, a ne­maš mu šta od­u­ze­ti. Do­veo je ce­ri­ba­ša Omer rnja­gu čer­ga­ra u Cr­nu Go­ru i za rav­ni­je se­dam go­di­na ka­la­ji­sao sa­pla­ke i pi­nja­te po svoj Cr­noj Go­ri i Br­di­ma. Ni­je osta­lo pu­ta ni na­pu­ti­ce ku­da ni­je pro­šao, sa sva­ke ča­tr­nje i ubla pi­jo je vo­de, pre­ga­zi­jo je ri­je­ka­ma bro­de i ga­zo­ve, za­pam­ti­jo ono mo­sto­va što je bi­lo, na sva­ku me­ra­ju đe bi se mo­gla bit­ka raz­vi­ti ra­za­pi­njao je čer­gu i, što je bi­lo naj­glav­ni­je, po­vać­kao sve ne­slo­ge ple­men­ske i brac­ke! Sve je do­zna­la i sa­zna­la lu­ka­va po­tu­ri­ca, sa­mo ni­je mo­gao do­ku­či­ti šta Vla­di­ka Ra­de mi­sli. U oči ga je gle­dao, š nji­me je i ri­ječ pro­tu­ri­jo kad je na Ce­ti­nje sa svo­ji­jem Gur­be­ti­ma čer­gu ra­za­pi­njao. Ne re­koh ti da je Omer bi­jo po­tu­ri­ca, Sr­bin iz Li­ke ko­ji je znao na­ški da zbo­ri bo­lje no tur­ski i gur­bec­ki! Bi­li Gur­be­ti ne­da­le­ko od Bi­ljar­de ota­bo­ri­li, ka­lu­đe­ri im da­li da ko­tlo­ve ka­la­ji­šu. Kad im je pla­će­no za ka­la­ji­sa­nje, uda­ri­li Gur­be­ti uz tam­bu­re da plje­va­ju, a Vla­di­ka Ra­de ta­da otvo­ri pro­zor na Bi­ljar­du da slu­ša plje­smu i tam­bu­ru. Ce­ri­ba­ša Omer tre­ni pa do­tr­či pod pro­zor, ski­ni ka­pu, pre­sa­mi­ti se gur­bec­ki i za­mo­li Vla­di­ku da opro­sti što ga za­glu­ša­ju s ci­gan­ski­jem plje­sma­ma. Vla­di­ka Ra­de re­ci da oni na­sta­ve s plje­smom i mu­zi­kom, da to nje­mu ne sme­ta, mi­la je nje­mu plje­sma. On­da je, kao za se­be, re­kao a mi­sli­jo je da to Gur­bet ne ra­zu­mi­je:

– E moj ce­ri­ba­ša, ti ne znaš da si sret­ni­ji vla­dar no ja što sam, i na­rod je tvoj sret­ni­ji no moj i ti si sret­ni­ji s tvo­ji­jem na­ro­dom no ja s mo­ji­jem! Kod nas ni na svad­bu ne plje­va­ju, a tvo­ji plje­va­ju i kad oka­la­ji­še­te pi­nja­tu! I gu­sle na­še pri­lič­ni­je su tu­že­nju i pla­ču no plje­smi, a vi, či­ni mi se, za tu­gu ne zna­te! Plje­vaj, moj ce­ri­ba­ša te se za­ba­vljaj s plje­smom, a ja ću se o svo­me i na­roc­ko­me ja­du za­ba­vlja­ti do ne­ke ure! Bog nas je obo­ji­cu stvo­ri­jo da ži­vi­mo po mu­stri ko­ja nam je do­su­đe­na. Da je Bog sti­jo mo­go si bi­ti što ja, a ja što ti.

Kad je pro­šlo se­dam go­di­na, Omer je pri­stu­pi­jo ca­ru če­sti­to­me, uzeo voj­ske ko­li­ko mu dra­go, a car mu pru­ži­jo fer­man s car­skom ru­kom pot­pi­san a ne­is­pi­san! Osta­vi­jo car Ome­ru na vo­lju da či­ni što mu je dra­go, da u fer­man upi­su­je ono što či­ni, ca­re­va zlat­na ru­ka sve je to una­pri­jed pot­pi­sa­la i sve je to car­ski mu­hur–efen­di­ja mu­ri­sao sa zlat­ni­jem pe­ča­tom ko­ji ne do­va­ta na di­vi­tu ma­nje no što bi uva­ti­la ko­pi­ta car­sko­ga ata!

No ni­je da­la sud­bi­na da Omer–pa­ša ob­ra­du­je ca­ra če­sti­to­ga! Kao za inad, dok je ve­zir gur­be­to­vao po Cr­noj Go­ri, Vla­di­ka Ra­de pi­sao je du­bo­ke knji­ge, a kad je Omer spre­mao si­lu i or­di­ju da na nj uda­ri, Vla­di­ka je oti­šao u bi­je­li svi­jet da po­či­ne od pi­sa­nja i da se dru­ži z go­spo­dom ka­kve je bi­jo že­ljan na Ce­ti­nju. Bog­me, car je sti­jo Vla­di­ku ži­vo­ga ili mtr­vo­ga, pa se Omer–pa­ši ni­je vo­di­la voj­ska kad Vla­di­ka Ra­de ni­je do­ma. Vla­di­ka se iz svi­je­ta vr­ni – Omer s voj­skom kre­ni, Vla­di­ka se jo­pet u bi­je­li svi­jet stâni, a Omer ona­ko ije­dak i cr­kle­tljiv po­pa­li i po­si­je­ci ono što stig­ne! A do­sta je sti­zao i do­sta je pa­li­jo i sje­kao po Cr­noj Go­ri se­dep to­ga što je na­u­či­jo voj­sku ka­ko da se ras­po­re­đu­je, od šta da se ne pla­ši i š či­me da va­ra Cr­no­gor­ce! Sve pa­še i ve­zi­ri ko­ji su na Cr­nu Go­ru uda­ri­li kroz ze­ma­ne ma­nje su za­bu­ne uni­je­li me­đu Cr­no­gor­ce od sa­mo­ga Omer–pa­še ko­li­ko je uni­jo! Na­vi­kli bi­li Cr­no­gor­ci na istu dre­ku i kme­ku, ci­ku i mu­zi­ku, na iste tur­ske ko­man­de i boj­ne re­do­ve, a kad je Omer uda­ri­jo – sve im se to po­ka­ra­bo­si­lo i sve se druk­či­je po­ka­ži­va­lo! No još bi vi­še pu­kla po­gi­bi­ja Cr­no­gor­ci­ma od Omer–pa­še da se on ni­je šte­di­jo za bit­ke kad se Vla­di­ka Ra­de utre­vi na Cet­ni­je. Omer se ni­je mi­cao z gra­ni­ca, ni­je se on vr­tao u Stam­bol no je imao ku­le i čar­da­ke u še­her Sa­ra­je­vu, a svi­le­ne ča­do­re jed­ne u Tre­bi­nju, jed­ne u Gac­ku a jed­ne u Ni­ši­ću gra­du na kra­ji­ni!

Jed­no­ga da­na do­đi du­bro­vač­ki špi­ju­ni i žbi­ri pred sil­no­ga Omer–pa­šu La­ta­sa pa ta­ka i ta­ka stvar! Ka­za­će­mo ti, ca­rev se­ra­šće­re, jed­nu taj­nu, ali, bog­me, ona va­lja to­li­ko i to­li­ko će­sa bla­ga! Ako te pre­va­ri­mo, eno ti gra­da Du­brov­ni­ka pa udri na nj, ne­moj nas šte­đe­ti! Tu ti Omer ni­je gla­go­ljao, zvec­nu­le će­se uz­lat­no, a Du­brov­ča­ni re­kli da će se ta­da i ta­da Vla­di­ka Ra­de na Ce­ti­nje vr­nu­ti i da se vi­še ni­kad ne­će vr­ta­ti u bi­je­li svi­jet. Od­mo­ri­jo se pa će sje­sti da pi­še no­ve knji­ge, još du­blje od oni­je što je na­pi­sao i što je š nji­ma svi­jet za­di­vi­jo! Omer ti od ve­se­lja ras­pu­vaj br­ke, pro­tr­ljaj dla­no­ve i kre­ni da na­te­na­ne pod­u­ča­va svo­je pa­še i be­go­ve šta ih če­ka u Cr­nu Go­ru! No, lju­di pla­mi­ra­ju a Bog od­lu­ču­je! Od­lu­či­jo Omer da ak­ne na Cr­nu Go­ru i uva­ti ži­va Vla­di­ku Ra­da, ma ne re­če Tur­čin ako­bog­da!

Sud­bi­na je šće­la da umre Vla­di­ka Ra­de brez ijed­ne si­je­de vla­si u ko­su i bra­du! Ja­do moj, mo­rao je on umri­je­ti mlad, oti­šao je od oči, što­no se ka­že! Vi­diš ne­što, na lu­čac od ko­li­jev­ke ob­lje­si se ka­kvo ču­di­lo da zle i uro­klji­ve oči odu na ču­di­lo a ne na di­je­te. Do­bru vo­lu oko ro­ga i azgi­nu ko­nju u gri­vu pa­me­tan do­ma­ćin uve­že cr­ve­nu pre­đu da se za nju sve­žu zle oči. Naj­ljep­ša đe­voj­ka, kad ode na alus, od­ve­že jed­nu obu­va­ču ili ot­ši­je jed­nu pu­lu na blu­zu da je ne bi ras­to­či­le oči uro­klji­ve! Ra­ni­je je svak no­si­jo iver ti­so­vi­ne ili ko­kot če­sna u šav od ro­be da s ti­jem od­bi­je od se­be stu­ve i zle vlje­tro­ve! Kad puk­ne glas da je ne­ko bo­gat ili li­jep ili pre­pa­me­tan, ne­će mu iz­u­zet­no du­go re­u­ši­ti, no će ga taj isti glas ure­ći i svr­nu­će mu se u nam i gla­so­vi­tos! Bog te ne pi­ta ko­je si vlje­re no ka­kav si. On lje­po­tu i pa­met jed­na­ko di­je­li Sr­bi­ma i Tur­ci­ma, kao što im jed­na­ko raz­dje­lju­je ave­tluk i gr­di­lo! Ko goć ni­je udao šćer kad su re­kli da je li­je­pa pre­li­je­pa, no če­kao da ka­žu ka­ko joj u lje­po­ti drúge ne­ma, pu­kla joj je od ne­šta po­gi­bi­ja! Plje­va­še po­koj­ni Vo­jin Ča­lov uz gu­sle da je se­stra ne­ka­kvo­ga Le­ke Ka­pe­ta­na u rav­no­me Du­ka­đi­nu bi­la iza­šla na glas da je ljep­ša ne sa­mo od sva­ke Vla­hi­nje, Bu­le blje­lo­pu­te i tan­ke La­tin­ke, no da joj ni vi­la bel­ći dru­ga ni­je! Pro­si­lo je se­dam­de­set i se­dam pro­sa­ca i sva­ko­me ona snok­ta ma­nu na­šla! Kod se­dam­de­set i sed­mo­ga ni­je zna­la šta će re­ći da mu se po­drug­ne. Mi­sli­la, du­ma­la i do­mi­šlja­la se, pa naj­po­tlje re­kla da su mu kuć­na vra­ta na sje­ver okre­nu­ta. No da vi­diš šta će joj se do­go­di­ti, si­njoj ku­ka­vi­ci!

Bi­jo neo­že­njen Mar­ko Kra­lje­vić. Čuj ti on za tu zvo­no­vi­tu i je­zi­ko­vi­tu lje­po­ti­cu iz Du­ka­đi­na, pa uz­ja­ši Šar­ca od meg­da­na i po­teg­ni da je pro­si i is­pro­si! Za­pro­si je ju­nak u bra­ta joj Ka­pe­ta­na Le­ke, a ona pet ni šes no do­ra­ni da se ne mi­sli uda­va­ti za tur­sku pri­dvo­ri­cu. Ni­je da­la Le­ki da ope­pe­li, no ta­ko oke­ro­si­la i bra­tu i Mar­ku! Mar­ko pla­ni, po­teg­ni pi­njal iza pa­sa pa joj oči iz­va­di ta­man tu pred Le­kom! Ta­ko je nje­zi­na lje­po­ta pre­ve­li­ka bi­la bak­su­zna ne sa­mo za nju no i za sil­no­ga Mar­ka Kra­lje­vi­ća. Du­šu je svo­ju grd­no ogri­je­ši­jo, pa ga je Bog ka­zni­jo da ne­ma od sr­ca po­ro­da! Ta­ko ne­ka­ko od­i­gra­lo se i s Vla­di­kom Ra­dom! Re­če­no da je pa­met­ni­ji no tri ca­ra ujed­no i mu­dri­ji no se­dam kra­lje­va, re­če­no ta­ko kad je na­pi­sao knji­ge ca­ro­stav­ne! Ni­je se zbo­ri­lo da je Vla­di­ka na­pi­sao no­ve knji­ge no ca­ro­stav­ne! Š lje­po­tom se Vla­di­ka ogla­si­jo ni­šta ma­nje no s pa­me­ću! Sva­ka že­na ko­ja ga je s oči­ma vi­đe­la jed­na­ko je pro­kle­la Bo­ga što je do­pu­štao da se ta­kva mu­ška vi­la za­ka­lu­đe­ri! Jed­na­ko su za njim uz­di­sa­le Bu­le i La­tin­ke ko­je su ga zna­le po ču­ve­nju, kao i žen­ske što se s tri pr­sta kr­ste ko­je su ga s oči­ma gle­da­le! To­li­ko je Ra­de bi­jo li­je­pa mu­ška gla­va da mu maj­ka Iva­na ni­je mo­gla za­ku­ka­ti ni za­pla­ka­ti dok je le­žao na od­ru u Bi­ljar­di! Re­kla maj­ka da ne­ma sr­ca da pla­če za njim kad je mr­tav ljep­ši no nje­go­va ži­va bra­ća i ro­đa­ci! Tek kad su mr­tvač­ki ba­jun za­tvo­ri­li i Ra­da u grob po­lo­ži­li, maj­ka Iva­na za njim je za­pla­ka­la. Ta­ko, bog­me, ni­je Vla­di­ka Ra­de mo­gao no­si­ti ni­šta pri se­bi da bi uro­klji­ve oči od se­be oda­gnao i da bi glas ko­ji o nje­mu bru­ji na sve če­ti­ri stra­ne od svi­je­ta pre­sje­kao! U sve­ti­jem knji­ga­ma pi­še da ka­lu­đer ne smi­je pri se­bi no­si­ti ni cr­ve­nu pre­đu ni če­san ni ti­so­vi­nu, a Ra­de je bi­jo ka­lu­đer ko­ji po­štu­je sve­te knji­ge sta­ro­stav­ne! On se vljen­čao s cr­kvom i sve­ti­jem knji­ga­ma da im bu­de vlje­ran.

Vla­di­ka se Ra­de pre­sta­vi­jo, a Omer–pa­ša gla­vu u ša­ke uva­ti­jo! Se­dam go­di­na ve­zi­ro­va­nja za­mi­je­ni­jo je za se­dam go­di­na gur­be­to­va­nja, bla­go na sno­so­ve po­tro­ši­jo, voj­sku kroz Cr­nu Go­ru po­lo­mi­jo, a ca­ra po­o­či­ma ne ob­ra­do­vao! Pésta mu je bi­la na lu­ka­ve la­tin­ske špi­ju­ne što ga pre­va­ri­še, i ta­man kad je za­u­sti­jo da se voj­ska okre­ne ne na Cr­nu Go­ru no na Du­brov­nik, uda­ri­jo se umom po pa­me­ti i pro­he­sa­pi­jo da ga la­tin­ski žbi­ri ni­šta ni­je­su sla­ga­li. Re­kli su da Vla­di­ka Ra­de do­la­zi iz svi­je­ta – i do­šao je, da se ne­će vi­še vr­ta­ti u bi­je­li svi­jet – i ni­je se vr­nuo, da će pi­sa­ti još du­blje knji­ge od oni­je ko­je je na­pi­sao – i mo­re bi­ti na­pi­sao bi da ga smrt ni­je za­te­kla dok je pi­sao! Ni­je Omer–pa­ša okre­nuo voj­sku na Du­brov­nik, no je na­ku­pi­jo že­sti da ba­rem ra­spe Cr­nu Go­ru kad ni­je mo­gao ca­ra da­ro­va­ti s Vla­di­či­nom gla­vom kao sa zlat­nom ja­bu­kom! No osta­vi­mo Ome­ra ne­ka se spre­ma na Cr­nu Go­ru, a vr­ni­mo se pa­ši De­laj­li­ji ko­ga smo osta­vi­li kad se s voj­skom pri­mi­cao Lje­vi­šti­ma.

Re­kao sam ti da je De­laj­li­ja znao ka­ko bi tre­ba­lo ras­po­re­di­ti voj­sku na Lje­vi­šta, ali ni­je imao mu­da da pre­po­re­če ri­ječ ko­ju je u ama­net osta­vi­jo car Ba­ja­zit; car­ska se ni­kad ne pre­po­ri­je­če! Tur­ci ni­je­su smlje­li u oči gle­da­ti svo­ga ca­ra, a nek­mo­li nje­go­vu ri­ječ mi­je­nja­ti. Ve­zi­ri ni pa­še, ko­ji su s ca­rem di­va­ni­li, ni­je­su smlje­li ca­ra u oči gle­da­ti dok im on ne do­pu­šti da ga po­gle­da­ju! Zbo­ri­lo se da sa­mo mač­ka gle­da ca­ra u oči a da ga za to ne pi­ta! Sa­mo kad se ne­što ve­li­ko uči­ni za car­stvo i za ca­ra, do­pu­štao je car da ga u oči po­gle­daš. Sje­ćaš li se da smo pri­ča­li ka­ko su Ali–pa­ša i Smail–aga do­ni­je­li pred ca­re­ve no­ge gla­vu ne­vljer­no­ga ve­zi­ra Ser­bez–pa­še Ma­me­lu­ka. Ta­da je car do­pu­šti­jo da ga oba Er­ce­gov­ca u oči po­gle­da­ju! Po­gle­dao ga je i Omer–pa­ša kad je uzeo fer­man pot­pi­san a ne­is­pi­san! A da je Omer ko­jim slu­ča­jem ba­či­jo pred ca­ra gla­vu Vla­di­ke Ra­da, ni­šta se ne bih za­ču­di­jo da bi ta­da pa­di­ša na no­ge sko­či­jo i po­lju­bi­jo se s po­tu­ri­com s te i s te ban­de! No be­čak – ni car ni Omer ni­je­su re­kli ako­bog­da kad su pla­mi­ra­li da Vla­di­ci Ra­du po­gle­da­ju u mr­tve oči!

Ta­ko ti je to sta­ja­lo s tur­ski­jem ca­re­vi­ma, a ri­šćan­ski ca­re­vi do­pu­šta­li su ba­rem da im smi­ješ po­gle­da­ti u oči. Obraz go­ri – s ca­rem se zbo­ri, ali mo­gao si ga po­gle­da­ti ako si š nji­me zbo­ri­jo! Ni­šta ni­je bi­lo lak­še do­ći do ri­šćan­sko­ga no kod tur­sko­ga ca­ra, mo­rao si jed­no­me i dru­go­me pri­stu­pa­ti ru­ci i na­gu­zič­ke od njih iz­la­zi­ti, ale eto, ka­žem, od na­še­ga ba­rem ni­je­si mo­rao blje­ža­ti s po­gle­dom. Ja ti ni­je­sam kriv ako na­še­ga ni­je­si smi­jo po­gle­da­ti, a tur­sko­ga ni­je­si smi­jo ija­ko si smi­jo! I još ću ti sa­mo jed­nu re­ći o tur­sko­me ca­ru. Ni gu­sla­ri u plje­smu ni Vla­di­ka ra­de u Gor­ski vi­je­nac, ni ni­je­dan mu­dar i pa­me­tan čo­ek, ne su­ju ni­ti be­sti­ma­va­ju tur­sko­ga ca­ra. Ja to ni­je­sam čuo, a kla­dim se da ni­je­su ni dru­gi. Su­je se tur­ska vlje­ra, spr­da­ju se š nji­jo­vi­jem odža­ma, ru­ga­mo im se što se plâču vo­dom kao ža­be, špo­ka­mo se što če­šće pe­ru gu­zi­cu no obraz, ali ni­ko ne ka­že gr­ku ri­ječ o ca­ru tur­sko­me! Ja sam pi­tao Pe­tra Ni­ko­li­na za­što se za­li­šu­je tur­ski car od za­je­ba­va­nja i Pe­tar mi je to ras­tol­ma­či­jo. Ve­li da je to za­slu­ži­jo car Mu­rat ko­ga je Mi­loš ne­šte­di­mi­ce ši­nuo s no­žem u tr­buh! Kad ga je Mi­loš raz­bu­či­jo od uč­ku­ra do bi­je­la gr­la, pa pri­je no je zi­je­nuo, car Mu­rat je re­kao la­la­ma i ve­zi­ri­ma da ne bu­du gr­ki ra­ji. Ne­ka stro­go na­pla­ću­ju dan­ke i ha­ra­če, ali da ne tu­ra­ju u srp­ske cr­kve ni­ti u obraz i po­šte­nje ra­je si­ro­ti­nje. Tur­ci ga ni­je­su po­slu­ša­li i za­to su za­ra­di­li šprd­nju sa so­bom, a car Mu­rat je s pa­met­ni­jem ri­je­či­ma za­slu­ži­jo da se o tur­sko­me ca­ru ne zbo­re grd­ne ri­je­či. I ne­ka je to ta­ko, i tre­ba­lo je ta­ko da bu­de!

De­laj­li­ja ras­po­re­di­jo voj­sku na Lje­vi­šta kao da je na Ko­so­vo ras­po­re­đu­je, pa se i š nji­me i š nje­go­vom voj­skom na­bi­lo ka­sti­že­ni­je o ko­me evo i ja no­ćas pri­čam i pri­po­vi­je­dam! Po­veo ve­zir go­le­mo ju­na­ka, zli­ca i kr­va­va­ca, ali, po ja­du nje­go­vo­me, i mlo­go ba­li­ja bo­san­ski­je i lo­ći­ka­ra er­ce­go­vač­ki­je ko­ji­jem se okva­se ga­će kad ču­ju da ne­ko spo­me­ne Usko­ke i Cr­no­gor­ce. U tur­ski ba­ši­bo­zluk va­zda je bi­lo vi­še oni­je što se kr­ste no oni­je što kla­nja­ju! Oni su pre­tr­nu­li od strâ kad su kre­nu­li na Lje­vi­šta, a kad su se uva­li­li u mo­rač­ke džo­se i lim­pi­je, sta­la ih je kme­ka i der­nja­va pri­je no su na­ždi­li da blje­že. Blje­šte no­ge – po­sra vas gu­zi­ca! Da ni­je bi­lo tur­ski­je ju­na­ka i bo­jov­ni­ka ko­ji su od­ma po­sje­kli se­dam–osam oni­je gov­no­ba­lja što su du­la­nu­li da blje­že, to bi se sve raz­blje­ža­lo kao mač­ke s je­ba­li­šta! Kad su smi­ri­li ba­ši­bo­zluk da ne le­le­če, on­da su, bog­me, Usko­ci i Br­đa­ni ni­kli či­ni ti se iz ne­ba i ze­mlje! Ju­na­ci tur­ski ni­je­su slu­ša­li ko­man­du ko­ja je još na Ko­so­vo iz­da­ta da se s ko­nja bit­ke do­bi­ja­ju, no su po­sko­či­li s ko­nja. Ko­nji se od uskoč­ke vri­ske ras­tr­ca­li i po­lo­mi­li niz li­ti­ce, a ko­nja­ni­ci iz­va­di­li ma­če gre­bo­stre­ke i su­da­ri­li se s Usko­ci­ma i Br­đa­ni­ma. Ne­ka su Tur­ci od bo­ja ju­na­ci, jo­pet se ne bi ve­zi­ro­vi boj­ni re­do­vi du­go odr­ža­li da se ni­je­su u kre­še­vo umi­je­ša­li Ko­la­šin­ci, Ni­ši­ća­ni i isti Plje­vlja­ci ko­ji mlo­go vi­še zna­ju o Usko­ci­ma i Br­đa­ni­ma no što zna­ju De­laj­li­ja i nje­go­va voj­ska. Tu se lju­ti boj ubi­jo, gi­nu Sr­bi a gi­nu i Tur­ci, od pra­ha pu­šča­no­ga na ze­mlju je ta­ma po­pa­nu­la. On­da puk­ni vlje­tri sje­ve­ro­vi te raš­će­ruj ta­mu, a Bog na­re­di pa po­cr­ni ne­bo od ga­vra­na ti­ce zlo­kob­ni­ce! Do­le­će­li na krv or­li i ga­vra­ni, šće­la je na­kva si­la da ih ta­da vi­še do­le­ti no što se mi­šlje­lo da ih ima u sve go­re i pla­ni­ne od Bo­ja­ne do Ze­le­nog Li­ma! Ot­ko su Usko­ci okre­nu­li s kr­stom na­o­po­slom, ni­je­su sva­ko­dnev­no išli u pljač­ku i plje­nid­bu, no su vo­di­li meg­da­ne i bi­li bit­ke kao što je bi­la ona na Kr­no­vu kad je Vuk Lo­pu­ši­na po­gi­nuo. A bo­je­vi i meg­da­ni ne vr­še se sva­ki dan kao pljač­ka i plje­nid­ba! Re­kao sam ti da su Usko­ci, pri­je do­se­lje­nja Tre­blje­ša­na u Lje­vi­šta, išli po­no­ći da pli­je­ne i zlo či­ne sva­koj vlje­ri, a da su pro­dan le­ža­li u pro­do­li i bu­si­je. Re­kao sam ti i da su ih va­zda đe­ve­ro­va­li or­li i ga­vra­ni, nad­li­je­ta­le ih ti­ce kr­va­vi­ce, a oni s vu­ci­ma di­je­li­li bu­si­ju! Zvljer­ka i le­te­ća i ode­ća zna­la je da će bi­ti me­sa ta­mo đe su Usko­ci! Ot­ko su Usko­ci pre­šli na meg­da­ne i bo­je­ve, vra­no­vi i or­lo­vi va­ta­li su dru­ge sen­to­ve i pro­pi­to su se bi­li uže­lje­li Usko­ka. Pa kad je za­mi­ri­sa­la krv ljuc­ka i konj­ska na Lje­vi­šta, do­ja­vi­jo je ga­vran ga­vra­nu i orao or­lu ši­rom kra­ja na če­ti­ri stra­ne da se či­ni ve­li­ka go­zba od bi­je­la me­sa ju­nač­ko­ga i cr­ve­ne krv­ce na po­to­ke! Ma ni­je­su to, zbo­ra­še Pe­tar, zna­li da se do­zo­vu or­li i ga­vra­ni, no je zla tur­ska sud­bi­na do­ni­je­la ne­što od šta će se De­laj­li­ji­na si­la upla­ši­ti! Ko­nji im se po­lo­mi­li, or­li i ga­vra­ni ne­bo na­o­bla­či­li, Br­đa­ni se za­kle­li da ne­će Usko­ci­ma da­ti pr­vljen­stvo u ju­na­štvu, ma sve se bi­lo na­mlje­sti­lo da tur­ska tru­ba pi­sne ostup­ni­cu! Po­blje­zi Tur­ci, a za nji­ma se na­daj Usko­ci i Br­đa­ni, da su po se­dam ru­ka ima­li sva­ka bi im se za­ba­vi­la sje­ku­ći tur­ske gla­ve! Ni­je­su Br­đa­ni bi­li vlje­šti bo­je­vi­ma s Tur­ci­ma pa ni­je­su raz­li­ko­va­li ba­ši­bo­zluk od tur­ske glav­ni­ne. Ta­ko su se Br­đa­ni na­sje­kli one gov­na­ri­je, a Usko­ci ni­je­su ba­ši­bo­zluk ni po­gle­da­li no se kla­li naj­vi­še s ni­šić­ki­jem lju­ti­jem zli­ca­ma i s kr­va­vi­jem Ko­la­šin­ci­ma s Ta­re va­lo­vi­te! No ko će bož­joj si­li odo­lje­ti, po­blje­glo je do­sta Tu­ra­ka ju­na­ka, ali plje­sma i ga­vra­no­vi sve što je po­gi­nu­lo bro­je u tur­sko tru­plje! Ne znam ka­ko bro­je ga­vra­no­vi, ma plje­sma ve­li da su se za rav­no tri go­di­ne bi­je­lje­li klan­ci i ur­vi­ne svu­da una­o­ko­lo Lje­vi­šta gla­si­ti­je, da se sve bi­je­lje­lo lje­ti od ko­sti­ju ju­nač­ki­je kao što se bi­je­li zi­mi od sni­je­ga i sme­to­va!

Oja­đe­li ve­zir De­laj­li­ja ni­je sti­zao u Trav­nik. Ne­ka­ko se ša­re­no pri­ča o nje­mu, jes mu pu­kao slom ali ne zna se ka­ko ni đe! Jed­ni ve­le da je bi­jo ra­njen pa je od ra­na ska­pao, ali ne zna mu se gro­ba ni mra­mo­ra. Dru­gi zbo­re da je ne­kud du­la­nuo, blje­žao je od svi­le­no­ga gaj­ta­na ko­ji mu je iz Stam­bo­la vi­ju­gao kao zmi­ja od ko­je se ne mo­re po­blje­ći! Naj­po­tlje se pri­ča da se De­laj­li­ja za­kleo na po­ga­ču da ni­kad vi­še ne­će kre­ta­ti na Mo­ra­ču! Ne­ko ova­ko ne­ko ona­ko pri­ča i pri­po­vi­je­da, sa­mo se po­si­gur zna da se u Trav­nik ni­je vr­tao. Ako se kleo na po­ga­ču ili brez po­ga­če, osta­la mu je pra­va za­kle­tva, ni­ti je on vi­še gle­dao Mo­ra­ču ni Mo­ra­ča nje­ga.

Po­tlje po­blje­de nad De­laj­li­ji­nom vojskom na Usko­ke se pro­suo bož­ji bla­go­slov, isto kao one go­di­ne kad su Tre­blje­ša­ni do­šli u Lje­vi­šta što se ro­di­lo do­sta ma­li­je Tre­blje­ša­na, ta­ko i po­tlje tur­sko­ga po­lo­ma na Lje­vi­šta ni­je osta­lo uskoč­ke ku­će đe se ni­je za­lju­lja­la ko­li­jev­ka! Bo­lan, ve­se­lo sr­ce ku­đe­lju pre­de, ra­tan se čo­ek pri­mi­če že­ni, a, bog­me, i že­na kad ve­se­lo uzi­gra uz čo­e­ka on joj se ne mo­re od­go­vo­ri­ti no iti po vr nje! Pe­tar ve­li ka­ko je Sve­ti Pe­tar bla­go­slo­vi­jo Usko­ke da im se zdra­va đe­ca ra­đa­ju, a Šće­pan, kao Šće­pan, ka­že da je Sve­tac bla­go­slo­vi­jo ro­di­te­lje da im se la­ko mi­sne jed­no­me na dru­go! Ne to sa­mo ta­da u Usko­ci­ma, no se zna ot­ko se ra­to­vi vo­de da se onoj stra­ni ko­ja do­bi­ja do­bro ra­đa­ju đe­ca i to vi­še mu­ška no žen­ska.

Ko je sve bla­go­slo­vi­jo i ko­me se sve mi­snu­lo da gra­di đe­cu ne znam ti ja, ma znam da su se Usko­ci u Lje­vi­šta vak­ti­le to­li­ko na­mlo­ži­li da su im po­sta­la ti­je­sna ne sa­mo Lje­vi­šta no i sva Gor­nja Mo­ra­ča! Ta­ko Bog dao! I da vi­diš če­mu su se oni do­sje­ti­li, al­ča­ci! Ne­moj se ču­di­ti što ja vi­še ne zbo­rim kad o nji­ma pri­čam – usko­ci i Tre­blje­ša­ni, ne tre­ba ta­ko da ka­žem sto­ga što su se oni vre­me­nom sto­pi­li u jed­no preg­nu­će i jed­nu mi­so! Po­tlje po­blje­de na Kr­no­vu i na Mo­ra­či, oni se vi­še ni po če­mu ni­je­su raz­li­ko­va­li. To su sve bi­li Usko­ci, ali ne usko­ci ko­ji se ta­ko zo­vu što su ne­kad kao lu­pe­ži i ubi­ce usko­či­li u Lje­vi­šta da ute­ku od ko­ca i ko­nop­ca, no što su po­sta­li Usko­ci po ime­nu! Kao što se na pri­li­ku ka­že Ba­nja­ni, Gra­o­vlja­ni ili Pi­vlja­ni, ta­ko se po­če­lo zbo­ri­ti Usko­ci! E ta­kvi­jem Usko­ci­ma bi­la su i uska i krat­ka i ti­je­sna ne sa­mo Lje­vi­šta no i Gor­nja Mo­ra­ča. I da vi­diš če­ga su se oni, al­ča­ci, ka­ko re­koh, do­sje­ti­li.

Usko­ci pre­la­ze u Drob­nja­ke

Drob­njač­ka se­la pre­ma Usko­ci­ma bi­la su opu­šće­la, lje­ti je di­mi­jo po­ne­ki ka­tun, ali zi­mi su ta­mo bi­li sa­mo vu­ci i ba­u­ci. Re­kao sam ti da pa­me­tan do­ma­ćin ne­će dir­nu­ti u vuč­je le­glo na svo­me ima­nju, pa ti sad do­da­vam da taj isti do­ma­ćin ne­će na­či­nje­ti tor za ov­ce baš do vuč­je­ga sta­ni­šta no ma­lo po­da­lje. Zna da i vu­ku i nje­mu tre­ba slo­bod­na stru­ga! Ne­će vuk na nj kre­nu­ti ako ga ne iza­zo­ve, ali jo­pet od­mak­ni se ti ma­lo od nje­ga ne­će ti ško­di­ti. Ako bi vu­ku kre­nu­la vu­čad da lip­sa­va­ju, kad ne bi mo­gao ni­šta za­kla­ti di­vlje ni pi­to­mo, glad bi ga mo­gla na­će­ra­ti da pri­va­ti zu­bom što mu je naj­bli­že. Isto ta­ko lu­ka­vi Drob­nja­ci ni­je­su se za­mlje­ra­li usko­ci­ma iz Lje­vi­šta, ali dr­ža­li su se ma­lo po­da­lje od njih te su sto­ga se­la s pa­šnja­ci­ma, iz­vo­ri­ma, i šu­ma­ma uoko­lo kao s vi­jen­ci­ma – Ma­lin­sko, Buan, Ba­re, Si­ro­vac i Tu­ši­nja, bi­la opu­šće­la. Usko­ci ti ubro­žde da iz­la­ze sa sto­kom u ta se­la i na ta pa­si­šta i iz­vo­ri­šta! Ne re­koh ti pri­je da su Tre­blje­ša­ni na­u­či­li usko­ke da dr­že aj­van, otkad su usko­ci kre­nu­li s kr­stom na­o­po­slom Lje­vi­šta su pro­mu­ča­la i pro­ble­ja­la! Pri­ča­lo se da ni­đe ta­ko vi­lo­vi­to ne ržu pa­stu­vi kao u Lje­vi­šta kad nik­ne ka­lac i za­ze­le­ni se ota­va!

Poč­ni Usko­ci da u Drob­njak iz­go­ne ov­ce na kr­do­ve i dže­le­pe go­ve­di. Ubr­zo su se u re­če­na se­la za­bi­je­lje­le ov­ce na zbo­je­ve, a vo­lo­vi vi­to­ro­zi na­će­ra­li su i vu­ka gor­sko­ga da se dr­ži po­da­lje od uskoč­ke sto­ke! Ta­ko ti vri­je­me gra­di i raz­gra­đu­je ku­le ne sa­mo za lju­de no i za ne­zna­ve­ne bož­je stvo­ro­ve! Dok su usko­ci bi­li sa­mo usko­ci, ga­vra­ni su če­ša­li klju­no­ve i vu­ci oštri­li zu­be a ru­čak su im go­to­vi­li usko­ci! A kad su usko­ci s pli­je­na pre­šli na do­ma­ćin­ske po­slo­ve, vu­ko­vi i vra­no­vi su pre­šli na tan­ku bra­šnje­ni­cu, če­ka­li su bit­ke i bo­je­ve kao kr­snu sla­vu, a kad ni­je bi­lo ljuc­ke i konj­ske po­gi­bi­je kvr­ča­la su im cre­vad od gla­di.

Pr­vo su Usko­ci sa­mo lje­ti u drob­njač­ka se­la bo­ra­vi­li, a po­tlje su po­če­li i zi­mi ta­mo da osta­ju. Uz sa­var­da­ke na­či­nje­li su cr­kvu od šti­ca, te u nju pre­no­si­li Sve­to­ga Lu­ku kad je ze­mlja mir­na s tur­ske ban­de. Ä čim ne­što škrk­ne, oni su Lu­ku vr­ta­li u lje­vi­šku cr­kvu gla­so­vi­tu! Uglav­nom, đe je bi­la glav­ni­na Usko­ka – tu je bi­jo i Sve­ti Lu­ka, brež nje­ga oni ni­je­su ni­đe šće­li da se me­ća­ne. Kad ne­što ne­re­dov­no is­kr­sne, blje­ža­li su sa sve­cem u Lje­vi­šta, a kad kre­ne ka­kva zla voj­ska na Usko­ke i zen­đi­le Drob­nja­ke, Usko­ci spa­le sa­var­da­ke u drob­njač­ka se­la, pri­zaj­me kr­do­ve i dže­le­pe i stut­nje u Lje­vi­šta. Tur­ci do­đi, pro­ta­la­ma­ri kroz ona zga­ri­šta i ne na­đi ni­šta ži­vo osvem švra­ka što pr­ška­ju po pe­pe­li­štu! Pro­mu­va­ju se Tur­ci iz­je­li­ce pu­sto­do­li­ma, ha­rač­li­je sti­ska­ju pra­zne će­se, ko­se se i ke­se je­dan na dru­go­ga što su dža­ba no­si­li fa­la­ke gro­zne i mu­či­la, iz­da­le­ka beč­ka­ju na Lje­vi­šta, ali se na pu­ško­met ne pri­mi­ču Usko­ci­ma! Uda­ri im bi­stra vo­da na usta, još se jed­nom is­ke­ze na sa­var­dač­ko zga­ri­šte kao li­si­ca na smr­zlo gov­no i vr­nu se okle su i do­šli, s cr­nom ka­pom u ža­lo­snu ru­ku!

Vr­ni se Tur­ci glad­ni i osra­mo­će­ni, a Usko­ci jo­pet Sve­to­ga Lu­ku na vrat, sto­ku pre­da se pa u ista drob­njač­ka se­la đe su i bi­li. Dr­ve­tom se obu­kle pla­ni­ne kao i pri­je, sa­var­da­ke br­zo na­či­ne, nik­ne ubr­zo me­đu sa­var­da­ci­ma dr­ve­na cr­kva – i sve bu­de azur ka­ko je i bi­lo pri­je pa­lje­vi­ne. Kr­di se sto­ka, raz­o­ra­va­ju pu­sto­po­lja u do­li­ne, ra­ta­ri i čo­ba­ni va­ta­ju drob­njač­ku ze­mlju pod svo­je, a iz Lje­vi­šta još ne iz­la­ze sta­ra če­ljad, đe­voj­ke uda­va­če i đe­ca ko­ja idu u ško­lu. Jo­pet Tur­ci­ma đa­vo po­lo­či pa­met te kre­ni s ha­rač­li­ja­ma na Usko­ke, Usko­ci jo­pet Sve­to­ga Lu­ku na vrat pa u Lje­vi­šta, jo­pet glav­nju u sa­var­da­ke, jo­pet sve Jo­vo na­no­vo pa ko­me se do­di­je, nji­ma ja­li Tur­ci­ma! Car ste­že za vrat trav­nič­ko­ga ve­zi­ra da se od Usko­ka po­ku­pi car­ska da­ci­ja, ve­zir se mu­či kao crv u glav­nju, ne umi­je Usko­ci­ma da na­đe dže­va­pa! Ne­kad ve­zir pri­je­ti pod­ruč­ni­jem pa­ša­ma, ne­kad ih mi­ti, ma sve pred­u­zi­ma ne bi li se iz Usko­ka iz­bi­la ca­re­va ver­đi­ja! Ni­je va­žno ko­li­ka je, ne­ka je­dan du­kat otu­da do­đe i on je je­dan do­sta ako se š nji­me do­ka­žu­je da Usko­ci pri­zna­va­ju ca­ra u Stam­bo­lu. No otu­da ni­je sti­za­lo ne du­ka­ta zlat­no­ga no ni džan­gr­li­na ba­kre­no­ga! Po­to­nja uzda­ni­ca ve­zi­ru trav­nič­ko­me bi­jo je plje­valj­ski pa­ša Sel­ma­no­vić, ali ni on ni­šta ni­je mo­gao uči­ni­ti. Re­kao sam ti da je Sel­ma­no­vić po­sje­kao dva drob­njač­ka kne­za, Sto­ja­na Ka­ra­dži­ća i po­pa Mi­lu­ti­na Ce­ro­vi­ća ko­ji su šu­ro­va­li s Usko­ci­ma i s Cr­no­gor­ci­ma. Njih po­sje­kao a nji­jo­ve si­no­ve za kne­zo­ve po­sta­vi­jo, po­mi­sli­jo da će se si­no­vi po­bo­ja­ti od oče­ve sud­bi­ne i vljer­no mu po­slu­ži­ti. A kad je vi­di­jo da su no­vi kne­zo­vi, Šu­jo Ka­ra­džić i No­vi­ca Ce­ro­vić go­ri Vla­si no nji­jo­vi oče­vi što su bi­li, osvje­do­či­jo se da će i da­lje kroz car­sku će­su pu­va­ti uskoč­ki vlje­tro­vi. Osvje­do­či­jo se pa pro­dao Smail–agi Čen­gi­ću svo­je pra­vo da ku­pi da­ci­ju od Drob­nja­ka zen­đi­li­je i Usko­ka ne­po­kor­ni­je! Čen­gić ku­pi­jo, a ja sam ti is­pri­čao šta je on za­mi­sli­jo kad se ri­je­ši­jo na ku­po­vi­nu i ka­ko je tr­go­vao sa Sel­ma­no­vi­ćem plje­valj­ski­jem!

Smail–aga ku­pi­jo Drob­njak i Usko­ke ka­ko je za­mi­sli­jo, po­te­gao voj­sku i ha­rač­li­je, ota­bo­ri­jo na Mlje­ti­čak po­me­đu Drob­nja­ka i Usko­ka i če­kao da mu se do­ne­su za ca­ra ha­ra­či i za nj da­ro­vi! No sud­bi­na je šće­la da se Smail–aga vra­ti brez gla­ve u Lip­nik, da mu gla­va stig­ne na Ce­ti­nje, da se od nje­go­vi­je Tu­ra­ka s Mlje­tič­ka sa­mo ne­ko­li­ci­na ska­pu­la­ju; eto sa­mo da ima ko pri­ča­ti ka­ko im je bi­lo! Ali–pa­ša, no­vi ve­zir na Er­ce­go­vi­nu, pro­tr­ljao je ru­ke kad su mu uva­ti­li mu­štu­luk da je Smail–agi­na gla­va u ga­će No­vi­ce Ce­ro­vi­ća pro­du­ži­la s Mlje­tič­ka na Ce­ti­nje. Pro­tr­ljao ve­zir ru­ke od ra­do­sti što ne mo­ra cr­kle­ta­ti od po­mi­sli da će car­ski ka­pi­dži­ba­ša po­ku­pi­ti ha­ra­če od Usko­ka i su ti­jem uva­ti­ti ši­ro­ko mlje­sto u Stam­bo­lu. A po­tlje Stam­bo­la, ne vr­ni đa­vo­le re­pom, mo­re Čen­gić uva­ti­ti još ši­re mlje­sto u Mo­sta­ru na Er­ce­go­vi­nu! No, po­što se tu­žno­me abe­ru pro­ve­se­li­jo, ve­zi­ra je ob­li­jo la­dan znoj od po­mi­sli da tre­ba pod­ni­je­ti ra­čun od Usa­ko­ka ca­ru u Stam­bo­lu, pod­ni­je­ti ra­čun i od Usko­ka i od Smail–agi­ne po­gi­bi­je. Sje­ćaš li se kad je z gla­vom ne­vljer­no­ga ve­zi­ra Ser­bez–pa­še Ma­me­lu­ka i s ra­nje­ni­jem ku­kom gle­dao u oči ca­ra če­sti­to­ga, i kad je re­kao da se ne mo­ra li­je­či­ti u Stam­bo­lu jer ga če­ka kr­va­va gra­ni­ca pre­ma Cr­noj Go­ri i Usko­ci­ma. Car je Ali–pa­šu za­ve­zi­ri­jo vi­še zbog nje­go­va obe­ća­nja da će sta­ti na put Cr­no­gor­ci­ma i Usko­ci­ma ko­ji ta­la­ma­re niz Er­ce­go­vi­nu, no zbog vljer­no­sti ko­ju je Sto­če­vić po­ka­zao u Mi­si­ru bo­ga­to­me! Cr­na Go­ra je glav­nja ko­ja ždi­je tur­sku Er­ce­go­vi­nu i od ko­je mo­re pla­nu­ti ve­zi­ro­va bra­da, a dvi­je ži­že ko­je pe­ku iza dva uva i ve­zi­ra i Er­ce­go­vi­nu je­su Usko­ci i Gra­o­vo.

Ali–pa­ša je kao ve­zir bi­jo na po­kle­ku, nje­go­voj ve­zir­skoj sto­li­ci fa­li­la je jed­na no­ga. Car mu ni­je re­kao, a re­klo mu se sa­mo, kad je za­ve­zi­ren da će osta­ti ve­zi­rom na Er­ce­go­vi­nu ako osta­ne vlje­ran ca­ru ona­ko ka­ko se po­ka­zao u Mi­si­ru. Ali ako ne­što krup­no ne uči­ni, š nji­me će se za­vr­ši­ti ve­zi­r­stvo nje­go­ve ku­će. Ako uta­lu­mi Cr­nu Go­ru i ako slo­mi­je če­prlj ko­ji ga u nos žga­ra iz Usko­ka i Gra­o­va, do­bi­će cr­no na bi­je­lo da ve­zir­stvo pre­la­zi na nje­go­va si­na. S to­ga si­na na nje­go­va si­na, i ta­ko re­dom, dok car sje­di u Stam­bo­lu na Bos­fo­ru si­đe­će i ve­zi­ri Sto­če­vi­ći u Mo­sta­ru na Ne­re­tvi! Po­što je tur­sko car­stvo vlje­ko­vi­to, ako sre­će bu­de, Ali–pa­ša će bi­ti ku­ru­lov mo­star­ski­jem ve­zi­ri­ma! Na ta­kvo ve­zir­stvo bi­la je zi­nu­la gu­zi­ca Ali–pa­še Sto­če­vi­ća!

                 GRA­O­VO I GRA­O­VLJA­NI

O Usko­ci­ma si ne­što čuo, a sad čuj, ako si još gla­dan pri­če, ne­što o Gra­o­vu pre­vr­tlji­vo­me! Za ple­me gra­ov­sko zna­lo se od is­to­ka pa­ke do za­pa­da zbog mlje­sta ko­je za­u­zi­ma! Da je Gra­o­vo smlje­šte­no ne­đe da­le­ko od dr­žav­ni­je gra­ni­ca, za nj bi zna­li sa­mo oni ko­ji ga na­se­lja­va­ju. Sud­bi­na mu da­la ka­men i pr­ži­nu, dlan rav­ni­ce i ša­ku go­re, ali na­mlje­šti­la ga po­me­đu Cr­ne Go­re s jed­ne, La­tin­lu­ka z dru­ge, Tur­ske ca­re­vi­ne s tre­će stra­ne. Kom­ši­ja Gra­o­vo s Kri­vo­ši­ja­ma ko­ji bi i ja­lo­vu kra­vu po­mu­zli, a kre­ni zo­rom z Gra­o­va eto te sa zvi­je­zda­ma u Du­brov­nik! Da su Gra­o­vlja­ni pri­mi­li sa­mo po­la ma­ri­fe­tlu­ka od Du­brov­ča­na i Kri­vo­ši­ja­na, bi­lo bi to do­sta za bo­lo­glav Tu­ra­ka, La­ti­na i iste Cr­ne Go­re. Da se mo­re pre­ni­je­ti Gra­o­vo, pa da si ga dža­be nu­di­jo da ga pre­ne­su u du­bi­nu svo­je dr­ža­vi­ne, ne bi ga šće­li La­ti­ni ni Tur­ci. A za­to što je Gra­o­vo bi­lo na gra­ni­ci, tro­ši­li su i jed­ni i dru­gi bla­go ne­bro­je­no da bu­de nji­jo­vo! Cr­na Go­ra ni­ti bi ga pri­no­si­la ni ot­kla­nja­la, – njoj je Gra­o­vo od­go­va­ra­lo baš onje đe se na­šlo. Lati­ni i Tur­ci sve su pred­u­zi­ma­li da Gra­o­vo do­bi­ju, a Cr­no­gor­ci da ga ne iz­gu­be! Sad mo­reš pro­mi­sli­ti šta je sve pred­u­zi­ma­no s tri ban­de da se Gra­o­vo raz­gra­o­vi, i ko­li­ki su kur­vi­ni si­no­vi mo­ra­li bi­ti Gra­o­vlja­ni da to ne do­pu­šte. Tur­ci po­di­gli ku­lu na Uvac i na ku­lu tu­ri­li pan­du­re, Austri­ja na­či­nje­la for­ti­ce na Cr­kvi­ce, z Dvr­sni­ka obe­či­li švap­ski to­po­vi – jed­ni na Tur­sku, dru­gi na Cr­nu Go­ru! Cr­no­gor­ci s jed­ni­jem okom beč­ka­ju na Tur­sku, z dru­gi­jem na Austri­ju! Ta­ko se svi ne­kud da­le­ko na­kur­či­li, ne gle­da­ju na Gra­o­vo no pro Gra­o­va a ne mo­gu gle­da­ti brez Gra­o­va! Kad je tur­ski car za­ba­vljen na ve­li­ka ra­ti­šta i raz­bo­ji­šta ne­đe po svi­je­tu, Cr­no­gor­ci puk­nu u plje­nid­bu niz Er­ce­go­vi­nu, pa ku­da će no pro Ru­di­na i Gra­o­va! Ä bi ču­li da će tur­ska voj­ska pro­ći pro Gra­o­va na Cr­nu Go­ru, Kri­vo­ši­ja­ni su oštri­li no­že­ve i đe­lja­li ra­žnje­ve! Gra­ov­ski čo­ba­ni ska­pu­la­ju sto­ku u Bi­je­lu Go­ru, a Kri­vo­ši­ja­ni svlje­šti­li da pre­pla­še gra­ov­ske bra­ve pro gra­ni­ce u Austri­ju te ta­ko de­stre­ga­ju Gra­o­vlja­ne. Kri­vo­ši­ja­ni­ma ni­je bi­la mi­la Austri­ja, ta­ko bi­la Bo­gu mi­la, ali Tur­čin ih ni­je smi­jo kri­vo po­gle­da­ti za­to što su oni austrij­ski dr­ža­vlja­ni. Jed­na stra­na Bi­je­le Go­re bi­la je gra­ov­ska a dru­ga austrij­ska, što Kri­vo­ši­ja­ni pre­će­ra­ju pro gra­ni­ce – to slo­bod­no ne­moj tra­ži­ti! Po­zdra­vi Ali­ju u voj­sku, što­no se ka­že! Kad se ne­što smet­ne Austri­ji, on­da se Cr­no­gor­ci ve­snu niz Kri­vo­ši­je, a ku­da će dru­go no pro Gra­o­va ve­se­lo­ga! Kri­vo­ši­ja­ni, ko­ji ne bi ni đa­vo­lu iz gre­da osta­li du­žni, vr­ni Cr­no­gor­ci­ma s istom mlje­rom, pa ku­da će i oni dru­go no pro Gra­o­va! I kad sva­to­vi če­sto pro­la­ze jed­ni­jem sen­tom ima­će se od njih šte­te, a nek­mo­li kad pro­la­ze i vr­ću se oni ko­ji idu ili da se sve­te ili da za­mi­ri­ta­ju osve­tu! Te­ško mlje­stu ku­da voj­ska pro­đe, dav­no se ka­za­lo!

Gra­o­vlja­ni su bi­li svlje­šti­li da se po­no­ći ne bru­de od tut­nja­ve konj­ski­je ko­pi­ta. Kri­vo­ši­ja­ni su bi­li me­šte­ri da kra­du ko­nje iz Tur­ske. Ba­stan lu­pež s tur­ske ino­ri­je umi­jo je pre­kra­sti svo­ga ili ukra­sti kri­vo­šin­sko­ga ko­nja, a Cr­no­gor­ci su zna­li do­ja­ša­ti tu­đe­ga ata iz Tur­ske i iz Kri­vo­ši­ja. Ta­ko po­no­ći ni­je Gra­o­vlja­ni­ma fa­li­lo konj­sko­ga tut­nja, či­nje­lo se da i zi­mi ima na Gra­o­vo svi­jet­nja­ka – to­li­ko su po­no­ći str­ca­le var­ni­ce iz ko­pi­ta kra­de­ni­je ko­nja!

                      Ukra­de­ni konj se vra­ti­jo

Pri­čao mi je po­koj­ni otac ka­ko je nje­go­vo­me đe­du Sto­ja­nu kra­den konj i ka­ko mu se sed­me go­di­ne taj isti konj sam vr­nuo! Imao moj pran­đed Sto­jan vran­ca š će­tom na če­lo kao zvi­je­zda! Bi­jo tro­go­dac pa­stu­šas, na­u­čen na ja­nje, ni­je ga to­va­ri­jo, sti­jo ga sa­mo za ja­je­ća­ka. Pa­stuv oštra oda i po­tr­ka, a po­sto­ja­no odi i ho­di kao da je na sva­ki ko­rak ni­kao iz ze­mlje! Mo­gao bi no­si­ti na se­dlo uvr­ša­tu ča­šu vo­de ne bi se pro­su­la! Ne do­va­ta zu­bom, ma­lo se ću­li ali ne čiv­ta se. S jed­nom ri­je­či, bi­jo na­ra­stao at na glas, va­ljao je ku­ti­ju du­ka­ta, ka­ko se re­če! Od­jao Sto­jan vran­ca u Gra­o­vo, na Ni­kolj­dan, išao kod se­stre na sla­vu, bi­la uda­ta u Vu­ja­či­ća pod Kur­ljaj! Na Ni­kolj­dan uve­če du­go se si­đe­lo, pri­ča­li ku­mo­vi i pri­ja­te­lji, sla­va je, slu­ša­li gu­sla­ra i raz­go­va­ra­li se. U li­je­ga­nje Sto­jan ose­dlao vran­ca i na­sta­kao mu zob­ni­cu, sti­jo da ra­ni pa da mu bu­de konj azur za pu­to­va­nje. Kad se di­gao u ra­svit, kad imaš šta vi­đe­ti – ne­ma vran­ca ni od vran­ca tra­ga! Svu go­di­nu se ras­pi­ti­vao i on i pri­ja­te­lji mu Vu­ja­či­ći, i oni dru­gi uzva­ni­ci što su na ni­kolj­sko ve­če bi­li za­jed­no, ali od ko­nja ni tra­ga ni gla­sa. Zbo­ri­jo Sto­jan da mu je ra­van šte­ti cr­klet što ne zna je­su li ga pe­nu­li Kri­vo­ši­ja­ni ili Cr­no­gor­ci, ja­li ne­ko od is­ti­je Gra­o­vlja­na ko lu­pe­ži­ma ja­ta­ku­je. Ža­li­je mu što vran­cu ne zna str­va no što je ostao brez ko­nja. No, ža­li­jo ga i pre­ža­li­jo, sje­ćao se vran­ca sa­mo kad je išao na pi­će u se­stre pod Kur­ljaj. I ta­ko pro­šlo se­dam rav­ni­je go­di­na!

Osme go­di­ne Sto­jan se spre­mao da ide na pi­će pod Kur­ljaj, ali ni­je­su mu da­le li­ja­vi­ce da ode. Ma, pri­ča­še po­koj­ni otac, ma­lo je to re­ći li­ja­vi­ce, no su se bi­la pro­va­li­la ne­be­sa! Udri­la ju­go­vi­na te se do­va­lja­li s mo­ra ob­la­ko­vi i on­da Bog odri­je­ši­jo nje­go­ve mlje­ši­ne! Ta­ko je mu­zlo uoči Ni­ko­ljad­ne, na vas Ni­kolj­dan i ulje­glo u noć na Ni­kolj­dan uve­če. A već znaš, kad ju­žna ki­ša ulje­ze u noć ne umi­je ona pre­sta­ti pri­je sva­nu­ća. Bljec­ka­lo, ve­li, svu noć i gr­mlje­lo, što je ri­jek mu­ti­jo se vid oči­nji i zvljer­ci a nek­mo­li če­lja­de­tu! U cik zo­re po­pu­šti­lo je vri­je­me, kad je po­to­nji put bljec­nu­lo, zar­zao je konj na vra­ta. To je bi­lo isto­ga da­na na osvit po Ni­ko­ljud­ne, u isti onaj tren kad se pri­je se­dam go­di­na di­gao pod Kur­ljaj da po­ja­še vran­ca. Sto­ja­na ne­što ve­se­lo tek­ni, sko­či on iz kre­ve­ta, otvo­ri vra­ta kad – vra­nac na vra­ti­ma! Ne ose­dlan no pod sa­ma­rom i na­to­va­ren. Uka­ljao se do stre­me­na, ci­je­di se vo­da ni­za nj, ni­je vi­tak kao šro je bi­jo no se ras­krup­njao i od­ro­bi­jo! Će­ta mu bljec­ka na če­lo kao što je i bljec­ka­la! Ju­tro je br­zo sta­sa­lo i ki­ša pre­sta­la, pa je Sto­jan vi­di­jo da je ne­sta­lo vran­cu one kr­va­ve mre­že u oči­ma. Ko­pi­te mu ogru­blje­le, dla­ka jes cr­na ali ne vi­še kao ga­vra­no­vo kri­lo, no kao ma­lo ucr­no po­tmu­la. Je­dan či­čak na zad­nju no­gu bi­jo je stu­kao i za­kr­va­vi­jo. Kad je Sto­jan iz­gu­bi­jo vran­ca, ostao je brez pa­stu­va i ja­je­ća­ka, a kad ga je z bož­jom prav­dom do­bi­jo, vra­tio mu se uško­plje­ni to­var­ni konj! Kleo se Sto­jan da je za­pla­kao i ka­ko mu se uči­nje­lo da je kroz svo­je su­ze vi­di­jo i su­zu u oči­ma nje­go­vo­ga vra­no­ga će­ta­lja! No, utro je su­ze i ras­to­va­ri­jo vran­ca. Bi­jo je jed­na­či­to na­to­va­ren: jed­na stra­na to­va­ra s mo­ra li­mu­no­vi a dru­ga pi­to­me ne­ran­dže! Na utre­šelj mu­lja­ča že­že­ne ra­ki­je! Kad je vran­ca ras­to­va­ri­jo, u po­ja­tu ga uveo i zob­ni­cu mu na­ta­kao, me­tao je Sto­jan tri pu­ta iz ku­bu­re! Pi­ta­ćeš – što tri pu­ta! Jed­nom me­ćeš iz oruž­ja kad ga­đaš u če­lo te­be ili ne­ko­ga ko je sti­jo te­ba pa ti bi­jo br­ži te ugra­bi­jo nje­ga! Tri pu­ta se me­će kad ti se ro­di sin ili kad ču­ješ glas ko­ji va­lja jed­no­ga si­na! Pet pu­ta za­ma­ni­ce me­ćeš kad ti od ne­šta do­đu vi­le oči­ma, kad tra­žiš spas svo­ga ži­vo­ta ili svo­je ku­će! Ave­ti­nja sa­mo še­mlu­či brez re­da i ka­ra­ra. Elem, kad je Sto­jan tri pu­ta me­to iz ku­bu­re, on­da je ti­snuo prs u uvo i za­plje­vao tan­ko gla­so­vi­to plje­smu ko­ju svi zna­ju, ali ko­ju je on ta­da ma­lo pro­mi­je­ni­jo:

Aj, ko­li­ka je go­ra Bo­žu­ro­va,

Siv je so­ko pre­le­ćet ne mo­re,

A no­ćas je Vra­nac pre­ga­zi­jo!

Ču­le kom­ši­je ku­bu­ru i plje­smu pa pro­mi­sli­li da je Sto­jan svr­nuo s pa­me­ti! Ni­je bi­lo pri­li­ke da mu se u ku­ći ro­di mu­ško di­je­te, ni­je se zna­lo da mu okle mo­re do­ći glas ko­ji bi va­ljao mu­ško­ga đe­te­ta, a, za­sve, zna­li da zo­rom plje­va ko pa­me­ti ne­ma! Do­tr­či sve mu­ško i žen­sko a oso­bi­to žen­sko! E vlje­ruj mi, ne­ka je že­na va­zdan ja­o­ka­la od ka­kve bolj­ke ili pla­ka­la od ka­kve žen­ske si­či­je, kad ču­je ne­što ne­re­dov­no, po­le­će­će da to ču­je i vi­di kao da je ta­mo če­ka za­ma­šljen ku­pus! Ta­ko je Bog na­mlje­šti­jo da su že­ne ta­kve, ta­ko mu je ne­što tre­ba­lo da ta­ko bu­de! Oku­pi se kom­ši­je, ve­lja­še po­koj­ni otac, Sto­jan ka­ži u če­mu je stvar pa oče­pi onu mu­lja­ču že­že­ne ra­ki­je; ni­je ža­li­jo no pi­jo je i ko ni­je mi­sli­jo! Od­ve­zao vre­će oba­dvi­je te po­di­je­li­jo pi­to­me ne­ran­dže i s mo­ra li­mu­no­ve ono­me žen­ski­nju što je stal­no u nje­go­vu ku­ću pri­sti­za­lo. Po­tlje su lju­di si­đe­li sa Sto­ja­nom, pi­li ra­ki­ju i do­mi­šlja­li se ko je ukrao vran­ca i ka­ko se vr­nuo na vr­ku se­dam go­di­na! I ni­je im se bi­lo te­ško do­mi­sli­ti: lu­pež je, pod kaul, bi­jo Kri­vo­ši­ja­nin! Da je Cr­no­go­rac, ne bi on to­va­ri­jo to­li­ke ne­ran­dže i li­mu­ne, nji­ma je bli­zu Ko­tor, i kad im te voć­ke tre­ba­ju u Ko­to­ru ih ku­pu­ju pa­za­r­ni­jem da­nom. Da je Gra­o­vlja­nin ukrao vran­ca, ne bi ga on mo­gao ukri­va­ti se­dam go­di­na da se ne do­zna. Da je lu­pež Er­ce­go­vac, Tur­čin ja­li Sr­bin, Er­ce­gov­ci ni­kad ni­je­su pro­da­va­li voć­ke s mo­ra no ih sa­mo ku­po­va­li! Kri­vo­ši­ja­nin ku­pi li­mu­no­ve i ne­ran­dže u Ko­to­ru, u Pe­rast ili u Ri­san, na­to­va­ri na do­bra ko­nja, če­ka zlu noć kad uda­re s ju­ga for­tu­ne i lu­na­ri­je, go­ni kod ja­ta­ka, pro­da ro­bu i vr­ne se jo­pet po ka­ra­mlu­či­ni. A bez­be­li imao je ja­ta­ka i u Gra­o­vo i u ob­lje Ru­di­ne i iste Ba­nja­ne! Ja­tak na­slo­bod­no pro­da­va, ve­li do­će­rao mu or­tak s pri­mor­ja, a pi­to­mu voć­ku ku­pu­je sva­ka fa­mi­lja ko­ja po­štu­je sta­ru če­ljad i ima svojt­bi­nu. Vo­li­je je sta­ro če­lja­de da s ko­ko­ti­ćem ne­ran­dže otre usta kad mu se skor­ča­ju, no da pre­da nj met­neš pe­če­no ov­nuj­sko ple­će! Kad se sa­mrt­nik z du­šom bo­ri, lak­še će umri­je­ti ako ga na­pi­taš sa za­cu­kre­nom li­mu­na­dom. Žen­skoj kad ide u rod, u ku­ma ili na ka­kvo stid­no mlje­sto, mi­li­je je od­ni­je­ti voć­ku kao dar no išta dru­go što že­na že­ni po­kla­nja! Ta­ko ti je moj pran­đed Sto­jan ozi­dao kao ša­rov niz gre­du kad mu je do­šao vra­nac sen­tom po ka­ra­mlu­či­ni! Konj vi­di po­no­ći kao i pro­dan, ku­da jed­nom pro­đe taj put ne­će za­bo­ra­vi­ti, sto­ti­nu ga pu­ta pro­da­vaj on ne­će za­bo­ra­vi­ti pr­vu trav­ku ko­ju je po­pa­sao ta­mo đe ga je ko­bi­la oždri­je­bi­la. I de­ve­te go­di­ne vra­ti­će se na svoj po­če­tak ako ga pu­štiš! One no­ći kad se vra­nac vr­nuo to­li­ko je bljec­ka­lo da su se po­mu­ti­le oči ono­me ko je s vran­cem mi­ri­tao, je­su nje­mu ma ni­je­su vran­cu! Pe­tar re­ka­še da je kroz ona­kvu noć na Tu­pan do­šla bož­ja prav­da; pra­va se mu­ka, ve­li, ne dâ iz­gu­bi­ti!

Ne­ka ti što su pro Gra­o­va ko­nje kra­li i pre­kra­da­li, no su se na is­to­me Gra­o­vu na kra­ji­ni ri­je­či ko­va­le i ka­li­le. Svak je ta­mo na­ru­či­vao ri­je­či po svo­joj mu­stri, a Gra­o­vlja­ni su uči­li ško­lu od Du­brov­ni­ka i Kri­vo­ši­ja­na ka­ko se otva­ra ra­di­jo­ni­ca za gra­đe­nje ri­je­či ko­je ti tre­ba­ju! Ne­ko je re­kao da su Gra­o­vlja­ni ma­li Du­brov­nik i ve­li­ke Kri­vo­ši­je, i ni­je po­gri­je­ši­jo što je ta­ko mi­sli­jo i zbo­ri­jo! Re­kao sam ti ri­ječ–dvi­je o Kri­vo­ši­ja­ni­ma, a sad daj da vi­di­mo ka­kav je bi­jo Du­brov­nik, da vi­di­mo ka­ko bi­smo mo­gli vi­đe­ti po če­mu Gra­o­vo na nj na­li­ku­je.

U Du­brov­ni­ku su jed­na­ko taj­ne do­zna­va­li i Tur­ci i Austri­ja i Cr­no­gor­ci, i sva­ka tu­ka i man­džu­ka ako je ima­la da pla­ti ko­li­ko se tra­ži­lo. Ta­mo se s ri­je­či­ma po­nu­đa­la sva­ka si­la ri­šćan­ska i pek­si­jan­ska! Ko­li­ko si Du­brov­ča­ni­nu pla­ti­jo – to­li­ko si do­znao! Ne­ka mu je Tur­čin pru­ži­jo ba­kre­ni džan­gr­lin, do­znao je da je austrin­sko­ga ca­ra za­bo­li­jo drob od ze­le­ni­je dža­nja, ili da se od ne­šta du­go­ga car pro­srao! To­li­ko je i Austri­ja­nac mo­gao do­zna­ti o tur­sko­me ca­ru ako je Du­brov­ča­ni­nu pru­ži­jo ne vi­še no Tur­čin. Kad se pred du­bro­vač­ko­ga La­ti­ni­na za­bi­je­lje­la sre­br­na pa­ra, mo­gao si za nju do­bi­ti vi­jes šta tvoj pro­tiv­nik smi­šlja i pre­mi­šlja, a ko je ka­dar da pred uštvu du­bro­vač­ku tre­sne će­su z du­ka­ti­ma, do­znao je ono što je na­ru­či­jo da sa­zna! Sva­ki pa­met­ni­ji Du­brov­ča­nin znao je po se­dam ljuc­ki­je go­do­ra, a sva­ki sre­da znao je naj­ma­nje tri go­vo­ra! Ne­ka su dvo­ji­ca stra­na­ca do­šli u Du­brov­nik, ni­je­su smlje­li je­dan z dru­gi­jem pro­go­vo­ri­ti, đe su goć pro­zbo­ri­li ne­ko je čuo da zbo­re i ra­zu­mi­jo je šta go­vo­re! Du­brov­ča­ni ni­je­su ora­li ni ko­pa­li ni ra­to­va­li ni zbo­ro­va­li kao što to či­ne dru­ge ze­mlje i na­ro­di! Oni su sa­mo tr­go­va­li s ro­bom i s ri­je­či­ma! Ima­li su na mo­re đe­mi­je s ko­ji­jem su plo­vi­li od is­to­ka pa­ke do za­pa­da, na is­tok pro­da­va­li ono što ku­pe na za­pad, a na za­pa­du što ku­pe na is­to­ku da­le­ko­me! Ni­ko ih na mo­ru ni na su­vu ni­je tu­rao za­to što su sva­ko­me va­lja­li s tom tr­go­vi­nom. A ni­ko­me ni­je sme­ta­la nji­jo­va dr­ža­va, bo­lje rte­ći ni­ko se od nji­jo­ve dr­ža­ve ni­je bo­jao. Ni­je to bi­la dr­ža­va no grad, sva­ki ku­rat car mo­gao ga je s kra­ja na kraj pre­pi­ša­ti! Du­brov­nik ti je me­đu pra­vi­jem dr­ža­va­ma bi­jo što i vra­ča­ra me­đu pra­vi­jem že­na­ma i do­ma­ći­ca­ma ko­je gle­da­ju svo­ja po­sla! Vra­ča­ru svak pi­ta za sa­vljet i svak joj pla­ća ko­li­ko zi­ne, ni­ko je ne tu­ra jer ne mo­reš ima­ti ka­kvu str­ko­ti­nu ni od nje­zi­no­ga mu­ža ni od nje­zi­no­ga ima­nja! Da vra­ča­ra ima do­ma­ći­na od na­či­na do­ma­ćin­sko­ga i za­vi­da ljuc­ko­ga, ne bi do­pu­šti­jo da mu je že­na vra­ča­ra. A da vra­ča­ra ima po­te­sa i ima­nja od za­vi­da, pa i kad ne bi ima­la mu­ža, ona ne bi bi­la to u što se obe­šta­la! Du­brov­nik i vra­ča­ru svi su pi­ta­li, ni­ko im ni­šta ni­je vlje­ro­vao, a svak im je pla­ćao la­ži ko­je je slu­šao!

Vi­še je Du­brov­nik za­ra­đi­vao od tr­go­vi­ne s ri­je­či­ma no od tr­go­va­nja ro­bom s is­to­ka i za­pa­da! Uči­li ljuc­ke go­vo­re da mo­gu sva­ko­ga pri­slu­ški­va­ti, a sve dr­ža­ve ko­je ima­ju ka­kva ra­ču­na jed­na z dru­gom ku­po­va­le su od Du­brov­ča­na ri­je­či. Pla­ća­li ri­ječ ko­ja se iz­go­va­ra i ko­ja se pi­še u knji­gu ša­ro­vi­tu! Du­brov­ča­ni sve gle­da­li, sva­što slu­ša­li, sva­ko­ga vać­ka­li, sa sva­kim bi­li uli­je­po a ni s kim iskre­no i po­šte­no! Ima­li su jed­nu kan­ce­la­ri­ju s tri­de­set pi­sa­ra, sva­ki pi­sar sje­di za po­seb­ni ta­vu­lin, pre­da nj di­vit i ma­sti­lo, dr­ži u ru­ku pe­ro i če­ka šta ćeš na­ru­či­ti da ti pi­še. Ne pi­ta te on da li ćeš u na­ru­če­no pi­smo so­va­ti ili fa­li­ti, kle­ti ili bla­go­si­lja­ti, nu­di­ti ili iska­ti, što si sti­jo – to ti je pi­sao, ko­li­ko si pla­ti­jo – to­li­ko će bi­ti du­go pi­smo! S tom su kan­ce­la­ri­jom Du­brov­ča­ni dva ci­lja po­ga­đa­li, pa­re lju­šti­li i sve taj­ne sa­zna­va­li! Ima­li su tri pu­ta po tri­des pi­sa­ra ko­ji ra­de za re­če­ni­jem ta­vu­li­ni­ma u re­če­noj kan­ce­la­ri­ji. Pr­vi­je tri­des pi­še pr­vi mlje­sec. Dru­gi mlje­sec pro­da­va­ju to što su sa­zna­li, a tre­ći mlje­sec ne ra­de ni­šta ni­ti iz ku­će iz­la­ze! Ako se ne­ko od oni­je što su mu pi­sa­li, ili od oni­je što su mu pro­da­va­li, ala­ver­ti­jo da su ga za­je­ba­li, te po­te­gao u kan­ce­la­ri­ju da se da­vi­ja, ta­mo je na­šao no­ve pi­sa­re. On pi­ta, su­je, ku­ka ili be­sti­ma­va, a oni – ni luk je­li ni lu­kom mi­ri­sa­li! Kad su od­le­ža­li u ku­ću onaj tre­ći mlje­sec, po­tlje se ni­kad vi­še ni­je­su po­vr­ta­li u kan­ce­la­ri­ju, no su išli na đe­mi­je mor­ske da tr­gu­ju s ro­bom od is­to­ka do za­pa­da! Ta­ko su ra­di­li i oni­je dru­gi­je tri­des pi­sa­ra, ta­ko i oni­je tri­des tre­ći­je! Uglav­nom, va­zda je bi­lo sprem­ni­je de­ve­de­set pi­sa­ra da smlje­nju­ju jed­ni dru­ge i ta­ko upi­pa­laj va­zda! Ja ne znam ko­li­ko je tra­jao Du­brov­nik kao dr­ža­va, pro­fe­sor Triv­ko Zu­pljak ve­lja­še da je ta ma­ka­nja od dr­ža­ve po­sto­ja­la još on­da ka­da je vla­dao Sil­ni Car Du­šan. Osta­la je, ve­li, da pi­še i tr­gu­je i po­tlje Ko­so­va, a ne­sta­la je iste one go­di­ne kad je umro Fra­njo Jo­sip! Bo­ga ti mo­lim, ja sam ro­đen, u zao čas po me, pri­je no je umro car Fra­njo, pa ti sad ra­ču­naj, kad si pi­smen, ko­li­ko je ti­hi­jem Du­na­vom vo­de pro­re­va­lo od Ca­ra Du­ša­na Sil­no­ga do Fra­nja Jo­si­pa, ca­ra švap­sko­ga!

Evo, zbo­ra­še, Zu­pljak, ka­ko su se Du­brov­ča­ni po­na­ša­li. Kad uju­tro po­pi­ju ka­vu i ra­ki­ju, odu pra­vo u cr­kvu da se pre­kr­ste ša­pač­ki š če­ti­ri pr­sta i Bo­gu se po­mo­le! Ni­je­su nji­jo­ve cr­kve kao na­še, u na­še se zna kad pop či­ta mo­li­tvu a kad su za­tvo­re­ne, na­še su bar tro­du­plo vi­še za­tvo­re­ne no nji­jo­ve! La­tin­ska cr­kva otvo­re­na je od ždra­ka do mra­ka, ne­kad po­pa ta­mo ima ne­kad ga ne­ma, ne br­ka što ga ne­ma; mo­reš ulje­ći u nji­jo­vu cr­kve i sje­sti u klu­pu da se od­mo­riš i sje­de­ći se pre­kr­stiš! Oni sje­de i na­go­le nji­re u jed­nu knji­gu ko­ju va­zda na­đu na ono mlje­sto đe sje­da­ju. Ulje­ze, pre­kr­sti se, pri­gu­zi i či­ta û se ali mi­če z gu­bi­ca­ma! Bi­jo pi­smen ili ne­pi­smen oba jed­na­ko otvo­re knji­gu đe im se sa­ma ras­klo­pi, bu­lje u nju i ša­pu­ra­ju ono što či­ta­ju ili što zna­ju na­pa­met! Ko­li­ko ćeš si­đe­ti, kad ćeš se di­ći, oćeš li sa so­bom uni­je­ti tor­bu ili uve­sti di­je­te – ni­ko te za to ne pi­ta! Ti mi­sliš da svi ša­pu­ra­ju mo­li­tvu, ali pre­va­ri­jo si se! Oni šap­nu jed­nu ri­ječ mo­li­tve a tri ri­je­či sa­op­šta­va­ju jed­ni dru­gi­jem ono što ima­ju da ka­žu. S ti­jem što su ču­li u cr­kvu idu na uli­cu! Ta­ko ti je to u njih! E kad se ta­ko na nji­jov­ski na­čin Du­brov­ča­nin po­mo­li Bo­gu, ide na onu naj­ši­ru uli­cu du­bro­vač­ku ko­ju na­zi­vlju stra­dun i še­ta ta­mo i amo sve do­kle ne oglad­ni! Sre­ta­ju Du­brov­ča­ni je­dan dru­go­ga i pi­ta­ju se kao da se ni­je­su vi­đe­li za po go­di­ne, pa dok je­dan dru­go­me tre­su ru­ku, ka­žu kro­za zu­be ono što ima­ju da me­đu­sob­no sa­op­šta­va­ju. Ako tre­ba ne­što krup­no da sa­op­šte ili ugo­vo­re, oni uobi­ča­je­ni­jem mo­to­vi­ma uči­ne zdo­go­vor đe da se na­đu! Zbo­ri­lo se da se Du­brov­ča­ni mo­gu bo­lje spo­ra­zu­mlje­ti i do­go­vo­ro­ti s oči­ma no što mo­gu dru­gi lju­di s usti­ma! Kad se ta dvo­ji­ca raz­mi­nu na stra­du­nu, oba či­ne istu ra­bo­tu z dru­gi­jem ko­je sre­ta­ju, oni dru­gi s tre­ći­jem te ta­ko do pod­ne svi Du­brov­ča­ni sve do­zna­ju je­dan od dru­go­ga. Na­ku­pe pu­ne uši ri­je­či ko­je su ču­li na stra­du­nu od stra­na­ca što su do­šli svo­ji­jem po­slom, sa­sta­ve ih s oni­jem ri­je­či­ma što su ču­li je­dan od dru­go­ga, sve to sa­be­ru i krč­me po­tlje na ma­lo i ve­li­ko! I ta­ko su se oni po­na­ša­li od god do god za go­di­nu da­na, upi­pa­laj bož­ji sva­ki dan. Ni­je­su u nji­jo­vo­me ka­len­da­ru ima­li sve­ca ko­ji za­pre­šta­va da ne ra­de taj po­sao!

U Du­brov­nik ne pa­da sni­jeg, a ne­ka se stu­šti naj­ve­ća ki­ša uju­tro, ona će pre­sta­ti ko­mad pri­je pod­ne. Ta­ko ne­ma da­na u go­di­nu kad Du­brov­nik ne iza­đe na ši­ro­ki stra­dun bar za ko­li­ko bi po­pu­ši­jo ci­gar du­va­na. Kad Du­brov­ča­nin sa­tlja od sta­ro­sti te ne mo­re da stra­du­nom špar­ta ta­mo i ova­mo, on iz­mi­li na one grac­ke plja­ce­te đe sli­je­ću go­lu­bo­vi. Tu ti taj đu­tu­rum, kao či­ne, pro­si­plje zr­ne­vlje i ljeb­ne mr­ve da ra­ni go­lu­bi­nje bož­je stvo­ro­ve i s ti­jem va­ta du­ši mlje­sta. To ti on pri­ča, a la­že te kao kad mu je bi­lo tri­des go­di­na! Ne ra­ni on go­lu­bo­ve da va­ta du­ši mlje­sta, no opo­šlja­va glav­ni­ji po­sao no što ga opo­šlja­va­ju oni što stra­du­nom vać­ka­ju tu­đe ri­je­či i pre­no­se paj­da­ši­ma no­vo­sti. Re­če­ni đed va­ta go­lu­bo­ve ko­je će po­ni­je­ti sa so­bom du­bro­vač­ki špi­ju­ni i tr­gov­ci kad kre­ću na pu­te­ve. No­se ih sa so­bom da po nji­ma spre­ma­ju iz­vlje­šća u Du­brov­nik. Kad se vr­nu ti isti go­lu­bo­vi s pi­smi­ma is­pod kri­la, ti isti đu­tu­rum, ko­je­mu se sa­sta­vi­jo nos i bra­da, va­ta go­lu­bo­ve i uzi­ma im pi­sma is­pod kri­la. Go­lu­bo­vi na­u­či­li da mu na ra­me­na sli­je­ću i da mu iz dla­na klju­ca­ju, pa ni­ti se bra­ne od đe­da ka­ko pr­vi ta­ko ni dru­gi put! Ti đe­do­vi kad oglad­ne od­ga­ve­lja­ju ku­ći z go­lu­bo­vi­ma ili s pi­smi­ma is­pod go­lu­blji­jih kri­la. Isti ti star­ci, ako su ka­dri da što ču­ju i za­pam­te, vać­ka­ju ri­je­či od oni­je što su sta­li da se­i­re na plja­ce­te đe­do­ve i go­lu­bo­ve. I đe­ca du­bro­vač­ka od ku­će do ško­le pam­te ono što ču­ju i vi­de, a Du­brov­čan­ka kad ode na plja­cu ne­će osta­ti zer­ze­va­ta da ga ne pip­ne i da ne upi­ta pro­dav­ca po­što je. Kad se vr­ne ku­ći da go­to­vi ru­čak, ne znaš je­su li joj pu­ni­je uši ja­li tor­ba! Knez du­bro­vač­ki znao je po ime­nu i pre­zi­me­nu sva­ko­ga stvo­ra u gra­du Du­brov­ni­ku! Znao mu je ma­ne i vr­li­ne, znao šta ima u će­su, znao kad la­že a kad isti­nu zbo­ri! Imao je knez oko se­be se­dam či­nov­ni­ka ko­ji su bi­lje­ži­li sve ono što im se do­sta­vi­lo, a do­sta­vlja­lo se sve što se to­ga da­na ču­lo i sa­zna­lo na stra­du­nu, na plja­ci, na plja­ce­ta­ma i u cr­kva­ma. Ma i ono što su đe­ca ču­la i vi­đe­la! Ta­ko ti je vla­dao knez du­bro­vač­ki. Šća­še Triv­ko po­koj­ni Zu­pljak da re­če da su ta­ko bi­li oba­vi­je­šte­ni ca­re­vi i kra­lje­vi, oni bi vla­da­li dok ih sta­ros ne obo­ri s no­gu. Ako ga ni­je pre­gra­bi­la ka­kva iz­ne­nad­na bo­les, knez du­bro­vač­ki vla­dao je sve dok je mo­gao da ču­je na uši i da gle­da na oči!

Kur­va du­bro­vač­ka li­je­či ca­ra tur­sko­ga

Ne­ka ti Du­brov­ča­ni i knez du­bro­vač­ki, no su i nji­o­ve kur­ve bi­le gla­so­vi­te! Pri­ča se da je kur­va du­bro­vač­ka di­gla mu­šku mu­stru na­kvo­me tur­sko­me ca­ru ko­ji je bi­jo ome­ko­ku­ri­jo! Bi­jo car strek­nuo od ne­šta te mu se okle­pi­jo u ga­će onaj su­ne­tli­ja, vi­si­jo me­đu ca­re­ve no­ge mr­tac što mr­tac! Ne mo­gao da ka­pu­ni že­ne, imao ih je tri­sta i sva­ka je u je­dan glas za­ku­ka­la kad je omek­šao u tu­ri­nu! Za­le­le­ka­lo u ha­re­mu tri­sta ka­du­na, a car ob­re­kao tri­sta će­sa zla­ta ono­me ko mu ukru­ti vr­sni­ka. Ob­re­kao vi­da­ru da bi­ra oće li to­li­ko bla­ga ili na Bo­snu ve­zir­stvo brez pro­mlje­ne za de­vet go­di­na! To se ču­do ču­lo i pro­ču­lo, raz­mi­lje­li se po­kli­sa­ri kroz car­stvo na sve če­ti­ri stra­ne, do­šli na bro­te tra­va­ri i eći­mi, ali ni­je se na­šlo ba­tli­je da ga bla­go­slo­vi tri­sta ca­ri­ca! Što su ga du­že li­je­či­li, ca­ru je sve vi­še sr­ce tvrd­nu­lo a ku­rac sve mek­ši bi­vao. Pu­kla bru­ka kroz bi­je­li svi­jet, Bu­le ne su­še obra­za, car gla­vu u ša­ke uva­ti­jo, pre­slač­ke mu ogrk­nu­le, san mu se skra­ti­jo, zbor­ka se da se ri­šćan­ski ca­re­vi i kra­lje­vi or­le spra­ma ca­ra tur­sko­ga!

Do­znaj za ca­re­vu mu­ku i još vi­šu bru­ku ne­ko na stra­du­nu du­bro­vač­ko­me, pa trk pred kne­za du­bro­vač­ko­ga! Klek­ni pred kne­za pa ta­ka i ta­ka stvar! Knez ti ni­je dan­gu­bi­jo no na­re­di­jo naj­bo­lje­mu tr­gov­cu da si­gu­ra mor­sku đe­mi­ju kao da će on, isti knez, pu­te pu­to­va­ti i bro­de bro­do­va­ti! Tr­go­vac po­slu­šaj brez po­go­vo­ra, a knez za­po­vi­di naj­gla­si­ti­joj kur­vi du­bro­vač­koj da se ob­u­če u ođe­lo nje­go­ve knje­gi­nje i da br­ža na sprem­nu mor­sku đe­mi­ju s ko­je beč­ka­ju uboj­ni to­po­vi, po tri to­pa sa sva­ke ban­de! Da br­ža na đe­mi­ju i da svi­jem pu­tem od Du­brov­ni­ka ma­le­no­ga do Stam­bo­la bi­je­lo­ga smi­šlja i pre­mi­šlja ka­ko će iz­li­je­či­ti ca­ra če­sti­to­ga, ka­ko će raz­ve­se­li­ti tri­sta ca­re­vi­je že­na u ha­re­mu i ka­ko će on, isti knez, mi­los kod ca­ra tur­sko­ga uva­ti­ti! No da ti ne du­ljim la­kr­di­ju, đe­mi­ja je sret­no u Stam­bul do­plo­vi­la, pri­sta­la je pred car­ske dvo­re kao utva zla­to­kri­la, kur­va je pod­vi­la sku­te i ru­ka­ve i od­ma ca­ra po­ho­di­la! Ni­je s ca­rem osta­la ni po sa­ta na­sa­mo u me­ke du­še­ke, dok je pa­di­ši do­šao ku­dret u ži­vot te je du­bro­vač­koj po­kli­sar­ki di­gao ta­ba­ne u car­ske zlat­ne ta­va­ne! Ose­i­ri­la kur­va kao da se s lju­bav­ni­kom po­va­ta­la, car ja­vi­jo ve­zi­ri­ma da mu se ću­stek uko­či­jo kao ka­ča­malj, ve­zi­ri opa­li­li s car­ske ta­bi­je se­dam­de­set i se­dam to­po­va, u ha­re­mu se pro­lo­mi­la plje­sma iz tri­sta žen­ski­je gr­la kao iz jed­no­ga! Ka­ko je car kur­vu da­ro­vao ne znam ti pri­ča­ti, sa­mo sam čuo da je isti car po­ru­či­jo svi­jem ca­re­vi­ma i kra­lje­vi­ma da ne pru­ža­ju ru­ke put Du­brov­ni­ka. Po­ru­či­jo ta­ko vla­da­ri­ma, a po kur­vi spre­mi­jo kne­zu du­bro­vač­ko­me cr­no na bi­je­lo da ga ve­zir po­gu­bit ne mo­re dok če­sti­to­ga ca­ra ne za­pi­ta! Sje­ćaš li se da sam re­kao ka­ko je Omer–pa­ša, onaj pa­ša što se se­dam go­di­na ume­tao u gur­bec­kog ce­ri­ba­šu, bi­jo na­i­je­di­jo na Du­brov­ča­ne i sjek­nuo da tu ma­ka­nju me­đu dr­ža­va­ma str­ne s voj­skom da je ne po­sto­ji! Ta­ko ri­je­ši­jo, ali kad se sje­ti­jo šta je taj i taj car uči­ni­jo kad mu je kur­va du­bro­vač­ka di­gla mu­ški alat, od­u­stao je Omer sa stra­om bož­jim od zle na­mlje­re i omek­šao bo­lje no ca­rev vr­snik pri­je no je du­bro­vač­ka đe­mi­ja do­plovi­la u Stam­bol na Bos­fo­ru!

Ima mlo­go pri­ča ka­ko je Du­brov­nik sva­ko­me iz­vla­či­jo pa­re iž dže­pa.

Ka­ko se Du­brov­ča­ni dr­že bož­je vlje­re i tu­đe­ga bla­ga

Kad je onaj car otvr­do­ku­ri­jo i za­po­vi­je­di­jo da ni­ko ne smi­je voj­šti­ti na Du­brov­nik da mu ku­ka­la maj­ka ni­je, a to je bi­lo po­pri­je Ko­so­va, mlo­gi je dr­ža­vlja­nin i ve­li­ki na­čel­nik spremi­jo bla­go da mu ga Du­brov­ča­ni ska­pu­la­ju. Osje­ća­lo se da će Tur­ci do­ći u po­ho­de, đa­vo je od­ni­jo ša­lu, car La­zar je oru­žao voj­sku za Ko­so­vo, vla­da­re u Evro­pi va­ta­la je tra­po­vi­jes od strâ! Osta­vlja­li su pa­re u Du­brov­nik, a Du­brov­ča­ni či­ni­li za­pi­sa­ni­je da sa­mo oni ko­ji su bla­go osta­vi­li mo­gu to bla­go i po­dig­nu­ti. Tu je Pro­kle­ta Je­ri­na osta­vi­la bla­go kad je zi­da­la grad Sme­de­re­vo. Uda­ri­la na­met na vi­la­jet, svak ko ima ko­la i vo­lo­ve mo­rao je da­ti u da­ci­ju tri li­tre zla­ta! Ko je dao taj je i ostao, ko ni­je poblje­gao je z gla­vom brez ob­zi­ra! Kad se pro­klet­ni­ca na­dr­lju­pa­la zla­ta s tu­đe mu­ke, opra­vi­la je tri to­va­ra bla­ga le­že­će­ga u Du­brov­nik na ču­va­nje. Ona je lič­no oće­ra­la bla­go i do­bi­la za­pi­sa­ni­je da će bla­go bi­ti sa­ču­va­no po tu i po tu ci­je­nu, a da ga ni­ko i ni­kad ne mo­re po­di­ći osvem nje, iste Pro­kle­te Je­ri­ne! Ne sa­mo Pro­kle­ta Je­ri­na, no sva­ki šu­ve­li dr­ža­vlja­nin, sva­ki ko­ji se bo­ji da će ga ne­ko ću­šnu­ti s pri­je­sto­lja, ne­đe taj­no spre­ma bla­go zlu ne tre­bo­va­lo. Ako mo­ra­de će­bu pro vra­ta pa u blje­ža­ni­ju, ca­ro­va­će z bla­gom pa ija­ko ni­je car! I svi ko­ji su u Du­brov­nik bla­go osta­vlja­li la­ko su pri­sta­ja­li da se uci­pi pi­sa­ni ugo­vor ka­ko se ni­ko­me bla­go ne smi­je da­ti u ša­ke osvem nji­ma! Mi­šlje­li su si­ro­ma­si da će ži­vlje­ti do­vi­je­ka, ni­je­su ima­li po­vlje­re­nje ni u one ko­ji su ih ro­di­li ni u one ko­je su oni ro­di­li! Je­ri­na se ni­kad vi­še ni­je po­vra­ti­la u Du­brov­nik, ka­ko je bla­go po­šte­no za­ra­di­la ta­ko ga je u ve­se­lju po­tro­ši­la! Okle se mo­gla vra­ti­ti kad je nje­zi­no bla­go pro­kle­to kao što je i sa­ma bi­la pro­kle­ta! Du­brov­ča­ni su ždrok­nu­li nje­zi­na tri to­va­ra bla­ga kao da im je osta­lo od de­vet đe­da! I ne sa­mo što su šklap­nu­li nje­zi­no bla­go pro­kle­to, no i dru­ga bla­ga, jed­na­ko pro­kle­ta i bla­go­slo­ve­na ako ih je bi­lo!

Er­ceg Šće­pan, onaj što se po nje­mu pro­zva­lo Šće­pan Po­lje u Pi­vu i grad Er­ceg No­vi u Bo­ku i sva ze­mlja Er­ce­go­vi­nom što se na­zi­vlje, do­ni­jo sil­no bla­go u Du­brov­nik kad je ute­kao š nji­me is­pred Tu­ra­ka. To je bi­lo ko­mad po­tlje Ko­so­va. Kad su bla­go iz­bro­ji­li, Du­brov­ča­ni su na­pi­sa­li ša­re­no pi­smo o pri­je­mu bla­ga, svu­da una­o­ko­lo pi­sma bi­le su zla­tom uri­so­va­ne ti­ce i li­si­ce! Na­pi­sa­li La­ti­ni ka­ko su sret­ni i pre­sret­ni za­to što je Er­ceg Šće­pan baš Du­brov­nik iza­brao da sa­ču­va bla­go ne­bro­ja­no. Na­bro­ji­li su sva nje­go­va dje­la i za­slu­ge, bla­go­slo­vi­li nje­ga i nje­go­vu fa­mi­lju i za­kle­li se s la­tin­ski­jem kle­tva­ma da će pri­je po­ska­ka­ti u de­be­lo mo­re no što će nje­go­vo bla­go ka­kvoj si­li upu­šta­ti! Du­brov­ča­ni su i slo­va pi­sa­li raz­li­či­ti­jem bo­ja­ma, pa ako ni­je­si vlješ nji­jo­vo­me pi­smu, ti­tra­ju ti ta slo­va pred oči kad ih či­taš! Du­bro­vač­ki knez je pr­vo pro­či­tao pi­smo a Er­ceg Šće­pan slu­šao či­ta­nje, a on­da mu ga knez pru­ži­jo da ga on, isti Šće­pan, pro­či­ta. E tu ti je Er­ce­ga Šće­pa­na uje­la gu­ja ša­ro­vi­ta! Knez je pro­či­tao „Er­ceg Šće­pan do­đe u Du­brov­nik i do­ne­se bla­go“, a pi­sa­lo je u pi­smo „Er­ceg Šće­pan do­đe u Du­brpvnik i pro­ne­se bla­go“. Kad je Er­ceg uzeo pi­smo da či­ta, slo­va su mu pred oči za­ti­tra­la te ni­je pre­va­ru vi­di­jo! Kad je po­tlje, ja ne znam na ko­li­ko, do­šao Er­ceg Šće­pan da uzme bla­go, za­i­ska­li su mu ša­re­no pi­smo. On pru­ži pi­smo, oni pro­či­taj i re­ci mu da on ne­ma šta da tra­ži i po­tra­žu­je u ime bla­ga, on je bla­go „pro­ni­jo“ a ne „do­ni­jo“ u Du­brov­nik! Ni­je­sam ni od ko­ga slu­šao šta je ta­da Er­ceg Šće­pan či­ni­jo, ni ka­ko se z du­bro­vač­ki­jem or­ta­ci­ma po­zdra­vi­jo!

Du­bro­vač­ka noć Li­ma Mi­lo­va­no­va

Ne sa­mo Er­ce­gu Šće­pa­nu, no sva­ko­me su Du­brov­ča­ni oči za­ma­štra­ka­li, jed­na­ko knez du­bro­vač­ki i nji­jo­vi pi­sa­ri, jed­na­ko tr­gov­ci i po­po­vi, ka­ko žbi­ri i špi­ju­ni ta­ko nji­jo­ve kur­ve! Ja baš ne znam ka­kve su bi­le one ko­je su bak­su­zno­me Li­mu Mi­lo­va­no­vu s Pre­stri­že­no­ga Do­la olju­šti­le sve što je za­ra­di­jo u ame­ri­kan­ske rud­ni­ke za rav­ni­je se­da­mles go­di­na! To mi je pri­čao moj po­koj­ni ujak Mi­tar ko­ji je ta­da ra­di­jo u Gruž du­bro­vač­ki na is­to­var te­ret­ni­je bro­do­va. Po­koj­ni ujak bi­jo je ta­čan čo­ek kao di­jo­mont, na sva­ku bi mu se ri­ječ i sad smi­jo za­kle­ti. Ope­lje­ši­le su kur­ve Li­ma oja­đe­lo­ga na go­di­nu pri­je ovo­ga po­to­nje­ga ra­ta, ne ovo­ga što sad dr­ma u Bo­snu i Er­ce­go­vi­nu no ono­ga kad je kralj Pe­tar po­blje­gao u Lon­don. Po­blje­gao na zli put da se ni­kad vi­še ne vr­ne!

Sve te go­di­ne, rav­ni­je se­da­mles go­di­na da­na, ra­di­jo je Li­mo u je­dan rud­nik, zlat­ni rud­nik u Alac­ku! Ne re­koh ti da se Li­mo pre­zi­vlje Aj­zer, a Aj­ze­ri su lju­di škr­ti po pri­ro­di, ta­kva im je va­i­nja. Ma re­klo se da od njih je­dva osta­ne i ono is­pod njih! Ni­je­su svi ame­ri­kan­ski rud­ni­ci bi­li jed­na­ci! Ima­lo ih je plit­ki­je – ti ko­paš ru­du a gri­je te sun­ce, ne­ki su bli­zu gra­da – mo­reš oti­ći i u cr­kvu i u kur­var­sku ku­ću! Rud­ni­ci u Alac­ku bog­me jok, no su pod cr­nu ze­mlju sto­ti­nu la­ka­ta. do­lje te da­ve tmi­ne ze­malj­ske i ubi­je te me­mla od ka­me­na, a kad iza­đeš gor­je ne mo­reš na­ći ni­šta osvem le­da i sni­je­ga; ta­mo­šnje je lje­to kao na­ša du­bo­ka je­sen! Bo­gom se ku­nu da u Alac­ku ni­je­su vu­ko­vi usi­vo mr­ki kao na­ši no bi­je­li, a bi­je­le su im i li­si­ce kao sni­jeg! Što su kod nas go­ve­da, to su kod njih lje­lje­ni s ro­go­vi­ma kao raz­gra­na­to dr­vo! Ka­žu da ta­mo­šnji lju­di ko­lju pa­ščad i je­du pa­sje me­so isto kao što mi ko­lje­mo ov­ce i je­de­mo ov­če­ti­nu! Ni gra­da u Alac­ku na bli­zi­nu ni mi­je­ša­nja s na­ši­jem na­ro­dom, ko­li­ko goć za­ra­đu­ješ do­sta ćeš za­ra­di­ti jer ne­maš pa­ru đe po­tro­ši­ti i kad bi sti­jo! A ko mo­re brez sun­ca i mlje­se­ca i brez na­ro­da i pro­go­vo­ra, uz to ako je po pri­ro­di škr­ti­ca a osta­ne u rud­ni­ke se­da­mles go­di­na, taj će za­ra­di­ti do­la­ra kao ška­lje! Ta­man ti je ra­kav bi­jo Li­mo Mi­lo­va­nov Aj­zar s Pre­stri­že­no­ga Do­la, pre­stri­gla ga mu­nja kao što su ga kur­ve du­bro­vač­ke is­pre­stri­za­le za­do­vi­jek!

Drk­tao Li­mo od stu­de­ni, me­tao pa­ru na pa­ru, pi­jo va­re­vi­nu od lje­lje­ni­ce, a ne do­va­tao žen­ska če­lja­de­ta za ti­je se­da­mles go­di­na! Ni­je pu­ši­jo kao što se pu­ši, no je žva­kao du­van zu­bi­ma! U rud­ni­ke u Alac­ku ne smi­je se pu­ši­ti jer pod ze­mlju ima na­kvi­je ga­so­va ko­ji mo­gu buć­nu­ti od za­ždi­ve­na ci­ga­ra i uči­nje­ti se po­žar pod ze­mlju! Ru­da­ri ne smi­ju da pu­še, no ubro­žde pa žva­ću du­van dok su pod ze­mlju, a on­da na­vik­nu pa ga žva­ću i na ze­mlju! U Alac­ku ži­vi na­kav di­vlji na­rod što je brz kao zvljer­ka! Ko je bi­jo itar na no­ge mo­gao je sti­ći na trk nji­jo­vu žen­sku i oda­pe­ti na nju oruž­je! Ako je stig­neš i do­va­tiš do nje, ona ne umi­je da se bra­ni no od­ma le­že na ple­ći i za­žme oči da te ne gle­da s vr se­be! Pri­ča­li su da je si­ro­ma Li­mo pr­vi­je go­di­na rud­ni­ko­va­nja pri­je no ga je sa­tlja­la ze­mlji­na me­mla i lo­ti­nja, sti­jo da stig­ne i pri­ti­sne re­če­nu di­vlju žen­sku. Sti­jo i mi­sli­jo, ali to mu ni­je ba­sta­lo! Li­mo je bi­jo i vi­sok i ši­rok u ple­ći, ali bu­lo­ži­na i te­me­ru­tas! Jak mo­mak za­lu­du ali brez oštra da­ma­ra i po­trč­no­sti! On je ra­di­jo za tri ru­da­ra pod ze­mlju đe je tre­ba­lo ko­pa­ti, na­gr­ta­ti i se­gen­ta­ti, ali kad je tre­ba­lo ne­što hi­tro i žvel­to uči­nje­ti, on za to ni­je imao pon­ta ni sko­po­sti! Bi­jo je po­koj­ni Li­mo sert po­gle­da­ti: ru­ke ko­li­ko lo­pa­te, ze­le­ne oči kao okri­jek, će­lav kao pe­ta, da­la mu se bra­da na vi­jar­ce i do­sta kle­pas! Bi­ja­še šu­tljiv čo­ek, zna on li­je­po da pri­ča kad ga za­pi­taš, ali škrt na ri­ječ kao i na pa­ru. Jed­na­ko je iz­vla­či­jo je­zik iz gla­ve i ta­ku­lin iž dže­pa! Po­dru­gi­va­li su mu se i pro­zva­li ga Sek­sen. Ta­ko ga na­zva­li, ali on se na tu ri­ječ ni­je ije­di­jo no se na nju oda­zi­vao kao i na kr­šte­no ime! Ču­do jed­no: obo­si­jo Li­mo po gla­vi na­či­sto, a ru­nja­vi­je­ga čo­ve­ka od Li­ma ni­je­si mo­gao vi­đe­ti! Naj­po­tlje mu je s no­sa ra­stao ču­pak ri­đe dla­ke! Pri­čao je na­glas da ti pro­cik­nu uši ako si bli­zu nje­ga! Ni­je ta­ko zbo­ri­jo od pri­ro­de no na­u­či­jo pod ze­mlju, ta­ko se pri­ča­lo u rud­nik, druk­či­je te ni­je mo­gao ču­ti onaj s ko­ji­jem zbo­riš! Imao je po­koj­ni Li­mo i jed­nu mu­ku, bi­jo se od te­ška ra­da opu­či­jo pa je va­ljao mo­šnje me­đu no­ge ko­li­ko ov­nuj­ska gla­va brez ro­go­va! Osta­la mu ki­la na jed­nu mlje­ru, ni­je mu vas drob rik­nuo, mo­gao je da ra­di i ra­di­jo je, kao što ti re­koh, se­da­mles go­di­na, Bog da ga prosd­ti mu­če­ni­ka!

No sved­no, pu­sta pa­ra vr­ti đe bur­gi­ja ne­će! Ču­lo se da je Li­mo li­je­po za­ra­di­jo u Alac­ku, ro­di­te­lji mu bi­li ulje­gli u go­di­ne te mu brat pi­ši i pred­lo­ži da na­pu­šti Alac­ku i do­đe u Ba­nja­ne rav­ne! Da za­te­če ro­di­te­lje ži­ve i da se ože­ni! Ve­li brat tu i tu na­ra­sla đe­voj­ka, zdra­va i usta­na, ni­je ni grd­na, lju­ta su si­ro­ti­nja, ima se­dam se­sta­ra, ona je naj­sta­ri­ja, da­će je otac za Ame­ri­ka­na s pa­ra­ma trep­nu­ti ne­će! U pi­smo mu spre­mi­jo sli­ku đe­vo­jač­ku i re­kao da je đe­voj­ka, što je ri­jek, za nj is­pro­še­na. Sa­mo ne­ka ja­vi kad će do­ći, če­ka­će ga ona po­si­gur!

Li­mo pri­mi sa­i­ju, svi­di mu se bra­tin­ski pred­log i đe­voj­ka sa sli­ke, upa­ši ti on do­la­re u će­me­re i steg­ni oko se­be, ku­pi ti­ket za va­por i za­kr­caj se na de­be­lo mo­re! Ku­pi­jo že­nje­nik no­vo ođe­lo i no­ve cre­vlje, obu­kao se i obuo što ni­je pri­je! Na ve­li­ki prs pr­sten, ni­je pr­sten no zlat­na čon­ču­la, na sred­nji zlat­nu vi­ti­cu da pr­ste­nu­je đe­voj­ku! Zlat­ni sat sa za­klo­pom u džep od đi­la, zlat­ni la­nac ko­li­ko vla­čeg pre­zla­ti­jo ga pro pr­si, na sva­ku ri­ječ bljec­ka mu po se­dam zlat­ni­je zu­ba! Kao što ti na­me­nuh, zve­če­će do­la­re, sve u zla­tu, slo­ži­jo u tri će­me­ra, a šu­šte­će pa­re na­ti­skao u nje­dra i u dže­po­ve. Ma bi­jo se, zbo­ra­še ujak Mi­tar, uobli­jo od do­la­ra kao du­bo­vi­na!

Na Li­mo­vu ne­sre­ću, ni­je va­por s ko­ji­jem je do­plo­vi­jo iz Alac­ke pri­stao u Ri­san, ka­ko mu je re­če­no, no u Gruž du­bro­vač­ki ka­ko je od­lu­če­no! Pri­stao va­por kao đe­mi­ja, bljec­nu­lo sun­ce du­bro­vač­ko, is­kr­cao se Li­mo z dr­ve­ni­jem ku­ve­rom s ko­ji­jem je i oti­šao u Ame­ri­ku! Ta­da na Gruž na is­to­va­re te­ret­ni­je bro­do­va ni­je ra­di­jo sa­mo moj po­koj­ni ujak Mi­tar no i ne­ko­li­ko Gra­o­vlja­na! Vi­di oni Li­ma ka­ko se is­kr­cao, pi­taj se š nji­me, na­đi se od­ma i na­kav svoj­tluk po­me­đu njih. Li­mo ra­tan što je do­če­kao da sta­ne na ze­mlju đe se na­ški zbo­ri i go­vo­ri! I đe od­ma na­đeš ro­đa­ke i pri­ja­te­lje! Ali Gra­o­vlja­ni su sta­ri al­ča­ci, vi­đe­li su oni ka­ko se Li­mo uobli­jo i ka­ko su ga će­me­ri opa­sa­li, pa su na­mig­nu­li je­dan na dru­go­ga te se zdo­go­vo­ri­li da se s Li­mom na­kr­ka­ju i na­ke­ke­ru­še o nje­go­vom tro­šku! Od­ve­di Li­ma u ho­tel da no­ći, na­šli mu so­bu i smlje­sti­li ga, a on­da sje­li š nji­me da pi­ju i ve­če­ra­ju.

Po­pi­li, do­sta po­pi­li, ve­če­ra­li pa za­plje­va­li! Mi­lo nje­mu pu­sni­ku što je do­če­kao da sje­di sa svo­ji­ma ko­ji na­ški zbo­re, pa mu se, kao pred ne­sre­ću, do­go­di­lo što ni­je pri­je: sve što je po­tro­še­no pla­ti­jo je i stal­no je za­nu­đao da se još pi­je i da još ča­šća­va. Do­kle se ča­šća­va­lo i plje­va­lo sa­mi đa­vo zna, a on­da su se po­mi­je­ša­li s kur­va­ma! Do­šle na­pu­de­ri­sa­ne i na­mi­ri­sa­ne, sjak­te bo­lan u ro­bi i na­ki­ću kao ru­že u pe­ri­vo­ju! Naj­vi­đe­ni­ja me­đu nji­ma uči­nje­la se ašik oja­đe­lo­me Li­mu! Upi­ždri­la u nj kao mač­ka u ob­lje­še­nu sla­ni­nu, uze­la mu ru­ku u svo­je dvi­je pa mu bro­ji žu­lje­ve, naj­po­tlje ni­je mo­gla odo­lje­ti no ga po­lju­bi­la s te i te ban­de i sje­la mu u kri­lo! Bog­me, ni­je vi­še bi­lo če­ka­nja, Li­mo ti je nju po­veo za ru­ku u ho­tel­sku so­bu đe je od­re­đe­no da ko­na­či. Njih dvo­je ob­zi­nu­la so­ba, a oni Gra­o­vlja­ni osta­li da se ša­la­ca­ju z dru­gi­jem kur­va­ma na Li­mov tro­šak!

Ne­đe is­pred zo­re pro­lo­mi­jo se le­lek iz Li­mo­ve so­be! Ku­ka Li­mo Bo­ga ne šte­di, bi­je se ša­ka­ma u pr­si, kli­ku­je Gra­o­vlja­ne, avaz mu se raz­li­je­že na du­bro­vač­ko ju­tro, ali ni­ko mu se ne ozi­va! Ba­ni na vra­ta do­ma­ćin ono­ga ho­te­la i š nji­me na­o­ru­ža­ni džan­dar! Pi­ta­ju šta je po sri­je­di, a Li­mo ne mo­re da us­preg­ne ku­ka­nje i je­ku iz pr­si! Ne mo­re da pro­go­vo­ri, no s ru­ka­ma po­ka­žu­je da mu ne­ma ni će­me­ra oko pa­sa, ni ušte­đe­ni­je pa­ra u ja­ke­tu­nu, ni zlat­no­ga sa­ta s lan­cem u đi­le­tu. Naj­po­tlje mu ne­ma ni pr­ste­na, one zlat­ne čon­ču­le, na vle­i­ki prs! Od sve­ga zlat­no­ga i nov­ča­no­ga što je imao osta­la mu ona zlat­na vi­ti­ca na sred­nji prs i zlat­ni zu­bi u vi­li­ce! Ni­je ti džan­dar s Li­mom mlo­go gla­go­ljao no uči­ni­jo kao na­kvo za­pi­sa­nje i pru­ži­jo Li­mu da pot­pi­še tu pur­su­lu! No Li­mo ni­je znao slo­va, džan­dar sle­gao ra­me­ni­ma i oti­šao, a onaj do­ma­ćin ho­te­la, du­ša mu se da­bog­da raz­gu­ba­la, ni­je Li­ma sti­jo da pu­šti iz so­be dok mu ne pla­ti no­će­nje! Ali Li­mo ni­je imao ni ba­kre­no­ga džan­gr­li­na u dže­pu, pa mu je umlje­sto pa­ra dao ono no­vo odi­je­lo u ko­je je do­šao iz Ame­ri­ke. Eto ta­ko, kad se Li­mo pro­bu­di­jo u du­bro­vač­ko pra­sko­zor­je, vi­di­jo je da sva­ko­me svi­će a da se nje­mu smr­ka­va za­do­vi­jek.

Da je imao za što, Li­mo bi ku­pi­jo u Gruž ti­ket i za­kr­cao se s is­ti­jem va­po­rom za Alac­ku, da je imao bi – no ni­je! Do­šao je plje­ške iz Du­brov­ni­ka u Ba­nja­ne, upri­je­či­jo pro Gra­ba na Konj­sko a oto­le na Klo­bu­ke i pro Vi­lu­sa do­va­ti­jo se Ba­lo­sa­va i iz­du­ši­jo na Tu­pan đe mu je tra­žbi­na! Ni­je on znao pu­ta, do­šao je po pi­ta­nju, ko pi­ta ne ski­ta! Kad su vi­đe­li da je do­šao ćul kao cr­kve­ni miš, oca mu je ubi­la sr­ča­na kap, maj­ka je ti­ho pi­šće­la i tuž­je­la za is­pra­še­nom đe­voj­kom ko­ja se bi­la Li­mu na­pre­ma­se do­pa­la! Brat je oma­nuo s ru­kom i ni­je s Li­mom ni pro­go­vo­ri­jo!

Li­mo ni­kad re­če­nu đe­voj­ku ni­je spo­mi­njao, a ona ni luk je­la ni ga mi­ri­sa­la, kad je ko ne­što o Li­mu upi­tao, ona se či­nje­la ne­vlje­šta! Od­ma je Li­mo po­čeo da ra­di na nad­ni­cu. Đe se se­gen­ta­lo – tra­pi­lo i no­si­lo ni­je on dao ni­ko­me pre­da se. Na­u­či­jo u rud­ni­ke na po­teg i têž pa je na­sta­vi­jo da na­tu­po vu­če te­re­te i te­gli ono što dru­gi ni­je­su mo­gli; ta­ko je ra­di­jo do­kle je mo­gao ži­vo­tom! Naj­pri­je su ga iz­da­le no­ge, u po­to­nje vri­je­me ni­je mo­gao ni­šta ra­di­ti, do­no­si­le su mu svoj­te ra­ne i po­de­ri­ne za ka­ri­kat. Do­no­si­li da ne ska­plje od gla­di i da ga ne ras­to­či go­lo­ti­nja! Umro je mu­če­nik one go­di­ne kad su se osno­va­le se­ljač­ke rad­ne za­dru­ge u Ba­nja­ne. Šća­še po­koj­nik, dok je mo­gao da se kre­će uz dva šta­pa, da po­pi­je ko­ju vi­še na ne­či­ju svad­bu ili sa­ra­nu. Po­pi­je, a đa­vo­lo­vi ga pod­bo­du da pri­ča o kur­vi du­bro­vač­koj ko­joj je pri­lo­ži­jo se­da­mles alac­ki­je go­di­na! Kleo se ze­mljom u ko­ju će da bi vo­li­jo još jed­nom no­ći­ti s tom vi­lom gor­skom no da mu ne­ko vra­ti sve ono što mu je ona one no­ći od­ni­je­la! Kleo se z gro­bo­vi­ma oca i maj­ke da ne ža­li ono što je za­ra­di­jo u alac­ke rud­ni­ke za se­da­mles go­di­na, ne ža­li za­to što se one no­ći u du­bro­vač­ko­me ho­te­lu na­u­ži­vao i na­i­šća­li­jo žen­ske lje­po­te i me­ko­te! Eto, moj bra­te, ka­kve su bi­le kur­ve du­bro­vač­ke, ne znaš jal su spo­sob­ni­je da dig­nu ku­rac ca­ru tur­sko­me ja­li da šklap­nu za­ra­du ur­ja­ku iz Ba­nja­na ko­ji se­da­mles go­di­na ni­je bi­jo ik­san no kr­ti­ca pod­ze­mlju­ša! Ni­je se za­pam­ti­lo da je ikad iko iza­šao na kraj z Du­brov­ča­ni­ma i š nji­jo­vi­jem kur­va­ma osvem Ste­van Cu­ca, ro­đe­ni se­strić Vla­di­ke Ra­da.

STE­VAN CU­CA

Na­ra­slo na Ba­ti Cuc­koj de­vet bra­ta de­vet Pe­ro­vi­ća, svi vi­đe­ni i oštri, u ju­na­štvu jed­na­či­ti. Ka­kav mo­re bi­ti cuc­ki mo­mak naj­bo­lje je re­kao Vla­di­ka Ra­de u Gor­ski vi­je­nac. Ve­li da Ba­tri­ću Pe­ro­vi­ću ni­je bi­lo ni osa­mles lje­ta kad je sva­ko­me mom­ku pre­ba­či­jo ka­me­na s ra­me­na, ote­gli­jo kli­pa, od­ja­kao ga i pre­sko­či­jo mu! Ta­kvo­ga jed­no­ga od si­no­va Iva­na Pe­ro­vi­ća, An­dri­ju, iza­brao Vla­di­ka Ra­de za per­ja­ni­ka i dao mu se­stru Ma­ri­ju. Bi­la Ma­ri­ja pu­sta li­je­pa me­đu žen­ske kao što je Vla­di­ka Ra­de bi­jo li­jep me­đu mu­ške, ali oja­đe­li­ca co­ta­va. Je­dva je s pal­cem li­je­ve no­ge ti­ca­la ze­mlju kad kra­če. Ra­ma­la je grd­no ot­ko se na no­ge is­po­ra­vi­la, iz­gla­vi­la joj je kuk na­kva pro­klet­ni­ca kad je ču­pa­la iz maj­ke! Re­koh ti da je je­dva s pal­cem do­ti­ca­la ze­mlju, a kad ta­ko co­ta­vo če­lja­de ide, pre­se­re­plju­je se ono na jed­nu stra­nu kao da će se po­bo­sti na nos! No, to An­dri­ji ni­je sme­ta­lo, Ma­ri­ja je u li­ce bi­la vi­la gor­ska, pa­met­na žen­ska, a, za­sve, se­stra Vla­di­ke Ra­da!

Kad je po svi­je­tu odi­jo Vla­di­ka Ra­de, ni­je kre­tao brez svo­ga ze­ta i per­ja­ni­ka An­dri­je Cu­ce. Ne sa­mo sto­ga što mu je bi­jo svoj­ta, no i za­to što je An­dri­ja bi­jo vi­đen na oči i zo­ran. Kad su ca­re­vi i kra­lje­vi, s ko­ji­jem je Vla­di­ka Ra­de raz­go­va­rao, po­gle­da­li nje­ga i pra­ti­o­ca mu, mo­gli su po­mi­sli­ti da ta­kvo­ga ljuc­ko­ga so­ja ne­ma ni­đe osvem u Cr­nu Go­ru. Ni­je se Vla­di­ka mo­gao po­hva­li­ti ni ši­ri­na­ma svo­je ze­mlje, ni s bo­ga­stvom, fa­li­jo se pred vla­da­ri­ma s oni­jem što je imao: sa svo­jom pa­me­ti i š lje­po­tom nje­go­vom i An­dri­ji­nom! An­dri­ja ni­je ni­šta pro­go­va­rao dok Vla­di­ka pri­ča s ka­kvi­jem ca­rem ili kra­ljem. Uden­de­či se Cu­ca ona­ko li­jep i zgo­dan, pa se ti do­mi­šljaj je li on pa­me­tan spra­ma lje­po­te ili ni­je! Ako je ne­ko ne­što za­pi­tao An­dri­ju, Vla­di­ka mu je da­vao mot smi­je li pro­go­vo­ri­ti ili ne smi­je. Sad mo­reš pro­mi­sli­ti ka­kvo­ga su si­na ro­di­li Ma­ri­ja i An­dri­ja! An­dri­ja Cu­ca i Ma­ri­ja, se­stra vla­di­ke i go­spo­da­ra Cr­ne Go­re! Pri­ča se da Vla­di­ka ni­je pam­ti­jo Ba­tri­ća Pe­ro­vi­ća, no je nje­go­vu lje­po­tu pre­po­čeo sa svo­ga se­stri­ća Ste­va­na kad je opi­ši­vao Ba­tri­ća u Gor­ski vi­je­nac. Eto ta­kvo­ga je si­na ro­di­la Ma­ri­ja An­dri­ji­na.

Vla­di­ka Ra­de znao je vr­lo do­bro ka­ko je nje­go­va lje­po­ta svu­da vra­ta otva­ra­la, pa je sti­jo da i pro se­stri­ća Ste­va­na Cu­ce ne­što oko­ri­sti Cr­na Go­ra i Cr­no­gor­ci. Pe­tar Ni­ko­lin ve­lja­še da je Vla­di­ka sti­jo da osta­vi pri­je­sto­lje svo­me se­stri­ću Ste­va­nu i da ga je za­to spre­mi­jo u svi­jet da se na­ku­pi zna­nja i po­znan­stva. Šće­pan pre­pra­vlja Pe­tru i ka­že da je pri­je­sto­lje mo­glo pre­ći sa­mo na Pe­tro­vi­će, to se zna­lo i to se ni­je smlje­lo mi­je­nja­ti brez gr­di­la ve­li­ko­ga i po­klja na­roc­ko­ga! Pro­fe­sor Zu­pljak mi­šlja­še da je Vla­di­ka Ra­de imao na­mlje­ru da Ste­va­nu osta­vi pri­je­sto­lje, ali kad je vi­di­jo da je Ste­van sve­o­sve po­la­pan na žen­ske i slat­ko­pi­čas pro mlje­re, uda­ri­jo se umom po pa­me­ti i za na­šljed­ni­ka obi­lje­ži­jo svo­ga si­nov­ca Da­ni­la Sti­je­po­va Pe­tro­vi­ća! Od­u­stao Vla­di­ka od na­mlje­re kad se osvlje­do­či­jo da mu je se­strić jed­na­ko li­jep i pic­maj­stor!

Kad je Ste­va­nu bi­lo ne­pu­ni­je se­da­mles go­di­na, ujak ga je spre­mi­jo u Du­brov­nik. Re­kao sam ti da je Du­brov­nik od čim­be­rus ze­ma­na imao ško­le od svi­je je­zi­ka i sva­ko­ga ma­ri­fe­tlu­ka! Pr­vo je Vla­di­ka spre­mi­jo Ste­va­na u Du­brov­nik da na­u­či je­zi­ke i ma­ri­fe­tlu­ke ka­ko bi mo­gao po­tlje da jed­nu ško­lu za­vr­ši kod austrin­sko­ga ca­ra u Be­ču bi­je­lo­me a dru­gu kod tur­sko­ga ca­ra u Stam­bo­lu na Bos­fo­ru! U Du­brov­ni­ku je Ste­van na­sta­vao kod ru­sko­ga kon­zu­la Je­re­mi­ja Ga­go­vi­ća. Bi­jo je Ga­go­vić ro­dom iz Pi­ve ka­lo­vi­te, si­no­vac gla­so­vi­to­ga piv­sko­ga igu­ma­na Ar­se­ni­ja. Vi­diš i po nje­go­vo­me ime­nu – Je­re­mi­je, da je i kr­šten u Pi­vu. Ko ih ne po­zna­va druk­či­je osvem pro nji­jo­vi­je ime­na, re­kao bi da su Pi­vlja­ni iza­šli iz cr­kve­no­ga ka­len­da­ra! Ako Pi­vlja­ni­nu ni­je ime Je­re­mi­je jes Va­re­zi­je, ako ni­je ni ta­ko, bi­će po­si­gur Ki­ri­lo ili Ni­ko­dim! Znao sam jed­no­ga Na­u­ma i jed­no­ga Ti­mo­ti­ja, oba Pi­vlja­ni! Naj­po­tlje sva­ka tre­ća Pi­vljan­ka je So­lu­mi­ja ili In­đi­ja! Ima­ju Pi­vlja­ni Piv­ski ma­na­stir, pa i svo­ji­jem ime­ni­ma oće da pri­tvr­de da ga ima­ju! I ne­ka ga ima­ju, alal im vlje­ra što ga ima­ju pa ija­ko su im ime­na ma­lo ba­ška od dru­go­ga svi­je­ta!

Kad je Ar­se­ni­je no­si­jo ru­sko­me ca­ru pi­smo Sve­to­ga Pe­tra Ce­tinj­sko­ga, od­veo je u Ru­si­ju i osta­vi­jo svo­ga si­nov­ca Je­re­mi­ja da se oško­lu­je i vra­ti u Pi­vu. Ta­ko mi­sli­jo stric, a si­no­vac ti se pri­dvo­ri ca­ru ru­sko­me, iz­u­či ru­ske ško­le i ne šće­di se vr­nu­ti u Pi­vu ka­lo­vi­tu! Ostao je Je­re­mi­je u Ru­si­ju da bu­de car­ski či­nov­nik do­vi­je­ka, kao što je i bi­jo! Svu­da ga je ru­ski car spre­mao, a naj­po­tlje u Du­brov­nik za car­sko­ga kon­zu­la. Spre­mi­jo kon­zu­la ko­ji je lu­kav kao Pi­vlja­ni a ško­lo­van kao Ru­si, sa­mo je ta­ka­av kur­vin sin mo­gao iza­ći na kraj z du­bro­vač­kim lac­ma­ni­ma ko­ji jed­no iz­go­va­ra­ju, dru­go mi­sle, a tre­će ra­de!

Ste­van ni­je du­go kvar­ti­rao kod Je­re­mi­ja pri­je no mu je iti­jo po vr že­ne! Že­na Je­re­mi­ji­na bi­la Du­brov­čan­ka, si­no­vi­ca kne­za du­bro­vač­ko­ga. Bi­je­lo je bi­lo gr­lo u te La­tin­ke, vi­di se po sli­ci da je to bi­jo pun kre­vet žen­ske pi­to­mi­ne! Sli­ka nju ta­ko pri­ka­žu­je, a Je­re­mi­je na sli­ci ni­je nje­zi­na sli­ka ni pri­li­ja! To je je­dan ci­mo­kur i za­su­ka­nik, umor­ne mu oči, oki­ćen s or­de­njem od ra­me­na do ra­me­na, uske mu pr­si pa se me­da­lje su­da­ra­ju jed­na z dru­gom. Sli­ku mi je po­ka­zao pro­fe­sor Zu­pljak, ima­še u jed­noj sta­roj nje­go­voj knji­zi! Pro­fe­sor ve­li da su La­ti­ni pod­go­vo­ri­li si­no­vi­cu kne­že­vu da se uda za ono­ga cri­je­vo­nju ka­ko bi iž nje­ga te­gli­la ri­je­či ko­je se mo­gu pro­da­va­ti kao ika­kva ro­ba na svi­je­tu! Ni­je ša­la ru­ska ca­re­vi­na, car tur­ski i car austrin­ski ni­je­su pi­ta­li po­što je ta­kva ri­ječ, no ko­li­ko ćeš da ti se dâ za nju u zla­tu ili u dra­go­me ka­me­nju! Je­re­mi­je i ja­de­mi­je po­va­zdan či­tao na­re­đe­nja iz Ru­si­je i pi­sao iz­vlje­šta­je o sve­mu što je čuo i vi­di­jo na stra­du­nu du­bro­vač­ko­me, a ona nje­go­va La­tin­ka sve to po­no­ći iž nje­ga iz­vla­či­la a sju­tri dan ja­vlja­la kne­zu i stri­cu! Je­re­mi­je gle­dao u onu sa­pa­ču kao u iko­nu na zid i pri­ti­skao je ko­li­ko je ka­dar, a ona ga osje­ća­la i za­zna­va­la za nj ko­li­ko osje­ća i za­zna­va gor­de­lji­va pla­ni­na ze­ca da je ga­zi! Mu­ške pr­si i đov­da ta­lu­me žen­sku, ako uz pu­zdru ne ide i mu­ška sna­ga i slo­ta, – tu ti za na­red­nu žen­sku ne­ma ra­tlu­ka ni ve­se­lja!

Kad je Vla­di­ka Ra­de na­mlje­šti­jo Ste­va­na da na­sta­va kod Je­re­mi­ja, La­tin­ka je za­bo­ra­vi­la na sve dru­go osvem na Cu­cu ko­ji joj se ljep­ši uči­ni­jo no zo­ra du­bro­vač­ka na dan nji­jo­vo­ga sve­ca Vla­ja! Dok Je­re­mi­je pi­še i ot­pi­šu­je, Ste­van lju­bi pre­bi­je­lo li­ce, La­tin­ka po svu noć sni­va sju­tra­šnji dan, Je­re­mi­je se za­bri­nuo što mu že­na po­no­ći tra­bu­ni i na­ti­ho je­či! A kad je po­če­la na­glas da sni­va ono što pro­dan či­ni sa Ste­va­nom, Je­re­mi­ja se do­sje­tio o če­mu se ra­di! Isto­ga da­na dao đi­la­sni­cu Ste­va­nu i na­ki­ti­jo pi­smo Vla­di­ci Ra­du u ko­me ga oba­vlje­šta­va da je Ste­van uda­ri­jo po obra­zu ne sa­mo nje­ga, isto­ga Je­re­mi­ja, no pro nje­ga i ru­sko­ga ca­ra či­ji je Je­re­mi­ja car­ski kon­zul! To je pi­smo uda­ri­lo Vla­di­ku Ra­da pra­vo u oži­či­cu, ni­je ša­la ni­je šu­kur­li­ja za­mlje­ri­ti se ru­sko­me ca­ru po­o­či­mu! Za­mlje­ri­ti se maj­ci Ru­si­ji od ko­je ze­be gu­zi­ca i tur­sko­me ca­ru i austrin­sko­me će­sa­ru, i svi­jem la­tin­ski­jem vla­da­ri­ma ko­li­ko ih ima! Vla­di­ka je Ra­de si­jo u Bi­ljar­du i na­pi­sao dva pi­sma – jed­no Je­re­mi­ji a dru­go se­stri­ću Ste­va­nu! Je­re­mi­ja mo­li za iz­vi­nje­nje, za­kli­nje se z Bo­gom i z bož­jom vlje­rom da je vlje­ran ca­ru ru­sko­me ka­ko je va­zda i bi­jo! A da uvlje­ri i ca­ra i nje­ga, Je­re­mi­ja, u svo­ju vljer­nos, ri­je­ši­jo je da Ste­va­nu vi­še ne­će da­va­ti pot­po­ru u nov­cu ni­ti će vo­di­ti ra­ču­na o nje­go­vo­me da­ljem ško­lo­va­nju! Ne­ka ide Cu­ca po svi­je­tu ku­da mu je dra­go, a ne­će ga pri­mi­ti u Bi­ljar­du ako po­čem do­đe na Ce­ti­nje.

Ste­van ti je iz Du­brov­ni­ka oti­šao pra­vo u Beč na dvo­ro­ve će­sa­ra austrin­sko­ga! Pri­je no je u Beč do­šao, bi­li su žbi­ri i špi­ju­ni ca­ru do­ka­za­li ka­ko je Ste­van ka­pu­ni­jo že­nu ru­sko­ga kon­zu­la u Du­brov­ni­ku, ka­ko se to­me avi­zao kon­zul Je­re­mi­je tek kad mu se že­na u snu po­vlje­ri­la šta či­ni sa Ste­va­nom i ka­ko je Vla­di­ka Ra­de po­ru­či­jo se­stri­ću da mu na oči ne iz­la­zi! Sve su to ca­ru do­ka­za­li, pa je isti car austrin­ski ru­ke ra­ši­ri­jo kad je Ste­van u Beč do­pu­to­vao. Sve što se Ste­va­nu do­go­di­lo pre­po­ru­či­va­lo ga je kod beč­ko­ga ca­ra i će­sa­ra! Mo­gao mu je Cu­ca sve na­pri­ča­ti i o svo­me uja­ku i o Je­re­mi­ji Ga­go­vi­ću. Znao je car da je Vla­di­ka Ra­de oso­bi­jo se­stri­ća, kao što je znao i da La­tin­ka ni­je bi­la ni­je­ma dok joj Ste­van lju­bi pre­bi­je­lo li­ce! Otud–od­o­vud, car je na­re­di­jo da Ste­van Cu­ca kvar­ti­ra u car­ske dvo­ro­ve i da mo­re ulje­ći kod ca­ra brez pi­ta­nja iko­ga dru­go­ga osvem će­sa­ra beč­ko­ga! Bi­jo je će­sar na­mi­sli­jo da od Ste­va­na na­či­ni cr­no­gor­sko­ga go­spo­da­ra, i da vi­diš ka­ko je to on vlje­što za­mi­sli­jo!To što je Ste­van bi­jo slat­ko­pi­čas pro mlje­re zna­či­lo je da on ni­je pri­li­čan za vla­di­ku kao go­spo­da­ra. A kad ni­je pri­kla­dan za vla­di­ku ni­je ni za Ru­si­ju! Ru­si­ja za­vla­di­ča­va cr­no­gor­ske ka­lu­đe­re i po­ma­že ih z bla­gom i s or­de­njem, tre­ba uči­nje­ti da Ru­si­ja dig­ne ru­ke od Cr­ne Go­re i nje­zi­ni­je go­spo­da­ra! Ta­ko, sve kad je na­jed­no sa­brao šta je za­mi­sli­jo, će­sar je za­klju­či­jo da ne tre­ba šte­đe­ti bla­ga ni za­mu­ke da se od Ste­va­na na­či­ni cr­no­gor­ski go­spo­dar, ne po ru­skoj no po austrin­skoj mu­stri. Da se na­či­ni go­spo­dar ko­ji ne obla­či ka­lu­đer­sku man­ti­ju! Da pri­pre­mi cr­no­go­sko­ga go­spo­da­ra pre­ko ko­ga će upra­vlja­ti kr­šnom ze­mljom na kra­ji­ni lju­toj. Svi­jem austrin­skim ca­re­vi­ma zi­je­va­la je gu­zi­ca na Cr­nu Go­ru bo­lje re­ći na nje­zi­ne vi­so­ve s ko­ji­je bi se la­ko tu­kli iz to­po­va tur­ska po­lja i tur­ski gra­do­vi.

Austrin­ski car Fra­njo imao je jed­no­ga bra­ta ro­đe­no­ga, a u to­ga bra­ta nje­go­vo­ga bi­la šćer je­di­ni­ca. Zor­na đe­voj­ka ali ima­la pu­stu jed­nu ma­nu – bi­la joj ko­sa bi­je­la kao sni­jeg, i ne sa­mo ko­sa no i obr­ve i tre­pa­vi­ce bi­le su joj ubi­je­lo pro­be­a­ra­le! Iza­šla car­ska si­no­vi­ca na po­li­cu od uda­je, ali ni­je­dan car­ski i kra­ljev­ski sin ni si­no­vac ni­je sti­jo da se ože­ni š njo­me se­dep to­ga što je žen­ska bi­je­la kao la­bud ti­ca bi­je­la! Bo­ja­li se da im se mo­gu ra­đa­ti na­sljed­ni­ci z bi­je­lom dla­kom, bo­ja­li se pa ni­ko ni­je smi­jo da uri­šća š njo­me že­nid­bu! A, bog­me, zna se da se car­ska si­no­vi­ca, još je­di­ni­ca, ne smi­je uda­ti za đu­ve­gi­ju ko­me car, ili ba­rem kralj, ni­je stric ili ujak! Ta­ko ti je če­ka­ju­ći uda­ju đe­voj­ka pre­va­li­la tri kr­sta pro gla­ve, i, pri­li­kom, ni­je se da­la sno­si­ti. Pre­pra­vlja­la je i ca­ru i ca­ri­ci, i ocu i maj­ci, ni­je­su se na nju ga­će dri­je­ša­le, pa joj ne­je­bi­ca uždi­la u gla­vu i u živ­ce! Da je ona bi­la pro­sta žen­ska, na­šao bi se po­klo­pac i za nje­zin lo­nac, ali na car­sko­me dvo­ru bi­lo je druk­či­je. Ma­li je ne smi­jo, a ve­li­ki ne sti­jo! Ve­li­ki na dvo­ru ima­ju lje­po­ti­ce da bi­ra­ju ovu oću a ovu ne­ću! Re­kao sam ti da ni­je bi­lo car­sko­ga ni kra­ljev­sko­ga dvo­ra brez bu­lju­ka lje­po­ti­ca. Mo­gao je car i ca­rev sin ima­ti ne­to­mi­lu i gru­bu že­nu, ali tu su bi­le dvor­ske lje­po­ti­ce da ga ra­zo­no­de u lju­ba­vi. Na­či­ni ti u ca­ri­cu na­šljed­ni­ka, a broj zub­ne bi­se­re žen­ski­jem an­đe­li­ma ko­ji kroz dvor le­pr­ša­ju da­no­noć­no! Ta­kva je bi­la ured­ba, pa se ni­je ije­di­la ni ca­ri­ca ni že­na ka­kvo­ga ve­li­ko­ga car­sko­ga či­nov­ni­ka, kad im mu­že­vi tra­že ja­bu­ke u nje­dra dvor­ski­je lje­po­ti­ca. Za­to su i do­ve­de­ne na dvor da ne šte­de vr­sni­cu ni lje­po­tu. Nje­zin espap – nje­na tr­go­vi­na! Eto ta­ko se raz­mi­nji­va­lo oja­đe­loj Blje­li, ca­re­voj si­no­vi­ci, da po­sti od one mu­ške ra­bo­te! Ta­kva ti je, bra­te moj, su­đe­ni­ca – da ne­ma na me­ke du­še­ke car­ska si­no­vi­ca ono što ima sva­ka čo­ba­ni­ca u go­ve­đe ja­sle!

Kad je pri­spi­jo Ste­van na dvo­ro­ve beč­ko­ga će­sa­ra, ni­je osta­lo dvor­ske lje­po­ti­ce ko­joj Cu­ca ni­je sta­kao bad­nja­ke. Li­jep kao Vla­di­ka Ra­de, slat­ko­pi­čas kao u pri­ču, a mu­ški sna­žan kao i sve Cu­ce što su. U dvo­ro­ve beč­ko­ga će­sa­ra pro­sto­ri­ja ko­li­ko je u go­di­nu da­na, po­nu­đa se Ste­van s je­sti­vom ko­je i car tro­ši, pi­je pi­ća od ko­jih se mi­ri­še i sju­tri dan! Ni­je pro­šla ni go­di­na da­na dok ni­je­su žbi­ri i špi­ju­ni, ko­ji su od Du­brov­ča­na ku­po­va­li ri­je­či, pod­ni­je­li iz­vlje­štaj i ca­ru ru­sko­me i tur­sko­me ka­ko ne­ma ama baš ni­jed­ne dvor­ske lje­po­ti­ce u Be­ču bi­je­lo­me ko­joj Ste­van Cu­ca ni­je di­zao me­ke ta­ba­ne u car­ske zlat­ne ta­va­ne! Is­pri­ti­skao je Cu­ca i sve že­ne ve­li­ki­je car­ski­je či­nov­ni­ka, sa­mo se ni­je mo­glo do­ka­za­ti da se na me­ke du­še­ke va­ljao s ca­ri­com i s oja­đe­lom Blje­lom, car­skom si­no­vi­com! Uži­mao se ve­li­ki pic­maj­stor da pon­ta na ca­ri­cu, obraz go­ri kad se s ca­ri­com zbo­ri, a oja­đe­loj car­skoj si­no­vi­ci ni­je se či­ni­jo mu­ka­et! Špi­ju­ni se ni­je­su mo­gli za­kle­ti da Ste­van ni­je sku­ko­tre­si­jo Blje­li­nu maj­ku! Ni­je do­ka­za­no da jes, ma ni­je ni da ni­je! Ta­ko ti se je­ba­či­na Ste­va­na Pe­ro­vi­ća z Ba­te cuc­ke ogla­si­la u tri car­stva i u se­dam kra­ljev­sta­va! Kad se to ču­do po svi­je­tu ču­lo i pre­pri­ča­lo, on­da ti se i dru­gi zvek do­go­di­jo u sred Be­ča gra­da bi­je­lo­ga! Jed­no se ju­tro u Beč ob­re­la že­na Je­re­mi­je Ga­go­vi­ća, kon­zu­la ru­sko­ga iz Du­brov­ni­ka! To je ona bi­je­la La­tin­ka s ko­je se Ste­van ni­je ski­dao do­kle je u kon­zu­lo­vu ku­ću na­sta­vao vi­še no ski­da li se di­je­te za zdre­le tre­šnje! Bi­lo joj je kri­vo da kri­vlje bi­ti ne mo­re što Ste­van pra­zu­je po Be­ču dok ona za njim ve­rem ve­re­mi u Du­brov­ni­ku na mo­ru si­nje­mu! Kad se na­će­ra lju­bo­mor­no žen­sko če­lja­de od to­ga mu te­ža bo­les ne tre­bu­je! Do­đi La­tin­ka u Beč i ja­vi se ja­ra­nu Ste­va­nu, a Ste­van osta­vi bi­je­le car­ske dvo­ro­ve, pre­slač­ke i đa­ko­ni­je. Ni­šta ne re­ci ca­ru po­o­či­mu, no se pre­se­li kod La­tin­ke ta­mo đe je ona na­šla stan da kvar­ti­ra! Pri­li­kom da je i ona osta­la Cu­ci u ve­li­ku vo­lju, mo­reš mi­sli­ti ka­kvo je ona bi­la kur­če­vo ve­se­lje kad je Ste­van vi­še vo­li­jo š njo­me da bu­de u pro­stoj ku­ći, no s naj­vi­ši­jem lje­po­ti­ca­ma car­stva u car­ski­jem dvo­ri­ma i du­še­ci­ma!

Ni­je po­tra­ja­lo za­mlo­go, do­šli su car­ski oru­žni­ci i za­po­vi­đe­li Ste­va­nu da s is­ti­je sto­pa ide pred svi­je­tlo li­ce od Be­ča će­sa­ra! Vla­da­ra vo­lja – po­daj­ni­ku go­to­va za­po­vi­jes! Do­đi pred ca­ra i po­klo­ni se, a car na nj dr­vlje i ka­me­nje! Ne smi­je, tut­nji­jo na Ste­va­na car, austrin­ski po­daj­nik da uda­ra po obra­zu ca­ra i ca­re­vi­nu su ti­jem što na­pu­šta dvor za­rad lju­ba­vi sa že­nom ru­sko­ga kon­zu­la! To car ne mo­re do­pu­šta­ti no osta­vlja Ste­va­nu da bi­ra: ili da ga stra­ža­ri spro­ve­du do cr­no­gor­ske gra­ni­ce, ili da se ože­ni s car­skom si­no­vi­com, re­če­mom Blje­lom, i da š njo­me osta­ne da ži­vi na dvo­ro­ve ca­ra po­o­či­ma! Na­me­nuo je će­sar Ste­va­nu da će oru­žni­ci po­ni­je­ti i pi­smo ko­je je on, isti će­sar, na­pi­sao Vla­di­ci Ra­du i u pi­smo ja­sno re­kao da je Ste­van uda­ri­jo vruć apaz ca­ru austrin­sko­me i nje­go­voj bu­tum ca­re­vi­ni! Ste­van ti, bog­me, vi­di cr­nu i go­ru, ne­ma­di kud no pri­sta­ni da se ože­ni s car­skom si­no­vi­com uz či­ju mu blje­li­nu po­no­ći ni­je tre­ba­la svi­je­ća ni vi­đe­li­ca! Blje­ni će­sar u obraz, dig­ni se na no­ge pa se po­lju­bi z bu­du­ći­jem ze­tom s te i s te stra­ne! Plje­sni car Ste­va­na po ra­me­ni­ma i re­ci mu da će za go­di­nu da­na uči­nje­ti svad­bu ni­šta ma­nju no da mu se ro­đe­na šćer uda­va!

Ni­je po­tra­ja­lo ni po go­di­ne dok se ni­je pro­ni­jo glas kroz dvo­ro­ve od Be­ča će­sa­ra da se Ste­van Cu­ca obes­tr­vi­jo! Omrk­nuo – ne osva­nuo! Tu čuj – tu vi­di! Mo­gli su mu po­pr­đe­ti po tra­gu! Car gla­vu u ša­ke uva­ti­jo, da­me se jed­na z dru­gom beč­ka­ju i po­smi­ja­va­ju, bak­su­zna Blje­la ne su­ši obra­za! Car je Fra­njo ob­na­ro­do­vao na­gra­du ono­me ko mu do­ve­de Ste­va­na ži­va. Ko mu ga do­ve­de do­bi­će na upra­vu jed­nu po­kra­ji­nu, a ko ga pro­so­či ima­će na pr­si car­ski or­den od su­vo­ga zla­ta! No ni­je du­go po­tra­ja­lo, ob­i­sti­ni­lo se da je Ste­van pre­blje­gao u Tur­sku ca­re­vi­nu! Eno ga u Stam­bo­lu na Bos­fo­ru, bi­jo je i na di­va­nu kod ca­ra če­sti­to­ga, kuc­nu­li su se š ča­ša­ma kad su je­dan dru­go­me na­zdra­vlja­li! Još se će­sa­ru ni­je bi­lo po­vr­nu­lo di­sa­nje od te vi­je­sti, kad je Blje­la ule­će­la u car­sku oda­ju! Jed­na gla­va – a de­vet je­zi­ka, sik­će pu­sta kao va­tra ži­va! Re­kla ca­ru šta joj je na usta do­di­lo, a on­da iz­vu­kla svi­le­nu blu­zu iz pli­si­ra­ne ko­tu­le i plje­snu­la se po go­lu tr­bu­hu! To je bi­jo znak da je trud­na, a i vi­đe­lo se go­li­jem oči­ma, bi­la se uobli­la u tan­ke bo­ko­ve i po­pa­lo je ša­re­ni­lo po obra­zu! Će­sa­ru je sve bi­lo ja­sno: Blje­la je pri­je ugla­vlje­ne svad­be pu­šta­la Ste­va­na du­bo­ko, a Cu­ca, bog­me, već kad je mo­rao ni­je ža­li­jo kad je upi­rao. Uba­či­jo je ko­pi­le cr­no­gor­sko u car­sku krv, omlje­ri­jo Be­ču od ša­ke do lak­ta i upr­cao u Stam­bol da vi­di ima li ta­mo dvor­ski­je lje­po­ti­ca! Car Fra­njo ni­je sa si­no­vi­com gla­go­ljao o to­me šta se od­i­gra­lo š njo­me i sa Ste­va­nom, no je si­jo za ta­vu­lin i na­pi­sao pi­smo ša­ro­vi­to! Na­pi­sao, za­bu­lao i spre­mi­jo u Cr­nu Go­ru a na ru­ke Vla­di­ke Ra­da Pe­tro­vi­ća! U knji­gu mu je do­sta grd­no zbo­ri­jo. Pro­fe­sor Triv­ko Zu­pljak zna­va­še sva­ku re­če­ni­cu iz to­ga zlo­ga pi­sma, a ja sam od Triv­ka za­pam­ti­jo ovo što ćeš ču­ti:

– Ej, Vla­di­ko cr­ni ka­lu­đe­re, čuj i po­čuj šta ti zbo­ri od Be­ča će­sa­re! Tvoj se­strić Ste­van Pe­ro­vić uda­ri­jo je ša­mar Austrin­skoj ca­re­vi­ni s ko­jom gra­ni­či tvo­ja Cr­na Go­ra. Ti, Vla­di­ko, i svi tvo­ji po­daj­ni­ci ko­ji se s tri pr­sta kr­sti­te na­u­či­li ste da se ne­pre­stal­no ko­lje­te s Tur­ci­ma, pa ni­šta dru­go i ne zna­te! Vi ne umi­je­te da po­štu­je­te Austri­ju ko­ja vas ni­kad ni­je na­pa­da­la, a da smo šće­li da vas na­pa­ne­mo, vi bi­ste se pred na­ma odr­ža­li ko­li­ko slam­ka što se odr­ži kad puk­nu gor­ski vi­ja­ro­vi. Do­pu­šta­mo da slo­bod­no do­di­te na na­še plja­ce i pa­za­re i da ga­zi­te na­šom ze­mljom kao da vam je đe­do­vi­na! Da vam ni­je plja­ce u Ko­to­ru, ne bi­ste ni­šta mo­gli ku­po­va­ti ni pro­da­va­ti! Car vam je austrin­ski, moj slav­ni đed i ime­njak, do­pu­šti­jo da na na­šoj ze­mlji ima­te ma­na­sti­re Pod­ma­i­ne i Sta­nje­vi­će. Ti Vla­di­ko, cr­ni ka­lu­đe­re, ne bi na­pi­sao ni­jed­nu knji­gu da ni­je­si imao re­če­ne bo­go­mo­lje na mo­joj dr­ža­vi­ni! Ne zna se je li na va­še­mu Ce­ti­nju lje­ti su­ša go­ra od je­se­nji­je li­ja­vi­ca i zim­ski­je šnje­go­va! Vi­še gla­ve su­še ti se tur­ske gla­ve i da­vi te smrad od tru­lo­ga ljuc­ko­ga me­sa! Si­je­va­ju ti mu­nje s Lov­će­na, a pre­go­ne se iz­nad Bi­ljar­de vra­ne i ga­vra­no­vi i sli­je­ću na ljuc­ke ču­tu­re s ko­ji­je cr­vi ka­plju kao cr­no­gor­ski bi­se­ri! Zo­vu se z br­da na br­do ma­ni­ti Cr­no­gor­ci kao vu­ci na opa­lič. Vi­še mr­ca ur­la­te iz svi­je mo­zgo­va, bi­je­te se ša­ka­ma u gla­vu i čan­gr­lja­te po obra­zu. Po­sli­je sva­ko­ga uko­pa iz­gle­da­te kao da ste se sre­li z di­vljom mač­kom u ti­je­san kla­nac! Že­ne vam stri­gu ko­su od ža­lo­sti te na­gr­di­te je­di­nu lje­po­tu ko­ju ima­te kao dru­gi na­ro­di, a gro­blja vam ni­šta ni­je­su bo­lja no tur­ska što su! Kad uko­pa­te če­lja­de, vi mu se na grob ne vr­će­te ko­li­ko ni Tur­ci azi­jo­ti! Sve vam je ba­ška od kul­tur­no­ga na­ro­da evrop­sko­ga, na­let vas bi­lo do­vi­je­ka! Da ni­je­si, cr­ni ka­lu­đe­re, do­di­jo u pri­mor­sku pi­to­mi­nu da u Pod­ma­i­ne i Sta­nje­vi­će na­pi­šeš knji­ge, ni­kad ih u va­še­mu cr­no­gor­sko­me gr­di­lu ne bi na­pi­sao! No Vla­di­ko, vla­ški ka­lu­đe­re, do­sta vas je Austri­ja tr­plje­la i opra­šta­la vam lu­pe­šti­ne i blu­stva niz Pri­mor­je! Sad ste bož­ju grd­no pre­vr­ši­li, do­šao je va­kat da ne­dje­la ot­pa­ga­va­te! Pre­vr­ši­la se ča­ša va­še­ga otro­va, vi tre­ba da je ot­pi­je­te a ne mi! Nu­dim ti da iza­be­reš je­dan od tri usr­klja­ja iz ča­še žu­či ko­ju ste vi na­li­li! Do­ve­di mi sve­za­na Ste­va­na Cu­cu da mu su­de mo­ji za­ko­ni! On se ni­je po­na­šao kao princ i vlje­re­nik mo­je car­ske si­no­vi­ce, no kao pa­stuv iz er­đe­le di­vlji­je ko­nja! Ako ti je žao se­stri­ća ko­ji se sli­zao s Tur­ci­ma i s tur­ski­jem ca­rem, ti što pri­je na­pu­šti ma­na­stire na mo­joj ze­mlji! Pla­ti­ću ti Pod­ma­i­ne i Sta­nje­vi­će ko­li­ko ja od­re­dim, a upi­sa­ću u car­sku knji­gu da Cr­na Go­ra ne­ma ti­je ma­na­sti­ra na ze­mlji car­stva mi ve­li­ko­ga. Ako ne­ćeš da po­teg­neš ni dru­gi usr­kljaj, on­da bu­di spra­van da me šče­kaš, do­ći ću ti u go­ste s voj­skom i or­di­jom! Opre­mi­ću voj­sku ubo­ji­tu da ti ro­bi ze­mlju sve­ko­li­ku, a kad kre­nu na te ne­će se za­u­sta­vlja­ti pri­je Ce­ti­nja! Ja i mo­je car­stvo mo­ra­mo spra­ti lja­gu i sra­mo­tu ko­ju nam je na­ni­jo tvoj se­strić, pa­stuv i ne­va­lja­lac! Čuo si šta ti po­ru­ču­jem, pa ti sad bi­raj šta ti pa­su­je! Rok ti da­vam tri ne­đe­lje da­na, žu­ta du­nja ze­len bor – že­lim br­zi od­go­vor!

                 Vla­di­ka Ra­de pro­da­je ma­na­sti­re

Vla­di­ka Ra­de do­bij iz Be­ča sit­nu bu­run­ti­ju pa se o svo­me ja­du za­ba­vi! Sve i kad bi sti­jo pa­stu­ša­sto­ga se­stri­ća da uva­ti i sve­za­na u Beč do­ve­de, zna da ne mo­re do Ste­va­na do­ći ni ono što le­ti! Cu­ca se ši­ri po dvo­ro­vi­ma ca­ra naj­ja­če­ga, pu­ši iz iste će­se s pa­di­šom i ku­ca­ju se š ča­ša­ma kad je­dan dru­go­me na­zdra­vlja­ju! Vla­di­ka to zna, a tr­nu mu zu­bi od po­mi­sli na ono što je vak­ti­le u is­to­me Stam­bo­lu uči­ni­jo Mak­sim Cr­no­je­vić! Ne smi­je ni po­mi­šlja­ti da bi Ste­va­na tre­ba­lo va­ta­ti, s jed­ne stra­ne, što ujak ne smi­je kre­nu­ti na svo­ga se­stri­ća, i z dru­ge: Ste­van je plah kao i Mak­sim, ne daj Bo­že ni sni­va­ti što plah Cr­no­go­rac mo­re uči­nje­ti se­bi i dru­go­me! A da Vla­di­ka če­ka austrin­sku voj­sku, ka­ko će je šče­ka­ti u zli čas je iš­če­kao! Ma­la ze­mlja od­svud sti­je­šnje­na, Omer–pa­ša sa­mo što ni­je kre­nuo na Cr­nu Go­ru. Bi­la ta­da su­šna i bo­le­sna go­di­na, vre­la krv i bu­ja­la ne­slo­ga po­me­đu brat­sta­va i ple­me­na! Ze­mlja tvr­da a ne­bo vi­so­ko! Cr­no­gor­ci su vlje­šti bo­ju i meg­da­nu s Tur­ci­ma vlje­rom pek­si­jan­skom, ali ni­je­su s Austri­jom ko­ja se kr­sti i mo­li Ri­stu Bo­gu! Ne­će Cr­no­gor­ci­ma fa­li­ti ju­na­štva, ali oće zna­nja da se Šva­ba­ma za­sko­či š nji­jo­vi­je sla­bi­je ba­na­da! Znaš Tur­či­na sta­rog du­šma­ni­na, znaš i ka­ko kme­či i dre­či, ka­ko se pe­re i se­re, ka­ko blje­ži i ka­ko na­stu­pa! Tur­ci vo­le po­lja i oća­ri­ne, ti kr­še­ve i su­vo­do­li­ne. Tur­čin zo­ran ju­nak, a ti spre­ma nje­ga! Vlješ si u sve­mu Tur­ci­ma ma ni­je­si Austri­jan­ci­ma, sor­ti lac­man­skoj! Kad se na­stu­pa na Tur­či­na, Vla­di­ka oso­ko­li bor­ce i ju­na­ke s ri­je­či­ma da se bo­re za krs ča­sni i vlje­ru ri­šćan­sku, a kad kre­ne na Austri­ju, ne zna šta tre­ba zbo­ri­ti! I oni se kr­ste i vlje­ru­ju u Isu­sa Ri­sta i Maj­ku Bo­ži­ju, i oni je­du kr­me­ti­nu kao i ti! Uva­ti­la Vla­di­ku Ra­da mu­ka pre­ve­li­ka, kon­tao i du­mao pa ujed­no smi­sli­jo da mu ne­ma dru­ge no da pro­da ma­na­sti­re Pod­ma­i­ne i Sta­nje­vi­će! Bo­lje i ra­nje­no no po­gi­nu­lo, si­la Bo­ga ne mo­li, da ima ko­ga da po­ža­li kao da bi po­mo­gao! Si­je­ci ru­ku – da sa­ču­vaš gla­vu!

Od­go­vo­ri­jo Vla­di­ka Ra­de ca­ru austrin­sko­me, Fra­nju Jo­si­pu pro­kle­to­me, da će mu pro­da­ti Sta­nje­vi­će i Pod­ma­i­ne za ono­li­ko ko­li­ko isti car ob­re­če da će pla­ti­ti! Kad su to ču­li, ni­je osta­lo Cr­no­gor­ca ko­ji ni­je za­pla­kao, mlo­gi su za­le­le­ka­li, a bi­lo ih je da s nok­ti­ma ki­di­šu na svoj obraz kao za mr­tvom gla­vom! Vla­di­ka Ra­de do­bi­jo je na ru­ke pa­re za ma­na­sti­re, Austri­ja je je­da­nak sru­ši­la i Pod­ma­i­ne i Sta­nje­vi­će, a car­ski pi­sa­ri iz­bri­sa­li su z dr­žav­ne ma­pe ono mlje­sto đe se bi­lje­ži­lo da Cr­na Go­ra ima dvi­je sto­pe sve­te ze­mlje na austrin­skoj te­ri­to­ri­ji! Ta­ko ti je je­ba­či­na Ste­va­na An­dri­ji­na z Ba­te Cuc­ke sku­po ko­šta­la Cr­nu Go­ru i Cr­no­gor­ce! Vla­di­ka Ra­de bi­jo je ule­gao u se bo­les jev­ti­ku kad su mu Tur­ci ote­li dva ostr­va na Je­ze­ru Ska­dar­sko­me, ostr­va Vra­nji­nu i Le­sen­dru! A kad je pro­dao ma­na­sti­re ca­ru austrin­sko­me, po­čeo je da plju­va krv! Svi tra­va­ri i vi­da­ri u Cr­nu Go­ru i svi dok­to­ri po bi­je­lom svi­je­tu, do ko­jih se mo­glo do­ći, ni­je­su mu zna­li pro­na­ći me­di­ži­ne. Vla­di­ka je iz­da­nuo pri­je no mu je ijed­na si­je­da dla­ka u bra­du uda­ri­la! Na­šao se Vla­di­ka Ra­de sje­kir­ljiv i cr­kle­tljiv, pa ni­je mo­gao da otr­pi šte­tu i sra­mo­tu! Šte­tu i ne­ka­ko a sra­mo­tu baš ni­ka­ko! Ne­ka­ko mu se ni­je da­lo da do­bi­je ba­rem jed­nu bit­ku na boj­noj nji­vi, ona­ko ka­ko su ih do­bi­ja­li nje­go­vi pre­ci i pre­ča­sni­ci, kao na pri­li­ku Ca­rev Laz i Kru­se! Kad je upu­štao re­če­na ostr­va, jek­nuo je kao ra­nje­nik, a kad se po­zdra­vi­jo s ma­na­sti­ri­ma, – bi­jo je lju­ti ra­nje­nik! Ne sa­ču­vao ono što mu je u ama­net osta­vlje­no još od Vla­di­ke Da­ni­la, a osta­vi­jo Cr­no­gor­ce brez ri­bo­lo­va na Ska­dar­sko­me Je­ze­ru! On­da se na šte­tu na­vr­zla sra­mo­ta: se­de­pom nje­go­va se­stri­ća pro­da­ti sve­ti srp­ski ma­na­sti­ri, ni­ko ne­će po­vlje­ro­va­ti da ih je Vla­di­ka mo­rao pro­da­va­ti! Ne smi­je ka­za­ti Cr­no­gor­ci­ma da je Ste­va­no­va je­ba­či­na sru­ši­la ma­na­sti­re, da to do­zna­ju Cr­no­gor­ci ba­či­li bi ga pod go­mi­lu kao vlje­šti­cu! Učvo­ri­la se šte­ta i sra­mo­ta u je­dan smr­sak, za­bo­lje­le ga pr­si s ob­lje stra­ne, dža­ba mu je bi­la ve­li­ka pa­met; šće­la je gla­va da nad­vla­da pr­si ali ni­je mo­gla nad­vla­da­ti! Ni­je Vla­di­ka Ra­de umro no pre­svi­snuo, ni­je ga ras­to­či­la jev­ti­ka no si­či­ja!

                 Da­ni­lo ne­će za vla­di­ku no za knja­za

Vla­di­ku Ra­da na­sli­je­di­jo je nje­gov si­no­vac Da­ni­lo Sti­je­pov Pe­tro­vić, ali Da­ni­lo se ni­je sti­jo za­vla­di­či­ti no se za­kne­ži­jo! Pri­li­kom da je ru­ski car do­pu­štao Da­ni­lu da se za­kne­ži za­to što ni car ru­ski ni ru­ski pa­tri­jark ni­je­su mo­gli opro­sti­ti Vla­di­ci Ra­du što je La­ti­ni­ma pro­dao dva pra­vo­slav­na ma­na­sti­ra. Ni­je Ru­si­ja vi­še ima­la po­vlje­re­nja u cr­no­gor­ske vla­di­ke, pa je do­pu­šta­la Da­ni­lu Sti­je­po­vu da po­sta­ne knja­zom on­da kad se to­me ni­ko u Cr­nu Go­ru ni­je na­dao! A kao za­hval­nos za to do­pu­šte­nje knjaz je na­re­di­jo po­pu Jo­ku Tu­sov­cu da uzme bla­ga ko­li­ko mu dra­go, da po­ve­de sa so­bom ko­ga je nje­mu mi­lo, da do­đe u Stam­bol ka­ko zna i umi­je i da ubi­je Ste­va­na Cu­cu! Pop Jo­ko je znao tur­ski je­zik i na kr­pat sit­no ar­ba­na­ški! Ka­ko je išao i ku­da je pro­klet­nik išao – to on zna, ko­ga je sve pot­pla­ti­jo da mu iz­da Ste­va­na i ka­ko se Ste­va­nu kr­vi na­pi­jo – to o nje­go­voj du­ši vi­si­lo!

Ste­van se še­tao Stam­bo­lom ši­ro­ki­jem po­me­đu dvo­ji­ce pa­ša, cik­nu­le su iz mra­ka dvi­je pu­ške ma­le, ob­lje su ga po­go­di­le đe me­lem ne tre­bu­je, jed­na u pr­si, dru­ga me­đu oči đe obr­ve svi­ja. Ze­mlja ga ži­vo­ga ni­je do­če­ka­la! I danas su mu ko­sti u Stam­bo­lu, ni­ko ga ni­je pre­no­si­jo ni­ti mu grob obi­la­zi­jo! Šće­pan po­koj­ni Sa­rić pri­ča­še da knjaz Da­ni­lo ni­je spre­mi­jo pro­kle­to­ga po­pa u Stam­bol sa­mo sto­ga što je Ste­van bi­jo se­dep­nik pro­da­je srp­skih ma­na­sti­ra s pri­mor­ja, no i sto­ga što se isti knjaz Da­ni­lo bo­jao da se Ste­van mo­re vr­nu­ti u Cr­nu Go­ru. Da­ni­lo se bi­jo ože­ni­jo iz Tri­je­šća lje­po­ti­com ko­joj su za­vi­đe­le i vi­le pri­mor­ki­nje ko­li­ko je li­je­pa, pa se knjaz bo­jao da nje­go­va knja­gi­nja Da­rin­ka mo­re li­je­po po­gle­da­ti Ste­va­na. Po pa­me­ti Ste­van ni­je bi­jo ni pri­mać Vla­di­ci Ra­du, kao plje­snik ni­je mo­gao ni do­zva­ti uja­ka, ali lje­po­tom je bi­jo uja­ka do­sti­gao ako ni­je i pre­sti­gao! Kle­le su se car­ske pro­voj­go­re u Be­ču da ni­je­su s oči­a­ma gle­da­le ni ljep­še­ga mom­ka ni že­šće­ga lju­bav­ni­ka od Ste­va­na Cu­ce Pe­ro­vi­ća! Ni­je se za­pam­ti­lo da mu je žen­ska umlje­la re­ći da ne dâ ako je Ste­van nju ašik po­gle­dao! Knjaz Da­ni­lo bi­jo je ba­vr­ljan od ro­ma­če, žu­te ko­se kao ječ­me­na sla­ma i ze­le­ni­je oči ko­li­ko vil­dža­ni, Da­ni­lo je bi­jo Pe­tro­vić po pa­me­ti i spo­sob­no­šću da vla­da, ali iz­gle­dom ni­je oti­šao na mu­šku tra­žbi­nu no ne­kud kroz uj­če­vi­nu! Pri­ča­lo se da se on ni­je sti­jo za­vla­di­či­ti za­to što je znao da bi mu ode­žda Vla­di­ke Ra­da pri­sta­ja­la isto ona­ko ka­ko je pri­sta­ja­lo ođe­lo Voj­vo­de Mom­či­la žu­ri Vu­ka­ši­nu! Mi­slim da sam ti re­kao ka­ko je bi­jo obi­čaj u Cr­nu Go­ru da no­vi vla­di­ka ob­u­če ode­žde svo­ga pret­hod­ni­ka, kad sje­da na pri­je­sto­lje da mu Cr­no­gor­ci po­lju­be ru­ku kao no­vo­me go­spo­da­ru! Znao je Ze­ko, ta­ko su zva­li Da­ni­la pri­je no se za­knja­ži­jo, da bi ga ona ode­žda Vla­di­ke Ra­da ko­ja pi­za se­dam oka iz­je­la kao mač­ku vuč­ja ko­ža, a bog­me bo­jao se i da Cr­no­gor­ci ne­će pri­stu­pi­ti ru­ci ta­kvo­me go­spo­da­ru! Ni­je ni­šta sti­jo da ri­zi­ku­je, pa je ta­ko Cr­na Go­ra umlje­sto vla­di­ke do­bi­la knja­za za go­spo­da­ra.

Pri­čao nam je pro­fe­sor Zu­pljak ka­ko je knjaz Da­ni­lo išao u Ru­si­ju da se po­klo­ni ru­sko­me ca­ru po­o­či­mu i ka­ko je ta­mo do­znao da ona du­bro­vač­ka La­tin­ka, ona že­na kon­zu­la Je­re­mi­je Ga­go­vi­ća, ni­je pu­šta­la nâ se Ste­va­na za­to što se od­ma u nj za­lju­bi­la, ne­go sto­ga što je bi­la pot­pla­će­na! Austrin­ski car se zdo­go­vo­ri­jo s kne­zom du­bro­vač­ki­jem da se naj­ljep­ša La­tin­ka, kao ba­ja­gi, za­gle­da u ru­sko­ga kon­zu­la i da se sve uči­ni ne bi li se kon­zul u nju za­lju­bi­jo. A mu­ka ti ve­li­ka da se onaj us­ko­pr­si su­vo­guz za­lju­bi u bje­lo­gr­lu vi­lu, u sa­pa­ču ko­ja je za­vr­će­la svi­jes naj­ljep­šoj mu­škoj gla­vi, Ste­va­nu Cu­ci, a nek­mo­li da ne osvo­ji ru­sko­ga kon­zu­la kad joj je re­če­no i pla­će­no! Ne znam re­koh li ti, Du­brov­ča­ni su ima­li sve fe­le ku­ra­va – jed­na je bi­la spo­sob­na da ope­lje­ši ki­la­vo­ga Li­ma Mi­lo­va­no­va, dru­ga da osvo­ji ru­sko­ga kon­zu­la, tre­ća da dig­ne ku­rac ca­ru tur­sko­me, i ta­ko re­dom – za sva­ki po­sao ima­li su Du­brov­ča­ni na­mi­je­nje­nu kur­vu! Austrin­ski car pla­ti­jo je du­bro­vač­ki­jem lac­ma­ni­ma da sve pre­du­zmu ka­ko bi Vla­di­ka Ra­de na­mlje­šti­jo se­stri­ća da na­sta­va kod Je­re­mi­je Ga­go­vi­ća. A kad je to ura­đe­no, sve je po­tlje išlo kao po lo­ju! Is­pla­mi­ra­no je kad će La­tin­ka pu­šta­ti Ste­va­na na se, za ko­li­ko će je vre­me­na Ste­van ti­je­šti­ti, kad će Je­re­mi­je sa­zna­ti da mu se že­na ben­gi­ra s Cu­com, ka­ko Ste­va­na tre­ba pre­ba­či­ti u Beč i ka­ko da on iza­đe pred beč­ko­ga će­sa­ra! Sve je ura­đe­no ka­ko je za­mi­šlje­no! Ne­kad Mle­ci a po­tlje Austri­ja smi­šlja­li su sva­ke na­tre i ma­ri­fe­tlu­ke da se do­ko­pa­ju srp­ski­je ma­na­sti­ra Pod­ma­i­ne i Sta­nje­vi­ći, ali za vla­di­ke, od Da­ni­la do Sve­to­ga Pe­tra, s te stra­ne ni­šta ni­je mo­glo pri­je­nu­ti vi­še no pri­je­nja li če­la za brus! Ne zna se ko je bi­jo tvr­đi ili Vla­di­ka Da­ni­lo ili Sa­va, ili Sve­ti Pe­tar Ce­tinj­ski da ne opan­ca Tur­ci­ma ni La­ti­ni­ma! Ne­što je kao ma­lo šu­ve­li iz­gle­dao Vla­di­ka Va­si­li­je, ali Ru­si su uze­li stvar u svo­je ru­ke kad je on bi­jo na pa­lo­ci nji­ma i La­ti­ni­ma! Va­si­li­je umro mlad u ze­mlju Ru­si­ju, sa­ra­ni­li su ga na isto gro­blje đe se nji­jo­ve vla­di­ke sa­ra­nju­ju. Sve je taj­ne i svo­je i ru­ske u ze­mlju od­ni­jo, ako je što kriv – to o nje­go­voj gre­šnoj du­ši vi­si­lo! Uglav­nom, ni o Vla­di­ci Va­si­li­ju ni­je osta­lo ni­šta ru­žno da se pri­ča i pri­po­vi­je­da.

E, kad je austrin­ski će­sar vi­di­jo da Vla­di­ka Ra­de ne do­bi­ja ni jed­nu bit­ku, da je Tur­ci­ma upu­šti­jo Le­sen­dru i Vra­nji­nu i da ni­je u vla­da­nju i u bo­je­vi­ma ni pri­ma­ći Sve­to­me Pe­tru; kad je car vi­di­jo da Ra­de ni­je ono što su bi­le pr­ve vla­di­ke, od­lu­či­jo je da mu šklap­ne re­če­ne ma­na­sti­re na pri­mor­ju. Ni­je ca­ru Fra­nju bi­lo te­ško da vi­di ka­ko je Vla­di­ku Ra­da pre­u­ze­la pa­met, da je mlo­go pa­met­ni­ji no što je po­tre­bi­to za vla­da­ra. Vi­di­jo je Šva­bo da je pa­met Vla­di­ke Ra­da na pri­li­ku psa hr­ta! Hrt ne uva­ti ze­ca za­to što je pre­brz pa ze­ca pre­sko­či. Dok se hrt su­vra­ti, zec je već vrc­nuo na stra­nu. Hrt jo­pet za njim pa ga jo­pet pre­sko­či, a zec jo­pet vrc­ne u stra­nu! Ta­kva ti je i pre­ve­li­ka pa­met u vla­da­o­ca – mi­sli sa­mo na ve­li­ko pa pre­sko­či ma­lo!

Ka­zah li ti, sve je car Fra­njo Jo­sip is­pla­mi­rao sa Ste­va­nom Cu­com i sve se od­i­gra­lo ka­ko je is­pla­mi­ra­no. No i tu Šće­pan po­koj­ni Sa­rić ima­še svo­ju mi­sao. Ve­li da je La­tin­ki na­re­đe­no da Ste­va­na pu­šta na se, ali ni­je ona na­u­če­na da gla­sno po­no­ći sni­va ono što pro­dan či­ni sa Ste­va­nom! Bi­la se, ve­li, u nj za­lju­bi­la pa je od lju­ba­vi tra­bu­ni­la, kao što je ona bu­la iz plje­sme tra­bu­ni­la mr­ka ka­u­ri­na kad je po­mi­ri­sa­la ga­će u ko­je su sta­la nje­go­va mu­da! Ni­ko kon­zu­lo­vu že­nu ni­je na­u­či­jo da ide u Beč, no je o svo­me tro­šku oti­šla da se na­đe sa Ste­va­nom! Šće­pan mi­šlja­še da joj je, mo­re bi­ti, Ste­van po­ru­či­jo da do­đe u Beč po­što je i ona nje­mu osta­la u sr­cu mo­mač­ko­me! Pe­tar Ni­ko­lin i pro­fe­sor Triv­ko ni­je­su se ra­zu­ma­li u ono što Šće­pan pri­ča, zna­lo se da on va­zda iza­đe iz bra­zde ko­ju dru­gi oru! Oni su obo­ji­ca vlje­ro­va­li, a i ja vlje­ru­jem kao i oni, da je car Fra­njo car­ski pla­ti­jo du­bro­vač­ki­jem La­ti­ni­ma da sve na­mlje­šte po nje­go­vo­me ta­bi­ja­tu, i oni su to na­mlje­šta­li. I sad kad sve met­neš jed­no do dru­go­ga, po­ka­že ti se da su sa­mo bi­li ba­tli­je austrin­ski će­sar i nje­go­va blje­lo­tre­pa si­no­vi­ca. Svi dru­gi osta­li su čiv­te­li­je! Ne ra­ču­nam Du­brov­ča­ne za­to što oni ni­je­su ni­ka­kad po­sao iz­vo­di­li ako im ni­je u ra­ču­nu! Car je ostva­ri­jo že­lju, i svo­ju i pr­vi­je austrin­ski­je ca­re­va: šklap­nuo srp­ske ma­na­sti­re za ša­ku du­ka­ta, na car­sku ri­zni­cu ni­je mu se ni po­zna­lo, a Cr­na Go­ra iz­gu­bi­la dva dra­ga ka­me­na iz svo­je kru­ne! Blje­lo­ko­sa i blje­lo­tre­pa car­ska si­no­vi­ca, na ko­ju se ni­je­su bi­le mu­ške ga­će dri­je­ši­le, do­ži­vlje­la ono što joj ni u san ni­je mo­glo do­ći! Do­ži­vlje­la da je ras­tlje­ni naj­vi­đe­ni­ja mu­ška gla­va ko­ja je u car­ski dvor ukra­ka­la ot­ko je ozi­dan! I ne sa­mo da je ras­tlje­ni no i da joj na­či­ni si­na do­žud­ni­ka! Po­tlje se do­ka­za­lo da ko­pi­ljan ni­je bi­jo oti­šao na maj­ku, no se met­nuo na oca! Bi­jo je po­tlje ca­rev voj­vo­da, ni­je se pro­zi­vao po ocu Cu­ci no po maj­ci. Car­sko pre­zi­me a lje­po­ta Ste­va­no­va! Ne znam ti re­ći ni ka­ko mu je bi­lo ime ni je li od nje­ga tra­ga osta­lo! Dru­gi su, kao što spo­me­nuh, bi­li či­ve­tli­je. Je­re­mi­ji Ste­van iz­ben­gi­rao že­nu, ona kle­ta osta­la po­ne­še­na za Ste­va­nom, te se po­tlje lju­bav­ni­ka pre­li­je­po­ga ni­je mo­gla na­vi­ći na kon­zu­la su­vo­gu­zo­ga! Vla­di­ka Ra­de ma­na­sti­re iz­gu­bi­jo i krv pro­plju­vao. Ste­van ostao brez gla­ve, a knjaz se Da­ni­lo ogri­je­ši­jo pred Bo­gom i lju­di­ma što je na­re­di­jo da se ona­kva mo­mač­ka lje­po­ta ubi­je! Ste­va­nu ko­sti osta­le u tur­sku ze­mlju, a Da­ni­la sti­gla bož­ja ka­zna, pa su nje­ga po­go­di­le dvi­je pu­ške ma­le ka­ko su i Ste­va­na po­ga­đa­le! Eto, na­me­nuo sam ti Ste­va­na Cu­cu i nje­go­vu sud­bi­nu da bi vi­di­jo šta su sve pred­u­zi­ma­li du­bro­vač­ki La­ti­ni kad im se pla­ti. No ne­ka Ste­va­na i Du­brov­ni­ka, a daj da se vr­ne­mo na Gra­o­vo, čuo si da su Gra­o­vo na­zi­va­li Du­brov­ni­kom brez mo­ra ali z du­bro­vač­ki­jem lu­kav­stvom!

Kad je Sve­ti Pe­tar sti­jo da če­sti­ta i sret­nji­ka Ka­ra­đor­đu usta­nak pro­ti­vu Tu­ra­ka, tre­ba­lo je da na­đe pi­smo­no­šu ko­ji će uze­ti na Ce­ti­nje Vla­di­či­no pi­smo i do­ni­je­ti ga u To­po­lu na sred Šu­ma­di­je! Ni­je u svu Cr­nu Go­ru mo­gao na­ći ta­kvo­ga po­u­zda­ni­ka, no ga je na­šao na Gra­o­vu. Ko bi pre­gao da po­slu­ša Vla­di­ku, ni­je mu Vla­di­ka smi­jo po­vlje­ri­ti pi­smo, a u ko­ga je imao Vla­di­ka po­vlje­re­nja, taj ni­je sti­jo da me­će svo­ju gla­vu u tu­đu tor­bu! Cr­no­go­rac je mu­a­nat pa ne mo­re da pre­tr­pi uvre­du i za­je­ba­va­nje, a na put od Ce­ti­nja do To­po­le sva­što te ta­da mo­glo stre­vi­ti. U taj va­kat i naj­go­ra tur­ska rđa kur­či­la se na naj­bo­ljeg Sr­bi­na. Dok ne­ma bu­na i usta­na­ka Tur­ci dr­že ra­ju za per­čin ali joj ne ci­ma­ju z gla­vom. Za­vi­li­ča­li su ra­ju ž đe­mom, ali su joj uzdu ze­ri­čak po­pu­šti­li! Pla­ti ca­re­vu da­ci­ju, po­štuj agu i ka­di­ju, ne ja­ta­kuj haj­du­ci­ma, ne plje­vaj uz gu­sle o Mi­lo­šu Obi­li­ću, pa se ne boj od tur­sko­ga zu­lu­ma! Ta­ko do­kle je mi­ra, a kad pro­će­ta ka­kva bu­na, blje­ži s pu­ta da ne sret­neš Tur­či­na pro­klet­ni­ka. Ne ku­caj s cr­kov­ni­jem zvo­ni­ma đe Tur­čin ču­je i ne na­ru­gaj se ni­če­mu tur­skom da ti ku­ka­la maj­ka ni­je! Za­to Sve­ti Pe­tar ni­je sti­jo da spre­mi pi­smo u To­po­lu po Cr­no­gor­cu jer je tre­ba­lo tur­ske dru­me od­ru­mo­va­ti pri­je no se do­đe đe Ka­ra­đor­đe vla­da. Ne bi Cr­no­go­rac sti­jo da sa­đe s pu­ta kad sre­te Tur­či­na, a kad bi ga Tur­čin što re­zi­li­jo, on bi mu od­u­da­ri­jo i đa­vo­li bi se za­čas po­že­ni­li! Osta­la je pri­ča da Cr­no­go­rac ne ku­ka u za­tvo­ru za­to što mu je te­ško u led­no­me zin­da­nu, no što ga je stid da ro­bu­je! On ne ku­ka zbog šte­te no zbog sra­mo­te! Pro­da­će Cr­no­go­rac ljeb za me­da­lju! Kad ko gle­da, že­na mo­ra usta­ja­ti pre­da nj kao da je pa­ša, a đe ne vi­di ni­ko, ona mu mo­re za­po­vi­đe­ti i da joj sli­je ški­pe! Znao je Sve­ti Pe­tar Cr­no­gor­ce bo­lje no iko pa je po Gra­o­vlja­ni­nu Đu­ru Mi­lu­ti­no­vu Ko­va­če­vi­ću spre­mi­jo pi­smo vo­ždu Ka­ra­đor­đu Pe­tro­vi­ću u To­po­lu mlje­sto po­no­si­to! Đu­ro je obu­kao pro­sjač­ku đe­i­si­ju, pre­vr­nuo s očo­ma kao da je sli­jep, ob­lje­si­jo o ra­me­nu tor­bu sin­ga­ši­cu i u tor­bu met­nuo gu­sle ja­vo­ro­ve! No da vi­diš đe je pi­smo sa­kri­jo. Oda­peo gu­sle pa pi­smo za­li­je­pi­jo s je­lo­vom smo­lom u dr­ve­nu šu­plji­cu, a on­da po­da­peo gu­sle s istom ze­či­jom ča­prom s ko­jom su bi­le po­da­pe­te! Ta­ko je Đu­ro mi­li­jo od Ce­ti­nja da To­po­le, pro­si­jo i bo­go­ra­di­jo, đe ga je ko za­nu­di­jo da plje­va uz gu­sle plje­vao je, ali sa­mo onu plje­smu o be­gu Lju­bo­vi­ću u ko­joj se ka­že da Bog šti­ti vlje­ru i nje­zi­ne pra­ve ju­na­ke, ko­lje­no­vi­će i odža­ko­vi­će! Ta­ko je Đu­ro do­ni­jo Ka­ra­đor­đu pi­smo zdra­vo i ve­se­lo, od­mo­ri­jo se ne­ko­li­ka da­na u To­po­lu, pa jo­pet sa Ka­ra­đor­đe­vi­jem od­go­vo­rom is­ti­jem tra­gom vr­nuo se na Ce­ti­nje.

Cr­no­gor­ci su ame­ti­ce po­ra­zi­li tur­sku si­lu na Gra­o­vac s po­mo­ću Je­zda Pa­jo­va iz Gra­o­va! Kad se po­če­lo zbor­ka­ti da će Tur­ci uda­ri­ti na Gra­o­vo da ždi­ju i si­je­ku spo­rad to­ga što su Gra­o­vlja­ni po­slu­ša­li Ce­ti­nje te od­u­da­ri­li da ne pla­ća­ju ca­re­vu ver­đi­ju, Je­zdo ti se jed­ne no­ći brez mlje­se­ca ob­re­ti na Klo­buk! Pa­ni on na ko­lje­na pred klo­buč­kog di­zda­ra i mo­li da ga sa­slu­ša. Di­zdar mu do­pu­šti, a Je­zdo po­me­ni sve ono što je isti di­zdar već bi­jo sa­znao pre­ko svo­ga špi­ju­na iz Gra­o­va. Je­zdo je znao ko je špi­jun, po­sta­rao se da do­zna šta taj špi­jun pre­no­si na Klo­buk, pa je, ne po­mi­nju­ći da zna za špi­ju­na, po­no­vi­jo pred di­zda­ra to što je sa­znao o re­če­noj špi­ji. Sve po­no­vi­jo što špi­jun zbo­ri i pri­do­dao i po­gla­di­jo ko­li­ko mu je tre­bo­va­lo za tu pri­li­ku. Ta­da ti je di­zdar ozi­dao od ra­tlu­ka ko ša­rov niz gre­du! Ora­ti­sao se što je to­li­ko vlje­ran knez gra­ov­ski Je­zdo Pa­jov, a još vi­še mu je bi­la gi­da kad je po­mi­sli­jo da će uva­ti­ti ši­ro­ko mlje­sto u Tre­bi­nju i Mo­sta­ru. Uva­ti­će ši­ro­ko mlje­sto kod pa­še i ve­zi­ra kad im do­ne­se vi­je­sti ko­je je čuo od vljer­no­ga kne­za gra­ov­sko­ga! Je­zdo ti je na­sta­vijo da do­di na Klo­buk no­ću brez mlje­se­ca i da di­zda­ru iz­ru­ču­je vlje­sti iz Gra­o­va i od Go­re Cr­ne! Di­zdar je sju­tri dan tut­nji­jo u Tre­bi­nje da te vi­je­sti pre­ne­se pa­ši Re­sul­be­go­vi­ću, a pa­ša je isto­da­no opre­mao gla­so­no­šu u Mo­star ve­zi­ru! U po­to­nji va­kat Je­zdo ni­je sa­mo pri­čao no po­ne­što di­zda­ra i pi­tao, a bi­jo je mu­dar i pa­me­tan pa je do­zna­vao i ono što ni­je pi­tao! Uglav­nom, sa­znao je i kad će tur­ska voj­ska kre­nu­ti na Gra­o­vo, đe će se pri­ku­pi­ti, ko­li­ko će je bi­ti, i da će pred si­lom i or­di­jom ja­ša­ti se­ra­šćer Ka­dri–pa­ša Ko­ko­tli­ja! Do­znao je Je­zdo da ne kre­ću na Gra­o­vo i Cr­nu Go­ru sa­mo bo­san­ske ba­li­je i er­ce­go­vač­ki lo­ći­ka­ri, no da car iz Stam­bo­la spre­ma lju­te azi­jo­te ko­ji će se z boj­ne đe­mi­je is­kr­ca­ti u Klek du­bro­vač­ki! Ta­ko je knjaz Da­ni­lo na Ce­ti­nje do­znao pre­ko Je­zda Pa­jo­va iz Gra­o­va sve što je tre­ba­lo zna­ti o tur­skoj si­li ko­ja se spre­ma­la pro Gra­o­va na Cr­nu Go­ru. Spra­ma ti­je sa­zna­nja Je­zdo­vi­je Voj­vo­da Mir­ko, brat knja­žev ko­ji je ko­man­do­vao s Cr­no­gor­ci­ma, ras­po­re­di­jo je voj­sku đe tre­ba, te je­bao oca Tur­ci­ma ka­ko tre­ba! Na Gra­o­vac je pu­kla ve­li­ka tur­ska po­gi­bi­ja, ni­je ni­kad po­tlje Ko­so­va bi­lo to­li­ko tur­sko­ga me­sa na jed­no mlje­sto! Kad su raz­bi­li tur­ske od­re­de iz Bo­sne i Er­ce­go­vi­ne, on­da su Cr­no­gor­ci za­ti­snu­li put ko­jim se z Gra­ov­ca blje­ži u Klo­buk, a pu­šta­li Tur­ke iz Azi­je da blje­že ku­da po­blje­ći ne mo­gu! Kad su Azi­jo­ti do­blje­ža­li do Mi­ro­tin­ski­je gre­da, Cr­no­gor­ci pri­sna­ži da si­je­ku, Tur­ci se po­sme­ti te se do­đa­vo­lji po­lo­mi niz li­ti­ce mi­ro­tinj­ske. I Ka­dri–pa­ša Ko­ko­tli­ja na Gra­ov­cu je iz­gu­bi­jo gla­vu, ne­ko ve­li da ga je po­sje­kao Spa­so­je Mi­ćov iz Gra­o­va, a dru­gi do­ka­žu­ju da mu je gla­vu ugra­bi­jo Sta­ni­ša Ko­pri­vi­ca iz Ba­nja­na.

Na Gra­o­vo se sva­što ku­po­va­lo i pro­da­va­lo, a naj­vi­še ri­je­či! Do­la­zi­li su tr­gov­ci s tri stra­ne, a kup­ci sa svi­je ba­na­da! Iz Ri­sna su tr­gov­ci do­no­si­li pi­će, vo­će i lje­ka­ri­je, Cr­no­gor­ci lje­ko­vi­te trav­ke, ru­je­vi­nu i ča­pre od zvlje­r­ke, a iz Ba­nja­na i dvi­je Ru­di­ne sti­za­li su bulj­ci sit­nog aj­va­na i dže­le­pi ja­lo­ve go­ve­di! To je ono što se jav­no da­lo vi­đe­ti da se pro­da­va i ku­pu­je, ali glav­ni­ja je bi­la taj­na tr­go­vi­na! Na Gra­o­vu su se pro­da­va­li si­ča­ni ko­ji li­je­če i me­le­mi što tru­ju, sodž­bi­ne se ugo­va­ra­le i ugla­ve raz­va­lji­va­le, ja­ta­ci su is­pod ru­ke pri­ma­li što je nji­o­vo, tu se za sva­ko­ga raz­ja­ta­ka spli­je­tao ko­no­pac! Tur­ci sve pred­u­zi­ma­li da Gra­o­vo bu­de nji­o­vo, Cr­no­gord­ci pod­bur­đe­ka­va­li Gra­o­vlja­ne da ne pla­ća­ju ca­re­ve ha­ra­če, a Gra­o­vlja­ni čas pla­ća­li da ne na­vr­nu Tur­ke na se, a čas od­u­da­ra­li da ne pla­ća­ju ka­ko ih ne bi stre­vi­lo pro­klet­stvo s Ce­ti­nja! Austri­ja je svi­đa­la svo­je ra­ču­ne: ne­kad pla­ća­la ono­me što ne pla­ća, a po­ne­kad mu na­pla­ći­va­la ono što pla­ća! Kad je Ali–pa­ša dao ca­ru u Stam­bo­lu tvr­du ri­ječ da će smi­ri­ti Usko­ke i Gra­o­vo, tvr­do je znao da ga ne­će na oži­či­cu ma­nje za­vi­ja­ti Gra­o­vo no Usko­ci. Usko­ci ju­na­ci brez uz­ma­ka, a Gra­o­vlja­ni umi­ju jed­na­ko da pre­du kao mač­ke i da bo­du kao jež. Usko­ci plje­va­ju­ći pla­ču, a Gra­o­vlja­ni pla­ču­ći plje­va­ju! Osi­je­ci od Cr­ne Go­re Gra­o­vo i Usko­ke, pa će ti, Ali–pa­šo, bi­ti mir­na ne sa­mo Bo­sna no i Er­ce­go­vi­na!

                   Že­nid­be Ali–pa­še Sto­če­vi­ća

Sad tre­ba da se po­vr­ne­mo Ali–pa­ši Sto­če­vi­ću, dav­no smo ga osta­vi­li. Opri­ča­li smo ka­ko se za­ve­zi­ri­jo, a sad da vi­di­mo ka­ko ve­zi­ru­je u Mo­sta­ru gra­du bi­je­lo­me!

Imao je Ali–pa­ša se­dam že­na iz se­dam ze­ma­lja. Pr­va je bi­la Sto­čan­ka okle i on, dru­ge ne umi­jem na­bro­ji­ti re­dom ka­ko ih je do­vo­di­jo, znam to­li­ko da su na­kve bi­le iz­da­le­ka. Ni­je sva­ka kla­nja­la kad se uda­la za Ali–pa­šu, no se po­tlje po­tur­či­la. U Tu­ra­ka ti je sve ba­ška a vlje­ra oso­bi­to! Mo­reš bi­ti vlje­re ko­ja se s tur­ko­vi­nom sla­že kao so s okom, ali to ti ni­šta ne br­ka da po­sta­neš soj­li Tur­čin ono­ga tre­na kad se na­gu­ziš da kla­njaš! Ko se da­nas po­tur­či sju­tra ga ne smi­ješ pi­ta­ti šta je bi­jo ju­če, a pro­sju­tra on za­jar­či s tur­ko­vi­nom kao da ga je gra­di­jo pa­ša! Sa­mo ako si vlje­ran ca­ru če­sti­to­me, konj pr­di ko­ju si vlje­ru do ju­če vlje­ro­vao! Pri­čao mi je pro­fe­sor Triv­ko Zu­pljak da je ve­zir Meh­med–pa­ša So­ko­lo­vić imao osa­mles go­di­na kad se po­tur­či­jo. Bijo je i on Ga­go­vić iz Be­zu­ja, zo­ran i pa­me­tan, a pi­smen i gra­ma­ti­čan kao da je sta­rao pa se po­mla­di­jo! No imao je jed­nu grd­nu ma­nu! Bi­jo po­ne­šen za žen­ski­jem ču­do jed­no, kao da se ni­je za­ka­lu­đe­ri­jo! Igu­man to pri­vi­di pa sur­gun na nj, a Go­go­vić se na­đi mu­a­nat, svu­ci man­ti­ju pa oto­le dre­to u Fo­ču. Tu se po­tur­či­jo, oto­le ga sud­bi­na do­ni­je­la u Stam­bol da po­sta­ne ve­zir i ca­rev zet! Ko­li­ko je ve­zir So­ko­lo­vić imao bla­ga le­že­će­ga i da­nas po­ka­žu­je ću­pri­ja na Dri­ni kod bo­san­sko­ga gra­da Vi­še­gra­da. Do­di­jo sam jed­nom u Vi­še­grad, vi­di­jo sam ću­pri­ju i odao po njoj! Bo­ga ti mo­lim, ne bi da­nas sva dr­ža­va bi­la ka­der da na­či­ni tu ću­pri­ju, a Meh­med–pa­ša i nju i, ve­le, još ta­man ta­kve i to­li­ke tri­des i dvi­je, vi­še­grad­ska je tri­de­set i tre­ća, po­di­gao je na tri­des i tri naj­ma­ni­ti­je ri­je­ke u car­stvu tur­sko­me! Eto do šta je bi­jo do­spi­jo piv­ski ka­lu­đer kad se po­tur­či­jo.

Te što ti re­koh, Tur­čin ne pi­ta ko­je je vlje­re žen­ska, nje­mu je glav­no da je ona do­bra pod ru­kom! Pr­vo se š njo­me po­va­lja na me­ke du­še­ke, pa tek on­da po­zo­ve odžu da je na­u­či ka­ko se kla­nja i da joj u ći­tap tur­sko ime upi­še. Od An­đe­li­je na­či­ni Haj­ku­nu! Tur­čin mo­re ima­ti ono­li­ko že­na ko­li­ko je jak u tu­ri­nu da ih ti­je­šti. A vljen­ča­nja u njih ne­ma ni­ka­kvo­ga, mo­reš že­ni da­ti đilasni­cu kad ti pra­ne da je oće­raš! Čim že­na osta­ra – sik­ter njoj a do­ve­de dru­gu! Mi kad se jed­nom vljen­ča­mo, ni vla­di­ka nas brez ka­sti­ga ne­će raz­vljen­ča­ti! Ä Sr­bi­nu osta­ra že­na ili ako se raz­bo­li od ne­šta te ne va­lja za va­lja­li­šta, on ti pre­ži da pri­ti­sne tu­đu, a Tur­čin ne­ma po­tre­be po­što on sta­ru za­mlje­nju­je s mla­dom i bo­le­snu sa zdra­vom že­nom. Nji­ma nji­jo­va vlje­ra ta­ko do­pu­šta, a na­ša na­ši­jem ova­ko!

Ni­ko ne mo­re da ob­ja­sni što ni­ko ne­će da se ras­tur­či ko se jed­nom po­tu­r­či­jo! Vla­di­ka Ra­de re­kao je u Gor­ski vi­je­nac da se đa­vo ne mo­re raz­đa­vo­li­ti ni­ti Tur­čin ras­tur­či­ti, no osta­nu obo­ji­ca obe­šta­ni do­vi­je­ka. Kad je knjaz Ni­ko­la s Cr­no­gor­ci­ma op­sje­dao grad ni­šić­ki, od god do god za go­di­nu da­na, po­ru­či­vao je Mu­šo­vi­ću ka­pe­ta­nu i svi­jem Tur­ci­ma da će oni osta­ti u Ni­ši­ću da go­spo­du­ju do­vi­je­ka sa­mo ne­ka se vr­nu u vlje­ru pran­đe­dov­sku. Ni­ko im ne­će ni so­lad uze­ti iz ku­će, ka­pe­tan će ka­pe­ta­no­va­ti kao i do­ta­da, bi­će nji­jo­va po­lja i pla­ni­ne ka­ko su i bi­li; sve će osta­ti što je bi­lo sa­mo ne­ka se pre­kr­ste kad im pri­tu­ži da kla­nja­ju! Kleo se knjaz Ni­ko­la s ča­sni­jem kr­stom i sa kru­nom Ne­ma­nji­ća da ih ne­će pre­va­ri­ti, ali sve je bi­lo dža­be to što je obe­ća­vao i što se za­kli­njao! Što se vi­še kleo i obe­ća­vao, Tur­ci su od­luč­ni­ji bi­va­li da se ne pre­kr­ste. On­da su Cr­no­gor­ci za­ko­pa­li la­gu­me i raz­lo­mi­li be­de­me ni­šić­ko­ga gra­da Ono­go­šta! Raz­lo­mi­li pa se sa­ba­lja do­va­ti­li! Ono ro­blja tur­sko­ga što ni­je zi­je­nu­lo pod sa­bljom cr­no­gor­skom, to se po svi­je­tu raz­blje­ža­lo! Zbo­ri­jo je po­tlje knjaz Ni­ko­la da mu je lak­še bi­lo tri car­ska gra­da osvo­ji­ti no jed­no­ga Tur­či­na po­kr­sti­ti.

Gle­dao sam ovo što ću ti re­ći. Po­će­rao ja to­var ži­ta da me­ljem pod Še­o­vi­ća Gla­vi­cu u vo­de­ni­cu No­va­ka Be­ge­ni­ši­ća. Met­nuo na utre­šelj tru­blju ve­le­na­ca da sva­ljam u No­va­ko­vu stu­pu. Na­ne­ko­li­ko po­pri­je No­va­ko­vi­je mli­na bi­ja­še jed­no tur­sko se­o­ce, ne­ma ih se­dam–osam ku­ća, ma pu­ka si­ro­ti­nja. Ima ku­ća po tri ov­ce i ma­ga­re, sa­di vrt du­va­na, da­bog­da i tre­ća ku­ća ima­la kra­vu! Pro­la­zi­mo nas ne­ko­li­ci­na s klju­sa­di­ma, udru­ži­li se da za­jed­no go­ni­mo u mlin. S na­ma je­dan đa­vo­lov, ko­pi­ljan ne­ke Ve­ru­še Mak­si­mo­ve, ne bi­ja­še mu još bra­da ni­kla a ga­li­jot, ne mo­re s mi­rom no va­zda ne­što ci­ga­ni. Je­dan Tur­čin ču­va­še kra­vu po­me­đu ne­ki­je vr­zi­na, a te­le sve­zao u jed­nu la­do­vi­nu. Ne­da­le­ko mu ku­ća, oko nje se že­na s ne­šta pre­ga­nja ž đe­com; bi­ja­še ih či­ni mi se vi­še no de­se­to­ro. Uto­li­ko za­u­či odža ž dža­mi­je, bi­ja­še tač­no pod­ne! Ču se odža, a onaj Tur­čin pa­de na ko­lje­na kao da ga mu­nja po­si­je­če i po­če da kla­nja, sve š če­lom ze­mlju ti­če. S ko­lje­na se na­gu­zi i sni­že se gla­vom do ze­mlje, on­da se po­vra­ti na ko­lje­na i za­nji­ri u dla­no­ve kao da či­ta. Ne zbo­ri ni­šta no se jo­pet pre­se­re­pi, i ta­ko ja sad ne znam ko­li­ko pu­ta ra­di o svom ja­du. Onaj Ve­ru­šin ko­pi­ljan ne bi li­jen no po­tr­ča i odri­je­ši te­le iz one la­do­vi­ne! Kra­va rik­nu, te­le po­tr­ča i po­če da do­ji, ali Tur­čin ne pre­ki­de mo­li­tvu. Nje­mu bi glav­ni­ja vlje­ra no đe­ti­nja ve­če­ra! Te­le mu po­do­ji kra­vu, za ve­če­ru će ž đe­com oglo­da­ti su­vu ko­ru mer­ti­ni­ce, ali ne šće da pre­ki­ne mo­li­tvu. Ne­ka što on ne šće, no ni nje­go­va bu­la ne po­tr­ča da ljok­ne te­le is­pod kra­ve. Sta­la i gle­da kroz fe­re­džu; i ona se tu­rad umi­ri­še pa gle­da­ju oca ka­ko kla­nja i te­le ka­ko im po­se ve­če­ru. Ve­ru­šin sin od­ska­ka pri­je no se di­že Tur­čin s ko­lje­na, mi za klju­sa­di­ma pro­du­ži­smo kao da ni­šta ni bi­va­lo ni­je. E, ta­da mi je bi­lo ja­sno što ni­šić­ke age i be­go­vi ni­je­su šće­li da se pre­kr­ste da bi im osta­lo bo­ga­stvo i go­spo­stvo, no su ra­di­je po­lju­bi­li kr­va­vu sa­blju i oti­šli da kla­nja­ju pu­tem po nji­jo­vom ja­du! Ta­ko ti je tvr­da nji­jo­va vlje­ra pek­si­jan­ska! Me­ne ni­je mi­lo što je to ta­ko, ali mo­ram pri­zna­ti da nam je vlje­ra la­ba­vi­ja od nji­jo­ve. Ka­žu da je pop Mi­lo Jo­vo­vić dr­žao na­pu­njen dže­fer­dar u ol­tar dok je či­tao sve­tu li­tur­đi­ju. Nek je ne­što škrk­nu­lo pred cr­kvu, on ti je po­ba­či­jo ča­sni krs iz jed­ne ru­ke i ka­di­jo­ni­cu iz dru­ge, a do­va­ti­jo se bi­stra dže­fer­da­ra! Jed­na­ko je pre­ki­dao i kr­šte­nje i pa­ra­stos i vljen­ča­nje! Ni on ni­ti mu brat pop Lu­ka ni­je­su no­si­li po­pov­ske bra­de no su obri­ja­ni po­pov­ske po­sle po­sli­li. Kad su ih pi­ta­li što su go­lo­bra­da­sti, od­go­vo­ri­li su da im sme­ta bra­da kad se u bo­je­ve i na meg­da­ne si­je­ku s Tur­ci­ma. Sad mo­reš mi­sli­ti šta su ra­di­li pro­sti po­po­vi kad su se ta­ko po­na­ša­li sil­ni Jo­vo­vi­ći iz Mar­ko­vi­ne o ko­ji­ma plje­sma plje­va! U nas ti mo­re i ova­ko i ona­ko, a Tur­čin ti dr­ži za rep adži adža i pu­štat ga za­do­vi­jek ne­će. Bog je na­mlje­šti­jo ta­kve raz­li­ke me­đu vlje­ra­ma i – to ti je to!

Jed­nu je že­nu Ali–pa­ši da­ri­vao car iz svo­ga ha­re­ma, isto­ga ono­ga da­na kad ga je po­sta­vi­jo za ve­zi­ra na Er­ce­go­vi­nu. Da­ro­vao mu je car če­sti­ti, a sve se bo­jim da ni­je imao okle! Imao je car, i taj ta­da­šnji i sva­ki dru­gi tur­ski car, to­li­ko že­na da je sva­ko­me no­vo­me ve­zi­ru da­ri­vao po jed­nu. Da­vao mu je že­nu u car­ski dar da bi se ve­zir imao š či­me ve­lje­pr­či­ti pred po­daj­ni­ci­ma, i da bi car kod sva­ko­ga ve­zi­ra imao po jed­na usta ko­ja do­ka­žu­ju šta se ta­mo pri­ča i šta se sni­va o Stam­bo­lu na Bos­fo­ru! Bu­la, ko­ja je osje­ti­la ca­ra na se, tre­ba­lo je da slu­ša i kad ve­zir ša­pu­ra i kad tra­bu­ni. Ve­zir se njoj mo­rao pri­mi­ca­ti ba­rem tri pu­ta če­šće no bu­li ko­ja ni­je gle­da­la ca­ra s vr se­be! A kad bi da­ro­va­na ka­du­na što pre­pra­vi­la ve­zi­ru, ni­je je smi­jo kri­vo ni po­gle­da­ti aka­mo­li je oso­va­ti i za­br­ljo­šti­ti! Sve je to car­ski­jem ured­ba­ma ta­ko bi­lo uj­du­ri­sa­no. Kao što je car po­kla­njao ve­zi­ri­ma, ta­ko je ve­zir mo­gao pa­ša­ma i be­go­vi­ma da da­ri­va bu­le iz svo­ga ha­re­ma. Sa­mo onu što mu je car po­klo­ni­jo, ve­zir ni­je smi­jo otu­đi­ti da mu ku­ka­la maj­ka ni­je! Ne ni kad bi mu je vla­ški car za­i­skao ili da ona oćo­ra­vi u oba oka! Ta­ko je to bi­lo dok je bi­jo u ži­vo­tu onaj car ko­ji je bu­lu po­klo­ni­jo to­me i to­me ve­zi­ru. A kad umre sta­ri car, re­če­ni ve­zir ni­je vi­še bi­jo oba­ve­zan da se car­skoj da­rov­ni­ci pri­mi­če, ali je bi­jo oba­ve­zan da je met­ne za žen­sko­ga bu­lju­ba­šu u ha­re­mu. Nju je va­lja­lo pi­ta­ti ko­je že­ne va­lja po­kla­nja­ti no­vi­jem pa­ša­ma i be­go­vi­ma. Nju ni­je mo­rao ve­zir pi­ta­ti ko­joj će žen­skoj i ko­je no­ći sti­ca­ti bad­nja­ke, ali ako je ona re­kla ve­zi­ru da toj i toj za to­li­ko i to­li­ko vre­me­na ne po­di­že ta­ba­ne na­vi­še, ve­zir se toj za­po­vje­di ni­je pro­ti­vi­jo! No­vi car ni­je mo­gao po­kla­nja­ti ve­zi­ru že­nu iz svo­ga ha­re­ma ko­me je i sta­ri car jed­nu da­ro­vao. Ali ako da­ro­va­ni ve­zir pri­ši­je bi­lje­gu ve­li­ko­ga ve­zi­ra, ta­da mu je i no­vi car mo­gao po­klo­ni­ti jed­nu ru­žu iz svo­ga pi­ca­to­ga pe­ri­vo­ja! Ta­ko ti Tur­ci, na­let ih bi­lo, džam­ba­se že­ne kao Gur­be­ti ko­nje, ta­kva im je vlje­ra pek­si­jan­ska!

Kad je je­dan od si­no­va tre­ba­lo da na­sli­je­di oca ve­zi­ra, pr­vljen­stvo ni­je imao naj­sta­ri­ji no onaj ko­ga je ro­di­la car­ska da­rov­ni­ca! Ako je ona ima­la vi­še si­no­va, naj­sta­ri­ji nje­zin sin ni­je imao pr­vljen­stvo ne­go onaj ko­ga maj­ka od­re­di da oca na­sli­je­di. S jed­nom ri­je­či, ako ti je tur­ski car je­bao maj­ku pri­je no te tvoj otac u nju na­či­ni­jo, i ako si toj maj­ci u vo­lju, ni­šta ti se ni od ko­ga u car­stvu ni­je mo­glo rđa­vo do­go­di­ti; osvem od no­vo­ga ca­ra ko­me mo­re bi­ti kri­vo što ti on ni­je imao s maj­kom lju­bav­no­ga po­sla! Pa­ček, pa­ček, ne re­koh ti da su ca­re­vi po­kla­nja­li ve­zi­ri­ma sa­mo one bu­le ko­je su iz­pri­ti­ska­ne, a ne one ko­je su če­ka­le na red da ih car po­vr­ši! Zbi­lja, ni ca­ru ni­je bi­lo la­ko, tre­ba­lo je bo­lan tu­li­ti to­li­ku va­tru u ha­re­mu, a ni­ot­kud po­moć­ni­ka! I car je bi­jo čo­ek, ni on ni­je mo­gao va­zda bi­ti jed­na­ko ra­tan, i nje­mu se mo­gao okle­pi­ti su­ne­tli­ja; i ca­ru su išle go­di­ne jed­na za dru­gom! Re­kao sam ti, car­ski za­ko­ni su od­re­đi­va­li da car mo­re ima­ti tri­sta že­na, ali su za­bra­nji­va­li da mu ih je u ha­re­mu ma­nje od se­dam­de­set i se­dam. Tre­ba­lo je to­li­ki­jem pr­sli­na­ma na­do­da­va­ti če­po­va, ni­je to la­ko bi­lo ni ca­ru če­sti­to­me!

Jed­nu že­nu je Ali–pa­ša na­ba­vi­jo ne­đe u La­tin­lu­ku, a jed­nu je do­veo iz ze­mlje Ru­si­je kad je na Ru­si­ju bi­jo uda­ri­jo tur­ski car. I La­tin­ku i Ru­ski­nju je za­ro­bi­jo, a jed­nu je za bla­go ku­pi­jo; ta je bi­la lju­ta Ar­na­ut­ka! Še­sta mu je že­na do­šla sa­ma, ni­je do­šla no do­blje­ža­la!

Imao je Ali–pa­ša bra­ta Ha­dži–be­ga Uko­lji­cu ko­ji je imao dvo­re i ti­ma­re na Hu­to­vo u Er­ce­go­vi­nu. Uko­lji­com ga pro­zva­la ra­ja si­ro­ti­nja za­to što ni­je ta­kvo­ga pa­sje­ga si­na i na­roc­ko­ga krv­ni­ka Er­ce­go­vi­na bi­la za­pam­ti­la. Do­ka­ži­va­lo se da na tri ča­sti od svi­je­ta, ko­li­ko je pro­kle­to car­stvo va­ta­lo, ni­je se ta­kvo­ga ljud­sko­ga zlo­tvo­ra ra­đa­lo. Bi­jo je Uko­lji­ca sta­ri­ji od Ali–pa­še, bi­lo mu kri­vo što ga je mla­đi brat pre­ta­bao š či­nom i bo­ga­stvom, pa se kroz to pro­zli­jo i za Sr­be i za Tur­ke. Sva­ko­me je zlo či­ni­jo, a uda­rao je Ali–pa­ši če­prlj u nos kad mu se gođ uka­za­la pri­li­ka! Sve je ra­di­jo su­prot­no od ono­ga što je ve­zir za­po­vi­je­dao. Ve­zir na­re­di da se ra­ji ma­lo po­pu­šti uzda, a Ha­dži–beg pri­teg­ni, a kad ve­zir re­če da va­lja pri­teg­nu­ti, on svo­joj ra­ji sma­nji ku­luk i da­va­nja! Kad se Ali–pa­ša za­ve­zi­ri­jo i pro­čuo s ju­na­štvom iz Mi­si­ra, Uko­lji­ca se na­či­sto po­ma­mi­jo! Pre­gao da se zlom pro­ču­je mi­mo lju­de i be­go­ve!

                  Beg Uko­lji­ca i pe­ći­na Vlje­tre­ni­ca

Ima ta­mo ne­đe kod Hu­to­va u Er­ce­go­vi­nu na­kva pe­ći­na Vlje­tre­ni­ca iz ko­je lje­ti bi­ju vru­ći a zi­mi stu­de­ni vlje­tro­vi, iz ko­je se ne­pre­stal­no ču­je đa­vo­lja der­nja­va. Ne­ma če­lja­de­ta da mo­re od­slu­ša­ti tu der­nja­vu kva­rat od ure, da mo­re to­li­ko slu­ša­ti uku s ono­ga svi­je­ta a da ne svr­ne s pa­me­ti. Ha­dži–beg je aka­sti­le na­go­ni­jo Sr­be na pe­ći­nu ta­ko što su nje­go­ve slu­ge ve­za­le ne­sret­ni­ka i sve­za­na ga do­vo­di­le na pe­ćin­ska vra­ta. On­da mu mak­nu ve­ze, ali on ne mo­re da ute­če za­to što ga usrk­nu pe­ćin­ski vlje­tro­vi i sma­me ga đa­vo­lji vri­sko­vi. Pr­vo oja­đe­lik poč­ne da ku­ka, a on­da na­či­sto pro­ble­ji i ble­ja­će do­vi­je­ka! Po­tlje to če­lja­de ka­ra­ra ne­ma – ska­če ma­ni­to po na­ro­du, u jed­nu ble­ji kao ugri­je­ši­la ov­ca, u dru­gu okre­će ava­zo­ve na onu đa­vo­lju vri­sku iz Vlje­tre­ni­ce! Vo­li­jo je da gle­da ka­ko se po­ma­mlju­ju če­ljad, iz­ma­kao bi se i gle­dao ka­ko slu­ge bak­su­zni­ka do­vo­de i dri­je­ša­ju pred pe­ći­nu. Kad zbla­nu­ti poč­ne da ur­la, Uko­lji­ca se va­tao za tr­buk od smi­ja i či­ni­jo dru­ge aran­za­de. Zbo­ri­jo je da bi vo­li­jo vi­đe­t