Novak Kilibarda – lik i djelo

Jevanđelje po Amfilohiju

Napomena priređivača bloga: Podśećamo da je ironija bitno obilježje Kilibardine proze, naročito u Epilogu crnogorske hronike; stav pričaoca u romanu ne predstavlja mišljenje pisca, već je ono u službi književne parodije i predstavlja oštri sarkazam.

Novak Kilibarda

EPILOG CRNOGORSKE HRONIKE

JEVANĐELJE PO AMFILOHIJU

Tekst prilagodio pravopisu crnogorskog jezika i priredio

ga za štampu

Božidar Ilijin Miličić

Predgovor

Živko M. Andrijašević

NOVAK  KILIBARDA 

EPILOG CRNOGORSKE HRONIKE

 -Jevanđelje po amfilohiju- 

 

   Podgorica, 2011.

 

       ROMAN O NAŠOJ EPOHI

Novak Kilibarda je jedna od najprepoznatljivijih ličnosti novije političke istorije Crne Gore: predsjednik Narodne stranke (1990-2000), jedan od lidera “Narodne sloge” (1996), potpredsjednik crnogorske vlade (1998-2000), poslanik u Skupštini Crne Gore (1991-2000). Prije nego što je stupio na crnogorsku višestranačku političku scenu, Novak Kilibarda bio je poznat kao profesor Univerziteta Crne Gore (tada Univerziteta “Veljko Vlahović”) i naučnik čiji su radovi iz oblasti narodne književnosti bili cijenjeni na gotovo cjelokupnom prostoru nekadašnje Jugoslavije. Od kraja sedamdesetih godina XX vijeka, počinje i njegova književna karijera.

U vrijeme dok je stasavao kao univerzitetski nastavnik, naučnik i književnik, Novak Kilibarda nije bio izvan politike. Od 1954. godine član je Saveza komunista Jugoslavije (SKJ), tadašnje vladajuće partije, a početkom sedamdesetih godina XX vijeka izabran je i za poslanika Skupštine Socijalističke Republike Crne Gore. Nesumnjivo da je njegova politička pravovjernost jednim dijelom doprinijela i da bude izabran za direktora Više pedagoške škole u Nikšiću (1971-1972), gdje je kao profesor radio od 1963. godine.

Upravo politika koja je pomogla da se jednom darovitom naučniku i uspješnom profesoru otvore vrata direktorskog kabineta i skupštinske sale, uticala je da ubrzo ostane i bez jednog i bez drugog. Kilibardin predgovor knjizi anegdota iz Crne Gore (1971), u kojoj se navode stihovi koji priznaju junaštvo i viteštvo volji zelenaškog pokreta Krstu Popoviću, crnogorska vlast ocijenila je neoprostivim političkim i ideološkim prestupom. Svemoćna partija odmah je organizovala obračun s Kilibardom, koji je, bez ijednog glasa podrške, isključen iz SKJ i smijenjen sa mjesta direktora Više pedagoške škole, a oduzet mu je i poslanički mandat. Tokom rasprave na partijskom forumu o njegovom prestupu, Kilibardi je ponuđeno da prizna grešku ili barem da prizna da nije bio svjestan političkih posljedica koje nekoliko stihova o Krstu Popoviću mogu izazvati, te da time Partiju obaveže na nešto više uviljajnosti u obračunu s njim. Ponudu da se Kilibarda kao član Partije odrekne Kilibarde kao tumača narodne književnosti, on je odbio.  Njegovo objašnjenje da narodna epika uvijek priznaje junaštvo i viteštvo neprijatelja, nije ostavilo poseban dojam na partijski aparat. Tek dvadesetak godina kasnije, sa uspostavljanjem višepartijskog sistema u Crnoj Gori, Novak Kilibarda vraća se u politiku, i to kao lider Narodne stranke.

Narodna stranka, na čijem je čelu bio Novak Kilibarda, dobila je na prvim višestranačkim izborima u Crnoj Gori, koji su održani decembra 1990. godine, oko 40.000 glasova (12,8% birača), tako da je od 125 mjesta u crnogorskom parlamentu, njoj pripalo 13 poslaničkih mandata. U crnogorskom političkom životu, Narodna stranka se deklarisala kao srpska stranka ili stranka srpskog naroda u Crnoj Gori. Njena ideologija počivala je na idejama srpskog nacionalizma, zbog čega je početkom devedesetih godina XX vijeka podržavala stvaranje države srpskog naroda na prostoru nekadašnje Jugoslavije i ratnu politiku Slobodana Miloševića. U skladu s ovakvim pravcem stranačke politike, Novak Kilibarda je 1991. godine predlagao da se (pravoslavni) Božić proglasi državnim praznikom, da se u slučaju izbijanja građanskog rata ne priznaju dotadašnje međurepubličke granice, da njegova stranka organizuje dobrovoljačke odrede koji će, ukoliko dođe do rata u Hrvatskoj, “udariti na Hrvatsku tamo gdje joj je ona najbliža”, a predlagao je i formiranje Dubrovačke republike.

Do promjene u politici Narodne stranke dolazi sredinom devedesetih godina XX vijeka, kada Kilibarda počinje da pravi otklon od tragične politike srpskog vođe Slobodana Miloševića, i ujedno započinje ideološki zaokret. Procjenjujući da je za rušenje crnogorske vlasti, ali i za splašnjavanje unutrašnjih ideoloških podjela, neophodan savez između prosrpskih i procrnogorskih stranaka, Kilibarda sa liderom procrnogorskog Liberalnog saveza Crne Gore, Slavkom Perovićem, stvara politički savez pod imenom “Narodna sloga” (1996). Ubrzo nakon stvaranja “Narodne sloge”, dolazi do rascjepa unutar vladajuće Demokratske partije socijalista (DPS). Vođa jedne frakcije bio je Momir Bulatović, tada i kasnije bespogovorni sljedbenik Slobodana Miloševića, a druge Milo Đukanović, koji postaje predvodnik antimiloševićevske politike u Crnoj Gori. Tokom unutarpartijskih borbi, i jedna i druga strana tražila je podršku Narodne stranke Novaka Kilibarde. Tada Kilibarda odlučuje da podrži Đukanovića, objašnjavajući da time želi da pomogne slabljenje politike Slobodana Miloševića u Crnoj Gori. Od tog trenutka započinje njegova procrnogorska i suverenistička putanja, zbog koje će ga mnogi označiti ikonom političkog konvertitstva u Crnoj Gori. Bez obzira na često neumjesna i maliciozna tumačenja njegove političke nedosljednosti, ovakvo Kilibardino opredjeljenje donijelo je više političke koristi Crnoj Gori i ideji crnogorske državne nezavisnosti, nego njemu lično. Da je Kilibarda isključivo htio da postigne bolju cijenu za svoju političku trgovinu, zasigurno bi mu Beograd dao više nego što bi mogao da ponese.

O epohi i politici kojoj je pripadao, Novak Kilibarda dao je najiscrpnije svjedočenje u knjizi koju je priredio Slavoljub Šćekić (“Kilibarda – ispovijest o deceniji koja je promijenila lice Crne Gore”), kao i u nekoliko autorskih tekstova. U ovim iskazima Kilibarda svjedoči kao političar, da bi pojavom njegovog romana “Epilog crnogorske hronike (Jevanljelje po Amfilohiju)” 2007. godine, svjedočio o svojoj epohi i kao književnik. Upravo političko mišljenje i ideologija epohe koja je nedavno okončana, i u kojoj je Novak Kilibarda bio jedna od najprepoznatljivijih političkih ličnosti, tema je ove knjige.

Hronološki i tematski roman se odnosi na Crnu Goru čiji smo savremenici – Crnu Goru od kraja osamdesetih godina XX vijeka do naših dana. To je razdoblje u kome crnogorsko društvo, nažalost, nije uspjelo da urušavanje jednog političkog sistema i njegove ideologije izvrši unutar institucija koje je taj sistem stvorio. Roman Novaka Kilibarde “Epilog crnogorske hronike (Jevanljelje po Amfilohiju)” svjedoči o tom preobražaju crnogorskog društva na kraju XX vijeka, i izvorištima zabluda koje su lako prihvatane kao nove istine. Iz istoričarevog ugla, ovo je roman o ideologiji koja ima snažnije uporište u našoj svijesti nego ijedna modernistička ili savremena misao.

Naravno da će istoriogrfska rekonstrukcija ove epohe najprije biti izvršena u ravni događajnosti, i to bez prevelikog napora: do detalja ćemo znati kako je teklo “događanje naroda” 1988/89, prvi višestranački izbori, pohod na Dubrovnik, odnos prema Miloševiću i zajedničkoj državi Crne Gore i Srbije, sukob Bulatović-Đukanović… Ali, kada istoričari utvrde kada se “dogodio narod”, ko je na izborima pobjeđivao, a ko učestvovao u pohodu na Dubrovnik, moraće postaviti pitanje: kako je sve to što se desilo bilo moguće? Ili, koja je vjera pokretala ljude da rade to što su radili, da glasaju onako kako su glasali i da se opredjeljuju onako kako su se opredjeljivali? Kilibardin roman nudi odgovore na neka od ovih pitanja, jer u ideologiji i političkoj svijesti devedesetih ima svoje glavno tematsko izvorište. Naravno, istoričari neće Kilibardu-romanopisca pozivati za vjerodostojnog svjedoka, već će im njegovo djelo poslužiti za lakše uživljavanje u jedno vrijeme i njegovo suptilnije razumijevanje.

Ako je svojim dosadašnjim knjigama Novak Kilibarda pokazao umijeće da od istoričnog u tradiciji pravi književnost, ovim romanom nudi svoju naraciju kao građu za istorična zaključivanja. Pisac koji je u prethodnim knjigama umješno rekonstruisao istorijsku svijest ili istorijsko mišljenje, sada se dominantno bavi političkom sviješću, tj. ideologijom koja hoće da zadobije istorijsku utemeljenost. Ideologija devedesetih, i to ona sa srpskim predznakom, sva je u pokušaju da pribavi istorijski legitimitet i predstavi se utemeljenom u crnogorskom biću. A čim se ideologija dohvati istorije kao svog dominantnog uporišta, onda se zna – u pitanju je velika laž, jer mala laž može biti uvjerljiva i bez istorije. Kilibardini pričaoci, svi odreda, opčinjeni su istorijom, i o čemu god da pričaju, prizvaće istoriju kao uporište, podršku, dokaz. Oni se prema događajima u sadašnjosti opredjeljuju na osnovu istoričnih modela ili uzora iz prošlosti – mrze Muslimane u Bosni, jer su u XIX vijeku njihovi preci trpjeli zulume od Turaka, ili su za zajednicu sa Srbijom jer je o njoj maštao Njegoš. Upravo ovakvo političko mišljenje, koje o svemu što se dešava u stvarnosti sudi na osnovu onog što se nikada nije dogodilo u prošlosti, prikladno je nazvati “Jevanljeljem po Amfilohiju”. Ovaj cetinjski arhiepiskop, prvosveštenik je takvog političkog mišljenja, i zbog toga se i našao u podnaslovu Kilibardinog romana. Ko je, u stvari, mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije Radović?

Prema leksikonskim podacima, aktuelni mitropolit crnogorsko-primorski, rođen je u Morači 1938. godine, završio je Bogosloviju Sv. Save, a zatim Bogoslovski fakultet u Beogradu. Postdiplomske studije nastavio je u Bernu i Rimu, a zamonašio se u Grčkoj, gdje je živio sedam godina. Doktorsku tezu, “Tajne Svete Trojice po učenju Grigorija Palame”, odbranio je u Atini. U Jugoslaviju se vratio 1975. godine. Od 1976. godine postaje docent, pa redovni profesor i dekan Bogoslovskog fakulteta u Beogradu. Za episkopa banatskog izabran je 1985. godine. Iz Vršca 1990. godine prelazi na Cetinje, gdje je ustoličen za mitropolita crnogorsko-primorskog.

Prema sopstvenom svjedočenju, srpski akademik Dejan Medaković je još 1976. godine predlagao srpskom partijarhu Germanu da se Amfilohije Radović, tadašnji profesor Bogoslovskog fakulteta, hirotoniše za episkopa i imenuje za nasljednika ostarjelog mitropolita crnogorsko-primorskog Danila Dajkovića. Ali, tek osamdesetih godina XX vijeka, počeli su u Srpskoj pravoslavnoj crkvi (SPC) ozbiljnije razmišljati o Dajkovićevom nasljedniku na čelu Crnogorsko-primorske mitropolije. Vrh SPC smatrao je da Dajković, koji se približavao devedesetoj godini života, treba da napusti cetinjsku stolicu. Visokom crnogorskom državnom funkcioneru, Marku Orlandiću, mitropolit Dajković je 1982. godine saopštio da u Patrijaršiji SPC namjeravaju da za njegovog nasljednika imenuju tadašnjeg dekana Bogoslovskog fakulteta – dr Amfilohija Radovića. Ipak, na odluku Patrijaršije o izboru nove ličnosti na čelu Crnogorsko-primorske mitropolije čekalo se dugo. Tek decembra 1990. godine, na vanrednom zasijedanju Svetog arhijerejskog sabora donijeta je odluka da se tadašnji banatski episkop Amfilohije Radović, izabere za mitropolita crnogorsko-primorskog. Dotadašnji mitropolit crnogorsko-primorski Danilo Dajković je penzionisan zbog starosti. Odluka o imenovanju novog mitropolita, dok je pređašnji još živ, ma koliko bila pravdana praktičnim razlozima, nije uobičajena u pravoslavnoj crkvi. Sam mitropolit Amfilohije u jednom intervjuu iz 1991. navodi da je “pravilo crkveno, od iskona, da episkop, kad dođe u jednu eparhiju, on tu treba da ostane do svoje smrti.” što je vrh SPC navelo da krši “pravila crkvena od iskona”? Sve objašnjava jedna riječ – politika.

Krajem osamdesetih godina 20. vijeka Srbija Slobodana Miloševića kreće u veliku avanturu prepravljanja Jugoslavije po svojoj mjeri. U važnije Miloševićeve pomagače u toj radnji bez sumnje se ubraja i SPC, koja nastupa kao ideološki pokrovitelj čitavog projekta. A Miloševićeva politika teži tada cilju kojeg i SPC smatra svojim – stvaranje velike srpske države na osnovu etničkih granica srpskog naroda. Ili pojednostavljeno – svi Srbi u jednoj državi.

Želeći da dodatno ojača svoju političku poziciju pred raspad Jugoslavije, Milošević januara 1989. godine, koristeći se Tajnom službom, izaziva prevrat u Crnoj Gori. S vlasti odlazi projugoslovensko rukovodstvo, koje zamjenjuje ekipa Miloševićevih poslušnika. Oni, nakon dolaska na vlast, počinju da rade na duhovnom i ideološkom preoblikovanju crnogorskog društva. Trajna podrška Miloševićevoj nacionalističkoj politici, pa time i vlasti u Crnoj Gori koja ga vjerno slijedi, jedino se mogla obezbijediti ukoliko se u svijesti Crnogoraca napravi radikalan zaokret od ateizma ka pravoslavlju, i od jugoslovenstva ka srpstvu. Stoga se kao važan politički cilj nametala obnova uticaja pravoslavne crkve i snaženje tzv. srpske svijesti Crnogoraca. Čim Crnogorac počne sebe da doživljava kao pravoslavca i Srbina, onda će biti lako ubijediti ga da je borba za srpstvo i pravoslavlje od Kosova do Knina – njegova borba. Upravo zbog ovih razloga, vrh SPC odlučuje da na čelo Crnogorsko-primorske mitropolije dovede ličnost koja će najbolje poslužiti ovom zadatku.

Odluka da novi crnogorsko-primorski mitropolit bude Amfilohije Radović bila je, sa stanovištva interesa Srpske crkve, ali i interesa zvanične srpske politike, najbolje moguće rješenje. Pogodnije i spremnije ličnosti za misiju koju je trebalo izvršiti u Crnoj Gori, SPC nije imala, jer je Amfilohije Radović, po svom ideološkom svjetonazoru pripadao krugu tradicionalne srpske nacionalističke misli. A da je u Crnu Goru zaista poslat sa određenim zadatkom, potvrdio je sam Amfilohije Radović. “Ja i jesam čovjek zadatka u Crnoj Gori”, rekao je u jednom intervjuu, sredinom 1991. godine. Nakon toga naveo je da je bila potreba da iz Vojvodine bude premješten u Crnu Goru. Misija zbog koje je poslat u Crnu Goru, bila je da izvrši duhovnu obnovu Crnogoraca i da njihove duše, kako je rekao, vrati tamjanu, postu, molitvi i pričešću. Njegova želja je da izgna iz Crne Gore demonsku silu koja je posijala zlo sjeme, i da vrati vjeru među Crnogorce. “Mnogo je nekrštenih, mnogo nedokrštenih, mnogo ‘poturica’”, lamentirao je mitropolit Amfilohije nad Crnom Gorom. Pored bezbožništva, plodom zlog sjemena koje postoji u Crnoj Gori, mitropolit Amfilohije je smatrao i crnogorsku naciju. Crnogorska nacija za njega je Đilasova izmišljotina, tačnije Đilasovo kopile, kojeg se njegov roditelj odrekao, ali je, kako tvrdi mitropolit Amfilohije, to zlo ostalo.

Iako je govorio da dolazi u Crnu Goru s namjerom da je vrati vjeri i Crkvi, njegovo preuzimanje mitropolitske stolice na Cetinju, januara 1991. godine, označilo je sve snažnije uključivanje Crnogorsko-primorske mitropolije u politički život. Od vremena kada je Amfilohije Radović došao na čelo Mitropolije, istorija Mitropolije je istorija jednog političkog pokreta. Vjera, duhovnost, pravoslavlje – sve ono što je decenijama predstavljalo glavno obilježje u djelovanju Crnogorsko-primorske mitropolije, otišlo je u drugi plan. Novi mitropolit otvoreno je pretendovao na uticaj koji nije samo duhovnički i vjerski, ne ustručavajući se da iznosi političke ocjene i sugestije, i da raspravlja o temama koje ne priliče vjerskom poglavaru. Njegova ambicija da bude uticajna politička ličnost u Crnoj Gori, pa i neformalni predvodnik čitavog političkog bloka koji okuplja tzv. srpske stranke, bila je očigledna. Početkom devedesetih godina, mitropolitov politički favorit i zaklon, bila je Narodna stranka.

U vrijeme dok je crnogorska vlast podržavala Miloševićevu politiku u Bosni i Hrvatskoj, mitropolit Amfilohije se trudio da ostavi utisak najdosljednijeg borca za “srpsku stvar”. Rat u Bosni smatrao je opravdanim, objašnjavajući da je to rat kojim branimo “ono što jesmo, što imamo, što čini našu svetinju”, iako nije sporio da je u tom ratu bilo mnogo nečasnog na srpskoj strani. Ipak, o najvećim srpskim zločinima, o Srebrenici i Sarajevu, nikada nije izustio ni riječ žaljenja. O zločincima takolje. Na prigovore da se bavi politikom, iako to nije njegov posao, mitropolit Amfilohije je odgovarao da jedino vodi brigu o svom narodu i njegovoj sudbini. Slobodana Miloševića, koji po ocjeni mitropolita Amfilohija, nije dovoljno brinuo o sudbini srpskog naroda, nazvao je 1996. godine Vukom Brankovićem našeg doba. Zbog ljutnje na Miloševića što je izdao interese srpskog naroda i što nije nastavio rat do konačne srpske pobjede, 1997. godine okrenuo je leđa onom dijelu vladajućeg DPS-a, koji je podržavao srpskog vođu. Upravo u vrijeme raskola u crnogorskoj vladajućoj partiji, i njene podjele na promiloševićevski i procrnogorski dio, opredjelio se da podrži procrnogorski dio DPS-a, na čelu sa Milom Đukanovićem. Odluka mitropolita Amfilohija da podrži protivnike Miloševićeve politike u Crnoj Gori, plod je procjene da je Miloševićevo vrijeme prošlo, ali i odluke vrha SPC da nakon Dejtonskog sporazuma okonča svoju političku romansu sa srpskim vođom. Ipak, Amfilohijev glas za Đukanovića izgleda da nije bio besplatan i bezuslovan. Pobjednička struja u DPS, očito mu je učinila određene ustupke, i to u “carstvu zemaljskom”, kome je i te kako sklon.

Nakon kratkog, ali korisnog paktiranja s vlašću, mitropolit Amfilohije se preobratio u njenog žestokog kritičara, često s pretenzijom da bude predvodnik i glasogovornik čitavog opozicionog, prosrpskog bloka. Crnogorsku vlast, čija je personifikacija Milo Đukanović, uporeljivao je s vlašću u vrijeme Pontija Pilata, prigovarajući joj da “pere ruke u krvi pravednika”. Smatrajući da je aktuelna crnogorska vlast sklona obmanama i da je ogrezla u kriminalu, mitropolit Amfilohije je pred izbore 2002. godine pozvao narod da glasa za one koji neće da ubijaju, kradu, lažu i obmanjuju. Uz to, tvrdeći da crnogorska vlast zbog zagovaranja državne nezavisnosti Crne Gore, razbija jedinstvo srpskog naroda, mitropolit poziva birače da ne daju svoj glas onima koji dijele braću, umjesto da ih sjedinjuju. Sve je to mitropolit Amfilohije izgovorio dan pred parlamentarne izbore, iako je na snazi bila izborna tišina. Njegova besjeda objavljena je u novinama koje su izašle na dan izbora. Naravno, nije ovu besjedu mitropolit Amfilohije održao na političkom skupu, već na liturgiji u Risnu, povodom dana Svetog apostola Tome. No, i pored otrovnih strijela koje ponekad upućuje crnogorskoj vlasti, mitropolit Amfilohije umije i da joj u nekim situacijama pruži ruku podrške. Ako drugačije ne može, nekad je podrži – ćutanjem.

Od političkih ambicija mitropolita Amfilohija neodvojiva je njegova težnja da Crnogorsko-primorsku mitropoliju učini ideološkom tvrđavom srpstva u Crnoj Gori. Osnovno polazište ideologije koju on zastupa je – srpski karakter Crne Gore i Crnogoraca. A to znači da je Crna Gora srpska zemlja, a Crnogorci dio srpskog naroda. Sam mitropolit je tvrdio da su Crnogorci “pripadnici pokrajine, a ne nacije”, odnosno, teritorijalna, a ne nacionalna odrednica. Zastupajući integralističku i velikodržavnu ideju, u jednom intervjuu on je Nemanjiće proglasio temeljem narodnog i državnog bića Crne Gore, iako je poznato da Stefan Nemanja okupirao Dukljansku državu i uklonio njenu dinastiju. Shodno tezi da je Crna Gora dio srpskog etničkog i državnog prostora, mitropolit Amfilohije se do 2006. godine oštro protivio ideji državne samostalnosti Crne Gore. Ideju crnogorske suverenosti ocijenio je “strahovito opasnom za Crnu Goru”, i pokušajem da se ona “iščaši iz svog prirodnog života”. Crnogorske političare koji zastupaju ideju o izlasku Crne Gore iz zajedničke države sa Srbijom, mitropolit Amfilohije je proklinjao zbog toga što razdvajaju jedan narod i ruše njegovu kuću. Shodno tome, i težnju dijela crnogorskog društva za državnom samostalnošću i nacionalnom posebnošću, smatrao neprirodnom pojavom, koja je strana istorijskom i duhovnom biću Crne Gore. Crnogorce koji su tvrdili da nijesu Srbi, i da je njihova država Crna Gora, on ne smatra Crnogorcima već Dukljanima. Nalazeći u dukljanstvu izraz izopačenosti crnogorskog nacionalnog bića, jednom je izrazio želju da bude što manje onih koji se klanjaju prokletome caru Dukljaninu.

Suprotno tradiciji institucije kojoj je na čelu, mitropolit Amfilohije se ističe i svojom neuobičajenom retorikom. Nijedan njegov prethodnik na cetinjskom tronu nije uputio toliko ružnih riječi, uvreda, pa čak i prostota, neistomišljenicima ili oponentima. Ma s kakvim se oponiranjem susretali, cetinjski mitropoliti su odmjerenim riječima čuvali svoje dostojanstvo i dostojanstvo institucije. Umjesto uvažavanja te uzorne tradicije, mitropolit Amfilohije uvodi neobični vokabular u javnoj komunikaciji. Jednom je svoje kritičare nazvao slijepcima i bijednicima, a one koji ne ubraja u svoje vjernike – pasjom vjerom. Predsjednika crnogorskog parlamenta, Ranka Krivokapića, nazvao je krivomozgićem, opominjući ga da bi mu bolje bilo da je u Parlament uveo magarca, nego mitropolita CPC. Nekolicinu javnih ličnosti nazvao je “kupljevinom gadosti”, a one koji se ne slažu s njegovim tumačenjem crnogorske istorije, označio je ljudima muvlje pameti i muvljeg pamćenja. Začudo, mitropolitova netrpeljivost prema svima koji mu se suprotstavljaju ne tiče se samo ličnosti iz političkog i javnog života, tako da je jednom prilikom načelnicu psihijatrijskog odjeljenja bolnice u Podgorici, optužio da je“bolesnija od onih koje liječi”, i to samo zbog toga što mu nije dozvolila da posjeti jednog pacijenta u vrijeme kada posjete nijesu dopuštene. Nažalost, odnos mitropolita Amfilohija prema neistomišljenjicima i oponentima jedna je najnevažnijih razlika izmelju njega i njegovih prethodnika na cetinjskoj stolici.

U javnom angažmanu i djelovanju mitropolita Amfilohija, odnosno, Crnogorsko-primorske mitropolije za vrijeme dok je on na njenom čelu, prepoznaje se potpuni otklon od istorijskog nasljelja ove institucije i njenih tradicionalnih stremljenja. Vjerska institucija koja je nekada bila središte duhovnog i političkog okupljanja Crnogoraca, sada između njih podstiče podjele. Institucija koja je nekada branila i čuvala autentični identitet Crne Gore, sada radi na njegovom potiranju i preoblikovanju, a državu u čijem je stvaranju učestvovala, danas smatra svojim protivnikom. Takvo djelovanje Crnogorsko-primorske mitropolije suprotno je njenom istorijskom karakteru. U svemu tome valja imati na umu jednu stvar: Crnogorsko-primorska mitropolija dio je SPC, i ona ovakvim djelovanjem samo sprovodi njenu tradicionalnu politiku prema Crnoj Gori. Uz to, objavljivanjem dokumenta Vlade Republike Srbije, pod nazivom: “Strategija očuvanja i jačanja odnosa matične države i dijaspore i matične države i Srba u regionu”, početkom 2011. godine, potvrđuje se da je ova tradicionalna crnogorska vjerska institucija odavno postala i instrument srpske državne politike u Crnoj Gori. Na čelu te institucije, nalazi se mitropolit Amfilohije Radović, koji se kao personifikacija jedne političke ideje i ideologije, s razlogom našao u podnaslovu romana Novaka Kilibarde.

                                                                                Živko M. Andrijašević

 

 

 

 

Na lju­de di­nar­skog ti­pa naj­vi­še uti­ca­ja ima­ju vo­đe u či­jem po­na­ša­nju ima ne­če­ga ta­jan­stve­no­ga, ili im oni to če­sto pri­pi­su­ju. Kod di­nar­skih lju­di ima sklo­no­sti mi­stič­no­me, ta­jan­stve­no­me, mi­stič­noj lo­gi­ci. Ona je u ve­zi sa nji­ho­vom in­ten­ziv­nom osje­ćaj­no­šću i sa fa­na­ti­zmom. Ti­me oni stva­ra­ju ta­jan­stve­na ak­ta i po­ja­ve i for­mi­ra­ju ide­a­le. To ra­de i u nor­mal­nim vre­me­ni­ma, ali na­ro­či­to u uzru­ja­nim, mut­nim.

Jo­van Cvi­jić

Na­rod pam­ti i pre­pri­ča­va ono što mo­že da shva­ti i što uspe da pre­tvo­ri u le­gen­du. Sve osta­lo pro­la­zi mi­mo nje­ga bez du­bljeg tra­ga, sa ne­mom rav­no­du­šno­šću bez­i­me­nih pri­rod­nih po­ja­va, ne di­ra nje­go­vu ma­štu i ne osta­je u nje­go­vom se­ća­nju.

Ivo An­drić

Alienis delectari malis voluptas inhumana.

(Radovati se tuđem zlu nečovječno je zadovoljstvo.)

 

Seneka

PROLOG

Go­spo­di­nu

Ivu Kne­že­vi­ću, no­vi­na­ru Po­bje­de

Pod­go­ri­ca

Dra­gi Ivo,

Ni­kad ti ni­je­sam re­kao da sam ne­iz­mjer­no za­hva­lan što si me spa­si­jo od pen­zi­o­ner­ske pu­sto­ši u ko­ju sam upao evo pro­šlo je ota­da se­dam go­di­na. Ta­da si pi­sao čla­nak o naj­sta­ri­jem i naj­mla­đem pen­zi­o­ne­ru iz Nik­ši­ća. Po­koj­ni pro­fe­sor Si­ćo Nik­če­vić, bi­ja­še naj­sta­ri­ji, a ja naj­mla­đi pen­zi­o­ner, pa sam ta­ko do­spio u tvoj čla­nak ko­ji si ob­ja­vio u Po­bje­di , za ko­ju i da­nas pi­šeš. Od ta­da, ni­kad ni­je pro­šla go­di­na da­na a da me za ne­što ne upi­taš o pen­zi­o­ne­ri­ma iz Nik­ši­ća i o me­ni lič­no. Ti ne mo­žeš ni da pret­po­sta­viš šta zna­či za osa­mlje­nu pen­zi­o­ner­sku du­šu, ko­ja ne­ma ni ku­če­ta ni ma­če­ta, da mu se ime na­đe u no­vi­na­ma! Kao što sam ti već pri­čao, me­ne je sud­bi­na va­zda s jed­nom ru­kom mi­lo­va­la, a s dru­gom me ša­ma­ra­la. Pri­čao sam ti da sam imao če­sti­tu maj­ku, a oca ne pam­tim, ne što je ra­no umro no što je oti­šao u Ame­ri­ku i ne vra­tio se. Bio sam naj­bo­lji đak ču­ve­ne Nik­šić­ke gim­na­zi­je, a iš­će­ran sam iz ško­le kad se pro­špi­ja­lo da me jed­na pro­fe­so­ri­ca po­ve­la u kre­vet da sa njom pre­no­ćim u lju­bav­nom za­gr­lja­ju. Bi­ja­še ona udo­vi­ca kao đemi­ja, jed­na sa­pa­ča od pu­na kre­ve­ta, njoj prin­ča­lo pe­de­set, a me­ni pa­sa­lo se­da­mlest go­di­na. Pre­da­va­la nam je he­mi­ju. Bi­ja­še Sr­bi­jan­ka, muž joj od­stu­pio sa čet­ni­ci­ma, osta­la brež­đet­na. Iš­će­ra­še me iz gim­na­zi­je, a pro­fe­so­ri­ca Mi­lo­sti­va škam­pa u Sr­bi­ju. Stric moj Mi­lan, Ti­tov pr­vo­bo­rac i pu­kov­nik, za­po­sli me u ma­ti­čar­sku slu­žbu Nik­ši­ća, đe sam do­če­kao pen­zi­ju. Va­zda sam bio o tan­koj pla­ti, a u do­bru zdra­vlju. Ože­nih se če­sti­tom đe­voj­kom iz Stra­še­vi­ne od Stri­ko­vi­ća. Kao su­pru­ga bi­la je vjer­na i rad­na, ali ne­ma­smo po­ro­da. Ma­ra mi ra­no umri­je, od ra­ka, a ja osta­doh me­đu ži­ve da sa­mu­jem. Pa re­ci, dra­gi Ivo, zar me sud­bi­na ni­je po­ma­zi­la kad me je s to­bom upo­zna­la, a oša­ma­ri­la me što me ti, za pro­te­kli­je se­dam lje­ta, ni o čem dru­go­me ne za­pi­ta no o pen­zi­o­ne­ri­ma – ja­di­o­ze­ri­ma, jad nam Bog dao kad smo se ta­ko na­zva­li! Čuh tu sko­ro je­dan vic na ko­ji sam se na­smi­jao. Ve­li, na­lje­go đe­tić is­pred gru­pe pen­zi­o­ne­ra u par­ku i re­kao im: „Do­bar dan, la­vo­vi!” Na to će je­dan od njih re­ći: „Ni­je­smo mi la­vo­vi no pen­zi­o­ne­ri, ma­gar­če je­dan!” Na to će isti đe­tić: „Ka­ko ni­je­ste ma­ni­ti đe­de, kad od vas ba­rem je­dan ne­đelj­no rik­ne!” E pa, moj do­bri Ivo, ri­je­šio sam da ti ne­što po­klo­nim pri­je no rik­nem. A sad čuj šta je to i ka­ko sam do­šao na ide­ju da ti to da­ru­jem kao uzdar­je za tvo­je in­te­re­so­va­nje za me. Evo čuj.

Kad se pro­lje­tos sre­to­smo u Nik­ši­ću, re­koh ti da mi je udru­že­nje pen­zi­o­ne­ra odo­bri­lo pet­ne­sto­dnev­ni bo­ra­vak u jed­no­me od pen­zi­o­ner­ski­je od­ma­ra­li­šta, na Iva­no­vi­jem Ko­ri­ti­ma is­pod Lov­će­na, ili u Ul­ci­nju na mo­ru si­nje­mu. Ti mi ono re­če da ćeš me pi­ta­ti o mo­me bo­rav­ku, kad se vr­nem s nje­ga, po obi­ča­ju ka­ko si me za pro­te­kli­je se­dam go­di­na o po­ne­če­mu pi­tao. I evo šta se od to­ga na­še­ga zdo­go­vo­ra iz­le­glo. Čuj i po­čuj, moj spa­si­o­če od pen­zi­o­ner­ske ča­mo­ti­nje i sa­mo­ti­nje.

Pro­mi­je­nih dva auto­bu­sa do Iva­no­vi­je­h Ko­ri­ta, a kad sti­goh pod Lov­ćen pla­ni­nu, od­ma mi se do­pa­do­še i smje­štaj i bo­ra­vi­šte. Upri­kla­đe­ni hra­na i bo­ra­vak ka­ko va­lja, a ne znaš je­su li ljep­ši svi­je­tli da­ni ili cr­ne no­ći ta­mo­šnje! Ču­je se s te­le­vi­zi­je da su av­gu­stov­ske že­ge sti­sle za be­ri­kat ne sa­mo Pod­go­ri­cu i Pri­mor­je, no i moj šnje­go­pad­ni Nik­šić, a na Iva­no­vi­je­m Ko­ri­ti­ma pu­vu­ka ari­ja ko­ja ne da va­ro­pe­ci­ma i že­ga­ma da se uš­ča­pa­ju na Lov­ćen. Vo­da bi s Ko­ri­ta i mr­tvo­ga u ži­vot po­vr­nu­la, a s one vi­si­ne na sve stra­ne pu­ca­ju ši­re­vi­ne, pa se i sti­snu­ta pen­zi­o­ner­ska du­ša okre­plju­je. A lov­ćen­ske su no­ći ta­kve da im se lje­po­ta ne da opi­sa­ti. Uči­nje­lo mi se, Ivo, vi­da mi ga oči­nje­ga ko­ga mi je ma­lo brc­nu­la ka­ta­rak­ta, da se Ku­mo­va sla­ma ni­je uz­du­gu­lji­la pro ne­be­sa, no da se na­str­la na svo ne­be­sko guv­no! Str­ca­ju zvi­je­zde pa­da­li­ce, lov­ćen­ska Da­ni­ca na­bre­kla ko si­sa u mla­de udo­vi­ce, a i kad je naj­ve­dri­je ne­bo, mr­ka čal­ma ru­na­stog obla­ka ušu­ška­va se oko Lov­će­no­va če­la. Ma ni noć­ni ćuk ne pi­ju­če ko na dru­ga mje­sta, no kao da te zo­ve s ono­ga svi­je­ta. Na­ša­lih se da je ću­kov avaz pje­sma za nas pen­zi­o­ne­re, ali se ni­ko od mo­ga pod­lov­ćen­sko­ga dru­štva to­me ne na­smi­ja. Sa­mo se kel­ner ko­ji nas uslu­žu­je za­ce­nu od smi­je­ha. To bi­ja­še je­dan ple­ćo­nja, od­sko­čit mo­mak i na­smi­jan, ve­li da je Ba­ji­ca, li­je­po ga gle­da­ti, a či­ni mi se da bi ona udo­vi­ca, zbog ko­je me iš­će­ra­še iz gim­na­zi­je, š nji­me bud­na zo­ru do­če­ka­la! Eto, moj Ivo, če­ga sam se śe­tio uz ona­kva ne­be­sa, uz ona­kve zvi­je­zde, uz ću­ka s ono­ga svi­je­ta…

No, da ti ne du­ljim la­kr­di­ju, već da ti is­tol­ku­jem ka­ko sam ti spre­mio ovo što ću ti da­ti da či­taš.

U smje­nu đe sam ja bio, bi­ja­še če­tr­na­est pen­zi­o­ne­ra. Nas što se još na­zi­vlje­mo mu­škom če­lja­di – de­ve­to­ri­ca, i pet že­na. Ne­ki Jan­ko Ču­kić iz Be­ra­na bi­ja­še sa­tljo od sip­nje pa ro­pi­će, a nas osmo­ri­ca, ste si na ovu si, još smo dr­že­ći. Ču­kić je pre­mi­nuo tre­će­ga da­na po do­la­sku, la­ka mu ze­mlja. Od že­na dvi­je su oja­đe­le ba­be, jed­na i sla­bo ču­ja­še, a one tri, ime­na mi bož­je­ga, još bi se da­le ugri­ja­ti uz sno­pa­tu mu­ško­vi­nu. Ne bih se smio za­kle­ti na svo­ju gre­šnu du­šu da jed­noj onaj kel­ner Ba­ji­ca ni­je pro­mr­da­o žen­ske da­ma­re na onu lov­ćen­sku sam­šti­nu. Ime joj bi­ja­še Ja­smin­ka, ve­li da je iz Tiv­ta a ro­dom iz Kri­vo­ši­ja. Bi­ja­še ble­du­nja­va kad do­đo­smo, a oti­šla je s ru­ža­ma u obra­ze. Spo­čet­ka se ti­ho smi­jo­lji­la, ali joj je sva­ko­ga da­na ki­kit na­ra­stao do po­no­ći kao da pri­gu­šu­je ću­ko­vu pje­smu s ono­ga svi­je­ta. Znao je Ba­ji­ca svoj za­nat, a imao je do­bar alat.

Me­đu na­ma osmo­ri­com ja­do mu­ška­ra­ca bi­ja­še ih što se po­če­še bo­sti ri­je­či­ma isto­ga da­na kad smo sti­gli pod Lov­ćen. Je­dan je Ja­kov Ko­ma­rić, biv­ši uči­telj iz Nik­ši­ća, ro­đen u Ko­ra­vli­ci spre­ma Bi­la­će na cr­no­gor­skoj stra­ni, a dru­gi je Mar­tin Lje­pa­va , isto­ri­čar po stru­ci, rad­ni vi­jek je pro­veo što u Dr­žav­nom ar­hi­vu što u Na­ci­o­nal­noj bi­bli­o­te­ci na Ce­ti­nju. Śu­tri dan po­što smo do­šli na Iva­no­va Ko­ri­ta, gle­da­mo ve­čer­nji dnev­nik na pod­go­rič­koj te­le­vi­zi­ji okle se ču­še dvi­je vi­je­sti na ko­je će re­a­go­va­ti ova dvo­ji­ca što ih spo­me­nuh – Ja­kov Ko­ma­rić iz mo­ga Nik­ši­ća i Mar­tin Lje­pa­va sa ju­nač­ko­ga Ce­ti­nja. Ja­do moj! Su­ko­bi­še se kr­va­vi Ono­gošt i go­spod­sko Ce­ti­nje! Na vi­jest da je mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je po­di­gao gvo­zde­nu cr­kvu na pla­ni­ni Ru­mi­ji, Ja­kov Ko­ma­rić sko­či na no­ge ko da se pod­mla­di i za­klep­ta ru­ka­ma ko da okri­la­ti, a Mar­tin Lje­pa­va oštro ga pre­be­či i za­mo­li da nam ne ome­ta slu­ša­nje vi­je­sti s te­le­vi­zi­je. A on­da, kad spi­ker pro­či­ta vi­jest da je pro­na­đen film o srp­skom ubi­ja­nju Mu­sli­ma­na u bo­san­skoj Sre­bre­ni­ci, pa kad se pri­ka­za de­talj iz to­ga fil­ma, Ja­kov se di­že s mje­sta, kre­nu ka vra­ti­ma i re­če na­pre­ši­to i odre­ši­to: „Ja te du­kljan­ske la­ži i pi­zda­ri­je ne­ću ni slu­ša­ti ni gle­da­ti!” Mar­tin je bio za­u­stio ne­što da ka­že, ali ne iz­u­sti, jer Ja­kov škam­pa pro vra­ta. A kad se za­vr­šio dnev­nik, po­mi­slio sam da će od­mah ili doc­ni­je Ja­kov i Mar­tin otr­si­ti pre­pir­ku, jer je ko dan ja­sna bi­la nji­ho­va ne­tr­pe­lji­vost po pi­ta­nju one dvi­je vi­je­sti ko­je se ču­še s dnev­ni­ka. Ja ta­da ri­je­ših da kri­ju­ći upo­tri­je­bim svoj ka­se­to­fon ko­ji sam do­nio sa so­bom na Iva­no­va Ko­ri­ta. Ja mno­go vo­lim da slu­šam na­rod­ne pje­sme, oso­bi­to bo­san­ske i ma­ke­don­ske, pa va­zda uhva­tim u ka­se­to­fon pje­smu ko­ja mi se svi­đa, te je ka­sni­je na­vi­jem da raz­bi­jem pen­zi­o­ner­sku ča­mo­ti­nju. Du­ga su i pre­du­ga dva­de­set i če­ti­ri sa­ta jed­no­ga ka­len­dar­sko­ga da­na, a pu­sta mi sta­rost skra­ti­la san. Sva svo­ja za­spi­va­nja i tre­nji­va­nja da ujed­no sa­sta­vim, ne spa­vam vi­še no pet sa­ti to­kom te pre­du­gač­ke dva­de­set i če­ti­ri ure! Bog pen­zi­o­ne­ri­ma ne da­va du­go da drin­ca­ju dok če­plju ovom gre­šnom ze­mljom za­to što nam ubr­za­no pri­pre­ma vje­či­to spa­va­nje. I to spa­va­nje bez hr­ka­nja.

Ne­da­le­ko od ho­te­la u ko­ji smo smje­šte­ni, da ne ka­žem bo­ra­vi­šta jer smo odi­sta ima­li ho­tel­sku uslu­gu, ta­ko se div­no na­slo­ži­la jed­na pod­zi­da ukri­vlje­na na pri­li­ku guv­na. Bu­ko­va de­be­la hla­do­vi­na pro­dan še­ta od­o­zgor, svje­ža ari­ja stru­ji ozdol, a po­no­ći za­vla­da car­stvo ti­ši­ne da ču­ješ i let zvi­je­zde pa­da­li­ce! Da se ne ču­ja­še ćuk s one jed­ne sta­re bu­kve, mo­gli smo re­ći da smo se vra­ti­li u ti­ši­nu ko­ja nas je obo­mo­ta­va­la dok smo le­ža­li is­pod maj­či­ni­je sr­ca! E na tu su pod­zi­du si­đe­li nas osmo­ri­ca po­tlje dnev­ni­ka ve­čer­nje­ga, tu smo se isto oku­plja­li i po­pri­je ruč­ka. One pen­zi­o­ner­ke sle­bu­ta­le bi se na ne­ke dvi­je–tri sti­ča­ne klu­pe što su da­le­ko od na­še pod­zi­de ta­man to­li­ko da ne sme­ta­mo jed­ni dru­gi­jem kad ća­ku­la­mo. Uve­če se Ja­smin­ka tan­ko ki­ki­ta­še s one šti­ča­re, a ćuk ot­ki­va­še svo­ju pje­smu s one bu­kve! Ćuk nas zo­ve na onaj svi­jet, a Ja­smin­ka mu ki­ki­tom od­mje­ra od ša­ke do lak­ta do­ka­zu­ju­ći i na­ma i nje­mu da ona još ni­je sprem­na da je iz­ne­su iz ku­će sa nje­zi­ni­jem no­ga­ma una­pri­jed. Ja­smin­ka ki­ki­ta­va još je or­na da is­pod do­bra mu­ško­ga pi­je­za ni­ša­ni svo­ji­jem ta­ba­ni­ma u gor­nje ta­va­ne!

Śu­tro ve­če, po­sli­je dnev­ni­ka, bi­ja­še su­bo­ta, pod­lov­ćen­sko ve­če ko iz lju­bav­ne pje­sme, nas osmo­ri­ca iza­šli i sje­li na ka­me­nu pod­zi­du. Od­mah je po­če­la pre­pir­ka iz­me­đu Ja­ko­va i Mar­ti­na. Ja sam se na­mlje­stio po­me­đu njih dvo­ji­ce s jed­nom ta­šni­com iz ko­je je ši­rom otvo­rio svo­je uši moj drug ka­se­to­fon. Te no­ći sam pro­mi­je­nio tri ka­se­te, ali to ni­ko ni­je pri­mi­je­tio. Ne sa­mo za­to što pen­zi­o­ne­ri ne­ma­ju re­fleks mla­do­sti, no s to­ga što je Ja­kov Ko­ma­rić bio ogr­la­tio sa svo­jom pri­čom, ne jed­nom no i sto i jed­nom! Dra­gi Ivo, ša­ljem ti tri pu­ne pun­ci­ja­te ka­se­te. Ako ti bu­du od ko­ri­sti za član­ke ko­je pi­šeš za Po­bje­du, is­ko­ri­sti sve što ti tre­ba, sa­mo me ma­lo vi­še spo­me­ni no što si do sa­da či­nio kad pi­šeš o nik­šić­kim ja­di­o­ze­ri­ma. Znam da ću se ako ne ve­če­ras a ono je­se­nas, oda­zva­ti na ću­kov po­ziv, ali pu­sta du­ša ho­će da se o njoj ču­je! Ne­mam si­na ni šće­ri da či­ta­ju o me­ni to što se pi­še, ne­mam ni­ko­ga svo­ga – mi­lo­ga ni mr­zno­ga, ali lak­še ću ot­ple­sa­ti val­cer uz ću­ko­vu mu­zi­ku ako me op­šir­ni­je spo­me­neš u svo­joj pi­sa­ni­ji. Ela, ku­mim te Bo­gom. No, evo ti te tro­ka­set­ne pod­lo­ve­ćen­ske no­ći pa slu­šaj, ako ti se slu­ša! Ne re­koh ti ka­ko je ime onoj še­sto­ri­ci pen­zi­o­ne­ra s ko­ji­ma sam so­li­lje­bio pet­na­est da­na na Iva­no­vijem Ko­ri­ti­ma. Spo­me­nuo sam ti Ja­ko­va Ko­ma­ri­ća i Mar­ti­na Lje­pa­vu a valjda znaš mo­je ime. Evo ko su njih še­sti­na: Mi­loš Suk­no­vić iz Pi­ve bio je šu­mar. Vi­sok i ma­lo po­gnut iz ple­ći, ne­ma đa­vo­lje­ga zu­ba u gla­vi ni u vi­li­ce. Gri­va si­je­de ko­se pro­si­pa mu se una­o­ko­lo ko da je mo­mak, ta­nak mu glas, pu­ši ne pa­ti­še. Ve­li, još bi mu se kre­nuo na na­red­nu žen­sku, ako bi bi­lo pri­li­ke. Đor­đi­je Ob­ra­do­vić, bio bol­ni­čar u ri­san­sku ko­šta­nu bol­ni­cu, otre­sa­le mu ru­ke da je­dva pri­no­si ka­ši­ku usti­ma. Sun­ce mu se u će­lu ogle­da ko u ogle­da­lo. Čist i pa­ćan, kao ma­lo vr­ljav na jed­no oko. Ma­lo­rek i bje­ži od du­van­sko­ga di­ma. Ima bo­rač­ku pen­zi­ju, jer je kao sko­je­vac ma­lo ča­la­brc­nuo s par­ti­za­ni­ma. Mu­jo Ka­tu­lić, apo­te­kar iz Bi­je­lo­ga Po­lja, hrom na li­je­vu no­gu, štap mu ima sre­brom iz­ve­ze­nu ruč­ku, krup­no zbo­ri ko iz bad­nja. Sta­klo od očar­li­ja de­be­lo mu kao dno od bo­ce, či­ta no­vi­ne s kra­ja do po­čet­ka, ka­že da se ni­je ni­kad že­nio. Ivan Lom­pur, raz­no­sač no­vi­na iz Her­ceg–No­vo­ga, mr­šav ko br­sti­na, na jed­no uvo ne ču­je ni­šta. Ma­lo za­muc­ku­je kad zbo­ri, gra­na s ru­ka­ma i iz­dr­lji oči kad pro­go­va­ra, a ubio me Bog ako ne­ki­je pu­ta zna šta škla­mi­će. Mi­loš Suk­no­vić ve­lja­še da se Ivan ni­je mr­sio s onom žen­skom pr­sli­nom. Ra­do­ji­ca Šće­pa­no­vić, biv­ši ru­dar iz Moj­kov­ca, hva­li se da je gu­slar. Pa­sa­lo mu se­dam­de­set go­di­na, a ta­kvo­ga vi­ri­pi­zda oči mo­je ni­je­su gle­da­le! Za­mr­mo­lju­je u tuđ pljat, va­zda ne­što žva­će i va­vo­li, a ši­ri je no du­lji. Vu­ko­man Fe­mić, bio je pu­tar na prav­cu od An­dri­je­vi­ce do Be­ra­na. Sve se pe­či i pr­či da je Va­so­je­vić, a ve­le da la­že. Va­zda ne­što tru­šti, a ni­ko ga ne slu­ša. Jed­nom se bi­ja­še umi­je­šao u pri­ču s pen­zi­o­ner­ka­ma na one šti­ča­ne klu­pe, no mu Ja­smin­ka ki­ki­ta­ši­ca da­de đi­la­sni­cu! Za nju, bo­lan, još ni­je đu­tur­um sa zub­nji­jem kr­nja­di­ja­ma što do­no­si smrt­nom apon, no vra­ta­ti mu­do­nja is­pod ko­ga i pen­zi­o­ner­ka, ka­kva je Ja­smin­ka, bro­ji zvi­je­zde. Vu­ko­man bi­ja­še smla­ta­sto po­ra­stan ko si­jen­ski ko­lac, a pod gr­lo mu se iz­o­štri­la ada­mo­va ja­bu­či­ca ko­li­ko ko­si­jer. Još da ti spo­me­nem Ste­va­na Jo­ki­ća ko­ji je ostao s na­ma sa­mo pr­va tri da­na i vra­tio se okle je i do­šao. Sna­đo­še ga san­dži­je, zar od one stu­de­ne vo­de s Ko­ri­ta. Do­đe mu šćer i ot­kr­ca ga. Do pen­zi­je Ste­van je bio teh­ni­čar u Nik­šić­koj že­lje­za­ri. Je­di­nac mu sin stra­dao u sa­o­bra­ćaj­noj ne­sre­ći, za njim ni­je ski­dao cr­nu ko­šu­lju, ma­lo­rek čo­vjek, sja­đen i oja­đen, pro­go­vo­ri­će s to­bom ako ga što upi­taš.

Pre­ma to­me, sa­mo smo nas de­ve­to­ri­ca osta­li pet­na­est da­na na Iva­no­vi­je­vim Ko­ri­ti­ma: Ja, Ja­kov, Mar­tin, Mi­loš, Đor­đi­je, Mu­jo, Ivan, Ra­do­ji­ca i Vu­ko­man. I one žen­ske, ra­zu­mi­je se.

Ja sam bio za­mi­slio, a ta­ko sam i uči­nio, da ova­ko sni­mim naš glas na ka­se­te. Kad je­dan od nas de­ve­to­ri­ce uzme ri­ječ, ja u ka­se­to­fon ša­pa­tom ka­žem ka­ko mu je ime i pre­zi­me. Ta­ko ćeš, dra­gi Ivo, mi­slio sam, imat pot­pun pre­gled pen­zi­o­ner­ski­je raz­go­vo­ra to­kom te no­ći pod Lov­će­nom vi­so­kom pla­ni­nom na ko­joj Nje­goš po­či­va! Vi­ša je go­ra od go­re – naj­vi­ša Lov­ćen pla­ni­na! No, moj po­što­va­ni Ivo Kne­že­vi­ću, moj od smr­ti bra­ni­o­če, eto ti tri ka­se­te pa se s nji­ma raz­go­va­raj ka­ko znaš i umi­ješ, oštro si pe­ro pa nas ne šte­di.

Nik­šić, 1. sep­tem­bra 2005.                        Tvoj za­hval­ni pri­ja­telj

No­vi­ca Luč­njak, pen­zi­o­ner

PRED­VE­ČER­JE

Mar­tin Lje­pa­va: Što si, Ja­ko­ve, ono­li­ko gra­ci­jao kad si čuo vi­jest da je mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je in­sta­li­rao, uz po­moć Mi­lo­še­vi­će­ve voj­ske, li­me­nu cr­kvu na Ru­mi­ji? Ti i ja se zna­mo ima tri go­di­ne, kao pen­zi­o­ne­ri upo­zna­li smo se u Ul­ci­nju, bi­li smo za­jed­no i u Ko­la­ši­nu. Ni na mo­ru ni na su­vu ne znam te ve­se­li­je­ga no što bi kad ču za voj­no–gvo­zde­ni hram na Ru­mi­ji vi­so­koj pla­ni­ni! Daj pri­čaj nam u če­mu je stvar. Imaš obi­la­to no­ći pred so­bom, a Bog je dao ne če­ka­ju nas śu­tra ni­ka­kve pre­še zbog ko­jih bi­smo mo­ra­li ra­ni­ti. I ako se sla­že­te, go­spo­do i dru­go­vi pen­zi­o­ne­ri, da ne pre­ki­da­mo go­spo­di­na Ja­ko­va dok pri­ča. Haj­de, Ja­ko­ve, znam da ti je pri­ča­nje du­ši po­sla­sti­ca. Mno­go sam čuo pri­ča­la­ca, ali od te­be ne znam prič­lji­vi­je­ga.

Ja­kov Ko­ma­rić: Pri­ča­ću, Mar­ti­ne, ako mi obe­ćaš da ćeš i ti ras­tol­ma­či­ti svoj ijed i bi­jes što ti si­je­va iz oba oka, kad ču da je pro­na­đen film o ubi­ja­nju po­tu­ri­ca u Sre­bre­ni­ci, i kad po­gle­da de­ta­lje iz slav­ne srp­ske bor­be pro­tiv ne­kr­sti. Ko što re­če, zna­mo se nas dvo­ji­ca, evo pa­sa­le su tri go­di­ne a ne znam te ije­đe­ga i smrač­ni­je­ga no što iz­gle­da kad ču za ubi­stvo pro­kle­ti­je Tu­ra­ka od stra­ne srp­ski­je bo­ra­ca i sa­žet­ni­ka.

Mar­tin Lje­pa­va: Obe­ća­vam ti da ću ti pri­ča­ti. Haj­de, ti pri­čaj dok tra­je mr­kla noć, a ja ću po­če­ti kad bljec­ne dan.

Ja­kov Ko­ma­rić: Ka­ko se, bo­lan Mar­ti­ne, ne bih ve­se­lio kad do­če­kah dan da se po­dig­ne srp­ska sve­to­sav­ska bo­go­mo­lja ko­ja će, ba­rem dje­li­mič­no, na­do­mje­sti­ti grd­nu grd­no­vet­nu šte­tu, i ni­šta ma­nju bru­ku i sra­mo­tu, ko­ju su ti­tov­ci i ze­le­na­ši, śe­me im se utr­lo, uči­nje­li oja­đe­lom Lov­će­nu, srp­skoj pla­ni­ni nad pla­ni­na­ma! I ne sa­mo naj­vi­šoj go­ri me­đu go­ra­ma u Cr­noj Go­ri, no, po sla­vi Lov­će­na, i u sve­ko­li­kom srp­stvu! Sni­zi­še Lov­ćen ka­to­li­ci i ko­mu­ni­sti ru­še­njem sve­te cr­kve – Nje­go­še­ve vječ­ne ku­će, da­bog­da se is­tra­ži­li ko ša­re­ni ko­nji i žu­ti mra­vi! Ali da­će sve­mo­gu­ći Go­spod da do­če­kam ru­še­nje ono­ga la­tin­sko­ga na­ka­lja ko­je je na­so­vr­lja­no na te­me­lje Nje­go­še­ve ka­pe­le. Do­ži­vio sam si­noć vi­jest o sve­toj la­vri na Ru­mi­ji i kao pa­ra­stos mo­me je­di­no­me si­nu Rat­ku ko­ji je po­lo­žio svoj mla­di ži­vot na ol­ta­ru srp­stva i otadž­bi­ne. Ko što znaš Mar­ti­ne, a evo i ova dru­ga bra­ća Sr­bi ne­ka zna­ju, je­di­nac mi je sin po­gi­nuo de­ve­de­set i tre­će go­di­ne kad je srp­ska voj­ska oslo­ba­đa­la Sr­bi­nje od tur­sko­ga ime­na Fo­ča…

Mu­jo Ka­tu­lić: Ka­kva je šte­ta uči­nje­na Lov­će­nu i srp­stvu, go­spo­di­ne Ko­ma­ri­ću, mo­lim Vas po­ja­sni­te da…

Mar­tin Lje­pa­va: Naj­ljep­še Vas mo­lim, go­spo­di­ne Ka­tu­lić, da ga ne pre­ki­da­mo, ima do­sta no­ći is­pred nas, po­sta­vlja­će­mo mu pi­ta­nja kad za­vr­ši.

Ja: I ja mi­slim da je do­bro da ne pre­ki­da­mo go­spo­di­na Ja­ko­va dok pri­ča.

Mar­tin Lje­pa­va: Na­sta­vi, Ja­ko­ve.

Ja­kov Ko­ma­rić: Ka­kva šte­ta ve­liš Bje­lo­polj­če?

Mu­jo Ka­tu­lić: Ja se iz­vi­nja­vam što sam Vas pre­ki­nuo. Ne­što sam dre­mo­van, ja ipak odoh da spa­vam, la­ku vam noć!

Ja­kov Ko­ma­rić: Ču­ste li Tur­či­na ži­vim vas Bo­gom ku­mim! Ve­li ka­kva je šte­ta uči­nje­na Lov­će­nu i srp­stvu. Grd­na i grd­no­vi­ta, sram­na da sram­ni­ja bi­ti ne mo­že. Naj­vi­še sam o toj stra­ve­denj­skoj šte­ti slu­šao od po­koj­no­ga pro­ta Mak­si­ma Đa­pi­ća, la­ka mu cr­na srp­ska ze­mlja i ne­ka mu ple­me­ni­ta du­ša u Ra­ju bla­gu­je! A i či­tao sam u jed­noj knji­zi na­še­ga ve­li­ko­ga vla­di­ke Am­fi­lo­hi­ja, dok­to­ra na­u­ka, mi­tro­po­li­ta cr­no­gor­sko–pri­mor­sko­ga, zet­sko–brd­sko­ga, sken­de­rij­sko­ga i eg­zar­ha sve­to­ga Tro­na peć­ko­ga i srp­sko­ga. Po­tlje vla­di­ke Ra­da ni­ko u Cr­nu Go­ru pa­met­ni­je ne pi­še od nje­go­vo­ga vi­so­ko­ga pre­o­svje­šten­stva, go­spo­di­na Am­fi­lo­hi­ja. Slu­šao sam od Pro­ta i či­tao od Vla­di­ke, a i dru­gi su um­ni Sr­bi pri­ča­li o ko­mu­ni­stič­kom la­tin­sko–ze­le­na­škom i pe­der­skom ru­še­nju cr­kve na Lov­će­nu. Cr­kve u ko­joj je po­či­vao Nje­goš, a ko­ja je bi­la po­sve­će­na sve­to­me Pe­tru Ce­tinj­sko­me, sla­va mu i mi­los do­vi­je­ka! Tre­ba bo­ga­mi usta­ti na no­ge kad se spo­me­nu ime­na naj­ve­će­ga srp­sko­ga pje­sni­ka Nje­go­ša i sve­ti­te­lja Pe­tra Ce­tinj­sko­ga! A ko to ne bi tre­ba­lo da se dig­ne na no­ge ako je od ro­da srp­sko­ga, kad se iz­go­va­ra­ju ime­na Sve­to­ga Sa­ve, Ca­ra La­za­ra, Mi­lo­ša Obi­li­ća, Vla­di­ke Da­ni­la, Vo­žda Ka­ra­đor­đa, Dra­že Mi­haj­lo­vi­ća, Ra­do­va­na Ka­ra­dži­ća i Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća! To su srp­ski vi­te­zo­vi i sve­ti­te­lji, njih je srp­sko mli­je­ko od­go­ji­lo, di­gao bi se na no­ge i ja sad, kad spo­mi­njem ve­li­čan­stve­ne srp­ske lič­no­sti, no mi ne da oja­đe­li lum­ba­go. Za­pre­ča­va mi da ne tre­nem na no­ge kad je po­tre­bi­to.

Pri­ča­še po­koj­ni pro­to Mak­sim, Bog da ga pro­sti, da je sve­ti Pe­tar Ce­tinj­ski, sla­va mu i mi­lost, kad se pre­se­lja­vao na onaj svi­jet, ni­je na onaj ne­go pra­vo u Raj ne­be­ski, pri­zvao svo­ga bra­ta­ni­ća i na­sljed­ni­ka Ra­da To­mo­va, ljud­sku mla­di­cu od se­da­mlest lje­ta, po­lju­bio ga u če­lo i za­kleo, pr­vo s kr­vi ko­ju ne mo­gu po­di­je­li­ti a on­da ča­sni­jem kr­stom i Sve­ti­jem Sa­vom, da po­dig­ne srp­sku cr­kvu na sam vrh Lov­će­na. Da mu je maj­sto­ri ozi­đu od stu­de­no­ga ka­me­na lov­ćen­sko­ga, da je po­sve­ti is­to­me nje­mu – Sve­to­me Pe­tru, i da se on – isti Ra­de To­mov, sa­hra­ni pod nje­zi­ni­jem kro­vom, kad ga Bog sve­mo­gu­ći po­zo­ve u svo­je ja­to na ne­be­sa. Znao je i sve­ti Pe­tar Ce­tinj­ski, a sve­cem su ga Sr­bi pro­zva­li i pri­je no mu je sve­ta du­ša po­le­će­la u Raj, još dok je gre­šnom ze­mljom odio, ka­kav um i pa­met ima nje­gov na­sljed­nik Ra­de To­mov. Da ni­je znao ne bi ga iza­brao iz­me­đu rav­no se­da­ml­est si­no­va­ca, ko­li­ko ih je bi­lo u tro­ji­ce Sve­ti­te­lje­ve bra­će. Znao je, po ze­mlji ho­de­ći sve­ti­telj s Ce­ti­nja, da je Lov­ćen naj­vi­so­či­ja pla­ni­na na svi­jem srp­skim du­ži­na­ma i ši­ri­na­ma, od Bo­ja­ne do ze­le­nog Li­ma, s mo­ra na Mo­ra­ču i od ši­ro­ko­ga Du­na­va do mo­ra si­nje­ga. Vi­ša je go­ra od go­re – naj­vi­ša Lov­ćen pla­ni­na! Znao je sve to ži­vi sve­ti­telj, pa je skon­tao da te dvi­je ne­nad­ma­šne srp­ske vi­si­ne, Nje­go­ša i Lov­ćen, uje­di­ni, da ih slju­bi, da se upi­ju jed­na u dru­gu, da se ne raz­gr­le dok je svi­je­ta i vi­je­ka! To udvo­je­no srp­sko je­din­stvo da ču­va on isti – sve­ti Pe­tar Ce­tinj­ski. On i lov­ćen­ski gro­mo­vi, a da sla­vu to­ga troj­stva srp­sko­ga pro­no­se na sve če­ti­ri stra­ne svi­je­ta lov­ćen­ski vi­ho­ro­vi. Znao je vla­di­ka srp­ski ko­ji se živ po­sve­tio da ni­ko u sve­ko­li­kom srp­stvu ni­je za­slu­žio da bu­de bli­ži Bo­gu i nje­go­vi­jem ne­be­si­ma no bu­du­ći pje­snik Gor­skog vi­jen­ca u ko­me će se pro­sla­vlja­ti Car La­zar i Mi­loš Obi­lić s ko­sov­ski­jem he­ro­ji­ma ko­ji su pre­ko­man­do­va­ni u ne­be­ske le­gi­je. I u ko­me će se uni­zi­ti tur­ska ku­ga ko­ja je po­tlje Vi­do­va dne iz­blju­va­la otrov svo­je ad­ske du­še po srp­ski­jem ze­mlja­ma od Du­na­va do si­nje­ga mo­ra. E bog­me, ne­za­si­ta azi­jat­ska ažda­ja do­bi­la je sa­mo tri udar­ca u svo­ju ne­za­si­tu tr­bu­ši­nu, a sva­ki taj udar­ni za­mah do­šao je sa srp­ske stra­ne. Pr­vi su uda­rac pek­si­ni aga­ri­ja­ni šče­ka­li na Ko­so­vu po­lju ši­ro­ko­me kad je Mi­loš, ču­do vi­te­zo­vah s pla­me­ni­jem ma­čem isu­kao cre­vad ono­me pa­śe­mu si­nu! Dru­gi im je kr­va­vi nož za­bio u dži­ge­ri­ce vla­di­ka Da­ni­lo kad je is­tra­žio pro­kle­to śe­me po­tu­rič­ko iz srp­ske Cr­ne Go­re. Tre­ći udar, od ko­ga su Tur­ci ko­vr­lji­li ko što ko­koš ko­vr­lji od klju­na or­lov­sko­ga, za­dao im je srp­ski vožd Ka­ra­đor­đe Pe­tro­vić iz pi­to­me ze­mlje Šu­ma­di­je, iz To­po­le srp­ske uzda­ni­ce.

Kad ne­ko na jed­no­me śed­ni­ku u ho­te­lu „Onogoštu” upi­ta po­koj­no­ga pro­ta Mak­si­ma što Go­spod ne đi­lak­nu sa svih srp­ski­jeh ze­ma­lja bu­tum sve po­tu­ri­ce, ko što su ih đi­lak­nu­li vla­di­ka Da­ni­lo iz Cr­ne Go­re i vožd Ka­ra­đor­đe iz Šu­ma­di­je, no ih osta­vi da se gu­ze u dža­mi­ja­ma po svoj Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni, sve­to­me Ko­so­vu, po srp­skoj Ma­ke­do­ni­ji i u Ra­škoj ze­mlji, ko­ju pro­kle­ti Tur­ci pro­zva­še San­dža­kom, sve­zna­ju­ći im Pro­to od­go­vo­ri ova­ko. Ve­li Pro­to, usta mu se po­zla­ti­la ko sve­to­me Jo­va­nu Zla­to­u­sto­me, da je Sve­mo­gu­ći osta­vio ša­ku tur­skog śe­me­na na srp­skoj ze­mlji da bi se Sr­bi va­zda pri­śe­ća­li i opo­mi­nja­li ka­ko je u ze­ma­nu alo­vi­ta azi­jat­ska ne­za­si­ta si­la iz­gle­da­la. Osta­vio je pro­kle­to śe­me da Sr­bi ne za­bo­ra­ve na ku­gu ljud­sku, no da va­zda i va­vjek bu­du sprav­ni ako bi jo­pet na­ga­mi­le su­ne­tli­je od­ne­kud iz Azi­je. Pa vi­di­te li, lju­di bož­ji, ka­kvu je ži­vu živ­ca­tu isti­nu ka­zao pro­to Mak­sim, la­ka mu za­na­vi­jek srp­ska ze­mlja bi­la! Evo sva­ko­dnev­no slu­ša­mo, gle­da­mo i či­ta­mo ka­ko se tur­ska vje­ra uje­di­nju­je na is­to­ku i ka­ko blju­je otrov svo­je ad­ske du­še po hri­šćan­ski­jem ze­mlja­ma. Aj­de ne­ka đa­vo no­si Ame­ri­ku i Lon­don, to su la­ti­ni bi­li i osta­li, no Tur­ci pro­su­še krv i u ze­mlji Ru­si­ji ko­ja se s tri pr­sta kr­sti kao i mi Sr­bi. Za­pa­li­še ru­sku ško­lu i po­bi­še ru­sku đe­cu. Gle, ne zna­ju En­gle­zi i Ame­ri­kan­ci ka­kva je vje­ra s po­lu­mje­se­cem i s ho­dži­nom ri­kom s dža­mij­ske stu­bli­ne, pa se sad be­če i iš­ču­đa­va­ju šta im Mu­ha­me­do­va vje­ra či­ni. A mi Sr­bi ni­je­smo za­bo­ra­vi­li ka­kve su bi­le osman­ske kr­vo­pi­je, jer je osta­lo nji­jo­vo po­ga­no śe­me na na­šoj utri­ni da nas do­vi­je­ka opo­mi­nje ka­kva ku­ga do­la­zi iz Azi­je, i ka­ko tre­ba da smo sprav­ni za Krst ča­sni ži­vlje­ti i umi­ra­ti! E pa zbi­lja, re­ci­te, zar ni­je sve­mo­gu­ći i sve­vi­šnji Sa­va­ot mi­slio na svoj ne­be­ski na­rod srp­ski kad je osta­vio na nje­go­voj ba­šti­ni zlo śe­me tur­sko. Osta­vio ga da sa­mo pro­kli­ja­va, ali kam da mu je u vi­li­ce da ikad mo­že pro­će­ta­ti na srp­skoj ze­mlji sve­toj. Kad taj otrov­ni ko­rov is­kli­ja, pa poč­ne da pro­li­sta­va, ali pri­je no što pro­će­ta, sle­ti pra­vo s ne­be­sa oštra ka­zna te po­ga­nu pro­ni­kli­nu sko­si do one mje­re ko­ju je Bog od­re­dio da tra­je za uklim srp­sko­me na­ro­du. Spo­me­ni­mo ve­li­ke srp­ske ko­zba­še na li­va­di tur­sko­ga śe­no­ko­sa: Mi­lo­ša Obi­li­ća, Vla­di­ku Da­ni­la i Vo­žda Ka­ra­đor­đa, sje­ti­mo se voj­vo­de Pa­vla Đu­ri­ši­ća, a po­mo­li­mo se Bo­gu za zdra­vlje gor­ski­jeh haj­du­ka Ra­do­va­na Ka­ra­dži­ća, Vu­ko­va po­tom­ka, i Rat­ka Mla­di­ća,vi­te­za od Ka­li­no­vi­ka! A tre­ni­mo sad na no­ge kad oda­je­mo po­čast Slo­bo­da­nu Mi­lo­še­vi­ću, na­sljed­ni­ku Ca­ra La­za­ra, ko­sov­sko­ga ko­man­dan­ta i ne­be­sko­ga vi­te­za. Bo­gom se ve­li­ki­jem ku­nem da i no­ve ko­še­vi­ne ne­će iz­o­sta­ti, jer to ho­će srp­ske voj­vo­de u Ne­be­sko­me car­stvu, to ho­će Sve­ti Sa­va, to ho­će go­spod Bog sve­mo­gu­ći! Va­zda će na srp­ski­jem ze­mlja­ma ku­ga ljud­ska pro­kli­ja­va­ti, a va­zda će se ra­đa­ti ne­be­ske ko­zba­še ka­ko taj smr­dlji­vi ko­rov ne bi opo­ga­nio srp­ska po­lja i pla­ni­ne, bi­stre srp­ske ri­je­ke, je­zer­ske srp­ske okru­gli­ne i srp­ske ko­sov­ske ši­re­vi­ne…

Đor­đi­je Oda­lo­vić: Ako sam već ri­je­šio da slu­šam, ja mo­ram da in­ter­ve­ni­šem. Vi nam, go­spo­di­ne Ko­ma­ri­ću, obe­ća­ste pri­ču o ti­tov­ci­ma ko­ji su na­ni­je­li šte­tu srp­stvu i Lov­će­nu, a vi kre­nu­ste od Ku­li­na ba­na…

Mar­tin Lje­pa­va: U pra­vu ste, go­spo­di­ne Oda­lo­vi­ću, Ja­ko­va je za­ni­je­lo srp­sko ro­do­lju­blje pa za­bo­ra­vlja na te­mu svo­ga odu­še­vlje­nja – li­me­nu cr­kvu ko­ju je vla­di­ka Am­fi­lo­hi­je uz po­moć voj­nih he­li­kop­te­ra is­peo na Ru­mi­ju. Što se me­ne ti­če, isto­ri­ča­ra po stru­ci, ja ću te, Ja­ko­ve, slu­ša­ti sve do kra­ja no­ći i ne­ću te pre­ki­da­ti. A i vas osta­le, ko­ji će­te ga sa mnom slu­ša­ti mo­lim da ga ne pre­ki­da­te. Ko­me se za­dri­je­ma ne­ka ide da spa­va. Ja ti, Ja­ko­ve, moj tro­go­di­šnji po­zna­ni­če, obe­ća­vam da ne­ću za­dri­je­ma­ti dok ne sva­ne. Ka­ko mo­gu sa­sta­vi­ti oč­ne tre­pa­vi­ce kad se pri­ča i pri­po­vi­je­da o ne­be­sko­me na­ro­du s ko­jim je Bog na di­rekt­noj te­le­fon­skoj li­ni­ji, fik­snoj i mo­bil­noj. Iz­vo­li, go­spo­di­ne Ja­ko­ve. Evo Ba­ji­ca do­ne­se „Knja­za Mi­lo­ša”, skva­si usta srp­skom ki­śe­lom vo­dom, pa na­sta­vi svo­ju ro­do­lju­bi­vu is­po­vjest.

Ja­kov Ko­ma­rić: Ni­je­sam ja za­bo­ra­vio na ono što sam re­kao da ću pri­ča­ti, no kon­tam da ni­je zgo­re­ga spo­me­nu­ti ni ono što u snu ni na ja­vi no­si u svo­me sr­cu sva­ka ljud­ska du­ša ko­ja je od srp­ske kr­vi, srp­skog ko­lje­na, sva­ki brat Sr­bin ko­ga je po­go­di­la ne­iz­lje­či­va ra­na ko­sov­ska. Sa­mo srp­ski ot­pad ko­ji se ne ki­ti ko­sov­skim bo­žu­ro­vi­ma ne tre­ba da zna ovo što ja pri­čam ove pod­lov­ćen­ske no­ći bez mje­se­ca. Hva­la Bo­gu što nas no­ćas sa­mo zvi­je­zde ne­be­ske slu­ša­ju, da se krnj mje­sec na ne­bu pri­tre­fio ne bih ni ri­je­či pro­mo­zo­rio, jer je usr­plje­ni mje­sec na ne­be­si­ma sim­bol tur­stva i pro­klet­stva. Uosta­lom, ovom svo­jom podzvje­zda­nom pri­čom no­ća­šnjom dr­žim očin­ski pa­ra­stos je­din­cu mi si­nu Rat­ku ko­ji je uzi­dao svo­ju mla­dost u te­me­lje na­pa­će­ne ze­mlje Sr­bi­no­ve. No aj­de da pre­đem na stvar.

Pri­ča­še po­koj­ni pro­to Mak­sim, Bog da ga pro­sti, a po­fer­ma­va­še mu po­koj­ni Mi­lu­tin Tr­no­kop, sta­ri če­sti­ti čet­nik ko­ji je od­stu­pao s Pa­vlom do Li­jev­ča po­lja, pa se ne­ka­ko iz­vu­kao iz usta­ško–ti­tov­skih kan­dža te ostao živ, pri­ča­še da Ti­tu ni­ka­ko ni­je mo­glo sta­ti u gla­vu da je ne­ko, od­vaj­ka­da do nje­go­va vak­ta i ze­ma­na, a na te­ri­to­ri­ji nje­go­ve dr­ža­ve ko­ju mu je po­kva­re­ni Čer­čil sra­bo­šio, na­let ga bi­lo, u bi­lo če­mu vi­ši i gla­si­ti­ji od nje­ga. Od nje­ga, ni­sko­gu­zo­ga bra­va­ra la­tin­sko­ga, oca mu u prk­no ko­mu­ni­stič­ko je­bem! Evo šta je či­nio od Dra­že ko­ji je u sve­mu i sva­če­mu bio i vi­ši i vi­so­či­ji od nje­ga. Ve­li­ko­ga srp­sko­ga voj­vo­du i kra­ljev­sko­ga đe­ne­ra­la Dra­žu Mi­haj­lo­vi­ća ni­je ma­šin­bra­var Ti­tun mo­gao ni da za­mi­sli se­dep to­ga što su Dra­ži­ni čet­ni­ci, ta srp­ska kra­ljev­ska voj­ska, pri­je opa­li­li pu­šku na nje­mač­ko­ga oku­pa­to­ra no nje­go­vi par­ti­zan­ski zli­kov­ci. Ko­kar­da je osvi­je­tli­la srp­ski obraz, a ne kr­vo­boj­na pe­to­kra­ka, pas je na ku­rac na­bio! To mu la­tin­ski bra­var­ski ma­zlun ni­je mo­gao za­bo­ra­vi­ti, pa će ti se Ti­le sli­ka­ti s Njem­ci­ma, što je ri­jek – po­lju­bio je Šva­be u gu­zi­cu, da pri­sta­nu da se Dra­ži­ni čet­nič­ki ju­na­ci is­ka­sa­pe na Ne­re­tvi lad­noj vo­di. A on­da mu je ma­lo bi­lo i to, pa je na­brek­nuo is­ti­jem ko­mu­ni­sti­ma da de­stre­ga­ju Dra­ži­no srp­sko ti­je­lo, ka­ko mu se ne bi zna­lo gro­ba i mra­mo­ra. Ne­ko ve­li da su stri­je­lja­no­ga Dra­žu ži­vi­jem og­njem sa­gor­je­li, ko Tur­ci Sve­to­ga Sa­vu na Vra­ča­ru. Dru­gi zbo­re da su ga ona­ko mr­tvo­ga, a ne umr­lo­ga, s ka­me­nom o vra­tu sur­va­li u ši­ro­ki Du­nav ko­ji va­lja dr­vlje i ka­me­nje! Tre­ći mi­sle da ih je bož­ja si­la osme­la da mu ti­je­lo de­stre­ga­ju, te da će se Dra­ži jed­no­ga da­na grob sam so­bom po­ka­za­ti da ga Sr­bi za­spu cvi­je­ćem a Srp­ki­nje umi­ju su­za­ma! Eto, moj bra­te, šta je la­tin­ska uštva i ko­mu­ni­stič­ki bez­bo­žni Jo­sip Broz, grob mu se pro­po na taj svi­jet, či­nio od srp­sko­ga vi­te­za i na­sljed­ni­ka Vo­ždo­va, srp­sko­ga voj­vo­de i kra­ljev­skog đe­ne­ra­la – Dra­že Mi­haj­lo­vi­ća, grob mu se po­zla­tio da­bog­da. Eto šta je či­nio od Dra­že, a sad čuj­te i po­čuj­te ka­ko je Ti­to su­dio ka­to­li­ku, usta­ši, srp­sko­me krv­ni­ku i lac­man­sko­me bez­du­šni­ku Aloj­zu Stje­pin­cu, da­bog­da im obo­ji­ci ze­mlja ko­sti is­tu­ra­la, oće ako­bog­da.

Alojz Stje­pi­nac va­zda je dr­žao is­pod ru­ke An­ta Pa­ve­li­ća kad su usta­še kla­le Sr­be. Usta­še po­stro­je Sr­be u jed­nu ko­lo­nu, pa dok im ve­žu ru­ke z gvo­zde­nom ži­com, Ti­to i An­to tu u bli­zi­ni śe­de u ka­kvu la­do­vi­nu, is­pred njih ta­vu­lin s pi­ćem i đa­ko­ni­ja­ma, ča­šća­va­ju se i gra­ci­ja­ju. Kad ko­lja­či poč­nu svoj po­sao s dva kra­ja po­stro­je­ni­je mu­če­ni­ka, ne­ko ma­com a ne­ko oštri­vom, usta­ške gla­ve­ši­ne An­to i Stje­pi­nac kuc­nu se ča­ša­ma i is­pi­ju ih do dna. Slu­ga sto­ji is­pred njih i ča­še im do­si­pa. Ako za­klan ili ma­can Sr­bin ja­ok­ne, An­to i Alojz po­teg­nu po je­dan usr­kljaj iz ckle­mi­je ča­ša, a ako se za­kla­ni Sr­bin sru­ši bez gla­sa, njih dvo­ji­ca is­ka­pe ča­še. Kad ko­lja­či i ma­ca­či za­vr­še po­sao, gla­ve­ši­ne ona­ko na­ke­ke­ru­še­ne ti­snu pr­ste u uši pa za­pje­va­ju usta­šku pje­smu Li­je­pa na­ša do­mo­vi­no.

Kad je skrn­da­ni Čer­čil, na­let ga bi­lo, na­će­rao Ti­ta, ko ba­ja­gi, da se po­tlje ra­ta su­di Aloj­zu Stje­pin­cu, no­vo­pe­če­ni mar­šal imi­ti­rao je sud u Za­gre­bu ko­ji je, to­bož, pre­su­dio Pa­ve­li­će­va ko­ljač­ko­ga sa­bra­ta Stje­pin­ca na ro­bi­ju. A evo ka­kva mu je bi­la tam­ni­ca u ko­joj je vaj­ni ka­žnje­nik ro­bo­vao. Pr­vo se śe­ti­mo la­tin­ski­je tam­ni­ca, u ko­ji­ma čo­vjek ni pa­šče sve­za­ti ne šća­še, i tur­ski­je led­ni­je zi­da­na đe se le­gu gu­je i akre­pi, pa ih on­da us­po­re­di­mo s ple­mić­kim dvor­cem u ko­je­mu je bla­go­vao pre­su­đe­ni Alojz Stej­pi­nac, la­tin­ski pop, Pa­ve­li­ćev sa­brat i Ti­tov šo­kač­ko–je­bi­gu­zni paj­daš. Mo­gao je da ke­ke­ru­ši ra­ki­je ko­li­ko mu je dra­go a pet vr­sta vi­na je­ze­ri­lo se is­pred nje­ga ka­ko za ru­čak ta­ko za ve­če­ru, gu­ba­li ga za­lo­ga­ji i na ono­me svi­je­tu! Od tri vr­ste pe­če­nja za ru­čak je bi­rao ko­je mu je dra­go, a za ve­če­ru je mla­vio pre­slač­ke ovu oću ovu ne­ću. Uve­če se ni­kad ni­je sni­zao na me­ke du­še­ke, a da ga u kre­ve­tu ni­je če­ka­la api­ca ko­ja zna­de šta je kur­če­va gla­va! Pri­ča­lo se da mu je pri­ve­de­na žen­ska mo­ra­la ima­ti si­se ko­li­ko dva per­na­ta ku­ši­na i gu­zo­ve ko­li­ko ga­zdin­ske nać­ve. No dža­ba su joj bi­le sise i gu­zo­vi ako svo­jom vri­skom ni­je za­tre­sla sta­kla na dvor­cu kad joj na me­ke du­še­ke a s ko­lje­na sur­duk­ne ono­ga la­ti­ni­na iz­me­đu no­ga. Sva­ka mi­lo­ku­ra ko­ja ni­je pod njim vri­snu­la, śu­tru se noć ni­je u dvo­rac vr­ta­la, no su po­pu Aloj­zu dru­gu ća­pi­ku­ru do­vo­di­li i pod­vo­di­li. Konj pr­di što u la­tin­skom ći­ta­tu pi­še da se ka­to­lič­ki po­po­vi ne že­ne i da ne smi­ju do­va­ta­ti do žen­ski­nja. To je pi­sa­lo i pi­še, ali Stje­pi­nac se ne bi s je­bač­ke bi­lje­ge po­ma­kao ni pa­stu­vu tro­go­cu ni bi­ku vi­to­ro­gu!

Po­koj­ni knji­žev­nik Mi­o­drag Bu­la­to­vić, je­dan od naj­jih srp­skih pi­sa­ca, šća­še do­ći u Nik­šić, śe­sti u ho­tel „Ono­gošt“ i za­po­če­ti da pri­ča sa svo­ji­jem oda­bra­nim dru­štvom. A ne bi­ja­še mu mr­zno da ga slu­ša­ju i oni za dru­gim ta­vu­li­ni­ma iako ni­je­su nje­go­va su­vrs. Ta­ko jed­nom pri­ča­še Bu­le – ta­ko ga je zva­lo nje­go­vo dru­štvo, da je Ti­to, kri­ju­ći od jav­no­sti, do­le­tio u to­bo­žnji za­tvor kod Stje­pin­ca da za jed­nim ta­vu­li­nom pi­ju ruj­no vi­no, bi­ra­ju pe­če­nja i mla­ve pre­slač­ke. I da, po­što se na­kr­ka­ju i na­ke­ke­ru­še, po­vr­šu­ju žen­ske ća­pi­ku­re i to na dva du­še­ka, je­dan do dru­go­ga. Ti­to je od­bi­jao du­van­ske di­mo­ve dok Stje­pi­nac cu­lja gu­za­tu si­sa­ču od či­je vri­ske puc­ke­ta­ju pro­zo­ri na dvor­cu, a Stje­pi­nac je apla­u­di­rao dok Ti­to opa­sa ne­do­de­ru­šu. Ve­lja­še Bu­le da su i za Mar­ša­la bi­ra­li api­cu ko­ja je si­sa­ta i gu­za­ta kao i ona Stje­pin­če­va, ali ko­mu­ni­sta je ni­je ma­ni­sao ako ni­je vri­šta­la kao što po­po­vu sto­ji vri­ska. Šća­še u ho­te­lu “Onogoštu” da se za­met­ne ar­lak kad pri­ča Bu­le, a pri­ča­še – ro­di­la ga maj­ka, slu­šao bi ga gla­dan i že­dan! I pra­vo da vam ka­žem, ja u te nje­go­ve pri­če ne bih baš na­skroz vje­ro­vao da ih je iz­go­va­rao ne­ko dru­gi. Ali ka­ko da ne po­vje­ru­ješ Mi­o­dra­gu Bu­la­to­vi­ću, jed­no­me od naj­du­bljih srp­skih umo­va ko­je je Srp­ski­nja ra­đa­la po­sle Nje­go­ša. Sa­mo je Ra­de To­mov od Bu­la­to­vi­ća du­hom uz­vi­še­ni­ji, a s Ma­ti­jom je jed­nak ko da mu je brat bli­za­nac! Ta­ko su ti, ve­lja­še Bu­le, Ti­to i Stje­pi­nac, dva la­ti­ni­na ko od jed­ne maj­ke, za­jed­nič­ki oda­pi­nja­li vr­sni­ke na mi­lo­ku­re, sli­za­li se jed­na­ko u an­ti­srp­sku po­li­ti­ku i vru­ću je­ba­či­nu. Ni­je se mar­šal Ti­tuš ša­la­cao z gu­za­ti­jem ja­sla­ča­ma sa­mo kad je bio sa Stje­pin­cem u za­tvor­ski smi­jes, no on ti, pri­ča­še Bu­le, ni­je mo­gao za­spa­ti bez žen­ske uza se. Pr­vo se na­bi­je pre­ti­log me­sa ov­nuj­sko­ga i be­ško­ta lje­ba bi­je­lo­ga. On­da na­teg­ne jed­nu bo­cu vi­na, da ko bro­ji i vi­še bi bi­lo. Pa se on­da, ona­ko pod­u­to­ren i pod­na­pit sva­li u kre­vet s me­ki­jem du­še­ci­ma na ko­je se na­zna­či­la či­ple go­la, a bo­ga­ta ospri­je i oza­di, uže­šće­na omi­ca. Ni­je ti Jo­sip Broz li­je­gao na lju­bav­nu po­ste­lju ako ga na nju ni­je če­ka­la kur­če­va plje­sma. S ja­sla­če se ni­je ski­dao do po­no­ći, on­da bi za­spao ko za­klan, a pro­bu­di­le bi ga pi­to­me ti­ce kad bljec­ne sun­ce na is­to­ku. No, s jed­nom ri­je­či, bio Bog stvo­rio jar­ca i pa­stu­va, e to ti je to. Jav­no se zna da se Ti­to že­nio če­ti­ri pu­ta, Jo­van­ka mu je bi­la če­tvr­ta, a uis­tin­ski vjen­ča­vao se s de­vet že­na, sva­ka mu je bi­la dru­ge vje­re. A uz te sto­pa­ni­ce imao je lju­bav­ni­ca ko­li­ko ce­ro­va glav­nja ima var­ni­ca! Ve­le da ni­je, osim kad je bio na ka­kvom zva­nič­nom ruč­kom ili ve­če­ri, uči­nio obrok a da pr­vo žen­skoj ne dig­ne ta­ba­ne u gor­nje ta­va­ne. Uda­ri uju­tro zor­njak, pa ide na fru­štuk, is­pred ruč­ka je sto­je­ći opa­sao žen­sku, a po­tlje ve­če­re se s njo­me na­te­na­ne sva­lji­vao na me­ke du­še­ke. Ako bi se od­ne­šta pro­bu­dio pri­je no sva­ne, sku­ko­tre­sio bi ga žen­skoj ko­ja je mo­ra­la da no­ći­va u pro­sto­ri­ji đe on spa­va. Ve­lja­še po­koj­ni Bu­le da je Ti­to mo­rao tri pu­ta dnev­no oda­pe­ti ku­relj bez ob­zi­ra je li u avi­jo­nu, na bro­du, u že­lje­zni­ci, na mo­ru ili na su­vo. Ni u lov ni­je išao a da mu ka­kvu an­gi­ro­šu ni­je­su pri­ve­li da je ode­re u lo­vač­ku ku­ću. Kao što zna­te, ni­je bi­lo pla­ni­ne ni um­ni­ne u Ju­go­sla­vi­ji đe ni­je po­dig­nu­ta ba­rem po jed­na vi­la za Ti­ta. Ne tre­ba se ču­di­ti što su mu to­li­ke vi­le po­tre­bi­te bi­le, kad zna­mo da je dnev­no mo­rao oba­vi­ti po tri je­ba­či­ne.

No aj­de đa­vo ne­ka no­si Ti­ta. Kao što je bio še­i­tan od­nio Sr­be ono­ga da­na kad je la­tin­ski ko­mu­ni­sta nad nji­ma za­vla­do, ne­go da vi­di­mo ka­ko je taj lac­man­ski pa­stuv sje­bao Lov­ćen pla­ni­nu i ra­zo­rio na nje­mu sve­ti srp­ski hram u ko­je­mu je po­či­vao Pe­tar II Pe­tro­vić – Nje­goš, naj­ve­ći srp­ski pje­snik ko­ji se ra­đao po­sle Ko­so­va pa i bri­je nje­ga. A ta­kav je bio ana­let­ni Ti­to, sr­bo­mr­zac, la­tin­ska pa­stuv­či­na i ko­mu­ni­stič­ka kr­vo­pi­ja ka­kvu maj­ka ni­je ra­đa­la pri­je nje­ga! Ni srp­ska, ni tur­ska, ni la­tin­ska, mo­gla je sa­mo ka­kva tuč­ka i man­džuč­ka kur­ve­ti­na! Pi na­let ga bi­lo, da­le­ko nam srp­ske ku­će i od nje­ga i od nje­go­vo­ga pu­stu­vlu­ka.

Ta­kav Ti­to ni­je mo­gao smi­sli­ti Nje­go­ša za­to što je bio čuo da su se u Vla­di­ku Ra­da, naj­vi­đe­ni­ju mu­šku gla­vu i cje­lo­kup­noj isto­ri­ji ba­šan­sko­ga svi­je­ta, za­lju­blji­va­le naj­lep­še že­ne i đe­voj­ke ono­ga vak­ta i ze­ma­na. E, to ti Ti­tun ni­je mo­gao pod­ni­je­ti. Evo šta po­koj­ni pro­to Mak­sim pri­ča­še, a Mi­o­drag Bu­la­to­vić – i on je po­koj­ni, po­ma­lo ga is­pra­vlja­še ma­da ne opo­vr­ga­va­še. Ka­žu njih dvo­ji­ca, ne sa­mo što je Nje­goš bio naj­pa­met­ni­ji Evro­plja­nin, ne­go se on gla­sio i kao naj­vi­đe­ni­ja mu­ška gla­va ko­ja se ikad ra­đa­la na okrs bi­je­lo­ga ba­šan­sko­ga svi­je­ta, uz­duž i po­pri­je­ko ze­mlji­ne ku­gle. E ka­ko se te dvi­je ve­li­či­ne mo­gu spo­ji­ti u jed­no ljud­sko bi­će, to sa­mo zna sve­mo­gu­ći Bog i nje­go­va ne­do­ku­či­va si­la ne­be­ska. I Nje­go­še­vo ču­do od lje­po­te i pa­me­ti bi­lo se ču­lo, pro­ču­lo i raš­ču­lo po bi­je­lo­me svi­je­tu, te ti poč­nu ca­re­vi i kra­lje­vi u go­ste da ga po­zi­va­ju. Pr­vu mu je po­zva­nu po­ru­ku spre­mio ru­ski car Ni­ko­laj, po­o­čim Cr­ne Go­re, ču­var srp­ske vje­re i spa­si­lac srp­sko­ga na­ro­da, va­zda kad ga je tre­ba­lo spa­ša­va­ti. E po­tlje po­zi­va naj­ja­če­ga ca­ra od svi­je­ta, ni­je ti osta­lo vla­da­ra u Evro­pi, ko­ji ni­je uka­zao go­sto­prim­stvo Pe­tru II Pe­tro­vi­ću – Nje­go­šu, go­spo­da­ru Cr­ne Go­re, vla­di­ci srp­sko­me i eg­zar­hu sve­to­ga Peć­ko­ga tro­na. Cr­kve­no­ga tro­na ko­ga je lič­no svo­jom ru­kom us­po­sta­vio car Du­šan Sil­ni, srp­ski car nad ca­re­vi­ma.

Kad je Nje­goš jed­nom pu­to­vao bro­dom, ja ti sad ne znam ni ko­jim mo­rem ni u ko­ju ze­mlju, na­će­raj ti se na to­me is­to­me bro­du sin Na­po­le­o­na Bo­na­par­te, fran­cu­sko­ga ca­ra ko­ji se ze­ma­ni­le po bro­ju osvo­je­nih ze­ma­lja mo­gao mje­ri­ti sa­mo sa srp­ski­jem ca­rem Du­ša­nom Sil­ni­jem, ko­ji je ze­mlju Sr­bi­no­vu bio iz­veo na se­dam mo­ra! Ta­ko se bi­lo na­mje­sti­lo, ko kad oće sud­bi­na, da taj Na­po­le­o­nov pri­splje­nak ima naj­ljep­šu že­nu na svi­je­tu. Oči su joj bi­le dvi­je zvi­je­zde, na sred če­la go­ri zor­nja­ča, gr­lo joj je bi­je­la fil­di­ša, usne joj ru­žom užde­ne, pje­va sva­ki odar kad na nj po­či­ne. Ono što je Nje­goš svo­jom lje­po­tom bio me­đu mu­škim gla­va­ma na svi­je­tu, to je isto Na­po­le­o­no­va sna­ja me­đu žen­ski­jem stvo­ro­vi­ma ku­gle ze­malj­ske. Kad je fran­cu­ska lje­po­ti­ca po­gle­da­la Ra­da To­mo­va, oči su joj se je­da­nak sve­za­le s nje­go­vi­jem po­gle­dom. Nje­goš vrc­ni gla­vom de­sno–li­je­vo, ali ona bog­me jok no u ube­u­ti­la u nj i s nje­ga po­gled ne ski­da. Steg­ni se sr­ce ono­me oja­đe­lo­me fran­cu­sko­me đu­ve­gli­ji što mu je is­ko­la­či­la oči na srp­sko­ga vla­di­ku tek do­ve­de­na ne­vlje­sta. Uza­vre­la krv od bi­je­sa, a mo­ra­la mu je uza­vre­ti kad je on sin ve­li­ko­ga ca­ra, te ti ne­sret­nik tre­ni na no­ge, isu­či mač, pa na­sr­ni na Nje­go­ša.

Na sre­ću, na Nje­go­šu ta­da ni­je bi­la vla­di­čan­ska đe­i­si­ja s kam­i­lav­kom i sve­ti­jem kr­stom, no svit­no ođe­lo ov­to­če­no zla­tom i na­čič­ka­no s dra­gi­jem ka­me­nom. Na gla­vi mu cr­no­gor­ska ka­pa s če­ti­ri srp­ska slo­va ko­ja bljec­ka­ju s one mu­ške vi­si­ne i s one ne­do­seg­nu­te pa­me­ti da sa­mo slo­ga Sr­bi­na spa­ša­va. Da je bi­jo u vla­di­čan­skoj odo­ri, zbo­ra­še pro­to Mak­sim, Nje­goš se ne bi mo­gao do­hva­ti­ti ma­ča gre­bo­stre­ka, jer du­hov­no li­ce ne ba­ra­ta s oruž­jem. Ni­je Vla­di­ka bi­jo u vla­di­čan­skom ođe­lu, te ti on trg­ni mač iza pa­sa i sta­ni pred ono­ga je­bi­gu­za fran­cu­sko­ga što je za­bo­ra­vi­jo od ja­da pa vi­tla ma­čem ko oba­dlji­vo go­ve­če s re­pom. Vi­tla onaj la­tin­ski vr­ti­guz s ma­čem, ob­li­le ga bi­je­le ba­le do ko­lje­na, a Vla­di­ka Ra­de, pla­ho­vi­ti Sr­bin s Nje­gu­ša i obi­li­ćev­ski soj srp­ski, sto­ji na jed­no mlje­sto ko gor­ska sti­je­na s po­dig­nu­ti­jem ma­čem u de­sni­ci ru­ci! Ona fran­cu­ska lje­po­ti­ca ni­ti pu­šta ava­za ni­ti se po­še­nju­je s mlje­sta, no se uki­pi­la kao vi­lin­sko pri­ka­za­ni­je bez kri­la, a ura­klji­la na­ljep­ši žen­ski po­gled na naj­ljep­šu mu­šku gla­vu. Kad Nje­goš za tren oč­ni za­u­sta­vi po­gled na nju, onaj lu­ka­vi la­ti­nin si­jev­ni ma­čem i obre­ži Nje­go­ša po li­je­voj obr­vi­ci. E tu ti je, zbo­ra­še Pro­to, bož­ja ri­ječ pro­go­vo­ri­la. Sve­mo­gu­ći Bog ni­je dao ma­ho­ve Fran­cu­zu da Nje­go­ša po­si­je­če, no sa­mo da mu obre­že buj­nu obr­vu i da mu ka­ne na bi­je­li obraz kap cr­ve­ne ju­nač­ke kr­vi. Bo­lan, Nje­goš s ma­čem u ru­ci sta­jao kao Lov­ćen s mu­njom iz­nad se­be, oba­sja­va­le ga oči lje­po­ti­ce ko dva sun­ča­na zra­ka ju­tar­nja, a onaj la­tin­ski ki­ki­rez kle­kao na ze­mlju, ko že­na kad pi­ša, pa ozdol ne­soj­ski vrc­nuo s ma­čem, ko vje­ve­ri­ca s re­pom, i ras­pla­stio Nje­go­še­vu obr­vu. Ni Bog ni­je re­kao da la­tin­ska uštva mo­že na­ni­je­ti du­blju ra­nu srp­sko­me ko­lo­su s Ce­ti­nja!

Šća­še po­koj­ni pro­to Mak­sim u ho­te­lu “Onogoštu” da opri­ča svu ka­ta­va­si­ju do­ga­đa­ja na bro­du na­kvo­ga stranj­sko­ga ca­ra na ko­me je Na­po­le­o­nov sin ras­pla­stio obr­vu Vla­di­ci Ra­du, no ga po­koj­ni Mi­o­drag Bu­la­to­vić pre­ki­de i pre­u­ze pri­ču. Bu­le re­ka­še da ni­je baš sve ta­ko bi­lo ka­ko je Pro­to dav­no za­pam­će­nu pri­ču pre­no­sio. Ve­li Bu­la­to­vić da fran­cu­ska lje­po­ti­ca ni­je sa­mo gle­da­la Nje­go­ša svo­jim zvje­zda­nim oči­ma, no joj ga je Vla­di­ka Ra­de sku­ko­tre­sio na to­me is­to­me bro­du, na mo­ru si­nje­mu. Kad je Fran­cuz do­znao da mu je že­na pod srp­ski­jem vla­di­kom sni­ša­ni­la ta­ba­ni­la u pla­vet­no ne­bo, on se zgra­ni i po­ma­mi pa Nje­go­ša po­zo­vi na dvo­boj. Za­vi­tla­li s ma­če­vi­ma je­dan na dru­go­ga, ali Fran­cuz se vi­še ni­je na­no­sio gla­ve. A ni­je tu ni bi­lo pri­li­ke za ju­nač­ko­ga meg­da­na. Ni­je se vi­ju­ga­va la­tin­ska uštva mo­gla po­ni­je­ti s ljud­skom si­le­si­jom is­pod Lov­će­na ko­joj kroz mu­ške da­ma­re pro­ti­če srp­ska krv obi­li­ćev­ska. Fran­cuz ti je tu na bro­du mr­lja­nuo, Nje­goš u pr­vu lu­ku iza­šao, a brod pro­du­ži­jo da plo­vi s lje­po­ti­com ko­ja ni­je pla­ka­la za mu­žem no za lju­bav­ni­kom ko­ji joj je jed­na­ko is­pu­nio sr­ce u pr­si­ma i vr­sni­cu me­đu no­ga­ma.

Nje­goš se is­kr­cao s bro­da i po­šao u po­śe­tu na­kvo­me kra­lju, a o po­gi­bi­ji Na­po­le­o­no­va si­na ni­je se smlje­lo pri­ča­ti, jer je ru­ski car uzeo stvar u svo­je ru­ke. Na­re­dio ru­ski car Ni­ko­laj, cr­no­gor­ski po­o­čim i srp­sko sun­ce s is­to­ka, da se na li­cu mlje­sta mu­ške­ta sva­ka oso­ba za ko­ju se do­ka­že da pre­no­si ri­je­či o Nje­go­šu kao se­dep­ni­ku smr­ti si­na ca­ra Bo­na­par­te. Ni­je srp­ski za­štit­nik iz ze­mlje Mo­sko­vi­je stio da se do­ču­je ni za Nje­go­še­vu je­ba­či­nu na bro­du, ni za nje­gov iz­la­zak na dvo­boj fran­cu­sko­me pre­sto­lo­na­šljed­ni­ku. Pe­tar II bio je du­hov­no li­ce ko­je po cr­kve­ni­jem za­ko­ni­ma ni­je ni od pr­vo­ga ni od dru­go­ga po­sla, ni za meg­dan ni za lju­bav­ni sno­šaj. Pa kao što je na ne­ko­li­ko go­di­na ra­ni­je Ru­si­ja smla­vi­la fran­cu­sku ar­mi­ju, ta­ko je car Ni­ko­laj sa­śe­kao u ko­ri­je­nu pri­ču o Nje­go­še­vim do­ži­vlja­ji­ma na ne­ka­kvo­me bro­du. Ta­ko to Bu­la­to­vić is­pri­ča, po­koj­ni pro­to Mak­sim sa­mo se ma­lo osmlje­nuo, ali ni­je stio da pre­po­ri­je­če Mi­o­dra­gu Bu­la­to­vi­ću, ve­li­ko­me srp­sko­me knji­žev­ni­ku. Mi ko­ji smo slu­ša­li zgle­da­smo se, ni­šta ne pro­go­vo­ri­smo, a pri­ča kre­nu no­vi­jem sen­tom.

Kad je Vla­di­ka Ra­de pr­vi put do­šao u ve­li­ku ze­mlju Ru­si­ju, am­ba­sa­do­ri iz svih ze­ma­lja svi­je­ta, ko­ji su u Mo­sko­vi­ji bo­ra­vi­li, ja­vi­li su svo­jim ca­re­vi­ma i kra­lje­vi­ma ka­kva je pa­met i lje­po­ta srp­sko­ga vla­di­ke Nje­go­ša. Po­tlje te ob­ja­ve jed­na­ko su u go­ste po­zi­va­li Nje­go­ša vla­da­ri Austri­je, Fran­cu­ske, Nje­mač­ke, Ita­li­je, Špa­ni­je, Ja­pa­na, Azer­bej­dža­na i dru­gi­je ze­ma­lja i dr­ža­va. Pri­ča­lo se, zbo­ra­še pro­to Mak­sim a Bu­le pov­to­ra­va­še, da je tur­ski car u Stam­bo­lu na Bos­fo­ru po­sko­čio sa svo­ga sul­tan­sko­ga pri­je­sto­lja kad je do­čuo ka­kav je umom i lje­po­tom Pe­tar II Pe­tro­vić – Nje­goš, srp­ski vla­di­ka s Ce­ti­nja is­pod Lov­će­na vi­so­ko­ga. Po­sko­čio je su­ne­tli­ja od ra­do­sti što ni­je Tur­sko Car­stvo Cr­nom Go­rom uli­je­po no ukr­va­vo. Da je uli­je­po, mo­rao bi sul­tan, kao i dru­gi vla­da­ri, da po­zo­ve Nje­go­ša na do­ček u Stam­bol. A kad bi ga po­zvao, od nje­ga bi se Tur­čin o grd­no­me grd­no­vi­to­me ja­du i če­me­ru za­ba­vio! Sko­či­la bi mu na nos po­śe­ta naj­ljep­še­ga vla­da­ra od svi­je­ta, a evo za­što. Car­ske bu­le u nje­go­vo­me ha­re­mu, a bi­lo ih je naj­ma­nje tri­sta, ni­je­su iz ha­re­ma iz­la­zi­le ni­ti se mi­je­ša­le sa na­ro­dom, pro­dan ni po­no­ći, no se nat­plje­va­va­le s gu­gut­ka­ma i nat­pla­ki­va­le s mla­ze­vi­ma ša­dr­va­na, ve­nu­ći za mu­ški­jem pi­je­zom ko­ji ni­je­su ima­va­le ni u tri mje­se­ca jed­nom . Tur­ske bu­le su kroz na­ro­či­te ma­zga­le na ha­re­mu gle­da­le ko u car­ske dvo­re i sa­ra­je ula­zi i ka­ko otu­da iz­la­zi, te na­pa­sa­le svo­je želj­ne oči s mu­ški­jem pri­li­ka­ma. Ma­zga­le su ta­ko bi­le ma­ski­ra­ne i ušu­ška­ne da ni­ko ne mo­že vi­đe­ti car­ske bu­le kad one od­o­nu­da vi­re i cr­kle­te za mu­škom be­le­đi­jom. E, kad bi taj žen­ski ne­do­je­ba­ni je­ger vi­dio ka­ko u car­ske sa­ra­je ula­zi naj­ljep­ši čo­vjek od svi­je­ta, ni­jed­noj se ha­rem­skoj bu­li ne bi vi­še na oja­đe­lo­ga ca­ra mi­snu­lo. Sva­ka bi ha­re­mu­ša isto­ga ca­ra omr­znu­la, pa mu ne bi da­va­la lju­bav­nu gra­ci­ju kad on oja­đe­li kre­ne na nju jed­nom u tri mlje­se­ca da dri­je­ši ga­će. Ne bi mu da­va­la gra­ci­ju, no bi škri­pa­la zu­bi­ma i ko­lu­ta­la s oči­ma mi­sle­ći na mu­šku lje­po­tu, a ca­ru bi se oja­đe­lo­me okle­pio su­ne­tli­ja me­đu no­ge. Tur­sko­me ca­ru, s tri­sta ob­lo­si­sa­tih i gu­zo­za­o­blje­nih hu­ri­ja u ha­re­mu, lak­še bi pa­lo na du­šu da iz­gu­bi tri bit­ke, se­dam pa­ša i de­vet se­ra­šće­ra, no da mu se su­ne­tli­ja ne uko­či kad u ha­rem ukro­či. E sto­ga ti je sul­tan sre­tan bio što Nje­goš ni­kad ne­će u Stam­bol kro­či­ti.

Mi­o­drag Bu­la­to­vić pri­ča­še u ho­te­lu “Onogoštu”, Pro­to mu ne pre­pra­vlja­še ali mu se kao ma­lo mr­šća­še, ka­ko je lju­bav­ni­ca ru­sko­ga ca­ra, ujed­no i pr­va lje­po­ti­ca na car­sko­me dvo­ru u Pe­trov­gra­du, ime­nom Na­ta­li­ja, na­re­di­la car­ski­jem šnaj­de­ri­ma da se o dvor­sko­me tro­šku skro­ji i sa­ši­je vla­di­čan­ska ode­žda za Vla­di­ku Ra­da. Ode­žda je sa­šve­na od čo­ve ve­de­nič­ke ko­ja bi­va ru­me­ni­ja što je vi­še sun­ce gri­je i pla­vet­ni­ja što je du­že vo­da is­pi­ra. Ko­li­ko je da­nas na toj ode­ždi dra­gi­je ka­me­no­va, sr­me, zlat­ni­jeh ov­to­ka i dru­gi­jeh san­ta­le­ta, ne da se opi­sa­ti ni opri­ča­ti. Tu car­sku ri­zu tre­ba oči­ma vi­đe­ti, ona se ču­va i po­ka­zu­je u ma­na­stir­sko­me sa­lo­nu na Ce­ti­nju u ko­me mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je či­ta du­bo­ke knji­ge, pi­še još du­blje, pla­ni­ra po­di­za­nje sve­to­sav­skih cr­ka­va i ma­na­sti­ra po Cr­noj Go­ri i pri­ma Sr­be ko­ji su do­stoj­ni da raz­go­va­ra­ju sa srp­ski­jem mi­tro­po­li­tom ko­ji je ujed­no i dok­tor na­u­ka i eg­zarh sve­to­ga Peć­ko­ga tro­na, mi­tro­po­lit cr­no­gor­ski, pri­mor­ski, zet­ski, brd­ski, sken­de­rij­ski i is­kre­ni pri­ja­telj no­vo­ga srp­sko­ga ca­ra La­za­ra – Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća, i no­vo­ga Sta­ri­ne No­va­ka – Ra­do­va­na Ka­ra­dži­ća. Vla­di­ka Am­fi­lo­hi­je, bu­du­ći ar­hi­e­pi­skop Cr­ne Go­re, ujed­no je i pred­śed­nik Sve­to­ga si­no­da Srp­ske pra­vo­slav­ne cr­kve, ko­ji sve­to­sav­ski leb­di nad Sr­bi­ma i kod ku­će i u ra­si­ja­nju. Nje­go­še­va ode­žda o ko­joj vam pri­čam pi­za na kan­ta­ru se­dam oka, a okle ne­će to­li­ko pi­za­ti kad je skro­je­na spra­ma nje­go­ve pa­me­ti i lje­po­te i vi­si­ne! Ko­li­ka je Nje­go­še­va pa­met – po­ka­zu­je Gor­ski vi­je­nac, a ko­li­ka mu je bi­la lje­po­ta – po­ka­za­la je ona Fran­cu­ski­nja na bro­du, ko­joj je vla­di­ka pro­mi­je­šao raj­ske ja­bu­ke, i po­ka­zu­je tur­ski car ko­ji je pod­sko­čio od ra­tlu­ka što se Nje­goš ne­će obre­sti u Ca­ri­gra­du da mu bu­le u ha­re­mu po­ma­mlju­je.

Bio je Nje­goš, zbo­ri pro­to Mak­sim, svo­jom vi­si­nom ujed­na­čen sa­mo sa srp­ski­jem ca­rem Du­ša­nom Sil­ni­jem, a Bu­la­to­vić, Bu­le ko Bu­le, do­da­je da je Nje­goš pr­vo iz­mje­rio skra­tu ru­skoj lje­po­ti­ci Na­ta­li­ji na me­ki­jem du­še­ci­ma u car­sko­me dvo­ru, a po­tlje te nje­go­ve lju­bav­ne no­ći, od Na­ta­li­je je do­bio re­če­nu ode­ždu kao da­rov­nu ko­šu­lju. Mje­rio joj je Vla­di­ka skra­tu od ak­ša­ma do sa­ba­ha, a kad se di­gao s nje i oti­šao na ju­tar­nju mo­li­tvu, za­do­volj­na lje­po­ti­ca je od­še­ta­la car­ski­jem šnaj­de­ri­ma da upri­kla­de ožde­du ka­kvu ni­je obla­čio dru­gi vla­di­ka otkad ih je sve­mo­gu­ći Go­spod in­sta­li­rao na pro­sto­re sve­to­sav­sko­ga srp­sko­ga na­ro­da. Dok Mi­o­drag Bu­la­to­vić sa svo­jim ra­svje­ta­ni­jem li­cem i nje­go­šev­skim če­lom, opi­si­va­še Vla­di­ku Ra­da ka­ko se od su­mra­ka do ra­svi­ta tje­le­sno spa­ja s ru­skom lje­po­ti­com, po­koj­ni se pro­to Mak­sim sa­mo li­jek osmlje­hi­va­še. Bog da ih obo­ji­cu pro­sti, te dvi­je ve­li­ke srp­ske du­še!

Što vam ja no­ćas spo­mi­njem Nje­go­še­ve lju­bav­ne avan­tu­re? Ne znam ja je li sve bi­lo ili ni­je ka­ko se pri­ča i do­pri­ča­va, ali znam da pri­ča ni­je svi­le­na ma­ra­ma da je smo­taš pa ti­sneš u nje­dra. Pri­ča je jed­na še­ta­li­ca, kad je pu­stiš uhva­tit je ne­ćeš. Sta­ra je to i mu­dra iz­re­ka. E ta­ko i pri­ča o Nje­go­še­voj je­ba­či­ni na bro­du i u Mo­sko­vi­ji, bi­la isti­ni­ta ili iz­mi­šlje­na, po­le­će­la je, na­ši­ro­ko se raz­le­će­la i do­šla do uši Jo­si­pa – Bro­za Ti­ta, ana­te ga ma­te bi­lo i na ovo­me i na ono­me svi­je­tu! Po­seb­no ga na­let bi­lo dok mu ko­sti gnji­ju u srp­skoj ze­mlji, a i Sr­bi­ji ne bi­lo po­šte­no što to do­pu­šta. Ni­je se Ti­to ras­pi­ti­vao, ta la­tin­ska lu­ka­va po­je­bi­ca, je li isti­na to što se o Nje­go­še­vim lju­bav­nim pod­vi­zi­ma pri­ča, no mu se ste­gla mu­ka na oži­či­cu, i od ja­da mu uda­ri­la vo­da na pr­lja­va usta, kad je po­mi­slio da će Nje­goš, lju­bav­nik i je­bač, za­klo­ni­ti nje­gov pa­stu­vluk s ko­jim se po­no­sio kao svi­jet­njak s gu­zi­com. Ne sa­mo što Ti­to ni­je mo­gao da pod­ne­se Nje­go­še­vu lje­po­tu, pa­met i ero­ti­ku, no i vi­so­ku Lov­ćen pla­ni­nu na ko­joj vječ­no po­či­va taj nje­gov ve­li­ki su­par­nik u je­ba­či­ni. Ni­je la­tin­ski ni­sko­gu­zi ko­mu­ni­sta stio da do­pu­šti ni po­mi­sao da je ne­ko, ko je ne­kad vla­dao di­je­lom ze­mlje ko­jom on to­tal­no vla­da, u bi­lo če­mu bio bo­lji od nje­ga, a po­seb­no ne u pa­stu­vlu­ku. E sto­ga je Jo­sip Broz ri­je­šio da po­si­je­če gla­vu Lov­će­nu, naj­vi­so­či­joj srp­skoj pla­ni­ni. Ri­je­šio lac­ma­nin ko­mu­ni­stič­ki da sru­ši srp­sku bo­go­mo­lju na cr­no­gor­skom Olim­pu ko­ja je po­sve­će­na sve­to­me Pe­tru Ce­tinj­sko­me, sla­va mu i mi­lost! Da ras­ko­pa grob naj­pa­met­ni­je­ga srp­sko­ga knji­žev­ni­ka, da pre­tre­se ko­sti od se­be bo­lje­ga lju­bav­ni­ka, da na sve­ti srp­ski Ara­rat na­so­vr­lja la­tin­sku ka­pe­lu. Ka­pe­lu s or­lu­ši­nom ko­ja se sle­bu­ta­la Nje­go­šu na ra­me­na da ga klju­ca u gla­vu! Iz za­vi­sti i la­tin­ske zlo­be to je uči­nio ni­sko­gu­zi Ti…

Đor­đi­je Oda­lo­vić: Ja odi­sta ne mo­gu pod­ni­je­ti to­li­ko vri­je­đa­nje mo­ga vr­hov­nog ko­man­dan­ta, dru­ga Ti­ta, či­joj sam oslo­bo­di­lač­koj voj­sci pri­pa­dao. Vi se, dru­že Ja­ko­ve, ne kon­tro­li­še­te, no Vas je mr­žnja za­gu­ši­la pa ne zna­te šta zbo­ri­te. La­ku noć, ako s Va­ma mo­že bi­ti la­ka.

Mar­tin Lje­pa­va: Vas ko­ji osta­je­te još jed­nom naj­ljep­še mo­lim da Ja­ko­va ne pre­ki­da­te. Tre­ba sve da ču­je­mo što on pri­ča, a ja kao isto­ri­čar, obe­ća­vam da ću na sva­ku nje­go­vu tvrd­nju od­go­vo­ri­ti. Ne no­ćas dok je mra­ka, no śu­tra kad sva­ne dan, ili pre­ko­śu­tra.

Ja: Ko­me se ne slu­ša ne­ka ide da spa­va. Na­sta­vi, ti Ja­ko­ve. Za­ga­ran­to­va­na su ti dva slu­ša­o­ca dok tra­je mr­kle no­ći, go­spo­din Mar­tin i Ja.

Ja­kov Ko­ma­rić: No što vam pri­čam, Ti­tu se ste­za­lo sr­ce od ja­da i za­vi­sti, pa je iz­blju­vao svoj ru­žni ijed na Lov­ćen pla­ni­nu. Ni­sko­du­pa­sti ma­ši­no­bra­var, ko­ji ne bi­ja­še na­u­čio ni da do­bro či­ta tekst ko­ji mu je na­pi­san, a ka­mo­li da on pi­še knji­ge, od­lu­či da se s Lov­će­na zbri­še srp­ska cr­kva i da se pre­met­nu Nje­go­še­ve ko­sti ona­ko ka­ko se se­o­ski­jem ba­ba­ma pre­me­ću kad se dru­gi mr­ci u nji­jo­ve gro­bo­ve sa­hra­nju­ju! Na­brek­nuo Ti­to cr­no­gor­ski­jem ko­mu­ni­sti­ma da se Lov­će­nu vrh sru­bi, a po­seb­no na­kri­čao Bla­žu Jo­va­no­vi­ću iz Pi­pe­ra da Nje­go­še­ve ko­sti mo­gu osta­ti na Lov­će­nu sa­mo u ka­to­lič­kom ma­u­zo­le­ju, a ne ni­ka­ko u srp­skoj cr­kvi ko­ja je Sve­to­me Pe­tru po­sve­će­na. Ne­ka se, ve­li, po­dig­ne ka­to­lič­ka ka­pe­la ko­ja ni­čim ne­će na­li­ko­va­ti na do­sa­da­šnju vla­šku zi­da­ni­ju i po­pov­sku br­blja­o­ni­cu. Ako to ta­ko Bla­žo uči­ni, ne­ka ona ša­ka pre­tre­še­ni­je ko­sti osta­ne da ča­mi u po­dru­mu la­tin­sko­ga ma­u­zo­le­ja, s or­lu­ši­nom, ti­com gra­blji­vi­com, ko­ji se za­čan­gao za Nje­go­še­va ra­me­na kao da mu is­pi­ja mo­zak iz gla­ve.

Eeee, Bo­že sa­va­o­te, đe si ta­da bio?! Ca­re La­za­re na ne­be­si­ma, Sve­ti Sa­va i Ka­ra­đor­đe, što ta­da ne uči­nje­ste ne­što s ono­ga svi­je­ta da se ne uči­ni sve­to­gr­đe na Lov­će­nu ko­je je pro­kle­ti Ti­to uči­nio pre­ko svo­ga slu­ge iz Pi­pe­ra! E čuj­te, lju­di mo­ji, zar vam ne re­koh ma­lo­pri­je da Ti­to s Aloj­zom Stje­pin­cem ni­je sa­mo iz­vo­dio skup­nu je­ba­či­nu, no su ta dva la­tin­ska pro­klet­ni­ka vo­di­li i za­jed­nič­ku an­ti­srp­sku po­li­ti­ku.

Mi­lo­sav Suk­no­vić: E bo­ga­mi te, Ja­ko­ve, ja vi­še slu­ša­ti ne mo­gu! Te­be je iz­gle­da kri­vo što ti se vr­snik ni­je di­zao ko Ti­tu. E ač­kon­sko mu ga bi­lo, ona­ki se ri­jet­ko ra­đa­ju. Ajd uz­dra­vlje!

Mar­tin Lje­pa­va: Na­sta­vi Ja­ko­ve, mi smo tu a noć je oko te­be. Na­sta­vi.

UVEČE

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Jakov Komarić: Na­brek­nuo Ti­to oja­đe­lo­me Bla­žu Jo­va­no­vi­ću, pred­śed­ni­ku Cr­ne Go­re, da se do­pi­še s usta­ški­jem va­ja­rom Iva­nom Me­štro­vi­ćem ko­ji se ta­da kri­jo u Ame­ri­ci. Bla­žo pi­ši Me­štro­vi­ću i la­ko se s nji­me do­go­vo­ri da se na­či­ni ka­to­lič­ki ma­u­zo­lej na Lov­će­nu ko­ji tre­ba da za­mi­je­ni sve­ti srp­ski hram što je po­sve­ćen sve­to­me Pe­tru Ce­tinj­sko­me, sla­va mu i mi­lost, a u ko­me po­či­va Vla­di­ka Ra­de, naj­ve­ći srp­ski pje­snik u sve­u­kup­noj srp­skoj sve­to­sav­skoj isto­ri­ji. Ka­ko su se Bla­žun i usta­ško Me­štro­vić po­go­di­li, i ko­li­ko je lov­ćen­ska zi­da­ni­ja ko­šta­la, to o nji­ho­voj du­ši vi­si­lo, a za na­rod je ob­na­ro­do­va­na laž da je Cr­na Go­ra ča­sti­la Me­štro­vi­ća sa­mo gru­dom si­ra nje­gu­ško­ga i bo­com vi­na crm­nič­ko­ga. Cvrc Mi­loj­ka! E pa, dra­ga mo­ja no­ća­šnja dru­ži­no, śe­ti­te se ono­ga što ma­lo­pri­je re­koh o Ti­to­voj za­jed­nič­koj je­ba­či­ni s usta­ški­jem po­pom Stje­pin­cem, śe­ti­te se pa to po­ve­ži­te s ovi­jem što ću vam sa­da re­ći. Čuj­te i po­čuj­te!

Po­koj­ni pro­to Mak­sim pri­ča­še, a Mi­o­drag mu Bu­la­to­vić po­fer­ma­va­še, da je u ono isto vri­je­me kad se obur­da­va­la Nje­go­še­va cr­kva na Lov­će­nu, Ivan Me­štro­vić na­či­nio spo­me­nik Aloj­zu Stje­pin­cu na sred la­tin­sko­ga gra­da Za­gre­ba, usta­ške pri­je­stol­ni­ce! I to ne bi­lo đe u ta­mo­šnjem gra­du šo­kač­ko­me, no is­pred nji­jo­ve naj­vi­so­či­je ka­te­dra­le u ko­joj se oni naj­ra­di­je mo­le la­tin­ski­jem sve­ti­te­lji­ma. Kao što se Sr­bi, ne bi­lo pri­mi­je­nje­no, mo­le u naj­ču­ve­ni­jem srp­skom hra­mu Gra­ča­ni­ci na Ko­so­vu rav­no­me. Pa kad po­ve­že­te to dvo­je, la­ko će vam se ka­za­ti ka­ko je Ti­to sa­ti­rao srp­ske sve­ti­nje i na Lov­ćen i pod Lov­ćen. Stje­pin­čev spo­me­nik iz Me­štro­vi­će­ve ru­ke, da­bog­da mu se osu­ši­la i na ono­me svi­je­tu, vi­so­či­ji je od svih spo­me­ni­ka ko­ji su po­dig­nu­ti u toj la­tin­skoj i usta­škoj ze­mlji pro­klet­ni­ci. Pro­to Mak­sim ve­lja­še da Hr­vat­ska ima vi­še spo­me­ni­ka no ijed­na dru­ga ze­mlja na Bal­ka­nu se­dep to­ga što su se Hr­va­ti to­kom ne­ko­li­ko vje­ko­va uvla­či­li u gu­zi­cu Šva­bi­ma i Ma­đa­ri­ma, po­di­žu­ći spo­me­ni­ke švap­si­jem ca­re­vi­ma, ma­đar­ski­jem kra­lje­vi­ma i la­tin­ski­jem to­bo­že sve­ti­te­lji­ma. Srp­ske ze­mlje ne­ma­ju ni bli­zu to­li­ko spo­me­ni­ka ko­li­ko ih ima­ju usta­ški pro­sto­ri za­to što su Tur­ci ru­ši­li u Sr­bi­ji sve­te cr­kve i spo­me­ni­ke, sve do Kara­đor­đe­va ustan­ka, i u Cr­noj Go­ri pri­je no je Vla­di­ka Da­ni­lo is­tri­je­bi­jo su­ne­tli­je ko­ji su plju­nu­li na vje­ru pra­đe­dov­sku.

O srp­ska ža­lo­sti do­sad ne ot­ku­ka­na, o sve­to­sav­ska bo­le­sti još ne od­bo­lo­va­na! La­tin­sko na­ka­lje ko­je je da­ro­vao Ivan Me­štro­vić još i da­nas ču­či na sve­to­me srp­sko­me Lov­će­nu. Vi­le na­gor­ki­nje pro­si­plju su­ze kad na­li­je­ću iz­nad ra­nje­nog i osra­mo­će­nog Lov­će­na! Pla­ču one iste vi­le ko­je su dru­go­va­le s Mi­lo­šem Obi­li­ćem i Mar­kom Kra­lje­vi­ćem kroz Mi­roč pla­ni­nu! Vi­le pro­li­je­ću su­ze pro­si­plju­ći, a lov­ćen­ski gro­mo­vi iz­gu­bi­li su onu je­ku ne­be­sku ko­ju su ima­li dok je sve­ta srp­ska cr­kva sa sve­to­sav­ski­jem kr­stom, ko­ji je po­lu­mje­se­cu pr­ko­sio, s one vi­si­ne ši­ri­la svo­ja kri­la. Dok je ča­sni krst, vas od zla­ta, bljec­kao s naj­vi­še pla­ni­ne, je­ka Lov­ćen­ski­je gro­mo­va od­je­ki­va­la je kroz sve na­hi­je i niz srp­sko pri­mor­je. A od kad je sve­to­sav­ski zlat­ni krst ću­šnu­la ko­mu­ni­stič­ko–usta­ška zi­da­ni­ja s gvo­zde­nom ti­ču­ri­nom Nje­go­šu na gla­vu, gro­mo­vi­ti gla­so­vi sa srp­skog Olim­pa je­ca­ju kao maj­ka za umr­lim je­din­cem si­nom.

Dok je Nje­goš na Lov­će­nu po­či­vao u srp­skoj bo­go­mo­lji, lov­ćen­sku ka­pu va­zda je sun­ce oba­sja­va­lo i gri­ja­lo. Mo­gao je tam­ni oblak pri­ti­snu­ti svu Cr­nu Go­ru i bu­tum srp­sko pri­mor­je, mo­gla je sve srp­ske ze­mlje pri­ti­snu­ti tmi­na i po­mr­či­na, sa­mo Lov­ćen ni­je dao na se ta­mi ni obla­ku. I kad bi se sun­ce pre­va­ri­lo te šmrk­nu­lo za oblak, lov­ćen­sku gla­vu s Nje­go­še­vim gro­bom osve­tlja­va­li su ne­be­ski gro­mo­vi. Sad se i sve ne­be­ske svi­je­tle lu­če i lov­ćen­ske mu­nje ula­ma­ju sa­mi u se, pro­si­plju se, cvi­le i ja­di­ku­ju. Bo­že mi­lo­sni i sve­mo­gu­ći, La­za­re – ne­be­ski srp­ski ca­re, Sve­ti Sa­va – pr­vi srp­ski uči­te­lju, daj preg­ni­te već jed­nom da se Ča­sni krst na Lov­ćen po­vra­ti, da vi­le na­gor­ki­nje osu­še svo­ja li­ca, da jek­nu lov­ćen­ski gro­mo­vi, da se cr­ni tur­ban oblač­ni raz­mo­ta s Lov­će­no­va če­la po­no­snog, a ra­nje­no­ga i osra­mo­će­no­ga! Ja ni­je­sam išao, ni­ti mi je pa­da­lo na pa­met, da idem na ra­nje­ni Lov­ćen, da gle­dam la­tin­sko ka­sti­že­ni­je i na­ka­lje, rak–ra­nu na srp­skoj du­ši, tu­đu ti­cu ku­ka­vi­cu u srp­sko­me gni­je­zdu, tu sra­mo­tu ko­ju sa srp­skog obra­za mo­že spra­ti sa­mo srp­ski vla­di­ka Am­fi­lo­hi­je, mi­tro­po­lit cr­no­gor­sko–pri­mor­ski, zet­sko–brd­ski, sken­de­rij­ski i eg­zarh Sve­to­ga peć­ko­ga tro­na i bu­du­ći ar­hi­e­pi­skop srp­ski! Ra­zu­mi­je se po bož­joj vo­lji, a uz po­moć svi­je srp­skih sve­ti­te­lja od Sa­ve Ne­ma­nji­ća na ova­mo, i svih srp­ski­je he­ro­ja od Mi­lo­ša, ko­ji raz­bu­či ono­ga pa­śe­ga si­na na Ko­so­vu, do Ra­do­va­na ko­ji je na­sli­je­di­jo Sta­ri­nu No­va­ka na vi­so­koj go­ri Ro­ma­ni­ji! Mo­že spra­ti srp­sku sra­mo­tu s Lov­će­na sa­mo Am­fi­lo­hi­je, mo­rač­ki odža­ko­vić i ra­do­vić­ki ku­ćić, ško­lo­va­ni­ji od svih srp­skih vla­di­ka ko­je je dra­gi Bog da­ri­vao srp­stvu od kad se pr­vi srp­ski kralj Ste­van Ne­ma­nja ro­dio u bi­je­lo­me gra­du Pod­go­ri­ci. Od ta­da do da­na da­na­šnje­ga.

Re­koh da ni­je­sam oči­ma gle­dao la­tin­sku ja­mu bez­da­ni­cu na ra­nje­nom Lov­će­nu iz ko­je je iz­le­će­la mr­ka ti­ču­ri­na, za­kan­dža­la se za Nje­go­še­va mra­mor­na ra­me­na da ci­lja klju­nom u mo­zak ka­kav ni­je is­pu­nio srp­sku gla­vu od Ko­so­va pa ni pri­je nje­ga. Sva je sre­ća u to­me što Me­štro­vi­ćev kip ni­je uli­čen na sve­toj srp­skoj fre­sci, ka­ko je uli­čen Ili­ja Gro­mov­nik u Mo­rač­koj la­vri, no ga je usta­ški va­jar ukle­sao u cr­nu ka­men­či­nu, mrač­ni­ju od ko­rot­no­ga cr­no­ga obla­ka ko­ji se obo­mo­tao oko lov­ćen­ske gla­ve, a stu­de­ni­ji je od ika­kva mra­mo­ra stu­de­no­ga. Ka­ko re­ka­še pro­to Mak­sim, Nje­goš se uz­di­zao uz sun­ča­ne zra­ke na ne­be­sa, a la­ti­ni mu na Lov­će­nu bez­da­ni­cu ja­mu is­ko­pa­li, omra­či­li ga i omr­či­li, oka­me­ni­li ga i gra­blji­vom ga ti­ču­ri­nom za­kan­dža­li. Lov­ćen sa sve­to­sav­ski­jem kr­stom bio je drev­ni ne­za­bo­rav­ni hram bož­ji, a da­nas je on pa­će­nik cr­ni, cr­nji no cr­na noć bez mje­se­ca. Ta­ko je srp­sko sun­ce pre­śe­ni­lo nad Lov­će­nom, ta­ko su se ti­tov­ske ko­mu­ni­stič­ke usta­še na­i­šća­li­le srp­ske tu­ge ko­ju du­bo­ko ośe­ća­ju vi­le gor­ske i gro­mo­vi ne­be­ski.

Daj već jed­nom si­ni srp­ska lov­ćen­ska zo­ro! Ho­ćeš usko­ro ako­bog­da! Pr­va tvo­ja zra­ka si­jev­nu­la je ju­če iz Am­fi­lo­hi­je­ve ru­ke na Ru­mi­ji srp­skoj pla­ni­ni. Bljec­ka zo­ra, bi­će da­na – spre­maj­mo se za meg­da­na!

No ne do­re­koh se o li­ko­vi­ma sve­ti­te­lja na iko­na­ma i fre­ska­ma u sve­to­sav­ski­jem bo­go­mo­lja­ma. Da li ikad iko iđe vi­đe i pri­vi­đe da na iko­ni srp­sko­me sve­cu, ca­ru ili kra­lju, or­lu­ši­na s kan­dža­ma ko­li­ko kan­tar­ske ku­ke ras­ki­da ra­me­na i s klju­nom ga ga­đa pra­vo u mo­žda­ni cik? Ne va­la, to ni­kad ni­ko ni­đe još vi­dio ni­je od čim­be­rus ze­ma­na do da­na­šnje­ga oja­đe­lo­ga da­na. Oja­đe­li je za­to što mo­ra­mo pri­ča­ti o de­va­sti­ra­nju i uni­šta­va­nju srp­ski­je zna­me­nja i sve­ti­telj­skih li­ko­va. Bo­lan, srp­ski sve­ti­te­lji, svi od­re­da ima­ju svi­je­tli oreol oko gla­ve što je iza­tkan od sun­če­ve pre­đe. Jed­na­ko su sun­ča­ni svi­je­tli sve­ti kru­go­vi oko gla­va Sve­to­ga Sa­ve i Sve­to­ga Va­si­li­ja, srp­sko­ga uje­di­ni­te­lja kra­lja Ne­ma­nje i Sil­no­ga Du­ša­na ko­ji je Sr­be iz­veo na se­dam si­nji­je mo­ra. Ve­li­ki srp­ski ro­do­ljub i po­li­ti­čar Vo­ji­slav Še­šelj šća­še u svo­jim va­tre­ni­jem go­vo­ri­ma da is­tak­ne sve­tu isti­nu da su srp­ske gra­ni­ce sun­ča­no svi­je­tle kao oreol oko gla­ve ca­ra Du­ša­na Sil­no­ga na fre­ska­ma u sve­tim srp­skim ma­na­sti­ri­ma. Va­zda je ve­li­ki srp­ski voj­vo­da Še­šelj do­da­vao u go­vo­ri­ma da su taj sun­ča­no–gra­nič­ni oreol ve­li­ke Sr­bi­je ute­me­lji­li srp­ski ju­nač­ki gro­bo­vi. Ne­ma kra­će a mu­dri­je ka­za­ne isti­ne u isto­ri­ji od Še­še­lje­ve obi­li­ćev­ske kri­la­ti­ce da se srp­ska dr­ža­va pro­sti­re do­kle se do­sti­ru srp­ski gro­bo­vi. To Še­šelj s istim dr­žav­nič­kim da­rom do­ka­zu­je i iz led­ne tam­ni­ce u Ha­gu, la­tin­sko­me gra­du pro­kle­to­me. Do­ka­zu­je, usta mu se po­zla­ti­la kao i Jo­va­nu Zla­to­u­sto­me, a na­ma osta­je da iz svi­je mo­zgo­va da­nas ku­ka­mo što ni­je voj­vo­da Še­šelj me­đu na­ma da sa­ču­va sve­ti oreol oko srp­sko­ga je­zi­ka u Cr­noj Go­ri na ko­ji su du­kljan­ski zlo­tvo­ri na­sr­nu­li da ga raz­bu­ca­ju kao vu­ko­vi sta­do pi­to­mo! Mo­glo se po­mi­sli­ti da je s Ti­tom i ti­tov­ci­ma oti­šlo an­ti­srp­sko zlo u pa­kle­ne tmi­ne kod Sa­ta­ne, ali, na­ža­lost, ra­no smo se toj sre­ći po­na­da­li. Da ne bljec­nu ju­če sve­ti zrak s pla­ni­ne Ru­mi­je, ja bih no­ćas vi­še le­le­kao no pri­čao ovo što vam pri­čam. A ko ne bi le­le­kao ako ga je Srp­ki­nja ro­di­la, le­le­kao i ni­kad se ne uće­šio kad bi čuo da ad­ske mrač­ne si­le ho­će da uki­nu ime srp­sko­ga je­zi­ka u oja­đe­loj nam Cr­noj Go­ri. Sve im se da­bog­da u cr­no za­vi­lo i na ovo­me i na ono­me svi­je­tu! Oće ako­bog­da ako se sun­čan zrak s Ru­mi­je pre­tvo­ri u snop svje­tlo­sti!

E pa slu­šaj­te ne­što! Ni Ti­to, ni­sko­gu­zi bra­var ko­ji ni­je na­u­čio ni da do­bro či­ta, ni on – lac­ma­nin i ko­mu­ni­sta, ko­ji se i na Nje­go­še­vo ime je­žio sa­mo za­to što je vla­di­ka bio bo­lji je­bač od nje­ga, ne usu­di se da Cr­no­gor­ci­ma uki­ne srp­ski je­zik. Čak je i sr­bo­mr­zac iz Ku­mrov­ca, či­ji su ko­mu­ni­sti spra­ća­li kr­mad u srp­ske bo­go­mo­lje, znao da se u Cr­noj Go­ri zbo­ri i go­vo­ri naj­srp­ski­jim je­zi­kom ko­ji je Bog stvo­rio. Kle­ti Tur­ci ga­zi­še ovu na­mu­če­nu srp­sku ze­mlju cr­no­gor­sku, pro­tut­nja­še pro nje švap­ski sol­da­ti, ta­li­jan­ski ža­ba­ri, nje­mač­ke le­gi­je i dru­ge tu­ke i man­džu­ke, ali ni­ko­me od njih ne po­pi pa­met švra­ka gov­na­ra da bu­ca sve­to­sav­sko ti­je­lo srp­sko­ga je­zi­ka u Cr­noj Go­ri. Da po­ni­šta­va je­zik ko­jim je Nje­goš is­plje­vao Gor­ski vi­je­nac, i ko­jim Am­fi­lo­hi­je bla­go­si­lja svoj na­rod srp­ski. Ne­pri­ja­te­lji pa­li­še sve srp­sko, ru­ši­še i ras­ko­pa­va­še, ali ni­ka­kvi zlo­tvo­ri ne uda­ri­še na srp­ski je­zik ko­ji je od Bo­ga za Cr­no­gor­ce iz­mo­lio Sve­ti Sa­va, ko­jim je Car La­zar po­zvao Sr­be da se na Ko­so­vu su­prot­sta­ve si­li aga­r­jan­skoj, ko­jim su Vla­di­ka Da­ni­lo i Vožd Ka­ra­đor­đe po­zva­li Sr­be na usta­nak pro­tiv pek­si­ne ne­kr­sti, ko­jim je Slo­bo­dan Mi­lo­še­vić na Ga­zi­me­sta­nu na­sta­vi­jo Ne­ma­nji­no uje­di­nja­va­nje Sr­ba, ko­jim da­nas Ra­do­van Ka­ra­džić iz pe­ći­ne Sta­ri­ne No­va­ka pre­kli­nje bra­ću Sr­be da sa­ču­va­ju srp­sko ime i oču­va­ju srp­sku dr­ža­vu na­jed­no! Kli­ku­je brat Ra­do­van, tan­ko­gla­so­vi­to pri­zi­va ži­ve i mr­tve, ali ga u Cr­noj Go­ri ne ču­je Đu­ka­no­vi­će­va la­tin­ska po­li­ti­ka ko­ja je kre­nu­la i da srp­ski je­zik uki­ne, da ga uki­ne ona čev­ska dvo­me­tri­ca, da­bog­da ma­nji umro no se ro­dio! Da­bog­da Mi­laš na lu­lu no­ge pre­kr­stio, kar­ti­com se po­kri­vo i još kra­je­ve nje­zi­ne pod­vi­jo, kroz igle­ne uši pro­le­tio, pa se on­da za­na­vi­jek obes­tr­vio! Oće Đu­ka­no­vić, ku­ka­la mu maj­ka do­vi­je­ka, a još je za­lu­du Če­vlja­nin, da zbri­še ime srp­sko­ga je­zi­ka ko­jim se za­kleo Mi­loš Obi­lić da će ras­po­ri­ti Mu­ra­ta od uč­ku­ra do bi­je­la gr­la, da pre­bri­še je­zik ko­ji je uz zvu­ke gu­sa­la uti­rao srp­ske su­ze što su se pro­si­pa­le za iz­gu­blje­ni­jem car­stvom na Ko­so­vu.

Po­mo­zi mi Bo­že i pre­svje­ta Maj­ko bož­ja, ra­svi­je­tli nam Go­spo­de iz­nad Go­re Cr­ne, raz­bij cr­ni oblak gra­do­no­sni, ne do­pu­šti da srp­sku svi­je­ću utu­le lu­di la­tin­ski vje­tro­vi! Ne­će je utu­li­ti ako­bog­da! Još ima śe­me­na La­za­re­va i Ka­ra­đor­đe­va, ni­je Ne­ma­nja tek ona­ko ro­đen u Pod­go­ri­ci, ni­je slu­čaj­no Sve­ti Sa­va osno­vao pr­vu srp­sku mi­tro­po­li­ju u Cr­noj Go­ri, ni­je Gor­ski vi­je­nac na­pi­san u Ri­mu no na Ce­ti­nju. Ju­če­šnji sve­ti blje­sak s vi­so­ke Ru­mi­je pro­bu­dio je srp­sku na­du da će Cr­na Go­ra osta­ti vječ­no da tra­je, i je­zič­ki da će osta­ti srp­ska oče­vi­na Vla­di­ke Da­ni­la i Ra­do­va­na Ka­ra­dži­ća, đe­do­vi­na Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća i pra­đe­do­vi­na Ka­ra­đor­đa Pe­tro­vi­ća. Ju­če nam je po­di­gao srp­sku na­du mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je, da­bog­da ga si­la ne­be­ska odr­ža­la u ovo­ze­malj­sko­me ži­vo­tu sto i jed­nu go­di­nu, a on­da ga pre­se­li­la u vječ­nost i po­sa­di­la ta­man do Ar­han­đe­la Mi­ha­i­la ko­ji sto­ji na raj­ska vra­ta da pro­pu­šta one du­še ko­je su za­slu­ži­le da se na­se­le u Car­stvo ne­be­sko! Kad Ar­han­đel sklo­pi kri­la da ma­lo po­či­ne, ne­ka ga srp­stvom okri­la­će­ni Am­fi­lo­hi­je za­mje­nju­je! Mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je za­slu­žio je da i Ca­ru La­za­ru di­rekt­no na­zo­ve do­bro­ju­tro. Se­dam si­no­va da imam sva­ko­ga bi žr­tvo­vao za Am­fi­lo­hi­je­vo sve­to­sav­sko srp­stvo. Kad se Am­fi­lo­hi­je po­mi­je­ša sa Ar­han­đe­li­ma na ne­be­si­ma, moj će mu po­koj­ni sin Rat­ko po­le­će­ti u za­gr­ljaj. Sve­ta i svi­je­tla cr­kva na Ru­mi­ji u to­me me uvje­ra­va. A da bih vam kom­plet­no pre­do­čio ko je Am­fi­lo­hi­je, nje­go­vo vi­so­ko pre­o­svje­šten­stvo, i za­što ga je bož­ja pro­mi­sao do­ve­la na tron sve­to­ga Pe­tra Ce­tinj­sko­ga, mo­ram se vra­ti­ti na zlo vri­je­me kad u oja­đe­loj nam Cr­noj Go­ri ni­je bi­lo am­fi­lo­hi­jev­sko­ga ni du­ha ni preg­nu­ća. U to grd­no vri­je­me ljud­ski smrt­ni­ci ni­je­su mo­gli ni da sa­nja­ju po­ja­vu Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća i Am­fi­lo­hi­ja Ra­do­vi­ća. Nji­jo­ve kli­ce bi­le su se za­met­nu­le ne­đe u du­bi­na­ma ko­lek­tiv­ne srp­ske du­še, a kad je Bog ot­kra­vio srp­sko pro­lje­će, nji­ho­vi su cvje­to­vi za­mi­ri­sa­li. Sve ve­li­ko spo­ro do­la­zi, te­ško ga je do­če­ka­ti, ali ko če­ka – do­če­ka kad–tad.

Kad se ob­na­ro­do­va­la od­lu­ka Bla­ža Jo­va­no­vi­ća da se sru­ši srp­ska cr­kva u ko­ju po­či­va Nje­goš, a da se pje­sni­ko­ve ko­sti pre­tre­su ko se­o­skoj ba­bi, pro­pla­kalo je u Cr­noj Go­ri sve što srp­skom du­šom di­še i mi­ri­še. A na zli glas da će na Lov­ćen za­śe­sti ka­to­lič­ki ma­u­zo­lej, o po­no­ći pro­cvi­lje­še sva zvo­na na srp­ske cr­kve i ma­na­sti­re od Lov­će­na do Sve­te Go­re. Ni­je to bi­la je­ka sve­ti­je zvo­na ko­ju ču­ju sva­ko­dnev­ni smrt­ni­ci, taj po­noć­ni je­caj sa zvo­ni­ka ču­li su sa­mo ka­lu­đe­ri i dru­gi srp­ski du­hov­ni­ci. Bog sve da­va, nje­go­va ne­be­ska si­la sve na­mje­šta! Ja sam ta­da bio po­čeo da ra­dim kao ne­di­plo­mi­ra­ni uči­telj u Pa­re­žu. Ste­gao sam sr­ce u gru­di­ma i s ri­da­njem se na­slu­šao ču­da i ču­do­ve­ni­ja o ru­še­nju sve­to­sav­ske cr­kve na sve­tom Lov­će­nu. I u Her­ce­go­vi­ni, ko­joj Pa­rež pri­pa­da, bi­ja­še sva­ka srp­ska du­ša pro­pla­ka­la, ali dok su Cr­no­gor­ci le­le­ka­li na­glas, Her­ce­gov­ci su pi­šće­li u se i je­ca­li u snu. Na­u­či­li su her­ce­go­vač­ki Sr­bi ka­ko se vje­ko­vi­ma je­ca i ne­čuj­no cvi­li pod Tur­ci­ma, a cr­no­gor­ski su Sr­bi po­tlje is­tra­ge po­tu­ri­ca svje­šti­li da na­glas i ku­ka­ju i da se ve­se­le. Zna­ju Her­ce­go­va­ci da si­la Bo­ga ne mo­li, kao što zna­ju Cr­no­gor­ci da pre­ga­o­cu Bog da­je ma­ho­ve! Taj­no se, a u de­vet ja­ma, u svoj srp­skoj Cr­noj Go­ri ša­pu­ra­lo ovo što će­te ču­ti, ovo u šta ne­će po­vje­ro­va­ti sa­mo onaj Sr­bin ko­ji ne zna da je sva­ki ra­sr­blje­ni Cr­no­go­rac oran da se uvu­če u la­tin­sku gu­zi­cu. Na ti­jem vra­ti­ma mu­ška ra­me­ne ne sme­ta­ju, no ra­sr­bi­ca šmug­ne u gu­zi­cu kao lo­jav klin.

Bog­me, Ti­to na­brek­nuo Bla­žu Jo­va­no­vi­ću, br­kaj­li­ji iz Pi­pe­ra, da se po­śe­če gla­va srp­sko­me Lov­će­nu. Bla­žo Pi­per­li­ja uru­čio usta­ško­me va­ja­ru Me­štro­vi­ću san­duk srp­sko­ga zla­ta iz Ostro­ga ko­ji je tu ostao iza kra­lja Alek­san­dra Ka­ra­đor­đe­vi­ća, a ka­sni­je ga opljač­ka­li Ti­to­vi ko­mu­ni­sti. Me­štro­vić pro­tr­ljao ru­ke, a Bla­žo mu na­mig­nuo da će bi­ti još zla­ta ako isti Me­štro­vić is­kle­še mra­mor­no­me Nje­go­šu br­ko­ve na pri­li­ku nje­go­vi­je, Bla­žo­vi­je br­či­na. Da la­ti­nin is­kle­še cr­no­me Nje­go­šu cr­nje br­ke od po­no­ći i da mu ih u ka­me­nu za­su­če ta­man ona­ko ka­ko ih Bla­žo se­bi za­su­ku­je.Mo­ra da se ne­ki od vas śe­ća Bla­ža Jo­va­no­vi­ća, ti­tov­sko­ga po­slu­šni­ka ko­ji je vla­dao s če­mer­nom Cr­nom Go­rom u je­dan va­kat. To bi­ja­še po­vi­sok sa­go­nja iz Pi­pe­ra, ima ga u ši­ri­nu na­o­či, gle­da te s vi­si­ne ko da je po­śe­kao Se­lim–pa­šu na Vuč­je­mu do­lu, ras­pu­vu­je mr­ke br­ke, mi­sli bo­ga­mi da je haj­duk Velj­ko Pe­tro­vić. Na­cu­po bi­je­li še­šir na obr­ve da svak mi­sli ka­ko je on ujed­no i go­spo­din i ko­mu­ni­sta. Gra­na s ru­ka­ma kad pri­ča, a osi­je­ca kad pro­go­va­ra. Ku­ni­ja­še se po­koj­ni pro­to Mak­sim, la­ka mu ze­mlja, da je Me­štro­vi­ćev uki­plje­ni, oka­me­nje­ni i ucr­nje­ni Nje­goš na Lov­će­nu pot­ko­vi­ljio gla­vu s br­ci­ma rvaj­li ka­ko je svo­ju br­ka­tu glav­či­nu pot­ko­vi­lji­vao Bla­žo Jo­va­no­vić. Po­gle­daj­te Nje­go­še­ve sli­ke pa će­te vi­đe­ti da on ni­je imao ras­pu­va­ne br­ko­ve u vje­tar ka­ko ih je Bla­žo ras­pu­va­vo, no po­bo­žno uz ljud­ski obraz pri­slo­nje­ne i go­spod­ski sre­za­ne br­ke. Eee, le­le do­vi­je­ka! Do­če­kao Vla­di­ka Ra­de da mu na ucr­nje­nom ki­pu, stvo­re­nom la­tin­skom ru­kom, a o zla­tu srp­sko­ga kra­lja, štr­če br­či­ne u dva prav­ca ko dva vje­ve­ri­či­na re­pa. Ustre­mi­li mu se br­ko­vi u vje­tar ko na­gr­đe sa stra­ši­la ko­je se po­bi­je u mer­tin da pla­ši švra­ke gov­na­re i soj­ke ti­ce kri­je­šta­li­ce! Ne­ko re­če da se Bla­žo ni o Nje­go­še­vim br­ci­ma ni­je smio sam s Me­štro­vi­ćem do­go­vo­ri­ti no ga je na to na­fun­dao isti Ti­to. Stio je Ti­tuš da s bla­žev­skim br­ko­vi­ma i mr­tvo­ga Nje­go­ša na­gr­di. Bo­lje­la je ni­sko­gu­zog lac­ma­ni­ma Nje­go­še­va mu­ška lje­po­ta ko­ja se bi­la pro­ču­la u či­ta­vo­me ba­šan­sko­me svi­je­tu. Ve­li, kad si vla­ški vla­di­ko bi­jo ne­do­sti­žno li­jep u ži­vo­tu, e ku­rac ćeš moj za­dr­ža­ti tu lje­po­tu i na svom lov­ćen­skom ob­lič­ju! No ne­ka se od tvo­ji­je br­či­na pla­ši i ona or­lu­ši­na ko­ja ti se za­kan­dža­la za ra­me­na ko da oće da ti se po­se­re za vrat. Ne­ćeš, vla­ški po­pe tro­pr­sni, bi­ti lje­po­tan od mer­me­ra bi­je­lo­ga no na­ka­lje od mra­mo­ra mr­ko­ga, mr­kli­je­ga od kri­la vra­no­ga ga­vra­na ko­ji nad­li­je­će str­vi­šta i raz­bo­ji­šta!

Kao što re­koh, srp­ske su du­še bi­le pro­pla­ka­le za sve­to­sav­skom cr­kvom na Lov­će­nu, ma­lo ih je le­le­ka­lo na­glas, a mno­go ih je sa­mo je­ca­lo i jek­ta­lo da ih ne ču­ju ti­tov­ski žbi­ri i la­tin­ski špi­ju­ni. Ro­do­lju­bi su uti­ra­li srp­ske su­ze niz obra­ze, a ža­li­li su se da im je trun upao u oko. Srp­ski po­po­vi i ka­lu­đe­ri ni­je­su smje­li pro­dan ni da je­če ni da su­ze niz obraz pro­li­je­va­ju, jer su se bo­ja­li da se ne po­vr­ne ti­tov­sko i đi­la­sov­sko ka­sti­že­ni­je ko­mu­ni­stič­kog ustan­ka u Cr­noj Go­ri. Stre­ca­li su ne­sreć­ni­ci i od po­mi­sli da jo­pet bu­de ono što je ne­kad bi­lo. Pri­śe­ti­li su se Ti­to­vih i Đi­la­so­vih dje­la i na­če­la iz ze­ma­na kad je sa­ti­ra­na srp­ska vje­ra i nje­zi­na cr­kva, svu­da ali ni­đe ta­ko zvje­ro­vi­to ko u Cr­noj Go­ri. Za­tva­ra­li su đi­la­sov­ci kr­mad u Mo­rač­ki ma­na­stir, sve­tu srp­sku la­vru ko­ju je po­di­gao uje­di­ni­telj sve­ga srp­stva i otac Sve­to­ga Sa­ve, pod­go­rič­ki sin Ste­van Ne­ma­nja, ime mu se va­zda spo­mi­nja­lo dok je sun­ca i dok je mje­se­ca! Kr­mad rok­ta­la u Mo­ra­či a go­ve­đa ri­ka od­je­kiva­la iz Vi­dro­van­ske cr­kve kraj Nik­ši­ća, sve­to­ga hra­ma u ko­ji se ze­ma­ni­le za­tva­rao No­vak Ra­mov is­pred tur­ski­je ho­dža, ko­če­va i han­dža­ra. Šen­lu­či­li su ko­mu­ni­sti iz pu­ša­ka na sve­ta cr­kve­na zvo­na ši­rom oja­đe­le Cr­ne Go­re, pa ih je vi­še od po­lo­vi­ne na­ci­klo te ne pu­šta­ju iz se­be je­ku ne­be­sku ko­ja opla­me­nju­je lju­de i ze­mlju, no zve­če ko ko­źe ča­ka­li­ce. Ne bi­lo pri­mi­je­nje­no, ni­ti se u snu to sve­to­gr­đe spo­me­nu­lo dok je vi­je­ka i svi­je­ta! Amin, Go­spo­de! Na Ve­li­mlju, u rav­ni­jem Ba­nja­ni­ma kroz ko­je je u ze­ma­nu ju­nač­ko­me Ni­kac od Ro­vi­na če­te vo­dio da uda­ra na ti­ma­re be­ga Lju­bo­vi­ća, ti­tov­sko–đi­la­sov­ska la­ća­mi­ja se na sve­to Ro­žde­stvo Hri­sto­vo mir­bo­ža­la gu­zi­ca­ma! U ko­mu­ni­stič­ki ras­tr­glje­nim do­mo­vi­ma u Gra­ho­vu, gla­si­to­me po ju­na­štvu i voj­vo­da­ma, sta­vlja­la se za slav­ski ru­čak na kr­sno ime ne­sla­na pu­ra s ki­śe­lom su­rut­kom. Eto šta su či­nje­li ko­mu­ni­sti, da­bog­da im se mo­zak usu­ru­čio!

No, ka­ko su se ra­sr­blje­ni ti­tov­ci śe­ća­li Bo­ga i Bo­ži­ća, ta­man im je ta­ko Sve­mo­gu­ći po­mo­gao. Đe im je da­nas ti­tov­ska dr­ža­va Ju­go­sla­vi­ja, još na­rod­na, so­ci­ja­li­stič­ka i fe­de­ra­tiv­na? Đe su im da­nas ko­mi­tet­ski dvo­ri i ti­ma­ri? Ako je ostao po­ne­đe ne­sru­še­ni ti­tov­ski spo­me­nik, o nj se če­šu kr­mad i ke­ro­vi ga za­pi­ša­va­ju, a pe­to­kra­ke su im se s gro­blja ras­tr­ca­le kao mač­ke s je­ba­li­šta! Jed­na­ko u Mo­sko­vi­ji i Sr­bo­slo­vi­ji is­tra­ži­li su se ko­mu­ni­stič­ki bez­bo­žni­ci, ko ša­re­ni ko­nji i žu­ti mra­vi. Go­spod sve­mo­gu­ći ni­je čak ni śe­me od njih osta­vio ni ono­li­ko ko­li­ko je pro na­ši­je po­tu­ri­ca osta­vio śe­me od Tu­ra­ka da se Sr­bi pri­śe­ća­ju ka­kvi su agr­jan­ski oku­pa­to­ri bi­li. Da se śe­ća­ju i da im pro­kle­to śe­me do­tu­ca­ju. Da do­tu­ca­njem ne­kr­sti ob­na­vlja­ju svo­ju srp­sku hra­brost ko­ju su na Ko­so­vu do­ka­za­li. Ra­sr­blje­ni ti­tov­ci bi­li su to­li­ko zlom pre­vr­ši­li mje­ru zla ko­ju bi­lje­ži isto­ri­ja da se i sve­mo­gu­ćem Bo­gu zbljuc­nu­lo na sa­mo­ga se­be što je do­pu­štio da se na ovaj svi­jet to zlo i ka­sti­že­ni­je po­ja­vlju­je.

Iz­gle­da da ni sa­va­ot Bog ni­je ra­ču­nao, kad je stva­rao ra­sr­blje­ne ti­tov­ce, da će oni ta­kvi bi­ti. No, što re­ka­še pro­to Mak­sim, mi­lo­sni Bog na­mlje­šta ljud­ska is­ku­še­nja da bi se sret­ni i pa­met­ni, gle­da­ju­ći ne­va­lja­le, pre­ko njih do­zi­va­li da ne bu­du oni kao i oni. Stvo­re­na je kur­va da bi se po­šte­na žen­ska s njo­me ka­sti­ga­la i vas­pi­ta­va­la svo­ju šćer da ne bu­de pič­ko­da­va­li­ca. Stvo­re­ne su bu­da­le da bismo mo­gli ci­je­ni­ti pa­met­ne. Ne bi umo­vi mo­gli bli­stat sjaj­ni bez bu­da­la tu­po­ga po­gle­da! Ne bi vje­či­to, kao sun­ce ne­be­sko, bli­stao Mi­loš Obi­lić da ni­je vje­či­to­ga mra­ka Vu­ka Bran­ko­vi­ća! Zar bi Nje­goš ova­ko umom bli­stao da ni­je bi­lo Ti­ta ko­ji ni­je na­u­čio da do­bro či­ta tekst što mu ga dru­gi na­pi­šu! Ne bi Sr­bin mo­gao bi­ti po­no­san na svo­ju isto­ri­ju, ka­ko je po­no­san i ka­ko će bi­ti po­no­san do­vi­je­ka, da ni­je ki­la­vi­jeh Hr­va­ta ko­ji su, od kad ih je Bog skle­pao, bi­li ne­či­je slu­ge i ko­njo­vod­ci. Sad se kur­če i ra­srp­đu­ju da ima­ju svo­ju dr­ža­vu, a, ze­mlje mi u ko­ju ću, mi­lo bi mi bi­lo kad bih se mo­gao iz gro­ba pro­bu­di­ti, za pe­de­set ili sto­ti­nu go­di­na, da vi­đu Hr­va­te, šo­kač­ke la­ti­ne, ka­ko jo­pet slu­že tu­đe­ga ca­ra i gla­de mu mu­da, ka­ko su mu ih vi­še vje­ko­va gla­di­li.

Eto ta­ko, dok su pod Ti­tom ni­ca­le dža­mi­je da se gu­ze na­še po­tu­ri­ce, i zi­da­le se ka­to­lič­ke ka­te­dra­le da se šok­ci če­tvo­pr­sto kr­ste, do­tle je srp­ski­jem sve­ti­nja­ma sun­ce bi­lo pre­śe­ni­lo. Na­še su sve­to­sav­ske bo­go­mo­lje usah­nji­va­le ko mi­ri­sno cvi­je­će što usah­ne po­tlje mra­zo­vi­te sla­ne. Ra­sr­blje­ni ti­tov­ci su srp­ske sve­to­sav­ske sve­ti­nje i bo­go­mo­lje obez­gla­vlji­va­li po­što raz­o­ba­da­ni ar­na­ut­ski bi­vo­li obez­gla­ve ko­sov­ske bo­žu­ro­ve ko­ji su ni­kli iz obi­li­ćev­ske kr­vi na Ko­so­vu po­lju ši­ro­ko­me. No, u nad Bo­ga bi­će bo­lje, po­tlje tu­če ve­dri­je je ne­bo, po­tlje pla­ča ve­se­li­je po­ješ. Eto, ju­če je je­dan kosovski božur ni­kao iz Am­fi­lo­hi­je­ve ru­ke, da­bog­da mu se po­sve­ti­la, na Ru­mi­ji vi­so­koj pla­ni­ni, sve­toj srp­skoj go­ri ko­ja ne da si­nje­mu mo­ru da po­pla­vi srp­sku Cr­nu Go­ru. Vi­di, za­bo­ra­vih Vam na­po­me­nu­ti šta se do­go­di­lo ro­blju iz Spu­ške tam­ni­ce i tro­ji­ci po­tu­ri­ca, iz Bi­je­lo­ga Po­lja, ko­ji su bi­li od­re­đe­ni da raz­va­le sve­tu Nje­go­še­vu cr­kvu na Lov­će­nu da bi Ti­to pro Bla­ža na­so­vr­ljao ka­to­lič­ki ma­u­zo­lej i cr­no­mra­mor­no­ga Nje­go­ša s Bla­žo­vi­jem br­či­na­ma. Čuj­te i po­čuj­te, mo­ji so­ko­lo­vi!

Bog­me, na­brek­nuo Bla­žo Jo­va­no­vić mla­đem od se­be da pri­ba­ve rad­ni­ke ko­ji tre­ba da sru­še Nje­go­še­vu cr­kvu na Lov­će­nu. Ne­ko se ta­da do­śe­ti da je bo­lje do­ve­sti za­tvo­re­ni­ke iz Spu­ža i po­tu­ri­ce iz San­dža­ka da to uči­ne, jer pr­vi ne smi­ju re­ći da ne­će ru­ši­ti srp­sku cr­kvu, a dru­gi će je­dva do­če­ka­ti da je sru­še s li­ca ze­mlje. No, kad su kre­nu­li da ra­zi­đu­ju sve­ti hram, spu­ški ro­bo­vi su na­va­li­li na nj ću­ski­ja­ma, ku­ča­ra­ma i ma­lje­vi­ma, a kad su po­tu­ri­ce s is­ti­jem ala­tom na cr­kvu na­sr­nu­le, svi­jem su se ru­ke je­da­nak uko­či­le da ne mo­gu s nji­ma upra­vlja­ti vi­še no da su im od ka­me­na stu­de­no­ga. Okre­ni se po­tu­ri­ce od cr­kve, a ru­ke im se vra­ti na pret­hod­no sta­nje. Oni se jo­pet okre­ni s ala­tom sve­toj gra­đe­vi­ni, a ru­ke im se je­da­nak oka­me­ni do ra­me­na. On­da su oni na­stoj­ni­ci, što su bri­nu­li o ru­še­nju hra­ma ot­pu­sti­li po­tu­ri­ce s po­sla, a vik­nu­li na spu­ške ro­bo­ve da za­ću­ski­ja­ju i za­ku­ča­ra­ju iz sve sna­ge. Ta­ko je ra­zu­re­na i ra­zo­re­na srp­ska sve­to­sav­ska sve­ti­nja na Lov­će­nu. Ta­ko je Lov­ćen zgo­đen ma­ljem pra­vo u gla­vu. Pro­to Mak­sim ve­lja­še da sve­mo­gu­ći Bog ni­je stio ro­bo­vi­ma iz Spu­ža oka­me­ni­ti ru­ke, jer oni ni­je­su svo­jom vo­ljom do­šli na Lov­ćen da obur­da­ju srp­sku sve­ti­nju, a po­tu­ri­ce je sa­mo opo­me­nuo da se klo­ne od srp­ski­je bo­go­mo­lja i sve­ti­nja. Ja ta­da do­da­doh, raz­go­vor se vo­dio u ho­te­lu “Onogoštu”, da je bi­lo još bo­lje da se sve­mo­gu­ći Bog śe­tio dav­no i pra­dav­no, da Tur­ci­ma ska­me­ni ru­ke i no­ge, kad ih je Mu­rat po­veo na Sr­be i La­za­ra. Re­koh što re­koh, a Pro­to mi se oštro oko­ja­si da se ne mo­že ta­ko o Bo­gu zbo­ri­ti. Ako ne mo­že, opro­sti mi Bo­že što sam to i spo­mi­njao, a opro­sti mi i ti, po­koj­ni Pro­to, što sam te na­i­je­dio. Opro­sti mi ve­li­ki Mak­si­me, i la­ka ti srp­ska ze­mlja.

Mo­ram jo­pet da za­mo­lim i Bo­ga sa­va­o­ta, i Sve­to­ga Sa­vu, i Sve­to­ga Va­si­li­ja Ostro­ško­ga, da mi u gri­jeh ne upi­šu ovo što ću sa­da re­ći, a mo­ram ga re­ći jer da ne re­čem pr­skao bih u ti­rin­ti­ke ko pre­pu­va­na mje­ši­na. Da ne is­tre­sem iz svo­ga oja­đe­lo­ga sr­ca ovo što sam za­mi­slio da is­pri­čam, či­ni mi se da bi me pro­kleo sa ono­ga svi­je­ta moj je­di­ni sin Rat­ko. Moj je­di­nac ko­ji po­gi­be u Slo­bo­da­no­voj oslo­bo­di­lač­koj voj­sci bra­ne­ći srp­stvo od po­tu­ri­ca i usta­ša.

Evo ka­ko je, po mom gre­šnom mnje­ni­ju, sve­mo­gu­ći Bog bio kre­nuo da iz­ve­de Sr­be na put traj­nog smi­re­nja, pa se, na na­šu ža­lost, jo­pet pre­do­mi­slio. Pre­do­mi­sli­jo se i od­lu­či­jo da se nje­gov ne­be­ski na­rod još do­ka­zu­je kao što se do­ka­zi­vao od Ko­so­va na­o­va­mo. Ve­lja­še pro­to Mak­sim, Bog da ga pro­sti, da je to još jed­na ve­li­ka ku­šnja ko­ja je na­mi­je­nje­na ne­be­skom na­ro­du. Ka­že, pa za­bo­ga, Bog je i Isu­sa Hri­sta mo­gao spa­si­ti da ga ne ra­zap­nu Je­vre­ji, ali je pri­stao da ga na Kr­stu usmr­te da bi Bož­ji sin nas spa­ša­vao kroz vje­ko­ve, od on­da pa do stra­šno­ga su­da. Ve­li­ki sve­ti­te­lji, ve­li Pro­to, bi­li su i ve­li­ki mu­če­ni­ci, ne mo­že­mo se mi na­zi­va­ti ne­be­skim na­ro­dom a da va­vi­jek ne bu­de­mo na pu­tu ve­li­ke ku­šnje i do­ka­zi­va­nja da smo traj­no one­be­še­ni. Još se ne mo­že pro­na­ći grob ve­li­kog srp­sko­ga voj­vo­de Dra­že Mi­haj­lo­vi­ća, ko­ga su Ti­to­vi ko­mu­ni­sti od­ve­li na gol­go­tu, a Bo­gu ne bi bi­lo ni­šta lak­še no da se ne­ko­me Sr­bi­nu u snu pri­ka­že đe je taj sve­ti grob. Ali ne, Bog mi­lo­sti­vi i da­lje za­me­će tra­go­ve do to­ga ži­vo­i­zvor­no­ga srp­sko­ga gro­ba da bi srp­ski duh i u snu i na ja­vi pri­želj­ki­vao dan kad će se po­ka­za­ti srp­stvu sve­to­rod­ni grob he­ro­ja. Grob ve­li­ka­na ko­ji je stio jed­nom za­u­vi­jek da oslo­bo­di sve­to­sav­ski soj od po­ga­no­ga śe­me­na tur­sko­ga što pro­kli­ja­va po srp­skoj ze­mlji, i od usta­ško­ga la­tin­lu­ka, ko­ji za­spi­je­va s mo­li­tvom da ne­sta­ne Sr­bi­na, a bu­di se sa že­ljom da Sr­bi­nu puk­ne su­tu­ra.

Ja usva­jam sve što zbo­ra­še um­ni Pro­to, kao što se kla­njam i bož­joj vo­lji da Sr­bi i da­lje ga­ze sta­zom Hri­sto­ve pat­nje s Gol­go­te, ali či­ni mi se, me­ne ma­lo­me i ne­do­stoj­no­me, da je pre­ve­li­ka ku­šnja za moj ne­be­ski na­rod od­la­zak Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća u led­nu tam­ni­cu, a još u la­tin­skoj ze­mlji. To je pre­ve­li­ki na­met na vi­la­jet sve­ko­li­ko­ga srp­stva! I jo­pet mo­lim sve­mo­gu­će­ga Bo­ga go­spo­da da mi opro­sti što se ne sla­žem s nje­go­vom sve­mo­gu­ćom vo­ljom, ali u ime svo­ga si­na Rat­ka, ko­ji da­de ži­vot za Sr­be i bož­je za­po­vje­sti, mo­ram re­ći da su pre­go­le­mo Sr­bi ka­žnje­ni od­la­skom sa srp­sko­ga tro­na po­li­tič­kog uz­vi­šni­ka i dr­ža­vo­tvor­no­ga um­ni­ka Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća – Ka­ra­đor­đe­va na­sljed­ni­ka i sve­to­sav­skog uče­ni­ka. Sa­mo sa­va­ot Bog i nje­go­va si­la mo­gli su stvo­ri­ti ona­kvo­ga Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća. Va­zda se ta­kvi lju­di ra­đa­ju ali vje­ko­vi tre­ba da pro­đu dok se oni ne ro­de, je­dan da­nas a dru­gi po­sli­je tri­sta lje­ta i go­di­na! Po­đi­mo sa­mo od nje­go­va ime­na Slo­bo­dan i pre­zi­me­na Mi­lo­še­vić. Slo­bo­dan tre­ba da do­ne­se slo­bo­du srp­sko­me na­ro­du, sve­ko­li­kom na­ro­du, a Mi­lo­še­vić je pro­du­že­tak Mi­lo­ša ko­ji jed­ni­jem udar­cem ma­ča svi­je­tlo­ga tur­ski pri­je­sto sru­ši a mrač­ni tar­tar uz­dr­ma. Ko­ji pro­su drob Mu­ra­tu na rav­no­me po­lju Ko­so­vu, ukraj La­ba i vo­de Sit­ni­ce. Ni­šta ne bi­va slu­čaj­no kad su u pi­ta­nju Sr­bi kao ne­be­ski na­rod.

Śe­ti­mo se sa­mo knji­ge od Bo­go­ro­di­ce ko­ja je uoči Ko­sov­ske bit­ke pri­spje­la na ko­lje­no srp­skom ca­ru La­za­ru. Po­le­ti­jo je si­vi so­ko od sve­ti­nje od Je­ru­sa­li­ma, dr­žaeći u kan­dža­ma ti­cu la­sta­vi­cu. Si­vi so­ko s ti­com la­sta­vi­com sle­tio je Ca­ru na ko­lje­no u Kru­šev­cu gar­du bi­je­lo­me. Kad je sle­tio, isto­ga to­ga tre­na so­ko­la je ne­sta­lo. So­ko se uga­ji­pio, a la­sta­vi­ca se pro­met­ni­la u knji­gu ša­ro­vi­tu ko­ju je na­pi­sa­la i svo­je­ruč­no pot­pi­sa­la Sve­ta Bo­go­ro­di­ca, sla­va joj i mi­lost i njoj i nje­zi­noj utro­bi, po sto­ti­nu pu­ta! E bog­me, u toj sve­toj knji­zi pi­sa­lo je ja­sno i či­tlji­vo slo­vi­ma srp­ske sve­to­sav­ske ći­ri­li­ce: La­za­re, srp­ski ca­re, La­za­re od Sr­bi­je gla­vo, ako se opre­di­je­liš za ze­malj­sko car­stvo, sko­si­ćeš Tur­ke na Ko­so­vu po­lju ši­ro­ko­me, kao što ko­zba­ša s oštrom ko­som sko­si trav­ke na po­lju ze­le­no­me. Tvo­ji će srp­ski vi­te­zo­vi ko­lo za­i­gra­ti po tur­ski­jem le­še­vi­ma. Tvo­ji po­tom­ci bi­će srp­ski ca­re­vi dok se sun­ce kre­će ne­be­ski­jem svo­dom. Ali, La­za­re, srp­ski vo­lje­ni go­spo­da­re, ako se opre­di­je­liš za Ne­be­sko car­stvo, ti ćeš od Tu­ra­ka bit­ku iz­gu­bi­ti, ti ćeš na Ko­so­vu gla­vu osta­vi­ti. Po­tlje tvo­je iz­gu­blje­ne bit­ke, su­ne­tli­je će po Ko­so­vu za­ar­la­u­ka­ti, a tvo­ji će srp­ski vi­te­zo­vi mr­tvo ko­lo za­i­gra­ti s ob­lje stra­ne La­ba i Sit­ni­ce, od Če­ča­na do gra­da Zve­ča­na, od Mra­mo­ra do go­re Ja­vo­ra! I ne za­bo­ra­vi, ca­re La­zo iz Kru­šev­ca mlje­sta skro­vi­to­ga, ako se opre­di­je­liš za ne­be­sku na­stan­bu, tvo­ji će ju­nač­ki na­rod pa­sti u pe­to­vje­kov­no rop­stvo, ali će po­ni­je­ti ime ne­be­ski, ko­je će mu tra­ja­ti do­kle se ve­dra ne­be­sa zvje­zda­ni­jem ja­ti­ma osi­pa­ju. I ne za­bo­ra­vi, ca­re nad ca­re­vi­ma, ni na­rod ko­ji je ro­dio Isu­sa Hri­sta ni­je se na­zva­to ne­be­ski­jem ime­nom, a tvoj će se na­rod ta­ko na­zva­ti. Dva su pred­lo­ga pred to­bom, pa bi­raj srp­ski ca­re!

Pri­je no ga je pot­pi­sa­la, Sve­ta Bo­go­ro­di­ca je na kra­ju pi­sma svo­je­ruč­nog i ovo do­da­la: Ne sum­njam, bu­du­ći ne­be­ski ca­re, da će se tvo­ji vi­te­zo­vi la­vov­ski bo­ri­ti na Ko­so­vu po­lju ši­ro­ko­me da bi osta­vi­li pri­mjer svim bu­du­ći­jem ge­ne­ra­ci­ja­ma srp­skih vi­te­zo­va ka­ko se va­lja bo­ri­ti pro­tiv zlo­ga śe­me­na agar­jan­sko­ga. Ka­ko se Sr­bi­ma va­lja bo­ri­ti za Hri­sto­vu vje­ru, pa i kad se mi­sli na onaj svi­jet vje­či­ti, vi­še no na krat­ko ze­malj­sko tra­ja­nje. Žu­ta du­nja ze­len bor – že­lim br­zi od­go­vor.

Ni­je car La­zar svo­je­ruč­no ot­pi­sao Dje­vi Ma­ri­ji, no se za Ne­be­sko car­stvo od­lu­čio i pri­je no je sve­to pi­smo do­či­tao. Po­lju­bio je ne­do­či­ta­nu knji­gu, si­vi so­ko se opet na La­za­re­vo ko­lje­no ob­rio, knji­ga ša­ro­vi­ta za­trep­ta­la je ko ti­ca la­sta­vi­ca. Sve je bi­lo ka­ko car­ski va­lja i tre­bu­je, ka­ko je mi­lom Bo­gu pri­stu­pač­ni­je. Ta­ko se to do­go­di­lo, ta­ko do­ka­zu­ju knji­ge sta­ro­stav­ne, ta­ko zbo­re po­po­vi – srp­ski uči­te­lji, ta­ko gu­de gu­sle ja­vo­ro­ve, ta­ko smo mi Sr­bi osta­li da tra­je­mo kao na­rod ne­be­ski. Svi nas du­šma­ni za­to gle­da­ju is­pri­je­ka, a mi osta­je­mo da tra­je­mo do­vi­je­ka! I tra­ja­će­mo dok je Bo­ga i nje­go­vi­je ne­be­sa, ako­bog­da. Va­zda nas ra­za­pi­nju na krst da bi­smo osta­li hri­sto­li­ki. I ja sam ras­pet smr­ću je­di­no­ga si­na. Rat­ko mi je oti­šao u ne­be­sko car­stvo nad ko­jim car La­zar vla­da po vo­lji Sve­te Bo­go­ro­di­ce. Ja ni­je­sam na­sljed­nik ni La­za­rev ni Mi­lo­šev, no oni­je vi­te­zo­va što su mr­tvo ko­lo uhva­ti­li po­tlje ko­sov­ske po­gi­bi­je. Ja vi­te­ški mr­tav igram, po ovoj gre­šnoj ze­mlji za­to što se Rat­ko­va du­ša po­mi­je­ša­la s du­ša­ma ko­sov­ski­je pod­vi­žnji­ka. Od ra­na Rat­ko­vi­je li­je­či me lju­bav pre­ma sr­pr­stvu, a u ži­vo­tu me odr­ža­va mr­žnja pre­ma pro­kle­toj ne­kr­sti pek­si­jan­skoj. Mr­žnja pre­ma ku­gi ljuc­koj ko­ja je po­tlje Ko­so­va otrov svo­je ad­ske du­še na srp­ski ka­men iz­blju­va­la. Ča­ša žu­či ište ča­šu me­da, smi­je­ša­ne naj­lak­še se pi­ju.

Do­ga­đa­nje s ca­rem La­za­rom i Ko­so­vom ob­no­vi­lo se u dru­gom ob­li­ku i u dru­go vri­je­me kad je bož­ja si­la Sr­bi­ma da­ro­va­la Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća. A to isto sa­mo ma­lo druk­či­je da­nas nam se do­ga­đa kad nam Slo­bo­dan iz da­le­ko­ga i pro­kle­to­ga Ha­ga sva­ko­dnev­no spre­ma knji­ge ša­ro­vi­te. Kao što je car La­zar do­slov­no pri­hva­tio knji­gu od Bo­go­ro­di­ce s ko­jom mu je na ko­lje­no si­vi so­ko do­le­tio, ta­ko mi ne­be­ski Sr­bi da­nas pri­hva­ta­mo sva­ku Slo­bo­da­no­vu ri­ječ ko­ja nam u ku­će do­li­je­će pro te­le­vi­zi­je, da­bog­da se ona okri­la­ti­la! No, pr­vo da vi­di­mo ka­ko Slo­bo­dan Mi­lo­še­vić do­đe na ovaj gre­šni svi­jet. Vi što me slu­ša­te u ovoj pod­lo­ve­ćen­skoj no­ći znam da mi za­mje­ra­te što već ni­je­sam is­pri­čao ka­ko je do­šlo do sve­te grad­nje cr­kve na Ru­mi­ji, jer me taj sve­ti čin uveo u ovu pri­ču. Ali ne lju­ti­te se, bez Slo­bo­da­no­va sli­je­ta­nja me­đu Sr­be ne bi bi­lo ni cr­kve na Ru­mi­ji.

Sve što ću vam re­ći o Slo­bo­da­nu čuo sam od po­koj­no­ga pro­ta Mak­si­ma, la­ka mu ze­mlja. Pr­vo je sve­mo­gu­ći go­spod Bog smi­slio ze­malj­ski kraj iz ko­ga tre­ba da vu­če svo­ju lo­zu Slo­bo­dan Mi­lo­še­vić. To su rav­no­br­da­sti, vo­do­poj­ni i voć­ka­sti Va­so­je­vi­ći, iz ko­jih se di­že u ne­be­sa sve­ti srp­ski hram Đur­đe­vi stu­bo­vi. Eno hra­ma po­kraj Be­ra­na, po­di­go ga otac Sve­to­ga Sa­ve, uje­di­ni­telj srp­stva, Ste­van Ne­ma­nja ko­ji je ujed­no i Sve­ti Si­meun. To je onaj sve­ti srp­ski kralj ko­ji je iz­re­zi­vao je­zik iz gr­la sva­ko­me pro­klet­ni­ku ko­ji se su­prot­sta­vi srp­skoj vje­ri tro­prst­noj! Uz taj sve­ti ma­na­stir a na ta­kvoj ze­mlji is­ti­ći­lo se Va­so­vo ple­me, lju­di je­dro­ga zdra­vlja i li­je­pi­je cr­ta li­ca. To je soj ko­ji slu­ži na po­nos svoj bu­tu­mle srp­skoj ze­mlji, to je ra­ška kit­na per­ja­ni­ca. A u do­li­ni va­so­je­vić­ke ri­je­ke Li­ma ne­ma đe­voj­ke ko­ja ni­je fi­na. Što je Lov­ćen me­đu srp­ski­jem go­ra­ma – to su Va­so­je­vi­ći me­đu srp­ski­jem ple­me­ni­ma. U je­dan va­kat, u sve­to­me srp­sko­me ma­na­sti­ru Đur­đe­vi stu­bo­vi sto­lo­vao je igu­man Moj­si­je Ze­če­vić. Ko je bio Moj­si­je, ka­kav je on bio umom i pa­me­ti i šta je za srp­stvo zna­čio, ka­za­će vam ovo što ću re­ći. Kad bi Nje­goš išao, ko što ste ču­li, u da­le­ke ze­mlje i na­ro­de da se udi­vlju­ju ca­re­vi i kra­lje­vi jed­na­ko nje­go­vom umu, sta­su i obra­zu, za­stu­pao ga je na tro­nu ce­tinj­sko­me ni­ko dru­gi no Moj­si­je Ze­če­vić iz Đur­đi­je­vi­je stu­bo­va sa sred ze­mlje Va­so­je­ve. Pri­je no kre­ne na put, Vla­di­ka Ra­de ti je po si­vo­me so­ko­lu spre­mao pi­sa­nu sa­i­ju na ko­lje­no igu­ma­nu Moj­si­ju. S is­ti­je sto­pa Moj­si­je od­lam­pa na Ce­ti­nje, za­śed­ne na Nje­go­še­vu sto­li­cu i upra­vlja s Cr­nom Go­rom sve dok se ne vra­ti nje­zin Go­spo­dar. I ta­ko upi­pa­laj sva­ki put kad bi Nje­goš pu­to­vao u stranj­ske ze­mlje, a pu­to­vao je če­šće no ije­dan svljet­ski vla­dar. Ta­man spra­ma nje­go­ve lje­po­te i pa­me­ti bi­la su nje­go­va pu­to­va­nja, mo­kri­jem i su­vi­jem sen­tom. E pa, po to­me su­di­te ko je i ka­kav je bio igu­man Moj­si­je Ze­če­vić iz Va­so­je­vi­ća. A on­da po nje­mu su­di­te ka­kvi su Va­so­je­vi­ći, a po Va­so­je­vi­ći­ma ka­kav je nji­jov iz­da­nak – Slo­bo­dan Mi­lo­še­vić.

Va­so­je­vi­ći, bog­me, bi­li i rav­no­vi­ti i br­do­vi­ti i ži­to­rod­ni i šu­mo­vi­ti, te ti se Tur­ci za­u­zmi da po­tur­ča­va­ju Va­sov je­dri soj. Ka­ko su im oči za­ma­štra­ka­va­li i na no­vu vje­ru pri­bla­žnja­va­li ne znam ti ja, ma zna­va­še Pro­to da je tre­ći­na Va­so­je­vi­ća bi­la po­če­la da se gu­zi u dža­mi­ja­ma i pot­kra­ću­je kur­če­ve u ga­ća­ma. Jed­no­me na­đe­nu­li ime Mu­jo, dru­go­me Su­ljo, tre­će­mu Ali­ja a če­tvr­to­me Ba­li­ja! La­žne vje­re pru­ži­li im Tur­ci po­sla­sti­ce, osu­ne­ti­li im vr­sni­ke, na­u­či­li ih da do­vo­de že­na ko­li­ko im je dra­go. Ta­ko ti se kroz srp­ske Va­so­je­vi­će poč­ni pro­la­ma­ti ri­ka ho­dža s oni­je dža­mij­skih stu­bli­na, kao da ćur­li­ču je­ji­ne s tru­li­je bu­kvi­na! Na­ka­lje i ka­sti­že­ni­je, pr­ska­vaj ze­mljo od srp­ske sra­mo­te i gr­di­la ve­li­ko­ga! No, aj­de đa­vo ne­ka no­si nji­ho­vo tur­če­nje, no da vi­diš ka­ko su se lje­po­gled­ni Va­so­je­vi­ći ras­tur­či­li, ka­ko su po­lo­mi­li dža­mij­ske mu­na­re i sta­roj se vje­ri po­vra­ti­li. Moj­si­je ti je Ze­če­vić na­u­čio naj­zor­ni­je­ga po­tur­če­nja­ka iz Va­so­je­vi­ća da se umet­ne kao da je umro, a pri­je to­ga na­śe­to­vao ga šta i ka­ko da zbo­ri kad se, ko­ba­ja­gi, pro­bu­di iz mr­tvi­je. Pri­je to­ga do­go­vo­ra, igu­man je tut­nuo po­turč­nja­ku u ša­ke će­su du­ka­ta, bo­lje re­ći dao mu je svu za­ra­du svo­ju ko­ju je pri­mio od Nje­go­ša kao pla­ću za za­mje­nu Go­spo­da­ra dok on bo­ra­vi u stranj­ski­jem ze­mlja­ma.

Umri ti taj po­tu­ri­ca, bli­žnji­ke ga po tur­skom obi­ča­ju oku­pa­j, obu­ci i po­ne­si na me­zar­je. Bje­lo­gla­vi se ho­dža pri­mak­ni gro­bu i čuč­ni da me­i­tu oči­ta sa­mrt­nu mo­li­tvu, dok ti se uto­li­ko ože­ni đa­vo­li! Onaj ti vaj­ni mr­tac otvo­ri oči, po­gle­daj oko se­be, pa tre­ni na no­ge i zba­či sa se­be ukop­nu đe­i­si­ju i tur­ski fes sa gla­ve. Ho­dža ti od stra mr­lja­ni na isto mje­sto, po­tur­če­nja­ci po­pa­daj na ze­mlju, a onaj pre­ži­vlje­li ona­ko go­lo­guz dal ta­ba­ne pa pra­vo u ma­na­stir Đur­đe­vi stu­bo­vi. Igu­man Moj­si­je jed­nom ru­kom do­daj do­blje­gli­ci no­vu đe­i­si­ju da se ob­u­če i na­stak­ni mu cr­no­gor­sku ka­pu na gla­vu, a dru­gom ru­kom po­teg­ni sin­džir od ma­na­stir­sko­ga zvo­na te ti se sve­ta zvo­nja­va pro­spi kroz Va­so­je­vi­će. Igu­man zvo­nio, na­rod do­tr­ča­vao ko na zvek, ma jed­na­ko su do­le­će­li Sr­bi i po­tur­če­nja­ci. Kad se na­ši­ka­la s na­ro­dom sva ma­na­stir­ska avli­ja, onaj pre­ži­vlje­li is­ko­či na ne­ka­kav bent i odr­ži go­vor. Sve­ti ga je Sa­va, ve­li, po­vra­tio u ži­ve i spre­mio na­trag u Va­so­je­vi­će. Pr­vo ga je srp­ski sve­ti­telj Sa­va po­veo na vra­ta od Pa­kla da vi­di šta se ta­mo de­ša­va. U ka­za­ni­ma uza­vre­le vo­de ku­va­li su se gre­šni­ci, ne­ki na­vr­će­ni na ra­žnje da se pe­ku iz­me­đu dvi­je va­tre, oni­jem što če­ka­ju na red za ka­za­ne is­ko­pa­ne oči, jed­ni glo­đu svo­je ru­ke a dru­gi no­ge.

No, sve je to pe­ro za ka­pu spra­ma mu­ka ko­je u pa­klu tr­pe Va­so­je­vi­ći što su se bi­li po­tur­či­li. Ta­mo svi kla­nja­ju na jed­no upla­šće­no guv­no od ba­kra, a zmi­je im si­sa­ju osu­ne­će­ne kur­če­ve. I ta­ko će se umr­li va­so­je­vić­ki po­tur­če­nja­ci pro­vo­di­ti dok je Bo­ga, dok je Pa­kla i bes­kra­ja vre­me­na! To je ta­ko na­ro­du is­pri­čao po­tur­če­ni po­vrat­nik sa ono­ga svi­je­ta. On­da on ka­že da je isto­ga nje­ga Sve­ti Sa­va na­śe­to­vao da po po­vrat­ku na ze­mlju is­pri­ča sva­ko­me, ko će da ga slu­ša, šta če­ka na ono­me svi­je­tu Va­so­je­vi­će ko­ji su pro­da­li vje­ru za ve­če­ru, pot­kra­ti­li kur­če­ve i na­gu­zi­li se da kla­nja­ju u dža­mi­je. Sve­ti je Sa­va po­ru­čio Va­so­je­vi­ći­ma da će sva­ko­me bi­ti opro­šte­no što se tur­čio ako do­đe u ma­na­stir Đur­đe­vi stu­bo­vi kod igu­ma­na Moj­si­ja i ras­tur­či se. E, kad je tu po­ru­ku po­vrat­nik s ono­ga svi­je­ta jav­no je­zi­ko­vao, svi po­turč­nja­ci ko­ji su se oko Ma­na­sti­ra bi­li sja­ti­li i na ze­mlju pri­čuč­nu­li, dr­lja­si­li su na no­ge, za­vr­tlja­li tur­ske fe­so­ve s gla­va, pre­kr­sti­li se i sta­li u red da se pri­če­ste i po­lju­be ru­ku igu­ma­na Moj­si­ja. I ta­ko su se svi po­vra­ti­li u srp­sku vje­ru, a mu­dri Moj­si­je ni­je im uki­nuo tur­ska pre­zi­me­na, no ih osta­vio da za­va­ra tur­ske vla­sti. A šta će dru­go, bi­lo je rop­stvo, ne­sta­lo srp­sko­ga car­stva, si­la Bo­ga ne mo­li! Po tef­te­ru i ći­ta­pi­ma i da­lje su se oni vo­di­li pod tur­ski­jem pre­zi­me­ni­ma, a za ime­na ih s tur­ske stra­ne ni­ko ni­je ni pi­tao. Išli su u dža­mi­je da kla­nja­ju, ali su se ša­pu­ra­ju­ći mo­li­li Bo­gu i Sve­to­me Sa­vi. Ta­da je na­sta­la iz­re­ka – Tur­ski kla­njaj, srp­ski Bo­ga mo­li!

Ta­ko su pro­dan či­nje­li, a po­no­ći su od­la­zi­li u ma­na­stir Đur­đe­ve stu­bo­ve na sve­tu li­tur­đi­ju kod igu­ma­na Moj­si­ja, ča­sno mu se ime spo­mi­nja­lo dok je sun­ca i dok je mje­se­ca. To dvo­stru­ko ži­vlje­nje, da­nju Tur­čin a po­no­ći Sr­bin, iz­dr­ža­li su ti pre­o­bra­će­ni­ci, ali glav­no je to što se vi­še ni­ko ni­kad ni­je u Va­so­je­vi­ći­ma tur­čio. Du­še dvo­stru­ki­je mu­če­ni­ka oti­šle Sve­to­me Sa­vi da ih ras­po­re­di ta­mo đe su za­slu­ži­li, a nji­jo­vi po­tom­ci s tur­ski­jem pre­zi­me­ni­ma vi­še su na­je­dra­li u sve­to­sav­sko­me srp­stvu no ijed­no dru­go ple­me cr­no­gor­sko, alal im maj­či­no mli­je­ko! Ko po­zna­je Va­so­je­vi­će i da­nas mo­že vi­đe­ti ka­ko pra­vi Sr­bi op­sto­je pod tur­ski­jem pre­zi­me­ni­ma. Sve či­sti či­sto­vet­ni va­so­je­vić­ki Sr­bin a pre­zi­va­ju se – Ću­la­fi­ći, Osmaj­li­ći, Mu­jo­vi­ći, Dže­fer­da­no­vi­ći i ta­ko da­lje. Eto, um i pa­met igu­ma­na Moj­si­ja Ze­če­vi­ća je­dan vam je od do­ka­za da sa­mo od naj­bo­lje­ga srp­sko­ga ma­te­ri­ja­la svo­ju srp­sku lo­zu mo­že po­te­za­ti Slo­bo­dan Mi­lo­še­vić. Dru­gi do­kaz da se sa­mo od du­ret­no­ga i du­go­traj­no­ga srp­sko­ga tki­va mo­gu ra­đa­ti ne­do­sti­žni ju­na­ci je Ka­ra­đor­đe Pe­tro­vić, iz To­po­le sa sred Šu­ma­di­je. Od iste te srp­ske sve­to­sav­ske pre­đe iza­tkan je i Avro­si­je Ce­mo­vić, da­bog­da mu se ne­be­ska lu­ča va­zda pri­zi­ra­la na grob­ni­cu nje­go­vu osvje­šta­nu! E pa daj­te da pr­vo po­ne­što ka­žem o Ka­ra­đor­đu i Avro­si­ju, a on­da ću na­te­na­ne pre­ći na Slo­bo­da­na, oli­če­nje srp­ske slo­bo­de sve­to­sav­ske. Ima­mo još do­sta no­ći, a ja Bo­gu za­hva­lju­jem što sam do­bro upam­tio ono što je po­koj­ni pro­to Mak­sim pri­čao i pri­po­vi­je­dao, usta mu se zla­to­u­sta po­sve­ti­la!

Bož­ja si­la i sve­to­sav­ska mi­lost po­te­gle su Ka­ra­đor­đa iz Va­so­je­vi­ća u Sr­bi­ju da po­tlje pet sto­ti­na gr­ki­je go­di­na tur­sko­ga rop­stva dig­ne srp­sku ra­ju na usta­nak pro­tiv agar­jan­ske si­le pek­si­jan­ske. Ka­žu lju­di i knji­ge do­pri­ča­va­ju da za pet kr­va­vi­je vje­ko­va ni­je­dan grad u Sr­bi­ji ni­je bio, ni jed­no­ga je­di­no­ga da­na, bez srp­ski­je gla­va na kol­če­vi­ma i bez srp­ski­je se­sta­ra na tur­ski­jem kur­če­vi­ma. Svi su grad­ski be­de­mi bi­li pro­će­ta­li srp­ski­jem od­śe­če­nim gla­va­ma, a po ha­rem­skim du­še­ci­ma pro­si­pa­la se ko­sa srp­ski­je šće­ri i se­sta­ra. Jar­ko sun­ce iz­nad gra­do­va za­kla­nja­la su ja­ta vra­ni­je ga­vra­no­va ko­ji do­li­je­ću da čo­vr­ta­ju oči srp­ski­jem gla­va­ma na kol­če­vi­ma, a ho­džin­ski gla­so­vi s dža­mij­skih vi­si­na da­va­li su gra­ci­ju tur­ski­jem kur­če­vi­ma! Vi­še je po toj ta­da ne­sreć­noj, a ne­kad slav­noj ze­mlji Ne­ma­nji­noj, Du­ša­no­voj i La­za­re­voj, bi­lo kol­če­va sa srp­ski­jem gla­va­ma no gor­ski­je cvje­to­va po srp­ski­jem br­di­ma i pla­ni­na­ma! Zbo­ri­lo se da je na­bi­je­no Sr­ba na tur­ske kol­če­ve ta­man ono­li­ko ko­li­ko je ni­klo bo­žu­ro­va iz srp­ske kr­vi na Ko­so­vu po­lju ši­ro­ko­me. Isto se ta­ko zbo­ri i do­pri­ča­va da su srp­ske se­stre i šće­ri za tih pet sto­ti­na go­di­na pro­su­le su­za ko­li­ko vo­de pro­ti­če La­bom i Sit­ni­com. E pa, u ta­ko srp­ski­jem gla­va­ma na­kol­če­noj Sr­bi­ji, u ko­joj su­ne­tli­je uda­ra­ju na obraz srp­skog žen­ski­nja, va­so­je­vić­ki ple­mić Ka­ra­đor­đe Pe­tro­vić di­gao je usta­nak. Na nje­gov po­ziv pro­ni­kli su Sr­bi ko iz ze­mlje tra­va, zgo­dio je Vožd s ča­snim kr­stom tur­ski po­lu­mje­sec. Pro­lje­će pro­bu­di­lo tra­vu, a Ka­ra­đor­đe ra­ju. Ni­kla ra­ja ko iz ze­mlje tra­va i ne osta­vi­la u Sr­bi­ji tur­sko­ga pi­lič­ni­ka. Ka­ra­đor­đe je sve tur­ske gra­do­ve obur­dao, jed­na­ko je pod mač sve mu­ško i žen­sko uda­rio, što je bi­lo za kr­šte­nja to je po­kr­stio. Kad je Sr­bi­ju sve­to­sav­ski­jem kr­stom pre­kr­stio od Vi­di­na pak do vo­de Dri­ne i od Uži­ca do Be­o­gra­da, po­mo­lio se Vožd Bo­gu i kre­nuo na Bo­snu po­no­snu da i ta­mo ne osta­vi ži­vo­ga tur­sko­ga pi­lič­ni­ka. No, ve­lja­še po­koj­ni pro­to Mak­sim, da se u to­me ve­li­ko­me po­ho­du slo­bo­dar­sko­me, hri­sto­li­kom i sve­to­sav­sko­me, ve­li­ki Vožd pre­va­rio što ni­je na od ne­kr­sti oči­šće­noj srp­skoj ze­mlji, osta­vio po­ga­no tur­sko śe­me ko­je bi slu­ži­lo za uklin ne­be­sko­me na­ro­du srp­sko­me. Za uklin, da se Sr­bi opo­mi­nju ka­kvi su bi­li Tur­ci. Ve­li, ako je pek­si­nu ne­krst Bog stvo­rio, valj­da je znao što je stvara, a kad ih je stvo­rio tre­ba da im na srp­skoj ze­mlji osta­ne zlo śe­me ko­je će pro­kli­ja­va­ti ali ne­će pro­će­ta­va­ti. Ka­ra­đor­đe­vu gre­šku uči­nio je i ve­li­ki Vla­di­ka Da­ni­lo. On je is­tra­žio po­tu­ri­ce po Cr­noj Go­ri ne osta­viv­ši ži­va đa­vo­lje­ga, mu­ško i žen­sko jed­na­ko je pod mač uda­rio. Kao da je Da­ni­lo po­ru­čio svo­me na­sljed­ni­ku Ka­ra­đor­đu: Đe ja sta­doh ti pro­du­ži, što sam du­žan ti odu­ži! Ta­ko su se do­zva­la dva si­va srp­ska so­ko­la, je­dan iz Šu­ma­di­je, a dru­gi s Ce­ti­nja.

Sa­mo je bož­ja vo­lja mo­gla za­u­sta­vi­ti Ka­ra­đor­đa da ne is­pu­ni obe­ća­nje ko­je je dao Dri­ni vo­di va­lo­vi­toj, ri­je­ci ko­ja je iz Bo­sne uli­je­va­la u usta­nič­ku Ka­ra­đor­đe­vu Sr­bi­ju po­to­ke su­za srp­ske ra­je bo­san­ske. Bio se okre­nuo Vožd is­to­ku okle se sun­ce ra­đa, tri se pu­ta pre­kr­stio i jed­nom pro­go­vo­rio: Dri­no vo­do ple­me­ni­ta, usko­ro ću te pre­ga­zi­ti ta­ko bi­stru i va­lo­vi­tu, buč­nu i su­zo­vi­tu, če­sti­tu Bo­snu ću po­ho­di­ti i pod mač uda­ri­ti sve što tur­ski di­še i smr­di­še! Jed­na­ko mu­ško i žen­sko, ku­ra­to i pi­ca­to! No, bož­ja je si­la šće­la da Tur­ci još osta­nu u Bo­sni, ta­ko je još jed­nom bi­lo od­lo­že­no smi­re­nje srp­sko­me na­ro­du, još jed­nom je ne­be­ski na­rod po­ka­zao da je me­đu svi­jem na­ro­di­ma od svi­je­ta on Hri­stu naj­bli­ži. Krst gol­got­ski na­ma je su­đen! Po mo­me kon­tu, po­slo­ve ko­je je tre­ba­lo u Bo­sni da oba­vi Ka­ra­đor­đe osta­vio ih je sve­mo­gu­ći Go­spod za Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća. Osta­vio pa se, na­ža­lost, jo­pet pre­do­mi­slio. Ali, što re­ka­še pro­to Mak­sim, ne tre­ba rok­ta­ti na bož­ju vo­lju, što je od Bo­ga sla­đe je od me­da. Mo­žda je i sa­mi Hri­stos že­lio da još ko­ju go­di­nu če­plje ze­mljom, da se gri­je na sun­cu ne­be­sko­me i da se na­pa­ja osmi­je­hom maj­ke Ma­ri­je. La­za­ru je bi­lo mi­lo da još ca­ru­je, da u Kru­šev­cu pi­je ruj­no vi­no i bla­gu­je s ca­ri­com Mi­li­com, ali je oti­šao sta­zom bož­je vo­lje i ne­be­sko­ga car­stva. Sve je do­bro i če­sti­to bi­lo i mi­lo­me Bo­gu pri­stu­pač­no!

Evo i tre­će­ga do­ka­za da je Slo­bo­dan Mi­lo­še­vić sa­zdan i sat­kan od naj­srp­ski­je­ga srp­sko­ga so­ja, od Va­so­ve či­ste kr­vi, is­pod Ko­mo­va što se di­žu u ne­be­ske vi­si­ne. Kad je već bi­lo uzre­lo vri­je­me da se već jed­nom tur­ska, agar­jan­ska i osman­ska, si­la makne sa svi­je srp­skih ze­ma­lja, od Du­na­va do Mo­ra si­nje­ga, a to je bi­lo ska­dar­ske go­di­ne, Avro­si­je Ce­mo­vić, va­so­je­vić­ki ple­mić, ku­će­vić i odža­ko­vić, mu­ško­vi­na je­dro­ga zdra­vlja i li­je­pi­je cr­ta li­ca, ma s jed­nom ri­je­či – kit­na per­ja­ni­ca Ra­ške ze­mlje, umar­ši­rao je sa srp­ski­jem če­ta­ma iz Va­so­je­vi­ća u tur­ske še­he­re Plav i Gu­si­nje. Is­pred nje­ga i nje­go­ve voj­ske išlo je se­dam po­po­va i se­da­mlest ka­lu­đe­ra dr­že­ći u svo­jim du­hov­nim ru­ka­ma u ne­bo uz­dig­nu­te kr­sto­ve. Igu­man iz Đur­đe­vi­je stu­bo­va no­sio je zlat­ni, dvo­ji­ca pro­to­po­pa po sre­bre­ni, a oni dru­gi kr­sto­vi, na bro­ju dva­de­set i je­dan, bi­li su od tvr­do­ga dr­ve­ta ti­so­vo­ga ko­je ra­ste na vi­so­ki­jem Ko­mo­vi­ma. Du­hov­ni­ci su u li­je­vim ru­ka­ma u vis di­za­li kr­sto­ve, a s de­sni­jem su ru­ka­ma raz­ma­ja­va­li ka­di­o­ni­ce. Sve­ti ta­mlja­nov mi­ris stru­jao je uz­vod­no, a va­lo­vi­ti Lim te­kao je niz­vod­no. Iza sve­te i mi­ri­sne pret­hod­ni­ce ko­ra­ča­le su po­stro­je­ne srp­ske če­te iz Va­so­je­vi­ća, tu se ni­je zna­lo da li vi­še re­že ja­ta­ga­ni za nji­o­vi­jem pa­so­vi­ma, ili se ne­be­se pu­šča­ne ci­je­vi u nji­o­vim ru­ka­ma. Avro­si­je bio je na vran­cu od meg­da­na, po­me­đu sve­ti­je kr­sto­va i lju­to­ga oruž­ja. A plav­skim i gu­sinj­skim po­tu­ri­ca­ma sve je bi­lo ja­sno. Ko je od njih že­lio da i da­lje udi­še ari­ju ne­be­sku i da ga sun­če­vi zra­ci još gri­ju, pri­stu­pao je po­po­vi­ma i ka­lu­đe­ri­ma, lju­bio kr­sto­ve i ba­cao tur­ski fes s gla­ve. A ko je i da­lje stio da se gu­zi u dža­mi­ji i lju­bi kr­nja­vi mje­sec, kr­va­vu je sa­blju po­lju­bio. Ve­le lju­di i knji­ge do­ka­zu­ju da je to­ga da­na osta­lo Pla­vlja­na i Gu­si­nja­na vi­še po­kr­šte­ni­je no mu­ške­ta­ni­je i po­śe­če­ni­je. Va­so­je­vić­ki sve­šte­ni­ci s kr­stom a ju­na­ci s ma­čem pre­o­bra­ti­li su to­ga sve­to­sav­sko­ga da­na dvi­je tur­ske ma­ha­le – Plav i Gu­si­nje, u dvi­je srp­ske va­ro­ši.

Za­mu­kla je ho­džin­ska ri­ka s dža­mi­ja, a za­je­ča­la su srp­ska zvo­na s cr­ka­va. S Vi­si­to­ra do Pro­kle­ti­ja dvi­je su se ne­be­ske mu­nje ukr­sti­le, kr­nji mje­sec je na ne­bu pro­pla­kao, Lim je od ve­se­lja po­čeo na tri­sta mlje­sta iz­vi­ra­ti, utve zla­to­kri­le za­plo­vi­le su Plav­ski­jem je­ze­rom. Po­moz bo­že jad­ni­jem Sr­bi­ma i ovo je ne­ko zna­me­ni­je! No, po­tlje će oja­đe­li kralj Ni­ko­la, ne­be­ska ga mu­nja opa­li­la, do­zvo­li­ti po­kr­šte­ni­jem Tur­ci­ma iz Pla­va i Gu­si­nja da se jo­pet vr­nu u dža­mi­ju, da tur­sku vje­ru vje­ru­ju, da mu­šku đe­cu su­ne­te i gu­zi­ce vo­dom za­pi­ra­ju, ali o to­me Ni­ko­li­nom ne­dje­lu vi­še ću pri­ča­ti kad se za­dr­žim na to­ga bak­su­zno­ga vla­da­o­ca cr­no­gor­sko­ga, ko­ji je pr­vo ho­dio srp­ski­jem pu­tem vla­di­ke Da­ni­la i Vo­žda iz To­po­le, a on­da se sur­vao u pro­va­li­ju bez po­vrat­ka. Da­bog­da mu ko­sti vo­da ćer­do­sa­la!

Sad, dra­ga mo­jo go­spo­do pod­lov­ćen­ska i dru­go­vi mo­ji no­ća­šnji, po­ve­ži­te u jed­no srp­sko ko­lo Moj­si­ju Ze­če­vi­ća, Ka­ra­đor­đa Pe­tro­vi­ća, Avro­si­ja Ce­mo­vi­ća i Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća, pa će­te la­ko pro­he­sa­pi­ti da iz srp­sko­ga sta­bla va­so­je­vić­ko­ga iz­mla­za­va­ju rod­ne gra­ne va­zda kad je Sr­bi­nu te­ško da te­že bi­ti ne mo­že. Ova če­tvo­ri­ca ve­li­ka­na, jed­na­ko ob­da­re­ni s umom i ju­na­štvom, raj­ski su slat­ki plo­do­vi s va­so­je­vić­ke voć­ke, sve­to­sav­ski plo­do­vi slat­ki i pre­slat­ki za srp­ska usta, a otrov­no če­mer­ni za ne­kr­šte­ne su­net­ske ga­lju­pi­ne. Je­mi­na­nje Va­so­je­vi­ća u ovo na­še pro­kle­to vri­je­me da će oni, Va­sov soj i rod, bra­ni­ti i od­bra­ni­ti srp­ski je­zik, sve­to­sav­ski i nje­go­šev­ski, a od pro­kle­ti­je la­tin­skih na­sr­ta­ja da mu ime uki­nu, kao da se, taj sve­ti je­min iz­vi­ja iz gr­la Moj­si­ja Ze­če­vi­ća kad je svo­je ple­me­ni­ke ras­tur­ča­vao. Kao da se iz­vi­ja iz ava­za Ka­ra­đor­đe­va kad je vi­te­zao ra­ju da usta­je pro­tiv Tu­ra­ka, kao da pro­bu­ja­va iz ko­man­de Avro­si­je­ve da se Plav i Gu­si­nje na­no­vo po­sr­be. Kao da ni­če iz go­vo­ra Slo­bo­da­no­va na Ga­zi­me­sta­nu ko­jim je po­zvao Sr­be na uje­di­nje­nje! A pri­jet­nja ze­mlje Va­so­je­ve da će se ot­ci­je­pi­ti od Cr­ne Go­re i slju­bi­ti se sa ze­mljom Sr­bi­jom, ako Mi­lo Đu­ka­no­vić, ko­me bi bo­lje pa­so­va­lo pre­zi­me Bran­ko­vić, kre­ne da osa­mo­sta­lju­je Cr­nu Go­ru, je­če sna­gom Ka­ra­đor­đe­va ustan­ka, Avro­si­je­va boj­na po­kli­ča i sve­srp­ske po­ru­ke Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća! Sa sve­to­sav­ske lo­ze ko­ja se obo­mo­ta­va oko Đur­đe­vi­je­h stu­bo­va va­zda ra­đa slat­ko gro­žđe ko­je se pre­tva­ra u pri­če­sno vi­no kad je mir me­đu Sr­bi­ma, i u plo­do­vi­tu zdra­vi­cu kad se Sr­bi po­stro­ja­va­ju da oču­va­ju obraz i sve­to­sa­vlje. Tu sve­tu lo­zu svo­jom je ru­kom po­sa­dio uje­di­ni­telj srp­stva i pr­vi cr­no­gor­ski kralj Ste­van Ne­ma­nja, ro­đe­ni Pod­go­ri­ča­nin, otac Sve­to­ga Sa­ve i đed ca­ra Du­ša­na Sil­nog. Tur­ci su tu sve­tu lo­zu sa ze­mljom srav­nji­va­li, vo­de su je pla­vi­le i va­tre pa­li­le, ali to­me sve­to­sav­sko­me va­so­je­vić­kom dr­ve­tu ne mo­že ni­ka­kva zla si­la do­a­ka­ti. Nju ču­va­ju Bog i Sve­ti Sa­va, ona kroz pri­če­sno vi­no na­ta­pa sr­ce Va­so­je­vi­ća i na­ta­pa­će ga do Sud­nje­ga da­na.

Eto ta­ko, Slo­bo­dan Mi­lo­še­vić po­ti­če od va­so­je­vić­ko­ga sta­bla srp­sko­ga ko­je vu­če sna­gu iz ze­mlje u ko­ju je po­sa­đe­no, a plo­do­vi nje­go­vi do­zri­je­va­ju u ze­mlji Sr­bi­ji. Od ko­ri­je­na do plo­da sve je bo­žan­ski na­mje­šte­no, ni­šta ni­je slu­čaj­no. Čuj­te, Ka­ra­đor­đev otac Pe­tar ro­đen je u Va­so­je­vi­ći­ma, a Vožd se ro­dio u Sr­bi­ji, Slo­bo­da­nov otac Sve­to­zar ro­đen je u Va­so­je­vi­ći­ma, a Slo­bo­dan je ro­đen u Sr­bi­ji. Pe­tar zna­či ka­men, a ka­men ozna­ča­va po­sto­ja­nost i čvr­sti­nu. Da ni­je ta­ko ni sve­ti Pe­tar Ce­tinj­ski, ni Nje­goš – Pe­tar II, ne bi uze­li to ime. Đor­đe je ime sve­cu ko­ji ubi ažda­ju. Ubi­ja zma­jo­vi­tu alu isto ona­ko ka­ko će Ka­ra­đor­đe ubi­ti tur­sku si­lu ko­ja je alo­vi­to pri­ti­ska­la ze­mlju Sr­bi­ju. Ono u ime­nu Vo­ždo­vu – ka­ra zna­či cr­no, a Tur­ke će Bog u sve za­cr­ni­ti kad Ka­ra­đor­đe dig­ne usta­nak ko­ji su i ne­be­sa bož­ja po­zdra­vi­la svo­ji­jem zna­ci­ma od Tri­pu­na do sve­to­ga Đur­đa. Ocu Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća bi­lo je ime Sve­to­zar. Ime Sve­to­zar na­go­vi­je­sti­lo je svje­tlost ko­ja će pre­ko nje­go­va si­na Slo­bo­da­na za­svi­je­tli­ti srp­sko­me sve­to­sav­skom na­ro­du. Ta bo­žan­stve­na ču­da tol­ma­čio je pro­to Mak­sim ko­ji zna­va­še ono što dru­gi maj­čin sin ne zna ni­ti će zna­ti. Bog ga stvo­rio, maj­ka ga ro­di­la, u Kar­lov­ci­ma, u Sre­mu, du­hov­nu je ško­lu za­vr­šio, sta­ro­stav­ne knji­ge pro­či­tao i iz­u­čio. Ma­lo se svje­šte­ni­ka mo­glo po­hva­li­ti da su bez ku­ca­nja ula­zi­li kod dva srp­ska pa­tri­jar­ha, Ger­ma­na i Pa­vla. A je­di­ni pro­to u Cr­noj Go­ri ko­me nje­go­va vi­so­ka pre­o­svje­šte­nost, mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je, ni­je na po­ljub pru­žao svo­ju ru­ku bio je pro­to Mak­sim. Na­daj­mo se u Bo­ga i Am­fi­lo­hi­je­vo zdra­vlje da će jed­no­ga da­na ču­ve­ni Pro­to po­sta­ti sve­ti Mak­sim Pre­pa­met­ni! Mi­tro­po­lit sa srp­sko­ga Ce­ti­nja i eg­zarh sa sve­to­ga Peć­ko­ga tro­na, Am­fi­lo­hi­je re­kao je, a ja to svo­ji­jem uši­ma čuo, da je pro­to Mak­sim du­hov­nik ta­kvo­ga ran­ga da ni­je oba­ve­zan ni­ko­me ru­ku lju­bi­ti, osvem nje­go­voj sve­to­sti srp­skom pa­tri­jar­hu Pa­vlu, bož­je­mu jag­nje­tu srp­skom. Moj bra­te, jed­na ve­li­ka ve­li­či­na da­va ka­rak­te­ri­sti­ku dru­ge du­hov­ne ve­li­či­ne. Gre­šne mi du­še, i ze­mlje mi u ko­ju ću, tre­ba­lo bi maj­ku Am­fi­lo­hi­je­vu i maj­ku Mak­si­mo­vu pro­gla­si­ti za srp­ske sve­ti­telj­ke, jer su one po­da­ri­le srp­stvu ve­li­ke du­hov­ne uči­te­lje.

Kao što ste ču­li, Bog je u Ka­ra­đor­đa i Slo­bo­da­na ugra­dio si­no­ve ze­mlje Va­so­je­ve i gla­ve im na­se­lio me­đu zvje­zde srp­stva da do­vi­je­ka leb­de nad Cr­nom Go­rom i Sr­bi­jom ka­ko se ni­kad ne bi raz­dvo­ji­le, no osta­le jed­na dr­ža­va s jed­nom sve­to­sav­skom du­šom. Dr­ža­va ko­ju je Ne­ma­nja sa­zi­dao ne ra­zi­đu­je se bez po­to­ka kr­vi, bož­ju grad­nju ču­va sam Bog. Kralj Ne­ma­nja srp­ske dr­ža­ve sje­di­nio, a sve­ti Sa­va to uje­di­nje­nje učvr­stio pr­vom srp­skom mi­tro­po­li­jom ko­ja je osno­va­na ni­đe dru­go no u Cr­noj Go­ri – srp­skoj Špar­ti. Da je to je­din­stvo učvr­šće­no za­do­vi­jek po­ka­zu­ju ve­li­ki po­stup­ci nje­go­ve vi­so­ke pre­o­svje­šte­no­sti, srp­sko­ga vla­di­ke dok­to­ra Am­fi­lo­hi­ja, mi­tro­po­li­ta cr­no­gor­sko­ga, pri­mor­sko­ga, brc­ko­ga, zec­ko­ga, sken­de­rij­sko­ga i uz­vi­še­nog eg­zar­ha naj­u­zvi­še­ni­je­ga Peć­ko­ga tro­na srp­sko­ga i sve­to­sav­sko­ga! Kad je Slo­bo­dan utam­ni­čen u nje­go­voj maj­ci Sr­bi­ji, Am­fi­lo­hi­je je s Ce­ti­nja pr­vi po­tr­čao da ga pri­če­sti u led­noj tam­ni­ci, đe se le­gu gu­je i akre­pi, đe je ro­blju vo­da do ko­lje­na i ju­nač­ke ko­sti do ra­me­na! Am­fi­lo­hi­je s Ce­ti­nja po­le­tio, kao so­ko ti­ca naj­hi­tri­ja, da srp­sko­ga no­vo­ga Vo­žda za­lo­ži ti­je­lom Hri­sto­vi­jem i na­po­ji ka­pljom kr­vi Bož­je­ga si­na s Gol­go­te. Ta­ko se Am­fi­lo­hi­je us­peo na naj­vi­so­či­ji vrh srp­ske isto­ri­je. Dru­gi vi­so­ki vrh ko­ji je Am­fi­lo­hi­je osvo­jio je­ste, i po sto­ti­nu pu­ta je­ste, po­di­za­nje sve­te srp­ske cr­kve na pla­ni­ni Ru­mi­ji, gor­skoj vi­so­či­ci ko­ja ne da mo­ru de­be­lo­me da pre­pla­vi Cr­nu Go­ru. Sa­mo se sve­ti Pe­tar Ce­tinj­ski śe­ti pri­je Am­fi­lo­hi­ja jed­ne ta­kve pla­nin­ske vi­si­ne ko­ju tre­ba ukra­si­ti sve­tom sve­to­sav­skom cr­kvom. A kao što zna­te, ta vi­si­na je Lov­ćen pla­ni­na iz­nad ko­je mu­nje kr­sto­li­ko si­je­va­ju.

Kad Slo­bo­dan – slo­bo­da, kad Mi­lo­še­vić – Mi­lo­šev po­to­mak, sta­de na če­lo ze­mlje Sr­bi­je, po­na­da­smo se da je do­šlo vri­je­me da se do­vr­ši dje­lo ko­je je Car La­zar za­po­čeo, Vla­di­ka Da­ni­lo na­sta­vio, Ka­ra­đor­đe pro­ši­rio, a ju­na­ci, ka­kvi su Avro­si­je Ce­mo­vić i Pa­vle Đu­ri­šić, pri­tvr­đi­va­li. Po­mi­sli­smo da je sti­glo vri­je­me za­jed­nič­ke od­lu­ke i preg­nu­ća da se srp­ske ze­mlje ko­nač­no oči­ste od ne­kr­sti i da se već jed­nom učvr­sti je­din­stve­na srp­ska dr­ža­va sa svim svo­jim du­ži­na­ma i ši­ri­na­ma ko­je je kralj Ne­ma­nja tra­si­rao, a car Du­šan ute­me­ljio. Po­na­da­smo se da je taj sve­ti dug po­vje­ren Slo­bo­da­nu Mi­lo­še­vi­ću da ga odu­ži. I po­če on, na­sljed­nik Ka­ra­đor­đa, da ga odu­žu­je, ali se Go­spod i jo­pet pre­do­mi­sli te to sve­to du­žno­sti­je osta­de za ne­ko­ga bu­du­ćog na­sljed­ni­ka Ne­ma­nje i nje­go­vi­je do­stoj­nih sljed­be­ni­ka. Šta mi smrt­ni­ci mo­že­mo, bož­ja vo­lja je ta­kva, po­sto­ja­na i ne­pred­vi­dlji­va. Re­ka­še pro­to Mak­sim da je Bog bio pla­ni­rao Ada­ma kao bez­gre­šno­ga čo­vje­ka, pa se pred­lo­mi­slio i gri­jeh pri­do­dao nje­mu i sve­ko­li­ko­me ljuc­ko­me po­tom­stvu. Ta­da smo svi mi mu­ški stvo­ro­vi po­pri­mi­li u gr­lu ovu Ada­mo­vu ja­bu­či­cu. No, ma­li je naš um da ulje­ze­mo u bo­žan­ske taj­ne, zbo­ra­še sve­zna­ju­ći pro­to Mak­sim, grob mu se da­bog­da po­zla­tio!

A sad čuj­te i po­čuj­te. Ka­ko Mi­o­drag Bu­la­to­vić, ve­li­ki srp­ski knji­žev­nik, pri­ča­še s Pro­tom, ka­ko ga do­pu­nja­va­še, sla­ga­še se s nji­me i pre­pra­vlja­še mu. Śe­di­mo u nik­šić­ko­me ho­te­lu “Onogoštu”, Pro­to pri­ča, Bu­le do­pu­nja­va, kad ga Bu­le pre­pra­vlja – Pro­to se osmje­hu­je. Ja, kao i dru­gi pri­sut­ni, slu­šam i upi­jam, srp­stvom se na­pa­jam, že­stim se na dru­ge vje­re. To su bi­le mo­je stu­di­je ko­je ne bih za­mi­je­nio za sve dru­ge đe se srp­ska ri­ječ ne slu­ša. Ve­li­ki srp­ski sli­kar Mi­lić od Ma­čve jed­nom je re­kao da i sam Bog sa­va­ot srp­ski zbo­ri i go­vo­ri. A đe se srp­ske gu­sle u ku­ći ne ču­ju – tu je mr­tva i ku­ća i lju­di.

Evo šta Pro­to do­ka­zi­va­še, a Bu­la­to­vić mu ne opo­ni­ra­še. Slo­bo­dan Mi­lo­še­vić je pro­veo svo­je đe­tinj­stvo s ne­vo­lja­ma si­ro­če­ta. On­da su se te ne­vo­lje u mu­ke pre­tvo­ri­le, da bi da­nas iz led­ne la­tin­ske tam­ni­ce, đe po­šten ne bi čo­vjek ni pa­šče spra­tio, če­li­čio svo­ji­jem mu­ka­ma srp­ski na­rod i učvr­šći­vao sve­to­sav­sku vje­ru pra­vo­slav­nu. Ta­ko je si­la Sve­mo­gu­će­ga i ovo­ga pu­ta pri­pre­mi­la srp­sko­ga pr­va­ka, ka­ko ih je va­zda kroz nji­jo­ve sop­stve­ne žr­tve­nič­ke mu­ke pri­pre­mao. Bog­me tre­ba oprav­da­ti na­ziv ne­be­ski na­rod. Tre­ba ima­ti u se du­hov­ne so­ko­ve La­za­re­ve žr­tve da bi se oti­šlo ve­li­ki­jem pu­tem ne­be­sko­ga srp­stva. Za­mi­sli­te lju­di, a ja to do­bro znam – ja, Ja­kov Ko­ma­rić, ka­ko je li­je­po dr­ža­ti ljuc­ko­ga stvo­ra, od svo­je kr­vi, u svo­me kri­lu. Ka­ko je div­no u kri­lu dr­ža­ti an­đe­la ko­je ga je pro ljuc­ko­ga ti­je­la, mo­ga ti­je­la, Bog na ovaj svi­jet opre­mio. Ja sam ta­ko dr­žao svo­ga je­din­ca Rat­ka ko­ji po­gi­be za Srp­stvo. Ta­ko je Slo­bo­da­na na svo­me kri­lu nji­hao nje­gov otac Sve­to­zar. Sve­to­zar Mi­lo­še­vić iz Va­so­je­vi­ća, zbo­ra­še po­koj­ni Pro­to ko­ji ga je lič­no po­zna­vao, ne zna se je li bio učev­ni­ji, po­bo­žni­ji ili na oči vi­đe­ni­ji. Do­sta je re­ći da on bi­ja­še Va­so­je­vić po iz­bo­ru. Bog mu sve dao ša­kom i ka­pom, a on uzi­ma svoj ži­vot. Svo­jom se ru­kom iz re­vol­ve­ra ubi­ja, s tri met­ka svo­je če­lo pro­bi­ja, ne osta­vlja­ju­ći pi­sa­no­ga tra­ga o svo­joj od­lu­ci da ode na onaj svi­jet. Ni­je to nje­go­va od­lu­ka no nje­go­vo iz­vr­še­nje vo­lje ne­be­ske. Ni­šta se ni­je mo­glo zna­ti, čak ni na­ga­đa­ti, što je Sve­to­zar svoj ži­vot svo­jom ru­kom uzeo. Ne­ko se ubi­ja zbog bo­le­sti ko­ju ne mo­že iz­vi­da­ti, ne­ko ki­di­še na svoj ži­vot zbog du­go­va ko­je ne mo­že na­mi­ri­ti, ne­ko sam se­be eli­mi­ni­še zbog ne­slo­ge u po­ro­di­ci, ne­ko se omr­ci­ni zbog sta­ro­sti i gr­di­la nje­zi­no­ga ko­je ga je sna­šlo. A Sve­to­zar Mi­lo­še­vić iz Li­je­ve Ri­je­ke sa sred Va­so­je­vi­ća, ugled­nik me­đu ugled­ni­ci­ma, ple­mić me­đu ple­mi­ći­ma, učev­njak me­đu ško­lar­ci­ma, sret­ni otac i pre­sret­ni do­ma­ćin, sa­si­pa la­gum u svoj um­ni mo­zak, u svo­ju gla­vu od za­vi­da. Eee, Bog je to stio, to je Sve­mo­gu­ći od­lu­čio, a ne Sve­to­zar Va­so­je­vić, srp­ski svje­šte­nik i pro­fe­sor srp­ske isto­ri­je. To sa­mo­u­bi­stvo Bog je pla­ni­rao da bi Slo­bo­dan, bu­du­ća srp­ska slo­bo­da, ot­po­čeo da tr­pi mu­ke i da se kroz tu tr­pi­ju pri­pre­ma za ve­li­ka dje­la.

Za­mi­sli­te ka­ko je bi­lo ma­lo­me Slo­bo­da­nu od tri go­di­ne da da­nas śe­di kao an­đel­če u to­plo­me kri­lu svo­ga ta­te Sve­to­za­ra, a śu­tra da kao ne­ko cr­no ga­vran­če pla­če na nje­go­vo­me gro­bu stu­de­no­me! Na to­me gro­bu ma­li Slo­bo­dan po­stao je ozbilj­ni­je di­je­te od dru­ge đe­ce. Za nj đe­ti­nja igra ni­je pri­je­nja­la, on je sa stra­ne sta­jao i gle­dao ka­ko se dru­ga đe­ca igra­ju. Kad je kre­nuo u ško­lu, od­mah se vi­đe­lo da će bi­ti ne­do­sti­žan u zna­nju i uče­nju. Krat­ko je či­tao a du­go pam­tio. Ni­je mu ni­šta tre­ba­lo ob­ja­šnja­va­ti, sa­mo mu se gra­di­vo ob­ja­sni­lo, bio jed­na­ko ulju­dan pre­ma maj­ci i uči­te­lju. A kad je Slo­bo­dan na­pu­nio se­dam go­di­na, nje­go­va ro­đe­na maj­ka uzi­ma svoj sop­stve­ni ži­vot. Na­mi­če cr­ni štrik na svo­je gr­lo bi­je­lo, isto se ona­ko ubi­ja bez ob­ja­šnje­nja i opo­ru­ke kao što je i nje­zin muž Sve­to­zar sa­suo pi­štolj­ski plo­tun u svo­je mi­sa­o­no če­lo, bez ob­ja­šnje­nja i opo­ru­ke. Za­što se Slo­bo­da­no­va maj­ka ubi­la? Eee, i to sa­mo je­di­ni Bog zna. Bi­la je po­no­sna Srp­ki­nja ro­dom iz zor­ni­je Bje­lo­pa­vli­ća, a od ka­kvo­ga je ro­da i ko­lje­na do­volj­no ka­zu­je pre­zi­me nje­zi­no­ga ro­da – Ko­ljen­šić! Rod­na joj je ku­ća naj­bli­ža sve­to­me srp­sko­me ma­na­sti­ru Ždre­ba­o­ni­ku đe po­či­va­ju mo­šti Sve­to­ga Ar­se­ni­ja, ve­li­ko­ga srp­sko­ga mu­če­ni­ka za vje­ru sve­to­sav­sku. Kad joj se su­prug Sve­to­zar pre­se­lio na onaj svi­jet, Ma­ri­ja se za­vje­to­va­la, čuj­te i ime­na nje­zi­no­ga – Ma­ri­ja, za­vje­to­va­la se da cr­nu ro­bu ne­će sa se­be ski­da­ti do­kle gre­šnom ze­mljom če­plje. Bi­la je to Ma­ri­ja uči­te­lji­ca, a po­ža­re­vač­ki Sr­bi gra­bi­li su se da im đe­ca kod nje uče i na­u­če srp­sku azbu­ku. Em za­to što su vi­đe­li ka­kav je nje­zin Slo­bo­dan, em sto­ga što je ona jed­na­ko gla­si­ta bi­la du­hom i ti­je­lom. Mi­mo nje pro­śak ni­je pro­la­zio a da mu ona ne udi­je­li mi­lo­sti­nju, ni­je se Ma­ri­ja bo­ja­la ti­to­va­ca no je po­sti­la sva­ki pe­tak i sri­je­du i odu­ži­va­la se jed­na­ko kr­snoj sla­vi, sve­to­me Ar­han­đe­lu Mi­ha­i­lu, sla­vi va­so­je­vić­koj, i ve­li­kim hri­šćan­skim go­do­vi­ma Bo­ži­ću i Vas­kr­se­ni­ju. U srp­sko­me gra­du Po­ža­rev­cu, u ko­je­mu je ro­di­la Slo­bo­da­na, ni­je se za­pam­ti­lo da je po­sto­ja­la i op­sta­ja­la udo­vi­ca na pri­li­ku Slo­bo­da­no­ve maj­ke Ma­ri­je. Bi­la je žen­ski upis, ne znaš je li po­ra­sni­ja ili ob­li­ja ospri­je ili oza­di, ne znaš je li pro­go­vor­ni­ja ili mu­dri­ja, a pro­vo­di svo­je udov­stvo u cr­ni­ni kao ka­lu­đe­ri­ca. Bo­lan, mla­da i si­sa­to–gu­za­ta udo­vi­ca kad pra­ti mu­ža do gro­blja, cmi­zdri i kr­ma­u­če – Ku­ku me­ni što ću, a kad se ku­ći vr­će s nje­go­va gro­ba, vi­tli s de­sna na li­je­vo i ša­pu­će – Fa­la bo­gu s ko­jim ću!

Dok su se ob­u­do­vlje­le ća­pi­ku­re igra­le s ob­lo­mu­di­jem vra­to­nja­ma, i dok su ih je­ba­či gri­zli ko me­de­ne gu­ra­bi­je, udo­vi­ca Sve­to­za­re­va, Ma­ri­ja, gle­da­la je u Slo­bo­da­na kao u svo­je dru­ge oči, uči­la srp­sku đe­cu u Po­ža­rev­cu kao da im je ro­đe­na maj­ka, i obo­mo­ta­va­la svo­je buj­no ti­je­lo s cr­nim ri­za­ma. Blje­lje­ga žen­sko­ga li­ca udo­vi­či­na i cr­nje ko­rot­ne ro­be Po­ža­re­vac ni­je za­pam­tio. Ču­di­li su se lju­di ka­ko se ne ču­ju ko­ra­ci kad udo­vi­ca Ma­ri­ja pu­tem ho­di, a udi­vlja­va­li se ne­ka­kvom svje­tlo­snom trep­ta­ju ko­ji ob­uj­ma svu nje­zi­nu ri­za­ma ucr­nje­nu vi­si­nu. Pic­maj­sto­ri su la­ja­li da to is­pod cr­ni­ne bljec­ka žen­ska lje­po­ti­ca ko me­de­na pri­ga­ni­ca, ali ozbilj­ni lju­di ni­je­su se osvr­ta­li na je­bo­zov­ne iz­mi­šljo­ti­ne. Ma s jed­nom ri­ječ­ju, sve­mo­gu­ći Bog sve je bio na­mje­stio da bi se Slo­bo­da­no­va maj­ka baš u sve­mu raz­li­ko­va­la od dru­gi­jeh že­na i udo­vi­ca. Kao što je isti Go­spod na­mje­stio da joj bu­de ime ko­je ima i maj­ka Hri­sto­va. Pa i grad je Sa­va­ot na­mje­stio u ko­ji će Ma­ri­ja ro­di­ti Slo­bo­da­na. Ime Po­ža­re­vac kri­je u se­bi žar srp­ske bor­be za slo­bo­du i po­žar ko­ji hva­ta ne­vjer­nič­ka na­se­lja kroz ko­ja srp­ska oslo­bo­di­lač­ka voj­ska pro­la­zi.

Ne­đe pri kra­ju svo­je sed­me go­di­ne Slo­bo­dan osta­je bez svo­je maj­ke Ma­ri­je. Slo­bo­dan oca kroz ma­glu za­pam­tio, maj­ka mu oca za­mi­je­ni­la, s njom na nje­gov stu­de­ni grob od­la­zio, on­da mu se maj­ka kod oca pre­se­li­la da bi on sam nji­ho­ve stu­de­ne gro­bo­ve obi­la­zio. Bo­že, Bo­že je­di­ni, zar se ni­je od­vi­še te­re­ta sur­va­lo na sed­mo­go­di­šnje di­je­te! No, šta će on­da da bu­de. Ne mo­že da op­sta­ne sa­mo di­je­te iz­me­đu pra­zne ku­će i stu­de­nih gro­bo­va. Ali, sud­bi­na se i da­lje svo­jom sta­zom od­vi­ja. Obez­ro­di­te­lje­nog sed­mo­go­di­šnjeg Slo­bo­da­na nje­gov je ujak, zor­ni Bje­lo­pa­vlić a pre­zi­me­nom Ko­ljen­šić, pri­hva­tio i po­veo ga sa so­bom u Be­o­grad da se o nje­mu sta­ra kao da ga je on ro­dio. Ujak ga od­veo, u ško­lu upi­sao i svo­joj že­ni na­brek­nuo da ga pa­zi bo­lje no svo­je si­no­ve. No, ubr­zo se ujak za­ču­dio što Slo­bo­dan ni­je kao osta­la đe­ca što su. Ne ču­di ga što mu je se­strić naj­bo­lji đak u ško­li, što ne za­spi­je­va bez knji­ge u ru­ka­ma, no što ne­će da se igra sa svo­jim vr­šnja­ci­ma. A bi­la se Slo­bo­da­nu na­mje­sti­la pri­li­ka je­din­stve­na za igru sva­ko­ja­ku. Slo­bo­da­nov ujak, zor­ni Bje­lo­pa­vlić, sta­no­vao je sa svo­jom po­ro­di­com ta­man do ču­ve­no­ga be­o­grad­skog par­ka Ka­le­meg­da­na ko­ji je Bog stvo­rio za šet­nju od­ra­sle če­lja­di i za đe­ti­nju igru sva­ko­ja­ku. Ali sve je to bi­lo dža­ba. Go­di­ne pro­la­ze, raz­re­di se s od­li­kom za­vr­ša­va­ju, Slo­bo­da­no­vi vr­šnja­ci ska­ču po Ka­le­meg­da­nu, lop­ta­ju se i za­me­ću igru sva­ko­ja­ku, a Slo­bo­dan sto­ji na ono ka­le­meg­dan­sko mje­sto s ko­ga se ser­bez vi­di ka­ko se mut­no­vi­ta Sa­va uli­je­va u ši­ro­ki Du­nav. Tu bi Slo­bo­dan sta­jao, si­dio i gle­dao, ne­be­ske su ga ti­ce pre­li­je­ta­le, ri­ječ­ni bro­do­vi su se si­re­na­ma ogla­ša­va­li kad se su­mi­nju­ju na vo­da­ma, a Slo­bo­dan se sa­mo ši­ro­ko­ga Du­na­va ni­je mo­gao na­gle­da­ti! Osta­la je za­na­vi­jek taj­na što ga je to­li­ko Du­nav pri­vla­čio. E, kad bi sve kod ve­li­ki­je lju­di bi­lo ja­sno i ra­zu­mlji­vo, ta­da oni ne bi bi­li i be­smrt­ni­ci. Što je Sve­ti Sa­va osta­vio kra­ljev­sku kru­nu a pri­hva­tio se ka­lu­đer­stva? Za­što se i Slo­bo­dan za­gle­dao u ši­ro­ki Du­nav a ne u ne­be­ske ti­ce ko­je ga pre­li­je­ću? To sa­mo Bog zna. E sad pa­zi­te šta se da­lje do­ga­đa?

Kao što re­koh, Slo­bo­dan u tre­ćoj go­di­ni svo­ga ži­vo­ta gu­bi oca svo­ga, u sed­moj go­di­ni ujed­no gu­bi maj­ku Ma­ri­ju, svo­ju rod­nu ku­ću, rod­ni grad Po­ža­re­vac, i u nje­mu stu­de­ne gro­bo­ve svo­jih ro­di­te­lja. Svi ti me­le­mi, do­ži­vlja­ji i gor­či­ne za jed­no di­je­te gu­be se iz nje­go­va sva­ko­dnev­no­ga vi­di­ka. Uj­na ga u Be­o­gra­du aju­ta­va za ško­lu i sva­ko­dnev­ni ži­vot, on ne­do­sti­žno u ško­li iz­mi­če dru­go­vi­ma, na­je­dra­va u ži­vo­tu i u zdra­vlju. Ka­da ga je za­ga­ri­la mr­ka na­u­sni­ca, ni­je bi­lo da­na da on ne ide na Ka­le­meg­dan da oči i du­šu na­pa­ja ši­ro­ki­jem Du­na­vom. Dok se nje­go­vi go­di­šnja­ci po Ka­le­meg­da­nu lju­ba­ka­ju s vr­sni­ca­ma i ti­je­šte noć­ne ća­pi­ku­re, Slo­bo­dan u svo­joj ne­vi­no­sti op­sto­ja­va i is­tra­ja­va. Glas bu­du­će­ga srp­sko­ga vo­đe to­li­ko je uz­no­sio žen­ske da su ga za­ne­še­no gle­da­le kad zbo­ri, ali nje­go­va mu­ško­vi­na ni­je upi­ja­la žen­ske uz­di­sa­je, no se sa­si­pa­la u za­mi­šljaj ko­ji je ne­do­stu­pan ni­ko­me osim nje­mu i ono­me ko je pla­ni­rao da sve bu­de ta­ko. Slo­bo­dan pu­ni osam­na­est go­di­na, ma­tu­ru za­vr­ša­va, vas Be­o­grad pri­ča o ne­do­sti­žnom ma­tu­ran­tu, zvi­je­zde iz­nad Ka­le­meg­da­na ja­če s ne­be­sa svi­je­tle kad Slo­bo­dan do­đe da se du­hov­no sje­di­nju­je s Du­na­vom – pla­vi­jem i ši­ro­ki­jem. Do ma­tu­re sa­mo je da­nju išao na Ka­le­meg­dan, a on­da je ta­mo od­la­zio tek kad pre­śe­ni zrak sun­ča­ni i Du­nav se pre­tvo­ri u ze­malj­sko ogle­da­lo ne­ba i zvi­je­zda. No, i da­lje se ču­da na­sta­vlja­ju. Tač­no u onaj dan kad je Slo­bo­dan osam­na­est go­di­na na­pu­nio, ubi­ja se nje­gov ujak ko­ga je ko­mot­no mo­gao na­zva­ti svo­jim tre­ćim ro­di­te­ljem. Zor­ni i ko­lje­no­vi­ti Bje­lo­pa­vlić ga­đao se u sr­ce iz re­vol­ve­ra, sa­mo je je­dan me­tak is­pa­lio, ni­je pro­ma­šio. Za­što? E to zna sa­mo onaj Ne­do­sti­žni ko­ji je i to sa­mo­u­bi­stvo pla­ni­rao! Slo­bo­da­nov ujak ni­je osta­vio ni po­ru­ke ni za­pi­sa­ni­ja što svoj ži­vot uzi­ma, bez­gla­sno je oti­šao na onaj svi­jet isto ona­ko ka­ko su oti­šli nje­go­va se­stra Ma­ri­ja i nje­zin muž Sve­to­zar Mi­lo­še­vić iz Va­so­je­vi­ća. Ko­ljen­šić je bio čo­vjek u te­me­lji­tim go­di­na­ma, uz­drio i zdrav, s do­brom pla­tom od dr­ža­ve, slo­žan sa že­nom, imao je dva zdra­va si­na i tre­će­ga se­stri­ća Slo­bo­da­na ko­ga ni­je raz­dva­jao od si­no­va. Po­lo­žaj dru­štve­ni po­kri­vao, po­šte­no ži­vio, bio i – ne­sta­lo ga sa ovo­ga svi­je­ta! Ta­ko su Slo­bo­da­no­vi ro­di­te­lji Sve­to­zar i Ma­ri­ja, i ujak – tre­ći nje­gov ro­di­telj, uplo­vi­li u vječ­nost bez ob­ja­šnje­nja, kao što Du­nav ši­ro­ki ni­ko­me ne po­la­že ra­ču­ne što ti­ho a na­ši­ro­ko hi­ta mo­ru de­be­lo­me! Du­nav hi­ta i ni­kad se ne­će na­hi­ta­ti, kao što ljuc­ki um ni­ka­da ne­će ob­ja­sni­ti ču­da ko­ja su se na­da­lje do­ga­đa­la Slo­bo­da­nu Mi­lo­še­vi­ću.

Śu­tra­dan po svo­me osam­na­e­stom ro­đen­da­nu, a po­sli­je Uja­ko­ve sa­hra­ne na jed­nom be­o­grad­skom gro­blju, Slo­bo­dan je upo­znao đe­voj­ku Mir­ja­nu ko­ja će mu po­sta­ti su­pru­žni­ca, vjer­na i dru­žbe­na mu­žu svo­je­mu kao ne­be­sko sun­ce svo­du ne­be­sko­me! Kad se vr­tao s gro­blja, ni­je Slo­bo­dan svra­tio u ku­ću, no je dre­to pro­du­žio na Ka­le­meg­dan da svo­ju tu­gu za uja­kom po­vlje­ri ši­ro­ko­me Du­na­vu ko­ji te­če sen­tom i svi­je­tom. Do­šao na ono mje­sto đe stal­no do­la­zi, kad na onoj par­kov­skoj klu­pi, na ko­ju je i on śe­dao kad se umo­ri od sta­ja­nja, śe­di ne­ve­lič­ka đe­voj­ka, ta­ko­re­ći đe­voj­ču­rak. Bje­lo­pu­ta u li­cu, jed­na­ko joj taj­no­vi­te tam­na ko­sa i oči, iz ko­se joj cvje­ta cvi­jet bi­je­li, za­o­kru­gljen kao bo­žur ko­sov­ski, a bi­je­li se kao na pla­ni­ni sni­jeg bi­je­li! Ka­ko se to­ga tre­na za­gle­dao u to li­ce baj­ko­vi­to, u te oči taj­no­vi­te, u taj bren ko­se cr­no­vi­te, u taj ko­so­vi­ti cvi­jet pre­bi­je­li, ta­ko mu se pred­sta­vi­lo i uči­nje­lo da su se sve lje­po­te žen­sko­ga svi­je­ta s pla­ne­te Ze­mlje, a od Ko­sov­ke Đe­voj­ke na­o­va­mo, u tu đe­voj­ku sli­le i uvi­le. To­ga bo­žan­sko­ga tre­na Mir­ja­na je uplo­vi­la u Slo­bo­da­no­vu du­šu i nje­go­vu vječ­nu lju­bav kao što Sa­va uplo­vlja­va u Du­nav da za­jed­no na­sta­ve tok do uvo­ra u si­nje mo­re pre­du­bo­ke lju­ba­vi! Zbi­lja, Bo­že je­di­ni i ne­do­sti­žni, ka­ko je ži­vot ge­ni­ja ču­dan i neo­bja­šnjiv!

Ro­di­li Slo­bo­da­na ro­di­te­lji, a on­da ga pra­ti smrt, smrt, smrt. On­da se on za­gle­da u ši­ro­ku pla­vu ri­je­ku ko­joj stal­nu sna­gu uli­je­va tam­no­vi­ta Sa­va. On­da se tam­no­o­ka žen­ska du­ša sli­je u nje­go­vo du­šev­no pla­vet­ni­lo, ka­ko se dvi­je ve­li­ke ri­je­ke spa­ja­ju. A oba spo­ja de­ša­va­ju se is­pod Ka­le­meg­da­na ko­ji je vožd Ka­ra­đor­đe od Tu­ra­ka oslo­bo­dio. Kao što bi­je­le ti­ce la­bu­do­vi nad­li­je­ću Sa­vu i Du­nav, ta­ko isto pre­bi­je­li cvi­jet s Mir­ja­ni­ne gla­ve nad­li­je­će da­no­noć­no slju­blje­nu sud­bi­nu ka­le­meg­dan­skih su­pru­žni­ka. A ka­kav će to brak bi­ti i osta­ti naj­bo­lje go­vo­ri ime su­pru­žni­ce – Mir­ja­na! Kad se Sr­bi na sve­to Vas­kr­se­ni­je mir­bo­ža­ju pr­va im je ri­ječ – mir! Slo­bo­da­na pri­pre­mio Bog da oslo­bo­di srp­sko Ko­so­vo od tr­nja ar­na­ut­sko­ga i dra­ča šip­tar­sko­ga da bi slo­bod­no cvje­ta­li bo­žu­ro­vi, a nje­go­voj su­pru­žni­ci Mir­ja­ni isti Bog na­mje­stio u cr­noj ko­si bi­je­li bo­žu­ra­sti cvi­jet da ga da­no­noć­no opo­mi­nje na du­žnost pre­ma Ko­so­vu i nje­go­vi­jem bo­žu­ro­vi­ma. Pre­ma to­me cvi­je­ću ko­je je ni­klo iz žr­tve­nič­ke kr­vi ko­sov­ske, iz slo­bo­dar­sko­ga za­ma­ha srp­ski­je vi­te­zo­va s ko­ji­ma se sru­ši­lo za­lju­lja­no car­stvo. Srp­sko se ze­malj­sko car­stvo sru­ši­lo, a dru­go – ne­be­sko na­sta­nu­lo. Sa­mo kad Ko­so­vo bu­de na­skroz oči­šće­no od pro­kle­to­ga ko­ta i tu­đe­ga na­ko­ta, kosovski božuro­vi iz­gu­bi­će bo­ju kr­vi iz ko­je su ni­kli, a za­bi­je­lje­će se spra­ma sun­ca ne­be­sko­ga, kao što se za­bi­je­lio bi­je­li cvi­jet u cr­noj ko­si Mir­ja­ni­noj spra­ma oči­ju Slo­bo­da­na, srp­ske slo­bo­de! Sve je to dje­lo Ne­do­sti­žno­ga, sve se to bo­žan­ski na­mje­sti­lo, ne mo­že smrt­ni čo­vjek da to ras­tol­ma­či. To će mo­ći bu­du­ći mi­sli­o­ci i pro­ro­ci da tu­ma­če, kao što pro­to Mak­sim i nje­go­va du­hov­na bra­ća tu­ma­če Isu­sa Hri­sta, Vla­di­ku Da­ni­la, Sve­to­ga Sa­vu i Ka­ra­đor­đa. Sve smr­ti ko­je su pra­ti­le Slo­bo­da­na, sve nje­go­ve pat­nje u led­noj tam­ni­ci i sve nje­go­ve že­lje da još bar jed­nom po­mi­ri­še cvi­jet u Mir­ja­ni­noj ko­si, pre­tvo­ri­će se u ži­vot srp­sko­ga na­ro­da. Ko vje­či­to ho­će da ži­vu­je – mu­če­nik je ovo­ga svi­je­ta! Bog je ta­kvo­ga Slo­bo­da­na is­po­ru­čio Sr­bi­ma, i to ti je to!

A sad da vi­di­mo ko je ta Mir­ja­na, ko je ta đe­voj­ka, ko je ta su­pru­ga, ko je to bi­je­lo li­ce s cr­nom ko­som i ubo­žu­re­ni­jem cvi­je­tom na njoj. Ka­ko se Mir­ja­na obre­te na ono isto mje­sto oda­kle je Slo­bo­dan gle­dao Sa­vu ka­ko se pre­da­va Du­na­vu bez ostat­ka? Da vi­di­mo okle je pri­spje­la na Ka­le­meg­dan ta žen­ska gla­va s bi­je­lim cvi­je­tom u ko­si da se s Ka­le­meg­da­na za­gle­da u dvi­je ne­pro­la­zne ve­li­či­ne: jed­nu srp­sku – Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća, Ka­ra­đor­đe­va na­sljed­ni­ka, i dru­gu ze­malj­sku – ši­ro­ki Du­nav ko­ji u svo­ja nje­dra upi­ja bez­broj­ne evrop­ske ri­je­ke da ih sa­spe u ne­pre­gled­no si­nje mo­re. Re­ko­smo li da Mir­ja­na ima cr­nu ko­su? Re­ko­smo. A sad re­ci­mo da se ši­ro­ki Du­nav uta­če u Cr­no mo­re. Da vi­di­mo tu bo­žan­stve­nu že­nu ko­ja se ni­kad od te dvi­je ve­li­či­ne – isto­rij­ske i pri­rod­ne, Slo­bo­da­na i Du­na­va, ni­je od­re­kla. Da vi­di­mo obo­že­no žen­sko stvo­re­nje ko­je će Slo­bo­da­nu za­mi­je­ni­ti ne­sta­le ro­di­te­lje, Sve­to­za­ra i Ma­ri­ju, i uja­ka Ko­ljen­ši­ća ko­ji je svo­me se­stri­ću ulio du­nav lju­ba­vi u nje­go­vo sr­ce. Ta bo­žan­ska dru­žbe­ni­ca Mir­ja­na svo­ji­jem je ti­je­lom pro­bu­di­la Slo­bo­da­no­vu ne­na­če­tu mu­ško­vi­nu, ona mu je na­do­mje­sti­la sve žen­ske uz­da­he ko­ji su za njim udža­ba po­tro­še­ni.

Pro­to Mak­sim ve­lja­še da su i za Dje­vom Ma­ri­jom uz­di­sa­li mu­škar­ci, a da nje­zi­no ti­je­lo ni­je na­čeo čak ni njen za­ko­ni­ti muž Jo­sif, sa­mo je Go­spod s ne­ba mo­gao oplo­di­ti nje­zi­nu utro­bu. Pro­to ta­ko­đe zbo­ra­še da su za prin­com Rast­kom Ne­ma­nji­ćem pu­ca­la žen­ska sr­ca, ali se Rast­ko pre­tvo­rio u Sve­to­ga Sa­vu uno­se­ći u sve­tost svo­ju pre­bo­ga­tu mu­škost. Ta­ko je eto i mir­na Mir­ja­na, bož­jom vo­ljom no­vom srp­skom Vo­ždu do­di­je­lje­na že­na, u svo­je ti­je­lo upi­la svu Slo­bo­da­no­vu mu­šku si­lu ko­ja je osta­la bi­la ne­tak­nu­ta do sta­pa­nja sa Mir­ja­ni­nim ti­je­lom, da­bog­da se po­sve­ti­lo! Mo­že se slo­bod­no re­ći da su ti­je­la Slo­bo­da­na i Mir­ja­ne spo­je­na bez nji­jo­va is­ku­stva o tje­le­snom spa­ja­nju, pa su za­to njih dvo­je pra­vi, a mo­žda i je­di­ni, na­sljed­ni­ci pra­ro­di­te­lja na­ših – Ada­ma i Eve. Bdje­la je obo­že­na su­pru­ga Mir­ja­na nad ge­ni­jal­nim su­pru­gom svo­ji­jem Slo­bo­da­nom, bdje­la je da­nju i no­ću, a kad je Bog sve­mo­gu­ći pro­du­žio hri­sto­li­ku ku­šnju srp­sko­me ne­be­sko­me na­ro­du, te do­pu­štio zlo­tvo­ri­ma da dru­go­ga srp­sko­ga Vo­žda sve­za­na spro­ve­du u pro­kle­ti la­tin­ski Hag, Mir­ja­na se te iste pro­kle­te no­ći, kad su i zvi­je­zde drh­ta­le na ne­be­si­ma od ja­da što se pro­du­ža­va ku­šnja srp­skom ne­be­skom na­ro­du, za­kr­ca­la ri­je­kom Du­na­vom da je pla­vi ve­li­kan od­ne­se do si­nje­ga mo­ra ne­pre­gled­no­ga a na­zi­vom Cr­no­ga! A s Cr­no­ga je mo­ra pre­šla, a đe bi dru­go, u Ru­si­ju, ze­mlju ko­ja se srp­ski kr­sti i pra­vo­slav­no Bo­gu mo­li. Đe dnev­no, a po se­dam pu­ta, zvo­ni i u isti tren se­dam hi­lja­da se­dam sto­ti­na se­dam­de­set i se­dam sve­to­sav­skih cr­ka­va u ko­ji­ma sve­tu li­tur­đi­ju slu­ži to­li­ko svje­šte­ni­ka či­ji se broj ni­ko­me do da­nas ni­je dao iz­bro­ji­ti! Do­šla je Mir­ja­na Slo­bo­da­no­va u Ru­si­ju, srp­sku po­maj­ku od pam­ti­vi­je­ka, da se na­te­na­ne Bo­gu mo­li za spas svo­ga ne­be­sko­ga na­ro­da srp­sko­ga i da Slo­bo­da­nu ne po­ne­sta­ne sna­ge u le­de­noj la­tin­skoj tam­ni­ci u ko­joj ga ko­lju gu­je, uba­da­ju akre­pi i is­pi­ja me­mla od ka­me­na stu­de­no­ga. Kad je Mir­ja­na pri­spje­la u grad Mo­sko­vi­ju, sa­ma od se­be za­zvo­ni­la su sve­ta zvo­na na sve­to­sav­ski­jem cr­kva­ma ko­ja se da­ju iz­bro­ja­ti ko­li­ko se da pre­bro­ji­ti i broj svje­šte­ni­ka ko­ji svo­je gla­so­ve usa­gla­ša­va­ju sa sve­tom cr­kve­nom zvo­nja­vom u Mo­sko­vi­ji, naj­ve­će­mu gra­du od svi­je­ta. Kad su mo­skov­ska zvo­na utih­nu­la svo­ju sve­tu je­ku, su­pru­žni­ca iz Sr­bi­je, s bi­je­lim cvi­je­tom u cr­noj ko­si, za­vje­to­va­la se pred ru­ski­jem pa­tri­jar­hom, nje­go­vom sve­to­sti Alek­si­jem XXXVII, da će bi­ti mo­li­tve­na pot­po­ra Slo­bo­da­nu Mi­lo­še­vi­ću, ve­li­kom srp­skom dr­žav­ni­ku, i čo­vje­ku ko­ga je Bog na­mi­je­nio za nje­nog su­pru­žni­ka. Da će mu bi­ti mo­li­tve­na po­moć do­kle u nji­ma dvo­ma du­še di­šu i srp­stvom mi­ri­šu. A sad, dra­gi mo­ji no­ća­šnji slu­ša­o­ci, da vi­di­mo ka­ko je isti Go­spod sve­mo­gu­ći pri­pre­mio ta­kvu Mir­ja­nu, to­ga žen­sko­ga so­ko­la si­vo­ga, je­din­stve­no­ga u srp­skoj isto­ri­ji. Mir­ja­na je dru­žbe­ni­ca Ko­sov­ke Đe­voj­ke, ona bi pri­li­ko­va­la da Ju­go­vi­ći­ma bu­de se­stra ro­đe­na, ime joj se po­zla­ti­lo i po­sve­ti­lo! No, la­ko je me­ni o Mir­ja­ni pri­ča­ti kad sam slu­šao pro­ta Mak­si­ma kad o njoj pri­ča i pri­po­vi­je­da.

Śe­ti­te se, mo­ji hri­šća­ni, da je Bo­go­ro­di­ca ro­di­la Isu­sa Hri­sta ne u sjaj­ni­jem dvo­ro­vi­ma i na me­ki­jem du­še­ci­ma, no u pe­ći­ni a na sla­mi u ja­sli­ma. Ni­je­su na­še­ga Spa­si­te­lja na ru­ke do­če­ka­li dok­to­ri pri­ma­ri­ju­si i na­kar­mi­ni­sa­ne me­di­cin­ske se­stre. No su nje­gov do­la­zak na ovaj svi­jet gle­da­la bož­ja stvo­re­nja ko­ja ośe­ća­ju lju­bav, a ne zna­ju šta je mr­žnja. Ov­ce, kra­ve i ma­ga­re vo­le svo­ju mla­dun­čad kao i mi što svoj po­rod vo­li­mo, ali ni ov­ca ni go­ve­če ni ma­ga­re ne či­ne zlo dru­gi­jem ov­ca­ma, go­ve­di­ma i ma­ga­ra­di­ma, kao što gre­šni­ci u ljuc­kom ro­du či­ne zlo dru­gi­jem ljuc­ki­jem stvo­ro­vi­ma. Od kad je zmi­ja pru­ži­la na­šoj pra­ma­te­ri Evi ja­bu­ku zla, ne pre­sta­je zlo u ljuc­ko­me ro­du. Isus nas Hri­stos sa­mo uči ka­ko da se spa­ša­va­mo od to­ga na­sli­je­đe­no­ga zla i ne­sre­će. Na pri­li­ku Hri­sto­va ro­đe­nja ro­đe­na je Mir­ja­na, Slo­bo­da­no­va su­pru­žni­ca, bož­ja iza­bra­ni­ca i srp­ska mu­če­ni­ca. Ni­je ona ro­đe­na na dr­žav­noj kli­ni­ci, na aku­šer­skom odje­lje­nju, uz lje­kar­sku pa­žnju i nje­gu, ne­go u led­noj tam­ni­ci, u ku­ći neo­bič­noj đe se le­gu gu­je i akre­pi, đe je vo­da ro­blju do ko­lje­na i ju­nač­ke ko­sti do ra­me­na! U tam­ni­ci su joj zlo­tvo­ri maj­ku mu­či­li to­li­ko i ta­ko da ona ni­je ośe­ti­la pri­rod­ne po­ro­đaj­ne bo­lo­ve kad je Mir­ja­na iz nje­zi­ne utro­be iz­la­zi­la. Sad bi bi­lo udu­go pri­ča­ti ka­ko joj je trud­na maj­ka u za­tvo­ru do­spje­la, ko je nju ta­mo za­to­čio, ka­ko je ona mu­če­na i na ka­kvim je mu­ka­ma do­splje­la, la­ka joj cr­na ze­mlja, mu­če­ni­ci!

Pro­to Mak­sim ne vo­lja­še da se taj zli do­ga­đaj pre­pri­ča­va. Re­ka­še sa­mo da tre­ba zna­ti u ka­kvo­me je am­bi­jen­tu ro­đe­na Mir­ja­na Slo­bo­da­no­va, po­tom­ki­nja Ca­ri­ce Mi­li­ce, po­se­stri­ma su­pru­ge Mi­lo­ša Obi­li­ća – Vi­do­sa­ve, ko­ja je bi­la šćer srp­ske ca­ri­ce Mi­li­ce La­za­re­ve. Kao što su ne­zlo­bi­va bož­ja bi­ća ov­ce kra­ve i ma­ga­re, okru­ži­va­la no­vo­ro­đe­no­ga Isu­sa u Vi­tle­je­mu, ta­ko je ro­blje ve­za­no u sin­dži­ri­ma u zin­da­nu le­de­no­me sli­va­lo svo­je ja­u­ke s po­ro­đaj­nim vri­skom mu­če­ni­ce ko­ja ra­đa naj­vi­šu Srp­ki­nju, po­tlje Ca­ri­ce Mi­li­ce, Mir­ja­nu Slo­bo­da­no­vu. Isus Hri­stos će od svo­ga ro­đe­nja u ja­sla­ma, pa do Gol­go­te, pro­po­vi­je­da­ti lju­bav, ne­vi­nost i ne­zlo­bi­vost da bi ljuc­ka du­ša bi­la kao u bož­je­ga jag­nje­ta, ko­je je ugle­dao kad je iz sve­tih ja­sa­la pro­gle­dao. Pro­po­vi­je­dao lju­bav Hri­stos da bi ljuc­ka du­ša bi­la ona­kva ka­kva je, re­ci­mo, an­đe­o­ska du­ša nje­go­ve sve­to­sti srp­sko­ga pa­tri­jar­ha Pa­vla, ko­ga nje­go­vo vi­so­ko pre­o­sve­šten­stvo mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je ne na­zi­va druk­či­je no bož­jim jag­nje­tom. A Mir­ja­na Slo­bo­da­no­va će od svo­ga ro­đe­nja u tam­nič­kom zlu i mu­če­ni­štvu bi­ti na bož­ju sta­zu opre­di­je­lje­na da se hri­sto­li­ko bo­ri pro­tiv ljuc­ko­ga zla, da ne bu­de led­ni­je tam­ni­ca u ko­ji­ma sve­to­sav­ski Sr­bi ska­pa­va­ju, da se srp­ske sve­to­sav­ske ze­mlje oči­ste od tur­ski­je gu­ja i la­tin­ski­je ja­kre­pa. Ta će moć u njoj sa­zri­je­va­ti, kao što će joj i bi­je­li cvi­jet u cr­noj ko­si ubi­je­lo bo­žu­ra­ti. A po­če­će da tu sa­zre­lu moć pre­tva­ra u vi­dlji­vo dje­lo ono­ga tre­na kad ju je Bog slju­bio sa Slo­bo­da­nom na Ka­le­meg­da­nu, na ušću tam­no­va­lo­vi­te Sa­ve u ši­ro­ko­pr­sni pla­vi Du­nav. Mir­ja­na to i da­nas či­ni iz ze­mlje Ru­si­je, mo­le­ći se upi­pa­laj sva­ko­ga bo­go­vet­no­ga da­na u go­di­ni u jed­noj od se­dam hi­lja­da se­dam sto­ti­na se­dam­de­set i se­dam sve­ti­je cr­ka­va, ko­li­ko ih ima u kr­sto­li­ko bla­go­slo­ve­noj Mo­sko­vi­ji. Go­spo­đa srp­ska Mir­ja­na ni­kad ne bi­ra cr­kvu u ko­ju će se mo­li­ti, no joj na san do­đe maj­ka mu­če­ni­ca, ko­ja je u za­tvo­ru pre­mi­nu­la ono­ga tre­nut­ka kad je Mir­ja­na pro­pla­ka­la, i upu­ti je, Mir­ja­nu svo­ju kćer ko­ju ni­je oči­ma vi­đe­la, upu­ti je maj­ka na kon­kret­ni sve­ti hram u ko­ji će se śu­tri dan mo­li­ti za Sr­be i utam­ni­če­no­ga Slo­bo­da­na.

A na pr­vo Bad­nje ve­če ko­je je do­če­ka­la u Ru­si­ji na san joj je do­šao Sve­ti Sa­va i re­kao da će joj mol­be u ru­ski­jem cr­kva­ma za sre­ću srp­sko­ga na­ro­da, i du­hov­nu sna­gu usu­žnje­nog Slo­bo­da­na, tra­ja­ti dok po­tro­ši na ti­jem mo­li­tva­ma ono­li­ko sa­ti ko­li­ko je u Mo­sko­vi­ji sve­ti­je hra­mo­va. A on­da će bljec­nu­ti bo­lja sud­bi­na srp­sko­me na­ro­du, a Slo­bo­dan će se pri­dru­ži­ti ne­be­skoj le­gi­ji srp­skih ve­li­ka­na za sto­lom u či­je­mu če­lu śe­di Car La­zar ko­ji se na Ko­so­vu opre­di­je­lio za ne­be­sko car­stvo. S de­sne mu stra­ne śe­di Mi­loš Obi­lić, a upra­žnje­no mje­sto s li­je­ve stra­ne srp­sko­ga ca­ra ne­be­sko­ga re­zer­vi­sa­no je za Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća. De­sno od Mi­lo­ša śe­di Ka­ra­đor­đe, a li­je­vo od Slo­bo­da­na pr­vi će bi­ti Vla­di­ka Da­ni­lo, is­kop­nik po­tu­ri­ca u srp­skoj Cr­noj Go­ri. Sve to što je ču­la Mir­ja­na u snu od svo­je maj­ke mu­če­ni­ce i od Sve­to­ga Sa­ve ka­za­la je srp­skom pa­tri­jar­hu Pa­vlu kad je, za­jed­no s mi­tro­po­li­tom Am­fi­lo­hi­jem, do­šao u Ru­si­ju da obi­đe su­pru­žni­cu Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća. Nje­go­va sve­tost je to is­pri­ča­la Am­fi­lo­hi­ju, nje­go­va vi­so­ka pre­o­svje­šte­nost to što je ču­la od Sve­to­sti is­pri­ča­la po­koj­nom pro­tu Mak­si­mu, a ja sam imao čast i pri­vi­le­gi­ju da to ču­jem od Pro­ta u nik­šić­ko­me ho­te­lu “Onogoštu”. No, ni­je to uz­vi­še­ni pro­to Mak­sim pri­čao me­ni, gre­šno­me pen­zi­o­ne­ru Ja­ko­vu Ko­ma­ri­ću iz Ko­ra­vli­ce, no ocu srp­sko­ga bor­ca Rat­ka ko­ji po­lo­ži svoj mla­di ži­vot za sre­ću Sr­bi­no­vu, a pod kri­lom vla­da­ju­ćim Ka­ra­đor­đe­va na­sljed­ni­ka – Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća. To po­vje­re­nje pro­ta Mak­si­ma da mi ka­že ko Mir­ja­ni Slo­bo­da­no­voj na san do­la­zi, i šta ona u snu sa­zna­va, za me­ne je dru­gi ovo­ze­malj­ski ži­vot mo­ga je­di­no­ga si­na Rat­ka. Ta­ko ja to po­vje­re­nje do­ži­vlja­vam.

A sad da vi­di­mo ka­ko se do­go­di­lo jed­no od ču­da pod okri­ljem ve­li­ko­ga srp­sko­ga si­na Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća, va­so­je­vić­kog vi­te­za i bož­jeg mu­če­nič­kog iza­bra­ni­ka. Čuj­te i po­čuj­te, mo­ji po­što­va­ni slu­ša­o­ci, u ovoj no­ći pod­lov­ćen­skoj. Hva­la vam što me slu­ša­te, a ja mo­ram da pri­čam i kad ne­ma ko­ga da me slu­ša. Sve mo­je i u snu i na ja­vi srp­ski zbo­ri i sve­to­sav­ski ro­mo­ri, iz mo­je du­še pro­go­va­ra je­di­nac mi sin Rat­ko ko­ji po­gi­be u sla­vu Du­ša­no­vu, Da­ni­lo­vu, Ka­ra­đor­đe­vu i Slo­bo­da­no­vu! A to ču­do o ko­me ću vam pri­ča­ti je Ra­do­van Ka­ra­džić. To srp­sko bla­go je no­vi car Ra­do­van, bo­rac spra­ma ko­sov­ski­je vi­te­zo­va i mu­če­nik što se mo­že mje­ri­ti s mu­če­ni­ci­ma ko­ji su za tu srp­sku ne­be­sku vje­ru pre­va­li­li sve pu­te gol­got­ske. Lu­če im se ne­be­ske va­zda pri­zi­ra­le na grob­ni­ce nji­ne osve­šta­ne, ho­će ako­bog­da! Ove mo­je ri­je­či o vi­te­zu i mu­če­ni­ku Ra­do­va­nu ne­će bi­ti na­to­plje­ne mu­dro­šću i du­hov­no­šću kao one ri­je­či o Slo­bo­da­nu ko­je je Pro­to iz­go­vo­rio, a ja ih utu­vio i va­ma pre­nio. Bla­že­ni pro­to Mak­sim pre­mi­nuo je isto­ga ono­ga po­tre­sno­ga srp­sko­ga da­na kad se Ra­do­van Ka­ra­džić u ze­le­nu go­ru od­met­nuo od zu­lu­ma tur­sko­ga i la­tin­sko­ga. I kad se za stu­de­nu pe­ći­nu opre­di­je­lio da ca­ru­je nad go­ra­ma vi­so­ki­jem.

Ra­do­van na­slje­đu­je Star­ca Vu­ja­di­na i Sta­ri­nu No­va­ka, a svo­jim bi­va­ko­va­njem u led­ni­jem pe­ći­na­ma pru­ža ru­ku Sve­to­me Sa­vi ko­ji je na Sve­toj Go­ri pre­sve­toj pe­ći­no­vao pri­je no je pr­vim srp­ski­jem ar­hi­e­pi­sko­pom po­sta­nuo. No, pri­ča­ću o Ra­do­va­nu ona­ko ka­ko me usmje­ra­va mo­ja srp­ska du­ša i Rat­ko s ono­ga svi­je­ta ko­ji je bio Ra­do­va­nov voj­nik na ovo­me svi­je­tu. Pri­ča­ću ka­ko znam i umi­jem o Ra­do­va­nu srp­skom ve­li­ka­nu ko­ji je srp­sku Bo­snu bio svo­jim kri­lom za­kri­lio i mu­če­nič­ki srp­ski na­rod za­šti­tio od Tur­či­na srp­skog du­šma­ni­na i la­ti­na sta­rih va­ra­li­ca. Ako su mo­je ri­je­či tro­šne i ma­le, ama je čvrst i ve­lik onaj ko­ga opri­ča­vam. Čuj­te mo­je ri­je­či ko­je su ne­do­stoj­ne ve­li­či­ne ko­ju opri­ča­vam. Da se sve­mo­gu­ći Bog smi­lo­vao da pro­tu Mak­si­mu pro­du­ži ovo­ze­malj­ski ži­vot, vi bi­ste no­ćas nje­go­vu mu­dru pri­ču slu­ša­li o Ra­do­va­nu Ka­ra­dži­ću, pri­ču ko­ja bi za po­tom­stvo srp­sko bi­la na­mi­je­nje­na. Slu­ša­li bi­ste nje­go­vu pri­ču kroz mo­je gr­lo, kao što je bi­la ona pri­ča o Slo­bo­da­nu – oli­če­nju srp­ske slo­bo­de. Sud­bi­na mi je da­la pra­vo da no­ćas mu­cam i na­tu­cam o Ra­do­va­nu, a mo­glo mi se do­go­di­ti da pre­no­sim mu­drost i sr­ča­nost pri­če Pro­to­ve o Ra­do­va­nu, drob­njač­ko­me vi­te­zu ko­ga je ve­li­ki Bog da­ro­vao Bo­sni ze­mlji po­no­snoj. No, Sa­va­ot je znao kad će pro­ta Mak­si­ma se­bi pri­zva­ti, a ni­je mo­je da o to­me glja­go­ljam i su­dim. Evo mo­je pri­če. Tek smo u cr­nu noć ulje­gli, zo­ra će bi­ti mo­ja du­šma­ni­ca ako vam ne is­pri­čam ono što sam za­mi­slio pri­je no ona s is­to­ka si­ne. Ako ode­te ili po­spe­te, ja ću pri­ča­ti i mr­kloj no­ći no­ća­šnjoj, i ću­ku ko­ji ne pre­sta­je da svo­ju pje­smu ot­ki­va, i Lov­će­nu ko­ji se iz­nad nas uz­vi­sio. Zo­ve me du­ša Rat­ko­va s ono­ga svi­je­ta da ne pre­sta­nem pri­ča­ti o srp­stvu i kr­stu.

Slo­bo­da­no­va de­sna ru­ka u srp­skoj ze­mlji Bo­sni, ko­ju je tre­ba­lo Ka­ra­đor­đe­vom me­tlom po­me­sti od pro­kle­to­ga tur­skog śe­me­na, bio je Ra­do­van Ka­ra­džić iz drob­njač­ke Pet­nji­ce na ko­ju se sli­va­ju vo­de s vi­lin­sko­ga Dur­mi­to­ra i s Mom­či­lo­va Pir­li­to­ra. Ra­do­va­ne Ka­ra­dži­ću, s ovo­ga pod­lov­ćen­skog mje­sta, a u ime tvo­ga bor­ca i mo­ga si­na Rat­ka, mo­lim Bo­ga je­di­no­ga, što i svi pra­vi Sr­bi či­ne, mo­lim Sve­mo­gu­će­ga da ti po­da­ri sna­gu ko­ja se mo­že po­ni­je­ti s go­ra­ma i gu­du­ra­ma, s vo­da­ma i šnje­go­vi­ma, s pe­ći­na­ma i ur­vi­na­ma, s vuč­jim zu­bi­ma i or­lov­ski­jem kan­dža­ma. Ra­do­va­ne, mo­lim sve ne­be­ske si­le da iz­dr­žiš pat­nje ko­je ti je On na­mi­je­nio, da ne klo­neš do tvo­ga su­đe­no­ga da­na, kad će ti se oko ju­nač­ke gla­ve za­o­kru­ži­ti svi­je­tli krug ko­ji se za­o­re­o­lju­je srp­ski­jem sve­ti­te­lji­ma i ca­re­vi­ma. Ho­će ako­bog­da!

Ra­do­van po­te­že svo­ju ple­me­ni­tu lo­zu pra­vo od Vu­ka Ka­ra­dži­ća, stvo­ri­te­lja srp­ske azbu­ke, Sr­bi­na bez ijed­no­ga da­na ško­le ko­ji je umom i dje­lom stao is­pred svih ško­lo­va­ni­je lju­di ku­gle ze­malj­ske. Bo­že je­di­ni, ti to sa­mo mo­žeš na­mje­sti­ti! Isus se ni­je vo­zio mer­ce­de­som no ja­šao ma­gar­ca! Sve ve­li­ko u ljuc­ko­me ro­du ni­je skro­ji­la ško­la no bož­ja vo­lja! Đe je Nje­go­šu dok­to­rat, đe je Ka­ra­đor­đu voj­na aka­de­mi­ja, đe je Vu­ku fa­kul­tet! A čuj­te i ovo ču­do i ču­do­ve­ni­je ko­je Bog na­mlje­šta. Re­ko­smo da dva srp­ska ko­lo­sa ko­ji su u dva pu­ta di­za­li po­sr­nu­lu Sr­bi­ju na no­ge ne po­ti­ču iz Sr­bi­je. To su Vožd I i Vožd II – Ka­ra­đor­đe Pe­tro­vić i Slo­bo­dan Mi­lo­še­vić. Ta­ko isto Bog ni­je stio da se Ra­do­van Ka­ra­džić ro­di u Bo­sni po­no­snoj, no da spa­si Bo­snu od tur­sko­ga pro­kle­to­ga ko­ta. Da Drob­njak dig­ne na no­ge jed­nu srp­sku ze­mlju ona­ko ka­ko su dva Va­so­je­vi­ća di­za­li dru­gu. Re­ko­smo da je Bog go­spod osta­vio agar­jan­sko śe­me po na­ši­jem ze­mlja­ma, po­naj­gu­šće po­si­ja­no po srp­skoj Bo­sni, osta­vio ga da bi se sve­to­sav­ski Sr­bi śe­ća­li tur­sko­ga pe­to­vje­kov­no­ga rop­stva. Ali kad je isti Sa­va­ot vi­dio da je pre­mno­go to­ga pro­klet­no­ga śe­me­na po Bo­sni pro­kli­ja­lo, po­slao je u Bo­snu Ra­do­va­na Ka­ra­dži­ća iz Drob­nja­ka da taj otrov­ni ko­rov na srp­skoj nji­vi sve­de na onu mje­ru ko­ju je isti Go­spod bio pred­vi­dio. Ni Ra­do­va­nov pre­ve­li­ki pre­dak, Vuk Ste­fa­no­vić Ka­ra­džić, dru­gi Sve­ti Sa­va u srp­skoj pi­sme­no­sti i knji­žev­no­sti, ni­je po­ri­je­klom iz Be­ča, no ga je Bog ta­mo opre­mio da svi­jem na­ro­di­ma od svi­je­ta po­ka­že da ni­ko na ku­gli ze­malj­skoj ne­ma ni azbu­ku, ni pje­smu ju­nač­ku, ni isto­ri­ju ka­kve Sr­bi ima­ju.

Ni­ko ne­ma što Sr­bin ima­de, dav­no je kon­sta­to­va­no.

Beč­ki Vuk na­go­vi­je­stio je bo­san­sko­ga Ra­do­va­na, a oba su Ka­ra­dži­ći iz Pet­nji­ce srp­ske po­se­li­ce a od Drob­nja­ka zen­đi­lo­ga. Vuk je iz Be­ča švap­sko­ga obi­la­zio sve srp­ske ze­mlje, a Bo­snu na­ro­či­to. Išao je da vi­di ka­ko se bo­san­ski Sr­bin mu­či pod Tur­ci­ma i da za­pi­še sva­ku pje­smu i pri­ču iz srp­ski­je usta ko­je su odr­ža­le po­ro­blje­nu ra­ju da ne za­bo­ra­vi svo­ju srp­sku krv ko­ja kroz ži­le pro­ti­če i svoj srp­ski je­zik ko­jim zbo­ri i go­vo­ri. Bo­san­ski Sr­bi su pri­če i pje­sme o svo­joj srp­skoj pro­šlo­sti sa­mo ne­čuj­no ša­pu­ra­li, jer ko­ji bi Sr­bin, u ze­mlji đe je bi­lo dža­mi­ja ko­li­ko na go­ri li­sta, na­glas spo­me­nuo Ca­ra La­za­ra, gla­va mu se osu­ši­la na be­de­mu. A ko­ji bi na­glas zuc­nuo i Mi­lo­ša Obi­li­ća, pro­la­jao bi s kol­ca tur­sko­ga. Po­ro­blje­ni bo­san­ski Sr­bi ni­kad ni­je­su s oči­ma vi­đe­li srp­ske gu­sle ja­vo­ro­ve ni­ti ču­li nji­o­ve uz­gan­lji­ve zvu­ke, no su slu­ša­li ka­ko Tur­ci ku­ca­ju uz tam­bu­re pje­va­ju­ći Mu­ja i Se­fe­ra, i slu­ša­li ka­ko ho­dže ri­ču dnev­no po pet pu­ta, a upi­pa­laj sva­ko­ga bo­go­vet­no­ga da­na za pet vje­ko­va. E, Vu­ku su Ka­ra­dži­ću bo­san­ski Sr­bi na­ša­pu­ra­li pje­sme o La­za­ru i Mi­lo­šu, o ca­ru Du­ša­nu i star­cu Vu­ja­di­nu, a Vuk sve za­pi­sao, od­nio u Beč i štam­pao pa on­da knji­ge ša­ro­li­ke kroz srp­sku Bo­snu ras­tu­rio te srp­ski duh učvr­stio. Ala­l mu bi­lo srp­sko mli­je­ko ko­je je iz maj­či­ne si­se po­do­jio! Srp­ska ra­ja bo­san­ska umje­la je da či­ta Vu­ko­ve knji­ge kao što umi­je da knji­ge či­ta ka­men stu­de­ni, no su svje­šte­ni­ci svo­joj pa­stvi či­ta­li srp­ske knji­ge isto ona­ko rev­no­sno ka­ko su joj pje­va­li sve­tu li­tur­đi­ju u cr­kvi i ma­na­sti­ru. Ta­ko je Bog pre­ko Vu­ka stva­rao u Bo­sni pod­lo­gu za Vu­ko­va ve­li­ko­ga po­tom­ka Ra­do­va­na Oslo­bo­di­o­ca! Bo­san­ski Sr­bi pri­gr­li­će za svo­ga vo­đu Ra­do­va­na za­to što on no­si pre­zi­me ve­li­ka­na ko­ji je srp­sku svi­jest u Bo­sni spa­sio. Kao da je pre­dak do­vik­nuo po­tom­ku – Đe ja sta­doh ti pro­du­ži, što sam du­žan ti odu­ži. Je­dan se Ka­ra­džić pro­du­žio u dru­go­ga Ka­ra­dži­ća, Drob­nja­ci se s Bo­san­ci­ma po­rav­na­li. Vuk je i sve sve­to­sav­ske knji­ge spa­sio iz srp­ski­je cr­ka­va u Bo­sni ko­je su Tur­ci šće­li da spa­pu­nja­ju, na isti na­čin ka­ko su og­njem sa­že­gli mo­šti Sve­to­ga Sa­ve na Vra­ča­ru. Srp­ske cr­kve u Bo­sni bi­le su pu­ne sve­ti­je knji­ga, jed­ne je Sve­ti Sa­va svo­jom ru­kom na­pi­sao, a dru­ge su do­pi­sa­li srp­ski ca­re­vi i pa­tri­jar­si. Sr­bi su ih kroz vje­ko­ve rop­stva ne­ka­ko sa­ču­va­li, ali kad je za­vla­dao Sr­bi­jom Ka­ra­đor­đe i ri­je­ci Dri­ni obe­ćao da će če­sti­tu Bo­snu po­la­zi­ti i kr­stom je pre­kr­sti­ti, Tur­ci ri­je­še da sva­ku srp­sku knji­gu ži­vi­jem og­njem spa­le.

Ta­da je sa­mo Bog mo­gao po­sla­ti Vu­ka Ka­ra­dži­ća da te sve­te srsp­ke knji­ge ska­pu­la od og­nja agar­jan­sko­ga. Vuk je ona­ko hrom, a pod tur­ski­jem fe­som, do­co­tao do sva­ke srp­ske cr­kve i do sva­ko­ga srp­sko­ga ma­na­sti­ra u Bo­sni, knji­ge po­ku­pio i u Beč od­nio da ih ska­pu­la za srp­sko po­tom­stvo. Bog je Vu­ka osa­ka­tio, no­gu mu zgr­čio i u dr­ve­nu ga štu­lu uva­lio, ka­ko bi ta­ko uob­li­čen mo­gao pro­kle­te Tur­ke pre­va­ri­ti. Obi­je­sni ja­ni­ča­ri, a još bje­šnji age i be­go­vi kad car­ski­jem dru­mo­vi­ma ja­šu ha­to­ve, ni­je­su ni po­gle­da­li co­ta­va ik­sa­na ko­ji s tur­skim fe­som na gla­vi mi­li car­ski­jem dru­mo­vi­ma da od pro­šnje za­ra­di ko­ru lje­ba su­va. Bog zgr­čio Vu­ku de­snu no­gu u ko­lje­no da bi se Vuk mo­gao u pro­śa­ka umet­nu­ti, da ni­ko ta­ko una­ka­že­no­ga stvo­ra ne tu­ra ni na do­mu ni na pu­tu ni pred dža­mi­jom đe se su­ne­tli­je gu­ze, ni pred la­tin­skom cr­kvom đe se šok­ci ša­pač­ki kr­ste. Vuk ni ko­nje ni­je mo­gao ja­ša­ti za­to što bi pla­o­vi­ti konj zba­cio in­va­li­da sa se­be, no je srp­ski pro­sve­ti­telj ja­šao sa­mo mir­no­ga ma­gar­ca, isto ona­ko ka­ko je pi­to­mo ma­ga­re ja­šao Hri­stos kad je u Je­ru­sa­lim uja­šao!

E, bo­ga­mi, što je Isus bio za Je­ru­sa­lim, to je bio Vuk za srp­sku Bo­snu, Vuk – Ra­do­va­nov pret­hod­nik.

Vuk je u srp­sku Cr­nu Go­ru do­la­zio da i ta­mo srp­ske pje­sme i pri­če sa­ku­plja i da Cr­no­gor­ce ohra­bru­je da ne po­su­sta­nu u svo­joj bor­bi ne­pre­stal­noj pro­tiv vraž­je­ga ko­ta ko­ga je bi­lo ka na go­ri li­sta. Ve­li Pro­to ka­ko se do­ka­za­lo da su Cr­no­gor­ci lju­bi­li cr­nu ze­mlju na ko­ju je Vuk sja­ša­vao s ma­gar­ca ko­ga je u Ko­to­ru bio uz­ja­šao. Do Ko­to­ra je pro mo­ra do­plo­vio va­po­rom, a uz ko­tor­ske stra­ne Vuk je na ma­gar­cu pro­du­ža­vao za Ce­ti­nje, srp­sku pri­je­stol­ni­cu još od Ne­ma­nje, pr­vo­ga kra­lja srp­sko­ga. Cr­no­gor­ski Sr­bi do­ži­vlja­va­li su Vu­ka na ma­gar­cu ko dru­go­ga Hri­sta spa­si­te­lja. Ona­ko sa­kat, Vuk ni­je mo­gao ja­ša­ti ko­nja, kao što na­po­me­nuh, jer pla­o­vi­to klju­se zna da se gi­ca, a ma­ga­rac je pre­stao da se čiv­ta, od­no­sno ma­gar­ci su pre­sta­li da bu­du gic­lji­ve ži­vo­ti­nje ono­ga tre­na kad je Isus Hri­stos na ma­gar­ca uz­ja­šao da ulje­že u sve­ti grad Je­ru­sa­lim.

Sve to Ne­do­sti­žni na­mje­šta po svo­joj mje­ri ko­ja je smrt­no­me čo­vje­ku ne­do­stup­na. Za­mi­sli­te ka­ko su se ora­ti­sa­li cr­no­gor­ski Sr­bi kad su s oči­ma vi­đe­li da no­vi Isus uja­ša­va ma­gar­ca na Ce­ti­nje i ula­zi kod nji­o­va go­spo­da­ra i vla­di­ke Pe­tra I Pe­tro­vi­ća, ko­ji je bio sve­tac i dok je gre­šnom ze­mljom ho­dio. A kad se ču­da na­ču­da­va­ju ne­ma im kra­ja ni po­čet­ka! Vuk Ka­ra­džić do­šao je na Ce­ti­nje i ulje­go u ma­na­stir isto­ga ono­ga da­na kad se sve­ti Pe­tar Ce­tinj­ski u ne­be­sko car­stvo pre­se­lio. Kad je Vuk sja­šao s ma­gar­ca i u Ma­na­stir uco­tao, za­te­kao je vla­di­ku sa­mrt­ni­ka ka­ko svo­me si­nov­cu i na­šljed­ni­ku pre­da­va ama­net bož­ji da se po­dig­ne srp­ska cr­kva na Lov­će­nu. Pre­da­vao mu je i dru­ge ama­ne­te ko­jih se i Nje­goš i sva­ki Sr­bin cr­no­gor­ski mo­ra pri­dr­ža­va­ti od ta­da pa do­vi­je­ka. On­da je Vuk pri­stu­pio još ži­vo­me sve­cu da bi se dva naj­o­bra­zo­va­ni­ja srp­ska obra­za po­lju­bi­la. Kad se Vuk on­da sa­gnuo da sve­ca u ru­ku po­lju­bi, to­ga je tre­na Sve­to­me Pe­tru du­ša u Raj od­le­će­la.

Ni­je do­ka­za­no je li Vuk po­lju­bio ži­vu ili mr­tvu ru­ku Sve­to­ga Pe­tra Ce­tinj­sko­ga, sla­va mu i mi­lost do­vi­je­ka! Da Vuk ni­je za­pi­sao ama­net ko­ji je stric Nje­go­šu na­lo­žio, mo­glo bi se po­mi­sli­ti da ni­je iz Sve­če­ve ne­go iz gla­ve Nje­go­še­ve iz­le­će­la ide­ja da se po­dig­ne srp­ska cr­kva na Lov­će­nu, naj­vi­so­či­joj srp­skoj pla­ni­ni od Du­na­va do Mo­ra si­nje­ga. I tu se vi­di prst go­spo­da Bo­ga. Ka­kve on ve­li­či­ne na jed­no mje­sto i u je­dan tren sa­sta­vlja: Sve­ti Pe­tar, Vuk Ka­ra­džić, Nje­goš, Lov­ćen i sve­ta srp­ska cr­kva pr­vo u ri­je­či a on­da u ka­men. Vuk do­ja­šao ma­gar­ca, Ce­ti­nje se u dru­gi Je­ru­sa­lim pre­tvo­ri­lo. Ni­ti je Vuk na Ce­ti­nje do­le­tio he­li­kop­te­rom, ni­ti je Sve­ti Pe­tar ra­ke­tom uz­le­tio na Ne­be­sa! Vu­kov ru­ko­pis sa za­pi­sa­ni­jem o ama­ne­tu, ko­ji je sve­ti Pe­tar pred svo­ju smrt­nu uru re­kao Nje­go­šu, ču­va se u Ce­tinj­sko­me ma­na­sti­ru, a do­stup­no je sa­mo vla­di­ci Am­fi­lo­hi­ju, mi­tro­po­li­tu cr­no­gor­sko­me. Čak ga nje­go­va vi­so­ka pre­o­svje­šte­nost Am­fi­lo­hi­je ni­je po­ka­zao ni pro­tu Mak­si­mu, no mu je sa­mo o za­pi­sa­ni­ju pri­čao. Sve mi se či­ni da je mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je u is­to­me za­pi­sa­ni­ju Vu­ko­vom na­šao pod­sti­caj da on isti po­dig­ne srp­sku cr­kvu na Ru­mi­ji, ali o to­me ne mo­že da su­di mo­ja gla­va, ma­la je ona za ve­li­ke stva­ri. To Vu­ko­vo za­pi­sa­ni­je pred­smrt­nih ri­je­či vla­di­ke Pe­tra I je srp­ska knji­ga ca­ro­stav­na ko­ju će tu­ma­či­ti bu­du­ća sve­to­sav­ska po­ko­lje­nja ona­ko ka­ko mi da­na­šnji Sr­bi či­ta­mo i tu­ma­či­mo za­pi­sa­ni­ja Sve­to­ga Sa­ve.

Pro­to Mak­sim zbo­ra­še da je Sve­ti Sa­va na sa­mrt­noj uri kod oca svo­je­ga Ne­ma­nje za­pi­sao ama­ne­te rvaj­li isto ona­ko ka­ko će sve­te ama­ne­te Vuk za­pi­sa­ti na sa­mrt­noj uri vla­di­ke Pe­tra I. Sve se ve­li­ko i pre­ve­li­ko u nas Sr­ba ob­na­vlja i re­in­kar­ni­ra, ka­ko re­ka­še Pro­to. Po­vu­ko­še me re­če­na za­pi­sa­ni­ja da vam još ne­što o Vu­ku na Ce­ti­nju is­pri­čam, pri­je no na­sta­vim pri­ča­nje o nje­go­vo­me ve­li­ko­me po­tom­ku Ra­do­va­nu, oslo­bo­di­o­cu Bo­sne po­no­sne. Kad je Vuk u Cr­nu Go­ru do­la­zio, na nju su stra­šne tur­ske si­le zi­ja­va­le. Zi­je­va­le su ta­da tur­ske si­le ka­ko na nju istu da­nas zi­je­va­ju la­tin­ske ale ko­je pla­ni­ra­ju da ime srp­sko­ga sve­to­sav­sko­ga je­zi­ka u cr­noj nam Cr­noj Go­ri uki­nu. Bog ih da­bo­gda sa ze­mlje uki­nuo! Vuk je na ma­gar­cu na Ce­ti­nje do­ja­šao ne sa­mo kad se Sve­ti Pe­tar u Raj pre­se­lio, no i kad su se dru­gi pre­lom­ni do­ga­đa­ji de­ša­va­li. Kad je Ra­de To­mov za­vla­di­čen, Vuk je na Ce­ti­nje bio, kad je Da­ni­lo knja­žev­sku kru­nu na gla­vu met­nuo, Vuk mu je pr­vi če­sti­tao, kad je mla­di knjaz Ni­ko­la na­sli­je­dio Da­ni­la, Vuk se Ka­ra­džić na Ce­ti­nju pri­tre­fio. No, ka­mo sre­će da ga taj po­to­nji put ni­je ma­ga­rac pre­nio od Ko­to­ra do Ce­ti­nja! Eee, ka­mo sre­će da ni­je knja­za Ni­ko­lu ni oči­ma vi­dio, jer knjaz, ko­ji će pje­smom pro­sla­vi­ti tur­ske be­go­ve Lju­bo­vi­će, srp­ske kr­vo­pi­je iz Ne­ve­si­nja, ni­je za­slu­žio da mu na kru­nid­be­ni dan do­đe Vuk Ka­ra­džić na ma­gar­cu, kao Isus Hri­stos kad je ma­gar­ca do­ja­šao u Je­ru­sa­lim.

Ka­sni­je ću pri­ča­ti o sra­mo­ti ko­ju je Sr­bi­ma na­nio knjaz Ni­ko­la, a sad sa­mo po­mi­njem da se Bog pre­va­rio kad mu je na kru­nid­be­ni dan Vu­ka na Ce­ti­nje do­ba­vio. A ve­li­ko Vu­ko­vo dje­lo po bož­joj za­po­vi­je­sti je nje­gov do­la­zak na kru­nid­be­ni dan knja­za Da­ni­la Pe­tro­vi­ća, Nje­go­še­va na­sljed­ni­ka i gra­hov­skog po­bjed­ni­ka. Do­ja­šao je Vuk ma­gar­ca da bi spri­je­čio la­tin­sku pro­pa­gan­du u srp­skoj Cr­noj Go­ri ko­ja je do­ve­la do to­ga da Cr­nom Go­rom ne go­spo­da­ri vla­di­ka no knjaz. La­ti­ni su bi­li pod­bur­đe­ka­li ne­ka­kve srp­ske iz­da­ji­ce u Cr­noj Go­ri da ras­ta­ve Ce­ti­nje od maj­ke Ru­si­je, a da pod Or­lov krš la­tin­sko ko­lo za­i­gra isto ova­ko ka­ko da­nas po­či­nje da tan­cu­je kad se ime srp­sko­ga je­zi­ka u Cr­noj Go­ri uki­da. E Vuk je ta­da knja­zu Da­ni­lu do­nio pi­smo od ca­ra ru­sko­ga, pa ne­što s ti­jem pi­smom, a ne­što svo­ji­jem umom i auto­ri­te­tom, mu­dri je i pre­mu­dri Drob­njak uspio da Cr­nu Go­ru ope­re od la­tin­ske ma­će i ne­či­sti. I ta­da se bi­la sko­va­la la­tin­ska za­vje­ra da se uki­ne u Cr­noj Go­ri ime srp­sko­ga je­zi­ka, da se li­še Cr­no­gor­ci je­zi­ka Sve­to­ga Sa­ve, kao što da­nas ku­ju za­vje­ru da se uki­ne je­zik i Sve­to­ga Sa­ve i Vu­ka Ka­ra­dži­ća i Mi­o­dra­ga Bu­la­to­vi­ća i Ma­ti­je Beć­ko­vi­ća! No, da vi­di­te ka­ko je Vuk tu ta­da­šnju la­tin­sku uj­dur­mu pre­ki­nuo.

Do­ja­šao ma­gar­ca na Ce­ti­nje, ulje­go u Ma­na­stir, na­šao ono svo­je za­pi­sa­ni­je ko­je je uči­nio kad je vla­di­ka Pe­ter I na sa­mr­ti svo­joj ama­net Nje­go­šu pre­da­vao. Iz­nio Vuk za­pi­sa­ni­je pred ma­na­stir i pro­či­tao knja­zu Da­ni­lu i dru­gim Cr­no­gor­ci­ma sa­mo ono mje­sto iz za­pi­sa­ni­ja ko­je zbo­ri o srp­sko­me je­zi­ku i sve­to­sav­skoj ći­ri­li­ci, a on­da je re­kao ka­ko je bo­lje da se ne či­ta­ju one Sve­če­ve ri­je­či ko­je pred­vi­đa­ju pro­klet­stvo što će na­ći sva­ko­ga ko po­ku­ša da Cr­nu Go­ru odvo­ji od Ru­si­je i la­tin­ski­jem sen­tom okre­ne. Kad je Vuk za­vr­šio či­ta­nje, oni iz­daj­ni­ci ko­ji su bi­li pri­pre­mi­li la­tin­sku knja­žev­sku kru­nu da je Da­ni­lu na gla­vu na­cu­pa­ju, pod­vi­li su re­po­ve i iz­gu­bi­li se, a sve­ta su zvo­na s Ma­na­sti­ra ce­tinj­sko­ga ogla­si­la na sve stra­ne da srp­ska Špar­ta osta­je za­gr­lje­na s maj­kom Ru­si­jom i da je knja­zu cr­no­gor­sko­me srp­ska, sve­to­sav­ska knja­žev­ska kru­na na gla­vi pri­sta­la. Ne re­koh, kad je Vuk do­nio za­pi­sa­ni­je iz Ma­na­sti­ra, uz­ja­šao je na ma­gar­ca i ta­ko ja­šu­ći tekst či­tao. Kad je pro­či­tao, iz­va­dio je iz nje­da­ra pi­smo ru­sko­ga ca­ra Ni­ko­la­ja i pre­dao ga no­vo­me knja­zu. Ma­ga­rac pod Vu­kom ni­ti je re­pom ni uši­ma mrd­nuo, no je sta­me­no sta­jao isto kao i onaj nje­gov da­le­ki pre­dak pod Hri­stom u Je­ru­sa­limu. Kad je Knjaz Da­ni­lo uzeo iz ru­ke na ma­gar­cu ja­še­će­ga Vu­ka car­sko pi­smo, svo ljud­stvo ko­je se tu bi­lo pri­tre­fi­lo po­pa­da­lo je na ko­lje­na i ze­mlju po­lju­bi­lo. E Vuk je ta­da sja­šao s ma­gar­ca, na štu­lu se oslo­nio, knja­zu kru­nu če­sti­tao, kle­kao na ono zdra­vo ko­lje­no i cr­nu ze­mlju srp­sku i ce­tinj­sku po­lju­bio. On­da je sa ze­mlje ustao, tri se pu­ta pre­kr­stio, uz­ja­šo ma­gar­ca i isu­sov­ski pro­du­žio svoj pro­sve­ti­telj­ski srp­ski i sve­to­sav­ski put. Ovo Vu­ko­vo lju­blje­nje ce­tinj­ske ze­mlje po­mi­njem vam sto­ga da zna­te na če­mu se te­me­lji Am­fi­lo­hi­jev na­uk da Sr­bin tre­ba da klek­ne i po­lju­bi ze­mlju kad se Bo­gu mo­li. Te­me­lji se na Vu­ko­vom pri­mje­ru, na onom nje­go­vom po­ljup­cu ko­ji je uči­nio na Ce­ti­nju kad je sja­šao s ma­gar­ca da knja­zu Da­ni­lu srp­sku kru­nu če­sti­ta. Ne sa­mo Vu­ko­va po­lju­ba, no se vla­di­ka Am­fi­lo­hi­je dr­ži sva­ko­ga Vu­ko­va za­pi­sa­ni­ja kao ve­li­ke za­po­vje­sti za Sr­be. Sve što nje­go­vo vi­so­ko pre­o­svje­šten­stvo ra­di, sve to ima du­bo­kog ko­ri­je­na u srp­skoj sve­to­sav­skoj pro­šli­sti. On ni na šta, što je od srp­skog i sve­to­sav­skog in­te­re­sa, ne za­bo­ra­vlja ni u snu. Čuj­te i ovo.

Kad je mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je osve­štao te­me­lje jed­ne cr­kve u jed­no­me se­lu u Va­so­je­vi­ći­ma, do­šla je pre­da nj jed­na zgr­če­na ba­ba ko­ja se još đe­voj­kom is­kri­vi­la, sa­sta­vi­la zu­be s ko­lje­ni­ma po­lju­bi­la je Vla­di­ku u ru­ku, a on ti je nju ča­sni­jem kr­stom pre­kr­stio, sve­ti­jem je tam­nja­nom oka­dio i za­jed­no sa svje­šte­ni­ci­ma, ko­ji su ga pra­ti­li, po­mo­lio se Bo­gu i Sve­to­me Sa­vi da se is­pra­vi ta na­mu­če­na že­na. I ču­do se do­go­di­lo. Ba­ba se is­pra­vi­la i oti­šla ku­ći pje­va­ju­ći.

U znak za­hval­no­sti Bo­gu sve­mo­gu­ćem i u znak po­što­va­nja pre­ma mje­stu u ko­me se ču­do do­go­di­lo, mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je ubr­zo je po­di­gao mje­de­ni krst na jed­noj gla­vi­ci ka­ko se uz­vod­no Li­mom ula­zi u va­so­je­vić­ki grad Be­ra­ne, u mje­sto đe je Moj­si­je Ze­če­vić ras­tur­čio Va­so­je­vi­će. Ta­kvo­ga i to­li­ko­ga kr­sta ne­ma na srp­skoj ze­mlji cr­no­gor­skoj. Taj krst što se di­že u ne­bo na vra­ta od Va­so­je­vi­ća obi­lje­ža­va naj­srspski­je na­še ple­me iz či­je bla­go­slo­ve­ne utro­be su pro­is­te­kli Ka­ra­đor­đe, Moj­si­je Ze­če­vić, Avro­si­je Ce­mo­vić i Slo­bo­dan Mi­lo­še­vić. Sa­mo se u ta­kvi­jem Va­so­je­vi­ći­ma mo­gu ču­da de­ša­va­ti, kao što je pre­tva­ra­nje is­kri­vlje­ne ba­be u vit­ku sta­ri­cu ko­ja pje­va gr­lom đe­vo­jač­ki­jem.

Evo ma­lo sam se uda­ljio od za­po­če­te pri­če o srp­skom so­ko­lu Ra­do­va­nu Ka­ra­dži­ću, ali stio sam da na­gla­sim da je ve­li­čan­stve­ni­ Vuk Ka­ra­džić nje­gov ve­li­ki pret­hod­nik na pro­sto­ru od­bra­ne srp­stva i sve­to­sa­vlja u Bo­sni ze­mlji po­no­snoj. Ubio me Bog ako znam od­go­vo­ri­ti na pi­ta­nje je li ve­li­čan­stve­ni­ji Vuk što ima ta­kvo­ga po­tom­ka, ili po­to­mak što ima ta­kvo­ga pre­tka. Isto se to po­re­đe­nje mo­že na­pra­vi­ti sa sve­ti­jem Pe­trom Ce­tinj­ski­jem i nje­go­vi­jem da­le­kim po­tom­kom, vla­di­kom Am­fi­lo­hi­jom Ra­do­vi­ćem. S jed­nom ri­je­či, Vuk Ka­ra­džić uzi­dan je u čvr­ste te­me­lje ne sa­mo Re­pu­bli­ke Srp­ske, ne­go i u sva­ki ve­li­ki po­du­hvat, ko­ji je po­tlje nje­ga u srp­stvu uči­njen. Evo vi­di­te šta da­nas za Sr­be zna­či Za­ko­nik ca­ra Du­ša­na Sil­no­ga ko­je­ga je Vuk Ka­ra­džić u Bo­sni na­šao, u Beč ga od­nio, od tur­ske ga va­tre sa­ču­vao i srp­skom ga na­slje­đu za­na­vi­jek za­vje­štao. Jed­no­stav­no ka­za­no, po­li­tič­ke i voj­ne po­te­ze iz­vo­di­li su Slo­bo­dan Mi­lo­še­vić, Ra­do­van Ka­ra­džić i Vo­ji­slav Še­šelj ni­ka­ko druk­či­je no po Za­ko­ni­ku svo­ga ve­li­ko­ga ca­ra Du­ša­na. A sve što uči­ne Sr­bi dr­že­ći se to­ga za­ko­na mi­lo­me je Bo­gu pri­stu­pač­no. Da Bog ni­je usmje­rio srp­sko­ga ca­ra Sil­no­ga da taj za­ko­nik do­ne­se, ne bi ga srp­ski ve­li­ki vla­dar mo­gao svo­je­volj­no sa­či­ni­ti. Du­šan je bio naj­ja­či car svo­ga vre­me­na, ali je od nje­ga ja­či Sve­mo­gu­ći. Zbi­lja, Bo­že je­di­ni, kad da­nas slu­ša­mo du­šma­ne ka­ko be­sti­ma­va­ju Sr­be ko­ji su ta­ma­ni­li Ar­na­u­te po sve­to­me srp­sko­me Ko­so­vu i ži­to­rod­noj Me­to­hi­ji, i sa­śe­kli po­tu­ri­ce u bo­san­skoj srp­skoj Sre­bre­ni­ci, raz­bla­ži nam se ijed na te po­ga­ni śe­ća­njem na srp­ske kra­lje­ve i ca­re­ve ko­ji ni­je­su ni­šta po­šte­đe­li što je bi­lo pro­tiv srp­ske dr­ža­ve i pro­tiv sve­te sve­to­sav­ske vje­re pra­vo­slav­ne. Evo šta sve­te knji­ge do­ka­zu­ju ko­je je pro­u­čio po­koj­ni pro­to Mak­sim, i svo­jim po­što­va­o­ci­ma po­zaj­mio, ime mu se va­zda spo­mi­nja­li dok je sun­ca i dok je mje­se­ca.

Kad je pr­vi srp­ski kralj, Ne­ma­nja Pod­go­ri­ča­nin, otac Sve­to­ga Sa­ve i za­čet­nik sve­to­rod­ne srp­ske di­na­sti­je Ne­ma­nji­ća, do­znao da se na nje­go­voj srp­skoj ze­mlji is­ti­ći­la ne­ka­kva zla sek­ta ko­ja ne usva­ja Hri­sto­ve za­po­vje­sti ni­ti se pri­če­šću­je nje­go­vom kr­vi i ti­je­lom, na­re­dio je da mu do­ve­du glav­no­ga po­pa te po­ga­ne je­re­si. Do­ve­li su mu ga, a kralj Ne­ma­nja mu isto­ga mo­men­ta svo­ji­jem ru­ka­ma iš­ču­pao je­zik s ko­jim je zlu je­res ši­rio. I ne sa­mo što mu je od­śe­kao od la­žlji­ve je­zi­či­ne ono što se ru­kom mo­glo uhva­ti­ti, no mu ga je uśe­kao u gr­lu, ka­ko ne mo­že ni ša­pu­ra­ti ni ri­ječ ope­pe­li­ti. On­da je kralj Ne­ma­nja na­re­dio jed­no­me svo­me dvor­ja­ni­nu da obez­je­zi­če­nom ras­kol­nom po­pu iš­ču­pa mu­da, da se zli soj ne bi mo­gao mno­ži­ti. Kad je kralj Ne­ma­nja ta­ko po­stu­pio sa sek­ta­ški­jem po­pom, bi­lo je sva­ko­me Sr­bi­nu ja­sno i pri­lič­no šta tre­ba či­ni­ti sa sva­kom oso­bom ko­ja srp­sku vje­ru ben­du­nja i od nje od­stu­pa. A sad spo­me­ni­mo ka­zne ko­je pro­pi­su­je Za­ko­nik ve­li­ko­ga Du­ša­na, da bi smo vi­đe­li ka­ko sva­ka srp­ska ak­ci­ja pro­tiv ne­pri­ja­te­lja srp­ske vje­re i sve­to­sav­sko­ga na­ro­da ima i po­če­tak i upo­ri­šte u tek­stu ko­ji je svo­jom ru­kom lič­no pot­pi­sao car nad ca­re­vi­ma – Du­šan Sil­ni, ime mu se spo­mi­nja­lo kao svi­je­tli dan u go­di­ni! Lu­pe­žu ko­ji se do­va­ća tu­đe imo­vi­ne si­je­ci ru­ku ko­jom je krao! A kra­dljiv­cu cr­kve­ne imo­vi­ne – si­je­ci gla­vu! Ko be­sti­ma­va po­pa za­pa­li mu bra­du, ko na vla­di­ku ru­žnu ri­ječ usmje­ri – od­si­je­ci mu nos. Ko Ca­re­vo ime ne­do­lič­no spo­me­ne – iz­va­di mu oba oka! Dža­ba ti je bi­lo što si Sr­bin, ako je osvje­do­če­no da si se uči­nio ašik po­pa­di­ji. Su­di­je su na­re­di­le dže­la­tu da te uško­pe ko ve­pra. A je­bač­kom za­gon­dži­ji na srp­sku ka­lu­đe­ri­cu isti je dže­lat isi­je­cao ku­rac iz vla­sca. Mu­da mu je osta­vio da ga i da­lje po­ma­mlju­ju kao pa­stu­va, a da se mo­ra ču­če­ći pi­ša­ti jer se ne­ma za što ru­kom dr­ža­ti kad pu­šta vo­du iz se­be. Špi­ju­ni su jav­no vje­ša­ni, a iz­daj­ni­ci srp­ske do­mo­vi­ne ži­vi u ze­mlju za­ko­pa­va­ni. I ta­ko re­dom i ta­ko da­lje, a zna­va­še po­koj­ni Pro­to sva­ku di­ja­ni­ju iz ve­li­ko­ga za­ko­ni­ka još vi­še­ga ca­ra ko­jim se šti­ti­la srp­ska vje­ra pra­vo­slav­na i srp­ska dr­ža­va sve­to­sav­ska od sva­ke ne­či­sti i ne­kr­sti. Pre­ma to­me, svi­jem onim po­ga­nim usti­ma ko­ja la­ju na Mi­lo­še­vi­ća, Ka­ra­dži­ća i voj­vo­du Še­še­lja i to­bož do­ka­zu­ju da su nji­o­ve voj­ske zla či­ni­le Tur­skoj i la­tin­skoj vje­ri, bi­lo bi pa­met­ni­je da je­du gov­na no što tru­šte te glu­po­sti. Ne zna­ju pro­klet­ni­ci da iza sva­ko­ga či­na hra­bre srp­ske voj­ske sto­ji za­kon­sko slo­vo Du­ša­na Sil­no­ga, ve­li­čan­stve­no­ga ca­ra srp­sko­ga či­ja je ca­re­vi­na iz­la­zi­la na se­dam si­nji­jeh mo­ra i ši­ri­la se Bal­ka­nom uz­duž i po­pri­je­ko.

Eto spo­me­nuo sam Za­ko­nik ca­ra Du­ša­na ko­ji je Vuk Ka­ra­džić spa­sio i oču­vao, a po­mi­njem Vu­ka da bi se ja­sno vi­đe­lo od ko­ga po­te­že lo­zu Ra­do­van Ka­ra­džić, otac Re­pu­bli­ke Srp­ske, dao joj Bog vi­jek za­do­vi­jek! Ra­do­van je oču­vao srp­stvo u Bo­sni kao što je nje­gov ve­li­ki pre­dak Vuk spa­sio srp­ske knji­ge od Tu­ra­ka, i po­tu­ri­ca ko­ji su pro­da­li vje­ru za ve­če­ru. Za to ve­li­ko dje­lo Ra­do­van je pri­pre­man ti­ho i stal­no, pri­pre­man kao ra­dost srp­ska, za­to mu je i ime Ra­do­van. Bož­ja vo­lja na­re­đu­je da u sva­kom tre­nut­ku ona blje­sne kao sun­ce na is­to­ku kad se taj ti­hi i stal­ni pro­ces za­vr­ši. Kad je Ra­do­van ve­li­ke do­ma­će ško­le za­vr­šio, ve­snuo se po bi­je­lo­me svi­je­tu da stranj­ske je­zi­ke iz­u­či i na­u­či. Ne što ih vo­li i što bi se hva­lio da ih zna, no da bi mo­gao pra­ti­ti šta pri­ča­ju i pi­šu i ka­kve lu­ka­ve za­mi­sli ku­ju la­ti­ni i dru­ge vje­re ko­je su od­vaj­ka­da Sr­bi­ma zlo mi­sli­le i ko­va­le, ana­te ih ma­te bi­lo! Po­seb­no su u Ra­do­va­no­ve uši ušli gla­so­vi i u nje­go­ve oči slo­va iz gla­va svljec­ki­je ažda­ja ko­je od kra­lja Ne­ma­nje Pod­go­ri­ča­ni­na do da­na da­na­šnje­ga o Sr­bi­ma jed­no zbo­re a dru­go mi­sle i smi­šlja­ju. Sa­znao je Ra­do­van, do­kle je u stranj­sko­me svi­je­tu bo­ra­vio, da su se si­le uro­ti­le, ne sa­mo da ne da­ju da se ob­no­vi Du­ša­no­vo car­stvo no i da pod­bur­đe­ka­va­ju bo­san­ske po­tu­ri­ce osu­ne­će­ne i usta­ške la­ti­na­še da se od­ci­je­pi Bo­sna od srp­stva. A kad je Ra­do­van, po­to­mak Vu­ka Ka­ra­dži­ća, svljec­ke je­zi­ke na­u­čio i do­znao šta se u srp­skoj Bo­sni spre­ma, on je ve­li­ki svi­jet osta­vio, i sve ono što mu je on pru­žao i nu­dio, pa se u Bo­snu po­no­snu vra­tio da je za srp­stvo sa­ču­va. A lju­di ka­žu i do­ka­žu­ju da je Ra­do­van i u Ame­ri­ci i u En­gle­skoj i u Fran­cu­skoj i u Nje­mač­koj žen­ska sr­ca lo­mio i za­no­sio. Bog mu dao dur­mi­tor­sku mu­šku vi­si­nu i drob­njač­ku u ple­ći ši­ri­nu, dva mu oka go­re ko pla­ne­ta, cr­ni bren ko­se bi­je­li mu vrat pre­krio, glas mu bru­ji kao u voj­vo­de Mom­či­la iz gra­da Pir­li­to­ra! Lje­po­ti­ce la­tin­ske sa­me su pre­da nj na ple­ći pa­da­le, ko­ja ga ni­je po­gle­da­la toj Ka­ra­džić ni­je buj­nu ko­su za­mr­sio i ta­ba­ne joj di­go u gor­nje ta­va­ne. No, kad Bog ne­ko­ga usmje­ra­va pu­tem ko­ji mu je tra­si­ran, ni­šta ga s to­ga prav­ca ne mo­že skre­nu­ti. Sve stra­sti ovo­ga svi­je­ta ko­je su se Ra­do­va­nu nu­di­le u ve­li­ko­me svi­je­tu da­le­ko­me ni­je­su ga mo­gle odvo­ji­ti od mi­sli na nje­gov srp­ski na­rod, od oba­ve­za pre­ma svo­me krv­no­me pret­ku Vu­ku, isto­rij­ski­jem pret­hod­ni­ci­ma – Ka­ra­đor­đu, Vla­di­ci Da­ni­lu i Dra­ži Mi­haj­lo­vi­ću. Sve je te sla­sti ovo­ga svi­je­ta osta­vio i u sud­bi­nu svo­ga na­ro­da upli­vao. Jed­no­stav­no ka­za­no, lje­po­ti­ce la­tin­ske osta­le su upla­ka­ne i zor­no po­je­ba­ne da za njim uz­di­šu, a Ra­do­van se vr­nuo u Bo­snu da dig­ne srp­ski usta­nak pro­tiv po­tu­ri­ca ko­je su se i pro­tiv bož­je vo­lje bi­le pre­mno­go na­mno­ži­le. Bo­že mi ti opro­sti što zbo­rim da se ne­što mo­že i mi­mo tvo­je vo­lje uči­ni­ti!

Čuj­te ne­što, mo­ji slu­ša­o­ci, ko zna knji­ge sta­ro­stal­ne i ca­ro­stav­ne, kao što ih je znao pro­to Mak­sim, taj zna kad smo se od Ru­sa odvo­ji­li, na ove bal­kan­ske ze­mlje do­pr­tlja­li, Hri­sto­vu vje­ru pri­mi­li i sve­to­sav­ski ži­vot za­po­če­li. E, od ta­da pa do da­na­šnje­ga da­na srp­ski na­rod je va­zda Bo­snu na­se­lja­vao, va­zda se u Bo­sni srp­ski­jem je­zi­kom zbo­ri­lo, a na­kva pro­kle­ta sud­bi­na ni­je do­pu­šti­la da se srp­ska Bo­sna i zva­nič­no Sr­bi­jom na­zo­ve. Po­tro­ši­la se hr­pa vje­ko­va, a Bo­sna pod tu­đi­jem ime­nom do da­nas osta­la! Njom je vla­dao vrag i đa­vo, la­ti­ni po­do­sta a Tur­ci naj­vi­še. Sr­bi pri­ma­mlji­va­ni i na tur­sku i na la­tin­sku vje­ru, ali njih je va­zda naj­vi­še osta­ja­lo, a va­vi­jek su če­znu­li da bu­du Sr­bi­ja. Ta­ko je bi­lo i bi­va­lo, vo­de ze­mljom pro­ti­ca­le, Ze­mlja oko Sun­ca ob­la­zi­la, po­tro­šio se niz vje­ko­va, a Bo­sna bez srp­sko­ga ime­na tra­ja­la. Bož­ja je vo­lja du­go sa­zri­je­va­la, a kad je sa­zre­la – ba­nuo je u Bo­snu Ra­do­van Ka­ra­džić da osnu­je Re­pu­bli­ku Srp­sku. Eee, ali tu se bož­ja mi­sao o bo­san­skim Sr­bi­ma ni­je za­vr­ši­la. Osno­va­na Re­pu­bli­ka Srp­ska, ali ka­ko joj se mo­že ime utu­ri­ti u svi­jest i u pam­će­nje či­ta­vo­ga čo­vje­čan­stva? Ka­ko? Evo ka­ko. Bog je stvo­rio Ra­do­va­na Ka­ra­dži­ća ko­ji u li­je­voj ru­ci dr­ži Za­ko­nik ca­ra Du­ša­na, a u de­snoj mač Ka­ra­đor­đa Pe­tro­vi­ća. U Za­ko­ni­ku pi­še da ne­ma ci­je­ne ni­je­dan po­stu­pak kad su srp­ski in­te­re­si u pi­ta­nju, a iz za­ma­ha Vo­ždo­va ma­ča pla­me­no­ga bru­ji po­ru­ka da pod kr­va­vi nož tre­ba pod­ve­sti sva­ko­ga ne­vjer­ni­ka ko­ji obi­ta­va na srp­skoj ze­mlji. Sa­ra­je­vo je Ra­do­van ždio kao da mu car Du­šan pla­me­nu buk­ti­nju do­da­va, a gu­šio je po­tu­ri­ce u srp­skoj Sre­bre­ni­ci kao da ih je Ka­ra­đor­đe za gr­lo uhva­tio. O to­me su no­vi­na­ri iz bi­je­lo­ga ba­šan­sko­ga svi­je­ta pi­sa­li, lje­po­ti­ce iz la­tin­ski­je ze­ma­lja gra­bi­le se ko­ja će pri­je ku­pi­ti no­vi­ne i Ra­do­va­no­vu sli­ku vi­đe­ti, ko­li­ko je ša­ra ze­malj­sko­ga stru­ja­lo je ime Ra­do­va­na Ka­ra­dži­ća i no­ve dr­ža­ve na Bal­ka­nu – Re­pu­bli­ka Srp­ska.

No, svi­jet je ve­li­ki, a i na­ro­di su raz­li­či­ti, pa tre­ba ne­što uza­stop­no, ne­bro­je­no pu­ta po­no­vi­ti da bi se ime to­ga što se spo­mi­nje traj­no na­se­li­lo u gla­ve i knji­ge ku­gle ze­malj­ske. E, ali kad Bog to is­pla­ni­ra, cilj će se po­stig­nu­ti. Ra­do­van Ka­ra­džić, s pre­sto­la srp­sko­ga vla­da­ra u Re­pu­bli­ci Srp­skoj, od­la­zi u ze­le­nu pla­ni­nu i le­de­nu pe­ći­nu! E, tek ta­da se u svi­je­tu poč­nu gra­bi­ti o no­vi­ne, ne sa­mo la­tin­ske lje­po­ti­ce ko­ji­jem je Ra­do­van di­zao vit­ke no­ge na svo­ja ši­ro­ka ra­me­na, no i mu­ško i žen­sko po­či­nje da se in­te­re­su­je za vla­da­ra ko­ji s pre­sto­la ide u haj­du­ke. Ko­ji dr­žav­nu him­nu osta­vlja, a ide da slu­ša za­u­vi­ja­nje gor­ski­je vu­ko­va, da mje­sto vi­na iz po­zla­će­ne ča­še pi­je vo­du s pla­nin­ske ka­me­ni­ce. Ne­ma svljet­ske te­le­vi­zi­je na ko­joj ni­je za­trep­ta­la sli­ka Ra­do­va­na Ka­ra­dži­ća. Bo­že šta si uči­nio! Ka­ko ci­gu­za­sti la­ti­ni, ta­ko i tur­ska vje­ra što gu­zi­cu vo­dom za­pi­ra, ta­ko sve dru­ge vje­re na svi­je­tu bu­lje u Ra­do­va­nov lik a svi­jem tim stvo­ro­vi­ma u ušli ula­zi ime no­ve bal­kan­ske dr­ža­ve – Re­pu­bli­ka Srp­ska! Sve la­tin­ske ća­pi­kur­ske lje­po­ti­ce, ko­je je Ra­do­van na drob­njač­ki klin na­bi­jao, dok je u nji­o­vi­jem ze­mlja­ma bo­ra­vio, po­no­sno su di­gle gla­ve i da­va­le iz­ja­ve no­vi­na­ri­ma ka­ko su ima­le čast da vo­de lju­bav s naj­mu­ški­jem vla­da­rom ko­ji se ikad u no­vi­na­ma i na te­le­vi­zi­ji po­ja­vlji­vao. E ta­da je si­ro­ta Mo­ni­ka Le­vin­ski pro­cvi­lje­la i pro­su­zi­la u da­le­koj Ame­ri­ci. Bi­la se Mo­ni­ka vo­zdi­gla što o njoj vas svi­jet pri­ča ka­ko je po­pu­ši­la ku­rac Bi­lu Klin­to­nu, dr­žav­ni­ku ko­ji ima li­jep stas i ši­rok osmi­jeh. A kad je Mo­ni­ka ču­la i vi­đe­la ka­kav je Ra­do­van Ka­ra­džić, dr­žav­nik u sve­mu mu­ški­ji od Klin­to­na, i haj­duk iz go­re ze­le­ne u ko­ju Klin­ton na­smi­ja­ni ne bi smio ni pri­vi­ri­ti, pro­su­la je su­ze niz obra­ze. Ni­ti je ko vi­še vo­dio ra­ču­na ni o nje­zi­nom pu­še­nju ku­ra­ca ni o Klin­to­no­vom osmi­je­hu, ne­go se sta­lo pi­sa­ti i pre­pri­ča­va­ti da je Ra­do­van u pro­śe­ku po tri lje­po­ti­ce dnev­no pro­sti­rao po­da se, a da se bro­ja ne zna pu­še­nji­ma ko­je su mu lje­po­ti­ce uči­nje­le. Uz to se svu­da pi­sa­lo i pri­ča­lo da je Ka­ra­džić sve ve­li­ke svljet­ske je­zi­ke jed­na­ko na­u­čio, da je kao dr­žav­nik ne­do­sti­žan u sve­mu, da je kao gor­ski haj­duk ne­u­hva­tljiv. Mo­ni­ka su­ze ubri­sa­la i osta­la da uz­di­še, Klin­ton oti­šao u pen­zi­ju i svoj osmi­jeh za­le­dio, a Ra­do­van Ka­ra­džić u le­gen­du se pre­se­lio.

Ve­se­le ti pje­sme o Ka­ra­đor­đu i Sta­ri­ni No­va­ku, ko­je je Vuk za­pi­sao, pre­ma pje­sma­ma o dr­žav­ni­ku i haj­du­ku Ra­do­va­nu ko­je se da­nas uz srp­ske gu­sle pje­va­ju. Ne­ma ku­će u Re­pu­bli­ci Srp­skoj u ko­joj se ne či­ta­ju pje­sme o Ra­do­va­nu, ne­ma srp­ske svad­be ni ve­se­lja đe se sti­ho­vi o Ka­ra­dži­ću ne pje­va­ju uz ga­nu­tlji­ve zvu­ke srp­ski­je gu­sa­la. Đe se gu­sle u ku­ći ne ču­ju, tu je mr­tva i ku­ći i lju­di! Da se srp­ske gu­sle ja­vo­ro­ve slu­ša­ju u la­tin­ski­jem ze­mlja­ma, nji­ho­vi bi zvu­ci uti­ra­li su­ze la­tin­skim lje­po­ti­ca­ma, ko­je im se sta­ču niz obra­ze kad gle­da­ju Ra­do­va­na u no­vi­na­ma i na te­le­vi­zi­ji. Eto ta­ko, kad Bog ne­što na­mje­šta tu ne­ma do­da­va­nja sa stra­ne. Sad da upi­taš ko­ga bi­lo u svi­je­tu ko je Ra­do­van Ka­ra­džić, ne­ko će od­go­vo­ri­ti da je to dr­žav­nik ko­ji je osno­vao Re­pu­bli­ku Srp­sku, dru­gi će re­ći da je Ka­ra­džić is­tra­žio u Re­pu­bli­ci Srp­skoj islam­sko śe­me, tre­ći će od­go­vo­ri­ti da je to ču­do od dr­žav­ni­ka ko­ji se kri­je po go­ra­ma i po pe­ći­na­ma Re­pu­bli­ke Srp­ske, a ni­ko ga ne mo­že uhva­ti­ti! I ta­ko, ka­ko se gođ od­go­va­ra­lo, oba­ve­zno se spo­me­ne Re­pu­bli­ka Srp­ska, što zna­či da se ime te dr­ža­ve traj­no ucje­plju­je u svi­jest čo­vje­čan­stva, kao što su se uci­je­pi­la ime­na Ame­ri­ke, Ki­ne, Ru­si­je, Fran­cu­ske i Sr­bi­je. Ta­ko ti se da­nas zna na sve če­ti­ri stra­ne od svi­je­ta da po­sto­ji Re­pu­bli­ka Srp­ska i da je nje­zin tvo­rac Ra­do­van Ka­ra­džić, Vu­kov po­to­mak i lju­bav­nik bo­lji od Klin­to­na.

Ta­ko se u svi­je­tu jed­na srp­ska dr­ža­va pro­ču­la to­li­ko ko­li­ko ni­je ze­mlja Sr­bi­ja ni u do­ba Ne­ma­nje, ni kad je njo­me vla­dao car Du­šan Sil­ni, ni kad je na nje­zi­nom pri­je­sto­lju si­dio Alek­san­dar Ka­ra­đor­đe­vić Oslo­bo­di­lac. Sa­mo dvo­ji­ca srp­skih dr­žav­ni­ka ki­te se na­zi­vom Oslo­bo­di­lac a to su Alek­san­dar Ka­ra­đor­đe­vić iz To­po­le i Ra­do­van Ka­ra­džić iz Drob­nja­ka. E ta pla­ne­tar­na po­pu­lar­nost Re­pu­bli­ke Srp­ske ci­je­na je da­na­šnje­ga Ra­do­va­no­va ži­vo­ta po vr­let­ni­jem pla­ni­na­ma, u stu­de­nim pe­ći­na­ma i pod vol­to­vi­ma sve­ti­je srp­skih ma­na­sti­ra, Sve­to­ga Ostro­ga na pr­vo­me mje­stu. Kao što je Vu­ko­va zgr­če­na no­ga sa štu­lom bi­la ci­je­na spa­ša­va­nja sve­tih srp­skih knji­ga i Za­ko­ni­ka ca­ra Du­ša­na, ta­ko se da­nas u srp­stvu ci­je­ni Ra­do­va­no­vo pe­ći­no­va­nje kao ci­je­na no­vo­stvo­re­ne dr­ža­ve Re­pu­bli­ke Srp­ske, Bog joj dao vje­či­to tra­ja­nje u pro­spe­ri­te­tu! Vuk je oču­vao srp­sko ime u Bo­sni, a Ra­do­van pred či­ta­vi­jem svi­je­tom zva­nič­no Bo­snu po­sr­bio. Pod Ra­do­va­no­vi­jem kri­lom bo­san­ski Sr­bi su se use­li­li u ne­be­ski na­rod. Za ve­li­ka srp­ska dje­la bož­ji iza­sla­ni­ci tr­pe ve­li­ke mu­ke! A to je dav­no po­če­lo. Hri­stos, spa­si­telj ljud­sko­ga ro­da, oti­šao je na Gol­go­tu. Car La­zar je ri­je­kom srp­ske kr­vi sa Ko­so­va ot­plo­vio u ne­be­sko car­stvo.

Kad je Ka­ra­đor­đe Sr­bi­ju kr­stom pre­kr­stio i oči­stio je od vraž­je­ga ko­ta, oti­šla mu je gla­va u Stam­bol ko da­rov­na ja­bu­ka ca­ru agar­jan­sko­me! Vla­di­ka Da­ni­lo je od ne­kr­sti Cr­nu Go­ru oči­stio, a vi­sio je na tur­skim vje­ša­li­ma s gla­vom ze­mlji okre­nu­toj, u Ze­ti ze­mlji rav­noj. Dra­ža Mi­haj­lo­vić se su­prot­sta­vio ko­mu­nu­sti­ma ko­ji ru­še sve­te srp­ske bo­go­mo­lje, a da­nas mu se ne zna gro­ba ni ma­mo­ra. Slo­bo­da­no­va po­ru­ka s Ga­zi­me­sta­na sto­pi­la je Sr­be u jed­nu sve­to­sav­sku du­šu, ali on da­nas di­je­li stan z gu­ja­ma i akre­pi­ma i la­tin­skom mrač­no­me zin­da­nu. Dru­go­ga srp­sko­ga Sin­đe­li­ća, voj­vo­du Še­še­lja, ubi­ja me­mla od ka­me­na u is­toj tam­ni­ci u ko­joj i Slo­bo­dan ro­bu­je. Ra­do­van Ka­ra­džić tur­sku Bo­snu u Re­pu­bli­ku Srp­sku pre­tvo­rio, a da­nas on da­ne pro­vo­di po go­ra­ma i pla­ni­na­ma kao kr­staš orao na vi­si­na­ma. Tra­že Ra­do­va­na tu­ke i man­džu­ke, tu­đe voj­ske i do­ma­ći ot­pad­ni­ci od srp­stva, mo­žda bi ga i aba­ti­li da ga ne spa­ša­va­ju srp­ski ma­na­sti­ri! Moć srp­ski­je sve­ti­te­lja ne da svljet­skoj olo­ši da ulje­ze pod ma­na­stir­ske vol­to­ve, ka­kav je onaj u Ostro­gu, ko­ji ni­je mo­gao da osvo­ji ni Omer–pa­ša La­tas kad je voj­štio na Cr­nu Go­ru. Ja­či su Bog i srp­ski sve­ti­te­lji no ja­ni­ča­ri i na­tov­ci, no Ha­go­vi i Stam­bo­li! No, ni­ko ni­je bo­lje re­kao ko je i ka­kav je Ra­do­van Ka­ra­džić no nje­go­va vi­so­ka pre­o­svje­šte­nost vla­di­ka, dok­tor Am­fi­lo­hi­je Ra­do­vić, mi­tro­po­lit Cr­ne Go­re, rav­ne Ze­te, kr­šno­ga Pri­mor­ja, ze­mlje Sken­de­ri­je, svih sed­mo­ro Br­da i eg­zarh pre­sve­to­ga Peć­ko­ga srp­sko­ga tro­na! To ću da vam is­pri­čam, a sve sam od pro­ta Mak­si­ma svo­jim uši­ma slu­šao u nik­šić­ko­me ho­te­lu “Onogoštu”.

Kao što zna­te, ne­dav­no u Nik­ši­ću is­pu­šti svo­ju ple­me­ni­tu du­šu maj­ka Ra­do­va­na Ka­ra­dži­ća, Jo­van­ka – po­no­sna Srp­ki­nja. Bog je ta­ko stio da se ona ro­di na Dur­mi­to­ru okle pu­ca­ju vi­di­ci na sve ši­ri­ne srp­ski­je ze­ma­lja. Kad se ki­šo­no­sni oblak za­met­ne oko dur­mi­tor­ski­je vr­ho­va, a sa Sa­vi­na ku­ka po­seb­no, on­da taj oblak ne­be­si­ma ot­plo­vi da sa­spe ži­to­rod­ni plju­sak na srp­ske Va­so­je­vi­će. Mno­gi na­uč­ni­ci su is­tra­ži­va­li taj fe­no­men i ni­je­su ga mo­gli iz­u­či­ti ni ob­ja­sni­ti. Ve­li­ki srp­ski na­uč­nik Jo­van Cvi­jić naj­po­tlje je re­kao da je tu li­je­pu pri­go­du Bog ta­ko na­mje­stio i da u nju ne tre­ba di­ra­ti. E bo­ga­mi, kad se pro­čuo Ra­do­van Ka­ra­džić i do­zna­lo se da mu je maj­ka Jo­van­ka s Dur­mi­to­ra, bi­lo je ja­sno da bož­ja pro­mi­sao ve­že Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća i Ra­do­va­na Ka­ra­dži­ća baš pre­ko ži­vo­to­dav­ne ki­še ko­ja se for­mi­ra na Dur­mi­to­ru a pro­spe se po Va­so­je­vi­ći­ma. Ro­di­la se Jo­van­ka na Dur­mi­to­ru, na pla­ni­ni či­je se je­zer­ske oči, iz ko­jih iz­li­je­ću kri­la­ti ko­nji, ne da­ju iz­bro­ji­ti, a uda­la se u ka­ra­džić­ku Pet­nji­cu na ko­ju se s Dur­mi­to­ra sve­to­sav­ske vo­de sli­je­va­ju. Sa­vin kuk na Dur­mi­to­ru śe­do­či da se tu Sve­ti Sa­va od­ma­rao, a kad se od­mo­rio, na ono­me mje­stu đe je si­la­zio pro­vre­lo je bi­stro vre­lo ži­vor­ne vo­de ko­ja jed­na­ko smi­če tu­gu sa srp­ske ucvi­lje­ne du­še i li­je­či bo­le­sti od ko­jih pa­ti srp­sko ti­je­lo. E ta­man na dur­mi­tor­ski pra­vac to­ga sve­to­sav­sko­ga Vre­la ro­đe­na je Jo­van­ka, a na drob­njač­ki pra­vac vo­de ko­je se s Dur­mi­to­ra na Pet­nji­cu sli­je­va­ju uda­la se ta vr­la Srp­ki­nja. Uda­la se da ro­di Ra­do­va­na Ka­ra­dži­ća, srp­sko­ga pa­me­ta­ra, he­ro­ja dr­žav­ni­ka i pe­ćin­sko­ga mu­če­ni­ka. Ni­ko Jo­van­ku ni­je vi­dio da se uz­ni­je­la i vi­so­ko po­gle­da­la kad joj je sin ve­li­ki Sr­bin po­sta­nuo, kao što ni­ko ni su­zu vi­dio ni­je ni­ti njen uz­dah čuo kad se ob­na­ro­do­va­lo da joj je ve­li­ki Sin oti­šao go­ri u haj­du­ke, da pe­ći­nu­je umje­sto da na srp­sko­me pre­sto­lu bla­gu­je. Ma­te­rin­ske su­ze i uz­da­he Jo­van­ka je pre­tvo­ri­la u mo­li­tve za sre­ću svih Sr­ba u ze­mlji i ra­si­ja­nju. Mo­le­ći se za srp­stvo pre­da­la je du­šu Sve­vi­šnje­mu. Pri­je Jo­van­ki­na pre­se­lje­nja u vječ­nost, no­vi­na­ri ci­je­lo­ga svi­je­ta Jo­van­ku su u Nik­ši­ću obi­la­zi­li da bi o Ra­do­va­nu sve sa­zna­li od nje­go­va ro­đe­nja pa na­da­lje. Jo­van­ka im je sa­mo re­kla da je zna­la još dok joj je Ra­do­van pri si­si ma­te­rin­skoj bio da će on po­sta­ti je­dan od naj­zna­čaj­ni­jih Sr­ba ko­ji su se ra­đa­li od Ne­ma­nje na­o­va­mo. Ako bi ne­ko, dok je Ra­do­van si­su do­jio, po­čeo ne­što da tr­tlja što ni­je od srp­sko­ga in­te­re­sa, ili da be­sti­ma­va srp­sko­ga sve­šte­ni­ka, Ra­do­van bi je od­mah za si­su ugri­zao. Isto ta­ko, ako bi ona, ista Jo­van­ka, dok Ra­do­van ćap­će mli­je­ko iz ma­te­ri­ni­je pr­si, ne­što gre­šno po­mi­sli­la, bu­du­ći ve­li­ki Sr­bin još bi je ja­če za si­su ugri­zao. Ta­ko ga je tri go­di­ne do­ji­la, doj­ke su joj bi­le na­gri­že­ne, a ni­ko­me, pa ni svo­me su­pru­gu vjen­ča­no­me, Jo­van­ka ni­je po­vje­ra­va­la to što joj se de­ša­va kad Ra­do­va­na po­da­ja. A kad je Ra­do­van u ško­lu kre­nuo i slo­va na­u­čio, Jo­van­ka se u svo­me ra­du i po­na­ša­nju rav­na­la pre­ma Ra­do­va­no­vom po­gle­du. Ni­je tre­ba­lo ni­šta da pro­go­va­ra, po­gled nje­gov usmje­ra­vao je Jo­van­ku da ura­di ono što je za­mi­sli­la ili da od te za­mi­sli od­u­sta­ne. Svo­ju pri­ču o Ra­do­va­nu, ko­ju je svljec­ki­jem no­vi­na­ri­ma sa­op­šta­va­la, va­zda je za­vr­šva­la na­po­me­nom da je od nje­go­va ro­đe­nja zna­la ko­ga je ro­di­la i da bi, ona je zbo­ri­la, sa­mo ta­kve si­no­ve po­že­lje­la da ra­đa kad bi joj se ma­te­rin­ska utro­ba još sto­ti­nu pu­ta oplo­di­la da ro­di. Jo­van­ka je jed­na­ko bi­la po­no­sna na Ra­do­va­na kad je si­dio na srp­sko­me tro­nu u Re­pu­bli­ci Srp­skoj, dr­ža­vi ko­ju je on stvo­rio, i kad je uma­kao tur­sko–la­tin­skim go­ni­či­ma te se pri­hva­tio ze­le­ne pla­ni­ne i led­ne pe­ći­ne.

No, što vi re­koh, is­pu­šti­la svo­ju ple­me­ni­tu du­šu ve­li­ka Srp­ki­nja, Ra­do­va­no­va maj­ka Jo­van­ka, ne u bol­ni­ci ili na kli­ni­ci, no na ru­ka­ma svo­ga si­na Lu­ke, ko­ji i ob­li­kom i du­šom na­li­ku­je na svo­ga sta­ri­je­ga bra­ta Ra­do­va­na. Ka­žem na­li­ku­je, ali, ra­zu­mi­je se, ne sti­že ga, ne sa­mo on, ne­go Ra­do­va­na ne mo­že ni do­zva­ti ni­je­dan Sr­bin da­na­šnji osim Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća. Od­ni­je­li po­koj­ni­cu u ka­pe­lu na Nik­šić­ko gro­blje, a na­va­li­li Sr­bi na bro­te da joj po­smrt­nu po­štu oda­ju. Ne znaš je li vi­še žal­be­ni­ka pri­sti­za­lo iz sve Cr­ne Go­re, s mu­če­nič­ko­ga Ko­so­va, iz ras­tur­če­ne Bo­sne ili iz srp­ske Her­ce­go­vi­ne. Sr­bi­ju ne tre­ba ni po­mi­nja­ti, jer svak zna da iz nje na sve če­ti­ri stra­ne stru­ji srp­ska sna­ga ko­ja ob­je­di­nju­je Sr­be iz do­mo­vi­ne i ra­si­ja­nja. Ni­je­su se mo­gli ni iz­bro­ji­ti Sr­bi iz ze­mlje Sr­bi­je! Pri­spje­la je gru­pa Sr­ba i iz srp­ske Ma­ke­do­ni­je, a ja­to avi­o­na do­le­će­lo je iz da­le­ki­je ze­ma­lja da na Pod­go­rič­ki aero­drom iz­ru­či srp­sko ro­do­lju­blje, žal­be­ni­ke na sa­hra­ni maj­ke Ra­do­va­na Ka­ra­dži­ća. Pod­go­rič­ki tak­si­sti tr­lja­li su dla­no­ve od ra­tlu­ka što pri­hva­ti­še to­li­ke put­ni­ke sa avi­o­na. S nje­go­vi­jem vi­so­kim pre­o­svje­šten­stvom dok­to­rom Am­fi­lo­hi­jem do­šla su sed­mo­ri­ca vla­di­ka, se­dam­de­set i se­dam po­po­va i pro­to­po­po­va, tri­de­set igu­ma­na i ka­lu­đe­ra, se­da­mlest is­ku­še­ni­ka i de­vet ka­lu­đe­ri­ca. Bi­lo je nik­šić­ko ju­tro oblač­no i plju­sko­vi­to, a kad je Am­fi­lo­hi­je pri­spio s re­če­nom du­hov­nom svi­tom, ne­be­sa su se ra­svi­je­tli­la, a ne­be­sku ki­šu za­mi­je­ni­le su su­ze niz srp­ska li­ca i uz­da­si za maj­kom Ra­do­va­na Ka­ra­dži­ća. Oko ka­pe­le po­cr­nje­la tri ljuc­ka kru­ga od man­ti­ja i ka­mi­lav­ki srp­ski­je du­hov­ni­ka, a zlat­na mi­tro­po­lit­ska kru­na na uz­vi­še­noj Am­fi­lo­hi­je­voj gla­vi za­si­ja­la je svje­tlo­šću La­za­re­ve kru­ne kad je iz Kru­šev­ca s ala­ji­ma srp­ski­je vi­te­zo­va kre­nuo da se su­prot­sta­vi Mu­ra­tu i si­li agar­jan­skoj ko­ja se na sve­to­sav­sku srp­sku vje­ru bi­la ustre­mi­la, pro­kle­to joj śe­me azi­jat­sko! Onoj sed­mo­ri­ci vla­di­ka za­o­kru­ži­li se bi­ja­hu oko nji­jo­vi­je gla­va pod ka­mi­lav­ka­ma se­dam svi­je­tli­je kru­go­va što su sat­ka­ni od sun­ča­ne pre­đe i pre­di­va. Bi se bo­gom za­kleo da su to se­dam sve­ti­je iko­na u ne­kom srp­skom ma­na­sti­ru na pri­li­ku Mo­ra­če i Stu­de­ni­ce. Ja sam se od ne­ka­kvo­ga ple­me­ni­to­ga ośe­ća­ja kr­stio gle­da­ju­ći to ču­do ne­vi­đe­no na gro­blju nik­šić­ko­me. Za­ža­lio sam lju­to što ni­je živ pro­to Mak­sim da mi ob­ja­sni to ču­do i ču­do­ve­ni­je. Mo­ja ma­la pa­met ka­žu­je mi da ti sve­ti kru­go­vi oko vla­di­čan­skih gla­va zna­če ne­be­sku za­hval­nost vla­di­ka­ma što su se po­te­ži­li u to­li­ko­me bro­ju da do­đu na ukop Srp­ki­nje či­ja du­ša ide da vječ­no bla­gu­je sa Ju­go­vi­ća Maj­kom i Ko­sov­kom Đe­voj­kom. Sve to po­smrt­no opi­je­lo svo­jim je gla­som za­po­čeo mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je, a on­da su se s nje­go­vi­jem bo­žan­skim ava­zom sli­li svje­šte­ni gla­so­vi sed­mo­ri­ce vla­di­ka i svih dru­gih svje­šte­ni­je li­ca ko­je je oko po­koj­ne Jo­van­ke srp­sko ośe­ća­nje oku­pi­lo. Ta­da mi se uči­nje­lo da je sun­ce ne­be­sko za tre­nu­tak sta­lo i za­trep­ta­lo, vi­dio sam isto­ga to­ga tre­na da je kip Sve­te Bo­go­ro­di­ce, ko­ji su Ru­si po­klo­ni­li Am­fi­lo­hi­ju da se ukra­si pro­stor is­pred Ka­pe­le, za tre­nu­tak pro­ži­vio, taj sve­ti kip, pa je Dje­va Ma­ri­ja po­di­gla svo­ju ru­ku i tro­pr­sto Jo­van­kin žal­be­ni skup bla­go­slo­vi­la. A on­da se de­si­lo ne­što što se pri­je ni­je de­ša­va­lo na Nik­šić­ko­me gro­blju đe se Sr­bi sa­hra­nju­ju od kra­lja Ne­ma­nje na­o­va­mo. Čuj­te.

Ne­da­le­ko od Ka­pe­le na­la­zi se sve­ti srp­ski hram ko­ji je po­dig­nut on­da kad je Sve­ti Sa­va kroz Nik­šić pro­la­zio na pu­tu za Dur­mi­tor na ko­me će śe­sti da po­či­ne, a na to­me mje­stu đe je sve­tac po­či­nuo pro­vre­lo je sve­to vre­lo vo­de ko­je i da­nas te­če. Ta cr­kva ne bi mo­gla pod Tur­ci­ma op­sta­ti da je bi­la za­ma­ši­ta i vi­so­ka. Ta­ko ma­lu obi­mom, ali sve­to­šću ve­li­ku, Sr­bi su to­kom pe­to­vje­kov­no­ga rop­stva ze­mljom za­gr­ta­li va­zda kad joj je agar­jan­ska opa­snost za­pri­je­ti­la, i ta­ko je ona op­sta­la. U tu sve­tu cr­kvu, sta­ru i pra­sta­ru, uno­se se mr­ci iz Ka­pe­le da im se sve­ta smrt­na li­tur­đi­ja ot­pje­va. To je va­zda bi­lo i bi­va­lo i ni­je mo­glo bi­ti druk­či­je. E, pr­va srp­ska vje­ru­ju­ća oso­ba ko­ja se u Nik­ši­ću s du­šom ra­sta­vi­la, a ko­ja ni­je une­še­na u sve­tu ne­ma­njić­ku cr­kvu, bi­la je Jo­van­ka, maj­ka srp­sko­ga ve­li­ka­na Ra­do­va­na Ka­ra­dži­ća, ne­ka joj je po­koj du­ši za­do­vi­jek! Evo ka­ko se taj bo­go­u­god­ni pre­se­dan do­go­dio. Tre­ba­lo je iz Ka­pe­le umr­lu maj­ku Jo­van­ku pre­ni­je­ti u re­če­ni hram da joj ta­mo po­smrt­no ali­lu­ja u je­dan glas ot­pje­va­ju mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je i sve­šten­stvo ko­je s njim sa­slu­žu­je sve­tu slu­žbu. Tre­ba­lo je, ali ka­ko će u obi­mom ma­li sve­ti hram sta­ti je­dan mi­tro­po­lit, sed­mo­ri­ca vla­di­ka, se­dam­de­set i se­dam po­po­va i pro­to­po­po­va, tri­de­set igu­ma­na i ka­lu­đe­ra, se­da­mlest is­ku­še­ni­ka i de­vet ka­lu­đe­ri­ca! No i tu su ne­be­sa da­la pu­to­kaz. Kre­nu­li s po­koj­nom Jo­van­kom u prav­cu ma­le cr­kve, ali se to­ga tre­nut­ka ne­bo na­o­bla­či­lo, po­če­la je ki­ša da si­pi, ne­sta­lo je svi­je­tlih kru­go­va oko osve­šta­ni­je gla­va srp­skih vla­di­ka, svje­tlost Am­fi­lo­hi­je­ve kru­ne vid­no je spla­snu­la. A on­da se do­śe­tio, a ko bi dru­gi no Am­fi­lo­hi­je i nje­go­va mu­drost, do­śe­tio se da tre­ba Jo­van­ki opi­je­lo oči­ta­ti u ve­li­čan­stve­noj cr­kvi na Pe­tro­voj gla­vi­ci, hra­mu ko­ji je ru­ski car od svo­ga nov­ca po­di­gao kao spo­me­nik srp­ski­jem vi­te­zo­vi­ma iz Cr­ne Go­re i Her­ce­go­vi­ne ko­ji su po­dig­nu­li na Vuč­jem do­lu za ča­sni krst i vje­ru pra­vo­slav­nu! Od du­ka­ta iz ne­pre­su­šne ri­zni­ce srp­skog po­o­či­ma, ru­sko­ga ca­ra Ni­ko­la­ja, hram sve­ti po­dig­nut i po­sve­ćen Sve­to­me Va­si­li­ju Ostro­ško­me, sla­va mu i mi­lost. A ta ve­le­ljep­na bo­go­mo­lja, sva od mer­me­ra bi­je­lo­ga, ima ši­ri­ne i vi­si­ne ka­kve ne­ma dru­ga srp­ska cr­kva u Cr­noj Go­ri. Uz­di­že se u ne­be­sa de­sno od ka­pe­le u ko­joj je po­či­va­la maj­ka Jo­van­ka. Kad je Am­fi­lo­hi­je ko­ji je bio na če­lu po­greb­ne svje­šte­nič­ke ko­lo­ne okre­nuo i se­be i one iza se­be ka ve­li­koj cr­kvi, što se bi­je­li kao la­bud ti­ca bi­je­la, isto­ga tre­nut­ka raz­ve­dri­lo se ne­bo, sun­ce je za­si­ja­lo i od­si­ja­lo s Am­fi­lo­hi­je­ve zlat­ne ka­pe, vra­ti­li su se sun­ča­ni kru­go­vi oko gla­va vla­di­ka­ma, sa­ma od se­be zvo­na su s cr­kve­ne lje­po­ti­ce na Pe­tro­voj gla­vi­ci za­je­ča­la i udru­ži­la se s gla­so­vi­ma iz svje­šte­nič­ki­je gr­la. Ne znam da li su dru­gi žal­be­ni­ci mo­gli, a ja ni­je­sam mo­gao ze­mlje mi u ko­ju ću i gro­ba mi Rat­ko­va, raz­u­zna­ti šta su gla­so­vi svje­šte­nič­ki a šta zvo­na cr­kov­na! Či­nje­lo mi se da su ujed­no za­pje­va­li ze­mlja i ne­bo, po­mi­slio sam da će po­te­ći po­to­ci srp­ski­je su­za ko­li­ko ih se sli­va­lo niz obra­ze žal­be­ne ma­se ne­pre­gled­ne.

E, sa­mo sad još ne­ko­li­ko ri­je­či o Ve­li­koj cr­kvi na Pe­tro­voj gla­vi­ci, ne­ko­li­ko ri­je­či ko­je sam čuo od po­koj­no­ga pro­ta Mak­si­ma, usta mu se po sto pu­ta po­zla­ti­la. Naj­gla­si­ti­ji ru­ski pro­to­maj­sto­ri su tu cr­kvu pla­ni­ra­li, zi­da­ri – srp­ski ne­i­ma­ri su je zi­da­li, mer­mer bi­je­li za grad­nju do­ve­žen je od­ne­kle iz svi­je­ta bi­je­lo­ga. Glav­ni krst ko­ji je na Cr­kvu po­sta­vljen iz­li­ven je u sve­to­me Ki­je­vu, a no­šen je na Sve­tu Go­ru da se osve­ti u srp­sko­me Hi­lan­da­ru ko­ji je Sve­ti Sa­va po­dig­nuo! Ru­ski car je ci­je­nio knja­za Ni­ko­lu za­to što je nje­go­va voj­ska do­bi­la Vu­če­dolj­sku bit­ku, pa mu je do­zvo­lio da se sa­hra­ni u Ve­li­koj cr­kvi kad ode Bo­gu na isti­nu. Da knjaz po­či­va u cr­kvi, a da ga s nje­zi­ne dvi­je stra­ne ču­va­ju gro­bo­vi naj­gla­si­ti­je­ga cr­no­gor­sko­ga ju­na­ka iz to­ga vak­ta, No­va­ka Ra­mo­va, i naj­bo­lje­ga her­ce­go­vač­ko­ga usta­ni­ka, iz to­ga ze­ma­na, Sto­ja­na Ko­va­če­vi­ća. Ali Bog ve­li­ki ni­je dao da se tu uko­pa kri­vo­no­gi knjaz Ni­ko­la Sta­nin za­to što to on ni­je za­slu­žio. A ni­je ni Ni­džo za­mi­ri­tao to mje­sto s to­ga što se osra­mo­tio pi­šu­ći pje­sme u sla­vu Tu­ra­ka i nji­o­ve pro­kle­te vje­re aga­ri­jan­ske i na­gu­zič­ke. Ni­ko­la je za­slu­žio da mu se de­si ono što mu se i do­go­di­lo na Pod­go­rič­koj skup­šti­ni hi­lja­du de­vet sto­ti­na i osa­mle­ste go­di­ne. Ta ga je srp­ska skup­šti­na ću­šnu­la s ce­tinj­sko­ga pri­je­sto­lja ko gov­no š će­di­la! Kri­vo­no­go­me Ni­ko­li ko­sti su u la­tin­skoj ze­mlji osta­nu­le, a eno dvo­ji­ce ve­li­kih srp­ski­je ju­na­ka, No­va­ka i Sto­ja­na, su dvi­je ban­de Hra­ma nik­ši­ćo­ga na Pe­tro­voj gla­vi­ci. Ni­ko­la Sta­nin unio je ku­lje u la­tin­ski svi­jet i ta­mo u grob upao, da­bog­da mu se pro­po na taj svi­jet! Ve­li­ka je si­la Sve­vi­šnje­ga, njoj se ne mo­gu su­prot­sta­vi­ti ni kra­lje­vi ni ca­re­vi.

E ta­ko, pr­va srp­ska du­ša ko­ja je na sa­mrt­nom od­ru po­či­va­la pod kro­vom Hra­ma nik­šić­ko­ga, ko­ji je po­sve­ćen Sve­to­me Va­si­li­ju, bi­la je Ra­do­va­no­va maj­ka Jo­van­ka. Slo­bod­no bih je mo­gao na­zva­ti dru­gom Jo­van­kom Or­le­an­kom, ali ne­ću za­to što ona pr­va Jo­van­ka ni­je bi­la sve­to­sav­ske vje­re pra­vo­slav­ne no la­tin­ske, ta­mo da­le­ko bi­lo! Uni­je­še Jo­van­ku u Hram, ulje­ze vla­di­ka sa sve­šten­stvom, na­ga­mi i nas la­i­ka naj­ma­nje hi­lja­du, osta­le ti­su­će srp­ski­je du­ša, sa svih kra­je­va iz svi­je­ta, pri­ti­sko­še svu za­ra­van oko sve­to­ga hra­ma. Jed­na­ko bru­je ne­bo i ze­mlja, uči­ni mi se da za li­jek nad­ja­ča­še sve­šte­nič­ki gla­so­vi cr­kve­nu zvo­nja­vu, kad ulje­go­smo u cr­kvu. Ko­li­ko je du­go tra­ja­la sve­ta po­smrt­na li­tur­đi­ja ne bih umio ka­za­ti, a kad po­koj­nu Jo­van­ku iz­ni­je­še iz hra­ma bož­je­ga, i po­lo­ži­še na je­dan ta­vu­lin pre­strt cr­kve­nom čo­vom sa zlat­nim kr­sto­vi­ma, je­da­nak se osu­ši­še srp­ska li­ca od su­za, ma ne ču­ješ ni ti­cu na gra­ni da se ja­vlja. Sve se pre­tvo­ri­lo u jed­no uvo da ču­je go­vor nje­go­va vi­so­ko­ga pre­o­svje­šten­stva, vla­di­ke i dok­to­ra Am­fi­lo­hi­ja Ra­do­vi­ća, mi­tro­po­li­ta cr­no­gor­sko­ga, pri­mor­sko­ga, zet­sko­ga, brd­sko­ga, sken­de­rij­sko­ga i eg­zar­sho­ga! Ja bi­jah ostao da sto­jim na ste­pe­ni­ci ka­me­noj is­pred Ve­li­ke cr­kve, pa mi se otvo­ri­še ši­ri­ne da vi­dim ko­li­ka je žal­be­na ma­sa Jo­van­ki­na. Žao mi je što ću s ovom grd­nom ri­je­či oskr­na­vi­ti srp­sko ime Ra­do­va­no­ve maj­ke, a gre­šne mi du­še i cr­ne ze­mlje u ko­ju ću po­mi­slio sam da ni Ti­tu ni­je do­šlo na ukop u Be­o­grad vi­še žal­be­ni­ka no što ih je do­šlo Jo­van­ki u Nik­šić! Ti­tu su do­šli i Tur­ci i la­ti­ni i tu­ka i man­džu­ka, je­dan po­ra­di ne­ko­ga svog in­te­re­sa, dru­gi ra­di po­li­tič­kog bez­o­bra­zlu­ka, a Jo­van­ki, maj­ci Ra­do­va­na Ka­ra­dži­ća, do­šla je u moj Nik­šić na is­pra­ćaj ne­pre­gled­na ma­sa či­stih srp­ski­je du­ša. Do­šlo mu­ško i žen­sko, sta­ro i mla­do, zdra­vo i in­va­lid­no. Sve je jed­na­ko pla­ka­lo i uz­di­sa­lo, sva­ko­me se na obra­zu jed­na­ko či­ta­lo srp­stvo i pra­vo­sla­vlje. Tu si mo­gao vi­đe­ti đe­da pa­nja­ta sa dva šta­pa, do nje­ga đe­vo­jač­ku lje­po­ti­cu ko­ja od se­be mu­ške oči ne da odvo­ji­ti, zgr­če­nu i zgre­žba­nu sta­ri­cu i kraj nje za­ma­šnu mo­mač­ku mu­ško­vi­nu! Vi­dio sam i jed­nu omla­đu že­nu ka­ko u onoj ne­pre­gled­noj ma­si žal­be­ni­ka dr­ži do­jen­če di­je­te na svo­ji­jem ma­te­rin­skim pr­si­ma. Ono pla­če, a mu­ško an­đel­če joj se na gru­di­ma smi­je. Kad Bog ho­će – sve se mo­že. Žal­be­na po­vor­ka Jo­van­ke Ka­ra­džić bi­la je sa­sta­vlje­na od raz­li­či­tih ljuc­kih ti­je­la, ali od jed­ne srp­ske i sve­to­sav­ske du­še. Sve je bi­lo u srp­sko­me ro­do­lju­blju ja­ko, pa ni­je slu­čaj­no ni to što je Jo­van­ki đe­voj­ča­ko pre­zi­me bi­lo – Ja­kić.

Po­moz Bo­že jadnijem Sr­bi­ma i to ti je ne­ko zna­me­ni­je! No daj da vam ne du­žim la­kr­di­ju.

Svak se iz vi­še­hi­ljad­ne žal­be­ne ma­se na­dao da će Am­fi­lo­hi­je odr­ža­ti Jo­van­ki go­vor po­mi­nju­ći nje­zi­ne pret­ke iz ro­da i do­ma, da će oki­ti­ti s ri­je­či­ma Dur­mi­tor i Pet­nji­cu, Ja­ki­će i Ka­ra­dži­će i po­seb­no sve Ra­do­va­no­ve za­slu­ge za bo­san­sko srp­stvo. Eee, bi­lo bi to ta­ko da Am­fi­lo­hi­je ni­je pa­met­ni­ji od hi­lja­da dru­gi­je Sr­ba u Cr­noj Go­ri, i ovih da­na­šnjih i oni­jeh od pam­ti­vi­je­ka. Ne bih se smio trep­nu­ti na ol­tar cr­kov­ni da je iko od nje­ga bio pa­met­ni­ji osvem vla­di­ka Pe­tar I, ko­ji se živ po­sve­tio, i Nje­goš ko­ji je na­pi­sao Gor­ski vi­je­nac! Vi­še mu­dro­sti sta­ne u jed­nu Am­fi­lo­hi­je­vu re­če­ni­cu, ne­go ne­či­je u go­vor od tri sa­ta i u knji­gu od hi­lja­du stra­ni­ca! Ta­kvog ga je Bog stvo­rio! Sta­de Am­fi­lo­hi­je iz­nad kov­če­ga s Jo­van­kom, li­je­vom ru­kom oslo­nio se na mi­tro­po­lit­ski zlat­ni skip­tar, a de­snom ru­kom, u ko­ju dr­ži krst što zla­tom i dra­gi­jem ka­me­njem bljec­ka sa sto­ti­nu su­na­ca iz se­be, pre­kr­stio je po tri pu­ta Jo­van­ku upo­ko­je­nu i po tri pu­ta ma­su žal­be­nu. Pre­kr­stio i sa­mo tri re­če­ni­ce iz­go­vo­rio. Pr­va re­če­ni­ca – Da­nas is­pra­ća­mo na onaj svi­jet ve­li­ku Srp­ki­nju, Jo­van­ku Ka­ra­džić, ro­đe­nu Ja­kić, dru­gu Maj­ku Ju­go­vi­ća. Dru­ga re­če­ni­ca – Ne­ka joj Bog da du­ši ono mje­sto ko­je je za­slu­ži­la kao maj­ka i kao Srp­ki­nja. I tre­ća re­če­ni­ca – Is­pra­ti­mo je s ono­li­ko srp­ske lju­ba­vi ko­li­ko je ve­li­ki Sr­bin nje­zin pr­vo­ro­đe­ni sin Ra­do­van Ka­ra­džić, ko­ga je ona is­pod svo­ga sr­ca no­si­la, svo­ji­jem ga mli­je­kom pot­hra­ni­la, srp­ski ga vas­pi­ta­la i u sve­to­sav­sku ga isto­ri­ju opre­mi­la! Po­sli­je Mi­tro­po­li­to­ve ri­je­či, jo­pet su se sje­di­ni­la cr­kve­na zvo­na i svje­šte­nič­ki gla­so­vi, kre­nuo je spro­vod ka ukop­no­me gro­bu u ko­jem će Ra­do­va­no­va maj­ka po­či­va­ti, uči­ni­lo mi se da mi svi u žal­be­noj ma­si, ko­li­ko nas je bi­lo, is­po­ti­ja pje­va­mo od sre­će što nam se ra­đa­ju Srp­ki­nje ka­kva je Jo­van­ka, što ima­mo dr­žav­ni­ke i he­ro­je ka­kav je Ra­do­van, što nam je Bog da­ro­vao pre­mu­drog i pre­pa­met­nog, nje­go­vu vi­so­ku pre­o­svje­šte­nost mi­tro­po­li­ta Am­fi­lo­hi­ja, du­hov­nog uči­te­lja svi­je Sr­ba i Srp­ki­nja u do­mo­vi­ni i ra­si­ja­nju. Bo­lja je nje­go­va ka­plja mu­dro­sti no ri­je­ka re­či­to­sti ka­to­lič­ko­ga pa­pe. U nje­ga je sva­ka ri­ječ iz­mje­re­na, ne zna se je li nje­go­vi­jem ne­pri­ja­te­lji­ma te­že da ga slu­ša­ju, ili da tu­ma­če ono što on ka­že.

Da je živ pro­to Mak­sim, či­ni mi se da bi re­kao ka­ko je vla­di­ka Am­fi­lo­hi­je na Jo­van­ki­noj sa­hra­ni pro­du­žio srp­sku mi­sao ko­ju je Car La­zar je­zi­ko­vao kad se u Sa­mo­dre­ži pri­če­šći­vao sa svo­jom voj­skom a pri­je od­la­ska na Ko­so­vo da se su­prot­sta­vi Mu­ra­tu, po­lu­mje­se­cu i si­li agar­jan­skoj. Da sta­ne na put vraž­je­mu ko­tu ko­ga je ima­lo ko­li­ko na go­ri li­sta. La­za­re­ve ri­je­či ne­be­ski su an­đe­li pre­no­si­li na sve stra­ne srp­ske, a Am­fi­lo­hi­je­ve tri po­smrt­ne re­če­ni­ce, i ci­je­lu sa­hra­nu ve­li­ke Srp­ki­nje, Ra­do­va­no­ve maj­ke, pre­no­si­la je, ta­ko­đe na sve stra­ne, ali od svi­je­ta, te­le­vi­zi­ja ču­ve­ne bra­će Ka­rić, no­vih an­đe­la u srp­skoj isto­ri­ji. Ta dva srp­ska ro­đe­na bra­ta, čuj­te im sim­bo­lič­na ime­na – Bo­go­ljub i Ra­do­je, iz­le­gli su se iz­ne­na­da kad je srp­stvu naj­te­že, po­tlje Ko­sov­ske bit­ke, bi­lo. Bog ih je u srp­sku po­li­ti­ku de­le­gi­rao kad je Slo­bo­dan spro­ve­den u led­nu tam­ni­cu la­tin­sku, i kad se Ra­do­van opre­di­je­lio za stu­de­nu pe­ći­nu ro­ma­nij­sku. Odi­sta, uz ta dva ve­li­čan­stve­na ime­na, ko­ja od kr­šte­nja no­se, tre­ba­lo bi im pri­do­da­ti i ime­na Pre­drag i Ne­nad. Ne znam da li se ne­ko u srp­stvu dra­ži­ji po­ja­vio, dra­ži­je i ne­nad­ni­je no bra­ća ko­ja sve srp­ske in­te­re­se pre­ko svo­je te­le­vi­zi­je kroz ci­je­li svi­jet pro­no­se. Ne znam, odi­sta, da se ne­što mi­li­je i iz­ne­nad­ni­je de­si­lo Sr­bi­ma od dvo­ji­ce an­đe­la iz Pe­ći, čuj­te Pe­ći, bra­će Ka­ri­ća, bo­go­u­god­no­ga Bo­go­lju­ba i Ra­do­ja – srp­ske ra­do­sti. Ne za­u­zi­ma­ju se ta dva bla­go­slo­ve­na bra­ta, ro­đe­na u gra­du Srp­ske pa­tri­jar­ši­je, da za­u­zmu isto­rij­sko mje­sto u dru­štvu Ka­ra­đor­đa, Slo­bo­da­na i Ra­do­va­na, no oni kao me­do­no­sne pče­le nov­ča­ni nek­tar sa­ku­plja­ju te ga pre­ko te­le­vi­zi­je u srp­ska sr­ca uli­je­va­ju. Ne pla­še­ći se ni od do­ma­ćih iz­daj­ni­ka, ni od tur­sko–la­tin­ski­je ala i ažda­ja ko­je na Sr­be zi­je­va­ju, Ka­rić–te­le­vi­zi­ja jed­na­ko je pra­ti­la dr­žav­nič­ki us­pon Ra­do­va­na Ka­ra­dži­ća kao što da­nas pra­ti nje­go­vo haj­du­ko­va­nje po go­ra­ma i pla­ni­na­ma, kao što pra­ti pla­će­ne urot­ni­ke ko­ji ga tra­že, kao što pre­no­si sve­te go­vo­re i li­tur­đi­je Am­fi­lo­hi­je­ve. Kao što svi­je­tu pre­no­si srp­ske uz­da­he što dva ne­do­sti­žna Sr­bi­na, Slo­bo­dan i Ra­do­van, ne śe­de na srp­ski­jem pri­je­sto­li­ma, kao što su si­đe­li Du­šan Sil­ni i Vožd Ka­ra­đor­đe. An­đe­o­ska Bo­go­lju­bo­va i Ra­do­je­va te­le­vi­zi­ja na­gla­ša­va ve­li­ku isti­nu da Ra­do­va­no­va vi­te­ška srp­ska voj­ska ni­je sa­mo ta­ma­ni­la do­ma­će bo­san­ske po­tu­ri­ce, či­ji su pra­đe­do­vi pro­da­li vje­ru za ve­če­ru, ne­go je kr­va­ve bo­je­ve i meg­da­ne, ta vi­te­ška voj­ska Ka­ra­dži­će­va, vo­di­la s cr­ni­jem Ara­pi­ma, Ta­ta­ri­ma, Ta­li­ba­ni­ma i Ta­ta­ro­mon­go­li­ma, ko­je je Ali­ja Izet­be­go­vić, pro­klet mu bio i grob u ko­ji je uko­pan, do­veo iz Azi­je da Sr­bi­ma po srp­skoj Bo­sni ži­vo­te uzi­ma­ju ko­cem i ko­nop­cem. Ne znaš da li ta pro­kle­ta voj­šču­ri­na tur­sko–azi­jat­ska gr­đe hu­če ili se kr­va­vi­je tu­če kad ośe­ti mi­ris srp­ske kr­vi i vje­re sve­to­sav­ske. Kao sve­ti tekst, kao no­vu srp­sku him­nu, kao za­vjet­nu pre­po­ru­ku, ču­va, a još ne pri­ka­zu­je, Ka­ri­će­va ro­do­lju­bi­va te­le­vi­zi­ja, ču­va one ri­je­či Ra­do­va­na Ka­ra­dži­ća ko­je je ve­li­ki Sr­bin iz­go­vo­rio ono­ga da­na po­tre­sno­ga kad je s pri­je­sto­la Re­pu­bli­ke Srp­ske u go­ru ze­le­nu škam­pao! A iz­go­vo­rio je kle­tvu ko­sov­sku, uzeo je ri­je­či Ca­ra La­za­ra i po­no­vio ih Sr­bi­ma kao opo­me­nu da ne smi­ju ža­li­ti svo­je ži­vo­te u bor­bi za oču­va­nje Re­pu­bli­ke Srp­ske. U lju­toj bor­bi pro­tiv ala i vra­na ko­je na­sr­ću na nju da je de­stre­ga­ju!

U Bo­ga se na­dam da će bra­ća Ka­ri­ći pre­ko svo­je te­le­vi­zi­je ubr­zo u svi­jet oda­sla­ti La­za­re­ve i Ra­do­va­no­ve za­vjet­ne ri­je­či ko­je sva­ki pra­vi Sr­bin i Srp­ki­nja i u snu i na ja­vi iz­go­va­ra. Ove ri­je­či: Ko je Sr­bin i od srp­sko­ga ro­da i ko­lje­na, a ne po­šao pje­va­ju­ći u sva­ki boj ko­ji se bi­je za srp­stvo, da­bog­da mu od ru­ke ni­šta ne ro­di­lo. Taj isti za­va­lje­nik da­bog­da ne­mao od sr­ca po­ro­da, a ako ga imao – od nje­ga se iz­le­gli gu­bav­ci da ih srp­ski na­rod po pr­stu ka­žu­je ko ne­ne­vjer­nu ku­ća Vu­ka Bran­ko­vi­ća! Udri Sr­bi­ne tur­sko­ga i la­tin­sko­ga vra­ga i ne osta­vi im tra­ga, a ne ža­li u toj bor­bi ni­šta na svi­je­tu! E, ta se kle­tva na Ko­so­vu u srp­ska ju­nač­ka sr­ca uci­je­pi­la, a sad se kroz Ra­do­va­no­va usta u srp­ska i sr­ca i u nji­ho­vu svi­jest za­u­vi­jek za­ci­je­pi­la. E za­to da­nas i Tur­ci i la­ti­ni, i do­ma­ći iz­daj­ni­ci, ne bi­ra­ju sred­stva ni na­či­ne da se do­če­pa­ju obi­li­ćev­skog srp­skog so­ko­la – Ra­do­va­na Ka­ra­dži­ća. Ra­di­je bi ga za vrat svo­jim če­lju­sti­ma šče­pa­li no da im se zlat­na ma­na pro­spe u usta s ne­be­sa! Uhva­ti­le bi ga te hi­je­ne kad Bog ne bi bio ve­lik ko­li­ko je ve­li­ki. No, mo­gu ga uhva­ti­ti za ku­rac i ni za što dru­go, kur­vi­ni po­gan­ski si­no­vi! Eto, stio sam da ka­žem da se srp­ska isto­ri­ja u na­še vri­je­me na­vi­ja ka­ko se va­zda i na­vi­ja­la. Ima­li smo Sve­to­ga Sa­vu i Ka­ra­đor­đa, a da­nas ima­mo Am­fi­lo­hi­ja i Ra­do­va­na. Ima­li smo Vu­ka Bran­ko­vi­ća, a da­nas ima­mo Mi­la Đu­ka­no­vi­ća ko­ji na­mje­ra­va da uz po­moć lac­ma­na ime srp­sko­me je­zi­ku uki­ne.

Ni­je, bez­be­li, la­ko no­si­ti ime ne­be­ski na­rod. Sve što nam se do­go­di od Bo­ga sla­đe nam je od me­da! Ku­rac svi­ma du­šma­ni­ma ko­ji nam spre­ma­ju po­greb, a sa­mi su po­gre­be­ni. Iz­dr­ža­će­mo ova­ko na Hri­sto­voj stra­ži do Stra­šno­ga su­da, a on­da će­mo vi­đe­ti ko­ga će za­pa­sti opan­ci a ko­me oboj­ci! A sad ću vam spo­me­nu­ti još jed­no srp­sko ču­do ko­je se u Slo­bo­da­no­vo vri­je­me, a uz bož­ju po­moć, me­đu Sr­bi­ma iz­nje­dri­lo. Čuj­te i po­čuj­te, psuj­te a ne ku­ni­te, mo­ji vr­sni slu­ša­o­ci. To ču­do na­še no­ve isto­ri­je je srp­ski voj­vo­da Go­ji­slav Pe­štić, ime mu se va­zda spo­mi­nja­lo kao do­bar da­nak u go­di­ni! Ho­će ako­bog­da.

Ve­li­ku srp­sku na­du, voj­vo­du Pe­šti­ća, ne­nad­ma­šnog bor­ca za sve­ko­li­ko srp­stvo, a da­na­šnje­ga su­žnja u pro­kle­toj ha­škoj tam­ni­ci, u ko­joj ro­bu­je i Slo­bo­dan, ovi­jeh da­na slu­ša či­ta­vo čo­vje­čan­stvo. Sve ljud­ske hra­bro­sti za ko­je zna isto­ri­ja ne mo­gu se mje­ri­ti sa Pe­šti­će­vim iz­ja­va­ma ko­je sa­si­pa u oči ne sa­mo sra­mot­no­me su­du ko­ji mu ne­za­ko­ni­to su­di, no i svi­jem zlo­tvo­ri­ma, bi­lo da su tur­ske ili la­tin­ske vje­re. Ne sa­mo Ka­ri­će­va te­le­vi­zi­ja, ko­ja je po­sve­će­na srp­stvu, no i mno­ge te­le­vi­zij­ske ku­će u svi­je­tu pre­no­se Pe­šti­će­ve ri­je­či ko­je zra­če hra­bro­šću, um­no­šću i pa­me­ću. Ni­ti Voj­vo­da ho­će da usta­ne na no­ge pred su­di­ja­ma, ni­ti pri­zna­va je­zik ko­ji oni go­vo­re, a u oči im je skre­sao da se ga­di nji­ho­ve ođe­će. Ve­li da su ob­u­če­ni u cr­no–cr­ve­ne ru­ti­ne kao da se bo­re s bi­ko­vi­ma u Špa­ni­ji. I ona stvo­re­nja ljuc­ka na ze­malj­skoj ku­gli ko­ja ni­je­su bi­la ču­la za Sr­be, a na­ža­lost ima i ta­kvih, da­nas pre­ko Pe­šti­će­vih ri­je­či upo­zna­ju na­šu isto­ri­ju, na­šu vje­ru sve­to­sav­sku i na­šu bor­bu ne­pre­sta­nu. Go­ji­slav Pe­štić je da­nas tu­mač srp­skog ne­be­stva, on u Ha­gu či­ta po­li­tič­ku li­tur­đi­ju u ime sve­ko­li­ko­ga sve­to­sav­skog srp­skog na­ro­da. Ta­kvo­ga Pe­šti­ća bož­ja je sud­bi­na pri­pre­mi­la i Sr­bi­ma ga da­ro­va­la, isto kao što ih je da­ri­va­la La­za­rem, Ka­ra­đor­đem, Ra­do­va­nom i ve­li­ki­jem Slo­bo­da­nom Mi­lo­še­vi­ćem.

A evo ka­ko je voj­vo­da Pe­štić do­šao do isto­rij­skog mje­sta ko­je da­nas za­u­zi­ma me­đu Sr­bi­ma. Ro­dio se u srp­skoj Li­ci Go­ji­slav, srp­ski sin od pu­ne ko­li­jev­ke, ko­ji će na­ra­sti u mom­ka vi­si­ne i ši­ri­ne kao da je od Sve­te Go­re od­va­ljen, oka i po­gle­da kao da ga je gra­dio Sr­đa Zlo­po­gle­đa, gla­sa mu­ško­ga i ju­nač­ko­ga kao da mu je ku­mo­va­la ne­be­ska gr­mlja­vi­na. A on­da na taj srp­ski ko­los na­sje­la pa­met kao da je od isto­ga oca od ko­ga je i Sve­ti Sa­va. Zbo­ra­še po­koj­ni pro­to Mak­sim da ta­kvo­ga stu­den­ta, ka­kav je Go­ji­slav bio, ni­je u Kra­gu­je­vac do­la­zi­lo iz unu­tra­šnjo­sti ot­ka­da se u sta­roj srp­skoj pri­je­stol­ni­ci ve­li­ke ško­le uče i fa­kul­te­ti za­vr­ša­va­ju. Po­to­nje go­di­ne nje­go­vih stu­di­ja pro­fe­so­ri ga ni­je­su ni is­pi­ti­va­li, no mu sa­mo de­set­ke u in­deks upi­si­va­li kad na­lje­gu ro­ko­vi od is­pi­ta. E on­da ta­kvo­ga mom­ka, vi­si­nom bo­ro­vi­to­ga, ši­ri­nom cr­kvo­vra­ta­to­ga, umom ne­do­sti­žno­ga i gla­som go­ro­lom­no­ga, Go­ji­sla­va Pe­šti­ća, sve­mo­gu­ći Go­spod oda­ši­lje u Sa­ra­je­vo da sta­ne u za­šti­tu bo­san­sko­ga srp­stva ko­je su tur­ski sta­ro­ne­vjer­ni­ci, la­tin­ski po­žmi­re­pi i ti­tov­ski bez­bo­žni­ci bi­li sti­sli za gr­lo i va­di­li mu sve­to­sav­sku du­šu na arap­ski pa­muk. Ni­je du­go po­tra­ja­lo dok ni­je Go­ji­slav sio i na­pi­sao pi­smo, na­pi­sao i ras­tu­rio ga po svi­je­tu da se či­ta ka­ko u Bo­sni ni­kad, od pam­ti­vi­je­ka, ni­je ži­vio ni­ka­kav dru­gi na­rod osim srp­ski, a da sva tur­ska i la­tin­ska ološ ko­ja ga­mi­že po srp­skim ši­ri­na­ma Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne ni­je ni­šta dru­go no gu­ba smr­dlji­va. Na jed­noj gra­ni ve­li­ko­ga srp­sko­ga sta­bla, ko­je se bi­lo raz­gra­na­lo i u ne­bo mla­znu­lo u zlat­no do­ba Du­ša­na Sil­no­ga! Na­le­gla se gu­ba na gra­nu sve­to­ga srp­sko­ga dr­ve­ta ko­je je po­sa­dio Ne­ma­nja, kul­ti­vi­sao Sve­ti Sa­va, a od gro­mo­vi­ti­je mu­nja spa­ša­va­li ga Vla­di­ka Da­ni­lo, Ka­ra­đor­đe i Dra­ža Mi­haj­lo­vić. Kad su ti­tov­ci, šok­ci i su­ne­tli­je pro­či­ta­li to ve­li­ko srp­sko pi­smo, ośe­ti­li su da jed­na­ka sna­ga iz­bi­ja iz Pe­šti­će­ve mu­ške po­ja­ve, iz nje­go­va gro­mo­vi­to­ga gla­sa i nje­go­va pi­sma. Od­ma ih je strah lju­ti uhva­tio, pa su pu­šta­li u ga­će i po­pi­ša­li se niz gnja­to­ve.

Dav­no je ka­za­no da zlo­tvo­re naj­te­že po­ga­đa isti­na ko­ja mu se jav­no u oči sa­spe. Ve­li­ku isti­nu ne mo­že svak ka­za­ti, mo­raš ima­ti Pe­šti­će­va mu­da da je ka­žeš! Uhva­ti­la vla­da­ju­će kru­go­ve pr­pa, pa su po­sla­li če­tu oru­žni­ka da uhva­te srp­sku per­ja­ni­cu i met­nu joj gvo­zde­ne li­si­ce na ru­ke. Oru­žni­ci mu ste­gli gvo­zde­ne vla­če­ge iza ša­ka, a on ras­te­gao ru­ke te če­lič­ni sin­dži­ri pr­sli kao da su bi­li od kon­ca ibri­ši­ma. Oni se oja­đe­li oru­žni­ci pre­ne­ra­zi i na­te­gli pu­ške i ma­šin­ke, a Pe­štić se na­smij gro­mo­gla­sno i pru­ži im ru­ke da ga jo­pet ve­žu nji­o­vi­jem sram­ni­jem lan­ci­ma. Ni­je on lan­ce s ru­ka ras­ki­dao da bje­ži, no sa­mo da po­ka­že ka­kva srp­ska sna­ga u nje­mu obi­ta­va i da se on pla­ši od njih ko­li­ko se pla­o­vi­ti bik pla­ši od sit­ni­je mu­va ko­je mu oko ro­go­va ob­li­je­ću. Grom­kim svo­jim smi­je­hom Go­ji­slav je po­ka­zao da su nje­go­ve mo­ći u gla­vi i sr­cu ka­kve su i u nje­go­vi­jem ru­ka­ma, a da sve ve­li­ko i ve­li­čan­stve­no, što mu je Bog po­klo­nio, on srp­stvu po­sve­ću­je. On­da su mu, bog­me, oni upla­še­ni oru­žni­ci met­nu­li ne jed­ne no tro­je li­si­ca na ru­ke, utr­pa­li ga u tenk i spro­ve­li u zlo­gla­snu tam­ni­cu u Gra­da­čac, grad bo­san­ski. Ni­je­su ga smje­li od Sa­ra­je­va do Gra­dač­ca pre­ba­ci­ti vo­zom ili ko­li­ma, jer su za­klju­či­li da ta ljuc­ka si­le­si­ja mo­že sna­gom svo­jom raz­bu­ca­ti i že­lje­znič­ki va­gon i auto, isto ona­ko ka­ko je ras­ki­nuo gvo­zde­ne vla­če­ge sa svo­ji­je ju­nač­kih ru­ka. Za­to su ga str­pa­li u tenk iz ko­ga zi­je­va to­pov­ska ci­jev i spro­ve­li do gra­dač­ko­ga za­tvo­ra po zlu ču­ve­no­ga. Taj zin­dan stu­de­ni na­či­nje­li su Tur­ci u ze­ma­nu kad je Sul­tan nji­hov s Bo­snom vla­dao, ozi­da­li zin­dan se­da­mlest la­ka­ta is­pod ze­mlje cr­ne da u nj ne­po­kor­ne Sr­be za­tva­ra­ju. Kle­ti Tur­ci pro­du­bi­li tam­ni­cu u ni­zi­nu, a Šva­bi kad su Bo­snom vak­ti­le za­vla­da­li na­zi­da­li je u vi­si­nu de­vet la­ka­ta, da i one Sr­be, a ko­ga bi dru­go, u te mrač­ne ka­ta­kom­be za­tva­ra­ju i mal­tre­ti­ra­ju. Tu su švap­ski pa­śi si­no­vi od­ve­li i spra­ti­li obi­li­ćev­skog srp­skog ju­na­ka Ga­vri­la Prin­ci­pa kad je na Mi­ljac­ki vo­di hla­do­vi­toj u sred še­her Sa­ra­je­va sa­suo va­tru iz srp­skog auto­ma­ti­ka u austrij­sko­ga ca­ra Fran­ca Fer­di­nan­da i nje­go­vu že­nu So­fi­ju Šva­bi­cu. Kad su ti­tov­ci Bo­snom za­vla­da­li, sa­mo su re­no­vi­ra­li i pod­zem­ne i nad­zem­ne oda­je gra­dač­ko­ga zlo­gla­sno­ga za­tvo­ra. Ti­to­ve vla­sti za­tva­ra­le su lu­pe­že i pre­stup­ni­ke u gor­nje spra­to­ve ko­je je Austri­ja ozi­da­la, a po­li­tič­ke pro­tiv­ni­ke spra­ća­li su u pod­zem­ne tur­ske ka­u­še đe je ro­blju vo­da do ko­lje­na i ljuc­ke ko­sti do ra­me­na. E, srp­sko­ga zor­no­ga voj­vo­du Pe­šti­ća str­pa­li su pod naj­du­blji i naj­de­blji vo­lat gra­dač­ko­ga tur­sko­ga zin­da­na. Ve­le lju­di i knji­ge do­ka­žu­ju da iz te stra­vič­ne tur­ske ja­zbi­ne ko­sti ljuc­ke ni­kad ni­je­su iz­no­še­ne, ni­ti su ih iz­no­si­li Tur­ci dok su vla­da­li, ni Austri­jan­ci nji­ho­vi na­sljed­ni­ci. A ri­jet­ko i ti­tov­ci, švap­ski si­no­vi i tur­ski unu­ci. U toj pro­sto­ri­ji, u ko­ju sun­ča­na zra­ka ni­kad ni­je pro­vi­ri­la, ja­kre­pi su ko­li­ko vra­ne, tu lju­te gu­je is­pi­ja­ju oči ro­blju ko­je ni­je ka­pac da se ru­ka­ma bra­ni, tu jed­na­ko da­nju i no­ću bi­je me­mla od ka­me­na. No, mo­gao sam ja skra­ti­ti pri­ču o tam­ni­ci u ko­ju je uve­den Go­ji­slav Pe­štić, ali stio sam da spo­me­nem ono što svi jed­na­ko zna­mo, a to je opis la­tin­ske tam­ni­ce u Mle­ci­ma ko­ji se či­ta u Gor­sko­me vi­jen­cu. Ka­že voj­vo­da Dra­ško Po­po­vić da su la­tin­ske tam­ni­ce bi­le ma­lo bo­lje no tur­ske. Sve ži­vo u nji­ma je u gvo­žđe po­pu­ta­no, du­še­van čo­vjek tu ni pa­šče ne bi sve­zao. Ja ne znam je­su li bi­le go­re tur­ske ili la­tin­ske tam­ni­ce u ko­je su Sr­bi za­tva­ra­ni, sa­mo znam da te dvi­je naj­stra­šni­je si­le, ta dva vje­kov­na srp­ska du­šma­ni­na, ni­je­su od ro­blja u ti­jem tam­ni­ca­ma či­nje­li ono što bo­san­ski ti­tov­ci uči­nje­še ve­li­ko­me Sr­bi­nu, mu­dr­oj gla­vi i ju­na­ku Go­ji­sla­vu Pe­šti­ću, voj­vo­di i na­uč­ni­ku iz obla­sti astr­o­no­mi­je. Evo čuj­te i po­čuj­te pa se zgra­žaj­te, ali ne ža­li­te i ne pla­či­te, jer se ve­li­ki srp­ski he­ro­ji i sve­to­sav­ski umo­vi ne ža­le pla­čem i sa­u­če­šćem no udi­vlje­njem i po­što­va­njem. Još jed­nom po­na­vljam: ni u Mle­ci­ma la­tin­ska vje­ra, ni u Gra­dač­cu tur­ska ne­vje­ra, ne uči­ni srp­sko­me ro­bu ono što Go­ji­sla­vu Pe­šti­ću uči­nje­še tur­ko–la­ti­no–ti­tov­ci u pro­kle­toj gra­dač­koj tam­ni­ci.

Kao što zna­te, tur­ski ja­ni­ča­ri, ko­ji su for­mi­ra­ni od po­tur­če­nih srp­skih dje­ča­ka, ni­je­su se že­ni­li. Stu­pa­li su u tur­ske voj­ne bu­lju­ke kad na­vr­še še­snest go­di­na, a od­stu­pa­li od voj­ske kad na­mi­re še­zde­set lje­ta. No ma­lo je ko­ji do­ži­vio še­se­tu svo­ga ži­vo­ta, no su im se le­še­vi ra­si­pa­li po bo­ji­šti­ma i ra­ti­šti­ma svu­da ta­mo do­kle je tur­ska si­la do­pi­ra­la, a do­pr­la je bi­la na tri ča­sti od svi­je­ta, Bog je kleo! To na­gla­ša­va­še po­koj­ni pro­to Mak­sim. Ni­je­su se ja­ni­ča­ri že­ni­li jer su tur­ski ade­ti od njih stva­ra­li ljuc­ke zvje­ro­ve ko­ji ne zna­ju za oca i maj­ku, za svo­je pre­zi­me i po­ri­je­klo, ko­ji ne­ma­ju ku­će i ku­ći­šta. Ima­li su sa­mo Ala­ha vi­še se­be i pa­di­šu pre­kr­šte­ni­je no­ga na pre­sto­lu u Stam­bo­lu, a za fe­som su no­si­li ka­ši­ku kao znak za­hval­no­sti što ih taj isti car su­ne­tli­ja hra­ni i obla­či. Kad tur­ski car osva­ja ze­mlje i na­ro­de, nje­gov ja­ni­čar ne mi­sli ni­šta dru­go na svi­je­tu bi­je­lo­me no ka­ko će tuđ ži­vot uze­ti i ka­ko će met­nu­ti što na se, u se i po­da se. Ži­vje­ći skup­no pod voj­ni­jem ča­do­ro­vi­ma, i ne­ma­ju­ći žen­ske na do­hvat ru­ke, a bu­du­ći srp­ski ra­sni i tur­ski vas­pi­ta­ni, je­ba­va­li su je­dan dru­go­ga u gu­zi­cu. Zna­li su tur­ski ca­re­vi da će obes­ku­će­ni i obe­že­nje­ni ja­ni­čar bi­ti naj­o­pa­sni­ji voj­nik na svi­je­tu za­to što se na boj­noj po­lja­ni ne bo­ri sa­mo za se­be i za svo­ga ca­ra pa­di­šu, no i za svo­ga lju­bav­ni­ka ko­ji je tu spo­red nje­ga. Sva­ki ja­ni­čar imao je naj­ma­nje po jed­no­ga lju­bav­ni­ka, a za­vi­si­lo je od nje­go­ve vi­đe­no­sti i ku­ra­to­sti ko­li­ko će ima­ti lju­bav­ni­ka. Naj­ku­ra­ti­ji ih je imao ko­li­ko je stio da ima. Da­na­šnji­jem rječ­ni­kom ka­za­lo bi se da su svi tur­ski ja­ni­ča­ri bi­li pe­de­ri ili ho­mo­sek­su­al­ci. E ta bu­ze­rant­ska pri­ro­da ja­ni­čar­ska ni­kad se ni­je pre­ki­nu­la u tur­sko­me zlo­me śe­me­nu ko­je je Bog osta­vio na srp­skoj ze­mlji da se Sr­bi opo­mi­nju ka­kvi su bi­li aga­r­jan­ski oku­pa­to­ri po­tlje Ko­so­va. Od ta­kvo­ga su­net­sko–ja­ni­čar­sko­ga so­ja bi­li su po­li­caj­ci i za­tvor­ski stra­ža­ri u či­je je kan­dže pre­dat srp­ski voj­vo­da Pe­štić kad je tro­stru­ko ve­zan u če­lič­ne li­si­ce i ten­kom do­ve­žen u pro­kle­tu gra­dač­ku tam­ni­cu.

Pre­da­li ti­tov­ci sve­za­no­ga srp­sko­ga he­ro­ja i dok­to­ra na­u­ka, a za­tvor­ski no­vo­ja­ni­ča­ri ga gur­nu­li is­pod vol­ta se­da­mlest la­ka­ta. Ni­je­su mu s ru­ka gvo­zde­ne vla­če­ge ma­kli, no mu i oko no­žni­je čla­na­ka ste­gli gvo­zde­ne men­đe­le i za njih pri­ve­za­li gvo­zde­nu ku­glu od dva­de­set i tri oke! On­da mu do ko­lje­na ska­la­li ga­će i čak­ši­re, pre­sa­mi­ti­li ga ona­ko spu­ta­na pro ljuc­ki­je ko­sti ko­je su vre­me­nom u ko­šta­ni bent sra­sle, i po­če­li, njih tri­de­se­to­ri­ca, da se na nje­mu re­đa­ju isto ona­ko ka­ko su se u ze­ma­nu sul­ta­no­vi ja­ni­ča­ri re­đa­li na Sr­bi­na kad ga u bo­ju za­ro­be. Tri­de­set oni­je sa­go­nja, ne zna se ko­ji je vra­ta­ti­ji, ko­ji ši­ri u ple­ći, a ko­ji vi­so­či­ji, isu­ka­lo iz ga­ća tri­de­set osu­ne­će­ni­je kur­či­na što je u sva­ko­ga gla­vić ko­li­ko gla­va u di­vlje­ga mač­ka, pa on­da ga je­dan po je­dan do mu­da na­bi­jao Voj­vo­di u nje­go­vo de­be­lo me­so. Ne sa­mo što su ti­tov­ski ja­ni­ča­ri je­ba­li jed­nu srp­sku i ljuc­ku ve­li­či­nu, no su je­bu­ći i ar­la­u­ka­li na isti na­čin ka­ko su ar­lak či­nje­li nji­jo­vi ja­ni­čar­ski pre­ci kad su srp­ske ze­mlje osva­ja­li i Sr­be u rop­stvu na ko­lac na­bi­ja­li. Pre­ci Sr­be na­bi­ja­li na ko­lac, a po­tom­ci usu­žnje­no­ga srp­sko­ga voj­vo­du na ku­rac! Ta­ko se tri­de­set ti­to­va­ca s uko­če­ni­jem su­ne­tli­ja­ma iz­mi­je­ni­lo na sve­za­no ti­je­lo srp­sko­ga vi­te­za, Go­ji­sla­va Pe­šti­ća. Ve­le da to­kom te ne­ču­ve­ne tor­tu­re, Voj­vo­da iz se­be ni­je ava­za pu­štio. Sa­mo je škri­pao zu­bi­ma i sva­ko­me ko­ji je na nj oza­da na­sko­čio gla­sno mu je za­pri­je­tio: Pla­ti­ćeš to, pa­śi si­ne, Mu­ha­me­da ti je­bem u usta, a tur­sku maj­ku u pič­ku! Ve­le lju­di, a te­ško je u to po­vje­ro­va­ti, da su tri­de­se­to­ri­ca no­vo­ja­ni­ča­ra od god do god za go­di­nu da­na sva­ko­ga pet­ka, i to tač­no u pod­ne kad Tur­ci idu u dža­mi­ju da kla­nja­ju mo­li­tvu džu­mu, išli is­pod le­de­nog vol­ta u tam­nič­ku oda­ju u ko­joj voj­vo­da Pe­štić sve­zan ro­bu­je, da se na nj je­dan po je­dan oza­di iz­mi­je­ne. Pa vi sad iz­ra­ču­naj­te, mo­ja go­spo­do dra­ga, ovu ra­ču­ni­cu. Jed­na go­di­na ima dva­na­est mje­se­ci, a sva­ki mje­sec ima po če­ti­ri pet­ka, što iz­no­si rav­no če­tr­de­set i osam pe­ta­ka, tač­ni­je tur­ski­je sve­ta­ca. A kad se sva­ko­ga to­ga pet­ka, tur­sko­ga sve­ca, u Pe­šti­će­vo mu­če­nič­ko ti­je­lo na­bi­lo tri­de­set osu­ne­će­ni­je kur­če­va, to zna­či da je nje­go­vo de­be­lo cri­je­vo iz­dr­ža­lo rav­no hi­lja­du če­ti­ri sto­ti­ne i če­tr­de­set ubo­da ka­kve ni­je za­pam­ti­la svljec­ka isto­ri­ja. Sve je mu­ke Go­ji­slav ju­nač­ki iz­dr­žao, škri­pe­ći zu­bi­ma i psu­ju­ći ti­tov­sku i tur­sku maj­ku jed­na­ko je­ba­či­ma i ko­mu­ni­stič­koj vla­sti ko­ja ih je na nje­ga usmje­ri­la. Ali, sa­mo što srp­ska maj­ka ro­di – to mo­že ve­li­ke mu­ke iz­dr­ža­ti! A što je od Bo­ga – sla­đe je od me­da.

Spre­mio je Go­spod mu­ke na voj­vo­du Pe­šti­ća da bi ga oka­lio za srp­ska preg­nu­ća, i nje­ga i nje­go­ve voj­ske ko­jom će on ko­man­do­va­ti po Bo­sni i po Hr­vat­skoj kad je tre­ba­lo šti­ti­ti ugro­že­ne Sr­be. Šti­ti­ti Sr­be i od­mje­ra­va­ti gra­ni­ce uje­di­nje­noj srp­skoj dr­ža­vi od Tri­gla­va do Var­da­ra, od Đer­da­pa pa do Ba­ra. Da bi Pe­štić bio čel­ni voj­vo­da u vri­je­me ve­li­ko­ga Slo­bo­da­na, tre­ba­lo ga je spro­ve­sti kroz gra­dač­ku gol­go­tu. Od­re­đu­ju­ći Pe­šti­ću mu­ke, Bog je još jed­nom po­ka­zao da ne­ma ljuc­ki­je pat­nji ko­je ne mo­že iz­dr­ža­ti ne­be­ski na­rod srp­ski, od­no­sno nje­go­vi naj­u­zvi­še­ni­ji si­no­vi ka­kav je voj­vo­da Go­ji­slav Pe­štić neo­spor­no. E, a šta je iz­dr­žao Spa­si­telj čo­vje­čan­stva na gol­got­skom kr­stu! Šta je iz­dr­ža­la Ka­ra­đor­đe­va gla­va kad su je no­si­li ko da­rov­nu ja­bu­ku pro­kle­to­me tur­sko­me ca­ru u još pro­kle­ti­ji Stam­bol! Šta je ośe­ćao Vla­di­ka Da­ni­lo na tur­ski­jem vje­ša­li­ma za no­ge obje­šen s gla­vom ze­mlji okre­nu­toj! Šta Slo­bo­dan Mi­lo­še­vić u kle­to­me Ha­gu iz­dr­ža­va i do­ži­vlja­va, da­nju od la­tin­ski­je oči­va­di­te­lja a no­ću od ur­li­ka pla­će­ni­je zlo­či­na­ca ko­ji mu is­pred led­ne tam­ni­ce vr­šlja­ju s vri­skom da mu snu na oči ne da­ju! Na­sto­je da mu zdra­vlje ru­še ne bi li umro u tam­ni­ci pri­je no do­đe dan da mu se pre­su­da iz­re­če. Ne­ma do­ka­za za osu­du, pa ho­će da mu is­cr­plji­va­njem ži­vot uzmu. No, i to će Bog ri­je­ši­ti po nje­go­vo­me ta­bi­ja­tu. Bo­že je­di­ni, šta su sve iz­dr­ža­va­li i šta sve iz­dr­ža­va­ju srp­ski mu­če­ni­ci kao Hri­sto­vi na­sljed­ni­ci!

Ali, ka­ko pro­to Mak­sim zbo­ra­še, sve te mu­ke srp­skih pr­va­ka bla­go­slo­ve­ne su za op­šte in­te­re­se srp­sko­ga na­ro­da, te mu­ke, jed­na­ko Hri­sto­ve i Pe­šti­će­ve, Bog je na­mje­stio za in­te­re­se sve­ga pra­vo­slav­no­ga svi­je­ta, a po­seb­no ne­be­sko­ga na­ro­da srp­skog. Zar bi Isus Hri­stos po­stao spa­si­telj ljuc­ko­ga ro­da da ni­je pr­vo ovo­ze­malj­ski ži­vot okon­čao na Gol­go­ti! A zar bi voj­vo­da Pe­štić po­stao ova­kav za­toč­nik ča­sti u bor­bi za slo­bo­du srp­sko­ga na­ro­da da ni­je pr­vo u led­nom zin­da­nu gra­dač­ko­me do­ži­vio mu­če­nje ka­kvo ne pam­ti svjec­ka isto­ri­ja. Ne bi, odi­sta ne bi, pod za­rok ne bi! Sva­ki udar osu­ne­će­nog kur­ca u nje­go­vo mu­če­nič­ko ti­je­lo pre­tva­rao se u du­hov­ni trep­taj ko­ji Pe­šti­ća pod­sti­če na od­luč­nost da se pro­kle­to aga­r­jan­sko śe­me po srp­ski­jem ze­mlja­ma sve­de na onu mje­ru ko­ja ni­kad vi­še ne­će sme­ta­ti Sr­bi­nu i srp­sko­me si­nu! A ko­li­ko se te du­hov­ne, slo­bo­dar­ske i oslo­bo­di­lač­ke že­sti­ne na­ku­pi­lo u ro­do­lju­bi­voj du­ši Go­ji­sla­va Pe­šti­ća to­kom jed­no­go­di­šnjeg pri­ma­nja u svo­je ti­je­lo hi­lja­du če­ti­ri sto­ti­ne i če­tr­de­set osu­ne­će­ni­je kur­če­va, mi­slim da je sva­ko­me ja­sno ko je čuo za nje­go­va dje­la, i voj­vod­ska i po­li­tič­ka i na­uč­na.

Kad je Slo­bo­dan raz­vio bar­jak na srp­ski­jem pro­sto­ri­ma na ko­ji­ma se tu­đin­ski ko­rov na­mno­žio, Pe­štić se pre­tvo­rio u zma­ja ne­be­sko­ga ko­ji nad­li­je­će te pro­sto­re, pa­da­ju­ći s ne­ba va­zda ta­mo đe tre­ba. Da­nas ga vi­diš u Sr­bi­nju ka­ko sa svo­jim vi­te­zo­vi­ma za­tu­ca pro­kle­to tur­sko śe­me i bri­še pr­lja­vo su­ne­tlij­sko ime Fo­ča, a śu­tra ga eto u Hr­vat­skoj ka­ko ta­ma­ni la­tin­ske sta­re va­ra­li­ce, da bi se pre­ko­śu­tra ob­rio na Ko­so­vu po­lju ši­ro­ko­me da raz­go­ni ar­na­ut­sku po­ga­ni­ju ko­ja se na srp­skoj ze­mlji isci­ro­ti­la. Car Du­šan Sil­ni vla­dao je s po­la Bal­ka­na i na se­dam mo­ra iz­vo­dio svo­ju ca­re­vi­nu, ali ni nje­go­vi vi­te­zo­vi ni­je­su bi­li ta­ko po­kre­tlji­vi ka­kvi su bi­li Pe­šti­će­vi voj­ni za­žet­ni­ci. Dok se kre­tao ra­ti­šti­ma, ni­kad se nje­go­voj voj­sci ni­je do­go­di­lo da ba­rem jed­no­ga da­na u go­di­ni, a go­di­na bro­ji tri sto­ti­ne še­set i pet da­na, i šest ako je pre­stup­na, da du­šma­ne s ko­ji­ma se bo­re osta­ve na mi­ru. A uz­vi­še­ni­je­ga voj­sko­vo­đe a ma­nje­ga fal­dži­je od Pe­šti­ća srp­ska i bal­kan­ska, isto­ri­ja ni­je za­pam­ti­la. Kad bi se nje­go­vi bor­ci uz­ni­je­li po­tlje ka­kvo­ga uspje­ha ve­li­ko­ga, Pe­štić bi na­mr­štio svo­je jed­na­ko­um­no ju­nač­ko če­lo i brek­nuo da po­bi­je­đe­ni ne­pri­ja­telj vri­je­di ta­man ko­li­ko je­dan osu­ne­će­ni ku­rac s ko­jim su ga ti­to­ja­ni­ča­ri je­ba­li u Gra­dač­cu. Ve­li­ki voj­vo­da ni­je se sti­dio svo­jih mu­ka ko­je je pre­tr­pio u gra­dač­kom zin­da­nu stu­de­no­me, jer on, mu­dra i na­či­ta­na gla­va, zna da je pre­tr­plje­no mu­če­nje bi­lo sa­mo ku­šnja po­sla­ta od Vi­šnje­ga, da se is­pr­o­ba srp­ska sna­ga ko­ju tre­ba ulo­ži­ti u bor­bu za srp­sko oslo­bo­đe­nje od ne­kr­sti i če­tvo­ro­pr­sti. Ve­li­ki lju­di ni­je­su uobra­že­ni, pun žit­ni klas ze­mlji se sa­vi­ja, a pra­zan se pr­du­si i di­že gla­vu u vis. Srp­ski he­ro­ji pe­šti­ćev­sko­ga kro­ja i so­ja po­na­ša­ju se ko pu­ni žit­ni kla­so­vi, pra­vi Sr­bin uz­di­že na­rod­ni in­te­res iz­nad svo­ga in­te­re­sa i ži­vo­ta.

A sad da vi­di­te ka­ko je bi­lo do­šlo do oštre ra­spre iz­me­đu Slo­bo­da­na – slo­bo­de i Pe­šti­ća voj­vo­de. Ra­spre je va­zda u Sr­ba bi­va­lo. Nje­goš ve­li, ci­ti­ra­še ga Pro­to, da je ras­pra ve­li­ka­ša i Du­ša­no­vo car­stvo raz­dro­bi­la na ko­ma­de. Ali ni­je srp­ska sna­ga u sva­đi no u po­mi­re­nju. Pa za­bo­ga, ka­že se da i me­đu sve­ti­jem mo­že do­ći do gr­ki­je ri­je­či. Maj­ka bi za si­na da­la svo­je oči čar­ne, a po­ne­kad se i njih dvo­je spo­reč­ka­ju. Me­tr­om mi­re­nja mje­ri se du­ži­na raz­la­za. Ko­ji se vo­le oni mo­gu i da se spo­reč­ka­ju. E ta­ko je s pr­va bi­lo i s dvo­ji­com ve­li­ka­na – Slo­bo­da­nom i Go­ji­sla­vom, Mi­lo­še­vi­ćem i Pe­šti­ćem, pred­śed­ni­kom i voj­vo­dom. Bor­ci im se na fron­to­vi­ma sla­žu kao bra­ća ro­đe­na, jed­na­ko su na ra­ti­šti­ma di­ljem srp­ski­je na­pad­nu­ti­je pro­sto­ra, a njih dvo­ji­ca ra­zi­la­ze se u mi­šlje­nju ko­li­ka tre­ba da bu­de srp­ska dr­ža­va ko­ju stva­ra­ju, ku­da da se ona pro­sti­re, na ko­ja si­nja mo­ra tre­ba da iz­la­zi. Slo­bo­dan je vje­ro­vao da su mo­šti ca­ra La­za­ra svo­jim ho­dom kroz srp­ske ze­mlje po­ve­za­la srp­ske i isto­rij­ske pro­sto­re u jed­nu dr­ža­vu, kao što ljuc­ke ži­le kroz ko­je pro­ti­če ži­vo­dar­na krv ob­je­di­nju­ju sve or­ga­ne u je­dan ži­vi or­ga­ni­zam. To je jed­na­ko kod ca­ra i nje­go­va slu­ge, kod pa­tri­jar­ha i po­pa se­o­sko­ga. A kao što zna­te, po­što­va­ni mo­ji slu­ša­o­ci, one go­di­ne kad se na­vr­ša­va­lo šest vje­ko­va od Ko­sov­sko­ga bo­ja, a to je bi­lo hi­lja­du de­vet sto­ti­na osam­de­set i de­ve­to­ga lje­ta go­spod­njeg, do­go­vo­re se nje­go­va sve­tost pa­tri­jarh Ger­man, pret­hod­nik Pa­vlov, i Slo­bo­dan Mi­lo­še­vić da se mo­šti Ca­ra La­za­ra pro­ne­su kroz sve srp­ske ze­mlje uz­duž i po­pri­je­ko, kroz sve pro­sto­re ko­je je tre­ba­lo sli­ti u no­vu srp­sku dr­ža­vu. Kad sve te pro­sto­re sve­te mo­šti obi­đu, tre­ba­lo je da one po­či­nu u Gra­ča­ni­ci isto­ga ono­ga da­na, a to je Vi­dov­dan, kad Slo­bo­dan do­đe na Ga­zi­me­stan da odr­ži go­vor u sla­vu ko­sov­ski­je vi­te­zo­va i na ko­rist no­ve ve­li­ke srp­ske dr­ža­ve ko­ja se stva­ra. A la­ko je bi­lo zna­ti ku­da La­za­re­ve mo­šti tre­ba da pro­đu i đe da se na to­me pu­tu za­u­sta­vlja­ju i od­ma­ra­ju. Tre­ba­lo je obi­ći sve srp­ske la­vre i ma­na­sti­re ko­ji či­ne du­hov­ni ner­vni si­stem i srp­ske isto­ri­je i no­ve dr­ža­ve ko­ja je bi­la na po­mo­lu. Ni­je se Slo­bo­dan in­te­re­so­vao da li taj i taj ma­na­stir pri­pa­da, po ti­tov­skom za­ko­nu, toj ili toj re­pu­bli­ci, no je­su li taj sve­ti hram Sr­bi po­di­gli. Ta­mo đe ne­ma srp­sko­ga ma­na­sti­ra, po­smrt­ni La­zar, sa svi­tom ko­ja ga je pra­ti­la, ni­ti je do­ho­dio ni­ti se ta­mo od­ma­rao. I bog­me, ni­je ni tre­ba­lo pi­ta­ti ko­ji će pro­sto­ri Ti­to­ve Ju­go­sla­vi­je pri­pa­sti no­voj srp­skoj dr­ža­vi ko­ju pla­ni­ra Slo­bo­dan Mi­lo­še­vić. Na to pi­ta­nje ja­sno je od­go­va­rao La­za­rev po­smrt­ni, a sve­ti, put. Ca­ra La­za­ra na to­me sve­tom pu­tu pra­ti­li su nje­go­vi po­tom­ci Sr­bi ta­man ona­ko i ka­ko je on za­slu­žio i ka­ko oni ima­ju čast i sre­ću da ga pra­te. Pr­vi iza sve­to­ga kov­če­ga bio je pa­tri­jarh Ger­man, a iza pa­tri­jar­ha naj­ve­ći srp­ski pje­snik po­sli­je Nje­go­ša – Ma­ti­ja Beć­ko­vić. On­da iza njih tri­de­set i tro­ji­ca bi­ra­ni­je srp­ski­je mi­tr­o­po­li­ta, ar­hi­e­pi­sko­pa i epi­sko­pa. A spo­red njih ta­man na broj to­li­ko iza­bra­ni­je srp­ski­je knji­žev­ni­ka, isto­ri­ča­ra i sli­ka­ra. Po­me­nu­ću sa­mo ve­li­ko­ga srp­sko­ga isto­ri­ča­ra Va­si­li­ja Kre­sti­ća i još uz­vi­še­ni­je­ga srp­sko­ga sli­ka­ra Mi­li­ća od Ma­čve! Je­dan uz dru­go­ga pod ko­nac bi­li su po­rav­na­ti mi­tr­o­po­lit Am­fi­lo­hi­je i Do­bri­ca Ćo­sić, srp­ski knji­žev­nik ko­ji je opi­sao Sr­bi­ju kad su je na­pa­la tri car­stva du­šman­ska sa tri stra­ne. Iza to­ga vla­di­čan­sko–knji­žev­no­ga stro­ja i po­ret­ka kre­ta­lo se tri sto­ti­ne še­zde­set i pet po­po­va i ka­lu­đe­ra, a la­ič­kim po­što­va­o­ci­ma Ca­ra La­za­ra i nje­go­ve prat­nje ni bro­ja se ni­je zna­va­lo.

I sad čuj­te o jed­no­me ču­du ne­vi­đe­no­me, ośe­ti­te ka­ko ne­do­sti­žni go­spod Bog na­mje­šta sve što tre­ba i đe tre­ba da bu­de na­mje­šte­no! Ku­ni­ja­še se pro­to Mak­sim da su Pa­tri­jarh i Slo­bo­dan od­re­di­li da u la­za­rev­sku ko­lo­nu ide sve­šte­ni­ka i ka­lu­đe­ra ta­man ko­li­ko je u go­di­ni da­na. Oni to od­re­di­li, a sa­mo se po se­bi po­tre­fi­lo da se taj broj sla­že z bro­jem da­na ko­je je Pe­štić u Gra­dač­cu pre­tr­pio če­ka­ju­ći pet­ke, tur­ske sve­ce, da mu ti­to­ja­ni­ča­ri na­bi­ju po tri­de­set mač­ko­gla­vi­je su­ne­tli­ja u na­mu­če­no ti­je­lo nje­go­vo. Bog na ne­bu pla­ni­ra, a taj se plan sam po se­bi na ze­mlji iz­vo­di. No, što vam re­koh o pre­pir­ci Slo­bo­da­na i Pe­šti­ća. Slo­bo­dan se za­do­vo­ljio s no­vom srp­skom dr­ža­vom ko­ju je La­za­rev po­smrt­ni hod is­tra­si­rao, ali se voj­vo­da Pe­štić s ta­kvim gle­da­njem ni­je slo­žio. Pe­štić, Go­ji­slav Pe­štić, srp­ski voj­vo­da Pe­štić, ona­ko ože­šćen u Gra­dač­cu, ona­ko na­či­tan, čo­vjek gro­mo­vi­to­ga gla­sa i ori­ja­ško­ga ti­je­la, stio je no­vu srp­sku dr­ža­vu spre­ma svo­jih mu­ka u Gra­dač­cu, spre­ma svo­ga gla­sa i ti­je­la, spre­ma svo­ga uma i pa­me­ti. Go­ji­slav ti je uče­pr­ljio Slo­bo­da­nu u oči da ga ne in­te­re­su­je, nje­ga, Pe­šti­ća, do­kle su sti­gli srp­ski ma­na­sti­ri, no do­kle su do­pr­li srp­ski gro­bo­vi, do ko­jih se gra­ni­ca srp­ska krv za slo­bo­du i sve­to­sa­vlje pro­li­je­va­la. Ve­li, ma­na­sti­ra je bi­lo mno­go vi­še no ih da­nas ima, bi­lo ali su ih sa­tr­li Tur­ci i la­ti­ni. Na­sta­vljao Go­ji­slav da će Ve­li­koj Sr­bi­ji pri­pa­sti sva­ki dlan ze­mlje na ko­ji je Sr­bin sti­zao i ta­mo gi­nuo. Sve te po­gi­bi­je za­pi­sa­la je srp­ska sve­to­sav­ska isto­ri­ja, sve su to gu­sle srp­ske za­pam­ti­le, sve su to pje­sni­ci opje­va­li, sve je to Vuk Ka­ra­džić za­pi­sao, a mno­go to­ga je u svo­ji­jem pje­sma­ma Ra­do­van Be­ći­ro­vić spo­me­nuo. A kad je re­kao Slo­bo­dan Mi­lo­še­vić da ne bi tre­ba­lo u Ve­li­ku Sr­bi­ju uvo­di­ti one kra­je­ve đe da­nas Sr­bi ne ži­ve u znat­ni­jem bro­ju, Pe­štić ti ni­je oko­li­šio no je re­kao da ga za to ima li ta­mo Sr­ba ili ne­ma sa­vr­še­no bo­li ku­rac! Bi­lo ih je, ve­li, ako ih sad ne­ma, sad ih ne­ma ali bi­će ih ubu­du­će. Za Pe­šti­ća su jed­na­ko srp­ski svi pro­sto­ri od Tri­gla­va na sje­ve­ru do So­lu­na na ju­gu, od So­fi­je na is­to­ku, a na za­pa­du ne sa­mo do mo­ra si­nje­ga, no je tre­ba­lo pri­hva­ti­ti u srp­ske ru­ke svo Ja­dran­sko mo­re. Mo­re ko­je jed­na­ko za­plju­sku­je srp­ski Du­br­ov­nik i Ko­tor i Split i Ri­je­ku! Za­la­u­fao se Voj­vo­da pa je ta­da re­kao da to­li­ku dr­ža­vu tre­ba iz po­čet­ka stvo­ri­ti, a kad se ona du­ša­nov­ski ute­me­lji na Bal­ka­nu, on­da će Sr­bi vi­đe­ti šta će da­lje osva­ja­ti. Car Du­šan bi osvo­jio Ca­ri­grad da ga pod­li Gr­ci ni­je­su otro­va­li, da je naš ve­li­ki Car pre­ži­vio, ku­rac bi od ov­ce tur­ski sul­tan Ca­ri­grad za­u­zeo i Tur­ci ga do da­nas za­dr­ža­li. Po­seb­no se hra­bri Pe­štić bio na Slo­ve­ni­ju na­me­ra­čio ko­ja ni­kad ni­je ima­la svo­ga ca­ra ni kra­lja, ni dr­ža­ve ni slo­bo­de, no je ta la­tin­ska ce­ka va­zda Šva­bi­ma ko­nju­ša­ri­la i uvla­či­la im se u gu­zi­cu. Ti­to im je dao re­pu­bli­ku za­to što je nje­go­va maj­ka bi­la Slo­ven­ka, a sad im ve­li­ke si­le la­tin­ske do­pu­šti­še dr­ža­vu s to­ga što su ti lac­man­ski ko­njo­vod­ci li­stom la­tin­ske vje­re. Ne zna se ima li ih vi­še la­ti­na ili je­bi­gu­za. Po­seb­no se, to­kom ras­pra­ve sa Slo­bo­da­nom, Pe­štić kla­njao kra­lju Alek­san­dru Ka­ra­đor­đe­vi­ću Oslo­bo­di­o­cu ko­ji je svo­jom ki­klop­skom ru­kom bio umi­je­sio u je­dan na­rod i jed­nu dr­ža­vu sve pro­sto­re ko­ji­ma se kre­ta­la nje­go­va ju­nač­ka voj­ska u Pr­vo­me svjet­sko­me ra­tu. Alek­san­dar bi ame­ti­ce pre­sno­vao u svo­ju dr­ža­vu i šip­tar­sku Al­ba­ni­ju da ga pro­kle­ti sa­vez la­ti­no–ko­mu­ni­stič­ki ne li­ši ži­vo­ta u ze­mlji Fran­cu­skoj. Kad je u dva ma­ha Sr­bi­ja šće­la da za­vla­da ci­je­li­jem Bal­ka­nom, ubi­še joj vla­da­re: jed­nom ca­ra Du­ša­na Sil­no­ga, dru­gom kra­lja Alek­san­dra, Oslo­bo­di­o­ca.

Slo­bo­dan je osta­jao pri svo­me sta­vu, Pe­štić je osta­jao pri svo­me, zna­li su se po­kre­sa­ti usme­no i pi­sa­no, ali voj­ska se nji­jo­va ni­je mi­je­ša­la u ra­spre vo­đa, no se ju­nač­ki bo­ri­la na svi­jem fron­to­vi­ma đe je tre­ba­lo sti­snu­ti pe­tlju. Đe je tre­ba­lo Sr­be spa­ša­va­ti i srp­ske ze­mlje po­vra­ća­ti ma­tič­noj dr­ža­vi Sr­bi­ji. Ni­je dok­tor Go­ji­slav Pe­štić sa­mo usme­no do­ka­zi­vao svo­je vi­zi­je i sta­vo­ve, i ma­čem ob­na­vljao srp­sku ca­re­vi­nu, no je i br­do knji­ga na­pi­sao u ko­ji­ma je na­du­go i na­ši­ro­ko opi­sao ka­ko se srp­ska sa­da­šnjost ra­đa iz srp­ske pro­šlo­sti i ka­ko pro­šlost po­ra­đa srp­sku bu­duć­nost. Tek će bu­du­ća srp­ska po­ko­lje­nja us­pje­ti da ras­tol­ma­če sa­dr­žaj tih knji­ga, ona­ko ka­ko da­nas um­ni lju­di, ka­kav bi­ja­še pro­to Mak­sim, tol­ku­ju i tu­ma­če srp­ske knji­ge sve­to­sav­ske i ca­ro­stav­ne. Pe­šti­ćem će se jed­na­ko po­no­si­ti sva­ko bu­du­će srp­sko po­ko­lje­nje. I kad mu ovo­ze­malj­ski ži­vot pre­kri­je ta­ma, lu­ča će se va­zda pri­zi­ra­ti s nje­go­ve grob­ni­ce osve­šta­ne. No, da vi­di­te ka­ko je Go­ji­slav Pe­štić knji­ge pi­sao. Kad je od­tam­no­vao u Gra­dač­cu mu­če­nič­ku go­di­nu da­na, za­vje­to­vao se da će pre­ma za­ma­hu de­sne ru­ke kad se njo­me Sr­bin kr­sti na­pi­sali če­ti­ri knji­ge. Za vo im ja oca – pr­vu, za i si­na – dru­gu, tre­ću za – i svja­to­ga du­ha, za amin – če­tvr­tu. Za­vje­to­vao se pa­me­tar da na­pi­še če­tvo­ro­je­van­đe­lje, a da ono sve­u­kup­no ima ono­li­ko stra­ni­ca ko­li­ko je kur­če­vi­je ubo­da nje­go­vo iz­mu­če­no ti­je­lo pri­mi­lo u pro­kle­toj gra­dač­koj tam­ni­ci. I na­pi­sao je Voj­vo­da te če­ti­ri knji­ge, i ima­ju one skup­no hi­lja­du če­ti­ri sto­ti­ne i če­tr­de­set stra­ni­ca. Eto ne­do­sta­je sa­mo še­zde­set stra­ni­ca pa da ih bu­de po­la mi­li­o­na. Sve su to ne­be­ski pla­no­vi ko­je je Pe­štić re­a­li­zo­vao, što ni­je i oni­jeh še­zde­set stra­ni­ca na­pi­sao po­ka­za­će se sim­bo­li­ka to­ga kad za to do­đe vri­je­me. Eto u ka­kvo se srp­sko du­hov­no bla­go pre­tvo­ri­la mu­če­nič­ka tav­nič­ka go­di­na ve­li­ko­ga srp­sko­ga ro­do­lju­ba. Pre­tvo­ri­la se u du­bo­ke knji­ge s ko­ji­ma će se di­či­ti bu­du­ća srp­ska po­ko­lje­nja. Na­dam se da će mi sa­mi­lo­sni i sve­mi­lo­sni go­spod Bog opro­sti­ti kad ka­žem ovo što ću sad re­ći. A mo­ram da ka­žem, pa ne­ka mi se je­zik odu­zme ako sam za­slu­žio. Ka­ko je za spas čo­vje­čan­stva po­slu­žio krst od obič­no­ga dr­ve­ta, na ko­ga su zlo­tvo­ri Isu­sa Hri­sta na Gol­go­ti ra­za­pe­li, ta­ko su za spas i čast srp­stva po­slu­ži­li su­net­ski kur­če­vi na ko­je su ti­to­ja­ni­ča­ri na­ba­da­li Go­ji­sla­va Pe­šti­ća od god do god za go­di­nu da­na! U Gra­dač­koj pro­kle­toj tam­ni­ci na kur­če­ve na­bi­ja­li, ti­je­lo mu raz­di­ra­li, od srp­sko­ga ro­do­lju­ba mu­če­ni­ka stva­ra­li. Stva­ra­li mu­če­ni­ka od jed­no­ga srp­sko­ga voj­vo­de, ju­na­ka po­li­ti­ča­ra, pi­sca eti­ča­ra, um­ni­ka i uz­vi­šni­ka. Još mi jed­nom opro­sti, sve­mo­gu­ći go­spo­de Bo­že naš!

A on­da je bož­ja vo­lja za in­te­re­se srp­sko­ga na­ro­da pro­go­vo­ri­la kroz slo­gu ko­ja se za­na­vi­jek učvr­sti­la iz­me­đu Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća i Go­ji­sla­va Pe­šti­ća. Bi­la bož­ja vo­lja ma­lo pri­dri­je­ma­la, pa se pro­bu­di­la kad je srp­stvu us­tre­bo­va­lo. Evo ka­ko se to od­i­gra­va­lo. Kad je po­to­mak Vu­ka Bran­ko­vi­ća, pro­kle­ti Zo­ran Đin­đić, uz po­moć la­tin­ski­je gu­ja, po­seb­no Nje­ma­ca ko­ji su Sr­bi­ma va­zda bi­li ne­pri­ja­te­lji, utam­ni­čio srp­sko­ga so­ko­la Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća, mo­gao ga je od­mah spro­ve­sti u pro­kle­ti Hag, ali ni­je stio ta­ko da uči­ni. Đin­đić ni­kad ni­je uči­nio je­dan po­gan­ski akt no va­zda naj­ma­nje dva. Mo­gao je Slo­bo­da­na is­po­ru­či­ti Ha­gu obič­ni­jem da­nom, ali Bran­ko­vi­ćev po­to­mak to či­ni na Vi­dov­dan. Da­kle, je­dan sram­ni akt je hap­še­nje srp­sko­ga Vo­žda, a dru­gi je na­sta­vak iz­da­je ko­ju je Vuk Bran­ko­vić uči­nio na Ko­so­vu ta­ko­đe na Vi­dov­dan. Đin­đić je pr­vo za­to­čio Mi­lo­še­vi­ća u Cen­tral­ni be­o­grad­ski za­tvor ko­ji je Ti­to ozi­dao u pod­ze­mlju i nad­ze­mlju, isto ona­ko ka­ko je tur­sko–austrij­ski za­tvor u Gra­dač­cu ozi­dan. Spra­tio ga u be­o­grad­ski led­ni za­tvor da se ne­pri­ja­te­lji na­sla­đu­ju, da Slo­bo­da­nu pa­da te­že što ro­bu­je u Be­o­gra­du no što je utam­ni­čen, da se ta­kvi­jem sram­nim za­tva­ra­njem on, Đin­đić, no­vi Vuk Bran­ko­vić, pri­dvo­ri is­to­ku i za­pa­du, tur­skoj vje­ri i la­tin­skoj, a po­seb­no Njem­ci­ma ko­ji su ga i oško­lo­va­li da se an­ti­srp­ski po­na­ša. No, Đin­đi­ću je bi­lo ma­lo i te iz­daj­nič­ke na­sla­de, no je i ovo uči­nio. Na­re­dio je da avion sa sve­za­ni­jem Slo­bo­da­nom, no­vi­jem Ka­ra­đor­đem, ne po­le­ti di­rekt­no iz Be­o­gra­da u pro­kle­ti Hag, đe je od­re­đe­no srp­skom Pred­śed­ni­ku za­tvor­sko sta­ni­šte, no je taj pro­kle­ti avion sle­tio sa sve­za­ni­jem Slo­bo­da­nom u bo­san­ski Gra­da­čac. Sa­mo sle­tio i od­mah uz­le­tio i u Hag pro­du­žio. S ta­kvom na­red­bom da avion ta­ko sli­je­će i uz­li­je­će ana­let­ni Đin­đić stio je da po­ve­že za­tvor­sku sud­bi­nu dvo­ji­ce srp­ski­je vo­đa, Mi­lo­še­vi­ća i Pe­šti­ća. Upra­vo, da su­ge­ri­še vje­ro­va­nje da će se Mi­lo­še­vi­ću u Ha­gu do­go­di­ti isto ono mu­če­nje ko­je se Pe­šti­ću u Gra­dač­cu do­go­di­lo. Nje­mač­ki slu­ga ni­je mo­gao ni pret­po­sta­vi­ti u svo­joj zlo­či­nač­koj gla­vi da tu mar­šru­tu avi­on­sku sam ve­li­ki sa­va­ot Bog od­re­đu­je. Tre­ba da Bo­ga no­siš u se­bi da bi u nje­go­ve na­mje­re mo­gao pro­nik­nu­ti, a Đin­đić ni­je no­sio u se Bo­ga ži­vo­ga no đa­vo­la apat­no­ga. Ni­je Đin­đić mo­gao ni po­mi­sli­ti da je dan Slo­bo­da­no­va iz­ru­če­nja Ha­gu tre­ći srp­ski Vi­dov­dan, kao što ni­je mo­gao pro­he­sa­pi­ti da će pri­sil­no Slo­bo­da­no­vo sli­je­ta­nje u Gra­da­čac sto­pi­ti brac­kom lju­ba­vlju Slo­bo­da­na i Go­ji­sla­va. E, isto­ga tre­na kad je Pe­šić čuo da je sve­za­ni Slo­bo­dan u Gra­da­čac sli­je­tao, za­vje­to­vao se da će od ta­da pa do­vi­je­ka ve­za­ti svo­ju sud­bi­nu sa Slo­bo­da­no­vom sud­bi­nom. Ne po­li­tič­ku i dr­žav­nu sud­bi­nu sa­mo, no i ži­vot­nu, sva­ko­dnev­nu, onu od kr­vi i me­sa. E, lju­di ra­de sa­mo ono što im Bog is­pla­ni­ra. Duh se nji­hov bio is­preo je­dan s dru­gi­jem na pro­sto­ru ve­li­kih srp­skih in­te­re­sa, a po­sli­je Slo­bo­da­no­va sve­za­nog sli­je­ta­nja u Gra­da­čac, mu­če­nik gra­dač­ki ośe­tio je da se i ti­je­lom i du­hom svo­jim spa­ja sa Slo­bo­da­nom. I evo ka­ko će se to do­go­di­ti, vo­ljom Sve­vi­šnje­ga, a dje­lom voj­vo­de Pe­šti­ća.

Be­o­grad­sko–gra­dač­ki avion u pro­kle­ti Hag do­le­tio i Slo­bo­dan u za­tvor ta­mo­šnji ule­tio. Am­fi­lo­hi­je śu­tri dan za njim otle­tio da ga na­po­ji kr­vlju Hri­sto­vom, da ga za­lo­ži ti­je­lom Hri­sto­vim, da ro­ba is­po­vi­je­di, da Slo­bo­da­nu duh ohra­bri mo­li­tvom i be­śe­dom ko­ja se mo­že mje­ri­ti s onom ko­ju je Jo­van Zla­to­u­sti iz­go­vo­rio na Jor­da­nu, sve­toj vo­di. Za Pe­šti­ćem je bi­la ras­pi­sa­na po­tjer­ni­ca kao i za Slo­bo­da­nom, ali ni Đin­đić ni ona la­tin­ska vje­šti­ca Kar­la Pon­te­o­va, pon­ta­lo da­bog­da na nju sva­ko zlo gr­di­lo i ka­sti­že­ni­je, ni­je­su smje­li da ga uhap­se. Ne za­to što ga ne bi mo­gle voj­ne i po­li­cij­ske sna­ge sa­vla­da­ti, si­la Bo­ga ne mo­li ni kad je ras­ki­dač gvo­zde­nih la­na­ca u pi­ta­nju, no što su se bo­ja­li od Pe­šti­će­va je­zi­ka, ka­kav se ne pam­ti od grč­ko­ga go­vor­ni­ka De­mo­ste­na na­o­va­mo. Zna­li su olo­šni zlo­tvo­ri la­tin­ski da će Pe­šti­će­va uče­nost i pa­met na sva­ko­me su­du od­bra­ni­ti Slo­bo­da­na i nje­go­vu po­li­ti­ku, pa su bi­li od­lu­či­li da Pe­šti­ća u Ha­g od­ve­du tek po­što se Slo­bo­da­nu pre­su­di.

Za­pi­sa­la Kar­la Pon­te­o­va, Pe­štić ne ka­že Kar­la no kur­va, po­tjer­ni­cu za Voj­vo­dom isto­ga da­na kad i za Vo­ždom, sa­op­šti­la je i ob­ja­vi­la ali je ni­je­su ha­ški pre­pre­de­nja­ci smje­li ak­ti­vi­ra­ti se­dep ovo­ga što vam re­koh. No, od Bo­ga na­u­če­ni Pe­štić sam se od­lu­čio na od­la­zak u Hag, na­ru­čio avion i dre­to od­le­tio. I ta­ko ih je kraj­nje za­je­bao. Da mu ka­žu u Ha­gu ne pri­ma­mo te, to bi zna­či­lo da mu op­tu­žni­cu po­ni­šta­va­ju, a da ga pri­me, eto ti naj­bo­lje­ga advo­ka­ta Slo­bo­da­nu Mi­lo­še­vi­ća. To je od­bra­na Mi­lo­še­vi­ća ka­kvu je sa­mo ja­ki Bog mo­gao na­mje­sti­ti. Ta­ko su se dva srp­ska ge­ni­ja na­šla pod istim za­tvor­skim vol­tom u pro­kle­to­me la­tin­sko­me gra­du Ha­gu. Na­šli se da istu ari­ju di­šu, da iste sno­ve sa­nja­ju, da se i kao ro­bo­vi la­vov­ski bo­re za Sr­be u do­mo­vi­ni i ra­si­ja­nju. Bo­ri­li su se za Sr­be na boj­no­me po­lju, pa sad to pro­du­ži­li u led­noj tam­ni­ci ha­škoj. Po­če­li su Slo­bo­da­nu da su­de, a Pe­šti­ća ni­je­su iz­vo­di­li iz zin­da­na. I sa­mi Bog zna kad bi ga iz­ve­li da ga Slo­bo­dan ni­je sva­ko­dnev­no po­čeo spo­mi­nja­ti pred su­di­ja­ma. Ne­što ga su­di­ja pi­ta, a Slo­bo­dan od­go­va­ra da bi o to­me go­spo­din Go­ji­slav Pe­štić mo­gao de­talj­ni­je is­pri­ča­ti. Ta­ko da­nas, ta­ko śu­tra, te ti mo­ra­di oni la­tin­ski dže­la­ti do­ve­sti Voj­vo­du u onu istu sud­ni­cu đe se Slo­bo­da­nu ne­za­ko­ni­to su­di i tu ga sa Slo­bo­da­nom su­o­či­ti. E kad je Pe­štić po­čeo go­vo­ri­ti, što svi zna­te kao ja, nje­gov go­vor pre­no­si­le su sve te­le­vi­zi­je na svi­je­tu, ali ni­jed­na po­šte­ni­je i de­talj­ni­je no Ka­ri­će­va, no te­le­vi­zi­ja ve­li­ki­je srp­ski­je ro­do­lju­ba Bo­go­lju­ba i Ra­do­ja. Te­le­vi­zi­je i no­vi­ne pre­no­si­le te se či­tav ba­šan­ski svi­jet uvje­rio da ne­ma po­li­ti­ča­ra ni dr­žav­ni­ka na svi­je­tu bi­je­lo­me ko­ji s Go­ji­sla­vom Pe­šti­ćem, srp­ski­jem voj­vo­dom i dok­to­rom na­u­ka, mo­že raz­go­va­ra­ti a ka­mo­li mu pa­met so­li­ti. Do­ve­di s njim da raz­go­va­ra­ju sve la­tin­ske ge­ne­ra­le, tur­ske ad­mi­ra­le, po­zo­vi ka­to­lič­ke će­lo­gla­ve po­po­ve i tur­ske ho­dže što se u dža­mi­ji gu­ze, pa on­da pri­zo­vi i rim­sko­ga pa­pu, pa ćeš vi­đe­ti da si dža­ba zvao tu svljet­sku bu­lu­men­tu! U Pe­šti­ća to­li­ko pa­me­ti da oni s nji­me ne mo­gu ni ope­pe­li­ti. U Voj­vo­de je ta­ko gro­mo­gla­san go­vor i pro­go­vor da oni­jem ci­gu­zi­ma što su­de je­da­nak uši pro­cik­nu kad on pro­go­vo­ri te ne mo­gu ra­za­bra­ti šta voj­sko­vo­đa, po­li­ti­čar i pi­sac gra­dač­ko­ga če­tvo­ro­je­van­đe­li­ja iz­go­va­ra. Ta­ko se isto­ga da­na kad su ga u sud­ni­cu uve­li po­ka­za­lo da je Go­ji­slav Pe­štić de­sna ru­ka Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća, li­je­va ru­ka sve­ko­li­ko­ga srp­stva i je­zik sve­te i sve­to­sav­ske srp­ske cr­kve. One sve­te cr­kve ko­ju da­nas pred či­ta­vi­jem svi­je­tom svo­jom mu­dr­o­šću, uče­no­šću i po­li­tič­kom hra­bro­šću pred­sta­vlja i pro­sla­vlja nje­go­va vi­so­ka pre­o­sve­šte­nost vla­di­ka i dok­tor Am­fi­lo­hi­je Ra­do­vić, ko­ga je ro­di­la maj­ka u Mo­ra­či lju­toj srp­skoj ka­ča­ni­ci i ne­si­toj tur­skoj grob­ni­ci. Tur­ske pa­še su se kle­le na po­ga­ču da ne smi­ju voj­šti­ti na srp­sku Mo­ra­ču.

Ču­ste li da re­koh Mo­ra­ča, a vje­ruj­te mi ni­je­sam je na­mjer­no spo­me­nuo, no Bog me na­u­či da je spo­me­nem ka­ko bih se baš sa­da śe­tio po­ri­je­kla Go­ji­sla­va Pe­šti­ća o ko­me sam slu­šao šta pri­ča i pro­po­vi­je­da po­koj­ni pro­to Mak­sim, Bog da ga pro­sti. Re­koh li vam, bra­ćo mo­ja dra­ga, da ljuc­ki stvo­ro­vi iz­vo­de po ze­mlji sa­mo ono što se na ne­be­si­ma pla­ni­ra. Čuj­te ne­što o Am­fi­lo­hi­je­vom po­ri­je­klu. Ali, ipak, daj da pr­vo spo­me­nem Pe­šti­će­vu tra­žbi­nu, da bih po­tlje to­ga is­pri­čao ka­ko je Voj­vo­da iz Ze­mu­na u Hag is­po­ru­čen. Kad su po­ga­na usta Đin­đi­će­vih pol­tro­na, ko­ja ne zna­ju da od Ko­so­va na­o­va­mo jed­na­ko Sr­bi­ma pri­je­ti opa­snost od tur­ske i la­tin­ske vje­re, kad su ta po­ga­na usta po­če­la da la­ju ka­ko Go­ji­slav Pe­štić ni­je od srp­sko­ga ro­da i ko­lje­na, Srp­ska aka­de­mi­ja na­u­ka, ta ku­ća srp­sko­ga uma i mu­dr­o­sti, za­du­ži­la je svo­ga čla­na i ve­li­ko­ga isto­ri­ča­ra dok­to­ra Si­ni­šu Ker­zi­ća iz Plje­va­lja da is­tra­ži po­ri­je­klo srp­sko­ga slav­no­ga voj­vo­de Go­ji­sla­va Pe­šti­ća. Ni­je slu­čaj­no što je taj ve­li­ki srp­ski isto­ri­čar baš iz Plje­va­lja. Ker­zić se ro­dio u srp­skoj ku­ći na­do­ma­ku ne­ma­njić­ke la­vre Sve­ta Tro­ji­ca u ko­joj se ču­va­ju ru­ko­pi­si Sve­to­ga Sa­ve i dru­gi­je srp­skih pi­sa­ca i du­hov­ni­ka ko­ji su za­pi­sa­li što va­lja za­pi­sa­ti iz isto­ri­je srp­sko­ga na­ro­da. Ma­li Si­ni­ša, i pri­je no što je na­u­čio da či­ta, gle­dao je svo­jim oči­ma i te knji­ge i sve­te iko­ne na ma­na­stir­ski­jem zi­do­vi­ma, sve upi­jao u svo­ju mla­du du­šu, što je zna­či­lo da je u se­bi us­po­sta­vljao te­me­lje za oslo­ni­šte bu­du­će­ga ve­li­kog srp­skog isto­ri­ča­ra. I ta­ko se on ute­me­ljen upi­sao u pr­vo­kla­sne srp­ske na­uč­ni­ke. Bog go­spod je stio da se ta mu­dra gla­va ro­di u ośen­ci Sve­te Tro­ji­ce, srp­sko­ga ma­na­sti­ra ko­ji je po­bi­je­dio du­ge vje­ko­ve tur­sko­ga rop­stva i ho­džin­ske der­nja­ve s plje­valj­skih dža­mi­ja. A po­bi­je­dio ih je ta­ko što je duh sve­to­rod­ne di­na­sti­je Ne­ma­nji­ća, ko­ji se use­lio u sr­ce te srp­ske la­vre, sva­ko­me na­pa­sni­ku i na­sil­ni­ku od­u­zeo ma­o­ve kad je kre­tao da pa­li, ru­ši ili be­sti­ma­va taj pre­sve­ti ma­na­stir kod Plje­va­lja. E, isto­ri­čar Ker­zić, ko­ji je ro­đen u ta­kvoj sve­to­sav­skoj at­mos­fe­ri, is­tra­žio je sve srp­ske knji­ge sta­ro­stav­ne i pro­na­šao po­dat­ke da su pre­ci Go­ji­sla­va Pe­šti­ća ni­o­kle dru­go ne­go iz Mo­ra­če.

Čuj­te lju­di i po­čuj­te: iz ple­me­na Mo­ra­če đe iz­vi­re ri­je­ka Mo­ra­ča, iz srp­ske po­kra­ji­ne ko­ja je da­la i Am­fi­lo­hi­ja i Ma­ti­ju i Ga­vri­la Do­ži­ća i su­pru­gu Vo­ji­sla­va Ko­štu­ni­ce, srp­sko­ga vla­da­ra ko­ji ne­će ni śed­ni­cu srp­ske vla­de odr­ža­ti, a da pr­vo ne otr­či da po­lju­bi u ru­ku nje­go­vu sve­tost pa­tri­jar­ha Pa­vla! Da po­lju­bi u ru­ku ži­vo­ga sve­ti­te­lja ko­ji još ovom gre­šnom ze­mljom ho­di! Po­koj­ni pro­to Mak­sim za­vr­ša­va­še pri­ču o Pe­šti­ću na­po­me­nom da po­ga­na usta đin­đi­ćev­ska ni­je­su slu­čaj­no pro­la­ja­la da Voj­vo­da ni­je srp­sko­ga po­ri­je­kla. To je sa­mi Bog od­lu­čio da ta­ko zbo­re ne­va­ljal­ci ka­ko bi se jed­na­ko u srp­stvu pro­ču­li i ve­li­ki isto­ri­čar Ker­zić i nje­gov na­uč­ni do­kaz da Go­ji­slav Pe­štić vu­če svo­ju srp­sku lo­zu iz lju­te ka­ča­ni­ce Mo­ra­če na ko­ju je sa­mo jed­nom bi­la kre­nu­la tur­ska si­la aga­r­jan­ska.

Jed­nom car­ski ve­zir kre­nuo na Mo­ra­ču z bu­lju­ci­ma ja­ni­ča­ra, ali su ga vi­te­ški Mo­ra­ča­ni do­če­ka­li svi­je­tlim ja­ta­ga­ni­ma i vru­ći­jem kru­ška­ma iz dže­fer­dan­ski­je ci­je­vi i je­ba­li mu maj­či­nu maj­ku! Kad se ra­njen ve­zir u Trav­nik vra­tio sa od stra z bla­nu­tom ša­kom ja­ni­ča­ra, oti­šao je u dža­mi­ju, na­gu­zio se da ot­kla­nja za­hval­nost Ala­hu što je živ osta­nuo, a on­da se za­kleo Mu­ha­me­dom na vru­ću po­ga­ču da vi­še ni­ka­da do­kle je živ ne­će kre­ta­ti na ju­nač­ku srp­sku Mo­ra­ču. I ni­je ni kre­nuo, ne sa­mo on, no ni je­dan su­ne­tli­ja ko­ji ta­bo­re tur­ske vo­di na ze­mlje srp­ske i sve­to­sav­ske. Ta­ko je ve­li­ki Go­spod sve na­mje­stio ka­ko Sr­bi­na i prav­di bož­joj po­tre­bu­je. Kad se ob­na­ro­do­va­lo ime ve­li­ko­ga isto­ri­ča­ra iz Plje­va­lja i nje­go­va sta­me­no­ga do­ka­za da Pe­štić po­ti­če od naj­ju­nač­ki­jeg srp­skog ple­me­na, nje­go­va sve­tost pa­tri­jarh Pa­vle od­li­ko­vao je Si­ni­šu Ker­zi­ća Or­de­nom Sve­to­ga Sa­ve pr­vo­ga re­da. Zdra­vo ga, da­bog­da, sto­ti­nu go­di­nu o vra­tu no­sio i s njim se hi­lja­du go­di­na nje­go­vo srp­sko po­tom­stvo po­no­si­lo! Ho­će ako­bog­da. Sva srp­ska bu­du­ća po­ko­lje­nja će opi­si­va­ti i srp­ske će gu­sle opje­va­va­ti Pe­šti­će­vo srp­sko po­ri­je­klo, nje­go­vo ju­na­štvo, nje­go­vu mu­dr­ost, nje­gov do­br­o­volj­ni od­la­zak u Hag da po­mog­ne Slo­bo­da­nu Mi­lo­še­vi­ću i nje­gov ne­bo­grom­ni go­vor na Ha­ško­me su­du ko­jim je za­pri­je­tio srp­ski­jem ne­pri­ja­te­lji­ma da će bož­ja prav­da po­bi­je­di­ti. Pe­šti­će­va će dje­la is­kle­sa­ti srp­ski ne­i­ma­ri u ka­men, a sli­ka­ri sve to met­nu­ti na ma­na­stir­ske fre­ske da se srp­ske oči do­vi­je­ka na­pa­ja­ju. I ho­će, ku­nem vam se Bo­gom ve­li­kim!

Kad je srp­ski voj­vo­da Pe­štić, a ni Ste­van Sin­đe­lić mu ni­je ra­van u ju­na­štvu, ob­na­ro­do­vao da će dra­go­volj­no od­le­će­ti u led­nu ha­šku tam­ni­cu i pri­dru­ži­ti se Vo­ždu Mi­lo­še­vi­ću, ta je vi­jest zuk­nu­la kroz svo srp­stvo. Sr­bi su za­pla­ka­li od ra­do­sti, Srp­ki­nje su pro­pje­va­le od tu­ge pje­smu tu­žba­li­cu, sa­ma su zvo­na za­zvo­ni­la na Mo­rač­kom ma­na­sti­ru. A kad je Voj­vo­da od­re­dio dan i sat svo­ga uz­li­je­ta­nja avi­o­nom za pro­kle­ti Hag, kre­nu­lo je iz srp­ski­je se­la i gra­do­va i mu­ško i žen­sko i sta­ro i mla­do i zdra­vo i bo­le­sno! Ne­br­o­je­na ma­sa svi­je­ta kre­nu­la put Ze­mun­sko­ga aero­dro­ma. Od­mah ću na­gla­si­ti da Ze­mun pri­pa­da ge­o­graf­ski Sri­je­mu ze­mlji rav­noj, ono­me Sri­je­mu iz ko­ga je vak­ti­le na pro­kle­te Tur­ke svo­je če­te vo­dio Zmaj–Og­nje­ni Vuk. No, ni­je osta­lo mje­sta, ni­je osta­lo gra­da ni se­la u ze­mlji Sr­bi­ji okle ni­ko ni­je kre­nuo u Ze­mun da is­pra­ti no­vo­ga zmaj–og­nje­no­ga ju­na­ka Voj­vo­du Go­ji­sla­va Pe­šti­ća, ne­do­seg­nu­tog srp­skog ro­do­lju­ba. Đa­ci su iz ško­la bje­ža­li i u Sri­jem hi­ta­li, ra­ta­ri su osta­vlja­li nji­ve, pa­sti­ri sta­da, srp­ski sve­šte­ni­ci su sve­te li­tur­đi­je i opi­ja­la pre­ki­da­li, pa se sve to ro­do­lju­bi­vo dru­štvo po­te­ži­lo da stig­ne na is­pra­ćaj zmaj–og­nje­no­me Go­ji­sla­vu Pe­šti­ću. Bio sam na aero­dro­mu ze­mun­sko­me i gle­dao maj­ku ko­ja je na pr­si do­ni­je­la do­jen­če di­je­te, a vi­dio sam jed­no­ga sta­r­ca ko­ji na no­ga­ma umri­je. Kad se po­ja­vi Voj­vo­da, sta­ra srp­ska du­ša, sa šaj­ka­čom na gla­vi i Obi­li­ća me­da­ljom na pr­si­ma, ne mo­ga uz­bu­đe­nje otr­pje­ti, no mu du­ša u Raj po­le­će, a isu­še­no mu se ti­je­lo sni­za na srp­sku ze­mlju. Ne­ka mu Bog da raj­sko ve­se­lje, a nje­go­vo­me srp­sko­me po­tom­stvu na­pre­dak u fa­mi­li­ju i be­ri­ćet u imo­vi­nu! E, ta­da sam ti ja po­mi­slio da je Pe­šti­će­va ma­ter Ju­go­vi­ća maj­ka ko­ja je ro­di­la i de­se­to­ga si­na Ju­go­vi­ća. Da se vla­di­ka Am­fi­lo­hi­je śe­tio Pe­šti­će­ve maj­ke kad je dr­žao po­smrt­ni go­vor Jo­van­ki, maj­ci Ra­do­va­na Ka­ra­dži­ća, ne bi je na­zvao dru­gom no tre­ćom Ju­go­vi­ća maj­kom. No, i Am­fi­lo­hi­je­va bo­žan­stve­na pa­met je i ljuc­ka, i nje­ga je smrt­na maj­ka ro­di­la, i on se mo­že pre­va­ri­ti.

Zna­te li onu sve­tu ri­ječ srp­sku ko­ju va­zda pro­to Mak­sim po­mi­nja­še: Ko vje­ru­je da je bez­gre­šan, nek se pr­vi na gre­šni­cu ba­ci s ka­me­nom! Srp­stvo uri­jet­ko ra­đa maj­ku Ju­go­vi­ća, ra­đa­ju se sa­mo kad Bog is­pla­ni­ra da one ro­de Ju­go­vi­će ko­ji će se žr­tvo­va­ti za krst ča­sni i slo­bo­du zlat­nu. Bo­ško, Ra­do­van i Go­ji­slav jed­na­ko su se za­kle­li da od svog žr­tve­nič­ko–ju­nač­ko­ga pu­ta ne­će od­stu­pi­ti. Bo­ško Ju­go­vić ve­li da se ne bi s boj­no­ga ko­sov­sko­ga pu­ta vra­tio, pa i kad bi mu za to od­u­sta­ja­nje Car La­zar po­klo­nio grad Kru­še­vac! Ra­do­van Ka­ra­džić se za­kleo da se iz led­ne pe­ći­ne ne bi srp­ski­jem ne­pri­ja­te­lji­ma pre­dao u ru­ke, pa kad bi mu za tu pre­da­ju ame­rič­ka ban­ka da­ro­va­la svo bla­go ko­je nji­ho­vi tre­zo­ri ču­va­ju. A slu­šao sam kad voj­vo­da Pe­štić klik­nu u Sri­je­mu ze­mlji rav­noj da se ne bi s ha­ško­ga pu­ta po­vra­tio pa kad bi znao da će ga u tam­ni­ci la­ti­no–ja­ni­ča­ri mu­či­ti ne jed­nu go­di­nu ka­ko su ga u Gra­dač­cu mu­či­li, no sto i jed­nu. Kad sam čuo Pe­šti­ćev je­min, ośe­tio sam po­nos što sam Sr­bin, a su­ze su mi niz obra­ze po­te­kle što Voj­vo­da od­ne­se svo­je ti­je­lo ha­ški­jem gu­ja­ma i akre­pi­ma, a mo­že se do­go­di­ti i la­ti­no–je­ba­či­ma.

No, kad se na aero­dro­mu u Sri­je­mu bi­ja­še for­mi­ra­la ne­pre­gled­na srp­ska ma­sa, ve­se­la što pra­ti svo­ga Voj­vo­du, a tu­žna što osta­je bez nje­ga, Pe­štić ukro­či u srp­sku ma­su s ma­li­jem unu­kom Go­ji­sla­vom na ru­ka­ma. Taj ime­njak i na­sljed­nik ve­li­ko­ga đe­da još ni­je bio pro­ho­dao, bi­lo je to di­je­te pri ma­te­rin­skoj si­si, nje­go­va po­no­sna maj­ka, Pe­šti­će­va sna­ha, ča­sna i su­va obra­za, iđa­še za sve­krom no­se­ći ko­li­jev­ku na le­đi­ma u ko­ju će svo­ga unu­ka po­vra­ti­ti Voj­vo­da po­što ga po­lju­bi pri­je ne­go u avion ulje­ze. A sve je to bož­ja sim­bo­li­ka. Ka­ko će se ma­li Go­ji­slav po­vr­nu­ti u ko­li­jev­ku, ta­ko će se ve­li­ki Voj­vo­da po­vra­ti­ti u svo­ju do­mo­vi­nu Sr­bi­ju ko­ja je nje­go­va du­hov­na ko­li­jev­ka. Ve­li­ki Go­ji­slav se s ma­li­jem Go­ji­sla­vom na ru­ka­ma is­peo na ste­pe­ni­šte ko­je vo­di u avion i sa­mo re­kao svo­jim gro­mo­vi­ti­jem gla­som – „Ži­vje­lo Srp­stvo!” Na to se iz ne­pre­gled­ne ma­se srp­ski­je gr­la pro­lo­mi­lo – „Ži­vio voj­vo­da Pe­štić!” On­da je voj­vo­da do­dao: „Idem da bra­nim Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća od bje­lo­svljet­ske kur­ve Pon­te­o­ve, je­bo joj pas ma­ter!” Na to se do ne­ba pro­lo­mio glas srp­ske ma­se: „Je­bo joj ma­ter i pas i ma­ga­rac!” Voj­vo­da je s avi­on­ski­je vra­ta sa­mo ma­nuo ru­kom i u le­ti­li­cu ulje­gao, avi­on­ski mo­to­ri su za­bru­ja­li, me­ni je od po­no­sa i tu­ge sr­ce pu­ca­lo. Ni­ti sam ta­da gle­dao ne­pre­gled­nu ma­su ko­ja ma­še, ni­ti sam slu­šao srp­sko ri­da­ni­je ko­je se pro­lo­mi­lo! Pre­kr­stio sam se, po­mo­lio se Rat­ku za du­šu i ostao naj­ma­nje jed­nu uru da sto­jim kao ka­men stu­de­ni na srem­skoj po­no­snoj ze­mlji. Ne znam je­sam li bio po­no­sni­ji na Voj­vo­du ko­ji od­li­je­će u Hag na kri­li­ma srp­ske lju­ba­vi, ili na svo­ga si­na Rat­ka ko­ji je oti­šao u ze­mlju s ime­nom Go­ji­sla­va Pe­šti­ća na usna­ma! Dok sam ta­mo sta­jao, kao stub mer­mer­ni ko­ji ima vru­će srp­sko sr­ce, po­mi­slio sam da Go­ji­sla­vov put u Hag da bra­ni Slo­bo­da­na mo­že se sa­mo po­re­di­ti s pu­tem Mi­lo­ša Obi­li­ća ko­jim je srp­ski bo­go­čo­vjek oti­šao iz Kru­šev­ca na Ko­so­vo da pro­spe cre­vad tur­sko­me ca­ru Mu­ra­tu. To je upra­vo je­dan put s istim isto­rij­skim zna­če­njem ko­jim dva Sr­bi­na u dva vre­me­na pu­tu­ju. Mi­lo­ša je Vuk Bran­ko­vić opanj­kao da je iz­daj­nik, a Pe­šti­ća je kur­vi Kar­li pre­po­ru­čio Zo­ran Đin­đić, srp­ski ot­pad­nik. Mi­loš je svo­ji­jem han­dža­rom aga­r­jan­sko­ga ca­ra raz­bu­čio, a Pe­štić je, ko što sam na­po­me­nuo, svo­ji­jem gro­mo­vi­ti­jem go­vo­rom u ha­škoj sud­ni­ci raz­bu­cao i re­če­nu kur­vu i la­tin­ski sud. La­tin­ski sud, ko­ji je go­ri ne­go u Tur­či­na, ka­ko je na­po­me­nuo Dra­ško Po­po­vić. Osta­la je pje­sma ju­nač­ka o Mi­lo­šu, ro­di­će se ju­nač­ka pje­sma o Go­ji­sla­vu. Od Obi­li­ća i Pe­šti­ća uče se Sr­bi ka­ko va­lja s be­smrt­no­šću zbo­rit. Srp­ske vi­le će se kroz vje­ko­ve oti­ma­ti da vam vi­jen­ce do­stoj­ne sa­pli­je­ću. No, kad vam spo­me­nuh vi­le, re­ći ću i ovo. Ja vi­lu ni­je­sam vi­dio kad je Pe­štić na aero­dro­mu u avion ula­zio, jer su mi oči bi­le za­su­zi­le, a Bo­gom se ku­nu lju­di, ko­ji su su­vi­jem oči­ma gle­da­li, da je vi­la Ra­vi­joj­la tri pu­ta nad­le­će­la Voj­vo­du kad je u avion ula­zio i pri­je no su avi­on­ski mo­to­ri za­bru­ja­li.

Na­daj­mo se u Bo­ga da će voj­vo­di Pe­šti­ću po­mo­ći srp­ska vi­la isto ona­ko ka­ko je po­mo­gla Mar­ku Kra­lje­vi­ću kad se u Ka­ča­ni­ku no­sio s Mu­som Ke­se­dži­jom ko­ji je imao tro­je re­ba­ra jed­no s vr dru­gi­jem i tri lju­te gu­je u nje­dri­ma. Kao što je Mar­ko bio ka­pac da od­si­je­če gla­vu ta­kvoj tur­skoj ažda­ji, ta­ko će isto Go­ji­slav Pe­štić bi­ti ka­dar da raz­bi­je oko­ve la­ži ko­je Ha­ški sud oko nje­ga ste­že. Pe­šti­ćev spo­mi­nja­ni go­vor u pro­kle­toj sud­ni­ci iz­gle­da da je oso­ko­li­la vi­la Ra­vi­joj­la i ka­za­la mu da po­teg­ne no­žem iz po­ta­je, ona­ko ka­ko ih je Mar­ko po­te­gao kad se s Mu­som no­sio. Ti Pe­šti­će­vi po­taj­ni no­že­vi su nje­go­ve ri­je­či ko­ji­ma se ni­ko ne mo­že su­pr­ot­sta­vi­ti. Sve ve­li­ko što se Sr­bi­ma jed­nom de­si do­go­di­će se i dru­gom i do­ga­đa­će im se va­zda dok ne­be­sko ime no­se i s njim se po­no­se. A no­si­će ga, i još po­no­sni­je, i po­tlje Stra­šno­ga su­da ko­ji oče­ku­je vas ba­šan­ski svi­jet. No, još ne­što da spo­me­nem o je­zič­kim no­že­vi­ma iz po­ta­je ve­li­ko­ga voj­vo­de Pe­šti­ća. Da is­tak­nem upra­vo šta za srp­stvo zna­či nje­gov go­vor u ha­škoj sud­ni­ci kao od­bra­na Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća. To je pr­vi pri­mi­je­tio vla­di­ka Am­fi­lo­hi­je i to is­pri­čao po­koj­no­me pro­tu Mak­si­mu, a ja čuo od mu­dr­o­ga Pro­ta.

Mo­žda ću ogri­je­ši­ti svo­ju gre­šnu du­šu, a či­ni mi se da je ve­li­ki voj­vo­da Pe­štić svo­ji­jem go­vo­rom u Ha­gu to­li­ko uz­bu­dio se­dam­de­se­to­go­di­šnje­ga pro­ta Mak­si­ma da nje­go­vo sta­ro i ple­me­ni­to sr­ce to­li­ku na­va­lu ośe­ća­nja ni­je mo­glo iz­dr­ža­ti, no je pre­pu­klo. Kao da­nas nam je Pro­to u nik­šić­kom ho­te­lu “Onogoštu” pre­pri­čao i is­tu­ma­čio Pe­šti­ćev go­vor u Ha­gu, a śu­tri dan, ne­đe oko po­dne­va, du­ša mu je u Raj od­le­će­la. Mi ga če­ka­mo u uobi­ča­je­no vri­je­me u “Onogoštu”, a umje­sto nje­go­va ra­do oče­ki­va­no­ga do­la­ska, ču­smo za nje­go­vu smrt, ni­je smrt no nje­gov dru­gi a vje­či­ti ži­vot na ne­be­si­ma! No, ne­ka je Pro­tu la­ka srp­ska ze­mlja, a sad da spo­me­nem ka­ko nam on, to­ga po­sljed­nje­ga da­na ovo­ze­malj­sko­ga nje­go­va ča­sno­ga i bo­go­u­god­no­ga ži­vo­ta, po­ve­za Pe­šti­će­vu po­mir­bu sa Slo­bo­da­nom, po­ve­za to s do­ga­đa­ji­ma iz srp­ske isto­ri­je, i ko­sov­ske i pred­ko­sov­ske. Ja ovo­li­ko Pro­ta spo­mi­njem za­to što ośe­ćam sve­tu du­žnost da stal­nom pri­čom o nje­mu nje­ga tre­ba pro­du­ža­va­ti kao da još če­plje ovom gre­šnom ze­mljom. Po­seb­no ga tre­ba pro­du­ža­va­ti u ovo vri­je­me kad su se mrač­ne si­le oko­mi­le da Sr­bi­ma i Sr­bi­ji odu­zmu Ko­so­vo i Cr­nu Go­ru, a cr­no­gor­skim Sr­bi­ma da uki­nu srp­ski sve­to­sav­ski i vu­kov­ski je­zik, ko­jim je pi­sao je­van­đe­lja Sve­ti Sa­va i Vla­di­ka Ra­de Gor­ski vi­je­nac. Da nam za­bra­ne je­zik srp­ski ko­jim je Go­ji­slav Pe­štić na­pi­sao če­ti­ri je­van­đelj­ske knji­ge sa hi­lja­du če­ti­ri sto­ti­ne i če­tr­de­set stra­ni­ca, ko­je će tek bu­du­ća po­ko­lje­nja srp­ska ras­tu­ma­či­ti, ona­ko ka­ko Am­fi­lo­hi­je­vo i Slo­bo­da­no­vo vri­je­me tu­ma­či knji­ge Vla­di­ke Ra­da i Sve­to­ga Sa­ve, Ne­ma­nji­na si­na.

Kao što sam re­kao, sve raz­la­ze i sve ne­slo­ge sa Slo­bo­da­nom Mi­lo­še­vi­ćem Go­ji­slav Pe­štić je za­bo­ra­vio, zna Voj­vo­da ka­ko se lič­ne stva­ri pod­vr­ga­va­ju op­šte­na­rod­nim in­te­re­si­ma. Ta dva ve­li­ka­na srp­ska, kao dva kr­sta­ša or­la ko­ji se oko or­li­ce pre­go­ne po vi­si­na­ma ne­be­ski­jem, da­nas su u Ha­gu kao dva bra­ta ro­đe­na, gle­da­ju se na­pre­ma­se a ne mo­gu je­dan dru­go­me pri­stu­pi­ti da se u brac­ka i ju­nač­ka li­ca po­lju­be. Da im da­ju gvo­zde­ni lan­ci ko­ji­ma su sve­za­ni, i zlo­tvo­ri ko­ji stra­ža­re, oni bi se sva­ki dan po tri pu­ta u obra­ze po­lju­bi­li, po tri pu­ta kad se sret­nu a po tri pu­ta kad se ra­sta­vlja­ju. Oni dvo­ji­ca s ta­ko uje­di­nje­ni­jem sr­ci­ma li­je­če sta­re ra­spre, ne sa­mo svo­je ne­go i srp­skih ve­li­ka­ša ko­je su bi­le śe­me po­si­ja­le gr­ko i s njim ple­me srp­sko otro­va­le, što su du­šma­ni is­ko­ri­sti­li i Du­ša­no­vo Car­stvo raz­gra­di­li. Va­zda je zla srp­ska ra­spra ti­tra­la nad srp­skom sud­bi­nom, ona je pri­po­mo­gla i Tur­ci­ma i la­ti­ni­ma da kroz vje­ko­ve ku­ko­tres Sr­bi­ma ve­žu. Pr­vi put je u na­še da­ne ta ra­spra pre­ki­nu­ta, a to ve­li­ko dje­lo po­sti­gla je po­mir­ba Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća i Go­ji­sla­va Pe­šti­ća, dva srp­ska si­va so­ko­la. Od raz­lo­ma Du­ša­no­va Car­stva na­o­va­mo Sr­bi su no­si­li i na svo­me gr­bu i na svo­joj ka­pi če­ti­ri ći­ri­lič­na, vu­kov­ska i sve­to­sav­ska slo­va S da bi se da­no­noć­no opo­mi­nja­li ka­ko ih sa­mo srp­ska slo­ga mo­že oču­va­ti od zla tu­đe­ga i spa­ša­va­ti od zla do­ma­će­ga. Od da­na isto­rij­ske po­mird­be Go­ji­sla­vo­ve i Slo­bo­da­no­ve ta sve­ta slo­va tra­ju ta­mo đe su se i na­la­zi­la kroz vje­ko­ve, tra­ju kao isto­rij­sko zna­me­ni­je, ali opo­me­na nji­ho­va zna­če­nja pre­sta­la je da va­ži ono­ga tre­na kad su se dva srp­ska ve­li­ka­na po­mi­ri­la. Uz­le­će­la je ta po­mi­ra pra­vo na ne­be­sa ono­ga mi­nu­ta kad je vi­la Ra­vi­joj­la nad­le­će­la avion ko­jim je Pe­štić iz Sri­je­ma u Hag po­le­tio da ta­mo u srp­sko­me ko­lek­tiv­no­me du­hu uz­le­ti kao de­sna ru­ka Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća, a li­je­va či­ta­vo­ga srp­stva! Sve ne­slo­ge srp­ske od Ko­so­va pa i pri­je nje­ga eli­mi­ni­sao je gro­mo­vi­ti glas voj­vo­de Pe­šti­ća u zlo­gla­sno­me su­du Ha­ga pro­kle­to­ga. To ni­je bio glas no olu­ja pla­nin­ska, oni na­ma­ška­re­ni oja­đe­li­ci što ja­do su­de i pre­su­đu­ju srp­ski­jem vi­te­zo­vi­ma, mo­ra­li su da dla­no­vi­ma za­če­plja­ju svo­je ru­nja­ve uši kad se taj gro­mo­vi­ti glas pro­lo­mio. Pred­śed­nik to­ga po­sra­no­ga su­da, ob­u­čen ko di­vlja mač­ka, od stra­ha je po­sko­čio s mje­sta na ko­je je bio pri­gu­zio, na­o­ča­ri mu s no­sa sle­će­le, stu­de­ni ga znoj ob­lio. Re­kao je ve­li­ki Voj­vo­da da on ne pri­zna­va sud ko­ji na­li­ku­je na la­tin­ske in­kvi­zi­to­re ko­ji ždi­ju vje­šti­ce na lo­ma­ča­ma. Bo­lje bi im, ve­li, bi­lo da u cr­ve­ni­jem man­ti­ja­ma ko­je no­se na se hva­ta­ju za ro­go­ve raz­ma­mlje­ne bi­ko­ve u špan­skoj ko­ri­di, no što se s plit­ki­jem ka­pi­ca­ma na gla­va­ma uku­r­ča­va­ju da su su­di­je ko­je prav­du iz­ri­ču. „Je­bem ja va­šu prav­du i u raz­je­ba­nu pič­ku i u smr­dlji­vu gu­zi­cu, a po­seb­no vam je­bem usta la­ja­va” – kre­snuo im je u bez­br­ka li­ca ve­li­ki srp­ski voj­vo­da Go­ji­slav Pe­štić.

On­da im je re­kao ja­sno i gro­mo­gla­sno da je rim­ski pa­pa, ko­ji na­sti­če plit­ku ka­pi­cu na svo­ju gla­ve­ti­nu isti kao i oni, sve za­ku­vao i za­mi­je­sio što oni či­ne. „Pi­šam se u plit­ke ka­pi­ce, va­še i nje­go­vu” – gro­mo­vi­to je na­do­dao ve­li­ki Voj­vo­da. Za­ku­vao je, ve­li, nji­jo­vu su­da­ni­ju onaj žmi­r­ka­vi pa­pe­ti­na što dvo­stru­ko ime no­si, onaj ko­sto­bolj­ni i žmi­r­ka­vi kri­valj što se do­vla­čio u srp­sku Bo­snu i u usta­šku Hr­vat­sku da po­ma­mlju­je Tur­ke i la­ti­ne pro­tiv srp­sko­ga sve­to­sav­sko­ga i ne­be­sko­ga na­ro­da. Vo­je­vi­ti Go­ji­slav je is­ti­jem to­nom na­gla­sio da ni­kad pri­je, od kad ga je Bog stvo­rio, a ni­je Bog no cr­ni apat­ni đa­vo, pa­pa la­tin­ski ni­je smio ni pri­smr­đe­ti na srp­skoj ze­mlji, a nek­mo­li po njoj ho­da­ti i otrov la­tin­sku si­pa­ti. Tru­štio je bje­lo­ka­pi žmi­r­ka­vi pa­palj po srp­skoj Bo­sni, po­ma­mlju­ju­ći srp­ske du­šma­ne i do­ma­će iz­daj­ni­ke, kao što je i usta­šku Hr­vat­sku na­puj­da­vao pro­tiv Sr­ba.

Na­do­da­vao je, naj­ve­ći srp­ski ora­tor ko­ji se do sa­da ra­đao, da je onu bu­ljo­o­ka­stu, ni­sko­gu­za­stu i ba­re­ča­stu kur­vu Kar­lu ro­dio isti žmi­r­ka­vi pa­pa, jer li­kom i ob­li­kom na nje­ga na­li­ku­je. To žen­sko ba­re­če na žmi­r­ka­vo­ga pa­pu na­li­ku­je i po to­me što se is­ko­pi­šti­lo da se za­ro­be i Ha­gu pre­da­ju Ra­do­van Ka­ra­džić i Rat­ko Mla­dić, isto kao što je, i kad spa­va i kad je bu­dan, taj pro­kle­ti pa­pa is­ko­pi­šćen na sve što je srp­sko i pra­vo­slav­no. Sve što je gro­mo­gla­sno zbo­rio Voj­vo­da u Ha­ško­me su­du slu­ša­la je i tu­ži­te­lji­ca Kar­la, ali gov­no pa­śe da je smje­la što pi­snu­ti i kr­nja­vo­ga zu­ba ope­pe­li­ti. Ni­je se usu­di­la ta vje­šti­ca ni da po­gle­da usu­žnje­no­ga i sve­za­no­ga srp­sko­ga ve­li­ko­ga voj­vo­du a ka­mo­li da što pro­mo­zo­vi kao od­go­vor na nje­go­ve sve­to­sav­ske ri­je­či. Pe­šti­ću su bi­le sa­mo ru­ke sve­za­ne, ali ni­je duh i je­zik, a nje­zi­ne pro­ždr­lji­ve ga­lju­pi­ne Bog je ska­me­nio za sva­ku po­šte­nu ri­ječ. Is­ta­kao je Pe­štić na la­žno­me su­du u Ha­gu da je imao ve­li­ku čast i za­do­volj­stvo da s Tre­bje­vi­ća iz­nad Sa­ra­je­va mi­tra­lje­zom pu­ca na Tur­ke i po­tu­ri­ce i da vje­ru­je ka­ko je ba­rem jed­no­ga srp­sko­ga ne­pri­ja­te­lja ubio svo­jom ru­kom. Re­kao je Voj­vo­da i to da će se do­vi­je­ka po­no­si­ti s dvi­je pla­ni­ne – Tre­bje­vićem i Ro­ma­ni­jom! Pr­vom se po­no­si za­to što je s nje­no­ga vr­ha Sr­bin to­po­vi­ma srav­nji­vao sa ze­mljom tur­ske dža­mi­je ko­je su se kur­či­le po Sa­ra­je­vu, a na dru­gu je po­no­san što u svo­ji­jem nje­dri­ma ču­va i svo­ji­jem sr­cem za­gri­ja­va Ra­do­va­na Ka­ra­dži­ća, stvo­ri­te­lja Re­pu­bli­ke Srp­ske! Kao što je vak­ti­le, ista vi­so­ka go­ra Ro­ma­ni­ja, ugo­šća­va­la Sta­ri­nu No­va­ka ko­ji je s naj­vi­še pla­ni­ne sla­zio na dru­mo­ve da si­je­če tur­ske ga­zi­je i tr­gov­ce! Kad je u jed­no­me tre­nut­ku od sil­no­ga go­vo­ra po­le­nu­lo ve­li­kom go­vor­ni­ku Pe­šti­ću, on se na­ka­šljao i pre­stao da go­vo­ri, a onaj švra­ka­sto ob­u­če­ni su­di­ja upi­tao je Voj­vo­du ima li još što da ka­že. Voj­vo­da Pe­štić se is­ka­šljao, plju­nuo na sram­ni sud, i na još sram­ni­je­ga nje­go­va pred­śed­ni­ka, pa on­da istim go­ro­lom­nič­kim gla­som od­go­vo­rio na po­sta­vlje­no pi­ta­nje: „Imam još ovo da ka­žem. Mo­že­te mi svi re­dom po­pu­ši­ti ku­rac, i to ta­man ođe, usred ovo­ga va­še­ga su­da je­be­no­ga!” Na te ri­je­či voj­vo­di­ne, na­glas se Slo­bo­dan na­smi­jao, za­štek­ta­li su fo­to­graf­ski apa­ra­ti no­vi­na­ra iz Ka­ri­će­ve te­le­vi­zi­je, ko­ji su do­šli da sli­kom obe­smr­te lik i dje­lo ve­li­ka­na srp­sko­ga. A oni su­dij­ski gov­no­ba­lji ni­je­su ima­li mu­ške pe­tlje da da­lje su­de. Smra­či­li su sram­ne svo­je obra­ze i brek­nu­li ja­ni­ča­ri­ma la­tin­ske vje­re da pri­teg­nu ve­li­ko­me Ro­bu lju­te lan­ce gvo­zde­ne, da ga šče­pa­ju za vrat i ra­me­na i gur­nu u led­nu tam­ni­cu, da­bog­da se džom­bo­sa­la na onaj svi­jet!

Svo­jim ne­us­ta­ja­njem na za­htjev su­di­ja, be­sti­ma­va­njem sram­no­ga su­da ko­ji je na­mi­je­njen srp­ski­jem ro­do­lju­bi­ma i dr­žav­ni­ci­ma, a po­seb­no či­sto­tom i bo­gat­stvom vu­kov­skog je­zi­ka ko­jim iz­la­že svo­je mi­sli, Go­ji­slav Pe­štić je odr­žao či­ta­vo­me čo­vje­čan­stvu lek­ci­ju o kul­tu­ri, pa­me­ti i isto­ri­ji srp­sko­ga na­ro­da. I onaj ko ni­je znao da Sr­bi po­sto­je, sa­znao je za njih kroz Pe­šti­će­vu mi­sao i nje­gov go­vor i iz­go­vor. Ko je bio po­vje­ro­vao da se obi­li­ćev­ski mač is­tu­pio u ru­ka­ma srp­sko­ga na­ro­da, za­klju­čio je da je Go­ji­sla­vov sr­blje­vi­ti je­zik nje­go­vu ko­sov­sku oštri­nu po­vra­tio. Ko je znao da je Ga­vri­lo Prin­cip pu­cao u ca­ra la­tin­sko­ga usred gra­da Sa­ra­je­va, avi­zao se da je Pe­šti­ćev pu­canj u rim­sko­ga pa­pu Voj­ti­lu žmi­r­ka­vo­ga pre­ci­zan ni­šta ma­nje no Prin­ci­pov auto­ma­tik. Gle­dao sam na Ka­ri­će­voj te­le­vi­zi­ji, hva­la joj do­vi­je­ka, ka­ko dže­la­ti iz­vo­de Pe­šti­ća i Slo­bo­da­na iz sram­ne sud­ni­ce i uči­nje­lo mi se da je Vožd iz­gle­dao mla­đi ba­rem de­set go­di­na no kad su ga u istu sram­nu sud­ni­cu uve­li isto­ga to­ga da­na, uve­li da ga su­o­če s voj­vo­dom Pe­šti­ćem. Eto ka­kav su me­lem­ni uti­caj na ve­li­ko­ga srp­skog dr­žav­ni­ka Mi­lo­še­vi­ća ima­le Pe­šti­će­ve jed­na­ko ju­nač­ke, mu­dre, zna­me­ni­te, vu­kov­ske i sve­to­sav­ske ri­je­či! Alal mu za­do­vi­jek srp­sko mli­je­ko! E gr­lo mu se da­bog­da po­sve­ti­lo kao Jo­va­nu Zla­to­u­stom! Da je bi­lo vi­đe­ti Vu­ku Ka­ra­dži­ću ka­ko mu srp­skim je­zi­kom u Ha­gu vla­da Go­ji­slav Pe­štić, po­ri­je­klom iz Mo­ra­če i dok­tor na­u­ka, du­ša bi ocu srp­ske azbu­ke, je­din­stve­ne u svi­je­tu, na ono­me svi­je­tu za­ti­tra­la ko na ne­bu zvi­je­zda Da­ni­ca! Kad je srp­ski ne­be­ski na­rod u pi­ta­nju, sve­mo­gu­ći go­spod Bog sve uje­di­nju­je jed­no s dru­gi­jem, do­vo­di uda­lje­ne vje­ko­ve da se je­dan s dru­gi­jem ru­ku­ju. Bog i vi­le na­gor­ki­nje spre­ma da uz­li­je­ću sa avi­o­ni­ma ko­ji­ma se vo­ze srp­ski vi­te­zo­vi, ka­kav je Go­ji­slav Pe­štić, ple­men­ski ro­đak mi­tr­o­po­li­ta Am­fi­lo­hi­ja Ra­do­vi­ća i Ma­ti­je Beć­ko­vi­ća, dru­go­ga srp­sko­ga Nje­go­ša…

Ra­do­ji­ca Šće­pa­no­vić: Ja te, bo­ga­mi, Ja­ko­ve, ne mo­gu vi­še slu­ša­ti, jer mi je san na­sr­nuo na oči. Bi­jo si obe­ćo da ćeš pri­ča­ti ka­ko je Am­fi­lo­hi­je na­či­ni­jo že­lje­znu cr­kvu na Ru­mi­ji pla­ni­ni, a ti pre­si­ja­vaš svi­jet i na si­to i na re­še­to. Kre­no si od Ku­li­na ba­na i do­bri­jeh da­na, a sa­mo Bog zna do­kle ćeš sti­ći! La­ku ti noć, i svi­jem va­ma, ulje­gli smo du­bo­ko u noć, ćuk je po­čo da ot­ki­va nje­go­vu plje­smu. Bog sa­mi zna oće li nam ikad svi­ta­ti zo­ra ruj­na!

Mar­tin Lje­pa­va: Na­sta­vi Ja­ko­ve.

Ja: Va­la Ja­ko­ve, i ja ću te slu­ša­ti, pa da ne­će zo­ra svi­ta­ti do pre­ko­śu­tra uju­tro!

Ja­kov Ko­ma­rić: Ko že­li da me slu­ša hva­la mu, a ko ne­će na­go­na mu ne­ma. Ja dok pri­čam, sve mi se či­ni da raz­go­va­ram sa svo­ji­jem si­nom Rat­kom ko­ji mi po­gi­be za srp­stvo i pre­se­li se u Car­stvo ne­be­sko kao le­gi­o­nar La­za­rev, bo­rac Ka­ra­đor­đev, vi­tez Ra­do­va­nov i Go­ji­sla­vov! Rat­ko s ono­ga, a ja s ovo­ga svi­je­ta raz­go­va­ra­mo o srp­stvu i o lič­no­sti­ma ko­je ga pred­vo­de i spa­ša­va­ju od du­šma­na tur­ski­je i od va­ra­li­ca la­tin­ski­je. Lak­še mi je na du­ši kad se ta­ko sa svo­ji­jem si­nom raz­go­va­ram.

Pri­ča­nje je du­ši po­sla­sti­ca, re­ka­še po­koj­ni pro­to Mak­sim.

Ali pri­je no pre­đem na grad­nju sve­te cr­kve na Ru­mi­ji, i na ži­vo­to­o­pis vla­di­ke i dok­to­ra Am­fi­lo­hi­ja, mi­tr­o­po­li­ta cr­no­gor­sko­ga, mo­ram ne­što re­ći o stra­da­nju Sr­ba na Ko­so­vu po­lju ši­ro­ko­me. Ne o onom stra­da­nju či­ja je ci­je­na ne­be­sko car­svo srp­sko, ne­go ne­vo­lja­ma Sr­ba od kad su Ar­na­u­ti sja­r­ga­li iz di­vlje pla­ni­ne i pri­ti­sli srp­sku rav­ni­cu, ob­li­tu kr­vlju La­za­re­vom i Mi­lo­še­vom! Mo­ra se va­zda Ko­so­vo po­mi­nja­ti! Ko gođ ne­što zbo­ri o srp­skoj pro­šlo­sti i sa­da­šnjo­sti, a ne spo­me­nuo Ko­so­vo, ne bi­lo mu pro­sto ni opro­šte­no! Ne mo­že ni­ka­kva srp­ska pri­ča do­ći do pra­vo­ga re­da i va­lja­no­ga za­ključ­ka ako pri­ča­lac ne kre­ne od ko­sov­ske ra­ne i od žr­tvo­va­nja ko­sov­sko­ga. Ni na kr­šte­nju ni na vjen­ča­nju, ni na kr­snoj sla­vi ni o Bo­ži­ću, ni o Ur­kr­su ni na opi­je­lu, ni na do­mu ni na pu­tu, jed­na­ko u snu i na ja­vi, ne mo­žeš pra­vi sve­to­sav­ski Sr­bin bi­ti bez po­mi­sli na Ko­so­vo i ne­be­sko car­stvo srp­sko. Car­stvo po ko­me se Sr­bi pre­po­zna­ju me­đu svi­jem na­ro­di­ma na ku­gli ze­malj­skoj. Pa i oni­jem dru­gi­jem na­ro­di­ma ako ih ima na dru­gim pla­ne­ta­ma u va­si­o­ni. Uzmi Sr­bi­nu Ko­so­vo – uzeo si mu di­sa­nje, bo­lje da mu iśe­češ je­zik iz gr­la, no da mu za­bra­niš da pri­ča o Ko­so­vu! Bez Ko­so­va bi se po­ki­da­le sve stru­ne na srp­ski­jem gu­sla­ma, bez Ko­so­va bi gu­sla­ri ob­ni­je­mlje­li! Bez Ko­so­va ne bi bi­lo ni Ma­ti­je Beć­ko­vi­ća, a Ma­ti­ja je re­kao da je Ko­so­vo naj­sku­plja srp­ska – reč! I kad iz­nad umr­log Sr­bi­na, dok le­ži na sa­mrt­no­me od­ru, spo­me­neš Ko­so­vo, bljec­ne mu na umr­lo­me li­cu zra­čak ne­be­ske na­de! Kad bi ka­kva zla si­la ri­je­ši­la da ne­sta­ne Sr­ba na ovo­me svi­je­tu, to bi sa­mo mo­gla po­sti­ći ako bi iz­bri­sa­la La­za­ra i Ko­so­vo iz srp­ske sve­to­sav­ske svi­je­sti! Evo šta se či­nje­lo na srp­ski­jem ze­mlja­ma po­sli­je ze­malj­sko­ga po­ra­za srp­sko­ga na Ko­so­vu rav­no­me po­lju. Jo­pet vam ka­žem, o ovo­me što će­te ču­ti naj­vi­še sam slu­šao od po­koj­no­ga pro­ta Mak­si­ma, la­ka mu ze­mlja. A do­sta sam čuo i od ve­li­ko­ga srp­sko­ga knji­žev­ni­ka Mi­o­dra­ga Bu­la­to­vi­ća kad je u Nik­šić do­la­zio i s Pro­tom raz­go­va­rao u na­še­mu ho­te­lu “Onogoštu”.

Slo­bo­da­no­va slo­bo­dar­ska mi­sao bi­ja­še osvi­je­tli­la, oza­ri­la i oža­ri­la i Cr­nu Go­ru, Ne­ma­nji­nu rod­nu ko­li­jev­ku! Tre­ba­lo je mi­ca­ti s vla­sti ze­malj­ske gla­va­re ko­ji Bo­ga ne pri­zna­va­ju, ko­ji se ne kr­ste ni­ti zna­ju za sla­vu Hri­sto­va ro­đe­nja ni­ti Spa­si­te­lje­va vas­kr­se­ni­ja! Obez­bo­že­nu Cr­nu Go­ru, srp­sku Špa­r­tu, ta­da su pred­vo­di­li Ve­se­lin Đu­ra­no­vić iz zor­ni­je Bje­lo­pa­vli­ća, Vi­do­je Žar­ko­vić iz Pi­ve ka­lo­vi­te i Velj­ko Mi­la­to­vić, na­rod­ni he­roj s Ti­to­vom spo­me­ni­com ko­ju ni­je mi­cao s pr­si ni kad spa­va. Sva­ki od njih tro­ji­ce je kr­šten, a ni­je­dan se ne zna pre­kr­sti­ti. Maj­ke im se za­kli­nja­le Sve­ti­jem Va­si­li­jom i Sve­ti­jem Sa­vom, a oni se tre­pa­ju Ti­tom i Par­ti­jom. Zor­li­ja Ve­se­lin bi­ja­še vi­đen ali na­mr­šten kao da se opr­žio vru­ći­jem ma­slom. Pi­vlja­nin se bje­lo­zu­bo na­ši­ro­ko smi­je kad dr­ži go­vo­re, a Ti­tov se he­roj us­te­gao s gla­vom kao da je za­vi­li­čan. Ma i mo­re im do ko­lje­na! Ti­to is­pred njih a Par­ti­ja iza njih! Ti­to im pr­ti­ne pr­ti, a par­ti­ja im ple­ći za­šti­ću­je! Dr­ma­ju Cr­nom Go­rom, ni­ko od njih ne smi­je pi­snu­ti, a oni od Ti­ta ne smi­ju pr­nu­ti. Ko­li­ko se ši­re kad su u Cr­noj Go­ri, to­li­ko se sti­ska­ju kad su pred Ti­tom u Be­o­gra­du. Sva­ki po­ti­če od gla­si­ti­je ple­me­na i zor­ni­je brat­sta­va, kao što ku­kolj po­ti­če od pše­ni­ce bje­li­ce od ko­je se ku­va sve­ta pa­na­ji­ja. I zor­no srp­sko ple­me i pše­ni­ca od ko­je se mi­je­si bo­žić­na če­sni­ca mo­gu se pro­brc­nu­ti. No, njih će tro­ji­cu Ti­to­vi­je par­ti­za­na odu­va­ti s vla­sti bez­bo­žnič­ke Slo­bo­da­no­va slo­bod­na mi­sao ko­ja je bi­la Cr­nom Go­rom za­ko­ra­či­la. Za­ko­ra­či­la da već jed­nom srp­stvo uje­di­ni i da spa­si srp­sko Ko­so­vo i ži­to­rod­nu Me­to­hi­ju od šip­tar­ske gu­be ko­ja sve­to­sav­sku ze­mlju osva­ja kao ko­rov do­li­nu rod­nu.

Śe­ti­te se, mo­ja bra­ćo dra­ga, u Hri­stu bra­ćo dra­ga, do­ga­đa­ja na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji ko­ji su za sr­ce uje­li ne sa­mo sva­ko srp­sko če­lja­de u ze­mlji i ra­si­ja­nju, no i sva­ko­ga čo­vje­ka na svi­je­tu ko­ji ima ljuc­ku du­šu! Mi­sli­lo se da u zvjer­stvu pre­ma Sr­bi­ma ni­ko Tur­ke azi­ja­te ne mo­že nad­ma­ši­ti, sve dok se ni­je ču­lo i vi­đe­lo da ih šip­tar­ski Ar­na­u­ti u zvjer­stvi­ma nad Sr­bi­ma nad­ma­šu­ju. Evo da upo­re­dim jed­no s dru­gi­jem ta dva vi­da isto­ga zvjer­sko­ga za­na­ta. Tur­ci su na­bi­ja­li Sr­be na ko­lac i uz Baj­ram i uz Ra­ma­zan, i to na sva­kom dla­nu srp­ske ze­mlje ko­ju su po­tlje Ko­so­va aga­r­ja­ni u rop­stvu dr­ža­li vi­še vje­ko­va. Evo ka­ko su Tur­ci pla­ća­li dže­la­ta ko­ji Sr­bi­na na ko­lac na­bi­ja. Za uvla­če­nje za­ši­lje­nog dr­ve­nog kol­ca u srp­sku lu­bi­nu dže­lat je do­bi­jao je­dan car­ski du­kat od su­vo­ga zla­ta. Ako na kol­cu ne­sreć­ni Sr­bin bu­de živ i kad mu lu­bi­nu s kol­cem po­sa­de na grac­ki be­dem da je klju­ju or­li i ga­vra­ni, dže­la­tu sli­je­di još je­dan du­kat s car­ski­jem obra­zom na nje­mu. Ako se ču­do do­go­di, da na ko­lac na­blje­ni Sr­bin na be­de­mu noć pre­ži­vi, dže­lat ne če­ka tre­ći du­kat, jer zna da će mu na­jed­no na dlan ka­nu­ti tri du­ka­ta od zla­ta že­že­no­ga, što je na sva­ko­me lik ca­ra od Stam­bo­la da­le­ko­ga! Sta­lo je bi­lo Tur­ci­ma da srp­skoj ra­ji tru­nu utro­bi­ce gle­da­ju­ći svo­ga mu­če­ni­ka, a oni sa­mi, kle­te Tur­ku­še, vi­še su uži­va­li da gle­da­ju mu­ke Sr­bi­no­ve no da od­bi­ja­ju si­ge uz sim­si­ju, za­la­žu­ći se ba­kla­va­ma uz sr­ku­ta­nje slat­ko­ga šer­be­ta. I sve su ta­ko na­gra­đi­va­li dže­la­ta ko­ji Sr­be na ko­lac na­bi­ja dok im se ni­je jed­no ne­do­pri­ča­no ču­do i ču­do­ve­ni­je do­go­di­lo! I to će ču­do i ču­de­stvo da se do­go­di u Ne­ma­nji­noj po­stoj­bi­ni, u srp­skoj Cr­noj Go­ri ju­nač­koj, na me­ra­ji Pa­vla Bi­je­lo­ga od ko­ga po­ti­ču zor­ni Bje­lo­pa­vli­ći. To se od­i­gra­lo na kr­va­voj Spu­škoj gla­vi­ci ko­ja se s tur­ski­jem be­de­mi­ma ude­r­de­me­zi­la bi­la na­sred Bje­lo­pa­vli­ća!

Pri­vi­de ti, bog­me, Tur­ci da je­dan srp­ski knez s Or­je Lu­ke, đe se srp­ski so­ko­lo­vi ra­đa­ju, ne­vjer­no je­de car­ski hljeb i šu­ru­je s Ce­ti­njem i Sve­ti­jem Pe­tr­om, sla­va mu i mi­lost! Uhva­te tur­ski aske­ri zor­no­ga Or­jo­lu­ča­ni­na, do­ve­du ga u Spuž i pre­da­ju dže­la­tu da ga o pr­vo­me sa­ba­hu na ko­lac na­bi­je. Ta­ko i bi. Knez srp­ski sve je pre­ži­vio, i na­bi­ja­nje, i uz­di­za­nje na spu­ški be­dem, i ga­vra­no­ve ko­ji su ga od­ma nad­le­će­li, i idu­ću cr­nu noć ko­ja se oko nje­ga usi­dri­la! No­vo ju­tro osva­nu­lo, tur­ski se si­bljan oku­pio da se­i­ri vla­ške mu­ke, mla­de bu­le iza­šle te kroz fe­re­dže beč­ka­ju po­no­sno­ga Sr­bi­na, a ba­be su žmi­r­ka­le s pen­dže­ra iza de­mir­lu­ka. Pa­ša spu­ški, Me­ći­ku­kić beg, śe­di na jed­no­me dr­ve­no­me ben­tu a na me­ko­me šilj­te­tu, svi­ta ga nje­go­va š čal­ma­ma i fe­so­vi­ma okru­ži­va­la. Ma s jed­nom ri­je­či, sve što tur­ski di­še i smr­di­še jed­na­ko je bi­lo usa­mo­pr­di­lo što gle­da na ko­lac na­blje­no­ga or­jo­luč­ko­ga kne­za, što slu­ša vra­ne ga­vra­ne ka­ko iz­nad nje­ga gra­ču, što je sun­ce obe­či­lo da se vi­di sva­ka di­ja­ni­ja na be­de­mu i na mu­če­ni­ka! I ta­man kad je pa­ša dao znak svo­me ha­zna­da­ru da se dže­la­tu ka­nu na dlan za­slu­že­ni i pre­za­slu­že­ni du­ka­ti, do­go­di­lo se ve­li­ko ču­do i ču­do­ve­ni­je! Ni­je ču­do no vo­lja Bo­ga sa­va­o­ta i sve­dr­ži­te­lja na ne­bu i ze­mlji. Od­jek­nuo je s tur­sko­ga kol­ca mu­ški glas iz gr­la srp­sko­ga kne­za Or­jo­lu­ča­ni­na! Od­jek­nuo glas a ču­le se ri­je­či raz­go­vjet­no. Re­kao srp­ski knez da je­be oca Ala­hu, da je­be maj­ku Mu­ha­me­du, da se se­re na tur­sku vje­ru, da se pa­ši Me­ći­ku­ki­ću pi­ša u nje­go­vu džor­na­du kad if­ta­ri­še. To Sr­bin gla­sno iz­go­vo­rio, za­u­zeo se po­to­njom sna­gom svo­ga ži­vo­ta te plju­nuo u prav­cu tur­sko­ga pa­še i on­da svo­ju mu­če­nič­ku du­šu is­pu­štio! Gla­va mu klo­nu­la, a ga­vran mu na umr­la ra­me­na sle­tio. Ni­je srp­ski knez s Or­je Lu­ke du­šu is­pu­stio, no mu je ona sa­ma u Raj po­le­će­la! Oja­đe­li ti se pa­ša sme­ti, tre­ni na no­ge, a ne umi­je da kre­ne. Iz­va­dio han­džar, a ne zna na ko­ga će da za­mah­ne. Tur­ski si­bljan, ko­ji je do­šao da se­ji­ri, raz­bje­ži se ko mač­ke s je­ba­li­šta. Mla­de bu­le u dvo­ri­šta šmug­nu­le, a ba­be pen­dže­re s de­mir­lu­ci­ma po­za­tva­ra­le. Dže­lat dr­žo is­pru­že­nu ru­ku sa za­ra­đe­ni­jem du­ka­ti­ma, s ko­jih je spu­ško sun­ce bljec­ka­lo, pa­ši­na prat­nja uko­či­la se od stra­ha, vi­še od po­lo­vi­ne se od ja­da upi­ša­lo, pa im di­mi­je pro­ka­pa­le! Pa­ša ne umlje­di da se ala­ver­ti šta da či­ni, pa u onoj svo­joj tra­po­vi­je­sti, za­ma­ni iz­va­đe­ni­jem han­dža­rom i od­si­je­ci is­pru­že­nu ru­ku ono­ga pre­ne­sret­no­ga dže­la­ta. Za­zve­ča­la dva du­ka­ta po spu­škoj kal­dr­mi, a vra­ni ga­vra­no­vi za­pje­va­li svo­ju pje­smu i pri­re­đe­nu go­zbu za­po­če­li.

Taj ne­ču­ve­ni spu­ški zvek od­jek­nuo je kroz svo Tur­sko Car­stvo ko­je je pod svo­ji­jem ma­čem dr­ža­lo tri ča­sti od svi­je­ta. Ču­do kroz Car­stvo od­jek­nu­lo, a car iz Stam­bo­la na­re­dio da se ni­kad vi­še na­blje­ni Vlah na ko­lac ne smi­je živ na grac­ke be­de­me po­di­za­ti. Ako se uhva­ti da dže­lat ni­je Sr­bi­na ko­je­ga je na­bio na ko­lac, is­ti­jem kol­cem jed­na­ko de­stre­gao i cre­vad i utro­bi­cu i sr­ce, isto­ga tre­na tre­ba re­ći dru­go­me dže­la­tu da ovo­ga pr­vo­ga na ko­lac na­bi­je. Ni­je car pre­ci­zi­rao da li tre­ba da na­blje­ni dže­lat pre­ži­vlja­va na­bi­ja­nje ili ne. Ko je­be dže­la­ta! Eto šta su Tur­ci či­nje­li to­kom pet sto­ti­na go­di­na za ko­li­ko su srp­ski­jem sve­to­sav­ski­jem ze­mlja­ma vla­da­li. To su oni či­nje­li, a sad će­te ču­ti da je nji­ho­vo zvjer­stvo bi­lo ju­nač­ka ra­bo­ta u od­no­su na zlo­dje­la ko­ja na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji či­ne ana­let­ni Šip­ta­ri ili Ar­na­u­ti. Oba im ta na­zi­va jed­na­ko zvu­če zlo­či­nač­ki. No, za­bo­ra­vih da re­čem da su tur­ski dže­la­ti ta­ko vje­što ši­lji­li kol­če­ve za na­bi­ja­nje Sr­ba da su ti kol­če­vi mi­lje­li kroz ljuc­ku lu­bi­nu ne ci­je­pa­ju­ći glav­ne or­ga­ne i mi­mo­i­la­ze­ći žr­tvi­no sr­ce. Čuj­te. Vje­šti­na je bi­la u to­me da se str­žev ko­lac za­ši­lji kao igla ve­zit­ka i da se na sa­mi ši­ljak na­vu­če śaj­na la­stra, ta­nja no du­van­ska har­ti­ca. Kad se ta­ko uši­lji ta str­že­va igla, dže­lat je za­mo­či u is­to­plje­no sa­lo od di­vlje mač­ke, to je naj­kli­za­vi­je ma­zi­vo za ko­je se zna. E ta­ko uši­lje­ni i za­ma­šće­ni kol­čev vrh, u vje­štoj ru­ci tur­sko­ga dže­la­ta, kli­zio je kroz ljuc­ko ti­je­lo ko što vi­ju­ga­va gli­sta kli­zi kroz cr­nu ze­mlju. Kad ta­ko pri­pre­mi i opre­mi str­že­vi ko­lac, dže­lat han­dža­rom pro­ši­ri ljuc­ki otvor na de­be­lo­me cri­je­vu osu­đe­no­ga, od šta se žr­tva ta­ko steg­ne da joj svi utrob­ni or­ga­ni je­dan u dru­gi ura­stu. Dok je ta­ko zgr­če­no ti­je­lo, dže­lat kro­za nj pro­vu­če za­ši­lje­ni ko­lac, bo­lje re­ći da ši­ljak to­ga pod­ma­za­nog kol­ca pro­mi­li Sr­bi­nu spo­red sr­ca i iz­bi­je mu po­me­đu vra­ta i ra­me­na. Kad dže­lat is­ti­jem han­dža­rom za­re­že ra­nu da ko­lac kro­za nj ser­bez pro­du­ži do u vi­si­nu žr­tvi­ne gla­ve, od to­ga bo­la opu­šte se zgr­čev­ni utrob­ni or­ga­ni i sta­nu na svo­je mje­sto. Ko­lac ulje­gao i iza­šao, or­ga­ni se vra­ti­li na svo­je mje­sto da na­blje­ni Sr­bin udih­ne ari­ju u svo­ja plu­ća, sr­ce osta­lo ne­tak­nu­to, dže­la­tu se car­ski du­kat na dla­nu za­o­kru­žio! Za­bo­ra­vih da re­čem da su se pri­je uvla­če­nja kol­ca u ti­je­lo Sr­bi­nu raz­vr­ta­la usta da mu se u drob uspe ko­na­ta gr­či­la od ko­ga će mu­če­nik iz­blju­va­ti sve što ima u štom­ku. S ti­jem se uči­ni da ni­šta ne po­re­ve niz ko­lac iz na­blje­no­ga mu­če­ni­ka kad ga na grac­ki be­dem is­po­ra­ve da se­i­ri tur­ski si­bljan. To je tre­ba­lo uči­ni­ti s to­ga da od žr­tve ne idu u oko­li­nu ni­ka­kvi za­da­si ko­ji bi bi­li ne­u­god­ni za se­i­r­dži­je ko­ji is­pod be­de­ma ta­ba­na­ju i ar­na­za­de. E, sad će­te ove srp­ske mu­ke, ko­je su im Tur­ci pri­re­đi­va­li, po­re­di­ti s mu­ka­ma is­ti­je Sr­ba ko­je pod­no­se na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji, srp­ski­jem ze­mlja­ma od pam­ti­vi­je­ka, ko­je pod­no­se od pro­kle­to­ga śe­me­na ar­na­ut­sko­ga. To čuj­te da bi­ste la­ko vi­đe­li ka­ko su Ar­na­u­ti nad­ma­ši­li Tur­ke u mu­če­nju Sr­ba. Upo­re­di­te, pa ośe­ti­te mu­ke ko­sov­ski­je Sr­ba, po­to­ma­ka Ne­ma­nje, La­za­ra, Mi­lo­ša i Ka­ra­đor­đa, i sa­vre­me­ni­ke Slo­bo­da­na – slo­bo­de, Pe­šti­ća voj­vo­de, Am­fi­lo­hi­ja naj­pa­met­ni­je­ga vla­di­ke srp­sko­ga, i Ma­ti­je Beć­ko­vi­ća, dru­go­ga Nje­go­ša srp­sko­ga! A sad čuj­te ka­ko su šip­tar­ski zlo­čin­ci nad­ma­ši­li zlo­či­ne Tu­ra­ka.

Kad se zgu­snu­la noć bez mje­se­ca i du­bo­ko pre­va­li­la po­noć, upad­ne bu­ljuk Ar­na­u­ta u sve­ti ma­na­stir Vi­so­ke De­ča­ne, uhva­ti za gr­lo spa­va­ći­va ka­lu­đe­ra Đor­đe­na, na­gu­šlja­ju mu usta vu­nom ka­ko ne mo­že ava­za od se­be pu­šta­ti, spu­te mu ko­no­pi­ma no­ge i sve­žu ru­ke. Do­ko­pa­ju ga ta­ko sve­za­no­ga i iz­ne­su iz ko­na­ka sve­to­ga srp­sko­ga ma­na­sti­ra, la­vre ko­ju je po­di­gao otac Du­ša­na Sil­no­ga, kralj Ste­van Ne­ma­njić ko­ji se baš po to­me ma­na­sti­ru u isto­ri­ji na­zi­va Ste­van De­čan­ski. Mo­že­te od­ma pi­ta­ti što su pro­kle­ti Ar­na­u­ti to zvjer­stvo uči­nje­li baš u De­ča­ni­ma, a ne u ne­kom dru­gom sve­tom srp­skom ma­na­sti­ru na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji. Evo za­što. Pri­ča­še pro­to Mak­sim da svi srp­ski ma­na­sti­ri, od Hi­lan­da­ra na Sve­toj Go­ri do ka­kvo­ga sve­to­ga hra­ma u naj­za­ba­če­ni­jem mje­stu srp­ske ze­mlje, ne mo­gu se po fre­ska­ma na zi­do­vi­ma mje­ri­ti s Vi­so­ki­jem De­ča­ni­ma, ma­na­sti­rom ko­ji je to­li­ko vi­sok da se utru­đu­ju oči sva­ko­me ko mu vi­si­ne po­sma­tra! Ne­ma dla­na zi­da u De­ča­ni­ma s ko­ga te ne gle­da­ju sve­ta li­ca iz srp­ske sve­to­sav­ske pro­šlo­sti. Tu su Isu­so­vi ro­di­te­lji Jo­sif i Ma­ri­ja, tu je Hri­sto­vo ro­đe­nje u ja­sla­ma, tu je Gol­go­ta, tu te­če Jor­dan, tu se kr­šća­va i vas­kr­sa­va, tu su svi sve­ti do­ga­đa­ji ko­ji se za Spa­si­te­lja ljuc­ko­ga ro­da ve­zu­ju! A on­da re­dom, od sve­to­ga Si­me­u­na Mi­ro­to­či­vo­ga, pr­vo­ga srp­sko­ga kra­lja, oca Sve­to­ga Sa­ve i na­še­ga Pod­go­ri­ča­ni­na, do sva­ko­ga sve­ca či­je ime bi­lje­ži srp­ski sve­to­sav­ski ka­len­dar, ni­je pro­pu­šte­no da im se sve­ti li­ko­vi ne od­sli­ka­ju na zi­do­vi­ma sve­te la­vre de­čan­ske. Tur­ci De­ča­ne ni­je­su sru­ši­li, ne za­to što im ga je bi­lo žao, ta­ko njih ža­lio Bog, ili što su uži­va­li u lje­po­ti fre­sa­ka, jer da su ga sru­ši­li to bi Sr­be za­bo­lje­lo, ali bi se bolj­ka vre­me­nom pre­bo­lje­la. Vri­je­me sve li­je­či. Ni­je­su oni šće­li da za­da­ju Sr­bi­nu ra­nu ko­ju mo­že on da pre­bo­li, no su se do­śe­ti­li ka­ko da se srp­ske ra­ne va­zda sa­me od se­be po­vre­đu­ju i kr­va­re. Za­da­li su Sr­bi­ma ra­ne ko­je va­zda kr­va­re, ko­je u sr­ce uba­da­ju, od ko­jih oči su­ze. Isti dže­la­ti ko­ji na kol­če­ve Sr­be na­bi­ja­ju uze­li su uža i ko­no­pe, vi­so­ke mer­de­vi­ne i dru­ge tur­ske spra­ve, uš­ča­pa­li se uz ma­na­stir­ske zi­do­ve i sva­koj, upi­pa­laj, sve­toj fre­sci iz­bo­li oči. Han­dža­rom u źe­ni­cu, u jed­nu pa u dru­gu! Ni­je­su oni pi­ta­li ko­ja je žen­ska a ko­ja mu­ška iko­na, no su ih jed­na­ko sli­je­pi­li. Ta­ko su sva­ki sve­tac i sve­ti­ca, i sva­ki srp­ski car i ca­ri­ca, ko­ji no­se sve­ti oreol oko gla­ve, osli­je­plje­ni na de­čan­ski­jem fre­ska­ma. Sve su to isto ura­di­li i fre­ska­ma u ma­na­sti­ru Gra­ča­ni­ci. Kad su dže­la­ti na­lje­gli na sve­ti lik naj­mla­đe srp­ske ca­ri­ce Si­mo­ni­de, to­li­ko ih je nje­zi­na lje­po­ta za­be­zek­nu­la da ni­je­su ima­li sna­ge da joj baš sa­svi­jem iš­čo­vr­ta­ju oči no su joj źe­ni­ce sa­mo za­gre­ba­li. Osta­le su joj u gla­vi ra­nje­ne oči, te iko­na mo­gla iz njih da pla­če. Ka­ko su ta­da srp­skoj ca­ri­ci Si­mo­ni­di su­ze pro­re­va­le, ni­je­su joj se za­u­sta­vlja­le do do­la­ska Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća u Gra­ča­ni­cu da se po­klo­ni nad mo­šti­ma Ca­ra La­za­ra, uz še­sto­go­di­šnji­cu Ko­sov­sko­ga bo­ja kr­va­vo­ga. E ta­ko od Tu­ra­ka na­pa­stvo­va­ni ma­na­sti­ri i De­ča­ni i Gra­ča­ni­ca pro­ve­li su vje­ko­ve na ko­sov­skoj ze­mlji. Sr­bi su va­zda do­di­li da se Bo­gu mo­le, va­zda im is­ko­pa­ne oči sve­ta­ca i ca­re­va oči vri­je­đa­le i ko­sov­ske ra­ne po­vre­đi­va­le. Va­zda su Srp­ki­nje svo­je su­ze mi­je­ša­le sa Si­mo­ni­di­ni­jem su­za­ma ko­je se sta­ču niz ma­na­stir­ske zi­do­ve. E, zbog te stal­ne pat­nje srp­ske, Tur­ci ni­je­su šće­li da po­ru­še De­ča­ne i Gra­ča­ni­cu ka­ko su po­ru­ši­li mno­ge srp­ske cr­kve i ma­na­sti­re.

Ne­ko u ho­te­lu “Onogoštu” upi­ta po­koj­no­ga pro­ta Mak­si­ma za­što sve­mo­gu­ća bož­ja si­la ni­je spri­je­či­la zlo­tvo­re da vje­či­te pat­nje Sr­bi­ma za­da­va­ju, a Pro­to se ma­lo ljut­nu i od­go­vo­ri, ka­ko je va­zda lju­ti­to od­go­va­rao na pi­ta­nja ko­ja ni­je­su u pra­vo­slav­no­me du­hu. Pr­vo ve­li da ta­kvo pi­ta­nje ni­je svoj­stve­no sve­to­sav­sko­me Sr­bi­nu ko­ji zna da je sla­đe od me­da ono što je od Bo­ga. On­da Pro­to re­če da bi se isto ta­ko mo­glo po­sta­vi­ti ne­ra­zum­no pi­ta­nje što Bog sve­mo­gu­ći ni­je spri­je­čio Či­fu­te da na Gol­go­ti ra­zap­nu Isu­sa Hri­sta, spa­si­te­lja ljuc­ko­ga ro­da! Is­ko­pa­ne sve­te oči i Si­mo­ni­di­ne su­ze ne mo­gu se Sr­bi­ma pla­ti­ti svim že­že­ni­jem du­ka­ti­ma s ko­ji­ma su ras­po­la­ga­li srp­ski ca­re­vi i kra­lje­vi od Ne­ma­nja do Du­ša­na Sil­no­ga. Za pet sto­ti­na go­di­na rop­stva pod pek­si­jan­skom si­lom aga­r­jan­skom, is­ko­pa­ne oči iz ma­na­sti­ra odr­ža­va­le su srp­ski ijed na zlo­tvo­re, uz­ga­ja­le srp­sku mr­žnju pre­ma Tur­či­nu! Sr­ča­ni bo­lo­vi hra­bri­li su Sr­be da ne po­klek­nu u na­di za slo­bo­dom, a Srp­ki­nje od­vo­di­li u plač da bi bi­le ve­se­li­je kad se is­pla­ču. Po­tlje su­za ve­se­li­je po­ješ, pla­ka­nje je pje­sma sa su­za­ma! Ta­ko ośe­ćaj­no po­kre­nu­te Srp­ki­nje, is­pla­ka­ne pa ove­se­lje­ne, bi­le su sprem­ni­je da u svo­je utro­be mu­ško śe­me pri­ma­ju i srp­ski rod pro­du­ža­va­ju, no da su pro­vo­di­le rav­no­du­šni ži­vot su­pru­ge i do­ma­ći­ce. Mno­gi se Sr­bin, ve­li Pro­to bo­lje re­ći srp­ski sla­bić ko­ga su su­ne­tli­je uma­mlji­va­le da se po­tur­či, lec­nuo od tur­če­nja kad ga je po­tlje de­čan­ski­je su­za ove­se­lje­na že­na za­gr­li­la u brač­noj po­ste­lji i di­gla mu mu­ški po­nat da no­vo­ga Sr­bi­na na­pra­vi. Sla­žem se s mu­dri­jem Pro­tom da o vo­lji Sve­mo­gu­će­ga ne tre­ba de­ba­to­va­ti.

No, daj ko­nač­no da vi­di­mo ka­ko su to Ar­na­u­ti u mu­če­nju Sr­ba na Ko­so­vu nad­ma­ši­li Tur­ke Osman­li­je. Ar­na­u­ti su od­se­ka­li spu­ta­no­ga i obez­gla­še­no­ga de­čan­sko­ga ka­lu­đe­ra Đor­đe­na na sred jed­no­ga šip­tar­sko­ga se­la u ko­je­mu ni­je bi­lo ama baš ni­jed­ne srp­ske ku­će. Ta­man je svi­ta­lo kad su Đor­đe­na do­ni­je­li, Ar­na­u­ti­ma svi­ta­lo a ka­lu­đe­ru mr­ca­lo. Dže­la­ti su zov­nu­li svo se­lo da se oku­pi, a on­da su po­slu pri­stu­pi­li. Uze­li su jed­nu bo­cu od pi­va, pa joj slo­mi­li dno, smr­vi­lo se sta­kle­no dno, a iz bo­ce iz­re­ži­li sta­kle­ni šilj­ci, oštri­ji no zu­bi u gu­je pri­soj­ki­ne. Oštri­ji šilj­ci no zu­ba­la u ažda­je ko­ju s ko­nja ubi­ja Sve­ti Đor­đi­je, či­ji je ime­njak oja­đe­li ka­lu­đer Đor­đen. On­da su Ar­na­u­ti u je­dan na­tru­li panj ugla­vi­li onu slo­mlje­nu bo­cu ta­ko što su joj gr­lić za­co­pa­li u tru­li­nu pa­nja, ka­ko bi u ne­bo zi­nu­la oni­jem če­lju­sti­ma od sta­kla. Kad se ta­ko slo­mlje­na bo­ca is­ke­zi­la, dvo­ji­ca šip­tar­skih zli­ko­va­ca uze­li su Đor­đe­na za no­ge a dvo­ji­ca za ru­ke. Pr­vo su mu ma­kli one uze s udo­va ka­ko bi ga mo­gli ras­kre­či­ti, i iz­va­di­li mu vu­nu iz usta, ko­ju su mu ti­snu­li kad su ga u De­ča­ni­ma šče­pa­li. Iz­va­di­li mu vu­nu da bi mo­gao ku­ka­ti kad ga uda­re na mu­ke. Svu­kli su ka­lu­đe­ru oja­đe­le ga­će pr­te­ni­ce, u ko­ji­ma je pre­ne­sret­nik u ka­lu­đer­skoj po­ste­lji ko­na­čio. Se­lo se oku­pi­lo, mu­ško i žen­sko, sta­ro i mla­do! Elen­de­ka se i se­ji­ri, grak­ću vra­ne, bi­vo­li ri­ču, a ona­ko nad uz­na­če­nim srp­skim ka­lu­đe­rom či­ni se da sun­ce ju­tar­nje hi­ta ne­bom da ne vi­di mu­ke ko­je ga če­ka­ju na tru­lo­me pa­nju. Zlo­tvo­ri su ona­ko ras­kre­če­no­ga srp­sko­ga ka­lu­đe­ra uz­di­gli što su vi­še mo­gli u vis, pa ga ond svom si­li­nom na­bi­li na onu sta­kle­nu aždaj­sku če­ljust ko­ja se iz tru­lo­ga pa­nja ob­li­zi­va­la. Ja­uk se iz srp­sko­ga gr­la pro­lo­mio, vra­ne su strek­nu­le i od­le­će­le s okol­ne dr­vlja­di đe su se bi­le na­če­ti­le da če­ka­ju obrok, strek­nu­le su i one oku­plje­ne se­o­ske se­jir­dži­je ljuc­ki­je mu­ka. Dže­la­ti su se­dam pu­ta di­za­li u vis ka­lu­đe­ra i se­dam ga pu­ta na­bi­ja­li na slo­mlje­nu bo­cu! Bol­na je­ka iz ka­lu­đe­ro­va gr­la se sma­nji­va­la, sed­mi put ni­je ni ośe­tio ažda­ju is­pod se­be, no se pre­ne­mo­gao. Krv srp­ska sli­la se niz onaj tru­li panj, vra­ne su se jo­pet na­če­ti­le po dr­ve­ću, se­o­ske se­i­r­dži­je su za­plje­ska­le dla­no­vi­ma i ar­na­za­di­le, a dže­la­ti su oko kr­va­vo­ga pa­nja s pre­ne­mo­gli­jem ka­lu­đe­rom ko­lo za­i­gra­li. E pa sad re­ci­te, mi­la mo­ja bra­ćo, zar tur­sko na­bi­ja­nje na ko­lac, oštar kao igla i na­ma­zan mač­jim sa­lom, ni­je đe­ti­nja igra u od­no­su na mu­ke ko­je je de­čan­ski ka­lu­đer Đor­đen do­ži­vio kad ga je sta­kle­na ažda­ja svom ši­ri­nom svo­jih če­lju­sti za­lo­ži­la s do­nje stra­ne nje­go­vog mu­če­nič­kog ti­je­la.

Kad nam je po­koj­ni pro­to Mak­sim u ho­te­lu “Onogoštu” opi­si­vao mu­če­nje de­čan­skog ka­lu­đe­ra Đor­đe­na, tu se bi­ja­še pri­tre­fio Mi­o­drag Bu­la­to­vić, ve­li­ki srp­ski pi­sac, ko­ji je u Nik­šić če­sto na­vra­ćao po­sli­je pa­da cr­no­gor­ske ko­mu­ni­stič­ko–ti­tov­ske vla­sti. Kad Pro­to za­vr­ši opis re­če­no­ga mu­če­nja, Bu­le re­če ka­ko on ne zna je li te­že mu­če­nje ta­ko­zva­na ki­ne­ska ru­ža ili pa­cov pod sta­kle­ni­jem zvo­nom u usta­škom Ja­se­nov­cu. Bu­le sma­tra da su te dvi­je ka­zne po­rav­na­te s ovom ko­ju su Ar­na­u­ti pri­mi­je­ni­li na de­čan­sko­ga ka­lu­đe­ra Đor­đe­na. Pro­to za­mo­li Bu­la­to­vi­ća da opri­ča te ka­zne ko­je je spo­me­nuo, Bu­le pri­sta­de, a mi se u jed­no uvo pre­tvo­ri­smo. Evo šta ve­li­ki srp­ski knji­žev­nik re­ka­še.

U sta­roj Ki­ni, pri­je hi­lja­du u ku­sur go­di­na osu­đe­ni­ka za od­go­va­ra­ju­će ne­dje­lo svu­kli bi dže­la­ti do pa­sa, ugla­vi­li mu no­ge u na­kve ra­klje i ru­ke sve­za­li, a on­da po­če­li svoj po­sao. Ne re­koh pr­vo da su žr­tvu svu­kli da bu­de go­la gol­ca­ta. Na­ro­či­tom bri­tvom za­re­za­li su osu­đe­ni­ka na se­dam mje­sta oko pa­sa. Sva­ka za­re­zo­ti­na bi­la je ši­ri­ne jed­ne mu­ške un­če, a raz­mak iz­me­đu ra­śe­kli­na bio je jed­nak. Sve je to le­nji­rom iz­mje­re­no i raz­mje­re­no do tan­či­na. On­da u ši­ri­nu oni­je raz­re­zo­ti­na, što su ko­li­ko un­ča, ras­pru­te do na vr gla­ve ono­me osu­đe­ni­ku. I te ras­pru­te uz­duž ti­je­la mu­če­nič­ko­ga su pre­ci­zno le­nji­rom iz­mje­re­ne i raz­mje­re­ne. Ta­ko se na­bra­zdi­lo če­tr­na­est ras­pru­ti­na, da­kle uz sva­ku un­ču ši­ri­ne po dvi­je. Čim se to ta­ko ras­pru­ti i za­re­že, pri­stu­pe osu­đe­ni­ku sed­mo­ri­ca dže­la­ta s oblo­vi­na­ma o slo­no­ve ko­sti, du­ži­ne i de­blji­ne jed­no­ga la­pi­sa. Je­dan dže­lat ko­man­du­je kad da poč­nu, a on­da sva sed­mo­ri­ca po­la­ko kre­nu da na­pru­će­nu ko­žu ne­sret­ni­ka oko oni­jeh oblo­vi­na obo­mo­ta­va­ju. Ta­ko se jed­na­či­to kre­ću od na­re­za­no­ga ljuc­ko­ga pa­sa do na vr gla­ve ono­ga mu­če­ni­ka. Kad njih sed­mo­ri­ca iza­đu s ko­žom na­mo­ta­ni­jem oblo­vi­na­ma na gla­vu i sta­nu, ta­da pri­stu­pi osu­đe­ni­ku vr­hun­ski dže­lat da od onih se­dam ko­žni­je ka­i­ša, ko­ji su pot­ki­nu­ti u pa­su a na gla­vi se dr­že ujed­no, is­ple­te ta­ko­zva­nu ki­ne­sku ru­žu. Ka­žu, ve­li Bu­la­to­vić, i Bo­gom se ku­nu, da ta ru­ža iz­gle­da kao da je u ba­šči pro­cvje­ta­la. Tu je i struk nje­zin, i jed­na­či­ti li­sto­vi a za­o­kru­žio joj se cvi­jet cr­ven od kr­vi ko­ja bri­zga iz ko­ri­je­na te ljuc­ke na­pra­ve u ob­li­ku cvi­je­ta ba­šten­sko­ga. Ne re­koh, što re­ka­še Bu­le, da dže­la­ti pr­vo ob­ri­ju gla­vu ono­me osu­đe­ni­ku da ne bi ko­sa sme­ta­la umjet­ni­ku kad maj­sto­ri­še ru­žu od ži­ve ljuc­ke ko­že. Dže­la­ti­ma ko­ji bri­ju gla­vu i za­si­je­ca­ju ko­žu u po­ja­su ni­je pla­će­no ni­šta, to im se ra­ču­na­lo kao nji­ov sva­ko­dnev­ni po­sao. Onoj sed­mo­ri­ci ko­ji su na slo­nov­ske ob­li­ce na­mo­ta­va­li ras­pru­će­nu ko­žu, od pa­sa do na gla­vu, da­va­li su na­kvu na­gra­du, a zlat­ni su ih du­ka­ti če­ka­li ako im ode za ru­kom da žr­tvi is­pad­nu oči iz gla­ve pri­je no stig­nu s na­mo­ta­va­njem na gla­vu. De­ša­va­lo se, ama uri­jet­ko, da žr­tvi is­pad­nu oči iz svo­ji­je le­ži­šta, dr­že se sa­mo o dva vla­sca a žr­tva još ži­vi. Onaj umjet­nik što is­pli­je­će ru­žu ob­u­sta­vljao bi svo­ju maj­sto­ri­ju ako žr­tva umre pri­je no što on ru­žu sa­ple­te. U tom slu­ča­ju, on ne bi do­bio ni­ka­kvu na­gra­du. Ali ako je osu­đe­ni na­sta­vio da di­še i je­či i po­što mu je kr­va­va ru­ža na mo­žda­no­me ci­ku pro­će­ta­la, dže­lat–umjet­nik ši­rio je dlan da mu se uspu du­ka­ti. Ve­lja­še Bu­la­to­vić, a pri­ča­še ne­do­sti­žno maj­ka ga ro­di­la, da je sa­mo jed­nom u hi­lja­du i ku­sur go­di­na sta­re Ki­ne za­pam­će­no da je dže­lat–umjet­nik, po­što je ru­žu za­vr­šio, is­tr­gao s ru­kom dva oka ko­ja su osu­đe­ni­ku o dva vla­sca vi­si­la niz obra­ze i met­nuo ih na ru­žu da ozgor gle­da­ju kao s pa­u­no­va re­pa! I to je ta žr­tva pre­ži­vje­la! Za­pi­sa­no je, Bu­le do­pri­ča­va­še da je to­me ve­li­ko­me dže­lat­sko­me maj­sto­ru car ki­ne­ski o vrat obje­sio or­den pr­vo­ga re­da. Bu­le zna­va­še ka­ko je ime to­me ca­ru bi­lo i ka­ko se taj or­den na­zi­vao, a ja znam da sam to obo­je za­bo­ra­vio.

Bu­la­to­vić za­vr­ši pri­ču o Ki­ne­zi­ma, is­ka­pi­smo ča­še i na­ru­či­smo dru­ge, a Pro­to za­mo­li ve­li­ko­ga srp­sko­ga pi­sca i pri­ča­o­ca da nam opi­še jed­no mu­če­nje u Ja­se­nov­cu ko­je su usta­še na Sr­bi­ma pri­mje­nji­va­le. Pro­to ka­že da on sve zna o tim mu­če­nji­ma, ali, na­po­mi­nje, da ih ne umi­je opri­ča­ti ta­ko maj­stor­ski kao ne­do­sti­žni Mi­o­drag Bu­la­to­vić.

Kuc­nu smo se pri­splje­lim ča­ša­ma cr­no­gor­ske lo­zo­va­če i Bu­le na­sta­vi s pri­čom. Je­dan ja­se­no­vač­ki mu­če­nik, zvao se Vu­ka­šin, sta­rac od se­dam­de­set go­di­na, Sr­bin od­ne­kle iz Bo­sne, po­slu­žio je usta­ša­ma za slje­de­će iži­vlja­va­nje. Pri­ni­je­li usta­ški po­po­vi, da­bog­da se pod nji­jo­vom cr­kvom ze­mlja džom­bo­sa­la, pri­ni­je­li sta­r­cu Vu­ka­ši­nu krst ka­to­lič­ki i re­kli mu da ga po­lju­bi i da se pre­kr­sti če­tvo­ro­prst­no ša­pač­ke, ako mi­sli da osta­ne živ. Vu­ka­šin se na taj nji­hov pr­lja­vi pri­je­dlog na­glas na­smi­jao. On­da mu usta­ša od­si­je­če jed­no uvo, a Vu­ka­šin sa­mo škrip­ne zu­bi­ma, kad su mu no­žem iš­čo­vr­ta­li jed­no oko, sta­rac je plju­nuo iz pu­ni­je usta na lac­man­ski krst ko­ji su usta­ški po­po­vi i da­lje is­pred nje­ga dr­ža­li. E, on­da ti je ta­kva hra­brost śe­do­ko­so­ga srp­sko­ga sta­r­ca ras­po­ma­mi­la usta­še, po­po­vi su uklo­ni­li lac­man­ski krst, a je­dan usta­ša re­kao, ona­ko kr­vlju ob­li­to­me Sr­bi­nu, da će mu ži­vo me­so zvjer­ka glo­da­ti. Vu­ka­šin mu je sti­ša­no re­kao da on sa­mo na­sta­vi po­sao ko­ji je ot­po­čeo. On­da su usta­še ovo uči­nje­le. Ras­tr­za­li su ođe­ću s Vu­ka­ši­na, sve­za­li mu no­ge i ru­ke i pre­va­li­li ga na le­đa ona­ko či­ple go­lo­ga i kr­vlju ob­li­ve­no­ga. On­da su mu met­nu­li na tr­buh sta­kle­ni re­šo u ob­li­ku zvo­na. Ži­ce se kroz sta­klo ukr­šta­ju i stru­jom za­gri­ja­va­ju i upla­šnju­ju, a sve se da vi­đe­ti kroz sta­kle­no zvo­no što se is­pod nje­ga de­ša­va. On­da su do­ni­je­li pu­ga, ili pa­co­va, ka­ko se škol­ski na­zi­va naj­ve­ći miš. To je bi­la pa­cov­či­na ma­lo ma­nja no osred­nja mač­ka. Zu­bi mu oštri mo­gli bi ba­kre­ni ko­tao pro­glo­da­ti! Ma oštri pa­co­vu zu­bi kao oni škrilj­ci od slo­mlje­ne bo­ce na ko­ju su Ar­na­u­ti na­ta­kli ka­lu­đe­ra Đor­đe­na de­čan­sko­ga. Vu­ka­ši­nu su usta­še je­dan ve­li­ki ka­men pod gla­vu pod­met­nu­li da mo­že gle­da­ti, s oni­jem jed­ni­jem okom, da mo­že vi­đe­ti ono što će mu se na tr­bu­hu do­go­di­ti. On­da su pa­co­va spra­ti­li pod zvo­no, a gaj­tan od ono­ga sta­kle­no­ga re­šoa uklju­či­li u struj­ni šal­ter na zi­du ja­se­no­vač­ke mu­či­o­ni­ce. Mu­či­li­šta usta­ško­ga u ko­me je bli­zu mi­lion Sr­ba uda­vlje­no, za­kla­no i za­da­vlje­no. Taj usta­ški re­šo imao je tri ste­pe­na za­gri­ja­va­nja – to­pli, vru­ći i pr­že­ći. Pa­cov is­pod ono­ga zvo­na čuč­nuo na zad­nje no­ge pa se s pr­vi­jem ša­pi­ca­ma gla­di i umi­va kao mač­ka kad se gri­je spo­red og­nji­šta. Ta­ko se gla­dio dok je bio uklju­čen pr­vi ste­pen za­gri­ja­va­nja re­šoa. Kad su uklju­či­li dru­gi ste­pen, pa­cov je po­čeo da ci­ju­če i uda­ra na sva­ku stra­nu od ono­ga sta­kle­no­ga zvo­na. Ta­da se Vu­ka­šin s ono­ga ka­me­no­ga ja­stu­ka obra­tio une­zvi­je­re­no­me pa­co­vu kao da je ljuc­ko stvo­re­ni­je: Eee, jad­ni moj sa­pat­ni­če i mu­če­ni­če, ne­ka ti je la­ka smrt ko­jom te la­tin­ski zlo­tvo­ri mu­če! Ta Vu­ka­ši­no­va ri­ječ ra­že­sti­la je usta­še, pa su od­ma uklju­či­li tre­ći ste­pen stru­je u onaj sta­kle­ni re­šo na Vu­ka­ši­no­vo­me tr­bu­hu. Ve­li­ki miš je pu­štio iz svo­jih oči­ju dvi­je su­ze ko dva zrn­ca bi­se­ra, po­gle­dao Vu­ka­ši­na u oči, kao da mu se mo­li za oprost, i, na­će­ran ži­vi­jem og­njem, za­gri­zao ljuc­ko ti­je­lo is­pod se­be. Ži­vo­mr­tvi­ce je ve­li­ki miš gri­zao i ras­tr­zao sta­ru ko­žu Vu­ka­ši­nu, ubr­zo se kr­va­vi otvor na tr­bu­hu otvo­rio i ži­vo­me Sr­bi­nu pa­cov u utro­bu ulje­gao! Sa­mo mu je rep ostao da bar­ja­či is­pod ono­ga zvo­na. Mr­tav Vu­ka­šin s bla­že­ni­jem osmje­hom na usna­ma i mr­tav ve­li­ki miš, s re­pom kao bar­ja­kom usta­ške sra­mo­te, upi­sa­li su se u srp­sku mu­če­nič­ku isto­ri­ju! Mi­o­drag Bu­la­to­vić, ve­li­ki srp­ski knji­žev­nik, zbo­ra­še da će pred­lo­ži­ti mi­tr­o­po­li­tu Am­fi­lo­hi­ju da se u jed­no­me od srp­skih ma­na­sti­ra u Cr­noj Go­ri na­ri­su­je fre­ska na ko­joj će se gle­da­ti i Sta­rac Vu­ka­šin, ko­ji je ro­đe­ni brat Sta­r­ca Vu­ja­di­na iz srp­ske gu­slar­ske pje­sme, i ve­li­ki miš ko­me je bo­žan­ska sve­mo­gu­ća si­la uli­la ljuc­ke su­ze u oči da za­su­zi dok su ga usta­še mu­či­le pod sta­kle­ni­jem re­šo­om u zlo­gla­sno­me Ja­se­nov­cu. Ne znam da li po­koj­ni Bu­le sti­že da to pred­lo­ži na­še­mu slav­no­me Mi­tr­o­po­li­tu, jer po­tlje nje­go­vo­ga opi­sa srp­ski­je mu­ka u Ja­se­nov­cu, ni­kad vi­še u Nik­šić ni­je do­šao, no ga je smrt ze­malj­ska pre­ni­je­la u raj­ske mi­ri­sne vr­to­ve. Sve iako Bu­la­to­vić ni­je svo­ju za­mi­sao sa­op­štio dok­to­ru Am­fi­lo­hi­ju, sma­tram da će nje­go­vo vi­so­ko pre­o­sve­šten­stvo na­ći i Sta­r­cu i Mi­šu mje­sto me­đu srp­ski­jem sve­ti­te­lji­ma u srp­sko­me ka­len­da­ru, ko­ji sva­ki Sr­bin no­si u svo­ji­jem nje­dri­ma. Da će Vu­ka­šin s Mi­šom u ka­len­da­ru na­ći mje­sta ona­ko ka­ko ga je na­šao ve­li­ki svje­šte­nik, srp­ski ro­do­ljub i mu­če­nik iz Plje­va­lja, Ma­ca Vu­ko­ji­čić, sla­va mu i mi­lost! No, ka­sni­je ću vam pri­ča­ti, ako bu­de no­ći, o ka­no­ni­za­ci­ji ve­li­ko­ga srp­sko­ga svje­šte­ni­ka Ma­ce, a sad čuj­te šta se da­lje do­ga­đa­lo s mu­če­nič­ki­jem ti­je­lom ka­lu­đe­ra Đor­đe­na de­čan­sko­ga, ko­ga su Šip­ta­ri na­bi­li na slo­mlje­nu piv­sku bo­cu. Sa­mo pr­vo da na­po­me­nem ovo. Kad Bu­le za­vr­ši pri­ču o ja­se­no­vač­kom mu­če­nju, Pro­to re­če da je tur­ski ko­lac bla­ža ka­zna no šip­tar­ska bo­ca i usta­ški re­šo. To re­če Pro­to, ni­ko mu ni­je opo­ni­rao, a ki­ne­sku ru­žu ni­je­smo ni po­mi­nja­li.

Ve­li­ki Sr­bin, de­čan­ski du­hov­nik i mu­če­nik s raz­va­lje­ni­jem ti­je­lom ni­je umro kad je sed­mi put na­bo­den na slo­mlje­nu bo­cu, no je sa­mo pao u ne­svi­jest. Ni­je umro, no mu je du­šu u mu­če­nič­kom ti­je­lu odr­ža­va­la sve­to­sav­ska vje­ra ko­joj se bio pre­dao u sve­mu, va­zda i na sva­ko­me mje­stu. Kad su vi­đe­li da je ka­lu­đer umro, a on se bio pre­ne­mo­gao, Šip­ta­ri su pro­i­gra­li ko­lo oko nje­ga, a ond su i oni i se­i­r­dži­je iz se­la na­pu­sti­li mu­či­li­šte i ra­su­li se kud ko­ji. Mi­sli­li su oni da će psi ski­ta­li­ce, di­vlje zvjer­ke, vra­ne i vra­no­vi raš­ča­la­pa­ti ka­lu­đer­sko ti­je­lo, i za­to se na to mu­če­nič­ko ti­je­lo ni­je­su vi­še osvr­ta­li. No, kad je mu­če­nik do­šao svi­je­sti, za­met­nu­li su se oko nje­ga gor­ski vi­ho­ro­vi, usrk­nu­li ga u se i pre­ni­je­li, bu­du­će­ga sve­ti­te­lja, pra­vo u grad Kru­še­vac, onaj pri­je­stol­ni grad iz ko­ga su Car La­zar, Mi­loš Obi­lić, Ju­go­vi­ći i dru­gi srp­ski so­ko­lo­vi oti­šli na Ko­so­vo da se su­pr­ot­sta­ve aga­r­ja­ni­ma i da on­da s Ko­so­va odu u ne­be­sko car­stvo. Pro­to Mak­sim ni­je vo­lio da se de­ba­tu­je o gor­ski­jem vi­ho­ro­vi­ma ko­ji su Đor­đe­na u Kru­še­vac pre­ni­je­li. Ve­li, ta­ko je bi­lo, to je bož­ja vo­lja ko­ju ljuc­ki um ne mo­že da kon­tro­li­še. Uglav­nom, mu­če­nič­ko ti­je­lo ka­lu­đe­ro­vo na­đe­no je is­pred grad­ske bol­ni­ce u Kru­šev­cu i une­še­no u bol­ni­cu da ga dok­to­ri li­je­če. Mno­go su ra­na Sr­bi do­bi­ja­li to­kom vje­ko­va, ali srp­ska isto­ri­ja ne pam­ti ra­nu po­put Đor­đe­no­ve ko­ja se mo­že pre­ži­vje­ti, s ko­jom se mo­že osta­ti u ovo­ze­malj­sko­me ži­vo­tu. Srp­ski dok­to­ri u Kru­šev­cu ni­je­su mo­gli Đor­đe­no­vu ra­nu iz­li­je­či­ti, no su sa­mo na­mje­sti­li u nje­go­vo ti­je­lo me­di­cin­ske spra­ve ko­je ne da­ju da iz ra­nje­ni­ka is­pad­ne nje­go­va utro­ba. Po že­lji ka­lu­đe­ra mu­če­ni­ka pre­ni­je­li su ga u je­dan sve­ti srp­ski ma­na­stir na Ko­so­vu u ko­me se za­vje­to­vao da ni­kad ne­će iza­ći na sun­ča­ni dan, no da će pre­o­sta­li dio svo­ga ovo­ze­malj­sko­ga ži­vo­ta pro­ve­sti u ma­na­stir­skoj će­li­ji, mo­le­ći se da­no­noć­no Bo­gu za spas Sr­ba na Ko­so­vu. Zah­ti­je­vao je, pod za­kle­tvom od igu­ma­na to­ga ma­na­sti­ra, i ka­lu­đer­skog brat­stva nje­go­va, da ni­ko­me ne oda­ju taj­nu u kom se ma­na­sti­ru on, ra­nje­ni Đor­đen, na­la­zi i pred njim su se za­kle­li na vječ­nu taj­nu. Kad je, jed­nom pri­li­kom, mu­če­ni­ka Đor­đe­na upi­tao mi­tr­o­po­lit Am­fi­lo­hi­je, ko­ji ga je po­śe­tio, šta ga je opre­di­je­li­lo da se baš ta­ko za­vje­tu­je, ve­li­ki mu­če­nik je od­go­vo­rio da že­li da osta­ne u mra­ku sve dok Sr­bi­ma ne sva­ne ju­tro slo­bo­de na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji. Tek kad je Slo­bo­dan Mi­lo­še­vić oti­šao na Ko­so­vo i re­kao Sr­bi­ma da ih ni­ko ne smi­je bi­ti i mu­či­ti, Đor­đen je iz­mi­lio iz mrač­ne će­li­je sve­to­ga ma­na­sti­ra, na sun­če­voj se svje­tlo­sti ogri­jao i če­sti­tao Sr­bi­ma no­vo­ga vo­đu Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća. Isto­ga da­na ve­li­ki mu­če­nik is­pu­stio je svo­ju ple­me­ni­tu du­šu. Ni­je je is­pu­stio, no je ona sa­ma po­le­će­la u raj­ske vr­to­ve ne­be­ske da vje­či­to bla­gu­je, isto kao i oni nje­go­vi pre­ci ko­ji su se na is­to­me Ko­so­vu opre­di­je­li­li za car­stvo ne­be­sko. Kad sve­mo­gu­ći sa­va­ot Bog poč­ne ne­što da na­mje­šta, to mu ni­ko ne mo­že raz­mje­sti­ti! A sad čuj­te ka­ko pro­kle­ti Ar­na­u­ti mu­če na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji ne sa­mo bož­je stvo­ro­ve ko­ji se srp­ski­jem ime­ni­ma na­zi­va­ju, no i srp­sku sto­ku, bez­slo­ve­sna i ne­du­žna stvo­re­nja.

Ne dr­že Ar­na­u­ti pre­da se ple­me­ni­ta go­ve­da, ora­će vo­lo­ve i kra­ve mu­za­re, kao što ih mi Sr­bi dr­ži­mo, no umje­sto te krup­ne sto­ke pri­pa­ti­li su bi­vo­le i bi­vo­li­ce od ko­jih se na­še­mu če­lja­de­tu na­je­ži ko­ža na gla­vi kad ih s oči­ma vi­di. Bi­vo­lja pa­smi­na ne ri­če no se de­ra­či kao sa­ma­šte­ni­je. Jed­na­ko bi­vo i bi­vo­li­ca su cr­no što cr­no, no ma­lo je re­ći da je to če­tvo­ro­no­žno skle­pa­ni­je cr­no, to je cr­nje od cr­ne po­no­ći bez mje­se­ca! Kr­va­ve im oči, a ne li­je­žu ni­đe dru­go no u ka­kvu blat­nja­vu ka­lju­žu ko­ja smr­di. Le­ži bi­vo u ono­me dže­ne­vu, a sa­mo mu vi­re no­zdr­ve i dva ro­ga iz one ka­lju­že. Uži­va u gli­bu đe se le­gu ko­mar­ci i zmi­je vo­de­nja­če. Bi­vo­lu ti iz one ba­re­ti­ne ne vi­re ro­go­vi vi­to­ro­zi, no u stra­ne raz­vr­nu­te dvi­je mr­ke ro­ži­ne što su po vr bi­volj­ske ču­tu­re sa­sta­vlje­ne ro­žnom ko­šču­ri­nom, de­bljom no što su oni ro­žni kri­va­ći po­je­di­nač­no. Ne znaš da li te hva­ta vi­ši strah kad po­gle­daš bi­vo­la, ili kad ga ču­ješ ka­ko ri­kom za­u­vi­ja ko s ono­ga svi­je­ta! To đa­vo­lje sa­ma­šte­ni­je ja­tor­ni­je je u ši­ri­nu dva pu­ta no na­še go­ve­če. Tr­bu­lja­to je od one vo­du­ri­ne što se u nj iz ono­ga šo­ka­ća sa­si­pa, a sva dla­ka što se po nje­mu ko­stri­je­ši sta­la bi u ša­ku. Nje­go­va bez­dlač­na ča­pre­ti­na ili je vla­žno gli­ba­va, kad se di­že iz bla­ta, ili gli­bom po­kor­ča­na kad pa­se tra­vu­lji­nu oko ri­to­va. Kad sam jed­nom pro­la­zio kroz Ko­so­vo, kad sam išao na spro­vod ku­mu Ni­ko­li, vi­dio sam šip­tar­ske bi­vo­le i bi­vo­li­ce i za­to umi­jem da ih opri­čam. U bi­vo­li­ce je va­re­vi­na žu­ta kao kli­ja­vi­na u srp­ske kra­ve, a uz­ma­mlju­je če­lja­de ko­je je pi­je. Re­ka­še pro­to Mak­sim da ne bi Ar­na­u­ti bi­li ljuc­ki zlo­tvo­ri ka­kvi su da tro­še mli­je­ko ka­kvo mi Sr­bi pi­je­mo. Ta­man ona­ko ka­ko im je bi­vo­li­ca cr­na i sr­ce im je cr­no. Sve to ide jed­no s dru­gi­jem, Sa­va­ot sve to na­mje­šta po svo­me ta­bi­ja­tu.

Na ze­mlji ko­jom go­spo­da­re Vi­so­ki De­ča­ni va­zda su uz­ga­ja­ne ple­me­ni­te ra­se go­ve­di i vi­lo­vi­ti­je ko­nja. Taj im je ama­net osta­vio kti­tor sve­to­ga ma­na­sti­ra, a otac Du­ša­na Sil­no­ga, kralj Ste­van De­čan­ski. Va­zda su tu ga­je­ni kra­ve i vo­lo­vi cr­ne dla­ke, da bi se vi­đe­lo da i cr­na far­ba ima svo­ju lje­po­tu i sjaj kad je u slu­žbi Sr­ba, prav­de i Sve­mo­gu­će­ga. Kao što se vi­di da je cr­na bo­ja bi­vo­la i bi­vo­li­ce po­tmu­la, uta­mlje­na i od­vrat­na, a ta­kva je za­to što je u slu­žbi an­ti­srp­stva, ne­prav­de i ne­sre­će, ka­ko to li­je­po re­če po­koj­ni Pro­to. I ta­ko je sva­ka ljuc­ka du­ša gle­da­la kroz du­ge vje­ko­ve ma­na­stir­sku ze­mlju i ar­na­ut­sku ze­mlju­ri­nu, sto­je jed­no do dru­go­ga, jed­no svi­je­tlo a dru­go po­tmu­lo a bo­ja im je ista. Po­gle­daj sa­mo cr­no­ga bi­ka na srp­sko­me ima­nju kao bož­ju lje­po­tu i mu­šku sna­gu ko­ja je stvo­re­na za ljuc­ko udi­vlje­nje. Vi­to­rog bik cr­ne dla­ke a svi­je­tli se da na nju mo­žeš li­ce ogle­da­ti. Pla­ti­čast onaj lje­po­tan, bez ika­kve ši­ri­ne u dro­bu. Vi­ti mu ro­go­vi bje­lu­ška­sti, pa ti se či­ni da su još bje­lji uz onu cr­no–svi­je­tlu dla­ku. Ne znaš da li vi­še sna­ge po­ka­zu­je kad se bu­če na srp­skoj ze­mlji, ili kad ri­če, ili kad kao ne­be­ska mu­nja oplo­đa­va kra­vu oni­jem cr­ve­ni­jem ko­pljem is­pod se­be! Mu­da mu bje­lu­ška­sta kao i ro­go­vi, jed­na­či­ta i otu­ta­šna, a siv­ka­sto iz­gle­da­ju kao da su od ušta­pa mje­se­ca iz­re­za­na! Jed­nom kad rik­ne, od to­ga zvon­ko­ga gla­sa lje­po­te pla­nin­ski vr­hun­ci po se­dam pu­ta sil­no, sil­no od­je­ku­ju! Ta­kvo­ga srp­sko­ga bi­ka opi­sao je be­smrt­ni srp­ski pi­sac Pe­tar Ko­čić. A kad se bi­kov­ska mu­ška slo­ta sni­že s oplo­đe­ne kra­ve, ta­ko joj on mi­lo­sno za­ri­ku­će kao da je ško­lo­va­ni lju­bav­nik. Va­zda bik bje­ži od gli­ba kad pa­se po srp­skoj li­va­di, ne znaš je li pla­o­vi­ti­ji dok je ne­u­a­su­ljen, ili krot­ki­ji i u bra­zdi pi­to­mi­ji po­što se uasu­li. Sta­ra pri­ča ka­že da od srp­sko­ga bi­ka ne bi ni­šta bi­lo ja­če na ze­mlji ko­jom ho­di, da se on ne bo­ji da će se od nje­go­ve si­li­ne pod njim ze­mlja pro­va­li­ti! Pa sad, dra­gi mo­ji po­bra­ti­mi, po­re­di­te ono što se ne da po­re­đi­va­ti, us­po­re­di­te srp­sko­ga cr­no­ga bi­ka, na ma­na­stir­sko­me ima­nju de­čan­sko­me, s oni­jem mr­ki­jem bi­volj­ski­jem ka­sti­gom na ze­mlju­ri­ni šip­tar­skoj. Po­re­di bož­ju bi­kov­sku lje­po­tu s oni­jem mrač­ni­jem mr­tvi­lom, s oni­jem gr­di­lom u gli­bu, s oni­jem đa­vol­ski­jem oči­ma kr­va­vi­jem, s oni­jem na­zo­vi ro­go­vi­ma, s ro­je­vi­ma ko­ma­ra­ca oko nje­go­ve nju­ške što vi­ri iz šo­ka­ća, s kre­ke­tom ža­ba oko nje­ga, s oni­jem zmi­ju­ri­na­ma ko­je mu se oko ro­go­vlja obo­mo­ta­va­ju. Pi, da­le­ko bi­lo! Ka­ko zbi­lja sve Bog na­mje­šta! Ar­na­ut­ski bi­vo i srp­ski bik ži­ve na jed­noj ko­sov­skoj ze­mlji, a ono če­tvo­ro­no­go stvo­re­nje što pa­se po ze­mlji ko­ja od isko­ni Sr­bi­ma pri­pa­da ne mo­že se oči­ma gle­da­ti. Pa­se, na­ža­lost, po ze­mlji ko­ju je na­to­pi­la srp­ska krv da nik­nu kosovski božuro­vi, ze­mlji po ko­joj su po­si­ja­ni sve­to­sav­ski ma­na­sti­ri, ze­mlji ko­ju s ne­be­si­ma ve­zu­je je­ka zvo­na sa sve­ti­jeh la­vra. A oni ar­na­ut­ski zlo­sreć­ni­ci ko­ji su se sja­r­ga­li s di­vlji­je pla­ni­na na srp­sku pi­to­mu ze­mlju, kad je opu­šće­la, oni ko­ji su osra­mo­ti­li pro­sto­re ko­sov­ske ko­je su pro­ti­sli, ima­ju na svo­jim ima­nji­ma ži­vo­ti­nje ko­je svo­jom bet­no­šću i gr­di­lom od­go­va­ra­ju oni­jem ko­ji im se ga­zda­ma na­zi­va­ju. Pa se sad, dra­ga mo­ja noć­na dru­ži­no, ču­di­te što je Slo­bo­dan Mi­lo­še­vić na­re­dio da se lu­bi­ne po­bi­je­nih Šip­ta­ra u ko­sov­sku ze­mlju ne sa­hra­nju­ju, no da se u du­bo­ka je­ze­ra sur­va­va­ju. Srp­ski vi­tez i dr­žav­nik ni­je mo­gao do­pu­šta­ti da se ko­sov­ska sve­ta ze­mlja za­ga­đu­je nji­jo­vi­jem le­še­vi­ma, ni­je dao da kosovski božuro­vi ra­stu na nji­jo­vi­jem gro­bo­vi­ma. Alal mu srp­sko mli­je­ko ko­je je po­do­jio!

E sad čuj­te šta su bi­vo­lji Šip­ta­ri či­nje­li od srp­ske go­ve­di i srp­ski­je ko­nja na ma­na­stir­ski­jem ima­nji­ma na sve­to­me, ju­nač­kom srp­skom kr­vlju ob­li­ve­no­me, po­lju ko­sov­sko­me. Da mi je o to­me ko dru­gi pri­čao no mu­dri i isti­ni­ti pro­to Mak­sim, ne bih mu vje­ro­vao. A Pro­tu je sve to vla­di­ka Am­fi­lo­hi­je is­pri­čao. Eg­zarh sve­to­ga Peć­ko­ga tro­na po svo­joj du­žno­sti mo­rao je da se oba­vje­šta­va o sve­mu što se na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji do­ga­đa. Ne re­koh, od da­na ka­da je na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji po­dig­nut je­dan i po­je­dan srp­ski ma­na­stir, De­ča­ni, Gra­ča­ni­ca ili ne­ki dru­gi, na ma­na­stir­ski­jem ima­nji­ma rza­li su pa­stu­vi bi­jel­ci či­ja se lje­po­ta mo­že po­re­di­ti s lje­po­tom zo­re, vi­le na­gor­ki­nje i za­lju­blje­no­ga sna mo­mač­ko­ga! Bi­je­le pa­stu­ve je ma­na­stir­ska bra­ti­ja dr­ža­la da se gle­da­ju i da ih ja­šu srp­ski prin­če­vi kad ma­na­sti­re obi­la­ze i lo­vo­ve po Ko­so­vu pro­vo­de, a ni­ti su ti bi­jel­ci sa­ma­re­ni ni to­va­re­ni, ni­ti su u ko­la upre­za­ni. Kad su car­ske i kra­ljev­ske be­de­vi­je za pri­plod pri­spi­je­va­le, do­vo­đe­ne su na Ko­so­vo po­lje da ih ma­na­stir­ski bi­je­li pa­stu­vi opa­sa­ju. A opa­sa­li su kao da su od so­ja kri­la­ti­je ko­nja iz dur­mi­tor­skih je­ze­ra iz ko­jih je iz­le­tio Ja­bu­či­lo voj­vo­de Mom­či­la. Mom­či­la iz bi­je­lo­ga gra­da Pir­li­to­ra. Zbo­ri­lo se da mla­do­že­nja srp­ski ko­ji do­đe u sve­ti ma­na­stir, da se vjen­ča sa svo­jom iza­bra­ni­com, stra­stve­ni­je če­ka pr­vu brač­nu noć ako je pri­je vjen­ča­nja ośe­tio lje­po­tu pa­stu­va bi­jel­ca na ma­na­stir­skom ima­nju i čuo nje­gov rzaj­ni nji­sak. Zbo­ri­lo se ono što je isti­na, jer je Bog sa­va­ot ta­ko stva­ri na­mje­stio i ure­dio da se sve­ta taj­na vjen­ča­nja sa­sto­ji iz dva di­je­la: na­po­na du­šev­ne oda­no­sti pre­ma Bo­gu i lju­bav­nog us­hi­će­nja iz ko­ga se ra­đa­ju hri­sto­li­ka ljuc­ka stvo­re­ni­ja.

Jed­ne su ti no­ći ana­let­ni Ar­na­u­ti upa­li na gra­ča­nič­ko ima­nje, i to kad je noć bi­la bez mje­se­ca, a noć­nu ka­ra­mlu­či­nu raz­bi­jao je sa­mo bi­je­li pa­stuv ma­na­stir­ski. Upa­li i osli­je­pi­li cr­no­ga bi­ka ma­na­stir­sko­ga i bi­je­lo­ga ha­ta pre­li­je­po­ga. I to ka­ko? Ova­ko, na­let ih bi­lo i na ovom i na onom svi­je­tu! Bu­ljuk noć­ni­je pro­tu­va sko­pao cr­no­ga bi­ka sa sva­ke stra­ne, a dvo­ji­ca su mu pred oči pri­ni­je­li upla­šće­no gvo­žđe i dr­ža­li ga pred bi­kov oči­nji vid da ži­vo­ti­nji po­bi­je­le ze­ni­ce. I po­bi­je­lje­le su. Umje­sto oči­ju, bik cr­ni i po­no­si­ti do­bio je dvi­je bi­je­le oč­ne mrn­đu­le. On­da su isti pro­klet­ni­ci sko­pa­li ono­ga ha­ta bi­je­lo­ga, a dvo­ji­ca mu s dva han­dža­ra iš­čo­vr­ta­li oči. Bik se ni­je živ ču­jao, a ka­lu­đe­ri su ču­li bol­ni nji­sak bi­jel­ca, ali im se uči­ni­lo da sa­nja­ju po­noć­ni rzaj Da­mlja­no­va ze­len­ka! A kad je sva­nu­lo, i ko­sov­sko je sun­ce za­pla­ka­lo! Ka­lu­đe­ri su pro­su­li su­ze niz bra­de, jed­na­ko si­je­de i mo­mač­ke, kad su vi­đe­li cr­no­ga bi­ka s bi­je­li­jem oči­ma i bi­jel­ca pa­stu­va s cr­ni­jem ru­pa­ma umje­sto oči­nje­ga vi­da. Sli­ku te stra­ve i to­ga uža­sa pre­ni­je­le su mno­ge svjet­ske no­vi­ne i te­le­vi­zi­je. Svi­jet se sle­dio! Tur­ci su vla­da­li pet sto­ti­na go­di­na sa srp­ski­jem ze­mlja­ma, ali ni­je za­pam­će­no ni do­pri­ča­no da su ta­kva zvjer­stva či­nje­li. Po­koj­ni Pro­to zbo­ra­še da su Tur­ci ima­li dr­ža­vu i za­ko­ne, pa iako su ti za­ko­ni bi­li su­ro­vi, ipak su bi­li za­ko­ni. Ar­na­u­ti ni­kad, ot­ko ih je đa­vo stvo­rio, ni­je­su ima­li ni dr­ža­ve ni za­ko­na. Nji­jo­va dr­ža­va bi­le su Pro­kle­ti­je, a za­ko­ni pljač­ka i oti­ma­či­na. Ma ne sa­mo Tur­ci, no ni­ka­kva vje­ra ko­ja je srp­ski­jem sen­tom pro­la­zi­la ni­je zvjer­stva nad sto­kom či­nje­la. Tur­ci su iš­čo­vr­ta­li oči sve­ti­jem fre­ska­ma u ma­na­sti­ri­ma, a Šip­ta­ri čo­vr­ta­ju vid oči­nji ko­nji­ma i go­ve­di­ma! Kad su to zvjer­stvo uči­nje­li na ma­na­stir­sko­me ima­nju, zlo im se usla­ča­lo pa su se sva­ke no­ći za­li­je­ta­li na srp­sku sto­ku, jed­na­ko ma­na­stir­sku i do­ma­ćin­sku. Po­seb­no su u zlo­či­ni­ma bi­li ak­ti­vi oni­je no­ći kad je mlad mje­sec na ne­be­si­ma, uži­va­li su da sim­bol nji­ho­ve vje­re bu­de śe­dok nji­jo­vi­je ne­dje­la. Ne re­koh, a to zna­te kao i ja, da su ko­sov­ski i me­to­hij­ski Ar­na­u­ti na­go­le tur­ske vje­re. Ima ne­što i la­tin­ske, sa­mo ne­ma me­đu nji­ma srp­ske vje­re sve­to­sav­ske. To­kom tih mla­do­mje­seč­nih no­ći no­si­li su na­kvu ži­vu otrov i uštr­ca­va­li je u oči sva­ko­me srp­sko­me go­ve­če­tu i klju­se­tu ko­je su mo­gli aba­ti­ti. Od te otro­vi jed­na­ko su bi­je­lje­le ze­ni­ce kra­vi i ko­bi­li, vo­lu i ko­nju.

No, bog­me, ni­je­su pro­kle­ti Ar­na­u­ti sa­mo s ta­kvi­jem sli­ka­ma uža­sa go­ni­li Sr­be s nji­ho­va sve­to­ga Ko­so­va, ne­go i s dru­gi­jem uj­dur­ma­ma od ko­jih se Sr­bi­nu i srp­sko­me si­nu ža­ri obraz kad ih spo­me­ne, a mo­ra ih spo­mi­nja­ti. Evo čuj­te šta is­pri­ča je­dan mla­di ka­lu­đer iz ma­na­sti­ra Ostr­o­ga ko­ji bi­ja­še do­nio na­kvu po­ru­ku pro­tu Mak­si­mu, pa sio ma­lo da po­pri­ča s na­ma u ho­te­lu “Onogoštu”. Toj nje­go­voj pri­či bi­ja­še pri­su­tan i ve­li­ki srp­ski knji­žev­nik Mi­o­drag Bu­la­to­vić. Opi­sa ka­lu­đer, žao mi je što mu se ne mo­gu śe­ti­ti ime­na, opi­sa raz­li­či­te šte­te ko­je su Sr­bi­ma či­nje­ne, a on­da pre­đe na je­dan šip­tar­ski čin ka­kav ne pam­ti svljec­ka isto­ri­ja. U sva­ko­me se­lu đe je bi­lo vi­še ar­ba­na­ški­je no srp­ski­je do­ma­ćin­sta­va Šip­ta­ri su ta­ko­re­ći sva­ko­dnev­no i sva­ko­noć­no či­nje­li šte­te i ne­po­čin­stva srp­skoj če­lja­di i nji­jo­voj imo­vi­ni ko­ja im je osta­la od pra­đe­do­va. Srp­ski konj omr­kao sve­zan na li­va­di, a osva­nuo je zbo­den ili osli­je­pljen. Za­mrk­ne tor ova­ca, a osva­ne s pre­kla­ni­jem le­ši­na­ma. Ste­o­noj kra­vi ras­po­re­na utro­ba i iz­va­đe­no te­le, dru­goj ośe­če­no vi­me, tre­ća za­kla­na a ne­do­kla­na. Srp­ska ku­ća pla­ne o po­no­ći, a šta­la pred zo­ru. Si­je­no na li­va­di dža­ba je bi­lo zdi­je­va­ti, iz prać­ke su Ar­na­u­ti ži­vi oganj u stog ba­ca­li i spa­pu­nja­va­li ga. Una­či­nio Sr­bin do­li­nu krom­pi­ra ili ka­kvo­ga dru­go­ga fru­ta, a Šip­ta­ri po no­ći uja­vi bi­vo­lji dže­lep da sa­tre do­li­nu.

A se na­va­ti mrak, srp­sko žen­sko če­lja­de ni­je smje­lo iza­ći iz ku­će ni na po­piš, ka­ko se to ka­že. Ni po da­nu ni­je smje­la sa­ma Srp­ki­nja pro­ći svo­jim ima­njem ako je u bli­zi­ni bi­la ka­kva šu­ma, jer će iz če­ča­ra iz­le­će­ti je­dan ili vi­še Ar­na­u­ta i je­da­nak je si­lo­va­ti. A sad čuj­te ne­što ne­vje­ro­vat­no. Da to ni­je pri­ča­lo du­hov­no li­ce iz Ostr­o­ga, i da to ni­je­su slu­ša­li Pro­to i Bu­la­to­vić, ja u to ne bih vje­ro­vao. Čuj­te. Elem, kad je ar­ba­na­ško pro­kle­to ru­ko­vod­stvo na če­lu s Ibra­hi­mom Ru­go­vom, da­bog­da mu se ru­ga­la isto­ri­ja dok je vi­je­ka i svi­je­ta, pri­je no što je ri­je­šio da na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji za­ve­de si­lo­va­nje srp­sko­ga žen­ski­nja, jed­na­ko đe­voj­či­ce ko­joj mu­ški prst još ne mo­že sta­ti u nos, i ba­be si­je­di­je vla­si i bez zu­ba u vi­li­ci, iz­vr­ši­li su smo­tru kur­če­va. U sva­ko šip­tar­sko se­lo po­stro­ji­li bi sve zdra­ve mu­škar­ce od še­sne­ste i do še­zde­se­te go­di­ne nji­jo­va pro­kle­to­ga ži­vo­ta. Po­stro­ji­li bi ih i ko­man­do­va­li da zga­lan­ca­ju ga­će. On­da bi za to od­re­đe­ni Šip­tar išao od jed­no­ga do dru­go­ga u stro­ju i cen­ti­me­trom mu mje­rio ku­rac. Za­vi­sno od broj­no­sti sta­nov­ni­štva u se­lu, iza­bra­li bi ne­đe tro­ji­cu naj­ku­ra­ti­jih, ne­đe pe­to­ri­cu, a ne­đe sed­mo­ri­cu. A naj­ku­ra­ti­ji od iza­bra­ne gru­pe po­sta­vljen je za ha­ram­ba­šu te gru­pe i na dlan bi do­bio nov­ča­nu na­gra­du u vi­si­ni nov­ca ko­ji su skup­no do­bi­li čla­no­vi nje­go­va je­bač­kog bu­lju­ka. A nov­ča­na fon­da­ci­ja za sve gru­pe s istom na­mje­nom for­mi­ra­na je od do­br­o­volj­nih pri­lo­ga šip­tar­skih ise­lje­ni­ka po raz­ni­jem ze­mlja­ma svi­je­ta. A kao što je po­zna­to, nji­jo­vi­je ise­lje­ni­ka ima još od sta­ro­ga vak­ta i ze­ma­na u Tur­skoj i Ita­li­ji, a on­da, bog­me, vre­me­nom se ta ljuc­ka mar­va od­se­li­la i u Ame­ri­ku i u Ka­na­du i u Austra­li­ji, i da i ne spo­mi­njem raz­ne evrop­ske ze­mlje. Da si i na Mje­sec na­se­lio Šip­ta­re pri­je Hri­sta, ma ku­nem ti se Bo­gom je­di­ni­jem, da­nas bi nje­gov po­to­mak bio u is­toj mje­ri Šip­tar ko­li­ko i nje­gov pre­dak što se na Mje­se­cu skra­sio! Ta­kva je nji­jo­va sor­ta. E, tu ti se po­ka­zu­je, ka­ko ve­lja­še pro­to Mak­sim, ne­ka­kvo do­ga­đa­nje ko­je ni­je ośe­do­če­no kod dru­gih na­ro­da na pla­ne­ti Ze­mlji. Na­i­me, dav­no je re­če­no da su Ar­na­u­ti kao ra­sad od ku­pu­sa. Ako ku­pus iz ra­sad­ni­ka ne pre­sa­diš, od nje­ga se ne mo­že raz­vi­ti gla­vi­ca ku­pu­sna, ako ga u do­bru ze­mlju po­sa­diš, ta­mo će od ono­ga usa­đe­no­ga stru­ka uz­ra­sti gla­vi­ca za pun ko­tao. Ta­kvi su ana­let­ni Šip­ta­ri. Ako osta­ne na Ko­so­vu i u Al­ba­ni­ji, i u na­šoj Ma­le­si­ji, od nje­ga ne­ma ni­šta sem si­ro­ma­šnog oja­đe­li­ka šu­plji­je opa­na­ka i s bi­je­lim ke­ča­tom na gla­vi. A ako se ta­kav oja­đe­lik na­se­li u jed­nu Ame­ri­ku, eto ti od nje­ga bo­ga­ta­ša od pu­ne mje­re! Ta­mo on po­sta­ne tru­li bo­ga­taš, ta­mo di­še i je­de a sr­ce mu ot­ku­ca­va na šip­tar­skoj ze­mlji. E ta­kvi nji­jo­vi ana­let­ni ise­lje­ni­ci pri­ku­pi­li su do­la­re i osno­va­li fon­da­ci­ju jed­na­ko za oruž­je ko­jim tre­ba išćerati Sr­be, jed­na­ko za ekre­zi­te s ko­ji­ma tre­ba ru­ši­ti srp­ske hra­mo­ve, jed­na­ko za bi­ra­nje ku­ro­nja i nji­jo­vo­ga ha­ram­ba­še ko­ji će si­lo­va­ti na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji srp­ske se­stre, šće­ri, maj­ke i ba­be. A ne­ma Šip­ta­ra na svi­je­tu ko­ji se obo­ga­tio, a da ni­je us­tr­go­vao s opoj­ni­jem dro­ga­ma od ko­jih se po­ma­mlju­je če­lja­de ko­je ga upo­tre­blja­va ova­ko ili ona­ko. Ne­ka­kva mrač­na si­la ko­ja s nji­ma upra­vlja, a ko­ja iz­mi­če mo­ći sve­mo­gu­će­ga Bo­ga, kao što mu si­li nje­go­voj i Sa­ta­na iz­mi­če, uči­nje­la je da Šip­ta­ri­ma ne sme­ta dro­ga i kad je upo­tre­blja­va­ju, ista dro­ga ko­ja sme­ta pra­vo­me čo­vje­ku što pri­pa­da hri­sto­li­kom srp­skom na­ro­du. No, sad da vi­di­mo šta ra­de šip­tar­ske ku­ro­nje po Ko­so­vu, jed­na­ko sve­to­me i ža­lo­sno­me srp­sko­me po­lju bo­žu­ro­vi­to­me.

Evo ka­ko to mla­di ostr­o­ški ka­lu­đer is­pri­ča u ho­te­lu “Onogoštu”. Evo śe­tih se, mla­do­me ka­lu­đe­ru je ime Jo­a­ni­ki­je, ro­dom iz Ve­li­ke, li­jep i pa­me­tan. E kao što na­po­me­nuh, kur­ča­vi­na se pri­ku­plja­la u krup­ne fon­do­ve, for­mi­ra­li se bu­lju­ci ku­ro­nja ko­je pred­vo­di ha­ram­ba­ša, svi jed­na­ko ima­ju vi­še po­no­sa me­đu no­ga­ma no u gla­vi i obra­zu. Kad su se ta­ko or­ga­ni­zo­va­li, pu­šta­li su glas kroz na­rod da ima ta­ko ku­ra­tih Ar­ba­na­sa či­je za­ma­ši­to oruž­je ne mo­že iz­dr­ža­ti srp­sko žen­sko stvo­re­nje, no će joj oči ili is­pa­sti iz gla­ve ili će joj po­bi­je­lje­ti źe­ni­ce ka­ko po­bi­je­le srp­sko­me bi­ku kad mu se pri­ne­se upla­šće­no gvo­žđe pred oči­nji vid. Na­do­da­va­li da ne­do­ra­sle đe­voj­ke ne­će ni pre­ži­vje­ti ubo­de ta­kvo­ga na­ka­lja mu­ško­ga. Sve da to uisti­nu i ni­je bi­lo ta­ko, glav­no je to da se glas o to­me pro­ši­ri ka­ko bi te­ška šu­hva ulje­gla u srp­ski na­rod, a što je zna­či­lo da Sr­bi­ma tre­ba bje­ža­ti s Ko­so­va. Ta­ko je strah kroz na­rod pro­stru­jao da su srp­ske že­ne i se­stre iz­la­zi­le sa­mo uz prat­nju mu­ška­ra­ca, a đe­voj­či­ce se ni­je­su smje­le iz ku­ća ni po­mo­li­ti. A da ne po­mi­njem da od nji­jo­va od­la­ska u ško­lu ni­je bi­lo ni po­me­na. Osta­ja­le su si­ro­ti­ce u ku­ći, kao da su bu­le, ni­je­su gle­da­le sun­ca ni mje­se­ca, ve­nu­la je nji­ho­va mla­dost ko cvi­je­će bez vo­de! Od sve­ga srp­sko­ga žen­ski­nja iz­la­zi­le su na dvor sa­mo ća­pi­ku­re ko­je se ne bo­je ni od du­ži­ne ni od de­blji­ne mu­ške po­lju­ma­če, ožmi­ku­re ko­je ima­ju svi na­ro­di svi­je­ta, pa i isti Sr­bi. Isto ta­ko Šip­ta­ri su bi­li pro­ši­ri­li glas kroz na­rod da ku­raj­li­je sa ha­ram­ba­šom na če­lu vi­še vo­le da aba­te jed­nu srp­sku ka­lu­đe­ri­cu no tri­na­est naj­ljep­ših srp­skih đe­vo­ja­ka! Kad su šip­tar­ske ku­ro­nje uhva­ti­li ne­ko­li­ke srp­ske ka­lu­đe­ri­ce i iz­re­đa­li se na nji­ma, pr­vo ha­ram­ba­ša pa on­da še­sto­čla­ni bu­ljuk, srp­ske sve­te se­stre, u svo­jim žen­skim ma­na­sti­ri­ma na Ko­so­vu, ko­je su svoj ži­vot po­sve­ti­le, i duh i ti­je­lo, Bo­gu i nje­go­voj do­br­o­ti, no­ću su od stra­ha drh­ta­le, a pro­dan se Bo­gu mo­li­le, ne iz­la­ze­ći iz ma­na­stir­sko­ga sve­to­ga śe­na. Sr­bi iz oko­li­ne ma­na­sti­ra mo­ra­li su da pre­u­zmu sve ra­do­ve na ima­nji­ma žen­skih ma­na­sti­ra, jer ka­lu­đe­ri­ce ni­je­su smje­le ulje­ći ni u šta­lu, ni­ti sta­ti no­gom na do­li­nu. Jed­na ka­lu­đe­ri­ca od de­ve­de­set i se­dam go­di­na bi­la iz­mi­lje­la na ma­na­stir­sku li­va­du, a uto­li­ko do­le­ti ha­ram­ba­ša s če­tvo­ri­com ku­ro­nja, obo­ri sta­ri­cu na ple­ći, zga­lan­caj svo­je ga­će i kre­ni da si­lu­je.

Ali Bog i nje­go­va si­la ni­je­su da­li da im se uko­če one okla­si­ne me­đu no­ga­ma! Pr­vo se ku­rac okle­pio ha­ram­ba­ši, a on­da i onoj če­tvo­ri­ci bu­ljuk­ba­ša, ma­nji su im bi­li kad su ga­će uz­di­gli no kad su ih bi­li ska­la­li. Sta­ra ka­lu­đe­ri­ca se di­gla i od­mi­lje­la u ma­na­stir, a si­lo­va­te­lji po­sra­mlje­ni s me­ki­jem kur­če­vi­ma i s pod­vi­ti­jem re­po­vi­ma vra­ti­li se neo­ba­vlje­na po­sla. Sa­mo ih je sve­mo­gu­ći Bog mo­gao ska­me­ni­ti da ne uči­ne blud­stvo nad osvje­šta­nom sta­ri­com, blud­stvo ka­kvo ni­ka­kva vje­ra ni­kad i ni­đe u ze­ma­nu ni­je uči­nje­la. Ta ista pe­to­čla­na ku­ra­ta ban­da ubr­zo je aba­ti­la srp­sko žen­sko di­je­te od de­vet go­di­na i svi se iz­re­đa­li na toj đe­voj­či­ci, vri­šte­ći i ur­la­ju­ći da bi se osve­ti­li za svoj ne­u­spjeh na sta­ri­ci ka­lu­đe­ri­ci. Di­je­te ni­je mo­glo na­si­lje pre­ži­vje­ti, ona­ko iz­bu­ca­no­ga ti­je­la đe­voj­či­ca je śu­tri dan pre­mi­nu­la. Sa­hra­ni­li su je ro­di­te­lji u sjen sve­to­ga ma­na­sti­ra u ko­me slu­ži ona sta­ra ka­lu­đe­ri­ca ko­ju je Bog spa­sio od na­pa­sni­ka. Kad su đe­voj­či­cu sa­hra­ni­li, sta­ri­ca je do­šla na nje­zin grob, kle­kla na ze­mlju, pla­ka­la, mo­li­la se Bo­gu da joj du­šu pri­mi. Mo­li­la se od po­pa­sa dnev­no­ga do pre­śe­na sun­ča­no­ga, a kad je sun­ce za go­ru po­to­nu­lo, Bog joj je du­šu pri­mio. Sa­hra­ni­li su sta­ri­cu po­red one đe­voj­či­ce i mu­če­ni­ce. Kad to is­pri­ča mla­di ka­lu­đer Jo­a­ni­ki­je, pro­to Mak­sim re­če da će jed­no­ga da­na te oba­dvi­je mu­če­nič­ke Srp­ki­nje bi­ti uvr­šte­ne me­đu srp­ske sve­ti­te­lji­ce ko­je se či­ta­ju u na­še­mu ka­len­da­ru. Una­pri­jed im sla­va i mi­lost!

Eee, ni­je se di­vlja­štvo bi­vo­lje­ga na­ro­da šip­tar­sko­ga ogra­ni­ča­va­lo na lju­de i če­tvo­ro­no­ga bo­ži­ja stvo­re­ni­ja, no su oni is­tre­sli svo­ju zlu du­šu i na stvo­re­nja ko­ja ari­jom le­te. Da vi­di­te šta su či­nje­li od ko­ko­ša­ka ko­sov­skih Sr­ba, a to su či­nje­li da bi Sr­be li­ši­li us­kr­šnji­je ja­ja. Oni s du­gi­jem kur­če­vi­ma bi­li su za­du­že­ni, i za to po­seb­no pla­ća­ni, da na raz­ne na­či­ne po­hva­ta­ju je­ji­ne i ja­stre­bo­ve. Kad su ih ne­ka­kvi­jem spra­va­ma po­hva­ta­li, pre­da­li su ih za to od­re­đe­nim struč­nja­ci­ma da ih u po­seb­nim ka­ve­zi­ma raz­mno­ža­va­ju. Do­pri­ča­no je da su u se­dam­de­set i se­dam šip­tar­ski­je se­la bi­li in­sta­li­ra­ni ne­ka­kvi ka­ve­zi. A kad su se na­mno­ži­li ja­stre­bo­vi i je­ji­ne, srp­ske ko­ko­ške bi­le su to­li­ko ugro­že­ne da ih ni­je­su mo­gli pu­šta­ti iz ko­ko­ši­nja­ca. Ako pu­stiš per­na­tu ži­vi­nu po avli­ji i oko ku­će, ja­stre­bo­vi i je­ji­ne usmje­re se na nju i sa­tru je. Ka­ko su Ar­na­u­ti ču­va­li svo­je ko­ko­ši od tih pre­nam­no­že­ni­je ja­stre­bo­va i je­ji­na dvo­stru­ko se tu­ma­či. Pro­to Mak­sim ve­lja­še da su Šip­ta­ri ta­ko za­dr­ti kad ne­što pro­ti­vu Sr­ba ho­će da uči­ne, da ne pi­ta­ju ko­li­ku šte­tu sa tim se­bi na­no­se. Glav­no je nji­ma bi­lo da Sr­bi­ma na­ne­su sva­ku šte­tu, sa­mo da bi ih is­pla­ši­li s Ko­so­va. Žr­tvo­va­li su oni sto­ga svo­je ko­ko­ške, jer im je glav­no bi­lo da Sr­bi ne­ma­ju ko­ko­ši­jih ja­ja da ih far­ba­ju za sve­to Vas­kr­se­ni­je. Žr­tvo­va­li su oni sto­ga svo­je ko­ko­ške, jer su zna­li da će ih mo­ći dr­ža­ti ko­li­ko ho­će kad ne­sta­ne Sr­ba na Ko­so­vu i kad, po­sli­je nji­ho­va ne­stan­ka, is­tri­je­be je­ji­ne i ja­stre­bo­ve isto ona­ko ka­ko su ih na­mno­ži­li. A čuo sam da nje­go­va vi­so­ka pre­o­sve­šte­nost mi­tr­o­po­lit Am­fi­lo­hi­je mi­sli dru­ga­či­je o Šip­ta­ri­ma i srp­skim ko­ko­ška­ma na Ko­so­vu. Isti pro­to Mak­sim u “Onogoštu” nam je pre­pri­čao to mi­šlje­nje ve­li­ko­ga vla­di­ke Am­fi­lo­hi­ja. Ve­li da pro­kle­ti šip­tar­ski na­rod, ne na­rod no ce­ka­sti na­kot, sve obi­vo­lji če­ga se do­hva­ti. Nji­ho­vi za­stra­šu­ju­ći bi­vo­li i bi­vo­li­ce ne­kad su bi­li pri­rod­na go­ve­da, isto ona­kva ka­kva Sr­bi da­nas ima­ju i uz­ga­ja­ju. Ali vre­me­nom je mrač­na ar­na­ut­ska du­ša pre­la­zi­la na ne­du­žna go­ve­da, te su ma­lo po­ma­lo po­sta­li bi­vo­lji stvo­ro­vi od ko­jih se srp­skom če­lja­de­tu di­že ko­sa na gla­vu kad ih gle­da ka­ko u gli­bu le­že i kad slu­ša nji­jo­vo ur­li­ka­nje. Isto ta­ko, zbo­rio mu­dri Mi­tr­o­po­lit, ja­stre­bo­vi i je­ji­ne, ko­je su Šip­ta­ri ote­li od maj­ke pri­ro­de te ih na­u­či­li da sa­ti­ru srp­ske ko­ko­ške, po­pri­mi­li su mrač­nu du­šu ar­na­ut­sku, bo­lje re­ći po­pri­mi­li su nji­jo­vu sa­tan­sku spo­sob­nost da raz­li­ku­ju ko­ko­šku šip­tar­sku od ko­ko­ške srp­ske. Ka­ko se sve ta­ko una­či­ni, zbo­rio Am­fi­lo­hi­je, to ne zna Bog no apat­ni đa­vo Sa­ta­na! Bog bi mo­gao uklo­ni­ti Sa­ta­nu, jer je sve­mo­gu­ći, ali da ne po­sto­ji Sa­ta­na, ne bi bi­lo Pa­kla da u nj od­la­ze pa­kle­ne du­še ko­je to na ze­mlji za­slu­že svo­jim ne­ča­sti­vim dje­li­ma, bo­lje re­ći ne­dje­li­ma. No, ma­li sam ja da shva­tim i ra­zu­mi­jem du­bo­ke mi­sli ko­je mi­tr­o­po­lit Am­fi­lo­hi­je iz­go­va­ra, ali, eto, ka­žem za­pam­tio sam iz Pro­to­ve pri­če po­ne­što od Am­fi­lo­hi­je­ve mu­dr­o­sti ko­ju je iz­go­vo­rio po­vo­dom šip­tar­ske sa­tan­ske spo­sob­no­sti da go­ve­da pre­tva­ra­ju u bi­vo­le i da u je­ji­ne i ja­stre­bo­ve ucje­plju­ju svo­ju sa­tan­sku du­šu. Da to sve ra­de po­ra­di pro­go­na Sr­ba sa sve­to­ga i La­za­re­vo­ga po­lja ko­sov­sko­ga i bo­žur­sko­ga.

VEČE

A sad, mo­ji dra­gi slu­ša­o­ci, da vi­di­te sa­tan­sku spo­sob­nost pro­kle­ti­je Šip­ta­ra ko­ja se is­ka­zu­je u sa­ma­šte­no­va­nju što na­di­la­zi bu­lju­ke du­gih kur­če­va, sli­je­plje­nje sto­ke, si­lo­va­nje đe­voj­či­ca i sta­ri­ca, po­bi­vo­lje­nje go­ve­di i po­đa­vo­lje­nje je­ji­na i ja­stre­bo­va. A to je nji­ho­va vje­šti­na da me­de­ni­jem ri­je­či­ma opu­šću­ju srp­ska se­la na na­še­mu po­lju Ko­so­vu. Evo ka­ko su to zlo­tvo­ri iz­vo­di­li pri­je no je Slo­bo­dan stao u za­šti­tu ugro­že­no­ga srp­sko­ga na­ro­da na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji. U ve­zi sa tom nji­ho­vom sa­tan­skom maj­sto­ri­jom, ve­li­ki srp­ski knji­žev­nik Mi­o­drag Bu­la­to­vić raz­vi či­ta­vu pri­ču u ho­te­lu “Onogoštu”. Svi smo se bi­li u jed­no uvo pre­tvo­ri­li, ma ni pro­to Mak­sim ni­je mu či­nio ni­ka­kvu za­mjer­ku ni pri­mjed­bu. Ve­li Bu­le, kao što sad Ar­na­u­ti ima­ju bo­ga­ta­še po svi­je­tu iz či­jih se fon­do­va fi­nan­si­ra sva­ko zlo ko­je se Sr­bi­ma na Ko­so­vu či­ni, ta­ko su i u do­ba Tur­sko­ga Car­stva oni ima­li gla­va­re ko­ji su si­đe­li u Stam­bo­lu na Bos­fo­ru do sa­mo­ga tur­sko­ga sul­ta­na. Ar­na­ut ne pi­ta za vje­ru, nje­mu je vje­ra ono što mu je ko­ri­sno, sto­ti­nu će pro­mi­je­ni­ti vje­ra da uči­ni što mu sr­ce žu­di! Oni su se li­stom tur­či­li ne što im je mi­li­je kla­nja­nje i ob­re­zi­va­nje kur­ca, no krst i mi­ris ta­mja­na, no što im je bi­lo is­pla­tlji­vo. Šip­tar ti mi­je­nja vje­ru va­zda kad mu tre­ba: smi­ta­ri sa se­be jed­no vje­r­sko per­je i če­ka da mu nik­nu kri­la no­ve vje­re. Cr­na Go­ra je do­bro za­pam­ti­la tur­ske ve­zi­re ko­ji su bi­li Ar­na­u­ti. Sad bi udu­go bi­lo na­bra­ja­ti pa­še i ve­zi­re Ću­pri­li­će i Bu­ša­tli­je ko­ji su ždi­li Ce­tinj­ski ma­na­stir i ro­bi­li srp­sku Cr­nu Go­ru s Mo­ra na Mo­ra­ču. I ne sa­mo Cr­nu Go­ru, no mno­ge pro­sto­re na tri ča­sti od svi­je­ta, ku­da su Tur­ci vo­je­va­li i vla­da­li.

No ne­ka ti ve­zi­ra i pa­ša iz pro­šlo­sti ko­ji su bi­li ar­na­ut­sko­ga so­ja pro­kle­to­ga, no da vi­di­te, na jed­nom je­di­nom pri­mje­ru, ka­ko su Ar­na­u­ti na­ši­je vre­me­na da­va­li ti­hu đi­la­sni­cu srp­sko­me na­ro­du s Ko­so­va rav­no­ga, gni­je­zda srp­sko­ga. I ovo je is­pri­čao mla­di ostr­o­ški ka­lu­đer Jo­a­ni­ki­je, a do­pu­nio ga pro­to Mak­sim. Ne­đe kod Pri­zre­na, ne­ka­da­šnje Du­ša­no­ve pri­je­stol­ni­ce, ima jed­no se­lo ko­je se na­zi­va Zr­ze. Pri­ča­ju lju­di ko­ji su to mje­sto gle­da­li da ne znaš ili se vi­še ši­re nji­ve i li­va­de, je li vi­še uz­vin­da­la ze­le­na go­ra u ne­be­sa, jal pi­to­mi­je te­ku bi­stri iz­vo­ri. Ta cr­na ze­mlja ra­đa pše­ni­com–bje­li­com. S nje ku­ku­ri­zi omje­ra­ju kli­po­vi­ma od ša­ke do lak­ta, po toj srp­skoj cr­ni­ci za­o­blu­ta­va­ju di­nje i lu­be­ni­ce da bi se Bo­gom za­kleo da su to cr­no­gor­ske ka­me­ne ob­lu­ti­ce u ja­ti­ma do­le­će­le na pi­to­mu ze­mlju ko­sov­sku. Mr­gi­nji­ma po­me­đu srp­ski­je ima­nja vi­ju­ga­ju lo­ze vi­no­grad­ne, una­o­ko­lo sve­ga to­ga bož­je­ga bla­go­slo­va ođe­r­da­ni­li se “Kosovski božur”o­vi da pod­śe­ća­ju srp­sko śe­me dok ga ima na pro­su­tu krv La­za­re­vi­je­vih ne­be­skih vi­te­zo­va ko­ji po­gi­bo­še za srp­sku vje­ru sve­to­sav­sku! Kad je kralj Alek­san­dar Ka­ra­đor­đe­vić Oslo­bo­di­lac na Zr­ze na­se­lio Sr­be iz Cr­ne Go­re i Her­ce­go­vi­ne, sva­ki do­se­lje­ni Sr­bin i srp­ski sin, isto­ga da­na ka­da se do­se­lio, oti­šao je na pro­sto­re iz­me­đu La­ba i Sit­ni­ce, a po­seb­no na Ga­zi­me­stan , ne znam je li što je na nje­mu Mi­loš pro­suo drob tur­sko­me ca­ru Mu­ra­tu, ili što je Slo­bo­dan Mi­lo­še­vić odr­žao go­vor na še­sto­vje­kov­nu go­di­šnji­cu srp­skog ne­be­skog us­kr­snu­ća s Ko­so­va. Oti­šao je sva­ki Sr­bin i srp­ski va­ljat­ni sin na to sve­to mje­sto da na­be­re ra­sad od ko­sov­ski­je bo­žu­ro­va i da ih po­sa­di uoko­lo svo­ga ima­nja ko­je je do­bio od Kra­lja Oslo­bo­di­o­ca. Ta­ko je ura­đe­no, bo­lje re­ći ne­be­ska srp­ska po­sta­va na­u­či­la je Kra­lje­ve na­se­lje­ni­ke da ukra­se svo­ja ima­nja cvi­je­ćem kroz ko­je te­če srp­ska krv pro­su­ta za slo­bo­du i ča­sni krst. Mi­ris bo­žur­skog ko­sov­skog cvi­je­ta či­ni ru­me­ni­lo srp­sko­me li­cu, mu­škar­ce us­pi­nje da pro­du­ža­va­ju srp­sko ljuc­ko śe­me, že­ne bla­go­si­lja plod­nom utro­bom da ra­đa­ju bra­ni­o­ce srp­skog Ko­so­va. E pa sad čuj­te ka­ko je od Sr­ba opu­šće­lo, ka­ko se po­a­r­ba­na­ši­lo to bla­go­slo­ve­no se­lo Zr­ze kod Pri­zre­na, Du­ša­no­ve pri­je­stol­ni­ce slav­ne. Čuj­te po­ru­gu, na­ka­lje i ka­sti­že­ni­je, čuj­te pri­ču o kriv­nja­vi šip­tar­skih bi­vo­la na srp­skoj ze­mlji u se­lu Zr­ze, čuj­te ar­la­uk ko­ji je za­mi­je­nio ri­ku srp­ski­je te­me­lji­ti­je vo­lo­va i nji­sku srp­skih pa­stu­va. Lak­še bi mi bi­lo, oči­nje­ga mi vi­da, da su Šip­ta­ri si­lom u Zr­ze uja­vi­li, no što su to po­sti­gli per­fid­nim po­stup­kom. Evo ka­ko su to po­sti­gli.

Jed­no­ga da­na ba­ne ti ke­žlji­vi Ar­na­ut pred ku­ću naj­u­gled­ni­je­ga srp­sko­ga do­ma­ći­na u re­če­no se­lo Zr­ze ne­da­le­ko do car­sko­ga Pri­zre­na. Bio Sr­bin vi­đen i pa­me­tan, na osred­njem ima­nju, đe­ca mu se raz­mi­lje­la po ško­la­ma, ži­vi mu sta­ri ro­di­te­lji, ma s jed­nom ri­je­či – po­ro­di­ca od tro­ška, od slo­ge i na­pret­ka. Ni­je Sr­bin bio ško­lo­van, ni­ti ospo­so­bljen za ka­kav za­nat, no je ži­vio na bla­go­slo­ve­noj ze­mlji i iz­dr­ža­vao po­ro­di­cu od svo­ga ra­da i pri­ho­da sa ze­mlje ko­ji Bog pro­du­ku­je pre­ko nje­go­vi­je ru­ku. To­me Sr­bi­nu, evo śe­tih se, bi­lo mu je ime Vu­ko­ta, pre­dak je bio srp­ski ser­dar s Lju­bo­ti­na, kao što su mu i pran­đe­do­vi bi­li sa­blja­ši i ču­va­ri srp­stva cr­no­gor­sko­ga. U kuć­noj ka­ma­ri đe se śe­di, i đe se mu­sa­fi­ri do­če­ku­ju, bi­le su po zi­do­vi­ma obje­še­ne sa­blje, ku­bu­re, me­da­lje i bi­lje­ge s Kru­sa, Gra­hov­ca, Vuč­je­ga do­la i Ska­dra. Ma s jed­nom ri­je­či, to je bi­la srp­ska ku­ća od za­vi­da, bi­lo je u Zr­za­ma bo­ga­ti­jih do­ma­ći­na, ali ne gla­so­vi­ti­jih od Vu­ko­te i nje­go­va ju­nač­ko­ga po­te­sa. Ono ke­sa­vo sa­ma­šte­ni­je od pri­spje­lo­ga Ar­na­u­ta zo­ve Vu­ko­tu da iza­đe pred ku­ću, ali Vu­ko­ta nje­ga do­ma­ćin­ski uve­de u svo­ju ku­ću. Ni­je ti Šip­tar mno­go dan­gu­bio, no ko s nok­ta oke­ro­sio što je do­šao! Ve­li ka­ko je čuo da Vu­ko­ta pro­da­va ze­mlju i ima­nje, pa ho­će da zna ci­je­nu jer je vo­ljan da ku­pi. Na te pro­kle­te ri­je­či Vu­ko­ta se u stra­hu bož­jem pre­kr­stio, ste­gle mu se vi­li­ce, ne mo­že da pro­mo­zo­vi, ob­lio ga la­dan znoj po če­lu, ma što je ri­jek – pao čo­vjek śe­de­ći u tra­po­vi­jest! Pri­tr­ča­la mu že­na, za­kr­nu­la ga ka­pljom stu­de­ne vo­de i re­kla: „Što ti je Vu­ko­ta, Bog s to­bom i an­đe­li bož­ji!” Na te nje­zi­ne ri­je­či Vu­ko­ti se ras­ka­me­ni vi­li­ce, pa tre­ni na no­ge i sik­te­ri­ši ono­ga Ar­na­u­ta iz ku­će. Valj­da se, go­spo­do mo­ja, ne tre­ba ču­di­ti što se Vu­ko­ta pr­vo ska­me­nio, pa tek kad je do­šao se­bi sik­te­ri­sao apat­no­ga ar­na­ut­sko­ga na­pa­sni­ka iz svo­ga do­ma po­šte­no­ga. Ma­lo je re­ći da je Šip­ta­re­vo pi­ta­nje o pro­da­ji ku­će i ima­nja bi­lo srp­sko­me do­ma­ći­nu izu­blea! Vu­ko­ti ne bi ni­šta te­že na sr­ce pa­lo da ga je pro­klet­nik pi­tao ho­će li mu pro­da­ti đe­cu ili sta­re ro­di­te­lje. Sa­mo pi­ta­nje o pro­da­ji ima­nja, ako do­ma­ćin to­ga ima­nja ni­je ri­je­šio da ga pro­da, zna­či ko­blje­nje i ima­nja i nje­go­va do­ma­ći­na, zna­či me­ta­nje pr­sta u oko sre­ći i na­pret­ku do­ma­ćin­stva. Ta­ko je to osta­lo da se vje­ru­je od pam­ti­vi­je­ka srp­sko­ga. Kao što re­koh, ga­zda Vu­ko­ta tre­ni na no­ge i mr­šni onu džu­ke­lu iz ku­će, ali pri­je no što je iza­šao iz avli­je, Ar­na­ut se okre­nuo i re­kao ka­ko je čuo da Vu­ko­ta pro­da­va ima­nje za dvje­sta hi­lja­da ame­rič­ki­je do­la­ra. Kad čuj to ču­do ne­do­pri­ča­no, Vu­ko­ta se jo­pet jed­nom pre­znoj, pa sad ti­ši­jem gla­som re­ci da mu ima­nje ni­je za pro­da­ju. On­da onaj šip­tar­ski pro­klet­nik, iz­mi­ču­ći se po­la­ko na­gu­zič­ke, re­ci da bi dao i dvi­je sto­ti­ne i pe­de­set hi­lja­da ame­rič­ki­je do­la­ra ako je ima­nje na pro­da­ju. E, bog­me, kad je čuo to ču­do­ve­ni­je, oja­đe­lo­me Vu­ko­ti su se za­ša­re­nje­le pred oči­ma sli­ke sve­ga ono­ga na­pret­ka u svo­joj po­ro­di­ci o ko­je­mu je sa­njao, ali ko­ji svo­jim ra­dom na ima­nju ni­je mo­gao po­sti­ći. Si­ni mu pred oči ku­ća u gra­du u ko­joj će mu sta­no­va­ti đe­ca ko­ja uče ško­lu i sta­ri ro­di­te­lji ko­ji tre­ba da su bli­že bol­ni­ca­ma i dok­to­ri­ma. Si­ni mu pred oči mer­mer­ni spo­me­nik na gro­blju ko­ji je tre­ba­lo da po­dig­ne svo­jim ro­di­te­lji­ma. Bljec­nu mu pred oči ušte­đe­vi­na do­lar­ska na ban­ci, i to s ka­ma­tom ko­ja će mu u sta­re da­ne za­stu­pi­ti pen­zi­ju ko­ju kao se­o­ski do­ma­ćin ne mo­že ostva­ri­ti. Za­mi­slio je i bo­lju uda­ju svo­je šće­ri, za­mi­slio je sa­svi­jem nov ži­vot svo­je po­ro­di­ce na su­mu od dvi­je sto­ti­ne i pe­de­set hi­lja­da ame­rič­ki­je do­la­ra na dla­nu.

Dok je Vu­ko­ta uko­če­no sta­jao i sve­mu se to na­go­mi­la­va­lo u gla­vi, onaj šip­tar­ski dvo­no­žac s avlij­skih vra­ta gle­dao je pre­bli­je­đe­log Vu­ko­tu pa do­dao da će da­ti i rav­ni­je tri­sta hi­lja­da do­la­ra za ima­nje ako je na pro­da­ji. E bog­me, Vu­ko­ta ti vi­še ni­je mo­gao sta­ja­ti na no­ga­ma, no se sni­zao i stro­po­štao se na prag od ku­će. On sio na prag, a Šip­tar do­le­tio pre­da nj pa iz nje­da­ra iz­va­dio spre­mlje­ni i štam­bi­lja­ni ugo­vor o ku­po­pro­da­ji Vu­ko­ti­na ima­nja u se­lu Zr­ze. Iz nje­da­ra ugo­vor iz­va­dio, a iz ta­šne is­tre­sao tri sto­ti­ne hi­lja­da ame­ri­kan­ski­je do­la­ra, sve su bi­le no­ve nov­ci­ja­te nov­ča­ni­ce u hi­lja­dar­ka­ma. Kad ih je iz­br­o­jio pred Vu­ko­tom, iz iste je ta­šne iz­va­dio na­liv­pe­ro i tut­nuo ga Vu­ko­ti u ru­ke da ugo­vor pot­pi­še. U onoj tra­po­vi­je­sti oja­đe­li Vu­ko­ta pot­pi­sao je ku­po­pro­daj­ni ugo­vor, bo­lje re­ći pot­pi­sao je svo­ju smrt­nu pre­su­du. Kad je pot­pi­sao, is­pa­lo mu je pe­ro iz ru­ke, blje­šta­li su pred njim na sun­cu ame­rič­ki ze­len­ka­sti do­la­ri, Ar­na­ut je kao mač­ka is­ko­čio iz avli­je, ule­tio u auto ko­je ga je če­ka­lo, za­pr­dio je mo­tor, Vu­ko­ti­no ima­nje je pre­šlo u šip­tar­ske pro­kle­te ru­ke. Sve je oti­šlo đa­vo­lji­jem tra­gom! Sa­blje i me­da­lje po­pa­da­le su sa­me sa zi­do­va, isto­ga da­na bo­žur­ski đer­dan oko ima­nja se osu­šio, mi­ri­sni cvje­to­vi su uve­nu­li, do­le­će­lo je ja­to čav­ki da zo­blje gro­žđe s lo­ze, pas je po­čeo da za­u­vi­ja, ko­ko­ške su za­ku­ku­ri­ka­le a pi­je­tlo­vi su ob­ni­je­mlje­li! U sred bi­je­lo­ga da­na, a dok je Vu­ko­ta do­la­re u ku­ću uno­sio, sle­će­la je na so­mić od ku­će noć­na zlo­kob­na pti­ca so­va i po­če­la da ću­či! Ta­ko se jed­no srp­sko ima­nje u se­lu Zr­ze, kraj Pri­zre­na gra­da Du­ša­no­va, džom­bo­sa­lo na onaj svi­jet. Kad je sta­ri Vu­ko­tin otac čuo i vi­dio šta se uči­nje­lo, do­hva­tio je ku­buru oče­vu sa zi­da i sa­suo nje­zi­nu va­tru u svo­je sr­ce. A kad mu je že­na, a Vu­ko­ti­na sta­ra maj­ka, vi­đe­la šta se či­ni, is­kra­la se iz ku­će i u šta­li se obje­si­la. Śu­tri dan pre­ne­sret­ni Vu­ko­ta sa­hra­nio je svo­je ro­di­te­lje, ali bez svje­šte­ni­ka i opi­je­la. Na srp­skom Ko­so­vu znao se sve­to­sav­ski red da se sa­mo­u­bi­ce ne sa­hra­nju­ju na osvje­šta­nom gro­blju, ni­ti im se či­ta sa­mrt­no opi­je­lo. Śu­tri dan po uko­pu ro­di­te­lja, jer se ne mo­že re­ći da je to bi­la sa­hra­na, pre­ne­sret­ni Vu­ko­ta du­la­nuo je s fa­mi­li­jom ne­kud une­dod. Pro­su­te me­da­lje, ko­je su sa­me od se­be pa­le sa zi­do­va od ku­će, ni­je po­ku­pio, đe­cu je iz pri­zren­skih ško­la is­pi­sao i sa šip­tar­ski­jem do­la­ri­ma u nje­dri­ma obes­tr­vio se. Ne­sta­lo ga i ni­šta se o toj tra­gič­noj po­ro­di­ci ne zna, sa­mo se do­ka­za­lo da je Vu­ko­ta svi­jest pre­vr­nuo i ne­đe u ne­ka­kvoj lud­ni­ci ska­pao. Sve je što se nje­ga i nje­go­va do­ma ti­če oti­šlo đa­vo­lji­jem tra­gom! Ta­ko je jed­no srp­sko ima­nje u Zr­za­ma svo­je bo­žur­sko ša­re­ni­lo za­mi­je­ni­lo bi­volj­ski­jem cr­ni­lom.

E sad bi ne­ko mo­gao upi­ta­ti, e pa za­bo­ga što će Ar­na­u­tu da pla­ća ima­nje Vu­ko­ti­no naj­ma­nje sed­mo­stru­ko sku­plje no što stvar­no to ima­nje s ku­ćom ko­šta. Mo­že se ta­ko pi­ta­ti, ali pr­vo se śe­ti­te da vam re­koh ka­ko Ar­na­u­ti po ba­šan­sko­me svi­je­tu ima­ju bo­ga­ta­še ko­ji pla­ća­ju ne sa­mo ar­ba­na­ške po­li­ti­ča­re no i sli­je­plje­nje srp­skih pa­stu­va i bi­ko­va, pla­ća­ju ku­ra­te sa­go­nje da si­lu­ju Srp­ki­nje, pla­ća­ju uz­ga­ja­nje je­ji­na i ja­stre­bo­va da se na Ko­so­vu srp­ske ko­ko­ši is­tra­že. E pa, ar­na­ut­ski po­li­tič­ki zlo­čin­ci is­pri­ča­li su nji­ho­vi­jem bo­ga­ta­ši­ma u svi­je­tu da je đed Vu­ko­tin pr­vi do­šao u se­lo Zr­ze kad je kralj Alek­san­dar na­se­lja­vao Ko­so­vo Sr­bi­ma iz Cr­ne Go­re. Za­to se taj ju­nak s Lju­bo­ti­na, s me­da­lja­ma na pr­si­ma, sma­trao osni­va­čem srp­sko­ga se­la Zr­ze, čak je nje­gov se­dep po­di­za­nje vi­đe­ne srp­ske cr­kve na­sred se­la, cr­kve ko­ja ne­ma dru­ge ogra­de no oreol ko­sov­ski­je bo­žu­ro­va oko se­be! Uz sve­te iko­ne u to­me hra­mu na­la­zi­la se sli­ka to­ga ju­nač­kog kra­ljev­skog na­se­lje­ni­ka iz Cr­ne Go­re. S jed­nom ri­je­či, Vu­ko­ti­na ku­ća po sve­mu je bi­la naj­u­gled­ni­ja u Zr­za­ma, sve su se dru­ge srp­ske ku­će u svo­me po­na­ša­nju ugle­da­le na taj srp­ski dom. Mo­glo je iz dru­gih ku­ća bi­ti i ofi­ci­ra i ško­lo­va­ni­je lju­di, mo­glo bi­ti i vi­še pri­ho­da i za­ra­da, ali ugled Vu­ko­ti­na do­ma bio je ne­do­sti­žan. Kao što je gla­va na ljuc­ko­me ti­je­lu na nje­go­vo­me vr­hu, ta­ko je i Vu­ko­ti­na ku­ća u se­lu Zr­ze bi­la naj­u­oč­lji­vi­ja.

Kad se pre­ne­sreć­ni Vu­ko­ta i ja­do­ta sa ame­ri­kan­ski­jem do­la­ri­ma pre­tvo­rio u srp­sko ni­šta, ma do­slov­no śu­tri dan po kle­toj pro­da­ji za­re­đa­li su Šip­ta­ri od ku­će do ku­će u se­lu Zr­ze i po­ku­po­va­li sva­ku sva­ka­tu ku­ću i sva­ko sva­ka­to ima­nje! Ta­mo­šnji ne­sret­ni Sr­bi ni­je­su od ku­pa­ca umje­li tra­ži­ti to­li­ko i to­li­ko za svo­ju oja­đe­lu imo­vi­nu, no su do­bi­ja­li ono­li­ko ko­li­ko su im Ar­na­u­ti svo­je­volj­no da­va­li. Zna se sa­mo to da se ku­ća srp­ska u se­lu Zr­ze ni­je mo­gla druk­či­je pro­da­ti no za ci­je­nu ko­ja je naj­ma­nje de­set pu­ta ni­ža od nje­ne stvar­ne vri­jed­no­sti. Isto ona­ko ka­ko je Vu­ko­ta do­bio de­se­to­stru­ko vi­še do­la­ra no što stvar­no vri­je­di nje­go­va bak­su­zna imo­vi­na. Sve što je srp­sko bi­lo ži­vo u Zr­za­ma pro­da­va­lo je svo­ju imo­vi­nu po­što–za­što i obes­tr­lja­va­lo se gla­vom bez ob­zi­ra. Bje­ža­lo se naj­vi­še u Sr­bi­ji, ali ne sa­mo u Sr­bi­ji.

Kad su se ra­se­li­li, bi­lo ih je da se za­mi­ču, da ih ka­plje mo­žda­ne i sr­ča­ne stre­vlja­va­ju, da oruž­jem ži­vot pre­kra­ću­ju, bi­lo ih je da bri­tvom bri­ja­ćom svo­je gr­klja­ne pre­ri­je­žu. Upra­vo, na raz­ne na­či­ne ob­ra­đi­va­li su o svo­jim bak­su­znim ži­vo­ti­ma. Ta­ko su Ar­na­u­ti za oni­je tri­sta hi­lja­da ame­ri­kan­ski­je do­la­ra, ko­je su da­li Vu­ko­ti, uspje­li da ra­se­le Zr­ze ko­je vri­je­di sto­stru­ko to­li­ko. No, ni­je sa­mo zlo u šip­tar­skoj vje­šti­ni da ra­se­le Zr­ze, ne­go u pla­šku ko­ji je po­vo­dom te tra­ge­di­je ulje­gao u srp­ski na­rod to­ga kra­ja. Glas o ne­sre­ći Zr­za zuk­nuo je kroz na­rod, lju­de je uhva­tio strah i po­če­li su bud­za­što da Šip­ta­ri­ma pro­da­va­ju svo­ja ima­nja s ku­ća­ma. A bog­me, kad se od stra­ha poč­ne osi­pa­ti na­rod, to ti je isto kao kad se poč­ne pot­pe­ći­va­ti opa­nak ili osi­pa­ti ne­što iza­tka­no. Kad poč­ne pot­pe­ći­va­nje i osi­pa­nje – tu ti ne­ma za­u­sta­vlja­nja! Kroz na­pr­sli­nu dna sva će vo­da iz­cur­je­ti! Eto ta­ko su se Sr­bi po­če­li se­li­ti iz pri­zren­sko­ga kra­ja, a Šip­ta­ri su se on­da po­sta­ra­li da uz­duž i po­pri­je­ko sve­to­ga srp­sko­ga Ko­so­va i Me­to­hi­je uj­du­ri­šu po jed­no se­lo na na­čin ka­ko su to pro­klet­ni­ci sa Zr­za­ma uči­nje­li. Fon­do­vi od ar­ba­na­ških bo­ga­ta­ša iz ino­stran­stva pri­spi­je­va­li, a po­li­ti­ča­ri po­slo­ve po­vje­ra­va­li dže­la­ti­ma, ku­ro­nja­ma i tr­gov­ci­ma da sli­ste Sr­be s Ko­so­va.

Kad je ve­li­ki pla­šak ulje­gao u srp­ski na­rod na bo­žu­ro­vi­to­me Ko­so­vu i ži­to­rod­noj Me­to­hi­ji, ar­na­ut­ski zli­kov­ci su se to­li­ko oslo­bo­di­li da su tu­kli, pro­vo­ci­ra­li i be­sti­ma­va­li sve srp­sko, ka­ko mu­ško ta­ko i žen­sko, ko­je su sre­ta­li i sti­za­li. Ni­je bi­lo da­na a da ne pre­mla­te Sr­bi­na i ne si­lu­ju Srp­ki­nju. Po­ni­jet srp­skom ne­sre­ćom i ar­na­ut­ski­jem zvjer­stvom, ve­li­ki srp­ski ro­do­ljub, na­sljed­nik Vo­žda Ka­ra­đor­đa, Slo­bo­dan Mi­lo­še­vić, ple­mić lo­zom iz Va­so­je­vi­ća Moj­si­ja Ze­če­vi­ća i Mi­lja­na Vu­ko­va, oti­šao je na sve­to Ko­so­vo, pra­vo pred Gra­ča­ni­cu, odr­žao ma­sov­ni na­rod­ni mi­ting i za­kleo se śe­ni­ma Mi­lo­ša Obi­li­ća da ne­će do­pu­šti­ti da se ko­sov­sko–me­to­hij­ski Sr­bi bi­ju i be­sti­ma­va­ju. Osta­će dok je svi­je­ta i vi­je­ka, dok je sun­ca i ča­sno­ga kr­sta da se pam­ti us­klik no­vo­ga srp­sko­ga vo­žda – „Bra­ćo mo­ja, ko­sov­ski Sr­bi, ni­ko vas vi­še ne smi­je bi­ti!” E pa mi­slim da sam na­veo do­sta do­ka­za o pa­kle­nom od­no­su Ar­na­u­ta pre­ma Sr­bi­ma na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji. Do­sta do­ka­za da je ve­li­ka ljuc­ka mu­ka i mo­ral­na oba­ve­za na­će­ra­la Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća da obe­ća svo­joj na­mu­če­noj bra­ći s Ko­so­va da ih ni­ko vi­še ne­će bi­ti ni mu­či­ti. Ne­će dok je ze­mlje Sr­bi­je, sve­to­sav­ske vje­re, slav­ne srp­ske voj­ske ko­ja na­slje­đu­je i onu La­za­re­vu i onu Ka­ra­đor­đe­vu voj­sku! I dok je nje­ga – po­tom­ka Ka­ra­đor­đe­va iz Va­so­je­vi­ća, naj­broj­ni­jeg srp­skog ple­me­na. Ple­me­na ko­je je da­lo Ka­ra­đor­đa, Moj­si­ja Ze­če­vi­ća, Mi­lja­na Vu­ko­va, Avro­si­ja Ce­mo­vi­ća i Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća.

Kad je ve­li­čan­stve­ni Slo­bo­dan – Slo­bo­da oti­šao na Ko­so­vo kod sve­te Gra­ča­ni­ce, re­kao Sr­bi­ma što je re­kao, obe­ćao što je obe­ćao, ta­da je ne­be­sko–bo­žu­rev­sko­ga so­ja bi­lo na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji ne­što pre­ko mi­lion i po du­ša. Ri­je­či ve­li­ko­ga vo­đe ta­da su da­le ku­dret srp­skoj ko­sov­skoj du­ši, pa su se Sr­bi mo­no­lit­no zbi­li u jed­no ne­raz­lu­či­vo preg­nu­će da oču­va­ju se­be i ko­sov­sku ba­šti­nu svo­ju. Ma stvo­rio se stog srp­ske od­luč­no­sti što je sa­đe­ven oko obe­ća­nja Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća kao sto­že­ra ko­ga ni­ka­kva ze­malj­ska si­la ne­će mo­ći iz ne­be­ske ko­sov­ske ze­mlje iš­ču­pa­ti! Zbi­še se Sr­bi u jed­no preg­nu­će, a pro­lo­mi se iz mi­lion i po du­ša srp­ska pje­sma: Svi­raj­te ja­če, svi­raj­te bo­lje – jo­pet je na­še Ko­so­vo po­lje! Pje­sma od­jek­nu, a kre­nu­še mi­tin­zi po Sr­bi­ji i Cr­noj Go­ri s otvo­re­nim pro­gra­mom da se mi­ču s vla­sti oni ko­ji se ne iz­ja­šnja­va­ju za Slo­bo­da­na i nje­go­vu obi­li­ćev­sku po­li­ti­ku srp­sku. E i ja sam kre­nuo na te mi­tin­ge, a ne tre­ba da se na ni­či­ju pri­ču po­zi­vam kad o ti­jem mi­tin­zi­ma zbo­rim, no ću vam pri­ča­ti o nji­ma kao oče­vi­dac i sa­u­če­snik. Ne sa­mo sa­u­če­snik, no kao jed­na kap u je­ze­ru srp­ske ro­do­lju­bi­ve kr­vi, ko­ja se ta­la­sa­la na svi­jem tr­go­vi­ma ve­ćih gra­do­va u srp­skim ze­mlja­ma, ne­ma­njić­koj i sve­to­sav­skoj Sr­bi­ji, ju­nač­koj Cr­noj Go­ri, po­no­snoj Bo­sni i srp­skoj Her­ce­go­vi­ni. Psuj­te me a ne ku­ni­te ako vam ne bu­dem umio pre­ni­je­ti mi­tin­ge ona­ko ka­ko sam no­ćas pre­no­sio do­ga­đa­nja ko­ja su opi­si­va­li ne­do­sti­žne mu­dre gla­ve, pro­to Mak­sim i Mi­o­drag Bu­la­to­vić. Ne­ka je obo­ji­ci la­ka cr­na ze­mlja srp­ska! Pa da poč­nem s po­mo­ću bož­jom.

A bog­me, vi­đe srp­ska du­ša sve­to­sav­ska da se mo­ra spa­si­ti Ko­so­vo i Me­to­hi­ja, a da bi se spa­si­la ta sve­ta srp­ska ze­mlja, pr­vo je tre­ba­lo sru­ši­ti ti­tov­ce ko­mu­ni­ste ko­ji su osta­li po­sli­je Ti­ta ko roj mu­va ko­ji je sle­tio na osu­še­no gov­no. Po­tu­ri­ca go­ri od Tur­či­na, ti­tov­ci su bi­li lo­ši­ji no Ti­to! Ti­to je bar znao da la­tin­ski za­ma­je svi­jet svo­jom sva­đom sa Sta­lji­nom, i za­to do­bi­je sa­ke­te do­la­ra ko­je ni naj­ja­či slon ne bi mo­gao po­ni­je­ti da mu ih na­to­va­riš na le­đa. Pap­ski la­ti­na­ši sa Za­pa­da po­vje­ro­va­li su da je Ti­to je­bo oči­na oca ko­mu­ni­sti­ma u Ju­go­sla­vi­ji, pa su po­le­će­li s do­la­ri­ma na Bro­za ta­man ko mu­ve što po­le­te na svje­že gov­no! Ti­to je kur­var­ski ba­rem škla­pio pa­re od la­tin­ski­je je­bi­gu­za, a ti­tov­ci su sa­mo škla­mi­ta­li ono što im je šef iz­go­va­rao dok je bio živ. A ni­ko im ni­je dao ni pi­šlji­vu ban­ku kao pla­ću za nji­jo­vo škla­mi­ta­nje. Slo­ven­ci, ti vje­kov­ni beč­ki ko­nju­ša­ri, svi­đa­li svo­ju, švap­sko–ma­đar­ska ko­pi­lad hr­vat­ska ta­ko­đe svi­đa­li svoj in­te­res, a i jed­ni i dru­gi jed­na­ko ra­di­li o gla­vi i Ju­go­sla­vi­ji i srp­sko­me na­ro­du kao cje­li­ni. Po­tu­ri­ce, kao i va­zda, gu­zi­le se u dža­mi­ja­ma i če­ka­li svoj an­ti­srp­ski tre­nu­tak. E to ti je naj­kra­će ka­za­na ka­rak­te­ri­sti­ka po­sli­je­ti­tov­skog vre­me­na u onoj ne­sret­noj Ju­go­sla­vi­ji. Za­vla­da­la sit­než i ne­soj­luk, pr­duc­ka­ju ti­tov­ci, dr­ža­va pro­pa­da, spa­sa joj ne­ma. On­da bož­ja sve­mo­gu­ća si­la ofo­r­mi Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća da re­če jav­no, isto kao što je La­zar jav­no po­zvao Sr­be u boj na Ko­so­vo, da se mo­ra Ko­so­vo i Me­to­hi­ja spa­si­ti, a ko ne­će da ga spa­ša­va, pa zvao se on na­ci­o­nal­no Hr­vat, Slo­ve­nac, Mu­sli­man ili Cr­no­go­rac, ne­ka se no­si u tri li­je­pe pi­zde ma­te­ri­ne! Otvo­re­no je Slo­bo­dan re­kao ko­nju­ša­ri­ma, usta­ša­ma, po­tur­če­nja­ci­ma i cr­no­gor­ski­jem dr­ljev­ci­ma da se mi­ču s nje­go­vih oči­ju, ako ne­će da sta­nu pod nje­gov bar­jak da se oču­va Ju­go­sla­vi­ja i ugro­že­ni Sr­bi na Ko­so­vu. E u ta­kvoj at­mos­fe­ri ko­sov­ski Sr­bi se po­mi­je­ša­še sa zdra­vi­jem po­li­tič­kim sna­ga­ma i na­pu­ni­še grad­ske tr­go­ve ne sa­mo u Sr­bi­ji, Cr­noj Go­ri, Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni, no i u srp­skim dje­lo­vi­ma Hr­vat­ske, ze­mlje usta­ške. Ti­tov­ci dr­že śed­ni­ce i za­kli­nju se u Ti­tov lik i dje­lo, a na­rod­na ma­sa na­ra­sta na tr­go­vi­ma. E, bra­ćo mo­ja ,tre­ba­la bi mi ne jed­na no tri­de­set i tri mr­kle no­ći da opi­šem sve mi­tin­ge na ko­je sam išao, a ja ću iza­bra­ti sa­mo dva–tri da ih no­ćas opi­šem.

Že­lje­za­ra nik­šić­ka bi­ja­še ta­da pu­na rad­ni­ka ko što je ko­šni­ca pu­na pče­la ra­di­li­ca. Kad su do­ču­li že­lje­zar­ci da se­da­mlest auto­bu­sa s ko­sov­ski­jem Sr­bi­ma sti­že to­ga i to­ga da­na u kit­nu Pod­go­ri­cu, ude­ve­ra­li su vre­men­ski da uplo­ve u biv­ši Ti­to­grad u isto ono vri­je­me kad za­je­če ko­sov­ske tru­be, svi­r­ke, pa­ro­le, auto­bu­ske si­re­ne i pje­sma: Svi­raj­te ja­če, svi­raj­te bo­lje – jo­pet je na­še Ko­so­vo po­lje! No, ni­je­su rad­ni­ci iz slo­bo­dar­sko­ga Nik­ši­ća kre­nu­li kao s gr­lom u ja­go­de, no su no­si­li pa­ro­le s nat­pi­si­ma pro­tiv ti­to­va­ca, tur­skih i la­tin­skih zlo­be­ni­ka, a na­rod­ski pje­sni­ci smi­ti­li su pje­sme da Nik­ši­ća­ni po­no­sni s ti­jem pje­sma­ma na usna­ma ulam­pa­ju u ne­ka­da­šnji Ti­tov grad.

Kao da i sad slu­šam uz­vi­ke i či­tam pa­ro­le: Slo­bo – slo­bo­do! Slo­bo­da­ne Ka­ra­đor­đev si­ne! Sve­ti Sa­va – srp­ska sla­va! Do­lje ko­mu­ni­stič­ki jag­njo­fu­ci! Oj Vi­do­je jag­nje tvo­je – od ve­če­ras na­rod­no je! Oj Šip­ta­ri cr­ni vra­ni – cr­ni su vam do­šli da­ni! Od za­ma­ha mog han­dža­ra – bi­je krv­ca iz Šip­ta­ra! Ko je dru­gi ja sam pr­vi – da pi­je­mo tur­ske kr­vi! Ze­mlja na­ša – ne­ma usta­ša! Spre­maj­mo se za boj lju­ti – po­di­vlja­li Ar­na­u­ti!

E, taj ve­li­čan­stve­ni pri­zor tre­ba­lo je gle­da­ti i do­ži­vje­ti. Svi pod­go­rič­ki tak­si­sti, a či­ni mi se da ih je bi­lo hi­lja­du, sa­če­ka­li su na Bi­o­če srp­ske auto­bu­se s Ko­so­va, s nji­ma se po­mi­je­ša­li, usa­gla­si­li za­jed­nič­ki si­re­ne i mu­zi­ke i ta­ko uplo­vi­li u grad pod­go­rič­ki, ta­da na­ža­lost još ti­to­grad­ski. Auto­bu­si i tak­si iz­ru­či­li put­ni­ke, a put­ni­ci se upli­li na glav­ni trg ko­ji je ta­da no­sio ime Iva­na Mi­lu­ti­no­vi­ća. Isto­ga to­ga tre­na že­lje­zar­sko–nik­šić­ka ma­sa, s pa­ro­la­ma i pje­sma­ma ko­je sam spo­me­nuo, po­no­sno je na­stu­pi­la na isti trg. No, gov­no pa­śe, trg ni­je to­li­ko ve­li­ki da mo­že pri­hva­ti­ti svu pri­do­šlu ma­su srp­ski­je ro­do­lju­ba. Na to ve­se­lje i u to ve­se­lje sli­va­li su se Sr­bi iz svih mje­sta kroz ko­ja su auto­bu­si s Ko­so­va pro­la­zi­li, pa se slo­bod­no mo­že re­ći da je ko­sov­ski­jem se­de­pom pri­splje­lo na re­če­ni trg na­ro­da ko­ji mo­že sta­ti ne sa­mo u se­da­mles no ne mo­že i u se­dam­de­set i se­dam auto­bu­sa. Isto ta­ko, sva se­la od Nik­ši­ća do Pod­go­ri­ce, uz Da­ni­lov­grad i Spuž ra­zu­mi­je se, to­ga su da­na go­to­vo bi­la opu­šće­la. Osta­vlja­li su ra­ta­ri ra­la i vo­lo­ve, čo­ba­ni svo­ja sta­da, rad­ni­ci rad­na mje­sta, a mo­gao si vi­đe­ti že­nu da je do­ko­pa­la svo­je di­je­te iz ko­li­jev­ke i po­hi­ta­la u Ti­to­grad. Ko je imao ko­la uska­kao je u njih i hi­tao, a ko ni­je sta­jao je spo­red pu­ta i gra­nao s ru­ka­ma ne bi li ga ne­ko iz ko­lo­ne nik­šić­ke u svo­ja ko­la pri­mio. E, to ve­li­ko ljuc­ko je­zgro slo­ge, pje­sme, srp­stva i ju­na­štva za­ta­la­sa­lo se na tr­gu ši­ro­ko­me, a duh Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća plo­vio je tim je­ze­rom kao zlat­na đe­mi­ja! Ne re­koh da se u to slav­no je­ze­ro upli­lo vi­še pri­to­ka iz Ku­ča, ne­go iz bi­lo ko­ja tri dru­ga cr­no­gor­ska ple­me­na. A evo ko je za­slu­žan za to­li­ku ko­li­či­nu či­sto­ga srp­stva iz Ku­ča Mar­ka Mi­lja­no­va. Šef svi­je pod­go­rič­ki­je tak­si­sta bi­ja­še kuč­ki ple­mić i srp­ski ko­lje­no­vić Mi­li­ka Pa­vle­tić, ro­di­la ga maj­ka! Bog ga ob­da­rio da na­li­ku­je svo­jim ob­lič­jem na Dra­žu Mi­haj­lo­vi­ća, srp­sko­ga đe­ne­ra­la, vo­đu i mu­če­ni­ka ko­me su ti­tov­ci ži­vot uze­li. Ma iste Dra­ži­ne vi­si­ne, oči mu Dra­ži­ne i po­gle­dom i bo­jom, isto se za­o­kru­ži­lo li­ce s na­o­ča­ri­ma, ma kad ho­da kao da vi­diš Dra­žu sa sli­ke! Ista mu i bra­da! Oni ko­ji su zna­li na­ži­vo Dra­žu, ka­žu da je Mi­li­kin pro­go­vor upi­pa­laj isti isto­vet­ni­ji kao i Dra­žin. Po­tlje će­mo, ako se śe­tim, vi­đe­ti ka­kvu će ulo­gu ima­ti Mi­li­ka kad la­ti­ni bom­bar­do­va­še Sr­bi­ju, a sad sa­mo da spo­me­nem ka­ko je on or­ga­ni­zo­vao tak­si­ste da idu na Bi­o­če u sre­ta­nje ko­sov­ski­jem Sr­bi­ma. Do­če­kao ih s hi­lja­du tak­si­sta i s nji­ma uplo­vio u srp­sku Pod­go­ri­cu ko­ja se ta­da sra­mot­no na­zi­va­la Ti­to­grad. A ni­je Mi­li­ka slu­čaj­no iza­brao Bi­o­če da se tu do­če­ka­ju bra­ća sa srp­sko­ga Ko­so­va. Kroz ju­nač­ko Bi­o­če pro­la­zio je Mar­ko Mi­lja­nov i ja­de pod­go­rič­ki­jem Tur­ci­ma či­nio! Tu se ru­ku­ju slav­na ple­me­na Ku­či i Pi­pe­ri, jed­ni da­li srp­stvu Mar­ka Mi­lja­no­va, a dru­gi Lu­ku Fa­ti­pa­šu, ju­na­ka bez uz­ma­ha ko­ji je na Vuč­je­mu do­lu uhva­tio Osman–pa­šu, sve­zao ga ko ma­gar­ca i do­veo pred svo­ga knja­za. A sad da vi­di­mo šta se i ka­ko do­ga­đa­lo na Bi­o­ču kad su se sle­pr­ša­la dva srp­ska kri­la – ko­sov­sko i cr­no­gor­sko.

Naj­ma­nje hi­lja­du tak­si­ja ujed­na­či­lo zvu­ke svo­jih si­re­na kad su kre­nu­li iz Pod­go­ri­ce za Bi­o­če. Pr­vi tak­si, bi­je­li mer­ce­des kao la­bud pti­ca bi­je­la, vo­zi dra­žo­li­ki Mi­li­ka, kuč­ki ple­me­nik. On vo­zi, a do nje­ga se uba­nio srp­ski sve­šte­nik Džo­mić, Sr­bin iz pi­to­mo­ga Po­mo­ra­vlja, du­hov­nik svi­je­tlo­ga li­ca, cr­ne bra­de ko zift, ši­ro­ki­je ra­me­na, ne znaš da li mu vi­še hva­ta sun­ča­ne zra­ke zlat­ni krst na pr­si­ma ili bi­ser­ne bro­ja­ni­ce u svi­je­tle ru­ke nje­go­ve. Taj svje­šte­nik iz Sr­bi­je do­šao je da pa­ro­hu­je u Pod­go­ri­ci kad se vi­đe­lo da Cr­noj Go­ri tre­ba sve­to­sav­ski po­mo­ći. U sva­ko­me tak­si­ju iza Mi­li­ke i oca Džo­mi­ća, uz šo­fe­ra, śe­di je­dan srp­ski ro­do­ljub, a iza njih još naj­ma­nje dvo­ji­ca. Pu­sto srp­sko ośe­ća­nje, ve­li­ka sve­to­sav­ska že­lja da se Sr­bi u jed­no brac­ko ko­lo uje­di­ne, opre­di­je­li­la je i obič­ne ne­po­li­tič­ne gra­đa­ne da iza­đu na Bi­o­če u sre­ta­nje ko­sov­skoj bra­ći. Ob­u­sta­vlja­li su lju­di svo­je po­slo­ve, obu­ća­ri osta­vlja­li če­kić i kli­je­šta, ber­be­ri bri­tve i ma­ka­ze, kel­ne­ri blu­ze i ta­ba­ke, pro­da­va­či te­zge i espap ko­ji pro­da­va­ju. Ma do­ga­đa­lo se da mla­da maj­ka pre­da sve­kr­vi di­je­te sa si­se, pa pu­ni­je si­sa srp­sko­ga mli­je­ka usko­či u tak­si i od­le­ti na Bi­o­če. Sram­ni pro­tiv­ni­ci srp­ski, ko­mu­ni­sti, la­ti­na­ši, po­tu­ri­ce, šin­te­ri i šip­tar­ska ološ la­ja­li su, ne u ho­ru no la­juc­ka­li da mla­de pod­go­rič­ke že­ne hr­le na Bi­o­če da vi­de Mi­ro­lju­ba Šal­ma­no­vi­ća. No da vi­di­mo ko je taj Šal­ma­no­vić. Taj s ne­ba de­fi­ni­sa­ni Sr­bin bio je po­ri­je­klom iz Mo­ra­če ju­nač­ke ka­ča­ni­ce. Đe­da mu je kralj Alek­san­dar na­se­lio na Ko­so­vo po­lje, đe će se ro­di­ti Mi­ro­ljub. To bi­ja­še mo­mak prin­ča­lo mu tri­de­set go­di­na, da­bog­da ih sto­ti­nu na­pu­nio! Vje­ruj­te mi, ja ga ne umi­jem opi­sa­ti, to bi mo­gla sa­mo gu­slar­ska pje­sma ko­ja nam ka­zu­je ka­kvi su bi­li srp­ski vi­te­zo­vi Mi­lan To­pli­ca i Ko­san­čić Ivan. Mi­ro­ljub, štrk na no­ga­ma, ujed­na­če­ne mu ši­ri­na ple­ći i vi­si­na sta­sa, crn mu per­čin bi­je­li vrat pre­krio, za­ga­ri­la ga mr­ka na­u­sni­ca, oči mu plam­te ko zvi­je­zde! Kad se na­smi­je, kao da mu bi­je­li cvje­to­vi iz usta pro­li­sta­ju, ho­da go­spod­ski a gla­vu dr­ži vi­te­ški! Bio je zuk­nuo glas da ga je Bog jed­na­ko ob­da­rio mu­škom sna­gom, obli­nom mu­da i ma­ša­la kur­cem. Ni­je taj glas bio po­li­tič­ka pro­pa­gan­da, no je sa­mi go­spod Bog da­ro­vao Sr­bi­ma Mi­ro­lju­ba Šal­ma­no­vi­ća da pro­du­ža­va srp­sku ra­su u vri­je­me kad su po­li­tič­ke, la­ti­na­ške i ar­ba­na­ške ale na ko­sov­ske Sr­be zi­je­va­le. Kad je Sr­bi­ma ze­man do­šo da va­lja vo­je­va­ti, Bog se po­sta­rao da se u isto vri­je­me ja­ve i Slo­bo­dan i Ra­do­van i Mi­ro­ljub.

Kad je spas srp­stva u pi­ta­nju, iste ve­li­ke ulo­ge ima­ju i pa­met i ju­na­štvo i ku­rac.

Ni­kad Mi­ro­ljub Šal­ma­no­vić ni­je s Ko­so­va oti­šao na ne­ki mi­ting u Cr­nu Go­ru i Sr­bi­ju, u Bo­snu i Her­ce­go­vi­ni, i u srp­ske kra­je­ve usta­ške Hr­vat­ske, a da ni­je jed­nom od­o­vu­da a jed­nom od­o­nu­da oplo­dio po jed­nu ra­snu Srp­ki­nju. Žen­ski svi­jet srp­ski bio je za njim po­ma­mljen, a nje­gov ogla­še­ni vr­snik va­zda bio na­pet za vru­ći seks kao za­pe­ta pu­ška dže­fer­dar. Sve je to bož­ja si­la na­mje­sti­la, ista ona ne­be­ska si­la ko­ja je Sve­to­ga Sa­vu opre­di­je­li­la da po­je­be Gr­ki­nju, svo­ju sna­hu, že­nu kra­lja Ste­va­na Pr­vo­vjen­ča­no­ga, pre­ko ko­je će ka­sni­je do­ći do grč­ko­ga ca­ra, nje­zi­no­ga oca, i do va­se­ljen­skog pa­tri­jar­ha, ta­ko­đe Gr­ka, do­ći i iz­dej­stvo­va­ti sa­mo­stal­nost srp­ske cr­kve. Sa­mo­stal­nost bez ko­je car Du­šan Sil­ni ni­je mo­gao car­sku kru­nu na svo­ju gla­vu met­nu­ti, Bal­kan osvo­ji­ti i Sr­bi­ju na se­dam si­nji­je mo­ra iz­ve­sti. Sve je to sa­va­ot Bog na­mje­stio Sr­bi­ma! Pr­vo je Go­spod kra­lja Pr­vo­vjen­ča­no­ga grč­kom prin­ce­zom ože­nio, on­da je Rast­ku Ne­ma­nji­ću pri­do­dao vr­sni­ka ko­ji će se do­pa­sti Gr­ki­nji. On­da je raz­veo taj brak i prin­ce­zu vra­tio nje­zi­no­me ocu, grč­ko­me ca­ru. A on­da će Sve­ti Sa­va, ob­lo­mud i me­đu­no­žno na­o­ru­žan vi­te­ški, kao i nje­gov po­to­mak Mi­ro­ljub Šal­ma­no­vić, oti­ći na grč­ki car­ski dvor, di­ći raz­ve­de­noj prin­ce­zi ta­ba­ne u zlat­ne car­ske ta­va­ne. Ona će on­da, ona­ko maj­stor­ski po­je­ba­na ras­pu­šte­ni­ca, re­ći svo­me ocu, grč­ko­me ca­ru, da slav­no­me je­ba­ču Sa­vi tre­ba do­zvo­li­ti da osa­mo­sta­li srp­sku cr­kvu. Car je svo­ju mi­lo­snu šćer po­slu­šao i na­re­dio Va­se­ljen­sko­me pa­tri­jar­hu da pot­pi­še akt o pro­gla­še­ni­ju srp­ske cr­kve na ste­pen sa­mo­stal­ne sve­te ar­hi­e­pi­sko­pi­je. Ta­ko ti je to, ne­ma ve­li­ke raz­li­ke iz­me­đu ra­znih vre­me­na u srp­skoj isto­ri­ji. Sve je u bož­joj mo­ći! Ne­ki­je pu­ta ku­rac mo­že ima­ti ja­ču isto­rij­sku ulo­gu no gla­va, a naj­bo­lji su isto­rij­ski po­te­zi kad di­za­nje kur­ca ide pra­vo iz gla­ve, ka­ko je bi­lo kod Sve­to­ga Sa­ve, sla­va mu i mi­lost do­vi­je­ka! Ne mo­že­mo re­ći da je kod Mi­ro­lju­ba Šal­ma­no­vi­ća isti slu­čaj, za­to što nje­go­vu sla­vu pri­li­kom di­za­nja nje­go­va kur­ca za­mje­nju­je na­rod­na že­lja da mu se di­že, a tu že­lju pro­du­ku­je Go­spod na ko­rist od du­šma­na na­pad­nu­tog srp­skog na­ro­da. E ta na­rod­na že­lja usmje­ri­la je da le­te na Bi­o­če i ne­vje­ste i đe­voj­ke, i udo­vi­ce i ras­pu­šte­ni­ce, sva­ka je jed­na­ko že­lje­la da za­gr­li Mi­ro­lju­ba, a da­le­ki po­to­mak Sve­to­ga Sa­ve ni­je pi­tao ko­ja je do nje­ga do­šla. Nje­gov mu­ški po­nat ni­je usmje­ra­va­la ova ova­kvi­jem ni ona ona­kvi­jem iz­gle­dom, jer obla nje­go­va mu­da ima­la su do­volj­no srp­sko­ga śe­me­na za sva­ku ko­ja je ima­la pri­li­ku da je Mi­ro­ljub usre­ći.

E, kad Sr­be s Ko­so­va na Bi­o­če do­če­ka hi­lja­du tak­si­ja s uje­di­nje­nim gla­som si­re­na, sa vi­đe­nim srp­skim svje­šte­ni­kom, sa žen­ski­jem je­ge­rom ko­ji oče­ku­je Šal­ma­no­vi­ća, iz­gr­li­še se i iz­lju­bi­še do­br­o­do­šli­ci i sre­ta­dži­je, ob­re­di­še se puc­nji­ma iz re­vol­ve­ra i na­ga­na, ma či­nje­lo mi se da nas i sun­ce s ne­be­sa po­zdra­vlja! Mi­li­ka dra­žin­sko­ga oka i obra­za, svje­šte­nik Džo­mić, ugled­ni du­hov­nik, i de­se­tak iza­bra­ni­je lju­di, imao sam čast da sam me­đu nji­ma, ulje­go­smo u bi­oč­ki mo­tel. Isto ta­ko iz ko­sov­ske stra­ne ulje­glo je de­se­tak lju­di, me­đu nji­ma je­dan sre­do­vječ­ni svje­šte­nik, i ona pla­sa od mo­mač­ke sna­ge i lje­po­te – Mi­ro­ljub Šal­ma­no­vić.

Ulje­glo nas je ono­li­ko ko­li­ko je mo­glo sta­ti u ka­fa­nu bi­oč­kog mo­tel­či­ća. A ma­sa je osta­la is­pred mo­te­la da pi­je iz fla­ša, da pu­ca i da se ve­se­li. A što ti je pu­sta bož­ja vo­lja na dje­lu: sve žen­ske iz tak­si­ja ru­ku­ju se s pri­do­šli­ca­ma po­je­di­nač­no, ali su im se po­gle­di sli­li u jed­ne oči ko­je gle­da­ju u bi­oč­ki mo­tel. Kad su po­gle­da­le Mi­ro­lju­ba ka­ko ula­zi u ka­fa­nu, jed­na­ko je sva­ka mo­li­la Bo­ga i sve srp­ske sve­ce da bu­de sreć­na iza­bra­ni­ca ko­ja će Mi­ro­lju­bu sklo­pi­ti ru­ke oko vra­ta i otvo­ri­ti svo­ju utro­bu za nje­go­vo srp­sko śe­me.

E da vi­di­te šta se da­lje na Bi­o­če do­ga­đa. Dok se oko mo­te­la pje­va i še­mlu­či, mi se u ka­fa­ni ča­šća­va­mo i do­go­va­ra­mo ka­ko da se što ve­se­li­je i or­ga­ni­zo­va­ni­je ulje­ze u srp­ski grad Pod­go­ri­cu. Kad se do­go­vo­ri­smo, pop Džo­mić usta­de, iza­đe i uve­de u ka­fa­nu, mo­gu slo­bod­no re­ći, jed­nu ra­snu lje­po­ti­cu. Znao sam je, to bi­ja­še jed­na ko­no­ba­ri­ca, ro­dom iz Ba­nja­na, ma da je uda­riš po jed­no­me obra­zu onaj bi joj dru­gi pr­skao, ko­li­ko se zdra­vljem bi­ja­še na­je­dra­la. Po­vi­so­ka a sta­me­na, dvi­je joj obr­vi­ce s mo­ra pi­ja­vi­ce, tre­pa­vi­ce joj nad­kri­li­le oči ko da su kri­la la­sta­vi­ce. Što cr­no – cr­no, što bi­je­lo – bi­je­lo, tu su si­se ko­li­ko dva per­na­ta ku­ši­na! Si­je­va­ju joj dva ni­za bi­je­li­je zu­ba, sa­mo je je­dan zlat­ni me­đu nji­ma. Ma, s jed­nom ri­je­či – kur­če­va pje­sma! Kad se pop po­mo­li s njo­me na vra­ta, jed­na­ko sun­ča­na ždra­ka bljec­nu nje­mu s kr­sta i bro­ja­ni­ca i njoj s ono­ga zlat­no­ga zu­ba! Mi­ro­ljub usta­de iza sto­la, ru­ko­va se s onom banj­skom Srp­ki­njom, uze je is­pod ru­ke i po­ve­de je uz ste­pe­ni­ce u mo­tel­sku so­bu. Mi se kuc­nu­smo ča­ša­ma i do dna ih is­ka­pi­smo! I ona dva svje­šte­ni­ka su vi­đe­li ča­ša­ma dna, pa on­da na­sta­vi­smo da raz­go­va­ra­mo o te­ku­ćoj srp­skoj pro­ble­ma­ti­ci. Raz­go­va­ra­mo a ču­je­mo da is­pred mo­te­la pje­sma i puc­nja­va na­je­dra­va­ju. Pro­šao je mo­žda je­dan kva­rat od ure kad si­đo­še niz ste­pe­ni­ce Mi­ro­ljub i iza­bra­ni­ca po­pa Džo­mi­ća. Ona se za­ru­me­nje­la, a Šal­ma­no­vić bri­še svo­je znoj­no li­ce bi­je­li­jem rup­cem. Oba se svje­šte­ni­ka pre­kr­sti­še, kroz otvo­re­ne pro­zo­re jo­pet si­nu sun­ce s po­po­vi­je kr­sto­va i bro­ja­ni­ca, ma ne si­nu sa zlat­no­ga zu­ba one ra­sne lje­po­ti­ce, bi­ja­še se kao ma­lo po­sti­đe­la, pa pod­vi­la gla­vu i slju­bi­la svo­je na­je­dra­le usne. Bi­ja­še joj osta­lo jed­no ne­za­kop­ča­no pu­ce na svi­le­noj će­nar­skoj blu­zi, pa joj ga Mi­ro­ljub za­kop­ča jed­nom ru­kom, a s dru­gom je ru­kom upu­ti ka vra­ti­ma od ka­fa­ne. No da ja vi­še ne pri­čam o to­me, sve je to bož­ja si­la na­mje­sti­la da ta­ko bu­de.

Vru­ća je­ba­či­na Mi­ro­lju­ba ko­sov­sko­ga i Srp­ki­nje iz Ba­nja­na u mo­te­lu bi­oč­ko­me je­dan je od pro­fi­la srp­ske fi­zi­o­no­mi­je ko­ji či­ne du­hov­no i fi­zič­ko je­din­stvo Sr­ba. Kad se du­še srp­ske spa­ja­ju, ne­ka se sta­pa­ju i nji­ho­va ti­je­la. Kad je ob­lju­blje­na ra­sna ko­no­ba­ri­ca iz mo­te­la u ma­su ulje­gla, pro­lo­mi­lo se ur­ne­be­sno ve­se­lje, ni­je­su vi­še bi­li puc­nji no plo­tu­ni, a, ze­mlje’mi u ko­ju ću, ja sam ta­da bio ma­lo tu­žan, a ne­će­te mi vje­ro­va­ti za­što. Ono ras­cvje­ta­no ve­se­lje iz naj­ma­nje pe­de­set žen­ski­je gr­la ko­je se ogla­si­lo kad na Bi­o­če pri­spje­še ko­sov­ski auto­bu­si, i ko­je pre­ra­ste u je­dan erot­ski vri­sak kad iz auto­bu­sa iza­đe Mi­ro­ljub Šal­ma­no­vić, bi­ja­še se ras­to­či­lo u uz­da­he kad Mi­ro­ljub iza­đe s na­ma iz mo­te­la. Ni­je ti­jem ple­me­ni­ti­jem Srp­ki­nja­ma bi­lo kri­vo što je nji­ho­va se­stra iz Ba­nja­na do­ži­vje­la u mo­te­lu lju­bav­ni tre­nu­tak ko­ji pri­želj­ku­je sva­ka Srp­ki­nja, no su tu­žne bi­le što one ni­je­su mo­gle tu sre­ću oku­si­ti. E, ta­kav je ži­vot, ta­kva je sud­bi­na, ta­kve su od­lu­ke Vi­šnje­ga. Iz bi­oč­kog či­na iz­bi­jao je duh slo­bo­de, i Sve­to­ga Sa­ve i Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća i svih ve­li­kih spa­ja­nja du­ha i ti­je­la u srp­skoj sve­to­sav­skoj isto­ri­ji. A bo­ga­mi, što bi re­kao po­koj­ni pro­to Mak­sim, ljuc­ki rod je stvo­ren od spa­ja­nja. Bož­ja ru­ko­tvo­ri­na su Adam i Eva. Kad im je za­ši­vao na­pra­vlje­no ti­je­lo, bio je od­re­zao dva kon­ca iste du­ži­ne da im ti­je­la jed­na­či­to za­ši­je. Ali u ve­li­koj svo­joj za­u­ze­to­sti Sve­mo­gu­ći ni­je vi­dio da je ko­nac na­mi­je­njen Ada­mu bio du­ži za do­bru mu­šku pe­dalj no što je tre­ba­lo, a ko­nac za Evu na­mi­je­njen ostao kra­ći za žen­sku ro­ma­ču no što je bi­lo pred­vi­đe­no. Ni­je Sa­va­ot stio da ra­ši­va ono što je sa­šio, no je Evi­nu ne­do­ši­ve­nu pr­sli­nu na­mi­je­nio da Adam u nju smje­šta svoj vi­šak kon­ca. Ko zna ka­ko bi se ljuc­ki rod raz­mno­ža­vao da je Sve­mo­gu­ći od­re­zao dva kon­ca iste du­ži­ne kad je stva­rao pra­o­ca na­še­ga Ada­ma i pra­maj­ku na­šu Evu. No, što je od Bo­ga sla­đe je od me­da, bož­jim od­lu­ka­ma ne či­ni se pri­go­vor. Ta­ko se ko­mot­no mo­že re­ći da Mi­ro­ljub i nik­šić­ka ko­no­ba­ri­ca na Bi­o­ču ni­je­su ni­šta dru­go ra­di­li no ono što su uči­ni­li Adam i Eva po bož­joj vo­lji i za­po­vi­je­sti. Bog pr­vo na ze­mlji spa­ja lju­de, on­da ih smr­ću raz­dva­ja, da bi ih jo­pet u Ra­ju sa­sta­vljao ako to na ze­mlji oni za­slu­že. No, da vi­di­te ka­ko su sje­di­nje­ni Sr­bi s Bi­o­ča kre­nu­li u Pod­go­ri­cu.

Pr­vo je išao Mi­li­kin bi­je­li mer­ce­des, do vo­za­ča kao i pri do­la­sku śe­dio svje­šte­nik Džo­mić s kr­stom na pr­si­ma i s bro­ja­ni­ca­ma u ru­ka­ma. Iza njih dvo­ji­ce śe­li su svje­šte­nik s Ko­so­va i mo­mač­ka srp­ska di­ka Mi­ro­ljub Šal­ma­no­vić. Ne re­koh, Mi­li­kin auto mo­gao je po­vla­či­ti svo­ju ku­po­lu da se ja­sno vi­di ko u ti­jem ko­li­ma śe­di. Iza Mi­li­ki­na mer­ce­de­sa išao je je­dan ko­sov­ski auto­bus, ona gru­pa pod­go­rič­ki­je tak­si­ja, pa jo­pet auto­bus, i ta­ko re­dom for­mi­ra­la se ko­lo­na od hi­lja­du tak­si­ja i se­da­mles auto­bu­sa. Ta se ko­lo­na pro­te­gla od Bi­o­ča ka Pod­go­ri­ci, ka gra­du ko­ji je još ta­da bio na­ru­žen Ti­to­vi­jem ime­nom. Sve vo­zne si­re­ne gla­sa­ju se, ne­ka­ko se li­je­po slo­ži­le one iz auto­bu­sa i one iz tak­si­ja. No ne­ka ti si­ren­ske ci­ke i mu­zi­ke, no da vi­diš ša­re­ni­la ve­li­ko­ga te du­gač­ke srp­sko–ro­do­lju­bi­ve ko­lo­ne od Bi­o­ča do Pod­go­ri­ce. Iz svih auto­bu­sa s pr­vih pro­zo­ra vi­ho­re se srp­ske za­sta­ve s kr­sto­vi­ma i če­ti­ri slo­va S, a s osta­lih pro­zo­ra naj­or­ga­le su srp­ske pa­ro­le s na­sli­ka­ni­jem iko­na­ma svih sve­ta­ca či­ji se li­ko­vi na­la­ze na fre­ska­ma ko­sov­sko–me­to­hij­skih srp­skih ma­na­sti­ra. Tu je car Du­šan Sil­ni i svi Ne­ma­nji­ći. Tu je La­zar i svi Ju­go­vi­ći. Tu je Ko­sov­ka Đe­voj­ka i Maj­ka Ju­go­vi­ća! Ne re­koh, na pr­vom de­snom pro­zo­ru auto­bu­sa je srp­ska za­sta­va, a na pr­vom li­je­vom pro­zo­ru sli­ka Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća. I ona je na svi­le­nom plat­nu od ko­ga je skro­je­na za­sta­va, oba srp­ska zna­me­ni­ja su istih di­men­zi­ja, jed­na­ko se na vje­tru le­pr­ša­ju. Sva­ki je srp­ski auto­bus s Ko­so­va ta­ko za­ki­ćen. Kao što re­koh, iz dru­gi­je pro­zo­ra uz­di­žu se du­hov­na i isto­rij­ska li­ca iz srp­ske isto­ri­je. A s par­ni­je pro­zo­ra, s dru­ge stra­ne auto­bu­sa, pro­cvje­ta­va­ju ve­li­ki bu­ke­ti ko­sov­skih bo­žu­ro­va. A dva su se auto­bu­sa raz­li­ko­va­la od onih pr­vi­je pet­nest. S jed­nog pro­zo­ra pred­po­sljed­njeg auto­bu­sa gle­da­la se fre­ska sa Sve­tom Si­mo­ni­dom ko­joj su Tur­ci iz­bi­li oči, a na pro­zo­ru ko­ji je pa­ran ovo­me sa osli­je­plje­nom srp­skom kra­lji­com, bio je bu­ket osun­ča­nih ko­sov­skih bo­žu­ro­va, kao znak ža­lo­sti za oči­ma srp­ske osli­je­plje­ne sve­ti­ce. A po­to­nji ko­sov­ski auto­bus u ko­lo­ni bio je tu­ga go­le­ma! Kroz je­dan pro­zor iz­ni­je­ta je sli­ka bi­jel­ca pa­stu­va s iš­čo­vr­ta­ni­jem oči­ma, a kroz dru­gi sli­ka cr­no­ga bi­ka s bi­je­li­jem ze­ni­ca­ma! Ta dva oli­če­nja pri­rod­ne sna­ge i lje­po­te naj­bo­lje ka­rak­te­ri­šu zlo­či­ne Ar­na­u­ta ko­je po Ko­so­vu či­ne Sr­bi­ma i nji­ho­voj imo­vi­ni. Po­seb­na jed­na ko­la, upra­vo je­dan ma­li auto­bus, bio je na za­če­lju vo­zne ko­lo­ne, ku­po­la mu je bi­la otvo­re­na, sa­mo je do šo­fe­ra si­dio je­dan put­nik. U to­me vo­zi­lu učvr­šće­ne su dvi­je ve­li­ke sli­ke: na jed­noj je je­dan raz­ru­še­ni i za­pa­lje­ni srp­ski ma­na­stir, a na dru­goj de­čan­ski mu­če­nik Đor­đen na­bi­jen na slo­mlje­nu piv­sku bo­cu ko­ja je gr­li­ćem po­bo­de­na u tru­li panj. Sli­ke su bi­le ta­ko vi­so­ko na ko­li­ma is­tak­nu­te da su za jed­nu mu­šku vi­si­nu nad­ra­sta­le vo­znu ko­lo­nu ko­ja se kre­će od Bi­o­ča ka Pod­go­ri­ci. A iz­me­đu te dvi­je sli­ke srp­ske stra­ho­te, le­pr­ša­le su se dvi­je za­sta­ve, ze­le­na tur­ska sa žu­ti­jem mje­se­cem i cr­ve­na ar­na­ut­ska s dvi­je cr­ne ti­ču­ri­ne, jed­na­ko pro­kle­to bi­le jed­na i dru­ga! Mo­glo bi se naj­kra­će re­ći da su auto­bu­si s Ko­so­va i Me­to­hi­je pro­ni­je­li kroz Cr­nu Go­ru sve sim­bo­le srp­ske isto­ri­je, i slav­ne i tra­gič­ne.

A sad da vi­di­te ka­kvi su bi­li na­ši tak­si­ji ko­ji­ma je ru­ko­vo­dio dra­žo­li­ti Mi­li­ka iz srp­ski­je Ku­ča. Ni­je­su na­ši tak­si­sti ni­šta bi­li is­pla­ni­ra­li, kao što su to ura­di­li ko­sov­ski Sr­bi sa svo­jim auto­bu­si­ma, no je srp­sko ro­do­lju­blje ki­pje­lo na sva­ku stra­nu spon­ta­no i ne­pla­ni­ra­no. Uglav­nom, ni­je bi­lo ko­la bez srp­ske za­sta­ve i sli­ke Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća. A te­ško je i za­pam­ti­ti pa­ro­le i tran­spa­ren­te ko­ji su kra­si­li ko­la i auto­bu­se, bi­le su u ra­znim bo­ja­ma i sve na­pi­sa­ne vu­kov­skom sve­to­sav­skom ći­ri­li­com. Ipak naj­i­stak­nu­ti­je je­su bi­le dvi­je pa­ro­le za­to što su se či­ta­le naj­ma­nje sa sto­ti­nu tak­si­ja. A to su: Ko je dru­gi ja sam pr­vi – da pi­je­mo tur­ske kr­vi, i Oj Šip­ta­ri cr­ni vra­ni – cr­ni će vam do­ći da­ni! A i cr­te­ži su bi­li fan­ta­stič­ni i še­re­met­ni. Bi­ja­še na­cr­ta­na vra­na gov­na­ra sa šip­tar­ski­jem bi­je­li­jem ke­če­tom na gla­vi, on­da ja­streb pod tur­ski­jem fe­som, pa li­si­ca sa pa­pin­skom ti­ja­rom na gla­vi a dr­ži joj se za rep Ibra­him Ru­go­va. A sad da vi­di­te s ka­kvom smo mu­zi­kom ulje­gli u Pod­go­ri­cu. Si­re­ne u auto­bu­si­ma i tak­si­ji­ma ni­je­su par­ja­va­le dok ni­je­smo ušli u Pod­go­ri­cu. A kad je sve sta­lo i uti­ša­lo se, dra­žo­li­ki Mi­li­ka us­peo se na krov od svo­ga mer­ce­de­sa, pre­kr­stio se, po­lju­bio srp­sku za­sta­vu i sli­ku Slo­bo­da­no­vu i po­čeo da go­vo­ri što ga gr­lo da­va. Oči su mu bi­le na­pu­lji­le i vrat­ne ži­le is­ko­či­le ko­li­ko je ja­ko go­vo­rio, ali na­ža­lost ni­je­su ga svi do­bro mo­glo ču­ti, jer je ko­lo­na bi­la pre­du­gač­ka. Ali ri­je­či su pre­no­si­li slu­ša­o­ci jed­ni dru­gi­jem du­žem ko­lo­ne. Re­kao je Mi­li­ka da se sve pa­ro­le i sli­ke po­vu­ku s pro­zo­ra unu­tra i da se slo­že, od­no­sno da se pri­pre­me za glav­nu tri­bi­nu ko­ja je već po­sta­vlje­na na glav­no­me tr­gu đe se oku­plja­ju mi­tin­ga­ši. A kad se sli­ke i pa­ro­le une­su, na­do­dao Mi­li­ka, tre­ba srp­ski auto­bu­si da pu­šte mu­zi­ku i pje­sme ko­je su pri­pre­mlje­ne za isto­rij­ski skup u Pod­go­ri­ci. I ta­ko je ura­đe­no. Iz svih auto­bu­sa u jed­nom tre­nu od­jek­nu­la je pa­ra­sto­sna mu­zi­ka i mo­na­ško opi­jel­sko pje­va­nje, a to je zna­či­lo da se oda­je po­smrt­na po­čast svim srp­skim žr­tva­ma na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji či­ji su se­dep­ni­ci pro­kle­ti Ar­na­u­ti. Sve ži­vo iza­šlo je iz tak­si­ja i auto­bu­sa, sta­li na­mir­no, kr­sti­li se i od­slu­ša­li mu­zič­ko opi­je­lo. On­da je iz istih auto­bu­sa za­bru­ja­la zvo­nja­va ko­ja je sni­mlje­na u Vi­so­kim De­ča­ni­ma i Gra­ča­ni­ci, kad se sla­vi Bo­žić u De­ča­ni­ma a sve­to Vas­kr­se­ni­je u Gra­ča­ni­ci. Kad su utih­nu­la sve­ta srp­ska zvo­na iz auto­bu­sa, iz naj­ma­nje po­lo­vi­nu na­ših tak­si­ja za­je­ča­li su zvu­ci srp­ski­je gu­sa­la. Mi­li­ka je stal­no sta­jao na mer­ce­de­su, pa kad su gu­sle pro­gu­sla­le re­kao je, i dao je znak ru­ka­ma, da se pre­sta­ne s gu­sla­njem, da se uzmu pa­ro­le, za­sta­ve i tran­spa­ren­ti i da se skup­no kre­će na trg Iva­na Mi­lu­ti­no­vi­ća. Ta­ko je i bi­lo.

Kao što sam re­kao, pre­ci­zno je ude­ve­ra­no da u isto vri­je­me na trg ulje­zu nik­šić­ki že­lje­zar­ci, dru­gi cr­no­gor­ski gra­đa­ni i Sr­bi s Ko­so­va i Me­to­hi­je ko­ji su do­šli auto­bu­si­ma. Ulje­go­smo, skrk­nu­smo se, ne­sta­de tr­ga pod na­ma, da je ta­da pa­la pla­ha ki­ša s neba, ne ­bi na ze­mlji­cu pa­la no na srp­ske ro­do­lju­be s Ko­so­va La­za­re­va, i iz Cr­ne Go­re, srp­ske Špa­r­te. Trg se na­pu­nio, a na tri­bi­nu iza­šli s obje stra­ne od­re­đe­ni pr­va­ci. S ko­sov­ske stra­ne bi­lo ih je de­se­tak, a go­vo­ri­će je­dan nji­hov po­zna­ti go­vor­nik Ko­sta Bu­la­to­vić i još tro­ji­ca Sr­ba či­ja sam ime­na za­bo­ra­vio. Na tri­bi­ni je bio i onaj svje­šte­nik ko­ji je pre­šao u Mi­li­kin tak­si na Bi­o­če. S na­še stra­ne na tri­bi­ni je bi­lo ta­ko­đe de­se­tak pr­va­ka, me­đu nji­ma su i Mi­li­ka i svje­šte­nik Džo­mić, a s na­še stra­ne naj­vi­še će se za­pam­ti­ti go­vor Ki­ra Ra­do­vi­ća, in­že­nje­ra, po­li­ti­ča­ra i ora­to­ra od ču­ve­ne ku­će iz bje­lo­pa­vlić­ki­je Mar­ti­ni­ća ko­ja je da­la slav­no­ga An­dri­ju Ra­do­vi­ća ko­ji je po­mo­gao da se Cr­na Go­ra pri­sa­je­di­ni ma­ti­ci Sr­bi­ji! Iza­đo­še pr­va­ci na tri­bi­nu na ko­ju su ča­spri­je iz­ne­še­ni svi oni ukra­si srp­ski iz auto­bu­sa ko­je sam po­me­nuo. Tu su sli­ke sve­ta­ca, ca­re­va i kra­lje­va, ko­sov­ske ne­be­ske svi­te, tu su osli­je­plje­ne fre­ske, sru­še­ni ma­na­sti­ri, tu je pri­rod­na lje­po­ta srp­sko­ga bi­ka i pa­stu­va ko­ja je na­gr­đe­na zlo­či­nač­kom ru­kom ar­na­ut­skom. Tu je stra­vič­na sli­ka ka­lu­đe­ra Đor­đe­na na­bi­je­nog na slo­mlje­nu fla­šu, tu se srp­skim za­sta­va­ma i sli­ka­ma Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća bro­ja ne zna. Ne znam je li bi­lo vi­še Slo­bo­da­no­vi­je sli­ka na tri­bi­ni ili u srp­skoj ma­si na tr­gu pod­go­rič­ko­me. Kad su na tri­bi­nu iza­šli oni ko­ji su tre­ba­li iza­ći, pre­ko us­po­sta­vlje­nih zvuč­ni­ka za­ču­la se pje­sma Svi­raj­te ja­če svi­raj­te bo­lje – jo­pet je na­še Ko­so­vo po­lje!

Pje­smu s tr­ga pro­pra­ti­še grom­ki apla­u­zi, a kad pre­sta­še sa isto­ga zvuč­ni­ka se ču sa­mo jed­na ri­ječ – Ži­vio! On­da dru­ga ri­ječ kao pi­ta­nje – Ko? Pa on­da od­go­vor – Slo­bo­dan! Ali još se ne uti­ša zvuč­nik, no se ču no­vo pi­ta­nje – Ko­ji Slo­bo­dan? Zvuč­nik na to pi­ta­nje ne od­go­vo­ri ne­go re­če – Ne­ka to ka­žu Sr­bi na tr­gu!

E moj bra­te, on­da je tre­ba­lo slu­ša­ti ne­što što se ne da pre­pri­ča­ti. Iz mno­gih hi­lja­da srp­skih ro­do­lju­bi­vih gr­la na tr­gu pod­go­rič­ko­me naj­ma­nje pet mi­nu­ta je­čao je od­go­vor sli­ven u jed­nu lju­bav – Slo­bo, slo­bo­do, Slo­bo, slo­bo­do, Slo­bo, slo­bo­do!

Kad se uti­ša­lo to zvon­ko ro­do­lju­blje na tr­gu, nje­go­vo vi­so­ko pre­o­sve­šten­stvo, ve­li­ki Vla­di­ka s tri­bi­ne je bla­go­slo­vio skup i go­vo­ri su ot­po­če­li. Pri­mi­ca­še se Vi­dov­dan, dan na ko­ji će Slo­bo­dan odr­ža­ti go­vor na Ga­zi­me­sta­nu u čast še­sto­vje­kov­ne go­di­šnji­ce La­za­re­va opre­dje­lje­nja za Ne­be­sko car­stvo. Pri­mi­ca­še se go­di­šnji­ca Ko­sov­ske bit­ke i Slo­bo­da­no­va isto­rij­sko­ga go­vo­ra. Sad bi su­vi­šno bi­lo da vam pri­čam o go­vo­ri­ma u Pod­go­ri­ci. Sve što je tu re­če­no na­ći će mje­sta u Slo­bo­da­no­vom go­vo­ru, za me­ne je glav­no no­ćas da pri­čam ka­ko su se du­hov­no i tje­le­sno sje­di­nja­va­li ko­sov­ski i cr­no­gor­ski Sr­bi kad su se oku­pi­li na mi­tin­gu u Pod­go­ri­ci. No ne re­koh vam da su pri­je go­vo­ra srp­ske gu­sle ima­le svoj ne­za­bo­rav­ni tre­nu­tak. Kad je ma­sa s tr­ga od­go­vo­ri­la zvuč­ni­ku ko je Slo­bo­dan, s tri­bi­ne su za­je­ča­le srp­ske gu­sle, ko­je su ta­ko­đe uklju­če­ne u zvuč­nik da ih pre­no­si ma­si na tr­gu. Pje­vao je jed­nu pje­smu Bo­ško Vu­ja­čić iz Usko­ka, a dru­gu Bran­ko Pe­ro­vić iz Cu­ca. Ni­je­su pje­va­li po či­ta­vu pje­smu no od­lom­ke. Bo­ško pje­va Be­ći­ro­vi­će­vu pje­smu o po­śe­ti kra­lja Alek­san­dra Oslo­bo­di­o­ca Cr­noj Go­ri, a Bran­ko o Če­vu ju­nač­ko­me. I tu Bog sve na­mje­šta po svo­me ta­bi­ja­tu. Bo­ško je iz Usko­ka, a Usko­ci su gla­vu Smajl–age od­ni­je­li na Ce­ti­nje, a Bran­kov pre­zi­me­njak i pre­dak je Ba­trić Pe­ro­vić ko­ga je Nje­goš pro­sla­vio u Gor­skom vi­jen­cu. U Sr­ba je va­zda bi­lo ve­li­ki­je gu­sla­ra, ka­kvi su bi­li Ta­na­si­je Vu­ćić, Je­vrem Uš­ću­mlić i Pe­run Pe­ru­no­vić, ali gu­sla­ra ka­kvi su Bo­ško Vu­ja­čić i Bran­ko Pe­ro­vić cr­no­gor­ska Srp­ki­nja ni­je ra­đa­la pri­je. Bog im je od­re­dio da pje­va­ju u vri­je­me Slo­bo­da­no­vo. Sad ću još ne­što da is­pri­čam o ne­po­no­vlji­vo­me Sr­bi­nu Mi­ro­lju­bu Šal­ma­no­vi­ću, a on­da ću vam is­pri­ča­ti šta po­koj­ni pro­to Mak­sim pri­ča­še o sve­to­me da­nu Vi­dov­da­nu.

Kad su odr­ža­ni go­vo­ri i pa­ro­le spla­snu­le, od­i­gra­na su na tr­gu na­rod­na ko­la, na­rod se sa srp­stvom na­do­jio. Sve is­pla­ni­ra­no, sve srp­ska bra­ća pri­re­di­la što tre­ba. U sva­ko­me re­sto­ra­nu jed­na­ko je bi­lo že­že­ne ra­ki­je, ru­me­ni­ke vi­na, pe­če­no­ga me­sa ov­nuj­sko­ga, be­ško­ta hlje­ba bi­je­lo­ga, cr­no­gor­ske že­že­ne lo­zo­va­če i nik­šić­ko­ga pi­va ču­ve­no­ga. Kao što se to va­zda u Cr­noj Go­ri ra­di, po­če­li su od pri­ga­ni­ca s me­dom, a za­vr­ši­li pa­la­čin­ka­ma s ora­si­ma. Kad je je­dan ne­zna­ve­ni kel­ner, u jed­no­me pod­go­rič­ko­me re­sto­ra­nu, upi­tao ko že­li tur­sku ka­vu, ni­ko se ni­je ja­vio da ho­će a šef re­sto­ra­na na li­cu mje­sta je proće­rao s po­sla to­ga kel­ne­ra. E ta­ko ti je to, jer te­ško to­me ko pa­me­ti ne­ma pa su mu br­ža ko­la no vo­lo­vi! Za se­da­mlest auto­bu­sa s Ko­so­va od­re­đe­no je se­da­mlest re­sto­ra­na u Pod­go­ri­ci da bes­plat­no go­sti­ma uči­ne sva­ku sti­mu i uslu­gu. A u ze­le­no­me sa­lo­nu ču­ve­no­ga ho­te­la „Cr­na Go­ra” u Pod­go­ri­ci uči­njen je do­ček pr­va­ci­ma s Ko­so­va i Me­to­hi­je i cr­no­gor­skim or­ga­ni­za­to­ri­ma mi­tin­ga. Sa oba­dvi­je stra­ne bi­lo je po de­se­tak pr­va­ka, me­đu nji­ma uz­vi­še­ni Vla­di­ka i dva svje­šte­ni­ka ko­ja sam po­mi­njao, onaj s Ko­so­va i pa­roh Džo­mić iz Pod­go­ri­ce, ro­dom iz Sr­bi­je ma­ti­ce srp­ske. Kad se do­ček za­vr­šio u ze­le­no­me sa­lo­nu i u oni­jem se­da­mlest re­sto­ra­na, ko­sov­ski go­sti, okri­je­plje­ni je­lom i pi­ćem i za­do­volj­ni brac­ki­jem do­če­kom, ulje­gli su u auto­bu­se i ot­pu­to­va­li na svo­je sve­to Ko­so­vo i ži­to­rod­nu Me­to­hi­ju. Svi su oti­šli, sa­mo je u Pod­go­ri­ci ostao Mi­ro­ljub Šal­ma­no­vić, pre­li­je­pa mu­ška gla­va i bož­ji po­slu­šnik za ra­sni opo­ra­vak ugro­že­no­ga srp­skog na­ro­da. Sve je do­go­vo­re­no i pre­ci­zi­ra­no. Osta­će Mi­ro­ljub u jed­nom apa­rt­ma­nu ho­te­la Cr­na Go­ra, tu će bi­ti uslu­žen po naj­vi­šim ho­tel­skim nor­ma­ma je­lom, pi­ćem i dru­gi­jem po­tre­ba­ma, a pop će mu Džo­mić za se­dam da­na, ko­li­ko je pred­vi­đe­no da bu­de u ho­te­lu, dnev­no do­vo­di­ti po tri ra­sne Srp­ki­nje da u nji­ho­ve utro­be sa­spe svo­je ple­me­ni­to srp­sko śe­me. Da­nju je po jed­nu ob­lju­blji­vao, a no­ću po dvi­je. Mo­gao je i po se­dam za dva­de­set i če­ti­ri sa­ta za­do­vo­lji­ti, ali po­što­vao je do­go­vor da se za­do­vo­lji s jed­nom da­nju, a s po dvi­je no­ću. Ka­ko je svje­šte­nik Džo­mić bi­rao žen­ske i po ko­me kri­te­ri­ju­mu ni­je­sam se ras­pi­ti­vao. Glav­no je to da se ni­je ža­lio Mi­ro­ljub na iza­bra­ni­ce, a su­vi­šno je go­vo­ri­ti da su one bi­le jed­na­ko za­do­volj­ne. Ne sa­mo sreć­ne i za­do­volj­ne što su po­bu­di­le za­vist mno­gih cr­no­gor­skih Srp­ki­nja ko­je ni­je­su bi­le nji­ho­ve sre­će da do­ži­ve je­ba­ča i lju­bav­ni­ka ka­kvo­ga Cr­na Go­ra ni­je za­pam­ti­la! Pa re­ci­te, je li bi­lo ta­kve mu­ško­vi­ne ne sa­mo u Cr­noj Go­ri ne­go u srp­skoj isto­ri­ji! Mo­žda je bi­lo, ali ni­je do­ka­za­no. Pro­to Mak­sim go­spo­da Bo­ga mo­lja­še da će od te dva­de­set i jed­ne po­po­ve iza­bra­ni­ce i Mi­ro­lju­bo­ve lju­bav­ni­ce mno­ge srp­sko śe­me u svo­joj utro­bi odr­ža­ti. Kad to Pro­to zbo­ra­še, pre­kr­sti se i Bo­ga za­mo­li da se od Mi­ro­lju­bo­va śe­me­na ra­đa­ju ju­na­ci ka­kav je bio Ste­van Sin­đe­lić i da se ra­đa­ju đe­voj­ke ka­kva je ona Mi­li­ca iz srp­ske pje­sme ko­joj su tre­pa­vi­ce pre­kri­le ru­me­ne ja­go­di­ce i bi­je­lo li­ce. I ja se u Bo­ga na­dam da će se ta­kvi srp­ski soj pro­du­ži­ti i s mu­ške i sa žen­ske stra­ne. A da se vra­ti­mo Pro­to­voj pri­či o srp­skom Vi­dov­da­nu.

DO PO­NO­ĆI

Bi­la su još dva Vi­dov­da­na, po­red ono­ga ko­sov­sko­ga kad je Mi­loš raz­bu­čio tur­sko­ga ca­ra Mu­ra­ta i kad se La­zar opre­di­je­lio za ne­be­sko car­stvo. Na dru­gi Vi­dov­dan hi­lja­du de­vet sto­ti­na i če­tr­ne­ste go­di­ne obi­li­ćev­ski po­to­mak Ga­vri­lo Prin­cip ustri­je­lio je usred Sa­ra­je­va, na Mi­ljac­ki hlad­noj vo­di, austrij­skog car­skog pre­sto­lo­na­sljed­ni­ka Fran­ca Fer­di­nan­da. Ustri­je­lio ga je Sr­bin da bi se osve­tio Austri­ji što je pri­ti­sla Bo­snu i Her­ce­go­vi­nu, a bož­ja je prav­da bi­la da Bo­sna pri­pad­ne Sr­bi­ji a Her­ce­go­vi­na Cr­noj Go­ri. Što će re­ći da oba­dvi­je pri­pad­nu srp­stvu. Ja ću vam na­br­o­ji­ti ne­po­bit­ne do­ka­ze da je to ta­ko tre­ba­lo da bu­de, a ni­je na­ža­lost bi­lo. Austri­ja, la­tin­ska i kur­var­ska švap­ska i če­tvo­ro­pr­sta, šće­la je da za­vla­da svi­jem srp­skim pro­sto­ri­ma, ne uzi­ma­ju­ći u ob­zir bož­je i isto­rij­sko pra­vo Sr­ba na te pro­sto­re. Srp­ska voj­ska iz Cr­ne Go­re, u oslo­bo­di­lač­kom ra­tu, po­što je sli­sti­la tur­sku si­lu na Vuč­je­mu do­lu, oslo­bo­di­la je ma­čem ju­nač­ki­jem srp­sku Her­ce­go­vi­nu, po­stoj­bi­nu Sve­to­ga Sa­ve, sve do Ko­njič­ke ću­pri­je. Ta­ko su srp­ske boj­ne če­te iz Cr­ne Go­re bi­le na­zva­le Mo­sta­ru do­br­o­ju­tro, li­je­po­me gra­du na Ne­re­tvi bi­stroj vo­di. Ali ve­li­ke si­le, bo­lje re­ći la­ti­ni pro­kle­ti, dvo­du­li i pre­var­ni, od­lu­če da se oslo­bo­đe­na Her­ce­go­vi­na ne pri­klju­či srp­skoj Cr­noj Go­ri, no da je pri­ti­sne austrij­ska si­la. Za­mi­sli­te, ri­je­ši­li to kao da je Austri­ja iš­će­ra­la osman­ske Tur­ke iz ze­mlje Her­ce­go­ve, kao da su je­be­ne Šva­be do­bi­le bit­ku na Gra­hov­cu, Fun­di­ni i Vuč­je­mu do­lu! Kao da je švap­ska sol­da­te­ska kroz vje­ko­ve dr­ža­la za oždr­lje Du­gu kr­va­vu na kra­ji­ni lju­toj ko­jom su pro­la­zi­le tur­ske voj­ske i car­ski ka­ra­va­ni. Kao da su oni ste­za­li vrat Du­gi za ko­ju pje­sma ve­li – da je dru­ga na kra­ji­ni bi­la, ne bi maj­ka od­hra­ni­la si­na! Bo­ga­mi, kao da su tri švap­ska ju­na­ka, re­ci­mo Šnic, Fric, i Klic, po­gi­nu­li jed­no­ga da­na u Du­gi pre­ma Her­ce­go­vi­ni, a ne tri srp­ska vi­te­za mi­lo­šev­sko­ga pon­ta i ko­sov­ske kr­vi – Šće­pan Ra­do­jev iz Mar­ko­vi­ne, Ili­ja Zvi­cer s Lu­ko­va i Đo­ko Ba­nja­nin! Bo­ga­mi kao da je Austri­ja op­si­je­da­la her­ce­go­vač­ki grad Tre­bi­nje sa švap­ski­jem če­ta­ma, a ne Vuk Mi­ću­no­vić s dru­ži­nom. Kao da je je­be­na Austri­ja spre­ma­la ka­kvo­ga svo­ga sol­da­ta da po­ma­že her­ce­go­vač­kim usta­ni­ci­ma pro­tiv Tu­ra­ka, a ne Cr­na Go­ra ko­ja je spre­ma­la Pe­ka Pa­vlo­vi­ća s Če­va ju­nač­ko­ga što je jed­ni­jem za­ma­hom sa­blje ki­dao po tri tur­ske gla­ve! Kao da je ro­blje her­ce­go­vač­ko bje­ža­lo is­pred raz­ja­re­ne tur­ske ažda­je u Austri­ju a ne u srp­sku Cr­nu Go­ru! Kao da je Sve­ti Va­si­li­je, ne bi­lo ni u snu pri­mi­je­nje­no, ro­đen u švap­sko­me Be­ču a ne usred srp­ske Her­ce­go­vi­ne, Sve­to­ga Sa­ve đe­do­vi­ne. U toj is­toj sve­to­sav­skoj i sve­to­va­si­li­jev­skoj Her­ce­go­vi­ni ro­đe­ni su srp­ski di­vi ko­sov­sko­ga za­ma­ha – Lu­ka Vu­ka­lo­vić i Bog­dan Zi­mo­njić. Lu­ku je lič­no pri­mio ru­ski car Ni­ko­laj, dao mu plem­stvo i ze­mlju i pro­du­žio mu voj­vo­do­va­nje u Ru­si­ji. Bli­ži je voj­vo­di Lu­ci bio Beč, pa što voj­vo­da sa Zu­ba­ca ne osta u švap­skoj je­be­noj pre­stol­ni­ci! To pri­kla­nja­nje Be­ču pa­da­lo mu je na­um ta­man ono­li­ko ko­li­ko mu je pa­da­la mi­sao da se po­tur­či! Bog­dan Zi­mo­njić mo­gao je sa­mo iz tri pu­ta na­pu­va­ti ov­nuj­sku mje­ši­nu, i to od ugi­ča ov­na tre­će­pre­od­ni­ka. A kad bi za­pje­vao Bog­dan uz gu­sle, tu­li­le su se noć­ne vi­đe­li­ce u pro­sto­ri­ji u ko­joj pje­va, jed­na­ko za­pa­lje­ne svi­je­će i ras­pa­lje­ni lu­če­vi. Kad bi Zi­mo­njić da­nju za­pje­vao is­pod ka­kvo­ga vi­so­ko­ga dr­ve­ta, jed­na­ko bo­ra, gra­ba ili ce­ra, s gra­na je ot­pa­da­lo li­šće od si­li­ne di­vov­ske nje­go­vo­ga gla­sa. Kad se Bog­dan tak­mi­čio u ko­še­vi­ni s dvo­ji­com naj­zor­ni­jih Tu­ra­ka u Her­ce­go­vi­ni, pa kad su po­će­ra­li ot­kos na li­va­di be­ga Lju­bo­vi­ća, je­dan se Tur­čin is­ki­la­vio, a dru­gi se usrao u di­mi­je. Sa­mo je Bog­dan, ne oštre­ći ko­su, do­će­rao ot­kos do kra­ja, stao i ša­kom po­ko­še­ne tra­ve otro pot s če­la ju­nač­ko­ga. Eto ka­kve je di­vo­ve ra­đa­la srp­ska Her­ce­go­vi­na. Okle je je­dan od naj­ve­ćih srp­skih pje­sni­ka ko­ji su se ra­đa­li, Jo­van Du­čić? Od Tre­bi­nja iz ze­mlje Her­ce­go­vi­ne! A okle je nje­mu ra­van dru­gi pje­snik, Alek­sa Šan­tić? Ta­ko­đe iz sve­to­sav­ske i sve­to­va­si­li­jev­ske ze­mlje Her­ce­go­vi­ne! A za sve, iz iste Her­ce­go­vi­ne, i to sa Zu­ba­ca oda­kle je i Lu­ka Vu­ka­lo­vić, je i Bo­ži­dar Vu­ču­ro­vić ko­ji je stio da ću­šne la­tin­ski i špi­jun­ski Du­br­ov­nik! Da ga ću­šne u mo­re de­be­lo, a da na nje­go­vo mje­sto po­vra­ti onaj du­br­o­vač­ki obraz ko­ji se svi­je­tlio u do­ba ca­ra Du­ša­na Sil­no­ga i u ko­je­mu su ta­da sa­mo sve­to­sav­ski Sr­bi ži­vje­li. Za­kleo se bio Bo­ži­dar i sve­ti­jem Sa­vom i sve­ti­jem Va­si­li­jom da će na­či­nje­ti no­vi Du­br­ov­nik ko­ji će ujed­no bi­ti mla­đi i sta­ri­ji, i ljep­ši i srp­ski­ji od ono­ga po­la­ti­nje­no­ga ko­ji je tre­ba­lo u mo­re ri­nu­ti. I sve je Bo­ži­dar Vu­ču­ro­vić bio pri­re­dio i pri­pre­mio za do­ček Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća u no­vo­me srp­skom gra­du Du­br­ov­ni­ku. Du­br­ov­nik ko­ji je sa sla­vo­lu­ci­ma i cr­kve­nom zvo­nja­vom do­če­ki­vao ze­ma­ni­le ca­ra Du­ša­na Sil­no­ga, tre­ba­lo je da isto ta­ko sve­ča­no do­če­ka no­vo­ga srp­sko­ga Vo­žda, Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća. No dža­ba su bi­le sve te isto­rij­ske re­a­li­je, sra­mot­na Austri­ja do­bi­la je na dlan Her­ce­go­vi­nu ko da­rov­nu ja­bu­ku. Do­bi­la je bo­ga­mi kao da je na Glu­vu smo­kvu po­gi­nuo ka­kav Fra­njo Je­bi­guz, a ne srp­ski voj­vo­da iz Ba­nja­na Mak­sim Ba­ćo­vić ko­ji je li­kom bio naj­ljep­ši i uz­ra­stom naj­u­zo­ri­ti­ji me­đu svi­jem srp­ski­jem voj­vo­da­ma ko­ji su do­ho­di­li na Ce­ti­nje. E pa zbog to­ga što je bio ta­kva ju­nač­ka gla­va, ve­li­ki čev­ski voj­vo­da Pe­tar Vu­ko­tić dao mu je odi­vu iz svo­je ku­će za že­nu. Jed­nu odi­vu dao knja­zu Pe­tr­o­vi­ću, go­spo­da­ru Cr­ne Go­re, a dru­gu Mak­si­mu Ba­ćo­vi­ću, voj­vo­di iz Ba­nja­na. Ba­nja­nin se ože­nio s Če­va! Eee, Če­vo rav­no gni­je­zdo ju­nač­ko, a kr­va­vo ljuc­ko raz­bo­ji­šte, va­zda hra­niš ga­vra­no­ve i mr­ke vu­ko­ve tur­ski­jem me­som pro­kle­ti­jem od Ko­so­va na­o­va­mo! Nje­goš je re­kao da Če­vo če­ka­ju još mno­ge po­bje­de, na­daj­mo se u Bo­ga da će bi­ti ta­ko, na­daj­mo se da će se srp­stvo umje­sto du­kljan­stva uci­je­pi­ti u svu Cr­nu Go­ru! No, za­mor­no je da vi­še na­bra­jam či­nje­ni­ce da je Her­ce­go­vi­na i po Bo­gu i po isto­ri­ji tre­ba­lo da pri­pad­ne srp­skoj Cr­noj Go­ri, ali kao što zna­te, ni­je pri­pa­la.

Ve­li­ke si­le da­le su Austri­ji Her­ce­go­vi­nu, ana­te ih ma­te bi­lo na oba svi­je­ta! La­ti­ni, ma uda­ri mi na­kva gr­ka vo­da na usta kad ih spo­mi­njem a zgr­či mi se oži­či­ca kao da sam pro­ždro stu­de­ni ka­men! Svi su la­ti­ni ona­kvi ka­ko ih je Dra­ško opi­sao kad je išao u Mlet­ke da na­kve po­slo­ve čev­ske svr­ša­va. Ka­ko ih je opi­sao, a sva­ka mu je ri­ječ sve­ta i isti­ni­ta! Ve­lja­še pro­to Mak­sim da Nje­goš ni­je pje­snič­ki na­mje­štao ri­je­či ko­je o la­ti­ni­ma iz­go­va­ra voj­vo­da Dra­ško, no da je Dra­ško bio stvar­ni isto­rij­ski, čev­ski gla­var ko­ji je is­pri­čao na Ce­ti­nju ka­kvi su la­ti­ni u Mle­ci­ma. A on­da se taj nje­gov isti­ni­ti opis pro­ši­rio kroz svu Cr­nu Go­ru i Nje­goš ga sa­mo pri­bi­lje­žio. Nje­goš ga je sa­mo u sti­ho­ve met­nuo da se mo­gu uz srp­ske gu­sle pje­va­ti Dra­ško­ve ri­je­či. Voj­vo­da Dra­ško re­kao a Ra­de To­mov usti­ho­vao. Go­ri su la­ti­ni no naj­go­re že­ne­ti­ne. Kad la­ti­ni­nu pa­sa ne vi­še no tri­de­set go­di­na, spu­šte mu se ku­lje a ob­ri­vi br­ko­ve, po­spe se po gla­vi s pe­pe­lom, pa iz­gle­da kao pre­tu­ljen panj. A ne­ka kre­ne uza stu­be, ne vi­so­či­je no dva ras­te­glja­ja, ne­što mu za­ku­ca pod gr­lo, pa ti se či­ni da će to­ga ča­sa on pi­je­nu­ti ko opa­ri­ća­na ko­ko­ška. La­ti­ni sa­mo zo­blju ja­ja i ko­ko­ške i li­žu na­kve pre­sla­sti­ce. Kad bi la­ti­nin sma­zao ov­nuj­sko ple­će ili izio va­gan ci­cva­re, je­dan bi mu ku­žanj uda­rio na usta a dru­gi na gu­zi­cu. To bi mu se de­si­lo za­to što on ne­ma mu­ško­ga se­pe­ta ni ku­ve­ta da pri­mi u se ju­nač­ki je­džek ka­kav Sr­bi je­du od Ko­so­va pa i pri­je nje­ga. Kod la­ti­na, ve­li Dra­ško, ne bi­ja­še pra­vo­ga je­la osim hlje­ba. Tu ti od gu­sa­la i ljuc­ke pri­če ne­ma zbo­ra ni go­vo­ra, a sku­plja­ju se uve­če u ne­ka­kvu še­re­met­nu ku­ću da slu­ša­ju aran­za­de i gle­da­ju ma­ška­re što su is­tre­šti­le oči kao ten­ci a zi­nu­le ko glad­ni kur­ja­ci. Ta gr­di­la kra­ču na na­kvi­jem du­gač­ki­jem štu­la­ma. A ne gle­da­ju la­ti­ni ta pri­ka­za­ni­ja ka­ko bi ih Sr­bi gle­da­li, no se na­bi­ju u na­kve pa­nje­ge, pa oto­le vi­re ko da su se po­ten­či­li. Naj­po­tlje ih sta­ne po ku­ći kriv­nja­va, pa oto­le iz­bu­lju­ka­ju de­ra­če­ći se kao da se za­ždi­la ta nji­jo­va ku­ća od za­ba­ve! A iako su ta­kvi ne­so­ji i ja­do­vi, la­ti­ni su bi­li na­mje­sti­li tam­ni­ce u ko­ji­ma je su­žnji­ma muč­ni­je no u zlo­gla­snim tur­skim zin­da­ni­ma, ka­kav je bio ona pro­kle­ta mo­star­ska tam­ni­ca u ko­joj je ro­bo­vao voj­vo­da An­to Da­ko­vić. E la­ti­ni ti, u to do­ba, ka­že Dra­ško, hva­ta­ju sva­ko­ga ko se s tri pr­sta kr­sti, sve­žu ga i pri­ku­ju na svo­je ga­li­je da ona­ko pri­ko­van ve­sla kad nji­jo­ve ga­li­je tr­gu­ju po svljec­ki­jem mo­ri­ma i oke­a­ni­ma. A kad taj uhva­će­ni i utam­ni­če­ni Sr­bin ne­što zgri­je­ši, on­da ga spr­ca­ju u tam­ni­cu u ko­ju, ve­li Dra­ško, Sr­bin ne bi ni pa­šće sve­zao. A svi su la­ti­ni žbi­ri i špi­ju­ni, ma još se nji­jo­vo di­je­te ni­je na no­ge is­po­ra­vi­lo a uče ga da špi­ja­va. I voj­vo­da se Dra­ško za­kleo Sve­ti­jem Sa­vom da ni­je bi­lo u Mle­ci­ma ni­jed­no­ga mu­ško­ga ik­sa­na ko­ji je­dan dru­go­ga ni­je dr­žao za taj­no­ga špi­ju­na. Kad se dvo­ji­ca utre­fe na uli­ci i ne­što pro­zbo­re, od­ma tre­ći na­ću­li uvo da slu­ša šta ta dvo­ji­ca pri­ča­ju. Pa kad ču­je, raz­gu­li otole što ga no­ge no­se i ba­ne na od­re­đe­no mje­sto đe se špi­ja pre­no­si. Is­pri­ča što je čuo, ali i pri­do­da ono što mu se do­pa­da i što od­go­va­ra in­te­re­si­ma ono­ga ko­me se špi­ja­va. E, od to­ga špi­jun­sko­ga stra­ha svi su se mle­tač­ki la­ti­ni bi­li uz­ble­ši­li ka­ko se iz­ble­še ov­ce ne od vu­ka gor­sko­ga no od vuč­jač­ko­ga pa­šče­ta. Vuk ju­nač­ki ko­lje, a vuč­ka­sto pa­šče pr­vo la­je i re­ži, pa on­da žr­tvu zu­bi­ma mr­cva­ri.

Eto, bra­ćo mo­ja dra­ga, austrij­ski la­ti­ni do­bi­li su na Ber­lin­sko­me kon­gre­su, ra­zu­mi­je se na Ber­lin­sko­me a ne na Mo­skov­sko­me, do­bi­li su na upra­vu srp­sku Her­ce­go­vi­nu ko­ju su od Tu­ra­ka oslo­bo­di­li srp­ski so­ko­lo­vi Lu­ka Vu­ka­lo­vić, Bog­dan Zi­mo­njić i Pe­ko Pa­vlo­vić, da­bog­da im se gro­bo­vi po­zla­ti­li! Ve­li­ke su la­tin­ske si­le ta­kvu Her­ce­go­vi­nu, ko na tac­ni, da­le jed­noj je­be­noj švap­skoj Austri­ji. Pr­vo joj da­li na upra­vu, pa ka­sni­je joj do­zvo­li­li da je se­bi pri­sa­je­di­ni.

A sad da ne­što re­čem o to­me ka­ko se slav­ni Ga­vri­lo Prin­cip osve­tio Austri­ji za sva nje­zi­na ne­dje­la pre­ma Sr­bi­ma. Osve­tio se ta­ko što je imao ju­nač­ko sr­ce i ne­drh­ta­vu ru­ku, pa je sa­suo iz srp­sko­ga auto­ma­ti­ka ži­vu va­tru i u Fran­ca Fer­di­nan­da i u nje­go­vu že­nu So­fi­ju. Taj me­tak ko­ji je So­fi­ju po­go­dio uga­sio je car­sku lo­zu ko­joj je Fer­di­nand pri­pa­dao. So­fi­ja je bi­la trud­na, i to joj je bi­la pr­va trud­no­ća, što zna­či da se Fer­di­nan­dov na­sljed­nik bio za­čeo, ali Bog ve­li­ki ni­je dao da se ro­di. Prin­ci­po­va sve­ta puc­nja­va u Sa­ra­je­vu iza­zva­la je Pr­vi svjet­ski rat a taj rat za­na­vi­jek uga­sio Austrij­sku Ca­re­vi­nu. Prav­da mo­že bi­ti spo­ra ali je do­stup­na! Ta­ko je is­pa­lo da je dru­gi Vi­dov­dan ve­li­ka na­gra­da Sr­bi­ma za sve ne­prav­de ko­je su im uči­ni­le ve­li­ke si­le kad su Bo­snu i Her­ce­go­vi­nu pri­klju­či­le Austri­ji. Pro­to se Mak­sim ču­đa­še, i ni­je se mo­gao na­ču­di­ti, što sve­ta pra­vo­slav­na cr­kva ni­je pro­gla­si­la za sve­ca Ga­vri­la Prin­ci­pa i Mi­lo­ša Obi­li­ća. Pro­to ni­je kri­ti­ko­vao no sa­mo se ču­dio, i s tim ču­đe­njem oti­šao je na onaj svi­jet. Ali, ja se u ve­li­ko­ga Bo­ga na­dam da će mi­tr­o­po­lit Am­fi­lo­hi­je, kad pa­tri­jar­ski skip­tar uzme u svo­je ru­ke, sve te ne­prav­de is­pra­vi­ti. Eto, stio sam sa­mo da na­po­me­nem dru­gi srp­ski Vi­dov­dan, a ako bu­de no­ći vi­še ću vam ne­što re­ći o tre­će­mu Vi­do­vu da­nu, kad je Slo­bo­dan Mi­lo­še­vić odr­žao svoj isto­rij­ski go­vor na Ga­zi­me­sta­nu. No još ne­ko­li­ko ri­je­či o Her­ce­go­vi­ni.

Ve­li­ke srp­ske na­de da Her­ce­go­vi­na pri­pad­ne Cr­noj Go­ri, po­što Tur­ci iz nje iza­đu, iz­ja­lo­vi­le su se. Ru­si­ja se za­u­zi­ma­la za svo­ju srp­sku bra­ću u Cr­noj Go­ri, ali se ni­je mo­gla iz­bo­ri­ti sto­ga što su se sve la­tin­ske si­le, jed­na­ko En­gle­ska, Fran­cu­ska i Ame­ri­ka, slo­ži­le da se Her­ce­go­vi­na pri­po­ji Austri­ji. Ru­si­ja je bi­la ja­ča od Tur­ske, ali ni­je od svih la­tin­ski­je si­la. Ali ni­ko o sve­mu to­me ja­du srp­sko­me, kao i o srp­skoj pred­u­zi­mlji­vo­sti i ju­na­štvu, ni­je bo­lje i vje­r­ni­je isti­nu is­ka­zao no što su to po­sti­gle gu­sle i srp­ske pje­sme ko­je se uz nji­ho­ve zvu­ke slu­ša­o­ci­ma sa­op­šta­va­ju. Sve su to gu­sle i pje­va­či ka­za­li ne­br­o­je­no pu­ta. A sve je to jed­na­ko ulje­glo u mo­ju svi­jest, u mo­ju krv i u mo­ju du­šu. Kao što je to isto i na isti na­čin bi­lo ulje­glo mo­me po­koj­no­me ocu ko­ji je ra­njen na Ska­dru. Kao što je bi­lo ulje­glo mo­me đe­du ko­ji je po­gi­nuo na Vuč­je­mu do­lu i pran­đe­du ko­me je u bo­ju na Gra­hov­cu od­śe­če­na de­sna ru­ka do lak­ta. Bio moj pran­đed To­dor jed­no­ga su­ne­tli­ju po­śe­kao, dru­go­ga po­sje­kao, a kad je tre­će­mu stio da od­si­je­če nos, Tur­čin bu­di va­lja­tan, seg­ni ne­ka­ko na se, te mo­me đe­du od­fi­ka­ri de­sni­cu do lak­ta. To što re­koh da je ulje­glo u du­šu me­ne i mo­jim pre­ci­ma, ta lju­bav pre­ma srp­skoj Her­ce­go­vi­ni i mr­žnja pre­ma oni­ma ko­ji su plju­nu­li na ča­sni krst, ušlo je s is­ti­jem in­ten­zi­te­tom u sr­ce i mla­du du­šu mo­me po­koj­no­me si­nu Rat­ku. Mo­me Rat­ku ko­ji je jed­na­ko po­gi­nuo za srp­ske ze­mlje, za sve­to­sav­sku vje­ru, za Ko­so­vo i za Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća! Po­gi­nuo je sa srp­skom pje­smom i ime­nom Slo­bo­da­no­vi­jem na usna­ma, kao što su isto ta­ko gi­nu­li nje­go­vi dru­go­vi oko Du­br­ov­ni­ka, na Vu­ko­va­ru, Fo­či i u Sre­bre­ni­ci. A ka­kva je bi­la i osta­la ro­do­lju­bi­va srp­ska ve­li­či­na mo­ga si­na Rat­ka ne­ka vam po­ka­že ovo što ću re­ći.

Ni­je Rat­ko bio ško­la­rac ko­ga su knji­ge mo­gle na­u­či­ti ko je Mi­loš i šta je Ko­so­vo, ka­ko je Sve­ti Sa­va pre­ko mu­dr­o­sti i je­ba­či­ne do­bio sa­mo­stal­nost srp­ske cr­kve, ni ka­ko su la­tin­ske si­le pla­ni­ra­le pro­tiv Sr­ba raz­ne kon­gre­se. Rat­ko je bio rad­nik u Že­lje­za­ri nik­šić­koj, vo­zio je kran ko­ji ži­vu va­tru is­tre­sa, bio je naj­mla­đi kra­no­vo­đa u fa­bri­ci gvo­žđa. Ni­je ti on kao dru­gi nje­go­vi vr­šnja­ci ban­čio po ka­fi­ći­ma i dan­gu­bio đe ur­la mu­zi­ka, no je uži­vao da slu­ša sve­te zvu­ke srp­skih gu­sa­la i pje­sme srp­skih pje­va­ča. A znao je po­koj­nik da uda­ra uz gu­sle kao da je iz sta­ro­ga vak­ta i ze­ma­na. Znao je, nje­go­va mi gro­ba, na­pa­met svu pje­smu o Moj­ko­vač­koj bit­ki ko­ju je sni­tio Ra­do­van Be­ći­ro­vić – Tre­bje­ša­nin. Znao je do­slov­ce i pje­smu o do­la­sku kra­lja Alek­san­dra u Cr­nu Go­ru, pa pje­smu o srp­skim gu­sla­ma, a sve su te pje­sme od isto­ga ve­li­ko­ga pje­sni­ka Be­ći­ro­vi­ća! Od po­čet­ka do kra­ja znao je Rat­ko na­pa­met i one dvi­je pje­sme od Bo­ža Đu­ra­no­vi­ća, jed­nu o ser­da­ru Šće­pa­nu, dru­gu o po­gi­bi­ji po­pa Mi­la Jo­vo­vi­ća pod zi­di­na­ma gra­da Ono­go­šta. Eno mu pje­sma­ri­ca, Ra­do­va­no­ve i Bo­žo­ve, na ta­vu­li­nu u nje­go­voj so­bi, sto­je ona­ko ka­ko ih je Rat­ko osta­vio kad je oti­šao u oslo­bo­di­lač­ku voj­sku srp­sku. Oto­le ih ni­ko ne­će po­ma­ći do­kle sam ja u ži­vo­tu. Eno mu gu­sa­la o kli­nu iz­nad kre­ve­ta đe je po­koj­nik spa­vao. Sa­mo sam met­nuo cr­ni flor pre­ko njih. Ni­ko uza nji ne­će uda­ra­ti do­kle ja di­šem. Ži­vio je Rat­ko za gu­sle, umro je za srp­stvo i Slo­bo­da­na. Ja ne sma­tram da je mr­tav, no va­zda kad ulje­zem u nje­go­vu so­bu ja raz­go­va­ram s nji­me o srp­stvu i Slo­bo­da­nu. On se pri­dru­žio ne­be­ski­jem od­re­di­ma Sr­ba ko­ji su po­stro­je­ni po­sli­je bo­ja ko­sov­sko­ga i La­za­re­va pre­se­lje­nja u ne­be­sko car­stvo. A evo ka­ko sam Rat­ka s Kr­no­va u voj­sku ot­pre­mio. U voj­sku slo­bo­dar­sku i Slo­bo­da­no­vu ko­ja je bi­la kre­nu­la da is­pra­vi sve ne­prav­de što su Sr­bi­ma uči­nje­ne, po­seb­no one što se ti­ču srp­ske Her­ce­go­vi­ne.

Eee Kr­no­vo, Kr­no­vo! Eee Vu­če Lo­pu­ši­na, đe si Zir­ko Ka­je­vi­ća, od­bra­ni­li te Ab­di Lju­ca! Kr­no­vo je rav­no, a pod ne­be­si­ma! Ni­je se pro­du­ži­lo iz­nad obla­ka kao Dur­mi­tor, no ta­man na­mje­šte­no ka­ko tre­ba da se mi­lu­je s obla­ci­ma. Ta­mo je Voj­nik, ta­mo Će­ra­ni­ća go­ra, do­zi­vaš se s ju­nač­ki­jem Usko­ci­ma, tu se bi­je­lje­la sta­da tur­ska, tu je Ab­di Lju­ca, ko­ji je bio ko­li­ko mač­ka, ośe­kao ru­ku Lo­pu­ši­ni Vu­ku ko­ji je bio ko pla­ni­na! Sve je to opje­vao Ra­do­van Be­ći­ro­vić, ne­ka mu je hva­la i la­ka mu ze­mlja! A Mo­mir Bu­la­to­vić, od ju­nač­ko­ga ro­vač­kog brat­stva, ško­lo­van čo­vjek, ne znaš je li ško­lo­va­ni­ji ili mla­đi, na­re­di, kao pred­śed­nik Cr­ne Go­re, da se na Kr­no­vu sku­pe svi do­br­o­volj­ci ko­ji, pod kri­lom Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća, kre­ću da oslo­bo­de srp­ski Du­br­ov­nik od la­ti­na, da pri­hva­te srp­sku Her­ce­go­vi­nu, da se osve­te ra­ne ko­sov­ske! Za­ka­zao je Mo­mir spr­ski do­br­o­vo­ljač­ki zbor na isto­rij­skoj pla­ni­ni Kr­no­vu, đe se va­zda ru­ko­va­la Cr­na Go­ra s Usko­ci­ma i Drob­nja­ci­ma. Ja sam s Rat­kom sti­gao me­đu pr­ve, a on­da po­če­še srp­ski ro­do­lju­bi da sti­žu na bro­te. Pa, Bo­že je­di­ni, ne znaš je­su li zor­ni­ji Bje­lo­pa­vli­ći, uob­li­če­ni­ji Če­vlja­ni, hi­tri­ji na no­ga­ma Pi­pe­ri, ti­ho­ju­nač­ki­je Cu­ce ili Bje­li­ce, je­su li to va­zda opre­zni Gra­ho­vlja­ni! Ne znaš ko je Pi­vlja­nin a ko Ba­nja­nin, ko Žu­plja­nin a ko Go­li­ja­nin! Jed­na­ko si tu mo­gao vi­đe­ti rad­ni­ka sa Že­lje­za­re, pi­var­ca iz Nik­šić­ke pi­va­re, uči­te­lja iz ško­le, me­di­cin­sko­ga rad­ni­ka iz bol­ni­ce, grac­ko­ga sme­tla­ra s uli­ce i is­pe­gla­nog go­spo­di­na s ču­ve­no­ga kor­za nik­šić­ko­ga, ko­je se pro­te­že od Po­šte pi­smo­no­sne do Pi­va­re pr­vo­kla­sne! Naj­po­tlje, ma ni­je naj­po­tlje no me­đu pr­ve, do­šle i žen­ske. Vi­đoh te Srp­ki­nje do­br­o­volj­ni­ce, pa se śe­tih nji­jo­vih pret­hod­ni­ca o ko­ji­ma srp­ske pje­sme pje­va­ju: Va­sko­ve Da­ni­ce, Pla­ne To­ma­še­ve, Gru­ji­či­ća Ma­re, i Ćet­ne, maj­ke Lu­ke i Mi­la Jo­vo­vi­ća! No, sku­pi­la se ma­sa srp­ski­je ro­do­lju­ba ko­ji ukra­ša­va­ju žen­ska li­ca kao što ze­le­na po­lja ukra­ša­va­ju mi­ri­sni cvje­to­vi. Ma­sa, bro­ja joj ne­ma!

Pred­śed­nik Mo­mir Bu­la­to­vić stao na jed­nu uz­vi­ši­cu, ali ne mo­žeš od pa­ro­la i ro­do­lju­bi­ve pje­sme da ču­ješ ni ne­be­ske gro­mo­ve kad bi za­gr­mje­li, a nek­mo­li ri­je­či pred­śed­ni­ka Bu­la­to­vi­ća! Naj­če­šće su bi­le ove pje­sme: Predśed­ni­če sa­mo zo­vi – le­će­će­mo ko or­lo­vi, Ko je dru­gi ja sam pr­vi – da pi­je­mo tur­ske kr­vi, Oj usta­še cr­ni vra­ni – cr­ni su vam do­šli da­ni, Cr­na Go­ra je­ste ma­la – ali je va­zda ra­to­va­la, Ra­to­va­će za­što ne­će – ako bu­de srp­ske sre­će, Srp­ska voj­ska srp­ska di­ka – ru­ši be­dem Du­br­ov­ni­ka…, a on­da iz de­se­ti­ne hi­lja­da ro­do­lju­bi­vih srp­skih gr­la slo­žno se pro­lo­mi i sto se pu­ta po­no­vi Slo­bo – slo­bo­do! Sa­mo je pred­śed­nik Bu­la­to­vić uspio da ka­že: Srp­ski ju­na­ci, sreć­no po­šli na ju­nač­ki put! Ja sam ga čuo šta je re­kao za­to što sam bio bli­zu nje­ga, mo­gli smo se ru­ko­va­ti. On je kul­tu­ran čo­vjek pa mi je po­zdrav­no mah­nuo ru­kom s ko­je mu bljec­ka­še zla­tan pr­sten. Eee, šta je tu uči­nje­la ra­ki­ja eglen­li­ja i ru­me­ni­ka vi­no!

E pa zbi­lja, Bo­že je­di­ni, ka­ko je Sr­bi­ma stal­no u kr­vi ono što ih pre­po­zna­je me­đu dru­gim na­ro­di­ma! Uzmi­te sa­mo onu na­rod­nu: Pa im vin­ce udri­lo u li­ce, a ra­ki­ja eglen otvo­ri­la! Ma ni­je­su u na­šoj slav­noj pro­šlo­sti Sr­bi pi­li iz ča­ši­ca kao la­ti­ni što pi­ju on­da i da­nas, no iz kon­di­ra i tu­lu­mi­ne. Eno na naj­sve­ti­joj ve­če­ri u srp­skoj isto­ri­ji, Ko­sov­skoj ve­če­ri, car La­zar na­zdra­vlja iz zlat­no­ga kon­di­ra, na­zdra­vlja vi­te­zo­vi­ma cr­ve­ni­kom vi­nom. A Mar­ko pi­je tu­lu­mi­nom od dva­na­est oka. A zna se i da­nas i zna­će se do­vi­je­ka da od Šar­ca bo­ljeg ko­nja ne­ma ni od Mar­ka bo­lje­ga ju­na­ka! Pri­ča­še pro­to Mak­sim, a Bu­le ga do­pu­nja­va­še, da je Vožd Ka­ra­đor­đe imao mu­ški tan­ki ali ja­ko pro­dor­ni glas od ko­ga su jed­ni Tur­ci pro­pi­ša­va­li u ga­će a dru­gi blju­va­li i ono što su ju­če pro­ždr­li. Kad je Ka­ra­đor­đe kre­tao u bo­je­ve, sva­ki nje­gov Sr­bin imao je o svo­me po­ja­su ču­tu­ru na­su­tu šlji­vo­vi­ce žu­te ko du­kat a mi­ri­sne kao cvjet­no ju­tro pro­ljeć­no. Pri­je no se kre­ne u śe­ču, Vožd bi ko­man­do­vao: Ko­je ku­de, pr­vo po­teg­ni te srp­ske vo­de iz ču­tu­re, a on­da za mnom svi jed­na­ko, ju­na­ci! Eno u Gor­sko­me vi­jen­cu,Igu­man Ste­fan, ko­me je pa­sa­lo sto­ti­nu go­di­na, na­zdra­vlja bo­žić­njim bad­nja­ci­ma ča­šom od oke vi­na cr­ve­no­ga, a mo­že­te mi­sli­ti ka­ko je na­zdra­vljao kad mu je bi­lo tri­de­set go­di­na! A du­ša se Igu­ma­nu igra­la kao pla­men po ra­ki­ji.

E bog­me, kad pred­śed­nik Mo­mir sret­nji­va put ju­na­ci­ma, iz hi­lja­de ru­ka na­teg­nu se pi­će, ne­ko vi­na a ne­ko ra­ki­je, ne­ko pi­va a ne­ko vi­ski­ja. On­da se osu plo­tun iz re­vol­ve­ra i pu­ša­ka, za­bru­ja­še mo­to­ri a u to uda­ri­še i ne­be­ske sa­la­u­ke. Bi­ja­še ve­dro pa se na­o­bla­či! Dok je Mo­mir ju­na­ci­ma put sret­nji­vao, za­đe­de se je­dan pra­men ma­gle od Dur­mi­to­ra, Mom­či­lo­ve pla­ni­ne, pa se oblak ne­bom okre­ta­še, iz­gle­da i on kre­nuo da is­pra­ti srp­ske rat­ni­ke ko­ji kre­ću da Sr­bi­ma po­vra­te Du­br­ov­nik i Her­ce­go­vi­nu! A on­da, kad puc­nji utih­nu­še, Bo­ško Vu­ja­čić, ko­ji je do ta­da sta­jao uz Bu­la­to­vi­ća, uze srp­ske gu­sle u bi­je­le ru­ke, śe­de na je­dan bent i gla­so­vi­to za­pje­va Be­ći­ro­vi­će­vu pje­smu o ču­ve­noj bit­ki na Moj­kov­cu, kad su Cr­no­gor­ci po­ka­za­li da ni­je­su ma­nji Sr­bi od ko­sov­skih vi­te­zo­va, od La­za­re­vih bo­ra­ca ko­ji su sta­li na put tur­skoj si­li i ca­ru Mu­ra­tu. Od­jek­nu­še sti­ho­vi: Svi ima­ju na­du i oslon­ce, u nas bra­ću srp­ske Cr­no­gor­ce, iz na­še će kr­vi kroz vre­me­na si­nut zo­ra Ju­žni­je Slo­ve­na, a vje­ko­vi slav­ne na­še žr­tve ni­kad ne­će bro­ja­ti u mr­tve! Opje­va Bo­ško ju­nač­ki pje­smu, ju­na­ci opet za­pu­ca­še, raz­vi­še bar­ja­ke, za­pje­va­še i kre­nu­še, a onaj se cr­ni oblak za­u­sta­vi i pro­su ki­šu obi­la­tu po Kr­no­vu trav­nja­to­me. A to je bio bož­ji be­ri­ćet, kad tre­ba va­zda se ne­be­sko­me na­ro­du ne­što s ne­ba de­ša­va. Ma ni­je tra­jao plju­sak ni tri mi­nu­ta vi­še je to bio be­ri­ćet­ni znak no ko­li­či­na ki­še ko­ja na­ta­pa ze­mlju. Ta­ko­re­ći plju­sak nas ni­je skva­sio no nas sa­mo osvje­žio.

A vje­ruj­te mi, dok je Bo­ško pje­vao uz gu­sle, dva su kr­sta­ša or­la kru­ži­la iz­nad Kr­no­va po ne­be­si­ma. Ni­kad pri­je to­li­kih or­lo­va kr­sta­ša vi­dio ni­je­sam. Ši­ra su im kri­la no ruč­ni ras­te­gljaj naj­vi­so­či­je­ga mu­škar­ca i de­li­je ka­kav je Mi­roljub Šal­ma­no­vić. Kad opu­či do­br­o­volj­na voj­ska s Kr­no­va, ulje­ze u sto­ti­ne voj­ni­je i ci­vil­ni­je vo­zi­la, za­bru­ja­še mo­to­ri, ode se na Du­br­ov­nik i Her­ce­go­vi­nu. Nas sto­ti­njak ro­di­te­lja oku­pi­smo se oko pred­śed­ni­ka Bu­la­to­vi­ća, pośe­da­smo uoko­lo, a Bo­ško Vu­ja­čić na­sta­vi da do­pje­va pje­smu o Moj­ko­vač­koj slav­noj bit­ki. Ta­man kad gu­slar do­vr­ši pje­smu, ja­to ga­vra­no­va do­le­će iz prav­ca Će­ra­ni­ća go­re. Grak­ću vra­ni ga­vra­no­vi, pre­le­će­še Kr­no­vo i od­le­će­še oni­jem sen­tom ko­jim se srp­ska do­br­o­vo­ljač­ka i srp­sko–ro­do­lju­bi­va voj­ska od­ve­zla za Her­ce­go­vi­nu i Du­br­ov­nik. Ta­ko se po­no­vi­še sta­ra vre­me­na, đe su ve­li­ke bit­ke tu su i ja­ta ga­vra­no­va, mi ro­di­te­lji se na Kr­no­vu pre­kr­sti­smo i Bo­gu po­mo­li­smo, jer smo po­vje­ro­va­li da su vra­ni ga­vra­no­vi una­pri­jed ośe­ti­li tur­ske i la­tin­ske str­vi­ne. I još sam na Kr­no­vu vi­dio jed­no ču­do i ču­do­ve­ni­je. Po­red uz­vi­ši­ce đe smo sta­ja­li s pred­śed­ni­kom Bu­la­to­vi­ćem bi­ja­še jed­na srp­ska ku­ća, ne ljet­na kr­nov­ska ko­li­ba no baš pra­va ku­ća, to je ono mje­sto đe je u ze­ma­nu po­gi­nuo Lo­pu­ši­na Vuk, ve­li­ki srp­ski ju­nak iz Usko­ka o ko­me pje­sme pje­va­ju. Ne­da­le­ko od te ku­će pa­si­ja­še tra­vu konj vra­nac, ma du­še mi, lje­po­ta mu ne iz­o­sta­je iza gi­zda­ve lje­po­te vran­ca iz na­rod­nih pje­sa­ma. Kad srp­ska do­br­o­vo­ljač­ka voj­ska za­pje­va i za­plo­tu­na iz oruž­ja, vra­nac di­že gla­vu, zar­za ko grom ne­be­ski, a on­da opu­šti onu mu­šku po­lju­ma­ču, is­pru­ži je i po­če s njo­me da bi­je o tr­buh. Ni­đe tu ko­bi­le ne bi­ja­še da bi se on spra­ma nje pa­stuv­ski po­mam­nji­vao. To ni­je bi­la ra­sna po­ma­ma jed­no­ga pa­stu­va, no bo­ži­ji znak srp­ske mu­ško­vi­ne ko­ja je kre­nu­la na la­ti­ne i na su­ne­tli­je. Ne­ko je re­kao da se Bog mu­ški na­smi­jao kad je ko­nja pa­stu­va stva­rao! Predśjed­nik Mo­mir i mi ro­di­te­lji sa­mo smo se zgle­da­li, a jed­no smo mi­sli­li: Bog će da­ti da na­ši si­no­vi bu­du po­let­ni na bu­le i la­tin­ke ona­ko ka­ko je kr­nov­ski vra­nac s isu­ka­ni­jem oruž­jem mu­ški zdrav i po­ten­tan. Kad voj­ska opu­či niz Kr­no­vo, za­đe za vi­dik, vra­nac ona­ko na­o­ru­žan za­i­gra se za voj­skom. Nji­šti ko pla­nin­ska olu­ja, a či­ni ti se da mu mu­ško­vi­na na­ra­sta. Kad je voj­ska ulje­gla u vo­zi­la i kad su mo­to­ri za­bru­ja­li, vra­nac je stao, uvu­kao u se mu­šku jor­da­mli alat­ku, pre­stao da nji­šti i vra­tio se na li­va­du s ko­je je i kre­nuo. E, Sr­bi su va­zda u sta­ro­me ze­ma­nu na ha­to­vi­ma bo­je­ve bi­li, La­za­re­vi ko­nja­ni­ci Tur­ci­ma su se na Ko­so­vu su­pr­ot­sta­vi­li, Bo­ško Ju­go­vić je bio na ala­tu vas u či­sto­me zla­tu. Ivo Sen­ko­vić ja­šao je do­ra od meg­da­na, voj­vo­da Mom­či­lo imao je kri­la­to­ga ko­nja Ja­bu­či­la. Mar­ko se od Šar­ca ni­je raz­dva­jao. I trk konj­sko­ga vran­ca za na­šom voj­skom bio mi je znak da će nam si­no­vi do­ći do Ne­ve­si­nja đe su rza­li ču­ve­ni vran­ci Lju­bo­vi­ća be­go­va iz či­jih su re­po­va ču­pa­ne stru­ne za srp­ske gu­sle.

Ma s jed­nom ri­je­či, kad sam pra­tio Rat­ka i dru­ge srp­ske si­no­ve sa Kr­no­va, sto­ti­nu mi se zna­me­ni­ja tre­fi­lo pred oči­ma. Sve je to sa­va­ot Bog dao i na­mje­stio. Ta­da sam je­din­ca Rat­ka is­pra­tio i ni­je­sam ga vi­še gle­dao, sem mr­tvo­ga, ali slav­no­ga, kad mi ga srp­ska voj­ska vra­ti u kov­če­gu sa srp­skom za­sta­vom sa ra­ti­šta sr­binj­sko­ga, što bi se ra­ni­je re­klo fo­čan­sko­ga.

Va­zda su Sr­bi ośe­ća­li ne­prav­du što su po­kva­re­ni la­ti­ni po­ka­to­li­či­li srp­ske Ko­na­vle u do­ba ca­ra Du­ša­na Sil­no­ga, u Ko­na­vli­ma i Du­br­ov­ni­ku ni­je bi­lo uva la­tin­sko­ga, ali vre­me­nom kroz pre­va­ru, mi­to i dru­ge uj­dur­me, sve se ta­mo po­ka­to­li­či­lo. Odr­ža­li Ko­na­vlja­ni srp­sku no­šnju, pro­go­vor i obi­ča­je ko­je su ima­li dok su Sr­bi bi­li, ali su pre­šli na če­ti­ri pr­sta da se nji­ma ša­kač­ki kr­ste. Pre­sta­li da se kr­ste ka­ko Bog mi­lu­je i ka­ko se Sr­bi sve­to­sav­ski od pam­ti­vi­je­ka kr­ste i Bo­gu mo­le. Ni­je­su Ko­na­vlja­ni oču­va­li kr­sne sla­ve, ali ni­je­su ski­da­li sa zi­do­va iko­ne kr­sni­je sve­ta­ca ko­je su sla­vi­li dok su se Sr­bi­ma na­zi­va­li. Ma što bi se re­klo, osta­li su ti Ko­na­vlja­ni ni tor­ni ni lov­ni, osta­li Sr­bi a la­ti­ni­ma se pro­zva­li. No da vi­di­te ka­ko su im se u ze­ma­nu na­ši lju­di sve­ti­li što su se po­la­ti­ni­li. Kad ka­žem na­ši lju­di upra­vo mi­slim na Ba­nja­ne, Oput­nu Ru­di­nu i dio Gra­ho­va. Evo čuj­te ka­ko je to iz­gle­da­lo, a ja o to­me sve znam sto­ga što sam ro­đen u Oput­noj Ru­di­ni, a po­koj­na mi je maj­ka iz ple­me­na Ba­nja­na. Kad do­đe zi­ma i svol­ta­ju šnje­go­vi, pa ne­ma šta da se ra­di osim da se sto­ci me­će pi­ća, banj­ski i ru­din­ski mom­ci opu­ča­li su u Ko­na­vle đe sni­jeg ne pa­da da ra­de ta­mo­šnje po­slo­ve i ta­ko za­ra­đu­ju. Pot­kre­sa­va­li su vi­no­gra­de, voć­nja­ke, či­sti­li šta­le, po­di­za­li me­đe, pre­si­pa­li vi­no i ra­ki­ju po po­dru­mi­ma, i oba­vlja­li dru­ge se­o­ske ra­bo­te ko­je Ko­na­vlja­ni­ma pri­pa­da­ju. U Ko­na­vli­ma je bio obi­čaj da se sa­mo je­dan od bra­će že­ni i jed­na od se­sta­ra uda­va, a ako je bi­lo u toj i toj ku­ći još bra­će i se­sta­ra, od njih su po­sta­ja­le mu­ške usi­đe­li­ce i žen­ske po­sta­li­ce. To su ra­di­li s to­ga da se ne bi ima­nje jed­ne ku­će di­o­bom usit­nja­va­lo. Ne­u­da­te đe­voj­ke osta­ja­le su na oče­vo­me upre­tu, a neo­že­nje­na bra­ća naj­če­šće su od­la­zi­li u stranj­ske ze­mlje da ta­mo ži­ve i for­mi­ra­ju svo­je fa­mi­li­je. Oja­đe­le đe­voj­ke osta­ja­le su na oče­vi­ni da svo­je si­je­de ko­se če­šlja­ju i da usi­đe­lič­ke ja­de ja­du­ju. E bog­me, banj­skim i ru­din­skim pa­stu­vo–mom­ci­ma bio je maj­dan za ob­ra­du taj usi­đe­lič­ki ra­sad­nik. Ko­na­vljan­ski lo­ći­ka­ri pi­ju be­van­du, a vla­ški mom­ci, Ko­na­vlja­ni su nas zva­li Vla­si­ma, cr­ve­ni­ku vi­no. La­ti­nin sr­če ka­kvu čor­bi­cu i pri­sma­če žmi­re kr­me­će, a na­še ple­ćo­nje kre­šu jar­če­vi­nu od ko­je se di­že ku­rac i đe­du si­je­do­me, a nek­mo­li mom­ku pla­ho­vi­to­me. Od­ni­je­li mom­ci i jar­če­vi­ne i sko­ru­pa iz mje­ši­ne i si­ra va­re­no­ga, ko­ji otva­ra že­đu i za vi­nom i za ra­ki­jom. A uz sve to, pod­u­to­ri­li se mom­ci na­ran­dža­ma i ro­ga­či­ma ko­ji obi­la­to ra­đa­ju u Ko­na­vli­ma. Ne­ma sni­je­ga, ko­na­vljan­ska zi­ma bla­ža je no banj­ska je­sen, mom­ci si­ti i na­pi­ti, pa ti ni­je­su pi­ta­li da li je ne­u­da­toj Ko­na­vljan­ki dva­de­set i jed­na ili pe­de­set i se­dam go­di­na, no su ih pro­ba­da­li oni­jem me­đu­no­žni­jem kli­no­vi­ma i u vin­skom po­dru­mu, i u ka­ma­ri đe su le­ža­li i is­pod ka­kvo­ga sto­ga si­jen­sko­ga. Ni­je­su bi­ra­li mje­sto, no đe su gođ mo­gli no­ge su im u vis di­za­li. Ni­je to bi­la sa­mo stvar kur­če­ve že­lje, no su se je­bu­ći ko­na­vljan­ske po­sta­li­ce, na­sla­đi­va­li ije­dom na Ko­na­vlja­ne što su srp­sku vje­ru ben­du­nja­li.

A ka­kvi su na­ši mom­ci bi­li u mu­ško­me pon­tu na Ko­na­vljan­ke naj­bo­lje go­vo­ri is­kaz jed­ne ko­na­v­o­ske do­ma­ći­ce. Upra­vo osta­la je pri­ča ka­ko su se do­zi­va­le dvi­je Ko­na­vljan­ke s br­da na br­do. Jed­na pi­ta­la ka­kvi su rad­ni­ci Vla­si ko­ji kod nje ra­de, a dru­ga joj od­go­vo­ri­la: A, Lu­ce mo­ja, tvr­đi je Vla­si­ma kad ga va­de, no na­ši­jem kad ga me­ću­uu! E vi­di­te ne­što, kad je na­ša srp­ska voj­ska, ko­ju smo s Kr­no­va is­pra­ti­li, i dru­ge je­di­ni­ce iz Slo­bo­da­no­ve ar­mi­je, ko­je su osvo­ji­le Ko­na­vle, ku­će im po­pa­li­li, mu­ške de­stre­ga­li i nji­jo­ve žen­ske is­ti­je­šti­li, ni­je­su oslobodioci su­štin­ski ni­šta dru­go ra­di­li no is­ka­zi­va­li svoj osvet­nič­ki ijed što su ti ne­kad či­sti srp­ski pro­sto­ri iz­ne­vje­ri­li i ca­ra Du­ša­na Sil­no­ga i Sve­to­ga Sa­vu i srp­ski ča­sni krst i srp­sku kr­snu sla­vu! Sve su Ko­na­vle na­ši žvel­ti mom­ci pli­je­ni­li, a, bo­ga­mi, tim pli­je­nom ni­je­su ni­šta dru­go ra­di­li no na­sta­vlja­li slav­nu srp­sku tra­di­ci­ju pli­je­na o ko­me plje­sme pje­va­ju. Pro­či­taj­mo sa­mo pje­sme o Nik­cu o Ro­vi­na u Nje­go­še­voj ču­ve­noj pje­sma­ri­ci Ogle­da­lo srp­sko, pa će­te vi­đe­ti da je pli­jen vo­lo­va i ov­no­va, ha­to­va i am­ba­ra be­go­va Lju­bo­vi­ća iz Ne­ve­si­nja, Zvi­zdi­ća s Kr­stca, Še­o­vi­ća iz La­stve, kao i sa ima­nja dru­gi­je Tu­ra­ka, znak ve­li­ko­ga srp­sko­ga ju­na­štva. Za­to su jad­ne i smi­je­šne ne­ka­kve pri­mjed­be i tr­tlja­nja da su Nik­ši­ća­ni opljač­ka­li ko­na­vljan­ska go­ve­da i do­ja­vi­li ih na svo­ja ima­nja. Ne da ih je sra­mo­ta, no ne­ka im slu­ži na čast to što pro­du­ža­va­ju svo­ju slav­nu pli­jen­sku pro­šlost ko­ju su i Nje­go­še­ve pje­sme opje­va­le. A oni na­ši mom­ci ko­ji su i bu­le i la­tin­ke u ovo­me oslo­bo­di­lač­ko­me ra­tu mu­ški is­pri­ti­ska­li, mo­gu ih slo­bod­no na­zva­ti po­tom­ci­ma na­šeg slav­nog Mi­lja­ni­ća iz Ba­nja­na is­pod pla­ni­na Nje­go­ša. To je bi­lo u do­ba kra­lja Alek­san­dra, a za­pam­će­no je da je taj mi­lja­nić­ki mo­mak, ko­ji je bio naj­zor­ni­ja mu­ška gla­va banj­ska, jed­ne zi­me u Ko­na­vli­ma pod­u­pro svo­jim ću­ste­kom rav­no tri­de­set i dvi­je la­tin­ke. Kad su ga ja­ra­ni upi­ta­li je li se umo­rio od to­li­ke je­ba­či­ne, on je od­go­vo­rio da se ne mo­že umo­ri­ti srp­ski ro­do­ljub kad la­tin­ske šće­ri je­be!

S jed­nom ri­je­či, na­šoj srp­skoj vje­ri ni­kad ne mo­že bi­ti do­sta osve­te dok na na­ši­jem pro­sto­ri­ma tra­je tur­ske i la­tin­ske vje­re. Jed­na­ko umom i sna­gom, bi­lo pu­škom ili kol­cem, ka­ko no­žem ta­ko i kur­cem, ka­ko pli­je­nom ta­ko pa­lje­vi­nom, tre­ba se sve­ti­ti tu­đi­jem vje­ra­ma na na­šoj ze­mlji dok ih na njoj tra­je. Na­ša voj­ska, ko­joj je i moj Rat­ko pri­pa­dao, ni­je vo­di­la dru­gi rat no sve­ti i osvet­nič­ki. Udri vra­ga ne ostav mu tra­ga, tre­ba tri­je­bi­ti gu­bu iz to­ri­ne! A da što smo se zbje­ža­li u ove go­re kr­še­vi­te no da ju­nač­ki ama­net ču­va­mo, ča­sno srp­sko ime i sve­tu slo­bo­du!

No još ne­što da do­dam o pred­śed­ni­ku Mo­mi­ru Bu­la­to­vi­ću ko­ji je s Kr­no­va is­pra­tio srp­sku oslo­bo­di­lač­ku voj­sku na Du­br­ov­nik i Her­ce­go­vi­nu. Bog je i Bu­la­to­vi­ću na­mje­stio ne­što ko­li­ko obič­no to­li­ko i neo­bič­no, ko­li­ko vi­đe­no to­li­ko i zna­čaj­no u srp­skoj isto­ri­ji. I Bu­la­to­vić spa­da u one vla­da­re ko­ji se ne ra­đa­ju u kra­ju svo­jih pre­da­ka, a spa­ša­va­ju Sr­be kad bu­de sta­ni–pa­ni. Ni Slo­bo­dan, ni Ka­ra­đor­đe, ni Pe­štić ni­je­su po­ri­je­klom iz Sr­bi­je, a Sr­bi­ju su di­gli u slo­bo­dar­ska srp­ska ne­be­sa. Pa ni Isus Hri­stos ni­je od onih na­ro­da ko­ji su da­nas hri­šća­ni, no je Je­vrej. To Bog ta­ko ho­će, on ne pi­ta či­ji si i okle si, no šta ti je du­žnost da ura­diš na tom i tom mje­stu u od­re­đe­nom vre­me­nu. Mo­mir je od ju­nač­kog ro­vač­kog ple­me­na, ali ro­đen je u Be­o­gra­du a od­ra­stao u la­tin­sko­me gra­du Za­dru. Raz­vi­jao se u la­tin­lu­ku dok ni­je sa­znao ka­kvi su la­ti­ni, a on­da ga je Bog u Cr­nu Go­ru spre­mio da je spa­ša­va od is­ti­je la­ti­na sta­rih va­ra­li­ca, od oni­je la­ti­na ko­je je opi­sao voj­vo­da Dra­ško kad se iz Mle­ta­ka vra­tio, eto ta­ko ti je Mo­mir po­stao de­sna ru­ka Slo­bo­da­no­va u od­bra­ni srp­stva od tur­stva i la­tin­lu­ka.

A evo ka­ko je Mo­mo u la­tin­sko­me Ha­gu spa­sio Cr­nu Go­ru kad su la­ti­ni šće­li da je od­ču­pa­ju od Sr­bi­je i cje­lo­kup­no­ga srp­stva. Kad su la­ti­ni svi ko­li­ko ih je, a po­seb­no onaj žmi­r­ka­vi pa­pa dvo­stru­ko­ga ime­na, Jo­van Pa­vle, ko­ga je i Bog bio na­gr­dio te je is­kri­vljen ze­mljom ho­dio, kad su la­ti­ni od­lu­či­li da ras­pi­ša­ju Ju­go­sla­vi­ju, ko­ju su Sr­bi svo­jom kr­vlju stvo­ri­li, bi­li su pre­gli da i Cr­nu Go­ru raz­dvo­je od Sr­bi­je, da no­kat raz­dvo­je od me­sa, da sr­ce Sr­bi­ji iš­ču­pa­ju iz nje­da­ra! Ali ni­je im uspje­lo, kam da im je u vi­li­ce! E vi­di­te li ono­ga Mo­mi­ra Bu­la­to­vi­ća ka­ko s mr­kom na­u­sni­com iz­gle­da pi­to­mo, me­ko i na­mi­ri­sa­no, ma Bog stvo­rio, me­ko­put­nog škol­skog go­spo­di­na! Mi­lo ti bi ga bi­lo va­zda po­gle­da­ti, kad bi ti sa­mo jed­nom po­gled upu­tio kao što je me­ne po­gle­dao na Kr­no­vu. A u su­šti­ni ka­kav je Mo­mo? To je mr­ki ka­u­rin, ža­lo­sna ti maj­ka! Kad je na­kav la­tin­ski či­nov­nik prok­me­čao da tre­ba da se Cr­na Go­ra odvo­ji od Sr­bi­je, isto ona­ko ka­ko su se već bi­le odvo­ji­le Slo­ve­ni­ja i Hr­vat­ska, Mo­mo je škrip­nuo zu­bi­ma da su za­str­ca­le var­ni­ce iz nje­go­vi­je zu­ba, u br­ci­ma se sva­ka dla­ka na­je­ži­la ko je­že­ve oštre bo­dlje, ono nje­go­vo bi­je­lo go­spod­sko li­ce do­šlo kao u zma­ja že­sto­ko­ga kad uda­ra na ažda­ju! Glas mu gro­mo­lo­mo okrup­njao, kroz nje­ga su pro­go­vo­ri­la Rov­ca, iz nje­ga je iz­bi­jao duh Mo­rač­ko­ga ma­na­sti­ra. Kao što da­nas Am­fi­lo­hi­je pre­no­si ne­ma­njić­ki za­vjet Ro­va­ca i Mo­ra­če na Ru­mi­ju, ta­ko je Mo­mir Bu­la­to­vić to srp­sko odu­ho­vlje­ni­je sa­suo u li­ce ono­me je­be­no­me la­ti­ni­nu u Ha­gu. Sa­suo mu u pr­lja­vo li­ce či­stu srp­sku ro­vač­ko–mo­rač­ku sna­gu isto­rij­ske pro­šlo­sti! E mo­gli su se ta­da la­ti­ni za­kle­ti, kao što se i pa­ša kleo na po­ga­ču da ne­će voj­šti­ti na Mo­ra­ču, da im ne­će upa­li­ti pu­ška ko­ju su na­ni­ša­ni­li na cr­no­gor­sku Špa­r­tu da je od srp­stva raz­dvo­je. Ta­ko raz­go­ro­pa­đen i zma­jev­ski na­o­štren Mo­mir je uždio ša­kom u ta­vu­lin pre­da se da su se s nje­ga na sve stra­ne ras­tr­ca­li oni la­tin­ski pa­pi­ri i do­ku­men­ti u ko­ji­ma je upi­sa­na od­lu­ka o raz­dva­ja­nju Cr­ne Go­re i Sr­bi­je. Bi­li su na­u­mi­li da tu har­ti­ju sa sram­ni­jem tek­stom pot­pi­še Mo­mir Bu­la­to­vić!

Tre­snuo je Mo­mir ju­nač­kom ru­kom o sto i sko­čio na no­ge la­ga­ne, ni­je­su la­ga­ne ta­da bi­le bo­ga­mi no pod­skoč­ne i od­skoč­ne! Na­stu­pio je ta­jac za ko­li­ko bi bli­je­ska ne­be­ska si­jev­nu­la. Sve se oka­me­ni­lo i od stra­ha za­trep­ta­lo ko švra­ke na ju­go­vi­nu. Ni­je se zna­lo šta će se do­go­di­ti, a zna­lo se da srp­ski Cr­no­go­rac, a po­seb­no Rov­ča­nin, ni na po­piš ne ide bez oruž­ja. Uto­li­ko je onaj la­ti­nin, bi­lo mu je ime Lord Ka­ring­ton, je­bo mu pas ma­ter, tre­nuo od stra na kle­ca­ve no­ge i za­vi­kao nje­go­vi­jem je­zi­kom da se sa­svim sla­že da Cr­na Go­ra osta­ne u brac­kom za­gr­lja­ju sa Sr­bi­jom, i to ne pri­vre­me­no no do­vi­je­ka. To en­gle­ski đu­tu­rum pro­mo­zo­lio i sklo­pio Bu­la­to­vi­ću ru­ke oko pa­sa, kme­če­ći da ta­ko za­gr­lje­ne Cr­na Go­ra i Sr­bi­ja tre­ba da osta­nu dok se sun­ce ne­be­ski­jem svo­dom kre­će.

Bu­la­to­vi­ću se je­da­nak bi­je­la go­spod­ska bo­ja po­vr­nu­la u li­ce, sti­ša­le se zub­ne var­ni­ce oko usta, sle­gle se dla­ke u br­ci­ma, oči mu se umi­lo­sti­vi­le kao do­jen­če­tu, i jo­pet je Mo­mo po­sta­nuo ono ra­ni­je jag­nje od čo­vje­ka. Eto ta­kav ti je Mo­mir Bu­la­to­vić, srp­ski vo­đa iz Cr­ne Go­re ko­ji je imao isto­rij­sku čast, a ima­će je i nje­gov pra­u­nuk, da is­pra­ti s Kr­no­va srp­sku voj­sku ko­ja od­la­zi da vra­ti Sr­bi­ma Her­ce­go­vi­nu i da na­pla­ti dug la­ti­ni­ma što su po­šok­či­li srp­ski Du­br­ov­nik i Ko­na­vle. A još je uz­vi­še­ni­ju čast bje­lo­pu­ti Mo­mo imao da sta­ne di­vov­ski na put la­tin­ski­jem ala­ma i vra­na­ma ko­je su u Ha­gu bi­le kre­nu­le da srp­sku lu­bi­nu ras­ci­je­pe na sr­bi­jan­sku i cr­no­gor­sku pa­lu­ti­nu. Ta­ko je Mo­mir Bu­la­to­vić sta­me­no stao uz Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća, stao Rov­ča­nin uz Va­so­je­vi­ća, Sr­bin uz Sr­bi­na, a bo­ga­mi je Mo­mir stio i da na­sta­vi ono što je za­po­čeo Vla­di­ka Da­ni­lo. Mo­mir je ve­li­kan za ko­jim je bi­lo kre­nu­lo sve što ima srp­sko sr­ce u pr­si­ma i u Sve­to­ga Sa­vu vje­ru­je. Kre­nuo Da­ni­lo sa Sr­bi­ma i is­tra­žio po­tu­ri­ce u Cr­noj Go­ri da od njih ne osta­ne tra­ga. To je isti Mo­mo u svo­je vri­je­me na­sta­vio, ali ga, na­ža­lost, ni­je po­slu­ži­la ala­vi­ja da ju­nač­ko srp­sko–oslo­bo­di­lač­ko dje­lo okon­ča. Evo ka­ko je to bi­lo i ka­ko mu se po­sao ob­ne­dao. E sad po ovo­me mje­ri­te pa­met Mo­mi­ro­vu, um to­ga u la­tin­lu­ku ško­lo­va­no­ga čo­vje­ka, mje­ri­te ju­nač­ku hi­tri­nu nje­go­vu. Naj­ve­ći srp­ski pje­snik, naj­ve­ći svljet­ski fi­lo­zof, naj­ljep­ši čo­vjek na ze­mlji­noj ku­gli, naj­zor­ni­ji lju­bav­nik za ko­ga se zna, Vla­di­ka Ra­de opi­sao je jed­nu svo­ju je­ba­či­nu ku­nu­ći se da je uve­če spo­jio svo­ja usta s usti­ma la­tin­ske lje­po­ti­ce iz Ko­to­ra, uve­če kad su se po­če­le na­va­ta­ti zvi­je­zde po ne­be­si­ma, a raz­dvo­jio usta od nje­nih usa­na, i po­še­nuo se s lje­po­ti­ce, kad je bi­je­la zo­ra opu­či­la i zrak sun­ča­ni ze­mlju oba­sjao! Kad Bog ne­ko­me da­je, on se ne umi­je za­u­sta­vi­ti s da­va­njem! A ko bi nego ta­kvi bo­žan­stve­ni lju­bav­nik i ta­kav um­nik mo­gao opi­sa­ti is­tra­gu po­tu­ri­ca ko­ju je uči­nio Vla­di­ka Da­ni­lo sa svo­jim pod­lov­ćen­skim Sr­bi­ma. Ni­ko bez­be­li no Nje­goš.

E sad čuj­te ne­ke stva­ri ko­je bo­žan­ske ve­ze ima­ju jed­na s dru­gom. Ge­ni­jal­ni Nje­goš na­u­čio je da či­ta i pi­še u her­ceg­nov­skom ču­ve­nom ma­na­sti­ru Sa­vi­ni. A taj će uče­nik, kao što re­ko­smo, opi­sa­ti ono što je uči­nio Vla­di­ka Da­ni­lo, upra­vo ka­ko je istri­je­bio ze­mlju od po­tu­ri­ca. E pa u taj srp­ski grad, u ko­me se Nje­goš opi­sme­nio, bi­le su po­če­le da se na­se­lja­va­ju po­tu­ri­ce iz Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne. E bog­me, pred­śed­nik Mo­mir Bu­la­to­vić kao vr­hun­ski ško­lo­va­ni go­spo­din znao je za sve ove či­nje­ni­ce ko­je spo­me­nuh, bo­lje re­ći za te du­hov­ne ve­ze i bo­žan­stve­ne slu­čaj­no­sti na li­ni­ji Vla­di­ka Da­ni­lo – Nje­go­še­vo opi­sme­nja­va­nje – is­tra­ga po­tu­ri­ca – na­se­lja­va­nje iste te su­ne­tlij­ske sor­te u grad Nje­go­še­va đa­ko­va­nja! Sve je znao ško­lo­va­ni Mo­mir kao ve­li­ki dr­žav­nik, po­ve­zao jed­no s dru­gi­jem i ri­je­šio da on isti pro­du­ži po­sao ko­ji je ura­dio je­dan a opi­sao dru­gi vla­di­ka iz srp­ske lo­ze Pe­tr­o­vi­ća s Nje­gu­ša a is­pod Lov­će­na naj­vi­še pla­ni­ne! Sve je to Mo­mir skon­tao i na­re­dio cr­no­gor­skoj po­li­ci­ji da sve do­se­lje­ne po­tu­ri­ce u Her­ceg No­vom eli­mi­ni­še iz gra­da Nje­go­še­va đa­ko­va­nja. A ka­ko će ih eli­mi­ni­sa­ti, da li no­žem, met­kom ili pro­go­nom, to je stvar po­li­ci­je ko­joj je za­ko­nom po­vje­ren po­sao. Ni vla­di­ka Da­ni­lo ni­je na Bad­nje ve­če, kad se od­lu­čio na is­tra­gu, pi­tao srp­ske slo­bo­dar­ske za­žet­ni­ke ka­ko će po­tu­ri­ce is­tri­je­bi­ti, no je sa­mo na Bo­žić uju­tro slu­šao iz­vje­šta­je da na te­ri­to­ri­ji srp­ske Cr­ne Go­re ni­je osta­lo ži­vo­ga pi­lič­ni­ka od tur­ske vje­re. Sve je isto sa­mrt­nom ča­šom na­zdra­vi­lo – mu­ško, žen­sko, sta­ro i mla­do! Ma ni­je po­šte­đe­no ni di­je­te u ko­li­jev­ci, mo­gao je osta­ti u ži­vo­tu sa­mo onaj su­ne­tli­ja ko­ji je ča­sni krst po­lju­bio i na tur­sku vje­ru jav­no plju­nuo. E da ni­je bi­lo oni­je ne­so­ja oko pred­śed­ni­ka Mo­mi­ra, a za­sve one dvo­me­tra­ške pre­ve­ze Mi­la Đu­ka­no­vi­ća, na­ža­lost Če­vlja­ni­na, ne bi sa­mo Her­ceg No­vi opu­stio od ne­kr­sti po­tu­rič­ke, no se ne bi imao ko ču­če­ći pi­ša­ti ni u dru­gi­jem gra­do­vi­ma cr­no­gor­ski­jem! Ni­ti bi se vi­še pro­la­ma­la ri­ka ho­dža s dža­mij­skih stu­bli­na, ko je­ji­na sa sta­rih bu­kvi­na! E, da je da­la sud­bi­na, Mo­mir bi Bu­la­to­vić, ta de­sna ru­ka Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća, za­vr­šio u Cr­noj Go­ri onaj po­sao ko­ji je ot­po­čeo Vla­di­ka Da­ni­lo. A sve je s bož­je stra­ne bi­lo pred­vi­đe­no. Kao što se Nje­goš ro­dio da do­stoj­no opi­še dje­lo­Vla­di­ke Da­ni­la, ta­ko je Ma­ti­ja Beć­ko­vić, Nje­go­šev pje­snič­ki po­to­mak, bio ka­pa­can da opi­še Mo­mi­ro­vo dje­lo. No još je Ma­ti­ja živ, ne­moj­mo se za­kle­ti da ne­će opi­sa­ti ono što je Mo­mir za­slu­žio, naj­bo­lji pi­to­mac u srp­skoj ško­li Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća. Uosta­lom, to ti je što ti je. Na­u­či­li smo kroz isto­ri­ju da Go­spod ve­li­ki srp­ske po­čet­ke zna da sni­zi do ko­ri­je­na. Bo­lje re­ći, na­še ve­li­ke ovo­ze­malj­ske mo­guć­no­sti On zna da pod­vrg­ne ve­li­či­ni ime­na – Ne­be­ski na­rod. Sr­bi ve­li­ka dje­la či­ne, a va­zda su na kr­stu mu­če­ni­ja naj­vi­ši Sr­bi put od ze­mlje do ne­ba pre­la­zi­li pre­ko gol­go­te, pa zva­la se ona Ko­so­vo, Ska­dar ili ne­ka­ko dru­ga­či­je. E bo­ga­mi, ne mo­žeš bi­ti je­di­ni ne­be­ski na­rod na svi­je­tu, a ži­vje­ti u bla­go­sta­nju i bi­ra­ti po­god­no­sti ži­vo­ta, ovu oću a ovu ne­ću. Pa ni sa­va­ot Bog ne je­de pre­slač­ke, ni­ti spa­va sa že­nom, ni­ti uži­va u šet­nji i od­mo­ru. Ka­ra­đor­đu od­śe­ko­še gla­vu, Slo­bo­da­na spre­mi­še u led­nu tam­ni­cu, Ka­ra­džić se na­vi­kao na pe­ći­nu Sta­ri­ne No­va­ka, Pe­šti­ća u zin­da­nu bi­je me­mla od ka­me­na a Mo­mi­ra Bu­la­to­vi­ća ću­šnu­še s vla­sti kao pra­znu ro­ke­lu. E sram ih bi­lo šta od Mo­ma ura­di­še! Ta­man kad se raz­ma­hao da ve­li­ka dje­la či­ni, Đu­ka­no­vić s paj­da­ši­ma da­de mu no­gu u gu­zi­cu! Utje­ha je na­ma Sr­bi­ma ne sa­mo što smo ne­be­ski na­rod, ne­go što u srp­skom sve­to­sav­skom ka­len­da­ru ne­ma sve­ti­te­lja ko­ji ni­je bio mu­če­nik. Po­koj­ni pro­to Mak­sim ve­lja­še da Sr­bi­ma ne­ma smi­re­nja na ovoj gnji­loj ze­mlji, smi­ri­će­mo se sa­mo na Stra­šno­me su­du od ko­ga nam bo­ja­zni ne­ma. Ne­ka se dru­gi na­ro­di od nje­ga pla­še. Ne­be­ski car La­zar srp­ska je ga­ran­ci­ja kroz vječ­nost, bo­li nas ne­ka stvar što će ne­sta­ti ze­malj­sko­ga vre­me­na i što će­mo se otre­sti ti­je­la, to­ga ruč­ka ga­da pu­ze­će­ga u ko­me nam obi­ta­va du­ša pri­je nje­zi­na pu­ta na ne­be­sa.

Ču­ste ma­lo­pri­je ka­ko vam opri­čah is­prat­nju srp­ske do­br­o­vo­ljač­ke voj­ske ko­ju je na Kr­no­vu uči­nio pred­śed­nik Mo­mir Bu­la­to­vić. One voj­ske ju­nač­ke u ko­joj je oti­šao i moj je­di­nac Rat­ko. Oti­šli su s ve­li­kim za­do­volj­stvom, en­tu­zi­ja­zmom da od­bra­ne her­ce­go­vač­ke Sr­be od su­ne­tli­ja ko­ji su bi­li di­gli gla­vu i iz­vu­kli han­dža­re isto ona­ko ka­ko su to bi­li ura­di­li kad je An­to Pa­ve­lić u svo­ju usta­šku dr­ža­vu Hr­vat­sku bio uklju­čio i sta­ru srp­sku Her­ce­go­vi­nu. Kao što ste ču­li, moj Rat­ko i dru­ži­na oti­šli su pje­va­ju­ći, što je zna­či­lo da će po­tu­ri­ce do­ži­vje­ti i ovo­ga pu­ta ono što su od Sr­ba do­ži­vje­li kad su po­tu­ri­ce bi­le Pa­ve­li­će­ve slu­ge. Ta ve­za sta­ro­ga i no­vo­ga ju­na­štva srp­sko­ga va­zda se kod Sr­ba ośe­do­ča­va od Ko­so­va pa i pri­je nje­ga. E sad da vam is­pri­čam ka­ko su od usta­ša spa­še­ni Sr­bi na onom udu­tu od Bi­le­će pa po­će­raj uli­je­vo na Zvje­ri­nu i ude­sno na Gac­ko, ob­u­hva­ti on­da pro­stor do Vu­če­va, Ne­ve­si­nja i Ve­le­ži. E na to­me udu­tu, voj­sku spa­sa srp­sko­ga vo­dio je Si­mun Mić­kov Her­ka­lić iz Ba­nja­na. Mo­ja po­koj­na maj­ka Vid­na bi­la je ro­dom od banj­ski­je Her­ka­li­ća, pa o to­me ju­na­ku znam sva­ku di­ja­ni­ju. Mo­že la­ko bi­ti i ono ve­li­ko ras­po­lo­že­nje mo­ga Rat­ka da ide kao spa­si­lač­ki voj­nik na te pro­sto­re, ne­vi­dlji­vo se na­do­ve­zu­je na onaj srp­ski slo­bo­dar­ski en­tu­zi­ja­zam ko­ji je usmje­ra­vao Si­mun Her­ka­lić, ime mu se va­zda spo­mi­nja­lo dok je sun­ca i dok je mje­se­ca! Evo ko je bio, ka­kav je bio, šta je či­nio i če­mu je dže­vap da­vao Si­mun Mić­kov Her­ka­lić, srp­ska le­gen­da iz Ba­nja­na, srp­sko­ga kra­ja na sre­do­kra­ći iz­me­đu Bi­le­će i Nik­ši­ća.

Kad su, bog­me, Hi­tler i Mu­so­li­ni upli­vi­sa­li u Kra­lje­vi­nu Ju­go­sla­vi­ju, od­mah su im se po­tu­ri­ce Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne sta­vi­le na ras­po­lo­že­nje, isto kao i ne­ka­da što su po­slu­ži­li Austri­ji kad je ulje­gla u srp­sku Bo­snu i Her­ce­go­vi­nu. A sta­vi­li su se ta­ko što su vje­r­no slu­ži­li An­ta Pa­ve­li­ća ko­me su Fi­rer i Du­če po­vje­ri­li da upra­vlja ti­jem sta­ri­jem srp­skim ze­mlja­ma. A bi­le su srp­ske od Ku­li­na ba­na i do­bri­jeh da­na! Fa­ši­sti mu da­li na upra­vu te ze­mlje i odo­bri­li mu da ubi­ja Sr­be ona­ko ka­ko ih je naj­lak­še ubi­ja­ti. Đe su ve­li­ke ri­je­ke ne­ka im le­še­ve no­se svo­jim to­kom, a đe je kr­še­vi­to, kao što je Her­ce­go­vi­na, Sr­be tre­ba bi­ti ma­ca­ma u gla­vu i sur­va­va­ti ih u ja­me bez­da­ni­ce. E pr­va ja­ma s ko­jom su usta­še, i po­tu­ri­ce ko­je su obu­kle usta­šku uni­for­mu, opro­ba­li ka­ko se Sr­bi ta­ma­ne bi­la je Ko­rić­ka ja­ma, to ti je od Bi­le­će u prav­cu Gac­ka. Us­po­sta­vlje­na usta­ška vlast, Pa­ve­lić, mi­lje­nik Hi­tle­ra i Mu­so­li­ni­ja, zlo­tvo­ra ko­ji osva­ja­ju svi­jet. Do­šlo na­re­đe­nje da se svi srp­ski do­ma­ći­ni, to­ga i to­ga da­na, a bi­la je ne­đe­lja, oku­pe na­sred Ko­ri­ta, đe se va­zda dr­že na­rod­ski sku­po­vi. Lju­di se oku­pi­li, tu je bi­la ra­ni­je na­kva op­štin­ska kan­ce­la­ri­ja što je smje­šte­na u So­ko­la­ni. Oku­pi­li se lju­di i re­če­no im da je­dan po je­dan ula­ze u kan­ce­la­ri­ju i da­ju po­dat­ke o svo­joj ku­ći i imo­vi­ni. Lju­di su mi­sli­li da to što ra­di ta vlast ni­je ni­šta dru­go do ono što je i sva­ka do­ta­da­šnja vlast ra­di­la. So­ko­la­na je ima­la s dru­ge stra­ne vra­ta ko­ja su bi­la pa­ra­lel­na sa ula­zom. Ne re­koh, kad su se oku­pi­li, pa pri­je no su pro­zva­ni da ula­ze, da ko­ba­ja­gi da­ju iz­ja­ve, oko njih se sle­gao obruč mu­sli­ma­na ko­ji su se bi­li upi­sa­li u usta­še. Pr­vo su ti mu­sli­ma­ni ođe­ćom i ka­pom iz­gle­da­li uobi­ča­je­no, a kad se spu­čio usta­ški la­nac oko pri­do­šlih Sr­ba, sve su su­ne­tli­je iz nje­da­ra iz­va­di­li tur­ske fe­so­ve s usta­škim zna­kom U, met­nu­li ih na gla­ve, do­ko­pa­li se za re­vol­ve­re ko­je su no­si­li uza se te su Sr­bi ta­da vi­đe­li šta će im se do­go­di­ti.

I po­če­li su ona­ko op­ko­lje­ni Sr­bi da na pro­ziv­ku ula­ze u So­ko­la­nu je­dan po je­dan. E kad je­dan ulje­ze, od­mah mu jed­ni ži­com ve­žu ru­ke, a dru­gi ga iz­vo­de kroz ona pa­ra­lel­na vra­ta. Ta­mo su ih tre­ći ona­ko sve­za­ne na­ni­ži­va­li na je­dan brod­ski ko­nop. I ta­ko su pre­ko sto­ti­nu i se­dam­de­set Sr­ba na­ni­za­li na re­če­ni ko­nop, ta­ko što su im ga pro­vu­kli iz­me­đu sve­za­ni­je ru­ka te se od njih for­mi­rao ži­vi ljuc­ki đer­dan. U to­me ni­zu bi­lo je đe­do­va, sta­ri­jih lju­di, osred­njih, neo­že­nje­nih mo­ma­ka i go­lo­bra­de mom­ča­di, po­ne­ki đe­ti­ćak da mu je je­dva pa­sa­lo de­set go­di­na. Đe ni­je bi­lo do­ma­ći­na ku­će, maj­ka je spre­ma­la mu­ško di­je­te da ga na po­ziv­ni okup za­stu­pi.

Moj otac imao je u Ko­ri­ti­ma sta­ro­ga tet­ka Spa­so­ja Apr­co­vi­ća, ni­je imao sta­rac jed­ne no­ge no je išao na štu­lu. I on je ona­ko sa­kat i star za­u­zeo mje­sto jed­ne mrn­đu­le u ljuc­kom ni­zu kod ko­rit­ske So­ko­la­ne. Na­va­ta­lo se pr­vo­mrač­je. Po­ve­li su oda­tle sve­za­nu ko­lo­nu Sr­ba pra­vo na jed­nu ja­mu što je bi­la od So­ko­la­ne uda­lje­na de­se­tak mi­nu­ta nor­mal­no­ga ho­da. Ta­mo je če­ka­la no­va gru­pa po­tu­ri­ca s fe­so­vi­ma na gla­vi, ne­ki s ma­ca­ma a ne­ki sa śe­ki­ra­ma u ru­ka­ma. Kad je ži­vi ljuc­ki la­nac ođe­r­da­nio ja­mu, po­če­li su zlo­tvo­ri da ih ova­ko sre­đu­ju. Je­dan bi sni­zao jed­no­ga Sr­bi­na s ono­ga broc­kog ko­no­pa, dru­gi bi ga zvi­znuo ma­com ili uši­ma od śe­ki­ra u gla­vu, a tre­ći bi ga ona­ko ublje­no­ga ri­nuo u ja­mu ko­ja je tu iz ze­mlje svo­ji­jem glad­ni­jem če­lju­sti­ma zi­je­va­la. A tu se do­go­di­lo jed­no ču­do i ču­do­ve­ni­je. Ta­man kad su usta­še usmje­ri­li sve­za­nu ko­lo­nu ka ja­mi, do­le­ti od­ne­kud iz Ko­ri­ta lud omla­đi čo­vjek. Zgra­nuo se u tri li­ka, ur­la, vri­šti, ki­ki­će se, ne­ma ga­ća na nje­mu no ska­če jed­na­ko ma­nit i ča­la­ku­rast. One ga usta­še uhva­ti, sve­ži mu ru­ke i na­ni­ži ga na onaj ko­nop. Bio je ra­zu­mi­je se, po­sljed­nji u ko­lo­ni. Taj ne­sret­ni lu­dak na­sta­vio je da ur­la i ki­ki­će se ona­ko sve­zan u ko­lo­ni i ta­ko je na­stu­pio kad je ko­lo­na do­šla pred ja­mu. Kad su usta­še sve po­bi­li ma­ca­ma i śe­ki­ra­ma, ni­je­su lu­da­ka htje­li ni da ma­ca­ju ni da uši­ma od śe­ki­re kle­pe, no su ga ži­vo­ga ri­nu­li u ja­mu. Šće­li da pra­ve sprd­nju i ko­men­di­ju. Ne­će se, ve­le, lu­dak slo­mi­ti kad ga gur­nu, jer će pa­sti na le­še­ve, a bi­će ga še­re­met­no slu­ša­ti kad za­vri­šti iz ja­me kao sa ono­ga svi­je­ta. Ja­ma ni­je bi­la bez­da­ni­ca no go­lub­nja­ča ši­ro­ko­ga gr­la, i ni­je bi­la pre­du­bo­ka. Noć se skr­kla, usta­še oti­šle s ja­me, od­zva­njao je glas lu­do­ga čo­vje­ka iz jam­ske du­bi­ne. Ali Bog je na­re­dio da se to­me bo­le­sno­me bož­je­mu stvo­ru po­vra­ti um i pa­met u ja­mi, da se po­nor­ma­li i da iz ja­me iza­đe. Kad se ala­ver­tio, on se ne­ka­ko is­ko­be­ljao iz ja­me, a ni­je mu bi­lo te­ško iza­ći za­to što su po­blje­ni lju­di po­di­gli jam­sko dno, a gr­lo joj je bi­lo ši­ro­ko i ob­ra­slo tr­njem i ku­kri­ca­ma. Taj će čo­vjek pre­ži­vje­ti rat i do­če­ka­ti sta­rost kao nor­mal­na oso­ba i vi­đen do­ma­ćin. Znam da se pre­zi­va Svo­r­can, to je pre­sti­žno bi­lo brat­stvo u Ko­ri­ti­ma pri­je no su ih po­bi­le tur­ko–usta­še. Sve je to bož­ja vo­lja! Ga­vra­no­vi po­le­će­li sa svi­je stra­na na Ko­rić­ku ja­mu, glas o ve­li­koj srp­skoj po­gi­bi­ji u Ko­ri­ti­ma zuk­nuo na sva­ku stra­nu, usta­še vla­da­ju, Njem­ci svi­jet osva­ja­ju, Ta­li­ja­ni Cr­nom Go­rom za­go­spo­da­ri­li. Ma za Sr­be do­šlo po­to­nje vri­je­me! Ba­nja­ni, okle je mo­ja uj­če­vi­na, do­bro na­se­lje­ni i sto­kom bo­ga­ti ima­li su na sto­ti­ne krv­nih i ku­mov­skih ve­za ne sa­mo s Ko­ri­ća­ni­ma no sa srp­ski­jem na­ro­dom sve­ga ono­ga udu­ta od Bi­le­ća do Gac­ka. Pro­lo­mi­li se le­le­ci kroz Ba­nja­ne za svojt­bi­nom ko­ja je po­ba­ča­na u re­če­nu ja­mu, pa su lju­di bi­li sprem­ni da uzmu oruž­je i uda­re na po­tu­rič­ka se­la i va­ro­ši na udu­tu ko­ji spo­me­nuh. No vas taj bol ro­đač­ki i ku­mov­ski, ma uosta­lom srp­ski, dža­ba bi bio da Bog ni­je pri­pre­mio Si­mu­na Mić­ko­va Her­ka­li­ća ko­ga sam već spo­me­nuo. Evo ko je Si­mun.

Oru­ža­nu sprem­nost, hi­tr­ost i ne­u­stra­ši­vost s jed­ne stra­ne i lju­bav­nič­ku neo­do­lji­vost i kur­čev­sku sprem­nost, s dru­ge stra­ne, Si­mun je po­ka­zao od­mah po­sli­je for­mi­ra­nja srp­ske kra­lje­vi­ne ko­jom je ru­ko­vo­dio Alek­san­dar Ka­ra­đor­đe­vić Oslo­bo­di­lac. Otac mu Mić­ko bio bje­laš i de­le­gat na isto­rij­skoj Pod­go­rič­koj skup­šti­ni kad je Cr­na Go­ra pri­stu­pi­la svo­joj se­stri Sr­bi­ji. No, po­sli­je for­mi­ra­nja Kra­lje­vi­ne osta­lo je po go­ra­ma pro­tiv­ni­ka te dr­ža­ve ko­ji su se ko­mi­ti­ma na­zi­va­li. Bi­lo ih je po svoj Cr­noj Go­ri, a naj­vi­še po bes­put­nim i pla­nin­skim pro­sto­ri­ma Cr­ne Go­re. Glav­ni vo­đa im je bio na pro­sto­ru Ba­nja­na i dvi­je Ru­di­ne Va­so Sta­no­je­vić s Ve­le­sto­la. Za­lu­du on je od vi­đe­no­ga brat­stva i zor­no­ga ple­me­na, ali je ro­đe­ni zli­ko­vac ko­ga ču­va­ju zlo­čin­ci ko­ji­ma je ha­ram­ba­ša i se­o­ske pič­ko­da­va­li­ce i ća­pi­ku­re. Bio je Va­so slat­ko­pi­čast ka­ko se ne pam­ti u Cr­noj Go­ri, ma bo­ga­mi se zbo­ri­lo da u tri ra­sna pa­stu­va konj­ska ne­ma to­li­ko sek­sa i kur­če­vi­ne ko­li­ko ima u jed­no­ga Va­sa Sta­no­je­vi­ća, gor­sko­ga ko­mi­te di­vlje­ga! E, Va­so ti je ubio Si­mu­no­vo­ga oca, Mić­ka Her­ka­li­ća, uče­sni­ka isto­rij­ske Pod­go­rič­ke skup­šti­ne ko­ja je sru­ši­la kri­vo­no­ga kra­lja Ni­ko­lu s pri­je­sto­la. Što bi se obič­no re­klo to je bi­la osve­ta ze­le­na­ša nad bje­la­ši­ma.

E sa­da da vi­di­te ka­ko će Si­mun osve­ti­ti svo­ga oca, ka­ko će Va­su do­ći gla­ve ko­mit­ske. Ne mo­žeš u go­ru za gor­ski­jem zvje­rom, jer se pri­ča­lo da Va­so spa­va s no­ga­ma dig­nu­ti­jem uz dr­vo da ga mo­že pro­bu­di­ti i ti­ca kad pro­le­ti i mrav kad na­mi­li! Zi­mu je pro­vo­dio kod la­tin­ski­je ku­ra­va na pri­mor­ju, ta­mo je osta­jao dok ne okop­ni sni­jeg po pla­ni­na­ma, od Mi­tr­o­va do Đur­đe­va da­na. Ljet­nju pljač­ku da­vao je zi­mi ja­ta­ci­ma, ka­ko su to u ze­ma­nu ra­di­li, ne bi­lo pri­mi­je­nje­no, pra­vi srp­ski haj­du­ci. Ipak glav­ni oslo­nac Va­so­vo­ga ljet­njeg bi­va­ko­va­nja po pla­ni­na­ma i zim­sko­ga iz­le­ža­va­nja kod ja­ta­ka, bi­le su žen­ske mi­lo­ku­re. Ko­ju je Va­so jed­nom po­da se sti­je­štio ta vi­še ni­je po­red Va­sa gle­da­la sun­ca ni mje­se­ca. No da vi­diš ka­ko će mu jed­na žen­ska za­pe­ti kem­pu. U banj­sko­me se­lu Ma­co­vr­lje bi­la mla­da udo­vi­ca kao vi­la s go­re, ro­dom od­ne­kle iz Pi­ve ka­lo­vi­te. Ne re­koh, Si­mun Her­ka­lić bio je ru­kat čo­vjek, ma što oči­ma vi­di to ru­ka­ma stva­ra, a po­seb­no je bio me­šter za oprav­ku pu­ša­ka, i lov­ni­ca i kre­me­nja­ča i kra­te­ža i sta­ri­je dže­fer­da­ra. E, on ti je do­dio kod sve­kra te zor­ne udo­vi­ce u se­lo Ma­co­vr­lje da ne­što ra­di, pa će se u nj za­gle­da­ti ona udo­vič­ka api­ca. A ne znaš da li Si­mun bi­ja­še ra­sni­ji ili po­ra­sni­ji, u osmi­jeh mi­lo­sni­ji ili u po­gle­du neo­do­lji­vi­ji, ma li­jep – đa­vo­lu bi oči pre­či­nio, a nek­mo­li mla­doj udo­vi­ci, na­če­toj a ne­do­ra­đe­noj! Tu udo­vi­cu je već bio is­ti­je­štio gor­ski pa­stuv Va­so Ko­mi­ta, ali kad je vi­đe­la Si­mu­na, sr­ce joj je za njim za­ku­ca­lo, a ovla­ži­la joj se ona zlat­ka me­đu no­ga­ma. Na­po­mi­njem da je Si­mun umio da pje­va kao sla­vuj s gra­ne. Ma bi­lo ova­ko ili ona­ko, Si­mun ti se bez du­že­ga udva­ra­nja is­peo na re­če­nu udo­vi­cu! Span­đao se Si­mun s njo­me, a kad je ośe­ti­la nje­gov mu­ški po­nat, za­bo­ra­vi­la je na ko­mi­tu Va­sa Sta­no­je­vi­ća. E sad mo­že­te mi­sli­ti ka­kva je mu­ško­vi­na bio Si­mun Her­ka­lić, ka­ko je on žen­sku lju­bio i ka­kav je mu­ški alat imao u ga­ća­ma, kad mu se od­ma u na­ruč­je pre­da­la udo­vi­ca ko­ju je do ta­da cu­ljao naj­gla­si­ti­ji je­bač Cr­ne Go­re, haj­duk Va­so Sta­no­je­vić sa ju­nač­ko­ga Ve­le­sto­la! I ne sa­mo što je za­bo­ra­vi­la na Va­so­ve je­bač­ke vje­šti­ne, no ga je iz­da­la no­vo­me lju­bav­ni­ku Si­mu­nu. Ali se is­po­sta­vi­lo da će za Si­mu­na bi­ti mno­go va­žni­ji glas ko­ji će se o nje­mu pro­ši­ri­ti, no sa­mi čin nje­go­ve osve­te oca Mić­ka. Jed­no­stav­no, tom osve­tom Si­mun se čuo i pro­čuo kroz svu Cr­nu Go­ru! Evo ka­ko je Si­mun Va­sa ubio. Na­u­čio Si­mun za­vr­bo­va­nu udo­vi­cu da ona te i te no­ći ude­ve­ra lju­bav­ni sa­sta­nak s Va­som u do­li­ni iz­kli­pa­vo­ga mer­ti­na. Kao što je po­zna­to, mi­ris svi­le od mer­ti­na pa­stuv­ski uz­ma­mlju­je mu­škar­ce, a kli­po­vi mer­ti­na, ko­ji omje­ra­ju od ša­ke do lak­ta, po­ten­ci­ra­ju sna­gu kur­če­va. Pri­ča­še Mi­o­drag Bu­la­to­vić da su va­zda tur­ski sul­ta­ni ima­li na me­ki­jem du­še­ci­ma u ha­re­mu ki­te mer­tin­ske svi­le, i u sva­ko­me ćo­šku od ha­re­ma po ne­ko­li­ka kli­pa mer­ti­na, jer ih je to erot­ski uz­ma­mlji­va­lo, to im je da­va­lo ku­dra­ta da iza­đu na kraj s tri­sta lje­po­ti­ca u ha­re­mu. Ni­je la­ko bi­lo, ja­do moj, tur­sko­me ca­ru za­do­vo­lja­va­ti je­ger žen­ski u ha­re­mu, a bro­ja se ni­je zna­lo ha­rem­skim hu­ri­ja­ma. E, udo­vi­ca ti je ta­ko sve­la Va­sa u mer­tin, bi­la ra­no­je­se­nja pi­to­ma noć, onaj gor­ski moć­nik svu noć je ti­je­štio onu mla­du sa­pa­ču a kad je zo­ra opu­či­la, i za­bi­je­lje­la, Va­so je ona­ko smo­ren i oma­mljen mi­ri­som mer­tin­ske svi­le pao u du­bo­ki san. Udo­vi­ca tre­ni na no­ge, sa­mo je jed­nom is­kr­o­či­la u stra­nu i vri­snu­la. Va­so je sko­čio ko ne­be­ska bli­je­ska, ali Si­mu­nov ga je me­tak u če­lo po­go­dio! E bo­ga­mi se i ovo pri­ča­lo. Ve­le da je Si­mun bio ta­kav stri­je­lac da je Va­sa dru­gi­jem met­kom pra­vo u sr­ce po­go­dio pri­je no se ko­mi­ta, u če­lo po­go­đen, na ze­mlju sru­šio! Ju­tro je obe­či­lo, pti­ce su pro­pje­va­le, mer­tin­ska svi­la je za­no­šlji­vo za­mi­ri­sa­la, ku­ku­ru­zi su omje­ra­li od ša­ke do lak­ta. Na ublje­no­ga gor­sko­ga zvi­je­ra po­le­će­le su mu­ve i oba­di, mla­da udo­vi­ca je želj­no če­ka­la noć da se sa Si­mu­nom za­gr­li.

Iza­šle su vla­sti s Ve­li­mlja u se­lo Ma­co­vr­lje, Va­sov leš je met­nut na ras­kr­šće pu­te­va, ona­ko dvo­stru­ko me­ci­ma pro­svr­dlan, svu­kli su mu čak­ši­re da bu­de go­lo­guz, svak je mo­gao no­gom da ga ri­ne, da ga plju­ne i da ga mr­tvo­ga opsu­je. Roj mu­va mr­tvo­me ko­mi­ti či­nio je hla­da, vra­ne su mu pje­va­le po­smrt­no opi­je­lo, dva su ga­vra­na vra­na nad­le­ćela leš, ali su ga pre­zre­li i pre­le­će­li. Eto ta­ko je no­va srp­ska kra­lje­vi­na, Alek­san­dro­va kra­lje­vi­na, ka­žnja­va­la ublje­no­ga iz­da­ji­cu srp­stva, od­met­ni­ka ko­ji ni­je pri­zna­vao pri­sa­je­di­nje­nje Cr­ne Go­re ma­ti­ci Sr­bi­ji, ma­nje se­stre ve­ćoj. Ima bož­je prav­de i bi­će je, ne­kad je spo­ra, ali je va­zda u že­lju do­če­ka­na, kad je srp­ska sud­bi­na u pi­ta­nju.

Ču­lo se bi­lo u svu Kra­lje­vi­nu Ju­go­sla­vi­ju za Si­mu­no­vo ju­na­štvo i nje­go­vu oru­ža­no–lju­bav­nič­ku vje­šti­nu. Sve su no­vi­ne pi­sa­le o to­me. U vo­de­ni­ca­ma, kad se red u mli­no­vi­ma če­ka, pri­ča­lo se na si­je­li­ma i na svad­ba­ma, na ka­tu­ni­ma i na pri­če­stu, na sa­hra­na­ma, i pa­ra­sto­si­ma. Ču­lo se i pro­ču­lo se, pri­ča­lo se i pre­pri­ča­va­lo se, to se, Si­mu­no­vo met­ko­vi­to ju­na­štvo me­sno i gvo­zde­no ču­lo i u stranj­ske ze­mlje. Je­dan Fran­cuz, ime sam mu za­bo­ra­vio, na­pi­sao je ro­man o Si­mu­nu Sr­bi­nu, je­ba­ču i ju­na­ku! Do­bio je Si­mun po­ziv da ide na Ce­ti­nje da pri­mi iz ru­ke ba­na Mu­ja So­či­ce, si­na ču­ve­no­ga piv­sko­ga voj­vo­de La­za­ra, da pri­mi or­den ko­jim ga je od­li­ko­vao kralj Alek­san­dar Ka­ra­đor­đe­vić Oslo­bo­di­lac! A bo­ga­mi, ne zna se je li vi­še Si­mun Her­ka­lić in­po­no­vao ju­na­ci­ma ili že­na­ma. Sa­mo mo­že­te mi­sli­ti ka­kvo­ga je je­ba­ča Si­mun za­mi­je­nio kad je ma­co­vrlj­sku udo­vi­cu od­jed­nom pre­vla­stio. Ta­le­nat je jed­no ve­li­ko mo­re iz ko­ga Bog za­hva­ta ko­na­ta­ma, pa di­je­li ka­ko mu tre­nut­no kre­ne s ru­ke: jed­nom da pa­me­ta­ru, dru­gom ju­na­ku, tre­ćom je­ba­ču, če­tvr­tom ko­zba­ši, pe­tom Mar­ku i še­stom Jan­ku. I ta­ko u bes­kraj. Mo­re va­zda jed­na­ko pu­no, ko­na­ta se pu­ni ali i če­sto je pra­zna, ima do­sta ta­len­to­va­nih lju­di, a onih dru­gi mi­lion pu­ta vi­še. Sve je to bož­ja vo­lja ne­sa­lo­mlji­va! Kad pri­čam o ko­mi­ti Va­su, tre­ba­lo je da do­dam i ovo. Zna­čaj­no je bi­lo za kra­ljev­sku vlast što je on eli­mi­ni­san zbog to­ga što je ru­ko­vo­dio bu­lju­kom an­ti­srp­skih raz­boj­ni­ka u kra­ju ko­ji je bo­gom dan za skri­va­nje od­met­ni­ka sva­ke vr­ste. To su Ba­nja­ni, bes­put­ni kraj, kroz to ple­me pro­šao je kol­ski put tek po­sli­je Dru­gog svljet­skog ra­ta. Tu je So­mi­na haj­duč­lji­va pla­ni­na, tu se ni­žu pla­nin­ski vr­ho­vi Nje­goš i Je­lo­vi­ca a is­pod njih je, kao ne­vje­sta, ko­se ze­le­ne ras­ple­la Ci­gan­ka pla­ni­na. Sve ob­ra­slo go­rom čar­nom, tu su Vi­li­ne pe­ći­ne, tu ne­ma sta­ze ni bo­ga­ze. Lje­ti se pla­ni­ne pod­ni­za­le sta­di­ma i ka­tu­ni­ma kao đe­vo­jač­ka gr­la đer­da­ni­na, vre­la gor­ska iz­vi­ru, a bi­je­le se snje­ža­ni­ce! Ma sva­ki od­met­nik, ka­ko slav­ni srp­ski haj­du­ci u do­ba Tu­ra­ka, ka­ko srp­ski ko­mi­ti pro­tiv Austri­je, ta­ko i pro­tu­srp­ski raz­boj­ni­ci, ko­ji­ma je bio ha­ram­ba­ša gor­ska pa­stuv­či­na Va­so Sta­no­je­vić s Ve­le­sto­la, dr­ža­li su se banj­ski­je pla­ni­na i banj­ske bes­pu­ti­ce. A po­seb­no je­ger žen­ski va­zda je bio po­ne­šen za gor­ski­jem od­met­ni­ci­ma, pa ko oni bi­li i šta oni bi­va­ju!

Śe­ti­te se, dra­ga bra­ćo, gu­slar­ske pje­sme o Sta­r­cu Vu­ja­di­nu ko­ja ka­že da su đe­voj­ke svo­je oči kle­le što ne vi­đe­še Vu­ja­di­na sa si­no­vi­ma kad ih Tur­ci pro­ve­do­še u Liv­no da im lo­me i no­ge i ru­ke i va­de nji­jo­ve oči čar­ne. Ni­je­su mla­de api­ce bi­le po­ne­še­ne za Vu­ja­di­nom, no za nje­go­vi­jem si­no­vi­ma, gor­ski­jem haj­du­ci­ma ko­ji su ka­dri sti­ći i ute­ći i na stra­šno­me mje­stu po­sto­ja­ti, isto ona­ko kao što su ka­pac žen­ska sr­ca za­ni­je­ti. A u do­ba kmi­to­va­nja Va­sa Sta­no­je­vi­ća, ma do­slov­no ka­za­no i Ba­nja­ni i ob­lje Ru­di­ne od­no­sno te­re­ni ku­da se kre­tao Va­so s bu­lju­kom od­met­ni­ka, bi­li su pu­ni udo­vi­ca. Tu je bi­lo mno­go vi­še udo­vi­ca no uda­ti­je že­na, pri­lič­no vi­še po­sta­li­je đe­vo­ja­ka no udad­be­ni­ca. Ne­koj je umro muž od špa­njo­li­ce, ne­koj se ni­je vra­tio iz švap­sko­ga rop­stva, ne­koj na fron­tu po­gi­nuo, ne­ki rat­nih go­di­na za­vr­šio ova­ko ne­ki ona­ko. A jad­ne đe­voj­ke ko­je su bi­le udad­be­ni­ce kad se za­ra­ti­lo, osva­nu­le su kao usi­đe­li­ce kad se rat za­vr­šio! Pa va­la ni­je­si mo­gao re­ći je li želj­ni­ja kur­ca mla­da udo­vi­ca ili usi­đe­li­ca ko­ja se s uda­jom po­zdra­vi­la! Ma s jed­nom ri­je­či, mo­že se re­ći da je te­ško za­mi­sli­ti po­volj­ni­ji te­ren za skri­va­nje od vla­sti jed­no­ga Va­sa Sta­no­je­vi­ća, ob­lo­mu­do­ga i ku­ra­to­ga, no što su bi­li banj­sko–ru­din­ski kra­je­vi ko­je po­mi­njem. A kad se ču­lo i pro­ču­lo da je ra­sna udo­vi­ca iz Ma­co­vr­lja ben­du­nja­la do ta­da naj­ču­ve­ni­je­ga je­ba­ča ko­ji je do­pri­čan, ko­mi­tu Va­sa, a po­da­la se Si­mu­nu Her­ka­li­ću, ni­je tre­ba­lo pi­ta­ti ka­kav je je­bač­ki maj­stor Si­mun, sva­ko­me se sa­mo so­bom ka­za­lo ka­kav je. Ta­kav lju­bav­nik, ta­kav ju­nak, a ka­kav mu or­den lan­da­ra na pr­si­ma, iz či­jih ga je ru­ka pri­mio, a ko ga je od­li­ko­vao!!! Odi­sta, ne znam dru­go­ga mu­ško­ga stvo­ra u na­ši­jem kra­je­vi­ma ko­ji je bio na­go­mi­lao na se vi­še mu­ški­je vr­li­na no što je bio Si­mun Mić­kov Her­ka­lić iz Ba­nja­na, do­ček­no­ga ple­me­na srp­sko­ga. Kad se ta­ko Si­mun čuo i pro­čuo, on­da ti je on ra­dio ovo što će­te ču­ti. Da vi­di­te ka­ko je udao se­dam po­sta­li­je đe­vo­ja­ka i sedamlest udo­vi­ca. Evo ka­ko je Si­mun to ra­dio i ob­ra­dio, ro­di­la ga maj­ka!

Ni­jed­na žen­ska ni­je Si­mu­nu mo­gla odo­lje­ti. Ona po­gle­da Si­mu­na, a on se već śu­tra ili pre­ko­śu­tra is­pe­nje na nju, i ta­ko je ob­ra­đu­je kad stig­ne. Ne jed­nu, ne­go u isto vri­je­me i dva­de­set i jed­nu! Čim mu ne­ka od njih ka­že da je za­trud­nje­la, on joj re­če da pu­šti na se to­ga i to­ga ko­ga će on na nju spre­mi­ti. Si­mun vje­što na­go­vo­ri ka­kvo­ga be­sle­ma­ća da ulje­ze s njom u lju­bav­ne od­no­se, što od­mah i bu­de. Si­mun je va­zda na­la­zio ka­kvo­ga ja­dov­či­ća za ko­jim ne uz­di­šu že­ne, ali ko­je bi se za ta­kvo­ga uda­va­le sto­ga što je u to po­sli­je­rat­no sta­nje ne­do­sta­ja­lo va­ljat­nih mu­ška­ra­ca. Onaj ti od Si­mu­na na­u­če­ni be­sle­mać pri­ti­sne onu žen­sku, ko­ja već no­si Si­mu­no­vo di­je­te, pa će ti ona ubr­zo s ob­li­jem tr­bu­hom ob­na­ro­do­va­ti da je trud­na. Kad je vlast upi­ta ko joj je na­či­nio di­je­te, ona ka­že taj i taj, a to je onaj be­sle­mać što ga je Si­mun na­u­čio da vo­di lju­bav s tom žen­skom. Ono­me ja­do­vu ni­je osta­ja­lo ni­šta dru­go no da pri­zna da je nje­go­vo di­je­te i da se śu­tri dan vjen­ča s tom trud­nom žen­skom. I ta­ko ti je, ko što re­koh, Si­mun udao se­dam po­sta­li­je đe­vo­ja­ka i se­da­mlest omla­đih udo­vi­ca u Ba­nja­ni­ma i dvi­je Ru­di­ne. Ja­ka­ko, naj­vi­še ih je bi­lo iz nje­go­vi­je Ba­nja­na. Sve se zna­lo ka­ko to Si­mun či­ni, a i onaj ko ni­je znao la­ko je po­znao Si­mu­no­vu đe­cu ko­ju je na­pra­vio u po­sta­le đe­voj­ke i omla­đe udo­vi­ce. Ni­je Si­mun bio pre­ve­lik, no ona­ko zbljen mo­mak u kru­šcu, kao od gvo­žđa stvo­ren, što cr­no–cr­no, što bi­je­lo – bi­je­lo. Mo­gao je br­ke za vrat sve­za­ti, kao što je či­nio Ni­kac od Ro­vi­na, a pa­da­li su mu br­ko­vi niz vi­li­ce i ju­nač­ko li­ce kao dva kri­la od so­ko­la. A na li­je­vom oku imao je, opet kao Ni­kac od Ro­vi­na, cr­ve­ni bi­ljeg. I kad to ho­će bož­ja vo­lja da bu­de ta­ko, sva mu­ška đe­ca ko­ju je Si­mun na­či­nio ima­la su po cr­ven bi­ljeg u jed­no­me oku, ne­ko u li­je­vo­me ne­ko u de­sno­me, ne­ko­me iz­nad źe­ni­ce ne­ko­me is­pod nje. Žen­ska đe­ca ni­je­su taj znak ima­la, jer je Bog stio da se đe­voj­ke po ju­nač­ki­jem bi­lje­zi­ma ne pre­po­zna­ju. Pro­to Mak­sim ve­lja­še da je Bog pre­ko na­sljed­no­ga bi­lje­ga stio baš da na­gla­si to da se srp­ski soj mno­ži i da je va­žni­je za bu­duć­nost tih dje­ča­ka da se zna ko im je otac, a ni­je va­žno što će u ma­tič­nu knji­gu bi­ti upi­ta­ni kao si­no­vi onih ja­dov­či­ća ko­je je Si­mun po­že­nio svo­jim lju­bav­ni­ca­ma. A jav­no se zbo­ri­lo da je Si­mun uso­jio do­sta ku­ća ko­je su pa­ti­le od ne­soj­lu­ka. Vi se, dra­gi mo­ji slu­ša­o­ci, mo­žda pi­ta­te što vam ove sit­ni­ce o Si­mu­nu pri­čam. Ma ne pri­čam ja o to­me što su to je­bač­ke pi­kan­te­ri­je, no što Si­mu­no­va je­ba­či­na ima du­bo­ke ve­ze sa mu­dr­om po­li­ti­kom kra­lja Alek­san­dra Oslo­bo­di­o­ca. Ima, ima i to ve­li­ke i du­bo­ke ve­ze ima. E pa čuj­te i po­čuj­te.

Kra­ljev­ske vla­sti u Cr­noj Go­ri, ta­da je to bi­la Zet­ska ba­no­vi­na, vi­đe­le su ka­kvi su Si­mu­no­vi kva­li­te­ti, ka­kav je i na oruž­ju i na kur­cu i u sna­la­žlji­vo­sti, pa su la­ko za­klju­či­li da ta­kvo­ga srp­sko­ga si­na, i da­le­ko­ga po­tom­ka Rast­ka Ne­ma­nji­ća ko­ji je za­hva­lju­ju­ći i umu i kur­cu, a sve uz bož­ju moć, do­veo sve­tu srp­sku cr­kvu do nje­zi­ne sa­mo­stal­no­sti, da to­ga srp­sko­ga si­na iz Ba­nja­na is­ko­ri­ste za rje­ša­va­nje krup­nih pi­ta­nja srp­ske isto­ri­je. Za­hva­li­li su Bo­gu što je stvo­rio ta­kvo­ga Si­mu­na i ri­je­ši­li da ga isto­rij­ski upo­tri­je­be. A bog­me, ta­da je krup­na stvar bi­lo rje­ša­va­nje ar­na­ut­skog pi­ta­nja na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji. Stvo­re­na Kra­lje­vi­na, uje­di­nje­ni srp­ski pro­sto­ri, po­tlje pet sto­ti­na go­di­na Ko­so­vo jo­pet po­sta­lo srp­sko. Sve div­no i mi­lo­me bo­gu pri­stu­pač­no, sa­mo je osta­la tam­na mr­lja na is­to­me Ko­so­vu i Me­to­hi­ji a to su šip­tar­ske ili ar­na­ut­ske na­se­o­bi­ne po to­me sve­to­me po­lju. Po­lju s ko­ga je La­zar oti­šao u ne­be­sko car­stvo! Blje­nu­li srp­ski ma­na­sti­ri po Ko­so­vu, osmjeh­nu­le se fre­ske na nji­ho­vi­jem zi­do­vi­ma i one sve­te iko­ne ko­ji­ma su oči iz­bo­de­ne, raz­mi­ri­sa­li se po Ga­zi­me­sta­nu bo­žu­ro­vi ko­ji su ni­kli iz srp­ske za slo­bo­du i ča­sni krst pro­su­te kr­vi! Sve bo­go­u­mil­no, a jo­pet sve po­tmu­lo za­to što se šip­tar­ski mi­let uci­je­pio u sve­tu srp­sku ze­mlju, što se mi­let dru­ge kr­vi i dru­ge vje­re ras­pr­du­je po po­lju ko­sov­sko­me. I cr­noj je ze­mlji te­ško da iz­dr­ži bet­ne bi­vo­li­ce i nji­jo­vu dre­ku, da iz­dr­ži to gr­di­lo ko­je pa­se po ba­ru­šti­na­ma, a smrad bi­je od njih i okle­plju­je ko­sov­ske bo­žu­ro­ve.

Pri­je po­lo­ma ko­sov­sko­ga, ni­je na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji po­sto­ja­lo uva šip­tar­sko­ga, no su pro­klet­ni­ci ži­vje­li po pla­ni­na­ma kao di­vo­ko­ze, s me­đe­di­ma se dru­ži­li i s vu­ko­vi­ma ku­mo­va­li! A on­da su pro­kle­ti Tur­ci na­se­li­li Ar­na­u­te na Ko­so­vo i Me­to­hi­ji da bi se za­do­vi­jek sve­ti­li Sr­bi­ma što je Mi­loš na to­me po­lju ši­ro­ko­me ma­čem pro­suo cre­vad Mu­ra­tu, ca­ru tur­sko­me. A po­seb­no su šće­li Tur­ci da bi­volj­sko gr­di­lo śe­ki­ra ono ma­lo Sr­ba što je osta­lo da ču­va pra­đe­dov­sku ze­mlju ko­sov­sko–me­to­hij­sku. A kad su Osman­li­je sja­vi­li Ar­na­u­te na Ko­so­vo, ta pro­kle­ta pa­smi­na po­če­la je da se mno­ži ko mra­vi, ko ska­kav­ci, ko mi­še­vi, ma ne­ma na­ro­da na bož­je­mu du­nja­lu­ku ko­ji se mno­ži kao Šip­ta­ri. Ma ni­je­su to lju­di no ze­če­vi. Ni­jed­na dvo­no­ga ni če­tvo­ro­no­ga ži­vi­na ne­ma to­li­ki na­kot ko­li­ki ima­ju bi­vol­ski Ar­na­u­ti. Ali, kralj Alek­san­dar je mi­slio i smi­slio šta da se po­vo­dom ta­kvo­ga sta­nja či­ni. Kralj ti je na­pi­sao pi­smo, pre­sa­vio har­ti­ju, na­pi­sao i po­slao ga Srp­skoj aka­de­mi­ji na­u­ka, bo­lje re­ći za­tra­žio je od naj­pa­met­ni­jih lju­di u srp­stvu pred­log ka­ko da se ri­je­ši ar­na­ut­sko pi­ta­nje na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji. I da vi­di­te ka­kav će pred­log da­ti je­dan od naj­ve­ćih isto­ri­ča­ra ko­ji se u srp­stvu ra­đa­lo, a to je Va­so Ču­bri­lo­vić. Ma ne mo­gu da iz­dr­žim a da od­ma ne ka­žem da je isti taj Ču­bri­lo­vić sa svo­jim pred­lo­gom na­go­vi­je­stio i srp­ski Me­mo­ran­dum, to isto­rij­sko okri­lje ve­li­ke za­mi­sli Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća. No, da vi­di­mo ko je bio Va­so Ču­bri­lo­vić i ka­kav je pred­log uči­nio kra­lju Alek­san­dru da se ri­je­ši pi­ta­nje ka­ko Ko­so­vo i Me­to­hi­ju oči­sti­ti od šip­tar­sko­ga ko­ro­va i na­ko­ta. Bo­že, ka­ko sve po­ve­zu­ješ jed­no s dru­gi­jem, što je ve­li­ko u srp­skoj isto­ri­ji! Kad su od­re­đe­ni mom­ci, srp­ski ro­do­lju­bi, da iz­vr­še aten­tat na austro­u­gar­skog pre­sto­lo­na­sljed­ni­ka Fran­ca Fer­di­nan­da, u Sa­ra­je­vo na Vi­dov­dan hi­lja­du de­vet sto­ti­na i če­tr­na­e­ste go­di­ne, je­dan od tih obi­li­ćev­skih mo­ma­ka bio je i Va­so Ču­bri­lo­vić, Sr­bin od gla­ve do pe­te. Ras­po­re­đe­no je na od­go­va­ra­ju­ća mje­sta oba­lom Mi­ljac­ke ri­je­ke tih de­se­tak obi­li­će­va­ca i to ova­ko. Kad na­lje­ze u zlat­ni­jem ko­či­ja­ma švap­ski na­sljed­nik pri­je­sto­la, je­dan srp­ski za­žet­nik tre­ba da pu­ca iz auto­ma­ti­ka. Pa ako ne po­go­di me­tu, on­da će pu­ca­ti dru­gi, pa tre­ći i ta­ko re­dom. E bog­me, Ču­bri­lo­vić je bio na­ni­ša­nio s tre­će­ga mje­sta kao i Prin­cip s pr­vo­ga. Da je ko­jim slu­ča­jem Ga­vri­lo Prin­cip pro­ma­šio, i onaj što je bio na dru­go­me mje­stu, Va­so Ču­bri­lo­vić sa­suo bi u ono­ga pa­śe­ga si­na srp­sku va­tre­nu gra­ma­ti­ku iz svo­je­ga auto­ma­ti­ka. Šva­bo ni­je znao srp­ski go­vo­ri­ti, a po­što se dr­znuo da še­ta Bo­snom, srp­skom ze­mljom po­no­snom, slje­do­va­la ga je sa­mo ta­kva va­tre­na gra­ma­ti­ka. Po­sli­je uspje­šnog aten­ta­ta u Sa­ra­je­vu, Ču­bri­lo­vić je od­le­žao austrij­sku tam­ni­cu, a ni­je stri­je­ljan od stra­ne švap­ske dr­ža­ve sa­mo za­to što ni­je bio na­pu­nio osam­nest go­di­na svo­ga ži­vo­ta. No, ubr­zo je đa­vo po­nio Austri­ju, Ču­bri­lo­vić se kur­ta­li­sao rop­stva, ve­li­ke ško­le za­vr­šio, i kao što re­koh, po­stao je­dan od naj­ve­ćih srp­skih isto­ri­ča­ra. Dok je bio u led­noj tam­ni­ci, ni­kad ni­je pre­sta­ja­la vo­de­na kap da mu na gla­vu ka­plje, ali ka­ko to Bog na­mje­šta, ta gla­va srp­ska ne sa­mo što je iz­dr­ža­la te pat­nje, ne­go je da­la pred­log kra­lju Alek­san­dru ka­ko da se ra­se­le Šip­ta­ri sa Ko­so­va. Evo šta je pre­pa­met­ni aka­de­mik Ču­bri­lo­vić pred­lo­žio ka­ko da se srp­ske ze­mlje oči­ste od Ar­na­u­ta. On pred­lo­žio, a Kralj pred­log pri­hva­tio kao da ga je čuo od svo­ga ro­đe­no­ga oca, kra­lja Pe­tra Mr­ko­nji­ća. Ra­di se o ovo­me.

Per­si­ja i Tur­ska ima­le sil­na ne­na­se­lje­na pro­stran­stva, a bo­ja­le se mo­guć­no­sti da se ta­mo hri­šća­ni na­se­lja­va­ju. Obje te ze­mlje bi­le u to­ta­lu mu­ha­me­dan­ske vje­re, pa im se bljuc­ka­lo i na sa­mu po­mi­sao da mo­gu slu­ša­ti cr­kve­na zvo­na. I kralj Alek­san­dar je pi­tao i te dvi­je ze­mlje ra­do pri­sta­le da svo­ji­jem zla­tom pla­ća­ju po gla­vi sva­kog mu­sli­ma­na, ko­ji do­đe na nji­ho­ve pro­sto­re da za­snu­je ku­ću i imo­vi­nu. Ra­zu­mi­je se, da­će se žu­ti du­ka­ti ne do­se­lje­ni­ci­ma no dr­ža­vi ko­ja ih je na se­o­bu opre­di­je­li­la. A ka­ko će ih opre­dje­lji­va­ti, mi­lom ili si­lom, stvar je dr­ža­ve ko­ja ih ša­lje a ne one ko­ja ih pri­ma. Evo šta ti je ve­li­ka pa­met pred­la­ga­ča, a to ti je na­uk i da se do­bi­je zla­to i da se vi­de ple­ći Ar­na­u­ti­ma. No, ti­jem se pri­je­dlog ve­li­kog isto­ri­ča­ra ne za­vr­ša­va. Tre­ba­lo je na­u­či­ti Kra­lja na ko­ji na­čin da se Ar­na­u­ti pro­će­ra­ju, a da bi­je­li svi­jet i ve­li­ke si­le po­vje­ru­ju da se taj pro­kle­ti na­kot šip­tar­ski do­br­o­volj­no ise­lio u Tur­sku i u Per­si­ju. I Ču­bri­lo­vić je pred­lo­žio naj­bo­lji na­čin ka­ko da se to ude­ve­ra.

Kralj je bez pri­mjed­be pri­hva­tio Va­sov pred­log da na Ko­so­vo i Me­to­hi­ju tre­ba što ma­sov­ni­je na­se­li­ti naj­lju­ći srp­ski ele­me­nat ko­ji po­sto­ji. Tre­ba dža­be da­ti ze­mlju, ka­ko ora­ni­cu ta­ko šu­mu i li­va­du, lju­di­ma od zla oca a od go­re maj­ke, cr­no­gor­ski­jem brat­stvi­ma ko­ja se još dr­že krv­ne osve­te kao sve­to­ga Je­van­đe­li­ja, lič­ki­jem Sr­bi­ma ko­ji su bra­ni­li Austri­ju od Tu­ra­ka. I Her­ce­gov­ci­ma iz naj­kr­še­vi­ti­jih mje­sta, đe ka­pi vo­de ne­ma no im je ki­šni­ca sku­plja ne­go va­re­vi­na. S jed­nom ri­je­či, tre­ba­lo je na Ko­so­vo i Me­to­hi­ju na­se­li­ti ono­ga ko­me je ku­ća ka­ba­ni­ca, du­ga ša­ra i otac i maj­ka, ko­ji mo­že sti­ći i ute­ći i na stra­šnu mje­stu po­sto­ja­ti! Na Kra­ljev po­ziv za se­lid­bu na sve­tu srp­sku ze­mlju, ta­mo đe je bi­la pre­stol­ni­ca ca­ra Du­ša­na Sil­no­ga, ta­mo đe su gro­zdo­vi srp­skih cr­ka­va i ma­na­sti­ra, jed­na­ko su po­le­će­li Va­so­je­vi­ći i Za­gar­ča­ni ko­ji umi­ju ukra­sti i ono što je obje­še­no za ne­be­sa, jed­na­ko Cu­ce i Če­vlja­ni ko­ji se u ju­na­štvu nad­me­ću, Gra­ho­vlja­ni i Ba­nja­ni ko­ji se tak­mi­če u ba­ca­nju ka­me­na s ra­me­na, jed­na­ko oni iz Pi­ve ka­lo­vi­te i Drob­nja­ka zen­đi­lo­ga. I da ne na­bra­jam da­lje, no sa­mo da ka­žem, i isto­ri­čar Ču­bri­lo­vić i ve­li­ki Kralj pro­tr­lja­li su ru­ke kad su vi­đe­li ka­kav su srp­ski ele­me­nat opre­di­je­li­li za Ko­so­vo i Me­to­hi­ju. A sa­da će­te na pri­mje­ru mo­ga ro­đe­no­ga stri­ca Ste­va­na Vi­da­ko­va, ko­ji je ta­da na Ko­so­vo od­se­ljen, vi­đe­ti ka­ko su se ise­lje­ni­ci ta­mo sna­šli, ka­kav je ži­vot bio Ar­ba­na­si­ma kad su no­ve kom­ši­je do­šle i ka­ko se mu­dra vlast Alek­san­dra Ka­ra­đor­đe­vi­ća od­no­si­la pre­ma srp­skim do­se­lje­ni­ci­ma na sve­to–bo­žu­ra­to Ko­so­vo, i na ži­to­rod­nu Me­to­hi­ju iz či­jih nje­da­ra ra­ste srp­ska sve­ta Pa­tri­jar­ši­ja či­ji je da­na­šnji eg­zarh ve­li­ki mi­tr­o­po­lit Am­fi­lo­hi­je Ra­do­vić, iz Mo­ra­če lju­te ka­ča­ni­ce.

Moj stric Ste­van Vi­da­kov od­ra­to­vao je oba Bal­kan­ska ra­ta, hra­bar je bo­rac bio, ra­njen je na Bre­gal­ni­ci ali ni­je ostao in­va­li­dan. Dvo­je je van­brač­ne đe­ce na­či­nio, a po­tlje se ože­nio iz Spi­le i po­čeo mu se ra­đa­ti sin za si­nom. Ta­ko je sa že­nom Go­šnom i sit­nom đe­com od­se­lio na Ko­so­vo rav­no. Do­bio po svo­me ta­bi­ja­tu imo­vi­nu, bio ogla­šen kao ju­nak i je­bač pa su mu išli na ru­ku oni či­nov­ni­ci ko­ji su bi­li za­du­že­ni da do­se­lje­ni­jem Sr­bi­ma di­je­le ora­ni­ce i li­va­de, šu­me i pa­si­šta. Se­lo Ste­va­no­vo Pod­lo­ga bi­lo je ne­đe ne­da­le­ko od Pri­zre­na, Du­ša­no­ve pri­je­stol­ni­ce. E bog­me, jed­no­ga da­na stri­ko Ste­van ko­sio je đe­te­li­nu na svo­me ima­nju, a uto­li­ko će je­dan Šip­tar pu­šta­ti bi­vo­la da se ba­le­ži po onoj ko­še­vi­ni. Ste­van ti pla­ni, a onaj mu se Ši­pac su­pr­ot­sta­vi i poč­ni nji­jov­ski da gra­je na Ste­va­na i omje­ri mu od ša­ke do lak­ta. Uto­li­ko će ti pri­tr­ča­ti dva Šip­ta­ra da se na­đu u od­bra­nu svo­ga ro­đa­ka, a Ste­van ne bu­di li­jen no trg­ni ku­bu­ru iza pa­sa, ko­ju je no­sio sa so­bom i kad spa­va, po­teg­ni ku­bu­ru te dvo­ji­cu Ar­na­u­ta ola­di na mje­stu, a tre­će­mu je me­tak slo­mio no­gu is­pod ko­lje­na. E kad su pred­stav­ni­ci vla­sti iza­šle na mje­sto do­ga­đa­ja, od­mah su se na­šla tri śe­do­ka, tri vr­la Sr­bi­na, dvo­ji­ca su bi­li Va­so­je­vi­ći a je­dan Za­gar­ča­nin, kra­ljev­ski do­se­lje­ni­ci, ko­ji će se za­kle­ti da su vi­đe­li ka­ko ona dvo­ji­ca ublje­nih Ar­na­u­ta le­te sa gvo­zde­ni­jem vi­la­ma na Ste­va­na. Za­kle­li su se ti pra­vi Sr­bi na ča­sni krst i pred svje­šte­ni­kom i su­di­ja­ma da je Ste­van u od­bra­ni svo­ga ži­vo­ta mo­rao po­te­ći ku­bu­ru i pu­ca­ti. Da ni­je ta­ko po­stu­pio, isti bi mu sve­šte­nik oči­tao opi­je­lo, jer bi mu lju­ti Ar­na­u­ti sr­ce pro­bo­li i cre­vad pro­su­li s oni­jem gvo­zde­ni­jem vi­la­ma. Ta­ko ti Ste­van ni­je od­go­va­rao na su­du, no na­sta­vio da ob­ra­đu­je imo­vi­nu i da gra­di si­no­ve. Pri­je no je od­se­lio, Go­šna mu je ro­di­la tro­ji­cu, a po­što je do­se­lio na Ko­so­vo, če­tvo­ri­cu mu je ro­di­la. Eto, sa­mo sam htio da na­po­me­nem Ste­va­nov slu­čaj da bih is­ta­kao či­nje­ni­cu da su kra­ljev­ski do­se­lje­ni­ci na Ko­so­vo zna­li da šti­te je­dan dru­go­ga, i da ni u snu ni­je­su za­bo­ra­vi­li da ne tre­ba bi­ra­ti sred­stva kad se sa Šip­ta­ri­ma tre­ba ob­ra­ču­na­va­ti. Znao je, bez­be­li, mu­dri Va­so Ču­bri­lo­vić ka­kve Sr­be tre­ba na­se­li­ti na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji da bi ta­mo ne­sta­lo Ar­na­u­ta. U to­me ob­ra­ču­nu gri­je­ha ne­ma ni­ka­kvo­ga! Šip­ta­ri su pri­ti­sli srp­sku sve­to­sav­sku ze­mlju i s te ze­mlje tre­ba ih pro­će­ra­ti. To je bož­ja za­po­vjest i srp­ska po­tre­ba. Kralj ni­je na Ko­so­vo na­se­lio jed­no­ga Ste­va­na, no na hi­lja­de ta­kvi­je ju­na­ka. Kralj ko­ji ih je na­se­lio na­sljed­nik je La­za­ra i Ka­ra­đor­đa, a na­se­lje­ni­ci­ma sr­ce na­ta­pa krv ko­sov­ski­je vi­te­zo­va i srp­ski­je Cr­no­go­ra­ca ko­ji su pod Vla­di­kom Da­ni­lom is­tra­ži­li po­tu­ri­ce. Onaj svje­šte­nik pred kim su śe­do­ci po­lo­ži­li za­kle­tvu da je Ste­van u od­bra­ni svo­ga ži­vo­ta po­te­gao ku­bu­ru, na­sljed­nik je Sve­to­ga Sa­ve ko­ji ni­je upo­tri­je­bio sa­mo svoj ve­li­čan­stve­ni um, ne­go i svoj moć­ni ku­rac da ostva­ri sa­mo­stal­nost sve­te srp­ske cr­kve. Sve je to bož­ja vo­lja, ni­šta tu ne­ma slu­čaj­no. No, da se vra­ti­mo Si­mu­nu Mić­ko­vu Her­ka­li­ću ko­ji je po­ka­zao svo­ju srp­sku sa­že­tost i pro­tiv usta­ša u Her­ce­go­vi­ni i pro­tiv Ar­na­u­ta na Ko­so­vu. Već ste ču­li ka­ko se Si­mun bio pro­čuo kao osvet­nik svo­ga oca Mić­ka i kao je­bač po da­ma­ru. I on je ve­li­ki do­kaz ka­ko su se u isto­ri­ji Sr­ba va­zda is­po­ma­ga­li duh i ti­je­lo a sve je to Nje­go­va vo­lja. Spa­si­o­ca ljuc­ko­ga ro­da, Isu­sa Hri­sta, bož­ji duh ostva­rio je u smrt­no­me ti­je­lu. Sve ve­li­ko srp­sko i sve­to­sav­sko ta­da je po­če­lo, i ta­ko će tra­ja­ti do Sud­nje­ga da­na, ka­ko to re­ka­še po­koj­ni pro­to Mak­sim, la­ka mu ze­mlja srp­ska bi­la!

Kad se ču­lo i pro­ču­lo ka­kav je Si­mun, kra­ljev­ska vlast od­lu­či da ga an­ga­žu­je u žan­dar­me­ri­ju ko­ja je za­du­že­na za Ko­so­vo i Me­to­hi­ju. Su­vi­šno je da na­po­mi­njem da je aka­de­mik Ču­bri­lo­vić pre­po­ru­čio kra­lju Alek­san­dru da po­ša­lje na Ko­so­vo sa­mo one po­li­caj­ce ko­ji ne­ma­ju ama baš ni­ka­kve mi­lo­sti pre­ma šip­tar­sko­me mi­le­tu ko­ji je pri­ti­skao sve­tu srp­sku ze­mlju. Kad kao dje­čak šćah oti­ći u Ba­nja­ne, u uj­če­vi­nu, na­slu­šao sam se ta­mo­šnji­je pri­ča o pod­vi­zi­ma Si­mu­na Her­ka­li­ća. Evo jed­no­ga nje­go­va pod­vi­ga. Pa­zar­ni dan u tom i tom mje­stu na Ko­so­vu, pro­da­va­ju i Sr­bi i Ar­ba­na­si svo­je zer­ze­va­te, sto­ku i dru­ge stva­ri. Do­sta žan­dar­ma pre­o­bu­če­no u ci­vil­nu đe­i­si­ju, ona­ko ka­ko se no­se ta­mo­šnji se­lja­ci. Ra­zu­mi­je se, is­pod te ro­be žan­dar­mi dr­že oruž­je, han­dža­re i na­ga­ne. Si­mun je isto ta­ko ma­ski­ran, a va­zda je na ta­kav pa­zar vo­dio po jed­nu žen­sku, ko či­ne to mu je že­na, pa su za­jed­no do­šli da tr­gu­ju. A omi­li­le se ta­mo­šnje Srp­ki­nje da idu sa Si­mu­nom na ta­kve pu­te­ve, jer je Si­mun ostao ona­kav ka­kav je bio u ono­me ku­ku­ru­zu kad je pro ma­co­vrlj­ske udo­vi­ce ubio ko­mi­tu Va­sa Sta­no­je­vi­ća. I, kao ba­ja­gi, Si­mu­no­va že­na pri­đe Šip­ta­ru ko­ji ne­što pro­da­va i pi­ta ga po­što je to i to. I dok joj on od­go­va­ra, ona vri­sne što je gr­lo da­va, Si­mun do­le­ti, a ona kroz plač ka­že da je Šip­tar nju uhva­tio jed­nom ru­kom za si­su a dru­gom za gu­zi­cu. Si­mun ne ča­se­ći ča­sa ni mi­nu­ta, no isto­ga tre­na ubi­ja iz na­ga­na ono­ga Šip­ta­ra! Kad od­jek­ne nje­gov pu­canj, svi dru­gi ma­ski­ra­ni po­li­caj­ci, a ni­kad ih na do­tič­no­me pa­za­ru ni­je bi­lo ma­nje od sed­mo­ri­ce, po­teg­nu, ne­ko nož ne­ko na­gan te po­bi­ju naj­ma­nje po jed­no­ga Ar­na­u­ta, bi­lo sta­ra bi­lo mla­da, bi­lo zdra­va ili klja­sta. Osta­lo šip­tar­sko ro­blje, mu­ško i žen­sko, uda­ri u vri­sak i kuk­nja­vu i po­bje­že s isto­ga pa­za­ri­šta ko mač­ke s je­ba­li­šta! Ubr­zo iza­đe vlast, su­di­je, ko­mi­si­ja i već što tre­ba, ali ni­kad ni­je fa­li­lo śe­do­ka ko­ji su svo­jim oči­ma vi­đe­li ka­ko je Šip­tar jed­nom svo­jom po­ga­nom ru­kom uhva­tio Srp­ki­nju za nje­zi­nu doj­ku, a s dru­gom još po­ga­ni­jom ru­kom, ma ni­je ru­kom no ša­pom, uhva­tio je srp­sku maj­ku, šćer i se­stru za nje­zi­no de­be­lo me­so. Ta­kva sra­mo­ta ni­je se mo­gla pre­tr­pje­ti, pa se sva­ki Sr­bin la­tio oruž­ja da po­ka­že ka­ko tre­ba ču­va­ti čast srp­ske maj­ke, srp­ske se­stre i srp­ske šće­ri! Eto, mi­slim da ste ste­kli sli­ku o Si­mu­nu Her­ka­li­ću kao žan­dar­mu na Ko­so­vu ko­ji je svo­jim spo­sob­no­sti­ma za­du­žio srp­sku isto­ri­ju. Da je ži­vio u sta­ro vri­je­me raz­go­nio bi Tur­ke na bu­lju­ke kao Sr­đa Zlo­po­gle­đa! Da je pu­cao na Fer­di­nan­da, ne bi pro­ma­šio! Da je uve­če sa­sta­vio svo­je usne s onom la­tin­skom lje­po­ti­com, s ko­je se Nje­goš ci­je­le no­ći ni­je mi­cao, ne bi Si­mun svo­je usne s nje­zi­ni­jeh mi­cao ni kad bi gra­nu­lo sun­ce na is­to­ku.

Kad če­te­res i pr­ve go­di­ne pa­de na­ša ze­mlja pod Njem­ce i Ita­li­ja­ne, Si­mun bi­ja­še za­šao u ozbilj­ne sred­nje go­di­ne svo­ga ži­vo­ta, ali kad on ču za Ko­rić­ku ja­mu i vi­đe ja­ta ga­vra­no­va da od­li­je­ću na Ko­ri­ta, Si­mun je od­mah for­mi­rao če­tu do­br­o­vo­lja­ca. No ne re­koh po če­mu su se raz­li­ko­va­li vra­ni ga­vra­no­vi ko­ji od­li­je­ću na Ko­ri­ta, od svih vra­no­va ko­ji su nad­li­je­ta­li str­vi­šta i bo­ji­šta, o če­mu ju­nač­ke pje­sme pje­va­ju. Smrad se ši­rio iz ja­me s onih ljuc­kih le­še­va, ga­vra­no­vi su nad­li­je­ta­li, ali u ja­mu ni­je­su mo­gli ule­će­ti, jer to ni­je u pri­ro­di ti­ce ko­ja pa­da na bo­ji­šta i raz­bo­ji­šta. On­da su se ona­ko glad­ni ga­vra­no­vi vr­ta­li sen­tom ko­ji­jem su od­le­će­li na Ko­ri­ta, ali vra­ća­ju­ći se ni­je­su grak­ta­li ka­ko ga­vra­no­vi vra­ni grak­ću, no su kvr­ča­li kao vra­ne gov­na­re i kvr­ča­li­ce. Ta­man ka­ko su usta­še ju­nač­ki po­bi­le one ne­vi­ne Sr­be u Ko­ri­ti­ma, ta­kvom su ih pje­smom is­po­što­va­li vra­ni ga­vra­no­vi! Ta­ko su ti her­ce­go­vač­ke usta­še i po­tu­ri­ce u taj va­kat pre­tvo­ri­li vra­ne ga­vra­no­ve u kvr­ča­li­ce vra­ne.

Sve Bog vi­di, sve on po za­slu­zi na­gra­đu­je i nad­gra­đu­je!

Evo od ka­kvih je do­br­o­vo­lja­ca Si­mun for­mi­rao svo­ju če­tu. Sve mom­ci lak­ci, ali ni­je­dan od njih ne mi­sli ka­ko mu je kod ku­će dok je on na pu­tu. Je­dan se sva­dio s ocem pa za­ma­nuo na ro­di­te­lja, dru­go­me po­bje­gla že­na, tre­ći oku­sio tam­ni­cu kao du­van­ski šve­r­cer, če­tvr­ti na­či­nio di­je­te u bli­žu ro­di­cu, pe­ti pre­pun sna­ge pa tra­ži na­či­na da je iz­du­ši. I ta­ko re­dom, Si­mun ni­je u svo­ju če­tu uzi­mao ni­ko­ga ko ne bi bio pri­li­čan da ode go­ri u haj­du­ke kad je bi­lo haj­duč­ko vri­je­me. Ka­ko bi se to sta­rin­ski re­klo, svi ti Si­mu­no­vi bor­ci–za­žet­ni­ci bi­li su od zla oca a od go­re maj­ke. A ve­le da je­dan mla­di pop naj­vi­še je po­mo­gao Si­mu­nu da pri­ba­vi ta­kve za­žet­ni­ke iz Ba­nja­na, Gra­ho­va i dvi­je Ru­di­ne. Do­šao je je­dan iz Go­li­je ko­ji je bio ubio oca, ali mu Bog po­mo­gao što je pa­la ze­mlja, pa su svi za­tvo­re­ni­ci pu­šte­ni na slo­bo­du. Do­šao je i je­dan iz Ki­te nik­šić­ke za ko­ga se bi­lo re­klo da ga je brat na­či­nio u ro­đe­nu se­stru. Uglav­nom, Si­mun je for­mi­rao če­tu bo­ra­ca–za­žet­ni­ka ko­ji su ade­kvat­ni za bor­be s po­tu­ri­ca­ma i usta­ša­ma ko­ji Sr­be ubi­ja­ju ma­sov­no u gla­vu i ti­je­lo im sur­va­va­ju u ja­me go­lub­nja­če i bez­da­ni­ce. Taj mla­di pop, Si­mu­nov po­moć­nik, i ni­je bio pop, ma­lo mu je fa­li­lo da za­vr­ši ško­lu za po­pa, ali ga je pre­ki­nuo rat. Bio je li­je­po po­gle­da­ti i vi­žlja­sto mom­če, pu­stio cr­nu bra­di­cu a slat­ko­pi­čas na­ko ta­ko! Svi su ga zva­li Po­pić. Si­mun je če­tu for­mi­rao, stao joj na če­lo kao ha­ram­ba­ša, Po­pi­ća za svo­ga za­mje­ni­ka po­sta­vio i iz­dao če­ti ko­man­du da od po­tu­ri­ca i usta­ša tre­ba ura­di­ti ono što je Vla­di­ka Da­ni­lo s cr­no­gor­skim Sr­bi­ma uči­nio kad je ustao da is­tri­je­bi gu­bu iz to­ri­ne. Uda­ri­ti vra­ga, ne osta­vi­ti ni tra­ga, mu­ško i žen­sko sve jed­na­ko pod mač tre­ba uda­ri­ti! Sve što se ura­di za ča­sni krst, srp­stvo i sve­to­sa­vlje je do­bro i če­sti­to i mi­lom Bo­gu pri­stu­pač­no! Ne­pri­ja­telj kr­sta je sa­mo do­bar on­da kad ga – ne­ma!

Evo sa­mo ne­ko­li­ko de­ta­lja iz sve­to­sav­ske bor­be Si­mu­no­ve, srp­ske i ro­do­lju­bi­ve, osvet­nič­ke če­te. Bi­la je ka­sna je­sen kad su si­mu­nov­ci spa­li­li Bo­rač, po­tu­rič­ku pa­lan­ku. Bi­lo pro­hlad­no pa se za­žet­ni­ci oku­pi­li oko raz­buk­ta­le va­tre u na­kvoj za­vje­tri­ni. Če­ta se gri­ja­la, a rnja­ga za­ro­blje­ni­je usta­ša co­bo­ta­la spo­red njih. Sve dva po dva bi­li po­ve­za­ni. On­da su usta­še ova­ko ka­žnje­ni. Iz­dvo­ji­li tan­kih a po­na­gor­je­li­je ota­ra­ka s va­tre ko­li­ko je bi­lo usta­ša na bro­ju i sva­ko­me u po jed­no uvo ti­snu­li raz­gor­lje­li ota­rak. Ti­snu­li i za­lo­mi­li da ži­vi oganj osta­ne u ži­vom me­su! Bor­ci su dr­ža­li za­ro­blje­ni­ke da se ne gi­ca­ju dok im se za­ba­da žar u uši, a Po­pić je svo­jom ru­kom sva­ko­me za­đe­nuo raz­gor­je­li ota­rak u uvo. E sad mo­že­te mi­sli­ti ka­kve su to ne­do­pri­ča­ne mu­ke tan­tal­ske! Ule­ti če­lja­de­tu konj­ska mu­va u uvo, pa ima da se po­ma­mi dok mu ne iz­le­ti, a kad mu ti­sne ži­vi oganj u isto uvo, mu­če­nik ne mo­že od mu­ka ni da se po­ma­mi. Cvr­či na­gor­je­lo me­so, a usta­ške po­tu­ri­ce pu­šta­ju ava­zo­ve ka­kve ni­kad ni­ko pri­je ni­je čuo od ko lju­di pam­te! Pri­ča­še je­dan od si­mu­no­va­ca da su te pi­ske i der­nja­ve iz­gle­da­le kao da si u je­dan glas upreo la­vež li­si­ce, ve­ku jar­ca kad ga asu­le, sik­ta­nje gu­je pri­soj­ki­nje i ću­ča­nje po­noć­no­ga ću­ka! Ve­li oče­vi­dac da je ma­lo lak­še slu­ša­ti taj ava­zni pa­kao ne­go pod­no­si­ti one mu­ke ko­je su taj avaz iza­zva­le. Ili ovo. Na­re­di Si­mun da po­ve­žu i no­ge i ru­ke, re­ci­mo de­se­to­ri­ci, usta­ša. Ta­ko ih po­ve­žu i ba­ce na ple­ći da le­že. On­da su do­ve­li jed­no­ga sta­r­ca od de­ve­de­set go­di­na ko­me su dva si­na ba­če­na u Ko­rić­ku ja­mu. Da­li đe­du han­džar da po­ko­lje one sve­za­ne usta­še što le­že na ple­ći­ma. Onaj oja­đe­li sta­rac, po­lu sli­jep i odrh­ta­li­je ru­ka, ko­lje jed­no­ga po jed­no­ga za­ro­blje­ni­ka, ali ne­ma sna­ge da i jed­no­me pre­si­je­če gr­kljan, no ih je sa­mo na­klao i is­kr­va­rio. Na­kla­ni ši­šte kroz gr­le­ne ra­ne kao će­ra­li­ce, a ni­ko ni­je pre­klan do­volj­no da umre. Đed kr­va­vi­je ru­ka ote­tu­rao je ku­ći, a Si­mun na­re­dio da se za­ro­blje­ni­ci u ta­kvo­me sta­nju osta­ve do śu­tra uju­tro. Ne re­koh, đed ih je na­klao u pre­śe­nak sun­ča­ni. Ko­ji uju­tro još bu­de živ, Po­pić tre­ba da ga jed­ni­jem za­ma­hom do­ko­lje svo­jim han­dža­rom. Žvel­ti Po­pić je, ve­le, naj­ra­di­je klao za­ro­blje­ni­ke, vi­še je vo­lio han­džar no re­vol­ver ili pu­šku. Sna­žan, mlad, ije­dak na vri­je­me što mu je pre­ki­nu­lo bo­go­slo­vi­ju, mr­zi pa­śu vje­ru, a za sve – to je ve­li­ki srp­ski ro­do­ljub!

Evo još jed­no­ga slu­ča­ja iz Si­mu­no­ve osvet­nič­ke ak­tiv­no­sti. Za­u­zeo Si­mun sa svo­jom ju­nač­kom če­tom pa­lan­ku Ključ. Po­bi­li što je tre­ba­lo po­bi­ti, za­ro­bi­li što je tre­ba­lo po­fa­ta­ti, a on­da je ha­ram­ba­ša za­po­vi­je­dio jed­no­me svo­me bor­cu ko­ji se gle­dao kao naj­sna­žni­ji, či­ni mi se da je to bio onaj iz Ki­te nik­šić­ke, da uzme jed­no tur­sko di­je­te iz ko­li­jev­ke, da ga uhva­ti za no­ge, da za­ma­ne nji­me ko­li­ko gođ mo­že i da ga ba­ci na zid od dža­mi­je, ko­ja se tu bi­la uku­r­či­la! Si­mun je re­kao da će mom­ka rm­pa­li­ju na­gra­di­ti ako ono di­je­te kad uda­ri o zid ne pad­ne na ze­mlju, no osta­ne pri­li­je­plje­no uza zid. E kad je onaj vra­ta­ti mu­do­nja, a bio je kao ovi da­na­šnji ba­ca­či ku­gle što ih gle­da­mo na te­le­vi­zi­ji, kad je za­mah­nuo s oni­jem đe­te­tom, okre­nuo ga dva–tri pu­ta oko se­be, i pu­štio ga na dža­mi­ju, ne sa­mo što to ba­če­no di­je­te ni­je pa­lo sa zi­da, no se za­li­je­pi­lo na zid kao da ga je ho­dža tu ći­ri­šem za­li­je­pio! Da ni­je tan­ki bu­ri­džak kr­vi po­re­vao niz onaj dža­mij­ski zid, ni­ko ne bi re­kao da je to bi­lo ži­vo di­je­te, no obje­še­na sli­ka đe­te­ta. A evo ka­ko je Po­pić kr­stio jed­nu bu­lu u va­ro­ši Fat­ni­ca. Dok je osva­ja­nje Fat­ni­ce još tra­ja­lo, upa­li Si­mu­no­vi za­žet­ni­ci u jed­nu tur­sku ku­ću, bi­la je be­gov­ska. Ka­ma­ra, go­ri špo­ret i na nje­mu uza­vre­la pi­nja­ta ma­sla. U ka­ma­ri ni­ko­ga. Bio na sred pro­sto­ri­je ta­vu­lin pre­kri­ven ta­va­jom do pa­to­sa. Po­dig­ni ne­ki od za­žet­ni­ka ta­va­ju, kad imaš šta vi­đe­ti. Bu­la bez fe­re­dže ču­či i če­ka sud­bi­nu. Ni­je bi­la mla­da da bi o njoj ob­ra­di­li na me­ko­me du­še­ku, no sta­ri­ja po­si­je­đe­la že­na. Pi­tao je Si­mun ho­će li da iza­be­re srp­sko ime pri­je no je po­kr­sti svje­šte­nik ko­ji se tu pri­tre­fio. Bu­la ni­je šće­la da pro­go­vo­ri, no je po­kri­la li­ce dla­no­vi­ma, tre­sla se ko prut na vo­di i pla­ka­la. Si­mun je on­da dao znak i Po­pić je iz­vr­šio kr­šte­nje. Uzeo je onaj sa­plak uza­vre­la ma­sla sa špo­re­ta i sa­suo ga bu­li na gla­vu. Ni­je joj na­di­je­vao ime, no je ona­ko bez­i­me­nu kr­stio! Eto ta­ko je Si­mun Her­ka­lić sve­tio srp­ske žr­tve iz Ko­rić­ke ja­me, ta­ko je ve­li­ki ro­do­ljub srp­ski is­tre­sao iz se­be ijed ko­sov­ski, ta­ko se svo­jim po­stup­ci­ma upi­sao u do­stoj­ne po­tom­ke Vla­di­ke Da­ni­la, Ka­ra­đor­đa i Avra Cemovića. O nje­mu je srp­ska pje­sma is­pje­va­na u Her­ce­go­vi­ni. Ve­li, bla­go na­ma ne­ma na­ma zi­me dok je na­ma Her­ka­lića Si­me! E to su Sr­bi, to su sve­to­sav­ci, od to­ga so­ja su i Ka­ra­džić i Mla­dić i Pe­štić, sve ve­li­ki sve­to­sav­ci, sve Slo­bo­da­no­vi bor­ci za­žet­ni­ci i ko­sov­ski osvet­ni­ci! Ime im se va­zda spo­mi­nja­lo dok je sun­ca i dok je mje­se­ca! Ne ono­ga tur­sko­ga mje­se­ca što je ta­nak ko srp, no ono­ga pu­no­ga, okru­glo­ga ušta­pa.

Mar­tin Lje­pa­va: Po­pij to pi­vo, Ja­ko­ve, pa na­sta­vi. Ne pre­ki­daj. Dok tra­je mr­kle no­ći, ne­ka tra­je i tvo­ja pri­ča. Na­sta­vi, so­ko­le!

Ja: Ja ću te, va­la, Ja­ko­ve, slu­ša­ti, pa da se tri no­ći na­ve­žu jed­na na dru­gu, a da iz­me­đu njih zo­ra ne svi­će.

Ja­kov Ko­ma­rić: Ne­što se ne śe­tih pri­je da na­po­me­nem, kad sam po­mi­njao is­tra­gu po­tu­ri­ca pod Vla­di­kom Da­ni­lom. Bi­la se na­mno­ži­la ne­krst u Cr­nu Go­ru sve­ko­li­ku. A ne­krst je kao gu­ba, pri­je­nja i li­je­pi se đe stig­ne. Pr­vo ti ho­dža za­ma­štra­ka oči la­žni­jem po­sla­sti­ca­ma, a ka­di­ja on­da na­do­da da ne­ćeš pla­ća­ti da­ci­ju ako se po­tur­čiš, no ćeš do­bi­ti od Stam­bo­la i tič­jeg mli­je­ka ako ga vo­liš. Ta­ko ti je u Cr­noj Go­ri bio pro­cvi­lio Sr­bin, uhva­tio bio smrad la­va u klju­sa­ma, po­če­le da bje­že Srp­ki­nje za Tur­ke. Pri­ča­še ne­ki po­koj­ni To­dor Jo­va­nov s Vi­lu­sa, što su ga zva­li dru­gi Su­la Ra­dov, da ima kod nas Sr­ba jed­no pro­klet­stvo, a to je da je po­ne­koj na­šoj žen­skoj mi­li­ji su­ne­tli­ja no srp­ski ku­rac. Ve­li, kad Tur­čin jed­nom okla­pi su­ne­ća­kom na­šu škla­pi­ku­ru, ta ti vi­še ne vi­di sun­ca ni mje­se­ca no tr­či za Tur­či­nom ko na­kla­na ov­ca za vu­kom! Pi­tao sam ja ne­ko­ga dok­to­ra Mar­go­ša, jes da je la­ti­nin al bi­ja­še od­li­čan dok­tor, u če­mu je stvar što na­ša žen­ska če­zne za su­ne­tli­jom. E, pr­vo da ja re­čem ka­ko je tur­ska vje­ra ba­ška od ra­zu­ma ljuc­ko­ga! Kad se ro­di u njih mu­ško di­je­te, oni ga u pr­voj go­di­ni nje­go­va ži­vo­ta osu­ne­te. Ho­dža bri­ja­ćom bri­tvom osi­je­če ko­žu oko gla­vi­ća ono­ga đe­te­ta, mak­ne mu ono što je Bog od­re­dio da se ne mi­če. Pa dok to di­je­te ra­ste i pri­spi­je­va za že­nje­ni­ka, nje­mu stal­no oro­žnja­va gla­vić ono­ga ci­mo­nje me­đu no­ga­ma. Stal­no se ti­je­lo tre o ro­bu i suk­ni­šte, a ne­ma one pri­rod­ne ko­že da šti­ti gla­vić i za­to on Tur­či­nu oro­žnja. Po­sta­ne mu ku­rac neośe­tljiv ko kal­či­na ko­stret­na, pa ti su­ne­tli­ja mo­že s ta­kvi­jem oruž­jem da cu­lja tri pu­ta du­že no Sr­bin iste nje­go­ve sna­ge i go­di­na, od­no­sno mu­ška­rac ko­me ni­je ob­re­zan pol­ni or­gan. E, kao što re­koh, dok­tor Mar­goš ob­ja­snio mi je ka­ko na­sta­je to oro­žnja­va­nje kod su­ne­tli­ja.

Kod nas Sr­ba, hva­la Bo­gu, sve je pri­rod­no i sa­mo pri­rod­no. A kod Tu­ra­ka je, na­let ih bi­lo, sve ne­pri­rod­no! Nji­jo­ve žen­ske bri­ju ru­nju što im ra­ste iz­me­đu no­ga i is­pod pa­zu­va, dao Bog dla­ku da ra­ste, a oni je mi­ču sa svo­ga ti­je­la. Tur­ci, od­no­sno po­tu­ri­ce, a to je sve­jed­no, do­vo­de po vi­še že­na, jer mo­že su­ne­tli­ja s oni­jem gla­va­tim ro­žnja­kom da pre­la­zi s jed­ne že­ne na dru­gu, jer mu tre­ba tri pu­ta vi­še vre­me­na da is­pu­šti śe­me iz se­be, ne­go što tre­ba Sr­bi­nu kod ko­ga je sve pri­rod­no i mi­lo­me Bo­gu pri­stu­pač­no. A do­vo­de že­ne kao mar­vu, što bi re­kao Vla­di­ka Ra­de! Dok je Tur­či­nu že­na ko slat­ko vo­će i pe­če­no jag­nje, ti­je­šti je, a kad ne bu­de ta­kva, on s njom na uli­cu. Oni ne­ma­ju ljuc­ko­ga vjen­ča­nja sa že­nom, da bi se s njom du­hov­no ve­zao, nje­mu je du­hov­nu vezu sa že­nom za­mi­je­ni­la kur­če­va ve­za. Ca­re­vi tur­ski, u ze­ma­nu kad ih je bi­lo, ima­va­li su i po tri­sta že­na u jed­no­me kr­du ili ha­re­mu. Ka­ko je car sti­zao da se sva­koj pri­mi­če to sa­mo zna­ju on i še­i­tan ko­ji je stvo­rio i nje­ga i nje­go­vu vje­ru pek­si­jan­sku! Va­la, ne sa­mo što mu je oro­žnjao, no da mu se osu­ne­će­ni gla­vić pre­tvo­rio i u konj­sku ko­pi­tu, jo­pet ni­je mo­gao do­splje­ti da se sva­koj ha­rem­skoj bu­li pri­mak­ne. Ili su ha­rem­ske bu­le bi­le ne­za­do­volj­ne, ili je car mo­rao ima­ti bu­ljuk je­bač­ki­je po­moć­ni­ka. No, bi­lo ova­ko ili ona­ko – na­let ih bi­lo po sto­ti­nu pu­ta!

No, kao što na­po­me­nuh, u do­ba Vla­di­ke Da­ni­la, pri­sni­je se Igu­ma­nu Ste­fa­nu, ve­li­ko­me um­ni­ku i du­hov­ni­ku, da se mo­že i da se mo­ra is­tra­ži­ti tur­sko po­gan­sko śe­me u Cr­noj Go­ri. Igu­man to re­ci Vla­di­ci, a Vla­di­ka je sma­trao da je Igu­man naj­pa­met­ni­ji čo­vjek ko­ji je ta­da di­sao bož­ju ari­ju od Du­na­va do mo­ra si­nje­ga! To čuj Vla­di­ka i poč­ni da se kroz na­rod zuc­ka o to­me nji­ho­vom raz­go­vo­ru. Za­kle­la se ze­mlja ra­ju da se taj­ne sve do­zna­ju. A bo­ga­mi je bi­lo i ta­da špi­ju­na, mo­žda ni­šta ma­nje no da­nas, pa klin kli­nu a śe­ki­ri oba, te ti se pred­log Igu­ma­na Ste­fa­na uvr­zi u uši i tur­sko­me ca­ru u Stam­bo­lu na Bos­fo­ru. Sul­tan ti ta­da od­re­di jed­no­ga ve­zi­ra, ko­me niz ple­ći mla­ta­ra­ju tri konj­ska re­pa, ime mu je bi­lo Se­lim, da uzme voj­ske ko­li­ko mu dra­go i da uta­lu­mi Cr­nu Go­ru kol­cem i ko­nop­cem. Na­brek­nuo Se­li­mu–ve­zi­ru sul­tan da vi­še ne­će da ču­je za Cr­nu Go­ru, a ako jo­pet bu­de za nju čuo, on­da će is­to­me Se­li­mu ve­zi­ru iza­ći du­ša na gu­zi­cu. Ono, zna­te, tur­ski ca­re­vi su na­re­đi­va­li da se ve­zir ko­ga tre­ba uklo­ni­ti da­vi svi­le­ni­jem gaj­ta­nom, što zna­či da da­vlje­ni­ku ne­će iza­ći du­ša na usta no na gu­zi­cu. Pro­to Mak­sim, do­du­še, vje­ro­va­še da Tur­ci ne­ma­ju ljuc­ke du­še, a da je la­ti­ni­ma sit­ni­ja du­ša no mra­vlja no­ga. Ve­zir ti Se­lim pu­šti u ga­će od stra, pa ti od­ma na­gil­taj pi­smo Vla­di­ci Da­ni­lu na Ce­ti­nju mje­stu skro­vi­to­me. Na­ru­ži Tur­čin u pi­smu i Vla­di­ku Da­ni­la i Cr­nu Go­ru i sa­mo­ga Hri­sta Spa­si­te­lja! Ma sve­mu srp­skom i pra­vo­slav­nom su­ne­tli­ja–tu­gaj­li­ja na­ru­žio je i ko­su na gla­vu! Ve­li da je Cr­na Go­ra ma­nja no ša­ka pče­la uva­će­na u ka­pi­cu, da je bo­lji dan kla­nja­nja je­dan no kr­šte­nja če­ti­ri go­di­ne! Na­sta­vljao pro­kle­ti ve­zir da su Sr­bi sit­ni po­tok ko­ga mo­že pre­su­ši­ti ju­ne, a da je Car­stvo tur­sko de­be­lo mo­re u ko­je se sa­si­pa mi­li­tar po­to­ka. On­da je za­pri­je­tio Vla­di­ci da će ga zga­zi­ti ko ga­gri­cu, ko ma­ka­nju, ko po­pov­sko na­ka­lje, ko ave­ti­nju! Iz­ru­gao se su­ne­tli­ja s kr­stom i Hri­stom, ali mu Vla­di­ka Da­ni­lo u od­go­vo­ru ni­je ostao du­žan. Ču­vao mu je obraz isto kao on nje­mu, na­gil­tao Vla­di­ka da je Cr­na Go­ra ma­la i oda­svud sti­je­šnje­na, ali i ta­ko ma­la za si­lu tur­sku je isto što su za me­đe­da ti­je­sna vra­ta na pče­li­njem ulja­ni­ku. A to zna­či da će gu­za­tom me­đe­di­ni u to­me ulja­ni­ku bi­ti sko­va­na śje­ki­ra kad se use­ka ona­ko izi­je­čan u ulja­nik. On­da je Vla­di­ka re­kao Ve­zi­ru da je glup ako ne zna da ja­ki zu­bi slo­mi­ju i naj­tvr­đi orah ko­šte­ljan. E ta­ko će cr­no­gor­ski Sr­bi slo­mi­ti nje­ga, Se­li­ma ve­zi­ra i si­lu nje­go­vu, kad na­ga­mi Tu­ra­di­ja na sve­tu srp­sku ze­mlju is­pod Lov­će­na naj­vi­še pla­ni­ne. Naj­po­tlje mu je Vla­di­ka omje­rio od ša­ke do lak­ta! Kre­ći, ve­li, na Cr­nu Go­ru ne bi­lo ti ga za du­šu, a ne śe­ki­raj se za da­ro­ve, do­bi­ćeš ono što si za­mi­ri­tao. Do­bi­će iz pu­ša­ka vru­ći­je kru­ša­ka, ima­će han­dža­ri­ma na­śe­če­no­ga me­sa pa ne­ka se od ta­kvo­ga do­če­ka stre­sa! A naj­po­tlje do­bi­će ku­rac od ov­ce, pa ne­ka ga pri­dru­ži oni­jem konj­ski­jem re­po­vi­ma što mu niz ple­ći mla­ta­ra­ju.

Ta­ko Vla­di­ka Da­ni­lo ot­pi­sao Se­li­mu ve­zi­ru, a po ono­me ula­ku ko­ji je pi­smo ve­zi­ro­vo do­nio Vla­di­ci i od­nio od­go­vor cr­no­gor­ski du­hov­ni go­spo­dar po­slao je Tur­či­nu na dar je­dan fi­šek kao ci­je­nu ko­je bi­lo gla­ve cr­no­gor­ske. No, ne tre­ba ni­kad za­bo­ra­vi­ti da Vla­di­ka Da­ni­lo ni­je bio sa­mo go­spo­dar Cr­ne Go­re, ne­go i du­hov­no li­ce, čo­vjek od kr­sta i pa­na­gi­je. Kad je od­pi­sao osi­o­no­me ve­zi­ru Se­li­mu, sa­ža­lio se nad po­tur­če­nja­ci­ma cr­no­gor­skim, ve­li oni su krv­no Sr­bi, a đa­vo ih je pre­vla­stio na tu­đu vje­ru. Kao što di­je­te pre­vla­sti slat­ka voć­ka pa je ukra­de, ko što mom­ka za­ne­se mla­dost i vre­la krv pa uči­ni blud­stvo sa srod­ni­com, ko što u stra­hu čo­vjek sla­že i ro­đe­no­ga oca. Daj, ve­li Vla­di­ka, da po­tur­če­nu bra­ću po­zo­ve­mo, da im još jed­nom ka­že­mo da su Sr­bi i na­ša bra­ća po kr­vi i po­ri­je­klu. Sve će­mo im opro­sti­ti sa­mo ne­ka se pre­kr­ste, ne­ka po­vra­te srp­ska ime­na a mo­gu za­dr­ža­ti tur­ska pre­zi­me­na ako već ho­će. Sa­mo ne­ka na­la­žu bad­nja­ke, ša­ra­ju us­kr­šnja ja­ja i po­ste dvo­je ča­sni­je po­sta. Ne mo­ra­ju po­sti­ti pe­tak i sri­je­du ako ne­će, ma ne mo­ra­ju lju­bi­ti ni po­po­ve u ru­ku, sa­mo ne­ka pre­sta­nu da se gu­ze po dža­mi­ja­ma ko da pa­su tra­vu. I ne­ka pre­sta­nu da slu­ša­ju kad ho­dža ila­če s one stu­bli­ne ko je­ji­na sa tru­le bu­kvi­ne. Ta­ko se na po­tu­ri­ce Vla­di­ka sa­ža­lio i po­zvao ih na brac­ki raz­go­vor. Ali, ma­lo mor­gen, što bi re­kao ve­li­ki Slo­bo­dan Mi­lo­še­vić. Što se cr­ni­jem za­do­ji đa­vo­lom obe­šta se nji­me do­vi­je­ka! Vla­di­ka po­tu­ri­ce po­zo­vi i oni do­đi. Iza­bra­li naj­i­muć­ni­je pred­stav­ni­ke da do­đu. Te oni obu­ci sve naj­sku­plje što su ima­li. Ma tu su tram­bu­la­si s ko­ji­ma se obo­mo­ta­va­ju oko pa­sa po tri­de­set pu­ta. Ći­ćer od će­nar svi­le, ta­nji no pče­li­nje kri­lo a za­zo­ri­li se bo­jom ko sun­ča­ni pre­śe­nak! Tu su čal­me bi­je­le ko šnje­go­vi pla­nin­ski, cr­ne se ki­te od fe­so­va ko ga­vra­no­vo kri­lo, tu su ćur­di­je čov­ne ov­to­če­ne li­si­com. Bje­lo­sap­ci han­dža­ri sa zlat­ni­jem iskra­ma re­že iza pa­sa, a sa­mo­kre­si po­gi­bi­ju na­go­vje­šta­va­ju! Ma sve su upri­li­či­li kao da idu u Stam­bol na di­van kod ca­ra tur­sko­ga. Je­su bi­li Sr­bi, ali iz njih bi­je tur­ko­vi­na da je srp­ska du­ša ośe­ća kroz ob­lje no­zdr­ve. Vla­di­ka Da­ni­lo ni­je stio da ih vri­je­đa, a svi dru­gi gla­va­ri i pr­va­ci srp­ski, ko­ji su bi­li s Vla­di­kom, uhva­ti­li su se za no­se­ve kad su su­ne­tli­je pod­vi­le no­ge i śe­le po­me­đu njih. Svi sa so­bom do­ni­je­li ša­re­ne ser­ža­de da ih met­nu pod gu­zi­ce kad śe­da­ju na ploč­no guv­no is­pred Ma­na­sti­ra. Skup se odr­ža­vao na ploč­no­me guv­nu is­pred Ce­tinj­sko­ga ma­na­sti­ra sve­to­ga.

E sad se śe­ti­te one na­rod­ne iz­re­ke – Ja ga kr­stim, a on pr­di! E ta­ko je pro­šao i Vla­di­čin raz­go­vor s do­ma­ći­jem po­tu­ri­ca­ma. Ne sa­mo što ni­je­su šće­li da se vra­te kr­stu i Hri­stu, no su tre­nu­li na no­ge i za­i­la­ka­li plje­smu o Mu­ha­me­du, o tur­skoj vje­ri, o Stam­bo­lu i Bos­fo­ru! Pje­va­ju da je Stam­bol sve­čeva pa­la­ta, on je kao ku­pa me­da i go­ra od še­će­ra. U nje­mu se gor­ske vi­le u šer­bet ku­pa­ju, a vi­so­či­ja je ca­re­va dža­mi­ja u Stam­bo­lu no ika­kva srp­ska cr­kva u svi­je­tu! To tur­sko za­no­vi­je­ta­nje i na­gu­đi­va­nje Vla­di­ka i Sr­bi oko nje­ga ni­je­su vi­še mo­gli slu­ša­ti, pu­šta­li su no­se­ve iz ša­ka, ośe­ća­li su se kao da su im lju­ti str­šlje­no­vi ule­će­li u usta, a osi­nji roj u uši! Vla­di­ka je ulje­gao u Ma­na­stir da mo­li Bo­ga za oprost što je raz­go­va­rao sa vje­rom pek­si­jan­skom, a gla­va­ri se raz­i­šli po svo­jim brat­stvi­ma i ple­me­ni­ma da pri­ča­ju o raz­go­vo­ru s po­tu­ri­ca­ma. To je bi­lo kao da­nas, a śu­tra je osvi­tao Bad­nji dan. E na Bad­nji dan di­gao se na no­ge sva­ki cr­no­gor­ski Sr­bin ko­ji pa­še svi­je­tlo oruž­je i uda­rio na naj­bli­žeg po­tu­ri­cu, na nje­go­vu ku­ću i po­ro­di­cu. Mu­ško, žen­sko, sta­ro i mla­do – sve je pod nož uda­re­no! Sve pro­kle­te dža­mi­je u ka­me­ne su go­mi­le pre­tvo­re­ne, pre­sta­la je ri­ka ho­dža i mu­je­zi­na, pro­gle­da­la je srp­ski­jem oči­ma sva Cr­na Go­ra! Pre­sta­le su go­re i pla­ni­ne da smr­de ne­kr­šću, i zvi­je­zde su od ra­do­sti za­trep­ta­le iz­nad Lov­će­na! Śu­tri je dan osva­nu­lo Ro­žde­stvo Hri­sto­vo, to je dan kad se srp­stvu sun­ce ro­di­lo, Vla­di­ka Da­ni­lo i srp­ski ju­na­ci u Cr­noj Go­ri odu­ži­li su se Hri­stu, Sve­to­me Sa­vi i vje­ri pra­vo­slav­noj! E na­uk će od sve­te no­ći pod­lov­ćen­ske uze­ti po­tlje rav­no sto­ti­nu go­di­na ve­li­ki Ka­ra­đor­đe i uči­ni­ti od Tu­ra­ka i po­tu­ri­ca u Sr­bi­ji ono što je Vla­di­ka Da­ni­lo uči­nio u srp­skoj Cr­noj Go­ri. Od Ka­ra­đor­đa će uze­ti na­uk voj­vo­da Pe­štić, ge­ne­ral Mla­dić i dru­gi srp­ski ro­do­lju­bi i vi­te­zo­vi. No, za­bo­ra­vih da re­čem ka­ko je Vla­di­ka Da­ni­lo imao i lič­nog raz­lo­ga da tur­skom kr­vlju oku­pa svu Cr­nu Go­ru.

Kad se pro­tu­ri­la pri­ča o pred­lo­gu Igu­ma­na Ste­fa­na da se is­tra­že cr­no­gor­ske po­tu­ri­ce, tur­ske vla­sti do­ma­me Vla­di­ku Da­ni­la u Ze­tu ze­mlju rav­nu. Kao či­ne do­zvo­le Sr­bi­ma u Ze­ti da po­dig­nu sve­tu cr­kvu, a on­da im ta­ko­đe do­zvo­le da po­zo­vu Vla­di­ka Da­ni­la da im istu cr­kvu osvje­šta. Mo­že­te mi­sli­ti ka­ko je to pre­pre­de­no lu­kav­stvo tur­sko! Dav­no je ka­za­no da že­na la­že pla­ču­ći, tr­go­vac kad se smi­je, ali ni­ko lak­še i krup­ni­je ne la­že ne­go Tur­čin! Ta­ko do­ma­me Vla­di­ku u Ze­tu, a on­da ga uhva­te, sve­žu i ob­je­se da vi­si o jed­noj šlji­vi na­sred Ze­te rav­ne, slav­ne ne­ma­njić­ke i ze­le­ne! Vi­si Vla­di­ka, ru­ke mu se is­tr­žu iz la­ka­ta, ti­ce na­li­je­ću da mu va­de oči čar­ne, po­če­li vra­no­vi da ga nad­li­je­ću, vra­ne kri­je­šta­li­ce da ga ob­li­je­ću, ke­ro­vi ski­ta­li­ce su se uoko­lo ob­li­zi­va­li. No, ljuc­ki stvo­ro­vi ra­de ova­ko i ona­ko, a je­di­ni Bog od­lu­ču­je! Svi zet­ski do­ma­ći­ni odu na Ža­bljak, đe je ve­zir Se­lim sto­lo­vao, i is­to­me ve­zi­ru pred­lo­že ova­kvu po­god­bu. Ima­ju oni, ve­le, i du­ka­ta i pr­ste­no­va i zlat­ni­je be­len­zu­ka i će­me­ra sr­me i sre­bra. Sve to oni ima­ju, a to im je osta­lo od pr­vo­ga srp­sko­ga kra­lja Ne­ma­nje ko­ji je u Ze­ti ze­mlji sto­lo­vao. Oni su to bla­go no­si­li i s nji­me se po­no­si­li dok je car­stvo srp­sko tra­ja­lo, a kad je tur­sko rop­stvo na­sta­nu­lo, bla­go su po­sa­kri­va­li i za­vje­to­va­li se da će ga skri­ve­no ču­va­ti dok se srp­sko car­stvo ne po­vra­ti. To Ze­ća­ni is­pri­ča­li i on­da pred­lo­ži­li pa­ši tur­sko­me ovo što vam re­koh. Ve­le, ski­ni s dr­ve­ta ži­va Vla­di­ku, iz­mje­ri ga na kan­tar, pa ta­man ko­li­ko ki­lo­gra­ma bu­de pi­za­lo nje­go­vo sve­to ti­je­lo, to­li­ko će­mo ki­lo­gra­ma re­če­no­ga bla­ga da­ti za nje­ga! Ta­ko je i bi­lo. Ni­je ima­lo bla­ga pu­na mje­ra Vla­di­či­ne te­ži­ne, pa su Ze­ća­ni pri­lo­ži­li svo vjen­ča­no pr­šte­nje ko­je su no­si­li oni i nji­jo­ve že­ne, ka­lu­đe­ri su da­li zlat­ne mrn­đu­le iz bro­ja­ni­ca, čak su zlat­ne iskre iz­va­di­li iz ča­sno­ga kr­sta ko­ji se ču­vao u ma­na­sti­ru Daj­ba­be i pri­lo­ži­li ih ot­kup­noj su­mi bla­ga. A te iskre zlat­ne upra­vo su bi­le zlat­ne ure­za­ne ri­je­či: vo imja, oca i si­na i svja­to­ga du­ha, amin! Je­dan Ze­ća­nin imao je pro­sku­ru sa zlat­ni­jem slo­vi­ma, pa ih je iz­va­dio i ot­kup­noj rnja­zi bla­ga pri­lo­žio. Do pri­ku­plja­nja to­ga sve­to­ga ot­ku­pa da bi se spa­sio Vla­di­ka, ni­je se u Ze­ti na­ši­ro­ko zna­lo da se u is­toj toj srp­skoj ze­mlji rav­noj ču­va zlat­na ko­šu­lja ko­ju su mle­tač­ki la­ti­ni bi­li da­ro­va­li svo­me ze­tu Mak­si­mu Cr­no­je­vi­ću.

Kad je bi­la sva­tov­ska po­gi­bi­ja pred Ža­blja­kom, o ko­joj Sr­bi uz gu­sle pje­va­ju, ne­ka­ko je pa­la da­rov­na ko­šu­lja sa zlat­ni­je ko­či­ja, i eto ne­ka­ko se sa­ču­va­la u Ze­ti srp­skoj to­li­ko vje­ko­va. Jed­na srp­ska kne­žev­ska ku­ća u Ze­ti sa­ču­va­la je tu ko­šu­lju ko­joj je, pod ko­li­je­rom đe se za­kop­ča­va, bi­la iz­ve­ze­na gu­ja od či­sto­ga zla­ta a oči joj dra­gi ka­me­no­vi! Ta je zmi­ja no­ću svi­je­tli­la kao da su iz gr­la ju­nač­ko­ga ni­kle dvi­je svi­je­će du­pli­je­ri. Ta je ko­šu­lja ple­te­na za de­vet go­di­na, tri su bi­le ple­ti­lje, a is­pr­o­še­ni­ca Mak­si­mo­va pje­va­la je lju­bav­ne pje­sme dok su ple­ti­lje zlat­ne ni­ti u ko­šu­lju upli­je­ta­le. Njih tri ple­le, is­pr­o­še­ni­ca na­glas svo­ju lju­bav pje­va­la, a bi­lo do­ve­de­no se­dam mo­ma­ka, naj­ljep­ših mu­ških de­li­ja da ih gle­da­ju one ple­ti­lje i da nji­ho­vu lje­po­tu, ko­ju do­ži­vlja­va­ju, u re­če­nu ko­šu­lju upli­je­ću. Ka­žu, dža­ba bi bi­lo svo bla­go ko­je su Ze­ća­ni za ot­kup pri­ku­plja­li, Ve­zir im ne bi dao ži­vo­ga Vla­di­ku da mu ni­je ko­šu­lja Mak­si­mo­va oči zaśe­ni­la kad mu je po­ka­za­na i po­nu­đe­na. A evo ka­ko mu je po­ka­za­na. Dok je Vla­di­ka vi­sio, jed­na ba­ba zet­ska od sto­ti­nu go­di­na re­kla je ka­ko joj je nje­zi­na ba­ba, oče­va maj­ka, ama­net osta­vi­la da ne oda ni­ko­me zlat­nu ko­šu­lju ko­ja se ču­va u mje­de­no­me kov­če­ži­ću is­pod kuć­no­ga og­nji­šta đe va­tra go­ri. Pro­ko­pa­li su Ze­ća­ni og­nji­šte, na­šli zlat­nu ko­šu­lju i ve­zi­ru je od­ni­je­li. Ono­ga tre­na kad je ko­šu­lja is­pod og­nji­šta iz­va­đe­na, ona sta­ri­ca od sto­ti­nu go­di­na svo­ju je ple­me­ni­tu du­šu is­pu­šti­la. La­ka joj ze­mlja za­do­vi­jek, toj, pra­voj Srp­ki­nji ko­ju je Bog ču­vao sto­ti­nu go­di­na da spa­si ži­vot Vla­di­ci Da­ni­lu, is­tre­blji­va­ču ne­kr­sti u Cr­noj Go­ri! Sve su to ugo­đa­ji je­di­no­ga go­spo­da Bo­ga sve­dr­ži­te­lja! E zna­te li ko­me je ova ista ko­šu­lja još ži­vot spa­si­la. Čuj­te.

Kad je Vla­di­ka Da­ni­lo sa usta­nič­kim ju­na­ci­ma iz­vr­šio is­tra­gu po­tu­ri­ca, od­no­sno kad Se­li­mu–ve­zi­ru ni­je uspje­lo da Cr­nu Go­ru iz­bri­še iz in­te­re­so­va­nja Stam­bo­la, sul­tan je na­re­dio da mu Se­lim–ve­zir pod­ne­se ra­čun od svo­ga ne­u­spje­ha. Ne bi car ve­zi­rov iz­vje­štaj sa­slu­šao do kra­ja, no bi mu za to od­re­đe­ni dže­lat baš tu, pred ca­rem, ste­gao svi­le­ni gaj­tan oko gr­la da mu du­ša iza­đe na gu­zi­cu. To bi se de­si­lo pa da Se­lim ni­je bio lu­ka­vi i pre­pre­de­ni kur­vin sin. Kad je do­bio ka­til glas da ide pred sul­ta­na, on ti li­je­po spa­kuj u jed­nu svi­le­nu će­su onu zlat­nu ko­šu­lju Mak­si­ma Cr­no­je­vi­ća i po­ne­si je sa so­bom u Stam­bol. Kad je Se­lim ulje­gao u car­sku oda­ju, ba­cio se na ko­lje­na pred pa­di­šu i od­ma iz svi­le­ne će­se iz­va­dio ko­šu­lju i pru­žio je sul­ta­nu. Pr­vo je car strec­nuo od one zmi­je s dra­gi­jem ka­me­njem u oči­ma, a on­da je ko­šu­lju uzeo u ru­ku. Kad je car vi­dio to ne­do­pri­ča­no ču­do od zlat­ne ko­šu­lje, od­ma je po­mi­slio na jed­nu Đur­đi­jan­ku u svo­me ha­re­mu ko­ja mu je bi­la sr­ce po­ni­je­la, ali ona ga je ben­du­nja­la na du­še­ku kad joj se pri­mi­če. Ben­du­nja­la ga za­to što ni­je bio li­jep po nje­zi­no­me ta­bi­ja­tu. E kad je car obu­kao Mak­si­mo­vu ko­šu­lju, sva lje­po­ta ona tri mom­ka ko­ja je uple­te­na u ko­šu­lju oba­sja­la je ca­re­vo li­ce! Po­tr­čao je od­ma u ha­rem i osta­lo je da se pri­ča da se do śu­tra uju­tro ni­je mi­cao s Đur­đi­jan­ke ko­ja mu je ugoj­go­li­la sr­cem i ti­je­lom! E ta­ko ti je svi­le­ni gaj­tan ko­ji je bio is­ple­ten za Se­li­ma–ve­zi­ra ostao da če­ka na­kvog no­vog osu­đe­ni­ka. Ta­ko je na ne­ki na­čin, ko­ji ne mo­že ra­zu­mje­ti ljuc­ki um, zlat­na ko­šu­lja iz Mle­ta­ka sa­mo bi­la bak­su­zna za ono­ga za ko­ga je is­ple­te­na, a spa­si­la je ži­vot jed­no­me vla­di­ci i jed­no­me ve­zi­ru i do­ni­je­la lju­bav­nu gra­ci­ju jed­no­me ca­ru! Iz­gle­da da lje­po­ta ne pi­ta ko­je si vje­re, ona je bož­ja lje­po­ta. Sun­ce sva­ku vje­ru gri­je, vo­da sva­či­ja usta kva­si, cvi­je­će sva­ko­me jed­na­ko mi­ri­še. Bog ta­ko na­mlje­šta i to ti je ta­ko! No, pro­to Mak­sim ve­lja­še da je Bog od­re­dio bak­su­znu ko­šu­lju da za­do­vo­lji jed­no­ga sul­ta­na a da bu­de kob­na za Tur­sko Car­stvo. Ne­ma da­nas car­stva tur­sko­ga kao što ne­ma ni Mak­si­ma Cr­no­je­vi­ća ko­ji je svo­ju vje­ru osta­vio, a tur­sku pri­hva­tio! Ni­je va­žno, ve­lja­še Pro­to, što vje­ko­vi di­je­le Mak­si­ma i re­če­no­ga sul­ta­na. Kod Bo­ga ne­ma vre­me­na, nje­mu je se­kund što i go­di­na, dan što i sto­ti­nu go­di­na a go­di­na što i vječ­nost. Ma­li je naš um da shva­ti­mo taj bož­ji po­re­dak. Uglav­nom, ko­šu­lja je spa­si­la Vla­di­ku Da­ni­la ko­ji je is­tra­žio po­tu­ri­ce i Se­li­ma ve­zi­ra ko­ji ni­je uzeo ži­vot Vla­di­ci, ni­ti sli­stio Cr­nu Go­ru da je ne­ma, a bak­su­zna je bi­la za Mak­si­ma ko­ji se po­tur­čio, i za Tur­sko car­stvo ko­je je ve­li­ka zla na­ni­je­lo srp­stvu i sve­to­sa­vlju. Ipak, sud­bi­na srp­sko­ga na­ro­da je va­zda u bož­joj bri­zi od tre­nut­ka kad se La­zar opre­di­je­lio za ne­be­sko car­stvo. I sa­mo još ovo da ka­žem o jed­noj dru­goj ko­šu­lji, ma­lo je ali zna­čaj­no za cje­li­nu mo­je no­ća­šnje pri­če. Evo šta je zla­to da­rov­no još jed­nom uči­nje­lo na srp­ski­jem pro­sto­ri­ma.

Re­koh vam da mi je maj­ka od Her­ka­li­ća iz Ba­nja­na, i da sam se u đe­tinj­stvu pri­ča na­slu­šao kad sam bo­ra­vio u uj­če­vi­ni. Evo ka­ko su Ba­nja­ni u ze­ma­nu da­rov­ni­jem zla­tom ot­ku­pi­li jed­nu sve­tu ru­ku ko­ju su Tur­ci ba­ča­li pred pa­ščad da je glo­đu. U ma­na­sti­ru Mo­ra­či ču­va­la se ru­ka ve­li­ko­mu­če­ni­ka Pro­ko­pi­ja, ka­žu da je Ne­ma­nja, pr­vi srp­ski kralj u Cr­noj Go­ri, svo­jom ru­kom uzeo tu ru­ku, pri­nio je svo­jim usti­ma i po­lju­bio. I na­kve tur­ske di­va­ni­je, ko­je su zna­le ko­li­ko Sr­bi vo­le tu sve­ti­nju, zdi­pe je iz Mo­ra­če i po­vra­te se u Av­to­vac okle su i kre­nu­li u pljač­ku. Ni­je­sam do­bro za­pam­tio ime to­me kr­dža­li­ji što je taj pljač­ka­ški bu­ljuk vo­dio, a sve mi se či­ni da se zvao Sa­it Pi­ju­li­ja. Av­to­vac ti je po­pri­je Gac­ka kad se ide iz Bi­le­će pro Ko­ri­ta. Opljač­ka­li ru­ku, i da vi­di­te če­ga su se kur­vi­ni si­no­vi do­śe­ti­li. Kad su se s pli­je­nom vra­ti­li iz Mo­ra­če, ota­bo­ri­li na sred Ka­pa­vi­ca na rav­ne Ba­nja­ne. Za­po­vi­đe­li ra­ji da im pe­ku ov­na i pri­no­se dru­ge đa­ko­ni­je. Kad je sve pri­re­đe­no, Sa­it Pi­ju­li­ja pri­zo­ve pre­da se po­pa ko­pri­vač­ko­ga s Ka­pa­vi­ca i ka­že mu da će ru­ku Sve­to­ga Pro­ko­pi­ja iz Mo­ra­če ba­ci­ti pred pa­ščad da je glo­đu, ako mu on, isti pop, ne pri­ba­vi pr­sten Je­le Mi­lo­še­ve ko­ju Ko­pri­vi­ce kri­ju i ču­va­ju od Ko­sov­sko­ga bo­ja do to­ga da­na. Kao što je po­zna­to, banj­sko brat­stvo Ko­pri­vi­ce po­ti­če di­rekt­no od Mi­lo­ša Obi­li­ća, nji­ma je di­rekt­ni pre­dak gla­vom Mi­loš, ču­do vi­te­zo­va, ko­ji je mrač­ni tar­tar uz­dr­mao. Kad je ču­la da je Mi­loš ska­sa­pljen na Ko­so­vu, nje­go­va je že­na Je­la du­la­nu­la gla­vom bez ob­zi­ra i ob­re­la se u Ba­nja­ne. Bi­la je trud­na, i to s pr­vi­jem đe­te­tom, bi­la je pr­vo­rot­ka. Ka­ko se oja­đe­li­ca s tr­bu­hom do zu­ba ob­re­la u Ba­nja­ne i ka­ko je pre­šla put od Pri­zre­na do Ba­nja­na, to sa­mo zna nje­zi­na mu­če­nič­ka du­ša i vo­lja go­spo­da Bo­ga da ta­ko bu­de. Ona je mu­če­ni­ca ro­di­la mu­ško di­je­te po­red pu­ta, sklo­ni­la ga u ko­pri­ve ko­je su tu ra­sle, i umr­la. Ta­da­šnji pop ka­pa­vič­ki na­lje­ze tu­da, vi­di mr­tvu že­nu i ži­vo di­je­te. On on­da Je­lu sa­hra­ni ka­ko ljuc­ki va­lja i tre­bu­je, a ono di­je­te po­ne­se svo­joj ku­ći da ga nje­go­va po­pa­di­ja za­do­ji, jer je ima­la di­je­te pri si­si. A pri­je no je Je­lu sa­hra­nio, ski­nuo joj je s pr­sta od de­sne ru­ke zlat­ni pr­sten. To je upra­vo bi­la vjen­ča­na bur­ma ko­ju je met­nu­la na ru­ku ono­ga da­na kad se vjen­ča­la s Mi­lo­šem Obi­li­ćem u sve­toj Gra­ča­ni­ci. Ta­ko se u po­po­voj ku­ći po­di­za­lo di­je­te Mi­lo­ša Obi­li­ća, a pop se za­vje­to­vao da će isti pr­sten da­ti ono­me Mi­lo­še­vu si­nu kad pri­spi­je za že­nid­bu. Ta­ko je i bi­lo ali Mi­lo­šev sin ni­je pro­du­žio pre­zi­me Obi­lić ne­go se pro­zvao Ko­pri­vi­ca, po oni­jem ko­pri­va­ma u ko­je ga je sklo­ni­la nje­go­va maj­ka kad ga je po­ro­di­la. Ni­je Obi­lić za­dr­žao pre­zi­me zbog slav­no­ga oca da se ne bi iz­lo­žio ri­zi­ku. Na­i­me, da su Tur­ci do­zna­li, a oni su po­sli­je Ko­sov­sko­ga bo­ja za­vla­da­li i Ba­nja­ni­ma, či­ji je on sin, e od nje­ga ne bi osta­lo ni ti­rin­te ži­vo­ta. Od to­ga Mi­lo­še­va si­na iz­le­gle su se banj­ske ko­pri­vi­ce, a bog­me, va­zda od kad ih je Bog stvo­rio, ima­li su so­ja ljuc­ko­ga ko­li­ko je do­sta. Zna­lo se va­zda da ima­ju pr­sten že­ne Mi­lo­ša Obi­li­ća, ali to oni ni­je­su pri­zna­va­li, opet da ka­žem da ne bi ri­zi­ko­va­li svoj op­sta­nak pod Tur­ci­ma. I ne bi ni­kad pri­zna­li da ga ima­ju da se ni­je do­śe­tio mo­star­ski ve­zir Ali–pa­ša Sto­če­vić ka­ko da im ga zdi­pi. On je na­u­čio ha­ra­či­ju Pi­ju­li­ju iz Av­tov­ca da upljač­ka ru­ku Sve­to­ga Pro­ko­pi­ja u ma­na­sti­ru Mo­ra­ča, da je do­ne­se na banj­ske Ko­pri­vi­ce i da ka­že po­pu ko­pri­vač­ko­me da će je ba­ci­ti pa­šča­di­ma nek je glo­đu ako je ne ot­ku­pe pr­ste­nom Je­le Mi­lo­še­ve. Eto, ta­ko je i bi­lo. Pop srp­ski ni­je mo­gao do­pu­šta­ti da pred nje­go­vi­jem oči­ma pa­ščad glo­đu srp­sku sve­ti­nju, pa je oti­šao i do­nio Pi­ju­li­ji re­če­ni pr­sten. Pr­sten se ču­vao vje­ko­vi­ma is­pod ol­ta­ra ko­pri­vač­ke cr­kve, a za nje­go­vo bo­ra­vi­šte zna­li su sa­mo ko­pri­vač­ki svje­šte­ni­ci ko­ji su se s oca na si­na smje­nji­va­li ta­ko­đe kroz vje­ko­ve. Tur­ci su od­ni­je­li pr­sten, a pop je ru­ku Sve­to­ga Pro­ko­pi­ja unio u cr­kvu i met­nuo je is­pod sve­to­ga ol­ta­ra tač­no na ono mje­sto đe je bio skri­ve­ni pr­sten Je­le Mi­lo­še­ve. No da vi­diš ka­ko će taj isti pr­sten ko­šta­ti isto­ga ve­zi­ra Ali–pa­šu, i ka­ko će Vla­di­ka Ra­de bi­ti se­dep­nik smr­ti to­ga tur­skog tir­ja­ni­na.

Kad se ob­na­ro­do­va­lo da se mo­star­ski ve­zir Ali–pa­ša do­mo­gao pr­ste­na že­ne Mi­lo­ša Obi­li­ća, Vla­di­ka Nje­goš je sve mje­re pred­u­zeo da iš­ču­pa tu srp­sku sve­ti­nju iz zlo­či­nač­kih kan­dži vje­re pek­si­jan­ske. A, bog­me, Nje­goš je mo­rao sve mje­re pred­u­ze­ti da se pr­sten spa­si, jer ni­kad ni­ko ni­je pro­sla­vio Mi­lo­ša Obi­li­ća, srp­sko­ga vi­te­za, ko­li­ko ga je isti Nje­goš pro­sla­vio u Gor­sko­me vi­jen­cu ko­ji sva­ki pra­vi Sr­bin sve­to­sav­ski do­ži­vlja­va kao dru­go Sve­to pi­smo. Ma ni­ko se ni na pu­ško­met ni­je pri­bli­žio ono­me što je Nje­goš re­kao o Mi­lo­šu Obi­li­ću! Nje­go­še­vom Mi­lo­šu svak za­vi­di, on je žr­tva bla­go­rod­nog čuv­stva, on tur­ski pre­sto sru­ši i mrač­ni tar­tar uz­dr­ma! On je po­sti­gao sve­ti grob be­smrt­no­ga ži­vo­ta do ko­ga je do­šao kroz klju­če­ve kr­vi bla­go­rod­ne. Kroz krv je ga­zio i pre­zi­rao ljuc­ko ni­šta­vi­lo! I za­mi­sli­te če­ga se naj­mu­dri­ji dr­žav­nik svi­je­ta, Nje­goš, do­śe­tio da se do­mog­ne pr­ste­na ko­ji je Mi­loš Obi­lić svo­jom ru­kom na­ta­kao svo­joj su­pru­zi na sred­nji pr­st nje­zi­ne bi­je­le ru­ke.

Dvi­je tač­ke ko­je su pe­kle Ali–pa­šu, ve­zi­ra mo­star­sko­ga bi­le su Gra­ho­vo na ra­srk­šću Tur­ske, Cr­ne Go­re i Austri­je, i Usko­ci iz­me­đu Mo­ra­če tvr­de ka­ča­ni­ce i Drob­nja­ka zen­đi­lo­ga. Bo­lje re­ći, dvi­je lju­te ra­ne na gra­ni­ci Osman­skog Car­stva bi­le su Gra­ho­vo i Usko­ci. Ve­zir, na či­jem su ve­zir­stvu te dvi­je ra­ne kr­va­ri­le, jed­na­ko je mo­gao od ca­ra za­mi­ri­ta­ti konj­ske re­po­ve da mu mla­te niz ple­ći i svi­le­ni gaj­tan da mu se steg­ne oko vra­ta. Ra­ne su se mo­gle za­li­je­či­ti ako se po­stig­nu dvi­je stva­ri. Tre­ba­lo je po­di­ći tvr­du ku­lu na sred Gra­ho­va, na br­du Um­cu okle će tur­ski pan­du­ri mo­ći da po­sma­tra­ju austrij­ske Kri­vo­ši­je na jed­noj stra­ni, i pro­la­ze kroz ko­je idu če­te cr­no­gor­ske da pli­je­ne tur­sku imo­vi­nu po Her­ce­go­vi­ni, na dru­goj stra­ni. To je bi­la ta stvar po pi­ta­nju Gra­ho­va. Usko­ci u Lje­vi­šti­ma for­mi­ra­li su se kao guj­sko gni­je­zdo od ne­po­kor­ni­je iz­bje­gli­ca iz ra­znih kra­je­va Her­ce­go­vi­ne i San­dža­ka. Za­le­gli se u lje­vi­škim ne­pri­stu­pač­ni­jem le­li­ja­ma, bi­ju i ubi­ja­ju, car­sku ver­đi­ju ne pla­ća­ju! Ra­ču­na se da su na car­skoj ze­mlji, a oni lo­me tur­ske voj­ske ko­je se na njih kre­ću. Ni sil­ni Smail–aga Čen­gić, mu­te­se­lim ga­tač­ki i car­ski ka­pi­dži–ba­ša, ni­je od njih mo­gao da­ci­ju po­ku­pi­ti, no su mu gla­vu Nje­go­šu po­klo­ni­li ko da­rov­nu ja­bu­ku! Ni­šta to Usko­ci ne bi mo­gli ra­di­ti da iza njih ni­je sta­ja­lo Ce­ti­nje, pa je Ali–pa­ša mo­gao na­ći me­lem za uskoč­ku ra­nu, kao i za gra­hov­sku, sa­mo u do­go­vo­ru sa Vla­di­kom Ra­dom.

Nje­goš je svu tu si­tu­a­ci­ju do­bro znao, a žvrk­nu­lo mu oko na pr­sten Je­le Mi­lo­še­ve. On ti li­je­po śed­ni pa na­pi­ši umil­no pi­smo Ali–pa­ši i pred­lo­ži mu da se sa­sta­nu u Du­br­ov­ni­ku i u to­me se la­tin­sko­me gra­du o sva­če­mu do­go­vo­re. A đe bi se dru­go sa­sta­li no u lac­man­sko­me Du­br­ov­ni­ku ko­ji je ne­kad srp­ski bio i ca­ra Du­ša­na ugo­šća­vao. La­ti­ni lu­ka­vi, pre­pre­de­ni paśi si­no­vi, sva­ko­ga su ra­do pri­ma­li ko im je pla­ćao, a sva­ko­me su špi­ja­va­li ko im je još bo­lje će­su pu­nio! Sa­sta­li su se u šo­kač­kom Du­br­ov­ni­ku Nje­goš i Ali–pa­ša i do­go­vo­ri­li da Ve­zir da Vla­di­ci pr­sten Je­le Mi­lo­še­ve, a da Vla­di­ka do­pu­šti Ve­zi­ru da ku­lu tvr­du na gra­hov­sko­me Um­cu po­dig­ne i da isti Vla­di­ka, na­brek­ne Usko­ci­ma da car­sku da­ci­ju pla­ća­ju. Nje­go­šu je bi­lo sta­me­no sta­lo da mu se Obi­li­ća pr­sten pre­da u Ostr­o­ško­me ma­na­sti­ru da bi se i uz po­moć Sve­to­ga Va­si­li­ja odu­ži­vao Mi­lo­šu Obi­li­ću, pa je pred­lo­žio Ali–pa­ši da se u Ostr­o­gu sa­sta­nu, što je Ve­zir i pri­hva­tio. Čak je re­kao da će ra­do do­ći pod Ostr­og sto­ga što mu je obo­lio no­žni kuk pa će se po­mo­li­ti Ču­do­tvor­cu da mu uklo­ni bolj­ku. Nje­goš je u to mo­gao po­vje­ro­va­ti, jer se zna da se Sve­to­me Va­si­li­ji mo­li za po­moć sva­ka vje­ra. No, ka­ko je Ali–pa­ša iskre­no iz­go­va­rao ono što je mi­slio – ta­ko će mu i Bog po­mo­ći! Ni­ko krup­no ko Tur­čin ne la­že.

Ugo­vo­re njih dvo­ji­ca dan sa­stan­ka u Ostr­o­gu. Nje­goš je s prat­njom do­šao na se­dam da­na ra­ni­je u Ostr­og da bi se do­ma­ćin­ski pri­pre­mio do­ček Ve­zi­ru s ko­jim se sva­ko­dnev­no mo­ra­ju oko­lo­gra­nič­ne stva­ri rje­ša­va­ti. Nje­goš u Ostr­og do­šao, a Ali–pa­ša s te­va­bi­jom za­ko­tr­ljao se od Mo­sta­ra, pre­ko Ne­ve­si­nja i pao na Ga­tač­ko po­lje. E on­da ti je Tur­čin na­ni­ša­nio da jed­ni­jem met­kom po­go­di dva ze­ca. Ko­li­ko je Nje­goš, du­hov­no li­ce, iskre­no mi­slio da u svo­je ru­ke uzme pr­sten Obi­li­ća, to­li­ko je Ali–pa­ša kro­jio lu­kav­stvo, i ka­ko da za­je­be Nje­go­ša po pi­ta­nju Gra­ho­va i Usko­ka i ka­ko da ne pre­da pr­sten is­to­me Vla­di­ci. Evo ka­ko je Tur­čin lu­kav­stvo is­kom­bi­no­vao. Ne re­koh da je Ve­zir ra­ču­nao i na tre­će­ga ze­ca kad je lu­kav­stvom na cilj na­ni­ša­nio. A taj tre­ći zec bi­lo je ne­ko­li­ko be­go­va i aja­na ko­ji mu ni­je­su bi­li do­volj­no vje­r­ni, pa ih je tre­ba­lo uklo­ni­ti. Ono­ga da­na i sa­ta kad je pre­ci­zi­ra­no da stig­ne Ali–pa­ša, ba­ni pod Ostr­og bu­ljuk tur­ski­je ko­nja­ni­ka, sve be­go­vi age i aja­ni, ali me­đu nji­ma ne­ma ve­zi­ra Ali–pa­še! Je­dan beg po­teg­ni bu­run­ti­ju iz nje­da­ra, pa je ona­ko s ko­nja na­glas pro­či­taj gla­va­ri­ma cr­no­gor­ski­jem ko­ji su pred Ma­na­stir bi­li iza­šli u go­sto­prim­no sre­ta­nje. Ja­vlja u pi­smu Ali–pa­ša da mu se ra­na u ku­ku ras­kr­va­ri­la, da le­ži pod ča­do­rom na Ga­tač­ko­me po­lju i da pod Ostr­og tom pri­li­kom ne mo­že do­ći. Po­zdra­vlja po sto­ti­nu pu­ta svo­ga po­bra­ti­ma Vla­di­ku, že­li mu do­bro zdra­vlje i je­dva če­ka da se jo­pet ne­đe sa­stan­u kao što su se sko­ri­ce u bi­je­lo­me gra­du Du­br­ov­ni­ku sa­sta­ja­li i ja­ran­ski di­va­ni­li. Kad je Nje­goš to čuo, a slu­šao je kroz ma­zga­lu na zi­du ma­na­stir­sko­me, ras­po­ma­mio se i ra­sr­dio, ka­ko to sa­mo umi­ju Pe­tr­o­vi­ći, i na­re­dio svo­jim per­ja­ni­ci­ma da ospu plo­tun na pri­spje­le Tur­ke! Od­jek­nu­le su od plo­tu­na ostr­o­ške sti­je­ne, zvo­na su s Ma­na­sti­ra za­zvo­ni­la, svi­jem ublje­nim Tur­ci­ma gla­ve su po­śe­če­ne i na jed­nu go­mi­lu po­ku­plje­ne.

I da vi­di­te ka­ko je lu­kav­stvo Ali–pa­ši­no bi­lo bez­gra­nič­no. Znao je on, ta tur­ska lu­ka­va li­si­ca, da će od­jek­nu­ti glas kroz svi­jet da je cr­no­gor­ski go­spo­dar na vje­ru pośe­kao de­le­ga­ci­ju ko­ju mu je bio zva­nič­no upu­tio mo­star­ski ve­zir Ali–pa­ša Sto­če­vić, car­ski po­vje­re­nik na pro­sto­ru ko­ji se gra­ni­či s dru­gim car­stvi­ma. Znao je ve­zir i to da će sul­tan od­ma da po­mi­sli ka­ko je Ru­si­ja na­u­či­la Vla­di­ku Da­ni­la da ta­ko ne­vjer­nič­ki po­stu­pi. Iza­zva­će se ve­li­ka ra­spra, pa će on­da i Ru­si i la­tin­ske ve­li­ke si­le na­će­ra­ti Vla­di­ku Ra­da da se slo­ži s po­di­za­njem tur­ske ku­le na Gra­ho­vu i da jav­no ka­že da uskoč­ka Lje­vi­šta ne pri­pa­da­ju Cr­noj Go­ri no va­ta­nu ca­ra tur­sko­ga. I bo­ga­mi je sve bi­lo ka­ko je pre­pre­de­ni Ali–pa­ša za­mi­slio. Pr­vo, Obi­li­ća pr­sten ostao u nje­go­vi­jem ša­ka­ma. Dru­go, gru­pu aga, be­go­va i aja­na, u ko­je ni­je imao po­vje­re­nje, vje­što pod Ostr­og spre­mio da iz­gu­be gla­ve. A tre­ći po­go­đe­ni zec is­ti­jem met­kom je upra­vo rje­še­nje ve­li­ki­je si­la da se Gra­ho­vo i Usko­ci sre­de ona­ko ka­ko je Ali–pa­ša za­mi­slio. Po­koj­ni pro­to Mak­sim vje­ro­va­še da mo­žda Nje­goš ni­je za­le­gao jev­ti­ku, ka­ko se mi­sli, zbog Osman–pa­še Ska­dar­sko­ga ko­ji mu je oteo Vra­nji­nu i Le­sen­dro, ne­go mu se ne­iz­lje­či­va su­ši­ca u pr­si­ma za­le­gla kad je vi­dio da Obi­li­ća pr­sten osta­de u tur­ski­jem gra­blji­vim ru­ka­ma! Za­le­gla mu se tu­ber­ku­lo­za kad je Obi­li­ća pr­sten ostao kod Ali–pa­še, a ka­ver­ne su se ras­cvje­ta­le kad je Osman–pa­ša pri­ti­skao srp­ska ostr­va na Ska­dar­sko­me je­ze­ru. Čak i ono ostr­vo na ko­me je sa­hra­nje­na šćer ne­be­sko­ga ca­ra La­za­ra, Je­le­na Bal­šić. A sad se mo­že ne­ko za­pi­ta­ti što je to­li­ko bi­lo sta­lo Ali–pa­ši da ima pr­sten Je­le Mi­lo­še­ve. Zar je­dan moć­ni ve­zir či­je ha­rač­li­je bla­go sku­plja­ju ni­je imao zla­ta da ku­pi i tri­sta i tri zlat­na pr­ste­na. I na to pi­ta­nje ima­še spre­man od­go­vor pre­mu­dri Sr­bin, pro­to Mak­sim.

Vje­ro­vao je Ali–pa­ša da će Her­ce­go­vi­na va­zda osta­ti tur­ska dok on ras­po­la­že pr­ste­nom že­ne Mi­lo­ša Obi­li­ća. Trag Mi­lo­šev opa­san je za Tur­ke kad je u srp­ski­jem ru­ka­ma, ali ni­je kad je u tur­ski­jem. Bo­ja­li su se Tur­ci od srp­ske na­de ko­ju pr­sten pod­gri­ja­va, a kad im ga odu­zmeš – te na­de vi­še ne­ma. Pa i Nje­go­še­va ve­li­ka śe­ki­ra­ci­ja, a mo­žda i po­če­tak ne­iz­lje­či­ve bo­le­sti, što pr­sten osta­de kod ne­vjer­ni­ka, mo­že da se tu­ma­či i kao Nje­go­še­vo vje­ro­va­nje u srp­sku sna­gu ko­ju bi vos­per­ja­vao pr­sten Je­le Mi­lo­še­ve kad bi za­svi­je­tlio u Bi­ljar­di na Ce­ti­nju. No, sve­mo­gu­ći sa­va­ot Bog, sve­dr­ži­telj i sve­tvo­rac je ipak iz­nad sve­ga, pa čak i iz­nad Vla­di­ke Nje­go­ša! Pa da vi­di­te ka­ko je Ali–pa­ši Sto­če­vi­ću bio ala­vi­čan pr­sten Je­le Mi­lo­še­ve ko­ji­jem je pra­vo u sr­ce ubo Nje­go­ša ve­li­čan­stve­no­ga.

Kad je car tur­ski i nje­gov su­ne­tlij­ski de­vlet u Stam­bo­lu po­slao u Bo­snu i Her­ce­go­vi­nu voj­sko­vo­đu i opa­snog srp­skog po­tu­ri­cu Omer–pa­šu La­ta­sa da ka­zni sva­ko­ga tur­sko­ga gla­va­ra ko­ji pot­kra­da car­sku da­ci­ju, is­to­me Omer–pa­ši do­đi i sno­ge i sru­ke da se do­mog­ne pr­ste­na Obi­li­ća, za ko­ji se zna­lo da je u ru­ka­ma Ali–pa­še Sto­če­vi­ća, ve­zi­ra mo­star­sko­ga i sve Her­ce­go­vi­ne. Omer pr­vo li­je­pi­jem tra­žio pr­sten a Ali se us­ko­pi­štio da ga ne da ni­po­što. Car­ski iza­sla­nik sve je mje­re pred­u­zeo da do pr­ste­na do­đe, a po­seb­no za­to što je i sam bio Sr­bin i sve­to­sa­vac dok mu je bi­lo dva­de­set go­di­na, ali Sto­ča­nin je bio ne­po­ko­ran. Naj­po­tlje je Omer–pa­ša na­re­dio da se mo­star­ski ve­zir na­o­pa­ko uz­ja­še na ma­gar­ca i da ga sej­me­mi ta­kvo­ga pro­vo­da­ju kroz nje­go­vo ve­zir­stvo. Po­sli­je ta­kvo­ga pot­cje­nji­va­nja, uda­vljen je Ali–pa­ša a osta­la je taj­na šta je s pr­ste­nom Je­le Mi­lo­še­ve bi­lo. Ko­štao je gla­ve Ali–pa­še ali ne zna se je li ga Ome­ru pre­dao.

Kad sam bio đe­ti­ćak, čuo sam od jed­no­ga sta­ro­ga Ba­nja­ni­na ovo što će­te vi ču­ti. Ako je on me­ne ta­da la­gao, ja vas no­ćas po­la­gu­jem. Ve­li da je Omer–pa­ša La­tas bio slat­ko­pi­čast da to ne­ma ni u pri­ču. Imao je te ra­bo­te u ha­re­mu ko­li­ko je stio, ali bi­la mu je sr­ce iz nje­da­ra po­ni­je­la jed­na Srp­ki­nja iz Sa­ra­je­va. Ni­je stio ono što je mo­gao, da je ot­me i po­ve­de u ha­rem, no mu je bi­la gi­da da ga ona do­br­o­volj­no uzme. Žvrk­nu­lo mu oko i di­gao mu se su­ne­tli­ja na nju, ali ona ni­je za­a­ša­va­la za nje­go­vo udva­ra­nje i pre­po­ru­ke da će u nje­go­vom sa­ra­ju u svi­li še­ta­ti, ći­li­mom car­skim ho­da­ti, du­ka­te bro­ji­ti, slu­ša­ti gu­gut­ke i še­dr­va­ne, me­de­ne ba­kla­ve je­sti. Ali, sve je bi­lo dža­ba, zars­nu­la Vla­hi­nja da ne­će za Tur­či­na, ne­će pa ne­će! No, jed­no­ga je da­na pri­sta­la i bi­la je sreć­na i ve­se­la kad je pri­sta­la. Uše­ta­la je u sa­raj na­smi­ja­no­ga li­ca i sklo­pi­la Ome­ru ru­ke oko vra­ta. E ve­li sta­ri Ba­nja­nin, stvar je bi­la u pr­ste­nu Je­le Mi­lo­še­ve. Omer je Srp­ki­nji pr­sten po­ka­zao, i ona ni­je ča­sa ča­si­la no pr­sten na prst na­tak­nu­la, a on­da je nju Omer isto­ga to­ga da­na na­ta­kao na ku­rac. Re­koh, pri­ča­še sta­rac a ja pre­pri­ča­vam. Eee, sa­mo ja­ki Go­spod zna kad će pr­sten Je­le Mi­lo­še­ve do­ći u pra­ve srp­ske ru­ke da ga met­nu ta­mo đe mu je mje­sto. Za­mi­sli­te da je taj sve­ti pr­sten u Gra­ča­ni­ci ili u Ostr­o­gu! Za­mi­sli­te da ga je Mir­ja­na Slo­bo­da­no­va na svoj prst na­ta­kla. Za­mi­sli­te da mi­tr­o­po­lit Am­fi­lo­hi­je s nji­me ras­po­la­že! No, na­daj­mo se u Bo­ga da će se jed­no­ga da­na pr­sten smi­ri­ti na pra­vo­me srp­skom mje­stu. Pro­to Mak­sim tvr­do vje­ro­va­še da će se Obi­li­ća pr­sten smi­ri­ti i da ne­će obi­ja­ti od ne­mi­la do ne­dra­ga, tek on­da kad se na­no­vo za­o­kru­ži Du­ša­no­vo car­stvo. Smi­ri­će se on­da kad se srp­ska dr­ža­va pro­teg­ne, što bi re­kao voj­vo­da Pe­štić, od Tri­gla­va do So­lu­na, od Đer­da­pa do Ba­ra, od Tr­sta do gra­da So­fi­je. Ho­će ako­bog­da! Kad bi mi Bog po­nu­dio, – me­ni, pen­zi­o­ne­ru iz Nik­ši­ća Ja­ko­vu Ko­ma­riću, ho­ću li da mi se vra­ti na ovaj svi­jet je­di­ni mi sin Rat­ko, ko­ji po­gi­be za srp­stvo i sve­to­sa­vlje, ili da se za­o­kru­ži Du­ša­no­vo srp­sko car­stvo, ja bih re­kao ne­ka Rat­ko osta­je u Ra­ju đe je smje­šten, a ne­ka pro­cvje­ta­ju srp­ski sno­vi o car­stvu. Sno­vi ko­ji se sni­va­ju i pri­sni­va­ju od kr­va­vo­ga ko­sov­sko­ga bo­ja do da­na da­na­šnje­ga! Ka­ko ja ovo iskre­no ka­zao, ta­ko mi ima­la kud du­ša na onaj svi­jet ko­me i moj Rat­ko pri­pa­da. No, da se vra­ti­mo na pra­vac ko­ji smo za­po­če­li. Evo još ne­ko­li­ko mo­me­na­ta o to­me ka­kvi su bi­li Tur­ci i po­tu­ri­ce na srp­ski­jem ze­mlja­ma.

Ni­kad sul­ta­ni tur­ski ni­je­su mo­gli ni sni­va­ti da će Cr­nom Go­rom za­vla­da­ti go­spo­dar s kru­nom na gla­vi. Sul­ta­ni su sa­mo pod­no­si­li ka­lu­đe­re kao cr­no­gor­ske go­spo­da­re, a evo za­što. Kad ka­lu­đer vla­da s jed­ni­jem na­ro­dom, to zna­či da taj na­rod ni­je stvo­rio dr­ža­vu na car­skom va­ta­nu. Jer đe je kru­na tu je i dr­ža­va, đe ne­ma pre­sto­la ne­ma ni dr­ža­ve. Cr­na Go­ra je či­nje­la šte­tu sul­ta­nu svo­jom ne­po­kor­no­šću da pla­ća da­ci­ju, ali to je pe­ro za ka­pu u od­no­su na slu­čaj da je dr­ža­va ta­mo stvo­re­na. Či­ni­la šte­tu Cr­na Go­ra, ali ni­kad sul­ta­na ni­je bi­lo stid od te šte­te. Bu­ni­li su se u nje­go­vo­me ši­ro­ko­me car­stvu i po dru­gi­jem po­kra­ji­na­ma. Tu mu šte­tu ne či­ni u Cr­noj Go­ri ne­po­kor­na dr­ža­va, no sa­mo ne­po­slu­šni­ci u nje­go­voj dr­ža­vi. Isto ti je to kao i sa do­ma­ći­nom čo­vje­kom. Do­ma­ći­na mo­že ne­ko iz nje­go­ve fa­mi­li­je da ije­di i ner­vi­ra, ali se do­ma­ćin ne sti­di od to­ga kao što bi se sti­dio kad bi mu se ne­ko sa stra­ne mi­je­šao u po­ro­di­cu a on mu, taj isti do­ma­ćin, ne mo­gao do­sko­či­ti. Me­đu­tim, kad je ru­ski car, car­ski po­o­čim iz Mo­sko­vi­je, za­sna­žio po­sli­je po­bje­de nad ca­rem Na­po­le­o­nom, ko­ji je bio osvo­jio tri ča­sti od svi­je­ta, on je, taj moć­ni ru­ski im­pe­ra­tor, imao ku­dre­ta da uvje­ri la­tin­ske ca­re­ve i kra­lje­ve da se ne bu­ne kad on, isti ru­ski car, in­sta­li­ra knja­žev­stvo u Cr­noj Go­ri. E ta­ko ti je Da­ni­lo Pe­tr­o­vić, Nje­go­šev si­no­vac, in­sta­li­ran na knja­žev­ski pre­sto na Ce­ti­nju. Vla­di­ka Ra­de bio je Da­ni­la u Ru­si­ju spre­mio da ta­mo uči du­hov­nu aka­de­mi­ju, ali ga je Ru­si­ja s kru­nom knja­žev­skom vra­ti­la u Cr­nu Go­ru. A da bi i Sr­bi cr­no­gor­ski pri­hva­ti­li knja­žev­stvo umje­sto vla­di­ka­ta ru­ski car se po­sta­rao da pro­mje­na go­spo­da­re­nja nad Cr­nom Go­rom u mi­ru pro­đe. On je s Da­ni­lom u Cr­nu Go­ru spre­mio jed­no­ga od naj­pa­met­ni­jih lju­di ko­je je Evro­pa ta­da ima­la, a to je bio Vuk Ste­fa­no­vić Ka­ra­džić. Ra­ču­na se da je vla­di­ka Ra­de – Nje­goš naj­pa­met­ni­ja gla­va ko­ju je ra­đa­la Srp­ki­nja i pri­je i po­sli­je Ko­so­va, a Pro­to zbo­ra­še da je Vuk po pa­me­ti ba­ra­bar s Nje­go­šem! E car je Vu­ka spre­mio na Ce­ti­nje da sve sre­di, vi­di i da se vra­ti i ru­sko­me ca­ru sve opi­še ka­ko je bi­lo i šta se de­ša­va­lo. A bo­ga­mi, stio je ru­ski car, cr­no­gor­ski po­o­čim, i da stvo­ri jed­nu sli­ku ko­ja će se na­se­li­ti u du­šu sva­ko­ga cr­no­gor­sko­ga Sr­bi­na, i u srp­skoj svi­je­sti i pam­će­nju osta­ti do sud­nje­ga da­na. Evo te sli­ke.

Na ha­tu bi­jel­cu iz Ko­to­ra ja­še knjaz Da­ni­lo s kru­nom od ko­je se od­bi­ja­ju sun­ča­ne ždra­ke, a is­pred nje­ga na ma­gar­cu ja­še Vuk Ka­ra­džić, isto ona­ko ka­ko je Isus Hri­stos ja­šao kad je na ma­gar­cu uja­šao u Je­ru­sa­lim! I ču­do se do­go­di­lo, onaj bi­je­sni bi­je­li hat, ko­ji je hi­tar ko bli­je­ska ne­be­ska, išao je smi­r­no iza ono­ga ma­ga­re­ta ko­je no­si Vu­ka i nje­go­vu šta­ku. A ta­kav ula­zak Knja­žev na Ce­ti­nje imao je otvo­re­nu po­ru­ku da od ta­da ne upra­vlja Cr­nom Go­rom ka­mi­lav­ka no kru­na, ali ta kru­na ne­će bi­ti Bo­gu mi­la i bla­go­slo­ve­na ako va­zda ne upi­ta ka­mi­lav­ku za na­uk kad tre­ba dr­žav­ne od­lu­ke do­no­si­ti. Srp­ska cr­kva u Cr­noj Go­ri mo­ra se po­što­va­ti iz­nad sve­ga dru­go­ga, osim Bo­ga go­spo­da. Po­sli­je ću vam po­mi­nja­ti za­mjer­ke ko­je ne­vjer­ni­ci či­ne mi­tr­o­po­li­tu Am­fi­lo­hi­ju kri­ti­ku­ju­ći ga što se mi­je­ša u po­li­ti­ku. A ne zna­ju bi­jed­ni­ci da nje­go­vo vi­so­ko pre­o­svje­šten­stvo mi­tr­o­po­lit i ar­hi­e­pi­skop cr­no­gor­ski, Am­fi­lo­hi­je da sa­mo sli­je­di onu po­ru­ku ko­ju da­je sli­ka Knja­že­va i Vu­ko­va do­la­ska na Ce­ti­nje. Ne mi­je­ša se dok­tor Am­fi­lo­hi­je u po­li­ti­ku za­to što to on že­li, ne­go sto­ga što is­pu­nja­va za­vjet ru­sko­ga ca­ra i vo­lju Bo­ga da se po­li­ti­ka u Cr­noj Go­ri ne mo­že vo­di­ti bez ti­je­sne sa­rad­nje sa sve­tom sve­to­sav­skom srp­skom cr­kvom. Eee, ovo su pre­krup­ne mi­sli da bi bi­le iz mo­je gla­ve. To sam čuo od pro­ta Mak­si­ma, a ni­kad ni­je pro­šlo ni tri mje­se­ca što on ni­je išao na Ce­ti­nje, a ni­kad vla­di­ka Am­fi­lo­hi­je ni­je do­šao u Nik­šić a da se Pro­to ni­je sa­stao s nji­me. Po­koj­ni Mak­sim bio je je­di­ni pro­to u Cr­noj Go­ri ko­me mi­tr­o­po­lit Am­fi­lo­hi­je ni­je do­zvo­lja­vao da mu ru­ku po­lju­bi. Kad je Vla­di­ka śe­dio s Pro­tom, va­zda mu je či­nio mje­sto s de­sne stra­ne od se­be.

No bog­me, tur­ski car ni­je mo­gao pod­ni­je­ti ni knja­žev­sku kru­nu Da­ni­la Pe­tr­o­vi­ća, ni­ti isti­nu da je ru­ski car ku­mo­vao cr­no­gor­skoj Knja­že­vi­ni. I čim su mu se pri­bra­le pri­li­ke za ak­ci­ju, na­re­dio je da tur­ska voj­ska kre­ne na Cr­nu Go­ru i nje­zi­no­ga no­vo­u­spo­sta­vlje­no­ga knja­za, ru­sko­ga šti­će­ni­ka. I to ne da kre­ne voj­ska iz Bo­sne ili iz Ar­ba­ni­je, ka­ko je ra­ni­je na Cr­nu Go­ru kre­ta­la, no da car­ske tru­pe, ja­ni­ča­ri, kre­nu na Cr­nu Go­ru di­rekt­no iz Stam­bo­la! I voj­ska ja­ni­čar­ska kre­nu­la je boj­ni­jem ga­li­ja­ma iz Stam­bo­la sa Bos­fo­ra, a is­kr­ca­la se u lu­ci Su­to­ri­na ko­ju su ta­da dr­ža­li Tur­ci pod svo­je. Se­ra­šćer je bio Ka­dri–pa­ša Ana­do­lac. No, Bog sve­mo­gu­ći je i ta­da na Sr­be mi­slio, ni­je za­bo­ra­vljao da su oni ne­be­ski na­rod. On svoj ne­be­ski na­rod va­zda uvo­di u is­ku­še­nje, ali ga na kra­ju na­do­ji prav­dom i po­vje­re­njem. A evo šta se ta­da bož­jom vo­ljom de­si­lo. Pri­sni­je se srp­sko­me do­ma­ći­nu Jo­va­nu Ku­ja­či­ću is­pod Klo­bu­ka ve­li­ka tur­ska voj­ska ko­ja kre­će na Cr­nu Go­ru iz prav­ca Gra­ba i Zu­ba­ca. Po­tlje to­ga sna, Ku­ja­čić ti vje­što is­pi­taj tre­binj­sko­ga pa­šu, ko­me je Ali–pa­ša sa­ta­rio oca kad ga je spre­mio u de­le­ga­ci­ju pod Ostr­og. Za­to, a i zbog dru­gih stva­ri, tre­binj­ski Re­sul–pa­ša bio je u do­brim od­no­si­ma sa srp­skim pr­va­ci­ma iz oko­li­ne Tre­bi­nja, u ko­je je spa­dao i re­če­ni do­ma­ćin Ku­ja­čić. No, ka­ko bi­lo da bi­lo, Ku­ja­čić se ośe­do­čio da ni­je pra­zni san sni­vao, no da se for­mi­ra sil­na voj­ska tur­ska da uda­ri na knja­za Da­ni­la. Ku­ja­čić je sa­znao i to da će se car­ska voj­ska pr­vo ulo­go­ri­ti na Gra­hov­cu, a da će joj śu­tri dan do­ći in­dat u hra­ni i dže­ba­ni iz Mo­sta­ra a pre­ko Tre­bi­nja i Klo­bu­ka. Do­ći će pr­vo voj­na si­la da im­pre­si­o­ni­ra Cr­no­gor­ce ko­ji je gle­da­ju s okol­ni­je br­da i gla­vi­ca, a on­da će pri­splje­ti car­ski je­de­ci, ni­je ša­la, tre­ba car­ski snab­di­je­va­ti car­sku voj­sku! Kad je za to Jo­van Ku­ja­čić sve sa­znao, on ti je noć­no bez mje­se­ca zdi­mio u Spi­lu gra­hov­sku i sve ka­zao svo­me ku­mu Pa­ju Je­zdo­vu Ko­va­če­vi­ću, a Pa­jo će ti, ta­ko­đe po­no­ći, a bez mje­se­či­ne, do­lam­pa­ti na Ce­ti­nje i ka­za­ti knja­zu Da­ni­lu ono što je tre­ba­lo da mu se re­če. A on­da je Knjaz za­du­žio svo­ga bra­ta, Voj­vo­du Mir­ka, da is­pla­ni­ra ka­ko će se boj bi­ti s car­ski­jem tru­pa­ma i ka­ko će se pre­śe­ći in­dat da ne stig­ne na Gra­ho­vac. Voj­vo­da Mir­ko je sa svo­jim tru­pa­ma od­mah uda­rio na ulo­go­re­nu tur­sku voj­sku, umo­r­nu i dre­mlji­vu, a Dra­go Obre­nov sa svo­jim iza­bra­nim za­žet­ni­ci­ma do­če­kao in­dat is­pod Ko­sma­ša i je­bo mu maj­či­nu maj­ku! U in­da­tu je bi­lo tri­sta na­to­va­re­ni­je ko­nja, sve je­dan dru­go­me oslo­nio gla­vu na sa­pi. Ide kar­van mir­no, i ne sa­nja šta će mu se do­go­di­ti. Uz tri­sta ko­nja bi­lo je tri­sta oru­žni­ka, na če­lu se ha­tu u se­dlo uba­nio bim­ba­ša, od­bi­ja si­ge iz sim­si­je, ni mo­re mu do ko­lje­na!

Car­ski drum bi­jel i ši­rok iz­bi­ja od Tre­bi­nja na Klo­buk, a on­da se pro Vi­lu­sa i Ru­di­na bje­la­sa za Nik­šić. Po­seb­no se car­ski di­zda­raj, Klo­buk, uz­vi­sio, ma sve se sle­glo ka­ko car­ski va­lja i tre­bu­je. A on­da će tre­nu­ti iz ko­sma­ške alu­ge Dra­go Obre­nov sa svo­jim vi­te­zi­ma, kao da je pao s ne­ba i ni­kao iz ze­mlje! Ko­li­ko su Sr­bi gra­hov­ski bi­li uže­šće­ni ni­je­su one tur­ske ko­njo­vod­ce śe­kli, no ih go­li­jem ru­ka­ma da­vi­li i kol­če­vi­ma mla­ti­li. Na­to­va­re­ne ko­nje pri­zaj­mi­li su prav­cem ku­da je tre­ba­lo, a onom bim­ba­ši, što je ka­ra­va­nom ru­ko­vo­dio, na­bi­li su u gu­zi­cu gvo­zde­nu šip­ku od me­tra i po! Pri­je no su mu je za­kr­ka­li do kra­ja, on je oja­đe­lik mr­lja­nuo. To su Gra­ho­vlja­ni od nje­ga uči­nje­li za­to što je na tom is­to­me klo­buč­ko­me pro­sto­ru na mu­ke uzet ži­vot voj­vo­di gra­hov­sko­me Ja­ko­vu Da­ko­vi­ću. Po toj smr­ti ra­ču­na se Ja­ko­vo­va go­di­na, a to je bi­lo kad je Nje­goš vla­dao Cr­nom Go­rom. Tur­ski dže­la­ti uvu­kli su Voj­vo­di u de­be­lo me­so nje­go­vo šip­ku oštru kao igla ve­zit­ka, pro­vu­kli mu je kroz utro­bi­ce i žga­r­nu­li ga pra­vo u ju­nač­ko sr­ce nje­go­vo.

A u bo­ju na Gra­hov­cu šta se či­nje­lo? Šta, zvek i ka­li­jež na­či­nje­ni od Tu­ra­ka! Osta­li ja­ni­ča­ri bez in­da­ta, pa se de­mo­ra­li­sa­li, a ka­ko su se srp­ski ju­na­ci, pod ko­man­dom voj­vo­de Mir­ka, bi­li ra­že­sti­li i raz­ma­mi­li mo­že se la­ko za­klju­či­ti po to­me što tre­ći­ni Tu­ra­ka, ko­je su mo­gli po­śe­ći, ni­je­su im od­fi­ka­ri­li gla­ve no no­se­ve i pu­šta­li ih ne­ka ta­ko grd­ni idu okle su i do­šli. Mno­go su ih is­ka­sa­pi­li, a jed­nu či­ta­vu le­gi­ju ja­ni­ča­ra na­će­ra­li su da se po­lo­me niz Mi­ro­tinj­ske gre­de. Ka­žu da je sva­ki pr­vo rik­nuo kao ho­dža, di­gao dla­no­ve u vi­si­nu uši i kum­ba­sio niz Mi­ro­tinj­sku li­ti­cu đe tra­ži vra­ni ga­vran ko­sti a li­si­ca me­so! E, pa­ček, za­pam­će­no je da ni­je osta­lo kr­sta­ša or­la ni vra­no­ga ga­vra­na ko­ji na gra­ho­vač­ko str­vi­šte ni­je do­le­tio s udu­ta lom­ne Cr­ne Go­re, sed­mo­ro Br­da pri­mor­ja kr­šno­ga i bu­tum srp­ske Her­ce­go­vi­ne! Po to­me su­di­te ko­li­ka je tu le­gla tur­ska la­zi­na, ko­li­ka je bi­la nji­jo­va po­gi­bi­ja. No ni­je ti Bit­ka na Gra­hov­cu sa­mo po­ka­za­la ko su srp­ski Cr­no­gor­ci, i Her­ce­gov­ci ko­ji su im bi­li do­šli u po­moć pod voj­vo­dom Lu­kom Vu­ka­lo­vi­ćem, no i da se is­pu­nja­va po­ru­ka one cr­kve­no–dr­žav­ne sli­ke ko­ju je car ru­ski na­cr­tao kad je od­re­dio Vu­ka Ka­ra­dži­ća da na ma­gar­cu ja­še is­pred knja­za Da­ni­la. Is­pred Knja­za ko­ji je bio okro­čio bi­je­lo­ga ha­ta, li­ca na­smi­ja­na i do­bi­je­nom kru­nom oba­sja­na. Od tur­skih dže­fer­da­ra ko­ji su za­ro­blje­ni na Gra­hov­cu na­či­nje­na je ogra­da oko Ce­tinj­sko­ga ma­na­sti­ra, a na mje­sto đe se naj­že­šća śe­ča do­go­di­la po­dig­nu­ta je Spa­sov­ska cr­kva. Po­di­gli srp­ski Cr­no­gor­ci sve­tu cr­kvu za tri da­na, pre­ma tri pr­sta ko­ji­ma se sva­ki sve­to­sav­ski Sr­bin kr­sti kad se mo­li go­spo­du Bo­gu i srp­skim sve­ti­te­lji­ma. Po­seb­no Sve­to­me Sa­vi i Sve­to­me Va­si­li­ju Ostr­o­ško­me, jed­na­ko im obo­ji­ci sla­va i mi­lost! Kao što re­koh, Gra­ho­vac je pro­du­žio sli­ku ko­ju je ru­ski car uokvi­rio. Ni­kad ni­šta ve­li­ko ne smi­je bi­ti bez uče­šća srp­ske cr­kve. Ta sli­ka je da­na­šnje sta­ni­šte i oslo­ni­šte ve­li­ko­ga du­hov­ni­ka Am­fi­lo­hi­ja i nje­go­ve du­hov­no–po­li­tič­ke mo­ći u srp­skoj Cr­noj Go­ri po­no­si­toj! No sad mo­ram ne­što re­ći i o jed­noj srp­skoj tu­zi i sra­mo­ti, a što je u ve­zi s kru­nom cr­no­gor­skom ko­ja je iz­li­ve­na u Ru­si­ji.

Car ru­ski je na­re­dio da se iz­li­ju dvi­je kru­ne za Cr­nu Go­ru, jed­na knja­žev­ska a dru­ga kra­ljev­ska. Knja­žev­sku ne­ka na­stak­ne na gla­vu Da­ni­lo Pe­tr­o­vić, kao što je i na­sta­kao a kra­ljev­ska ne­ka se taj­no ču­va u Ce­tinj­sko­me ma­na­sti­ru, pa kad Bog da te sa­zre­nu pri­li­ke za us­po­sta­vlja­nje kra­ljev­stva u Cr­noj Go­ri, ne­ka je taj pr­vi sreć­ni kralj srp­ski na­stak­ne. Znao je ru­ski car, cr­no­gor­ski po­o­čim, da srp­sku kru­nu Ne­ma­nji­ća tre­ba ob­no­vi­ti pod Lov­će­nom vi­so­kom pla­ni­nom. I kra­ljev­ska srp­ska kru­na je ob­no­vlje­na, ali na­ža­lost srp­sku ni­je do­šla na gla­vu ko­ja za­slu­žu­je da je no­si i njo­me se po­no­si. A taj pr­vi kralj bio je oja­đe­li Ni­ko­la, pr­vo knjaz a on­da kralj. On je si­no­vac knja­za Da­ni­la, a sin ve­li­ko­ga voj­vo­de Mir­ka Pe­tr­o­vi­ća, voj­vo­de od Gra­hov­ca. Knjaz Ni­ko­la bio je kre­nuo sto­pa­ma svo­jih ve­li­kih srp­skih pre­da­ka, te je kao ta­kav po­bi­je­dio Tur­ke na Fun­di­ni i Vuč­je­mu do­lu, a on­da mu je đa­vo po­lo­kao pa­met. Umje­sto da oči­sti Cr­nu Go­ru od pek­si­jan­ske ne­kr­sti tur­ske, da oči­sti one kra­je­ve ko­je je oslo­bo­dio od njih i pri­sa­je­di­nio ih Knja­že­vi­ni, a to je bi­lo od Mo­ra­če do ze­le­nog Li­ma. Tu je Nik­šić s okol­ni­jem srp­ski­jem ple­me­ni­ma, tu su ču­ve­ni Va­so­je­vi­ći, tu je srp­ski San­džak. Umje­sto da oči­sti svo­ju srp­sku otadž­bi­nu od po­tu­ri­ca, on je po­čeo da im se udva­ra, umje­sto da uči­ni ono što su po­sti­gli ve­li­ki pre­ci i pret­hod­ni­ci, Vla­di­ka Da­ni­lo i Vožd Ka­ra­đor­đe – da ne osta­vi pro­kle­to tur­sko śe­me na svo­joj ze­mlji, on je po­čeo da se sa svi­ma gr­li i ma­zi. To­li­ko mu je đa­vo bio po­lo­kao su­rut­ku iz gla­ve da je čak iz svo­je će­se dao du­ka­te da se ob­no­vi po­ru­še­na dža­mi­ja u Ba­ru. I pro­ču­lo se u srp­stvu ta­da ne­što ne­za­pam­će­no. Pri­je ne­go što su se Tur­ci na­gu­zi­li da kla­nja­ju u toj pro­kle­toj mo­šeji, svi su se u je­dan glas po­mo­li­li svo­me Ala­hu i sve­cu Mu­ha­me­du, da­le­ko bi­lo, za zdra­vlje Ni­ko­le knja­za i go­spo­da­ra! A kad je ho­dža pr­vom za­ri­kao s mu­na­ra, ko je­ji­na s bu­kve, spo­me­nuo je svo­ga no­vo­ga go­spo­da­ra knja­za Ni­ko­lu. E pa sad Ni­ko­lu po­re­di­te s Vla­di­kom Da­ni­lom, ko­ji vi­si o dža­nji u Ze­ti, i prokletnika ko­me se ho­dže mo­le za ži­vot i zdra­vlje! On­da je Ni­ko­la stro­go za­bra­nio da se obu­r­da­va­ju tur­ske dža­mi­je po oslo­bo­đe­ni­jem srp­skim mje­sti­ma u Cr­noj Go­ri. Pa haj­de ne­ka i to đa­vo no­si, no je on isti is­pje­vao pje­smu u ko­joj sla­vi, vje­ro­va­li ili ne, iste Tur­ke kr­vo­lo­ke. Ka­že, usta mu se oka­me­ni­la, da je Tur­čin do­le­tio s is­to­ka na srp­ske ze­mlje kao orao pod kri­li­ma, i da je to sta­ri ju­nač­ki lav s ko­ji­jem su Cr­no­gor­ci ima­li čast da se bo­re kroz to­li­ko vje­ko­va. Pje­va Ni­džo po­hval­no o be­gu Lju­bo­vi­ću, jed­no­me od naj­vi­ši­je krv­ni­ka cr­no­gor­skih. Sa­mo oslu­šni­te od gu­sla­ra pje­sme, a po­seb­no one ko­je su na­u­či­li iz Nje­go­še­ve pje­sma­ri­ce Ogle­da­lo srp­sko, pa će­te vi­đe­ti ko su ne­ve­sinj­ski Lju­bo­vi­ći, nik­šić­ki Mu­šo­vi­ći, plje­valj­ski Sel­ma­no­vi­ći, Čen­gi­ći iz Mi­lje­vi­ne, i dru­gi din­du­šma­ni srp­stva i Cr­ne Go­re. Ni­je bi­lo gra­da tur­sko­ga od Spu­ža do Trav­ni­ka, od Ko­la­ši­na do Fo­če, i od Nik­ši­ća do Ba­ra, na či­jim se be­de­mi­ma ni­je­su su­ši­le srp­ske gla­ve. E ne­sret­ni knja­že Ni­ko­la, ka­ko ti Bog ne da­de da po­ne­seš kra­ljev­sku kru­nu ko­ju su za­slu­ži­li tvo­ji ve­li­ki pre­ci, i ka­ko bi je oni po­ni­je­li, no je na­cu­pa na ma­ni­tu gla­vu i osra­mo­ti je! Šta li su či­nje­li srp­ski du­ho­vi u ne­be­sko­me car­stvu kad su za tu sra­mo­tu ču­li! Šta bi uči­nio Mi­loš Obi­lić da mu je ta­da bi­lo sle­će­ti me­đu osra­mo­će­ne Sr­be cr­no­gor­ske? Šta bi re­kao Vla­di­ka Da­ni­lo, ka­ko bi za­ku­kao Ka­ra­đor­đe!

Ni­ko­la se, sla­ve­ći Tur­ke, ogri­je­šio o Ko­so­vo, o žr­tve­ni kult, o ca­ra La­za­ra, o Sve­tu Bo­go­ro­di­cu ko­ja je po Sve­ti­te­lju Ili­ji ca­ru La­za­ru pi­smo spre­mi­la sa su­ge­sti­jom da se opre­di­je­li za Ne­be­sko car­stvo! Nje­goš ni­je znao druk­či­je re­ći no da su Tur­ci ku­ga ljuc­ka ko­ja je ku­ran­sku otrov iz­blju­va­la na srp­sku ze­mlju, a Ni­ko­la ve­li da su nam Tur­ci u že­lju do­le­će­li kao or­lo­vi kr­sta­ši, ne bi­lo pri­mi­je­nje­no. Zbi­lja, da ljuc­ki um ne po­vje­ru­je! Pro­to Mak­sim re­ka­še da su sa­tan­ske an­đa­me bi­le Ni­ko­li pa­met po­pi­le kad je to blud­stvo od pje­sa­ma u sla­vu Tu­ra­ka pje­vao i kad je Nje­go­še­vu śen sa Lov­će­na osra­mo­tio. Đa­vo ni ore ni ko­pa no dru­go­me vrat lo­mi. A on­da za­mi­sli­te šta je oja­đe­li Ni­ko­la još uči­nio. Svo­ga si­na, pre­sto­lo­na­šljed­ni­ka Da­ni­la, ože­nio je Šva­bi­com ko­ja ni­je zna­la srp­sku ri­ječ pro­mo­zo­li­ti, ni­ti se srp­ski pre­kr­sti­ti. Ni­ko­la se­be ože­nio s Če­va od Vu­ko­ti­ća, a si­na vjen­čao s dru­gom vje­rom. Ni­ko­la je bio ko opa­nak ko­ji poč­ne da se pot­pe­ću­je, mo­žeš ga pri­zu­va­ti sto­ti­nu pu­ta, dža­ba ti je. Ti ga pri­zu­vaš, a on se pot­pe­ću­je. Kad je is­pje­vao pje­smu u sla­vu Tu­ra­ka, ni­je mu vi­še bi­lo za­u­sta­vlja­nja, ko­li­ko ni opan­ku ko­ji je kre­nuo da se pot­pe­ću­je. Na po­sljet­ku je zva­nič­no pri­znao i tur­sku i la­tin­sku vje­ru da su u Cr­noj Go­ri rav­no­prav­ne sa sve­tom srp­skom sve­to­sav­skom vje­rom. E pa, zbi­lja, da­bog­da mu ze­mlja ko­sti is­tu­ra­la! Ko zna šta bi taj pod­rep­nja­ko­vić još či­nio da Bog sve­mo­gu­ći ne pru­ži cr­no­gor­skim Sr­bi­ma dru­gu Kne­že­vu ve­če­ru. Pr­va ta ve­li­ka ve­če­ra bi­la je u Kru­šev­cu, ona ko­ja je opre­di­je­li­la Mi­lo­ša Obi­li­ća da śu­tri dan na Ko­so­vu raz­bu­či tur­sko­ga ca­ra Mu­ra­ta od uč­ku­ra do bi­je­la gr­la. A dru­ga je Knja­že­va ve­če­ra bi­la u Pod­go­ri­ci hi­lja­du de­vet sto­ti­na i osa­mle­ste go­di­ne… no, mo­ram usta­ti kad po­mi­njem Pod­go­rič­ku skup­šti­nu. Tre­ba da se dig­nem na no­ge, no me sti­snuo oja­đe­li lum­ba­go, ali ipak mo­ram usta­ti. Oh, oh, oh, evo di­goh se. Di­gao sam se iz po­što­va­nja pre­ma to­me ve­li­ko­me do­ga­đa­ju srp­ske isto­ri­je, a sa­da śe­dam i na­sta­vljam pri­ču.

Pod­go­rič­ka skup­šti­na opre­di­je­li­la je Cr­nu Go­ru da se vra­ti u svo­je srp­sko sr­ce, ono srp­sko sr­ce ko­je je za­ku­ca­lo kad su kralj Ne­ma­nja i Sve­ti Sa­va za­vla­da­li Cr­nom Go­rom i spa­si­li je od la­tin­lu­ka u ko­ji je bi­la jed­nom no­gom ugren­ta­la. Pod­go­rič­ka skup­šti­na je uči­nje­la da Cr­na Go­ra i Sr­bi­ja jo­pet bu­du jed­no ti­je­lo, jed­na gla­va, jed­na du­ša – sve jed­no i na­jed­no i do­vi­je­ka za­jed­no i ne­raz­dvo­je­no! Na toj slav­noj Skup­šti­ni je ri­je­še­no da se sta­ri kralj Ni­ko­la, bo­lje re­ći ona ma­to­ra gri­nja, ni s kru­nom ni bez kru­ne ne smi­je vra­ti­ti u Cr­nu Go­ru. A bio je ona­ko kri­vo­nog unio svo­je sta­ro du­pe kod šće­ri u Ita­li­ju la­tin­sku i ta­mo se ona­ko ocam­pa­tio sli­zao s la­ti­ni­ma. Ostao je bez kru­ne i do­mo­vi­ne, jer ga je Bog ka­znio za­to što je svo­jim ne­ra­zum­nim po­stup­ci­ma ki­dao srp­sku nit Cr­ne Go­re, nit sta­ri­ju od Ko­so­va. Onu nit na ko­ju su, kao na zlat­nu bro­ja­ni­cu, na­ni­za­ni Ne­ma­nja, Sve­ti Sa­va, car Du­šan Sil­ni, ne­be­snik La­zar, Ka­ra­đor­đe, Vla­di­ka Da­ni­lo, kralj Alek­san­dar i dru­gi srp­ski du­hov­ni­ci i vi­te­zo­vi, ka­kvi su i si­no­vi na­še­ga vre­me­na – Slo­bo­dan Mi­lo­še­vić, Ra­do­van Ka­ra­džić i mi­tr­o­po­lit Am­fi­lo­hi­je. No, još ne­što da re­čem o tur­sko­me ze­ma­nu i zu­lu­mu da bi smo do kra­ja vi­đe­li ko­ga je to u svo­ji­jem pje­sma­ma sla­vio kri­vo­no­gi kralj Ni­ko­la, da­bog­da mu i mr­tvo­me ni­kli ro­go­vi.

Bo­gom se ku­nu da je u tur­ski ze­man bi­lo dža­mi­ja u Be­o­gra­du ko­li­ko tih ka­li­je­žni­ca da­nas ima u Is­tan­bu­lu. Bi­lo ih, pa đe su sa­da? Za­mi­sli­mo da je, ne daj Go­spo­de, bio Ni­ko­la na mje­stu Ka­ra­đor­đa ka­ko bi da­nas iz­gle­da­la srp­ska pre­stol­ni­ca na ušću tam­no­vi­te Sa­ve u ši­ro­ki Du­nav! Sa­ču­vaj Bo­že i sa­klo­ni! Ima sa­mo jed­na dža­mi­ja u Be­o­gra­du za im­bret srp­sko­me na­ro­du, pa i to jed­no na­ka­lje za­ždi­še Slo­bo­da­no­vi ro­do­lju­bi te osta­de od nje sa­mo stu­bli­na s ko­je ot­ku­ca­va­ju noć­ne sa­te ću­ko­vi, bu­lji­ne so­ve i je­ji­ne. Ima Bo­ga! A kod nas se, čo­če, u Cr­noj Go­ri kur­če dža­mi­je s mu­na­ri­ma i to ne sa­mo one ko­je je ana­let­ni kralj Ni­ko­la za­šti­tio i du­ka­ti­ma po­ma­gao, kao što je ono bar­sko stra­ši­lo, no i no­vo­po­dig­nu­te i one ko­je se sad po­di­žu. Ze­mlja se ne­kr­šću uba­žđe­la! A smrad bi uhva­tio srp­sko­ga la­va u klju­sa­ma da Bog ne da­de vla­di­ku Da­ni­la i Ka­ra­đor­đa, da ne pla­nu­še Ša­ho­vi­ći, da se Pa­vle ne pro­še­ta do­li­nom ze­le­no­ga Li­ma, a da Avro sa srp­skom svi­tom iz Va­so­je­vi­ća ne ba­nu u ta­da­šnje tur­ske pa­lan­ke Plav i Gu­si­nje. Avro je na­sljed­nik Moj­si­ja Ze­če­vi­ća, a Moj­si­je i svi po­me­nu­ti na­sljed­ni­ci su Mi­lo­ša Obi­li­ća. Ime će se nji­jo­vo spo­mi­nja­ti dok je sun­ca i dok je pu­no­ga mje­se­ca. Za­pi­sa­ni su u vje­či­ti ka­len­dar srp­stva i sve­to­sa­vlja. U onaj ka­len­dar đe je na­šao mje­sta i Ar­kan ko­ji je nji­ho­vi­jem tra­gom pro­še­tao do­li­nom huč­ne Dri­ne, ple­me­ni­te me­đe iz­međ Bo­sne i iz­međ Sr­bi­je, ri­je­ke ko­ju je Ka­ra­đor­đe stio pre­ći i če­sti­tu Bo­snu po­la­zi­ti. Da je bi­lo sud­bi­ne da pre­đe, da­nas srp­skom Bo­snom ne bi tur­ske ho­dže ila­ka­le i za­no­vi­je­ta­le. Aj­de, čuj­mo i ka­ko Ra­do­van Ka­ra­džić za­du­ži srp­stvo ko­je će mu bi­ti za­hval­no dok nas sun­ce s ne­be­sa gri­je. Do­kle cvje­ta “Kosovski božur”, dok se Sr­bi ne­be­ski­jem na­ro­dom na­zi­vlju, dok je svi­je­ta i vi­je­ka!

Evo šta su Tur­ci u nji­jo­vom pro­kle­tom ze­ma­nu či­nje­li i na­či­nje­li u srp­sko­me gra­du Fo­či na oba­li huč­ne i va­lo­vi­te Dri­ne. Po­di­gli su dža­mi­ju ša­re­nu kao soj­ka, dža­mi­ju ko­ju nji­jo­vi­jem je­zi­kom na­zi­va­ju Ala­dža. Ne sa­mo što joj ši­ljak od one stu­bli­ne, s ko­je ho­dža ri­če, a ko­ju zo­vu mu­na­ra, pa­ra srp­sko ne­bo i ogle­da se u pla­vom ogle­da­lu Dri­ne, no su u nje­zi­ne zi­do­ve ugra­di­li na­kve man­đi­je, ne­ka­kvo bli­je­šte­će ka­me­nje ko­je su do­ni­je­li od­ne­kle iz Azi­je. Ka­me­nje ko­je to­li­ko bli­je­šti da se po naj­ve­ćoj ka­ra­mlu­či­ni ta pro­kle­ta dža­mi­ja mo­že vi­đe­ti sa sve če­ti­ri stra­ne. Ve­le da okol­na br­da vi­di­ke ne za­če­plja­ju, da­la bi se Ala­dža vi­đe­ti da­nju i no­ću s da­lji­ne s ko­je se mo­že ču­ti pu­canj to­pa ba­lje­me­za. A ta­ko je ta dža­mi­ja na­mje­šte­na da se mi­mo nje su­mi­nju­ju vje­tro­vi te ho­džin avaz pro­no­se, pa je­či sva va­la fo­čan­ska kad onaj de­ro­nja s cr­ve­ni­jem fe­som za­bar­li­je­če s one ša­re­ne vi­si­ne. E, gra­đe­nje ta­kve dža­mi­je ima­lo je dva ci­lja: da se Fo­ča­ci kur­če da ima­ju dža­mi­ju ko­ja bi od­go­va­ra­la Stam­bo­lu na Bos­fo­ru, i da Sr­bi od ja­da cr­ka­va­ju što ne mo­gu iza­ći po­no­ći ni na po­piš a da im ne za­bli­je­šti vid oči­nji od tur­sko­ga ša­re­no­dža­mij­sko­ga na­ka­že­ni­ja. I što Sr­bi ne mo­gu ču­ti ni ko­nja kad rže ni bi­ka kad ri­če ni ko­ko­ta kad ku­ku­ri­je­če, ne mo­gu ču­ti gla­so­ve svo­je imo­vi­ne dok se pro­la­ma i raz­li­je­že ho­džin­ska ri­ka kroz fo­čan­ske ši­re­vi­ne. Jed­no se ču­do bi­lo do­go­di­lo, a to je da se od Đur­đe­va do Vi­do­va da­na mo­gla ču­ti sa­mo ti­ca ku­ka­vi­ca dok mu­je­zin ku­ji­še s Ala­dže dža­mi­je. Dok je ku­ka­la ti­ca ku­ka­vi­ca sa ze­le­ne gra­ne, nju hodži­na ri­ka ni­je pri­gu­ši­va­la. Ve­lja­še pro­to Mak­sim da je i tu ti­cu ku­ka­vi­cu sve­mo­gu­ći Bog na­mje­stio na fo­čan­skoj oba­li Dri­ne huč­ko­vi­te da ta­mo­šnje Sr­be opo­mi­nje šta im se do­go­di­lo o Vi­do­vu da­nu na Ko­so­vu po­lju ši­ro­ko­me. Ta­ko je Sr­be opo­mi­nja­la ti­ca ku­ka­vi­ca, ko­ju ho­džin­sko ila­ka­nje ni­je pri­gu­ši­va­lo sve dok se u Fo­či ni­je po­ja­vio Ra­do­van Ka­ra­džić sa svo­jim srp­skim oslo­bo­di­o­ci­ma. Ka­ra­džić, na­sljed­nik Ka­ra­đor­đa i Vla­di­ke Da­ni­la, do­veo je u Fo­ču bor­ce, cr­no­gor­ske za­žet­ni­ke, ko­ji ni­je­su osta­vi­li ni­jed­nu dža­mi­ju uz­gor ku­da je nji­ho­va ju­nač­ka no­ga sti­za­la. A svu­da su, đe je tre­ba­lo i tre­bo­va­lo, sti­gli i pri­sti­gli, ro­di­la ih maj­ka srp­ska! Ala­džu su di­gli na la­gu­ne u sred po­no­ći kad je kr­nji mje­sec s ne­ba po­zdra­vljao svo­ju sli­ku i pri­li­ku na Ala­dži dža­mi­ji. Ka­žu lju­di da se mr­kla noć fo­čan­ska na sve stra­ne ras­tr­ca­la, jer su se ras­pr­ši­la ona blje­šta­va za­ma­šte­ni­ja ko­ja su u Ala­džu ugra­đe­na. Ra­zu­mi­je se, ni­je­su te svi­je­tle­će iskre uz­le­će­le na ne­be­sa, no se utuli­le i pa­le na ze­mlju kao obič­ni svi­jet­nja­ci. E, mno­go bi bi­lo ala­dža­stoj dža­mi­ji da se sa­spe u ne­be­sko zvje­zda­no ja­to, srp­ska su ne­be­sa a ne tur­ska. Mno­go bi bi­lo Tur­ci­ma da se is­pe­nju na ne­be­sa, do­sta je nji­ma što im mu­na­re­ti štr­če u ne­bo ko na­pe­ti ku­rac. Kad je stvo­rio ne­be­sa, On zna ko se ta­mo mo­že us­pi­nja­ti i na­se­lja­va­ti. E, sad us­po­re­di­te oja­đe­lo­ga kra­lja Ni­ko­lu s Ra­do­va­nom Ka­ra­dži­ćem, ako se te dvi­je su­pr­ot­no­sti mo­gu po­re­đi­va­ti jed­na s dru­gom. Za­mi­sli­te Ni­ko­lu uz bar­sko­ga ho­džu ko­ji mu se mo­li Ala­hu za zdra­vlje i dug ži­vot i Ra­do­va­na po ko­me su po­pa­da­le iskre Ala­dže ko­je ni­je­su mo­gle uz­le­će­ti me­đu srp­ske zvi­je­zde! Ta­man ko­li­ko je Ni­ko­la i ja­do­la po­ro­nuo u cr­nu ze­mlju, to­li­ko je Ra­do­van ob­ra­do­van uz­le­tio u ne­be­sa srp­ske isto­ri­je! Ni­ko­la je sra­mo­ta Cr­ne Go­re i Ba­ra, a Ra­do­van je po­nos srp­stva i da­na­šnje­ga Sr­bi­nja. Ono­ga da­na kad su Ra­do­va­no­vi la­gu­mi raz­ni­je­li Ala­džu da od nje ne­ma po­me­na ni ostr­ška, tur­ska Fo­ča tu­feg­džij­ska po­sta­la je Sr­bi­nje srp­sko i sve­to­sav­sko. Pri­ča se, kad su one var­ni­ce sa Ala­dže ośe­ti­le da ne mo­gu uz­le­će­ti na ne­be­sa, vr­nu­le su se na ze­mlju skup­no u ob­li­ku ći­ril­sko­ga na­pi­sa Sr­bi­nje. Taj na­pis za tre­nu­tak za­svi­je­tlio iz­nad Fo­če, pro­či­tao ga Ra­do­van Ka­ra­džić i vi­dio da bož­ja vo­lja mi­je­nja tur­sku Fo­ču u srp­sko Sr­bi­nje. Var­ni­ce su po­pa­da­le po svoj fo­čan­skoj ino­ri­ji, a one što su za tren is­pi­sa­le ime Sr­bi­nja po­pa­da­le su po Ra­do­va­nu. A ve­le da je u Dri­nu po­pa­da­lo oni­je iskri ta­man ono­li­ko ko­li­ko tre­ba u istu ri­je­ku po­ba­ca­ti po­tu­ri­ca ko­ji ne­će da se vra­te ča­sno­me kr­stu i sve­to­sav­skoj vje­ri pra­vo­slav­noj. Sve to na­mje­šta Bog i nje­go­va si­la ne­be­ska. A ne tre­ba ih po­klo­ni­ti Dri­ni vo­di hlad­noj ni ma­nje ni vi­še no ono­li­ko ko­li­ko su Tur­ci u Dri­ni sa­hra­ni­li Sr­ba po­tlje Ko­so­va. Sve to Bog na­mje­šta i ras­po­re­đu­je.

Pro­to Mak­sim vje­ro­va­še da se na kra­lja Ni­ko­lu sru­či­lo jed­no pro­klet­stvo iz da­le­ke pro­šlo­sti Cr­ne Go­re. Cr­na Go­ra se u svo­joj da­le­koj pro­šlo­sti ni­je ta­ko zva­la, no Du­klja. Ne znam ka­ko se zvao na­kav pro­kle­ti pa­pa la­tin­ski ko­ji je ne­ka­kvo­me kne­zu Du­klje, po ime­nu Bo­din, na­cu­pao na gla­vu la­tin­sku kra­ljev­sku kru­nu. Kao što vi­di­te, to­me kne­zu ni­je pri­sta­ja­lo srp­sko ime no la­tin­sko – Bo­din. Ni­ti je du­go tra­jao Bo­din ni nje­go­va Du­klja, jer će Ne­ma­nja i Sve­ti Sa­va is­ko­ri­je­ni­ti la­tin­sku vje­ru na srp­ski­jem pro­sto­ri­ma ko­ji su la­ti­ni na­zva­li Du­kljom, uki­nu­ti lac­man­sku vje­ru i pre­kri­ži­ti ime Du­klja. Tu srp­sku ze­mlju na­zva­li su Ze­ta po pi­to­moj ri­je­ci Ze­ti ko­ja šnje­go­vi­te vo­de s pla­ni­ne Voj­ni­ka sa­si­pa u Ska­dar­sko je­ze­ro, to srp­sko mo­re. Ta­ko vi­še se ni­ko u Ze­ti ni­je ša­pač­ke kr­stio s če­ti­ri pr­sta, ni­ti du­kljan­sko ime po­mi­njao. Kao što ga i da­nas ni­ko ne spo­mi­nje osim ne­ka­kav Je­vr­o­si­je Pi­per­ski ko­ji je za vri­je­me srp­sko­ga oslo­bo­di­lač­ko­ga ra­ta pro­tiv po­tu­ri­ca i usta­ša si­dio u sred Za­gre­ba uz ko­lje­no Fra­nja Tuđ­ma­na. Ku­cao se s Fra­njom ča­šom usta­ško­ga pi­ća, pje­vao pje­sme pro­tiv Sr­ba i Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća. Fra­njo i Je­vr­o­si­je sta­no­va­li su vra­ta do vra­ta i za­jed­no se sva­ke ne­đe­lje mo­li­li Bo­gu u la­tin­skoj ka­te­dra­li da Sr­bi ne do­bi­ju svoj oslo­bo­di­lač­ki rat. Is­pred te ka­te­dra­le, u ko­joj su Fra­njo i Je­vr­o­si­je pre­kli­nja­li Bo­ga da sta­ne na put Slo­bo­da­nu i Sr­bi­ma, po­sta­vljen je spo­me­nik, ma­lo ma­nji no ka­te­dra­la, Aloj­zi­ju Stje­pin­cu, usta­ško­me slav­no­me po­pu. Po­dig­nut Stje­pin­cu spo­me­nik ko­ji mu je svo­ji­jem ru­ka­ma na­či­nio isti va­jar ko­ji je na­pra­vio i gvo­zde­no­ga Nje­go­ša s or­lu­ši­nom ko­ji sra­mo­ti i Lov­ćen i srp­stvo. Već zna­te, taj usta­ški va­jar je Ivan Me­štro­vić, na­let bi­lo i nje­ga i nje­go­ve spo­me­ni­ke! Taj pro­kle­ti Je­vr­o­si­je Pi­per na­zi­va u ne­ko­li­kim svo­jim knji­žu­ri­na­ma čet­ni­ke iz­daj­ni­ci­ma, Sr­be oku­pa­to­ri­ma Cr­ne Go­re i ko­mi­te cr­no­gor­ski­jem he­ro­ji­ma i ro­do­lju­bi­ma. Ta­ko je on pi­sao i pi­še, a ne sti­di se Bo­ga ni lju­di.

Kad su na­ši srp­ski oslo­bo­di­o­ci, me­đu nji­ma i moj Rat­ko, kre­nu­li na su­ne­tli­je i usta­še, Je­vr­o­si­je ni­je mo­gao pod­ni­je­ti to­li­ku ko­li­či­nu srp­skog oslo­bo­di­lač­kog ro­do­lju­blja, no je uzeo svo­je knji­žu­ri­ne, šmrk­nuo pro gra­ni­ce u Al­ba­ni­ju, a on­da ga Šip­ta­ri da­ro­va­li Tuđ­ma­nu ko­ji je po nje­ga avion spre­mio da ga iz Ti­ra­ne do­ve­ze u Za­greb. Avion je pr­vo sle­tio u Sa­ra­je­vo da po­tu­ri­ce Ali­ji­ne ob­je­se Je­vr­o­si­ju tur­ski or­den oko vra­ta, a on­da je s or­de­ni­sa­ni­jem knji­žev­ni­kom i sr­bo­mr­scem avion u Za­greb od­le­tio. Ne­ko ve­li da ni­je Tuđ­ma­nov avion isto­ga da­na iz Sa­ra­je­va u Za­greb od­le­tio, no se Je­vr­o­si­je is­pr­sio i po Sa­ra­je­vu se pr­du­sio da se po­tu­ri­ce mje­sec da­na na­u­ži­va­ju gle­da­ju­ći ga. Ve­le da se Je­vr­o­si­je Pi­per­ski jed­nom že­nio bu­lom u Sa­ra­je­vu, a tri pu­ta s la­tin­ka­ma u Za­gre­bu, gra­du usta­ško­me đe je s Tuđ­ma­nom kom­ši­jao se­dam go­di­na. No ne­ka ti što se on ta­ko pa­stuv­ski že­nio i ra­že­nja­vao, no ka­žu da on u Pod­go­ri­ci ima za­ko­ni­tu že­nu, do­bru, če­sti­tu i raz­bo­ri­tu Srp­ki­nju. Ka­žu da je to če­sti­ta maj­ka i su­pru­ga, ali daj re­ci­te ka­ko u to vje­ro­va­ti? Ka­ko ta ugled­na gra­đan­ka mo­že tr­pje­ti za­kle­to­ga an­ti­sr­bi­na i pri­ja­te­lja ka­to­li­ka i po­tu­ri­ca? A još je te­že po­vje­ro­va­ti da ona mo­že tr­pje­ti pa­stuv­či­nu ko­ja mi­je­nja že­ne, bu­le i la­tin­ke, ko soj­ka gla­so­ve. E cr­ne joj pa­me­ti kad ga je mo­gla ta­kvo­ga se­dam go­di­na u Pod­go­ri­cu če­ka­ti, kad ga ta­kvo­ga mo­že do­če­ki­va­ti i iš­če­ki­va­ti. Ka­ko če­sti­ta Srp­ki­nja mo­že tr­pje­ti Je­vr­o­si­ja Pi­per­sko­ga ko­ji bi se ra­di­je na­pio srp­ske kr­vi no bi­stre vo­de sa iz­vo­ra pi­per­sko­ga, s ko­ga se čoj­stvom i ju­na­štvom na­pa­jao Lu­ka Pi­per, fa­ti­pa­ša s Vuč­je­ga do­la. Ma evo šta sam stio da ka­žem na­po­me­nom o Je­vr­o­si­ju. Da ni­ko u cr­no­gor­skoj isto­ri­ji ne na­li­ku­je po udva­ra­nju Tur­ci­ma i la­ti­ni­ma, i sva­ko­me an­ti­sr­bi­nu, kao Je­vr­o­si­je Pi­per­ski.

Mo­žda je da­le­ki pre­dak isto­ga Je­vr­o­si­ja kri­vo­no­gi kralj Ni­ko­la ko­ji je du­klja­nio kao Je­vr­o­si­je. Pro­to Mak­sim ku­nja­še se du­šom i Bo­gom da je Ni­ko­la pri­želj­ki­vao la­tin­sku kru­nu, a ne onu ru­sku ko­ju je, na srp­sku ža­lost, na gla­vi no­sio. E, to ta­ko­đe re­ka­še Pro­to, ono du­kljan­sko, bo­di­nov­sko i la­tin­sko pro­klet­stvo sti­glo je kra­lja Ni­ko­lu. Ka­ko su du­kljan­ske la­ti­ne eli­mi­ni­sa­li Ne­ma­nji­ći i Sve­ti Sa­va, ta­ko je Pod­go­rič­ka skup­šti­na eli­mi­ni­sa­la Ni­ko­lu i nje­go­vu kru­nu. Spo­me­nu­lo se ne po­no­vi­lo se. Sa­mo slo­ga Sr­bi­na spa­ša­va.

Još ću da po­me­nem je­dan do­kaz Ni­ko­li­ne iz­da­je Ka­ra­đor­đa i Vla­di­ke Da­ni­la, is­tra­ži­te­lja tur­skog śe­me­na u srp­stvu. To se de­si­lo kad je Ni­ko­la u Ve­ljem ra­tu pro­šao sa svo­jom hra­brom voj­skom pro Bi­le­će, Gac­ka i Ne­ve­si­nja, sve do Ko­njič­ke ću­pri­je. Umje­sto da je na to­me oslo­bo­di­lač­kom pu­tu sa­že­gao sve što je tur­sko, ka­ko bi to ura­di­li Vožd i Vla­di­ka, on ni­je do­zvo­lio ni da se kri­vo po­gle­da­ju dža­mi­je, a nek­mo­li da se po­pa­le se­la i va­ro­ši i de­stre­ga­ju ži­vo­ti po­tu­ri­ca, mla­dih i sta­rih, jed­na­ko mu­ško i žen­sko. Čak se Bo­gom ku­nu da je Ni­ko­la i ovo ne­vi­dov­no ču­do uči­nio. Kad su do­šli na Lip­nik đe je bio čar­dak srp­sko­ga kr­vo­lo­ka Smail–age Čen­gi­ća, srp­ski Cr­no­gor­ci ru­ka­ma i zu­bi­ma, što­no se ka­že, tre­nu­li da raz­va­le čar­dak i dža­mi­ju. Pre­gli Cr­no­gor­ci da raz­va­lju­ju, ali taj ro­do­lju­bi­vi en­tu­zi­ja­zam pro­kle­ti Ni­ko­la ni­je do­zvo­lio da se re­a­li­zu­je. Nje­goš se igrao gla­vom Smail–agi­nom, kao da igra ko­šar­ku, a oja­đe­li kri­vo­no­gi Ni­ko­la, ja­do brat­stve­nik Vla­di­ke Ra­da, pro­šao je po­red Čen­gi­će­ve dža­mi­je kao da je bi­la, ne bi­lo pri­mi­je­nje­no, srp­ska cr­kva. Umje­sto da vo­ždov­ski i vla­di­čan­ski ni­je osta­vio ži­va pi­lič­ni­ka ni ne­za­pa­lje­no­ga ko­ko­ša­ra tur­sko­ga, kri­vo­no­gi Ni­ko­la po­čeo je Tur­ci­ma da li­že gu­zi­cu i da u nji­jo­vu sla­vu pje­va pje­sme, da­bog­da mu se ime za­tr­lo u svi­je­sti srp­sko­ga na­ro­da!

Kao što sam na­po­me­nuo, Ni­ko­la je u pje­smi re­kao za Tur­či­na da je me­đu ju­na­ci­ma što i po­no­sni orao me­đu ti­ca­ma. E pa re­ci­te, zar Ni­ko­la ni­je me­đu vla­da­ri­ma srp­ski­jem što i vra­na kvr­ča­li­ca me­đu kr­sta­ši­ma or­lo­vi­ma! Ka­že pro­to Mak­sim da su ka­lu­đe­ri Ce­tinj­skog ma­na­sti­ra pro­pra­ti­li sa su­za­ma u oči­ma i gla­som tu­žba­li­ce pje­va­li sve­tu li­tur­đi­ju u sve­toj la­vri ce­tinj­skoj. Ta­da­šnji igu­man Ce­tinj­sko­ga ma­na­sti­ra za­ce­nuo se od pla­ča kad je pro­či­tao Ni­ko­li­nu pje­smu o Tur­či­nu, i za­kleo se Sve­ti­jem Sa­vom da Ni­ko­li­na mi­lost pre­ma ne­kr­sti pro­ro­ku­je pro­past di­na­sti­je Pe­tr­o­vi­ća. Što se i do­go­di­lo na slav­noj Pod­go­rič­koj skup­šti­ni, ime joj se va­zda spo­mi­nja­lo. Da ni­je sta­ro­ga igu­ma­na spa­si­la smrt, isto­ga da­na kad je na­glas pro­ro­štvo iz­re­kao, sa­ta­ri­sao bi ga isti kri­vo­no­gi Ni­ko­la Sta­nin. Za­lu­du su se i Ka­ra­đor­đe i Vla­di­ka Da­ni­lo pre­zi­va­li kao i kralj Ni­ko­la, Pe­tr­o­vi­ći, ali to ni­je Ni­ko­li po­mo­glo da uza njih sta­ne ra­me uz ra­me. Ca­ru La­za­ru je do­le­tio Sve­ti Ili­ja u vi­du si­vo­ga so­ko­la i do­nio mu knji­gu od Bo­go­ro­di­ce da se opre­di­je­li za Car­stvo ne­be­sko, a Ni­ko­li je iz­gle­da do­le­će­la švra­ka gov­na­ra s bu­nji­šta s bu­run­ti­jom od še­i­ta­na da se opre­di­je­li za slo­gu s Tur­ci­ma su­ne­tli­ja­ma. Naj­ra­di­je bih vri­snuo i za­ku­kao kad ovo pri­čam. A kad se o ovo­me šća­še u ho­te­lu “Onogoštu” za­đe­sti ri­ječ, va­zda bi za­su­zi­le oči pro­tu Mak­si­mu, srp­skoj du­ši ko­ja sa­da bla­gu­je s an­đe­li­ma na ne­be­si­ma. Za­pla­kao bih, ali ću ra­di­je za­pje­va­ti zbog Am­fi­lo­hi­je­ve sve­te cr­kve na vi­so­koj Ru­mi­ji ko­ja me i opre­di­je­li­la da za­poč­nem ovu mo­ju pri­ču no­ća­šnju. Ne­ka je bla­go­slo­ve­na i po­gi­bi­ja mo­ga je­di­no­ga si­na Rat­ka kad do­če­kah da vi­đu svo­jim oči­ma na te­le­vi­zi­ji ka­ko s ne­ba sli­je­će srp­ska cr­kva na pla­ni­nu Ru­mi­ju, sve­tu go­ru ko­ja je sta­la is­pred mo­ra si­nje­ga da ne po­to­pi srp­sku Cr­nu Go­ru.

Kao što pla­ni­na Ru­mi­ja svo­ji­jem ši­ri­na­ma i vi­si­na­ma ne do­pu­šta mo­ru de­be­lo­me da nad­vla­da srp­sku ze­mlju Cr­ne Go­re, ta­ko i mi­tr­o­po­lit Am­fi­lo­hi­je ne do­zvo­lja­va la­ti­ni­ma i tur­ći­ji da za­ja­ze srp­sku sve­to­sav­sku vje­ru u is­toj Cr­noj Go­ri. Zbi­lja, Bo­že je­di­ni, ka­kvo­ga si na­sljed­ni­ka dao vla­di­ci Da­ni­lu u li­ku i li­cu, sta­su i obra­zu, umu i na­u­mu, po­gle­du i ugle­du vla­di­ke, dok­to­ra Am­fi­lo­hi­ja Ra­do­vi­ća, mi­tr­o­po­li­ta cr­no­gor­sko­ga, brc­ko­ga, pri­mor­sko­ga, zet­sko­ga, sken­de­rij­sko­ga i eg­zar­ha sve­to­ga tro­na u Pe­ći! Još ću jed­nom po­me­nu­ti šta Nje­goš mi­sli o Tur­ci­ma i la­ti­ni­ma, po­me­nu­ću da bi nam bi­lo ja­sno ko­li­ka su dje­la vla­di­ke Am­fi­lo­hi­ja, us­po­re­di­te­lja Ju­go­vi­ća Maj­ke s maj­kom Ka­ra­dži­ća, i iz­rav­na­te­lja Ko­sov­ke Đe­voj­ke, vje­re­ni­ce To­pli­ce Mi­la­na, i Bi­lja­ne Plav­šić, bo­san­ske Srp­ki­nje ko­ja se bo­ri­la u oslo­bo­di­lač­kim srp­skim re­do­vi­ma, a ko­ja sa­da tru­ne u led­noj tam­ni­ci. I to tru­ne ne­đe na śe­ve­ru svi­je­ta, đe se če­lja­de­tu mr­zne mo­zak u gnja­to­ve i ri­ječ u usti­ma. Ta­mo su šnje­go­vi za­vol­ta­li Bi­lja­ni­nu tam­ni­cu, kroz tam­nič­ku ma­zga­lu vir­ka joj bi­je­li me­đed, a sun­ce kroz istu ma­zga­lu ne mo­že ona vir­nu­ti po za tri mje­se­ca na go­di­nu. Da, sve­mo­gu­ći Bog is­ku­ša­va si­no­ve i šće­ri ne­be­skog na­ro­da da vi­di je li taj na­rod do­sto­jan da no­si to ime o ko­me dru­gi na­ro­di mo­gu sa­mo da sa­nja­ju. No da po­me­nem šta ka­že Vla­di­ka Ra­de o tur­ći­ji ko­ja bi­je apom i o la­tin­lu­ku pre­pre­de­no­me.

Ve­li Nje­goš da su Tur­ci zlo śe­me, ku­ga ljuc­ka, đa­vo s tro­stru­ki­jem bi­nji­šem, ska­kav­ci što pu­ste srp­ska po­lja, ne­ma­ju ča­sti i po­šte­nja. Nji­hov ho­dža ne pje­va no ri­če, a ne­ma­ju vjen­ča­nja no se pa­re kao ži­vo­ti­nje. La­ti­ni su, po Nje­go­šu, go­ri ne­go že­ne­ti­ne, svi je­dan o dru­go­me mi­sle da su špi­ju­ni, no­si­ne su im od po po­la kva­r­ta! Obe­zu­be la­ti­ni a im pa­sa tri­de­set go­di­na, a gla­ve po­si­pa­ju pe­pe­lom. Ne zna se je­su li go­ri Tur­ci ili ne­soj­ski­ji la­ti­ni, a u tam­ni­ce jed­ni­je i dru­gi­je Sr­bin ni pa­šče ne bi sve­zao. Ne tre­ba car­stvo ne­lju­di­ma, a ne­lju­di su jed­na­ko Tur­ci i la­ti­ni. Oni se jed­na­ko sa svo­jim car­stvi­ma pred svi­je­tom ru­že, za­klju­ču­je Vla­di­ka Ra­de pre­pa­met­ni, umom ne­do­sti­žni, mu­škom lje­po­tom ne­do­sa­nja­ni! Eto šta ka­že ge­ni­jal­ni Nje­goš, a ras­kre­če­ni Ni­ko­la ve­li da je beg Lju­bo­vić čo­vjek od ju­na­štva, prav­de i po­šte­nja a Tur­ci iz Azi­je la­vo­vi i or­lo­vi me­đu dru­gi­jem na­ro­di­ma. E ne mo­že, se, bo­ga­mi, ta­ko zbo­ri­ti a za­to ne ot­pa­ga­va­ti, ne­sret­ni Ni­ko­la! Ti mo­žeš to da ka­žeš, ali Bog ti ne do­zvo­lja­va da op­sta­neš ni ti ni tvo­ja kru­na. Sa­pr­le su te iz­va­đe­ne oči kra­lji­ce Si­mo­ni­de, sa­pr­li te srp­ski mu­če­ni­ci s oštri­je kol­če­va, sa­pr­le te Srp­ki­nje na­tak­nu­te na tur­ske osu­ne­će­ne kur­če­ve, raz­va­lje­ne cr­kve i ma­na­sti­ri. Šta su či­nje­li Da­ni­lo, Ka­ra­đor­đe i Ka­ra­džić, dr­žav­ni­ci bez kru­ne, a šta naš oja­đe­li Ni­ko­la s kra­ljev­skom kru­nom na gla­vi. Ni­je ta­ma­nio ne­pri­ja­telj­ski i an­ti­srp­ski na­kot, no ga bla­znjio i te­to­šio. A bog­me, kad se ta­ma­ni ga­mad – mi­še­vi, ska­kav­ci, uva­la­dže, uši, kr­pe­lji, ska­kav­ci, pi­caj­zle, ko­mar­ci, oba­do­vi, bu­ve, gu­zni cr­vi i dru­ga bez­broj­na ne­čist, ta­ma­ni­telj ne­ma mi­lo­sti pre­ma nji­ma, ni­ti im śe­me po­ga­no osta­vlja. Za­mi­sli do­ma­ći­na ko­ji či­sti svo­ju do­li­nu od ko­ro­va, pa na­mjer­no osta­vlja ma­lo ko­rov­skog śe­me­na. Ako si pa­me­tan, ne­maš mi­lo­sti pre­ma ga­ma­di i ko­ro­vu, no ih is­tri­je­biš bez ostat­ka i po­me­na. No ih na­či­sto pre­ko­ta­riš i de­stre­gaš. Ra­diš ono što su Vožd i Vla­di­ka ra­di­li s Tur­ci­ma i po­tu­ri­ca­ma. Za­mi­sli­te da su srp­ski kra­lje­vi že­ni­li svo­je pre­sto­lo­na­sljed­ni­ke Šva­bi­ca­ma, za­mi­sli­te da su srp­ske ca­re­ve ra­đa­le maj­ke dru­ge vje­re, za­mi­sli­te, da­le­ko bi­lo, da je Nje­go­ša ro­di­la bu­la a Ka­ra­đor­đa la­tin­ka! Kad si sna­hu u Šva­ba pro­sio, što ne za­mi­sli, ne­sret­ni Ni­ko­la Sta­nin, da li bi car La­zar oti­šao u ne­be­sko car­stvo da ga je ro­di­la bi­je­la la­tin­ka ili bu­la s obri­ja­ni­jem me­đu­nož­jem. Ka­ko si bio spo­so­ban da raz­mi­šljaš o krup­ni­jem stva­ri­ma vje­re i srp­stva, ta­ko si na ul­ti­ni i pro­šao.

E sad da vam pri­čam ka­ko sam uži­vao na mi­tin­zi­ma po Her­ce­go­vi­ni kad se srp­stvo vra­ća­lo iz mr­tvi­je. Na tim sku­po­vi­ma udah­nu­ta je na­da, ob­no­vljen je sve­to­sav­ski duh ko­ji je od usta­ša i Tu­ra­ka bio osu­đen na smrt u Dru­go­me svjet­sko­me ra­tu. Ta­da osu­đen, a on­da ga Ti­to i ko­mu­ni­sti uhva­ti­li za gu­šu, pa je kr­kljao bez va­zdu­ha, je­dva je ži­vu gla­vu iz­nio do Slo­bo­da­no­va spa­so­no­sno­ga vak­ta i vre­me­na. Mi­tin­zi mu ži­vot po­vra­ti­še, ne sa­mo po Her­ce­go­vi­ni no i Bo­sni i sve­tom Ko­so­vu, Cr­noj Go­ri – toj srp­skoj Špa­r­ti, po San­dža­ku – toj sta­roj ra­škoj ze­mlji, po Kni­nu i srp­skoj Kra­ji­ni, svu­da đe je tre­ba­lo u ži­ve po­vra­ća­ti duh sve­to­sav­sko­ga srp­stva i pra­vo­sla­vlja. A evo ka­ko sam po­čeo da idem na te mi­tin­ge, bo­lje re­ći na te pro­sla­ve srp­ske isto­ri­je.

Na sve­ti Tro­ji­čin dan oti­šao sam pod Ostr­og da se po­mo­lim Bo­gu i Sve­to­me Va­si­li­ji, sla­va mu i mi­lost. Od­ve­zao me na­ši­jem ko­li­ma po­koj­ni mi sin Rat­ko, la­ka mu cr­na ze­mlja srp­ska. Na bro­te pod Ostr­og sti­že na­rod, ma vra­ti­lo se ono srp­sko vri­je­me ko­je je ne­kad bi­lo. A kao ru­ža ko­ja svo­jim mi­ri­som pri­vla­či me­do­no­sne pče­le, ta­ko i no­vi mi­tr­o­po­lit, dok­tor Am­fi­lo­hi­je, svo­jom li­tur­đi­jom i be­śe­dom u Ostr­o­gu pri­vla­či srp­ske ma­se sa svi­je stra­na. Či­ta se sve­ta li­tur­đi­ja u Do­nje­mu ma­na­sti­ru, a uz Am­fi­lo­hi­ja je pje­va­ju vla­di­ka iz ma­na­sti­ra Ži­če i vla­di­ka iz ma­na­sti­ra Mi­le­še­ve, đe je Sve­ti Sa­va po­či­vao pri­je no su ga Tur­ci na Vra­ča­ru spa­li­li. Či­no­dej­stvu­je i je­dan vla­di­ka iz Be­o­gra­da, srp­ske pri­je­stol­ni­ce od pam­ti­vi­je­ka. Po­po­vi­ma i ka­lu­đe­ri­ma bro­ja se ne zna, je­če zvo­na iz Gor­nje­ga i Do­nje­ga ma­na­sti­ra. Pra­vi bo­go­ljup­ci bo­si vr­ve Gor­nje­mu ma­na­sti­ru đe po­či­va Ču­do­tvo­rac Ostr­o­ški. Ni­je mo­glo ni sto­to ise na­ro­da ulje­ći u Do­nji ma­na­stir da slu­ša li­tur­đi­ju kr­ste­ći se, no su spro­ve­de­ni zvuč­ni­ci da se ču­je po svoj ma­na­stir­skoj oko­li­ni sve­ta li­tur­đi­ja iz usta bo­go­lju­bi­vog vla­di­ke Am­fi­lo­hi­ja i tri u Bo­gu nje­go­va sa­bra­ta srp­ska. Ta­man kad je po­če­la li­tur­đi­ja, sti­go­še Sr­bi iz Bo­sne, bi­lo ih je ne­ko­li­ko sto­ti­na, što mu­ško­ga što žen­sko­ga če­lja­de­ta. Pred nji­ma je ve­li­ki Sr­bin i ču­ve­ni dok­tor Du­šan Kor­nja­ča ko­ji je čvrst u srp­skoj vje­ri i u mr­žnji pre­ma ne­kr­šću ko­li­ko je čvrst kor­nja­čin oklop. Ni­je nje­mu po­ro­dič­no pre­zi­me Kor­nja­ča, no mu je to srp­ski na­rod pri­do­dao što zbog nje­go­ve srps­ke čvr­sti­ne, što zbog nje­go­va uvje­re­nja da je bož­ja prav­da spo­ra kao kor­nja­ča. Da je spo­ra ali po­sto­ja­na na svo­me pu­tu kao što je kor­nja­ča čvr­sta i po­sto­ja­na na svo­me pu­tu. To je ču­ve­ni dok­tor va­zda u svo­jim go­vo­ri­ma is­ti­cao. Ta­ko je po­zi­vao Sr­be da bu­du tvr­di kao kor­nja­ča, da se ne bri­nu što spo­ro sti­že srp­ska prav­da od Bo­ga, ali, ve­li, sti­že i sti­za­će. On­da ma­lo po­ne­bi dok evo ti Sr­ba s Ko­so­va i Me­to­hi­je, na nji­jo­vom če­lu je Mi­ro­ljub Šal­ma­no­vić, naj­ljep­ša mu­ška gla­va srp­ska. To je onaj ve­li­ki lju­bav­nik ko­ga sam spo­me­nuo kad sam na­me­nuo mi­ting u Pod­go­ri­ci, Ne­ma­nji­nom gra­du. Isto ta­ko jed­na ve­li­ka bro­ta Sr­ba sti­že iz Her­ce­go­vi­ne, po­stoj­bi­ne Sve­to­ga Va­si­li­ja, pred nji­ma je vla­di­ka Ata­na­si­je. Bo­že mi opro­sti, kao da je sa sve­te iko­ne si­šao da Sr­be bla­go­slo­vi. Da se ne kre­će Ata­na­si­je na no­goma, bo­gom bi se mo­gao za­kle­ti da nje­go­va gla­va sa­ma va­zdu­hom leb­di kao duh uob­li­čen u ljuc­ko li­ce bo­žan­stve­no. Sve bro­te srp­ske ko­je spo­mi­njem no­se u is­to­me bro­ju, iste ve­li­či­ne, i jed­na­ko uokvi­re­ne osun­ča­nim ra­mo­vi­ma, iko­ne Sve­to­ga Sa­ve i sli­ke Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća. Sa­va gle­da u Slo­bo­da­na, a Slo­bo­dan gle­da u Sa­vu. Oni gle­da­ju je­dan u dru­go­ga, a Bog u obo­ji­cu. Ka­ko gođ da sto­je one sli­ke i iko­ne na bi­je­li­jem šta­po­vi­ma iz­nad srp­ske ma­se pod Ostr­o­gom, jed­na­ko se Sa­va na­vi­ja Slo­bo­da­nu i Slo­bo­dan Sve­to­me Sa­vi. Po­mi­slio sam, po­moz Bo­že jad­ni­jem Sr­bi­ma i ovo je ne­ko zna­me­ni­je od go­spo­da Bo­ga ve­li­ko­ga! Li­tur­đi­ja se do­pje­va­va, zvo­na jed­na­ko je­če, dok uto­li­ko od­ne­kle iz oni­je vi­so­ki­je ko­sa i li­ti­ca iz­nad sve­to­ga Ostr­o­ga do­le­će ja­to go­lu­bo­va. Svi svi­je­tle kao da su od sun­ča­ne pre­đe is­ple­te­ni, a let nji­o­vi­je kri­la pu­šta na­kav zvuk kao da je iz raj­sko­ga pred­je­la ono­ga svi­je­ta. To ve­li­ko ja­to go­lu­bo­va, ka­kve ni­ko do ta­da vi­dio ni­je, onu sil­nu ma­su Sr­ba nad­le­će, ali je ne pre­le­će, no u na­rod ule­će i ni­je­dan iz nje ne iz­le­će. Bo­ga­mi se sil­ni na­rod us­ko­me­ša, jer sva­ko­me bi izu­blea ja­to sun­ča­ni­je go­lu­bo­va ko­je se sto­pi s ma­som. I ja sam vas uz­drh­tao, ali sam se smi­rio kad sam se tri pu­ta za­ma­ni­ce pre­kr­stio. On­da na­je­da­nak sta­do­še zvo­na, a iz Ma­na­sti­ra iza­đe mi­tr­o­po­lit Am­fi­lo­hi­je s tro­ji­com vla­di­čan­ske sa­bra­će. Si­nu mu sun­ce sa sve­te vla­di­čan­ske i go­spo­dar­ske kru­ne ko­ja je sva od su­vo­ga zla­ta a na­čič­ka­na dra­gi­jem ka­me­njem! Tu je kru­nu kra­ljev­ski na svo­ju gla­vu na­sti­cao otac ca­ra Du­ša­na Sil­no­ga, a pod njom je slu­žbu slu­žio i pr­vi srp­ski pa­tri­jarh Jo­a­ni­ći­je. Pro­to Mak­sim ve­lja­še da je bož­ja pro­mi­sao tu srp­sku kru­nu na Ce­ti­nje do­ni­je­la i tu je kroz vje­ko­ve ska­pu­la­la. Kad sta­de Am­fi­lo­hi­je is­pred ma­na­sti­ra na jed­no uz­vi­še­no po­sto­lje, sve se uti­ša da mo­žeš ču­ti mra­va ka­ko ze­mljom mi­li.

Pre­u­zvi­še­ni i vi­so­ko­pre­o­svje­šte­ni vla­di­ka Am­fi­lo­hi­je po­di­že de­snu ru­ku iz­nad svo­je um­ne gla­ve, po­di­že je s tri pr­sta pre­ma ne­be­si­ma i re­če da se ne ču­di­mo što je ja­to ne­be­ski­je go­lu­bo­va s ostr­o­ško­ga ka­me­no­ga vr­ha u srp­sko za­jed­nič­ko sr­ce ule­će­lo a ne iz­le­će­lo. To ni­je­su, zbo­ri, per­na­ti go­lu­bo­vi iz li­ti­ca ostr­o­ški­je, no su to bož­ji an­đe­li s ne­be­sa bo­ži­je. Uze­li ne­be­ski an­đe­li ob­lik go­lu­bo­va, naj­ple­me­ni­ti­je ti­ce ko­ja ne­bom le­ti, i sto­pi­li se sa srp­skim du­ša­ma ko­je su se oko ći­vo­ta Sve­to­ga Va­si­li­ja Ču­do­tvor­ca oku­pi­li. Da­nas su se, na­sta­vlja Vla­di­ka, u jed­no sve­to­sav­sko ko­lo uhva­ti­li Sr­bi iz Cr­ne Go­re, te srp­ske Špa­r­te, iz sve­to­sav­ske Her­ce­go­vi­ne, iz Bo­sne če­sti­te ko­ja srp­stvom di­še i mi­ri­še od Ku­li­na ba­na i do­bri­jeh da­na, s Ko­so­va bo­žu­ro­vi­to­ga, iz Sr­bi­je maj­ke na­še, s pri­mor­ja ko­je je va­zda srp­sko bi­lo! Da­nas su, na­sta­vlja odu­še­vlje­no Vla­di­ka, ođe s na­ma bra­ća Sr­bi ko­ji su do­le­će­li iz mno­gih evrop­skih ze­ma­lja, iz Ame­ri­ke i da­le­ke Austra­li­je, da bu­de­mo za­jed­no, da da­nas srp­stvo ob­no­vi­mo uz po­moć Bo­ga i ve­li­ko­ga ču­do­tvor­ca Sve­to­ga Va­si­li­je Ostr­o­ško­ga. Za­jed­nič­ki ćemo us­pje­ti da osve­ti­mo Ko­so­vo, da ne po­ko­bi­mo ne­be­ske žr­tve, da po­vra­ti­mo srp­skoj ze­mlji one kra­je­ve ko­ji su va­zda nje­zi­ni bi­li, da osve­ti­mo one žr­tve ko­je su usta­še sma­kle, one ja­me ko­je su Sr­bi­ma i nji­ho­vom đe­com na­pu­ni­li Tur­ci i la­ti­ni. Vla­di­ka za­vr­ši ri­ječ, uz­vi­kom – Do­bro do­šli bra­ćo Sr­bi i Bog vas bla­go­slo­vio! Mo­žda je Vla­di­ka još ne­što stio da do­da, ali ga pri­gu­ši­še hi­lja­de gla­so­va ko­ji se sli­še u jed­nu pje­smu od ko­je od­jek­nu­še ostr­o­ške sti­je­ne i svi zor­ni Bje­lo­pa­vli­ći. Da ni­je ana­let­ni­je br­da i pla­ni­na ko­je su svuđ una­o­ko­lo uhva­ti­le ka­me­no ko­lo, bi ostr­o­šku pje­smu ču­lo, i do­vi­je­ka za­pam­tio ma­lo i ve­li­ko s da­lji­ne od tri da­na mu­ško­ga ho­da! A tre­ba­lo je ne sa­mo na to­li­ku da­lji­nu, ne­go na sve srp­ske pro­sto­re da se ču­je ostr­o­ška pje­sma ko­ju Am­fi­lo­hi­je po­zdra­vlja s tri pr­sta li­je­ve i sa sve­ti­jem skip­trom ko­ji mu je ostao od Sve­to­ga Sa­ve, iz de­sne ru­ke. A to je pje­sma ko­ju svi Sr­bi u sr­cu no­se: Us­klik­ni­mo s lju­ba­vlju sve­ti­te­lju Sa­vi, srp­ske cr­kve i ško­le sve­ti­telj­skoj gla­vi.

Kad pje­sma utih­nu, is­pe se na ono po­sto­lje do Am­fi­lo­hi­ja srp­ski gu­slar Bo­ško Vu­ja­čić, od­jek­nu­še zvu­ci srp­ski­je gu­sa­la, a pro­su se niz Bje­lo­pa­vli­će pje­sma o Kne­že­voj ve­če­ri i Mi­lo­šu Obi­li­ću. Te­ku gu­sle i pje­sme, bo­žan­ski si­je­va­ju oči vla­di­ci Am­fi­lo­hi­ju, pje­sma se za­vr­ša­va, a zvo­na s oba ostr­o­ška ma­na­sti­ra po­či­nju da se ogla­ša­va­ju. A kad zvo­na za­bru­ja­še, ono sve­to ču­do sa sun­ča­ni­jem go­lu­bo­vi­ma se ob­no­vi­lo. Iz na­še ma­se iz­le­će ono isto ja­to go­lu­bo­va, sun­ča­no obo­je­ni kao i pri­je, kri­la bru­je istom raj­skom ari­jom kao i kad su do­le­će­li. Iz ma­se iz­le­će sve­to ja­to, ali nas ne ob­le­će, ni­ti na gre­de ostr­o­ške od­le­će, no na ne­bo uz­le­će! Am­fi­lo­hi­je re­če da svi dig­ne­mo gla­ve i da gle­da­mo ka­ko ne­be­ski an­đe­li od­la­ze na ne­be­sa, okle su i do­šli i s na­ši­jem se du­ša­ma sta­pa­li dok smo se mo­li­li sve­mo­gu­ćem Bo­gu i ostr­o­ško­me Ču­do­tvor­cu. To je, ka­že Vla­di­ka, bio po­zdrav ne­be­sko­ga ca­ra srp­sko­ga La­za­ra ko­sov­sko­ga, to je po­zdrav i ohra­bre­nje da na­sta­vi­mo bor­bu za ob­no­vu Du­ša­no­va Car­stva. To je ne­be­ska po­dr­ška sva­ko­me po­zi­vu ko­ji do­la­zi od Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća da se či­ste srp­ske ze­mlje i pro­sto­ri od ne­či­sti tur­ske i la­tin­ske. Naj­po­sli­je ve­li naš Mi­tr­o­po­lit da ide­mo ra­do­sni svo­jim ku­ća­ma jer su nas ne­be­skom ma­nom na­hra­ni­li an­đe­li ko­ji su se na­šim gre­šnim oči­ma pri­ka­za­li kao go­lu­bo­vi, ti­ce ne­zlo­bi­ve.

E, po­sli­je sve­to­tro­ji­čan­ske an­đe­o­go­lu­bov­ske skup­šti­ne pod Ostr­o­gom, ja ti ni­je­sam vi­še pro­pu­štao mi­tin­ge ko­ji su se odr­ža­va­li u Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni, a s ko­jih sam se mo­gao na­ov­dan vra­ti­ti ku­ći. Naj­če­šće me vo­zio po­koj­ni Rat­ko, a po­ne­kad išao sam auto­bu­som ko­ji je po­la­zio iz Nik­ši­ća da od­vo­di i do­vo­di srp­ske ro­do­lju­bi­ve mi­tin­ga­še. No, udu­go bi bi­lo da vam sve te srp­ske mi­tin­ge opi­su­jem, tre­ba­lo bi da se na­ve­žu tri no­ći jed­na na dru­gu naj­ma­nje da bi se re­klo sve što bi va­lja­lo is­pri­ča­ti. Ja sam išao i na mi­tin­ge ko­ji su se odr­ža­va­li i po cr­no­gor­ski­jem gra­do­vi­ma, ali je va­žni­je da opri­čam one iz če­sti­te Bo­sne i sta­re srp­ske dr­ža­ve Her­ce­go­vi­ne. Na pr­vi ta­mo­šnji mi­ting oti­šao sam u Tre­bi­nje, grad srp­ski na či­jim je ka­pi­ja­ma u ze­ma­nu po­gi­nuo Vuk Mi­ću­no­vić, ju­nak iz Cr­ne Go­re ka­kvo­ga Srp­ki­nja ni­je ra­đa­la od Ko­so­va pa ni pri­je nje­ga! Ne znaš da li Tre­bi­nje vi­še kra­si ze­le­na Tre­bi­šnji­ca, Le­o­tar vi­so­vi­ti ili spo­me­nik Lu­ki Vu­ka­lo­vi­ću, usta­nič­kom srp­skom voj­vo­di sa Zu­ba­ca. A isto ta­ko ne znaš da li taj srp­ski po­no­sni grad vi­še na­gr­đu­ju šilj­ko­vi od dža­mi­ja ko­ji su se utro­je uku­r­či­li na sred gra­da tre­binj­sko­ga, ili ho­dže ko­ji se s bi­je­li­jem ah­me­di­je­ma oko cr­ve­ni­jeh fe­so­va sun­da­ju kroz grad ko ne­ča­sti­ve si­le. Ma­sa mi­tin­ga­ša oku­pi­la se na spo­rt­skom sta­di­o­nu is­pod Le­o­ta­ra, da iz ne­ba pad­ne ja­bu­ka ne bi mo­gla na ze­mlju pa­sti, ni ki­ša s ne­ba ne bi skva­si­la ze­mlju na sta­di­o­nu! Tu ne znaš je li vi­še mu­ško­ga ili žen­sko­ga stvo­ra, sta­ri­je ili omla­di­ne, naj­po­tlje maj­ke no­se ma­lu đe­cu u na­ruč­je. A li­jep dan na­ko ta­ko, je­če zvo­na sa srp­ske pra­vo­slav­ne cr­kve, ne­be­sa či­sta kao su­za, ne­bo i ze­mlja po­zdra­vlja­ju jed­no dru­go. A da vi­diš ko go­vo­ri na toj srp­skoj ma­ni­fe­sta­ci­ji. To je mo­je pr­vo vi­đe­nje Ra­do­va­na Ka­ra­dži­ća, srp­sko­ga ju­na­ka, de­sne ru­ke Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća, na­sljed­ni­ka Vu­ka Ka­ra­dži­ća, ču­ve­no­ga dok­to­ra i ču­ve­ni­je­ga po­li­ti­ča­ra! A ko ja­dan: Ra­do­van sta­me­no sto­ji ko vi­so­ki Dur­mi­tor is­pod ko­ga mu se za­le­glo ju­nač­ko gni­je­zdo. A ne ra­ste mu ko­sa na gla­vi, no su to tam­ni obla­ci ko­se. Ubio me Bog ako mi se ne uči­ni da je Dur­mi­tor sa­šao u srp­sku Her­ce­go­vi­nu! Ja ni­kad ne vi­đoh Dur­mi­tor a da mu se ob­la­ko­vi ne obo­mo­ta­va­ju oko gla­ve, ob­la­ko­vi iz ko­jih si­je­va­ju mu­nje i gro­mo­vi. E ta­kve mu­nje i gro­mo­vi od ri­je­či i pa­me­ti za­si­ja­še ono­ga da­na is­pod ono­ga tam­no­ga obla­ka Ka­ra­dži­će­ve ko­se. No, te­ško je in­ter­pre­ti­ra­ti go­vor Ra­do­va­na Ka­ra­dži­ća. Ne­mam ja do­volj­no ško­le ni zna­nja ni sna­ge ni pa­me­ti da to po­no­vim. On je re­kao da je zre­lo vri­je­me da Sr­bi kre­nu pu­tem slo­ge i tra­som za­jed­nič­kih preg­nu­ća, ka­ko im ni­ko ne bi mo­gao uzi­ma­ti ono što je nji­ho­vo.

Dru­gi po re­du go­vo­rio je naj­ču­ve­ni­ji i naj­pa­met­ni­ji Sr­bin iz Hr­vat­ske, Jo­van Ra­ško­vić, bra­da mu kao u srp­sko­ga kra­lja Mi­lu­ti­na s fre­ske iz Mo­rač­ko­ga ma­na­sti­ra. To je bio ču­ve­ni dok­tor ko­ga pri­zna­va­ju sve ve­li­ke dr­ža­ve za na­uč­ni­ka. Ka­žu lju­di da su nje­go­vi đe­do­vi bi­li to­li­ko pa­met­ni da ni­je sme­ta­lo austrij­sko­me ca­ru da ima­ju vi­so­ke či­no­ve pod nje­go­vi­jem kri­lom. Do Ra­ško­vi­ća je sta­jao vla­di­ka her­ce­go­vač­ki Ata­na­si­je, a do nje­ga svi­ta po­pov­ska i ka­lu­đe­ri iz sve Her­ce­go­vi­ne. E pa vi­di­te li šta je mu­dri Slo­bo­da­n iz Be­o­gra­da is­pla­ni­rao. Da u Tre­bi­nje do­đe Sr­bin iz Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne, da do­đe Sr­bin iz Hr­vat­ske, da do­đe Sr­bin iz Cr­ne Go­re, i da njih tro­ji­ca s isto­ga mje­sta po­ru­če Bo­gu i lju­di­ma da ih ni­ko ni­kad ne­će raz­dvo­ji­ti od Sr­bi­je, za­jed­nič­ke srp­ske maj­ke ro­đe­ne. Ra­ško­vić je go­vo­rio ka­ko su Sr­bi u Hr­vat­skoj u te­škoj si­tu­a­ci­ji jer je Fra­njo Tuđ­man po­zvao sve usta­še iz svi­je­ta da ot­poč­nu srp­sku ka­sap­ni­cu, da do­pu­ne ja­me ko­je An­to Pa­ve­lić ni­je is­pu­nio, po­zvao ih da za­si­te usta­ške žed­ne hi­je­ne srp­skom kr­vlju. Tre­ći go­vor­nik bi­ja­še je­dan ne­spo­me­nik iz Nik­ši­ća, je­dan cr­no­gor­ski pro­fe­sor uni­ver­zi­teta či­je ime ne­ću ni spo­me­nu­ti uz ime­na ve­li­ka­na, Ka­ra­dži­ća i Ra­ško­vi­ća, a ne­ću za­to što je taj srp­ski ot­pad­nik ka­sni­je iz­dao i svo­je srp­sko ple­me Ba­nja­ne, i srp­ski na­rod i srp­sku cr­kvu i srp­ski je­zik i sve­to sve­to­sa­vlje. Sve je iz­dao, iz­da­lo ga lje­to i go­di­na, ne­ma­la mu du­ša smi­re­nja na ono­me svi­je­tu! A za­lu­du ta pre­li­vo­da ta­da za­pa­lji­vo go­vo­ra­še da se od apla­u­za ma­se pro­la­ma­la sva va­la tre­binj­ska. Re­če da su Cr­no­gor­ci oslo­bo­di­li od Tu­ra­ka Her­ce­go­vi­nu, ali je pro­kle­te la­tin­ske si­le ni­je­su da­le njoj no je udža­ba­lu­či­le švap­skoj Austri­ji. On­da ne­spo­me­nik is­ta­če da je Sve­ti Va­si­li­je iz oko­li­ne Tre­bi­nja, pa spo­me­nu Vu­ka Mi­ću­no­vi­ća i nje­go­vu ju­nač­ku po­gi­bi­ju na vra­ti­ma od Tre­bi­nja, gra­da srp­sko­ga, ko­ga su Tur­ci ta­da dr­ža­li. Po­hva­li je­zik ko­jim Her­ce­gov­ci mi­lo­zvuč­no go­vo­re, po­hva­li go­spoc­ku lje­po­tu že­na i đe­vo­ja­ka Her­ce­go­vi­ne i re­če, je­zik mu se da­bog­da osu­šio, ka­ko ima ri­jet­ku čast da mu je maj­ka ro­dom od Vu­ka­lo­vi­ća sa Zu­ba­ca i da se po­no­si što no­si u se­bi srp­sko śe­me ko­je je po­si­jao ve­li­ki voj­vo­da usta­nič­ki Lu­ka Vu­ka­lo­vić. A mi­slim da la­že kao pas, đe bi ka­sni­jeg srp­sko­ga iz­daj­ni­ka mo­gla ro­di­ti odi­va Lu­ke Vu­ka­lo­vi­ća sa Zu­ba­ca? Ne znaš da li ta pro­fe­sor­ska di­va­ni­ja bo­lje zna­va­še Gor­ski vi­je­nac, srp­sku isto­ri­ju ili gu­slar­sku po­e­zi­ju. E ja ću to­ga ne­sreć­ni­ka ko­ji li­je­po dr­ži go­vo­re i uz­bu­đu­je srp­ske ma­se slu­ša­ti na mno­gi­jem mi­tin­zi­ma, va­zda mu se apla­u­di­ra­lo, da bi on ne­za­hval­nik na kra­ju iz­dao srp­stvo, sram ga i stid bi­lo do­vi­je­ka! No, Bo­že moj, kao što car La­zar i Mi­loš Obi­lić ima­ju svo­je na­sljed­ni­ke u srp­stvu, ta­ko ih ima i Vuk Bran­ko­vić, to je srp­ska svje­tlost i ta­ma, plod­ni rod i ma­ća.

Na­ža­lost, ni­je taj ana­let­ni pro­fe­sor pr­vi iz­daj­nik po­sle Vu­ka Bran­ko­vi­ća. Sta­ni­ša Cr­no­je­vić se po­tur­čio, po­stao ve­zir, i su­ne­tli­je ga met­nu­le da upra­vlja Cr­nom Go­rom pod ime­nom Sken­der–beg. Pro­fe­sor Si­ćo Nik­če­vić pri­ča­še da je tur­če­nje u Cr­noj Go­ri po­če­lo vo­ljom i pro­pa­gan­dom to­ga pro­kle­to­ga Sken­de­ra po­tur­če­nja­ka i su­ne­tli­je. Kad se po­tur­čio sin mo­ga go­spo­da­ra i bor­ca pro­tiv Tu­ra­ka, kne­za Iva­na, za­što da se ne po­tur­čim i ja, la­ko je po­mi­šljao Cr­no­go­rac. A tu su naj­vi­še ra­di­le će­se du­ka­ta i po­sla­sti­ce la­žne vje­re ko­je su ho­dže pro­si­pa­le. I ono zlo śe­me ne­kr­sti ko­je je Vla­di­ka Da­ni­lo is­tri­je­bio iz Cr­ne Go­re su­štin­ski je po­si­jao Sken­der–beg Cr­no­je­vić. Dok je si­sao on je za­klao maj­ku za si­su i pro­suo raj­sko pi­će niz ma­te­rin­ska nje­dra, što je po­ka­za­lo da je Ivanbe­go­vi­ca đa­vo­la ro­di­la. E pa za­mi­sli­te, ka­kvi se mon­stru­mi zna­ju iz­le­ći iz srp­ske kr­vi i śe­me­na. Ili uzmi­mo dru­go­ga đa­vo­la, Omer–pa­šu La­ta­sa ko­ga sam po­mi­njao. Bi­lo mu je dva­de­set go­di­na kad mu je ho­dža ot­fi­ka­rio ko­žu s kur­če­va gla­vi­ća. Bio se, pri­ča­še Si­ćo, u hote­lu “Onogoštu”, La­tas pro­čuo ko­li­ko je zna­ven i pa­me­tan. Ču­je to sul­tan pa spre­mi ula­ka s bu­run­ti­jom i du­ka­ti­ma da po­zo­ve i pla­ti Ome­ra, od­no­sno Mi­ća, ta­ko mu je bi­lo srp­sko ime, da ga po­zo­ve u Stam­bol i to pra­vo u car­ske sa­ra­je na Bos­fo­ru. Iz­daj­nik je pri­stao, do­šao u Stam­bol, osu­ne­tio se, po­tur­čio se, na­ši­ko se du­ka­ta i po­stao kr­vo­lok ko­ji je ra­di­je pio srp­sku krv no ru­me­ni­ku vi­no. Eto ta­ko, nik­šić­ki ana­let­ni pro­fe­sor sa­mo na­slje­đu­je na­sljed­ni­ke Vu­ka Bran­ko­vi­ća, stid ga bi­lo do­vi­je­ka. Ma go­vo­ra­še on za­no­šlji­vo na mi­tin­zi­ma, mu­nja ga ne­be­ska opa­li­la, ali i po­red to­ga, a bo­ga­mi jed­no­ga, ona­ko gle­da­ju­ći ga vi­dio sam da je sum­njiv Sr­bin. Ima­še du­gu ko­su­ri­nu, ali ne za­ma­ši­ti tam­ni oblak na gla­vi, ka­kav ima Ra­do­van Ka­ra­džić, no tr­či tr­či – pa si­je­da dla­ka, tr­či tr­či – pa dru­ga. Ka­ko ga ni­je sra­mo­ta da one pro­ri­je­đe­ne dla­če­ti­ne pu­šta niz ple­ći. A kad s to­bom pri­ča, žmi­r­ka oči­ma ko da se utru­nio, ve­le da vi­še pi­je ra­ki­je no vo­de, uga­zio u go­di­ne a pi­ždri u tu­đe že­ne i đe­voj­ke mla­đe od se­be po dva­de­set go­di­na. E pa mje­ri mu čoj­stvo, a ka­ko ćeš mje­ri­ti ne­što če­ga ne­ma. E to­ga je na­sljed­ni­ka Omer–pa­še La­ta­sa ne­ko pre­sal­du­mio te je iz ja­ta so­ko­lo­va pre­le­tio u ja­to cr­ni­jeh ku­ka­vi­ca. Eno sad je po­čeo da la­je pro­tiv Slo­bo­da­na i srp­ske po­li­ti­ke ne sa­mo usme­no no i pi­sa­no. La­je i pro­tiv Slo­bo­da­na i pro­tiv mi­tr­o­po­li­ta Am­fi­lo­hi­ja. Šta mu je da­to, ko mu je dao, ka­kvo mu je ko­ri­to na­su­to, ka­kva to sa­ma­šte­ni­ja okre­ću Sr­be u Sken­de­re i Ome­re, ja ti ne umi­jem ka­za­ti. Ali, kao što re­koh, ime ovo­me naj­no­vi­jem iz­daj­ni­ku ne­ću po­mi­nja­ti, ne­ću ni pre­zi­me nje­go­vo, jer kad ga spo­mi­njem uhva­ti me u pod­gr­lac na­kva uja i uda­ri mi bi­stra vo­da na usta. Ana­te ga ma­te bi­lo po sto­ti­nu pu­ta, a da­bog­da mu ne­me­la kud du­ša na taj svi­jet! Da­bog­da ma­nji umro no se ro­dio. Evo i sad me spo­pa­da uja što sam mu apla­u­di­rao, e da­bog­da mi se dla­no­vi osu­ši­li. A na mo­ju ža­lost, ne sa­mo ja, no i moj ga je po­koj­ni sin Rat­ko ra­do slu­šao na mi­tin­zi­ma i grom­ko mu apla­u­di­rao. A zar Sr­bi ni­je­su vo­lje­li i Mi­ća La­ta­sa pri­je no je srp­ski obraz obr­ljao i dao du­pe pod aren­du. Sve je to na­kva đa­vo­lja sud­bi­na i stal­na ku­šnja ne­be­sko­ga na­ro­da srp­sko­ga.

A evo ka­kav srp­ski mi­ting bi­ja­še u Ne­ve­si­nju, srp­sko­me gra­du, u ze­mlji Her­ce­go­voj. Na tri­bi­ni Ra­ško­vić i Ka­ra­džić, a, hva­la Bo­gu, ne bi­ja­še ono­ga pro­klet­ni­ka i iz mo­ga Nik­ši­ća. Mje­sto nje­ga Vuk Dra­ško­vić, srp­ski vi­tez i po­li­ti­čar, ne znaš je li pa­met­ni­ji, ugod­ni­ji po­gle­da­ti, na­či­ta­ni­ji ili rje­či­ti­ji. Ot­pje­va je­dan srp­ski gu­slar iz Her­ce­go­vi­ne pje­smu o Ne­ve­sinj­sko­me ustan­ku, a on­da ve­li­koj ma­si srp­skoj odr­ža­še go­vo­re ona tro­ji­ca ugled­ni­ka – Ka­ra­džić, Ra­ško­vić i Dra­ško­vić. Ne­ka ovom pri­li­kom Ra­do­va­na i Jo­va­na, a da vi­di­te ka­kvom je pri­čom Vuk Dra­ško­vić im­pre­si­o­ni­rao sva­ko­ga od nas ko­ji smo ga slu­ša­li i apla­u­di­ra­li mu. Uzeo je dva srp­ska pri­mje­ra na ko­ja se tre­ba ugle­da­ti u vri­je­me stva­ra­nja ve­li­ke srp­ske dr­ža­ve i stva­ra­nja ja­ke srp­ske pre­vla­sti nad ne­kr­šćem i la­tin­lu­kom. Ta dva pri­mje­ra su voj­vo­da ga­tač­ki Bog­dan Zi­mo­njić i kralj Pe­tar Ka­ra­đor­đe­vić, otac kra­lja Alek­san­dra Oslo­bo­di­o­ca. Opo­me­nu Vuk svo­je Her­ce­gov­ce, jer on je iz Av­tov­ca na­spram Čen­gi­će­va Lip­ni­ka, opo­me­nu ih da ne za­bo­ra­vlja­ju na srp­sku za­že­tost, sna­gu i ne­po­mir­lji­vost pra­vo­ga Her­ce­gov­ca Bog­da­na Zi­mo­nji­ća. Bog­dan je ju­nak iz gu­slar­ske pje­sme i na­rod­no­ga pre­da­nja. Kad bi Bog­dan za­pje­vao uz gu­sle, a to bi­lo uve­če, sve bi se vi­đe­li­ce u toj pro­sto­ri­ji đe pje­va utu­li­le, a mo­gao je sa­mo s tri u­di­sa­ja ari­je u svo­ja ju­nač­ka plu­ća na­pu­va­ti mi­jeh od ov­na tre­će­pre­od­ni­ka.

S Tur­či­nom ko­ji tre srp­sku ra­ju ka­kvi­jem svo­jim pa­śa­lu­kom ova­ko je Bog­dan Zi­mo­njić na kraj iz­la­zio. Kad bi srio ili sti­gao tur­skog na­pa­sni­ka u ti­je­snu klan­cu, ili na ka­kvoj me­ra­ji đe ne­ma ni­ko­ga, uhva­tio bi ga jed­nom ru­kom za mu­da a dru­gom za nos. Ne smi­je Tur­čin da se de­ra­či, jer ako pi­sne Bog­dan mu sti­sne mu­da da mu od bo­la na­pu­lje oči i ta­ko ga dr­ži dok Tur­čin za­še­le­da da se uki­ne s no­ga. Ali pri­je no se ba­li­ja stro­po­šta na ze­mlju, Bog­dan ga aba­ti ru­ka­ma oko nje­go­va grud­no­ga ko­ša i sa­me­lje mu ko­sti. A ko­li­ku je mu­šku sna­gu imao Bog­dan Zi­mo­njić naj­bo­lje po­ka­zu­je to što se on mo­gao pod­se­ka­ti pod vo­la tre­ćo­te­lja­ka i po­di­ći ga na svo­ja ju­nač­ka ra­me­na. Div je ljuc­ki on bio, Vuk na­gla­ša­va. Uda­vlje­no­ga Tur­či­na na­pa­sni­ka Bog­dan je osta­vljao tu đe ga je uda­vio, a po­ro­di­ca to­ga Tur­či­na ni­je ima­la šta da pri­ča ni­ti da se ža­li ka­di­ji. Ni­đe ra­ne na mr­cu ne­ma, nit mu je uda­ra­la krv na usta ni na gu­zi­cu, po ti­je­lu nje­go­vo­me ni­đe ogre­bo­ti­ne. Ma ni­ka­kva do­ka­za da mu je ne­ko ob­ra­dio o ži­vo­tu, no je me­ji­ta Alah kod se­be po­zvao. Ta­ko ti je Bog­dan Zi­mo­njić u tur­ski ze­man bio na­rod­na pre­ven­ti­va da se ne na­mno­že tur­ski na­pa­sni­ci ko­ji tru srp­sku ra­ju.

Vuk Dra­ško­vić je u svo­me go­vo­ru po­seb­no na­gla­sio da je Bog­dan Zi­mo­njić bio i pop i voj­vo­da, da je va­zda svo­ji­jem dje­lom po­ka­zi­vao da srp­ski duh i ti­je­lo mo­ra­ju sa­ra­đi­va­ti kad je to u in­te­re­su srp­skog sve­to­sav­sko­ga na­ro­da. Po­pu Bog­da­nu je krst svje­šte­nič­ki o vra­tu vi­sio kad je ne­kr­šte­ne na­pa­sni­ke da­vio, na boj­no­me po­lju kad se bu­na u Her­ce­go­vi­ni ras­cvje­ta­la jed­ni­jem za­ma­hom je po tri tur­ske gla­ve śe­kao. A ono mu­škom mu­njom iz ga­ća mo­gao je du­kat s ko­lje­na obo­ri­ti. I kr­stom i han­dža­rom i tom mu­njom mu­škom Bog­dan je ušao u pje­smu i pri­ču. To Vuk is­pri­ča o Bog­da­nu Zi­mo­nji­ću, od apla­u­za te­ško se mo­glo slu­ša­ti šta pri­ča, a on­da pre­đe na Pe­tra Mr­ko­nji­ća, srp­sko­ga kra­lja ko­ji je svo­jim ju­na­štvom u Her­ce­go­vi­ni po­ka­zao da mu Ka­ra­đor­đe­va krv pro­ti­če kroz sr­ce ju­nač­ko. Pe­tar Ka­ra­đor­đe­vić pro­zvan je Mr­ko­nji­ćem jer je mr­ca­lo i Tur­ci­ma i la­ti­ni­ma ku­da je on sa svo­jim srp­skim vi­te­zo­vi­ma pro­la­zio. Mo­gao se Pe­tar ože­ni­ti sa sva­ko­ga vla­dar­sko­ga dvo­ra iz svi­je­ta, a on je po­le­tio na Ce­ti­nje da se ože­ni Zor­kom kit­nom Srp­ki­njom cr­no­gor­skom. Po­le­će­la bi za njim sva­ka prin­ce­za, gle­daj mu sa­mo na sli­ci brk, gle­daj mu nos ko­ji zbo­ri da mu je to­li­ki i mu­ški po­nos, gle­daj mu sta­ri po­gled pa za­mi­sli ka­kav mu je bio u mla­do­sti! Vuk ta­ko zbo­ra­še jer u pu­bli­ci is­pred tri­bi­ne s ko­je je go­vo­rio u Ne­ve­si­nju bi­ja­hu vi­so­ko dig­nu­te sli­ke Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća, Bog­da­na Zi­mo­nji­ća i Pe­tra Mr­ko­nji­ća. Gle­da Vuk sli­ke pa ga in­spi­ri­šu da pri­ča, ma slu­šo bi ga gla­dan i že­dan Sr­bin. Na­sta­vlja Vuk s pri­čom da se Mr­ko­njić ože­nio s Ce­ti­nja da bi po­ka­zao svo­jim pri­mje­rom ka­ko tre­ba ču­va­ti svo­ju vje­ru sve­to­sav­sku i svo­ju ra­su srp­sku. A da je taj ve­li­ki Sr­bin bio u pra­vu po­ka­zao je sin Pe­tra Mr­ko­nji­ća, nje­gov na­sljed­nik kralj Alek­san­dar Oslo­bo­di­lac ko­ji je u svo­ji­jem ži­la­ma na­sli­je­dio krv i Vla­di­ke Da­ni­la i Ka­ra­đor­đa, a oba su bi­li Pe­tr­o­vi­ći. Alek­san­dra je od­go­ji­la srp­skim mli­je­kom iz svo­jih pr­si kit­na Cr­no­gor­ka s Ce­ti­nja. I ne sa­mo što je Alek­san­dra ro­dio sa Zor­kom, no je Pe­tar Mr­ko­njić sre­dio stva­ri da se Alek­san­dar ro­di na Ce­ti­nje i da na Ce­ti­nju osta­ne do svo­je de­ve­te go­di­ne ži­vo­ta. Tre­ba­lo je da bu­du­ći ve­li­ki srp­ski kralj bu­de ro­đen na Ce­ti­nju, da se na­do­ji srp­sko­ga mli­je­ka u Cr­noj Go­ri, i da pro­zbo­ri oni­jem je­zi­kom ko­jim je Nje­goš na­pi­sao Gor­ski vi­je­nac, tu dru­gu srp­sku Bi­bli­ju.

Sva­ko­me od nas na mi­tin­gu u Ne­ve­si­nju bi­lo je ja­sno ono što Vuk po­ru­ču­je o krv­noj i vje­r­skoj či­sto­ti kra­lja Alek­san­dra Ka­ra­đor­đe­vi­ća ko­ji se sa ši­ri­na­ma srp­ske dr­ža­ve, ko­jom je upra­vljao mo­gao ba­ra­ba­ri­ti i sa ca­rem Du­ša­nom Sil­ni­jem. A ko­li­ko je va­žna či­sto­ta srp­ske kr­vi Vuk je in­di­rekt­no ka­zao na­vo­de­ći vr­li­ne kra­lja Alek­san­dra ko­ji je Ar­na­u­te stio da ra­se­li, ko­ji je od svo­ga nov­ca ob­no­vio Nje­go­še­vu cr­kvu na Lov­će­nu ko­ju su Šva­be bi­le sru­ši­le, ko­ji je gla­vu iz­gu­bio od la­tin­ske ru­ke u sred Fran­cu­ske, dr­ža­ve s ko­jom je ra­to­vao u ze­ma­nu sve­ti Pe­tar Ce­tinj­ski.

Evo šta Vuk na­gla­si o Kra­lju Alek­san­dru. Ve­li, Alek­san­dar kao da­nas met­nuo na svo­ju gla­vu kra­ljev­sku kru­nu, a śu­tri dan kre­nuo u Cr­nu Go­ru, u ko­joj je svi­jet ugle­dao i srp­sko mli­je­ko po­si­sao. Na to­me bla­go­slo­ve­no­me pu­tu pr­vo je svra­tio u ma­na­stir Mi­le­še­vu kod Pri­je­po­lja, đe je po­či­vao Sve­ti Sa­va do zlo­kob­no­ga da­na ka­da ga je Si­nan–pa­ša po­di­gao i spa­lio na Vra­ča­ru. Oda­tle je Kralj oti­šao pra­vo u Plje­vlja da pośe­ti ma­na­stir Sve­tu Tro­ji­cu đe vje­ku­je štap Sve­to­ga Sa­ve i mno­gi ru­ko­pi­si srp­ski­je vla­da­ra i du­hov­ni­ka. A po­śe­tio je u Plje­vlji­ma i ono mje­sto na ko­me je po­śe­čen otac No­vi­ce Ce­ro­vi­ća, od gla­vo­śe­ka zlo­gla­sno­ga pa­še Sel­ma­no­vi­ća. E pa sad, na­gla­ša­va­še Vuk, za­mi­sli­te šta zna­či kralj od či­ste či­sto­vet­ne srp­ske kr­vi. Na šta je sve taj ve­li­ki čo­vjek mi­slio ka­da je pla­ni­rao put za Cr­nu Go­ru! Smail–aga pośje­kao de­vet Pe­tr­o­vi­ća na Gra­ho­vu, što zna­či da je Nje­go­ša di­rekt­no za sr­ce ujeo. Me­đu ti­jem po­śe­če­nim Pe­tr­o­vi­ći­ma bio je i Nje­go­šev brat Jo­ko od ne­pu­ni­je se­da­mlest go­di­na. On­da se Nje­goš pre­ko No­vi­ce Ce­ro­vi­ća do­mog­ne gla­ve Smail–agi­ne i s njom se, kao s lop­tom od ko­šar­ke, po­i­grao na Obi­li­ća po­lja­ni na Ce­ti­nju. E pa kralj Alek­san­dar ne za­bo­ra­vi da se u Plje­vlji­ma pre­kr­sti nad onim mje­stom na ko­me je beg Sel­ma­no­vić odśe­kao gla­vu čo­vje­ku ko­ji je na­či­nio u Srp­ki­nju ve­li­ko­ga No­vi­cu Ce­ro­vi­ća, osvet­ni­ka ku­će Pe­tr­o­vi­ća, a ujed­no i uj­če­vi­ne kra­lja Alek­san­dra Ka­ra­đor­đe­vi­ća. Ubio me Bog ako umi­jem od­go­vo­ri­ti na pi­ta­nje da li je vi­še po­li­tič­ke mu­dr­o­sti po­ka­zao Alek­san­dar na to­me pu­tu ili Vuk Dra­ško­vić u svo­me go­vo­ru u Ne­ve­si­nju! Ve­li­ki se Sr­bi je­dan s dru­gi­jem ru­ku­ju i kroz vje­ko­ve. Ti­to­vi ko­mu­ni­sti, uz po­moć Sr­ba iz­daj­ni­ka, uze­li ži­vot Dra­ži Mi­haj­lo­vi­ću, a mu­dr­ost Vu­ka Dra­ško­vi­ća uči­ni­la da Sr­bi­ja zva­nič­no pro­gla­si Dra­žu za he­ro­ja i nje­go­ve čet­ni­ke za srp­ske ro­do­lju­be. Bo­ga­mi, da su oče­vi Alek­san­dra Ka­ra­đor­đe­vi­ća i Vu­ka Dra­ško­vi­ća bi­li ože­nje­ni bu­la­ma ili Šva­bi­ca­ma ne bi nji­ho­vi si­no­vi ima­li srp­ske umo­ve ka­kve ima­ju.

No, Vuk u Ne­ve­si­nju na­sta­vlja pri­ču o pu­tu kra­lja Alek­san­dra kroz Cr­nu Go­ru. Od Plje­va­lja je Kralj pro­du­žio pre­ko Dur­mi­to­ra da bi pro­šao po­red Pir­li­to­ra na ko­me je sto­lo­vao Voj­vo­da Mom­či­lo, i on­da pre­ko Lu­ko­va đe je po­gi­nuo ve­li­ki uskoč­ki ju­nak Vuk Lo­pu­ši­na. A na pu­tu ko­jim je sa svo­jom kra­ljev­skom svi­tom pro­la­zio če­ka­lo ga je sta­ro i mla­do, mu­ško i žen­sko, ma Bo­gom bi se za­kleo da je taj drum s oba­dvi­je stra­ne ob­zi­dan ži­vi­jem ljuc­ki­jem stvo­ro­vi­ma! Tu su bi­li dr­vo­re­di s ru­ka­ma kao gra­na­ma ko­je od ja­ko­ga vje­tra jed­na o dru­gu uda­ra­ju. Kad bi Kralj vi­dio po­red pu­ta in­va­li­da s or­de­njem na pr­si­ma, od­ma je na­re­đi­vao ađu­tan­tu da se za­sta­ne. Kralj bi iz­la­zio iz li­mu­zi­ne, pi­tao se i po­lju­bio s in­va­li­dom, a sva­ko­me ta­kvo­me ju­na­ku znao je ime i pre­zi­me jer je svu bo­rač­ku svi­tu srp­ske Cr­ne Go­re upo­znao za onih de­vet go­di­na ko­li­ko je po­sli­je svo­ga bla­go­slo­ve­no­ga ro­đe­nja na Ce­ti­nju bo­ra­vio. Evo ko­ji de­talj is­ta­če Vuk Dra­ško­vić da bi po­ka­zao ko su Cr­no­gor­ci i ka­ko su ta­kvi Sr­bi iz Cr­ne Go­re va­zda po­ma­ga­li Her­ce­gov­ci­ma kad je tre­ba­lo su­da­ri­ti se s po­tu­ri­ca­ma i Tur­ci­ma. Ve­li, na Kr­no­vu kralj Alek­san­dar pri­mi­je­ti po­red pu­ta sta­r­ca, na šta­ku se na­slo­nio, ne­ma de­sne ru­ke, na nje­mu ve­da đe­i­si­ja a s nje mu bli­je­šti Obi­li­ća me­da­lja i još tri or­de­na. Je­dan mu je or­den od ru­sko­ga ca­ra. Od to­ga za­stan­ka bi­la je ne­da­le­ko jed­na ku­ća, ma ne bo­ga­mi ku­ća no ma­li sa­var­dak od šti­ca is­pred ko­ga se uže­šće­no gla­sio sve­za­ni tor­ni pas. Kad se po­lju­bio sa sta­r­cem, Kralj ga pi­ta je li mu to ku­ća a on po­tvrd­no od­go­va­ra. On­da Kralj za­po­vi­di ađu­tan­tu ko­ji je dr­žao u ru­ka­ma di­vit i har­ti­ju da upi­še kra­ljev­ske za­po­vjed­ne ri­je­či da se to­me sta­ro­me ju­na­ku, a po­tre­fi­lo se da mu je pre­zi­me Dra­ško­vić, da na pri­mor­ju ku­ća i ima­nje. Da mu se da ka­ko bi svo­ju sta­rost u bla­goj kli­mi pro­vo­dio, a ne na Kr­no­vu šnje­go­pad­no­me. Kad je to na­re­dio, Kralj je sta­ro­ga ju­na­ka upi­tao u ko­je bi pri­mor­sko mje­sto vo­lio da mu se upri­li­či ku­ća i ima­nje. A sta­ri ju­nak ni­je dan­gu­bio no snok­ta re­kao da vi­še že­li da mu uz Obi­li­ća i Ru­sko­ga ca­ra sta­ne or­den no­vo­ga Go­spo­da­ra, no da mu se da­ru­je svo pri­mor­je. Kralj se osmjeh­nuo, i jo­pet se po­lju­bio s ju­na­kom Dra­ško­vi­ćem i za­po­vi­dio ađu­tan­tu da mu isto­ga tre­na obje­si o pr­si Ka­ra­đor­đev or­den pr­vo­ga ste­pe­na.

On­da je kralj pri­spio u Nik­šić, tvr­du klju­ča­ni­cu na kra­ji­ni lju­toj ko­ja se pam­ti po mno­go če­mu a naj­vi­še po ju­nač­kom pod­vi­gu po­pa Mi­la Jo­vo­vi­ća. Kra­lja u Nik­ši­ću ma­se srp­ske po­zdra­vlja­ju, a Ostr­og se osmje­hu­je ne­da­le­ko, jer zna­ju oba ma­na­sti­ra da će ih po­la­zi­ti ne­ko od ko­ga se ras­to­plja­va­ju i stu­de­ne ostr­o­ške sti­je­ne. Da ne pri­ča­mo, ve­li Vuk, ka­ko je Kralj pro­šao put od Ostr­o­ga do rod­no­ga Ce­ti­nja, no sa­mo va­lja na­po­me­nu­ti da se ta­da za­tre­sao Lov­ćen s gro­bom Vla­di­ke Nje­go­ša kao da je Sve­ti Sa­va do­ša, ka­ko je to u pje­smi re­kao Ra­do­van Be­ći­ro­vić. A sve je ve­li­ki Kralj stio da obi­đe u Cr­noj Go­ri, sve da obi­đe i vi­di, da sve na­ži­vo do­ži­vi što je do­ži­vio u pje­smi i pri­či. Žao mu je bi­lo što se ni­je po­peo na Dur­mi­tor ko­ga mr­ki ob­la­ko­vi pe­ru, što ni­je po­śe­tio špi­lje i to­či­la đe su dvo­ri Voj­vo­de Mom­či­la. Da mu je mo­glo bi­ti naj­ra­di­je bi no­ćio u Drob­nja­ku zen­đi­lo­me đe je se­dam po­gi­nuo pa­ša, đe je na­da ostva­re­na na­ša. Ra­do bi Kralj oti­šao na gra­hov­ske po­to­ke đe su u boj išle Cr­no­gor­ke, a ve­nuo je što ni­je po­śe­tio Gra­ho­vac đe je knjaz Da­ni­lo je­bo oca oči­na Ka­dri–pa­ši i nje­go­vi­jem Stam­bo­li­ja­ma. Vi­še Ska­dra že­lio je Kralj da pro­li­je su­ze zbog ne­prav­de ko­ja nam ga uze.

Na Ce­ti­nju je Oslo­bo­di­lac ob­i­šao Ma­na­stir, Bi­ljar­du, ku­ću u ko­joj se ro­dio, po­lju­bio grob knje­gi­nje Zor­ke, svo­je maj­ke dič­ne Cr­no­gor­ke. Maj­ke što mu je po­ji­la raj­skim pi­ćem du­šu i cr­no­gor­skim ga ju­na­štvom za­dah­nu­la. Sva mje­sta cr­no­gor­ska kroz ko­ja je kralj Alek­san­dar pro­šao, ne zna se je­su li se vi­še ša­re­nje­la od cvi­je­ća ili mi­ri­sa­la od nje­go­va mi­ri­sa, bi­stri po­to­ci su šum­ni­je za­žu­bo­ri­li, kr­sta­ši or­lo­vi su ne­bom po­le­će­li. Ni­je osta­lo cr­kve u Cr­noj Go­ri ko­ja ni­je u od­re­đe­ni sat zvo­ni­ma za­zvo­ni­la. Kad se is­peo na Lov­ćen, mr­ki ob­la­ko­vi su se s lov­ćen­sko­ga če­la uklo­ni­li, sun­ce je raz­ru­še­nu cr­kvu oba­sja­lo, a Kralj se za­kleo kr­vlju i jed­ni­je i dru­gi­je Pe­tr­o­vi­ća, ko­ja te­če kroz nje­go­ve ži­le, za­kleo se svo­jom kru­nom da se ne­će od dr­žav­ni­je pa­ra po­di­za­ti no­va cr­kva, Nje­go­še­va grob­ni­ca, ko­ju su sru­ši­li švap­ski la­ti­ni, ne­go će on, isti Kralj, po­tr­o­ši­ti no­vac iz svo­ga ta­ku­li­na.

Ka­žu lju­di, i bo­gom se ku­nu, a ku­ni­ja­še se i Vuk Dra­ško­vić u svo­je ime, da je kralj Alek­san­dar pro­dao ne­ko­li­ko hek­ta­ra ze­mlje i lan­ce vi­no­gra­da u To­po­li, što mu je od Ka­ra­đor­đa osta­nu­lo, da bi pri­ba­vio pa­re za po­di­za­nje no­ve sve­te ka­pe­le na Lov­će­nu u ko­joj Nje­goš po­či­va. Ti­me je stio da se duh Sr­bi­je za­na­vi­jek ugra­di u naj­sve­ti­ju sto­pu cr­no­gor­ske ze­mlje, u sve­to­sav­sku cr­kvu na Lov­će­nu ko­ja je po­sve­će­na Sve­to­me Pe­tru Ce­tinj­sko­me a u ko­joj po­či­va Nje­goš.

Kad je Kralj do­šao na Lov­ćen da se za­ku­ne i Lov­će­nu i Bo­gu ka­ko će o svo­me tro­šku Nje­go­šev grob ob­no­vi­ti, ona­ko s kru­nom na gla­vi, klek­nuo je na ko­lje­na i po­lju­bio lov­ćen­ski vrh. Kad je Kralj iza­šao na lov­ćen­sku vi­si­nu, sve je oblak bio pri­ti­snuo, sve ko­li­ko je mo­ra i pri­mor­ja i ze­mlje cr­no­gor­ske s mo­ra na Mo­ra­ču. Pu­ca­li su gro­mo­vi i ukr­šta­le se mu­nje. Sun­ce je sa­mo oba­sja­va­lo vrh Lov­će­na i od­si­ja­va­lo se od kra­ljev­ske kru­ne Alek­san­dro­ve.

Sve ovo što je do sa­da is­pri­čao Vuk bi­lo je ka­za­no mir­no i sti­ša­no, a kad Dra­ško­vić po­me­nu sve­to­gr­đe ko­je su ti­tov­ski ko­mu­ni­sti iz Cr­ne Go­re uči­nje­li, ru­še­ći Nje­go­šev grob, Vuk svoj glas pre­tvo­ri u vuč­je za­u­vi­ja­nje, di­že de­snu ru­ku s tri pr­sta u ne­be­sa i za­kle se ve­li­kim ime­nom Dra­že Mi­haj­lo­vi­ća da ne­će osta­ti na srp­sko­me Lov­će­nu ka­to­lič­ko na­ka­lje ko­je je pri­ti­slo srp­sku ze­mlju i Nje­go­še­ve ko­sti. Sve će to bi­ti obu­r­da­no kad se for­mi­ra ve­li­ka srp­ska dr­ža­va u ko­joj ni s lu­čem ne­ćeš mo­ći sre­sti one ne­prav­de ko­je su nas pod ko­mu­ni­sti­ma iz te­me­lja po­tre­sa­le. Kad Vuk sta­lo­ži svo­je uza­vre­lo ośe­ća­nje, jo­pet mir­no i ne­na­pre­ši­to do­da­de ovo o kra­lju Alek­san­dru. Ve­li, kad se čuo tra­gič­ni glas da je kralj Alek­san­dar ubi­jen u la­tin­sko­me gra­du Mar­se­lju, sa­ma su u jed­nu ban­du za­zvo­ni­la sve­ta zvo­na na Sve­toj Go­ri, na Ce­tinj­skom ma­na­sti­ru, u Mo­ra­či, i na sva­kom ma­na­sti­ru i la­vri na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji. Ni­ko ni­je za la­nac po­teg­nuo da ak­ti­vi­ra zvo­na, ona su u jed­nu ban­du is­pu­šti­la pa­ra­sto­sne zvu­ke po vo­lji go­spo­da Bo­ga ve­li­ko­ga. A za rav­no tri­de­set i tri da­na za­ma­ni­ce ni­je­su da­nju ni no­ću pre­sta­ja­la da pa­ra­sto­sno zvo­ne zvo­na na svim srp­skim cr­kva­ma i hra­mo­vi­ma, jed­na­ko na cr­kvi u Be­o­gra­du i na Ce­ti­nju kao i u naj­ma­nje­mu se­lu srp­sko­me u ne­ko­me mje­stu naj­ma­nje­mu na srp­skoj ze­mlji. Ni­je bi­lo Sr­bi­na ko­ji od ža­lo­sti ni­je obu­kao cr­nu ko­šu­lju. Si­ro­mah ko­ji ni­je imao cr­ne ni bi­je­le ko­šu­lje zba­čio je ru­ti­nu i po­de­ri­nu sa se­be pa go­lo­pr­sast ostao sa­mo da mu se ne bi re­klo ka­ko za kra­ljem ni­je stio cr­nu ko­šu­lju obu­ći. Srp­ki­nje su se od ža­lo­sti za Oslo­bo­di­o­cem cr­ni­jem ma­ra­ma­ma i van­cu­le­ti­ma za­vo­ši­le, mno­ga je ple­te­ni­ce s gla­ve ostri­gla, do­sta ih je nok­ti­ma svo­je li­ce na­gr­di­lo. Svi cr­no­gor­ski Sr­bi su svo­jim ko­nji­ma od­śe­kli gri­ve i pod­ši­ša­li stru­ne na nji­jo­vi­jem re­po­vi­ma. Sta­ri lju­di su na­o­pa­ko svo­je dža­ma­da­ne obu­kli, gor­ske su se ti­ce u srp­ski­jem pla­ni­na­ma pre­tvo­ri­le u ku­ka­vi­ce! Psi srp­ski za ista tri­de­set i tri da­na ni­je­su la­ja­li no za­u­vi­ja­li kao vu­ko­vi na opa­lič zi­mu. Za ta tri­de­set i tri da­na su­zi­le su i zvi­je­zde na srp­skim ne­be­si­ma. On­da Vuk ob­ja­sni na­ro­du da je ofi­ce­jal­na ža­lost za kra­ljem Alek­san­drom tra­ja­la tri­de­set tri da­na za­to što je Isus Hri­stos imao tri­de­set i tri go­di­ne kad su ga Či­fu­ti ras­pe­li na kr­stu a na Gol­go­ti. Kad to re­če Vuk Dra­ško­vić, ne bi apla­u­za no se raz­le­že ri­da­ni­je srp­ske ma­se na mi­tin­gu. Ni­je tu osta­lo su­va oka ni obra­za, svi smo za­pla­ka­li i is­pla­ka­li se, svi smo ne­sta­nak ve­li­ko­ga Kra­lja ośe­ti­li kao svoj ve­li­ki gu­bi­tak, svi smo bi­li sprem­ni da ona­ko su­za­vi i ga­nu­ti kre­ne­mo sen­tom ko­ji bi nam od­re­dio Sr­bin i srp­ski sin Vuk Dra­ško­vić! E Bo­že moj, moj Bo­že je­di­ni i svi srp­ski sve­ci bož­ji ugod­ni­ci, ko­li­ko je te­ško a isto to­li­ko je li­je­po i po­no­si­to no­si­ti ime i srp­skog i ne­be­skog na­ro­da! Tr­nov je to vi­je­nac, ali mu je vo­će slat­ko za sva­ka srp­sko–sve­to­sav­ska usta, sta­ra i mla­da, mu­ška i žen­ska. Hva­la ti Go­spo­de, što je to sve ta­ko na­mje­šte­no. Ta­ko Vuk za­vr­ši svoj go­vor, ta­ko nas i raz­nje­ži i osna­ži, raz­i­šli smo se vi­šnjim Bo­gom pu­ni. Kad sam u ho­te­lu “Onogoštu” is­pri­čao po­koj­no­me pro­tu Mak­si­mu šta je Vuk go­vo­rio, um­ni Pro­to do­pu­ni Vu­ko­vu pri­ču o Kra­lju Alek­san­dru Oslo­bo­di­o­cu.

Cr­no­gor­sko ju­na­štvo ko­jim se po­no­si svo srp­stvo u to­ta­lu je na­sli­je­dio kralj Alek­san­dar. Ro­đen je na Ce­ti­nju, pa se tu na­do­jio i srp­sko­ga je­zi­ka iz Gor­skog vi­jen­ca i ju­na­štva Nik­ca od Ro­vi­na i Vu­ka Man­du­ši­ća. On­da iz­u­čio car­ske ško­le u Ru­si­ji ze­mlji slo­ven­skoj, đe se po­seb­no na­do­jio srp­ske vje­re i du­še slo­ven­ske. Ta­man kad se Ka­ra­đor­đev po­to­mak ka­ra­đor­đev­ski na­pu­nio mo­mač­ke sna­ge i lje­po­te, jek­nu­će sa­ra­jev­ski pu­canj, ču­će se Ga­vril­kov auto­ma­tik do ne­be­sa, buk­nu­će Pr­vi svjet­ski rat ko­ji su la­tin­ske ze­mlje usmje­ri­le na srp­stvo da ga ne­sta­ne. Srp­ska će se voj­ska na­do­je­na Mi­lo­šem i Ka­ra­đor­đem su­pr­ot­sta­vi­ti si­li, ali Šva­ba će uči­nje­ti la­zi­nu na pla­ni­ni Ce­ru, ko­ja je sa­mo za mu­šku ro­ma­ču ni­ža od Lov­će­na na ko­me Nje­goš vječ­no po­či­va. A jed­na će se srp­ska je­di­ni­ca u Be­o­gra­du, na mje­stu đe se Sa­va u Du­nav uli­va, žr­tvo­va­ti. Ni­ko od nje ni­je ostao živ, a za­vjet je nji­hov bio da sa­mo pre­ko nji­jo­vi­je le­še­va mo­že švap­ska no­ga pre­ći i u Be­o­grad ulje­ći. Zna­va­še po­koj­ni Pro­to na­pa­met srp­sku za­kle­tvu ma­jo­ra Ga­vri­lo­vi­ća, ko­man­dan­ta te špa­r­tan­ske žr­tve­ne je­di­ni­ce, za­kle­tvu srp­sko­ga Le­o­ni­da u ko­joj je re­če­no da oni vi­še ne­ma­ju ži­vo­ta, nji­hov je duh već na ne­be­si­ma a svo­ji­jem ti­je­li­ma su­pr­ot­sta­vlja­ju se si­li švap­skoj i la­tin­skoj. Ta­ko je i bi­lo. Kad je na­ga­mio mra­vi­njak švap­ski i osva­jač­ki, ču­la se ne­pre­kid­no srp­ska pu­ška, a kad je umuk­nuo glas oruž­ja, ne­pri­ja­telj je na ju­nač­ke le­še­ve na­ga­zio. Na­ga­zio ali ni­je pret­po­sta­vljao šta će se tu ne­ko­me od njih de­si­ti. Sva­ki ra­nje­nik ko­ji je na srp­skoj ze­mlji bo­ra­vio i s du­šom se bo­rio dr­žao je ba­ju­net u ru­ka­ma. Pa kad je na ta­kvo­ga ispo­lin­sko­ga Sr­bi­na Šva­ba na­ga­zio, ra­nje­nik mu je ba­ju­net za­rio u mu­da i cre­vad mu pro­suo na isti na­čin ka­ko je Obi­lić na Ko­so­vu aga­r­jan­sko­me ca­ru ura­dio. On­da Pro­to do­da­de da je špa­r­tan­ska je­di­ni­ca sa Le­o­ni­dom Ga­vri­lo­vi­ćem na če­lu bu­tum iz­gi­nu­la bra­ne­ći be­o­grad­ski Ka­le­meg­dan. Onaj Ka­le­meg­dan na ko­me će jed­no­ga da­na Slo­bo­dan Mi­lo­še­vić sre­sti svo­ju bu­du­ću su­pru­gu Mir­ja­nu ko­ju mo­že­mo na­zva­ti po­tom­ki­njom Ju­go­vi­ća Maj­ke. Bo­že sve­mo­gu­ći, ka­ko je sve po­ve­za­no u tvo­jim ru­ka­ma kad je ne­be­ski na­rod u pi­ta­nju! I ova­ko Pro­to u “Onogoštu” na­sta­vlja o Sr­bi­ma i kra­lju Alek­san­dru.

Na Sr­bi­ju u Pr­vom svjet­skom ra­tu ni­je na­pa­la sa­mo Austri­ja, no još dvi­je ca­re­vi­ne – Nje­mač­ka sa śe­ve­ra i Bu­gar­ska sa is­to­ka. Bu­ga­ri, e sram ih bi­lo do­vi­je­ka! To je na­rod ko­ji se vje­štač­ki srp­ski­jem kr­stom kr­sti, oni su se do­ko­tr­lja­li od­ne­kud iz Azi­je, pa se po­slo­ve­ni­li, a u du­ši osta­li po­tom­ci Ati­le kr­vo­lo­ka ko­ji je jeo ži­vo konj­sko me­so a umje­sto vi­na pio krv od cr­no­ga bi­ka. E kad je ta­kva tro­stru­ka si­la osvo­ji­la Sr­bi­ju, svak je mi­slio da će se srp­ska voj­ska pre­da­ti i dr­ža­va ka­pi­tu­li­ra­ti. Ali ku­rac su se moj Sr­bi i pre­da­li i ka­pi­tu­li­ra­li! Iz­gu­blje­na je ovo­ze­malj­ska bit­ka i na Ko­so­vu, ali La­za­re­vi za­žet­ni­ci se ni­je­su pre­da­li, pa je ta ko­sov­ska mi­sao osta­la da se po­ka­že i na Ce­ru i na Ka­le­meg­da­nu. U to isto vri­je­me i ti­fus je uda­rio na Sr­be, i to je bi­la ne­be­ska ku­šnja, i ta­da je tre­ba­lo odr­ža­ti kon­di­ci­ju ne­be­sko­ga na­ro­da. E kad se vi­đe­lo da će tri car­stva svu Sr­bi­ju ze­mlju za­u­ze­ti, sta­ri kralj Pe­tar Mr­ko­njić i nje­gov sin Alek­san­dar za­mi­sli­li su da svo­ju smrt na­đu na Ko­so­vu, da ta­mo svo­ju krv pro­spu, da no­vi bo­žu­ro­vi nik­nu iz srp­ske žr­tve­nič­ke kr­vi. Voj­ska je srp­ska od­stu­pa­la u prav­cu Ko­so­va, a Ka­ra­đor­đe­vići, sta­ri i mla­di, s tom voj­skom su bi­li. Sta­ri kralj Pe­tar se vo­zio na vo­luj­ski­jem ko­li­ma. E, Bo­že je­di­ni i sve­mo­gu­ći, ni Isus Hri­stos ni­je ulje­gao u Je­ru­sa­lim u mer­ce­de­su no na ma­gar­cu! Kralj na vo­lov­skoj za­pre­zi, a princ Alek­san­dar na ha­tu bi­jel­cu kao Voj­vo­da Mom­či­lo. Kao što re­če Pro­to, na Ko­so­vu su šće­li da sa­če­ka­ju tri osva­jač­ke voj­ske i da pro­đu isto ona­ko ka­ko su im i da­le­ki pre­ci pro­šli kad su si­lu tur­sku sa­če­ka­li iz­me­đu La­ba i Sit­ni­ce. Ali pro­to Mak­sim zbo­ra­še, Bog se pre­do­mi­slio, mno­go je dva ne­be­ska ca­ra me­đu srp­skim du­ša­ma na ne­bu, do­sta je je­dan La­zar, a Pe­tar će bla­go­va­ti ne kao car ne­go kao pr­vi s de­sne stra­ne od ca­ra. Tur­ci su Sr­bi­ma ap­so­lut­ni ne­pri­ja­te­lji jer ne vje­ru­ju u Hri­sta, a Šva­be i mon­gol­ski Bu­ga­ri vje­ru­ju u Hri­sta, iako im na­čin to­ga vje­ro­va­nja ne mo­že ni do­zva­ti srp­sku vje­ru pra­vo­slav­nu. I ta­ko se pro­du­ža­va ži­vot srp­ske voj­ske s dva Ka­ra­đor­đe­va po­tom­ka. S Ko­so­va će pro­du­ži­ti pre­ko pro­kle­te Al­ba­ni­je, na ko­joj ih je iza sva­ko­ga gr­me­na, iza sva­ko­ga ka­me­na če­ka­la ili ar­na­ut­ska ci­jev ili oštri han­džar. A s dr­ve­ta je ska­ka­la ta ar­na­ut­ska ži­vi­na i kla­la srp­ske voj­ni­ke.

Kad su ti­fu­sa­vi i is­kr­va­vlje­ni pre­šli tvr­du Al­ba­ni­ju, dr­ža­va je Grč­ka pri­hva­ti­la te ne­be­ske mu­če­ni­ke. Grč­ka se sa tri pr­sta srp­ski kr­sti, Sve­ti je Sa­va svje­tlo­šću svo­ga du­ha i mu­škom vi­o­len­ci­jom svo­ga ti­je­la iz­dej­stvo­vao od grč­ko­ga ca­ra sa­mo­stal­nost sve­te srp­ske Ar­hi­e­pi­sko­pi­je. E na toj pra­vo­slav­noj ze­mlji po­vra­ti­će se ju­nač­ka sna­ga srp­ske voj­ske, na pra­vo­slav­noj ze­mlji na­ša će se voj­ska pre­stro­ji­ti i ta­ko pre­stro­je­na i vi­šnje­ga Bo­ga pu­na ulje­ći u Sr­bi­ju da je oslo­ba­đa i oslo­bo­di od tro­stru­ke osva­jač­ke gu­be, švap­ske i bu­gar­ske ko­ja je bi­la Sr­bi­ju u Gol­go­tu pre­tvo­ri­la. Ni­je bi­lo gra­da srp­sko­ga bez vje­ša­la i obje­še­nih Sr­ba. Sve je to ge­ni­jal­no opi­sao u svo­jim knji­ga­ma ve­li­ki knji­žev­nik i tvo­rac isto­rij­sko­ga Me­mo­ran­du­ma Do­bri­ca Ćo­sić, sva­ka mu čast i po­što­va­nje. Is­pred oslo­bo­di­lač­ke voj­ske u bor­ni­jem ko­li­ma śe­dio je sta­ri kralj Pe­tar, a u voj­noj ko­nji­ci ja­šao je princ Alek­san­dar, od­no­sno kralj Oslo­bo­di­lac na ždra­li­nu po­no­sno ja­šao kao srp­ski ju­na­ci iz gu­slar­skih pje­sa­ma.

I ovo do­da­de pro­to Mak­sim, Bog da ga pro­sti. Za vri­je­me te srp­ske gol­go­te, za vri­je­me to­ga ve­li­ko­ga ju­na­štva srp­ske voj­ske i srp­skih kra­lje­va, kri­vo­no­gi i oke­še­še­ni kralj Ni­ko­la la­dio je svo­ja ma­to­ra mu­da u Ita­li­ji ku­ca­ju­ći se ča­ša­ma s ta­li­jan­skim kra­ljem, svo­ji­jem ze­tom. Ste­ve­ni­la mu je sna­ha Šva­bi­ca i šćer ka­tol­ki­nja, Je­le­na. Ta­ko ti je taj cam­pa­ti gu­zo­nja od­pr­di­vao kod ža­ba­ra u Ita­li­ji, po­to­ma­ka onih la­ti­na ko­je je opi­sao Dra­ško Po­po­vić kad se vra­tio iz Mle­ta­ka. Ta­ko se Ni­ko­la pro­vo­dio dok se srp­ski kralj na vo­lu­jev­skim sa­o­na­ma pro Ko­so­va vo­zio. A po­tlje je kralj Ni­džo kme­čao i vi­ga­njio kod ve­li­ki­je si­la da ga vra­te na kra­ljev­sko pri­je­sto­lje ce­tinj­sko. No, ma­lo mor­gen, što bi re­kao Slo­bo­dan Mi­lo­še­vić. Ku­rac od ov­ce su ga vra­ti­li na pre­sto, no je ska­pao u la­ti­ni­ma ka­ko je i za­slu­žio, taj pro­sla­vi­telj Tu­ra­ka i nji­jo­ve vje­re pek­si­jan­ske.

Pro­to da­lje na­sta­vlja­še o kra­lju Alek­san­dru Ka­ra­đor­đe­vi­ću. Sta­ri otac, kralj Pe­tar, bro­jio u kra­ljev­skim dvo­ri­ma u Be­o­gra­du po­sljed­nje da­ne svo­ga ži­vo­ta, a princ Alek­san­dar met­nuo kra­ljev­sku kru­nu na gla­vu i sio na pri­je­sto­lje ko­je mu je Vožd Ka­ra­đor­đe za­vje­štao. No da vi­diš s ka­kvom će se dr­ža­vom no­si­ti taj ge­ni­je, ro­di­la ga Srp­ki­nja ne jed­nom no sto­ti­nu i jed­nom. To je, bo­lan, obi­lić­na, la­za­rev­ska, vla­di­ko­da­ni­lov­ska i sve­to­sav­ska krv! Evo za­što su u Alek­san­dro­vu dr­ža­vu ulje­gli usta­ški Hr­va­ti, austrij­ski ko­nju­ša­ri Slo­ven­ci i bo­san­ske osu­ne­će­ne po­tu­ri­ce. To se sve pri­klo­ni­lo Sr­bi­ma iz či­stog in­te­re­sa. Oni raz­li­či­to pr­lja­vi, a in­te­res im jed­na­ko pro­zi­ran kao sta­klo. Po­tu­ri­ce po­sli­je od­la­ska Osman­li­ja, a Hr­va­ti i Slo­ven­ci po­sli­je od­la­ska Austri­je, osta­li ko gov­no na će­di­lu. Ve­li­ke si­le, a po­seb­no pra­vo­slav­na Ru­si­ja, ne šće­le da ih pu­šte da sa­mi svo­jim dr­ža­va­ma upra­vlja­ju, a ka­ko da do­zvo­le ono­me ko ni­kad ni­je imao svo­ju dr­ža­vu. To je va­zda slu­ži­lo tu­đoj dr­ža­vi a ne svo­joj. Po­tu­ri­ca­ma se ni­je mo­gla da­ti dr­ža­va još i sto­ga što se hri­šćan­stvo u Evro­pi, a oso­bi­to Sr­bi, vje­ko­vi­ma bo­ri­lo da se Azi­ja­ti pro­će­ra­ju s hri­šćan­sko­ga Bal­ka­na. A jo­pet po­tu­ri­ce ni­je­su bi­le ni sa­me ni ve­ćin­ske ni u Bo­sni ni u San­dža­ku, no su na srp­skoj ze­mlji, po­mi­je­ša­ni sa Sr­bi­ma, i oni su, grom ih ne pro­ma­šio, bi­li Sr­bi pa su plju­nu­li na ča­sni krst i pri­vic­nu­li da se gu­ze u dža­mi­ji.

Zbi­lja, Bo­že je­di­ni, kad se gu­ze su­ne­tli­je oni je­dan dru­go­me pu­va­ju u gu­zi­cu! Sve re­dom je­dan iza dru­go­ga, ta­ko zblje­ni da onaj pr­vi red ima pri­vi­le­gi­ju da ni­ko­me ne nji­ri u du­pe, a svi dru­gi re­do­vi jed­ni dru­gi­ma du­va­ju u gu­zi­cu. Do­du­še, kao što pr­vi red ne za­bi­ja gla­vu dru­go­me me­đu no­ge, ta­ko ni po­sljed­nje­mu re­du ni­ko gla­ve me­đu no­ge ne na­bi­ja. Da li se po­tu­ri­ce gra­be u pr­vi red ne znam ti ja, mo­že bi­ti da nji­ma ne sme­ta bli­zi­na tu­đe stra­žnji­ce. Hr­va­ti i Slo­ven­ci se ne gu­ze kad se Bo­gu mo­le, no se ša­pač­ki kr­ste, ali ve­li­ke im si­le ni­je­su da­le dr­ža­vu jer je od njih ni­kad ni­ko ni­je imao. To je kao da daš đe­te­tu oštru bri­tvu da se njo­me igra. A sa­mo još tre­ba do­da­ti, re­ka­še Pro­to, da ve­li­ke si­le ko­je su ugu­ši­le Austrij­sko car­stvo ni­je­su šće­le pri­zna­ti dr­ža­ve Hr­va­ti­ma ni Slo­ven­ci­ma ko­ji su do ju­če du­va­li u švap­sku gu­zi­cu pri­lje­žni­je no što u dža­mi­ji su­ne­tli­je du­va­ju jed­ni dru­gi­jem.

No, ka­ko bi­lo da bi­lo, te do­ju­če­ra­šnje slu­ge švap­ske i osman­ske po­vje­re­ne su kra­lju Alek­san­dru Oslo­bo­di­o­cu da nji­ma upra­vlja i da o nji­ma bri­ne. Ali ve­li­ka moć i ugled Kra­lje­va uvje­ri­la je te pri­do­šli­ce da će Alek­san­dar po­sta­ti dru­gi car Du­šan Sil­ni, ko­ji ni­je do­zvo­lja­vao da na srp­skoj ze­mlji ži­vi ni­ka­kav na­rod do srp­sko–sve­tosavski i ni­jed­na vje­ra osim srp­ske. A po­seb­no je pri­do­šli­ca­ma tur­skim i la­tin­skim ulje­gla šu­hva u gu­zi­cu kad su ču­li da je kralj Alek­san­dar pod kru­nom kle­čao na vr­hu Lov­će­na i za­kli­njao se da će na to­me mje­stu srp­sku cr­kvu po­di­ći. E to im je uz­li­či­lo kao ja­je ja­je­tu na po­zna­ti od­la­zak ca­ra Du­ša­na na Sve­tu Go­ru aton­sku, đe je klek­nuo s car­skom kru­nom na gla­vi, klek­nuo na sve­tu ze­mlju i za­kleo se da na srp­skoj car­skoj ino­ri­ji ne­će osta­ti če­lja­de­ta ko­je ni­je srp­ske kr­vi i vje­re. Pa, zbo­ra­še Pro­to, u srp­skoj isto­ri­ji va­zda se po­na­vlja­ju ve­li­ki do­ga­đa­ji. Alek­san­dar na Lov­će­nu ura­dio je isto ono što je Du­šan ura­dio pred Hi­lan­da­rom na Ato­nu. Sve to Bog na­mje­šta. Ta­ko ti je od no­vo­ga kra­lja ko­ji je uz­li­čio na ca­ra Du­ša­na Sil­no­ga jed­na­ko za­ze­bla gu­zi­ca i la­ti­ni­ma i po­tu­ri­ca­ma, jer su ho­dže i žup­ni­ci uvje­ri­li svo­je vje­r­ni­ke da se u li­ku kra­lja Alek­san­dra re­in­kar­ni­rao naj­ve­ći srp­ski vla­dar u isto­ri­ji, je­dan od naj­moć­ni­jih bal­kan­skih ca­re­va ko­ji se ra­đao od po­stan­ka i Bal­ka­na i ca­re­va sa­mo­dr­ža­ca. I od to­ga stra­ha ve­li­ko­ga po­če­li su da sve pred­u­zi­ma­ju, da sa sva­kim u sa­vez ula­ze i da se slu­že la­ži­ma i uj­dur­ma­ma ka­ko bi se ome­la Alek­san­dro­va vla­da­vi­na. I ka­ko bi nje­ga ne­sta­lo sa srp­sko­ga pri­je­sto­lja. Po­če­le su da osvi­ću po zi­do­vi­ma pa­ro­le pro­tiv kra­lja, pa će mu ubr­zo ubi­ti jed­no­ga mi­ni­stra. No, ni­je­su se po­tu­ri­ce i la­ti­ni, i no­vo­na­sta­li ko­mu­ni­sti ko­ji su se u zlo­či­nač­koj dje­lat­no­sti s nji­ma udru­ži­li, ni­je­su se na me­ko opr­li. Ka­ra­đor­đev po­to­mak i po­to­mak Vla­di­ke Da­ni­la za­pri­je­tio je do­ju­če­ra­šnji­jem slu­ga­ma Osman­li­ja i Austri­je, a ko­mu­ni­stič­ku par­ti­ju za­ko­nom za­bra­nio i nje­zi­ne bez­bo­žni­ke po­pe­tljao i u pr­de­ka­ne opre­mio. Tre­ba­lo je od te po­ša­sti spa­ša­va­ti ljud­stvo i srp­stvo. Kad su se tur­ke­še, la­ti­na­ši i ko­mu­nja­re uje­di­ni­li pro­tiv kra­lja Oslo­bo­di­o­ca, i rim­ski pa­pa uzeo je uče­šća u toj za­vje­ri. Uzeo, ali ne otvo­re­no no na pap­ski na­čin ka­ko se va­zda ra­di­lo s nji­o­ve stra­ne. Nji­jo­vo je lu­kav­stvo za­mo­ta­no sa de­ve­de­set i de­vet ra­zno­boj­ni­je ko­pre­na, još se ni­je ro­dio maj­čin sin da im ni po­la ko­pre­na od­mo­ta. Pa­pe ra­de po­la­ko kao vla­ga iz kuć­ne po­du­mjen­te, oni kre­nu uli­je­vo kad ho­će na ul­ti­ni da na de­snoj stra­ni is­ple­tu za ne­ko­ga ka­kvu nji­jov­sku spa­ču. Ako pa­pa gle­da do­lje, zna­di da će od to­ga nje­go­vo­ga svr­dla­sto­ga po­gle­da ne­ko ima­ti šte­te gor­je. Ako ti pa­pa ka­že da vo­li sla­no, zna­di slo­bod­no da mu je mi­li­je slat­ko.

Me­đu če­tvo­ro­no­žni­jem stvo­re­nji­ma Bog stvo­rio li­si­cu, a me­đu dvo­no­žni­jem stvo­re­nji­ma ob­rio se rim­ski pa­pa. Evo šta je pa­pa pre­ko Hr­va­ta uči­nio. Me­đu po­sla­ni­ci­ma u Skup­šti­ni Alek­san­do­ve kra­lje­vi­ne, a u Be­o­gra­du, bio je Pu­ni­ša Ra­čić, srp­ski so­je­vić iz Va­so­je­vi­ća, iz ple­me­na Moj­si­ja Ze­če­vi­ća, Ka­ra­đor­đa, Avro­si­ja Ce­mo­vi­ća i dru­gi­je za­žet­ni­ka da se srp­stvo mo­ra ču­va­ti od sva­ke ne­či­sto­će i da tre­ba tri­je­bi­ti sva­ku gu­bu iz srp­ske to­ri­ne. Taj Ra­čić, taj so­je­vić i Va­so­je­vić, po­seb­no je bio ośe­tljiv na naj­sit­ni­ju ri­ječ ko­ja bi bi­la pro­tiv Sr­ba i srp­ske cr­kve sve­to­sav­ske. S jed­nom ri­je­či, to je bi­la Ka­ra­đor­đe­va krv ko­ja ni­ko­me ne opra­šta. Pa śe­ti­te se, Ka­ra­đor­đe ubio svo­ga je­di­no­ga bra­ta Ma­rin­ka ko­ji je zbog na­kve žen­ske ća­pi­ku­re bio omli­ta­vio kao ju­nak. Isti Ka­ra­đor­đe ni­je do­pu­štao da zbog pič­ke sla­bi srp­sko ju­na­štvo, pa je na­re­dio da mu­ške­ta­ju Ma­rin­ka. A kad je Ka­ra­đor­đev otac Pe­tar re­kao da srp­sko ro­blje ne tre­ba da bje­ži no da se pre­da Tur­ci­ma, što je zna­či­lo da će su­ne­tli­je upi­ra­ti u me­so srp­ski­je se­sta­ra, Ka­ra­đor­đe je po­te­gao ku­bu­ru i svo­ga oca po­vje­rio srp­skoj ze­mlji. Ve­li­ki Sr­bi ne pi­ta­ju ko im je otac a ko brat kad su in­ter­si srp­skog na­ro­da u pi­ta­nju. Kad je isti Ka­ra­đor­đe vi­dio da mu maj­ka ne­što ci­ci­ja­ši kad opre­ma mi­raz svo­je šće­ri, a nje­go­ve mi­le se­stre, Ka­ra­đor­đe je do­ko­pao ko­šni­cu–ple­ta­ru sa pče­la­ma i na­bio je maj­ci na gla­vu. Is­pe­ca­le su je pče­le, pa je po­tlje pa­zi­la da ne či­ni ono što joj se si­nu Đor­đu ne svi­đa. No što re­koh, ka­ra­đor­đev­ski na­o­štre­ni Pu­ni­ša Ra­čić po­sla­ni­ko­vao u Skup­šti­ni a bio je iz­gle­dom po­nos Ra­ške ze­mlje i kit­na joj per­ja­ni­ca. A pa­pa ti na nje­gov­ski na­čin na­u­či la­tin­ske po­sla­ni­ke u is­toj Skup­šti­ni da poč­nu na raz­ne na­či­ne vri­je­đa­ti i be­sti­ma­va­ti srp­sku du­hov­nu pro­šlost i srp­ske vla­da­o­ce. Kad se o ne­če­mu di­sku­tu­je u Skup­šti­ni, la­ti­na­ši su na­la­zi­li na­či­ne i po­vo­de da Sr­be vri­je­đa­ju. Šta se gođ u te­ku­ćoj po­li­ti­ci ura­di i po­stig­ne to su pa­pin­ci uma­nji­va­li i ma­ni­sa­li. A kad su opa­sne i ru­žne ri­je­či okre­nu­li ne sa­mo pro­tiv Kra­lja ne­go i pro­tiv ne­ka­da­šnje­ga Vo­žda Ka­ra­đor­đa, uza­vre­la je u Pu­ni­ši Ra­či­ću srp­ska krv, ka­ra­đor­đev­ska krv, ona krv ko­ja da­nas na­pa­ja i sr­ce Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća, Ra­čić ti trg­ni na­gan iza ju­nač­ko­ga pa­sa i sa­spi ra­fal u onu la­tin­sku la­ja­vu ži­vi­nu ko­ja je ve­ga­la iz skup­štin­ski­je klu­pa. Po­go­dio ih je ne­ko­li­ci­nu, tu je krv le­gla, a bo­lje je re­ći da se tim me­ci­ma iz va­so­je­vić­ke ru­ke kra­ljev­ska Skup­šti­na u stoj­no­me Be­o­gra­du oči­sti­la od la­tin­sko­ga po­ga­no­ga je­zi­ka.

E tim ubi­stvom pa­pa je po­sti­gao svoj cilj, a to je bi­lo kom­pro­mi­ta­ci­ja kra­lja Alek­san­dra i nje­go­ve vla­da­vi­ne. Tim ubi­stvom tre­ba­lo je svi­je­tu po­ka­za­ti da ne tre­ba bi­ra­ti sred­stva da se spa­se la­tin­ski na­ro­di u Ju­go­sla­vi­ji od kr­va­vo­ga te­ro­ra kra­lja Alek­san­dra či­ja vla­da­vi­na ubi­ja isto ona­ko ka­ko je nje­gov pre­dak ubi­jao svo­ga oca, ro­đe­no­ga oca i bra­ta. A kao što pri­je re­koh, ośe­ti­lo se da je dru­gi car Du­šan Sil­ni na­sta­nuo. Ma pa­pu je bo­lio ku­rac za Hr­va­te, on je imao du­blje in­te­re­se, a to je spri­je­či­ti no­vo­me srp­sko­me ca­ru da ne za­u­zme one te­ri­to­ri­je ko­je je Du­šan imao. Spri­je­či­ti da Sr­bi­ja po­no­vo ne iza­đe na se­dam mo­ra ona­ko ka­ko je bi­la iza­šla u slav­no do­ba Du­ša­no­vo. Pap­ska po­li­ti­ka išla je da­lje, tra­žio se na­čin da se kralj Alek­san­dar uklo­ni sa ovo­ga svi­je­ta. I na­šli su na­čin pro­klet­ni­ci. Pro­to Mak­sim to ova­ko ob­ja­šnja­va­še.

I po­red svo­ga la­tin­sko­ga lu­kav­stva i po­red to­ga što je Sve­ti Pe­tar Ce­tinj­ski ra­to­vao sa Na­po­le­o­nom, jed­nom je Fran­cu­ska za­du­ži­la srp­stvo ve­li­kim ge­stom. Kad je jed­na ve­li­ka si­la mi­sli­la ova­ko a dru­ga ona­ko, Fran­cu­ska se ni­je kur­va­la no se jav­no slo­ži­la sa od­lu­ka­ma Pod­go­rič­ke skup­šti­ne da kri­vo­no­go­me kra­lju Ni­ko­li ne tre­ba do­pu­sti­ti da se sa svo­jim na­šljed­ni­kom i švap­ski­jem ze­tom vra­ti na pri­je­sto Cr­ne Go­re. Da se ne vra­ti ne­go tre­ba tu ma­lu, a ju­nač­ku srp­sku po­kra­ji­nu, pri­sa­je­di­ni­ti i brat­skoj i ve­li­koj ze­mlji Sr­bi­ji, a pod vla­da­vi­nom di­na­sti­je Ka­ra­đor­đe­vi­ća. Bo­lje re­ći da njo­me za­vla­da kralj Alek­san­dar, po­to­mak i vla­di­ke Da­ni­la i Vo­žda Ka­ra­đor­đa. Kralj Alek­san­dar ni­je za­bo­ra­vljao na tu ve­li­ku uslu­gu ko­ju je Fran­cu­ska uči­ni­la srp­stvu i Sr­bi­ji, pa se opre­mio s kra­lji­com Ma­ri­jom i kra­ljev­skom svi­tom da po­śe­ti Fran­cu­sku i iz­ja­vi joj za­hval­nost. Ka­že pro­to Mak­sim da je Kralj bio po­nio Du­ša­nov Za­ko­nik u že­že­no zla­to uko­ri­čen, ni­zom dra­go­ga ka­me­nja ob­ru­bljen, u sma­rag­dni kov­čeg za­klju­čan. To je bio dar za­hval­no­sti fran­cu­sko­me kra­lju i dr­ža­vi zbog po­dr­ške pri­sa­je­di­nje­nju Cr­ne Go­re Sr­bi­ji. Tre­ba­lo je Za­ko­nik da po­či­va u Pa­ri­zu u mu­ze­ju Lu­vru, ta­man do za­ko­ni­ka ca­ra Na­po­le­o­na Bo­na­par­te ko­ji je bio osvo­jio tri ča­sti svi­je­ta. Tu je tre­ba­lo srp­ski za­kon da po­či­va, da ga gle­da bi­je­li svi­jet i udi­vlja­va se isti­ni da su Sr­bi ima­li car­ski za­ko­nik u vri­je­me kad je la­tin­ska Evro­pa o to­me mo­gla sa­mo da sni­va. Ima­la je za­ko­nik kad su se po Ame­ri­ci oba­da­la di­vlja go­ve­da! Ima­la je za­ko­nik kad Tur­ci ne­đe po ka­tu­ni­šti­ma Azi­je ni­je­su ču­ja­li da po­sto­je slo­va! Kralj s kra­lji­com Ma­ri­jom i sa kra­ljev­skom svi­tom, ko­ju su či­ni­li sve sa­mi ju­na­ci s Ce­ra i dru­gi­je bi­ta­ka s tri­ma ca­re­vi­ma, kre­nuo je ta­ko u Fran­cu­sku. Kad se ob­na­ro­do­va­lo da će Kralj pośe­ti­ti Fran­cu­sku, la­ti­ni i ko­mu­ni­sti sko­va­li su i is­pla­ni­ra­li za­vje­ru da se smrt­ni aten­tat na srp­sko­ga kra­lja uči­ni. Pa­pin sa­tan­ski duh leb­dio je iz­nad to­ga kr­vo­žed­no­ga zlo­čin­stva. A po­seb­na je bi­la že­lja pa­pi­na da se s kra­ljem Alek­san­drom ubi­je i kra­lji­ca Ma­ri­ja da bi se ta­ko osve­ti­lo ubi­stvo švap­sko­ga ca­ra Fer­di­nan­da i nje­go­ve že­ne So­fi­je u Sa­ra­je­vu od stra­ne srp­ske obi­li­ćev­ske ru­ke Ga­vri­la Prin­ci­pa. Ju­na­ka i za­žet­ni­ka, grob mu se po­zla­tio! No, zlo­čin­ci ku­ju za­vje­re, a Bog sve­mo­gu­ći od­lu­ču­je. Umje­sto mr­tve srp­ske kra­lji­ce do­bi­li su ku­rac da se­bi iz­bi­ju oči! Bož­ja si­la ni­je da­la da i kra­lji­ca po­gi­ne, no je nju zlo­či­nač­ki me­tak pro­ma­šio, a Kralj je imao sa­mo to­li­ko ži­vo­ta da ka­že – Ču­vaj­te mi srp­stvo i Kra­lje­vi­nu! E ta­ko su, što se ubi­stva kra­lji­ce Ma­ri­je ti­če, i na­red­bo­da­vac pa­pa i iz­vr­ši­oc zlo­či­na usra­li mot­ku. Kralj je bio kli­nič­ki mr­tav, ali bož­ja vo­lja i ne­be­ski car La­zar pro­go­vo­ri­li su kroz Alek­san­dro­va usta da tre­ba ču­va­ti srp­stvo i srp­sko kra­ljev­stvo. Ta­ko smo do­bi­li i dru­go­ga mo­ral­nog po­bjed­ni­ka a ovo­ze­malj­sko­ga ži­vot­nog gu­bit­ni­ka. La­zar na Ko­so­vu iz­gu­bio ži­vot a do­bio ne­be­sko car­stvo, Alek­san­dar u Mar­se­lju pre­se­lio se u vječ­nost kod La­za­ra, a pre­nio svi­je­tu po­ru­ku Sve­vi­šnje­ga da tre­ba oču­va­ti srp­stvo. Kao što su iz ko­sov­sko­ga śe­me­na pro­ni­kli Vla­di­ka Da­ni­lo i Ka­ra­đor­đe, ta­ko su iz Alek­san­dro­va śe­me­na iz­mla­za­li Slo­bo­dan, Ra­do­van, Go­ji­slav i Am­fi­lo­hi­je. Đe ja sta­doh ti pro­du­ži, što sam du­žan ti odu­ži. Ta­ko se Sr­bi va­zda do­vi­ku­ju od Ko­so­va do da­na­šnje­ga da­na, i do­zi­va­će se do sud­nje­ga da­na, ako­bog­da. Moj Rat­ko, kao i dru­gi so­ko­lo­vi iz ovog po­to­njeg oslo­bo­di­lač­kog ra­ta, ugra­dio se u to ko­sov­sko do­zi­va­nje.

E, ne re­koh, Fran­cu­zi su bi­li pri­re­di­li kra­lju Alek­san­dru do­ček ka­kav se ne pam­ti po­slije Na­po­le­o­na Bo­na­par­te, ali pa­pa, Hi­tler i ko­mu­ni­sti ne da­do­še da se ta ve­li­čan­stve­na pom­pa re­a­li­zu­je. Znao je pa­pa ka­ko se su­ža­va­ju pro­sto­ri la­tin­skoj vje­ri pod Alek­san­drom, znao je Adolf Hi­tler da mu se su­kra­ću­ju pu­ti pre­ma Bal­ka­nu dok je ta­mo dru­gi car Du­šan Sil­ni, zna­li su ko­mu­ni­sti da se ne mo­gu za­ko­ri­je­ni­ti u Ju­go­sla­vi­ju dok njo­me vla­da kralj ko­ji s kru­nom na gla­vi kle­či pred srp­ski­jem sve­ti­te­lji­ma. Kralj ko­ji o svo­me zlat­no­me nov­cu po­di­že sve­to­sav­sku cr­kvu na naj­u­zvi­še­ni­joj pla­ni­ni srp­stva. Na srp­sko­me Ara­ra­tu – Lov­će­nu! Vi­ša je go­ra od go­re, naj­vi­ša Lov­ćen pla­ni­na. Vi­le su na­gor­ki­nje nad­li­je­ta­le Alek­san­dra kad je kle­čao s kru­nom na Lov­će­nu, a kad je sa­šao s Pla­ni­ne, obla­ci su ob­uj­mi­li ne­bo iz­nad gro­ba Nje­go­še­va, a dvi­je se mu­nje ne­bom ukr­sti­le. Jed­na je si­nu­la od Ko­ma ka Lov­će­nu, a dru­ga je bljec­nu­la od Mo­ra ka Ostr­o­gu. A to je bi­lo ve­li­ko srp­sko zna­me­ni­je da is­pod to­ga ne­be­sko­ga kr­sta ne­će bi­ti mje­sta za po­tu­ri­ce i la­ti­ne. Sve su to zna­li Hi­tler, pa­pa i ko­mu­ni­sti, pa su aten­tat na Kra­lja pla­ni­ra­li i iz­vr­ši­li. Alek­san­dar sa ze­mlje uz­le­tio i za­u­zeo mje­sto u bli­zi­ni La­za­ra, zbo­ra­še pro­to Mak­sim usta mu se po­zla­ti­la ko Jo­va­nu Zla­to­u­sto­me. Zbo­ra­še Mi­o­drag Bu­la­to­vić da se po­no­vi­lo s kra­ljem Alek­san­drom ono što se do­go­di­lo ca­ru Du­ša­nu. Kad su se ośe­do­či­li la­ti­ni da ne mo­gu po­ka­to­li­či­ti Bal­kan ko­jim Du­šan vla­da, otro­va­li su srp­sko­ga ca­ra, a kad su se još jed­nom ośe­do­či­li da će im osta­ti šu­palj nos do oči­ju, što se ti­če no­vog na­u­ma da Bal­kan met­nu pod svo­ju či­zmu, ubi­li su kra­lja Alek­san­dra. Igra bu­la i ka­lu­đer ko­lo ša­re­no. Vrag đa­vo­lu do­šao u sva­to­ve! Bez­bo­žni­ci su kli­ca­li kad je otro­van car Du­šan, a nji­ho­vi na­sljed­ni­ci, ko­mu­ni­sti, su apla­u­di­ra­li kad je ubi­jen kralj Alek­san­dar. Pa ka­ko su se bez­bo­žni­ci ko­mu­ni­sti ve­se­li­li toj smr­ti, to će se ka­sni­je do­bro osvje­do­či­ti u Ti­to­vom od­no­su pre­ma Dra­ži Mi­haj­lo­vi­ću, ama­net­ni­ku srp­ske ko­sov­ske mi­sli i ma­jo­ra Ga­vri­lo­vi­ća s Ka­le­meg­da­na. Ono­ga Ka­le­meg­da­na na ko­me se Slo­bo­dan s Mir­ja­nom upo­znao. Če­ka­mo od Bo­ga da se na Dra­ži­nom gro­bu pri­zru lu­če ne­be­ske da bi Sr­bi sa­zna­li đe je nje­gov sve­ti grob. Pro­to zbo­ra­še da ne­će­mo to ne­be­sko pro­svje­tlje­ni­je Dra­ži­na gro­ba du­go če­ka­ti, Bog ne­će za­bo­ra­vi­ti da je Vo­ji­slav Ko­štu­ni­ca zva­nič­no iz­jed­na­čio Dra­žu s naj­zna­čaj­ni­jim lič­no­sti­ma srp­ske isto­ri­je, oni­jem lič­no­sti­ma ko­ji su se bo­ri­li za srp­stvo i sve­to­sa­vlje.

No, uga­zi­li smo u du­bo­ku noć, a i lum­ba­go me ne­sreć­ni ste­že, pa mo­ram žu­ri­ti da za­vr­šim ovaj raz­go­vor pri­je svi­ta­nja, raz­go­vor s mo­jim po­koj­nim si­nom Rat­kom ko­ji bla­gu­je s dru­gim srp­skim du­ša­ma na La­za­re­vi­jem ne­be­si­ma. Vi, dra­gi mo­ji pri­ja­te­lji, ne slu­ša­te moj go­vor va­ma, no moj raz­go­vor s Rat­kom, mo­je pro­du­ža­va­nje ži­vo­ta kroz ovaj raz­go­vor sa si­nom. Mi­slim da sam do­sta re­kao o ažda­ja­ma ko­je su se us­ko­pi­šti­le i na­ko­stri­je­ši­le i alo­vi­to zi­nu­le na srp­stvo, bo­lje re­ći ko­je zi­je­va­ju na nj od ko­sov­sko­ga da­na do no­ća­šnje no­ći. Bo­lje je da sad s Rat­kom poč­nem pri­ču o go­spo­di­nu vla­di­ci, dok­to­ru Am­fi­lo­hi­ju, mi­tr­o­po­li­tu Cr­ne Go­re, sed­mo­ro Br­da, Ze­te ze­mlje rav­ne, kr­šno­ga pri­mor­ja đe je Mi­loš Obi­lić bu­zdo­va­nom pre­ba­čio la­tin­sku cr­kvu Di­mi­tri­ju! Da pri­čam o mi­tr­o­po­li­tu tih pro­sto­ra i ze­mlje Sken­de­ri­je ko­jom je vla­dao srp­ski knez Ivan–beg Cr­no­je­vić. Da pri­čam o slav­no­me Mo­ra­ča­ni­nu, eg­zar­hu sve­to­ga Tro­na u Pe­ći i ar­hi­e­pi­sko­pu ce­tinj­sko­me, ne­do­sti­žnom du­hov­ni­ku, na­uč­ni­ku, po­li­ti­ča­ru i dr­žav­ni­ku – Ri­stu Ra­do­vi­ću, u ka­lu­đer­stvu na­re­če­nom Am­fi­lo­hi­ju! Da pri­čam o ljuc­koj gro­ma­di ko­ja je do­šla sve­to­sav­ski­jem pu­tem u Cr­nu Go­ru da joj srp­ske ra­ne li­je­či. Da­bog­da se po­zla­tio onaj put ko­jim je on do­šao, ho­će ako­bog­da!

Ja: Va­la je, Ja­ko­ve, i bio va­kat da pre­đeš na pri­ču ko­ju si obe­ćao kad si se za­u­zeo da pri­čaš, a to je pri­ča o cr­kvi na Ru­mi­ji ko­ju je po­di­gao go­spo­din Am­fi­lo­hi­je, srp­ski mi­tr­o­po­lit u Cr­noj Go­ri.

Mar­tin Lje­pa­va: Na­sta­vi, go­spo­di­ne Ja­ko­ve, ima još do­sta no­ći. Ne­će no­ći ne­sta­ti dok ti pri­čaš, a be­śe­diš ni­je ti ra­van ni Igu­man Ste­fan iz Gor­skog vi­jen­ca. Po­pij tu ča­šu što je pre­da te pa na­sta­vi.

Ja­kov Ko­ma­rić: Bi­ja­še pri­je Am­fi­lo­hi­ja mi­tr­o­po­lit cr­no­gor­ski vla­di­ka Da­ni­lo Daj­ko­vić iz Rva­ša, la­ka mu ze­mlja. Sta­rac od sto­ti­nu go­di­na žću­tu­ru­mio se na Ce­ti­nju, da­bog­da da je bio ka­pac da ode pod Ostr­og da se po­mo­li Sve­to­me Va­si­li­ji. Ni­je za­pam­će­no da je kad odr­žao go­vor na­ro­du, da se obra­ti vje­r­nič­koj ma­si, a ka­mo­li da uda­ri če­prlj u nos ko­mu­ni­stič­koj vla­sti ko­ja gle­da na srp­sku cr­kvu kao ma­ći­ja na pa­stor­ku Pe­pe­lju­gu. Ri­je­šio lac­man­ski ko­mu­ni­sta Ti­to da raz­ru­ši cr­kvu Sve­to­ga Pe­tra na Lov­će­nu i da po­šok­či mr­tvo­ga Nje­go­ša. Ali se po­vo­dom to­ga zlo­dje­la, ko­je su pri­hva­ti­li Cr­no­gor­ci što se Ti­tu uvla­če u gu­zi­cu, i to ne do ra­me­na no do po­ja­sa, ni­je ocam­pa­će­li mi­tr­o­po­lit jav­no živ ču­jao vi­še no svi mr­tvi što se ču­ja­ju s ono­ga svi­je­ta. A mo­že­te mi­sli­ti ka­ko bi to sve­to­sav­ski i am­fi­lo­hi­jev­ski zvu­ča­lo i iz­gle­da­lo da je sta­ri mi­tr­o­po­lit srp­ski, sa si­je­dom bra­dom do po­ja­sa, zlat­ni­jem bro­ja­ni­ca­ma u de­snoj i sa šta­pom Sve­to­ga Sa­ve u li­je­voj, šta­pom ko­ji se ču­va na Ce­ti­nju, odr­žao u Ostr­o­gu pr­vo sve­tu li­tur­đi­ju a on­da go­vor na­ro­du ko­ji ga kr­ste­ći se slu­ša. Da je odr­žao be­śe­du i iz­re­kao pro­klet­stvo na one ko­ji pot­ki­da­ju gla­vu Lov­će­nu i na Nje­go­še­ve mo­šti na­so­vr­lja­va­ju la­tin­sku ska­la­me­ri­ju va­ja­ra Iva­na Me­štro­vi­ća, pri­ja­te­lja Aloj­zi­ja Stje­pin­ca i An­ta Pa­ve­li­ća. Za­mi­sli­te da je sta­rac Vla­di­ka za­mo­lio Bo­ga i Sve­to­ga Va­si­li­ja da se od tih bo­go­hul­ni­ka iz­le­gu gu­bav­ci da ih na­rod po pr­stu ka­žu­je, da ne ima­ju smi­ra­ja u gro­bu ni u ži­vo­tu, da im ži­vi­jem oči po­bi­je­le, i da im mr­tvi­jem ze­mlja ko­sti iz­ba­cu­je! Da je to mi­tr­o­po­lit Daj­ko­vić pod Ostr­o­gom re­kao, glas bi mu jek­nuo i od­jek­nuo u svi­je­tu hri­šćan­sko­me. Čuo bi se do Sve­te Go­re aton­ske, uz­drh­ta­li bi jed­na­ko De­ča­ni i Mo­ra­ča, us­tre­sle bi se ko­sti Ne­ma­nji i Vla­di­ci Da­ni­lu. Ve­li pro­to Mak­sim da bi bez­ma­lo plam s ono­ga svi­je­ta na Vra­ča­ru, đe je Si­nan–pa­ša spa­lio Sve­to­ga Sa­vu, buk­nuo iz ze­mlje. A sa­mo Bog zna šta bi ta­da tre­nut­no uči­nje­la ne­be­sa Nje­go­va! Umje­sto ta­kvo­ga igu­man­ste­fan­sko­ga ge­sta i go­vo­ra, oja­đe­li vla­di­ka Daj­ko­vić sa­vio se na šta­ku i pla­kao, su­za mu su­zu ni­je sti­za­la. A on­da za­mi­sli­te ve­li­ku mo­guć­nost nje­go­vu, pa da ga je Bog bio za to dao. Za­mi­sli­te da je uzeo li­tar ben­zi­na pa ga ona­ko cam­pat i pa­njat pro­suo po svo­me ti­je­lu i kre­snuo ši­bi­cu. A da je to spa­lji­va­nje upri­li­čio na Lov­će­nu is­pred još ta­da ne­raz­va­lje­ne Nje­go­še­ve ka­pe­le, da­nas bi se nje­go­vo slav­no ime pi­sa­lo cr­ve­ni­jem sve­to­sav­ski­jem slo­vi­ma u srp­sko­me ka­len­da­ru. A ona­ko da­nas ga ni­ko ne spo­mi­nje vi­še no da se ni­kad ni­je ra­đao na ovoj gre­šnoj ze­mlji srp­skoj. Pr­di Sr­bi­ma gu­zi­ca za ta­kvo­ga mi­tr­o­po­li­ta! Oja­đe­li sta­rac Da­ni­lo šu­te­ći od­bo­lo­vao srp­sku ra­nu lov­ćen­sku, a ko­mu­ni­sti sru­bi­li gla­vu Lov­će­na, po­ka­to­li­či­li grob Vla­di­ke Ra­da i de­stre­ga­li jed­nu ve­li­ku srp­sku sve­ti­nju ko­ju je Sve­ti Pe­tar Ce­tinj­ski pred­lo­žio, a Vla­di­ka Nje­goš po­di­gao. A kad je ta­ko mi­tr­o­po­lit po­stu­pio i zu­ba ne obi­je­lio, oja­đe­li po­po­vi u sve­mu srp­stvu ni­je­su smje­li pi­snu­ti, no blo­ki­ra­li je­zik za zu­be i za­mo­zo­lje­li. A ka­ko će oni mu­če­ni­ci pro­mo­zo­li­ti s pa­ro­hi­ja i iz svo­jih po­ro­di­ca kad se sto­go­di­šnji đed, ko­ji ne­ma ni­ko­ga no Bo­ga vi­še se­be, pre­śe­kao od stra kao da ima pu­nu ku­ću đe­ce či­je ško­lo­va­nje za­vi­si od vla­da­vi­ne ko­mu­ni­sta. Sve se bi­lo po­tle­u­ši­lo. Zo­veš po­pa da ti kr­sti di­je­te, a on do­đe po­no­ći kad ga ni­ko ne vi­di. Za­pa­liš zr­no ta­mja­na, a ku­neš se da to ni­je bio ta­mjan­ski no du­van­ski dim ko­ji mi­ri­še na­lik ta­mja­nu. U Ti­to­vo vri­je­me na pr­ste jed­ne ru­ke mo­gao si iz­br­o­ji­ti po­po­ve ko­ji su bi­li slič­ni pro­tu Mak­si­mu, od ko­ga sam vi­še na­u­čio u ho­te­lu “Onogoštu” o srp­skoj vje­ri, sve­to­sav­skoj cr­kvi i srp­skoj isto­ri­ji ne­go od svih na­stav­ni­ka ko­ji su mi pre­da­va­li u ško­li. Vi­še no od svih pri­ča­la­ca ko­je sam slu­šao, vi­še no od svih knji­ga ko­je sam či­tao.

A evo šta je pro­to Mak­sim či­nio kad se ru­ši­la cr­kva na Lov­će­nu vi­so­ko­me. Za­ma­ni­ce za se­dam no­ći usta­jao je iz kre­ve­ta tač­no u po­noć te od­la­zio u Nik­šić­ki ma­na­stir, ko­ji je po­sve­ćen Sve­to­me Va­si­li­ju i ko­ji je spo­me­nik srp­ski­jem ju­na­ci­ma ko­ji su iz­gi­nu­li u Ve­lje­mu ra­tu. Mo­lio se Bo­gu i Va­si­li­ju Ču­do­tvor­cu da oču­va­ju srp­skim gla­va­ma um i pa­met i da pro­gu­ta ze­mlja bez­bo­žni­ke ko­ji su na­re­di­li da se sru­ši cr­kva Sve­to­ga Pe­tra na Lov­će­nu ko­ja je i vje­či­ta ku­ća Nje­go­še­va. Bio je Pro­to uši­pio u ži­vot, ne­ma­še ro­ba na što sta­ja­ti, po­pov­ska ka­pa spa­la mu na uši pa ih okle­pi­la, nos bi mu uvr­zo u ve­zit­ku, ma­ven ko či­vit is­pod pa­met­ni­je a tu­žni­je oči­ju. On­da je tri da­na po­stio na bi­stroj vo­di, a za­vje­to­vao se na ći­vo­tu Ču­do­tvor­ca u Ostr­o­gu da ni­kad ne­će obu­ći bi­je­lu ko­šu­lju, ni­ti će u dru­štvu ča­šom na­zdra­vi­ti, dok se ne uklo­ni ka­to­lič­ko na­ka­lje s Lov­će­na. Ali Bog ne da­de da taj dan Pro­to do­če­ka na gre­šnoj ze­mlji, ali isti će Go­spod da­ti da mu na ono­me svi­je­tu pro­bi­je­li ko­šu­lja, a ču­će se i na ne­be­si­ma kad taj oče­ki­va­ni dan osva­ne ako­bog­da! A u Bo­ga se na­dam da će pa­met Am­fi­lo­hi­je­va uči­ni­ti da se vra­ti srp­ska cr­kva đe je i bi­la i da se ono tu­ča­no ka­sti­že­ni­je la­tin­sko, s or­lu­ši­nom ko­ji Nje­go­ša klju­ca u gla­vu, ću­šne niz lov­ćen­ske str­mi­ne da mu se str­va ne zna! Kad Bog da da se ka­sti­ga ka­to­lič­ka gvo­žđu­ri­ja s Lov­će­na, sa­ma će se otvo­ri­ti ze­mlji­na zi­jev da pro­žde­re go­mi­lu la­tin­sko­ga ka­me­nja od ko­ga je ozi­dan fa­mo­zni ma­u­zo­lej na sve­to­me Lov­će­nu, srp­sko­me Ara­ra­tu. A i gro­bo­vi ru­ši­te­lja Nje­go­še­ve ka­pe­le pro­pa­šće se na onaj svi­jet ako­bog­da.

Ka­da je ru­še­na srp­ska cr­kva na Lov­će­nu, ho­dže su u Ti­to­voj Ju­go­sla­vi­ji ri­ka­le na sve stra­ne kao go­ve­da na str­vi­štu, i čak­ta­ra­la zvo­na s la­tin­ski­je cr­ka­va kao ča­ka­li­ce sa sto­ti­nu ko­źih kr­do­va. A on­da za­mi­sli­te ovo. Ta­man kad je ru­šen Lov­ćen s vr­ha, po­di­za­la se ka­to­lič­ka cr­kva na sred mo­ga pre­o­ja­đe­lo­ga Nik­ši­ća. Po­di­za­li ti­tov­ci tu ukle­tvu na oba­li ri­je­ke Bi­stri­ce ko­ja se uli­va u Ze­tu da bi se Ze­ta bo­ga­ti­je sa­su­la u Mo­ra­ču, a Mo­ra­ča se na­ši­ro­ko sa­su­la u Ska­dar­sko je­ze­ro na ko­me su ostr­va sa sve­ti­jem srp­skim cr­kva­ma i ma­na­sti­ri­ma. Ta­ko vo­de nik­šić­ke Bi­stri­ce na­pa­ja­ju ze­le­nu Ze­tu, ze­mlju Ne­ma­nji­ju ko­ja je i s Tur­ci­ma zna­la na kraj iza­ći. E pa sad za­mi­sli­te ka­ko je vje­što ura­đe­no da ka­to­lič­ko–pap­ska zi­da­ni­ja na oba­li nik­šić­ke Bi­stri­ce za­ga­đu­je srp­sku vo­de­nu ži­lu ko­ja se pro­te­že srp­skom ze­mljom od pla­ni­ne Voj­ni­ka na śe­ve­ru do ve­li­ko­ga je­ze­ra Ska­dar­sko­ga, to­ga mo­ra srp­sko­ga. U Ze­ti je i se­lo Srp­ska đe je Vla­di­ka Da­ni­lo o dža­nji vi­sio, đe su ga Ze­ća­ni ot­ku­pi­li ko­šu­ljom Mak­si­ma Cr­no­je­vi­ća, pa, zbi­lja, mo­že li se iz­mje­ri­ti pap­sko lu­kav­stvo! Bo­ga­mi ne­ma to­ga kan­ta­ra na ko­ji bi se iz­mje­ri­lo. Ka­ko su per­fid­no iza­bra­li mje­sto da na­čo­pe­re ka­to­lič­ku cr­kvu ko­ja će da pr­ko­si Bo­gu i srp­sko­me na­ro­du sve­to­sav­sko­me! Ka­ko, e oni zna­ju ka­ko! A zna­te li ko­li­ko je ne­sret­ni mi­tr­o­po­lit Daj­ko­vić pro­go­vo­rio o gra­đe­nju ka­to­lič­ke cr­kve u Nik­ši­ću đe ni­kad ka­to­li­ka ni­je po­sto­ja­lo. Pro­go­vo­rio je kao da su mu se vi­li­ce ska­me­ni­le, je­zik mu je bio otvrd­nuo kao su­va dre­no­vi­na iz ko­je Mar­ko Kra­lje­vić ne bi kap ri­je­či is­ci­je­dio! A kao što re­koh, od kad je po­dig­nut Nik­šić, ili ra­ni­je Ono­gošt, na lju­toj kra­ji­ni i po­kra­ji­ni, pa kroz vas ze­man ot­ko lju­di pam­te i pre­no­se pam­će­nje s oca na si­na, ni­kad u to­me srp­sko­me gra­du ni­je ka­to­li­ka po­sta­ja­lo, osvem kad je do­vo­đe­na ka­kva la­tin­ska pro­će­pa­ča za nik­šić­ki ku­ple­raj. Ili je na­ba­sao lac­man­ski šve­r­cer da pro­da­va ka­kve za­vr­zla­me.

Bo­že moj, u Nik­ši­ću je bi­lo i švap­ski­je sol­da­ta u Pr­vo­me i ta­li­jan­ski­je i nje­mač­ki­je la­ti­na­ša u Dru­go­me svjet­sko­me ra­tu. Kad su, bo­lan, is­pla­še­ni Tur­ci iz Nik­ši­ća po­pri­je Vuč­je­ga do­la, Nik­šić s oko­li­nom na­se­li­li su srp­ski so­je­vi­ći ko­ji su to za­slu­ži­li sa­bljom i de­sni­com ru­kom. Ne znaš je­su li gla­si­ti­ji oni iz Cr­ne Go­re ili oni iz Her­ce­go­vi­ne. To su Vu­ko­ti­ći s Če­va i Mar­ti­no­vi­ći iz Ba­ji­ca, Pe­tr­o­vi­ći i Ku­stu­di­je s Nje­gu­ša. Jed­ni so­je­vi­ći, dru­gi odža­ko­vi­ći, a tre­ći i jed­no i dru­go. Tu su iz Mar­ko­vi­ne Jo­vo­vi­ći, a šta ćeš re­ći za Mi­ću­no­vi­će s Ve­le­sto­va. Zar im ni­je­su rav­ni Jo­vo­vi­ći, No­va­ko­vi i dvo­ji­ce po­po­va s han­dža­ri­ma – Mi­la i Lu­ke. Evo ti po­sred Nik­ši­ća cuc­ki­je Pe­ro­vi­ća, to je ono brat­stvo u ko­je je Nje­goš udao ro­đe­nu se­stru Ma­ri­ju ko­ja će ro­di­ti Ste­va­na Cu­cu. A nji­hov je i Ba­trić ko­ga ni­je oža­li­la sa­mo nje­go­va se­stra no bu­tum pod­lov­ćen­ska Cr­na Go­ra. Ne smi­je­mo va­la za­bo­ra­vi­ti ni Gar­da­še­vi­će, ni Vu­jo­vi­će, ni Zvi­ce­re za­že­te ju­na­ke. A što se ti­če Her­ce­go­va­ca, ne znaš da li se Vu­ka­lo­vi­ći­ma bli­že pri­mi­ču Zi­ro­je­vi­ći, Ra­da­ni, Mal­te­zi, Pe­šu­ti, Ba­bi­ći ili Bje­lo­gr­li­ći. To je, bo­lan, bi­la srp­ska svi­ta i s jed­ne i s dru­ge stra­ne, a ni­je bi­lo uva tu ka­to­lič­ko­ga. E bog­me, one za­na­te ko­je ni­je­su šće­li ni pri­mi­ri­sa­ti bo­jov­ni­ci i ple­me­ni­ci od han­dža­ra i dže­fer­da­ra, pri­hva­ti­la je la­tin­ska i po­tu­rič­ka la­ća­mi­ja. Pri­hva­ti­li za­na­te ali oni u od­no­su na broj Sr­ba bi­li su što i kap u Ze­ti ri­je­ci. A tu je bi­lo i Gur­be­ta ka­laj­dži­ja, ko­ji su kr­pi­li šu­plje pi­nja­te i ko­na­te. Sit­než tur­ska pra­vi­la je bo­zu, a mo­glo se vi­đe­ti la­ti­ni­na da bri­je i pod­ši­ša­va Sr­bi­na. Ni­je ti srp­ski Cr­no­go­rac ko­ji je svi­kao na nož i pu­šku, na­vi­kao na bo­je­ve i meg­da­ne, stio u no­vo­o­slo­bo­đe­nom Nik­ši­ću ni pot­ki­va­ti ko­nje, ni ka­la­ji­sa­ti ko­tlo­ve, ni­ti ško­pi­ti kr­ma­če, ni­ti me­sti plja­cu nik­šić­ku. Sve je to za­pa­lo dru­go­vjer­ce i do­ma­će ne­so­je­vi­će. Nik­šić­ke dža­mi­je su sru­še­ne i od nji­jo­va ka­me­na na­či­njen most na Bi­stri­ci i vo­de­ni­ca po­pa Đo­ke na is­toj bi­stroj ri­je­ci. Eno je i da­nas uz­gor ali ne me­lje se u njoj ži­to jer su taj rad pre­u­ze­li elek­trič­ni mli­no­vi. A ko se, bo­lan, ta­da śe­ćao po­sra­ni­je ka­to­li­ka i nji­jo­ve vje­re, a ka­mo­li da im se zi­đe cr­kva! Ku­rac su do­bi­li da iz­bi­ju oči! A u Ti­to­vo vri­je­me, kao što ču­ste, ni­če ka­to­lič­ka cr­kve­ti­na u sred ju­nač­ko­ga Nik­ši­ća, još na oba­li Bi­stri­ce ko­ju pre­kra­če most od dža­mij­sko­ga ka­me­nja. Za­bo­ra­vih da ka­žem da se u to isto Ti­to­vo vri­je­me po­di­gla i ka­to­lič­ka cr­kva u ta­da­šnje­mu Ti­to­gra­du, ma ni­je joj ma­ne da je na sred gra­da Ri­ma đe pa­pa dri­je­ši ga­će! A što ne­će bi­ti ka­to­lič­ka cr­kva kad su isti Cr­no­gor­ci po­lju­bi­li Ti­ta u du­pe i nje­go­vo bez­bo­žnič­ko ime da­li sta­ro­me gra­du Pod­go­ri­ci, srp­sko­me gra­du u ko­me je Mar­ko Mi­lja­nov zvao na meg­dan Ju­sa Mu­či­na, a Ju­so se upi­šao od stra i ne smi­jo pla­me­ni­to­ga Ku­ča ni po­gle­da­ti. Tač­no je re­kao ve­li­ki srp­ski knji­žev­nik Mi­o­drag Bu­la­to­vić da je Ti­to bio jed­nom no­gom u ko­mu­ni­stič­koj cre­vlji a dru­gom, i to de­snom, u ka­to­lič­koj ci­pe­li. Ima li mu, pi­ta­še Bu­la­to­vić, pe­to­kra­ke na grob­nom ka­me­nu u Be­o­gra­du. Pi­ta­še i od­go­va­ra­še – ima moj ku­rac! Ti­to ka­to­lik i ko­mu­ni­sta, pa i sad le­ži u srp­skoj ze­mlji, u sred srp­sko­ga Be­o­gra­da. Pi, na­let bi­lo i nje­ga i ono­ga ko to još do­pu­šta! Da­bog­da se pod nje­gov ne­vjer­nič­ki grob ze­mlja džom­bo­sa­la!

Pri­ča­lo se da će se jed­na šo­kač­ka cr­kva po­di­ći na Ce­ti­nju, na ono isto mje­sto đe je bio pla­ni­rao kri­vo­no­gi kralj Ni­ko­la da po­dig­ne lac­ma­ni­ma bo­go­mo­lju. I ku­nem ti se Bo­gom ostva­ri­la bi se ta kri­vo­no­ga mi­sao da se pro­du­ži­la vla­da­vi­na ti­to­vi­je ko­mu­ni­sta. Da po­tra­ja Ti­to­vo vri­je­me, ima­li bi­smo žup­ni­ka u Cr­noj Go­ri ko­li­ko ima­še pred­rat­no Tre­bi­nje ho­dža s tur­ba­ni­ma oko cr­ve­ni­je fe­so­va. Šća­vah oti­ći u Tre­bi­nje kod pa­še­no­ga mi To­do­ra Alek­si­ća, pa ne znaš je li pi­to­mi­je Tre­bi­nje ili mir­ni­ja Tre­bi­šnji­ca ili ve­li­čan­stve­ni­ji Nje­go­šev spo­me­nik. Ali pra­vo da vam ka­žem je­dva sam če­kao da se vra­tim iz Tre­bi­nja u Nik­šić. A jad­na ti maj­ka, si­ne zo­ra pa za­ri­če ne je­dan ho­dža no tro­ji­ca, jed­no­me vri­šte­ći glas kao azgi­nu pa­stu­vu, dru­gi bub­nja kao iz du­bo­vi­ne, a tre­ći klik­će tan­ko gla­so­vi­to kao da ga asu­liš. Slo­že gla­so­ve pa ri­ču i ur­li­ču, bru­ji svo Tre­bi­nje i to ne jed­nom no rav­no pet pu­ta! Ne pi­ta­ju oni je li trav­nja­to lje­to, plač­lji­va je­sen, na­ko­stri­je­še­na zi­ma ili pro­cvje­ta­lo pro­lje­će, no u je­dan glas ri­ču istu pje­smu na dan po pet pu­ta. Bi­ja­še smi­je­šan po­koj­ni mi pa­še­nog To­dor, pa re­ka­še da ho­dža pr­vom rik­ne ko­ko­ška kad sli­je­će s le­ga­la, dru­gom kad se sun­da­ju oba­do­vi, tre­ćom kad konj­ska mu­va ki­di­še na če­lja­de, če­tvr­tom kad ko­ko­ške uz­li­je­ću na le­ga­la i pe­tom kad se ogla­se ću­ko­vi. Nji­jo­vim bi se go­vo­rom re­klo da su im to sa­bah, pod­ne, ićin­di­ja, ak­šam i jaci­ja, ja­de im Bog dao jed­na­ko u gla­vu i u vje­ru tur­sku pek­si­jan­sku! E ta­kvo ti je bi­lo sta­nje i la­tin­lu­ka i tur­čin­lu­ka u Ti­to­voj Ju­go­sla­vi­ji, a ta­ko bi osta­lo do srp­skog is­ko­pa da Bog sve­mo­gu­ći ne do­di­je­li Sr­bi­ma Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća i svi­tu nje­go­vu po­li­tič­ku.

Kad Bog da­de da Sr­bi Slo­bo­da­no­vi kre­nu­še u oslo­bo­di­lač­ki rat da sa­ču­va­ju Ko­so­vo od ar­na­ut­ske tu­ke i man­džu­ke, i da bar pro­ri­je­de po­tu­ri­ce na srp­ski­jem pro­sto­ri­je, do­đe ze­man da va­lja vo­je­va­ti, sva­ki Sr­bin da po­ka­je svo­je sta­re pret­ke. Za­bru­ja pje­sma – Svi­raj­te ja­če, svi­raj­te bo­lje, jo­pet je na­še Ko­so­vo po­lje!

Pje­sma se za­pje­va a zna­ci se neo­bič­ni do­go­di­še. Ko­ko­to­vi za­pje­va­še kao sla­vu­ji, ne­ko čuo gor­sko­ga vu­ka da za­u­vi­ja kao da mu­je­zin ku­ji­še s dža­mi­je, u se­lu Ka­zan­ci­ma ob­li­zni­la se ko­bi­la, vi­dio ne­ko or­la na li­ti­ci da ka­pu­ni je­ji­nu! Ali po­red tih ču­de­sa i ču­do­ve­ni­ja naj­vi­še se pri­ča­lo o grč­ko­me kr­stu u banj­sko­me se­lu Tu­pa­nu. Ni­ko ne zna od kad je taj ka­me­ni krst, ne­što vi­ši od naj­vi­so­či­je­ga čo­vje­ka, kra­ci mu sa­mo ne­što kra­ći no ra­ši­re­ne ru­ke mje­r­no­ga čo­vje­ka. Is­kle­san bez ika­kvo­ga nat­pi­sa, od ka­me­na jed­na­či­to de­be­log ko­li­ko naj­vi­ša mu­ška ped. Sa­mo se ka­že u na­ro­du da je to grč­ki krst, jer se vje­ru­je da su Gr­ci vla­da­li na­ši­jem pro­sto­ri­ma pri­je no što smo se mi do­se­li­li od­ne­kle is­pod Kar­pa­ta. Da li je grč­ki taj krst, ni­je li, či­ji li je, ko­li­ko je star, – o sve­mu to­me ni­ko ni­šta ni­je na­pi­sao ni us­tvr­dio. Ja sam taj krst ka­me­ni mno­go pu­ta gle­dao kad sam kao đe­ti­ćak če­sto išao u Ba­nja­ne u svo­ju uj­če­vi­nu. Krst je ne­da­le­ko od kol­sko­ga dru­ma, mo­žda sto­ti­njak me­ta­ra, na­kri­vio se na jed­nu stra­nu, oko nje­ga ra­ste ma­lo lje­sko­vi­ne. Sve voj­ske ko­je su kroz Ba­nja­ne pro­la­zi­le ni­je­su ga tu­ra­le, ni­ka­kva di­va­ni­ja i ne­zna­ni­ja ni­je ga ošte­ti­la. Vri­je­me ga oli­ša­vi­lo i pro­sta­ra­lo, ali dr­žao se ot­ko lju­di pam­te va­zda jed­na­ko. E, Bo­že je­di­ni, ko­li­ko je re­če­ni tu­panj­ski krst vje­ko­va pro­tu­rio pre­ko svo­jih kra­ko­va, ko­li­ko je iz­dr­žao po­tre­sa ze­malj­ski­je, mu­nja ne­be­ski­je, pod­lo­ka vo­de­ni­je, stu­va noć­ni­je! Ko­li­ko ga plju­sko­va ob­li­lo, mra­ze­va ste­za­lo, ko­li­ko ga je sun­če­ve že­ge pe­klo! Re­koh, nag­nuo se pre­ma is­to­ku, da mu ni­je jak te­melj u ze­mlji dav­no bi ze­mlju po­lju­bio. Ka­žu da je is­pod one lje­sko­vi­ne što ra­ste oko nje­ga va­zda bi­lo je­bač­ko va­lja­li­šte, vje­ru­je se da se mu­ški klin ni­đe ta­ko ne di­že kao tu kad se mu­ška­rac sni­že s ka­kvom žen­skom. Kad mu­ška­rac strec­ne od ne­šta, pa mu vr­snik iz­gu­bi po­nat na­pe­to­sti, išao je pod tu­panj­ski krst sa žen­skom da mu se vr­snik ukru­ti, što se, ve­le, va­zda i do­ga­đa­lo. Zna se da je grom ubio jed­nu ka­lu­đe­ri­cu kad joj ga je is­pod one lje­sko­vi­ne po­red kr­sta usa­dio je­dan Mi­lja­nić iz Mu­že­vi­ca ko­ji je bio mo­mak kao od br­da od­va­ljen. Po­zna­to je da su Mi­lja­ni­ći naj­ra­sni­ji Ba­nja­ni. Di­gao joj je bio no­ge u ne­be­sa, pa to je pri­vu­klo grom da ubi­je nju, a nje­ga ni­je do­hva­tio ni po pr­stu. Ka­ko se ta­ko ne­što mo­že do­go­di­ti – to sa­mo Bog zna. Ma me­ni ni­je čud­no ot­kud se na Tu­pa­nu pri­tre­fio Mi­lja­nić, ali ne znam ot­kud tu ka­lu­đe­ri­ca kad u Ba­nja­ni­ma ne­ma ni mu­ško­ga ni žen­sko­ga ma­na­sti­ra. Ali osta­lo je ta­ko da se pri­ča, a još ni­ko ni­je na­tkao to­li­ko ma­ra­ma da za­ve­že na­ro­du usta da ne pri­ča i pri­po­vi­je­da.

No iste one go­di­ne kad se Slo­bo­dan spre­mao da odr­ži go­vor na Ga­zi­me­sta­nu, ona ču­do­ve­ni­ja ko­ja sam spo­me­nuo do­go­di­la su se, ali je naj­vi­še ču­do, o ko­me se naj­vi­še i pri­ča­lo, je to što se grč­ki krst na Tu­pa­nu a u Ba­nja­ni­ma us­pra­vio, zba­cio li­ša­je­ve sa se­be, omla­dio se kao da je ju­če is­kle­san i pro­bi­je­lio kao da je od bi­je­lo­ga mer­me­ra sa­či­njen. Ta­kav je jed­no ju­tro osva­nuo, lju­di su se kr­sti­li, svak se ži­vi ču­dio, a ni­ko ni­je znao či­ji je ada­let uči­njen. No, da skra­tim o kr­stu pri­ču. Stio sam sa­mo re­ći da se is­pred ve­li­kih do­ga­đa­nja u isto­ri­ji srp­sko­ga na­ro­da va­zda ne­što neo­bič­no i neo­bja­šnji­vo do­ga­đa­lo. Pro­to Mak­sim zbo­ra­še da je i tu prst bož­je vo­lje. Sve­mo­gu­ći Bog pri­re­di Sr­bi­ma neo­bič­na do­ga­đa­nja da bi se na­rod pi­tao i za­pi­tao ka­kva su to pred­ska­za­ni­ja. Pa on­da kad se ve­li­ki do­ga­đaj de­si, to na­ro­du ne bu­de izu­blea, ne­go su če­ljad du­šev­no pri­pre­mlje­na, što bi se uče­no re­klo psi­hič­ki pri­pre­mlje­na da do­ži­ve taj do­ga­đaj. A sve je te neo­bič­no­sti Bog na­mje­stio Sr­bi­ma da ade­kvat­no do­ži­ve i odži­ve pa­ra­sto­snu sve­ča­nost po­vo­dom go­di­šnji­ce Ko­sov­ske bit­ke. Od­no­sno do­bi­ja­nja sta­tu­sa ne­be­skog na­ro­da ko­je je Sr­bi­ma dao go­spod Bog po pre­po­ru­ci Sve­te Bo­go­ro­di­ce. A moj bra­te, da ga ni­je­su neo­bič­na ču­da pri­pre­mi­la, ne bi srp­ski na­rod mo­gao bez te­žih du­šev­nih po­tre­sa pa­ra­sto­sno pro­sla­vi­ti do­ga­đaj ko­ji je star šest vje­ko­va. A šest vje­ko­va nu­di srp­skoj isto­ri­ji šest sto­ti­na go­di­na, što se on­da pre­tva­ra u se­dam­de­set i dvi­je hi­lja­de mje­se­ci. A ta­ko isto srp­skoj isto­ri­ji Bog po­kla­nja osam sto­ti­na se­dam­de­set i če­ti­ri hi­lja­de da­na i isto to­li­ko no­ći. A ti srp­ski da­ni i no­ći ima­ju de­set mi­li­o­na de­vet sto­ti­na i še­zde­set hi­lja­da sa­ti. A on­da isti sve­mo­gu­ći srp­skoj sve­to­sav­skoj isto­ri­ji po­kla­nja sto­ti­nu dva­de­set i se­dam mi­li­jar­di i šest sto­ti­na mi­li­o­na mi­nu­ta. E na mo­ju ža­lost ne umi­jem ni pro­či­ta­ti ni iz­go­vo­ri­ti broj se­kun­di ko­je je Bog po­klo­nio Sr­bi­ma da mu se ot­ku­ca­va­ju od La­za­re­va pre­se­lje­nja u ne­bo do Slo­bo­da­no­va go­vo­ra na Ga­zi­me­sta­nu. E tu si­lu vre­me­na ni­je la­ko pod­ni­je­ti pa iako si Sr­bin. I ta­kvo­ga Sr­bi­na tre­ba­lo je ču­di­ma pri­pre­mi­ti da to vre­men­sko ču­do pod­ne­se. Ja kad s mo­jim Rat­kom u snu pri­čam, ka­žem mu, a to i va­ma ve­lim, da sa­mo znam za ču­da ko­ja su se do­go­di­la u kra­je­vi­ma oko Nik­ši­ća, a sa­mo Bog zna ko­li­ko se raz­li­či­tih ču­da do­go­di­lo onih mje­se­ci, da­na i ne­đe­lja, mi­nu­ta i se­kun­di, kad se još ni­je bi­lo ču­lo da će Slo­bo­dan Mi­lo­še­vić oti­ći na Ga­zi­me­stan i ka­za­ti da će Sr­bi is­pra­vi­ti sve ne­prav­de ko­je su im či­nje­ne po­sli­je vre­men­sko­ga pro­to­ka od Ko­so­va do na­še­ga vre­me­na.

A sad da vam ka­žem ka­ko sam ja do­ži­vio Slo­bo­da­nov do­la­zak na Ga­zi­me­stan, bo­lje re­ći nje­go­vo sli­je­ta­nje s ne­be­sa na Ko­so­vo po­lje bo­žu­ro­vi­to. Bio sam je­dan od mi­lion Sr­ba ko­ji su do­šli da vi­de i ču­ju Slo­bo­da­na na Ko­so­vu, na Ga­zi­me­sta­nu, na mje­stu oda­kle su Sr­bi uz­le­će­li pod ime­nom ne­be­sko­ga na­ro­da. Pri­je no je Mi­loš bio ca­ra raz­bu­čio, tur­ska voj­ska bi­la je pri­ti­snu­la svo Ko­so­vo po­lje, s ob­lje stra­ne La­ba i Sit­ni­ce, od Če­ča­na do gra­da Zve­ča­na, od Mra­mo­ra do Su­va ja­vo­ra, od Sa­zli­je do Mer­mer–Ću­pri­je! A aga­r­jan­ski car bio je pao na Ma­zgit na po­lje i svi­le­ni ča­dor ra­za­peo. Po­lu­mje­sec s dva kra­ka usmje­rio se na sve­to ras­kr­šće li­po­vo. Ne­kad bi­lo, sad se spo­mi­nja­lo, a da­bog­da se vi­še ne do­ga­đa­lo dok tra­je vje­ko­va!

Bog je ve­li­ki, ne­ma kod nje­ga mu­ša­ve­re.

Pro­te­klo mno­go vje­ko­va od Ko­so­va, a on­da se po­lje bo­žu­ro­vo pri­pre­mi­lo da do­če­ka mi­lion Sr­ba ko­ji su ze­mljom po­no­sno do­ga­zi­li i Slo­bo­da­na ko­ji je s ne­ba sle­tio do­če­ka­li. Da, s ne­ba, isto kao što je s ne­ba sle­će­la sve­ta srp­ska cr­kva na vi­so­ku pla­ni­nu Ru­mi­ju. Bo­že je­di­ni, ka­kve sim­bo­le Sr­bi­ma či­niš! A pri­je no je Slo­bo­dan na Ko­so­vo he­li­kop­ter­ski do­le­tio, Bog je taj do­ček pri­u­go­to­vio ta­ko što je Srp­ki­nja­ma utro­be utvo­rio da se u nji­ma Sr­bi za­če­đa­va­ju u ono­li­ko­me bro­ju ko­li­ko je ne­be­sko­me na­ro­du po­treb­no si­no­va i šće­ri u vri­je­me kad tre­ba ze­mlju či­sti­ti od tu­đe ma­će i svoj rod i soj na­se­lja­va­ti. Slo­bo­da­no­va ga­zi­me­stan­ska go­di­na ni­je bi­la sa­mo go­di­šte slo­bo­de srp­ske, no i vri­je­me naj­zdra­vi­jeg za­če­ća Sr­ba u srp­skoj isto­ri­ji. Za­če­ća Sr­ba po­sli­je kra­lja Mi­lu­ti­na, đe­da Du­ša­no­va. Kao što je po­zna­to, broj­ne že­nid­be i mu­ška moć kra­lja Mi­lu­ti­na na­go­vi­je­sti­li su do­la­zak na ovaj svi­jet ca­ra Du­ša­na Sil­no­ga ko­ji će Sr­bi­ju iz­ve­sti na se­dam mo­ra. Sve to pro­to Mak­sim zna­di­ja­še, sve to na­ma pri­ča­še, za­to ga Am­fi­lo­hi­je ci­je­nja­še mi­mo sve dru­ge pro­to­po­po­ve iz isto­ri­je Cr­ne Go­re. Re­koh, tre­ba­lo je da Slo­bo­da­nov sli­jet na Ga­zi­me­stan pra­ti ve­li­ko i što ma­sov­ni­je za­če­će Sr­ba ko­ji će da slu­že no­voj uje­di­nje­noj do­mo­vi­ni, Ve­li­koj Sr­bi­ji. Ni­je va­žno da li u Srp­ki­nju gra­di di­je­te nje­zin za­ko­ni­ti muž, od­sko­čit đe­ver ili na mu­ške no­ge štrk kom­ši­ja. Va­žno je da je Sr­bin ko­ji gra­di vi­đen i zdrav i da je Srp­ki­nji sprem­na utro­ba da ro­di. Pa za­bo­ga, ni Isu­sa Hri­sta ni­je na­či­nio Ma­ri­jin za­ko­ni­ti muž Jo­sif, no je Bog u sve­tu utro­bu Dje­ve Ma­ri­je za­čeo Spa­si­te­lja čo­vje­čan­stva. Otvo­re­nost utro­be srp­ske su­pru­ge i za mu­ško śe­me ko­je ne si­je nje­zin muž je­ste upra­vo bla­go­slov Sve­te Bo­go­ro­di­ce. Kao što je ca­ru La­za­ru po­sla­la po Sve­to­me Ili­ji pi­smo sa su­ge­sti­jom da iza­be­re ne­be­sko car­stvo, ta­ko je i svo­jim pri­mje­rom, da kao Jo­si­fo­va su­pru­ga otvo­ri svo­ju utro­bu za Bo­ga, pod­sta­kla Srp­ki­nje da za­če­đa­va­ju đe­cu po pri­mje­ru Sve­te Bo­go­ro­di­ce. I u pri­ro­di, tom bož­jem dje­lu ko­je okru­ža­va čo­vje­ka, zna da na­stu­pi ve­li­ka oplod­nja kad to bu­de za op­šti op­sta­nak po­treb­no. Pro­to is­ti­ca­še sa­mo dva slu­ča­ja. Pri­je no na­stu­pi in­va­zi­ja mi­še­va, so­ve ko­je se mi­še­vi­ma hra­ne iz po tri ja­ja iz­le­žu pi­lad, što je, kad te in­va­zi­je ne­ma, ne­za­mi­sli­vo. So­va u nor­mal­nom sta­nju le­ži sa­mo na jed­no­me ja­je­tu, vr­lo ri­jet­ko da dva bu­du. A pri­je no ska­kav­ci kre­nu da po­lja opu­ste, ga­le­bo­vi i po dva pu­ta iz­li­je­žu svo­je mla­de sa­mo da bi se na­mno­ži­li bra­ni­o­ci po­lja od ska­kav­či­je po­ša­sti. I ta­ko da­lje i to­me slič­no. E ze­mlje mi u ko­ju ću, i Rat­ko­va mi gro­ba, ovo sam vi­dio i do­ži­vio što ću vam sad is­pri­ča­ti.

Na­ši auto­bu­si iz Cr­ne Go­re kre­nu­še na Ko­so­vo, to je bi­lo uoči Vi­do­va dne, Slo­bo­dan će na Vi­dov­dan sle­će­ti na Ga­zi­me­stan. Ro­či­li smo se na iz­la­zu iz Pod­go­ri­ce, na Bi­o­če, mje­stu pro ko­ga je Mar­ko Mi­lja­nov pro­ja­ša­vao kad ide u bo­je­ve i na meg­da­ne. Bi­ja­še na broj tri­de­set i tri auto­bu­sa. Auto­bu­si su iz svih srp­skih gra­do­va s pri­mor­ja, on­da s Ce­ti­nja, iz Nik­ši­ća, Da­ni­lov­gra­da, a naj­vi­še iz Pod­go­ri­ce. Na pu­tu do gra­ni­ce s Me­to­hi­jom još će nam se pri­dru­ži­ti do­sta auto­bu­sa. A ma­li­jem ko­li­ma i kom­bi­ji­ma bro­ja se ni­je zna­lo. Kre­nu­smo s Bi­o­ča. Za­pu­ca­še re­vol­ve­ri, pje­va­ju put­ni­ci, auto­bu­si mi­ri­šu od ra­ki­je eglen­li­je i vi­ski­ja raz­ni­je na­zi­va. Vi­đoh u jed­nom pod­go­rič­kom auto­bu­su jed­no­ga mom­ka, ve­le da je iz Lje­šnja­na, ma bo­ga­mi, ne bi ga mo­gao ade­kvat­no opje­va­ti ni Ra­do­van Be­ći­ro­vić u svo­joj pje­smi! Dva se oka od nje­ga odvo­ji­ti ne mo­gu: štrk, ši­rok, br­kat, so­ko­lov­sko­ga po­gle­da, kad se smi­je ko da sun­ce gri­je, kad pro­go­vo­ri pri­gu­ši se zvuk mo­to­ra auto­bu­sko­ga! Gle­da­ju ga žen­ske, a bi­ja­še ih u sva­ko­me auto­bu­su, u na­še­mu auto­bu­su rav­no se­dam žen­skih gla­va, sva­ka ko đe­mi­ja. Evo ko su bi­le te na­še se­stre Srp­ki­nje. Jed­na mla­da udo­vi­ca, a po za­ni­ma­nju uči­te­lji­ca, jed­na ko­no­ba­ri­ca iz ho­te­la „Ono­go­šta“, dvi­je uda­te žen­ske ali kre­nu­le bez mu­že­va ko­ji ra­de, je­dan u Že­lje­za­ri, dru­gi u Pi­va­ri. A ka­kva bi­ja­še jed­na azman­ka iz Žu­pe ro­di­la je maj­ka! One dvi­je, še­sta i sed­ma, ne znam ko­ja je ljep­ša a ko­ja po­ra­sni­ja, ne znam ko su i oda­kle su. Pje­va­ju njih dvi­je u je­dan glas tan­ko gla­so­vi­to, ma slu­šao bi ih čo­vjek gla­dan i že­dan. Kad smo se pri­mi­ca­li Ro­ža­ja­ma, vo­zač ula­ga­ni ko­la i re­če ka­ko je pao do­go­vor da ne ide­mo dre­to no da skre­ne­mo uli­je­vo i pro­đe­mo kroz ro­žaj­sku čar­ši­ju. Ja ni­je­sam pi­tao za­što, a vi­dim da se mno­gi ove­se­li­še, a one dvi­je ra­vi­joj­le što u je­dan glas pje­va­ju za­plje­ska­še ru­ka­ma. Skre­nu­smo uli­je­vo, ulje­go­smo u Ro­ža­je, va­ro­ši­cu ko­ju uglav­nom na­se­lja­va­ju po­tu­ri­ce, da­bog­da sva­ki sta­nov­nik ro­žaj­ski jed­no­ga da­na bio Sr­bin. Kad smo bi­li ne­đe sre­di­nom glav­ne uli­ce, šo­fer usta­vi auto­bus, osta­še da sje­de one žen­ske i nas de­se­tak što nam je ko­sa po­si­je­đe­la. A svi oni mla­đi mu­škar­ci iza­đo­še. Iza nas su sta­la još dva auto­bu­sa i isto ta­ko iz njih iza­đo­še mla­di Sr­bi, a oni dru­gi auto­bu­si osta­li su da nas če­ka­ju na dru­mu ko­ji vo­di za Me­to­hi­ju i Ko­so­vo. I što ti pri­čam, iza­đe naj­ma­nje tri­de­set Sr­ba iz tri auto­bu­sa, ras­po­re­di­še se s ob­lje stra­ne uli­ce, jed­ni ta­mo a dru­gi ona­mo, le­đi­ma su okre­nu­ti sre­di­ni uli­ce a li­ci­ma su okre­nu­ti ni­zo­vi­ma tur­ski­je ku­ća ko­je su obe­či­le na glav­nu uli­cu. Ra­sni mom­ci, vi­đe­ni Sr­bi, svi kao po ko­man­di ot­kop­ča­li pan­ta­lo­ne, iz­va­di­li kur­če­ve i pu­sti­li mla­zo­ve, ma za­šu­mo­ri vo­da mo­mač­ka, re­klo bi se da ro­žaj­skom glav­nom uli­com šum­ni po­tok po­te­če. Bog je dao sva­ki se ra­sni Sr­bin ima za što uhva­ti­ti kad mo­kri, pa se po­tlje pri­ča­lo da ni­je osta­lo pro­zo­ra na oni­jem tur­ski­jem ku­ća­ma, ko­je su Sr­bi kur­če­vi­ma po­zdra­vi­li, s ko­ga ni­je vir­ka­la bu­la da vi­di srp­ski pa­la­mar ko­ji ni­je osu­ne­ćen. A s pro­zo­ra s one stra­ne uli­ce ko­joj je bio okre­nut onaj Lje­šnja­nin, či­ju lje­po­tu po­me­nuh, gle­da­le su bez za­zo­ra po ne­ko­li­ke ro­žaj­ske bu­le da vi­de ku­rac ka­kvo­ga su sa­mo mo­gle sa­nja­ti.

Kad sam vi­dio ka­ko su iz­be­či­le bu­le, ja sam iza­šao iz auto­bu­sa, po­gle­dao Lje­šnja­ni­na, bi­ja­še mu ime Isa­i­lo, i vi­dio nje­go­vu mu­šku okla­si­nu s ko­jom se ma­lo ko­ji mo­mak mo­že po­hva­li­ti. Ta­man kao što Isa­i­lo bi­ja­še vi­đen po­gle­da­ti, ta­ko mu je isto bi­la i mu­ška alat­ka vi­đe­na. Kad je iz­mla­zao vo­du iz se­be, ni­je vr­sni­ka vra­tio u ga­će, no je s nji­me o­mje­rao naj­ma­nje se­dam pu­ta, a za­i­sta je to o­mje­ra­nje bi­lo du­gač­ko ko­li­ko od ša­ke do lak­ta! I to ni­je ga dr­žao ru­kom kad je nji­me omje­rao no je ona mu­ška mu­nja sa­ma so­bom o­mje­ra­la! U ono­me re­du mo­mač­ko­me, ko­ji sam po­gle­dao, bi­ja­še tu zor­li kur­če­va ko iđe u srp­stvu, ali je oruž­je Isa­i­la Lje­šnja­ni­na bi­lo ne­do­sti­žno. E ta­kva je bi­la srp­ska or­ga­ni­za­ci­ja iz­lo­žbe zor­li kur­če­va u Ro­ža­ja­ma. Ne­ka vi­de i bu­le i su­ne­tli­je s ka­kvom mu­škom mo­ći od­la­ze cr­no­gor­ski Sr­bi na Ko­so­vo da po­zdra­ve svo­ga no­vo­ga vo­žda Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća. Ne­ka vi­di ce­ka ne­kr­šte­na da su Sr­bi u du­hu i ti­je­lu ujed­na­če­ni, da su u ro­do­lju­bi­vom ela­nu jed­na­ko ne­do­sti­žni, kao i u erot­skoj mo­ći. I ko­sov­ske vi­te­zo­ve ko­ji su se pre­se­li­li u ne­be­sko car­stvo ni­je­su u ra­sne Srp­ki­nje gra­di­li dr­ve­ni klin­ci no srp­ski kur­ci na pri­li­ku ono­ga ko­jim omje­ra Isa­i­lo Lje­šnja­nin. Ne­ma vi­še ci­le–mi­le,ne­ma vi­še la­žno­ga sti­da, sve tre­ba na­zva­ti pra­vi­jem ime­nom. Sve či­me ras­po­la­že Sr­bi­nov duh i ti­je­lo tre­ba na­zva­ti pra­vim ime­nom,duh je – duh, ju­na­štvo je – ju­na­štvo, ku­rac je – ku­rac. Pa po­bo­gu ni go­spod se Bog ni­je za­sti­dio kad se pre­va­rio te ne­jed­na­ke kon­ce od­re­zao da sa­ši­je ti­je­lo Ada­ma i Eve. Ni­je se za­sti­dio no od­re­dio da Ada­mov pre­tek kon­ca po­pu­nja­va Evin ne­do­tek. I za­mi­sli­te, dra­ga mo­ja dru­ži­no, a vje­ro­va­ti mi ne­će­te, ka­kvo se ču­do do­go­di­lo. Ni­je ni­ka­kvo ču­do ne­go bož­je na­mje­šte­ni­je. U sva­ko­me od tri­de­set i tri na­ša auto­bu­sa, ko­ji su se na Bi­o­če šče­ka­li i oda­tle za­jed­no za Ko­so­vo kre­nu­li, bio je po je­dan mo­mak na pri­li­ku Isa­i­la Lje­šnja­ni­na, na pri­li­ku i mo­mač­kom đo­vdom i mu­škom alat­kom. Ni­ko ih ni­je bi­rao ni ta­ko ras­po­re­đi­vao, to je sve­mo­gu­ći go­spod Bog na­mje­stio Sr­bi­ma, re­ka­še po­koj­ni pro­to Mak­sim, usta mu se po­zla­ti­la! U sva­ko­me srp­skom auto­bu­su ko­ji je kre­nuo s Bi­o­ča da na Ko­so­vu po­zdra­vi Slo­bo­da­na Slo­bo­du bio je po je­dan Isa­i­lo ko­ji je me­đu srp­ski­jem je­ba­či­ma što i Vuk Mi­ću­no­vić me­đu srp­skim ju­na­ci­ma. A ta­kvo­ga Vu­ka, ve­li Nje­goš, Srp­ki­nja ni­je ra­đa­la od Ko­so­va pa ni pri­je nje­ga! Pa lju­di, mo­že­te li u to vje­ro­va­ti, u to ni ja isti ne mo­gu da se opa­su­ljim. Ja sva­ko­ga ne mo­gu da na­bra­jam, a ve­le bio je je­dan Cu­ca, dru­gi Bje­li­ca, tre­ći je hi­tri Pi­per, če­tvr­ti zor­ni Bje­lo­pa­vlić, tu je i Sr­bin iz Ze­te i Crm­ni­ča­nin i Rov­ča­nin. Ni­je ta srp­ska nad­moć za­o­bi­šla ni go­spod­sko­ga Ce­ti­nja­ni­na kao ni zen­đi­lo­ga Drob­nja­ka, ni ono­ga iz Pi­ve ka­lo­vi­te, ni bez­volj­no­ga Ba­nja­ni­na! Pri­mor­je srp­sko u toj isa­il­skoj nad­mo­ći ima­lo je udje­la, a su­vi­šno bi bi­lo da po­mi­njem Če­vo rav­no gni­je­zdo ju­nač­ko i gra­ničara Gra­ho­vlja­ni­na.

Uglav­nom, usa­gla­še­na du­hov­na i erot­ska svi­ta jed­na­ko je po­te­kla iz svih kra­je­va i okra­ji­na cr­no­gor­skih, po­te­kla i na Ko­so­vo do­te­kla. A po­me­nuh i dru­go ču­do ko­je je Sve­vi­šnji na­mje­stio: u sva­ko­me od re­če­na tri­de­set i tri auto­bu­sa bi­lo je po se­dam žen­skih gla­va. I od njih se ne bi da­lo ljep­šu od ljep­še iza­bra­ti po zdra­vlju, iz­gle­du, sta­su i obra­zu. Jed­na se smi­je je­bo­zov­no, dru­ga uple­mi­la pa te ne­pro­go­vo­rom op­či­nja­va, jed­na gle­da pre­da se ko Mi­li­ca đe­voj­ka iz pje­sme. Jed­ni­jem buj­na ko­sa a sva­koj na­bre­kle si­se. Jed­noj se bi­ja­hu uši­ri­le sa­pi mo­gla bi če­tvo­ri­ca na nji­ma za­i­gra­ti fir­cik, ne­koj tre­pa­vi­ce ko kri­la la­sta­vi­ce, dru­goj obr­vi­ce s mo­ra pi­ja­vi­ce. Ne znaš ko­joj su usta ku­ti­ja še­će­ra a ko­joj zu­bi dva ni­za bi­se­ra. Mno­goj ni­kle ru­že iz obra­za. Va­la jed­na što bi­ja­še kr­nja­va, to joj ne sme­ta­še, kad se smi­ja­še sva­ko­me se Isa­i­lu ku­rac di­za­še. E vje­ruj­te mi, da uzmem di­vit i har­ti­ju pa da ih opi­su­jem, to ne bi sli­kao za tri­de­set i tri sa­ta da se je­dan na dru­gi na­do­ve­že. Bo­lan, u tri­de­set i tri auto­bu­sa po se­dam ra­sni­je i po­no­sni­je Srp­ki­nja iz ju­nač­ke Cr­ne Go­re, a to je rav­no dvi­je sto­ti­ne tri­de­set i jed­na žen­ska gla­va! Ja sam pi­tao i pre­kli­njao po­koj­no­ga pro­ta Mak­si­ma da mi ka­že ko je to or­ga­ni­zo­vao da pr­vo kre­ne tri­de­set i tri auto­bu­sa, ono­li­ko ko­li­ko je bi­lo Hri­stu go­di­na kad je ra­za­pet, i da bu­de baš u sva­ko­me auto­bu­su po se­dam žen­ski­je gla­va. A Pro­to se trep­nu Bo­gom i Sve­ti­jem Sa­vom ka­ko sva­kim dje­li­ćem svo­je du­še vje­ru­je da je sve to Bog na­mje­stio. Isto ona­ko ka­ko je na­mje­stio Sve­to­me Sa­vi sna­hu da pre­ko nje­zi­na ti­je­la iz­dej­stvu­je sa­mo­stal­nost srp­ske cr­kve. Isto ona­ko ka­ko je na­mje­stio Jo­si­fa da ne mo­že u svo­ju su­pru­gu na­či­nje­ti di­je­te. Ka­ko je na­mje­stio da va­zda Sr­be tre­ba is­ku­ša­va­ti je­su li za­slu­ži­li na­ziv ne­be­ski na­rod. Ka­ko je na­mje­stio da Slo­bo­dan upo­zna Mir­ja­nu baš na Ka­le­meg­da­nu. Ima, ve­li, još ne­bro­je­no na­mje­šte­ni­ja u ko­rist Sr­bi­ma i pra­vo­slav­nim sve­to­sav­skim hri­šća­ni­ma. A u ono u što Pro­to vje­ru­je i ja vje­ru­jem bo­lje no da sam svo­ji­jem ro­đe­ni­jem oči­ma vi­dio. Ti Isa­i­li s kur­če­vi­ma, o ko­je je tre­ba­lo or­de­nje obje­si­ti, i se­dam ra­snih Srp­ki­nja u tri­de­set i tri auto­bu­sa iz Cr­ne Go­re je­su otvo­re­ne po­ru­ke Sr­bi­ma da je do­šlo vri­je­me vo­je­va­nja za krst ča­sni i slo­bo­du zlat­nu. Do­šlo vri­je­me da u bo­je­vi­ma mo­gu iz­gi­nu­ti ždra­lo­vi, ali tre­ba da osta­nu ti­ći ždra­lo­vi­ći ko­ji će srp­ske oba­ve­ze na­sta­vi­ti. Gi­ni­te Sr­bi za srp­stvo i bo­ri­te se za sve­to­sa­vlje, ali pr­vo ku­rac u ša­ke pa na­pra­vi­te svo­je na­sljed­ni­ke! A pi­taj­te je li vam ka­kva svoj­ta žen­ska u ko­ju di­je­te pra­vi­te isto ona­ko ka­ko je Sve­ti Sa­va pi­tao svo­ju sna­hu, že­nu kra­lja Ste­va­na Pr­vo­vjen­ča­no­ga, kad joj je di­gao ta­ba­ne u gor­nje ta­va­ne. E sad da vi­di­te šta će se do­go­di­ti na Ko­so­vu kad smo mi iz tri­de­set i tri auto­bu­sa pri­spje­li na to sve­to po­lje bo­žu­ro­vo.

Mi­lion Sr­ba i Srp­ki­nja pri­ti­slo Ko­so­vo po­lje, a u se­dam­de­set i se­dam re­do­va po­dig­nu­ti ša­to­ri, a ne znam po ko­li­ko je ša­to­ro­va bi­lo u jed­no­me re­du, i da li isti broj u sva­ko­me. Od sil­no­ga uz­bu­đe­nja ko­je sam do­ži­vio na Ko­so­vu i mno­ge dru­ge stva­ri ni­je­sam za­pam­tio ko­je je tre­ba­lo za­pam­ti­ti. E, kra­tak je naš ži­vot da bismo za­pam­ti­li sve što tre­ba. Svi mu­ški Sr­bi ko­ji smo do­šli na Ko­so­vo za­vje­to­va­li smo se da ne­će­mo li­je­ga­ti ni­ti za­spi­je­va­ti one no­ći uoči Vi­do­vo­ga da­na. Od­sto­ja­će­mo po­noć­nu li­tur­đi­ju ko­ju je nje­go­va sve­tost pa­tri­jarh Ger­man slu­žio u Gra­ča­ni­ci a zvuč­ni­ci je pro­no­si­li kroz ko­sov­ska pro­stran­stva. A po­sli­je li­tur­đi­je na no­ga­ma smo če­ka­li zo­ru, pri­ča­li me­đu­sob­no i san raz­bi­ja­li srp­skom šlji­vo­vi­com. A to smo ra­di­li za­to što ni Mi­loš Obi­lić ni­je za­spi­je­vao uoči Vi­do­va da­na. Nje­ga je na Kne­že­voj ve­če­ri uvri­je­dio Vuk Bran­ko­vić, te ve­če­ri se Mi­loš za­kleo Ca­ru da će śu­tra na Ko­so­vu ras­po­ri­ti Mu­ra­ta. Za­kleo se, sa­vla­dao uvre­du, a svu noć pro­bo­ra­vio u mo­li­tvi Bo­gu da mu otvo­ri put do aga­ri­jan­skog ca­ra ko­ji je u svi­le­nom ča­do­ru na srp­skom Ga­zi­me­sta­nu bio no­ge pre­kr­stio i tur­sku džu­mu ot­kla­njao. E mi na Ko­so­vu pri­do­šli Sr­bi šće­li smo te vi­dov­dan­ske no­ći bar u svo­ji­jem umi­šlja­ji­ma da bu­de­mo śen­ka Mi­lo­ša Obi­li­ća. Žen­ske ni­je­su osta­le s na­ma da od­sto­ja­va­ju ko­sov­sku noć, no su po­sli­je po­noć­ne li­tur­đi­je oti­šle da se smi­re u onih se­dam­de­set i se­dam ša­tor­ski­je re­do­va ko­ji su za njih, srp­ske šće­ri, se­stre i su­pru­ge, bi­li pri­re­đe­ni. Ša­to­ri su se bi­je­lje­li kao bi­je­le ti­ce la­bu­do­vi na ti­hot­noj mje­se­či­ni, a oko njih se raz­mi­ri­sa­li kosovski božuro­vi ko­ji su ni­kli iz srp­ske kr­vi pro­li­ve­ne za srp­stvo i sve­to­sa­vlje. Ja ću vam re­ći šta se do­go­di­lo u ona tri­de­set i tri ša­to­ra u ko­ji­ma je spa­va­lo po onih se­dam Srp­ki­nja što su do­šle na­ši­jem auto­bu­si­ma, a la­ko je pret­po­sta­vi­ti da se to isto do­ga­đa­lo i pod svi­jem ša­to­ri­ma na Ko­so­vu. Jer ni­je Bog mi­slio sa­mo na nas ko­ji smo se udru­ži­li na Bi­o­če, ne­go na sve srp­ske du­še ko­je su do­šle na Ko­so­vo da ču­ju i vi­de Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća. A evo šta se s na­ši­jem Srp­ki­nja­ma pod na­ši­jem ša­to­ri­ma do­ga­đa­lo.

Ona tri­de­set i tri Isa­i­la ko­je je Bog uveo u na­ša tri­de­set i tri auto­bu­sa, one tri­de­set i tri mu­ške ma­zi­je, one mu­ške mi­ši­ce za­su­ka­ne kao ov­nuj­ski ro­go­vi, ona mo­mač­ka ple­ća ši­ro­ka ko cr­kve­na vra­ta, one vi­te­ške vi­si­ne i po­gle­di, ona tri­de­set i tri kur­ca ka­kvi sa­mo mo­gu nik­nu­ti Sr­bi­ma, s jed­nom ri­je­či, sva ta si­la mu­ške mla­do­sti i lje­po­te uše­ta­la je u ona tri­de­set i tri ša­to­ra kod one dvi­je sto­ti­ne tri­de­set i jed­ne ra­sne Srp­ki­nje. Ni­je­su se njih tri­de­set i tro­ji­ca po­ga­đa­li ko će pod ko­ji ša­tor ulje­ći, sva­ko­me je pra­vac bož­ja si­la od­re­di­la. Ulje­gli su pod ša­to­re i ot­po­če­li po­sao ko­ji se sli­va u sva ve­li­ka srp­ska preg­nu­ća. Sli­va se i s nji­ma se udru­žu­je u sve ve­li­ke srp­ske po­bje­de ze­malj­ske i ne­be­ske od da­na ka­da je kralj Ne­ma­nja uje­di­nio srp­ske ze­mlje do šest sto­to­ga Vi­dov­da­na po­sli­je bit­ke i ne­be­ske srp­ske po­bje­de. Isto­ga tre­na sva­ki Isa­i­lo po­čeo je da ob­lju­blju­je jed­nu Srp­ki­nju, pa kad je jed­nu ob­lju­bio, ma­lo bi za­stao pa bi na dru­gu pre­šao.

I ta­ko kad je ruj­na zo­ra na is­to­ku po­di­gla svo­je tre­pa­vi­ce, sva­ki od one tri­de­set i tri mu­ške di­ke bio je oba­vio, ka­ko mu­ški va­lja i tre­bu­je, po se­dam ob­lju­ba. Mu­ška im je če­la ti­hi pot bio ovla­žio, bo­žan­stve­ni ih je san pre­va­rio, a po onih se­dam Srp­ki­nja sta­ja­lo je oko sva­ko­ga ju­na­ka. Jed­na mu je svi­le­nom ma­ra­mom če­lo bri­sa­la, dru­ga či­ni­la je­dan ste­vem, tre­ća dru­gi, sed­ma kao i še­sta, a sva­ka ga je jed­na­ko ko­sov­ski­jem bo­žu­ro­vi­ma ki­ti­la, sve su to či­ni­le har­mo­nič­no kao pče­le u ko­šni­ci, pje­va­ju­ći u je­dan glas lju­bav­nu pje­smu, ti­ho i pre­ti­ho kao kad pče­le pri­je ju­tar­njeg iz­li­je­ta­nja u ko­šni­ci bru­je. Kad se u ho­te­lu “Onogoštu” za­po­če pri­ča o toj plo­do­no­snoj bo­žan­skoj ko­sov­skoj lju­bav­noj no­ći, pro­to Mak­sim re­če da se ne mo­že zbo­ri­ti o tom do­ga­đa­ju kao o ovo­ze­malj­skoj pri­plo­di i ero­ti­ci, jer ve­li da po­sli­je od­sto­ja­nja po­noć­ne li­tur­đi­je u Gra­ča­ni­ci, Srp­ki­nje pod ša­to­ri­ma ni­je­su bi­le svje­sne da se nji­ho­va utro­ba oplo­đa­va, kao što ni Dje­va Ma­ri­ja ni­je ośe­ti­la da se erot­skim pu­tem Hri­stos u nje­noj utro­bi za­či­nje. Iza­bra­ni mom­ci, a ni­je slu­čaj­no što je jed­no­me bi­lo ime Isa­i­lo a oni dru­gi li­či­li na nje­ga kao da su bli­zan­ci, sa­mo su po­sred­ni­ci ca­ra La­za­ra ko­ji je stio da se na Ko­so­vu, mje­stu srp­ske po­gi­bi­je, za­činje srp­ski po­rod ko­ji će ko­sov­ski da di­še i mi­ri­še. Mi­o­drag Bu­la­to­vić ni­je pre­pra­vljao Pro­tu, ali on ima­še svo­ju pri­ču ko­ju mu Pro­to ne ko­men­ta­ri­sa­še no se sa­mo na nju osmje­hi­va­še. Bu­le se o lju­bav­noj ko­sov­skoj no­ći bi­ja­še ras­pri­čao kao da je on bio je­dan od tri­de­set i tri Isa­i­la ko­ji su od po­po­no­ći do ci­ka zo­ri­no­ga ob­lju­bi­li po se­dam ra­sni­je Srp­ki­nja na Ko­so­vu po­lju isto­rij­sko­me. Ali on je imao ve­li­ku pa­met knji­žev­ni­ka ko­ja bo­lje mo­že da sa­gle­da do­ga­đa­je, bo­lje no mi smrt­ni­ci oče­vi­ci to­ga do­ga­đa­nja. Ve­li Bu­le, dok je je­dan Isa­i­lo spa­jao svo­je ti­je­lo sa ti­je­lom Srp­ki­nje, a spa­ja­li­ca je bio mu­ški pod­u­pi­rač ko­ji vu­če po­ten­ci­ju iz mu­da ko­ja su sva­ko­me srp­sko­me Isa­i­lu uli­va­la an­tej­sku sna­gu u nje­gov erot­ski ži­vot. Dok se Isa­i­lo kre­tao pod­u­pi­ra­čem kroz utrob­nu rod­ni­cu jed­ne Srp­ki­nje, jed­na mu je od onih šest Srp­ki­nja ko­je če­ka­ju na red ru­ka­ma gla­di­la mu­da, dvi­je ga sa dvi­je stra­ne hla­di­le bo­žu­ro­vi­jem ki­ta­ma kao le­pe­za­ma, jed­na je na­glas pje­va­la lju­bav­nu pje­smu Oj go­lu­be moj go­lu­be ne pa­daj mi na ma­li­ne. A to je pje­sma ko­ja je na­sta­la u do­ba ca­ra Du­ša­na. Go­lub u ovoj pje­smi sim­bo­li­še mu­škog vr­sni­ka, a ma­li­ne sim­bo­li­šu si­se đe­vo­jač­ke. Še­sta je kle­ča­la na ko­lje­ni­ma, kr­sti­la se i mo­li­la Bo­ga da Isa­i­la ne na­pu­šti mu­ška sna­ga do zo­re ra­ne i da mu ne po­ne­sta­ne mu­škog śe­me­na u mu­di­ma ko­jim tre­ba da oplo­di se­dam ma­te­ri­ca. Sed­ma, kit­na i po­no­sna Cr­no­gor­ka, stra­ža­ri­la je na ula­zu od ša­to­ra da ka­kvu di­va­ni­ju ili šip­tar­sku utva­ru od­ne­ku­da ka­kva še­i­tan­ska si­la ne na­ne­se. Kad je Isa­i­lo pr­vo is­tre­sao mu­ško śe­me i oplo­dio srp­sku se­stru, śeo bi na isti luft­ma­drac na ko­ji je po­sao oba­vio, po­pio ča­šu pri­pre­mlje­no­ga šer­be­ta i obri­sao svo­ga mu­ško­ga vr­sni­ka svi­le­nom ma­ra­mom na ko­joj je iz­ve­zen sve­ti po­ro­đaj u Vi­tle­je­mu. On­da je sva­ka od pri­sut­nih Srp­ki­nja za­pje­va­la po jed­nu lju­bav­nu pje­smu, ni­je je do­pje­va­la, jer za to vre­me­na ni­je ima­la, no je sa­mo za­po­če­la. A sva­ka ta pje­sma uz­bu­đi­va­la je ne sa­mo Isa­i­la, no bi uz­bu­di­la sva­ku mu­šku du­šu ko­joj su obla mu­da u ga­ća­ma. Jed­na je za­pje­va­la o Haj­ri ko­ja śe­di kraj bu­na­ra, dru­ga o An­ki či­je lju­bav­ne ja­de ne mo­že iz­li­je­či­ti vo­da sa ko­ri­ta Iva­no­va, tre­ća o aga­ma ko­ji se na Ili­dži hva­ta­ju za si­se Sa­raj­ci đe­voj­ci. Ne­ka ovu a dru­ga onu lju­bav­nu pje­smu. Pro­to se Mak­sim ne slo­ži da su Srp­ki­nje u sve­toj lju­bav­noj no­ći na Ko­so­vu pje­va­le i tur­ske pje­sme, ali Bu­le ob­ja­sni da je Isa­i­lu Bog duh na­po­jio da gra­di ma­le Sr­be, ali za di­za­nje kur­ca ni­je ni­šta pro­bi­tač­ni­je od mu­sli­man­ske ero­ti­ke za­to što su Tur­ci sa­mo u kur­cu a ne u sin­te­zi du­ha i ti­je­la. Pro­to je sa­mo sle­gao s ra­me­ni­ma, a Bu­la­to­vić na­sta­vio da pri­ča. Sa­mo je po jed­na svi­je­ća za­pa­lje­na pod ša­to­ri­ma, a on­da po­sli­je sva­kog iz­li­va mu­škog śe­me­na u rod­ni­cu, po jed­na se svi­je­ća ob­re­la do one upa­lje­ne. E kad je sed­mu svi­je­ću bož­ja vo­lja uždi­la, ta­da je zo­ra si­nu­la, ni­je svi­je­će tre­ba­lo ga­si­ti, ona pr­va je dav­no do­gor­je­la, a onih se­dam ne­sta­le su ne­vi­dlji­vo ka­ko su i na­sta­le. Bož­ja vo­lja od­ni­je­la, bož­ja vo­lja do­ni­je­la. Isa­i­lo je sed­mu po­va­lio na luft­ma­drac kao i onu pr­vu, a šest onih dru­gih lje­po­ti­ca ras­po­re­di­le bi se na po­slo­vi­ma ko­je su ra­đe­ne dok je Isa­i­lo pr­vu ob­ra­đi­vao. I on­da je sve išlo šest pu­ta is­ti­jem re­dom: i gla­đe­nje i hla­đe­nje i pje­sma i mol­ba s ko­lje­na i is­pu­šta­nje mu­škog śe­me­na i krat­ki od­mor s ma­ra­mom i šer­be­tom. Ta­ko ga je zo­ra na­šla, a on­da ga je bla­go­slo­ve­ni san pre­va­rio, ne jed­no­ga ne­go tri­de­set i tri Isa­i­la pod tri­de­set i tri pri­pre­mlje­na ša­to­ra. Bog is­pla­ni­rao a Sr­bi plan ostva­ri­li. Sva­nu­lo je, i svi­je­će se po­ga­si­le, a onih ob­la­go­slo­ve­lje­ni­je se­dam Srp­ki­nja u jed­no­me tre­nu za­spa­lo je na se­dam luft­ma­dra­ca pod ša­to­rom đe je Isa­i­lo spa­vao kao umor­no jag­nje. On­da su se pri­je no što je tre­ba­lo ići na Ga­zi­me­stan da se Slo­bo­dan do­če­ka svi u je­dan tren pro­bu­di­li i mom­ci i đe­voj­ke. Kad je Isa­i­lo oči otvo­rio, pri­tr­ča­le su i ova­ko ga iz­lju­bi­le. Pr­va ga je cmok­nu­la u če­lo što zna­či – vo imlja oca, dru­ga u pu­pak, što se či­ta – i si­na, tre­ća ga lju­bi u de­sno ra­me, što zna­či – i svja­to­ga du­ha, a če­tvr­ta gla­sno ga je po­lju­bi­la u nje­go­va bo­jov­ni­ka, što je već sva­ko­me ja­sno da to zna­či – amin! Tri ko­je mu­ško­ga he­ro­ja ni­je­su lju­bi­le sta­ja­le su utro­je ras­po­re­đe­ne kao tri pr­sta s ko­ji­ma se Sr­bin kr­sti. Ona mu je jed­na od te tri pri­dr­ža­la pan­ta­lo­ne da u njih usko­či ju­nak s mu­njom mu­škom ko­ja je za­du­ži­la srp­stvo. Jed­na mu je obu­la li­je­vu a jed­na de­snu ci­pe­lu. Kad je mo­mak stao ob­u­čen i spre­man za od­la­zak na Ga­zi­me­stan, sva­ka od te žen­ske sed­mi­ne po­lju­bi­la ga je u usta, a Isa­i­lo je sva­ku po zad­nji­ci kle­pio kao bu­du­ću maj­ku svo­ga đe­te­ta.

Ta­ko se za­vr­ši­lo to du­hov­no i tje­le­sno spa­ja­nja srp­skih šće­ri i srp­skih si­no­va, ta­ko su tri­de­set i tri mu­ška he­ro­ja oti­šla na Ga­zi­me­stan da kli­ču Slo­bo­da­nu. Ta­ko je dvi­je sto­ti­ne tri­de­set i jed­na ob­la­go­slo­vlje­na Srp­ki­nja oti­šla na isto sve­to mje­sto ko­sov­sko da apla­u­di­ra dru­go­me srp­sko­me Vo­ždu. Još i ovo da na­po­me­nem. Po­koj­ni pro­to Mak­sim vo­dio je evi­den­ci­ju o oplo­đe­nim Srp­ki­nja­ma iz Cr­ne Go­re o ko­ji­ma sam mu ja naj­vi­še pri­čao, jer sam s nji­ma ot­pu­to­vao na Ko­so­vo i vra­tio se u Cr­nu Go­ru. Pro­to je pod za­kle­tvom tvr­dio da je sva­ka, ma upi­pa­laj je sva­ka, one bla­go­slo­ve­ne no­ći osta­la trud­na, ili bla­go­slo­ve­na, ka­ko se to bo­lje ka­že. Tre­ći­na ih je ro­di­la šće­ri, a one osta­le sve su si­no­ve ro­di­le. Pre­ko tri­de­set tih srp­skih maj­ki ro­di­lo je mu­ške bli­zan­ce, a dva­de­se­tak žen­ske. Ni­jed­na ni­je ima­la te­žak po­ro­đaj, vi­še ih se po­ro­di­lo u ku­ći no u bol­ni­ci. Sva­ko je di­je­te bi­lo za­ma­ši­to ma­ša­la, sva­ka je po­ro­di­lja ima­la pu­ne doj­ke da di­je­te svo­je srp­ski­jem mli­je­kom po­do­ji. E pu­sto, da pro­ži­vlje još pro­to Mak­sim, zna­li bi­smo ka­ko se ta srp­ska đe­ca, ta Bo­gom na­ru­če­na Srp­čad raz­vi­ja­ju i na­pre­du­ju, ali, eto, bož­ja vo­lja od­ve­de ču­ve­no­ga du­hov­ni­ka i srp­sko­ga svje­šte­ni­ka na onaj svi­jet, ma ne onaj svi­jet, no pra­vo u Raj đe je i La­zar i nje­go­vi ko­sov­ski vi­te­zo­vi.

E Bo­že je­di­ni, dok pri­čam o svo­me pu­tu na Ga­zi­me­stan da ču­jem Slo­bo­da­na i o srp­skoj bla­go­slo­ve­noj no­ći ko­sov­skoj, sje­tih se svo­ga pr­vo­ga do­ži­vlja­ja isto­ga Ko­so­va. A to je bi­lo tač­no na go­di­nu da­na pri­je no je Slo­bo­dan Mi­lo­še­vić oti­šao na Ko­so­vo, odr­žao go­vor i re­kao da vi­še ni­ko ne smi­je Sr­be bi­ti i na­gr­đi­va­ti, ka­ko je sa šip­tar­ske stra­ne do ta­da či­nje­no. Bi­ja­še u Nik­šić­koj op­šti­ni ne­što za­pe­lo oko na­kvi­je ma­tič­ni­je bro­je­va ne­kim gra­đa­ni­ma na­še op­šti­ne ko­ji su ro­đe­ni na Ko­so­vu ili u Me­to­hi­ji. Zna­te, svi srp­ski na­se­lje­ni­ci ko­jim je kralj Alek­san­dar dao ima­nja na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji pro­će­ra­ni su če­te­res i pr­ve go­di­ne kad je pa­la Kra­lje­vi­na na­ša, a Šip­ta­ri za­vla­da­li srp­skom Me­to­hi­jom i još srp­ski­jim Ko­so­vom. Pro­će­ra­ni po­bje­gli i je­dva ži­vu gla­vu iz­ni­je­li, a za ono vri­je­me dok su Sr­bi bi­li ta­mo do­sta im se đe­ce ro­di­lo. A kad je pro­šao Dru­gi svjet­ski rat, Ti­to ni­je do­zvo­lio pro­će­ra­ni­ci­ma da se vra­te na svo­ja ima­nja, čak ni onoj mla­đoj ge­ne­ra­ci­ji ko­ja je ro­đe­na na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji. E, pa ti­jem na­šim gra­đa­ni­ma s te­re­na Nik­šić­ke op­šti­ne, bi­ja­še ne­što ne­re­gu­lar­no s nji­o­vi­jem ma­ti­čar­skim bro­je­vi­ma, pa me­ne za­du­ži pret­po­sta­vlje­ni naj­čel­nik u Op­šti­ni da ot­pu­tu­jem u Pri­šti­nu i sre­dim te stva­ri. Vo­zi­la su me op­štin­ska ko­la do Pri­šti­ne i na­zad do Nik­ši­ća. No­ćio sam tri no­ći u ho­te­lu “Kosovski božur” u Pri­šti­ni, a va­la no­ćio bih u ho­te­lu ta­kvo­ga ime­na pa da je bio i tri pu­ta sku­plji. No­sim u sr­cu ime ko­je je ni­klo iz kr­vi srp­skih vi­te­zo­va što su pa­li na Ko­so­vu da bi ono osta­lo srp­sko do­vi­je­ka, ho­će ako­bog­da! Evo ka­kav bi­ja­še taj ho­tel. Cr­ven­ka­sta bo­ja fa­sa­de pod­śe­ća na pro­su­tu krv srp­skih vi­te­zo­va. La­za­re­vi­je za­žet­ni­ka. Ime ho­te­lu “Kosovski božur” is­pi­sa­no bo­jom ko­sov­ski­je bo­žu­ro­va, a tri bo­žu­ra na­sli­ka­na is­pod na­zi­va ho­tel­sko­ga, a iz­nad na­zi­va ra­ste u ne­bo upri­li­čen ko­sov­ski cvi­jet ko­ji je ni­kao iz srp­ske kr­vi, a iz­gled­no elek­tron­ski upri­li­čen. Po no­ći kad zvi­je­zde ospu ne­be­si­ma, Bo­gom bi se za­kleo da je taj cvi­jet ni­kao pra­vo iz ko­sov­ske ze­mlje i da iz nje po­te­že ži­vot­ne so­ko­le kroz ko­je stru­ji ko­sov­ska krv što je pro­su­ta ono­ga da­na kad smo ne­be­ski na­rod po­sta­nu­li. Gle­daš taj elek­trič­ni bo­žur, a pu­sta ti srp­ska krv uza­vri. Či­nje­lo mi se, oči­nje­ga mi vi­da, da mi­ri­še onaj elek­trič­ni bo­žur s Ho­te­la i da se od nje­ga sva Pri­šti­na raz­mi­ri­sa­la. E, pa šta mo­gu kad mi se ta­ko pri­či­nja­va, to je vi­ša si­la. Sa­la re­sto­ra­na li­je­pa i pro­stra­na, a na svi­jem sto­lo­vi­ma stol­nja­ci iste bo­je kao i ho­tel­ska fa­sa­da što je. A na sre­di­ni sva­ko­ga stol­nja­ka ugra­vi­ran sve­ti srp­ski grb s bi­je­li­jem dvo­gla­vi­jem or­lom, a na sva­kom od če­ti­ri stol­njač­ka pe­ra uti­snu­ta če­ti­ri slo­va S, ča­sni krst iz­me­đu njih a slo­va po­ru­ču­ju da sa­mo slo­ga Sr­bi­na mo­že spa­si­ti. Na sva­kom ho­tel­skom kel­ne­ru bi­je­la je blu­za na či­ja oba re­ve­ra bljec­ka zla­ta­sto po srp­ski grb, a na de­snom ru­bu te bi­je­le kel­ner­ske ri­ze uti­snut cr­kve­ni krst s če­ti­ri cr­na slo­va S oko nje­ga. Bi­ja­la blu­za zna­či svje­tlost i po­šte­nje, krst cr­ve­ne bo­je ujed­no je znak srp­ske vje­re i pro­su­te kr­vi ko­sov­ske, a cr­na slo­va po­ru­ču­ju da se cr­no pi­še sva­ko­me ko mi­sli zlo srp­stvu, pra­vo­sla­vlju, sve­to­sa­vlju i Slo­bo­da­nu Mi­lo­še­vi­ću. Isto ta­ko na ča­ši iz ko­je u ho­te­lu “Kosovski božur” pi­ješ ra­ki­ju uti­snut je srp­ski krst, ta­ko na ta­nji­ru, ta­ko na ta­ba­ci, čak i na pe­pe­lja­ri. A one tri no­ći u srp­skom ho­te­lu u Pri­šti­ni osta­le su mi ne­za­bo­rav­ne. Ne znaš je­su li ljep­še pje­va­či­ce ili ljep­še pje­va­ju pje­va­či, na sva­kom svi­rač­kom in­stru­men­tu uti­snu­ti srp­ski zna­ci ko­ji su i na stol­nja­ci­ma. Sva­ke od one tri no­ći po­či­nja­lo se pje­smom Svi­raj­te ja­če, svi­raj­te bo­lje – jo­pet je na­še Ko­so­vo po­lje, a za­vr­ša­va­lo pje­smom ko­ju ne pje­va­ju sa­mo oni s bi­ne što su pla­će­ni no i svi dru­gi, a sa­la bi­ja­še pu­na pun­ca­ta. Faj­ront se za­vr­ša­vao pje­smom Oj Šip­ta­ri cr­ni vra­ni, cr­ni će vam do­ći da­ni. A srp­ske pje­sme iz­me­đu uvod­ni­ce i za­vr­šni­ce te­ško bi bi­lo na­bro­ji­ti. Još mi bru­je u du­ši i uši­ma Ona­mo na­mo, Đu­ri­ši­ću mlad ma­jo­re i Od To­po­le pa do Rav­ne go­re.

Pr­ve no­ći na­vra­ti srp­ski ju­nak Ar­kan, sve u sa­li usta­lo je na no­ge da ga po­zdra­vi, pro­lo­mi­še se apla­u­zi i ova­ci­je, a mu­zi­ka od­svi­ra Marš na Dri­nu. Ar­kan ru­men­kast kao đe­voj­ka, a he­roj­ski mu stri­je­lja­ju oči is­pod šaj­ka­če s ko­kar­dom. Ne­će po­pi­ti ni ča­šu srp­ske šlji­vo­vi­ce ili Dra­ži­na ča­ja, a da se pr­vo ne pre­kr­sti. Za nje­ga je te ve­če­ri po­seb­no na­pra­vlje­na gi­ba­ni­ca i sve­ča­no mu na sto po­sta­vlje­na. S njim za sto­lom śe­đa­hu dva nje­go­va vi­so­ka du­žno­sni­ka s či­no­vi­ma i di­rek­tor isto­ga ho­te­la “Kosovski božur”. Di­rek­tor se zva­še Vuk­če­vić, list na­še srp­ske go­re iz Cr­ne Go­re. Ar­kan uze nož, pr­vo se pre­kr­sti pa on­da iśe­če onu tep­si­ju gi­ba­ni­ce i po­zva sve go­ste da za­lo­že od srp­skog na­ci­o­nal­nog je­la. Ma, na­stu­pi ve­se­lje, ja sam mo­rao da sre­đu­jem ne­ka­kve spi­sko­ve pa odoh da spa­vam, a ve­se­lje se na­sta­vi­lo.

Dru­ge no­ći, a u isto vri­je­me, ba­nu u “Kosovski božur” srp­ska mom­či­na i bu­du­ći za­žet­nik sa srp­skog oslo­bo­di­lač­kog fron­ta u Bo­sni Mir­ko Jo­vić. A ko­ja mom­či­na ro­di­la ga maj­ka! Vi­đen, đa­vo­lu bi oči pre­či­nio, vi­sok, zgo­dan, pośe­če­nog po­gle­da, ma mi­slim da je sva­koj žen­skoj du­ši ko­ja se pri­de­si­la u sa­li ovla­ži­la sto­li­ca na ko­joj sje­di kad je ušao u sa­lu Mir­ko. A pje­va kao sla­vuj s gra­ne, čak je išao za mi­kro­fon da uz mu­zi­ku ot­pje­va Od To­po­le pa do Rav­ne go­re. E bo­ga­mi, i po­ne­ka žen­ska usta­la je s ovla­že­ne sto­li­ce i pod­vri­snu­la kao da se sa­ma na­šla s Mir­kom đe ko­sov­ci su­de a tra­va ze­le­na śe­do­či. Di­rek­tor Ho­te­la po­zdra­vio ga je kao bi­je­log or­la ko­ji je, on i nje­go­vi bi­je­li or­lo­vi, ga­rant srp­ske slo­bo­de ne sa­mo na Ko­so­vu. Iza­đe Mir­ko po­ra­ni­je, za njim iza­đe jed­na ga­ra­vu­ša što lje­po­tom svo­jom bi­ja­še sve zaśe­ni­la u ho­tel­skoj sa­li. Ma bo­ga­mi, ka­kva je ne ču­dim se Mir­ku Jo­vi­ću što i ra­ni­je ni­je osta­vio ras­pje­va­no dru­štvo u ho­te­lu “Kosovski božur”. Ja ne bih ostao tre­ću noć u Bo­žu­ru da se ne bi­ja­še po­tre­fio tri­na­e­sti ja­nu­ar kad se uve­če pro­sla­vlja če­ka­nje Srp­ske no­ve go­di­ne. E do­če­kao sam tu pro­sla­vu u „Ko­sov­sko­me bo­žu­ru“ i te bla­go­slo­ve­ne no­ći do­ži­vio i vi­dio u Pri­šti­ni pri­zo­re ko­je ne­ću za­bo­ra­vi­ti pa da ži­vim ko­li­ko Me­tu­sa­lem. No pri­je to­ga da po­me­nem ne­što če­ga se sad śe­tih.

Na pro­sla­vi to­ga ve­li­ko­ga srp­sko­ga pra­zni­ka bi­ja­še se u Pri­šti­ni pri­tre­fio ta­da­šnji predśed­nik Tre­binj­ske op­šti­ne i ka­sni­ji srp­ski ve­li­kan i glav­ni po­vje­re­nik Ra­do­va­na Ka­ra­dži­ća za srp­sku Her­ce­go­vi­nu Bo­ži­dar Vu­ču­ro­vić. Već smo na­po­me­nu­li da je go­spo­din naj­ču­ve­ni­ji po nje­go­voj na­mje­ri da raz­ru­ši i po­pa­li sta­ri la­tin­ski Du­brov­nik, a da umje­sto nje­ga po­dig­ne i sta­ri­ji i ljep­ši grad. Kad je re­kao sta­ri­ji, mi­slio je na srp­ske te­me­lje Du­brov­ni­ka ko­je su pri­ti­sli la­ti­ni svo­jim zi­da­ni­ja­ma. E pa na te sta­re srp­ske te­me­lje Bo­žo je stio da se po­dig­ne mo­der­ni evrop­ski grad ko­ji ima sta­re srp­ske te­me­lje, zdra­ve i car­du­šan­ske. Bo­ži­dar bi­ja­še do­šao na Pri­štin­ski uni­ver­zi­tet srp­ski da mu se uru­či di­plo­ma Prav­no­ga fa­kul­te­ta. Vu­ču­ro­vić je bio po za­ni­ma­nju šo­fer, vo­zio je i auto­bus i šle­per s pri­ko­li­com, ali za po­li­tič­ke za­slu­ge Ka­ra­džić ga je po­sta­vio za predśed­ni­ka Tre­binj­ske op­šti­ne, a ve­li­ki Sr­bin, pro­fe­sor Pa­po­vić, rek­tor Uni­ver­zi­te­ta u Pri­šti­ni ure­dio je stvar da go­spo­din Vu­ču­re­vić do­la­zi vi­še pu­ta u Pri­šti­nu, i da, kao ba­ja­gi, po­la­že is­pi­te, a on­da je na kra­ju Bo­ži­dar do­šao da mu se sve­ča­no uru­či prav­nič­ka di­plo­ma. E to su ve­li­ki srp­ski ge­sto­vi u vri­je­me ka­da je srp­sko pi­ta­nje glav­ni­je od bi­lo ka­kve for­mal­no­sti u ži­vo­tu. Za­mi­sli­mo, da for­mal­no za­klju­ču­jem, sve uda­te že­ne, ko­je su pod ga­zi­me­stan­skim ša­to­ri­ma ob­la­go­slo­vlje­ne, mo­gli bi­smo na­zva­ti po­grd­nim ime­nom kur­ve, i ne­vjer­ni­ce u bra­ku. Mo­gli bi­smo, ali tre­ba da zna­mo da su one srp­ske slu­žbe­ni­ce či­ju je utro­bu oplo­di­la bož­ja vo­lja i in­te­res ne­be­skog na­ro­da. Isa­i­lo i nje­go­vi dvoj­ni­ci sa­mo su alat­ke ko­je su is­ko­va­ne u bož­joj ra­di­o­ni­ci na ne­be­si­ma. Ista je stvar i s go­spo­di­nom Bo­ži­da­rom Vu­ču­ro­vi­ćem. Je­ste on šo­fer, ali i čo­vjek mo­ral­nog di­ja­pa­zo­na ko­ji je u sta­nju da ru­ši hi­lja­du­go­di­šnje la­tin­ske gra­do­ve, a da po­di­že srp­ske gra­do­ve na te­me­lji­ma ko­je su uzur­pi­ra­li la­ti­ni. Va­la je za­slu­žio da do­bi­je ba­rem di­plo­mu jed­no­ga prav­nog fa­kul­te­ta. Na­đi­te mi di­plo­mi­ra­nog prav­ni­ka ko­ji bi imao to­li­ko ma­šte i sna­ge da pred­u­zi­ma te isto­rij­ske rad­nje. Pa po­bo­gu lju­di, zar je sme­ta­lo Isu­su Hri­stu što je dr­vo­đe­lja. Bez bi­lo ka­kve di­plo­me, zar mu je sme­ta­lo da po­sta­ne spa­si­telj čo­vje­čan­stva. Bož­ja vo­lja gra­di mo­sto­ve i ta­mo đe ih naš ma­li smrt­ni um ne mo­že ni za­mi­sli­ti. A da je rek­tor Pa­po­vić bio pro­rok kad je na­re­dio da se Bo­ži­da­ru po­klo­ni di­plo­ma ubr­zo su po­ka­za­la Vu­ču­reovi­će­va dje­la. On je odi­sta bio bož­ji dar za Tre­bi­nje. Bi­le su tri dža­mi­je u Tre­bi­nju, pa su sve tri pod Bo­ži­da­ro­vom vla­šću od­le­će­le na kri­li­ma ekre­zi­ta u pośe­tu tur­sko­me kr­nje­mu mje­se­cu na ne­bu. Bi­le tre­binj­ske po­tu­ri­ce jed­nu be­gov­sku ku­ću pre­tvo­ri­le u ho­tel, a iz­lo­ži­li be­go­ve đu­gu­me i han­dža­re da se gle­da­ju, pa đe je da­nas taj ho­tel? Bo­žo ga je pre­zi­dao u ko­ri­sni­ju gra­đe­vi­nu, a đu­gu­me u ko­ji­ma Tur­ci dr­že vo­du da pe­ru gu­zi­cu i han­dža­re ko­ji su se na­pa­ja­li srp­skom kr­vi, Bo­žo je dao Ci­ga­ni­ma da ih oka­la­i­šu. Tre­bi­nje je bi­lo pu­no po­tu­ri­ca ko ši­pak zr­nja, pa đe su da­nas? Bo­žo im je dao đi­la­sni­cu, pa su se ras­tr­ca­li po svi­je­tu, a naj­vi­še ih se skra­si­lo u Tur­skoj. Da ih Bo­žo ni­je ra­se­lio no da je na­re­dio da ih li­še ži­vo­ta, da­nas bismo pri­ča­li da ni­je sa­mo za­slu­žio prav­nu no i dok­tor­sku di­plo­mu. On je neo­spor­no ve­li­ki Sr­bin, ali, eto, ni­je imao mu­ške sko­po­sti da uči­ni od tre­binj­skih po­tu­ri­ca ono što je ge­ne­ral Rat­ko Mla­dić ura­dio od sre­bre­nič­kih. Imao sam za­do­volj­stvo da se u ho­te­lu “Kosovski božur” ru­ku­jem s Bo­ži­da­rom Vu­ču­reovi­ćem. Pri­šao sam mu, ka­zao ko sam i okle sam, a on se sa mnom lju­ba­zno pi­tao i po­zdra­vio sve Sr­be u Nik­ši­ću. Sad se jo­pet vra­ćam u Pri­šti­nu s pri­čom.

Dan uoči Srp­ske no­ve go­di­ne. Tmur­no vri­je­me, ali grad buk­ti u svje­tlo­sti. Na glav­nom tr­gu krst od si­ja­li­ca, ma či­ni­lo mi se, du­še mi, da je sve­zao ze­mlju s ne­be­si­ma! Ne­ma iz­lo­ga bez sve­te srp­ske iko­ne, uz sva­ku ku­ću srp­sku, uz sva­ku ka­fa­nu i pro­dav­ni­cu, pa naj­po­tlje uz grac­ke ki­o­ske đe se pro­da­va du­van i no­vi­ne, pri­slo­nje­ni bad­nja­ci. Tu su oni po­sta­vlje­ni još na Bad­nji dan, ali se ne mi­ču do No­ve srp­ske go­di­ne. Ma re­klo bi se da je hra­sto­va šu­ma si­šla s pla­ni­ne na pri­štin­ske uli­ce. Ne­ko re­če da su te hra­sto­ve šum­nja­te gra­ne sa­me od­ne­kud da­nas do­le­će­le, a da ih ni­je to­li­ko bi­lo od Bad­nje­ga da­na do da­nas. I re­ko­še da se stvar­no ču­do do­go­di­lo i to ova­ko, oni pri­štin­ski Sr­bi ko­ji su bi­li ko­mu­ni­sti i ti­tov­ske uli­zi­ce ni­je­su pri­sla­nja­li bad­nja­ke uz svo­ja vra­ta, ali eto bož­ja si­la je uči­nje­la da hra­sto­ve gra­ne sa žu­ti­jem li­šćem po­le­te s Go­le­ša pla­ni­ne i za­ki­te svu Pri­šti­nu. Ta­ko su se bad­nja­ci ob­re­li i ta­mo đe do­ma­ćin kuć­ni ni­je imao srp­ske pa­me­ti da ih do­ne­se. Bož­ja vo­lja, pa to ti je to!

Znam da mi ne­će­te vje­ro­va­ti ovo što ću vam re­ći, a ku­nem vam se du­šom i obra­zom da sam ośe­tio mr­vi­cu sa­ža­lje­nja pre­ma oja­đe­li­jem dža­mi­ja­ma u Pri­šti­ni. Buk­ti grad u svje­tlo­sti, svje­tli­ja noć no što je bio dan, krst po­ve­zao ne­bo sa ze­mljom, a iz to­ga mo­ra kr­sto­li­ke svje­tlo­sti vi­re mu­na­ri oja­đe­li­je dža­mi­ja, tan­ki i smra­če­ni, za njih hri­šćan­ski blje­sak ne pri­je­nja. To ne na­li­ko­va­še ni­na­šta dru­go no na vje­ša­la ko­ja če­ka­ju osu­đe­ni­ka da se ni­za njih pru­že. Ni­je­sam imao sa­ža­lje­nja pre­ma ne­kr­sti ko­ja u te dža­mi­je ula­zi, no me du­ša mal­či­ce za­bo­lje­la za stu­de­ni­jem ka­me­nom ko­ji je ni kriv ni du­žan uzi­dan u one stu­bli­ne s ko­ji­je se ho­dže de­ra­če. Pa i ka­men je Bog stvo­rio, od ka­me­na su ozi­da­ni i Vi­so­ki De­ča­ni.

No, tač­no u po­noć, kad na­stu­pi Srp­ska no­va go­di­na, ču­do se ve­li­ko do­go­di­lo. Ja ne znam ko­li­ko na broj ima svi­je cr­ka­va i ma­na­sti­ra na Ko­so­vu, te mi se no­ći uči­nje­lo da ima vi­še no da ih za­jed­no sku­piš sa svih srp­skih pro­sto­ra ra­ču­na­ju­ći i one na Sve­toj Go­ri aton­skoj i one što su Sr­bi u ra­si­ja­nju po­di­gli po svi­je­tu. U se­kun­di po­sli­je po­no­ći sva­ka je sve­ta bo­go­mo­lja na Ko­so­vu za­zvo­ni­la, sli­še se svi ti sve­ti zvu­ci u je­dan glas. Ne ču­ješ po­je­di­nač­ni bruj zvo­na, a ne znaš da li ta sve­op­šta bo­žan­stve­na je­ka do­la­zi s is­to­ka ili za­pa­da da li sa ju­ga ili sa śe­ve­ra. Uči­ni ti se da iz­bi­ja iz maj­ke ze­mlje, a on­da se ala­ver­tiš da taj bla­go­slov ša­lje naš ne­be­ski Car, ša­lje ga Ko­so­vu s ko­ga je u ne­bo uz­le­tio. Kroz svoj do­ži­vljaj te ne­be­ske mu­zi­ke ośe­tio sam da i moj Rat­ko isto­ga tre­nut­ka uži­va u toj mu­zi­ci kao što je ja do­ži­vlja­vam. Kad se uti­ša­la ne­be­ska zvo­nja­va, ni­je bi­lo srp­ske du­še u Pri­šti­ni ko­ja ni­je iza­šla na uli­cu, jer je pre­ko zvuč­ni­ka u svim grac­kim uli­ca­ma po to­li­ko pu­ta po­zi­va­no srp­sko gra­đan­stvo na ko­lek­tiv­no ča­šća­va­nje. A evo ka­ko je iz­gle­dao taj do­ček, ta po­po­noć­na sve­ča­nost u Pri­šti­ni. Na sva­ko­me ras­kr­šću grac­ki­je uli­ca, na sva­ko­me tr­gu, pa on­da is­pred sva­ke ve­li­ke usta­no­ve, a da sve­te cr­kve i ne po­mi­njem, raz­go­ri­je­va­la se va­tra i po­red nje na ra­žnju se vr­će­lo pe­ci­vo. Ne jag­nje, ne ni slu­čaj­no jag­nje, no pra­se i sa­mo pra­se. I ne sa­mo pra­sad, no bi­lo je tu i ve­li­kih svi­nja ko­je Sr­bi uz ži­vi oganj na ra­žnju okre­ću. Ma je­bem mu oca ako ni­je bi­lo bar sto­ti­nu ki­la u kr­me­tu ko­je se okre­ta­lo na ra­žnju is­pred glav­ne dža­mi­je ko­ja se ona­ko mrač­na i stu­de­na još vi­še omra­či­va­la i ostu­de­nja­va­la zbog ono­ga srp­sko­ga og­nja i pe­če­no­ga kr­me­ta is­pred se­be. S jed­ne stra­ne sva­ko­ga og­nja, kao što re­koh, vr­će­lo se pe­ci­vo, a s dru­ge nje­go­ve stra­ne bio je na sa­dža­ku ugla­vljen ba­kre­ni ka­zan s uši­ma u ko­me ti­ho vri Dra­žin čaj. Vr­te se svinj­ska pe­ci­va, ti­ho vri­je srp­ska za­cu­kre­na šlji­vo­vi­ca, ma ne znaš da li se grad Pri­šti­na vi­še raz­mi­ri­sa­la od svinj­sko­ga pe­če­nja ili od srp­ske za­šer­be­će­ne šlji­vo­vi­ce. Pr­vo su ne­be­ski zvu­ci sve­to­sav­ski pre­pra­li Pri­štu­nu, a on­da ze­malj­ski mi­ri­so­vi pro­bu­di­li ape­ti­te za je­lo i pi­će sta­ro­me i mla­do­me, jed­na­ko mu­ško­me i žen­sko­me Sr­bi­nu, Srp­ki­nji i Srp­če­tu.

Ta­ko su po bož­joj vo­lji i jo­pet srp­ski duh i srp­sko ti­je­lo bi­li u pu­noj sa­rad­nji. Ta se sa­rad­nja od Sve­to­ga Sa­ve pa na­da­lje ni­je pre­ki­da­la. Njen uz­vi­še­ni de­talj je za­če­će dvi­je sto­ti­ne tri­de­set i jed­no­ga srp­sko­ga đe­te­ta u ša­to­ri­ma is­pod Ga­zi­me­sta­na, uoči Slo­bo­da­no­va go­vo­ra isto­rij­sko­ga. Sr­bi va­zda tr­pe mu­ke i is­ku­še­ni­ja, ali glav­ni do­ga­đa­ji kod nas su va­zda u har­mo­ni­ji, ka­ko zbo­ra­še pro­to Mak­sim. Iz­nad svih ra­žnje­va s kr­ma­di­ma i ka­za­na sa šlji­vo­vi­com vi­la se Ka­ra­đor­đe­va za­sta­va na ko­joj je osli­ka­na svinj­ska gla­va s ve­li­ki­jem zu­bi­ma. Ra­zu­mi­je se, uz nju bi­la je i sa­da­šnja srp­ska za­sta­va i Slo­bo­da­no­va sli­ka. Utro­je sto­je za­jed­no ta zna­me­ni­ja, utro­je a ka­ko bi druk­či­je, pa Sr­bi se s tri pr­sta kr­ste. Me­ni će kad sam se vra­tio iz Pri­šti­ne ob­ja­sni­ti pro­fe­sor Si­ćo za­što je Vožd met­nuo sli­ku kr­me­će gla­ve sa bi­je­li­jem zu­bi­ma na svo­ju oslo­bo­di­lač­ku za­sta­vu. Ve­li da se Tur­ci­ma le­di krv kad se si­je­ku s pro­tiv­ni­kom ko­ji no­si ta­kav bar­jak. Tur­čin bi ra­di­je ijo ti­je­lo svo­ga oca no što bi za­lo­žio svinj­sko me­so. Nji­ma je isto­ga da­na Mu­ha­med na­re­dio da su­ne­te kur­če­ve i da ne je­du svinj­sko me­so. A ka­ko zbo­ra­še Pro­to, da ih pi­taš što je ta­ko Mu­ha­med na­re­dio, ne bi ti umje­li od­go­vo­ri­ti. Re­kao Mu­ha­med i tač­ka. Su­ne­ti i ne pi­taj, bje­ži od kr­me­ti­ne i ne pi­taj.

A sad da vi­di­te ka­ko se krč­mi pe­če­nje i to­či vru­ća šlji­vo­vi­ca Sr­bi­ma ko­ji su iza­šli na pri­štin­ske uli­ce da se ča­šća­va­ju hra­nom pre­ko ko­je u nji­ho­ve du­še sve­to­sav­ski duh ula­zi. Po­red sva­ko­ga ra­žnja s pe­če­njem sto­ji mo­mak vi­sok i ple­ćat, za­su­ka­ni­je mi­ši­ca kao ov­nuj­ski rog, go do po­ja­sa, a dr­ži u de­sni­ci oštru sa­ta­ru što bli­je­šti kao da je sa­blja za meg­da­na! Srp­ski de­li­ja si­je­če go­stu ko­mad pe­če­nja ko­li­ki gost tra­ži. Mo­mak svo­ji­jem go­li­jem pr­si­ma po­ru­ču­je sva­ko­me du­šma­ni­nu da se Sr­bi bo­je svo­jih ne­pri­ja­te­lja ko­li­ko se nje­go­ve pr­si bo­je mra­zo­vi­te zi­me. A te ve­če­ri tem­pe­ra­tu­ra je u Pri­šti­ni bi­la tri ste­pe­na is­pod nu­le. Pa za­bo­ga to je bi­la ci­ča zi­ma, če­tr­na­e­sti ja­nu­ar po­po­no­ći! Uli­ce je ste­gla po­le­di­ca. A po­red sva­ko­ga ka­za­na s vru­ćom ra­ki­jom šlji­vo­vi­com sta­ja­la je lje­po­ti­ca, ob­u­če­na kao Ko­sov­ka Đe­voj­ka, dr­ži ku­tla­ču u ru­ci te na­li­va ča­še go­sti­ma ko­ji su do­šli da se ve­se­le Srp­skoj no­voj go­di­ni i da uži­va­ju u srp­skoj sti­mi i do­če­ku. Sta­som i po­kre­tom Ko­sov­ka je ta­kva da bi se Bo­gom za­kleo da je to ona krč­ma­ri­ca Ja­nja iz pje­sme ko­ja je va­zda sa­ra­đi­va­la s haj­du­ci­ma i srp­skim vi­te­zo­vi­ma. Sva­ki Sr­bin ko­ji do­đe da po­pi­je ča­šu srp­sko­ga na­ci­o­nal­no­ga pi­ća, Dra­ži­na ča­ja, i da za­lo­ži pe­če­nja ko­je se ga­di su­ne­tli­ja­ma, tr­gao bi re­vol­ver iz ku­le­te, ili iza pa­sa, i opa­lio u ne­be­sa ra­fal da i se­bi i sva­ko­me Sr­bi­nu če­sti­ta Srp­sku no­vu go­di­nu. A do­kle se ovo do­ga­đa o če­mu pri­čam, ni­šta se ni­je mo­glo ču­ti šta ko s ki­me pri­ča po­red ka­za­na i ra­žnje­va, jer su kroz svu Pri­štu­nu bi­li ras­po­re­đe­ni zvuč­ni­ci s ko­jih su je­ča­le gro­mo­gla­sne pje­sme – Oj Šip­ta­ri cr­ni vra­ni, cr­ni će vam do­ći da­ni i Oj To­po­le pa do Rav­ne go­re, svuđ su stra­že ge­ne­ra­la Dra­že!

Ta­ko smo svi pro­ve­li srp­sku po­po­noć pod ve­dri­jem ne­bom, bi­ja­še hlad­no da od stu­de­ni dr­šću zvi­je­zde na ne­be­si­ma, ali nam je to­plo u sr­cu i du­ši da mraz i stu­den ne ośe­ća­mo. Kad za­bi­je­lje zo­ra za­zvo­ni­še zvo­na, či­ni ti se s ne­ba vi­so­ko­ga i iz ze­mlje pre­du­bo­ke! Ob­no­vi se ista ona sve­ta zvo­nja­va ko­ja je du­hom bož­jim pre­o­ku­pa­la bi­la ko­sov­ske Sr­be a je pa­sa­lo po­no­ći, što sam već spo­me­nuo. Sve je to bož­ja vo­lja, sve to Sr­bi­ma Sve­mo­gu­ći na­mje­šta i ras­po­re­đu­je. Kad za­bru­ja­še ju­tar­nja zvo­na, uči­ni mi se da se po­vra­ti­še La­za­re­va vre­me­na. To mi se či­ni­lo, a tvr­do sam uvje­ren da je i u po­no­ći i u svi­ta­nje, kad je ne­be­ska mu­zič­ka zvo­nja­va Ko­so­vo pre­o­ku­pa­la i šip­tar­sku krv stra­hom za­mr­znu­la, La­zar na­zdra­vio ne­be­skoj dru­ži­ni isto ona­ko ka­ko je iz zlat­no­ga kon­di­ra na Kne­že­voj ve­če­ri na­zdra­vio Mi­lo­šu i dru­ži­ni. Ne­be­ski car La­zar na ne­bu na­zdra­vlja, a kroz zvo­nja­vu ne­be­sku po­ru­ču­je Sr­bi­ma da sta­nu iza Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća isto ona­ko ka­ko su iza nje­ga, ca­ra La­za­ra, sta­ja­li Bo­ško Ju­go­vić i vi­te­zo­vi ko­ji su po­stro­je­ni u ala­ji­ma oti­šli na Ko­so­vo da do­če­ka­ju Mu­ra­ta i nje­go­vu ne­kr­šte­nu si­lu agar­jan­sku. Ne po­me­nuh da se po­seb­no uz ra­žnje­ve i ka­za­ne u Pri­šti­ni pje­va­lo o haj­du­ku i Ka­ra­đor­đe­vom voj­vo­di Velj­ku Pe­tro­vi­ću ko­ji je jed­na­ko bio že­stok na meg­da­nu s Tur­či­nom i u za­gr­lja­ju s na­red­nom žen­skom. Kad bi Velj­ko Pe­tro­vić vo­dio lju­bav is­pod vi­so­ko­ga ke­ste­na, od nje­zi­ne vri­ske gra­ne bi se ke­sten­ske uz­di­za­le, a od nje­go­ve mu­ško­vi­ne tra­va bi se ze­le­na pod nji­ma sa­ti­ra­la. Zbi­lja, Bo­že je­di­ni, ko­li­ko ima Pe­tro­vi­ća ve­li­ka­na u srp­skoj isto­ri­ji, za­mi­sli­te: Vla­di­ka Da­ni­lo – Pe­tro­vić, Ka­ra­đor­đe – Pe­tro­vić, a Pe­tro­vi­ći su i Nje­goš i Haj­duk Velj­ko. Da Slo­bo­da­na ne re­si pre­zi­me ko­je se iz­vo­di od ime­na Mi­lo­ša Obi­li­ća, ži­va bi šte­ta bi­la što i on ne no­si pre­zi­me Pe­tro­vić. A sve je to u bož­jim ru­ka­ma.

Dra­ga mo­ja no­ća­šnja dru­ži­no, vi­đu da se po­ne­ko­me ma­lo pri­dri­je­ma­lo, jer sam se pri­čom za­ba­čio od ono­ga prav­ca ko­jim sam bio kre­nuo kad sam obe­ćao da ću pri­ča­ti o po­di­za­nju sve­te cr­kve na Ru­mi­ji pla­ni­ni, što je te­le­vi­zi­ja pre­ni­je­la. Evo sad se vra­ćam na obe­ća­ni pra­vac, ali pr­vo tre­ba da opri­čam bla­go­slov ko­ji je Sr­bi­ma da­ro­vao go­spod Bog u li­ku i dje­lu Am­fi­lo­hi­ja mi­tro­po­li­ta na­še­ga iz či­je­ga je osvje­šta­no­ga du­ha sve­ta cr­kva iz­le­će­la, do Ru­mi­je do­le­će­la i na tu vi­so­ku pla­ni­nu na kri­li­ma sle­će­la. Evo ko je Am­fi­lo­hi­je, evo ka­ko ga je Bog stvo­rio, u vla­di­ku ofor­mio i na mi­tro­po­lit­ski pri­je­sto na Ce­ti­nju in­sta­li­rao. Bog je sve­mo­gu­ći ta­ko­re­ći u isto vri­je­me da­ro­vao srp­stvu Slo­bo­da­na i Am­fi­lo­hi­ja. Dvoj­nost se po­no­vi­la – jed­nom car La­zar i Mi­loš Obi­lić, dru­gom Slo­bo­dan i Am­fi­lo­hi­je! Sve što Sve­mo­gu­ći jed­nom stvo­ri to vje­či­to osta­je da se po­na­vlja i na no­vi na­čin uob­li­ča­va kad na­stu­pe ade­kvat­ne pri­li­ke. Va­zda sve­ci sta­nu vo­je­va­ti i po ne­be­si­ma pri­li­ke me­ta­ti kad na­stu­pi do­ba srp­skog oslo­bo­di­lač­kog vo­je­va­nja. Kao i Mu­ra­tu i nje­go­voj si­li pek­si­jan­skoj, ta­ko je tre­ba­lo sta­ti na put i no­vim pek­si­jan­skim si­la­ma, pa bi­le one ar­na­ut­ske, usta­ške, po­tu­rič­ke, pa­pin­ske ili ka­kve dru­ga­či­je.

Cr­nu Go­ru i svo srp­stvo oba­sja­la je ne­be­ska svje­tlost kad je na Ce­ti­nje do­šao za mi­tro­po­li­ta Am­fi­lo­hi­je Ra­do­vić, mo­rač­ki ku­će­vić i odža­ko­vić, naj­pa­met­ni­ja srp­ska gla­va u da­na­šnje­mu srp­stvu, gla­va ko­ja jed­na­ko zbo­ri se­dam svjet­ski­je je­zi­ka, ne­ka­da­šnji stu­dent sa se­dam naj­pre­sti­žni­jih svljet­skih fa­kul­te­ta i uni­ver­zi­te­ta. Ne­do­stig­nu­ti go­vor­dži­ja, tro­stru­ki dok­tor na­u­ka, pr­vi Sr­bin ko­ji je u Hag od­le­tio i u mrač­nu tam­ni­cu ule­tio da bla­go­slo­vi Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća! Mi­tro­po­lit ko­ji je zi­do­ve Sve­to­ga Ostro­ga na­se­lio li­kom Sve­to­ga Sa­ve, gra­di­telj naj­vi­so­či­je­ga srp­sko­ga hra­ma na Bal­ka­nu, ob­no­vi­telj srp­skih ma­na­sti­ra na ska­dar­skom je­zer­skom ostr­vlju i na­se­li­telj u njih ka­lu­đer­skog oso­blja iz Sr­bi­je! Pi­sac naj­mu­dri­je knji­ga, na­uč­nik i knji­žev­nik, pro­fe­sor i srp­skog i ru­skog i grč­kog uni­ver­zi­te­ta, na­rod­ni gu­slar, po­li­ti­čar i dr­žav­nik i, na­da­sve re­če­no, pr­vi Sr­bin u isto­ri­ji s ko­jim je je­dan Sve­ti­telj, ujed­no i ve­li­ki Ču­do­tvo­rac, ovom gre­šnom ze­mljom pro­še­tao, ta­ko­re­ći ra­me uz ra­me! A Sve­ti Va­si­li­je Ostro­ški Ču­do­tvo­rac pro­še­tao je s Am­fi­lo­hi­jem od Ostro­ško­ga ma­na­sti­ra do ma­na­sti­ra Tvr­do­ša u Her­ce­go­vi­ni i na­trag od Tvr­do­ša do Ostro­ga. Ve­le, od če­lja­di ko­ja iz­la­ze da po­zdra­ve to ču­do bi­li su oži­vlje­li svi pu­te­vi ko­ji­ma je Sve­ti Vasilije s Am­fi­lo­hi­jem pro­la­zio, ali ne pam­ti se da je ni­kad iđe je­dan put bio s oba­dvi­je nje­go­ve stra­ne za­ti­snut na­ro­dom, da ni zec ni­je mo­gao pre­ko pu­ta pre­sko­či­ti, kao što je bio put od Ostro­ga do Tvr­do­ša, jed­na­ko kad je Sve­ti­telj s Mi­tro­po­li­tom iz Ostro­ga od­la­zio i kad se iz Tvr­do­ša u Ostrog po­vra­tio. Mo­že se slo­bod­no re­ći: o sve­ti oče Va­si­li­je, sla­va ti i mi­lost, o bu­du­ći sve­ti­te­lju Am­fi­lo­hi­je, već ne­ka ti je sla­va i mi­lost! Amin! Kad ra­ču­na­mo ve­li­ke da­tu­me u isto­ri­ji pra­vo­sla­vlja, te­ško se do­śe­ti­ti ko­ji bi od to­ga pu­ta bio zna­čaj­ni­ji na te­re­ni­ma srp­ske Cr­ne Go­re od Ne­ma­nje do da­na­šnje­ga da­na. Vla­sti cr­no­gor­ske, po­seb­no ona dvo­me­tri­ca Đu­ka­no­vić, gun­đa­li su, ron­da­li i no­vi­na­ri­ma iz­ja­vlji­va­li da Am­fi­lo­hi­je ne­ma pra­vo da pri­va­ti­zu­je Sve­to­ga Va­si­li­ja za­to što je on, i sve­tac i isto­rij­ska lič­nost ko­ja po ovo­ze­malj­skim skup­šti­na­ma i do­ga­đa­ji­ma Ostrog ba­ra­ba­ri s isto­rij­ski­jem Ce­ti­njem. Bu­ška­la je vlast pro­tiv Am­fi­lo­hi­ja, pa­la­mu­di­la i sno­va­la ne­ke za­bra­ne, ali ku­rac su se usu­di­li da zva­nič­no obi­je­le zu­ba! Ni­je se ni Omer–pa­ša La­tas usu­dio da uda­ri na Ostrog, kad je ro­bi­jo i pa­lio Cr­nu Go­ru sa sil­nom voj­skom iz Azi­je, a nek­mo­li da se usu­di Mi­lo Đu­ka­no­vić da sta­ne na bi­lo ko­ji put Am­fi­lo­hi­ju Ra­do­vi­ću. Mno­go je mač­ku go­ve­đa gla­va, pro­te­ži se ko­li­ko ti je gu­ber du­ga­čak, ko­ju ru­ku ne mo­žeš pośe­ći ti je po­lju­bi! Bo­ga­mi, bez­ma­lo cr­no­gor­ska vlast lju­bi Am­fi­lo­hi­ja pra­vo u gu­zi­cu! Mo­žeš ti pro­tiv Am­fi­lo­hi­ja pri­ča­ti i pre­pri­ča­va­ti šta ti pa­da na avet­nu pa­met, ali eg­zar­hu sve­to­ga Peć­ko­ga tro­na pr­di gu­zi­ca za to što ti tr­tljaš o nje­mu. No, ta­kva moć nje­go­va ni­je to sa­mo nje­go­va du­hov­na sna­ga ne­go je to vo­lja ono­ga što nas ozgor gle­da jed­na­ko da­nju kao i no­ću, kad je ve­dro i kad je oblač­no, kad smo bud­ni kao i kad spa­va­mo, kad pla­če­mo kao i kad se smi­je­mo. Jed­na­ko nas on gle­da kad se ra­đa­mo i kad umi­re­mo! Evo iz ko­ga je kra­ja cr­no­gor­sko­ga po­te­kao taj pra­vi i je­di­ni ov­da­šnji i sa­da­šnji spa­si­lac srp­stva i pra­vo­sla­vlja u ka­me­ni­toj Cr­noj Go­ri, rod­noj gru­di Ne­ma­nje, Vla­di­ke Da­ni­la, Ka­ra­đor­đe­va đe­da i oca Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća!

Me­ni i jed­noj gru­pi lju­di u ho­te­lu “Onogoštu” sve je pre­nio što tre­ba da se zna o Am­fi­lo­hi­ju Ra­do­vi­ću pro­to Mak­sim, la­ka mu ze­mlja i usta mu se po­zla­ti­la kao Jo­va­nu Zla­to­u­sto­me ko­ji je Hri­sta u Jor­da­nu kr­stio. Pre­ci­zno je uz­vi­še­ni Pro­to re­kao šta tre­ba da se zna o Ri­stu Ći­ri­lo­vu Ra­do­vi­ću iz Gor­nje Mo­ra­če, u ka­lu­đer­stvu na­re­če­nom Am­fi­lo­hi­ju, sa­da­šnjem mi­tro­po­li­tu Cr­ne Go­re, Ze­te, sed­mo­ro Br­da, sve­ga srp­sko­ga pri­mor­ja, ze­mlje Sken­de­ri­je i eg­zar­hu sve­to­ga Peć­ko­ga tro­na. Am­fi­lo­hi­je­vo ple­me­ni­to pod­ri­je­tlo raz­vi­lo je svo­ju srp­sku lo­zu u Mo­ra­či lju­toj ka­ča­ni­ci na još lju­ćoj gra­ni­ci pre­ma Tur­ći­ji pro­kle­toj! Bog­me, tre­ba od­mah re­ći da je sa­mo jed­nom tur­ska po­ga­na si­la vo­ji­šti­la na Mo­ra­ču i bi­la ta­da do no­gu po­tu­če­na, ma sli­šće­na s cr­ne ze­mlje da od nje ni­je osta­lo tra­ga ni ostr­ška! On­da se ve­zir–se­ra­šćer ko­ji je na nju si­lu ni­zam­sku i ko­njič­ku vo­dio, za­kleo sve­cu Mu­ha­me­dom, i to se za­kleo na po­ga­ču, da ne­će ni­ka­da vi­še kre­ta­ti s voj­skom na Mo­ra­ču. A tre­ba li se ču­di­ti što je ta­kva Mo­ra­ča? Ne.

Sa­mo po­me­ni­mo mo­rač­ki Ma­na­stir, a još je bo­lje da ga po­gle­da­mo. Po­di­gao ga je od lju­te ka­me­ne si­ge kralj Ste­van Ne­ma­nja, na­re­če­ni Sve­ti Si­meun, otac Sve­to­ga Sa­ve, uje­di­ni­telj srp­ski­je ze­ma­lja. Zi­dao je Mo­ra­ču na mol­bu dra­go­ga svo­ga si­na Sa­ve. Sin re­kao ocu, otac ga po­slu­šao, a kad se Ne­ma­nja pro­met­nuo u sve­ca Si­me­u­na, Sve­ti Sa­va je uz Ma­na­stir do­gra­dio onu cr­kvu po či­jem se ime­nu da­nas taj sve­ti srp­ski hram na­zi­vlje. Do po­čet­ka grad­nje Mo­rač­ko­ga ma­na­sti­ra na to­me pro­sto­ru ni­je bi­lo spla­ke ni po­to­ka, a čim je mi­šće osvje­šta­no i pr­vom za­ko­pa­no ku­ča­rom da se te­me­lji ma­na­stir­ski po­sta­vlja­ju, ne da­lje no što bi di­je­te do­ba­či­lo ka­me­nom, pro­vre­lo je gor­sko vre­lo bi­stre vo­de, le­de­ne kao šnje­ža­ni­ca. Ali ta bla­go­slo­ve­na vo­da ne uda­ra u zub­ne kr­nja­di­ne. Čim je po­tok ze­mljom po­te­kao i u ri­je­ku Mo­ra­ču do­te­kao, sve­ti mu je Sa­va dao ime Sve­ti­go­ra. Osvje­štao vo­du na iz­vo­ru i po­že­lio zdra­vlje sva­ko­me Sr­bi­nu ko­ji se te bla­go­slo­ve­ne vo­de na­pi­je i njo­me svoj obraz umi­je. Osta­lo je o po­sta­nku Sve­ti­go­re da se pri­ča ova­ko ka­ko sam ja va­ma pre­pri­čao, ali pro­to Mak­sim re­ka­še ka­ko je čuo od Ći­ri­la Ra­do­vi­ća, Am­fi­lo­hi­je­va oca, da ni­je Sve­ti­go­ra pro­vre­la kad se pr­vom ku­ča­rom za­ko­pa­lo na osvje­šta­nom mi­šću, no da je pro­vrio po­tok ono­ga ju­tra kad se Sve­ti Sa­va pro­bu­dio s mi­šlju, ko­ja mu je s ne­ba u snu do­tu­re­na, da tu i tu tre­ba gra­di­ti srp­sku la­vru mo­rač­ku. A pa­zi­te ču­do s ime­nom: ple­me – Mo­ra­ča, ri­je­ka ko­ja ta­mo iz­vi­re – Mo­ra­ča, ma­na­stir ko­ji je Ne­ma­nja po­di­gao – jo­pet Mo­ra­ča! Tri ista ime­na no­se tri raz­li­či­ta bož­ja ostva­re­ni­ja. Jo­pet broj tri, jo­pet mi­sa­o­na tri pr­sta s ko­ji­ma se Sr­bi kr­ste! Sa­mo još jed­na vo­da na srp­ski­jem pro­sto­ri­ma ima iste oso­bi­ne ko­je ima bi­stra Sve­ti­go­ra. To je De­čan­ski po­tok ko­ji iz­vi­re po­red ma­na­sti­ra De­ča­na ko­ji je po­di­gao kralj Ste­van De­čan­ski, otac ca­ra Du­ša­na Sil­no­ga. I de­čan­ska je vo­da stu­de­na kao sni­je­žni­ca, a ne uda­ra če­lja­de­tu u zub­ne kr­nja­di­ne. Ko pi­je vo­de sa Sve­ti­go­re, jed­na­ko kao i sa De­čan­skog vre­la, jed­na­ko do­bi­je kra­so­va­nje li­ca i bla­go­ra­stvo­re­nje za­i­re u ti­je­lu. Do­du­še, to ti se do­ga­đa sa­mo ako si pra­va srp­ska du­ša i ako se pr­vo po­mo­liš sve­ti­te­lji­ma iz ro­da Ne­ma­nji­ća. Ne­ka Tur­čin pi­je vo­de s jed­no­ga od ta dva iz­vo­ra, li­ce će mu se smra­či­ti a spo­pa­šće ga u ti­je­lu san­dži­je. A lac­ma­nin ne­ka oku­si vo­de s ko­ga bi­lo od ta dva sve­ta vre­la, spo­pa­šće ga ki­ja­nje iz no­sa a po­blju­va­će i ono što je ju­če pro­ždro.

Za­bo­ra­vih da re­čem da je i kralj Ste­van De­čan­ski u snu do­bio po­ru­ku s ne­ba da tu i tu po­dig­ne srp­sku la­vru, pa kad se uju­tro pro­bu­dio, iz­vor je iz ze­mlje pro­vrio i po­če­lo se s grad­njom ma­na­sti­ra na do­ba­čaj ka­me­nom od po­to­ka re­če­no­ga. Ma i sam sam se ośe­do­čio da ka­men stu­de­ni pro­žde­reš, pa on­da se vo­dom sa Sve­ti­go­re na­pi­ješ, tu će ti ka­me­nu stu­de­nu ob­lu­ti­cu sva­ri­ti že­lu­dac kao da si pro­gu­tao zre­lu mi­ri­snu ja­bu­ku. Ve­le isto se ta­ko s vo­dom iz De­ča­na do­ga­đa. Lje­ti od Sve­ti­go­re ne tr­nu zu­bi, a zi­mi joj je vo­da mla­ku­ša­sta i ni­kad ne da le­du na se. Mo­že ča­ka­ri­ti su­ša svu go­di­nu, mo­gu pre­su­ši­ti svi iz­vo­ri i do­to­ci Mo­ra­če, mo­že se i Mo­ra­ča usu­ka­ti da bi je pre­su­ši­lo žed­no go­ve­če, ali će Sve­ti­go­ra osta­ti isto­ga to­ka kao da je ki­šna i bu­ro­ćet­na go­di­na. Ista je, ve­li Pro­to, stvar s La­bom i Sit­ni­com i do­to­ci­ma ko­ji u te dvi­je ri­je­ke uvi­ru, ali De­čan­ski po­tok va­zda osta­je isto­ga to­ka. Ni­kad Sve­ti­go­ra i De­čan­ski po­tok ne mi­je­nja­ju svo­je iz­vor­ske bu­ko­ve, ko­ji se is­ti­jem šu­mom ogla­ša­va­ju, no va­zda jed­na­ko uoba­lje­no bu­ja­ju. Ne­ka svu oko­li­nu de­čan­sku za­me­tu šnje­go­vi s me­ća­va­ma, ali cvi­je­će ko­je ra­ste uz De­čan­ski po­tok je ni ja­be­ra. A kad su­ve su­vo­met­ne me­ća­ve pro­spu snje­žne sme­to­ve po svom mo­rač­kom ple­me­nu, oko iz­vo­ri­šta Sve­ti­go­re mi­ri­šu pla­ve lju­bi­či­ce. Ne­ka brež­ćet­na že­na no­ći sa svo­ji­jem mu­žem u ko­na­ku De­ča­na ili Mo­ra­če, a ako je pr­vo po­pi­la tri ča­še vo­de sa Sve­ti­go­re ili De­čan­skog iz­vo­ra, śu­tri će se dan vra­ti­ti bla­go­slo­ve­ne utro­be. Bo­že moj, sa­mo ako je pra­va Srp­ki­nja. Ne mo­ra u ko­na­ku ma­na­stir­sko­me ko­na­či­ti že­na sa­mo sa vjen­ča­ni­jem mu­žem, mo­že to bi­ti i ne­ki dru­gi mu­ška­rac obla vra­ta i do­bra ala­ta, osta­će ona jed­na­ko trud­na i bla­go­slo­ve­na. Ne­za­o­bi­la­zno je sa­mo to da je u ko­na­ku noć pro­ve­la sa Sr­bi­nom, i da je po­pi­la tri gu­tlja­ja re­če­ne vo­de. Sve je to bož­ja vo­lja, ta­kvi bla­go­slo­vi ko­ji­ma su da­ro­va­ni Sr­bi i oču­va­li su nas kroz vje­ko­ve tur­skog rop­stva, to­kom ra­to­va i Ti­to­ve vla­da­vi­ne. I pri­li­kom svih ne­vo­lja i ka­sti­že­ni­ja ko­ji su nam se do­ga­đa­li. Bog će da­ti pa će to va­zda ta­ko osta­ti. E, uma­lo ne za­bo­ra­vih da ka­žem i ovo. Ča­ša iz ko­je bu­du­ća maj­ka tre­ba u Mo­ra­či da pi­je vo­de sa Sve­ti­go­re na­či­nje­na je od hra­sto­va dr­ve­ta, a ona u De­ča­ni­ma od bu­ko­va. Što? E to sa­mo Bog zna! No još ma­lo da po­pri­ča­mo o Mo­ra­či s tri zna­če­nja da bi nam ja­sni­je bi­lo ot­kud baš to ime s tri zna­če­nja. Da to re­če­mo da bi nam ja­sni­je bi­lo ot­kud baš ova­kav Am­fi­lo­hi­je ka­kav je, a ka­kav je, to da­nas ne zna­ju sa­mo Sr­bi u Cr­noj Go­ri no či­tav svi­jet. A pra­vo bi bi­lo re­ći da se u ovo vri­je­me Cr­na Go­ra vi­še pro­ču­la pre­ko Am­fi­lo­hi­ja ne­go on pre­ko Cr­ne Go­re.

Nje­goš je za­du­žio igu­ma­na mo­rač­ko­ga, star­ca Di­mi­tri­ja da pro­na­đe ju­na­ka ko­ji bi mo­gao do­ći gla­ve tur­skoj ažda­ji s Lip­ni­ka, mu­te­se­li­mu drob­njač­ko­me i uskoč­ko­me, i krv­ni­ku ku­će Pe­tro­vi­ća s Nje­gu­ša, Smail–agi Čen­gi­ću zlo­gla­sno­me. Igu­man Di­mi­tri­je bio je na­da­le­ko po­znat po svo­joj pa­me­ti i po to­me što da­nju ču­va sta­do ova­ca a uve­če či­ta sve­te li­tur­đi­je i Bo­gu se mo­li. Za nje­ga se zbo­ri­lo da svo­ji­jem po­tvr­đu­je či­nom sve ono što ka­že inom. Igu­man Di­mi­tri­je će po­zva­ti u Ma­na­stir No­vi­cu Ce­ro­vi­ća, pre­ni­je­ti mu Nje­go­še­vu že­lju da se smak­ne Čen­gić, što će ban No­ko, ka­ko su ga od mi­lo­šte zva­li, i uči­nje­ti, a kao za­hval­nost i Igu­ma­nu i Ba­nu, Nje­goš će ih opje­va­ti u svo­me spje­vu o po­gi­bi­ji Smail–age Čen­gi­ća. U spje­vu ko­ji mu je ka­sni­je ukrao lac­ma­nin Ivan Ma­žu­ra­nić i ob­ja­vio ga pod svo­jim ime­nom. E zbi­lja, ukrao tuđ spjev, sram ga i stid bi­lo do­vi­je­ka! Pri­ča­še Pro­to ka­ko je lu­ka­vi la­ti­nin Vla­di­ci Ra­du iz­ma­mio i ne vra­tio ru­ko­pis to­ga spje­va. Nje­goš se pri­tre­fio u Tr­stu, ta­mo­šnji ga Sr­bi ča­sti­li i ugo­sti­li, što je ri­jek na ru­ka­ma ga no­si­li. A ni­je osta­lo u Tr­stu žen­ske srp­ske ni la­tin­ske što se u naj­ljep­še­ga Sr­bi­na, Nje­go­ša, ni­je za­lju­bi­la. Iz­gle­da da je jed­nu la­tin­ku s ko­jom ga je upo­znao isti Ma­žu­ra­nić is­pre­vr­tao na du­še­ku me­ka­no­me ka­ko je to sa­mo on umio. On­da za ne­ko­li­ko da­na dok je Vla­di­ka uzi­mao mu­šku mje­ru toj la­tin­ki, ona se oslo­bo­di­la u Nje­go­še­vu ko­na­či­štu i pre­gle­da­la stva­ri ko­je je ta­mo imao. A zna­la je od­ne­kud naš je­zik. Ona je či­ta­la Nje­go­še­vu pje­smu o ubi­stvu Smail–age, do­pa­la joj se, is­pri­ča­la svo­me ro­đa­ku Ma­žu­ra­ni­ću šta je či­ta­la, a on­da će ti lu­ka­vi lac­ma­nin i sam od Nje­go­ša uze­ti spjev na či­ta­nje i ne vra­ti­ti ga. Ni­kad vi­še Nje­goš ni­je vi­dio ni spjev ni Ma­žu­ra­ni­ća. Nje­goš kao pra­va srp­ska ljuc­ko­vi­na dao mu na ri­ječ ru­ko­pis svo­ga spje­va, a Ma­žu­ra­nić, šo­kač­ki i lac­man­ski sra­mot­no, ple­snu mu se po gu­zi­ci. A ka­ko mu se Nje­goš mo­gao osve­ti­ti? Ka­ko, ni­ka­ko! Ka­kva je prav­da u la­ti­na naj­bo­lje je is­pri­čao čev­ski voj­vo­da Dra­ško Po­po­vić kad se vra­tio iz Mle­ta­ka. Kra­đa se ob­na­ro­do­va­la, ali, na ne­sre­ću srp­sko­ga na­ro­da, Nje­goš će ubr­zo umri­je­ti od su­ši­ce, a Ma­žu­ra­nić će pod svo­jim ime­nom Nje­go­šev spjev ob­ja­vi­ti. Nje­goš umro, śe­do­ka ne­ma da kra­đu pośe­do­či, a što se pri­ča o kra­đi, e za to la­ti­ni­na bo­li ista gu­zi­ca. Pri­čaj­te vi ko ga je na­pi­sao, ali spjev je moj! Pri­ča­lo se, a i ja pam­tim kad se o to­me zbo­ri­lo, da je Mi­lo­van Đi­las mo­lio Ti­ta da se sto­go­di­šnja ne­prav­da is­pra­vi i da se do­ne­se od­lu­ka o Nje­go­še­vom autor­sku spje­va o ubi­stvu Smail–age, ali Ti­to je od­go­vo­rio da je bo­lje da zbra­ti­mlje­ni Sr­bi i Hr­va­ti ima­ju dva ve­li­ka pje­sni­ka, Nje­go­ša i Ma­žu­ra­ni­ća, no smao Nje­go­ša. Đi­las uvu­kao je­zik za zu­be, la­ti­nin Ti­to ri­je­šio stvar u ko­rist la­ti­ni­na, lu­pe­ža Iva­na Ma­žu­ra­ni­ća! E ta­ko ti po­šte­ni Sr­bi pro­la­ze u sva­kom or­ta­klu­ku sa Hr­va­ti­ma. Kao što su pri­svo­ji­li srp­ski Du­brov­nik, ta­ko bi da mo­gu pri­svo­ji­li od Sr­ba sve što bi mo­gli sku­či­ti i do­ku­či­ti. Ali ne­će im to ni­kad us­pje­ti, kam da im je u vi­li­ce! Po­me­nuh Ma­žu­ra­ni­će­vu kra­đu, a stio sam sa­mo da is­tak­nem to da se u Mo­rač­ko­me ma­na­sti­ru pri­pre­mi­la kem­pa za srp­sko­ga kr­vo­lo­ka Smail–agu Čen­gi­ća.

Iz mo­rač­ko–ro­vač­ko­ga kra­ja je Ga­vri­lo Do­žić, naj­ve­ći srp­ski pa­tri­jarh po­sli­je pa­tri­jar­ha Jo­a­niki­ja ko­ji je kru­ni­sao ca­ra Du­ša­na. Ne bi se ta­ko la­ko na Pod­go­rič­koj skup­šti­ni Cr­na Go­ra i Sr­bi­ja sto­pi­le u jed­nu du­šu u jed­no ti­je­lo, u jed­nu dr­ža­vu, da ni­je to­me ve­li­ko­me, ne­ma­njin­skom, či­nu pri­po­mo­gao Ga­vri­lo Do­žić. S jed­ne stra­ne Do­žić, a Mar­ko Da­ko­vić, unuk slav­no­ga voj­vo­de Ja­ko­va, s dru­ge, pod­u­pr­li su krov Pod­go­rič­ke skup­šti­ne. E pu­sto ku­ka­lo, da da­nas Cr­na Go­ra ima ta­kva dva Sr­bi­na, da­nas ka­da na­no­vo tre­ba sta­pa­ti ono što se ne da raz­dvo­ji­ti, da da­nas ima­mo Mar­ka i Ga­vri­la, ne bi­smo sva­ko­dnev­no slu­ša­li žev­ka­nje du­kljan­ski­je uštva, po­tu­rič­kih po­ga­no­va, i usta­ških ga­do­va. No da po­no­vim. Igu­man Di­mi­tri­je iz Mo­ra­če, otu­da je i Ga­vri­lo Do­žić, a obo­ji­ca su du­hov­ni pre­ci Am­fi­lo­hi­ja Ra­do­vi­ća, ne sa­mo ple­me­ni­ci, no baš – du­hov­ni pre­ci. Do­žić je dr­žao sve­tu li­tur­đi­ju pri­li­kom ob­no­ve srp­ske cr­kve s Nje­go­še­vi­jem gro­bom na Lov­će­nu, ko­ju je od­slu­šao kle­če­ći kralj Alek­san­dar s kru­nom na gla­vi. Isti pa­tri­jarh Do­žić odžao je sa­mrt­no opi­je­lo is­to­me Kra­lju Oslo­bo­di­o­cu kad je sa­hra­nji­van na Oplen­cu, đe je Ka­ra­đor­đe i ro­đen i sa­hra­njen.

Kad bu­de­mo go­vo­ri­li o ve­li­kim po­te­zi­ma mi­tro­po­li­ta Am­fi­lo­hi­ja, ne­će nam bi­ti te­ško za­klju­či­ti okle mu do­ti­če sna­ga uma i ka­rak­te­ra ko­ju po­śe­du­je. Ona sna­ga i onaj um ko­ji su da­nas je­di­ni ga­rant no­vog ne­ma­njić­kog sta­pa­nja Sr­bi­je i Cr­ne Go­re u jed­nu pra­vu dr­ža­vu, a ta je ista sna­ga i ve­li­ka pret­po­stav­ka da će Sr­bi­ja jed­no­ga da­na iza­ći na se­dam mo­ra. Ka­ko je bi­la iza­šla u do­ba ca­ra Du­ša­na Sil­no­ga, si­la ga bož­ja na­gra­di­la na ono­me kao što ga je bi­la da­ro­va­la na ovo­me svi­je­tu! E Bo­že je­di­ni, ka­ko ti je­di­ni umi­ješ da na­mje­stiš stva­ri! Čuj­te ovo.

Ocu Am­fi­lo­hi­je­vom bi­lo je ime Ći­ri­lo a zva­li su ga Ći­ro. Ču­ješ – Ći­ri­lo! Sr­bi pi­šu ći­ri­li­com, sve su sve­te knji­ge i Gor­ski vi­je­nac na­pi­sa­ne ći­ri­li­com! Ka­ko je sve­ti Ći­ri­lo uz po­moć Bo­ga stvo­rio Sr­bi­ma ći­ri­li­cu, ta­ko je isto i Ći­ri­lo Ra­do­vić, uz po­moć isto­ga sve­mo­gu­će­ga go­spo­da Bo­ga, stvo­rio Sr­bi­ma da­na­šnjeg Am­fi­lo­hi­ja, mi­tro­po­li­ta cr­no­gor­sko­ga. Da ni­je bi­lo pr­vo­ga Ći­ri­la, da­nas bi smo se la­ti­ni­com pot­pi­si­va­li, a da ne bi Ći­ri­la Ra­do­vi­ća iz Mo­ra­če, ne bi­smo da­nas ima­li sve­ti srp­ski hram na Ru­mi­ji, gvo­zde­no po­sto­jan a do­le­tio pra­vo s ne­be­sa! Ne­ka du­kljan­ska ološ bar­li­je­če i te­lji­ga da su cr­kvu na Ru­mi­ju do­ni­je­li voj­ni he­li­kop­te­ri, a u Bo­ga vjer­ni­ci zna­ju da je ona do­le­će­la na an­đel­ski­jem kri­li­ma. An­đe­li su se bez­bo­žni­ci­ma pri­ka­za­li kao he­li­kop­te­ri. Pro­to Mak­sim is­ti­ca­še či­nje­ni­cu da su se svi srp­ski kra­lje­vi, po­čev­ši od Ne­ma­nje, ro­di­li u Cr­noj Go­ri. Ne­ma­nja u mje­stu na ko­me će se ka­sni­je po­di­ći da­na­šnja Pod­go­ri­ca, a svi dru­gi, ma do­slov­no svi, za­če­ti su u śe­ni Mo­rač­ko­ga ma­na­sti­ra. I ne sa­mo što su u Mo­ra­či za­če­ti, ne­go su se vjen­ča­li u Mo­rač­kom ma­na­sti­ru i pro­ve­li svo­ju pr­vu brač­nu noć u ta­da kra­ljev­ski na­mje­šte­nim i opre­mlje­nim ko­na­ci­ma ve­li­čan­stve­ne mo­rač­ke la­vre. Evo ka­ko Pro­to ob­ja­šnja­va­še tu od­lu­ku sve­to­rod­ne Ne­ma­nji­ća di­na­sti­je da se kra­lje­vi vjen­ča­va­ju i nji­ho­vi na­sljed­ni­ci ra­đa­ju u Mo­ra­či. Pa kad se śe­ti­mo ka­kva svoj­stva ima vo­da sa Sve­ti­go­re, sve je ja­sno. Ne zna se tač­no đe je ro­đen kralj Ste­van Pr­vo­vjen­ča­ni, jer se on ro­dio pri­je po­di­za­nja Mo­ra­če, a svi su dru­gi ro­đe­ni u Mo­ra­či. Iz po­što­va­nja pre­ma za­čet­ni­ku di­na­sti­je, Ne­ma­nji, vjen­ča­va­li su se u ma­na­sti­ru ko­ji je on po­di­gao na pre­po­ru­ku Sve­to­ga Sa­ve, na pre­po­ru­ku ko­ja je do­šla od Bo­ga. A on­da se u Mo­ra­či kra­lje­vi vjen­ča­va­li s kra­lji­ca­ma da bi bi­li si­gur­ni u plod­nost svo­jih su­pru­ga. Do­đu u Mo­ra­ču, vjen­ča­ju se, kra­lji­ća ne­vje­sta po­pi­je tri gu­tlja­ja vo­de ko­ja je za­hva­će­na hra­sto­vom ča­šom iz Sve­ti­go­re, i on­da kra­ljev­ski su­pru­žni­ci idu ser­bez u brač­nu po­ste­lju s tvr­dim uvje­re­njem da će kra­ljev­ska su­pru­žni­ca za­ni­je­ti, da će joj se ma­te­ri­ca–rod­ni­ca oplo­di­ti iste no­ći. I ta­ko će se to vjen­ča­va­nje i za­či­nja­nje odr­ža­ti sve do kra­lja Ste­va­na De­čan­skog či­je­ga će si­na, bu­du­će­ga Ca­ra Du­ša­na, maj­ka za­če­ti u kra­ljev­skim ko­na­ci­ma De­ča­na. Ra­zu­mi­je se, pr­vo je po­pi­la tri gu­tlja­ja vo­de ko­ja je za­hva­će­na s De­čan­sko­ga iz­vo­ra, e stio sam da ka­žem da se ne tre­ba ču­di­ti što će Am­fi­lo­hi­je po­sti­ći ono što je po­sti­gao i šta ga još če­ka, kad zna­mo da mu je maj­ka po­pi­la tri gu­tlja­ja vo­de sa Sve­ti­go­re ona­ko ka­ko su či­ni­le i maj­ke srp­skih kra­lje­va Ne­ma­nji­ća. Bož­ja vo­lja pa to ti je to i ni­šta dru­go! Ne re­koh da pro­to Mak­sim do­da­de i ovo. Ro­đe­nje pr­vo­ga srp­sko­ga ca­ra, Du­ša­na Sil­no­ga, u De­ča­ni­ma ne zna­či sa­mo sim­bol Ko­so­va kao srp­ske ze­mlje, ne­go i do­kaz da Sr­bi­ja pre­ma Cr­noj Go­ri tre­ba da se od­no­si kao sta­ri­ja se­stra pre­ma mla­đoj, jer ima pred­nost car nad kra­ljem. A ro­đe­nje kra­lje­va Ne­ma­nji­ća u Mo­ra­či zna­či oba­ve­zu Cr­ne Go­re da naj­u­gled­ni­je Cr­no­gor­ce va­zda usmje­ra­va u Sr­bi­ju da ta­mo raz­vi­ja­ju svo­ju ak­tiv­nost i kre­a­tiv­nost, ka­ko su je ta­mo raz­vi­ja­li i kra­lje­vi ko­ji su se u śe­ni sve­to­ga Mo­rač­ko­ga ma­na­sti­ra za­či­nja­li.

A da vi­di­te šta sve zna­či jed­na sve­ta iko­na u Mo­rač­ko­me ma­na­sti­ru. Na toj iko­ni je Sve­ti Ili­ja Gro­mov­nik i je­dan vra­ni ga­vran. Ko ne zna po­ru­ku to­ga i bož­je­ga i srp­sko­ga zna­me­nja ču­di se i ne mo­že se na­ču­di­ti ot­kud ga­vran ti­ca zlo­kob­ni­ca ta­ko s ve­li­ki­jem sve­ti­te­ljem na fre­sci Ne­ma­nji­na ma­na­sti­ra Mo­ra­ča. A evo ka­ko pro­to Mak­sim ob­ja­šnja­va­še tu sve­tu fre­sku u Mo­ra­či. Do­kle bu­de Sr­ba na ovoj gre­šnoj ze­mlji, va­zda će vo­di­ti bit­ke da bi se odr­ža­la sla­va na­zi­va ne­be­ski na­rod. To je ime za­slu­že­no na Ko­so­vu kroz pro­su­tu krv, krv za srp­stvo tre­ba pro­si­pa­ti da bi sla­va na­zi­va za­u­vjek bi­la isto­ga in­ten­zi­te­ta. Ni­je la­ko no­si­ti ime ko­je ne­ma ni­je­dan dru­gi na­rod na ovoj pla­ne­ti! A do­kle se bu­du bi­le bit­ke za srp­stvo, va­zda će bi­ti ga­vra­no­va da pro­no­se gla­so­ve o re­zul­ta­tu bi­ta­ka i bo­je­va. Sve­ti Ili­ja Gro­mov­nik sim­bol je srp­ske rat­nič­ke sna­ge. Kao što ne­be­ski gro­mo­vi si­je­va­ju i raz­la­ma­ju na nje­go­vu ko­man­du, ta­ko isto srp­ski bor­ci uda­ra­ju gro­mo­vi­to na ne­pri­ja­te­lja na ko­man­du svo­jih vo­đa, pa zva­li se oni Ka­ra­đor­đe, Da­ni­lo, Avro, Go­ji­slav, Slo­bo­dan ili ne­ka­ko druk­či­je. Pa ču­ste li i vi­đe­ste li na te­le­vi­zi­ji, lju­di bož­ji, ka­ko u ha­škoj zlo­gla­snoj sud­ni­ci gro­mo­gla­sno gr­mi srp­ski vi­tez na ma­ču i je­zi­ku voj­vo­da Go­ji­slav Pe­štić! Oni la­tin­ski ša­re­ni ci­gu­zi ko­ji mu su­de za­če­plja­ju uši od Pe­šti­će­ve go­vor­ne gr­mlja­vi­ne. A zar ni­je­su gr­mje­li srp­ski to­po­vi na Ce­ru, s Ro­ma­ni­je, na Moj­kov­cu i s Kni­na? Je­su svu­da đe je tre­ba­lo oču­va­ti ime i čast srp­sko­ga na­ro­da. Da­kle, Sve­ti Ili­ja na fre­sci u Mo­ra­či pred­sta­vlja gro­mo­ve srp­ske sna­ge, a ga­vran, sim­bol srp­skog rat­nič­kog gro­mo­vi­šta, ja­vlja s ra­ti­šta da su ne­pri­ja­te­lji sa­mlje­ve­ni, a kao do­kaz po­bje­de ga­vran do­no­si u klju­nu za­lo­gaj du­šman­sko­ga me­sa s ra­ti­šta. Ne zna­ju fre­sku da tu­ma­če oni lju­di ko­ji ka­žu da ga­vran hra­ni Pro­ro­ka Ili­ju, jer sve­ti­te­lji ne je­du hra­nu obič­ni­je lju­di, ni me­so ni hljeb, no ga­vran s me­som u klju­nu sa­mo po­ka­zu­je Gro­mov­ni­ku de­talj sa ra­ti­šta srp­sko­ga. Ga­vran sa­mo go­vo­ri o smr­ti, on ži­vi od smr­ti, ne sli­je­će on na svad­bar­ske sve­ča­no­sti no na ra­ti­šta i str­vi­šta. On Sve­to­me Ili­ji do­no­si znak srp­ske po­bje­de i ne­pri­ja­te­lje­ve pro­pa­sti. Ga­vra­no­vi kad sli­je­ću do­no­se gla­so­ve po­ra­za, a kad pro­li­je­ću gla­so­ve po­bje­de. Sle­će­li su na ku­lu Ku­lin–ka­pe­ta­na i sa­op­šti­li Ku­li­no­voj ka­di da je Tur­ci­ma pu­kla po­gi­bi­ja na Mi­ša­ru, a ga­vran s fre­ske u Mo­ra­či ni­je sle­tio na ra­me Sve­to­me Ili­ji, no mu je sa­mo u mi­mo­le­tu po­ka­zao za­lo­gaj ne­pri­ja­telj­sko­ga me­sa s ra­ti­šta, od­no­sno srp­skog po­bje­di­šta. Sve to Bog na­mje­šta. Evo na kra­ju još jed­no­ga zna­ka bož­je mo­ći ko­ji je u ve­zi sa Sr­bi­ma i Mo­ra­čom.

Mo­ra­ča je huč­na ri­je­ka ko­ja no­si dr­vlje i ka­me­nje, ali ne pam­ti se da se na onom di­je­lu nje­zi­na to­ka, od uvo­ra Sve­ti­go­re pa dok te­če ma­na­stir­ski­jem ima­njem, ikad bi­lo ka­kvo zlo do­go­di­lo. Bar ni­je do­pri­ča­no da se do­go­di­lo. Ni­ko u taj tok Mo­ra­če ni­je sko­čio da ob­ra­di o svo­me ži­vo­tu, ni­ko ni­je ubio ne­ko­ga i tu ga sur­vao, ma ni­je, što je ri­jek, tu ni­kad ni­ko ka­kvu šte­tu pre­tr­pio. Čak i u ovo na­še teh­nič­ko vri­je­me, na kol­sko­me pu­tu ko­ji pro­la­zi uz taj sve­ti tok Mo­ra­če, od uvo­ra Sve­ti­go­re pa dok tra­je ma­na­stir­sko ima­nje, ni­kad se još ni­je do­go­di­la sa­o­bra­ćaj­na ni ne­sre­ća ni ne­zgo­da. A jad­na ti maj­ka, šta se sve do­ga­đa­lo i šta se do­ga­đa u Mo­ra­či i po­red nje­no­ga to­ka, šta se de­ša­va od iz­vo­ra ri­je­ke do uto­ka Sve­ti­go­ra u nju i po­sli­je nje­zi­na is­te­ka s ima­nja sve­to­ga Mo­rač­ko­ga ma­na­sti­ra! Mo­ra­ča­ni su, la­ki na oruž­je i jed­na­ko po­let­ni na tu­đu že­nu i tu­đu imo­vi­nu, svu­da osim na udu­tu ima­nja Mo­rač­ko­ga ma­na­sti­ra. Do­pri­ča­no je da je jed­nom, zbog na­kvih kra­đe­nih du­ka­ta, stio brat da ubi­je bra­ta ro­đe­no­ga, tr­čao za njim da ga pri­stig­ne i za­ko­lje, ali onaj što je bje­žao škam­pa na ma­na­stir­sko ima­nje, go­ni­lac ti po­teg­ne ku­bu­ru da pu­ca u nj, ali pu­canj se ni­je čuo jer mu se od­u­ze­la de­sna ru­ka pri­je no je opa­lio. Va­zda je sla­bi­ji is­pred ja­če­ga bje­žao na ma­na­stir­ski udut i on­da pla­zio je­zik i omje­rao od ša­ke do lak­ta na­pa­sni­ku. E bog­me, zbo­ra­še Pro­to, si­la ze­malj­ska ne­ma šta da tra­ži na pro­sto­ri­ma imo­vi­ne Mo­rač­ko­ga ma­na­sti­ra. Pro­to Mak­sim ka­že da se svi bož­ji bla­go­slo­vi ko­ji se is­ka­zu­ju u Sve­ti­go­ri i oko nje do­slov­no de­ša­va­ju i u De­čan­sko­me po­to­ku i oko­lo nje­ga. Bož­ja vo­lja, bož­ja ugod­ba! Na imo­vi­ni De­ča­na i Mo­ra­če ni­kad se ni­je do­go­di­lo ni­ka­kvo zlo, blud­stvo, lu­pe­šti­na i na­ka­lje. To je Mo­rač­ki ma­na­stir i nje­go­vo zna­če­nje za srp­ski rod, to je gni­je­zdo iz ko­ga je iz­le­tio Ri­sto Ći­ri­lov Ra­do­vić, u ka­lu­đer­stvu na­re­če­ni Am­fi­lo­hi­je, ime mu da­bog­da tra­ja­lo dok tra­je i ime ne­be­sko­ga na­ro­da!

Ći­ri­lo Ra­do­vić vjen­čao se sa iza­bra­ni­com u Mo­rač­ko­me ma­na­sti­ru, ne znam nje­zi­no đe­vo­jač­ko pre­zi­me, a Pro­to zbo­ra­še da je ona od jed­no­ga ju­nač­ko­ga brat­stva mo­rač­ko­ga, i ne sa­mo ju­nač­ko­ga ne­go je, ve­li, to srp­sko brat­stvo ima­lo u ze­ma­nu po­po­va i ka­lu­đe­ra ni­šta ma­nje no ju­na­ka i oru­ža­ni­je za­žet­ni­ka. I to se to­me brat­stvu kroz vje­ko­ve ta­ko do­ga­đa­lo da pop ro­di ju­na­ka, pa ju­nak po­pa, pa jo­pet pop ju­na­ka, i ta­ko ne­pre­kid­no od Ko­so­va do Alek­san­dra Oslo­bo­di­o­ca. Kad se Ći­ri­lo vjen­ča­vao s bu­du­ćom maj­kom Am­fi­lo­hi­je­vom, bljec­nu­la je na­kva do ta­da ne­vi­đe­na svje­tlost u Ma­na­sti­ru, to­li­ko ja­ka da su i ka­lu­đe­ri i mla­den­ci i sva­to­vi, i oni ko­ji su se tu pri­tre­fi­li da se Bo­gu mo­le, ama baš svi su za tre­nu­tak–dva od pre­ja­ke svje­tlo­sti bož­je za­sli­je­plje­li. Upa­lje­ne svi­je­će i du­pli­je­ri sto­pi­li su svo­je ži­ške s tom iz­ne­nad­nom bo­žan­stve­nom svje­tlo­šću. Sve ka­lu­đer­ske cr­ne ri­ze i man­ti­je pro­bi­je­lje­le su, sa­mo je dvo­je mla­de­na­ca oru­je­no kao da su iza­tka­ni od ruj­ne zo­re mo­rač­ke. Kad se ona ne­vi­dov­na svje­tlost uće­ši­la, i kad je igu­man, ko­ji je vjen­ča­nje oba­vljao, oči­ma pro­gle­dao, uči­nio je ne­što što ni­kad u to­me ma­na­sti­ru ni­je či­nje­no od kad je ne­sta­nu­lo srp­ski­je vla­da­ra iz sve­to­rod­ne di­na­sti­je Ne­ma­nji­ća. Na­i­me, uveo je igu­man mla­den­ce u sve­ti ol­tar is­pod fre­ske Sve­to­ga Ili­je Gro­mov­ni­ka, na ono isto mje­sto na ko­je su uvo­đe­ni srp­ski kra­lje­vi da se sa kra­ljev­ski­jem su­pru­ga­ma vjen­ča­va­ju. Ta­mo im je met­nuo vjen­ča­ne kru­ne na gla­vu, a dok ih je okru­nja­vao, uči­nje­lo se igu­ma­nu da je onaj ga­vran s fre­ske iz­le­tio iz Ma­na­sti­ra. A kad je s vjen­ča­nim su­pru­žni­ci­ma igu­man iz sve­to­ga ol­ta­ra iz­la­zio, ga­vran je ule­tio i ostao na fre­sci da Gro­mov­ni­ka iz­vje­šta­va o srp­ski­jem us­pje­si­ma ka­ko je va­zda či­nio od Ne­ma­nji­na do­ba na­o­va­mo. Šta će taj bož­ji znak u ob­li­ku igu­ma­no­va pri­či­nje­nja o ga­vra­no­vu iz­le­tu i ule­tu da zna­či, još ni­je ras­tol­ma­če­no, a bi­lo je tu­ma­če­nja.

Pro­to Mak­sim mi­šlja­še da je iz­let i ulet vra­no­ga ga­vra­na pred­ska­zao bož­ji bla­go­slov da će sklo­plje­ni brak Ći­ri­la i su­pru­ge mu ro­di­ti Sr­bi­na ko­ji će sve uči­nje­ti da se na­sta­ve uspje­šni bo­je­vi za uje­di­nje­nje srp­stva i za is­tre­blje­nje tur­ske ma­će i la­tin­ske gu­be s pro­stran­stva Du­ša­no­va Car­stva ko­je je iz­la­zi­lo na se­dam bal­kan­ski­je mo­ra. I pred­ska­za­nje se za­i­sta is­pu­ni­lo, zar Slo­bo­dan i Ra­do­van ni­je­su bi­li oslo­bo­di­lač­ku bor­bu srp­sku i sve­to­sav­sku za­po­če­li? A i sa­da­šnja sve­ta srp­ska cr­kva na Ru­mi­ji mo­že ade­kvat­no da ob­ja­šnja­va to bož­je pred­ska­za­ni­je na dan vjen­ča­nja Am­fi­lo­hi­je­vih ro­di­te­lja u Mo­ra­či, Ne­ma­nji­noj za­du­žbi­ni. U ma­na­sti­ru či­je se po­di­za­nje pri­sni­lo Sve­to­me Sa­vi. Ho­ću da ka­žem, sve se na­mje­sti­lo, po­ve­za­lo jed­no s dru­gi­jem i pri­pre­mi­lo za­če­će mo­rač­ko­ga mu­ško­ga đe­te­ta ko­je će da na kr­stu do­bi­je ime Hri­sta Spa­si­te­lja – Ri­sto. To jed­no hri­sto­li­ko ime pod­ra­zu­mi­je­va mnogo zna­če­nja. Tu je ime oca Ri­sto­vo­ga – Ći­ri­lo, tu je – po­pov­sko ju­nač­ka rod­bi­na Ći­ri­lo­ve su­pru­ge. Tu je iz­ne­nad­na oča­ra­va­ju­ća svje­tlost u Ma­na­sti­ru. Tu je ni­šta ma­nje zna­čaj­na igu­ma­no­va od­lu­ka da vjen­ča­nje oba­vi u ol­ta­ru đe su se srp­ski kra­lje­vi vjen­ča­va­li. Tu je iz­let i ulet ga­vra­na, po­sred­ni­ka iz­me­đu Ili­je Gro­mov­ni­ka i srp­ski­je bo­je­va za slo­bo­du. Ne uzmi mi Bo­že kao gri­jeh što ću re­ći da ne znam ima li či­je ro­đe­nje u cr­no­gor­sko­me srp­stvu to­li­ko zna­me­ni­ja ko­li­ko ih ima za­če­će Am­fi­lo­hi­ja Ra­do­vi­ća, da­na­šnje­ga na­še­ga mi­tro­po­li­ta i śu­tra­šnje­ga pa­tri­jar­ha srp­sko­ga, ako­bog­da. Po­tlje ta­kvo­ga vjen­ča­nja, Ći­ri­lo­va su­pru­žni­ca na­pi­la se sve­ti­gor­ske vo­de iz ča­še hra­sto­ve, a on­da su supružnici uz­ja­ša­li ko­nje na ko­je su do­ja­ša­li na vjen­ča­nje, ali ni­je­su se vra­ti­li ku­ći no su pro­du­ži­li u Ostrog da klek­nu pred ći­vot Sve­to­ga Va­si­li­ja Ostro­ško­ga, sla­va mu i mi­lost. A on­da će se na tom nji­o­vom pu­tu bla­go­slo­ve­no­me i da­lje ču­da de­ša­va­ti.

Do­ja­šu kod Do­nje­ga ma­na­sti­ra ostro­ško­ga, a bio Bog oče­pio nje­go­va ne­be­sa. Pa­lo ne­bo na ze­mlju, bi­le su ču­ve­ne ostro­ške ki­še ko­ji­ma ni­je­su rav­ne ni one kri­vo­šij­ske, iz­nad Ri­sna sta­ro­ga gra­da srp­sko­ga i ki­šo­vi­to­ga. Kad su su­pru­žni­ci sja­ša­li kod Do­nje­ga ma­na­sti­ra, ka­lu­đer ko­ji je njih dvo­je po­gle­dao pre­kr­stio se za­ma­ni­ce tri pu­ta od ču­da. Ki­ša li­je iz ne­ba i ze­mlje, a pri­do­šli­ce na ko­nji­ma i ko­nji pod nji­ma su­vi suv­ca­ti. Ma ne­ma ni ka­pi vo­de na gri­vi konj­skoj i ko­si ljuc­koj. Ko­nji su­vi i či­sti kao da su iz­ve­de­ni iz car­skih aro­va, a su­pru­žni­ci kao da su ne­ka­kvom svje­tlo­šću iz­nu­tra is­pu­nje­ni pa im li­ca jed­na­ko bli­sta­ju! Ka­lu­đer se još tri pu­ta pre­kr­stio, dao znak jed­no­me is­ku­še­ni­ku da im pri­hva­ti ko­nje, njih dvo­je se pre­kr­sti­lo, po­lju­bi­li do­tič­no­ga ka­lu­đe­ra u ru­ku, sa­zu­li se, opan­ke po­red sve­za­ni­je ko­nja osta­vi­li i pje­ške pro­du­ži­li u Gor­nji ma­na­stir da pri­stu­pe ći­vo­tu ve­li­ko­ga ostro­ško­ga Ču­do­tvor­ca. Kad su kre­nu­li od Do­nje­ga ma­na­sti­ra, je­da­nak je ne­bo pre­sta­lo da plju­šti, ali se cr­ni ob­la­ko­vi ni­je­su raz­mi­ca­li sve dok je njih dvo­je išlo od Do­nje­ga do Gor­nje­ga ma­na­sti­ra, a to je bo­ga­mi, po ona­ko ras­ki­še­lje­nom pu­tu, a su­pru­žni­ci još bo­si, tra­ja­lo go­to­vo pun sat ljuc­ko­ga ho­da. Kad su ulje­gli da pri­stu­pe ći­vo­tu ve­li­ko­ga Sve­ca, oče­pio je Bog nje­go­va ne­be­sa i jed­na­ko je plju­šta­lo, si­je­va­lo i gr­mlje­lo sve dok se njih dvo­je na­pa­ja­lo sve­ti­jem pi­ćem i ve­li­kom na­dom iz Sve­to­ga ći­vo­ta ostr­ško­ga. Kad su kre­nu­li Do­njem ma­na­sti­ru, ki­ša je jo­pet pre­sta­la, ne­bo se i da­lje cr­nje­lo, gro­mo­vi i mu­nje usmje­ri­li su se na dru­ge stra­ne. Čim su iza­šli od Ći­vo­ta, mla­da je sta­la kod sve­te če­sme ostro­ške i gr­sti­ma se na­pi­la vo­de, a dok je sve­ta ka­plja nje­zi­no gr­lo kva­si­la, ne­be­ski an­dio je iz­nad nje pro­le­tio i ti­him le­pr­šom svo­ga kri­la obraz joj mal­či­ce do­hva­tio. Ona je vi­đe­la ne­be­sko­ga an­đe­la, a Ći­ri­lu se uči­nje­lo da je pro­le­tio isti onaj ga­vran ko­ji do­li­je­će Sve­to­me Ili­ji da mu vi­jest o srp­skoj po­bje­di do­ne­se.

E, kad se bož­ja ču­da do­ga­đa­ju i kad se pred­ska­za­ni­ja ja­vlja­ju, kra­ja im ne­ma! A obič­ni ljuc­ki um ne zna im na­u­ma ni dže­va­pa. Kad su se njih dvo­je vra­ti­li ona­ko bo­si i po­gle­da­li osta­vlje­ne ko­nje i opan­ke, kad ta­mo dva iz­ne­na­đe­nja. Ždre­be si­sa onu ko­bi­lu, a opan­ci su­vi kao da ki­ša ni­je ni pro­ka­pa­la. E, ne re­koh, Ći­ri­lo je ja­šao ko­nja do­ra­ta a nje­go­va su­pru­žni­ca be­de­vi­ju, bi­je­lu ko mo­rač­ki šnje­go­vi. I eto što ti je bož­ja vo­lja. Do­go­di­lo se da se be­de­vi­ja oždri­je­bi na bla­go­slo­ve­nom mo­rač­ko–ostro­škom pu­to­va­nju bu­du­ćih ro­di­te­lja mla­do­ga Ri­sta i ve­li­kog Am­fi­lo­hi­ja! Ždre­be je bi­lo mu­ško, a zif­ka­sko cr­no kao onaj ga­vran iz Mo­rač­ko­ga ma­na­sti­ra! Svo cr­ne dla­ke sa­mo mu se po sred če­la ukr­sti­le dvi­je bi­je­le pru­ge i for­mi­ra­le krst. Kad je sva ču­da vi­dio, ka­lu­đer ko­ji ih je pr­vi pri­mi­je­tio da su po li­ja­vi­ci su­vi do­šli pod Ostrog, ni­je im do­zvo­lio to­ga da­na da kre­nu za Mo­ra­ču, no im je re­kao da oba­ve­zno no­će u ma­na­stir­sko­me ko­na­ku i to u onoj pro­sto­ri­ji ma­na­stir­skoj đe bi spa­vao i srp­ski pa­tri­jarh da ga noć uhva­ti u Ostro­gu. U toj so­bi bio je sa­mo je­dan kre­vet, ali eto i to je Bog na­mje­stio ono što je tre­ba­lo na­mje­sti­ti. Na tom kre­ve­tu ne­će spa­va­ti dvo­je če­lja­di no dva ti­je­la s jed­nom du­šom, a ta du­ša ta dva ti­je­la sta­pa u ne­raz­dvoj­nu cje­li­nu. Du­ša uči ta dva ti­je­la da pro­ži­ma­ju jed­no dru­go, da ura­nja­ju jed­no u dru­go. To je jed­no sto­plje­no ti­je­lo sa­mo što se udvo­je pri­ka­zu­je, kao što se an­đel pod kri­li­ma dvo­stru­ko pri­ka­zao su­pru­žni­ci­ma kad su za­sta­li kod sve­te če­sme ostro­ške. A, kao ba­ja­gi, re­če­ni ka­lu­đer re­kao je Ći­ri­lu i su­pru­žni­ci nje­go­voj da ne kre­ću to­ga da­na na put jer je, ve­li, ždre­be s kr­stom na če­lu još ne­ja­ko da sli­je­di ko­ra­ke maj­ke be­de­vi­je. Bog će ve­li­ki da­ti, zbo­rio ka­lu­đer, da do śu­tra jak­ne ma­li kr­sto­no­sni vra­nac i da bu­de ka­pac da uz svo­ju bi­je­lu oždreb­ni­cu s bla­go­slo­vom do­đe u Mo­ra­ču tvr­du ka­ča­ni­cu.

Ta­ko je mu­dri ka­lu­đer na­šao još mu­dri­ji iz­go­vor da su­pru­žni­ci ko­na­če u Ostro­gu, a nje­mu je upra­vo cilj bio, ni­je nje­mu no Bo­gu ko­ji ga je na to na­pu­tio, da su­pru­žni­ci, ka­kve Ostrog do ta­da pri­mao ni­je, do­ži­ve pr­vo tje­le­sno zbli­že­nje pod kro­vom Sve­to­ga Ostroga, u ośenci sve­to­ga Va­si­li­ja Ču­do­tvor­ca. Kao da je znao Bo­gom na­dah­nu­ti ka­lu­đer ostro­ški da će se u ta­kvom am­bi­jen­tu za­če­ti Am­fi­lo­hi­je, mi­tro­po­lit Cr­ne Go­re, sed­mo­ro Br­da, Ze­te ze­mlje, kr­šno­ga Pri­mor­ja, ze­mlje Sken­de­ri­je i eg­zarh sve­to­ga Peć­ko­ga tro­na. Śu­tro ju­tro usta­li su ma­lo umo­ri i ne­do­spa­va­ni Ći­ri­lo i ob­la­go­slo­vlje­na su­pru­žni­ca mu i ulje­gli u Ma­na­stir. Bo­gu se i Sve­to­me Va­si­li­ju po­mo­li­li, po­lju­bi­li u ru­ku ka­lu­đe­ra svo­ga do­bro­tvo­ra, uči­ni­li nov­ča­ni pri­log Ma­na­sti­ru, po­ja­ša­li ko­nje, po­mi­lo­va­li kr­sta­to­ga vran­či­ća i ona­ko upe­to­ro za­pu­ti­li se car­ski­jem dru­mom. Za­pu­ti­li se u rod­nu Mo­ra­ču. Bu­du­ća Am­fi­lo­hi­je­va maj­ka ja­ša­la je ko­bi­lu, iš­če­ki­va­la ma­lo­ga vran­ca i mi­sli­la na svo­ju ob­la­go­slo­vlje­nu utro­bu, a Ći­ri­lo na do­ra­tu, ja­šao je zor­li i na­ko­ši­to. Ra­svi­lao Ći­ri­lo cr­ne br­ko­ve, do­rat pod nji­me pri­je­ča, kao onaj pod Stra­hi­nji­ćem Ba­nom, pri­je­ča i oba­zi­re se na bi­je­lu be­de­vi­ju iza se­be, a be­de­vi­ja se oba­zi­re na svo­je ždre­be, za­staj­ku­je i iš­če­ku­je ga. A ma­li kr­sto­no­sni vran­čić ne sa­mo što ide, no se va­zda za­i­gra kad na­lje­ze na ka­kav ze­le­ni le­nji­nak i za­ra­va­njak. Kad Bog na­mje­šta, sve je mo­gu­će. Pa po­bo­gu Ći­ri­lo je po­to­mak oni­je ju­na­ka ko­ji su na­će­ra­li tur­sko­ga ve­zi­ra da se ku­ne na po­ga­ču da ne voj­šti vi­še na Mo­ra­ču. A ko ne bi bio po­no­san da je na nje­go­vo­me mje­stu, ži­vi­jem vas bo­gom ku­mim!

Ja­šao je Ći­ri­lo po­no­si­to, da si ga vi­dio ne bi re­kao da se on vra­ća iz Ostro­ga, no iz bo­ja s Tur­ci­ma ili s lju­to­ga meg­da­na s ka­kvom tur­skom ili la­tin­skom di­va­ni­jom. Sa­mo ju­nač­ki snop i po­nat mo­gao se do­mo­ći mu­ške sna­ge da se svu noć nje­go­šev­ski ne mi­če sa žen­ske pod okri­ljem sve­to­ga ma­na­sti­ra đe se duh učvr­šću­je. A bo­ga­mi se nje­mu učvr­sti­lo i ti­je­lo, te je no­ći on po­si­jao śe­me u svo­ju su­pru­žni­cu iz ko­ga će ni­ći ni­ko ma­nje no Am­fi­lo­hi­je, mi­tro­po­lit. Tre­ba­lo je smo­ći du­hov­ne sna­ge da se ne po­bi­je­di svo­je ti­je­lo, ne­go da se vos­per­ja do ni­voa erot­ske sna­ge ono­ga Isa­i­la ko­ji je to­kom jed­ne ga­zi­me­stan­ske no­ći na­pra­vio sed­mo­ro Srp­ča­di. Ći­ri­lo Ra­do­vić to­kom jed­ne ostro­ške no­ći na­pra­vio je sa­mo jed­no Srp­če, ali to jed­no upi­sa­će se u sa­me vr­ho­ve srp­ske isto­ri­je. Zar ni­je Ći­ri­lo svo­jim mu­škim ho­dom ugo­dio baš da sta­ne u sto­pe Sve­to­ga Sa­ve i Vla­di­ke Ra­da. Ni­je ka­lu­đer­ska man­ti­ja ome­la Sve­to­ga Sa­vu da svo­joj sna­hi, bra­to­vlje­voj že­ni, dig­ne ta­ba­ne u gor­nje ta­va­ne. Ni­je mu bo­ga­mi ni­šta za­sme­ta­lo, no mu se vr­snik di­gao i na­di­gao, kao i nje­go­vom po­tom­ku Isa­i­lu na Ko­so­vu, jer je to di­za­nje kur­ca bi­lo bla­go­slo­ve­no što je pret­po­sta­vlja­lo osa­mo­sta­lje­nje sve­te srp­ske cr­kve. Ni Vla­di­ci Nje­go­šu ni­je sme­ta­la man­ti­ja da po­vr­ši la­tin­sku lje­po­ti­cu u Ko­to­ru, da je po­vr­ši kad je sun­ce pre­śe­ni­lo, a da se po­še­ne s nje, zno­jan i umo­ran, kad je zo­ra si­nu­la. Ni­je mu man­ti­ja osme­la di­za­nje kur­ca jer je va­žno bi­lo po­ka­za­ti la­tin­skoj vje­ri da je taj­na srp­ske isto­rij­ske sna­ge u uza­jam­nom do­pu­nja­va­nju du­ha i ti­je­la. E bo­ga­mi je i Ći­ri­lo Ra­do­vić od sve­to­sav­sko­ga i nje­go­šev­sko­ga je­bač­ko–du­hov­no­ga so­ja srp­sko­ga! Srp­stvo će mu va­zda bi­ti za­hval­no što je pr­vu brač­nu noć pro­veo du­hom uz­vi­šen kao bož­ji an­đeo, a ti­je­lom vi­spren kao pa­stuv iz car­ske er­ge­le. No, ipak tre­ba na­po­me­nu­ti, zbo­ra­še po­koj­ni Pro­to, da je re­če­ni ka­lu­đer iz Do­njeg ostro­škog ma­na­sti­ra do­pin­go­vao Ći­ri­la Ra­do­vi­ća da se pr­ve no­ći u brač­noj po­ste­lji po­ka­že kao Isa­i­lo Ko­sov­ski i kao odu­ho­vlje­nik srp­ski. Da, Bog sve pla­ni­ra, ali lju­di re­a­li­zu­ju te pla­no­ve! Pro­to Mak­sim ve­lja­še da će te Bog sa­ču­va­ti ako sam umi­ješ da se ču­vaš. E ta­ko je i ostro­ški ka­lu­đer re­a­li­zo­vao bož­ji plan da Ći­ri­lo Ra­do­vić u Ostro­gu bu­de jed­na­ko spre­man du­hom i kur­cem. Duh mu se na­po­jio to­kom vjen­ča­nja u sve­toj Mo­ra­či i to­kom bož­je mi­lo­sti kod ći­vo­ta Ču­do­tvor­ca, a ka­lu­đer mu je pri­po­mo­gao kur­cu iz ko­ga je tre­ba­lo da po­te­če śe­me iz ko­ga će nik­nu­ti je­dan od srp­skih ve­li­ka­na – mi­tro­po­lit, dok­tor Am­fi­lo­hi­je.

Srp­ski ka­lu­đe­ri i po­po­vi ni­kad ne za­bo­ra­vlja­ju na uza­jam­nu is­po­moć du­ha i ti­je­la kad su srp­ski in­te­re­si u pi­ta­nju. Toj uza­jam­no­sti te­melj je po­sta­vio Sve­ti Sa­va i na to­me te­me­lju va­zda se po­di­žu gra­đe­vi­ne kad je srp­stvu po­treb­no. Nje­goš je po­di­gao jed­nu pa­la­tu u Ko­to­ru, a Ći­ri­lo Ra­do­vić jed­nu ku­lu uz­vi­še­nu u Ostro­gu! Kad je ka­lu­đer usta­vio na ko­nak Ći­ri­la i su­pru­gu mu, ni­je ih od­ma od­veo na spa­va­nje, no im je upri­li­čio do­ček s ve­če­rom. U ma­na­stir­skoj tr­pe­za­ri­ji go­re­le svi­je­će kr­sto­li­ko ras­po­re­đe­ne. U če­lu tr­pe­ze si­dio igu­man Ma­na­sti­ra, do nje­ga s jed­ne stra­ne onaj ka­lu­đer ko­ji je do­ček i pri­pre­mio, a s dru­ge stra­ne Ći­ri­lo Ra­do­vić. Do Ći­ri­la nje­go­va iza­bra­ni­ca s ko­jom je u Mo­ra­či brak sklo­pio. Na tr­pe­zi že­že­ne ra­ki­je i ru­me­ni­ke vi­na, tu je u iz­o­bi­lju pe­če­no­ga me­sa ov­nuj­sko­ga i be­ško­ta hlje­ba bi­je­lo­ga. Is­pred Ći­ri­la pu­na pi­nja­ta oči­šće­ni­je ora­ha, dru­ga su­vi­je šlji­va, tre­ća me­da u ko­ji se uma­ču pri­ga­ni­ce. Ni­je bio po­sni dan ni po­sni rok, pa je Ći­ri­lu ape­tit otva­ra­lo to što se i ka­lu­đe­ri za­la­žu svi­jem ni­me­tom i pi­ćem što je po­sta­vlje­no i ras­po­re­đe­no na bla­go­slo­vlje­noj tr­pe­zi ma­na­stir­skoj. Ne tre­ba za­bo­ra­vi­ti da se mo­mak Ći­ri­lo bio po­za­mo­rio pre­la­ze­ći da­le­ki put od Mo­ra­če do Ostro­ga, pa mu je tre­ba­lo po­vra­ti­ti mo­mač­ku sna­gu. Da, Bog je bio od­re­dio da se u Ostro­gu zač­ne Am­fi­lo­hi­je, ali tre­ba­lo je to za­če­će oba­vi­ti. Ka­lu­đer or­ga­ni­za­tor, ko­ji je vi­dio Bo­gom na­dah­nu­ti brač­ni par, znao je da to­me brač­no­me pa­ru tre­ba pri­po­mo­ći. E za­to ni­je bo­ga­mi iz­nio na tr­pe­zu pri­če­snu pro­sku­ru i vo­du stu­de­nu, no pe­če­nje i be­škot ko­ji mu­šku sna­gu da­va­ju i ora­he s me­dom od ko­jih se jed­na­ko di­že ku­rac Sve­to­me Sa­vi i srp­skom voj­ni­ku, ka­lu­đe­ru u cr­noj man­ti­ji i Ći­ri­lu Ra­do­vi­ću iz Mo­ra­če. Tre­ba aju­ta­ti mom­ka da ne strec­ne ka­da se sni­že sa su­pru­gom na ma­na­stir­ske me­ke du­še­ke ko­je su za pa­tri­jar­ha pri­pre­mlje­ne. Mo­gao je Ći­ri­lo da se pre­pad­ne od ve­li­ke sve­ti­telj­ske mo­ći Ostro­ga, pa ga je tre­ba­lo že­že­nom ra­ki­jom i ru­me­ni­jem vi­nom oslo­bo­di­ti od ti­je stra­ho­va. On je bio od­vi­še vjer­nik u Bo­ga da bi mi­slio sa­mo na ti­je­lo kad ode u brač­nu po­ste­lju pod Ostro­gom. Ma s jed­nom ri­je­či, sve­to­sav­ski ostro­ški ka­lu­đer znao je da Ći­ri­lo tre­ba da ja­kim a ne mli­ta­vim mu­škim ot­pon­cem pod­u­pre s ko­lje­na svo­ju su­pru­žni­cu, ona­ko ka­ko to ra­di sva­ki srp­ski oru­žnik, od­no­sno ona­ko ka­ko to oče­ku­je sva­ka pra­va Srp­ki­nja kad pr­vi put na brač­nu po­ste­lju le­že. Odi­sta, brač­no­me pa­ru ko­ji pro­pu­šta­ju ne­be­sa da pu­tem su­vi idu, pa­ru ko­ji za­o­bi­la­ze ki­šne li­ja­vi­ce i mu­nje i gro­mo­vi, tre­ba­lo je uka­za­ti sva­ku po­moć i po­što­va­nje. Ni­je mo­gao ka­lu­đer zna­ti da će te ostro­ške no­ći Ći­ri­lo na­pra­vi­ti Am­fi­lo­hi­ja, ali na­slu­tio je du­hov­nik da Bog pre­ko to­ga brač­no­ga pa­ra iz­vo­di ne­ko ve­li­ko svo­je dje­lo. Iz ono­ga što će­mo da­lje pri­ča­ti o Am­fi­lo­hi­ju vi­đe­će­mo da je on spoj bo­žan­skih ele­me­na­ta s ne­be­sa i ju­nač­kih srp­sko mo­rač­kih na­sla­ga ko­je su se ta­lo­ži­le od Ne­ma­nje pa na­da­lje ne­pre­kid­no! E Bog je re­kao da na­sta­ne Am­fi­lo­hi­je, ali ona­kvu srp­sku ve­li­či­nu ni­je mo­gao mli­tav ku­rac na­pra­vi­ti. Am­fi­lo­hi­je je na­stao iz bož­je vo­lje s ne­be­sa i iz zor­li mu­da od Mo­ra­če lju­te ka­ča­ni­ce!

A on­da kad se bož­ja ču­da de­ša­va­ju to­me ne­ma kra­ja ni he­sa­pa! Za­čet Am­fi­lo­hi­je u Ostro­gu, a maj­ka će ga ro­di­ti na ro­đen­dan Isu­sa Hri­sta, na Bo­žić uju­tro, ne­đe is­pred zo­re, ta­man u onaj isti mo­me­nat kad se sun­ce hri­šćan­stvu, po­seb­no pra­vo­sla­vlju, ro­di­lo! Još se ni­je bi­lo pot­pu­no ra­sva­nu­lo! Po­ro­di­lja je le­ža­la na štu­ri, što će re­ći na pro­stir­ci od sla­me, a ku­ća Ći­ri­la Ra­do­vi­ća bi­la je na izbu. Pa­zi­te, ra­đa se Am­fi­lo­hi­je na sla­mi, a Isus Hri­stos je ro­đen na sla­mi. Ku­ća na izbu zna­či da su is­pod po­ro­di­lje bi­le bla­go­slo­ve­ne ži­vo­ti­nje – ov­ce, go­ve­da i ma­ga­re! U istom ta­kvom am­bi­jen­tu ro­đen je naš Spa­si­telj! Kad je do­šao na ovaj svi­jet ma­li Ri­sto, kad je no­vo­ro­đen­če za­pla­ka­lo, sve one ži­vo­ti­nje iz izbe pu­šta­le su svo­je gla­so­ve. Ov­ce za­ble­ja­le, kra­ve za­ri­ka­le, vo­lo­vi su za­bu­ka­li, pi­je­vac je pr­vo tri pu­ta klep­nuo s kri­li­ma i on­da za­ma­ni­ce za­ku­ku­ri­je­kao se­dam pu­ta! Ali sve je to po jed­noj stra­ni a po dru­goj je bio ma­ga­rac. Ni­je on jed­nom za­nja­kao, no kad je po­čeo da re­ve toj der­nja­vi kra­ja ni­je bi­lo! Pi­je­vac na­sta­vio da po­ne­kad za­pje­va, ov­ce i go­ve­da vra­ti­li se svo­me mi­ru, a ma­ga­rac ne pre­du­šu­je no re­ve bez pre­stan­ka! E bo­ga­mi je ona­ko ra­nom zo­rom tu ma­ga­re­ću nja­ku ču­la sva Mo­ra­ča i po­la Ro­va­ca! Ni­je­su Rov­ča­ni i Mo­ra­ča­ni zna­li šta se zbi­lo, pre­pa­li su se da se ne­što ne­zgod­no do­go­di­lo u če­sti­toj ku­ći Ći­ri­la Ra­do­vi­ća, pa su ta­mo otr­ča­li mno­gi ple­me­ni­ci i dru­go­ple­me­ni­ci. A sve soj­li brat­stva ju­nač­ka! Ta­ko je svi­je­tla zo­ra ob­je­di­ni­la Rov­ca i Mo­ra­ču na ba­bi­ne bu­du­će­mu ve­li­ko­me Sr­bi­nu Am­fi­lo­hi­ju! E, a sad bi mo­gao ne­ko da za­pi­ta ot­kud mo­rač­ki ma­ga­rac to­li­ki pro­rok ko­ji svo­jim re­va­njem i der­nja­vom na­vje­šću­je je­dan od ve­li­kih da­tu­ma u srp­skoj isto­ri­ji. Ot­kud spo­sob­nost obič­nom ma­ga­raetu da oku­pi na jed­no mje­sto Mo­ra­ča­ne i Rov­ča­ne kad to ni­je uspi­je­va­lo ni­ko­me sem jed­nom Sve­to­me Pe­tru Ce­tinj­sko­me kad je na­se­lja­vao Tre­bje­ša­ne u mo­rač­ka Lje­vi­šta? E, ne­zna­ve­ni­jem i zlo­na­mjer­ni­jem tre­ba od­go­vo­ri­ti na to pi­ta­nje pi­ta­njem upu­će­nim is­ti­jem nji­ma. Za­što se bož­ji sin, Isus Hri­stos, spa­si­telj čo­vje­čan­stva, ni­je ro­dio u car­skoj pa­la­ti u zla­tu i svi­li ne­go na sla­mi, u pe­ći­ni đe je sto­ka bi­la spra­će­na? I dru­go nji­ma upu­će­no pi­ta­nje. Za­što je Isus Hri­stos u Je­ru­sa­lim uja­šao na ma­gar­cu a ne pak na bi­je­lom ha­tu sa zlat­nom uzdom i sre­bre­ni­jem ba­krač­li­ja­ma? Imao je Ći­ri­lo do­ra­ta ja­je­ća­ka kao vi­lu, ali ni­je zar­zao kad se sun­ce pla­ni­ni Ru­mi­ji ro­di­lo. A ogla­sio je ma­ga­rac bez­i­me­ni ro­đe­nje Am­fi­lo­hi­je­vo za­to što je na tu bla­go­slo­ve­nu ži­vo­ti­nju Isus u Je­ru­sa­lim sve­ti uja­šao. To Bog ta­ko na­mje­šta, tu dru­go­ga od­go­vo­ra ne­ma. E zbi­lja ne re­koh, onaj ma­li ždre­bo, onaj kr­sto­no­sni vran­čić ko­ji je oždri­je­bljen pod Ostro­gom, po­pri­je no je za­čet Am­fi­lo­hi­je, ni­je zar­zao kad se Am­fi­lo­hi­je ro­dio, no je iza­šao pred Rov­ča­ne i Mo­ra­če­ne kad su se oku­pi­li pred Ći­ro­vu ku­ću, tri pu­ta zar­zao, tri pu­ta ob­le­tio oko ljuc­ke sku­pi­ne i vra­tio se svo­joj oždreb­ni­ci, bi­je­loj be­de­vi­ji na ko­ju je ja­ša­la Am­fi­lo­hi­je­va maj­ka od Mo­ra­če do Ostro­ga i od Ostro­ga do Mo­ra­če. Ja ta do­ga­đa­nja sa­mo is­ti­čem, ali ih ne umi­jem tu­ma­či­ti, ja ni­je­sam pro­to Mak­sim, to osta­vljam bu­duć­no­sti i no­vo­me Pro­tu, a da­će ga Bog sve­mo­gu­ći! Ja sa­mo spo­mi­njem ono što bi­ja­še za­po­čeo da tu­ma­či Pro­to, ko­me Am­fi­lo­hi­je ni­je pru­žio ru­ku na po­ljub. Njih dvo­ji­ca su se u obraz lju­bi­li, a Vla­di­ka je va­zda Pro­ta pu­štio da pr­vi ulje­ze kad su ne­đe za­jed­no ula­zi­li. A kad su ka­kvom pri­li­kom oba na­zdra­vlja­li i tu je ve­li­ki Am­fi­lo­hi­je dao pr­vljen­stvo sta­ro­me Pro­tu. E, vi­še je ne­do­stig­nu­ti pro­to Mak­sim znao o srp­skim vla­da­ri­ma i sve­ti­te­lji­ma i o is­to­me Am­fi­lo­hi­ju ne­go iko što zna u srp­stvu.

Zbog do­ga­đa­ja, ko­ji mu je ku­ću pre­tvo­rio u šta­lu kad se Am­fi­lo­hi­je ro­dio, jer sve su ži­vo­ti­nje u iz­bi odri­je­ši­le svo­je gla­so­ve, kao i one u pe­ći­ni kad se Isus Hri­stos na sla­mi ro­dio u Vi­tle­je­mu, Ći­ri­lo Ra­do­vić ni­je ro­đe­no mu­ško če­do no­sio u Mo­rač­ki ma­na­stir da se kr­sti, ne­go je po­pa do­veo u ku­ću i tu je di­je­te kr­šte­no. Ni­je taj pa­met­ni Mo­ra­ča­nin stio da se iz­la­že ri­zi­ku da mu se ka­že ka­ko se uz­nio što su mu Mo­ra­ča­ni i Rov­ča­ni do­šli na ba­bi­ne đe­te­tu, pa ne de­nja da kao i osta­lim ple­me­ni­cima pop kr­sti di­je­te u nje­go­voj ku­ći, no eto ho­će da mu se sin kra­ljev­ski kr­sti u jed­no­me od naj­ču­ve­ni­jih srp­skih ma­na­sti­ra! Ni­je taj pa­met­ni do­ma­ćin stio da se iz­dva­ja od svo­jih ple­me­ni­ka i sa­ple­me­ni­ka. Skrom­nost je kra­si­la sva­ko­ga pra­vo­ga Sr­bi­na u pro­šlo­sti. A s dru­ge stra­ne, imao je za­le­đi­nu i u to­me što ni Isus ni­je kr­šten u ve­li­ko­me ma­na­sti­ru, pa kad se to mo­glo do­go­di­ti Hri­stu Spa­si­te­lju mo­že i nje­go­vu si­nu ko­ji je na­pra­vljen u Ostro­gu a ro­đen na dan Ro­žden­stva Hri­sto­va. Dao je Ći­ri­lo svo­me si­nu ime Ri­sto, a ka­ko bi dao druk­či­je! Ri­sto se ro­dio na dan ro­đe­nja Ri­sta, si­na bož­je­ga. Uče­ni gra­đa­ni ka­žu Hri­stos, a obič­ni Sr­bi ka­žu Ri­stos i Ri­sto­vo ro­đe­nje i mu­ke Ri­sto­ve na kr­stu i Ri­sto­vo ras­pe­će i Ri­sto­vo vas­kr­se­ni­je, i kad se mir­bo­ža­ju ve­le Ri­stos se ro­di. E otu­da je Am­fi­lo­hi­je­vo kr­šte­no ime Ri­sto a ne Hri­sto.

Mi­o­drag Bu­la­to­vić, kad se u ho­te­lu “Onogoštu” za­če pri­ča o Am­fi­lo­hi­je­vom ro­đe­nju, is­pri­ča ovo što će­te od me­ne ču­ti. Pro­to Mak­sim se sa­mo osmje­hi­va­še dok je ve­li­ki srp­ski pi­sac pri­čao, ali pri­ču mu ni­je ko­men­ta­ri­sao. Bu­le ve­li da se bož­ji prst vi­di i u to­me što je Ći­ri­lo Ra­do­vić dr­žao ma­gar­ca na svom ima­nju, što ni­je­su či­ni­li dru­gi Mo­ra­ča­ni, pa ni Rov­ča­ni. Ma­gar­ci se dr­že i ko­ri­ste u re­la­tiv­no rav­nim i na­put­nim mje­sti­ma, kao što je Ze­ta, oko­liš Pod­go­ri­ce, te u Pje­šiv­ci­ma, oko­lo Da­ni­lov­gra­da i na pri­mor­ju. Ma­ga­rac je ne­prak­ti­čan đe su ve­li­ki šnje­go­vi, str­me pla­ni­ne i đe tre­ba to­va­re na da­lji­nu pre­go­ni­ti. Kao što ste ču­li, Ći­ri­lo je imao do­ra­ta ja­je­ćaka i bi­je­lu be­de­vi­ju da s nji­ma oba­vlja po­slo­ve i ra­do­ve ko­ji od­go­va­ra­ju mo­rač­ko­me pod­ne­blju, a po sa­moj bož­joj vo­lji dr­žao je ma­gar­ca. Bož­ja vo­lja je bi­la da ma­ga­rac svo­ji­jem re­va­njem i der­nja­vom ob­ja­vi vi­jest da se ro­dio je­dan od naj­ve­ćih srp­skih du­hov­ni­ka i po­li­ti­ča­ra ko­ji se u srp­stvu ra­đao. Da tu ve­li­ku vi­jest ob­na­ro­du­je jed­no bož­je stvo­re­nje ka­kvo je do­ni­je­lo na se­be u Je­ru­sa­lim na­še­ga spa­si­te­lja Isu­sa. On­da Bu­la­to­vić re­ka­še da tre­ba uze­ti u ob­zir da ma­ga­rac du­plo du­že ži­vi ne­go konj i da ma­ga­rac, ta Hri­sto­va ži­vo­ti­nja, ima pri­vi­le­gi­ju da je lju­di ne ško­pe kao što ško­pe, od­no­sno ka­stri­ra­ju, ko­nje. Ma­ga­rac je ośet­no i ni­ži i ma­nji od ko­nja, ali su ma­gar­če­va mu­da ob­li­ja no konj­ska, a u ma­gar­ca je ku­rac uoč­lji­vo i de­blji i du­ži no u pa­stu­va konj­sko­ga. Sve su to bož­ji zna­ci plod­no­sti, sve su to do­ka­zi da su va­zda ve­li­ki du­hov­ni po­sti­zi, kao što su ro­đe­nje Isu­so­vo i Am­fi­lo­hi­je­vo, u du­bo­koj ve­zi s vred­no­ta­ma ti­je­la, s po­ten­ci­jom i erek­ci­jom po­seb­no, ka­ko to knji­žev­nik Bu­la­to­vić na­gla­si. Sa­mo je ve­li­ki Bog na­mje­stio da Ći­ri­lo Ra­do­vić u Mo­ra­či, ko­ji ima ha­ta i be­de­vi­ju, dr­ži i če­tvo­ro­no­go­ga stvo­ra ob­lo­mu­da­ta i ma­ša­la ku­ra­ta, a prak­tič­no mu ni za šta ne tre­ba. Bož­ja vo­lja na­mje­šta sve ljuc­ko, pa to ti je to i ni­šta dru­go!

I on­da evo još jed­no ču­do ne­vi­đe­no u ve­zi s ro­đe­njem ve­li­ko­ga Am­fi­lo­hi­ja. Zna­ju­ći da je bož­ja pro­mi­sao ostva­ri­la i za­če­će u Ostro­gu i ro­đe­nje na Bo­žić ma­lo­ga Ri­sta, nje­gov otac Ći­ri­lo ama upi­pa­laj sva­ke ne­đe­lje išao je u Mo­rač­ki ma­na­stir da za­hva­lju­je Bo­gu i Sve­to­me Ili­ji što su mu ta­kvo­ga si­na da­ro­va­li. A po­seb­nu za­hva­lu či­nio je Sve­to­me Sa­vi, jer Ri­sto­va da­le­ka pro­šlost po­če­la je po­stan­kom Sve­ti­go­re, ono­ga iz­vo­ra s ko­ga će Am­fi­lo­hi­je­va maj­ka po­pi­ti tri gu­tlja­ja vo­de pri­je no je sa su­pru­gom kre­nu­la u Ostrog da zač­ne svo­je pr­vo mu­ško če­do, bu­du­će­ga Am­fi­lo­hi­ja. Kad bi ula­zio u Ma­na­stir osta­vljao bi tor­bu, lum­bre­ro ili ne­ku dru­gu stvar ko­ju ima pri se­bi, kao lo­vač­ku pu­šku ili ne­što dru­go što se ne uno­si u sve­tu ku­ću, osta­vljao je na jed­no mlje­sto uza zid ma­na­stir­ske avli­je. Po­čeo je da od­la­zi u Ma­na­stir pr­ve ne­đe­lje po Bo­ži­ću, od­no­sno Hri­sto­vu i Am­fi­lo­hi­je­vu ro­đen­da­nu, i, kao što re­koh, na­sta­vio od­la­ske bez ob­zi­ra ka­kvo je vri­je­me. Mo­gle su bi­ti sni­je­žne me­ća­ve, ili ne­be­ske li­ja­vi­ce, on je od­la­zio kao da sun­ce gri­je i pla­nin­sko cvi­je­će mi­ri­še. Čim je pro­lje­će gra­nu­lo, ma va­la čim je lju­bi­či­ca iz ze­mlje pro­gle­da­la u ko­ri­tu Sve­ti­go­re, baš na ono mje­sto u ma­na­stir­skoj avli­ji đe je Ći­ro stva­ri osta­vljao da sto­je dok se on mo­li u hra­mu bož­je­mu, ni­kla je lo­za, je­dan struk lo­zo­va dr­ve­ta vi­no­rod­no­ga. Ni­kla, a od­mah pu­šta­la iz se­be tri jed­na­či­te gran­či­ce. Bez ika­kve pri­po­mo­ći, kao đu­bre­vi­to­ga do­hra­nji­va­nja i za­li­je­va­nja, lo­za je ra­sla, pa je tač­no na kra­ju jed­ne ka­len­dar­ske go­di­ne jed­no ču­do sa­ma so­bom po­ka­za­la! Na­i­me, bi­la je u po­ra­stu iz ze­mlje tač­no ono­li­ko vi­so­ka ko­li­ko je za tu go­di­nu da­na uz­ra­stao ma­li Ri­sto. Tri gra­ne ra­sle su jed­na­či­to na tri stra­ne i pri­ma­le se uza zid avli­je, ali, ka­žem, ono sta­ba­o­ce od ze­mlje do gra­na ma cen­ti­me­ta­r u cen­ti­me­tar bi­lo je vi­so­ko ko­li­ko je vi­sok i ma­li Ri­sto. I da od­mah do­dam, taj će lo­zin uz­rast pra­ti­ti, ma mi­li­me­tar u mi­li­me­tar, Ri­sto­vo bla­go­slo­ve­no uz­ra­sta­nje sve dok ni­je na­pu­nio i po­rav­nio osa­mlest go­di­na. Kad je ta­da Ri­sto pre­stao da ra­ste u vi­si­nu, pre­sta­la je i lo­za da ra­ste. Gra­ne su joj se ra­ši­ri­le i za­hva­ti­le pro­sto­ra da is­pod njih mo­že hla­do­va­ti ju­nač­ka če­ta, ali sta­blo lo­ze osta­lo je u vi­si­ni Am­fi­lo­hi­je­ve vi­si­ne ko­ju mu je Bog od­re­dio.

On­da su se da­lje ču­da de­ša­va­la. Pr­vo se ro­dio Ri­sto, a on­da se bla­go­slo­ve­na utro­ba nje­go­ve ma­te­re otva­ra­la te je jed­no­ga za dru­gi­jem, s raz­ma­kom od po jed­ne go­di­ne, ro­di­la još šest si­no­va. Ta bla­go­slo­ve­na Ći­ri­lo­va su­pru­ga ni­je žen­sko­ga đe­te­ta ra­đa­la. E pa sad śe­ti­te se či­ja je maj­ka ro­di­la de­vet si­no­va. Ju­go­vi­ća Maj­ka, a ko­ja bi dru­go! To je ona maj­ka s ko­jom je Am­fi­lo­hi­je po­re­dio maj­ku Ra­do­va­na Ka­ra­dži­ća kad joj je dr­žao po­smrt­ni go­vor u Nik­ši­ću. Eto ta­ko, sa­mo je Ju­go­vi­ća Maj­ka ro­di­la sa­mo dva si­na vi­še ne­go maj­ka Am­fi­lo­hi­ja Ra­do­vi­ća.

No, da vi­di­mo šta se po­vo­dom lo­zo­vog dr­ve­ta kod Mo­rač­kog ma­na­sti­ra de­ša­va. Na se­dam da­na pri­je no se dru­gi Am­fi­lo­hi­jev brat ro­dio, ni­kao je do one pr­ve, Am­fi­lo­hi­je­ve lo­ze, no­vi lo­zo­vi struk. A ta­ko je Bog na­mje­stio da je Ći­ri­lo­va su­pru­ga sve si­no­ve ro­di­la s pro­lje­ća. Sva­ko­ga dru­go­ga pro­lje­ća po jed­no­ga, i ta­ko se­dam pu­ta za­ma­ni­ce. Eno i da­nas sva­ka ra­ste sa svo­ga mje­sta, jed­na je ni­ža, dru­ga vi­ša, ne­ka ima vi­še gra­na, ne­ka ma­nje, ali ni­jed­na ni­je iste vi­si­ne kao Am­fi­lo­hi­je­va. Ni­jed­na ne­ma sa­mo tri gra­ne kao ona pr­vo­ni­kla. Ali ni­je­su to sa­mo raz­li­ke iz­me­đu one pr­ve lo­ze i oni­je šest na­red­nih. Ima jed­na me­đu nji­ma ne­pre­mo­sti­va raz­li­ka. Sa­mo Am­fi­lo­hi­je­va lo­za ra­đa gro­žđe ko­je ima bo­ju ljuc­ke kr­vi, a sve one dru­ge lo­ze ra­đa­ju gro­žđe bo­je ove ili one ko­ja se mo­že na­ći na sva­ko­me pa­za­ru đe se gro­žđe pro­da­va i ku­pu­je. Pro­to Mak­sim ka­že da ta bo­ja zna­či Isu­so­vu krv pro­su­tu na Ras­pe­ću. Ni­đe na svi­je­tu ne­ma dru­ge lo­ze ko­ja ra­đa ta­kvo krv­no–cr­ve­no gro­žđe osim jed­na što ra­ste u avli­ji Hi­lan­dar­sko­ga ma­na­sti­ra na Sve­toj Go­ri ko­ju je svo­jom ru­kom po­sa­dio, a ko bi dru­gi, Sve­ti Sa­va! Ni na Sve­toj Go­ri aton­skoj, ni u Mo­ra­či gla­so­vi­toj, ka­lu­đe­ri ne ci­je­de vi­no od cr­ve­no­ga gro­žđa s ti­je dvi­ju lo­za, ne­go sve­ti sok ko­jim se sa­mo za­ka­nju­ju ljuc­ke du­še ko­je to za­slu­žu­ju. Zna se da je u Hi­lan­da­ru za­ka­nut ti­jem sve­ti­jem so­kom car Du­šan Sil­ni kad je išao u po­śe­tu toj srp­skoj la­vri. Istu kap su po­pi­li kralj Alek­san­dar Oslo­bo­di­lac i Slo­bo­dan Mi­lo­še­vić – Slo­bo­da kad su isti ma­na­stir ob­la­zi­li, sva­ki u svo­je vri­je­me. U Mo­ra­či je sve­tom cr­ve­nom ka­plji­com za­ka­nut, to je ono što se zna, Ga­vri­lo Do­žić i Ma­ti­ja Keć­ko­vić naj­ve­ći srp­ski pje­snik, ra­van Vla­di­ci Nje­go­šu. Ra­zu­mi­je se, tu sve­tu kap po­pio je i Am­fi­lo­hi­je, i to ono­ga da­na kad je s pje­sni­kom Ma­ti­jom osno­vao u mo­rač­ko­me ma­na­sti­ru Skup­šti­nu ple­me­na Cr­ne Go­re ko­ja ima sve­tu du­žnost da ne do­zvo­li ostva­re­nje zlo­či­nač­ke pro­pa­gan­de, tur­ske, la­tin­ske i du­kljan­ske, da se raz­dvo­ji Cr­na Go­ra od Sr­bi­je, da se dva ti­je­la s jed­nom du­šom ra­śe­ku na dvo­je. Isto­ga to­ga isto­rij­sko­ga da­na i Ma­ti­ja je sve­tom ka­plji­com za­ka­nut. Ka­kvu moć ima ta sve­ta ka­plja po­ka­za­će vam ovaj slu­čaj ko­ji je is­pri­čao u mo­joj pri­či stal­no­spo­mi­nja­ni pro­to Mak­sim, Bog da ga pro­sti.

U jed­no vri­je­me po­tre­fi­lo se bi­lo da je­dan od ka­lu­đe­ra u Mo­rač­ko­me ma­na­sti­ru ne va­lja ni pet pre­bi­je­nih pa­ra. Bo­že moj, i u pa­na­ij­skoj pše­ni­ci mo­že od­ne­kle đa­vo do­ni­je­ti zr­no ku­ko­lja! Pa za­bo­ga, bi li umo­vi mo­gli bli­stat śaj­ni bez bu­da­la tu­po­ga po­gle­da! Ka­ko bi­smo zna­li šta su vjer­ne su­pru­ge da ne­ma ku­ra­va! Ne bi smo zna­li šta je po­šte­no kad ne bi bi­lo ne­ča­snih dje­la i po­stu­pa­ka. Op­sta­nak đa­vo­la na­gla­ša­va sve­tost i lje­po­tu an­đe­la! Ne bi smo zna­li šta je mla­dost da ni­je gr­di­la sta­ro­sti! Sve su to bož­ja dje­la, sve je to Sve­mo­gu­ći na­mje­stio. No, što re­če Pro­to, po­tre­fio se ne­va­ljao ka­lu­đer u Mo­ra­či. To sa­ma­šte­ni­je mr­da­lo je uši­ma kad što je­de kao što mr­da tra­vo­pa­sna ži­vo­ti­nja kad klep­će uši­ma da se od­bra­ni od oba­da. A za­spi­je­vao je ka­ko za­spi­va lo­vač­ki ker. Svu noć ne­kud tu­ma­ra, a da­nju kad pri­čaš s njim, sva­ko­ga mi­nu­ta on po­za­žmu­ri pa trep­ne, pa jo­pet za­žmu­ri pa se iz sna lec­ne, i ta­ko stal­no. On­da je ta ka­lu­đer­ska su­kle­pa ova­ko sra­mo­ti­la dru­ge srp­ske ka­lu­đe­re Mo­rač­ko­ga ma­na­sti­ra. Ulje­ze vjer­nik u Ma­na­stir da se po­mo­li Bo­gu, ili ulje­ze tu­ri­sta da vi­di mo­rač­ke zna­me­ni­to­sti, pa ako taj do­la­znik osta­vi ka­kvu ta­šnu ili tor­bu is­pred Ma­na­sti­ra, ona ušno­mr­da­ju­ća spo­do­ba ili će zdi­pi­ti to što je osta­vlje­no, ili će iz tor­be i ta­šnje pe­nu­ti ono što mu se do­pa­da. Pro­to re­če da se ta lu­pe­ška bo­lest, od ko­je li­je­ka ne­ma, na­zi­va klep­to­ma­ni­ja. No haj­de ako bi se na­šlo ra­zu­mi­je­va­nja za tu bo­lest, ni­je se mo­glo ima­ti sa­mi­lo­sti pre­ma ne­kim oso­bi­na­ma nje­go­vi­jem ko­je ne smi­je da po­śe­du­je pra­vi srp­ski ka­lu­đer, ne sa­mo u Mo­ra­či no ni­đe. To ka­lu­đer­sko za­no­ve­ta­lo va­zda je lu­za­lo za dru­gi­jem ka­lu­đe­ri­ma, pre­no­si­lo ri­je­či i za­va­đa­lo bra­ti­ju, a po­seb­no se ni­je mo­glo pod­no­si­ti što je va­zda vi­rio i pi­ždrio u ono što ka­lu­đer ne smi­je gle­da­ti. Ne­ka u ka­fa­ni, ko­ja je ne­da­le­ko od Ma­na­sti­ra, koc­ka­ri igra­ju kar­te u pa­re, on pi­ždri u njih. Kad se ko­ji ka­lu­đer u svo­joj će­li­ji sa­mo­za­do­vo­lja­va, ona ne­sre­ća vi­ri kroz klju­ča­o­ni­cu i ki­ki­će se na­glas. I ta­ko da­lje i to­me slič­no, da te od te na­pa­sti mi­li Bog sa­ču­va!

Da bi Ma­na­stir spa­sio od te na­pa­sti, igu­man ma­na­stir­ski smi­luj se pa pri­zo­vi onu ljuc­ku be­do­vu, re­ci mu da zi­ne i is­pla­zi je­zik. Kad je to oja­đe­lik ura­dio, igu­man se pre­kr­stio, uzeo ka­ši­či­cu sve­to­ga so­ka s lo­ze Am­fi­lo­hi­je­ve i ka­nuo mu na je­zik. Igu­man mu daj ka­ši­či­cu to­ga du­hov­no­ga li­je­ka, ali – oćeš gov­no pa­sje! Ve­le da je ono­me pro­klet­ni­ku sve­ta ka­plja je­zik opr­ži­la kao da mu je ka­nut vruć špi­rit ili ras­to­plje­no olo­vo. Vas mu je je­zik opr­nuo i ne­sta­lo mu je ava­za da zbo­ri. Pro­de­ra­čio se na­glas ali ni­je­su se mo­gle ra­zu­mje­ti ri­je­či u to­me nje­go­vo­me le­le­ku. Oto­le ti je ne­kud du­la­nuo, ne­sta­lo ga je, ni­kad se ni­je vra­tio, ni­ko ni­je pi­tao đe je, ne zna se ka­ko se obes­tr­vio! No ne­ka je i nje­mu la­ka ze­mlja, gre­šni­ku oja­đe­lo­me. A ča­sni igu­man se pre­va­rio, ni­je znao da gre­šni­ko­va usta ni­je­su za sve­tu cr­ve­nu ka­plju so­ka s lo­ze Am­fi­lo­hi­je­ve. Tre­ba­lo je gre­šnik da se ka­je, da le­ži na ro­go­zi­ni, da od­sto­ja­va noć­na bde­ni­ja i sva­ki pe­tak i sri­je­du da ot­po­šća­va stu­de­nom vo­dom Sve­ti­go­re, da bi umi­lo­sti­vio Bo­ga da mu opro­sti! Ta ne­sre­ća mo­gla se ka­ja­ti bar go­di­nu da­na, kad se Sve­ti Pa­vle Ke­sa­rij­ski mo­gao ka­ja­ti rav­no za de­vet go­di­na. Ka­ja­ti se i ne sa­mo oka­ja­ti se, no se i po­sve­ti­ti!

Pro­to Mak­sim nam je u ho­te­lu “Onogoštu” is­pri­čao ka­ko se Pa­vle Ke­sa­rij­ski po­ka­jao što je zgri­je­šio s ro­đe­nom maj­kom. Po­ka­jao se ta­ko što se sve­zao za stu­de­nu sti­je­nu na pu­sto­me ostr­vu mo­ra ši­ro­ko­ga. Sve­zao se lan­ci­ma, lan­ce za­klju­čao i klju­če­ve u mo­re ba­cio. Po­sli­je de­vet go­di­na da­na ri­ba­ri u ulo­vlje­noj ri­bi na­đu re­če­ne klju­če­ve i odu da ot­klju­ča­ju gre­šni­ka. Kad ta­mo – on se po­sve­tio i svi­je­tli kao ne­be­ski an­đeo! Eto šta u pra­vo­sla­vlju, a po­seb­no u sve­to­sa­vlju, do­no­si iskre­no ka­ja­nje. Bog na­mje­šta i sve to ta­ko bi­va i bi­va­će do­vi­je­ka! Evo da­lje ka­kva su ču­da i bož­ja zna­me­ni­ja pra­ti­la bu­du­će­ga ve­li­ko­ga Am­fi­lo­hi­ja, da­na­šnju du­hov­nu i po­li­tič­ku ve­li­či­nu ne sa­mo Cr­ne Go­re ne­go sve­ga srp­stva!

Kad je Ri­sto Ći­ri­lov iz Mo­ra­če s od­li­kom za­vr­šio osnov­nu ško­lu, ko­ja je tik do Mo­rač­ko­ga ma­na­sti­ra, otac ga je Ći­ri­lo od­veo u Mi­le­šev­ski ma­na­stir kod Pri­je­po­lja, oda­kle će on­da Ri­sto pre­ći u Ra­ko­vač­ki ma­na­stir kod Vra­ča­ra u Be­o­gra­du da ta­mo za­vr­ši du­hov­nu ško­lu. Evo ka­ko je to, po ri­je­či pro­ta Mak­si­ma, iz­gle­da­lo i na pu­tu od Ostro­ga do Mi­le­še­ve, od Mi­le­še­ve do Be­o­gra­da i u sa­mo­me Be­o­gra­du, pra­voj pri­je­stol­ni­ci srp­skoj.

U vri­je­me ti­tov­ske ko­mu­ni­stič­ke vla­da­vi­ne, po­ve­sti di­je­te u ka­lu­đer­sku ško­lu, srp­sku i sve­to­sav­sku, mo­gao je sa­mo ljuc­ki čvr­sti ka­rak­ter ko­ji se ne bo­ji ni­ko­ga do Bo­ga, a Bo­ga mu se ne tre­ba bo­ja­ti za­to što je Sve­mo­gu­ći to na­mje­stio da se on ni­ko­ga ne bo­ji. Da se Mi­loš Obi­lić bo­jao ne­ko­ga sem Bo­ga, ne bi se ustre­mio na stra­šno­ga agar­jan­sko­ga sa­mo­dr­šca Amu­ra­ta! Da se Ka­ra­đor­đe Pe­tro­vić osim Bo­ga bo­jao ne­ko­ga, ne bi go­lo­ru­ku srp­sku ra­ju di­gao na oslo­bo­di­lač­ki usta­nak pro­tiv naj­moć­ni­je ca­re­vi­ne od svi­je­ta, azi­jat­skih Osman­li­ja! I ne sa­mo da se dig­ne ra­ja, ne­go da ona nik­ne za usta­nak ko iz ze­mlje tra­va. Da se Sve­ti Sa­va ne­ko­ga i ne­če­ga bo­jao, ne bi ga­zio vo­du i va­tru da do­đe do sa­mo­stal­no­sti srp­ske cr­kve. A jed­na­ko je ga­zio ži­vi oganj i du­bo­ke ri­je­ke za­to što je Bog pre­sah­nji­vao vo­du pre­ko ko­je Sa­va pre­la­zi i tu­lio va­tru dok isti Sve­tac njo­me ga­zi. Istu hra­brost Mi­lo­še­vu, Ka­ra­đor­đe­vu i Sa­ve sve­ti­te­lja, iza ko­je Bog sto­ji, imao je i Ći­ri­lo Ra­do­vić ka­da je si­na Ri­sta od­veo u ka­lu­đer­sku ško­lu da svoj ži­vot nje­gov sin sve­toj srp­skoj cr­kvi i nje­zi­ni­jem vjer­ni­ci­ma po­sve­ti do­ži­vot­no. I tu se jed­no ču­do do­go­di­lo. Sva­ka srp­ska ku­ća u Cr­noj Go­ri to­kom ti­tov­ske vla­sti ko­ja bi na­vi­ja­la za cr­kvu, iz ko­je bi se vjen­ča­va­lo i kr­šća­va­lo, sla­vi­lo, Bo­žić i Vas­krs pra­zno­va­li, i pod Ostrog od­la­zi­lo, ot­pa­ga­va­la je na raz­ne na­či­ne. Omla­di­na se go­ni­la na rad­ne ak­ci­je. Lju­di do­ma­ći­ni go­ni­li se u fron­tov­ske bri­ga­de, po­re­zi di­za­ni u ne­bo, i dru­ge uj­dur­me či­nje­ne ko­je sa­mo ko­mu­ni­sti mo­gu iz­mo­zga­ti! To se ta­ko do­ga­đa­lo sa sva­ki­jem srp­skim vjer­ni­kom, ali Ći­ri­la Ra­do­vi­ća ni­ka­kva be­do­va s ko­mu­ni­stič­ke stra­ne ni­je stre­fi­la za­to što je sve­mo­gu­ći Bog za­mr­znuo sve za­ma­he ti­to­va­ca ko­ji su na Ći­ri­la bi­li usmje­re­ni i na nje­go­vu ku­ću i imo­vi­nu. Baš obrat­no, nje­mu je sve re­u­ši­lo, umno­ža­va­lo se i na­pre­do­va­lo. Ov­ce se tro­ja­nji­le, kra­ve se bli­zni­le, frut na do­li­ni pre­ba­ci­vao svo­jim ro­dom bar tri pu­ta isti frut na kom­šij­skoj do­li­ni. Ma što je ri­jek, ni je­ji­na se na nje­go­ve ko­ko­ške ni­je za­li­je­ta­la. A kad usov ne­be­ska sme­to­vi­ma za­vol­ta mo­rač­ka br­da i do­li­ne, a da o rav­ni­na­ma i pu­te­vi­ma ne go­vo­ri­mo, iz­nad Ći­ri­lo­va ima­nja sa­mo je ro­mi­njao sni­jeg, po­li­je­ta­le su sni­je­žne okru­pi­ne, jer je na­ro­či­ti vje­tar ras­pu­va­vao sni­jeg iz­nad nje­gova bla­go­slo­ve­no­ga ima­nja. Bi­li su se ta­da u Mo­ra­či go­le­mo na­mno­ži­li vu­ko­vi i či­nje­li grd­ne šte­te u sto­ci Mo­ra­ča­na, sit­noj i krup­noj, ali Ći­ri­lov aj­van bio je po­šte­đen. Ma­ga­rac ko­ji je ogla­sio Am­fi­lo­hi­je­vo ro­đe­nje va­zda bi za­re­vao kad se pri­mi­ca­la vuč­ja zvjer­ka, kad bi na Ći­ri­lo­vu ku­ću ka­kva oso­ba zle mi­sli kre­nu­la, bio to se­o­ski lu­pež ili špi­jun ti­tov­ski. Zna i ve­li­ko­me tor­no­me pa­šče­tu da se smr­znu vi­li­ce kad se pri­mi­če vuč­ji čo­por te za­mo­zo­li da ne mo­že ni žev­nu­ti, ali bla­go­slo­ve­no­me Ći­ri­lo­vu gla­sno­no­sno­me ma­ga­ra­cu ni­je sme­tao vuk po­je­di­nač­no ni čo­po­ra­tiv­no, no bi ga sta­la nja­ka i ne bi nje­go­va der­nja­va pre­sta­ja­la dok opa­snost ne pa­sa Ći­ri­lo­vo ima­nje! E pa to sa­mo ta­ko zna da na­mje­šta Nje­go­va si­la. Ne tre­ba sum­nja­ti da je Ći­ri­lov ma­ga­rac od pa­smi­ne ono­ga ma­gar­ca ko­ji je Isu­sa Hri­sta, Am­fi­lo­hi­je­va ime­nja­ka, na se­be u Je­ru­sa­lim unio.

No što sam re­kao, po­sli­je s od­li­kom svr­še­ne ško­le, đe­ti­ćak Ri­sto Ra­do­vić kre­nuo je sa svo­jim ocem Ći­ri­lom u Mi­le­šev­ski ma­na­stir kod Pri­je­po­lja, na ri­je­ci Li­mu ko­ji do­ti­če iz Va­so­je­vi­ća i pro­ti­če po­red ma­na­sti­ra Đur­đe­vi stu­bo­vi u ko­je­mu je Moj­si­je Ze­če­vić ras­tur­čio svo­je ple­me­ni­ke. Kre­nu­li su otac i sin iz Mo­ra­če na Bo­žić uju­tro, ama baš u onaj tren kad su se oba Ri­sta ro­di­la, Hri­stos Spa­si­telj i Am­fi­lo­hi­je mi­tro­po­lit srp­ski! Ći­ri­lo je ja­šao kr­sto­no­sno­ga Vran­ca, ono­ga ko­ji je oždri­je­bljen pod Ostro­gom po­pri­je no je Am­fi­lo­hi­je za­čet u ma­te­rin­skoj utro­bi, a Ri­sto je ja­šao ma­gar­ca ko­ji mu je ro­đe­nje ogla­sio. Vra­nac pa­stuv, si­la konj­ska ko­ja bi bi­la za meg­da­na ju­nač­ko­ga, mo­glo bi se na nj za dan sti­ći od Mo­ra­če do Mi­le­še­ve. Ali bož­ja si­la us­po­ri­la mu je hod, pa je pod Ći­ri­lom išao ta­man ona­ko ka­ko to od­go­va­ra ma­gar­cu ko­ji je s Ri­stom na se ma­ga­re­ći pen­dao iza Vran­ca. Zbi­lja šta bož­ja si­la či­ni, pla­ho­vi­ti pa­stuv s ko­jim bi se u ho­du sa­mo mo­gao ba­ra­ba­ri­ti ždra­lin Mi­lo­ša Obi­li­ća ili Ja­bu­či­lo Mom­či­lov, pri­la­go­dio se ho­du jed­no­ga ma­gar­ca. Da, ali ka­kvo­ga ma­gar­ca! No ne re­koh što su Ra­do­vi­ći na Vran­cu i ma­gar­cu kre­nu­li u Mi­le­še­vu.

Pro­to ve­li da je na Ri­sto­vom pu­tu za Be­o­grad Mi­le­še­va bi­la ne­za­o­bi­la­zna za­to što je iz gla­ve Sve­to­ga Sa­ve ro­đe­na i Sve­ti­go­ra i Mi­le­še­va. Ri­sto, u či­ji su za­če­tak u pr­voj brač­noj no­ći nje­go­vi­je ro­di­te­lja uče­stvo­va­la tri gu­tlja­ja vo­de sa Sve­ti­go­re, ko­je je nje­go­va maj­ka po­pi­la, ni­je mo­gao na pu­tu za Be­o­grad raz­mi­nu­ti Mi­le­še­vu u ko­joj je po­či­vao Sve­ti Sa­va od pre­se­lje­ni­ja svo­ga u vječ­nost do pre­la­ska na Vra­čar be­o­grad­ski. Ta­ko je Bog od­re­dio da Am­fi­lo­hi­je ne si­la­zi sa sve­to­sav­sko­ga pu­ta od svo­ga za­čet­ka, pre­ko ovo­ze­malj­ske sta­ze svo­je do u bes­ko­nač­nost svo­je vječ­no­sti! Kad su otac i sin do­šli u Mi­le­še­vu, od­mah su od­slu­ša­li slu­žbu bož­ju, od­mo­ri­li se, no­ći­li, pa se Ći­ri­lo od­mo­rio i od­mo­ran se vra­tio u Mo­ra­ču, a Ri­sto i kr­sto­no­sni pa­stuv Vra­nac osta­li u Mi­le­še­vi. Ri­sto ostao tri da­na, a Vra­nac za­do­vi­jek. Evo za­što je Ći­ri­lo da­ro­vao Vran­ca igu­ma­nu sve­to­ga ma­na­sti­ra Mi­le­še­va. Ni­je ga Ći­ri­lo da­ro­vao no sa­mo is­pu­nio bož­ju vo­lju.

Mu­sli­man­ska se­la ko­ja su pri­ti­sla srp­sku ze­mlju svu­da na­o­kru­ga­lac Mi­le­še­ve mo­gu se do­zva­ti iz Ma­na­sti­ra, to­li­ko su bli­zu na­čič­ka­na, da­bog­da ih ne­sta­lo sa ovo­ga svi­je­ta! Po­tur­če­nog si­blja­na u ti­jem se­li­ma ima ko plje­ve, a srp­ska se­la u to­me oja­đe­lom kra­ju pu­šće­la su la­ga­no, od­se­lja­va­le ku­će u dru­ge kra­je­ve, a mom­ci ko­ji su osta­ja­li gu­bi­li su ku­dret od že­nid­be. Zbog ta­kvo­ga sta­nja srp­ski mom­ci su se bi­li okle­pi­li, pa ni­je­su pro­du­ža­va­li srp­ski sta­ri obi­čaj da tre­ba bu­la­ma i la­tin­ka­ma va­zda di­za­ti ta­ba­ne u gor­nje ta­va­ne kad se mo­gu aba­ti­ti, mi­lom ili si­lom. E bož­ja pro­mi­sao je do­ve­la kr­sto­no­snog Vran­ca iz Mo­ra­če u Mi­le­še­vu da vos­per­ja srp­sko–mi­le­šev­ski omli­ta­vlje­ni ku­rac. Vra­nac je jed­na­ko opa­su­ju­ći tur­ske i srp­ske ko­bi­le učio srp­ske mom­ke ka­ko tre­ba mu­ški da uba­cu­ju mu­ško śe­me u žen­ske oso­be bi­lo svo­je bi­lo tu­đe vje­re. Kad je Vra­nac pr­vo zar­zao kod Ma­na­sti­ra mi­le­šev­sko­ga, jed­na­ko su na­ću­li­le uši tur­ske ko­bi­le, i srp­ske uko­li­ko ih je bi­lo, a to nje­go­vo rza­nje ni­je­su mo­gla pri­gu­ši­ti ni zvo­na sa Mi­le­še­ve, no im se Vra­nac svo­ji­jem gla­som pri­dru­ži­vao. Igu­ma­nu Mi­le­še­ve spr­va to ni­je bi­lo pra­vo, ali kad je pro­či­tao sve­te spi­se ma­na­stir­ske, na­šao je za­pis da je Sve­ti Sa­va, kad je iz Stu­de­ni­ce u Pri­je­po­lje do­la­zio, ja­šao na vi­lo­vi­tu vran­cu s bi­je­li­jem kr­stom na če­lu. Kad je igu­man na­šao taj po­da­tak, od­mah je mla­đi­ma od se­be na­re­dio da se no­vo­pri­do­šli pa­stuv ne spra­ća u ma­na­stir­sku šta­lu, ne­go da se jed­na ši­ro­ka pro­sto­ri­ja na­či­ni u avli­ji ma­na­stir­sko­ga ko­na­ka, da se u nju Vra­nac uve­de đe mu ne smi­je fa­li­ti pše­ni­ce bje­li­ce, zo­bi naj­i­zvr­sni­je, a da ga ni­kad stu­de­nom vo­dom ne na­po­je pri­je no ga za­lo­že ku­ti­jom še­će­ra. Ta­ko je i ura­đe­no, oto­le se Vra­nac gla­sio va­zda kad ma­na­stir­ska zvo­na za­zvo­ne i nji­hov se sve­ti glas pro­spe na sve okol­ne ši­re­vi­ne!

E Bo­že mi ti po­mo­zi i mi­lo­sna maj­ko Isu­so­va, ka­ko si­la ne­be­ska na­mje­šta ono što ljuc­ki smrt­ni um ne mo­že do­mi­sli­ti! Sa­mo po­no­vi­mo. Sve­to­me Sa­vi se pri­sni­je da tre­ba zi­da­ti Mo­ra­ču. Pro­vre iz ze­mlje Sve­ti­go­ra. Srp­ski kra­lje­vi se za­či­nju i vjen­ča­va­ju u Mo­ra­či. Sve­ti Sa­va gra­di Mi­le­še­vu. Vra­nac Ći­ri­lov bu­de oždri­je­bljen u Ostro­gu đe je za­čet i Am­fi­lo­hi­je. Maj­ka Am­fi­lo­hi­je­va pi­la vo­de sa Sve­ti­go­re pri­je no je u svo­joj utro­bi za­če­la Am­fi­lo­hi­ja. Ći­ri­lo da­ro­vao Vran­ca Mi­le­še­vi. Am­fi­lo­hi­je će iz Mi­le­še­ve pro­du­ži­ti sve­to­sav­ski­jem pu­tem za Be­o­grad. Sve je to go­spod Bog na­mje­stio, eto ta­ko ti je sve to što tre­ba da bu­de! Ali, pri­je no pre­pri­čam Vran­čev stil opa­sa­nja ko­bi­la mo­ram slje­de­će na­po­me­nu­ti. Kad ne­ko zuc­nu u ho­te­lu “Onogoštu” da Mi­o­drag Bu­la­to­vić, ve­li­ki srp­ski knji­žev­nik, upo­tre­blja­va u svom go­vo­ru ri­je­či ko­je se u pri­stoj­no­me dru­štvu ne iz­go­va­ra­ju, on se na­lju­ti i iz­ne­se ovo što ću ja va­ma sad re­ći. Pro­to Mak­sim ni­je ula­zio u ra­spru, ali vi­đe­lo se da je na Bu­la­to­vi­će­voj stra­ni, iako on sam te ta­ko­zva­ne bez­bra­zne ri­je­či ni­je u svoj go­vor uno­sio, osim kad je baš mo­rao. Uče­ni Bu­la­to­vić ve­li da on pri­ča rječ­ni­kom Vu­ka Ka­ra­dži­ća, uz Nje­go­ša naj­pa­met­ni­je­ga Sr­bi­na ko­ji se ra­đao po­sli­je Ko­so­va. Ku­rac je kod Vu­ka – ku­rac i ni­šta dru­go. Kad je Vuk u svo­me Srp­sko­me rječ­ni­ku, pr­vom na­pi­sa­nom u srp­stvu, mo­gao kur­če­vu ime­nu da­ti do­stoj­no mje­sto mo­gu i ja, re­ka­še Bu­la­to­vić. Dav­no je srp­stvo na­sta­lo, dav­no ga je Ne­ma­nja uje­di­nio, dav­no je Sve­ti Sa­va srp­sku pi­sme­nost za­po­čeo, ali pr­vi rječ­nik srp­sko­ga je­zi­ka Vuk Ka­ra­džić je na­pi­sao i ob­ja­vio. To je ve­li­ko dje­lo Sr­bi­ma da­ro­vao ve­li­ki Vuk, pre­dak Ra­do­va­na Ka­ra­dži­ća. E pa, go­spo­do mo­ja, u to­me ve­li­čan­stve­nom Rje­če­ni­ku jed­na­ko pra­vo ima­ju svi dje­lo­vi ljuc­ko­ga ti­je­la, jed­na­ko gla­va i ku­rac. Dra­ga mo­ja dru­ži­no, ja idem Vu­ko­vom i Bu­la­to­vi­će­vom tra­som. Ku­rac u mo­jim no­ća­šnjim pod­lov­ćen­skim pri­ča­nji­ma ima mje­sto ka­kvo je za­u­zeo kod Ka­ra­dži­ća i Bu­la­to­vi­ća.

Evo ka­kvu je erot­sku si­lu imao u se­bi kr­sto­no­sni Vra­nac mo­rač­ki i mi­le­šev­ski, u Ostro­gu oždri­je­blje­ni, po­to­mak vran­ca Sve­to­ga Sa­ve, pa­stuv ko­ji je za­slu­žio da plo­do­no­sni ku­rac opu­šta u ko­na­ku ma­na­stir­sko­me a ne u šta­li aj­van­skoj. Do­tič­ni Vra­nac ni­je ska­kao na ko­bi­lu ka­ko to dru­gi konj­ski pa­stu­vi či­ne, no se vi­đe­lo da kro­za nj bož­ja sna­ga pro­go­vo­ra! Kad se Vra­nac pri­mi­če ko­bi­li, pa i kad joj ni­je vri­je­me od pri­plo­da, poč­ne pri­plod­ni­ca is­pod nje­zi­no­ga re­pa da joj bljec­ka kao zvi­je­zda pr­vo­ve­čer­nja. Kad joj se Vra­nac sa­svim pri­mak­ne, ko­bi­la, kao i sva­ka žen­ska, poč­ne kao ba­ja­gi da se neć­ka. Ma­lo se gic­ka, ma­lo se ću­li, ma­lo zar­za­va, kao eto da joj ni­je sta­lo do pri­plo­da. Kad ko­bi­la na svo­jim sa­pi­ma ośe­ti Vran­če­ve no­zdr­ve, on je već opu­štio ku­rac, ali ne da mu vi­si ka ze­mlji, ne­go mu je to­li­ko sna­ge u nje­mu da ga je pri­slo­nio uz tr­buh. Sa­mo ga na sa­ga­na­ke odva­ja od tr­bu­ha da bi se ču­lo ka­ko oni­jem pre­na­preg­nu­ti­jem ot­pon­cem o tr­buh uda­ra. Ko­bi­la kad ču­je te uda­re, pre­sta­je da se gic­ka, ću­li i zar­za­va, što je ra­di­la, što i ljuc­ka že­na ra­di, kao da se ba­ja­gi neć­ka. Uda­ri kur­ca o tr­buh Vran­čev to­li­ko su op­či­ni­li ko­bi­lu da je sta­la kao uko­pa­na, ma­lo dr­šće a is­kre­nu­la gla­vu da gle­da šta će joj se do­go­di­ti. E još ni ta­da Vra­nac ne­će sko­či­ti na nju, što bi sva­ki ko­nji­ski pa­stuv uči­nio. Ne­će sko­či­ti, no će pre­sta­ti da lu­pa kur­cem o svoj tr­buh, sta­će ko­bi­li sa stra­ne, ma­lo će joj zu­bi­ma gloc­nu­ti gri­vu, s jed­ne pa s dru­ge stra­ne. Onda kro­či krok–dva una­zad, ma­lo je žvak­ne za sa­pi, uda­ri, i to ja­če no pri­je, tri pu­ta kur­cem o tr­buh, oštro­pi se na zad­nje no­ge, zar­že nje­žni­je no što obič­no rže, i oštro­pi se na ko­bi­lu sna­gom svo­ga ti­je­la. Ali ne lup­ne joj od­jed­nom vas ku­rac do bal­ča­ka, no ta­ko­re­ći cen­ti­me­tar ga po cen­ti­me­tar uvla­či u onu ko­bi­li­nu bljec­ka­vu zvi­je­zdu is­pod re­pa. Kad ga uvu­če do po­la, iz­vu­če ga jed­ni­jem po­te­zom, sni­že se s ko­bi­le i, ja­če ne­go pri­je što se ču­lo, opa­li kur­cem tri pu­ta uz svoj tr­buh. Kao ma­lo po­mi­ri­še onu zvi­je­zdu što sad si­je­va kao bljec­ka­li­ca na su­šnu go­di­nu, jo­pet se oštro­pi na zad­nje no­ge, sta­me­no sna­gom svo­jom ve­li­kom po­klo­pi ko­bi­lu, uvu­če joj jed­ni­jem po­te­zom onu mu­nju do po­la, a on­da onu dru­gu po­lo­vi­nu kur­ca, jo­pet cen­ti­me­tar po cen­ti­me­tar, do­kraj­či. A čim joj do mu­da za­kr­ka ono­ga gor­sko­ga zma­ja u raš­će­ta­nu zvi­je­zdu nje­zi­nu, i jo­pet se sni­že s nje, ali se ne oštro­pi na pr­ve no­ge no sa­mo ko­pi­ta­ma ta­če ze­mlju. Ta­če ze­mlju ko­pi­ta­ma pa se po­vra­ti uvis, sta­me­no sta­ne na zad­nje no­ge, po­le­že po­tr­bu­ške po ko­bi­li i jed­ni­jem oštrim po­te­zom uće­ra joj ga do kra­ja. Pri­je to­ga ko­nač­no­ga ugo­na one pa­stuv­ske mu­nje, ona be­de­vi­ji­na zvi­je­zda vi­še ni­je bljec­ka­la no se otvo­ri­la ta­man ono­li­ko ko­li­ko mo­že svo­jom uoblje­nom ši­ri­nom ob­uj­mi­ti, mo­že­mo slo­bod­no re­ći, bla­go­slo­ve­ni ku­rac Vran­ca kr­sto­no­sno­ga. No ni tu se ta bo­žan­stve­na je­ba­či­na ni­je za­vr­ši­la. Kad joj ga je za­kr­kao do mu­da, ko­ja su se jed­na­či­to za­o­kru­ži­la ko­li­ko dvi­je kru­ške je­ri­ba­sme, po­čeo je nje­žno da cu­lja na­pri­jed–na­zad ne va­de­ći ga ni do po­lo­vi­ne nje­go­ve. Dok je Vra­nac kr­sto­no­sni cu­ljao, zu­bi­ma je nje­žno i ne­na­pre­ši­to gloc­kao ko­bi­lu po nje­no­me vra­tu de­sno–li­je­vo. On jed­na­ko nje­žno cu­lja i gloc­ka, a ona zar­za­va ne­ka­kvi­jem nje­žni­jem gla­som kao da ti­ho pje­va pje­smu sev­da­lin­ku. On­da Vra­nac za­drh­ta svom svo­jom sna­gom, stre­se se kao da ga grom po­go­di, za­gri­ze ko­bi­lu zu­bi­ma za gri­vu, ona nji­snu kao i sva­ka ra­sna be­de­vi­ja kad se opa­sa! Tre­nut–dva ta­ko po­tra­ja, a on­da se ona sna­ga nje­go­va sni­za s ko­bi­le, iz­vu­če se nje­go­vo mu­ško spo­lo­vi­lo, i du­go i de­be­lo ko­li­ko je i bi­lo sa­mo ka ze­mlji is­pru­že­no. Iz­vu­če se pa­stuv­ski pa­la­mar, a za njim se iz oplo­đe­ne ko­bi­lje utro­be pro­su ta­man ono­li­ko bi­je­lo­ga śe­me­na ko­li­ko od­go­va­ra obli­ni i je­dri­ni vran­če­vi­je mu­da ka­kva, da se zna, ni­je dru­gi pa­stuv ima­vao od Sve­to­ga Sa­ve do Am­fi­lo­hi­ja!

Ta­ko to bi, a on­da se jo­pet jed­no ču­do do­go­di­lo. Kad se na sve če­ti­ri no­ge oštro­pio, ostro­škom Vran­cu ni­je uop­šte ku­rac spao i okle­pio se, što se ina­če do­go­di sva­ko­me pa­stu­vu kad opa­se ko­bi­lu, a što po­śe­do­či vi­šak mu­škog śe­me­na ko­ji iz nje plju­sne. Ni­je Vran­cu spao i omli­ta­vio po­sli­je iz­ru­če­nja śe­me­na, no mu ostao na mje­ru ko­ju je imao kad ga je pod­rep­na zvi­je­zda ob­zi­nu­la. Stao Vra­nac na sve če­ti­ri no­ge, omje­rio kur­cem tri pu­ta, tri se pu­ta čuo kur­čev udar o pa­stu­vov tr­buh, a on­da je ne­sta­lo vran­ca iz po­gle­da ljuc­ko­ga. Oplo­đe­na ko­bi­la smi­ri­la se i po­če­la da pa­se tra­vu, pri­sut­ni se zgle­da­va­ju šta to bi, a Vran­ca ne­ma. Me­đu­tim, ka­lu­đer ko­ji je ste­ve­nio o Vran­cu, i on i dru­gi ko­ji su gle­da­li Vran­če­vu je­ba­či­nu, sa­mo su se za­pi­ta­li ka­ko se u tre­nu uga­ji­pi pa­stuv kad opa­se ko­bi­lu, a već po­sli­je nje­go­va opa­sa­nja dru­ge ko­bi­le, a što je on či­nio i po tri pu­ta dnev­no, ni­je­su su se ču­di­li kud ga ne­sta­de. On se va­zda ob­ri­je­tao u onoj pro­sto­ri­ji ma­na­stir­sko­ga ko­na­ka ko­ju mu je igu­man na­mje­stio kad je pro­či­tao u sve­ti­jem knji­ga­ma da je isti Vra­nac na­sljed­nik ono­ga Vran­ca na ko­je­mu je Sve­ti Sa­va do­ja­šao na mje­sto đe će bi­ti po­dig­nut ma­na­stir Mi­le­še­va. Vra­nac je mir­no zob zo­bao u pro­sto­ri­ji, kao da se ni­šta ni­je do­ga­đa­lo, a ljuc­kom oku osta­lo je ne­do­stup­no da vi­di u šta se Vra­nac pre­tva­ra kad ga ne­sta­ne s mje­sta đe je oplo­dio da­tu ko­bi­lu. To je bož­ja taj­na, a u bož­je taj­ne um smrt­no­ga čo­vje­ka ne mo­že ula­zi­ti. Me­ni je čud­no, a i Pro­to se Mak­sim ču­đa­še ka­ko se ni­je bi­lo u Mo­ra­či pro­ču­lo da Vra­nac Ći­ri­lov opa­sa ko­bi­le ka­ko ih dru­gi pa­stu­vi ne opa­sa­ju. I ne zna­va­še isti Pro­to da li je po­koj­ni Ći­ri­lo i do­pu­štao Vran­cu kr­sto­no­sno­me da se tro­ši na žen­sku klju­sad mo­rač­ku.

Što ni­je, e ni­je osta­lo da se pri­ča, kao što se i ne opri­ča­va je li se Vra­nac uop­šte u Mo­ra­či uz­ma­mlji­vao kao što se svi pa­stu­vi uz­ma­mlju­ju, po­seb­no s pro­lje­ća kad se ko­bi­le plo­de. Zna se da je opru­žao onu kur­če­vu mu­nju is­pod se­be, ali ni­je se ču­lo ka­ko njo­me po tri pu­ta uda­ra o svoj tr­buh. Ra­zu­mi­je se, po tri pu­ta, jer mu je na če­lo Bog usa­dio krst pre­ma ko­me se Sr­bi s tri pr­sta kr­ste. Mo­ra­ča­ni su sa­mo slje­de­će ču­do pri­mi­je­ti­li. Na­i­me, ču­du se ni­je­su mo­gli na­ču­di­ti da kr­sto­no­sni Vra­nac Ći­ri­lov i ma­ga­rac ko­ji je na bo­žić­nje ju­tro ogla­sio svo­jim re­va­njem Am­fi­lo­hi­je­vo ro­đe­nje, da i Vra­nac i Ma­ga­rac ima­ju i de­blji­nom i du­ži­nom i obli­nom, ama baš po sve­mu, isti ku­rac. Mu­da su u Vran­ca bi­la dva pu­ta i ob­li­ja i je­dri­ja, ali kur­če­ve im ni­je­si mo­gao raz­li­ko­va­ti, je­dan što i dru­gi. Mi­o­drag Bu­la­to­vić ve­lja­še da se to pri­mi­je­ti­lo za­to što se vi­đe­lo da se ni­kad u pa­stu­va ni­je vi­dio to­li­ki ku­rac ko­li­ki je u Vran­ca, a on­da su ga po­re­di­li s kur­cem Ći­ri­lo­va ma­gar­ca i vi­đe­li da su u sve­mu baš isti. Bog je i tu jed­na­či­tost ri­je­šio i ni­ko dru­gi, sve to jed­no s dru­gi­jem ima is­pre­pli­je­ta­ne ve­ze ko­je mi smrt­ni­ci ne mo­že­mo do­ku­či­ti, sad ni ni­kad!

Kad je na­kon tri go­di­ne opa­sa­nja svi­je tur­ski­je i srp­ski­je ko­bi­la i be­de­vi­ja na udu­tu una­o­ko­lo Sve­te Mi­le­še­ve, ko­ji za­hva­ta ta­man ono­li­ko pro­sto­ra ko­li­ko ga za­jed­no za­hva­ta­ju Rov­ci i Mo­ra­ča, ne­sta­lo je Vran­ca iz ko­na­ka ma­na­stir­sko­ga kao da ga sud­bi­na ni­je ni do­vo­di­la u aro­ve ko­na­ka Sve­te Mi­le­še­ve. Ne sa­mo što je ne­sta­lo Vran­ca, ne­go ni­je bi­lo ni­ka­kve po­zna­je da je u onu pro­sto­ri­ju ula­zio. Ma ni­je se mo­glo na­ći ni zr­no zo­bi, ni struk đe­te­li­ne, ni trag ko­pi­te, a ka­mo­li da su osta­le konj­ske kr­ka­le. Igu­man Fi­la­ret unio je u sve­te knji­ge mi­le­šev­ske za­pi­sa­ni­je o Vran­če­vu pri­spje­ću u Mi­le­še­vu, a to za­pi­sa­ni­je sa­dr­ži sva­ki de­talj o nje­go­vom iz­gle­du i je­ba­či­ni. A na­da se isti igu­man da će mu se u snu pri­ka­za­ti ne­sta­nak Vran­ca i nje­go­va da­lja sud­bi­na. Ali sud­bi­na je šće­la da se igu­man Fi­la­ret pre­se­li na onaj svi­jet, a da mu se isti­na o Ći­ri­lo­vu Vran­cu u snu ne pri­ka­že. Pa­sa­lo je bli­zu tri­de­set go­di­na od kad se Fi­la­ret upo­ko­jio, a još se ni­je ču­lo da se ko­je­mu nje­go­vu na­sljed­ni­ku na igu­man­skoj sto­li­ci u Mi­le­še­vi taj san ja­vio.

Kad će i ho­će li se kad ta isti­na do­sa­nja­ti – to je­di­ni Bog go­spod zna! Iz ve­li­ko­ga po­što­va­nja pre­ma mi­tro­po­li­tu Am­fi­lo­hi­ju, po­koj­ni pro­to Mak­sim išao je i ne­ko­li­ka pu­ta u ma­na­stir Mi­le­še­vu, raz­go­va­rao s ka­lu­đe­ri­ma sve se na­da­ju­ći da će isti­nu o ne­stan­ku ču­ve­no­ga Vran­ca sa­zna­ti, ali na­ža­lost ni­šta ni­je do­znao. Sve što je igu­man Fi­la­ret o Vran­cu za­pi­sao, Pro­to je iz mi­le­šev­skog ru­ko­pi­sa pre­pi­sao, umno­žio i raz­di­je­lio na­ma u ho­te­lu “Onogoštu” da či­ta­mo. Otu­da ja o Vran­cu Ći­ri­lo­vu znam ovo što sam vam pre­pri­čao. E da ka­žem i ovo. Mi­o­drag Bu­la­to­vić naj­vi­še se odu­še­vlja­vao opi­som je­ba­či­ne Vran­ca kr­sto­no­sno­ga. Zbo­ra­še Bu­le da se od to­ga za­pi­sa ne bi za­sti­dio ni Sve­ti Sa­va, pr­vi srp­ski pi­sac, ni Lav Tol­stoj ko­ji je opi­sao sna­gu pra­vo­slav­nog du­ha i oruž­ja u ra­tu s la­tin­ski­jem le­gi­ja­ma fran­cu­sko­ga ca­ra Na­po­le­o­na Bo­na­par­te. U Bo­ga je ne­pre­gled­ni niz da­na, do­ći će dan kad će se sa­zna­ti o na­či­nu ne­stan­ka kr­sto­no­snog Vran­ca ko­ji je oždri­je­bljen pod Ostro­gom ma­lo po­pri­je no je u is­to­me sve­to­me mje­stu za­čet mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je.

A sad da vi­di­te ka­ko je u sve­mu du­hov­nom, po­li­tič­kom, dr­žav­nič­kom i na­uč­nič­kom po­gle­du ne­do­sti­žni Am­fi­lo­hi­je od Mi­le­še­ve do Be­o­gra­da išao, i ka­ko je u srp­skoj pri­je­stol­ni­ci du­hov­nu ško­lu učio i istu za­vr­šio. Ka­lu­đer iz Mi­le­šev­skog ma­na­sti­ra, isti onaj ko­ji je bri­nuo o ostro­škom Vran­cu, po­sli­je tri­de­set i tre­ćeg da­na Ri­sto­va bo­rav­ka u Mi­le­še­vi, uzeo je isto­ga Ri­sta za ru­ku i po­veo ga u Be­o­grad. Ka­lu­đer je po­veo mo­rač­ko­ga đe­ti­ća is­ti­jem onim prav­cem ko­jim su mo­šti Sve­to­ga Sa­ve pro­pu­to­va­le kad ih je agar­ja­nin Si­nan–pa­ša od­nio da ih spa­li na Vra­ča­ru u sred Be­o­gra­da! Bo­lje re­ći đe je tur­ski zlo­tvor mi­slio da spa­li sve­ti­te­lja, a spa­lio ga je moj ku­rac! To je bi­la tur­ska pro­pa­gan­da o pa­lje­vi­ni Sve­to­ga Sa­ve i ni­šta dru­go! Kao što je sva­ka va­tra na­šoj ze­mlji do­šla od sun­ca ne­be­skog, ta­ko je i sve­tač­ki duh u Sve­to­ga Sa­vu pri­spio od go­spo­da Bo­ga ve­li­ko­ga. A sa Sa­vom se na Vra­ča­ru po­no­vi­lo ono što se na Gol­go­ti do­go­di­lo Isu­su Hri­stu. Hri­stos je, vas­kr­sao iz svo­ga gro­ba, a Sa­va je vas­kr­sao iz svo­jih mo­šti! Kao što se Hri­stos po­sli­je vas­kr­se­ni­ja pri­ka­zao u svo­joj cje­lo­vi­to­sti, ta­ko se Sa­va po­sli­je do­se­lje­ni­ja u Mi­le­še­vu pri­ka­zi­vao Sr­bi­ma va­zda kad je tre­bo­va­lo! Pri­vi­dio se ca­ru La­za­ru na Ko­so­vu, pri­vi­dio se Vla­di­ci Da­ni­lu is­tre­bi­te­lju po­tu­ri­ca u Cr­noj Go­ri, pri­vi­dio se Vo­ždu pri­je no je ni­kla na usta­nak srp­ska ra­ja ko iz ze­mlje tra­va, pri­vi­dio se Slo­bo­da­nu Mi­lo­še­vi­ću kad je dr­žao go­vor na Ga­zi­me­sta­nu! Tur­ci Sa­vu po­ni­je­li iz Mi­le­še­ve, a bož­ja si­la je na­re­di­la da vas­kr­sne sa Vra­ča­ra u Be­o­gra­du, vje­ko­vi­toj srp­skoj pri­je­stol­ni­ci.

No, do­bro, to su krup­ne stva­ri, a o to­me mo­gu da pri­ča­ju Pro­to i Am­fi­lo­hi­je, a ne gre­šni ovo­ze­malj­ci kao ja. Da­kle, mi­le­šev­ski ka­lu­đer po­veo je tri­ne­sto­go­di­šnjeg Ri­sta Ći­ri­lo­va Ra­do­vi­ća is­ti­jem oni­jem pu­tem ko­jim je pro­šao Sve­ti Sa­va od Mi­le­še­ve do Be­o­gra­da. Na sve ri­je­ke i po­to­ke đe se pro­kle­ti Si­nan–pa­ša gu­zio da uzme tur­ski av­dest, njih dvo­ji­ca su za­sta­li, ka­lu­đer osvje­štao vo­du a ma­li Ri­sto na­pio se te vo­de. Ta­ko su do­šli do Vra­ča­ra, oba po­lju­bi­li ze­mlju, ka­lu­đer oči­tao mo­li­tvu, i pro­du­ži­li u ma­na­stir Ra­ko­vi­cu. E sad čuj­te ka­ko je pro­to Mak­sim pro­tu­ma­čio ći­ri­lič­ka slo­va ko­ji­ma se pi­še ma­na­stir­sko ime Ra­ko­vi­ce. R – ras­pe­će, a – Alek­san­dar, k – krst, o – Ostrog, v – Vi­dov­dan, i – Isus, c – car (La­zar, ra­zu­mi­je se), a – amin (da su ta slav­na zna­če­nja sa­mo ta­kva i ni­ka­ko dru­ga­či­ja). Zbi­lja, Bo­že je­di­ni, šta sve tvo­ja sve­mo­gu­ća si­la na­mje­šta srp­skom sve­to­sav­skom i ne­be­skom na­ro­du! Od ras­pe­ća Hri­sto­va kre­nu­la je srp­ska vje­ra. Alek­san­dar Ka­ra­đor­đe­vić je mi­mo sva­ko­ga kra­lja oslo­bo­di­lac. Ko­so­vo je sve­to po­lje s ko­ga su se Sr­bi uz­ni­je­li na ne­be­sa. Vi­dov­dan je srp­ski dan kad se ni­je ža­lio ži­vot da se sta­ne na put ne­kr­šće­noj si­li agar­jan­skoj. Ostrog je ze­malj­ski bo­ra­vak Sve­to­ga Va­si­li­ja Ču­do­tvor­ca i mje­sto za­če­ća Am­fi­lo­hi­ja Ra­do­vi­ća, jed­na­ko du­hov­ni­ka i srp­sko­ga dr­žav­ni­ka i po­li­ti­ča­ra! Isus je spa­si­telj čo­vje­čan­stva, car La­zar je na ne­bu, a Du­šan Sil­ni je srp­ski car ka­kvo­ga ni pri­je ni po­tlje nje­ga Bal­kan ra­đao ni­je. To je sve ta­ko. Amin! Pa zbi­lja, kad ova­ko ra­zu­mi­je­mo slo­va ko­ji­jem se pi­še na­ziv ma­na­sti­ra u ko­ji je ka­lu­đer iz Mi­le­še­ve do­veo Ri­sta, ko­ji je na­pra­vljen u Ostro­gu a ro­dio se na Bo­žić, pa zbi­lja, Bo­že moj dra­gi, ima li išta što je u ve­zi s nje­go­vi­jem vi­so­ki­jem pre­o­svje­šten­stvom Am­fi­lo­hi­je­vi­jem, a da ni­je či­sto bož­ja sim­bo­li­ka. Va­la ne­ma ni­šta, i va­zduh ko­ji iz svo­ga ti­je­la Am­fi­lo­hi­je is­pu­šta ni­je prd­nja­va no sve­ta ari­ja! Mi­o­drag Bu­la­to­vić je odu­še­vio pro­ta Mak­si­ma kad je pro­tu­ma­čio zna­če­nje slo­va u ime­nu Am­fi­lo­hi­je, ali na­ža­lost ja sam to sa­mo dje­li­mič­no za­pam­tio. Na pri­mjer, h – zna­či Hi­lan­dar, j – Ju­go­vi­ći, i slič­no.

Na ne­ki na­čin, ka­lu­đe­ri ko­ji su bi­li na­stav­ni­ci du­hov­ne ško­le u Ra­ko­vi­ci o ja­du su se za­ba­vi­li kad je u Ra­ko­vi­cu pri­spio Ri­sto Ći­ri­lov Ra­do­vić. Na­vi­kli bi­li na­stav­ni­ci na uče­ni­ke ka­kvi su svu­da po ško­la­ma. Je­dan bo­lji dru­gi go­ri, je­dan do­bro pje­va slu­žbu bož­ju, dru­gi bo­lje na­pa­met uči je­van­đe­lje, ne­ko ova­kav a ne­ko ona­kav. Bo­že moj, ško­la kao ško­la pa iako je du­hov­na. Me­đu­tim, Ri­sto je u to­ta­lu aman ne­što po­seb­no, ap­so­lut­no po­seb­no, bu­tum oso­bi­to! Slu­ša na­sta­vu kao i dru­gi đa­ci, a po nje­mu se ne mo­že vi­đe­ti je li mu ja­sno ili ne­ja­sno ono što slu­ša. Ma i ne okre­će se de­sno ni li­je­vo! Ka­da na­stav­nik pro­pi­tu­je uče­ni­ke, što se ra­di i u du­hov­nim i ne­du­hov­nim ško­la­ma, Ri­sto ni­kad ne di­že dva pr­sta da ka­že ka­ko zna od­go­vor na po­sta­vlje­no pi­ta­nje. Kad đak upi­ta­ni ne zna ono što ga na­stav­nik pi­ta, pa kad na­stav­nik za­pi­ta ko zna, dig­nu pr­ste oni đa­ci što zna­ju, a Ri­sto osta­je da śe­di ka­ko je i si­dio. Ni­ti di­že dva pr­sta ni­ti da­je zna­ke li­cem i oči­ma da zna! Sa­mo on­da ka­da aman baš ni­ko ne dig­ne ru­ku, on je di­že, i ne sa­mo što zna ono što pi­ta na­stav­nik, ne­go taj na­stav­nik ośe­ti stid što ne zna ni tre­ći­nu od ono­ga što Ri­sto u svo­me od­go­vo­ru po­ka­zu­je da zna! Kad se pi­še ka­kav pi­sme­ni za­da­tak iz srp­sko­ga je­zi­ka, Ri­sto ni­je pi­sao Vu­ko­vom no Ći­ri­lo­vom azbu­kom ko­jom je pi­sao Sve­ti Sa­va i ko­jom je na­pi­san Za­ko­nik ca­ra Du­ša­na, srp­sko­ga sil­no­ga ca­ra. Du­hov­nu ško­lu u Ra­ko­vi­ci Ri­sto je po­ha­đao če­ti­ri go­di­ne, ali sa­mo su ga to­kom pr­ve go­di­ne na­stav­ni­ci is­pi­ti­va­li za ocje­ne. To­kom one tri go­di­ne ni­kad ga ni­je­su pi­ta­li, no mu sa­mo pe­ti­ce u dnev­nik i u śe­do­čan­stva uno­si­li, ka­ko iz jed­no­ga ta­ko iz sva­ko­ga sva­ka­to­ga pred­me­ta! Mi­o­drag Bu­la­to­vić se u “Onogoštu” na­ša­li pa ve­li da je Am­fi­lo­hi­je is­pi­tao svo­je na­stav­ni­ke ne bi se škol­ski dnev­nik po­no­sio či­sti­jem pe­ti­ca­ma. Igu­man, ko­ji je bio i di­rek­tor Du­hov­ne ško­le, kad je ubr­zo vi­dio da je Ri­sto po sve­mu neo­bi­čan, od­re­dio je po­seb­nu so­bu za nje­ga, a u osta­li­jem so­ba­ma spa­va­la su po ne­ko­li­ka uče­ni­ka. Od­mah s pro­lje­ća, na Ri­stov bal­kon sa­vi­la je gni­je­zdo ti­ca la­sta­vi­ca. Ni­je gr­li­ca ni go­lu­bi­ca no – la­sta­vi­ca! A što baš la­sta­vi­ca? Ova­ko to Pro­to ob­ja­šnja­va­še. La­sta­vi­ca ne ku­pi mr­ve i zr­ne­vlje po gre­šnoj ze­mlji, ni­kad ni­ko ni­je vi­dio ka­ko se hra­ni la­sta­vi­ca, ona kao an­đeo le­ti ne­be­si­ma i hra­ni se ari­jom, ona je ne­be­ska ti­ca ko­ja s pro­lje­ća do­li­je­će. Do­li­je­će kao vje­sni­ca svje­tlo­sti, a s je­se­ni od­li­je­će zbog ta­me i po­mr­či­ne ko­je će na­stu­pi­ti. Gre­šno je la­sta­vi­cu pti­com na­zi­va­ti za­to što nje­zi­no dru­štvo ne mo­že bi­ti ja­streb ko­ji ži­ve bož­je stvo­ro­ve kan­dža­ma ras­ki­da, ni­ti švra­ka gov­na­ra ko­ja pr­ška po đu­bri­šti­ma i gov­ni­šti­ma! La­sta­vi­ca je duh an­đe­o­ski ko­ji se ljuc­kom oku pri­vi­đa kao ti­ca ko­ja le­ti ari­jom ne sli­je­ću­ći na put ni na tra­vu! Da je, bo­lan, la­sta­vi­ca ti­ca kao i dru­ge ti­ce što su, đe bi ona ona­ko ma­la ima­la sna­ge da pre­le­ti mar­šru­tu ko­ju ni mla­zni avion bez sli­je­ta­nja ne mo­že pre­le­će­ti! To je tren bož­je­ga du­ha ko­ji te da­lji­ne pre­li­je­će u vi­du la­sta­vi­ce. La­sta­vi­ca s je­se­ni od­li­je­će na pro­stor đe se sun­ce hri­šćan­stvu ro­di­lo da bi se s pro­lje­ća vra­ti­la da ohri­šća­ni mje­sto ko­je se to­kom plač­ne je­se­ni i le­de­ne zi­me mo­glo ras­hri­šća­ni­ti. La­sta­vi­ca s pro­lje­ća na Ri­stov bal­kon gni­je­zdo sa­vi­la, a sva­ke ne­đe­lje uju­tro na taj isti nje­gov bal­kon, va­zda u isti tren, sli­je­tao je po je­dan bi­je­li go­lub, ne­kad s li­stom lo­vo­ra a ne­kad s gran­či­com ma­sli­ne u klju­nu. Eee, ve­li­ki je to bož­ji znak bio, zbo­ra­še Pro­to! Go­lub je s gran­či­com li­sna­tom do­le­tio No­ju u kov­čeg kad je ve­li­ki po­top bio, a go­lub s gran­či­com ili li­stom na Ri­sto­vom bal­ko­nu u Ra­ko­vi­ci na­go­vi­je­stio je bu­du­će­ga Am­fi­lo­hi­ja, bra­ni­te­lja cr­no­gor­sko­ga srp­stva od tur­sko­ga i la­tin­sko­ga i du­kljan­sko­ga po­to­pa!

I go­lu­ba i la­sta­vi­cu na Ri­sto­vo­me bal­ko­nu gle­dao je igu­man Ra­ko­vi­ce i po tri se pu­ta kr­stio, ali se za­be­zek­nuo kad je vi­dio jed­nom go­di­šnje na Ri­stov bal­kon da do­li­je­će i ga­vran, ti­ca zlo­kob­ni­ca. Ni­kad do ta­da vra­ni ga­vran ni­je Ra­ko­vi­cu nad­li­je­tao a ka­mo­li u nju uli­je­tao! Za­pre­pa­sti­li su se to­me jed­na­ko i igu­man i na­stav­ni­ci, ka­lu­đe­ri i đa­ci Ri­sto­vi dru­go­vi. Ni­ko u Ra­ko­vi­ci ni­je znao da su Am­fi­lo­hi­je­vi ro­di­te­lji vjen­ča­ni u mo­rač­ko­me ol­ta­ru is­pod fre­ske sa Sve­ti­jem Ili­jom ko­me ga­vran do­li­je­će da mu pre­ne­se srp­ske po­bje­de. Da su to zna­li, ne bi se ču­di­li jer bi im bi­lo ja­sno da su to sim­bo­li bo­ži­ji ko­ji pra­te Ri­sta. A on­da su isti za­ču­đe­ni­ci jed­no no­vo ču­do kod Ri­sta pri­mi­je­ti­li. Kad je tri­ne­sto­go­di­šnjak Ri­sto do­šao u Ra­ko­vi­cu, na nje­go­vo­me li­cu i pod­no­sju ni­je bi­lo ni po­zna­je od bra­de i br­ko­va. To­kom idu­će go­di­ne oni­jem dru­gi­jem đe­ti­ći­ma po­čeo je glas da ode­blja­va, ne­ko­me su ni­ca­le ova­kve a ne­ko­me ona­kve dla­či­ce is­pod no­sa, po­ne­ko­me se za­ga­ri­la i mr­ka na­u­sni­ca. Ri­stu je sa­mo osta­jao glas s ko­jim je i do­šao, od dla­či­ca ko­je pre­ra­sta­ju u bra­du i br­ko­ve ni­je bi­lo na­go­vje­šta­ja. A kad je bio u tre­ćem raz­re­du ško­le, pa tač­no na Đur­đev dan, ču­do se do­go­di­lo. Kad su uče­ni­ci skup­no ula­zi­li u Ma­na­stir da od­slu­ša­ju đur­đev­sku li­tur­đi­ju, ko­ju je slu­žio ta­da­šnji srp­ski pa­tri­jarh Ger­man, Ri­stu je bra­da bi­la jed­na­či­to za­ga­ri­la i br­ko­vi mu za­ga­ri­li, a glas mu na­de­bljao do one vi­si­ne ko­ju i da­nas ima sve­ti glas ve­li­ko­ga mi­tro­po­li­ta Am­fi­lo­hi­ja! To se sve pre­ko jed­ne no­ći do­go­di­lo, to je ta­ko na đur­đev­sko ju­tro osva­nu­lo, a ni­je, ve­li Pro­to, ni­ma­lo slu­čaj­no. E pa, bra­ćo mo­ja, Sve­ti Đor­đi­je ubio je ažda­ju, a mi­tro­po­li­tu Am­fi­lo­hi­ju Bog je do­di­je­lio du­žnost da u Cr­noj Go­ri ubi­je ažda­ju la­tin­sku, su­ne­tlij­sku i du­kljan­sku! Iako đa­ci mo­na­ške ško­le tre­ba da se bri­ju pri­je ne­go se za­ka­lu­đe­re, igu­man ra­ko­vač­ki re­kao je Ri­stu da svo­ju đur­đev­sku bra­du ne di­ra, no ne­ka osta­ne i ona i br­ci ka­ko ih je Bog u đur­đev­ski osvit stvo­rio. A on­da, bog­me, bož­jim ču­di­ma ne­ma kra­ja ni svr­šet­ka. Sa­mo ima­ju po­če­tak. Bra­da Ri­stu ni­kla i za­ga­ri­la se, dla­ke u br­ci­ma isto se ta­ko za­ga­ri­le, ali jed­ne ni dru­ge ni­je­su uz­ra­sta­le no su za­dr­ža­le onu mje­ru s ko­jom su na sve­to đur­đev­sko ju­tro osva­nu­le. I ta­kve su na is­toj mje­ri osta­le sve do ono­ga da­na ka­da se Ri­sto Ći­ri­lov u is­to­me ma­na­sti­ru Ra­ko­vi­ci za­ka­lu­đe­rio i sve­ta ga cr­kva na­re­kla u ime Am­fi­lo­hi­je. To­kom ob­re­da ka­lu­đe­re­nja bra­da i br­ko­vi su na­ra­sli Ri­stu do ono­ga ni­voa ko­ji se i da­nas na to­me ve­li­čan­stve­no­me li­ku po­ka­zu­ju. Kad je po­če­lo ka­lu­đe­re­nje dla­ke su po­če­le da ra­stu, ka­ko je ob­red od­mi­cao ta­ko su na­ra­sta­le, a kad je igu­man iz­go­vo­rio ri­ječ Am­fi­lo­hi­je, bra­da i br­ko­vi su sta­li s ra­stom i osta­li ona­kvi ka­kvi su i da­nas u ve­li­ko­ga Mi­tro­po­li­ta.

Iz­gle­da da da­nas u sve­ko­li­kom srp­stvu ne­ma ni­jed­no­ga du­hov­no­ga li­ca od is­ku­še­ni­ka do pa­tri­jar­ha da mu ni­je bri­tva li­ce do­ti­ca­la osvem Am­fi­lo­hi­ja! Po sve­mu je iz­u­ze­tan, pa i po to­me. E pa sad po­re­di­te, da­le­ko bi­lo, Am­fi­lo­hi­je­vu du­hov­nu sla­vu s oni­jem bron­zi­ni­ma što ih na ra­me­ni­ma no­se la­tin­ski, lac­man­ski ili šo­kač­ki, a to je jed­no te isto, po­po­vi i po­tu­rič­ke ho­dže. Još jed­nom ka­žem da­le­ko bi­lo što po­re­đu­je­mo ono što se ne da is­po­re­đi­va­ti. Da vi­di­mo ka­kvi su tur­ski i la­tin­ski po­po­vi, je­bo ih otac! Sva­ki ka­to­lič­ki žup­nik je obri­jan i iz­bri­jan po se­dam pu­ta, ne­ma ju­tra da mu bri­tva ne kli­zi obra­zom ko­ji mu je ra­van i cr­ven­kast kao đe­ti­nja gu­zi­ca. A na vr gla­ve bri­ju ko­su ko­li­ko bi mo­gao sta­ti pljat iz ko­ga bi se kuč­ka na­lo­ka­la. Eto ka­ko se ti pro­klet­ni­ci mi­je­ša­ju u bož­ju ra­bo­tu, eto ka­ko bri­ju i ši­ša­ju ono što je Bog od­re­dio da se ne re­me­ti. Aj­de, đa­vo ne­ka no­si nas što se ne ba­vi­mo du­hov­ni­jem po­slom, mi smo la­i­ci, mi se, bi­lo Sr­bi ili la­ti­ni, mo­že­mo bri­ja­ti i ši­ša­ti, pot­ši­ša­va­ti i za­đi­ša­va­ti, ali du­hov­no li­ce ne smi­je da di­ra u ono što je Bog stvo­rio. A pro­kle­ta ne­krst, su­ne­tli­je i nji­jo­ve oja­đe­li­ce još i gr­đa na­ka­že­ni­ja či­ne od svo­ga ti­je­la no što ih i sa­mi la­ti­ni či­ne. Ne sa­mo što bri­ju ru­nju iz­me­đu no­ga i dla­ku is­pod pa­zu­va, jed­na­ko to či­ni ho­dža i pro­sti po­tu­ri­ca, no ne­ma u sve­mu tur­stvu pič­ke ko­ja ni­je obri­ja­na ni ku­ra­ca da pri­rod­no ra­ste iz okol­ne ru­nje, ko što vi­so­ki ja­blan iz­ra­sta iz ze­le­ne tra­ve. Ona­ko ka­ko ku­rac, u nas Sr­ba sve­to­sa­va­ca, uz­vin­da­va. A ne da ti tur­ska bu­la dla­ci da joj nik­ne oko pr­sli­ne, no ili je bri­tvom bri­ja­ćom sa­si­je­ca, ili je na­kvom nji­jo­vom vo­dom umrt­vlju­je u ko­ri­je­nu. Sr­bi ko­ji su je­ba­li bu­le, a te je­ba­či­ne bi­lo je ko­li­ko ti je vo­lja u ovo­me po­to­nje­mu oslo­bo­di­lač­ko­me ra­tu ko­ji su usmje­ra­va­li Slo­bo­dan i Ra­do­van, ve­le, te srp­ske mom­či­ne po­no­sne da je neo­bič­no kad je­beš bu­lu jer ne­ka­ko neo­bič­no kli­za­ju tr­bu­si je­dan o dru­gi, dok joj onu srp­sku mu­nju na­bi­jaš. U srp­skom lju­bav­nom za­gr­lja­ju to­ga kli­za­nja ne­ma, no se dla­ke ru­nje Sr­bi­na i Srp­ki­nje uko­vr­dža­va­ju jed­na s dru­gom, pa ośe­tiš ne­ku me­ko­tu i to­plo­tu. A, bog­me, pič­ki­na dla­ka po­ka­zu­je ka­kav je je­bač. Ne ka­že se uza­lud da sla­bu jeb­cu i dla­ke sme­ta­ju, sta­ra je to mu­drost srp­ska. Srp­ki­nju tre­ba da za­do­vo­lja­va i oplo­đa­va mu­ško­vi­na ko­joj dla­ke ne sme­ta­ju da joj ga ugla­vi do mu­da iz ko­jih śe­me iz­la­zi da bi srp­ski ju­nač­ki i sve­to­sav­ski rod pro­du­ža­vao, dok tra­je ovo­ze­malj­sko­ga vre­me­na. No što re­koh, od svo­ga đa­ko­va­nja u Ra­ko­vi­ci pa na­da­lje Am­fi­lo­hi­je se ni­je mi­je­šao u bož­ji po­sao i pot­ki­dao ono što je vi­ša si­la po­sa­di­la da ra­ste do mje­re ko­ja je pred­vi­đe­na. Ka­ko je ono­ga da­na kad se za­ka­lu­đe­rio pu­štao per­čin da mu ra­ste, eno mu ga i da­nas, sa­mo je raz­li­ka u to­me što su ga si­je­de vla­si pro­bljec­ka­le kao što zvi­je­zde pa­da­li­ce pro­bljec­ka­va­ju ne­be­sa kad su uve­če ve­dra. Ne­što mu ko­se pa­da niz ple­ći nje­go­ve, a ne­što ne­ka­ko smje­šta pod vla­di­čan­sku ka­mi­lav­ku ko­ja mu po­no­si­to sto­ji na mu­droj gla­vi nje­go­voj. U mje­ri ko­li­ko se mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je ne mi­je­ša u bož­ja ostva­re­nja ko­ja su pri nje­mu, ni u ona ko­ja su pri dru­go­me, u is­toj toj mje­ri pre­pra­vlja dr­žav­ne i po­li­tič­ke ne­va­ljal­šti­ne ko­je po srp­skoj ze­mlji po­si­ja­va­ju pla­će­ni po­li­ti­ča­ri, kao što je ona dvo­me­tri­ca Đu­ka­no­vić i nje­go­va ka­ma­ri­la. Ta­ko je, na pri­mjer, Am­fi­lo­hi­je ne­dav­no re­kao da su go­ve­da a ne lju­di one oso­be ko­je ni­je­su kr­šte­ne od stra­ne sve­te sve­to­sav­ske srp­ske cr­kve. Da, ni­je­su lju­di no pra­vo­slav­na go­ved sva ona če­ljad u Cr­noj Go­ri ko­ja se pri­dru­žu­ju sek­ti ras­po­pa Mi­ra­ša De­de­i­ća i dru­gim smu­tlja­vi­na­ma ko­je sra­mo­te srp­sku vje­ru pra­vo­slav­nu. Da, kad je na­ka­zna ne­ka dru­štve­na po­ja­va u pi­ta­nju, nju Am­fi­lo­hi­je na­zo­ve pra­vi­jem ime­nom!

Ve­li­ki Mi­tro­po­lit otvo­re­no­šću ri­je­či svo­je sli­je­di i na­uk i pri­mjer Vu­ka Ka­ra­dži­ća, oca no­vi­je srp­ske pi­sme­no­sti i do­stoj­no­ga brat­stve­ni­ka i pre­tka Slo­bo­da­no­vog ro­do­lju­ba Ra­do­va­na ko­ji da­nas za­mje­nju­je Sta­ri­nu No­va­ka u ze­le­noj go­ri Ro­ma­ni­ji! Kao što smo već na­po­me­nu­li, Vuk je u Srp­ski reč­nik upi­sao ri­je­či ku­rac, pič­ka, mu­da i je­ba­či­na s ri­je­či­ma sve­tac, iko­na, ma­na­stir i je­van­đe­li­je! Pa kad je Vuk ta­ko opre­mlje­ni rječ­nik dao u ru­ke sve­ko­li­kom srp­skom na­ro­du, ta­ko i me­ni ne­ka bu­de do­zvo­lje­no od lju­di, a znam da mi je od Bo­ga do­pu­šte­no, da usme­no upo­tre­blja­vam srp­ske ri­je­či ona­ko ka­ko ih je Vuk Ka­ra­džić pi­sa­no uob­li­čio. Ku­rac je – ku­rac, ta­ko ga je srp­ski duh kr­stio! A bo­li me ku­rac što su ga lu­ka­vi lac­ma­ni na­zva­li pe­nis i du­po­je­blji­vi Gr­ci – fa­los. E bo­ga­mi, si­jač ljuc­kog śe­me­na za me­ne i Vu­ka Ka­ra­dži­ća je ku­rac i ni­šta dru­go! Isto to pra­vi­lo va­ži i za dru­ge dje­lo­ve ljuc­ko­ga ti­je­la. Aj­de da je sve­mo­gu­ći Bog sa­mo stvo­rio gla­vu, sr­ce, stas i udo­ve, ko­ji­ma če­lja­de ras­po­la­že, no je isto ta­ko Sve­mo­gu­ći sve­dr­ži­telj stvo­rio ku­rac, mu­da i pič­ku, ili va­gi­nu ka­ko je la­ti­ni na­zi­va­ju. Ni­ko ni­je bož­je­mu ljuc­ko­me stvo­ru mi­mo bož­je vo­lje na­ka­le­mio ku­rac i pič­ku, no je te or­ga­ne Bog ljuc­ko­me ti­je­lu do­di­je­lio, kao što mu je po­klo­nio gla­vu i sr­ce, mu­ško­me stvo­ru ku­rac sa mu­di­ma, a žen­sko­me pič­ku sa si­sa­ma. Po če­mu su to si­se pri­stoj­na ri­ječ, a pič­ka – sra­mot­na? Zbi­lja, Vuk je odi­sta li­je­čio ljuc­ku glu­post kad je u Srp­ski reč­nik rav­no­prav­no unio sve ri­je­či ko­je je Bog po­da­rio Sr­bi­ma da ih iz­go­va­ra­ju. A glu­post je pre­ve­li­ka si­su ko­ju je Mi­loš Obi­lić do­jio ko­mot­no na­zi­va­mo si­som, a pič­ku kroz ko­ju je ko­sov­ski za­žet­nik iza­šao na ovaj svi­jet ne smi­je­mo jav­no po­me­nu­ti nje­zi­ni­jem ime­nom! Odi­sta, ne­kih pu­ta glu­po­sti mje­re ni he­sa­pa ne­ma­ju! Pa za­bo­ga, kad je Isus Hri­stos imao ku­rac i mu­da i kad je kroz pič­ku iza­šao u gre­šni svi­jet da ga spa­ša­va, te tri ri­je­či ne sa­mo što ih tre­ba jav­no upo­tre­blja­va­ti, usme­no i pi­sa­no, no ih tre­ba od­sli­ka­ti na iko­ne i obje­si­ti ih po zi­do­vi­ma i Mo­ra­če i Mi­le­še­ve i Gra­ča­ni­ce i svi­je srp­skih la­vri, ma­na­sti­ra i cr­ka­va! Kad bi ka­kav zlo­na­mjer­nik upi­tao pa za­što Hri­stos ni­je upo­tre­blja­vao svoj ku­rac ni­za­šta dru­go ne­go da kro­za nj pu­šti vo­du, tre­ba mu re­ći da i Am­fi­lo­hi­je upo­tre­blja­va ku­rac sa­mo ona­ko ka­ko ga je Isus upo­tre­blja­vao, pa ne­ka pi­ta isto­ga vla­di­ku Am­fi­lo­hi­ja što je sve to ta­ko. Ja ma­li smrt­ni gre­šnik na ta pi­ta­nja ne umi­jem od­go­vo­ri­ti, ni­ti sve­te stva­ri tol­ko­va­ti.

Pre­ma to­me, dra­ga mo­ja pen­zi­o­ner­ska dru­ži­no, ne­moj­te mi za­mje­ri­ti što dje­lo­ve ljuc­ko­ga ti­je­la na­zi­vam ona­ko ka­ko ih je na­zva­la ći­ril­ska, sve­to­sav­ska i vu­kov­ska du­ša, a ne ka­ko ih ime­nu­ju la­tin­ski po­dla­ci, grč­ki je­bi­gu­zi i tur­ske osu­ne­će­ne po­gu­zi­je! No ni la­ti­ni ni­je­su bož­ju vo­lju po­ga­zi­li ko­li­ko su to uči­nje­le mu­ha­me­dov­ske dža­mij­ske kla­nja­li­ce. Evo ka­ko su se oni upe­tlja­li u ljuc­ko ti­je­lo ko­je je ro­đe­njem uob­li­če­no. Bog je stvo­rio ko­žu oko gla­vi­ća mu­ško­ga uda, ka­ko ga lje­ka­ri na­zi­va­ju, od­no­sno ku­ra­ca ka­ko ga tre­ba na­zi­va­ti. Dao Bog fi­nu ko­žu ko­ja po­kri­va har­mo­nič­no i nje­žno gla­vić kad je ku­rac u mi­rov­no­me sta­nju. Po­kri­va gla­vić i šti­ti ga ka­ko od zno­ja ta­ko i od pre­ve­li­kog mra­za i pre­ve­li­ke vru­ći­ne. A kad mu­škar­cu ujed­no na­bu­ja­ju krv i mi­sao te mu me­đu no­ge na­brek­ne onaj pri­rod­ni pro­du­ži­telj čo­vje­čan­stva, ona se fi­na ko­ža jed­no­stav­no po­vu­če s gla­vi­ća i uokvi­ri se iz­me­đu kur­če­va sta­sa i gla­vi­ća, od­no­sno po­pri­mi ob­lik ore­o­la kur­ca isto ona­ko ka­ko ore­o­li uokru­ža­va­ju gla­ve Isu­sa Hri­sta i svih sve­ti­te­lja u svim srp­skim cr­kva­ma i ma­na­sti­ri­ma. Mi­o­drag Bu­la­to­vić re­ka­še da su upra­vo fre­sko­pi­sci i iko­no­tvor­ci pre­po­če­li oreol od kur­ca, a ne ku­rac od njih! To Bu­le ve­li, Pro­to se smje­ška­še, ali ni­je mu opo­ni­rao. A za­i­sta je sve ja­sno i lo­gič­no, i Bu­le je bio u pra­vu, bez­bo­li! Ako je Bog stvo­rio ku­rac da pro­du­ža­va ljuc­ki rod, i da ga nje­gov sin Isus Hri­stos ima me­đu no­ga­ma, valj­da je taj pro­du­ži­telj čo­vje­čan­stva ko­je spa­ša­va Hri­stos za­slu­žio da ima sve­ti oreol oko svo­je gla­ve! I to kad da ga ima? U tre­nu­ci­ma kad ku­rac uba­cu­je śe­me u pič­ku da nik­ne no­vi čo­vjek, no­va du­ša, no­vi Sr­bin! Pa za­bo­ga, ta­ko su ni­kli i Sve­ti Sa­va i Vla­di­ka Da­ni­lo i Ka­ra­đor­đe i Slo­bo­dan Mi­lo­še­vić! Isus do­du­še ni­je ni­kao iz kur­če­vog śe­me­na, ali je Bož­ji sin imao ku­rac me­đu no­ga­ma. Eto šta je sve­ta alat­ka ku­rac i nje­gov oreol, a šta pro­kle­ti mu­ha­me­dan­ci či­ne od te bož­je na­pra­ve! To jed­na­ko či­ne oni u Azi­ji i oni u Bo­sni, oni u Ara­bi­ji i oni u Ro­ža­ja­ma! Čim nji­o­vom đe­te­tu bu­du tri go­di­ne, do­đe ho­dža pa pr­sti­ma ru­ke za­teg­ne onu ko­ži­cu s đe­ti­njeg gla­vi­ća, a on­da bri­ja­ćom bri­tvom iz de­sne ru­ke od­si­je­če ono što je za­te­gao. Ono jad­no di­je­te, gri­jo­te bož­je pa iako je Tur­čin, za ne­đe­lju da­na kr­va­ri, ma­žu ga me­le­mi­ma i te­to­še dok ne pre­bo­li ra­nu. Bu­la­to­vić go­vo­ra­še da ni­je čud­no što Tur­ci u svo­jim dža­mi­ja­ma ne­ma­ju li­ko­ve ni Mu­ha­me­da ni ni­ka­kvo­ga sve­ca. Ni­je čud­no za­to što oni ne pri­zna­va­ju oreol, da ga pri­zna­va­ju ima­li bi ga i oko kur­če­ve i oko Mu­ha­me­do­ve gla­ve na iko­na­ma u fre­ska­ma. Mu­sli­ma­ni se mi­je­ša­ju u bož­je dje­lo, pa ogo­lju­ju gla­vić pro­du­ži­te­lja svo­ga op­stan­ka. Mi­o­drag Bu­la­to­vić ta­ko­đe re­če da mu­sli­ma­ni bra­ne po­stu­pak su­ne­će­nja ta­ko što ka­žu da se mo­že du­že je­ba­ti osu­ne­će­ni­jem kur­cem jer gla­vić bez ko­ži­ce pro­pi­to oro­žnja ta­ru­ći se o ga­će i be­dre. Ne znam je li to ta­ko, sa­mo znam da se oni mi­je­ša­ju u ljuc­ko ti­je­lo ko­je je Bog or­ga­ni­zo­vao po svo­me na­u­mu. Sa­mo ni­je te­ško do­ka­za­ti da i to la­žu.

Śe­ti­te se, Tur­ci i po­tu­ri­ce, ko­sov­sko­ga Isa­i­la ko­ji je za jed­nu noć na­či­nio sed­mo­ro Srp­ča­di u se­dam ra­sni­je Srp­ki­nja, pa se za­pi­taj­te ka­ko je Sr­bin mo­gao je­ba­ti od ak­ša­ma do sa­ba­ha kad ni­je bio osu­ne­ćen!

Bo­že, zbi­lja, ka­ko Tvo­ja sve­mo­gu­ća si­la na­mje­šta stva­ri u ljuc­ko­me ro­du koj­ma sa­mo mo­že­mo da se di­vi­mo, a tu­ma­či­ti ih ne mo­že­mo. Evo jed­ne ta­kve stva­ri bla­go­slo­ve­ne. Od vjen­ča­nja nje­go­vi­je ro­di­te­lja u Mo­ra­či, pa pre­ko nje­go­va za­če­ća u Ostro­gu, pa on­da da­lje i ne­pre­stal­no, ka­ko sam re­kao, Am­fi­lo­hi­ja pra­te neo­bič­ni do­ga­đa­ji ko­ji ni­je­su svoj­stve­ni ne sa­mo še­sto­ri­ci nje­go­ve bra­će u Mo­ra­či ne­go ni­jed­no­me ži­vu­će­mu Sr­bi­nu u do­mo­vi­ni i u ra­si­ja­nju! Pa sad bi, onaj ko ne po­zna­je, bolje re­ći ko ni­je imao sre­ću da se na­ži­vo su­sre­te sa Am­fi­lo­hi­jem, mo­gao pi­ta­ti da li taj srp­ski sin i ve­li­ki du­hov­nik svo­jim iz­gle­dom od­ska­če od ljuc­ke oko­li­ne ko­li­ko je nje­gov duh od­sko­čio od te sre­di­ne. Sa­svim je nor­mal­no i na mje­stu to pi­ta­nje. Ali, bog­me, u to­me i je­ste jed­no od ču­da ko­ja su bes­kraj­no na­čič­ka­na na Am­fi­lo­hi­ju, kao što je čar­na go­ra bo­ga­ta li­šćem, mo­re ta­la­si­ma i ne­pre­gled­no po­lje trav­ka­ma, ta­ko je Am­fi­lo­hi­je­va lič­nost obo­ga­će­na i na­bo­ga­će­na ču­di­ma i ču­de­si­ma. A ni­šta ne mo­žeš pri­mi­je­ti­ti na to­me ljuc­ko­me li­ku, sta­su i obra­zu da je neo­bič­no. Kad ga vi­diš, a znaš po ču­ve­nju ko je, bu­de ti neo­bič­no to što je neo­bič­no da na nje­go­voj po­ja­vi ne­ma ni­šta neo­bič­no. Obla­či se kao i osta­le vla­di­ke, cr­na man­ti­ja do pe­ta, ka­mi­lan­ka na gla­vi, pa­na­gi­ja s ča­sni­jem kr­stom na pr­si­ma, mi­tro­po­lit­ski skip­tar u ru­ci. Ni­ti se la­nac pa­na­gi­je raz­li­ku­je od lan­ca dru­gih vla­di­ka i mi­tro­po­li­ta, ni skip­tar nje­gov ni­je bo­ga­ti­ji i druk­či­ji no u osta­lih du­hov­ni­ka srp­ske sve­to­sav­ske cr­kve. Is­pod man­ti­je ko­ja je do pe­ta nje­go­vi­je, vi­re vr­ho­vi cr­nih ci­pe­la, ma vje­ruj­te mi, da ta­kvu obu­ću mo­žeš sre­sti na sva­ko­me ko­ra­ku u se­lu i u gra­du. Kad Am­fi­lo­hi­je pje­va sve­tu li­tur­đi­ju, bi­lo sve­čar­sku ili pa­ra­sto­snu, sto­pi svoj glas sa svje­šten­stvom ko­je mu sa­slu­žu­je, pa mu sve­tač­ki avaz ne raz­u­zna­ješ no se sve sli­je u sve­ti mi­lo­zvuč­ni cr­kve­ni bruj! Kad dr­ži go­vor, a če­sto be­śe­de dr­ži na sla­va­ma i sa­hra­na­ma, kao što je dr­žao maj­ci Ra­do­va­na Ka­ra­dži­ća u Nik­ši­ću i Da­ni­lu Ki­šu u Be­o­gra­du, ve­li­ko­me knji­žev­ni­ku ko­ji je na­pu­štio Ži­do­ve i pri­stao Sr­bi­ma od ko­jih mu je maj­ka, ce­tinj­ska se­stra Srp­ki­nja.

Kad dr­ži Am­fi­lo­hi­je go­vor, pri­ča on ra­zu­mlji­vi­jem je­zi­kom ama baš za sva­ko­ga. On se dr­ži, ve­li Pro­to, ve­li­ko­ga na­u­ka Vu­ka Ka­ra­dži­ća da tre­ba go­vo­ri­ti i pi­sa­ti ta­ko da učen stvor mo­že i či­ta­ti i ne­uk slu­ša­ti i sve ra­zu­mje­ti kao i onaj ško­lo­va­ni što či­ta. Kad dr­ži po­li­tič­ke go­vo­re, Am­fi­lo­hi­je se ne ustru­ča­va da upo­tri­je­bi ri­je­či la­že, gov­no, fu­ka­ra, iz­daj­ni­ci, du­kljan­ski špi­ju­ni i slič­ne, sa­mo va­la ni­je­sam čuo da iz­go­va­ra ku­rac, pič­ka, mu­da i je­ba­či­na! I po to­me se vi­di nje­go­va srp­sko–ljuc­ka mi­si­ja me­đu na­ma. On kao sve­to li­ce ne upo­tre­blja­va ku­rac za je­ba­či­nu, pa za­to u svo­me go­vo­ru ne­će da upo­tri­je­bi ni ri­ječ ko­ja ozna­ča­va ne­ku nje­go­vu rad­nju. Slu­šao sam ga i gle­dao kad je ka­kav sve­ča­ni ru­čak. Di­že zdra­vi­cu kao što bi je i dru­gi vla­di­ka di­gao, a va­zda mi­sli na pro­sti na­rod oko se­be. On ne mje­ri čo­vje­ko­vu ško­lu ne­go nje­gov srp­ski duh pra­vo­slav­ni. Kad uzme srp­ske gu­sle u svo­je bi­je­le i na­gla­še­no ve­li­ke ru­ke, ne ume­će se da pje­va ka­ko su pje­va­li ne­ka­da­šnji gu­slar­ski pr­va­ci Ta­na­si­je Vu­ćić i No­vak Inić, ili ka­ko da­nas pje­va­ju ugled­ni­ci Bo­ško Vu­ja­čić i Bran­ko Pe­ro­vić, no pre­vla­či gu­da­lom stru­nu da sa­mo ma­lo glas gu­sa­la jek­ti, a on pje­va­ju­ći re­ci­tu­je sti­ho­ve o Bo­gu, Mi­lo­šu Obi­li­ću, Ka­ra­đor­đu ili Vla­di­ci Da­ni­lu. Pje­va­ju­ći re­ci­tu­je, a re­ci­tu­ju­ći pje­va da se do­bro ra­zu­mi­je što pje­sma Sr­bi­ma po­ru­ču­je! Ne sta­pa svoj glas sa zvu­ci­ma gu­sa­la kao što ra­di Bran­ko Pe­ro­vić, ko­ji uz gu­sle emi­tu­je ci­ku i mu­zi­ku a ri­je­či mu ne ra­zu­mi­ješ. Div­no je slu­ša­ti Bran­kov kon­cert gu­slar­ski, ali Am­fi­lo­hi­ja ne in­te­re­su­je pje­va­nje i mu­zi­ka ne­go srp­ska sve­to­sav­ska po­ru­ka. Gle­dao sam Am­fi­lo­hi­ja kad ob­je­du­je, kad ni­met uno­si u svo­je ti­je­lo. Do­hva­ti on i pe­če­nu i ku­va­nu kr­to­lu, ka­ši­ku me­da i pri­ga­ni­cu, kad je mr­sni dan raz­lo­mi ple­će ali od nje­ga ne oku­ša. Po­sti sva­ki pe­tak i sri­je­du i če­tvo­ro po­sta, ali i kad se mr­si ni­kad svo­ja usta ne za­la­že me­som. Kao što svoj ku­rac ne spa­ja sa žen­skom pič­kom, ta­ko se ni nje­go­va ča­sna usta ne do­ti­ču me­sa. Pro­to ve­lja­še da ni­je osta­lo tra­ga pi­sa­no­ga ka­ko se Isus Hri­stos pre­ma me­su od­no­sio, a po­u­zda­no se zna da ni­je imao ni­ka­kvo­ga do­di­ra sa žen­skim ti­je­lom osim bo­rav­ka u utro­bi Sve­te Bo­go­ro­di­ce, sla­va joj i mi­lost. Pre­ma to­me, Am­fi­lo­hi­je je na ni­vou Hri­sto­ve ap­sti­nen­ci­je od žen­skog ti­je­la, a mo­že la­ko bi­ti da Hri­sta nad­ma­ša neo­ku­ša­njem me­sa. Pro­to se ma­lo ljut­nu na Bu­la­to­vi­ća kad on re­če ka­ko ima do­ka­za da je i Isus Spa­si­telj znao šta je pič­ka. Ljut­nu se pro­to Mak­sim pa Bu­le pre­sta­de da o to­me da­lje pri­ča.

No da se vra­tim i go­vo­rim o vi­dlji­vi­jem stva­ri­ma, jer ma­li sam ja da tol­ku­jem o ži­vo­tu Isu­sa Hri­sta, spa­si­te­lja ljuc­ko­ga ro­da. Da­kle, ni­čim se u iz­gle­du ne raz­li­ku­je vla­di­ka Am­fi­lo­hi­je od dru­gih srp­skih vla­di­ka. Ima du­gu bra­du, a ima­ju je i dru­gi. Gu­sta mu je i pro­si­je­da kao i dru­gi­jem, ko­sa du­ga, ka­mi­lav­kom ob­u­zda­na, u rep iza vra­ta po­ve­za­na. Ima­ju to i dru­gi. Ali, ima je­dan de­talj na ovo­me ze­malj­sko­me ti­je­lu srp­sko­ga mi­tro­po­li­ta Am­fi­lo­hi­ja, za­če­tom pod Ostro­gom i ro­đe­nog na Bo­žić, ima jed­na stvar na gla­vi nje­go­voj ka­kvu da­nas ne­ma ni­ko dru­gi na pro­sto­ri­ma srp­ske vje­re sve­to­sav­ske! To su oči, dva Am­fi­lo­hi­je­va oka, vid nje­gov, nje­go­ve źe­ni­ce, po­gled nje­gov ko­ji će se za­bi­lje­ži­ti u sve­te knji­ge da o nje­mu či­ta­ju Sr­bi do Sud­nje­ga da­na. Ne znam ho­ću li us­pje­ti da dam ob­ja­šnje­nje ču­de­sni­je oči­ju ve­li­ko­ga Vla­di­ke ko­je je dao po­koj­ni pro­to Mak­sim u ho­te­lu “Onogoštu”, ali po­ku­ša­ću. Evo u kom je smje­ru išla Pro­to­va pri­ča. Sva­ki pi­sme­ni, pa i ne­pi­sme­ni, srp­ski vjer­nik zna bi­blij­ski is­kaz o pra­ro­di­te­lji­ma čo­vje­čan­stva Ada­mu i Evi. Bog stvo­rio Ada­ma od gli­ne i on­da mu udah­nuo du­šu. On­da je iš­ču­pao Go­spod jed­no re­bro Ada­mo­vo i od nje­ga ofor­mio Evu, na­šu pra­ma­te­ru. Ži­vje­li su ti pr­vi su­pru­žni­ci u Ra­ju, u jed­noj li­je­poj ba­šči ne zna­ju­ći ni za ka­kvo zlo, laž i pa­kost. Po­tok je žu­bo­rio, lep­ti­ro­vi le­će­li, cvi­je­će mi­ri­sa­lo, vje­či­to pro­lje­će tra­ja­lo. Ži­vje­li Adam i Eva kao dva bož­ja jag­nje­ta. A on­da zmi­ja s dr­ve­ta po­nu­di Evi ja­bu­ku, žen­sko ko žen­sko, pre­va­ri se Eva i uzme ja­bu­ku pa je pru­ži Ada­mu ko­ga je vo­lje­la kao če­sti­ta su­pru­žni­ca nje­go­va. Adam za­lo­ži od ja­bu­ke i, eto, od to­ga za­gri­za, od to­ga za­lo­ga­ja, po­sta­je gre­šan Adam i pre­ko nje­ga će po­sta­ti gre­šan vas ljuc­ki rod ko­ji će se raz­vi­ti una­pri­jed. Ma ni­je to bi­la zmi­ja s dr­ve­ta, no sa­mo ob­lik zmi­je, a onaj po­gled nje­zin ko­ji je pro­žeo Evu bio je re­fleks Bo­ga. Oči one zmi­je bi­le su neo­do­lji­ve, kad je zmi­ja Ada­mo­vu že­nu po­gle­da­la, Eva ni­je mo­gla ni­šta re­ći, no je uze­la ono što joj je pru­že­no. Da ni­je bi­lo to­ga uzi­ma­nja, ljuc­ki rod se ne bi raz­li­ko­vao od bla­go­slo­ve­ne mar­ve ko­ja be­za­zle­no pi­je vo­du s po­to­ka i pa­se po li­va­di tra­vu s mi­ri­snim cvi­je­ćem. Za­to je tre­ba­lo stvo­ri­ti zlo da bi se lju­di bo­ri­li pro­tiv nje­ga, da bi pra­ved­ni čo­vjek bio ve­li­ki u od­no­su na ne­pra­ved­no­ga. Da bi se zna­la ci­je­na sre­će kad se sa zlom ona upo­re­di. Zlo odr­ža­va do­bro u do­brom čo­vje­ku i sve će ta­ko bi­ti do Stra­šno­ga su­da, a on­da? On­da će Bog rje­ša­va­ti ono što nje­mu dra­go bu­de.

E ta­man ka­ko je ona na­vod­na zmi­ja opre­di­je­li­la Evu da zač­ne svo­je no­vo po­na­ša­nje, ta­man ta­ko Am­fi­lo­hi­je­ve oči opre­dje­lju­ju sva­ku ze­malj­sku si­lu da mu ne mo­že ni u če­mu na­u­di­ti. Isti bož­ji re­fleks ko­ji je si­jev­nuo iz oči­ju one na­vod­ne zmi­je s raj­sko­ga dr­ve­ta stal­no si­je­va iz oči­ju Am­fi­lo­hi­je­vih. Si­je­va i bra­ni ne sa­mo nje­ga od zla, ne­go i sve­to­sav­ske Sr­be o ko­ji­ma nje­go­vo vi­so­ko pre­o­sve­šten­stvo bri­ne da­nju i no­ću, jed­na­ko ka­da on dr­ži sve­tu li­tur­đi­ju i kad dr­ži po­li­tič­ke go­vo­re, ka­da raz­go­va­ra s cr­kve­nja­kom kao i kad u pro­kle­to­me Ha­gu po­śe­ća Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća. Jed­na­ko kad po­sti i kad se mr­si.

Evo jed­no­ga pri­mje­ra. Je­vro­si­je Pi­per pi­še pro­tiv Am­fi­lo­hi­ja du­kljan­ske blju­vo­ti­ne ko­je pas s ma­slom ne mo­že po­je­sti, pa ni­šta. Mi­lo­va te­le­vi­zi­ja ne da Mi­tro­po­li­tu da se na nje­zi­no­me pro­gra­mu po­ja­vi, pa jo­pet ni­šta, ma mo­gu du­kljan­ske spo­do­be, la­tin­ski pre­pre­de­nja­ci i tur­ske an­đa­me i so­to­ne na Am­fi­lo­hi­ja kre­nu­ti i jo­pet će bi­ti ni­šta! Sve te si­le i pr­ljav­šti­ne ko­je kre­ću na Am­fi­lo­hi­ja nje­go­ve zmi­jo­li­ke i bo­go­re­flek­sne oči jed­no­stav­no sto­pe. Nje­go­vi sram­ni ne­pri­ja­te­lji na­zi­va­ju mu oči po­grd­ni­jem ime­ni­ma, jed­ni še­i­tan­skim, dru­gi đa­vol­skim, tre­ći đa­vo­lji­jem, a če­tvr­ti so­ton­ski­jem. Ali svi ti na­zi­vi za Am­fi­lo­hi­ja ne zna­če ni­šta. Ne­pri­ja­te­lji sra­mo­te Am­fi­lo­hi­ja za­to što ne mo­gu iz­dr­ža­ti po­gled nje­go­vi­je oči­ju ko­je pro­di­ru i če­lik is­pred se­be a nek­mo­li sla­bu lu­bi­nu la­ja­to­ra! Taj čo­vjek pro­di­re kroz ne­pri­ja­te­lje svo­je i sve­to­sav­sko­ga srp­stva isto ona­ko ka­ko je po­gled zmi­je, ko­ju je Bog na­mje­stio na raj­sko­me dr­ve­tu, pro­dro u Evu da se pre­ko to­ga po­gle­da zač­ne zlo ko­je tre­ba vjer­ni­ci u Bo­ga da po­bje­đu­ju do­kle ovo­ze­malj­ski tra­ju. Da ga po­bje­đu­ju dok tra­je zem­nog vre­me­na i čo­vje­čan­stva! E Bog je sve­mo­gu­ći na­mje­stio da jed­ne ta­kve oči da­nas ima srp­ska Cr­na Go­ra, i ne sa­mo ona no svo srp­stvo sve­to­sav­stvo.

Kao što je po­gle­dom zmi­je s raj­sko­ga dr­ve­ta okre­nu­to čo­vje­čan­stvo da se bo­ri pro­tiv zla, ta­ko da­nas oči Am­fi­lo­hi­je­ve okre­ću Cr­nu Go­ru oko se­be da bi se od pa­kle­nih, du­kljan­skih, la­ti­no–po­tu­rič­kih po­ša­sti sa­ču­va­la i sa Sr­bi­jom traj­no ujed­no sto­pi­la! To ne mo­že svak vi­đe­ti ko ho­će da vi­di, tre­ba u se­bi ima­ti du­hov­ne mo­ći da se sa­gle­da­ju Am­fi­lo­hi­je­ve zmij­sko­re­flek­sne oči! Ne­pri­ja­te­lji te oči ne sa­gle­da­va­ju, ali od njih ni­šte i ne­sta­ju, sa­mo pra­vi srp­ski sve­to­sav­ci mo­gu u te oči da gle­da­ju i nji­jo­ve po­ru­ke da spo­zna­ju!

Kad je bož­jom sta­zom Am­fi­lo­hi­je za mi­tro­po­li­ta srp­skog pri­spio na Ce­ti­nje, sve su se mrač­ne si­le bi­le na nje­ga na­ro­gu­ši­le, li­be­ra­li kre­ta­li na nj dr­vljem i ka­me­njem, ce­tinj­ske an­ti­srp­ske pro­tu­ve po­no­ći su se ume­ta­le u gla­so­ve ove i one di­vlje zvjer­ke da pla­še Am­fi­lo­hi­ja, ali gov­no paśe! Ni­šta mu se ni­je mo­glo do­go­di­ti. Ta­ko su ga do­če­ka­li, a ni­je­su zna­li, ne­sreć­ni­ci, da ve­li­ki bla­go­slov i be­ri­ćet s njim do­la­zi na Ce­ti­nje, ne na nji­ho­vo no na Ce­ti­nje Vla­di­ke Da­ni­la i Vla­di­ke Nje­go­ša. Od ka­ko je Am­fi­lo­hi­je si­jo na mi­tro­po­lit­sku sto­li­cu, ni­kad ni­je pao grad na Ce­ti­nje, ni­ti su ne­be­ski gro­mo­vi bi­lo šta ošte­ti­li. Mo­že da se cr­ni gra­do­no­sni oblak nad­ne­se nad Ce­tinj­ski ma­na­stir, ali do­volj­no je da Am­fi­lo­hi­je sta­ne na vra­ta ma­na­stir­ska, jed­nom se pre­kr­sti li­je­vom a jed­nom de­snom ru­kom, on­da svo­jim po­gle­dom sni­ša­ni u gra­do­no­snu cr­nu gr­do­si­ju oblač­nu, pa će iz obla­ka da od­mah plju­sne mir­na i bla­go­slo­ve­na ki­ša. Ta­ko Mi­tro­po­lit vi­še svo­ga srp­sko­ga ma­na­sti­ra po­mu­ze oblak, ali ta gra­do­no­sna gr­do­si­ja on­da pre­đe đe tre­ba da sru­či svoj le­de­ni to­var! Ras­kol­nik Mi­ha­i­lo, ko­ji la­žno se­be na­zi­va mi­tro­po­li­tom i vla­di­kom cr­no­gor­ski­jem, ži­vi i mo­li­tva u na­kvoj ku­ći­šti­ni na sa­mo­me kra­ju Ce­ti­nja. U ju­žnom kra­ju gra­da, bo­lje re­ći on je ana­let­nik ta­mo đe ra­do od­la­ze sve stu­ve i ma­đi­je ko­je pro isto­rij­skog Ce­ti­nja pro­la­ze ne­kud une­dod! Čim Am­fi­lo­hi­je svo­jim zmi­jo­li­kim po­gle­dom po­mu­ze gra­do­no­sni oblak, ta se obla­či­na pre­sen­ta iz­nad ku­će­ri­ne svljec­ko­ga ras­kol­ni­ka Mi­ha­i­la i pro­spe to­ne stu­de­no­ga le­da na gla­vu ono­me bez­bo­žni­ku! Ne sa­mo oblak s gra­dom, no sva­ku ne­po­go­du ko­ja se usmje­ra­va na Ce­ti­nje i nje­gov Ma­na­stir, ko­ji ču­va prst ru­ke ko­ja je Isu­sa u Jor­da­nu kr­sti­la, Am­fi­lo­hi­je upu­ti na Mi­ha­i­la i nje­go­vu ne­srp­sku i ne­sve­to­sav­sku sek­tu! To uči­ne te moć­ne oči ve­li­ko­ga Am­fi­lo­hi­ja, oči nje­go­ve ko­je će kom­plet­no srp­stvo vi­đe­ti na iko­na­ma i fre­ska­ma srp­skih cr­ka­va i ma­na­sti­ra tek po­sli­je od­la­ska ve­li­ko­ga Vla­di­ke na ne­bo. Što mu je pred­o­dre­đe­no za­če­ćem u Ostro­gu i ro­đe­njem na Bo­žić, a do­ka­za­no sna­gom oči­ju da spa­ša­va u Cr­noj Go­ri sve što je srp­sko i sve­to­sav­sko!

Po­gle­daj­te, bra­ćo mo­ja, li­ko­ve ve­li­kih sve­ta­ca Sa­ve, Ili­je i Jo­va­na, ma po­gle­daj­te ko­ga ho­će­te, isto­ga Spa­si­te­lja po­gle­daj­te kad se u srp­skoj bo­go­mo­lji mo­li­te i iko­ne cje­li­va­te. Po­gle­daj­te pa će­te vi­đe­ti ka­kve oči na iko­ni i fre­sci gle­da­te! Ako na­đeš na­smi­ja­ne oči na ne­koj fre­sci ili iko­ni srp­sko­ga sve­ti­te­lja, do­đi­te pa no­žem iš­čo­vr­taj­te ove mo­je gre­šne oči s ko­ji­jem gle­dam po svi­je­tu. Am­fi­lo­hi­je mo­že da se osmjeh­ne i da svo­je li­ce ubla­ži ne­kom an­đe­o­skom bla­go­šću, ali nje­go­ve oči i ta­da osta­ju le­de­ne i hlad­ne kao što su mra­zne i led­ne oči svih na­ših sve­ti­te­lja na fre­ska­ma i iko­na­ma! A svi ti sve­ti po­gle­di vo­de po­ri­je­klo od po­gle­da one zmi­je s raj­sko­ga dr­ve­ta s ko­jom je ot­po­če­la bor­ba pro­tiv zla i ne­prav­de. Da ni­je bi­lo po­gle­da one zmi­je, ko­ji je pro­žeo na­šu pra­ma­te­ru Evu, ne bi Am­fi­lo­hi­je mo­gao us­preg­nu­ti gra­do­no­sni oblak da svoj ubi­tač­ni to­var le­da ne sa­spe na Ma­na­stir i Ce­ti­nje. Ne­što što po­vo­dom re­če­nog po­gle­da pri­ča­še Mi­o­drag Bu­la­to­vić ma­lo mi je ser­to da pri­čam, ali ho­ću za­to što je tu Bu­la­to­vi­će­vu pri­ču ozbilj­no sa­slu­šao pro­to Mak­sim u ho­te­lu “Onogoštu”. Pro­to sa­slu­ša, ni­je de­ba­to­vao ni opo­ni­rao, sa­mo se ma­lo za­mi­slio kad je od­slu­šao.

Evo šta po­koj­ni a ve­li­ki knji­žev­nik pri­ča­še, a to­li­ko sam pu­ta na­me­nuo da je on je­dan od naj­du­bljih du­ho­va me­đu srp­ski­jem knji­žev­ni­ci­ma. On je ba­ra­bar s Ma­ti­jom! Ono­ga tre­nut­ka kad čo­vjek is­tre­sa svo­je mu­ško śe­me iz se­be, što bi se struč­no re­klo sper­mu, onoga tre­na kad mu iz mu­da grc­ne bla­go­slo­ve­na teč­nost, ko­ja pro­du­ža­va srp­ski rod, taj pri­plod­ni je­bač ima ve­o­ma ozbilj­no li­ce, a oči su mu uko­če­ne ta­man ona­ko ka­ko su bi­le u raj­ske zmi­je, ka­kve su oči sve­ti­te­lja na iko­na­ma i ka­kve su da­nas oči u Am­fi­lo­hi­ja ko­ji­ma gle­da po svi­je­tu! Mo­že se je­bač ša­li­ti sa žen­skom, lju­bi­ti je, go­li­ca­ti, s njom se na­glas smi­ja­ti, mo­gu mu to­kom te lju­bav­ne igre oči bi­ti na­smi­ja­ne ta­man ona­ko ka­ko mu je ras­cvje­ta­no li­ce na­smi­ja­no, ali s jed­nom ri­je­či, lju­bav­ni par mo­že u je­dan uz­di­šu­ći čvor ve­za­ti i smi­jeh i po­gled. Ali, ona ne­ko­li­ka tre­nut­ka svr­ša­va­nja ko­ja je­ba­ča ve­žu s ne­be­skom har­mo­ni­jom i go­spo­dom Bo­gom uko­če mu po­gled ta­man ona­ko ka­ko je po­gled uko­čen kod Sve­to­ga Ili­je i ka­ko je bio uko­čen u zmi­je kad je Evi ja­bu­ku pru­ži­la da je do­da Ada­mu. Ne mo­že čo­vjek iz­ba­ci­ti mu­ško śe­me iz se­be raz­dra­ga­nih i na­smi­ja­nih oči­ju. On­da se Bu­la­to­vić po­zi­va­še na por­no­graf­ski film. Ve­li da se za sni­ma­nje tih fil­mo­va bi­ra­ju naj­ljep­ši i naj­ra­sni­ji mom­ci, a glu­mi­ce su pra­ve lje­po­ti­ce. Bi­ra­ju tu ra­snu če­ljad da spa­ja­ju ti­je­lo s ti­je­lom, da ura­nja jed­no u dru­go, a po­seb­no film pri­ka­zu­je lje­po­tu i ko­li­či­nu bi­je­lo­ga mu­škog śe­me­na ko­je mu­ški pa­stuv sa­spe lje­po­ti­ci na nje­zi­no li­ce, u oči i usta. Da, ali dok taj ra­sni je­bač str­ca iz kur­ca mla­ze­ve ži­vo­to­rod­ne sper­me, nje­go­vo li­ce je ozbilj­no i na­mr­šte­no, a po­gled mu je ro­đe­ni sin po­gle­da zmi­je s raj­sko­ga dr­ve­ta, a ro­đe­ni brat po­gle­da mi­tro­po­li­ta Am­fi­lo­hi­ja! Je­ba­či­na ni­je ono što prost čo­vjek pri­ča da je, je­ba­či­na je bož­ja ra­bo­ta, bez je­ba­či­ne ne bi bi­lo pro­du­žet­ka Ada­mo­va ro­da! Kao što ne­ma pro­du­žet­ka du­hov­no­sti bez dje­la­nja du­hov­ni­ka ko­je Bog po nje­go­voj vo­lji na­mje­šta, ka­ko je Am­fi­lo­hi­ja cr­no­gor­ski­jem Sr­bi­ma na­mje­stio. Pa uosta­lom da ni­je naš pra­o­tac Adam je­bo na­šu pra­ma­te­ru Evu, ja ne bih pri­čao o ovom što slu­ša­te, ni­ti bi­ste vi slu­ša­li ovo što sam slu­šao od mno­gi­je lju­di. Eto, da­kle, ta­kve su oči Am­fi­lo­hi­je­ve, ta­kav je nji­hov po­če­tak, ta­kva je nji­ho­va neo­bič­nost me­đu lju­di­ma, ta­kva je nji­ho­va mi­si­ja u da­na­šnjoj opa­sno­sti od du­kljan­ske, tur­ske i la­tin­ske po­ša­sti ko­ja pri­je­ti cr­no­gor­sko­me srp­stvu. Sve na­stu­pa­ju­će srp­ske ge­ne­ra­ci­je tu­ma­či­će Am­fi­lo­hi­je­ve oči, a is­tu­ma­či­će ih ni ma­nje ni vi­še no ko­li­ko su is­tu­ma­če­ne, bo­lje re­ći ne­is­tu­ma­če­ne, oči Isu­sa Hri­sta, Sve­to­ga Ili­je, Sve­to­ga Sa­ve i mi­tro­po­li­ta Am­fi­lo­hi­ja! Uosta­lom, uko­če­ni po­gled ośe­do­čen je sa­mo kod iza­bra­ni­ka ljuc­ko­ga ro­da ko­ji su na stal­noj ve­zi i s Bo­gom. Ša­re­ni oč­ni po­gle­di, čas ova­kvi čas ona­kvi, ośe­do­ča­va­ju se kod smrt­ni­ka bi­li oni ve­li­ki ze­malj­ski ju­na­ci, na­uč­ni­ci, obič­ni rad­ni­ci ili ze­mljo­rad­ni­ci. Sta­ri Vu­ja­din, o ko­me gu­sla­ri srp­ski pje­va­ju, pri­znao je da ima la­žlji­ve oči ko­je su ga i na zlo na­vo­di­le, pa đe­voj­ka lje­po­ti­ca zna da ku­ne svo­je oči čar­ne ko­je su je za­ve­le te ni­je vi­đe­la ono što že­li da vi­di i do­ži­vi! U ne­ko­ga su smrt­ni­ka pe­če­ne oči, u ne­ko­ga su mi­lo­o­ka­ste, ne­ko gle­da pič­ka­sto, ne­ko po­pri­je­ko, mno­gi gle­da­ju po­dlo i lu­ka­vo, po­ne­ko sa­ža­lji­vo! Je­dan mo­le­ći gle­da, dru­gi po­pri­je­ko, ne­ki odre­ši­to i pri­je­te­ći. Ma te­ško bi bi­lo na­bro­ja­ti sve po­gle­de ljuc­ke, mo­glo bi se re­ći da ima ono­li­ko po­gle­da ko­li­ko ima če­lja­di, mu­ške i žen­ske, ko­ja se kre­ću ovom gre­šnom ze­mljom. E za raj­sku zmi­ju i nje­zi­ne po­sljed­ni­ke, ve­li­ke sve­ti­te­lje srp­ske, i da­na­šnje­ga ve­li­ko­ga mi­tro­po­li­ta cr­no­gor­sko­ga Am­fi­lo­hi­ja, sa­mo se mo­že re­ći da ima­ju je­dan po­gled ko­ji tra­je kroz vre­me­na i ko­ji će tra­ja­ti do Sud­nje­ga da­na, ka­ko re­ka­še pro­to Mak­sim, la­ka mu ze­mlja! Gle­daj i se­be i dru­go­ga do se­be pa ćeš la­ko vi­đe­ti ka­ko vam se po­gle­di mi­je­nja­ju od tre­nut­ka do tre­nut­ka, je­di­no se zmi­jo­ko–am­fi­lo­hi­jev­ski po­gled ni­kad ne mi­je­nja. A sad da vi­di­te ka­ko je bož­ja sve­mo­gu­ća si­la od­ve­la Am­fi­lo­hi­ja u ze­mlju đe se Sve­ta Go­ra sa srp­ski­jem ma­na­stir­kom Hi­lan­da­rom na­la­zi.

Ma­na­stir u ko­me se Ne­ma­njin sin Rast­ko po­ka­lu­đe­rio i po­stao Sve­ti Sa­va na­la­zi se na Sve­toj Go­ri aton­skoj. Śe­ti­te se da je Ri­sto iz Mo­ra­če, sa Sa­vi­ne Sve­ti­go­re, po­šao u Sa­vi­nu Mi­le­še­vu, on­da se ob­rio na Sa­vi­nom Vra­ča­ru u Be­o­gra­du, da bi se on­da na­šao na Sve­toj Go­ri aton­skoj! Ka­lu­đer mla­di Am­fi­lo­hi­je po­šao je u Grč­ku ne tra­že­ći od bi­lo ko­ga do­zvo­lu da ta­mo kre­ne. Po­zno, u du­bi­ni noć­nog mi­ra, za­dr­mao je zve­ki­rom na vra­ti­ma sve­to­gor­skog ma­na­sti­ra Hi­lan­da­ra. Ka­lu­đer ko­ji je vra­ta otvo­rio ne bi, bez­be­li, ne­po­zna­tog stran­ca pu­štao u ma­na­stir da uđe da ga Am­fi­lo­hi­je ni­je pro­svr­dlao svo­jim po­gle­dom kao što je zmi­ja raj­ska Evu Ada­mo­vu po­gle­dom pro­svr­dla­la. Po­lju­bio je sta­ro­ga pa­sti­ra hi­lan­dar­sko­ga u ru­ku, pao na ko­lje­na, cje­li­vao sve­to tle hi­lan­dar­sko, i ta­ko kle­če­ći na ko­lje­ni­ma i kr­ste­ći se svi­je­tlu zo­ru do­če­kao! Evo ko­je mu se pr­vo ču­do u Hi­lan­da­ru do­go­di­lo. Kad se uju­tro oštro­pio na utr­nje­le no­ge svo­je, iza­šao je Am­fi­lo­hi­je iz Ma­na­sti­ra i vi­dio da s de­sne stra­ne nje­go­ve ra­ste lo­za vi­no­va. To je ona lo­za ko­ju sam vam spo­mi­njao u ve­zi s nje­nom mla­đom se­strom ko­ja je uza zid Mo­rač­ko­ga ma­na­sti­ra ni­kla po­vo­dom Am­fi­lo­hi­je­va ro­đe­nja. Je­sen je već bi­la du­bo­ko na­ge­la kad je mla­di ka­lu­đer Mo­ra­ča­nin pri­spio bož­jom sta­zom na Sve­tu Go­ru. Gro­zdo­vi s re­če­ne lo­ze bi­li su ob­ra­ni da se pre­tvo­re u sve­te ka­pi ko­je niz gr­lo pu­šta­ju sa­mo ob­da­re­ni si­no­vi ljuc­ko­ga ro­da, kao što su bi­li car Du­šan Sil­ni, Alek­san­dar Oslo­bo­di­lac i Slo­bo­dan Slo­bo­da. Sva­ki u svo­je vri­je­me po­śe­ti­li su Sve­ti Hi­lan­dar i niz gr­lo pu­šta­li po gu­tljaj sve­te teč­no­sti s re­če­ne lo­ze vi­no­ve. Bog na­mje­sti Am­fi­lo­hi­ju po­gled na onu s de­sna što ra­ste lo­zu vi­no­vu. Po­gle­da Am­fi­lo­hi­je i vi­di ka­ko o jed­noj gra­ni vi­si grozd, ali s nje­ga opa­la sva zr­na gro­žđa­na, sa­mo jed­no je­di­no osta­lo. Cr­ven­ka­sto zr­no ne vi­še ni ja­tor­ni­je no što je naj­sit­ni­ja mrn­đu­la iz bro­ja­ni­ca ka­lu­đer­ski­je ili iz sit­no­ga đer­da­na đe­vo­jač­ko­ga. Kad je Am­fi­lo­hi­je di­gao gla­vu i zr­no po­gle­dao, jer je gra­na sa ko­je je grozd vi­sio bi­la vi­so­či­ja od ljuc­ke vi­si­ne, ono je zr­no pa­lo na usne no­vo­do­šlog ka­lu­đe­ra u naj­sve­ti­ji srp­ski ma­na­stir. Am­fi­lo­hi­je je ma­lo strec­nuo i od to­ga ma­lo­ga stra­ha svo­je usne raz­ma­kao. Ma ka­ko Pro­to re­ka­še, ni­ti se Am­fi­lo­hi­je pre­pao ni usne raz­ma­kao, no je go­spod Bog i otvo­rio Am­fi­lo­hi­je­va usta da zr­no u njih upad­ne i zr­no usmje­rio da s osu­še­no­ga gro­zda pad­ne ta­mo đe će iz­vr­ši­ti bo­žan­stve­nu mi­si­ju.

E bog­me, kad je hi­lan­dar­ski igu­man vi­dio dva ču­da: oči ne­po­zna­to­ga mla­do­ga ka­lu­đe­ra ko­je pro­svr­dla­va­ju vra­ta na sve­to­me Hi­lan­da­ru i zr­no sa Sa­vi­ne lo­ze ko­je sa­mo pa­da u nje­go­va usta, od­mah je na­re­dio da se odr­ži sve­ta li­tur­đi­ja kao do­bro­do­šli­ca za go­sta iz­ne­nad­no­ga. Po­sli­je li­tur­đi­je od­re­đe­na je za Am­fi­lo­hi­ja ma­na­stir­ska će­li­ja, ista ona u ko­joj je bo­ra­vio Sve­ti Sa­va, a u ko­ju ni­kad ni­je po­sli­je Sa­ve ne­ko bo­ra­vio! Ni­je zbog po­što­va­nja pre­ma tvor­cu sa­mo­stal­ne srp­ske cr­kve i ne­do­sti­žnom sve­ti­te­lju. Am­fi­lo­hi­je je u će­li­ju ulje­gao, le­gao na pro­stir­ku od ro­go­zi­ne na ko­joj je Sa­va le­žao, od­mo­rio pre­u­mor­no ti­je­lo svo­je, da bi isto­ga tre­na kad se pro­bu­dio po­čeo da či­ta sve­te knji­ge ko­je je Sa­va Sve­ti či­tao. Či­tao je one ko­je su srp­skim je­zi­kom pi­sa­ne, ali, avaj, naj­vi­še je bi­lo knji­ga na grč­ko­me je­zi­ku. Ali on ni­je znao grč­ki je­zik ni da pro­mo­zo­vi. Evo šta će no­vi sta­nov­nik Sa­vi­ne će­li­je da či­ni. Mo­lio se Bo­gu sva­ko­ga da­na po tri pu­ta, uju­tro, na pod­ne i uve­če kad se po­to­nja zvo­na s Hi­lan­da­ra ogla­ša­va­ju. Po­stio je sva­ki pe­tak i sri­je­du, če­tvo­ro po­sta, ra­zu­mi­je se, a ve­li­ke po­sne pra­zni­ke kao što su Ve­li­ki pe­tak, Či­sti po­ne­đe­nik i dru­ge, o bi­stroj je vo­di pro­vo­dio. To­kom obič­nih da­na sta­ro­stav­ne je knji­ge či­tao i kre­tao se po grč­kim ma­na­sti­ri­ma i na­se­o­bi­na­ma da uči i na­u­či grč­ki je­zik. A sad bi mo­gao ne­ko re­ći pa što mu je baš bi­lo sta­lo da na­u­či grč­ki je­zik kad je Sve­ti Ći­ri­lo pre­veo s grč­ko­ga sve­te spi­se i stvo­rio ći­ri­li­cu. Ni­ti su Gr­ci da­nas Ame­ri­kan­ci ko­ji dr­že ba­šan­ski bi­je­li svi­jet za mu­da, ni­ti je Grč­ka sil­no car­stvo ko­je svo­jom si­li­nom drn­da. I to nam je Pro­to ob­ja­snio u “Onogoštu”. Sve­ti Sa­va je na is­toj Sve­toj Go­ri grč­ki je­zik na­u­čio da bi pr­vo nji­ho­ve knji­ge či­tao a on­da ih pre­veo na naš je­zik i pre­pi­sao ih srp­skom ći­ri­li­com. Da­kle, pr­ve srp­ske sve­te knji­ge pre­ve­de­ne su s grč­ko­ga je­zi­ka da bi se on­da na­še knji­ge po­če­le pi­sa­ti na­šim je­zi­kom. Sa­va je na­u­čio grč­ki je­zik, a Am­fi­lo­hi­je je, kao što zna­te, svo­je ko­ra­ke stal­no uga­đao u sve­te Sa­vi­ne sto­pe. Od kad je Am­fi­lo­hi­je­va maj­ka po­pi­la tri gu­tlja­ja Sve­ti­go­re mo­rač­ke, pri­je no je u Ostro­gu za­če­la Ri­sta, Am­fi­lo­hi­je di­še du­hom Sve­to­ga Sa­ve. I ka­ko to Bog na­mje­šta, po­sli­je go­di­nu da­na Am­fi­lo­hi­je je bo­lje znao da go­vo­ri i pi­še grč­kim je­zi­kom no što to zna­ju sre­da grč­ki gra­đa­ni. A to­kom jed­no­go­di­šnjeg obi­la­ska grč­kih se­la, va­ro­ši, gra­do­va i sve­ti­li­šta, grč­ki gra­đa­ni su ga za­vo­lje­li kao da je u ma­te­ri is­pod grč­ko­ga sr­ca le­žao. Grč­ki po­po­vi i ka­lu­đe­ri su ci­ci­je i škr­ti­ce, pa ne­će ni­ka­kvu uslu­gu gra­đa­ni­nu uči­ni­ti da im se ne pla­ti za­mu­ka.

Ka­lu­đer Am­fi­lo­hi­je, kao što je i mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je, čo­vjek je ši­ro­ko­ga sr­ca i da­rov­ne ru­ke, pa je sve uslu­ge Gr­ci­ma bes­plat­no či­nio. I on­da su Gr­ci po­če­li da o ču­di­ma pri­ča­ju ko­ja im se do­ga­đa­ju od ka­da su Am­fi­lo­hi­ja upo­zna­li. Ne­ko­me se ra­đa­le sa­mo šće­ri, a že­lio je da ima si­na. Zov­ni on Am­fi­lo­hi­ja da mu osvje­šta ku­ću, a on­da ne pro­đi ni go­di­na da­na, to­me Gr­ku že­na ro­di si­na. Ako je ne­ko­me bi­la ne­rod­na do­li­na, zvao je Am­fi­lo­hi­ja da mu je osvje­šta i po­tlje je rod do­lin­ski kre­nuo. Ne­ko ne­će da vra­ti nov­ča­ni dug ne­ko­me, ali onaj što mu se du­gu­je za­pri­je­ti da će re­ći Am­fi­lo­hi­ju da ga pro­ku­ne, a du­žnik ti isto­ga tre­na po­teg­ni ta­ku­lin iz dže­pa pa dug is­pla­ti. Kad se ne­ko­me že­na po­kur­va, zvao je srp­sko­ga ka­lu­đe­ra Am­fi­lo­hi­ja da joj po­vra­ti su­pru­žan­sku vjer­nost. Jed­no­me že­nje­ni­ku ni­je se stio na­pe­ti ku­rac to­kom pr­ve brač­ne no­ći, bio od­ne­šta strek­nuo pa mu se okle­pio. Mla­do­že­nja je uju­tro dr­lja­sio iz brač­no­ga kre­ve­ta, od­le­tio kod Am­fi­lo­hi­ja, is­pri­čao ka­lu­đe­ru svo­ju ne­vo­lju i za­ku­mio da mu po­mog­ne. Am­fi­lo­hi­ja ni­je tre­ba­lo ni­ti mo­li­ti ni­ti mu pla­ća­ti, no je re­kao Gr­ku da ska­la pan­ta­lo­ne i ga­će do ko­lje­na. Ska­lao je, Am­fi­lo­hi­je po­čeo da či­ta ku­rcu mo­li­tvu, ma ni­je, ve­le, ni po­la pred­vi­đe­ne mo­li­tve pro­či­tao, a ku­rac je po­čeo da bro­ji zvi­je­zde. Oto­le je Grk po­le­tio, u ku­ću svo­ju ule­tio, po­zvao mla­du su­pru­gu u brač­nu po­ste­lju, di­gao joj no­ge u ne­be­sa i za­kr­kao joj do mu­da ono­ga spa­še­ni­ka.

E, ta­kvi i slič­ni do­ga­đa­ji pro­ši­ri­li su kroz Grč­ku Am­fi­lo­hi­je­vu ču­do­tvor­nu sla­vu o ko­joj su pi­sa­le sve no­vi­ne, a bo­ga­mi će to ulje­ći i u knji­ge da grč­ka po­ko­lje­nja či­ta­ju! Ni­je­su za Am­fi­lo­hi­ja ču­li sa­mo pro­sti i mno­go­broj­ni gra­đa­ni, no i naj­po­zna­ti­ji grč­ki na­uč­ni­ci, knji­žev­ni­ci i po­li­ti­ča­ri gra­bi­li su se i pre­o­ti­ma­li oko Am­fi­lo­hi­ja da s nji­me dru­gu­ju. Sa­mo su na nj bi­li lju­bo­mor­ni grč­ki po­po­vi i ka­lu­đe­ri što je on imao is­cje­li­telj­sku moć o ko­joj su oni mo­gli sa­mo da sa­nja­ju. Ta­ko je Am­fi­lo­hi­je u naj­vi­še grč­ke kru­go­ve upli­vi­sao, da je naj­po­tlje na Atin­skom uni­ver­zi­te­tu od­bra­nio dok­tor­sku di­ser­ta­ci­ju, o ko­joj je, ka­ko ka­že Pro­to, vas Uni­ver­zi­tet pri­čao i pre­pri­ča­vao je. A već po­ga­đa­te šta mu je bi­la te­za, a va­la vam ni­je te­ško ni po­go­di­ti. Bi­la je Sve­ti Sa­va, a šta bi dru­go to bi­la! No da vi­diš šta is­pri­ča Mi­o­drag Bu­la­to­vić kad smo si­đe­li sa pro­tom Mak­si­mom u “Onogoštu”. Čuj­te.

Kad je sil­ni srp­ski car Du­šan kre­nuo da bu­de vla­dar svi­je­ta, ona­ko ka­ko je to či­nio grč­ki car Alek­san­dar Ma­ke­don­ski, što je bi­lo pri­je Hri­sta, mo­rao se po­sta­ra­ti, da­kle car Du­šan, da mu grč­ki pa­tri­jarh ne sto­ji na to­me ve­li­ko­me pu­tu, ne sto­ji i ome­ta ga. Sve­ti Sa­va je već bio dav­no po­sti­gao sa­mo­stal­nost srp­ske Ar­hi­e­pi­sko­pi­je. Ali jo­pet pa­tri­jarh grč­ki tu­kao je luk na gla­vu i srp­skoj cr­kvi i srp­skoj dr­ža­vi. Na­i­me, grč­ki pa­tri­jarh je do­ka­zi­vao da srp­ski kralj ne mo­že na svo­ju gla­vu car­sku kru­nu met­nu­ti ako mu je pr­vo ne bla­go­slo­vi isti grč­ki pa­tri­jarh iz Ca­ri­gra­da. Ni­je kralj Du­šan stio da se di­vlje pro­gla­si za ca­ra, ne­go da po svim pro­pi­si­ma dr­ža­ve i uz cr­kve­nu li­tur­đi­ju, ko­ju či­ta pa­tri­jarh, pr­vi­jem ca­rem srp­ski­jem po­sta­ne. Du­šan pred­la­že grč­kom pa­tri­jar­hu da do­đe u Gra­ča­ni­cu da ga za ca­ra bla­go­slo­vi, a Grk zars­nuo ne­će pa ne­će. I ne sa­mo što ne­će, no se ras­pri­čao da Du­šan bez nje­go­va bla­go­slo­va ne mo­že ca­rem po­sta­nu­ti ni car­sku kru­nu na gla­vu met­nu­ti. Me­đu­tim, moć­no­ga Du­ša­na Sil­no­ga bo­lio je li­je­pi ku­rac za to što ta­ko škla­mi­će na­kva grč­ka đe­du­ri­na s pri­je­sto­la ko­ja je već pr­duc­ka­la od stra­ha da će no­vi srp­ski car Grč­ku osvo­ji­ti i svo­ju pri­je­stol­ni­cu u Ca­ri­grad pre­ni­je­ti. Du­šan je na­re­dio bu­gar­sko­me pa­tri­jar­hu da srp­sko­ga ar­hi­e­pi­sko­ga Jo­a­ni­ki­ja po­sve­ti za pr­vo­ga srp­sko­ga pa­tri­jar­ha. Bu­gar­ski car, ko­ji ni­je smio prd­nu­ti od Du­ša­na, iz­vr­ši Du­ša­no­vu za­po­vi­jest kao da­nas da bi ko­li­ko je śu­tra pr­vi srp­ski pa­tri­jarh pro­gla­sio u sve­toj la­vri Gra­ča­ni­ci kra­lja Du­ša­na za pr­vo­ga ca­ra srp­sko­ga! Si­ti vu­ci i ci­je­li janj­ci! Pra­vi­lo je is­po­što­va­no, pa­tri­jarh tre­ba da pro­gla­si ca­ra, pa eto pro­gla­sio ga je! Ali, ono ma­to­ro grč­ko škla­mi­ta­lo iz Ca­ri­gra­da ni­je mo­glo to da pod­ne­se, pa je ba­če­no jav­no pro­klet­stvo i na pr­vo­ga srp­sko­ga ca­ra i na pr­vo­ga srp­sko­ga pa­tri­jar­ha. Pro­kleo i ostao živ! Cvrc Mi­loj­ka! Grč­ka ni­je smje­la pi­snu­ti od Sr­bi­je dok je Du­šan upra­vljao dr­ža­vom ko­ja iz­la­zi na se­dam mo­ra, ali po­sli­je smr­ti ca­ra Du­ša­na va­zda su iz­go­va­ra­li pe­stu što se Du­šan ona­ko za ca­ra pro­gla­sio. Va­zda su bur­đe­ka­li Gr­ci da su Sr­bi od njih pri­mi­li Hri­sto­vu vje­ru i osta­li ne­za­hval­ni, da je Sve­ti Sa­va nji­ho­ve knji­ge na srp­ski je­zik pre­veo, a ne bi ih, ve­le, mo­gao ni pre­ve­sti da nji­hov Ći­ri­lo ni­je na­šu azbu­ku ći­ri­li­cu iz­mi­slio. Po­seb­no su se ve­lje­pr­či­li da je Za­ko­nik ca­ra Du­ša­na s nji­ho­vo­ga car­sko­ga za­ko­ni­ka pre­pi­san. Ta­ko je tra­ja­la ta grč­ko–srp­ska pre­pir­ka sve dok su i na­ša i nji­jo­va dr­ža­va tra­ja­le.

A kad su nas Tur­ci Azi­ja­ti po­ko­ri­li, pa on­da za ne­ko­li­ko vje­ko­va tur­sko­ga rop­stva, mo­li­li smo se i mi i Gr­ci jed­na­ko sve­mo­gu­će­mu Bo­gu za slo­bo­du i to­kom to­ga rop­stva i mo­lje­nja pot­pu­no smo za­bo­ra­vi­li i na ba­če­no pro­klet­stvo i na na­še pre­pir­ke iz do­ba dr­žav­ne sa­mo­stal­no­sti Vi­zan­ti­je i Sr­bi­je. Ta­ko se za­bo­ra­vi­lo na pro­klet­stvo ko­je je na Du­ša­no­vu ca­re­vi­nu ba­čio grč­ki pi­zma­tič­ni i ocam­pa­će­li pa­tri­jarh, zna­va­še mu ime Pro­to a ja sam ga za­bo­ra­vio. Me­đu­tim, mu­dri Am­fi­lo­hi­je znao je za ono ne­ga­tiv­no što je ot­po­če­lo u ljuc­kom ro­du Ada­mo­vim ugri­zom ja­bu­ke, pa se bo­jao da ka­kva zlob­na du­ša ne iš­če­pr­ka iz pro­šlo­sti pro­klet­stvo ko­je je grč­ki pa­tri­jarh ba­cio na ca­ra Du­ša­na, pa je mo­rač­ki mu­drac, ko­ji je za­čet u Ostro­gu, na­sto­jao da svo­jim bo­rav­kom u Grč­koj eli­mi­ni­še sva­ku mo­guć­nost da se ta sta­ra sva­đa is­ko­ri­sti za re­me­će­nje od­no­sa dva pra­vo­slav­na kom­šij­ska na­ro­da. I to­tal­no je uspio u to­me.

Kad je od­jek­nu­lo kroz grč­ki na­rod ka­ko srp­ski mla­di ka­lu­đer po­ma­že pra­vo­slav­noj grč­koj bra­ći u sva­koj nji­jo­voj ne­vo­lji, on­da su grč­ki na­uč­ni­ci od­lu­či­li da se do­stoj­no re­van­ši­ra­ju ve­li­ko­me Sr­bi­nu iz Cr­ne Go­re. A to su po­sti­gli ta­ko što su mu pot­pi­sa­li dok­to­rat o Sve­to­me Sa­vi. Od­bra­na to­ga dok­to­ra­ta ima­la je po­ru­ku da Gr­ci pri­zna­ju i po­štu­ju isto­ri­ju srp­sko­ga na­ro­da i da ne­ma­ju za­mjer­ke do­ga­đa­ji­ma iz te isto­ri­je za­to što na nje­nom po­čet­ku sto­ji Sve­ti Sa­va. E to je, ve­li Pro­to, eli­mi­ni­sa­lo sva­ku mo­guć­nost da ka­kav zlo­na­mjer­nik poč­ne bu­ška­ti o sta­roj grč­koj ljut­nji na Sr­be. Ta­ko je Am­fi­lo­hi­je po­sti­gao ve­li­ki cilj, od­no­sno na jed­nom va­žnom pri­mje­ru po­ka­zao da svi pra­vo­slav­ci na svi­je­tu tre­ba da bu­du jed­no sr­ce i jed­na du­ša. Da se svi po­sve­te du­hu vi­še mi­sle­ći, upra­vo da mi­sle na duh ko­ji upra­vlja ti­je­lom. Uspje­šno je Am­fi­lo­hi­je na­peo ku­rac grč­kom mla­do­že­nji ta­ko što je svo­jom mo­li­tvom opre­di­je­lio nje­gov duh da učvr­sti omli­ta­vlje­li ku­rac. To je ono je­din­stvo du­ha i ti­je­la ko­je je još osvje­do­čio Sve­­ti Sa­va ka­da je pre­ko lju­bav­nog za­gr­lja­ja sa svo­jom sna­hom, a grč­kom prin­ce­zom, po­sti­gao sa­mo­stal­nost srp­ske cr­kve.

Pa zbi­lja, ve­li­ki Bo­že go­spo­de, ka­ko je sve lo­gič­no po­ve­za­no u tvo­me lan­cu do­ga­đa­nja! A po­seb­no kad se ti­če du­hov­nih in­te­re­sa na­ro­da ko­ji je za­slu­žio da se zo­ve ne­be­ski, je­di­ni ne­be­ski na­rod na eku­me­ni. Ra­za­pi­nješ Sr­be na kr­stu isto­ri­je, ali da­vaš im da­ro­ve s ko­ji­ma se ne mo­gu po­hva­li­ti dru­gi na­ro­di kr­sto­no­sni. Re­ci­te, go­spo­do, ko je to osim Sr­ba imao Sve­to­ga Sa­vu, Du­ša­na Sil­no­ga, Vla­di­ku Da­ni­la i Ka­ra­đor­đa, a ko da­nas ima osim nas Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća, Ra­do­va­na Ka­ra­dži­ća, voj­vo­du Pe­šti­ća i mi­tro­po­li­ta Am­fi­lo­hi­ja ko­ji vi­so­ve pla­ni­na ukra­ša­va sve­tim hra­mo­vi­ma? Ko ima? Ni­ko!

Sad bi ne­ko ne­zna­ven, da ne ka­žem zlo­na­mje­ran, mo­gao da upi­ta što je po­sli­je bo­rav­ka u pra­vo­slav­noj Grč­koj tre­ba­lo da ide u la­tin­ske ze­mlje i ta­mo du­že bo­ra­vi. Što će Am­fi­lo­hi­ju da ide na la­tin­ske stu­di­je kad je ste­kao naj­vi­ši ste­pen uče­no­sti u ze­mlji od ko­je su Sr­bi pri­mi­li vje­ru Hri­sto­vu i na­u­či­li da se kr­ste i po­di­žu sve­te la­vre? Na to ne­zna­ve­no pi­ta­nje po­koj­ni pro­to Mak­sim ot­vr­zao bi ovu ka­ta­va­si­ju pri­če. Uče­ni svje­šte­nik ko­ji je za­vr­šio Te­o­lo­ški fa­kul­tet u Srem­skim Kar­lov­ci­ma, pro­to Mak­sim pri­čao je ovo što ću ja pre­pri­ča­ti. Ne­sret­na ti­tov­ska vla­da­vi­na na­će­ra­la je ve­li­ki broj Sr­ba da ode tr­bu­hom za kru­hom po bi­je­lo­me svi­je­tu, a naj­vi­še u la­tin­ske ze­mlje. Zbi­lja, ka­kav je Ti­to bio sto­stru­ki man­gup, ve­li­ko­me se Bo­gu po­kla­njam! Uda­rio je ko­mu­ni­stič­ku pro­pa­gan­du da se svu­da po­sta­vlja cr­ve­na pe­to­kra­ka, i bi­la je po­sta­vlje­na baš svu­da. Bi­la je po br­di­ma i do­li­na­ma, se­li­ma i gra­do­vi­ma, ne­ma spo­me­ni­ka ni gro­ba bez nje! Jed­na­ko je met­nu­ta na bu­kvar i na za­sta­vu, na konj­sku za­pre­gu i na že­lje­zni­cu. Na hi­lja­de mo­ma­ka i đe­vo­ja­ka is­te­to­vi­ra­lo je pe­to­kra­ku po svo­me ti­je­lu, ni­je voj­ne ka­pe bi­lo bez pe­to­kra­ke. Ni­je bez nje bi­lo ni smrt­ni­ce ni bi­lo ka­kve po­ziv­ni­ce. Pje­va­la se pje­sma da je od Vol­ge i Ura­la pa do ja­dran­sko­ga mor­sko­ga va­la na sva­koj gla­vi za­trep­ta­la zvi­je­zda pe­to­kra­ka! Ti­to i nje­go­vi ko­mu­ni­sti or­ga­ni­zo­va­li su in­va­zi­ju cr­ve­ni­je pe­to­kra­ka sa­mo da bi se srp­ski pra­vo­slav­ni duh, srp­ski krst, naš duh i srp­ska pre­po­zna­tlji­vost, sje­ba­li do ko­ri­je­na! To je ta­ko bi­lo u Ti­to­vo vri­je­me, a kad je Ti­to ne­stao e ku­rac mu je ko­mu­ni­stič­ka pe­to­kra­ka sle­će­la na grob! Na gro­bu mu u Be­o­gra­du ne­ma ni­ka­kvo­ga zna­ka. Sa­hra­njen Ti­tuš u sred Be­o­gra­da srp­sko­ga, a na bi­je­li mer­mer nje­go­va gro­ba ni­je ure­za­na pe­to­kra­ka. Bio ko­mu­ni­sta na dje­lu, ka­to­lik u du­ši, kad ni­je mo­gao na­re­di­ti da mu se na gro­bu ukle­še ka­to­lič­ki krst, te­sta­men­tom je oba­ve­zao da mu se ne po­sta­vlja ni pe­to­kra­ka. Znao je man­gup da mu je gro­bu naj­si­gur­ni­je u Be­o­gra­du, pa je re­kao da ga u srp­skoj pri­je­stol­ni­ci sa­hra­ne, a, ve­li, kad ne­ma ni­ka­kvo­ga zna­ka na gro­bu, mno­gi će po­mi­sli­ti da u nje­mu pra­vo­sla­vac po­či­va. Ma s jed­nom ri­je­či, Ti­to­vi­jem ma­ri­fe­tlu­ci­ma ni­je bi­lo kra­ja, a ni­ko im ne zna ni he­sa­pa! Po­red sve­ga to­ga, voj­vo­da Pe­štić stio je da mu se ću­šne grob iz Be­o­gra­da, pa ako ho­će Hr­va­ti da mu no­se ko­sti ne­ka ih od­ne­su, a ako ne­će ne­ka ih glo­đu pa­ščad po du­nja­lu­ku. Stio Voj­vo­da da se to uči­ni, ali ne­ko­li­ko am­ba­sa­do­ra ve­li­ki­je la­tin­ski­je ze­ma­lja za­pri­je­ti­lo je da će s Ju­go­sla­vi­jom pre­ki­nu­ti di­plo­mat­ske od­no­se, pa se od­u­sta­lo od re­a­li­za­ci­je Pe­šti­će­ve pra­vo­slav­ne za­mi­sli. Ta­ko su kor­do­ni dr­žav­ne po­li­ci­je spri­je­či­li ve­li­ko­me srp­sko­me ju­na­ku i ro­do­lju­bu Pe­šti­ću ne­u­stra­ši­vo­me bor­cu za ve­li­ku Sr­bi­ju, da se sa srp­ske ze­mlje ću­šne ona ti­tov­ska gov­na­ri­ja, da se sa srp­sko­ga obra­za mak­ne la­tin­sko–ko­mu­ni­stič­ki kr­pelj! No, što re­koh, Ti­to je sve pred­u­zeo da što vi­še Sr­ba ode na rad u la­tin­ske ze­mlje ne bi li se ta­ko po­lac­ma­ni­li ti oja­đe­li od­la­zni­ci za par­če­tom hlje­ba. Bog­me, si­ro­ti­njo i Bo­gu si te­ška, a ka­mo­li ze­mlji u ko­joj si! Ova pra­zna a u ovoj ne­ma ni­šta, pra­zna vre­ća uz­goj ne sto­ji! Si­ro­ma­šan se čo­vjek mo­ra pri­la­go­đa­va­ti i pro­da­va­ti vje­ru za ve­če­ru. Kad se ta­kva opa­snost od la­ti­nje­nja Sr­ba ogla­si­la, ve­li­ki Go­spod po­slao je Am­fi­lo­hi­ja u la­tin­ske ze­mlje da srp­ske du­še spa­ša­va. Ne­be­ski po­sla­nik Am­fi­lo­hi­je na­pu­stio je Grč­ku, pro­pla­ka­li Gr­ci za njim i nje­go­vi­jem dje­li­ma, a oti­šao je u ne­ko­li­ko la­tin­ski­je ze­ma­lja da iz­u­či me­to­de i uj­dur­me ko­jim se sve­to­sav­ci u šok­ce pre­tva­ra­ju. Znao je Am­fi­lo­hi­je iz knji­ga ka­ko su Sr­bi ka­to­li­če­ni, na pri­mjer u Du­brov­ni­ku i Ko­na­vli­ma, ali stio je da sa­zna nji­ho­ve svre­me­ne per­fid­no­sti. Oti­šao je, ise­lje­ne Sr­be oku­pljao, go­vo­re im dr­žao, sve­te im li­tur­đi­je pje­vao, kleo i bla­go­si­ljao, s nji­ma so i hljeb tro­šio, uz pra­zni­ke iz pri­če­šći­vao, vjen­ča­vao i đe­cu im kr­šća­vao. Uspio je ne­ko­li­ke la­tin­ke, ve­le baš se­dam, i tri bu­le ko­je su se za Sr­be uda­le, da uve­de u sve­tu sve­to­sav­sku vje­ru i vjen­ča ih na sve­to­sav­ski na­čin s nji­jo­vi­jem mu­že­vi­ma. Za tri go­di­ne da­na, za ko­li­ko je bo­ra­vio u tri la­tin­ske ze­mlje, Švaj­car­sku, Fran­cu­sku i Ita­li­ju, pra­vo­sla­vlje je kod ta­mo­šnjih Sr­ba učvr­stio i la­tin­skoj cr­kvi omje­rio od ša­ke do lak­ta! A on­da se, bog­me, ta nje­go­va spa­so­no­sna mi­si­ja pro­ču­la kroz sve la­tin­ske ze­mlje, pa su ta­mo­šnji na­ši ise­lje­ni­ci uze­li pri­mjer od Sr­ba iz one tri po­me­nu­te ze­mlje i od­bi­li i po­mi­sao da se šok­če i ka­to­li­če. Ono­me ko zna ka­ko kroz Am­fi­lo­hi­jev duh i po­gled stru­ji u svi­jet Ostrog, Mo­ra­ča, Mi­le­še­va i Sve­ta Go­ra, ni­ma­lo ne­će za­čud­na bi­ti ve­li­ka nje­go­va mi­si­ja na spa­ša­va­nju srp­stva u ino­stran­stvu.

Mi­o­drag Bu­la­to­vić do­pu­ni pro­ta Mak­si­ma na­po­me­nom da je Am­fi­lo­hi­jev bo­ra­vak u la­tin­ski­jem ze­mlja­ma bio mno­go iz­ner­vi­rao pa­pu, ono­ga što je imao dva ime­na, žmir­kao s oči­ma i išao u ras­ko­rak kao da je ju­če uasu­ljen. To je onaj pa­pa ko­ji je na­re­dio la­ti­ni­ma u Mo­sta­ru da na pla­ni­ni Ve­le­žu po­dig­nu la­tin­ski krst do ne­ba. To je onaj pa­pa ko­ji je od­lam­pa­vao kod Fra­nja Tuđ­ma­na da se za­jed­nič­ki mo­le na gro­bu usta­ško­ga kar­di­na­la, ko­ga smo spo­mi­nja­li, Aloj­za Stje­pin­ca. Ono­ga Stje­pin­ca što je bla­go­si­ljao usta­še kad ko­lju Sr­be u Ja­se­nov­cu. Ve­le lju­di da su se taj sit­no­o­ki rim­ski pa­paz i Fra­njo Tuđ­man to­li­ko dru­ži­li i vo­lje­li kao da je­dan dru­go­me pu­še onu stvar. To­ga pa­pu je iśe­ki­rao Am­fi­lo­hi­je za­to što je bož­ji po­sla­nik da spa­si Sr­be išao na la­tin­ske fa­kul­te­te da slu­ša ka­kvi­jem se slu­že me­to­da­ma i ma­ri­fe­tlu­ci­ma nji­ho­vi pro­fe­so­ri kad pro­pa­gi­ra­ju ka­to­li­čan­stvo. Kao što sam na­po­me­nuo, Am­fi­lo­hi­je uči br­že stra­ne je­zi­ke ne­go i je­dan Sr­bin u do­sa­da­šnjoj isto­ri­ji što ih je učio, pa se pa­pa pre­zno­jio od stra­ha da će taj ve­li­ki srp­ski duh ulje­ći u sve taj­ne la­tin­ski­je za­vr­zla­ma ko­je su na naj­per­fid­ni­ji na­čin is­pre­da­ne vje­ko­vi­ma!

Što se ti­če uče­nja stra­nih je­zi­ka, i po to­me pi­ta­nju sa Am­fi­lo­hi­jem se ču­do do­go­di­lo. Ja to ni­je­sam znao, ali na­u­čio sam od pro­ta Mak­si­ma i Mi­o­dra­ga Bu­la­to­vi­ća ka­ko je go­spod Bog stvo­rio raz­li­či­te je­zi­ke. Ne­ka­kva gru­pa lju­di, u vri­je­me kad su sva ljuc­ka stvo­re­nja zbo­ri­la jed­ni­jem je­zi­kom, preg­ne da gra­di ne­ka­kvu Va­vi­lon­sku ku­lu. Do­bro im išla grad­nja, pa im se pro­bu­di am­bi­ci­ja ko­ja ima po­ri­je­klo u po­gle­du zmi­je ko­ja je da­la Evi ja­bu­ku. Uz­ne­si ti se oni i ri­je­še da vi­si­na Ku­le raz­mi­ne obla­ke, raz­bu­či ne­be­sa i do­pre do sa­mo­ga Bo­ga! On­da ti je Go­spod njih ka­znio ta­ko što je uki­nuo za­jed­nič­ki je­zik ljuc­ko­me ro­du da ti dr­zni­ci ne ra­zu­mi­ju šta je­dan dru­go­me go­vo­ri. Pre­sta­la je grad­nja te dr­ske ku­le, Bog dao sva­ko­me na­ro­du po je­dan go­vor i ta­ko su na­sta­li raz­li­či­ti je­zi­ci u ljuc­ko­me ro­du. Mi­o­drag Bu­la­to­vić re­ka­še da bi Am­fi­lo­hi­je s tim rad­ni­ci­ma mo­gao za­vr­ši­ti Va­vi­lon­sku ku­lu, jer zna mno­go je­zi­ka, a Pro­to se toj Bu­la­to­vi­će­voj ša­li slat­ko smi­ja­še. Pro­to ve­lja­še da Mi­tro­po­lit zna jed­na­ko da go­vo­ri i pi­še na de­vet je­zi­ka, osmi­jem i de­ve­tim od­lič­no go­vo­ri, ali sla­bi­je pi­še. A kad slu­ša da se go­vo­ri de­se­ti, je­da­na­e­stim, dva­na­e­stim i tri­na­e­stim, on sve ra­zu­mi­je šta se go­vo­ri ali još ni­je pro­a­va­ri­sao da pri­ča kao s osmim i de­ve­tim. Se­dam go­vo­ra zna mo­žda i bo­lje no svoj ro­đe­ni srp­ski. E, u ove po­me­nu­te i ne­spo­me­nu­te je­zi­ke ne spa­da naš srp­ski je­zik ko­ji ima dva svo­ja vi­da, a Am­fi­lo­hi­je oba zna jed­na­ko i usme­no i pi­sa­no. Sta­rim srp­skim je­zi­kom pi­sa­lo se od Sve­to­ga Sa­ve do Vu­ka Ka­ra­dži­ća, a no­vi­jem se pi­šem po­tlje Vu­ka. Pred­vu­kov­ski usme­ni go­vor do­sta se raz­li­ko­vao od sa­da­šnjeg usme­nog srp­sko­ga go­vo­ra, ali Am­fi­lo­hi­je jed­na­ko zna da go­vo­ri i jed­ni­jem i dru­gim. Ne­zgo­da je sa­mo u to­me što da­nas u či­ta­vo­me srp­stvu sa­mo Am­fi­lo­hi­je ta­ko zna sva­ku ri­ječ na­še­ga je­zi­ka ko­ja je iz­go­vo­re­na od Va­vi­lon­ske ku­le do da­na da­na­šnje­ga.

Sa­mo su do sa­da dva Sr­bi­na ušli u sve la­tin­ske taj­ne bez­bo­žnič­ke, to su Vla­di­ka Nje­goš i naš da­na­šnji mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je. Sad ne­što čuj­te o jed­no­me ču­du hi­lan­dar­sko­me ko­je ta­ko­đe tu­ma­či je­din­stve­nost po­ja­ve Am­fi­lo­hi­ja Ra­do­vi­ća i nje­go­ve mi­si­je me­đu Sr­bi­ma u ze­mlji i ra­si­ja­nju. U naj­sta­ri­jem srp­sko­me ma­na­sti­ru, Hi­lan­da­ru na Sve­toj Go­ri aton­skoj, pri­je tri go­di­ne iz­bio je po­žar u ko­je­mu je iz­gor­je­lo sve što je tre­ba­lo da iz­go­ri. Sve je išlo po bož­joj vo­lji. Na pri­mjer, sva­ku stvar, pa bi­la to sve­ta iko­na ko­ju je žen­ska gla­va u Hi­lan­dar do­ni­je­la spa­pu­nja­la je bez ostat­ka u po­ža­ru. A to je otu­da što po bož­jim pro­pi­si­ma žen­sko če­lja­de ne mo­že no­gom stu­pi­ti na ze­mlju sve­to­gor­sku i hi­lan­dar­sku. A sve­ti Hi­lan­dar je go­rio one no­ći kad je pod nje­go­vi­jem kro­vom bo­ra­vio ve­li­ki srp­ski bo­rac Ra­do­van Ka­ra­džić. La­ti­ni su na­šli pla­će­ni­ka i po­sla­li ga u Hi­lan­dar da iza­zo­ve po­žar, jer su bi­li is­pla­ni­ra­li Ra­do­va­no­vu smrt u nje­mu. Da, oni is­pla­ni­ra­li ali je Bog od­lu­čio da ve­li­ki za­štit­nik ne­be­skog na­ro­da u Bo­sni osta­ne u ži­vo­tu! Ka­ra­dži­će­va knji­ga, ko­ju je taj srp­ski pje­snik svo­jom ru­kom po­sve­tio igu­ma­nu ma­na­sti­ra Hi­lan­da­ra, osta­la je u po­ža­ru ne­tak­nu­ta. Je­dan pri­mje­rak dok­tor­ske te­ze o Sve­to­me Sa­vi, ko­ji je ta­ko­đe njen autor, Am­fi­lo­hi­je, po­sve­tio is­to­me igu­ma­nu ostao je u po­ža­ru ne­tak­nut! Bog zna šta tre­ba sa­ču­va­ti.

A da vi­diš sad jed­no­ga ču­da i ču­do­ve­ni­ja. Iko­na sa li­kom Sve­to­ga Si­me­u­na, oca Sve­to­ga Sa­ve, ko­ja je bi­la na ti­so­vom dr­ve­tu a zla­tom uokvi­re­na, ko­ju je car Du­šan Sil­ni po­klo­nio Hi­lan­da­ru, spa­pu­nja­la je u po­ža­ru da joj tra­ga ne­ma. Isto ta­ko po­žar je sa­že­gao iko­nu sa li­kom Sve­to­ga Sa­ve ko­ju je kralj Alek­san­dar Oslo­bo­di­lac po­klo­nio is­to­me sve­to­me Hi­lan­da­ru. Si­gur­no svi pi­ta­te za­što. Zar ni­je­su u bož­joj mi­lo­sti dva sve­to­sav­ska vla­da­o­ca ko­li­ko i dvi­je knji­ge Ka­ra­dži­će­va i Am­fi­lo­hi­je­va? Je­su, je­su oba srp­ska vla­da­ra u mi­lo­sti Bo­ga, ali re­če­ne sve­te iko­ne su iz­gor­je­le sto­ga što je bi­la ca­ri­ca sa Du­ša­nom ca­rem i kra­lji­ca sa Alek­san­drom kra­ljem kad su ti srp­ski vla­da­o­ci Hi­lan­dar po­śe­ti­li. Mi­sli­li su da će im Bog opro­sti­ti što vo­de že­ne ta­mo đe ih ne tre­ba vo­di­ti, jer su sma­tra­li da su grad­njom bo­go­mo­lja kod Bo­ga za­slu­ži­li da im že­ne na Sve­tu Go­ru do­đu. I, vi­di­te, Go­spod im ni­je opro­stio. Ca­ri­ca Je­le­na, Du­ša­no­va že­na, po­klo­ni­la je Hi­lan­da­ru po­kri­vač od zla­ta i svi­le za sve­ti ol­tar­ski ta­vu­lin, po­kri­vač ko­ji je ona, ista ca­ri­ca, ve­zla svo­jom ru­kom. Ali dža­ba je bi­la i ru­ka i zlat­na svi­la, spa­pu­njao je po­kri­vač u po­ža­ru kao da je bio od pa­u­či­ne! Kra­lji­ca Ma­ri­ja, Alek­san­dro­va že­na, po­klo­ni­la je svi­le­ne, sr­mom iz­ve­ze­ne a zla­tom uaba­žu­re­ne za­vje­se za sve­ti ol­tar hi­lan­dar­ski. Ali po­žar ih je pro­gu­tao kao da su bi­li od su­ve sla­me ječ­me­ne is­pre­ple­te­ne, a kon­cem ibri­ši­mom iz­ve­ze­ne! S Bo­gom ne­ma ša­le. Bog ne gle­da na vri­jed­nost da­te stva­ri, no ko­li­ko je ona znak po­što­va­nja bo­žan­ski­je za­po­vi­je­sti. Isus, bož­ji sin, ro­đen je na sla­mi! Pro­to ne tvr­đa­še ne­go sum­nja­še da je u otro­vi ko­ju je car Du­šan po­pio, i u met­ku ko­ji je kra­lja Alek­san­dra po­go­dio, mo­žda bi­lo i ma­lo nji­jo­vo­ga gri­je­ha što su vje­ro­va­li da će nji­jo­ve ve­li­ke sve­to­sav­ske za­slu­ge pod­ra­zu­mi­je­va­ti do­zvo­lu da su­pru­ge nji­ho­ve mo­gu na hi­lan­dar­sko tle stu­pi­ti! A bo­ga­mi, što re­če Bu­le, ne mo­že pič­ka­ri bi­ti mje­sta u Hi­lan­da­ru pa bi­la ona ca­ri­ca ili čo­ba­ni­ca! Mo­že ona bi­ti ca­ri­ca ili kra­lji­ca sto­ti­nu i je­dan put, dža­ba joj je to! Pič­kom je Bog da­ro­vao čo­ba­ni­cu kao ca­ri­cu, dr­va­ri­cu isto kao i kra­lji­cu, u Bo­ga ve­li­ko­ga ne­ma pro­tek­ci­je ni ko­rup­ci­je. Hri­stos ni­je umro na kli­ni­ci no na kr­stu, bož­ja se ne smi­je pre­po­ri­je­ca­ti, sve što se ogri­je­ši­lo o sve­ti srp­ski ka­non mo­ra bi­ti ka­žnje­no. Ni­je Am­fi­lo­hi­je car ni kralj, no slu­žbe­nik bož­ji, pa mu knji­ga u po­ža­ru ni­je iz­gor­je­la. Ve­li Pro­to i da je u vul­kan­ski kra­ter ba­če­na, Am­fi­lo­hi­je­va knji­ga osta­la bi cje­lo­vi­ta i va­trom ne­tak­nu­ta, Mi­tro­po­lit se kre­će re­la­ci­jom: Ostrog – Mo­ra­ča – Mi­le­še­va – Vra­čar – Sve­ta Go­ra!

Te­ško bi se mo­glo po­me­nu­ti ne­či­je ime u isto­ri­ji cr­no­gor­sko­ga srp­stva ko­je je pro­i­šlo ta­kvu put­nu mar­šru­tu! Am­fi­lo­hi­je­va knji­ga bi­la je met­nu­ta na spi­se Sve­to­ga Sa­ve, pa ne sa­mo što ih pla­men ni­je do­hva­tio, ne­go ni dr­ve­ni sto­čić na ko­ji su knji­ge bi­le met­nu­te ni­je od po­ža­ra ni ac­nuo! Su­vi­šno je da re­čem da sve­toj lo­zi vi­no­voj s de­sne stra­ne ula­za u Hi­lan­dar, onoj lo­zi ko­ja je ču­va­la zr­no gro­žđa za Am­fi­lo­hi­je­va usta, ni list s gra­ne ni­je ot­pao dok je po­žar buk­tio. Va­tre­ne lu­če i glav­nje pa­da­le su de­sno i li­je­vo, ali lo­zu ni­je­su ni okr­znu­le. Još ne sa­zna­doh je li po­žar pro­gu­tao po­klo­ne ko­je je pred­śed­nik Vla­de srp­ske Vo­ji­slav Ko­štu­ni­ca po­klo­nio sve­to­me Hi­lan­da­ra kad je s dva mi­ni­stra, oba ro­đe­na u srp­skoj Cr­noj Go­ri, išao u po­śe­tu Sve­toj Go­ri. A znam da je od­nio za­pi­sa­ni­je igu­ma­na ma­na­sti­ra Sve­te Tro­ji­ce, ma­na­sti­ra Sa­vi­ne, Ni­kolj­ca i dru­gi­je sve­ti­je la­vri iz Cr­ne Go­re. To su za­pi­sa­ni­ja o fre­sko­pi­sa­nju li­ka Sve­to­ga Sa­ve na zi­do­vi­ma ma­na­sti­ra đe ni­je bi­lo to­ga sve­to­ga li­ka pr­vo­ga srp­skog pro­sve­ti­te­lja. Tek Am­fi­lo­hi­je­vim do­la­skom Sve­ti Sa­va je osvo­jio i ob­la­go­slo­vio sve srp­ske ma­na­sti­re u Cr­noj Go­ri. Ako bu­de og­nje­vi­ti po­žar mi­mo­i­šao te igu­man­ske spi­se, mo­že­mo bi­ti si­gur­ni da ne­pri­ja­te­lji­ma sve­to­sa­vlja ne­će us­pje­ti da ot­ci­je­pe Cr­nu Go­ru od Sr­bi­je, da ra­śe­ku srp­sko sr­ce na dvo­je. A ako su iz­gor­je­la ta za­pi­sa­ni­ja, to je znak bož­je­ga is­ku­še­nja Sr­ba, što zna­či da is­pro­ba­va sna­gu Sr­ba mo­gu li na­no­vo sklo­pi­ti Cr­nu Go­ru i Sr­bi­ju ako ih bu­du tur­ske, la­tin­ske i du­kljan­ske sa­tan­ske si­le raz­dvo­ji­le. Znam, ovo mo­je tu­ma­če­nje ne­ma pot­po­ru u mi­sli­ma pro­ta Mak­si­ma, pa mo­že bi­ti za va­še uši i manj­ka­vo i mr­ša­vo. Ali, šta mo­gu, ni­je­sam ja sa­mo bol­no do­ži­vio od­la­zak na ne­bo Pro­to­ve du­še, no i svo srp­stvo u Cr­noj Go­ri, a mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je oso­bi­to.

Bož­ja vo­lja, šta je od Bo­ga sla­đe je od me­da.

O PONOĆI

Evo ka­ko je vla­di­ka Am­fi­lo­hi­je hi­ro­to­ni­san za mi­tro­po­li­ta Cr­ne Go­re i eg­zar­ha Sve­to­ga peć­ko­ga tro­na, ka­ko je hi­ro­to­ni­san u Ce­tinj­skom ma­na­sti­ru đe po­či­va­ju mo­šti Sve­to­ga Pe­tra, sla­va mu i mi­lost! No pri­je to­ga da vi­di­mo ka­kvo je bož­je zna­me­ni­je iz Mo­ra­če po­le­će­lo i na Ce­ti­nje do­le­će­lo te na­go­vi­je­sti­lo da će Am­fi­lo­hi­je na Ce­ti­nje pri­splje­ti i mi­tro­po­li­tom po­sta­ti. Ni­šta se bez ču­da ne do­ga­đa kad su ve­li­ke srp­ske stva­ri u pi­ta­nju.

Kroz to­li­ko vje­ko­va Mo­rač­ki ma­na­stir po­zna­je se i po to­me što igu­man i bra­ti­ja ma­na­stir­ska ra­de na ma­na­stir­skoj ze­mlji to­li­ko da svo­je ovo­ze­malj­ske ži­vo­te mo­gu iz­dr­ža­va­ti od svo­jih ru­ka, od zno­ja s li­ca svo­je­ga. Mo­gao je Ma­na­stir ima­ti svo­je bo­gat­stvo, ka­kvo je imao u po­klo­ni­ma ko­je je do­bi­jao od kra­lje­va i ca­re­va, mo­gao je ali je igu­man s bra­ti­jom ra­dio kao da ne­ma­ju ni­šta od če­ga bi ži­vlje­li. Ka­ko Pro­to zbo­ra­še, mo­rač­ka ma­na­stir­ska bra­ti­ja jed­na­ko se fi­zič­ki na­pre­za­la ono­ga da­na kad se kralj s kra­lji­com vjen­ča­vao u Mo­ra­či, kao i ono­ga da­na kad su tur­ski sil­ni­ci tut­nje­li is­pred Ma­na­sti­ra i be­sti­ma­va­li srp­sku sve­to­sav­sku vje­ru. Ta­ko je to Bog od­re­dio, ta­ko to i da­nas tra­je! Kao što obič­na mo­rač­ka ku­ća ima ja­to ko­ko­ši i pi­jev­ca me­đu nji­ma, ta­ko to isto ima i gla­so­vi­ti Mo­rač­ki ma­na­stir. Mo­že bi­ti ko­ko­ša­ka ovo­li­ko ili ono­li­ko, isto ta­ko i pi­je­va­ca me­đu nji­ma. Ko­ko­ši no­se ja­ja, pi­jev­ci ih pr­če, pi­li­ći se iz­le­žu, ma sve se de­ša­va kao da je to obič­no ima­nje obič­no­ga se­o­sko­ga do­ma­ći­na. Ali me­đu ma­na­stir­ski­jem ko­ko­ška­ma ima jed­na ko­ja ni­je kao dru­ge, ima i je­dan pi­je­vac ko­ji ni­je kao dru­gi pi­jev­ci što su. Ta ko­ko­ška va­zda je pir­ga­ste bo­je s bi­je­li­jem kri­li­ma, a ko­kot je bi­je­le bo­je s pir­ga­sti­jem kri­li­ma. Dok dru­gi pi­jev­ci, ili ko­ko­ti, ku­ku­ri­je­ču i ka­pu­ne ko­ko­ške, ka­ko se mo­že vi­đe­ti svu­da đe se per­na­ta ži­vi­na dr­ži, onaj bi­je­li ko­kot s pir­ga­sti­jem kri­li­ma sa­mo po jed­nom ku­ku­ri­jek­ne kad poč­nu zvo­na ma­na­stir­ska da zvo­ne, a pr­či onu pir­gu s bi­je­li­jem kri­li­ma sa­mo to­kom bad­nje sed­mi­ce pri­je Bo­ži­ća, i to­kom jed­ne sed­mi­ce pri­je Vas­kr­sa. I to sa­mo pr­či je po je­dan­put dnev­no. Pi­je­vac je dnev­no pri­či po jed­nom, a ona dnev­no sno­si po jed­no ja­je. Od onih pred­bo­žić­nih ja­ja ista ko­ko­ška iz­le­že sed­mo­ro pi­la­di, a ona pre­du­skr­šnja ja­ja igu­man lič­no svo­jom ru­kom sku­va i ofar­ba ih ucr­ve­no. Tim se ja­ji­ma na sve­to us­kr­šnje ju­tro tu­ca­ju mo­rač­ki ka­lu­đe­ri je­dan s dru­gi­jem. Ne re­koh ovo. Od oni­jeh se­dam iz­le­že­ni­je pi­li­ća iz pred­bo­žić­nih ja­ja, pe­to­ro su obič­na pi­lad, ona­kvo­ga ili ova­kvo­ga per­ja, kao i dru­ga pi­lad što su. Oni mo­gu da od­ra­stu, mo­že po­ne­ko da ugra­bi je­ji­na, ne­ko će oti­ći u ko­tao, uglav­nom to po­sta­ju obič­ne ko­ko­ši ko­je se od dru­gih ne raz­li­ku­ju. Me­đu­tim, ono dvo­je pi­la­di, še­sto i sed­mo, jed­no je mu­ško a jed­no žen­sko, oni i ob­li­kom i bo­jom na­slje­đu­ju svo­je ro­di­te­lje. Od Bo­ži­ća do Vas­kr­se­ni­ja ra­stu i na­ra­stu, bu­de pir­ga­sta ko­ko­ška bi­je­li­je kri­la i bu­de bi­je­li ko­kot pir­ga­sti­je kri­la. To­ga isto­ga Us­kr­sa ne­sta­ne ono­ga sta­ro­ga pa­ra ko­ko­ši­nje­ga kao da ni­je ni po­sto­jao, a mla­di par pro­du­ži sve ono što je sta­ri, a sad ne­sta­li, par či­nio. Pr­če se sa­mo dva pu­ta go­di­šnje po ne­đe­lju da­na, ista se pi­lad iz­le­žu, igu­man jed­na­ko far­ba ja­ja i dru­go. Dok pri­ča­še pro­to Mak­sim o to­me ko­ko­ši­nje­mu pa­ru, ne­ko se na­ša­li da se tu de­ša­va in­cest, jer su ta pir­ga i bje­lan ro­đe­ni brat i se­stra. Pro­to se ne o­smjeh­nu, a Bu­la­to­vić do­da­de da je ljuc­ki rod po­čeo svoj raz­vi­tak iz in­ce­sta. Ve­li da su Adam i Eva mo­ra­li ima­ti i šće­ri, ni­je­su valj­da Ka­jin i Avelj je­dan u dru­go­ga gra­di­li đe­cu, no su mo­ra­li je­ba­ti se­stre da bi ljuc­ki rod ot­po­čeo da se mno­ži i raz­vi­ja. Pro­tu baš ne bi mi­la ta pri­ča, ma­lo se na­mr­šti pa do­da­de da je valj­da Bog znao ka­ko tre­ba da se raz­mno­ža­va ljuc­ki rod.

Ta­ko je bi­lo kroz vje­ko­ve, ta­ko je i da­nas!

E sa­mo se s ti­jem ko­ko­ši­nji­jem pa­rom jed­no ču­do do­go­di­lo on­da kad je na ne­bu ri­je­še­no da se vla­di­ka Am­fi­lo­hi­je hi­ro­to­ni­še za srp­sko­ga mi­tro­po­li­ta na Ce­ti­nju. Evo ka­ko je to bi­lo.

Bi­lo sed­mo­dnev­no pred­bo­žić­no pr­če­nje, pir­ga sni­je­la se­dam ja­ja i iz­le­gla sed­mo­ro pi­la­di. Čim su pi­lad po­od­ra­sla, vi­đe­lo se da je sve isto kao što je va­zda bi­va­lo, pe­to­ro jed­no ova­ko dru­go ona­ko, a on­da še­sto je pir­ga­sta pi­li­ca s bi­je­li­jem kri­li­ma, sa­mo je sed­mo pi­le bi­lo do ta­da u Mo­ra­či ču­do ne­vi­đe­no! Ni­je to bio bi­je­li ko­kot s pir­ga­sti­jem kri­li­ma, no cr­ni ga­vran, vran ga­vran bez bi­lje­ga! Ga­vran što ga­vran, i ne sa­mo što je ga­vran no pot­pu­ni ob­lik ima ono­ga ga­vra­na s fre­ske u ol­ta­ru Mo­rač­ko­ga ma­na­sti­ra. Ob­lik ono­ga ga­vra­na što u klju­nu no­si i po­ka­zu­je Sve­to­me Ili­ji znak srp­ski­je po­bje­da sa ra­ti­šta i ci­vil­ni­je us­pje­hta! Ne­ko ve­li da je to pro­skur­ski hljeb ko­jim ga­vran hra­ni Pro­ro­ka Ili­ju, ali u to Pro­to ne vje­ro­va­še. Da­kle, mla­di pi­je­tao, a ni­je pi­je­tao no ga­vran, imao je ob­lik ol­tar­skog vra­no­ga ga­vra­na is­pod ko­ga se Ći­ri­lo Ra­do­vić vjen­čao sa svo­jom iza­bra­ni­com s ko­jom će śu­tri dan u Ostro­gu za­če­ti si­na, da­na­šnje­ga mi­tro­po­li­ta Am­fi­lo­hi­ja. Ni­je­su mo­rač­ko­me pi­jev­cu–ga­vra­nu bi­la ni tri mje­se­ca kad je u ma­na­stir­ski ol­tar ule­tio, tri pu­ta ol­tar ob­le­tio, on­da kroz ol­tar­sku ma­zga­lu iz­le­tio i pra­vo na Ce­ti­nje do­le­tio.

Dok su Cr­nom Go­rom vla­di­ke vla­da­le, ni­kad ta­blja vi­še Ce­tinj­sko­ga ma­na­sti­ra ni­je bi­la bez tur­ski­je gla­va, na­blje­nih na kol­če­ve, ni bez vra­ni­je ga­vra­no­va ko­ji oči gla­va­ma čo­vr­ta­ju i Ma­na­stir nad­li­je­ću. Ne sa­mo nad­li­je­ću, no na krov ma­na­stir­ski sli­je­ću, če­šu klju­no­ve, grak­ću i od­ma­ra­ju se. A ot­ko je na cr­no­gor­skom pri­je­sto­lu bio vla­di­ka i ot­ko su Tur­ci na Cr­nu Go­ru uda­ra­li, ni­kad se ni­je do­go­di­lo da je cr­ni ga­vran Ce­tinj­ski ma­na­stir nad­le­tio. A eto on­da od­jed­nom mo­rač­ki je ga­vran na Ce­ti­nje kri­la ra­ši­rio, za tri je da­na svo Ce­ti­nje nad­li­je­tao i na sve­ti krst ma­na­stir­ski dnev­no po tri pu­ta sli­je­tao. Sle­ti, tri pu­ta grak­