Novak Kilibarda – lik i djelo

Mozaik crnogorske hronike

NOVAK  KILIBARDA

MOZAIK CRNOGORSKE HRONIKE

PRI­ČA­O­CI

Vo­ji­slav

Mi­ha­i­lo

Pla­na

Bal­ša

Ivan

Da­ni­lo

Sa­va

Va­si­li­je

Pe­tar

Ma­ti­ja

Mar­ko

Lu­ka

Pri­re­đi­vač kao pri­ča­lac

VO­JI­SLAV

Ne­do­pri­ča­ni pri­ča­lac Cr­no­gor­ske hro­ni­ke. Kao du­van­skog šve­r­ce­ra ka­žnja­va­la ga Kra­lje­vi­na, kao par­ti­zan­skog ja­ta­ka iz­mla­ti­li ga čet­ni­ci, a Ti­to­va Ju­go­sla­vi­ja za­tva­ra­la ga kao in­for­mbi­rov­ca.

Kad su se pro­ri­je­di­li tu­panj­ski pri­ča­o­ci, ko­je je slu­šao otkad je na­stao, – sam je pro­pri­čao.

Gor­ski vi­je­nac je vi­še slu­šao no či­tao. Ža­lio je što se i da­lje ne štam­pa­ju vje­či­ti ka­len­da­ri.

Vo­ji­sla­vo­va maj­ka bi­la je od Glu­ša­ca iz Ko­ri­ta ko­ju ni­je za­pam­tio. Že­nio se i ra­že­nio. Umro je u Ri­san­skom do­mu sta­ra­ca, uz či­stu svi­jest, oma­lo slu­ha i ni­ma­lo vi­da.

Po­či­va na Štr­bač­kom gro­blju, na Tu­pa­nu – u Ba­nja­ni­ma.

Kao što sam ti re­kao u pr­vu pri­ču, Sve­ti Pe­tar Ce­tinj­ski, sla­va mu i mi­los, do­go­vo­ri­jo se s mo­star­ski­jem ve­zi­rom Ali–pa­šom da se Ga­vri­lo He­le­bar­da s bra­stve­ni­ci­ma pre­se­li s Ve­le­sto­va na banj­ski Tu­pan. Uci­plje­li do­go­vor vla­di­ka i ve­zir, ali smrt ne pi­ta šta si po či­nu, no do­la­zi nje­zi­ni­jem sen­tom kad joj pra­ne! Ta­ko je ugra­bi­la cr­no­gor­sko­ga go­spo­da­ra, ko­ga su na­zi­va­li sve­cem još dok je ze­mljom odi­jo. Pre­se­li­la ga sta­ra krv­ni­ca u raj­ske džar­di­ne, a s Cr­nom Go­rom za­vla­dao si­no­vac mu – Vla­di­ka Ra­de. Stri­cu sva­nu­lo na ne­be­sa, a si­nov­cu na ze­mlju! Na­me­no sam ti i to šta su za­mi­šlja­li zdo­go­vor­dži­je kad su za­ma­štra­ka­va­li oči je­dan dru­go­me. No ni­je­su se oni na­ži­vo sa­sta­vlja­li da se do­go­vo­re o pre­se­lje­ni­ju Ve­le­sto­va­ca u Ba­nja­ne, no su po­so svr­ša­va­li pro hi­tri­je po­kli­sa­ra ko­ji su pot­pri­šći­va­li ta­ba­ne no­se­ći knji­ge ta­mo–amo od Ce­ti­nja do Mo­sta­ra! Sve­ti Pe­tar na­u­či­jo je iz sta­ro­stav­ni­je knji­ga sve što se de­ša­va­lo od Ko­so­va na­o­va­mo, a pa­me­ću je pro­si­je­cao vri­je­me is­pred se­be. Znao je Sve­tac da se car­stva za­me­ću, ra­stu i uzri­je­va­ju, do­stig­nu mlje­ru pre­ko ko­je se ne mo­re no – zdre­nu i ne­sta­nu! Ne­ma car­stva ko­je tra­je do­vi­je­ka, sve je tro­šno i vre­me­ni­to ov­sem – Bo­ga i vre­me­na! Ne sa­mo mu­dre gla­ve, no zna i sva­ki ljuc­ki ik­san, ko­me ni­je ped me­đu oči, da car­stva će­ta­ju i pre­će­ta­va­ju, ali sa­mo pa­met­ni i gra­ma­tič­ni lju­di pri­mlje­ću­ju bi­lje­ge osi­pa­nja car­stva i go­spo­stva! E, te zna­ke i bi­lje­ge ko­ji su po­ka­ži­va­li da će se tu­sr­ko car­stvo iz­gu­bi­ti s na­ši­je ba­na­da i pri­ku­pi­ti se ona­mo đe je i po­če­lo, bi­stro je vi­di­jo Sve­ti Pe­tar. Ni­je se on pi­tao oće li to bi­ti ve­če­ras ili je­se­nas, nje­mu je glav­no bi­lo da je car­stvu po­čeo kraj.

Sje­tih se plje­sme što je plje­va­še uz gu­sle po­koj­ni Vo­jin Ča­lov s Po­či­va­la, a plje­va­še je ro­di­la ga maj­ka, plje­va­še tan­ko gla­so­vi­to kao da ga je gor­ski haj­duk gra­di­jo u vi­lu na­gor­ki­nju! Ne znaš jal mu je gr­lo pi­to­mi­je ja­li zvo­no­vi­ti­je. Jed­nom ti se či­ni da mu avaz pro­ni­če iz gu­sa­la, a dru­gom ti se pre­tva­ra da su tan­ke stru­ne ni­kle iz nje­go­va gr­la bi­je­lo­ga!

Vo­jin plje­va ka­ko su se ja­vi­le ne­be­ske pri­li­ke vi­še Sr­bi­je na ne­bu ve­dro­me ko­je su na­pu­ti­le Ka­ra­đor­đa da dig­ne Sr­blje na Tur­ke agar­ja­ne! Bi­jo do­šo ze­man vo­je­va­nju, po­slu­šao na­rod Ka­ra­đor­đa, jo­snu­la za njim ra­ja ko iz ze­mlje tra­va! No, na­kve tur­ske da­hi­je u Be­o­gra­du što su ima­li tri ku­le žu­ti­je du­ka­ta, po­teg­ni na bla­go voj­sku. Pr­vo su se za­kle­li u dža­mi­ju da će po­sje­ći u Sr­bi­ji jed­na­ko kne­za i na­ja­mli­ka, star­ca pa­nja­ta i mom­če brez mr­ke na­u­sni­ce! Ma je­mi­na­li se, bra­te, da će z gla­vom osta­vi­ti sa­mo žen­sko ro­blje i mu­šku đe­cu u ko­li­jev­ci! Šće­li su pro­klet­ni­ci da uta­lu­me Sr­bi­ju ko­cem i ko­nop­cem ka­ko joj vi­še ne­će pa­da­ti na um da se di­že pro­ti­vu ca­ra i de­vle­ta u Stam­bo­lu a na Bos­fo­ru! Kad su je­zi­ko­va­li da će na du­ka­te zdra­ža­ti voj­sku i po­sje­ći sve što se sto­je­ći pi­ša u Sr­bi­ju, je­dan ti sta­ri Tur­čin, što je sli­jep si­di­jo na ser­dža­du, a z bi­je­lom bra­dom do po­ja­sa, pro­zu­ji kao umor­na če­la da će da­hi­je uza­lu­du bla­go po­tro­ši­ti. Ra­zlo­žno im sta­rac go­vo­ri­jo da se ni­šta ne mo­re za­u­sta­vi­ti što je Bog pla­mi­rao da kre­ne! Car i ve­zir ne mo­gu po­blje­ći od smrt­ne ure, a di­je­te ne mo­reš za­u­sta­vi­ti da s ma­te­ri­na sr­ca do­đe na ovaj gre­šni svi­jet! Zbo­ri­jo on­da sta­rac na­te­na­ne da ne­ma si­le ko­ja je ka­pac da za­u­zda vlje­tr­o­ve, ni ju­go­ve ni sje­ve­ro­ve, ni­ti mo­reš za­u­sta­vi­ti ri­je­ke da te­ku svo­ji­jem sen­tom, ni­ti tan­ke tr­ske da se pre­kla­nja­ju pred vlje­tro­vi­ma! Naj­po­tlje je sta­ri Fo­čo, eto – sje­tih mu se ime­na, re­kao da­hi­ja­ma da su do­ka­za­le knji­ge in­dži­je­li, – to su tur­ske knji­ge sta­ro­stav­ne, da su se isti ne­be­ski zna­ko­vi po­ka­ži­va­li pri­je pa­de­ni­ja Srp­sko­ga car­stva na Ko­so­vo! Isti ka­kvi se ta­da po­ka­žu­ju na is­to­me ne­bu, ali iz­nad Car­stva tur­sko­ga! Ma do u dla­ku isti bi­lje­zi po­ka­za­li da će se šlju­nu­ti oba car­stva kao da su od sla­me is­ple­te­na! Plje­va Vo­jin a pri­ča Fo­čo da su kod Bo­ga jed­na­ko bi­li zgri­je­ši­li tur­ski kao i srp­ski gla­va­ri, te da je je­dan Bog sa­va­ot iste zna­ke po­si­jao po ne­be­skoj ši­re­vi­ni da po­ka­žu pro­pas car­stva ko­je kla­nja kao i ono­ga što se kr­sti! E jes zbi­lja ču­do i ču­do­ve­ni­je ovo što ću ti re­ći! Vo­de se ra­to­vi ne­pre­stal­no ot­ko je Bog po­di­je­li­jo ljuc­ki si­bljan na na­ro­de. Ko­lju se lju­di me­đu se, Bo­ga ti mo­lim, gr­đe no ika­kva zvljer­ka što se ko­lje! Čo­vjek se mo­re za­si­ti­ti ruj­no­ga vi­na i že­že­ne ra­ki­je, ma mu ljuc­ke kr­vi ni­kad ne mo­re bi­ti do­sta! Krv se pro­si­plje se­dep vlje­ra ko­je i bra­ću pro­me­ću u krv­ni­ke. Dža­ba lju­di­ma što im je ljuc­ko ob­lič­je isto, dža­ba što ih oče­vi na isti na­čin gra­de, dža­ba što ih s is­ti­jem mu­ka­ma maj­ke ra­đa­ju! Sve im je to dža­ba, oni se spo­red vlje­re ko­lju i kla­će se do sud­nje­ga da­na! Sto­ga ne­vi­dov­na si­la ko­ja sva­čim upra­vlja ne pi­ta ni lju­de ni car­stva gu­ze li se u dža­mi­ju ili se pre­sa­mi­ću­ju pred iko­nom, no im fać­ka dje­la i mi­ri­te, pa kad bož­ju grd­no pre­vr­še, sur­va­va ih u ni­šta! Stro­po­šta ih da se ni­kad vi­še ne oštro­pe na no­ge! Šće­pan po­koj­ni Sa­rić ve­lja­še, kad bi se za­u­ze­la ri­ječ o oba svi­je­ta, da se ne mo­re is­pi­sa­ti vi­jek car­stvu sa­mo sto­ga što nje­go­vi gla­va­ri ugren­ta­ju u gri­jeh i ne­prav­du, blu­stvo i lu­pe­šti­nu, po­gan­stvo i oti­ma­či­nu, ne­go pro­pi­to za­to što sva­če­mu va­lja umri­je­ti – osvem Bo­gu sve­mo­gu­će­mu! Šće­pan do­da­va­še da je Bog sa­mo se­bi od­re­di­jo pr­vljen­stvo od ži­vo­ta, a ko je Bo­gu do­pu­šti­jo to pr­vljen­stvo, ne umi­ja­še Šće­pan o to­me da tol­ku­je. Da l’ je Bog stvo­ri­jo sa­mo­ga se­be, ili je i on ne­či­ja ru­ko­tvo­ri­na – to ne zna­va­še ni pro­fe­sor Triv­ko Zu­pljak ko­ji je ve­li­ke ško­le za­vr­ši­jo i du­bo­ke knji­ge pro­či­tao! Triv­ko bi­ja­še ljuc­ke na­ra­vi, ne­u­zvi­šit a pro­go­vo­ran, pri­ča s na­ma pro­sti­jem lju­di­ma kao da smo mu škol­ski is­pi­sni­ci. La­ka mu ze­mlja!

Pe­tar Ni­ko­lin mi­šlja­še da Sve­ti Pe­tar Ce­tinj­ski ni­je pro­či­tao s ne­be­sa zna­ke da će se sur­va­ti Tur­sko car­stvo, ta­da se ni­je­su bi­li uka­za­li bi­lje­zi od car­stve­ne pro­pa­sti. Ra­no je bi­lo da se uka­žu, tur­ski car još je jor­da­mli ko­nja ja­šao! Sve­ti Pe­tar ni­je gle­dao u ne­be­sa, no je va­tao ze­malj­ske bi­lje­ge ko­je je sa­mo on umi­jo tol­ma­či­ti! Car je jor­da­mli ja­šao, ali Vla­di­ka je vi­di­jo da mu je đem po­pu­šti­jo, vi­di­jo je da se car­ski ve­zi­ri jag­me ne da pro­ši­re car­stvo no da što vi­še car­stva šklap­nu za se­be! Kad se Mu­rat spre­mao na Ko­so­vo da slo­mi­je ca­ra La­za­ra, nje­go­ve la­le i ve­zi­ri pre­ska­ka­li su je­dan pro dru­go­ga da pro­ši­re ca­rev va­tan, ali po­tlje Ko­so­va car­ski do­glav­ni­ci su naj­lak ali stal­no tan­ča­li u bri­zi za car­stvo, a de­blja­li u po­trk da zgra­be što vi­še nâ se û se i po­da se! Dok je Tur­sko­me car­stvu vrn­dao rog, la­le i ve­zi­ri, pa­še i se­ra­šće­ri, isti be­go­vi i age kr­vo­lo­ci, jag­mi­li su se o alaj–bar­jak s mlje­se­com, a kad su se po­pr­du­si­li car­ski ve­li­ka­ši, po­če­la su okol­na car­stva i kra­ljev­stva da po­la­ko štrm­ka­ju Tur­sko car­stvo, da ga gloc­ka­ju i za­la­ma­ju s kra­je­va kao glad­na đe­ca po­ga­ču is­pe­če­nu a još ne ola­đe­nu! Vla­di­ka Pe­tar znao je bo­lje no iko ka­ko su po­lap­ne tur­ske po­gu­zi­je. Nje­mu je bi­jo na to­pra­ku ska­dar­ski ve­zir Mah­mut–pa­ša Bu­ša­tli­ja ko­ji je sti­jo da se pro­gla­si ma­li­jem ca­rem od Ar­ba­ni­je! Uz lju­te Ar­na­u­te sti­jo je da pri­smo­či Cr­nu Go­ru s Mo­ra na Mo­ra­ču i svo sed­mo­ro Br­da! A zi­je­va­la mu je gu­zi­ca na če­rek Er­ce­go­vi­ne i na rav­no Pri­mor­je s bi­je­li­jem Du­brov­ni­kom. Ma­len svi­jet za Ado­va žva­la, re­kao je Vla­di­ka Ra­de!

E, kad je vla­di­ka Pe­tar vi­di­jo da Mah­mut–pa­ša lo­mi car­ske voj­ske niz Ar­ba­ni­ju i da mu­ka­e­ti za ca­ra iz Stam­bo­la ko­li­ko za svo­ga do­ra­ta, do­šao je Vla­di­ka do ada­le­ta da po­či­nje kraj Tur­sko­ga car­stva iz­nad ko­je­ga sun­ce ni­je pre­sje­nja­va­lo! Pro­du­mao je i pred­vi­di­jo da Mah­mut ni­je zlo za ca­ra i Car­stvo sa­mo sto­ga što je pre­gao da oci­je­pi zâ se ise ca­re­vi­ne, no što će dru­ge pa­še i ve­zi­ri pre­po­če­ti od nje­ga ono što on či­ni! Dav­no je ka­za­no da ni­je zlo što ti jed­na zmi­ja pro­mi­li pro no­ge, no što je ona dru­gi­jem zmi­ja­ma put otvo­ri­la!

Pri­ča pro­fe­sor Triv­ko da se sva­ko car­stvo pro­met­ne u na­bi­gu­zi­cu kad poč­ne da se po­tre­sa iz po­du­mi­jen­te. Kad vuk puk­ne car­stvu u drob – eto ti nje­go­ve po­gi­bi­je! A ista ti je stvar i s ljuc­ki­jem sto­vrom: kad se čo­vjek pro­je­de, kad po­sta­ne izi­je­čan da se ne mo­re s je­lom na­ba­či­ti no je gla­dan iz oči, zna­di da će mu se u ne­što pot­pe­ti­ti. U zdra­vlje, u na­va­ku, ili će nje­mu lič­no puk­nu­ti slom iz­ne­na­da! Ako ni­šta dru­go, – pro­kur­va­će mu se že­na! U sret­noj ku­ći đe­ca brez ve­če­re za­spi­va­ju, a u ne­sret­noj ištu lje­ba o po­no­ći! Sve ti je bo­lan la­ko sa­vla­da­ti dok si u na­či­nu, re­du i po­ret­ku, a kad te uva­ti ne­red, na­ra­šće on na te kao gu­ba na ja­re, pa ti spa­sa ne­ma!

Ni­šta spo­ri­je ne umi­re no ne­va­lja­la dr­žav­na upra­va i bo­le­sni ljuc­ki ik­san! I jed­no i dru­go tra­ju­ći ne­sta­je s ovo­ga svi­je­ta! Car­stvo mo­re bo­lo­va­ti i sto­ti­nu go­di­na, pro­fe­sor Zu­pljak ka­že da je tur­sko baš to­li­ko go­di­na bi­lo na sa­mrt­noj po­ste­lji! A pam­te se ljuc­ki pro­klet­ni­ci ko­ji su se ži­vi ras­pa­da­li pri­je no im se smrt smi­lo­va­la! Isti Vo­jin Ča­lov plje­va­še o gre­šni­ku ko­ji je bo­lo­vao za de­vet go­di­na, kroz ko­sti mu tra­va pro­ni­ca­la, u tra­vi se lju­te gu­je le­gle! Ta­ko su ka­žnje­ni ljuc­ki stvo­ro­vi i dr­ža­ve ko­je su lju­di stvo­ri­li, a su­pr­ot­no nji­ma me­so­žder­ne zvi­je­ri i tra­vo­pa­sni aj­van ne bo­lu­ju du­go i za­mlo­go. I pi­to­mi aj­van i di­vi­na kad za­ko­vr­ne da bo­lu­je, ubr­zo ska­plje. Ne­vi­dov­na si­la ni­je da­la ži­vo­ti­nji aviz kao če­lja­de­tu da zna šta je smrt a šta ži­vot, no ih je bla­go­slo­vi­la su ti­jem da se u bo­le­sti ne ras­pa­da­ju kao lju­di i dr­ža­ve! Ubi­jo me Bog ako znam ko je na šte­ti a ko na ra­ču­nu – mi ljuc­ki ik­sa­ni što ima­mo aviz a ko­lje­mo se se­dep vlje­ra ko­je smo sa­mi iz­mi­sli­li, ili stvo­re­ni­ja brez avi­za ko­ja ne sa­ti­ru stvo­ro­ve svo­ga ob­lič­ja ni­ti se ras­pa­da­ju u bo­le­sti! Vuk ne ko­lje vu­ko­ve ni ris ri­so­ve, no se po­nu­đa­ju s tra­vo­pa­sni­jem stvo­re­nji­ma, a ne­sret­no če­lja­de ubi­ja i ti­ce i če­tvo­ro­no­žne ži­vo­ti­nje ko­je mo­re sku­či­ti. Ubi­ja i ri­bu u vo­di ko­ja mu na su­vo ne mo­re na­u­di­ti. Sve ta­ma­ni oko se­be, ali ne s kr­va­vi­jem ape­ti­tom kao kad sa­ti­re dru­ge ljuc­ke ik­sa­ne. Isto ta­ko kad se po­nu­đa s pi­vom i je­sti­vom, čo­vjek ni­je uka­ra­ren kao što su pi­to­me ži­vo­ti­nje i di­vi­na. Gor­ski lje­ljen i do­ma­ći vo kad se na­pi­ju vo­de, pre­sta­ju da pi­ju, a oja­đe­li čo­vjek po­či­nje da lo­če brez mlje­re i ba­žda­ra tek kad se na­pi­je vi­na jal ra­ki­je! Ni­ko ni­je vi­di­jo ko­bi­lu kur­vu, ma jes že­nu, ni­je ovan lu­pež no čo­vjek, pas sa­mo la­je, a čo­vjek i la­je i la­že, ja­rac umi­je da ve­či, a če­lja­de uži­va kad opanj­ka­va!

Pro­fe­sor Triv­ko pri­ča­še da su ne­kad u ze­ma­nu, pri­je no je na­ša tra­žbi­na na­se­li­la ove kra­je­ve, Ri­mlja­ni du­go i za­mlo­go vla­da­li s ovi­jem ino­ri­ja­ma.Vla­da­li s pri­mor­jem i do pri­mor­ja. Gra­di­li su mo­sto­ve i pu­te­ve či­ji ostr­šci tra­ju do da­na da­na­šnje­ga. Eno is­pred ku­će Mi­lo­ša Kan­di­ća mo­reš vi­đe­ti sa­lidž od rim­ske dža­de! Taj tvr­di drum vo­di­jo je Bog zna okle i đa­vo do­kle, a daj zna­di ko­ji ga je vla­dar za­po­čeo, ko­ji za­vr­ši­jo i ko­li­ko je grad­nja tra­ja­la! Eno i rim­sko­ga mi­ljo­ka­za po­ni­že Bu­de­ti­ne gra­di­ne, eno ga us­pra­vi­jo se kao da je ju­če po­bo­den. Sto­ji na­mi­r­no kao da stra­ža­ri du­šu svo­ga gra­di­te­lja! Či­ni ti se da je nov, a sta­ri­ji je od Isu­sa Hri­sta! No, ve­li Triv­ko da su ti isti Ri­mlja­ni po­če­li râmati u sna­gu kad im je pu­kao vuk u drob! Bi­li su, ka­že, svlje­šti­li da sa­žva­ka­nu rânu po­blju­ju ka­ko bi no­vo je­sti­vo sa­su­li û se. Pro­pi­to ni­je­su ima­li ka­ra­ra da pre­sta­nu s pi­vom i je­sti­vom, no su se na­ba­či­va­li da­no­noć­no sve dok ni­je­su umi­nu­li s ovo­ga svi­je­ta! A kad ih je šče­pa­la žder­nja­va brez mlje­re, on­da i u dru­ge ljuc­ke po­na­ša­je ni­je­su ima­li ba­žda­ra. Nji­jov na­kav car mi­je­njao je sva­ko­dnev­no žen­ske do­kle je bi­jo ka­dar da ih ti­je­šti, a kad je zga­ve­ljao da ne mo­re brez tu­đi­je ru­ka oti­ći ni na po­piš, či­nje­li su mu nje­go­ve slu­ge i se­i­zi ugo­đa­je i na­či­ne ko­je ne mo­reš ni u san svi­va­ti! Uze­li bi de­ve­to­ro đe­ce iz ko­li­jev­ke pa ih od­bi­li od maj­či­ne si­se dva­des i če­ti­ri sa­ta. Dok su ta đe­ca od gla­di kme­ča­la, pod­lo­žni­ci su ras­ki­še­lja­va­li u mla­ku vo­du car­sku star­či­nu da mu omek­ša ča­pra ko­ja mu je stu­de­ne ko­sti obo­mo­ta­va­la! A kad se smek­ša oko­ča­nje­li đu­tu­rum, pro­su­li bi na nj one đe­ti­nje ma­ka­nje. Onu glad­nu gri­jo­tu met­nu­li bi na le­že­će­ga ca­ra i oko nje­ga! Le­ži omek­ša­li ik­ti­jar na car­ske du­še­ke, a ona ljuc­ka stvo­re­nja va­ta­ju ga be­zu­bi­jem usti­ma za ono za šta su mo­gla pri­je­nu­ti! Za gu­bi­cu, za prs od ru­ke jal no­ge, za nos ili za uvo. Dvo­je–tro­je oži­va­lo mu je ča­pre­ti­nu isu­še­ni­je mu­da i pe­žu­lju od vr­sni­ka ko­ji mu je kre­pa­vao me­đu no­ge! Ona oja­đe­la đe­ca si­sa­la su kra­je­ve ca­re­va ti­je­la, a ona džam­pi­na od ca­ra umi­šlja­la je da ga gla­de lju­bav­ne škla­pi­ku­re na ko­je je bi­jo na­vi­kao ! Eto, za­to, bez­be­li, ne tre­ba pi­ta­ti što je Rim­sko car­stvo po­gi­nu­lo! Pro­ždr­to su ri­ga­li da bi na­no­vo je­li, nji­jov car ni­je imao sko­po­sti da po­či­tu­je svo­ju sta­ros! Sti­jo je sta­ros da pre­ple­te u mla­dos, pa je či­ni­jo blu­stvo za ko­je ne zna pi­to­mi aj­van ni di­vi­na, ni ri­ba u mo­ru de­be­lo­me, ni ti­ce što ne­be­skom ari­jom pro­li­je­ću! Ta­kvu ne­ljuc­ko­ću umi­je sa­mo ljuc­ki ik­san da iz­mi­sli. I to ni­ko ma­nji no car s kru­nom na gla­vi!

Triv­ko pri­ča­še ka­ko se i sil­na Austri­ja ugu­ši­la u je­ba­či­ni i kr­ka­nju! Voj­ska se austrin­ska bi­la ras­te­gla od na­še­ga Moj­kov­ca do grč­ko­ga So­lu­na, od pi­to­me Ita­li­je do mra­zo­vi­te Ru­si­je! Od is­to­ka pa­ke do za­pa­da ras­te­gla se voj­ska na fron­to­ve, ali u njoj ni­je bi­lo si­no­va ni si­no­va­ca oni­je lju­di ko­ji su mo­gli pot­pla­ti­ti voj­nu ko­mi­si­ju da im od voj­ne oba­ve­ze oslo­bo­di si­no­ve i si­nov­ce, iste se­stri­će i uja­ko­vi­će! Ko ni­je imao du­ka­ta i pro­tek­ci­je do­šao je u Moj­ko­vac da mu Cr­no­gor­ci su­ču cre­vad, ob­ri­jo se u Ru­si­ju da mu se smr­zne mo­zak u gnja­to­ve, na­ra­ni­jo je ri­be u grč­ko mo­re, osta­vi­jo je ko­sti da se sun­ča­ju u Ita­li­ju! A ko­me je zlat­na će­sa za­te­za­la, i kad je imao za­le­đi­nu, ostao je u Be­ču gra­du bi­je­lo­me da ka­pu­ni api­ce i ća­pi­ku­re! Ofi­ci­ri austrin­ski oti­šli na fron­to­ve da ko­man­du­ju s voj­skom, ali ni­je­si oti­šle nji­jo­ve že­ne i sva­sti­ke no osta­le u Be­ču da se ben­gi­ra­ju s ob­lo­mu­di­ma ko­ji­ma smr­di ba­rut. Pro­fe­sor po­koj­ni naj­po­tlje do­ne­se jed­nu knji­gu u ko­ju se či­ta ka­ko se iz­nad car­sko­ga Be­ča bi­la uva­ti­la su­ma­gli­ca od mr­sni­je je­la i pre­sla­ča­ka ko­je su ofi­cir­ske an­gi­ro­še go­to­vi­le za je­ba­če što su od voj­ske oslo­bo­đe­ni! Kad nam pro­fe­sor to pro­či­ta, Šće­pan Sa­rić do­da­de da se to­me ne tre­ba ču­di­ti.Ve­li da mr­sna je­la, že­sto­ka pi­ća i vru­ća je­ba­či­na či­ne za­bo­rav. Šva­bi­ce su se ben­gi­ra­le da za­tu­re zlu mi­sao na Car­stvo ko­je pro­pa­da i na mu­že­ve ko­je pro­svr­dla­va­ju me­ci i šrap­ne­li! A pa­stu­vi ko­ji opa­sa­ju ofi­cir­ske api­ce po­mi­sao na Car­stvo i ljuc­ko po­šte­nje pre­tu­ri­li su iz gla­ve s ra­me­na u gla­vu ko­ja im se na­di­že me­đu no­ge, – re­ka­še po­koj­ni Šće­pan.

Re­koh ti da du­go bo­lu­ju car­stva, a sad ću ti na­me­nu­ti ka­ko je bo­lo­va­la oja­đe­la Ata­na Vlat­ko­va s Bi­go­dža­ri­na.

Ata­na je bi­la kao naj­na­pred­ni­ja ne­vlje­sta kad je La­si­ći do­ve­do­še s Vuč­je­ga Do­la. Pu­no se­dlo one sa­pa­če, ulek­nuo se po­da nju je­dan do­rat, da je uda­riš po jed­nom obra­zu – psr­kao bi joj onaj dru­gi! Na­go­ji­la li­ce za lju­blje­nje! Otu­ta­šna ospri­je ko­li­ko i oza­di, ima je u vi­si­nu ko­li­ko je do­sta. Ma kre­vet je pro­pi­to želj­ku­je da na nj po­či­ne s na­red­ni­jem mom­kom s vr se­be! Uda­la se Ata­na u bo­ga­tu ku­ću, ne zna­ju ima­ju li vi­še u to­ru ili obo­ru! Do­lo­vi i do­li­ne ura­sta­ju jed­ni u dru­ge, ne mo­gu se do­zva­ti pro sje­no­ko­sa, na­o­bla­či­li se li­sto­be­ri, bì se za­kleo da im je pa­si­šte ko­li­ko se­o­ska ko­mu­ni­ca! I ko zna đe bi bi­jo kraj ku­ći La­si­ća da ih ni­je­su tr­li ne­nad­ni do­ga­đa­ji. A bak­su­zluk je kre­nuo na nji­jo­vu ku­ću kad je Ata­nin sve­kar, Per­ko Mar­kov, opao Ma­ša­na Ra­do­je­va s Ro­mo­vi­ne da mu je po­krao kr­to­lu iz do­li­ne! To je bi­lo de­ve­sto­se­da­mle­ste kad se umi­ra­lo na bro­te od gla­di i špa­njo­li­ce. Ta­da je Šva­bo vla­dao s Cr­nom Go­rom.

Op­tu­ži­jo, bog­me, Per­ko Ma­ša­na da mu je iš­če­pr­ljao red kr­to­le iz do­li­ne na Ma­ca­no­vi­nu. Švap­ski džan­da­ri sve­ži Ma­ša­na i do­ve­di ga na Per­ko­vo og­nji­šte. Ska­la­li mu ga­će pa ga sje­li na ži­vi upret! Za­cvr­či me­so na ži­vi ži­vo­vet­ni oganj, a Ma­šan pri­znaj da je ukrao kr­to­lu Per­ko­vu! Kad su ga pu­šta­li ona­ko pe­če­ni­je sje­da­la, od­nok­ti­jo je Ma­šan ku­ći da vîda ra­ne i spra­vlja glo­bu zbog kra­đe­vi­ne. Džan­da­ri su osta­li s Per­kom da pi­ju ka­vu i ra­ki­ju! No, sju­tri dan do­đi sta­ra tet­ka Per­ko­va i re­ci da je ona ista is­ko­pr­lja­la kr­to­lu iz do­li­ne u Ma­ca­no­vi­nu i od­ni­je­la je ku­ći u Ba­lo­sa­ve! Ju­če ne­ma­la kad da ka­že bra­ta­ni­ću Per­ku ka­ko je va­di­la kr­to­lu, do­spi­je­va­la joj unu­čad od gla­di pa hi­ta­la da im sku­va žlje ru­čak!. Ne mo­gla ju­če, pa eto do­šla da­nas da ka­že.

Ne­sret­ni Per­ko ona­ko pe­če­ne gu­zi­ce zli­kao je i mr­le­dao mlje­se­cak da­na. On­da mu se ra­na da­la na zlo: ras­po­ga­ni­la se, uvr­nu­la se mârca u ti­je­lo, do­bi­jo tro­va­nje kr­vi i – umro! No ne­ka po­koj­no­ga Per­ka, a da vi­di­mo šta se u Ma­ša­no­vu ku­ću de­ša­va.

Dok je Ma­ša­nov sta­ri­ji sin za­gle­dao ja­pi­ju u Je­lo­vi­cu, puk­ni izu­blea pla­nin­ski vi­jar, iš­ču­paj bor sa ži­la­ma, po­dig­ni ga u ne­be­sa, pa ga on­da oto­va­ri na Ma­ša­no­va si­na! Gle­dao sam jed­nom na­pre­ma­se ka­ko gor­ski vi­jar ču­pa dr­vo sa ži­la­ma, sa ze­mljom i ka­me­njem što su ob­zi­nu­le ži­le. Poč­ne vi­jar kao od ša­le, uobli se ari­ja u ko­vi­tlac, za­u­zme ma­lo šu­šnja i pra­ši­ne, a on­da je­da­nak stvo­ri se vlje­tre­na li­jev kao svr­do! Uokru­ži se ta svr­dle­na usov oko dr­ve­ta, cim­ne š nji­me i iš­ču­pa ga iz ze­mlje kao da je struk če­pli­je­za a ne dêblo što ni naj­vi­so­či­ji čo­vjek ne mo­re s ob­lje­ma ru­ka­ma oša­pi­ti! Vi­jar iš­ču­pa dr­vo sa ži­la­ma pa ga dig­ne pra­vo u ne­be­sa, a is­pod dr­ve­ta osta­ne ra­pa u ze­mlju du­bo­ka s vr ljuc­ke vi­si­ne. Eto ta­kva ti je usov usmr­ti­la Ma­ša­no­va sta­ri­je­ga si­na, tek su ga tre­ći dan na­šli i sa­ra­ni­li.

Šćer Ma­ša­no­vu ši­nu šar­gan u prs od ru­ke kad je žnje­la ži­to. Ka­mo sre­će da je na mlje­stu iz­da­nu­la, no ni­je! Ru­ka joj ote­ci i po­ša­re­ni kao ona zmi­ja što ju je pe­či­la! Po­tr­ča­li su š njo­me u bol­ni­cu ni­šić­ku te joj dok­to­ri osi­je­ci de­snu ru­ku do lak­ta! Ta­ko đe­voj­ka osta­de ču­ru­ka da ple­te si­je­de ko­se na oče­ve glav­nje, a bi­la je za­lu­du cu­ra kao upi­sa­na. I da ti ne du­ljim tu­žnu la­kr­di­ju Ma­ša­no­ve ku­će. S jed­nom ri­je­či – ni­jed­no ga zlo ni­je raz­mi­nji­va­lo po­tlje de­ve­sto­se­da­mle­ste go­di­ne! No ne­ka što je ne­sre­ća stre­vlji­va­la nje­go­vu ro­đe­nu če­ljad, no mu­ka po­go­di i ne­sret­nu Ata­nu na ne­pu­nu go­di­nu po­što je do­šla u nji­jo­vu ku­ću. Zlo je märilo Ata­nu gr­đe no Ma­ša­no­vu ku­će­rod­nu če­ljad, ija­ko ona i nje­zin rod ni­je­su za­mi­ri­ta­li ni­ka­kvu ka­znu se­dep to­ga što je Ma­šan sa švap­ski­jem džan­da­ri­ma pe­kao na svo­je og­nji­šte ži­va Per­ka Mar­ko­va s Ro­mo­vi­ne. Ka­že Pe­tar Ni­ko­lin da su muž i že­na je­dan ste­pen sro­stva, bli­ži su po hri­šćan­ski­jem za­ko­ni­ma jed­no dru­go­me no maj­ka i sin, no ro­đe­na bra­ća i se­stre! Ne sa­mo Pe­tar, no znam i ja da ta­ko na­pr­du­ju po­po­vi, ali me­ne ne mo­re bi­ti ja­sno u gla­vu da su bli­ži muž i že­na no maj­ka i di­je­te ko­je je is­pod sr­ca no­si­la! Šće­pan Sa­rić zbo­ra­še da su muž i že­na je­dan ste­pen srod­no­sti sto­ga što za­jed­nič­ki stva­ra­ju ljuc­ki ži­vot, kao što je sa­mi Bog stvo­ri­jo Ada­ma i Evu! Stvo­ri­jo njih dvo­je i za­po­vi­di­jo im da se mlo­že, te ta­ko sva­ki muž i že­na nje­go­va pro­du­ža­va­ju Bož­ji po­sao, ve­li Šće­pan. Ta­ko is­pa­de da je zbog sta­pa­nja u je­dan ste­pen s Ma­ša­no­vi­jem si­nom, ka­žnje­na od Bo­ga i oja­đe­la Ata­na! A evo ka­ko je ka­žnje­na pre­ne­sret­ni­ca!

Pr­vo su Ata­nu za­bo­lje­le ru­ke u lak­to­ve. Za­bo­lje­li i ote­kli lak­to­vi, a on­da se mu­ka spu­šta­la niz po­dlak­ti­ce i uva­ti­la ob­lje ša­ke. Vo­di­jo je Ma­šan na dok­to­re i eći­me, na tra­va­re i va­le­ta­re, vo­di­jo je od Sa­di­ko­vi­ća u Ča­plji­nu do Mi­ja­to­vi­ća na Ro­ma­ni­ju, od bol­ni­ce ni­šić­ke do dok­to­ra du­bro­vač­ki­je! Na udu­tu od tri da­na oda u jed­nom prav­cu ni­je raz­mi­nji­vao ni­ko­ga ko se ume­tao da li­je­či. Pre­kli­njao je sva­ko­ga da mu po­mog­ne sna­ji, a pla­ćao je ko­li­ko su za­i­ska­li! Sve je bi­lo uza­lu­du! Ni­šta joj ni­je po­mo­glo – ka­ko je tan­čao ra­tluk u ku­ću Ma­ša­no­vu ta­ko je Ata­ni­na bo­les na­pre­do­va­la. Po­če­še da joj ni­šte ru­ke ne sa­mo u ti­je­lo no i u ko­sti, te joj za po­go­di­ne spa­do­še ru­ke na đe­ti­nje ru­či­ce! Ona ona­ko vi­so­ka i sno­pa­ta, a iz ra­me­na joj ni­kla dva pi­ru­na! Pr­sti se ruč­ni ščok­ta­li kao da su od ka­me­na stu­de­no­ga! On­da joj Bog pre­da mu­ku i u no­ge. Pr­vo su je ko­lje­na za­bo­lje­la i ote­kla, on­da se mu­ka spu­šta­la niz gnja­to­ve i uva­ti­la oba no­žna sple­ta. Iz­ni­šta­le joj no­ge do ko­lje­na i u kos i u ti­je­lo, te spa­do­še na no­ži­ce đe­te­ta od tri go­di­ne! Ali osta­še joj zdra­ve be­dre od ku­ko­va do ko­lje­na i no­žni pr­sti od sple­to­va do no­ka­ta! E to bi­ja­še stra­ve­de­ni­je po­gle­da­ti: sje­di Ata­na u škanj, us­tu­ri­la se vi­so­ka žen­ska, zdra­va zdrav­ca­ta u gla­vu u pr­si u be­dra i de­be­lo me­so! Ni­ču joj iz ra­me­na đe­ti­nje ru­či­ce s čok­ta­ni­jem pr­sti­ma, a ne do­ti­če ze­mlju s no­ga­ma jer joj ni­je­su du­že no do­bra mu­ška ped! A na te no­žne pa­trlj­ke ra­stu pr­sti kao u naj­zdra­vi­je žen­ske! Ta­ko ljuc­ko pri­ka­za­ni­je ni­ko pri­je ni­je čuo i vi­di­jo!

Ata­na je obez­ru­če­na i kli­je­ni­ta si­đe­la do sta­ro­sti, a ra­đa­la je đe­cu kao da je naj­zdra­vi­ja. Ona ra­đa­la, a sve­kr­va o nji­ma ra­di­la. Ata­na je sva­ko na pr­si odo­ji­la a ni­jed­no ni­je s ru­ka­ma do­va­ti­la! Šće­pa­nu bi­ja­še za­ču­do ka­ko joj se muž mo­gao ona­ko una­ka­že­noj pri­mi­ca­ti, a Pe­tar do­da­va­še da Ata­na ni­je iz­ni­šta­la u tje­le­sne san­ta­le­te ko­ji mu­ško­me ik­sa­nu da­va­ju mu­ka­et da pon­ta na žen­sku!.. Eto, s pri­čom o Ata­ni sti­jo sam ti re­ći da od sve­ga što če­plje po ze­mlji­noj kru­gli sa­mo ljuc­ki stvor mo­re do­ži­vlje­ti bo­les ko­ju ni u san ne mo­reš sni­va­ti! Sa­mo čo­vjek i dr­ža­va mo­gu na­ka­zni bo­lo­va­ti da se š nji­ma svi­jet im­bre­ti.

Vla­di­ka Pe­tar na dva je na­či­na s Tur­ci­ma na kraj iz­la­zi­jo. Je­dan je na­čin na­sli­je­di­jo od pr­vi­je vla­di­ka, a dru­gi je sam us­po­sta­vi­jo i utro­stru­či­jo ga! Kao i pr­vo­šnje vla­di­ke Pe­tro­vi­ći, va­zda je ko­man­do­vao u bo­je­vi­ma – za mlom si­vi so­ko­lo­vi! Ta­ko bi klik­nuo kad na Cr­nu Go­ru na­ga­mi si­la pek­si­jan­ska! Dr­žao je sa­blju u de­snu a ča­sni krs u li­je­vu ru­ku. Ja sam ti pri­čao ka­ko je do­bi­jo bit­ku na Kru­se, a sad čuj ka­kve je od­no­ša­je imao spra­ma Tu­ra­ka kad je vi­di­jo da im se obr­ću ko­la ni­za stra­nu.

Pr­vo je na­se­li­jo mo­rač­ka Lje­vi­šta s Tre­blje­ša­ni­ma da s po­mo­ću njih od di­vlji­je usko­ka na­či­ni bor­ce i ju­na­ke ko­ji će va­ta­ti San­džak i Er­ce­go­vi­nu i od ko­jih će drob za­bo­lje­ti plje­valj­sko­ga pa­šu Sel­ma­no­vi­ća. Lje­vi­šta s Tre­blje­ša­ni­ma na­se­li­jo, Va­so­je­vi­će na sje­ve­ru ras­tur­či­jo, a po­ru­bi­nu Tur­sko­ga car­stva – od Lu­ko­va do Ba­nja­na, na­se­li­jo s Cr­no­gor­ci­ma. Do­go­vo­ri­jo se s ve­zi­rom iz Mo­sta­ra da se tu­da na­se­le, a za­po­vi­di­jo im da pla­ća­ju Tur­ci­ma da­ci­ju! Da pla­ća­ju da­nak i da­ci­ju, da û se ta­lo­že sna­gu ka­ko bi na ul­ti­nu s ka­ma­tom vr­nu­li ono što su da­li u ver­đi­ju ca­ru i ve­zi­ru! E ta­ko ti je ho­de­ći Sve­tac s Ce­ti­nja pleo mre­žu od tro­stru­ko­ga ibri­ši­ma da š njo­me uva­ti pod cr­no­gor­sku ka­pu Va­so­je­vi­će pod Ko­mo­vi­ma, ši­ro­ke okra­ji­ne ko­je su va­ta­li uskoč­ki zvi­jer­ci iz Mo­ra­če i če­rek car­sko­ga va­ta­na ku­da su cr­no­gor­ske če­te pro­la­zi­le da pli­je­ne tur­ski mâl i tr­go­vi­nu! Tre­ba sa­mo ču­ti od gu­sla­ra plje­sme o Nik­cu od Ro­vi­na, pa vi­đe­ti da je vas udut tur­ski od Kr­no­va i Du­ge, s jed­ne, i Tre­bi­nja i Ne­ve­si­nja, s dru­ge stra­ne, spa­vao obu­ven se­dep cr­no­gor­ski­je če­ta i ha­ram­ba­ša!

Šće­pan zna­va­še do u naj­ma­nju di­ja­ni­ju ka­ko je vla­di­ka Pe­tar ras­tur­či­jo Va­so­je­vi­će i obr­nuo ih s kr­stom na­o­po­slom.

Va­so­je­vi­ći su go­spoc­ki soj lju­di, ho­de kao da še­ta­ju s Go­spo­da­rom, na­o­či­ti po­gle­da­ti, žvel­ti u ra­tu kad se oti­ma i u mi­ru kad se kra­de! No sve im to ni­je sme­ta­lo da se tur­če kad im us­tre­ba i da se ras­tur­ča­va­ju kad im još vi­še tre­ba! Zbo­ra­še Šće­pan da ne­ma dru­go­ga ple­me­na na svi­je­tu ko­je se ras­tur­či­lo ra­zma Va­so­je­vi­ća! Pe­tar Ni­ko­lin do­da­va da se u tur­sku vlje­ru za­lju­bi svak ko joj pri­stu­pi, a Šće­pan od­re­že da za to po­tu­r­če­nja­ci ima­ju pun raz­log. Ve­li da na­ši po­po­vi vet­ma­ju ka­ko će ti du­ša bla­go­va­ti u ra­ju ako si po­šten na ovaj svi­jet, ako po­stiš svo če­tvo­ro po­sta i ako us­pre­žeš krv û se da ne vi­tliš za tu­đi­jem že­na­ma. Po­po­vi ti pre­po­ru­ču­ju du­ši mlje­sto u ra­ju, a za ti­je­lo im pr­di gu­zi­ca! A ho­dže bog­me jok, no ve­le da će se nji­jo­vo­me pra­ved­ni­ku tek pro­pi­ri­ti na onaj svi­jet! Ako je Tur­čin do­bar u vlje­ri i du­še­van u po­na­ša­nje na ovaj svi­jet, na onaj će spa­va­ti s lje­po­ti­ca­ma što se na­zi­vlju hu­ri­je oči pla­vet­ni­je. Što su im oči kao pla­vo cvi­je­će, a obra­zi kao đul–ru­že iz pe­ri­vo­ja! Hu­ri­ja­ma je bi­je­lo gr­lo kao pra­sko­zor­je, ne pri­ča­ju one no gu­ču, a na du­še­ku su žen­ski ne­do­der! Ko le­že jed­nom s hu­ri­jom – od nje se ne mo­re od­bu­či­ti do sud­nje­ga da­na! Tur­čin na onaj svi­jet ne pi­je šer­bet ča­šom ni kon­di­je­rom no klek­ne na ko­lje­na da se po­nu­di iz šer­bec­kog po­to­ka ko­ji pro­ti­če kroz raj­ske vr­to­ve! Pet pu­ta ga dnev­no mo­ri žeđ za šer­be­tom te ot­kla­nja na oba­lu slat­ko­ga po­to­ka sa­bah, pod­ne, ićin­di­ju, ak­šam i ja­ci­ju! Za ta­kav tur­ski raj znao je i Vla­di­ka Ra­de pa ga je u Gor­ski vi­je­nac opi­sao, a o na­še­mu ra­ju ni­je pro­mo­zo­li­jao no ri­je­či!

Va­so­je­vi­ći se bi­li grd­no is­tur­či­li i sa­mi se­bi tur­ska ime­na na­đe­nu­li – je­dan Mu­jo a dru­gi Ali­ja, ova Fa­ta a ona Mir­sa­ta! Trč­ke su se oni is­tur­či­li se­dep tur­skog obe­ća­nja da sva­ki do­ma­ćin ko­ji se na­gu­zi u dža­mi­ju da kla­nja ne­će pla­ća­ti ni ca­ru ni ve­zi­ru ono što su du­žni da pla­ća­ju Vla­si i đa­u­ri! Šće­pan ka­že da se ne tre­ba ču­di­ti Va­so­je­vi­ći­ma što su pro­da­li vlje­ru za ve­če­ru, jer je u njih obi­la­ta ve­če­ra. Ni­je­su Va­so­je­vi­ći bre­zvod­ni i go­lo­gu­za­sti kao Ba­nja­ni, no pi­to­mi ze­mljom i da­ro­vi­ti šu­mom. Rav­ni­je su nji­jo­ve pla­ni­ne no na­ši sje­no­ko­si! Kroz Va­so­je­vi­će se va­lja ze­le­ni Lim, u nj se uta­če sto­ti­nu po­to­ka, po Li­mu pli­va ri­ba sva­ko­ja­ka, kad goć oćeš da je ta­ze je­deš! Tu su se go­re bo­ro­ve uđe­r­da­ni­le, uši­ri­la se po­lja na ko­ji­ma jed­na­ko ra­đa še­ni­ca bje­li­ca i zlat­ni ur­me­tin. Ja­bu­ke im s je­se­ni na­ga­me s gra­na kao zvi­je­zde s ne­be­sa, a kru­ške je­ri­ba­sme sla­ča­ju usta ti­ci i čo­vje­ku kao i če­li me­do­no­snoj! Kad opa­ne go­ra te se za­žu­te du­nje s gra­na, ne tre­ba ti vi­đe­li­ca ako se kre­ćeš kroz Va­so­je­vi­će po naj­gu­šćoj ka­ra­mlu­či­ni! Žu­te du­nje raz­bi­ja­ju ka­ra­mlu­či­nu. Pu­te­vi se kroz Va­so­je­vi­će ukr­sti­li pa hi­ta­ju je­dan u žit­nu i lo­zo­vi­tu Me­to­hi­ju, dru­gi se uor­ta­či­jo s Li­mom pa za­jed­no pu­tu­ju, tre­ći ova­mo a če­tvr­ti ona­mo! Pla­ni­ne Ko­mo­vi vi­si­na­ma pod­u­pr­li ne­be­sa! Bi­lo kri­vo Va­so­je­vi­ći­ma što su kuč­ki Ko­mo­vi li­jek vi­so­či­ji, te ti oni pri­vic­ni i na­zi­đi ru­ku ka­me­na na ko­mov­sku ovr­ši­nu, na­zi­đi i pre­ra­sti Ku­če i nji­jo­vu pla­ni­nu! Od Va­so­je­vi­ća se za­me­ću ma­gle i obla­ci što ljet­nju ki­šu do­no­se svoj Cr­noj Go­ri. Ima­ju oni ma­na­stir Đur­đe­ve Stu­bo­ve ka­kav ne­ma­ju dru­ga ple­me­na ni na­ro­di vlje­re pra­vo­slav­ne! Vi­di­jo sam Stu­bo­ve i ja jed­nom, kad sam išao u Me­to­hi­ju da sa­ra­nim po­koj­no­ga bra­ta, ko­ji se bi­jo na­se­li­jo u Vi­to­mi­ri­cu on­da kad je kralj Alek­san­dar na­se­lja­vao s na­ši­jem lju­di­ma Ko­so­vo i Me­to­hi­ju! Ja­dan bra­te, ka­kav je ma­na­stir Đur­đe­vi Stu­bo­vi! Vi­sok je u vi­si­nu i ši­rok u ši­ri­nu kao je­dan i po­je­dan ma­na­stir, a sa po­sa­li­dža­ni­jem po­dom ko­ji ni­je vo­do­ra­van no na­get na škar­pu ba­ška je od svi­je ma­na­sti­ra na svi­je­tu! Ako ne gle­daš pre­da se kad ulje­zeš u Stu­bo­ve da se po­mo­liš Sve­to­me Đor­đi­ji, mo­reš se po­bi­ti na nos i pro­stri­je­ti se pro oni­je pod­zi­da ko­je ma­na­stir­ski pod pre­ki­da­ju na sva­ki tre­ći krok! Đur­đe­ve Stu­bo­ve po­di­gao je Ste­van Ne­ma­njić u čim­be­rus ze­ma­nu. Ve­le lju­di da su vla­da­o­ci Ne­ma­nji­ći či­nje­li sve ba­ška da bi se o nji­ma kroz ze­ma­ne pri­ča­lo i pri­po­vi­je­da­lo! Je­dan je kralj Ne­ma­njić iz­bi­jo oči ro­đe­no­me ocu, a dru­gi je kralj ro­đe­no­ga si­na osli­je­pi­jo! Plje­sma ve­li ka­ko je car Du­šan sti­jo da se ože­ni svo­jom ro­đe­nom se­strom, je­dan se Ne­ma­njić ože­ni­jo đe­voj­či­com od se­dam go­di­na! Ne­ma­nji­ći su po­di­gli cr­ka­va i ma­na­sti­ra ko­li­ko je u go­di­nu da­na. Sve su bo­go­mo­lje raz­li­či­te jed­na od dru­ge, ko bi na­bra­jao te raz­li­ke tre­ba­lo bi mu se­da­mles da­na da ne sklo­pi vi­li­ce! Eto naj­po­tlje su kod Be­ra­na na­či­nje­li Đur­đe­ve Stu­bo­ve či­ji pod po­kle­ku­je na sva­ki ras­te­gljaj!

Kad je Sve­ti Pe­tar s Cr­no­gor­ci­ma sa­tro na Kru­se si­lu Mah­mu­ta Bu­ša­tli­je, Va­so­je­vi­ći su bi­li sprav­ni da raz­vrg­nu smi­jes s Tur­ci­ma, ali još ni­je­su ima­li sko­po­sti da dig­nu usta­nak ni­ti su zna­li ka­ko će se ras­tur­či­ti. Vla­di­ka Pe­tar osje­ti taj nji­jov da­mar pa po­ru­či da mu na Ce­ti­nje do­đe Moj­si­je Ze­če­vić što je bi­jo igu­ma­nom ma­na­sti­ra Đur­đe­vi­je Stu­bo­va. Moj­si­je je sa Ze­če­va Po­lja iz Va­so­je­vi­ća okle po­ti­ču i na­ši banj­ski Ze­če­vi­ći ko­ji su va­zda ima­li gla­si­ti­je po­po­va i ka­lu­đe­ra. Ba­ni, bog­me, igu­man Moj­si­je na Ce­ti­nje te ga Sve­ti Pe­tar na­sje­tuj ka­ko da Va­so­je­vi­će vr­ne u vlje­ru pra­vo­slav­nu. Moj­si­je pri­mi na­uk, vr­ni se u Đur­đe­ve Stu­bo­ve, daj jed­nom po­tur­če­nja­ku se­dam du­ka­ta da se ukur­vi kao da je umro i da dr­lja­si s mr­tvač­ko­ga odra u zdo­go­vo­re­ni čas! Ukur­vi ti se po­tur­če­ni Va­so­je­vić isto kao Ma­li Ra­do­ji­ca iz plje­sme kad se pre­tva­rao da je iz­da­no u tav­ni­cu Be­ćir–be­ga Za­dra­ni­na.

Oža­li­li Tur­ci umr­lo­ga i do­ni­je­li na tur­sko me­za­ri­je da ga ko­pa­ju. Pa ta­man kad je ho­dža čuč­nuo da mu oči­ta sa­mrt­nu mo­li­tvu, tre­ni ti s no­si­la onaj me­it! Žal­be­ni­ci se ras­tr­caj od strâ ve­li­ko­ga kao mač­ke s je­ba­li­šta, a oja­đe­lo­ga ho­džu sni­ži sr­ča­na kap, ma ni­je gro­ma čuo! Ni­je se ve­le ni na no­ge us­pra­vljo, no je ču­če­ći na jed­nu ban­du je­zik is­pla­zi­jo!

Sju­tri je dan pu­kla pri­ča da je Šu­ćo, ta­ko je bi­lo ime kur­ve­ni­ku, oti­šao s me­za­ri­ja pra­vo u Đur­đe­ve Stu­bo­ve te se pred Moj­si­jem is­po­vi­je­di­jo i vra­ti­jo u vlje­ru pra­vo­slav­nu. Re­kao je Igu­ma­nu da je odi­sta bi­jo umro i da se s ono­ga svi­je­ta ne bi vr­tao da su ga šće­li pri­mi­ti u tur­ski raj đe se spa­va s hu­ri­ja­ma i pi­je šer­bet s iz­vo­ra! Ni­je­su mu do­pu­šta­li ta­mo da ulje­ze, no ga spra­ti­li u pa­kao đe se svi­jem mu­ka­ma mu­če gre­šni­ci ko­ji su svo­ju vlje­ru osta­vi­li a za tur­sku pri­va­ti­li! Ni­je­dan po­tur­če­ni Va­so­je­vić ko­ji se u vječ­nos pre­se­li­jo ni­je oti­šao u tur­ski raj, no sva­ki u naš pa­kao đe jed­no­me go­ri ko­sa na vr gla­ve, dru­go­me zmi­je oči is­pi­ja­ju, tre­će­mu pro­pao je­zik kroz vi­li­ce. Mlo­zi­na se ku­va­ju u vre­loj vo­di a sku­vat se ne mo­gu. Svi u je­dan glas vi­ga­nje i ku­ka­će ta­ko do sud­nje­ga da­na! No ta­man kad je Šu­ćo pre­kra­kao prag to­ga mu­či­li­šta, Sve­ti Aran­đel Mi­ha­i­lo do­le­ti pre­da nj i re­ci mu da ga mo­re ži­va vr­nu­ti na­trag, ako će po­zdra­vi­ti igu­ma­na Moj­si­ja da ras­tur­či sve po­tur­če­ne Va­so­je­vi­će. Na­kri­čo je Sve­ti Aran­đel Šu­ću da Moj­si­je ne smi­je ras­tur­či­ti sa­mo ono­ga Va­so­je­vi­ća ko­ji je na­sta­kao ho­dži­nu ka­pu na gla­vu. Ta­kvo­me se ne opra­šta, on će umri­je­ti kao Tur­čin, a na­sta­va­će do­vi­je­ka u ri­šćan­sko­me pa­klu! Šu­ćo ti pri­sta­ni na sve što mu je Aran­đel Mi­ha­i­lo pred­lo­ži­jo. Po­vr­ni mu se du­ša u mr­tvo ti­je­lo na tur­sko me­za­ri­je u Va­so­je­vi­će te on dr­lja­si s ta­bu­ta i od­lam­paj u Đur­đe­ve Stu­bo­ve da igu­ma­nu Moj­si­ju pre­ne­se po­ru­ku s ne­be­sa! Ta­ko Šu­ćo ura­di da­nas, a sju­tra nje­go­va pri­ča okri­la­ti­la kroz Va­so­je­vi­će. Igu­man Moj­si­je za­kleo se na ča­sni krs da je sve isti­na što je Šu­ćo is­pri­čao! I ni­je se sa­mo na krs za­je­mi­nao, no je či­ni­jo da­no­noć­no mol­be­na bde­ni­ja da Bog i an­đe­li sve gri­je­ho­ve opro­ste Va­so­je­vi­ći­ma, ako se vr­nu u vlje­ru pra­vo­slav­nu ona­ko ka­ko se ju­če­ra­šnji Šu­ćo vr­nuo u da­na­šnje­ga Kr­sta! Kad su, moj so­ko­le si­vi, jek­nu­li na sve če­ti­ri stra­ne Kr­sto­va pri­ča i Moj­si­jev je­min, za­ko­e­vi­te­zaj i mu­ško i žen­sko da se vr­ću u pr­vu vlje­ru! Oku­pi ti se si­bljan va­so­je­vić­ki kod Đur­đe­vi­je Stu­bo­va! Kr­sto stao iz­me­đu ma­se i Ma­na­sti­ra, Moj­si­je za­kr­sti Lim ta­man is­pod Stu­bo­va i po­zo­vi mu­ško i žen­sko da do ko­lje­na za­gan­ća­ju u lim­sku vo­du stu­de­nu! Lju­di za­vr­nu­li no­ga­vi­ce do ko­lje­na, bu­le di­gle u pa­zar di­mi­je, đe­ca gra­ci­ja­ju i plje­ska­ju po vo­di. Moj­si­je či­ta iz Je­van­đe­li­ja, či­ta jed­nu mo­li­tvu od ras­tur­ča­va­nja i dru­gu od po­kr­šta­va­nja! Igu­man či­ta ne pa­ti­še, Kr­sto ku­ca zvo­ni­ma s Ma­na­sti­ra, lju­di se kr­ste kao je­dan, že­ne jed­nom ru­kom dr­že uz­dig­nu­te di­mi­je a z dru­gom se kr­ste. Đe­ca gra­na­ju kao da se kr­ste ne­ko de­snom a ne­ko s li­je­vom ru­kom! Kad ih je Igu­man o jed­no­me tro­šku sve po­kr­sti­jo, on­da ih je u Ma­na­stir pri­če­sti­jo i sva­ko­me ime na­đe­nuo. Sva­ko če­lja­de, mu­ško i žen­sko, pa i di­je­te u ko­li­jev­ci, po­lju­bi­jo je Moj­si­je u če­lo, a oni nje­ga u ru­ku. Jed­nom nje­ga u ru­ku a dru­gom u ča­sni krs ko­ji je dr­žao Kr­sto s ob­lje­ma ru­ka­ma! A da bi zbu­ni­jo i ca­ra če­sti­to­ga u Stam­bo­lu i de­vlet ko­ji s car­stvom upra­vlja, ka­lu­đer­ski uč­ko­pi­ljan Moj­si­je za­dr­žo je tur­ska pre­zi­me­na svi­jem ko­ji su za krs pri­va­ti­li. Osta­li su ta­ko Osmaj­li­ći i Ću­la­fi­ći, Be­go­vi­ći i Aga­no­vi­ći i svi dru­gi či­ja pre­zi­me­na ne umi­jem imen­to­va­ti. Zbog ta­kvi­je Igu­ma­no­vi­je mi­ri­ta, Sve­ti Pe­tar osta­vi­jo je pi­sa­ni ama­nat da Moj­si­je Ze­če­vić iz Đur­đe­vi­je Stu­bo­va sje­de na sto­li­cu cr­no­gor­sko­ga mi­tro­po­li­ta kad Ra­de To­mov kre­ne na da­le­ki put u ze­mlju Ru­si­ju da se po­klo­ni ca­ru i da ga, isto­ga Ra­da To­mo­va, za­vla­di­či ru­ski pa­tri­jark ko­ji se s tri pr­sta kr­sti kao što se i mi kr­sti­mo! Ta­ko je i bi­lo! Vla­di­ka Ra­de po­što­vao je ama­nat svo­ga po­koj­no­ga stri­ca te je Moj­si­je Ze­če­vić upra­vljao s Cr­nom Go­rom do­kle je no­vi go­spo­dar bi­jo na da­le­ko­me pu­tu nje­go­vo­me! E, ota­da su se Va­so­je­vi­ći uva­ti­li za de­be­le gra­ne. Ni­je­su se vi­še tur­či­li ni ras­tur­ča­va­li, no su šklap­nji­va­li tur­sku i do­tur­sku imo­vi­nu kad su goć sti­gli, a kr­sti­li se pre­ma Ce­ti­nju i cr­no­gor­sko­me go­spo­da­ru. Nji­jov voj­vo­da Mi­ljan Vu­kov ni­je u ju­na­štvu dao pre­da se ni jed­no­me Cr­no­gor­cu ni Br­đa­ni­nu, a nje­go­va si­na Ga­vra spre­mi­jo je kralj Ni­ko­la na ve­li­ke ško­le u svi­jet te je na­u­či­jo da zbo­ri se­dam ljuc­ki­je go­vo­ra! Sve su to mi­ri­te Sve­to­ga Pe­tra ko­ji je umi­jo da na­đe Moj­si­ja Ze­če­vi­ća. A Moj­si­je znao je šta mi­sle Va­so­je­vi­ći i kad spa­va­ju, pa ih je ras­tur­či­jo za ša­ku du­ka­ta ko­jom je pod­mi­ti­jo Šu­ća a i one iz­nad Šu­ća ko­ji su mu do­pu­šta­li da se uku­r­vi kao da je umro.

Sad čuj ka­ko je Sve­ti Pe­tar za­mi­sli­jo da na­se­lja­va Cr­no­gor­ce na po­ru­bi­ne Tur­sko­ga car­stva a na ino­ri­ju mo­star­sko­ga ve­zi­ra. Ka­ko je Sve­tac za­mi­sli­jo i ka­ko je Vla­di­ka Ra­de nje­gov ama­nat is­pu­ni­jo.

Ali–pa­ša Ri­zvan­be­go­vić bi­jo je pre­po­čeo od Mah­mu­ta Bu­ša­tli­je da se ne obr­će na ca­ra u Stam­bo­lu. Tre­ba­lo mu je go­le­mo pa­ra a mo­gao ih je do­bi­ti sa­mo od ra­je ko­ja s nje­go­va ve­zir­stva pla­ća ca­re­vu mi­ri­ju. Mi­ri­ju što ide kroz nje­go­ve ru­ke u car­sku ri­zni­cu. Sve po­ru­bi­ne Mo­star­sko­ga ve­zir­stva pre­ma Cr­noj Go­ri bi­le su na­go­le opu­šće­le, ni­je se na­roc­ki si­bljan tu­da mo­gao odr­ža­ti. Pre­ko njih su pro­la­zi­le tur­ske voj­ske na Cr­nu Go­ru, pre­ko njih su cr­no­gor­ske če­te pre­la­zi­le kad idu u plje­nid­bu tur­ske imo­vi­ne. Tur­sku imo­vi­nu kad je mo­gu za­ku­či­ti, a sva­či­ju da se ne bi vr­nu­li pra­zni­je ša­ka! Vo­jin Ča­lov plje­va­še o ra­ji s gra­nič­ni­je po­ru­bi­na pre­ma Cr­noj Go­ri ka­ko cvi­li kao gu­ja u pro­ci­je­pu:

Otud Tur­ci, od­o­vud haj­du­ci –

Si­ro­ti­nja ži­vlje­ti ne mo­že!

Zbo­ra­še Šće­pan a po­fer­ma­va­še pro­fe­sor Zu­pljak da Tur­ci ni­je­su bi­li zli spr­va kad su za­vla­da­li s na­ši­jem ze­mlja­ma, no su se doc­ni­je pro­pa­sja­lu­či­li. Ka­že da su Mu­ra­ta, kad ga je Mi­loš ras­po­ri­jo od uč­ku­ra do bi­je­la gr­la, odr­ža­li u ži­vo­tu ev­tu sa­ti. Ne da­li mu da umre, no su ras­po­ri­li jed­nu ko­bi­lu i sje­li ra­nje­ni­ka u ži­vu konj­sku ränu! Uši­li ca­ra do gr­la u vru­ću konj­sku lu­bi­nu, to­plo­ta ras­po­re­ne ko­bi­le ne da­la da se Mu­rat na­glo ola­di. Car je ona­ko iz mr­tva klju­se­ta da­vao na­uk la­la­ma i ve­zi­ri­ma ka­ko tre­ba oču­va­ti Car­stvo po­tlje smr­ti nje­go­ve. Ublje­nik je pro­ša­pu­rao gla­va­ri­ma da ne bu­du gr­ki ra­ji si­ro­ti­nji, da je ne da­ve s da­ci­ja­ma mi­mo car­sko­ga ha­ra­ča, da ne tu­ra­ju u nji­jo­ve cr­kve i da se ne či­ne mu­ka­et nji­jo­vi­jem že­na­ma! Pro­ro­ko­vao je Mu­rat na sa­mr­ti da će im se car­stvo i go­spo­stvo du­go odr­ža­ti ako nje­gov na­uk po­slu­ša­ju, a da će im ca­re­vi­na po­gi­nu­ti ako ga ben­du­nja­ju! I sve dok su mr­tvo­ga ca­ra slu­ša­li, Tur­sko je car­stvo re­u­ši­lo. Pro­ši­ri­lo se na tri ča­sti od svij­ta, ga­zi­lo ze­mlje i bro­di­lo vo­de, tut­nje­lo car­ski­jem dru­mo­vi­ma! A kad su za­i­gra­li ko­lo Bu­ša­tli­je i Ali–pa­še, Car­stvu se u sva­što svr­nu­lo. Pot­pe­ti­lo mu se pa za­bo­lo­va­lo, naj­po­tlje se po­vu­klo u Azi­ju okle je i kre­nu­lo!

E, Ali–pa­ša, o ko­me sam ti pri­čao, ra­do je pri­mao na­se­lje­ni­ke iz Cr­ne Go­re ko­je mu je, po na­u­mu Sve­to­ga Pe­tra, Vla­di­ka Ra­de vlje­što opu­čao! Pa­ša sti­jo da­ci­je, a Vla­di­ka tur­ske ze­mlje i ba­šti­ne, pa­ša gle­dao od da­nas do sju­tra, a vla­di­ka Pe­tar na­u­či­jo Vla­di­ku Ra­da ka­ko se s po­gle­dom pro­si­je­ca­ju vlje­ko­vi is­pred se­be!

Pri­je no su do­pr­tlja­li na Tu­pan, Ve­le­stov­ci su od­ni­je­li u Mo­star po­sje­če­nu gla­vu cr­no­gor­sku. To im je pred Ve­zi­rom bi­jo do­kaz da se ne mo­gu vr­nu­ti okle su se do­se­li­li, no da će osta­ti pra­va tur­ska ra­ja ko­ja da­va šta joj se ište a ne pi­ta što to­li­ko tra­žiš! Kad su mr­tvu gla­vu ba­či­li pred Ve­zi­ro­ve no­ge, na­pi­sao im je ća­tip–efen­di­ja cr­no na bi­je­lo da su tur­ski pod­lo­žni­ci do­vi­je­ka. Na­me­nuo sam ti u pr­vu pri­ču ka­ko je Sve­ti Pe­tar bla­go­slo­vi­jo Ga­vri­la Ha­le­bar­du: da že­ne u nje­go­vu tra­gu ra­đa­ju sa­mo zdra­vu đe­cu, da mu se kr­de ko­ze mi­mo dru­ge lju­de i da mu kr­to­la ra­đa bo­lje ne­go dru­gi­jem! Ta­ko su do­šli Ve­le­stov­ci z bla­go­slo­vom na Tu­pan, ali i gri­je­hom na du­šu što su ži­vot uze­li lu­do­me čo­vje­ku. Ona po­sje­če­na gla­va ko­ju su is­tre­sli iz tor­be pred ve­zi­ra uki­nu­ta je s ra­me­na lu­da čo­vje­ka. Zna se da je vi­ši gri­jeh uze­ti ži­vot lu­do­me če­lja­de­tu no sru­ši­ti cr­kvu ili ma­na­stir! Šće­pan ve­lja­še da ni­ko ni­je vi­di­jo da su Ve­le­stov­ci taj gri­jeh uči­nje­li, no da im se sa­mo re­klo. Pe­tar na to ka­že da ni Bo­ga ni­ko ni­je vi­di­jo pa u nj vlje­ru­je ne sa­mo pro­sti si­bljan no i ca­re­vi s kru­nom na gla­vu!

Ako je Bog je­dan, on­da su mr­tve gla­ve od lu­de če­lja­di mo­gle ma­ri­ti i sa­mo­ga Ali–pa­šu! Sa­mo ve­li­ko­ga gre­šni­ka mo­gla je stre­vi­ti smrt ka­kvu je oku­si­jo mo­star­ski ve­zir. Kad su žbi­ri pro­ka­za­li da Ali–pa­ša na­se­lja­va na car­ski va­tan cr­no­gor­ske zi­jan­će­re, a da za to ca­ra ne pi­ta, car ti je spre­mi­jo Omer–pa­šu La­ta­sa da ne­vljer­no­me ve­zi­ru Ali–pa­ši stre­se gri­zi­nu! Omer je Ali–pa­šu na vlje­ru do­ma­mi­jo, šče­pao ga u ša­ke i na­re­di­jo da ga na­o­pa­ko uz­ja­šu na gu­ba­vo ma­ga­re! Ma­ga­re ni­je­su sa­ma­ri­li te su se ve­zi­ru vu­kle no­ge po ze­mlji, a pri­dr­ža­vao se za rep ma­gar­cu da ne skli­zne š nje­ga! Kad su ve­zi­ra uz­ja­ša­li, da­li su gu­ba­vo ma­ga­re cr­no­me Ci­ga­ni­nu da ga vo­da niz Er­ce­go­vi­nu. I vo­dao ga je sve dok se ne­ko ni­je smi­lo­vao da sni­ša­ni u Ali–pa­šu tu­gaj­li­ju. Sman­dr­ljao se mr­tav s ma­ga­re­ta, a ko ni­je znao ni­je mo­gao ni pro­mi­sli­ti da je to ve­zir od sve Er­ce­go­vi­ne. Omer–pa­ša je bi­jo na­re­di­jo da se ve­zi­ru pri­je no ga uz­ja­šu na ma­ga­re ski­nu ve­zir­ski bi­lje­zi – bi­njiš, sa­ruk i konj­ski re­po­vi ko­ji su mu niz ple­ći vi­si­li! Ta­ko se sta­ra kle­tva – na­šli ga gr­đi ja­di od smr­ti, uri­si­la na Ali–pa­šu Ri­zvan­be­go­vi­ća! Ve­li Pe­tar da ta­kva smrt ne do­di sa­ma no je spre­mlje­na da na­ku­dža du­go­ve i mi­ri­te. Ali Šće­pan dru­gu mi­šlja­še o Ali–pa­ši, ve­zi­ru mo­star­sko­me, car­sko­me kri­lu pre­ma Cr­noj Go­ri, ju­na­ku ga­zi­ji iz lju­ti­je bo­je­va, ko­lje­no­vi­ću pred kim su se car­ska vra­ta sa­ma u Stam­bo­lu otva­ra­la! Ve­li, Ali–pa­ši ne va­lja fa­li­ti vlje­ru, ali ni vr­li­ne mu ne tre­ba za­to­mlja­va­ti. Plje­sma ka­že – ne po­fa­li rđa­va Sr­bi­na ni po­ku­di vri­jed­na Tur­či­na!

Mo­star­ska ta­v­ni­ca pro­svje­tlja­va li­ce Ali–pa­ši­no, kao što po­gi­bi­ja nje­go­vi­je lju­di na Ba­ši­nu vo­du za­ta­mlju­je svi­je­tli obraz Vla­di­ke Ra­da!

Do­go­vo­ri­li se Ali–pa­ša i Vla­di­ka Ra­de da se sa­sta­nu pod Ostrog ka­ko bi na­šli dže­va­pa od ne­mi­r­ne gra­ni­ce. Šće­li su da uci­pe vlje­ru da Cr­no­gor­ci ne smi­ju pro gra­ni­ce na tur­sku imo­vi­nu, a Tur­ci ne smi­ju opa­da­ti gra­ni­ča­re da su špi­ju­ni cr­no­gor­ski! Po­seb­no je va­lja­lo da smi­re ra­čun od Gra­o­va ko­je Ce­ti­nje dr­ži za svo­je, a ve­zir ne da opan­ca­ti no či­ta fer­man da je car­sko! Do­pi­sa­li se Ve­zir i Vla­di­ka, pao do­go­vor da Ali–pa­ša kre­ne u taj i taj dan iz Mo­sta­ra. Da na od­re­đe­nu uru ba­ne pod Ostrog, a da ga ta­mo če­ka Vla­di­ka s per­ja­ni­ci­ma, kao do­ma­ćin! Na od­re­đe­ni dan obo­ji­ca su po­ja­ša­li ato­ve, ma ni­je­su jed­na­ko ja­ša­li. Vla­di­ka je bi­jo mlad, vi­sok ko­li­ko ko­plje ju­nač­ko, ple­ći ši­ro­ke kao rat­ni štit. Nje­mu ni­je bi­jo po­tre­bit bi­njek­taš ka­men, sa ze­mlje je okra­kao ata vi­lo­vi­to­ga! Kad su se jed­nom ra­ni­je njih dvo­ji­ca sa­sta­ja­li u Du­br­ov­ni­ku, naj­gled­ni­ja bu­la iz ha­re­ma Ve­zi­ro­va, ko­ju je vo­di­jo sa so­bom, po­gle­da­la je is­pod fe­re­dže Vla­di­ku Ra­da i pro­kle­la Cr­no­gor­ce što ne že­ne ta­kvu lje­po­tu i mu­ško­vi­nu! Jek­nu­la je na­glas Ali–pa­ši­na ka­du­na da bi ga Tur­ci že­ni­li i se­dam pu­ta da od nje­ga ši­ro­ki evlad osta­ne. A ni­je se ču­di­ti ka­du­ni, pro­fe­sor Zu­pljak pri­ča­še da je Ali–pa­ša bi­jo ši­ri no du­lji, obal kao na­pu­va­na mlje­ši­na, zap­ti­la ga za­du­va pa ši­če na nos kao će­ra­li­ca. Co­tav na jed­nu no­gu, je­dva je s pr­sti­ma te no­ge ti­cao ze­mlju! Bi­jo je Ali–pa­ša u mla­do­sti zo­ran i ju­nak od meg­da­na, jor­da­mli je ata ja­šao i sa­blju pa­sao, ali ga je otrov­na stre­li­ca u kuk zgo­di­la kad se ne­đe sje­kao za ca­ra če­sti­to­ga! Po­tlje je ote­ščao i skrn­dao se, po tri su se se­i­za po­da nj pod­se­ka­va­la da ga ko­nju u se­dlo uba­če.

Kad su na­mlje­ri­li u Ostrog da se sa­sta­nu, Ali–pa­ša imao je to­li­ko go­di­na kao da je otac Vla­di­ci Ra­du, ne bi­lo pri­mi­je­nje­no ni u snu! No što ti pri­čam, Ve­zir do­ja­ši do Gac­ka i tu ga pot­ko­či sle­ze­na da ne mo­re da­lje. Le­gao pod svi­le­ni ča­dor da bo­li bo­lu­je, a spre­mi­jo umlje­sto se­be na ostr­o­ški sa­sta­nak bu­ljuk aga i be­go­va o či­jim pre­zi­me­ni­ma plje­sme plje­va­ju! Tu je bi­jo Mu­šo­vić iz Ni­ši­ća, Lju­bo­vić iz Ne­ve­si­nja, Re­sul­be­go­vić iz Tre­bi­nja i Čen­gić s Mi­lje­vi­ne. Ni Zvi­zdi­ća s Kr­sca ni­je za­bo­ra­vi­jo, a kre­nu­li su i dru­gi ku­će­vi­ći i odža­ko­vi­ći ko­je ne umi­jem na­bro­ja­ti. Zna­va­še Šće­pan sva­ko­ga po­i­me­nič­no, ali ja sam po­ja­đel za­bo­ra­vi­jo.

Na­pi­ši Ali–pa­ša sa­i­ju Vla­di­ci Ra­du sa ža­lje­njem što ni­je ži­vo­tom ka­pac do­ći na ugo­vo­re­ni sa­sta­nak. Spo­me­nuo je u po­ru­ci po­i­me­nič­no tur­sku svi­tu ko­ja će ga za­stu­pa­ti na raz­go­vo­ru, po­seb­no je na­gla­si­jo da bo­lje ne bi iza­brao pa da ih spre­ma ca­ru u Stam­bol na Bos­fo­ru! Šće­pan vlje­ro­va­še da se sta­ri pa­ša bi­jo odi­sta raz­bo­li­jo, a Pe­tar mi­sli da su to bi­li tur­ski uj­durm­lu­ci. Bi­jo se sta­ri al­čak od raz­go­vo­ra po­pla­ši­jo, pa se umet­nuo da je zar­đa­vi­jo! Ni­je bi­lo la­ko raz­go­va­ra­ti s pa­met­ni­jim od se­be ba­rem sto­ti­nu pu­ta!

Vla­di­ka s per­ja­ni­ci­ma do­ja­šao pod Ostrog, po­mo­li­jo se Sve­to­me Va­si­li­ji, spre­mi­jo se da di­va­ni s ma­li­jem ca­rem od Er­ce­go­vi­ne! No kad Ali–pa­ša ne ba­ni na re­če­nu uru, Vla­di­ka se uz­ne­o­ri, a kad stra­ža za­vi­či da se Ma­na­sti­ru pri­mi­če ma­ša­la bu­ljuk Tu­ra­ka – sve svit­ne ga­zi­je ali brez Ali–pa­še, Vla­di­ka ti pla­ni kao mač og­nje­ni i na­brek­ni per­ja­nič­kom ofi­ci­ru da se na Tur­ke ospe plo­tun iz pu­ša­la! Od­jek­ni ostro­ške sti­je­ne pro­lo­mom pu­šča­ni­jem, mla­zni u ne­be­sa plam iz pu­ša­ka ostra­gu­ša, vri­sni ra­nje­ni ato­vi kao ažda­je, ja­ok­ni u je­dan avaz ra­nje­ni­ci. Vi­še no po­lo­vi­na aga i be­go­va sman­dr­ljaj se s ato­va če­tvr­ta­ka! Jed­no­me po­gi­ba­o­cu osta­la no­ga u ba­krač­li­ju pa ga je ora­nje­ni konj vu­cao sve od Ba­ši­ne vo­de đe su Tur­ci po­ko­ma­đe­ni do Pla­ni­ni­ce na bre Ni­ši­ća!

Pe­tar zbo­ra­še da se Ali–pa­ša ni­je sa­mo bi­jo ume­lu­ni­jo da je bo­le­san, no je iza­brao ju­na­ke po pu­šci i de­sni­ci ru­ci da uma­me me­đu se Vla­di­ku Ra­da i gla­vu mu ugra­be. Tur­ska voj­ska je iza njih bi­la na­ga­mi­la u in­dat ga­zi­ja­ma, pr­vi­na joj se po­ma­lja­la s Pla­ni­ni­ce kad je odri­je­ši­jo plo­tun per­ja­nič­ki! Šće­li Tur­ci da pri­sna­že u po­moć aga­ma i be­go­vi­ma kad ujag­me gla­vu Vla­di­či­nu, ali Sve­ti Va­si­li­je Ostro­ški, sla­va mu i mi­los, smeo je na vri­je­me tur­sku ilu i lu­kav­stvo a spa­si­jo Vla­di­ku Ra­da i nje­go­ve boj­ne per­ja­ni­ke. Ta­ko Pe­tar zbo­ra­še, ali Šće­pan ni­je dao se­dlat ni vi­lat, no ve­li da to Vla­di­ci Ra­du ni­je bi­lo pr­vom ni po­to­njom da ko­man­du­je plo­tun kad ne tre­ba! Pro­fe­sor Zu­pljak ne šće da pre­su­di, a Šće­pan na­sta­vi svoj pra­vac. Kad su, ka­že, No­vi­ca Ce­ro­vić i Mir­ko Alek­sić do­ni­je­li na Ce­ti­nje gla­vu Smail–age Čen­gi­ća i do­ve­li ata Sma­i­lo­va, za­pi­taj Vla­di­ka đe je Čen­gi­ćev dže­fer­dar. On za­pi­taj a na­kav Drob­njak do­ra­ni da su ga oni šće­li do­ni­je­ti kao što su do­ni­je­li i sa­blju nje­go­vu, ali dže­fer­dar ni­je dao Pe­tar Kr­ši­ka­pa ko­ji ga je i ski­nuo s gi­be­ni­ka! To iz­go­vo­ri je­dan, a usi­je­ci dru­gi Drob­njak ka­ko je isti ma­ni­ti uskok Kr­ši­ka­pa re­kao da Go­spo­da­ru ne tre­ba ju­nač­ko pu­ci­vo osvem ako će š nji­me ga­đa­ti soj­ke po po­lju ce­tinj­sko­me! Kad je to Drob­njak re­kao, Vla­di­ka je dr­žao Smail–agi­nu gla­vu u ša­ke i na­sla­đi­vo se krv­ni­ku ko­ji mu je na Gra­o­vo po­sje­kao bra­ta i gru­pu Pe­tr­o­vi­ća. Kad čuj šta Drob­nja­ci iz­go­va­ra­ju, pla­ni Vla­di­ka kao ne­be­ska mu­nja, za­vr­tljaj tur­sku gla­vu u ćo­šak i na­brek­ni tro­ji­ci per­ja­ni­ka da smlje­sta kre­nu u Usko­ke po dže­fe­r­dar Smail–age Čen­gi­ća i po gla­vu Pe­tra Kr­ši­ka­pe! Vla­di­ci ni­je br­ka­lo što ni­je bi­lo ju­na­ka da sta­ne is­pred usko­ka Kr­ši­ka­pe, ni što je Pe­tar gla­so­vi­ti ju­nak ko­ga plje­sme raz­no­se na sve stra­ne, no je per­ja­ni­ci­ma za­po­vi­di­jo da ga mu­ške­ta­ju brez is­pi­ta i is­po­vi­je­di! Ta­ko je i bi­lo, Pe­tra su per­ja­ni­ci mu­ške­ta­li a dže­fer­dar mu na Ce­ti­nje do­ni­je­li. Ne ro­di se Tur­či­na da smak­ne uskoč­ko­ga ha­ram­ba­šu Pe­tra Kr­ši­ka­pu, a Drob­nja­ci ga pre­po­ru­či­še Vla­di­ci Ra­du da mu sta­ne u sto­pu!

On­da ve­li Šće­pan da je ro­vač­ki ser­dar Pa­vić obr­ši­jo gr­đe no i Kr­ši­ka­pa. Kad je Vla­di­ka Ra­de i Rov­ci­ma na­met­nuo svo­ju ri­ječ za za­kon te im ob­re­zao da­ci­ju isto kao Če­vlja­ni­ma i Nje­gu­ši­ma, ro­vač­ki ser­dar Pa­vić re­ci na na­kvom ple­men­skom sku­pu da ni Tur­ci ni­je­su mo­gli uta­lu­mi­ti Rov­ča­ne ni si­dži­lom ni mu­ške­tom, pa ne­će ni Vla­di­ka iz njih is­te­gli­ti da­ci­ju! Do­sta­vlja­či tu ser­da­re­vu ri­ječ do­ja­vi Vla­di­ci, Vla­di­ka ne re­ci ni­šta no škri­ni zu­bi­ma i na­pi­ši pi­smo ser­da­ru Pa­vi­ću da do­đe na Ce­ti­nje ra­di zdo­go­vo­ra o ro­vač­koj da­ci­ji. Pa­vić strek­ni od to­ga po­zi­va pa ot­pi­ši Vla­di­ci da ne­će gle­da­ti Ce­ti­nja ako mu se on, isti Vla­di­ka Ra­de, ne za­ku­ne da će i po­sli­je raz­go­vo­ra bi­ti vla­san sa svo­jom gla­vom! Vla­di­ka se u no­vo­me pi­smu za­ku­ni te ve­se­li ser­dar pri­teg­ni obu­va­če i kre­ni na Ce­ti­nje.

Bi­lo tmur­no po­pod­ne, spu­za­li se ob­la­ko­vi niz Lov­ćen, za­pla­ka­le gla­vi­ce oko Ce­ti­nja, pu­ti se ras­ki­sje­li­li! Vla­di­ka ka­ran še­tao po Bi­ljar­di, ne pro­go­va­ra ni s kim ni­šta, ta­la­ma­ri per­ja­nik is­pred vra­ta s dže­fer­da­rom o ra­me­nu, s is­ti­jem dže­fer­da­rom ko­ji je ski­nuo Kr­ši­ka­pa s Age Čen­gi­ji­ća! Vla­di­ka ona­ko smra­čen i na­o­bla­čen po­gle­daj kroz ma­zga­lu od Bi­ljar­de i vi­di da se pri­mi­če ro­vač­ki ser­dar Pa­vić. Na onu ce­tinj­sku tmu­re­vi­nu, bi­je­lje­la mu se blje­la­ča bi­je­la kao da se šnje­žna usov s Ro­va­ca spu­šta­la na Ce­ti­nje! Bi­je­li se ser­dar u ste­pe­nu, a cr­ve­ni mu se fes na gla­vi ka­kav su ta­da jed­na­ko no­si­li Tur­ci u Ko­la­šin i Rov­ča­ni u Rov­ca. Ta­man kad je ser­dar sti­jo da ukro­či u Bi­ljar­du, Vla­di­ka zov­ni ono­ga per­ja­ni­ka is­pred vra­ta i na­re­di mu da kroz ma­zga­lu pu­ca u Pa­vi­ća! Per­ja­ni­ku se za­tre­si ru­ka, a Vla­di­ka brek­ni – uždij ili bi dru­ga! Pla­ni Čen­gi­ćev dže­fer­dar na ce­tinj­sko po­pod­ne ki­šo­vi­to kao da je ne­be­ska mu­nja iz Bi­lja­re­de uda­ri­la, a ser­dar Pa­vić se brez ja­o­ka pro­stri na prag dvo­ra Vla­di­či­na! Ve­le lju­di da mu je va­tra na bi­je­le pr­si otvo­ri­la cr­ve­nu ru­žu ne ma­nju no što je nje­gov cr­ve­ni fes na gla­vi!

Pe­tar po­koj­ni sma­tra­še da je Vla­di­ka Ra­de gre­šan na onaj svi­jet oti­šo što je pro za­kle­tve mu­ške­tao ro­vač­ko­ga ser­da­ra, mo­re bi­ti da se i jev­ti­ka oko­ja­si­la na Vla­di­ku se­dep to­ga ogre­še­ni­ja! Šće­pan su­prot­no nje­mu ve­li da bi bi­la i gri­jo­ta i sra­mo­ta po­ga­zi­ti za­kle­tvu i ubi­ti ser­da­ra da su po sri­je­di bi­li lič­ni ra­ču­ni Vla­di­ke Ra­da i Pa­vi­ća Rov­ča­ni­na! Da se spor ti­cao nji­jo­ve imo­vi­ne, nji­jo­va dže­pa, nji­jo­ve kuć­nje na­va­ke. Ali, vet­ma Šće­pan, vla­da­lac ne­ma dru­go­ga se­va­pa do na­roc­ke ko­ri­sti, on se ne mo­re ogri­je­šti­ti ako nje­gov gri­jeh va­lja dr­ža­vi. Da je Vla­di­ka Ra­de do­pu­šti­jo ser­da­ri­ma iz Cr­ne Go­re i sed­mno­ro Br­da da kro­je dr­žav­nu po­li­ti­ku, ne bi se Tur­ci za­mu­ča­li da di­žu voj­sku na Cr­nu Go­ru, no bi pro mi­ta i ma­ri­fe­ta ba­rem po­lo­vi­nu gla­va­ra uva­ti­li za ka­pu­ri­cu! Da su se svi gla­va­ri pi­ta­li, Tur­ci i La­ti­ni la­ko bi Cr­noj Go­ri ste­gli ku­ko­tres u ob­lje no­ge. Đe se svi pi­ta­ju – tu ne­ma dr­ža­ve ni vla­da­ra, bo­lje da se pi­ta je­dan pa ne­ka je ni­jem no dva pro­go­vor­na! Zbu­nje­ne su če­le brez ma­ti­ce, ma ka­kve su sa mlo­go ma­ti­ca!

Za­sr­nu­li i Ku­či da ne da­ju da­ci­ju knja­zu Da­ni­lu i po­ru­či­li mu da je ni­je­su da­va­li ni ska­dar­sko­me ve­zi­ru pa ne­će ni nje­mu! On­da na to na­do­da­li da će je ra­di­je da­ti ca­ru u Stam­bol ako je već mo­ra­ju da­va­ti, no nje­mu ko­ji ni­je ni car ni car­ski sin, ni­ti je iko nje­gov u tra­gu mi­ri­tao s Ku­či­ma kroz ze­ma­ne! Oni su mi­šlje­li da vla­da­o­ci iz ku­će Pe­tro­vi­ća bla­zne Ku­če kao svo­ju bra­ću i da im po­ma­žu ka­ko da se oslo­bo­de od si­le pek­si­jan­ske ko­ja na­me­će ha­ra­če i da­ci­je. A ne da na Ku­če na­va­lju­ju da­va­nja i na­me­te kao da su oni nji­jo­va ra­ja. Ako ne iz­bi­ješ iz gla­ve mi­sao da Ku­či­ma na­met­neš ver­đi­ju, da­lje ru­ke od ple­me­na kuč­ko­ga ko­je zna sa­mo za po­šte­nje i ju­na­štvo, – po­ru­či­li knja­zu Da­ni­lu kuč­ki gla­va­ri. A žu­ra Da­ni­lo, jed­na­ko ne­če­mu­ran i na­pre­šit, vik­ni bra­ta ro­đe­no­ga, voj­vo­du Mir­ka Pe­tro­vi­ća, pa mu za­po­vi­di da pod boj­ni bar­jak zbe­re Cr­no­gor­ce ta­man kao da se kre­će na ve­zi­ra ska­dar­sko­ga ili na ka­pe­ta­na pod­go­rič­ko­ga! Voj­vo­di Mir­ku ni­je tre­ba­lo dva pu­ta zbo­rit, no je ak­nuo s voj­skom na Ku­če, ni­je iz­ri­co ni­ka­kvu ko­man­du no iza­šao pred voj­sku sa za­pa­lje­nom glav­njom u li­je­vu i s lju­ti­jem ma­čem gre­bo­stre­kom u de­snu ru­ku! To je zna­či­lo da ždi­ju što se mo­že za­pa­li­ti i da si­je­ku što se sto­je­ći pi­ša! A konj pr­di što ne idu na Tur­či­na sta­rog du­šma­ni­na no na bra­ta ri­šća­ni­na ko­ji se s tri pr­sta kr­sti kao i dru­gi Cr­no­gor­ci! Ku­da je Mir­ko­va voj­ska na­lje­gla tu­da su se ku­će pro­met­nu­le u ku­ći­šta, a đe su Cr­no­gor­ci sti­gli ili sre­li Ku­ča, jed­na­ko sta­ra i mla­da, tu su mu po­bi­li smrt­ni mra­mor! Pri­ča Šće­pan da je na­kav crm­nič­ki pop, du­ša mu se i na onaj svi­jet raz­gu­ba­la, pre­sje­kao an­dža­rom mu­ško di­je­te u ko­li­jev­ci! Da bi spa­si­la di­je­te, za­ku­mi maj­ka to­ga po­pa, vi­đe­la da je pop jer je no­si­jo krs o vra­tu, da­bog­da no­si­jo čak­tar na onaj svi­jet! Za­ku­mi ku­ka­vi­ca da joj kr­sti di­je­te, a on po­teg­ni no­ži­nu te pre­si­je­ci onu ma­ka­nju! Is­pred za­pa­lje­ne ku­će kuč­ko­ga kne­za bi­je­li­jo se đer­dan ko­če­va s ljuc­ki­jem gla­va­ma, me­đu nji­ma je bi­la i gla­va mu­ška dje­te­ta od ne­pu­ne go­di­ne da­na! Kle­li su se kuč­ki star­ci da ta­kvo gla­vo­sje­ko­va­ni­je ni­kad Tur­ci u Ku­či­ma ni­je­su či­nje­li, ni Tur­ci ni ika­kva dru­ga vlje­ra pek­si­jan­ska. Eto ta­ko ti je, ve­li Šće­pan, a i pro­fe­sor mu po­fe­r­ma­va­še, knjaz Da­ni­lo uzi­mo na­uk ne sa­mo od ca­ra tur­sko­ga, no od sva­ko­ga ca­ra i vla­da­ra na svi­je­tu. Uzeo na­uk da se od po­daj­ni­ka mo­ra sku­pi­ti da­ci­ja! Ako ne­ma da­ci­je ne­ma ni gla­va­ra ni po­daj­ni­ka, ne­ma re­da i na­či­na u dr­ža­vu, no se na­rod će­ra po­ljem s tri­sta ras­kr­sni­ca. Će­ra se pu­sto­po­ljem ko­je je sva­či­je i ni­či­je! Sa­mo že­na i dr­ža­va ne pri­pa­da­ju dvo­ji­ci no jed­no­me, ako pri­pa­da­ju mlo­zi­ni – ob­lje su jed­na­ko kur­ve, zbo­ra­še Šće­pan. Pe­tar po­koj­ni na to vr­ća­še z gla­vom, mi­sli­jo je da je ljuc­ki gri­jeh, i to pre­ve­li­ki, tri­je­ti svo­ju bra­ću se­dep da­ci­je. Ka­ko ve­li ni­je ljuc­ki gri­jeh za­kla­ti mu­ško di­je­te u ko­li­jev­ci i to s po­pov­skom ru­kom, da­bog­da se ru­ka osu­ši­la i ta­kvo­me po­pu i vla­da­o­cu či­je je po­daj­nik ta­kav pro­klet­nik! Pe­tra po­koj­no­ga ni­ko ne mo­ga­še ra­zu­vlje­ri­ti da isto­ga knja­za Da­ni­la ni­je sti­glo bož­je ka­sti­že­ni­je da ga To­dor Ka­dić uzme na ni­šan kao zvljer­ku, da za­u­zme spra­ma nje­ga isto osto­ja­nje ka­kvo je on za­u­zeo spra­ma Ku­ča! Da­ti voj­vo­di Mir­ku blan­ko fer­man da mo­re u Ku­če sve či­nje­ti što bi či­ni­jo da ide na Ska­dar ili Pod­go­ri­cu, a to Bo­gu ne pla­ti­ti, e to bi bi­lo ma­lo mlo­go i s Bo­ži­je stra­ne!

Šća­hu se pa­met­ni lju­di po­kom­ba­ti i oko to­ga ka­kva je bez­be­li bi­la tur­ska upra­va dok su azi­jo­ti vla­da­li s na­ši­jem ze­mlja­ma. I tu je Šće­pan išao za svo­jom bra­zdom, ne bi on bi­jo Šće­pan da du­ma kao i osta­li. Po­ne­ko­me je bi­lo čud­no­va­to što pro­fe­sor Zu­pljak, ko­ji zna du­bo­ke knji­ge, mi­sli bli­že Šće­pa­nu no Pe­tru, ija­ko mu je na mi­los bi­jo mlo­go sku­plji Pe­tar no ijet­ki Šće­pan. Ja ne znam ko­me je Šće­pan bi­jo mi­jo osvem svo­joj maj­ci dok je bi­la ži­va i, mo­re bi­ti, nje­go­voj že­ni! A po­bo­žno­ga Pe­tra svo­ja­tao je i onaj ko­ji mu ni­je svoj­ta. Ko­li­ko Šće­pan si­plje osi­nja­ve ri­je­či to­li­ko Pe­tar pri­vi­ja me­lem ljuc­ki. Lju­to­ga Šće­pa­na mo­reš pri­vi­ti na lju­tu ra­nu, a me­lem­no­ga Pe­tra na ra­nu kad se ona sve­de!

Že­nja­še Ste­van Ga­gov si­na, pi­to­ma je­se­nja noć, ve­li­ka svad­ba, mla­dež igra i plje­va is­pred ku­će, a u ve­li­ku Ste­va­no­vu ka­ma­ru sje­de lju­di od ri­je­či i go­di­na! Ko umi­je od sta­ri­ne pri­če da pri­ča – on pri­ča, a ko ne umi­je taj slu­ša da mu bu­de li­je­po što slu­ša! Pu­na pun­ca­ta ka­ma­ra, tu su i Šće­pan i Pe­tar i Triv­ko Zu­pljak, ma za pri­ču i eglen – po­go­dak i po!

Ste­van po da­ma­ru že­ni­jo si­na pa zvao svad­bu na­ši­ro­ko, ni­je pro­pu­štao ni de­ve­tu pro­zu­ko po de­be­loj i tan­koj kr­vi, a ni ši­ša­na kum­stva ni­je za­bo­ra­vi­jo! Ni­je­smo pi­li ko­na­va­o­sku lam­be­ko­šu no ra­ki­ju pe­ča­tli­ju od ko­je mi­ri­še i piv­dži­ja i pro­sto­ri­ja! Ja sam ti tvrd je­mac da pri­ča ko­mot­ni­je va­ta ši­ri­nu i brez na­po­ra se spu­šta u du­bi­nu kad se pi­je go­spoc­ka ra­ki­ja. Od me­ga­ri­je ti se bi­stri pa­met, od­ve­žu­je je­zik i va­ta te gi­da da pri­čaš. A ko­na­vo­ska ra­ki­ja što do­no­si na pr­čo­vi­ta jar­ca za­vi­ti­lja ti u gla­vu, ode­blja ti je­zik, pa­da ti dri­jem na oči, a i tre­ći dan pro­svr­dla­va te kroz sli­je­pe oči! Plje­sma ve­li da vi­no ni­je za raz­go­vor, ono uda­ra u li­ce, a ra­ki­ja eglen otva­ra! E be­li, te ve­če­ri ra­ki­ja je eglen otvo­ri­la kao ma­lo kad, osta­li bi­smo u Ste­va­no­vu ka­ma­ru do zo­re da nas ne za­je­ba­še tre­ći ko­ko­ti! Evo ka­ko kre­nu pri­ča.

Po­koj­ni Jo­van Špi­rov, što se uda­ra­njem uz gu­sle i z gla­som mo­gao ba­ra­ba­ri­ti s Vo­ji­nom Ča­lo­vi­jem sa­mo ni­je znao plje­sa­ma ko­li­ko on, ot­plje­va plje­smu o Sta­ro­me Vu­ja­di­nu i si­no­vi­ma mu. Mi Tu­pa­nja­ni ra­do slu­ša­mo tu plje­smu jer se pri­ča da je Sta­ri Vu­ja­din bi­jo baš s Tu­pa­na. Jo­van je te no­ći ne­ka­ko sre­đe­ni­je ot­plje­va no dru­gi što umi­ju. Tur­ci Li­je­vlja­ni uva­ti­li Vu­ja­di­na s dva nje­go­va si­na. Upu­šta­li se haj­du­ci da im Tur­ci ba­nu s le­đa, bi­li se s haj­duč­lji­ve go­re Ro­ma­ni­je za­be­či­li u dru­mo­ve kud pro­la­ze Tur­ci i tr­gov­ci! Ta­man kad su uva­ti­li pre­tek da kre­nu na tr­gov­ce, tre­ni Tur­ci izu­blea te ih po­va­taj. Ma ni­je­su ni no­že va­di­li. Tur­ci im kao ri­so­vi za vrat sko­či­li, po­ve­za­li u si­dži­me i po­ve­li u Li­jev­no. Met­nu­li ih na mu­ke da do­zna­ju ko su im ja­ta­ci, đe zi­me zi­mu­ju i ko su krč­ma­ri­ce kod ko­jih pi­ju ruj­no vi­no ve­re­si­jom ako su mla­de, a za bla­go ako su osta­ra­le. No Tur­ci ni­je­su ni­šta iz njih iz­va­di­li do nji­jo­ve oči čar­ne. Pre­bi­li im no­ge i ru­ke, a haj­du­ci ni­je­su ac­nu­li. Za­nu­di­li ih Tur­ci da im ne va­de oči čar­ne, a haj­du­ci se na­smi­ja­li! Vu­ja­din je bi­jo za­kleo si­no­ve s kr­vi ko­ju ne mo­gu po­di­je­li­ti da ne bu­du sr­ca udo­vič­ka no sr­ca ju­nač­ko­ga i – po­slu­ša­li ga! Što mač­ka ko­ti to mi­ša lo­vi!… No ne­ka plje­sme, nju gu­sla­ri če­sto po­lje­va­ju u Ba­nja­ne i svak je zna, a da vi­diš ka­kav se raz­go­vor otr­si po­što Jo­van ob­lje­si gu­sle o ča­por.

Za­vr­ši Jo­van plje­smu, a Mi­loš Kan­dić ve­li da tur­sko­ga mi­le­ta ne­ma na kru­gli ze­malj­skoj. Mi­li­je je, ve­li, Tur­či­nu srp­sku krv po­pi­ti no ča­šu nji­jo­va naj­sla­đe­ga šer­be­ta. Mi­sli Mi­loš da bi oni od nas i me­so je­li da im se ne ga­di. Mi­loš ta­ko, a Šće­pan mu osi­je­če da plje­smi ne tre­ba u sve vlje­ro­va­ti. Mi­loš se ču­di to­me tol­ko­va­nju pa ka­že da ne bi­smo ni­šta zna­li o pro­te­kli­jem ze­ma­ni­ma da nam plje­sme ne do­ka­žu­ju, isti Vla­di­ka Ra­de re­kao je, ve­li, da brez gu­sa­la raz­go­vo­ra ne­ma! Šće­pan po­fer­ma­va da odi­sta ne­ma pra­vo­ga raz­go­vo­ra brez gu­sa­la i do­bra plje­va­ča, ali ka­že da je plje­sma što i ra­ki­ja pe­ča­tli­ja. Plje­sma na­mlje­šta ri­je­či da ti bu­de li­je­po kad je slu­šaš, kao što ti i ra­ki­ja od­ve­že je­zik da is­pri­čaš što ne bi ni u po­mam­ni lik da ti ona ni­je eglen otvo­ri­la! Mi­loš bi­ja­še do­bro po­te­gao ra­ki­je pa šća­še da se is­pri­je­či Šće­pa­nu što ne bi ni u san uči­ni­jo brez ra­ki­je, ali Šće­pan ni­je vi­še š nji­me de­ba­to­vao no otr­si­jo da pri­ča kao da Mi­loš ni­je ni pro­go­va­rao. La­ko se vi­đe­lo kad se Šće­pan na­i­je­di na ne­ko­ga što ga pre­ki­da. Oštro po­gle­da de­sno i li­je­vo, ot­pu­ne na nos, po­dig­ne gla­vu da mu is­ko­či ja­bu­či­ca pod gr­lo, a bi­ja­še mu ko­li­ko ko­si­jer, za­tu­ri ka­pu š če­la, uta­nji glas i ot­vr­ze pri­ču! Kad Šće­pan uva­ti ta­kav me­te­riz, zna­lo se da mo­re do­ći do džu­lu­se ako ga pre­ki­daš!

Oče­pi Šće­pan da pri­ča ka­ko je gra­ov­ski voj­vo­da An­to Da­ko­vić dva pu­ta ro­bo­vao u zlo­gla­snu mo­star­sku tav­ni­cu đe je lad­na vo­da do ko­lje­na i ju­nač­ke ko­sti do ra­me­na, đe se le­gu gu­je i ja­kre­pi! Jed­nom je An­to ro­bo­vao kao di­je­te od de­vet go­di­na, dru­gom kad je na­stao voj­vo­da na gra­ov­skoj po­kra­ji­ni. Nje­gov otac voj­vo­da Ja­kov bi­jo zars­nuo da ne pla­ća da­ci­ju ni mo­star­sko­me ve­zi­ru Ali–pa­ši ni sa­mo­me ca­ru u Stam­bo­lu! Ni­je Ja­kov na to mo­gao preg­nu­ti sam s gra­ov­ske pr­ži­nja­ve opla­zi­ne ko­ja se šću­ću­ri­la iz­me­đu Tur­ske i Austri­je, no ga je na taj ne­po­sluh pod­bur­đe­kao cr­no­gor­ski go­spo­dar s Ce­ti­nja! Re­kao mu da ne pre­da­va pa­sjoj vlje­ri ver­đi­ju, a ako mu se­dep bu­de to­ga tvr­do, do­će mu in­dat s Ce­ti­nja. Ne boj se voj­vo­do ne­va­ljač­ko – re­kao mu na­glas Go­spo­dar, te Ja­kov omlje­ri Tur­ci­ma od ša­ke do lak­ta! Pre­ki­ni Gra­o­vlja­ni da pre­da­va­ju da­ci­ju u Mo­star, a si­la tur­ska na­va­li na Gra­o­vo. Ma ne sa­mo tur­ska, tu je bi­lo naj­ma­nje azi­jo­ta i ju­na­ka, no kre­nu­la ba­ši­bo­zluč­ka žga­di­ja ko­ja se pri­dva­ra tur­skoj si­li da pljač­ka i pli­je­ni. Mlo­zi­na su se kr­sti­li – ne­ko s tri pr­sta a ne­ko š če­ti­ri ša­pač­ke! Tur­ci su bi­li pra­vi me­šte­ri da pri­va­be i srp­sku i la­tin­sku gov­na­ri­ju iz Er­ce­go­vi­ne ko­ja bi se i sad dr­ža­la Tur­ci­ma za rep da je pa­di­ša ostao da vla­da s Er­ce­gov­ci­ma. Isto su ta­ko za sla­nom ša­kom kre­nu­li na Gra­o­vo i tur­ski sko­ro­ve­čer­nja­ci ko­ji su pro­da­li vlje­ru za ve­če­ru, a još ne za­pe­u­znu­li imo­vi­nu i či­no­ve da za­jo­le s tur­ko­va­njem. Još ni­je­su bi­li za­ko­či­li vra­tom i ste­pe­nom da se pred pra­vi­jem Tur­ci­ma ne sti­de što su po­tu­ri­ce! E ta­kva Ali–pa­ši­na voj­na su­pra­ska ak­nu­la je na Gra­o­vo. Iz Ni­ši­ća je Smail Špi­ku­lja do­veo bu­ljak Tu­ra­ka u in­dat, s Lip­ni­ka je do­je­zdi­jo Smail–aga gla­so­vi­ti! Čen­gi­će­vi kra­ji­šni­ci bi­li su na ati­ma a pod mi­zdra­ci­ma! Ne fa­lit mu vlje­ru, to je bi­jo soj­li i ju­nak i čo­vjek! Ni­je on bi­jo pr­ži­ba­ba i na­bi­gu­zi­ca kao što će bi­ti sin mu De­da­ga, ni­ti je on kao dru­gi Tur­ci po­sr­tao na tu­đe že­ne! U ku­ći je dr­žao sa­mo jed­nu že­nu, kad mu je pr­va umr­la ože­ni­jo se dru­gom! On ti dru­gu ni­je do­vo­di­jo po če­mu se iz­dva­jao me­đu be­go­vi­ma u sve­mu car­stvu tur­sko­me! Šće­pan na­sta­vlja da je Smail–aga bi­jo vlje­ran ca­ru če­sti­to­me u Stam­bo­lu, đe se goć ra­ti­lo na raz­mljer­noj po­kra­ji­ni od is­to­ka pa­ke do za­pa­da, on je va­zda bi­jo ca­rev za­pe­ti ot­po­nac! Na­pu­nje­na lju­ta pu­ška ala­man­ka, isu­ka­na sa­blja di­mi­šći­ja! On je, a to sam ti či­ni mi se na­me­nuo ra­ni­je, na Gra­o­vo po­sje­kao de­vet Pe­tro­vi­ća, me­đu nji­ma i Jo­ka, ro­đe­no­ga bra­ta Vla­di­ke Ra­da. Ne sa­mo de­vet Pe­tro­vi­ća no i tri­sta Cr­no­go­ra­ca, sve bi­ra­ne ku­će i po­gla­vi­ce!

Cr­no­gor­ci kre­nu­li u sva­to­ve, brat Vla­di­ke Ra­da, Pe­ro, že­ni­jo se od Bu­la­ji­ća z Gra­o­va. No ni­je­su kre­nu­li ti sva­to­vi ka­ko se kre­će, no po­slu­ša­li plje­smu pa se skr­ka­lo u sva­tov­sku ka­ta­va­si­ju tri­sta i tri­des gla­va! A ko svo­je po­na­ša­je pre­po­či­nje iz plje­sme – pu­kla mu je po­gi­bi­ja! Plje­sma pri­ča da ti bu­de li­je­po dok je slu­šaš, a ži­vot se obr­će oko te­be ka­ko on ko­man­du­je! Plje­sma je kao san ko­ji sni­vaš, vlje­ru­ješ u san dok se ne pro­bu­diš i u plje­smu do­kle je slu­šaš!

Pe­tro­vi­ći se vo­zdi­gli kao ku­ća vla­da­ju­ća oso­bi­to kad se pro­ču­lo da je Vla­di­ka Ra­de naj­zor­ni­ji li­kom i naj­pa­met­ni­ji gla­vom me­đu svi­jem vla­da­ri­ma s ko­ji­ma se sre­ta po svi­je­tu! Vo­zdi­gli se vôma pa za­pa­la­ve­ri­li da na go­lo­gu­zo Gra­o­vo vo­de tri­sta i tri­des sva­to­va! Na­ke­ke­ru­ši­li se ra­ki­je, uobli­li glas o ja­vo­re ze­len bo­re, ras­pu­va­li br­ke, či­ni im se ni­je im mo­re do ko­lje­na! Ali pri­je no su sva­to­vi kre­nu­li š Nje­gu­ša na Gra­o­vo, žbi­ri su do­ja­vi­li Ali–pa­ši ka­kva sva­tov­ska đa­ma do­di na car­ski va­tan gra­hov­ski. Ve­zir ni­je mo­gao do­pu­šta­ti da ma­la ze­mlja s ko­jom ne vla­da car ni kralj že­ni pro­sto­ga đe­ti­ća kao da je car­ski sin, i još ga s to­li­kom sva­tov­skom rkom že­ni s car­sko­ga du­nja­lu­ka! Te ti Ali–pa­ša za­po­vi­di Smail–agi Čen­gi­ću da s te­va­bi­jom ide na Gra­o­vo, kao či­ne da vi­di je li ze­mlja na kra­ji­ni mir­na, a iz pra­ve da na­đe spa­ču re­če­ni­jem sva­to­vi­ma. Čen­gić je do­šao na Gra­o­vo po­pri­je no sva­to­vi, tek je bi­jo po­bi­jo bar­ja­ke u me­ra­ju kad su se ču­le sva­tov­ske da­vo­ri­je! Smail–aga se po­pe­ri­jo po ono­me pre­žva­lju po­me­đu po­lja i gla­vi­ce, zbi­jo se sta­ri meg­dan­dži­ja na kraj po­lja okle se la­ko blje­ži ako na­va­li ka­kva si­la iz Cr­ne Go­re. Sta­ri li­sac i još sta­ri­ji vuk do­mi­sli­jo se dvo­ma lu­kav­stvi­ma! Ni­je po­veo sa so­bom ni sto­ti­nu Tu­ra­ka, a po­bi­jo u me­ra­ju rav­no se­dam bar­ja­ka što je sva­ki od ze­le­ne svi­le kao da ih je ro­di­la kr­sta­ta go­ra ze­le­na! Na bar­ja­ci­ma mlje­se­co­vi od zla­ta že­že­no­ga što bljec­ka­ju spra­ma sun­ca kao ne­be­ska si­je­va­li­ca na su­šno lje­to! Sva­ki mlje­sec ob­i­gra­va ko­lo zvi­je­zda bi­se­ro­vi­je što se sjaj­ka­ju kao mač­je oči na po­mr­či­nu! Svak bi se za­kleo na svo­ju vlje­ru da su na bar­ja­ke po­pa­da­le zvi­je­zde s ne­be­sa! Bi­jo ve­dar je­se­nji dan pa uda­ri­le sun­ča­ne sjaj­ka­li­ce u zlat­ne mlje­se­co­ve i zvi­je­zde sr­maj­li­je. Ve­le da je na­re­di­jo Smail–aga da se bar­ja­ci na­tak­nu na bi­je­le str­že­ve ko­če­ve što su vi­so­ki s vr ko­nja­ni­ka i nje­go­ve če­len­ke! Ko­ci ubi­je­lo cr­ven­ka­sti, za­ši­lje­ni kao igla, ako bu­de us­tre­ba­lo ča­skom se š njih mo­gu sni­za­zi ze­le­ni bar­ja­ci, ča­som se ta bar­jač­ka ko­plja mo­gu pro­met­nu­ti u ko­če­ve na ko­je se na­bi­ja­ju ne­po­kor­ni đa­u­ri. Ili se na nji na­ti­ču gla­ve kad ih Tur­ci od­ru­be na raz­mljer­noj po­kra­ji­ni!

Kad su sva­to­vi do­gra­na­li na Gra­o­vo, po­gle­daj oni kad imaš šta vi­đe­ti – pro­će­tao Če­lin­ski po­tok Tur­ci­ma i bar­ja­ci­ma! Bu­di ti âr Cr­no­gor­ci­ma što njih tri­sta i tri­des sva­to­va no­se sa­mo je­dan bar­jak, a bu­ljuk Tu­ra­ka raz­le­pr­šao se­dam! Sva­tov­ski bar­jak imao je zlat­ne ki­te i kr­sto­ve, ali šta ti je je­dan spra­ma se­dam bar­ja­ka, pa ta­man da je kao onaj Bo­ška Ju­go­vi­ća o ko­me plje­sme plje­va­ju! I Bo­škov bar­jak iz­ni­štao bi po­red oni­je se­dam što bljec­ka­ju kao da su od­bu­če­ni od ne­be­ske za­sta­ve! Ma kri­vo ti je bo­lan Cr­no­gor­cu ako je iko bo­lji od nje­ga pa ta­man da mu je ro­đe­ni brat. Kad je kralj Ni­ko­la na­re­di­jo da se fron­ta voj­ska na raz­bra­ja­nje je­dva su Cr­no­gor­ce uta­lu­mi­li da zbo­re: pr­vi – dru­gi, jer ni­ko ni­je sti­jo da je dru­gi. Ni­je sti­jo da ka­že dru­gi no ja do nje­ga. I kad se ci­kva – Cr­no­go­rac oće da je pr­vi, a nek­mo­li u što dru­go!

Bo­gom se kleo je­dan Mar­ko­vlja­nin, re­ka­še Šće­pan, da su se na­kvi tre­ćo­tr­pe­žnja­ci š Če­va, Mar­ko­vi­ne i Ve­le­sto­va tak­mi­či­li jed­nom ka­ko se dru­ga tro­ji­ca ni­je­su tak­mi­či­la otkad je svi­je­ta! In­tra­la se ne­đe ta tri ja­do­ple­me­ni­ka ko­ji u svo­ja ple­me­na je­dva sje­da­ju i u tre­ću tr­pe­zu, te poč­ni da se nad­gor­nja­va­ju či­je je ple­me bo­lje i gla­so­vi­ti­je. Je­dan zbo­ri da su nje­go­vi ima­li to­li­ko i to­li­ko gla­va­ra z bi­lje­ga­ma, ali pre­će­raj ga dru­gi a dru­go­ga tre­ći! Isto je ta­ko bi­lo kad su na­bra­ja­li po­sje­če­ne tur­ske gla­ve, imo­vi­nu i pa­me­ta­re, ču­ve­ne že­nid­be i gla­si­te tu­žba­li­ce, đe­voj­ke lje­po­ti­ce i mom­ke uzor­ni­ke! S jed­nom ri­je­či, spo­me­nu­li su sve što se ljuc­ki­jem i ple­men­ski­jem na­zi­vlje, ali se ni­ka­ko ni­je­su mo­gli po­go­di­ti ko je pr­vi. Ni­je­su šće­li da od­u­sta­nu od tak­mi­če­nja, a ne bi­lo ko­ga da pre­su­di. Na­geo dan a oni se ne ra­zi­la­ze, ne zna­ju šta da či­ne od ži­vo­ta svo­ga! Ne mo­gu da iz­mlje­re pr­vljen­stvo, a ne smi­ju ta­ko ne­raz­vr­sta­ni da se ra­sta­nu! No, onaj ti Ve­le­sto­vac za­ža­ri s oči­ma i re­ci da ima jed­na stvar u ko­ju ga ne mo­gu pre­te­ći je­dan ni dru­gi od one dvo­ji­ce, Če­vlja­nin i Mar­ko­vlja­nin! To Ve­le­sto­vac re­ci pa odri­je­ši ga­će i iz­va­di ono­ga ku­re­lja iz­me­đu no­ga! Iz­va­di­jo vr­sni­ka i ve­li da mlje­re co­li­ma mu­ški alat da bi usta­no­vi­li ko­me je kra­ći a ko­me du­ži! Ne­ma­di kud Če­vlja­nin i Mar­ko­vlja­nin, no i oni odri­je­ši ga­će i po­va­di one okla­si­ne! Pri­li­kom bi­la tu u bli­zi­ni čo­ba­ni­ca li­je­pa kao upis, sva tro­ji­ca po­gle­da­li put nje te im se je­da­nak us­pra­vi oni kli­po­vi ko­li­ko ih je Bog dao u du­ži­nu! On­da su pri­vic­nu­li da ih mlje­re co­li­ma! Pr­vo svak je svoj iz­mlje­ri­jo, a on­da svak sva­ko­me! Iz­mlje­ri­li i utvr­di­li, a co­li ne umi­ju da la­žu, da je Ve­le­sto­vac pre­ba­či­jo Mar­ko­vlja­ni­na za col a oja­đe­lo­ga Če­vlja­ni­na za col i po! Oh ja­da nji­jo­vi­je! Bi­jo Ve­le­sto­vac ma­ga­ra­sto na­o­ru­žan te po­bi­je­di onu dvo­ji­cu i od­ne­si ple­men­sko pr­vljen­stvo! Eto, moj bra­te, ka­kvi su Cr­no­gor­ci – kad se ne­ma­ju š či­me po­hva­li­ti da su pr­vi, oni mlje­re kur­če­ve da se iz­ran­gi­ra­ju!

Ma sti­jo nam je s ovi­jem re­ći, ve­li Šće­pan, da su cr­no­gor­ski sva­to­vi š Nje­gu­ša ima­li bi­ti bum­ba­ti od si­či­je što su ih Tur­ci pre­te­kli z bar­ja­ci­ma na gra­ov­sko­me po­lju! Oni što su naj­vi­še po­pi­li ra­ki­je lam­be­ko­še za­graj da se uda­ri na Tur­ke vlje­ru pek­si­jan­sku! Bi­jo pri­li­kom sta­ri svat mu­dar i ra­zu­man Pe­tro­vić, pa je mo­li­jo s ka­pom u ru­ci, s kle­tvom i za­kle­tvom da se ne za­me­će kr­va­vo ko­lo no da se ide ku­ći đe­vo­jač­koj. Ali ni­je­su ga po­slu­ša­li! Sva­tov­ski pr­vlje­nac se na­ke­ke­ru­ši­jo ra­ki­je, a bi­jo sve­zao s pa­me­ću kao onaj Ve­le­sto­vac što je od­ni­jo kur­če­vo pr­vljen­stvo, za­ko­e­vi­te­zaj ti on tan­ko gla­so­vi­to:

– Aaaa, na Tur­či­na kr­stu du­šma­ni­na, za krs ča­sni i slo­bo­du zlat­nu, aaa na­pri­jed ko­me ni­je me­đu oči ono što je že­ni me­đu no­ge!

Od­bo­lje­kaj ju­nač­ku ka­ta­va­si­ju ta plja­na di­va­ni­ja, žgar­ni ko­nja z ba­krač­li­ja­ma, na­teg­ni iz bo­ce, me­ći iz ma­le pu­ške, trg­ni han­džar pa mag na Smail–agu i nje­go­vu te­va­bi­ju! Sve što je bi­lo plja­no na­ždij za njim s ar­la­kom, a on­da bog­me i oni pa­met­ni sva­to­vi ne­ma­di kud no i oni obo­di ko­nje pa ju­riš na Tur­ke agar­ja­ne! Sva­to­vi ta­ko, a sta­ri rat­nik i meg­dan­dži­ja Smail–aga na­re­di da pi­sne tru­ba za ostup­ni­cu! Tru­ba pi­šti, Tur­ci uz­ja­u­ju da blje­že, Cr­no­gor­ci se još vi­še po­ma­mlju­ju. Jo­pet su na­te­gli iz bo­ca i za­ur­la­ka­li, jo­pet žgar­nu­li ko­nje z ba­krač­li­ja­ma! Mi­šlje­li su da po­blje­go­še Tur­ci pa se na­da­li za nji­ma da se na­si­je­ku dža­ba­lu­kom gla­va! Cr­no­gor­ci pre­sti­žu je­dan dru­go­ga, oni što su sve­o­sve plja­ni bro­je ko­nji­ma mu­da, a Tur­ci se jed­na­či­to iz­mi­ču str­mi­nom po­lja gra­ov­sko­ga! Smail–aga sve du­blje uma­mljuj oja­đe­le sva­to­ve, a on­da se na­glo za­čuj tru­ba za lju­ti boj! Kao vi­jar s pla­ni­ne, Tur­ci se ob­ru­ši na Cr­no­gor­ce te ti od tri­sta sva­ta osta­ni je­dva tri­des z gla­va­ma na ra­me­ni­ma! Osta­lo ih je ži­vi­je, ve­li Šće­pan, ta­man ono­li­ko ko­li­ko je i tre­ba­lo da ide u sva­to­ve. Ni­je Smail–aga ko­man­do­vao da se ide za onom tri­de­se­to­ri­com ko­ji su da­li ple­ći, no je ostao na is­to­me onom po­lo­ža­ju na ko­je­mu je bi­jo kad su sla­zi­li sva­to­vi na po­lje gra­ov­sko. Ona­ko kr­va­vi i škr­ba­vi sva­to­vi ni­je­su raz­mo­ta­va­li bar­jak no su sa sa­vlje­ni­jem do­šli ku­ći đe­vo­jač­koj. Ni­je­su sje­da­li ni zdra­vi­ce iz­mje­nji­va­li, no uze­li đe­voj­ku i vr­nu­li se na Nje­gu­še da do­ne­su pu­ste gla­se gra­ov­ske! Đe­voj­ka ni­je ne­vlje­stač­ki vel pri­pu­ča­ka no ga ubra­di­la od ko­ro­te za ruč­ni­jem đe­ve­rom Jo­kom i za sva­tov­skom la­zi­nom na Gra­o­vo! Od ža­lo­sti su ostri­gli gri­ve ko­nji­ma, na­o­pa­ko obu­kli dže­ma­da­ne i po­ve­li odi­vu Bu­la­ji­ća ona­ko ka­ko se u pri­či ne pri­ča ni u plje­smi plje­va!

On­da Šće­pan is­pri­ča ka­kav je žlje bi­jo mla­do­že­nja Pe­ro Pe­tr­o­vić po či­ju je đe­voj­ku kre­nu­lo tri­sta i tri­des sva­to­va, a vr­nu­lo se sa­mo tri­des ra­nja­vi­je i is­kr­va­vlje­ni­je! Ni­je Pe­ru bi­lo ni­šta do­te­glo ni od stri­ca Vla­di­ke Pe­tra, ni od oca To­ma – ču­ve­no­ga do­ma­ći­na, ni od bra­ta, naj­pa­met­ni­je­ga me­đu vla­da­ri­ma! Pe­ro je bi­jo po­gu­zi­ja i pic­maj­stor, odr­ljač i škla­pa­dži­ja! Kad Vla­di­ke Ra­da ni­je bi­lo na Ce­ti­nje, Pe­ro je va­tao vlas i či­ni­jo šta mu je dra­go! A ni­je ga če­sto bi­lo no je išao po svi­je­tu da raz­go­va­ra s vla­da­ri­ma i da se li­je­či od jev­ti­ke. A i žen­ski an­đe­li po svi­je­tu su mu uli­je­ta­li u na­ruč­je! Ni­je Vla­di­ka Ra­de smi­jo u man­ti­ju a pod mi­trom da pri­ti­ska žen­ske po Cr­noj Go­ri, no je stri­je­lu oda­pi­njao na stra­ni! Sku­ko­tre­si­jo je na­kvu ev­ki­nju što je bi­la naj­gled­ni­ja na dvo­ru ca­ra ru­sko­ga, pa ti je ona nje­mu kao uzdar­je na­ba­vi­la ode­ždu u sr­mi i zla­tu a od se­dam oka! On mu­ški o njoj po­no­ći ob­ra­di­jo, a ona pro­dan odri­je­ši­la će­su! Vla­di­ku je Ra­da Bog za sva­šta bi­jo dao jed­na­ko! Pro­fe­sor Zu­pljak do­da­de da se ta da­rov­na ode­žda ču­va i da­nas u Ce­tinj­sko­me ma­na­sti­ru. I kad bi je za­ždi­jo s va­trom va­lja­la bi ku­ti­ju du­ka­ta, pla­nu­la bi svi­la i ka­di­fa ma bi osta­lo zla­to i dra­go ka­me­nje! Eno je kao da je ju­če skro­je­na, a ne mo­že je miš­ji zub pro­glo­da­ti ni nož sje­ći, od vo­de i vre­me­na je ćar­ni­ja. Što je sta­ri­ja za oči je uma­mlji­vi­ja! Ta­kvu ode­ždu dru­gi vla­di­ka do da­nas ni­je obla­či­jo! E pa kad Vla­di­ke ni­je bi­lo u Bi­lja­r­di, Pe­ro ti se ume­tao u vla­da­ra i či­ni­jo što je na­mi­sli­jo. Ni­je smi­jo Cr­no­go­rac od­ni­je­ti na pa­zar ko­to­r­ski ili ri­san­ski ša­ku li­po­va ča­ja, ko­čanj lin­cu­re ili ča­pru od zvljer­ke da pro­da, a da pr­vo ne pla­ti đu­mruk is­to­me Pe­ru To­mo­vu! Ako mu ni­je­si pla­ti­jo ko­li­ko je za­i­sko, pu­kla ti je grd­na šte­ta s ne­ke stra­ne!

Pe­ro ti je Pe­tr­o­vić pri­ti­skao što je sti­jo! Jed­nom mu je od­u­da­ri­la jed­na ne­vlje­sta u Crm­ni­cu, bi­la pu­sta so­bra­zna a i stre­plje­la od do­ma­ći­na jer su Crm­ni­ča­ni lju­bo­mor­ni mi­mo lju­de. Kad mu je od­u­da­ri­la i ne­da­la mu s vr se­be, Pe­ro za­po­vi­di per­ja­ni­ci­ma da za­ždi­ju Gor­nju Crm­ni­cu! A bi­jo je ubro­ždi­jo da se ras­pu­šta od vljen­ča­ni­je že­na i da no­ve do­vo­di, kao da ni­je na­ša vlje­ra! Ova što je do­veo z Gra­o­va ve­le bi­la mu je če­tvr­ta. Do­vo­di­jo je ljep­šu od ljep­še, zor­ni­ju od zor­ni­je, uži­vao bog­me va­zda da ima fre­šku že­nu u kre­ve­tu! Tur­ci su u to­me po­slu mlo­go po­šte­ni­ji no što je bi­jo Pe­ro Pe­tro­vić, brat Vla­di­ke Ra­da! Tur­ci vo­le svje­žu že­nu uza se, ali ne go­ne iz ku­će onu ko­ja je uve­nu­la, no do­ve­du no­vu a sta­ra osta­ne da opljuc­ku­je od one ra­bo­te. Ra­ču­na­ju je kao sve­kr­vu one mla­de bu­li­dže ko­ja se fu­šti­la u nje­zi­nu lo­gu! Šće­pan ta­ko tu­ma­či, a Pe­tar do­da­de da je isto­ga Pe­ra Bog ka­zni­jo se­dep ta­kvi­je po­na­ša­ja te su mu iz­gi­nu­li sva­to­vi na Gra­o­vo. Ta­ko mu je i tre­ba­lo, or­ja­tu ne­va­lja­lo­me, – za­u­či­ni Pe­tar!

Šće­pan pre­šu­ta pa na­sta­vi ka­ko su dva po­pa po­gi­nu­la u Pe­ro­vi­jem sva­to­vi­ma, to su bi­li oni pa­pa­zi što su Pe­ra i vljen­ča­va­li i ras­pu­šta­li kad mu se goć na­pe­lo! Sa­mo su toj dvo­ji­ci po­po­va Smail–agi­ni Tur­ci osje­kli gla­ve, dru­gi­jem po­blje­ni­jem sva­to­vi­ma – jok! Ne dao Smail–aga da se si­je­ku po­blje­ni sva­to­vi, znao je da ne va­lja na­ru­ži­ti svad­be­no ve­se­lje ni dru­goj vlje­ri, a ču­vao se i kle­tve đe­vo­jač­ke! Znao je ga­zi­ja da se do ne­ba ču­je kad ku­ne is­pro­še­na đe­voj­ka. Kad Šće­pan re­če da su sa­mo po­po­vi­ma oka­pa­le gla­ve na Smail–agi­nom Lip­ni­ku, po­gle­da on u Pe­tra i osmlje­nu se. Znao je da ka­zna ko­ja je sna­šla po­po­ve za­do­vo­lja­va Pe­tra ko­ji mi­sli da Bog mo­tri sva­ki ljuc­ki po­na­šaj, te ka­žnja­va, ne sva­ke su­bo­te no kad on od­re­di. Ka­zna će do­sti­ći gre­šni­ka ako ne na ovo­me a ono na ono­me svi­je­tu! Šće­pan ve­li da se ose­va­pi­jo knjaz Da­ni­lo što je pro­će­rao Pe­ra iz Cr­ne Go­re ä je si­jo na vla­dar­sku sto­li­cu u Bi­lja­r­du! Čim je Da­ni­lo si­jo na mlje­sto Vla­di­ke Ra­da, dao je Pe­ru – đi­la­sni­cu! Pro­će­rao ga je kao kur­va­ra i škla­pa­dži­ju, umro je ne­đe u stranj­skoj ze­mlji ka­ko je i za­slu­ži­jo! On­da Šće­pan na­me­nu da je Da­ni­lo bi­jo ere­zan na Pe­ra i spo­rad to­ga što je Pe­ro sti­jo da uva­ti vla­dar­sko mlje­sto a da Da­ni­lu da be­čak! Ni­je se­dep te Pe­ro­ve na­mlje­re pro­će­rao sa­mo Pe­ra. Sva­ko­ga ko je bi­jo za Pe­ro­vu stru­ju mu­ške­tao je ili ga pro­će­rao da mu se str­va ne zna! Naj­po­tlje je pot­pla­ti­jo na­kvo­ga po­pa Smo­kov­ca da u sred Ca­ri­gra­da ubi­je Ste­va­na Pe­ro­vi­ća Cu­cu. Ali ne se­dep po­li­ti­ke, no se knjaz Da­ni­lo bo­jao da će mu Cu­ca iti­ti po vr knja­gi­nje Da­rin­ke kad se vr­ne iz Stam­bo­la na Ce­ti­nje! Ste­van je bi­jo li­jep kao ujak mu Vla­di­ka Ra­de, a slat­ko­pi­čas mi­mo lju­de! Ste­van je pre­bro­jao bi­ser­ne zu­be lje­po­ti­ca­ma na dvo­ro­ve ru­sko­ga i austrin­sko­ga ca­ra, a i car­sko­ga ha­re­ma u Stam­bo­lu bi­jo se do­va­ti­jo!

Da­rin­ka ni­je usta­ja­la na no­ge kad se š njo­me ru­ku­ju lju­di, no je tra­ži­la da njoj usta­ju voj­vo­de i ser­da­ri i da je lju­be u ru­ku dok ona sje­di u ška­nju! Kad je Da­rin­ka osta­la udo­vi­ca, ni­je za ne­ko­li­ko go­di­na na­pu­šta­la Ce­ti­nje. Pri­ča­lo se da se mla­di knjaz Ni­ko­la ni­je ski­dao š nje vi­še no di­je­te sa slat­ke tre­šnje. Mo­re bi­ti da la­žu, do­da­je Šće­pan, Pe­tar na to od­ma­vu­je z gla­vom, mi se zgle­da­mo je­dan z dru­gi­jem, pro­fe­sor Zu­pljak uči­ni­jo se da to ne ču­je!

A sad da se vr­ne­mo voj­vo­di An­tu Da­ko­vi­ću i nje­go­vom ro­bo­va­nju u zlo­gla­snoj mo­star­skoj tav­ni­ci. Kad je otac mu, voj­vo­da Ja­kov, po­slu­šao Ce­ti­nje da ne pla­ća Tur­ci­ma da­ci­ju, jo­sni na nj voj­ska Ali–pa­še! Beg Mu­šo­vić iz Ni­ši­ća pri­do­dao bu­ljujk Tu­ra­ka, a Smail–aga s Lip­ni­ka uja­šao sa svo­jim ko­nja­ni­ci­ma na Gra­o­vo! Ne­mao Ja­kov mu­ške ja­či spra­ma Tu­ra­ka, ne­sta­lo mu dže­ba­ne! La­ti­ni sta­re va­ra­li­ce ne do­tu­ri­li mu pro Kri­vo­ši­ja obe­ća­ni prah i olo­vo, no ih Tur­ci pod­mi­ti­li da ne do­tu­re! Voj­vo­da Ja­kov ne­ma­di kud, ze­mlja tvr­da a ne­bo vi­so­ko, no po­blje­zi s fa­mi­ljom i ro­đa­ci­ma u pe­ći­nu na kraj po­lja gra­ov­sko­ga! Je­di­no­me si­nu mu, An­tu ta­da je bi­lo ne­pu­ni­je de­vet go­di­na! Bra­ni­jo se Ja­kov kao lav, iz­li­je­tao iz pe­ći­ne te tur­ske gla­ve gra­bi­jo, ali ni­je mo­gao po­blje­ći od sud­bi­ne. Ona ba­ši­bo­zluč­ka žga­di­ja do­ne­si sla­me i si­je­na, naj­po­tlje su i su­ve ba­le­ge po po­lju ku­pi­li, do­ne­si sve što mo­re da go­ri i smr­di pa na­va­li na pe­ćin­ska vra­ta i za­pa­li! Smail–aga ni­je sti­jo da se di­mom i smra­dom iz­go­ni Voj­vo­da iz za­klo­na, Čen­gić je vi­tlao sa­bljom da se s Ja­ko­vom obi­de is­pred pe­ći­ne na meg­dan ju­nač­ki! Ali ga­zi­ju ni­je po­slu­ša­la ba­ši­bo­zluč­ka gov­na­ri­ja i pe­sto­ku­plje­vi­na, no smrad­ni­jem di­mom na­va­li­la na voj­vo­du gra­ov­sko­ga kao na di­vlju zvljer­ku. Dig­ni se plam u ne­be­sa, pe­ći­na usrk­ni smr­dlji­vi dim û se, Ja­ko­vu ne­sta­ni ari­je u pr­si te ti on is­tr­či iz pe­ći­ne i pre­daj se Tur­ci­ma! Do­zna­lo se da se ne bi Ja­kov pre­dao da ga ni­je maj­ka za­kle­la mli­je­kom iz svo­ji­je pr­si da se pre­da! To je uči­nje­la po­ra­di ma­lo­ga An­ta, vi­đe­la je ba­ba da će joj se dom uga­si­ti ako joj se je­di­ni unuk ugu­ši u pe­ći­nu! Iz­va­di­la doj­ku iz nje­da­ra, pre­ku­mi­la si­na da se pre­da i on se pre­pu­šti­jo du­šma­ni­ma. Bi­jo mu je je­dan brk iz­go­ri­jo, obr­ve opa­lje­ne, bi­je­lo li­ce pro­met­nu­lo se u ga­ra­vu ra­nu, dva oka – dvi­je pla­se kr­vi, ro­pi­tao je iz pr­si kao će­ra­li­ca!

Tu su Ja­ko­va s ro­bljem sve­za­li u je­dan si­džim i po­ve­li u Mo­star. Od­re­đen ka­va­zba­ša Šu­ćo Pi­ju­li­ja da vo­di opa­lje­no ro­blje, ba­ši­bo­zluk za­a­r­la­u­kao na ro­bo­ve, Smail–aga i gla­va­ri od­ja­ša­li na Klo­buk da bla­gu­ju na onoj uz­vi­ši­ni.

Ne­ma lju­di na svi­je­tu da umi­ju iza­bra­ti mlje­sto za uži­va­nje kao što su Tur­ci umlje­li! Đe je po­lja ši­ro­ko­ga, đe je mo­ra de­be­lo­ga i ri­je­ke ši­ro­teč­ne, đe je ze­mlje de­be­li­ce i bra­zde du­bo­ke – tu je bi­lo i Tu­ra­ka. Po­lja su bi­li osvo­ji­li a mo­ra pod­u­ze­li! E ta­ko ti je i Klo­buk iza­bran za stra­žar­ni­cu na kra­ji­ni pre­ma Cr­noj Go­ri. Da di­zdar s po­sa­dom stra­ža­ri, a da bla­gu­ju be­go­vi šer­be­tli­je kad pro­la­ze car­ski­jem dru­mom is­pod Klo­bu­ka. Bla­ga ari­ja ćar­li­ja s Tre­bi­šnji­ce te ne dâ sje­ver­noj stru­ji da za­stu­di zi­mi na Klo­bu­ku, a kad je že­ga ilin­ska, nad­ja­ča­va sje­ver­na ari­ja i sa­bi­ja onu s Tre­bi­šnji­ce da ti ne bu­de vre­lo na klo­buč­koj tvr­doj ka­ča­ni­ci! S klo­buč­ki­jem me­dom ca­ru mi­je­se gu­ra­bi­je u Stam­bo­lu, a ko je od ne­šta va­o­san li­je­či se ča­je­vi­ma od klo­buč­ki­je će­to­va!

Ka­va­zba­ša Pi­ju­li­ja će­rao je sov­kom i bi­čem opa­lje­no gra­ov­sko ro­blje. Sin­džir ro­bo­va vu­kao se kao pre­blje­na zmi­ja, jed­no­ga po­pa za­vi­li­ča­li konj­skom uzdom i na nj uz­ja­ša­li ma­lo­ga An­ta, di­je­te je bi­lo pre­ma­lo da se ve­že u lju­to gvo­žđe! Maj­ka Ja­ko­vo­va, a ba­ba An­to­va, išla je iza Pi­ju­li­je, fi­ju­kao joj je bič oko gla­ve, ali ona ni­je šće­la da od­u­sta­ne no je mi­lje­la za unu­če­tom ko­je ja­še po­pa za­vi­li­ča­no­ga! Gr­ma­či­va­la je to­li­ko pu­ta da uće­ši di­je­te kad se za­ce­ne od su­za, ali joj se is­pri­je­či­jo bič i ka­va­zba­ša ko­ji je na­zi­vlje krm­skom va­i­njom! Uži­ma­la se ona i tr­plje­la, so­ko­li­la di­je­te da ne pla­če i da se dr­ži po­pu za bra­du.

Kad je ka­va­zba­ša Pi­ju­li­ja sti­gao na Klo­buk sa sin­dži­rom ro­blja, ba­ba pon­taj da ulje­ze u grad, ali bič joj ni­je dao da pre­kro­či avlij­ski prag. Vi­di to Smail–aga pa vik­ni Pi­ju­li­ji da ba­ba ulje­ze i da joj se do­pu­šti da po­mi­lu­je unu­če. Iz­va­di­la je on­da ona bi­je­lu ma­ra­mu iz nje­da­ra, na­kva­si­la je su­za­ma i obri­sa­la An­ta od pla­ča i ga­re­vi­ne! Pru­ži­la mu i kre­men cu­kra ko­ji je kri­la ne­đe u pr­si! A kad je Pi­ju­li­ja bi­jo kao okr­ti­jo da po­slu­ša Smail–agu, Čen­gić mu je re­kao, zna­va­še Šće­pan da mu je ka­zao:

– Pu­šti ka­va­zba­šo ba­bu da uće­ši unu­če. To je sin gra­ov­sko­ga voj­vo­de, i on će bi­ti voj­vo­da, va­lja­će nam š nji­me či­nje­ti ra­ču­ne!

Tur­ci su s jed­nom ru­kom či­nje­li zlo a z dru­gom do­bro. Te iste no­ći na Klo­bu­ku ži­vot su uze­li voj­vo­di Ja­ko­vu, ali su mu osta­vi­li ži­va si­na. Ta­ko je i pa­ša Sel­ma­no­vić iz Plje­va­lja po­stu­pao: po­sje­kao drob­njač­ke kne­že­ve, Sto­ja­na Ka­ra­dži­ća iz Pet­nji­ce i po­pa Mi­lu­ti­na iz Tu­ši­nje, nji­ma dvo­ji­ci od­ru­bi­jo gla­ve, a si­no­ve im – Šu­ja Ka­ra­dži­ća i No­vi­cu Ce­ro­vi­ća, za­gla­va­ri­jo za kne­že­ve! Oče­ve se gla­ve za­va­lja­le po so­ka­ku, a si­no­vi za­ko­či­li s kne­žev­ski­jem vra­to­vi­ma. Ga­vran grak­nuo na očin­ske ču­tu­re, a si­jev­nu­le kne­žev­ske bi­lje­ge na si­nov­ske gla­ve! Dok se jed­no­me ne smrk­ne – dru­go­me ne mo­re sva­nu­ti!

Dok Šće­pan sa­vi­ja da za­pa­li, is­pri­ča pro­fe­sor Triv­ko ka­ko su te zle ve­če­ri na Klo­bu­ku uze­li Tur­ci ži­vot voj­vo­di Ja­ko­vu Da­ko­vi­ću.

Pri­pra­vi­li gvo­zde­nu šip­ku du­gač­ku mu­ški ras­te­gljaj, ne de­blju no pe­ro s ko­ji­jem se knji­ge pi­šu, za­ši­lje­na šip­ka u vrh kao igla šić­ka­ra! Voj­vo­du obo­ri­li na ple­ći i ras­kre­či­li ga. Dr­že ga za no­ge i ru­ke da se ne gr­či, za­ti­sli mu usta da se ne kri­vi, pa mu po­la­ko kroz de­be­lo cri­je­vo umi­lje­li onaj gvo­zde­ni plam! Pe­či­li Voj­vo­du onom ši­lja­tom zmi­jom u sr­ce, je­da­nak je iz­da­nuo kao da ga je ubi­la sr­ča­na ka­plja! Ta­ko ni­je osta­lo kr­va­vo­ga tra­ga da je ubljen, ni kap­ca kr­vi ni­je po­re­va­la. Ta­ko je Tur­ci­ma bi­la pra­va za­kle­tva da gra­ov­ski voj­vo­da Ja­kov ni­je po­sje­čen sa­bljom, ni­je uda­vljen svi­le­ni­jem gaj­ta­nom, ni­ti je otro­van si­ča­nom, ni na­bljen na ko­lac! Sa­mo su s ti­jem če­tir­ma smr­ti­ma Tur­ci ras­po­la­ga­li kad su ko­me ži­vot uzi­ma­li. Pe­tu smrt ni­je­su iz­mi­šlja­li sve dok im ni­je tre­ba­lo! Kad je sva­nu­lo, pro­kri­vi­jo se te­lal s Klo­bu­ka da je voj­vo­da Ja­kov umro od Bo­ga sta­ro­ga krv­ni­ka. Do­dao je da se ne mo­re Voj­vo­da sa­ra­ni­ti pri­je no do­đe ulak iz Du­brov­ni­ka da vi­di mr­tva Ja­ko­va i da pot­ka­i­ti ar­ti­ju da je umro gra­ov­ski voj­vo­da što mu je Bog do­su­di­jo da mrê! Triv­ko nam on­da is­tol­ma­či što su Tur­ci če­ka­li la­tin­sko­ga ula­ka iz Du­brov­ni­ka da vi­di mr­tva voj­vo­du Ja­ko­va. Ni­je ulak bi­jo du­bro­vač­ki La­ti­nin, no či­nov­nik ca­ra austrin­sko­ga ko­ji je ta­da upra­vljao z gra­dom Du­brov­ni­kom. Kad su ve­li­ke si­le ri­je­ši­le da beč­ki če­sar po­svo­ji Du­brov­nik, uci­pljen je i zdo­go­vor da car­stva kom­ši­ja­ju ta­ko što će je­dan car upo­zna­va­ti dru­go­ga ca­ra o do­ga­đa­ji­ma ko­ji se ti­ču obo­ji­ce. Austri­ja je kom­ši­ja­la z Gra­o­vom pro Kri­vo­ši­ja, pa bog­me smrt gra­ov­sko­ga voj­vo­de u tur­ski­jem ša­ka­ma tre­ba­lo je da se ob­ja­sni kom­ši­ji! Isto ta­ko da je Ja­kov umro na austrin­skoj ino­ri­ji, tur­ski bi car sti­jo da zna ko mu je ži­vot uzeo!

Te ve­če­ri nam Šće­pan is­pri­ča i ka­ko se voj­vo­da An­to pro­vo­di­jo u mo­star­skoj led­noj tav­ni­ci. Za­ča­mao voj­vo­da u tav­ni­cu te iz­do­li­jo u ži­vot to­li­ko da je na­li­ko­vao na ro­ba iz plje­sme ko­ji ima nok­te da bi š nji­ma mo­gao ora­ti, ko­ji po­da se po­da­sti­re po­la ko­se i bra­de a z dru­gom se po­lo­vi­nom po­kri­va. U bra­du mu se za­le­gli ja­kre­pi, ubi­la ga me­mla od ka­me­na! Ži­vi­na mu ka­plje iz vi­da oč­nje­ga!

Tur­ski za­ko­ni su do­pu­šta­li da ro­bo­vi iz tav­ni­ce idu o Bo­ži­ću i Vas­kr­su u cr­kvu da se po­mo­le svo­ji­jem sve­ti­te­lji­ma. An­to sti­jo da ode u cr­kvu na Bo­žić, ali oćeš – be­čak! Ne mo­re da od­vu­ca gvo­zde­nu ku­glu od se­da­mles oka ko­ja mu je za no­ge bi­la pri­ve­za­na lju­ti­jem sin­dži­rom! Voj­vo­da se umo­li stra­žar­sko­me bu­ljuk­ba­ši da mu pri­ve­žu lak­šu ku­glu ko­ju je ka­pac od­vu­ca­ti do cr­kve i od cr­kve do tav­ni­ce. Tur­čin imao du­še te na­re­di­jo ko­va­ču Ci­ga­ni­nu da mu pri­ve­že ku­glu od se­dam oka a da mak­ne onu od se­da­mles!

Kad se vr­tao iz cr­kve, isti voj­vo­da umo­li se Tur­či­nu ko­ji ga je vo­di­jo da ga pu­šti na ri­je­ku Ne­re­tvu da umi­je oči­nji vid! I taj Tur­čin ima­di du­še i do­pu­šti mu. Dok se An­to ona­ko na­ka­zan ogle­dao u ri­je­ci, ko­ja je bi­stra kao đe­ti­nje oko te­kla is­pod mo­sta što na­li­ku­je na mlad mlje­sec, uto­li­ko na­lje­zi sta­ri Tur­čin sa sre­br­nom šta­kom u ru­ci i upa­zi ro­ba ko­ji se cr­ni ukraj bi­stre vo­de! Pi­ta sta­rac ro­ba što je ta­ko iz­do­li­jao u ži­vot i zar ne­ma ni­ko­ga u gra­du Mo­sta­ru da ga s ne­čim uće­ši! Voj­vo­da re­ci da ne­ma, a imao je no ga stid bi­lo da ka­že ka­ko su se svi nje­go­vi po­zna­ni­ci u Mo­sta­ru od nje­ga od­ro­nu­li. Na tu Šće­pa­no­vu ri­ječ Pe­tar Ni­ko­lin za­u­či­ni da ne mo­re vlje­ro­va­ti da zlî Tur­ci, vlje­ra pek­si­jan­ska, do­pu­šta­ju da se ro­blju do­no­se po­nu­de u ta­va­ni­cu! Da se u led­ni zin­dan mo­gu do­no­si­ti da­ro­vi, on se ne bi ta­ko zvao no ne­ka­ko druk­či­je! Pe­tar ta­ko, a pro­fe­sor Triv­ko kao da je­dva do­če­ka da po­fer­ma Šće­pa­nu i ve­li ka­ko je još car Mu­rat do­ni­jo za­kon da se utam­ni­če­no­me ik­sa­nu mo­gu do­no­si­ti po­nu­de – du­van, pi­vo i je­sti­vo! Šće­pan on­da na­sta­vi da je onaj sta­ri Tur­čin po­te­gao iz će­se du­kat i re­kao:

– Evo ti ja­dan ro­be ovaj du­kat pa se po­mo­zi š nji­me da ne ska­plješ u ta­va­ni­cu. Ako ti Bog dâ te se zin­da­na živ kur­ta­li­šeš, vr­ni mi dug. Ako li osta­viš ko­sti u tavаnicu, alal ti bi­jo moj du­kat!

I Šće­pan bi još pričаo i mi bi­smo još slu­ša­li, ali klik­nu­še tre­ći ko­ko­ti te se raz­met­nu­smo iz ku­će Ste­va­no­ve. Raz­mi­lje­smo se ku­ća­ma da po­či­ne­mo jer je va­lja­lo i sju­tra svad­bo­va­ti.

Ta­ko za­mu­če ljuc­ka pri­ča kad pi­jev­ci klik­nu­še svo­ju plje­smu. Pri­ča se gra­na kroz noć­nu po­mr­či­nu, svi­je­tla zo­ra pri­či je du­šma­ni­ca! Ka­ra­mlu­či­na je za pri­ču i lju­bav­ni­ke!

MI­HA­I­LO

Bli­zu mu je se­dam­de­set go­di­na. Že­nio se dva pu­ta. Pr­va že­na umr­la, a s dru­gom se ra­sta­vio. Ostao bez dje­ce. Mo­že da pro­či­ta što je ći­ri­li­com na­pi­sa­no, ali na­glas. Ru­kom je ma­lo šta za­bi­lje­žio osim lič­nog pot­pi­sa. Vo­li da pri­ča, a ne lju­ti se ako mu upa­daš u ri­ječ. Kad na­u­mi da is­pri­ča ne­što smi­je­šno, pr­vo se na­smi­je na­glas i če­ka dok ga ne­ko ne upi­ta za­što se smi­je. Ako ga ne gle­daš pra­vo u oči dok ti pri­ča, pre­sta­će s pri­čom.

Ako se Mi­ha­i­lo na istom sjed­ni­ku po­no­vo na­smi­je, to ne zna­či da će na­sta­vi­ti pre­ki­nu­tu, no će po­če­ti no­vu pri­ču.

Mo­glo se tri­sta ov­či­je kr­do­va na­po­ji­ti na Be­go­va ko­ri­ta u Bi­je­lu Go­ru, ali ni­je bi­lo za­ma­ši­ti­je­ga kr­da od ša­golj­sko­ga! Vi­še je u njih bi­lo ugi­ča i ov­no­va gri­va­lja, no u dru­gi­je do­ma­ći­na dvi­za­di i ši­lje­ži. Sa­mo je ša­golj­ski bak mo­go brez pre­du­ška rik­nu­ti za­ma­ni­ce če­te­res i tri pu­ta, a zbo­ri­lo se da im pa­stu­vi nji­šte ko da ržu vran­ci s ti­ma­ra Be­ga Lju­bo­vi­ća! Ša­go­lji su na Tro­šu­lji ima­li ce­ro­vu šu­mu ta­ko gu­stu da je kre­sač li­sto­va pre­la­zi­jo s ce­ra na cer ko je­ve­ri­ca, ne spu­šta­ju­ći se na ze­mlju dok ne po­si­je­če li­sto­ber! Na ri­san­sku i na tre­binj­sku plja­cu, – pr­vi je pa­zar la­tin­ski dru­gi tur­ski, zna­lo se mlje­sto đe Ša­go­lji pro­da­ju zer­ze­va­te. La­ti­ni su se gra­bi­li o nji­jo­vu na­do­šlu me­do­vi­nu ko­ja pre­pi­ra krv bo­le­snu če­lja­de­tu, a zdra­vo­me bru­di lju­bav­nu po­mi­sao – jed­na­ko mu­ško­me i žen­sko­me ik­sa­nu! Ga­me­ni su bi­li lo­ći­ka­sti La­ti­ni i na ša­golj­sko lje­ko­vi­to bi­lje. To je gr­ko ko­ri­je­nje što se čo­vr­ta po ši­ro­koj Tro­šu­lji i mi­ri­sni će­to­vi što ih be­reš po vi­so­koj Ja­stre­bi­ci! Te trav­ke pre­pi­ra­ju krv bo­ni­ku bo­lje no dok­tor­ske me­di­ži­ne i apo­te­kar­ske lje­ka­ri­je! La­tin­ke su bi­le po­ne­še­ne za ča­pra­ma od ku­ni­ce i džu­ža­na da ih me­ću oko vra­ta kad se zi­mi še­ta­ju oba­lom mo­ra si­nje­ga! A ko­žu od ša­golj­ske li­si­ce pro­voj­go­re la­tin­ske ku­po­va­le su ko su­tu­ku: ako da­ma smo­ta li­si­či­nu oko vra­ta, na nju će beč­ka­ti pic­maj­sto­ri sva­ke vlje­re! Tur­ci su na pa­zar tre­binj­ski sta­ja­li u red da ku­pe u Ša­go­lja ma­slo i osu­še­nu jar­če­vi­nu. Na nji­jo­vo ma­slo bu­le su pe­kle gu­ra­bi­je i pi­te še­će­ru­še, a ko­ji je Tur­čin imo kod ku­će vi­še no jed­nu že­nu, ni­je se bo­jao da će osta­ti ne­za­do­volj­ne na me­ko­me du­še­ku ako se on, isti Tur­čin, is­po­nu­đa su­vom jar­če­vi­nom s Tro­šu­lje! Ma ne­ka ti je sto­ti­nu go­di­na, na­je­di se osu­še­ne jar­če­ve be­dri­ce, mi­snu­će ti se na žen­sku ko da ti je dva­des lje­ta mo­mač­ki­je! Ne sa­mo na pa­zar ri­san­ski i tre­binj­ski, no na do­mu i na pu­tu, na um­ni­nu i u pla­ni­ni, na sva­ko mlje­sto đe su Ša­go­lji do­pr­li – na­va­ka im je re­u­ši­la. Zbo­ri­lo se da ni na stu­de­ni ka­men Ša­golj ne sta­ne za­lu­du! Bli­zni­la im se i tro­ja­ni­la sva­ka na­va­ka do – jed­ne ure!

Bi­jo na­kav skup gra­ov­ski­je gla­va­ra i do­ma­ći­na na Vi­lu­se. Svak si­jo đe mu je mlje­sto, a Vuk se Ša­golj s Tro­šu­lje po­iz­da­lje za­ba­ni­jo, si­jo na­vi­so­ko, uva­ti­jo ši­ro­ko mlje­sto. Ne znaš jal je čo­va nje­go­va dže­ma­da­na cr­ve­ni­ja ja­li svit­ne di­mi­je pla­vet­ni­je! Od svi­je gla­va­ra i do­ma­ći­na ni­ko ni­je imo na no­ge cre­vlje od sak­ti­ja­na osvem Vu­ka, svi su no­si­li opan­ke, ne­ko gra­naj­li­je ne­ko s vrč­ma­ni­ca­ma! Svi ši­ri­ti niz Vu­ko­ve aljin­ke, gra­ne oko ru­ka i dže­po­va i pu­ca niz pr­si, zla­tom su tre­pta­li. Sa­mo su mu kov­če niz do­ko­lje­ni­ce bi­le sre­br­ne. Gla­va­ri i do­ma­ći­ni ima­li su do­ko­lje­ni­ce od bi­je­lo­ga suk­na, va­lja­no­ga i ne­va­lja­no­ga, a Vu­ko­ve su bi­le od žu­te tur­ske abe od ko­je be­go­vi pri­gr­ću ćur­di­je kad se gu­ze u dža­mi­ju da kla­nja­ju Kur­ban baj­ra­me! Gra­ov­ski pr­va­ci na­sta­kli cr­no­gor­ske ka­pe s cr­ve­ni­jem dnom i cr­nom de­ra­vi­jom, a Vuk Ša­golj na­cu­po ba­ška ka­pu! To je tro­ćo­ši šen­šir ka­kvo­ga je u ze­ma­nu na­sti­cao sa­mo du­žde mle­tač­ki! Šen­šir iza­tkan od štru­ca cr­nje­ga no po­noć, ivi­com je ob­ru­bljen sr­maj­li ži­com, ne na­kri­vlju­je se de­sno ni li­je­vo! Niz ba­bi­nu ru­pu vi­si iž nje­ga ki­ta svi­le bi­je­la ilja­du pu­ta ko sni­jeg ci­je­lac! Vi­si ki­ta o žu­ti svi­len gaj­tan, pa ti se pre­tva­ra da je Vu­ku niz šen­šir ni­ko li­sič­ji rep! Na de­snu ru­ku ga­zda Vuk no­si­jo je dva pr­ste­na – mu­šku čon­ču­lu s dra­gi­jem ka­me­nom na ve­li­ki prs, a na prs do ve­li­ko­ga dvi­je bur­me vi­ti­ce. Uvi­ja­ju se bur­me jed­na oko dru­ge ko dva mla­da mlje­se­ca, ne znaš đe jed­na pre­sta­je a dru­ga po­či­nje! Što je no­si­jo dvi­je bur­me – ni­ko se ni­je mo­go do­sje­ti­ti, a do­mi­šlja­li su se mlo­gi! Jed­ni su mi­sli­li da no­si dvi­je bur­me sto­ga što se dva pu­ta že­ni­jo, dru­gi da je vi­di­jo ne­ko­ga u Ri­snu ili Tre­bi­nju da ta­ko no­si pr­šte­nje. Tre­ći su vlje­ro­va­li da je Vuk ta­ko pr­ste uz­la­ti­jo da bi zle oči skre­no sa se­be. Ne­ka se zlo­o­kac ču­di nje­go­vu pr­šte­nju, a ne nje­mu i nje­go­vu zo­ru i jor­da­mlu­ku! Kad je ne­ko Vu­ka za­pi­to šro će mu dvi­je bur­me na je­dan prs, on je pro či­bu­ka a brez zle vo­lje od­go­vo­ri­jo:

– Da se ču­de ta­kve be­šti­je!

Ne­ka ti sve dru­go, no Vu­ko­va du­van­će­sa, či­buk i sim­si­ja bi­li su ba­ška od ti­je san­ta­le­ta ko­je no­se gra­ov­ski gla­va­ri i do­ma­ći­ni. Svi su no­si­li du­van u ov­nuj­ske omu­di­ne – ne­ko­me mud­na će­sa na­gra­na­ta ko mu i opan­ci gra­naj­li­je, ve­ći­ni iz­vrč­ma­na ko im i opan­ci s vrč­ma­ni­ca­ma! U Vu­ka će­sa od me­ko­ga sak­ti­ja­ma, ne cr­na ko sak­ti­jan­ske cre­vlje nje­go­ve, no žu­ti se ko žu­ti li­mun s mo­ra! Ivi­com ob­ru­blje­na se­de­fa­stom ži­com, ko da se na će­su pro­du­ži­la ona se­def ži­ca š nje­go­va šen­ši­ra. Smr­ska­va se će­sa na svi­le­ni cr­ni po­vraz. O je­dan kraj po­vra­za vi­si žen­ska mje­de­na fr­ka­de­la ko­jom dža­ra u sim­si­ju kad ne­će du­van do­bro da go­ri i či­sti sim­si­ju kad mu se pre­tu­li! Ni­ko ga ni­je smi­jo pi­ta­ti što će mu na će­su žen­ska fr­ka­de­la, svak se bo­jo da će mu Vuk od­go­vo­ri­ti ko i ono­me kad ga je pi­to što no­si dvi­je bur­me na je­dan prs! Sim­si­ja mu na­sa­đe­na na du­ga­čak či­buk ko­ji ko­nju pro­mi­če iz­me­đu uši kad Vuk pu­še­ći ja­še! Kad ne­đe sje­da, Vuk se gra­bi da uva­ti vi­so­ko mlje­sto ka­ko bi mu či­buk imo ko­mo­ci­je od nje­go­vi­je usta do ze­mlje na ko­ju sto­ji! Či­buk je bi­jo de­beo ko­li­ko ži­la od ba­ka tre­ćo­te­lja­ka, žut ko vo­sak, ni­je gla­dak no ma­lo–ma­lo pa sre­br­na bra­da­vi­ca, ma­lo–ma­lo pa zr­no bi­se­ro­vo. A na nj je po­ne­đe bljec­ka­la i zlat­na iskra ko var­ni­ca! Lu­la je bi­la od ti­so­vi­ne a ob­ru­blje­na sre­br­ni­jem na­li­vom, za­tva­ra­la se na ba­gla­me za­klo­pom što je išu­pljen ko sit­no si­to za bi­je­lu si­tu! Za­klop uoko­lo pre­ra­sto ši­ri­nu lu­le te je ima­la ob­lič­je gla­vi­ća od pa­stu­va tro­go­ca! Ko mu je sve to ta­ko na­dži­džo, je li sve go­to­vo ku­pi­jo il je na­ru­či­jo u La­ti­na ko­ji ima­ju od sva­šta maj­sto­ra – ni­ko ne zna. Da si ga pi­to – ni to ti ne bi ka­zo! Vlje­ro­vo je, iz­gle­da, da mu je su­tu­ka u ono­me što on ima a ni­ko dru­gi ne­ma. No la­ko mu je bi­lo, bez­be­li, i go­to­vo ku­pi­ti i vi­đe­no na­ru­či­ti kad je imo po­tes i ima­nje ka­kva dru­gi ne­ma­ju i za­ra­đi­vo zlat­ne ru­špe jed­na­ko u Ri­san i Tre­bi­nje.

Ta­ko ščo­vljen i po­sr­mljen, pod tro­ro­gi­jem šen­ši­rom i s na­dr­ka­nom sim­si­jom, si­di­jo Vuk spra­ma gra­ov­ski­je gla­va­ra. Uva­ti­jo naj­vi­so­či­je mlje­sto, glo­do či­buk s kr­nja­vi­jem zu­bi­ma, di­mi­la mu lu­la kroz re­šet­ka­sti za­klop, či­buk se uz­du­ži­jo ko vo­luj­ska ži­la, sim­si­ja za­gla­va­ti­la ko ku­rac u pa­stu­va! Uto će za­u­či­nje­ti je­dan od oni­je do­ma­ći­na:

– Ka­ko si ga­zda Vu­če, ka­ko ti je fa­mi­lja i tr­go­vi­na?

Mak­ni Vuk gu­bi­ce s či­bu­ka pa ko s nok­ta od­go­vo­ri:

– Va­la ne mo­re mi ni Bog na­u­di­ti do Bo­ži­ća!

Jed­na­ko gla­va­ri i do­ma­ći­ni strek­ni na tu Vu­ko­vu ri­ječ, zgle­daj se me­đu se i usvr­dli po­gle­de u Vu­ka. Ni­ko se na nj vi­še ni­je okre­to, ni­šta o nje­mu ni­je­su pro­go­va­ra­li. Vuk je iz­gle­do ko kra­ljev ko­kot kad sle­ti me­đu ja­re­bi­ce: ja­re­bi­ce se lec­nu­le i uz­le­će­le, kra­ljev se ko­kot uša­re­no še­pu­ri!

Re­če­na skup­šti­na gla­va­ra i do­ma­ći­na gra­ov­ski­je bi­la je na Vi­dov­dan, a o Ili­nu dne za­čuo se vi­ganj i ve­li­ko ku­ka­nje u ku­ću Vu­ka Ša­go­lja na Tro­šu­lju! Vu­ko­va šćer udad­be­ni­ca bi­la je ko s go­re vi­la! Na­pu­ni­la se­da­mles lje­ta, ujad joj ih maj­ka iz­bro­ji­la! Cu­ra ko đe­mi­ja, što cr­no–cr­no, što bi­je­lo–bi­je­lo, go­re dvi­je ru­že u dva obra­za! Kad bi zov­nu­la z br­da vi­so­ko­ga, pre­tva­ra­lo se že­nje­ni­ci­ma da kli­ku­je vi­la na­gor­ki­nja! De­spi­na je umlje­la, ta­ko joj je bi­lo ime, umlje­la je da ve­ze ošvi­ce zlat­nom ži­com po će­nar svi­li da su žen­ske ukra­se iz nje­zi­ni­je ru­ka jed­na­ko ku­po­va­le me­ko­put­ne Bu­le i tan­ke La­tin­ke! Bi­la se oja­đe­li­ca pro­ču­la i po cr­ni­jem ple­te­ni­ca­ma ko­je su joj do­ti­ca­le ko­lje­na kad pro­spe ko­su niz pr­sa gor­de­lji­va! De­spi­nu ti je, si­nju ku­ka­vi­cu, u pe­tak akas za­bo­lje­la gla­va, u su­bo­tu joj do­ba­vi­li tra­va­re i va­le­ta­re, u su­bot­nji pre­sje­nak sun­ča­ni iz­gu­bi­la glas, oko po­no­ći joj du­ša is­pa­nu­la! Pop joj Ste­van u pra­sko­zor­je oči­tao sa­mrt­no opi­je­lo. Ni pop Ste­van, ni vi­da­ri, ni va­le­ta­ri, ni za­var­či­va­či ni­je­su se mo­gli ja­du do­mi­sli­ti od šta je po­koj­ni­cu za­bo­lje­la gla­va! Sna­šla je mu­ka u gla­vu dok je bra­la bi­lje po Tro­šu­lji, za­zva­la je da je po­ne­su jer je spa­la s no­ga, sni­za­la se na štu­ru da se š nje ne dig­ne!

Sa­ra­ni­li De­spi­nu o Ili­nud­ne, a sju­tri dan po Sve­toj Go­spo­đi čuo se no­vi vi­ganj na Tro­šu­lju, u ku­ću Vu­ka Ša­go­lja bak­su­zno­ga! Sta­ri­ji od nje­go­vi­je si­no­va kre­so lis u ce­ro­voj alu­zi đe mu ni­je­su tre­ba­le stu­be osvem jed­nom. Uz stu­be se is­pe­nješ na pr­vi cer, pa on­da pre­la­ziš z dr­ve­ta na dr­vo ko je­ve­ri­ca. Nje­mu ti se is­kop­ni­ku po­pu­zaj opa­nak niz ce­ro­vu gra­nu, oti­sni se s one vi­si­ne pa br­do­no­ži­ce gla­vom u ka­me­nu gro­ti­nju! Mo­zak mu je Vuk s ru­ka­ma sku­pi­jo s ono­ga ka­me­na stu­de­no­ga! No ni­je ti ta­da po­gi­no sa­mo mlad mo­mak, no i mla­do­že­nja ko­me je osta­la is­pro­še­na đe­voj­ka. Bi­jo Vuk za si­na is­pro­si­jo đe­voj­ku od He­le­ba­ra­da s Tu­pa­na, ugla­vlje­no da s Tro­šu­lje po nju kre­ne ki­ta i sva­to­vi na sve­to Usje­ko­va­ni­je. No, ni­je se o smr­ti mla­do­ga že­nje­ni­ka pri­ča­lo ko­li­ko je jek­nu­lo na sve če­ti­ri stra­ne ono što je Vuk uči­ni­jo na ukop­ni dan svo­ga si­na.

Što to­var­ni­je a što ja­je­ća­ka što ržu ko Lju­bo­vi­ća vran­ci, pred Vu­ko­vom ku­ćom bro­ji­lo se naj­ma­nje de­vet ko­nja. Mo­glo ih je bi­ti vi­še i za tre­ći­nu, ali ni je­dan ma­nje od de­vet! Vuk je uzeo no­ži­ce pa svi­jem ko­nji­ma ostri­go gri­ve i re­po­ve, a za­po­vi­di­jo da se svi­jem ov­no­vi­ma gri­va­lji­mja ostri­gu gri­ve. Kad je kre­no spro­vod od ku­će, svak se pre­kr­sti­jo kad je vi­di­jo šta je Vuk od se­be uči­ni­jo! Svit­nu ođe­ću obu­ko na­o­pa­ko – iz­vr­no čov­ni cr­ve­ni dže­ma­dan i čov­ne pla­vet­ne di­mi­je. Pla­ve se na nje­mu di­mi­je pla­vet­ne i cr­ve­ni se dže­ma­dan cr­ve­ni, ali s njih od­le­će­le zlat­ne gra­ne i ši­ri­ti, pu­le zlat­ne i sre­br­ne! Od­le­ti­jo mu i tro­ćo­šni šen­šit z gla­ve! Na sa­ra­ni ni­je bi­lo mu­ško­ga stvo­ra brez ka­pe ni žen­sko­ga brez mr­ke kr­pe na gla­vu, sa­mo je Vuk išo go­lo­glav! Će­lav Vuk ko pe­ta, na ci­ku nje­go­vo­me ni jed­ne je­di­ne dla­ke, od­bi­ja­li su se sun­če­vi zra­ci od će­la­ve ču­tu­re ko da je po­zla­će­na! I do­ko­lje­ni­ce od žu­te tur­ske abe na­vu­ko Vuk na­o­pa­ko. Ni­je ih mo­go za­pu­či­ti sre­br­ni­jem kop­ča­ma no ih is­pod ko­lje­na pod­ve­zo s ko­zjom opu­tom. Sak­ti­jan­ske cre­vlje ni­je mo­go pre­vr­nu­ti da ih obu­je, dru­go ni­šta ni­je sti­jo obu­ti, pa je či­ple bos odi­jo za kov­če­gom svo­ga si­na! Ći­li­bar­ski či­buk što se ni­za nj pro­si­plju sre­br­ne gro­mu­lje, zr­na bi­se­ro­va i zlat­ne var­ni­ce, pre­bi­jo na dvo­je, pa ona­ko će­lav s pre­vr­nu­tom ro­bom i bos s nok­ti­ma ko u žu­đe­la, dr­ži po­la či­bu­ka u jed­nu a po­la u dru­gu ru­ku. No­si Vuk či­buk udvo­je, sjaj­ka­ju mu se po­lo­vi­ne spra­ma sun­ca, pa bi re­ko da Vuk no­si dvi­je za­pa­lje­ne svi­je­će u ru­ka­ma. Gla­va mu sjak­ti spra­ma sun­ca ko ras­pa­lje­no kan­di­lo po­no­ći! Sim­si­ju je svr­no š či­bu­ka i za­vr­tljo, ne zna se ka­ko je sak­ti­jan­sku će­su obes­tr­vi­jo.

Sa­ra­ni­li su Vu­ko­va si­na o Go­spo­đi­nu dne, a na Kr­stov­dan kre­no je Omer–pa­ša s voj­skom na Cr­nu Go­ru! Car mu dao u ša­ke bjan­ko fer­man, sa­mo ga pot­ka­i­ti­jo a Ome­ru osta­vi­jo da či­ni s Cr­nom Go­rom šta mu je dra­go i da to upi­šu­je u fer­man ko da mu je isti car za­po­vi­di­jo da to uči­ni. Dao Ome­ru se­ra­šće­ru ol­ta­ra – da ne­ma pa­še ni ve­zi­ra u sve­mu car­stvu tur­sko­me, iz­nad ko­ga sun­ce ne pre­sje­nja­va, da ga smi­je upi­ta­ti što ra­di ovo a ne či­ni ono! Mo­go je bit­ke bi­ti i mi­ro­ve ve­za­ti, mo­go je ždi­ti i tu­li­ti, pod mač uda­ri­ti i s vlje­ša­la ski­da­ti, a da mu ni­ko za to ne re­če – se ni bre! Is­pod sve­ga što uči­ni sta­jo je car­ski pot­pis osna­žen s mu­hu­rom ko­li­ko konj­ska ko­pi­ta! Mu­hur sa zlat­nom tu­rom na svi­le­no­me gaj­ta­nu s ko­ji­jem se car­ski fer­man pre­ve­žu­je kad se u tru­blju smo­ta­va da se oču­va di­vit i ja­zi­ja! Omer–pa­ša bi­jo je po­se­bi­ce ere­zan na Gra­o­vlja­ne, i iste Ba­nja­ne, ko­ji se bro­je u car­sku ra­ju a va­zda pro­so­ča­va­ju cr­no­gor­ski­jem zi­jan­će­ri­ma kad će Tur­ci i tr­gov­ci pro­ći pu­tem što vo­di od Tre­bi­nja pro Klo­bu­ka za Ni­ši­će. Do­ka­ži­va­li su Cr­no­gor­ci­ma i šta pro­la­zi car­ski­jem dru­mom ko­ji od Gac­ka i pro Ba­nja­na iz­bi­ja na Ki­tu ni­šić­ku da bi se u Ni­ši­će za­gr­li­jo s oni­jem pu­tem što je pro Ru­di­na pri­spi­jo u Ni­ši­će. Ba­nja­ni i Gra­o­vlja­ni va­zda su cr­no­gor­ski ja­ta­ci, ni­šta im ne sme­ta što se nji­jo­vom na­va­kom po­slu­že Cr­no­gor­ci kad ne mo­gu šklap­nu­ti tur­sku imo­vi­nu! Er­ce­gov­ce z Ba­nja­ni­ma i Gra­o­vlja­ni­ma ve­že vlje­ra pra­vo­slav­na, jed­nom du­šom di­ja­ju i jed­na­ko mi­sle zlo Tur­ci­ma sta­ri­jem du­šma­ni­ma! I Tur­ci­ma i La­ti­ni­ma, sta­ri­jem va­ra­li­ca­ma! A na­ro­či­to se Omer na­mu­nji­jo na Ba­nja­ne, i iste Gra­o­vlja­ne, što upi­pa­laj va­zda pri­ma­ju ro­blje er­ce­go­vač­ko kad mu Tur­ci zu­lu­mom stre­su gri­zi­nu! Er­ce­gov­ci su mo­gli da ke­se zu­be na tur­sku vlas se­dep to­ga što ima­ju u Cr­nu Go­ru za­le­đi­nu kad im se Tur­ci oko­ja­se. Tur­ci kre­ni na nji, a Er­ce­gov­ci s aj­va­nom dal ta­ba­ne pa pre­pr­tljaj u Ba­nja­ne i Gra­o­vo! Pre­blje­zi i ta­mo čo­ba­nuj sve dok im tur­ski car ne opro­sti nji­jov ne­po­sluh.

E, kad je Omer–pa­ša sa si­lom i or­di­jom kre­no na Cr­nu Go­ru, po­veo je pod boj­ne bar­ja­ke bo­san­ske ju­na­ke i na­kve ja­je iz Azi­je što sla­đe pi­ju ka­ur­sku krv no ru­me­no vi­no. Ali uz ga­zi­je i kr­vo­pi­je po­veo je La­tas er­ce­go­vač­ke lu­ka­re i lo­ći­ka­re. Ta ba­ši­bo­zluč­ka sku­plja­vi­na ni­je se sva ču­če­ći pi­ša­la, no ih se mlo­zi­na kr­sti­la ne­ko s tri pr­sta a ne­ko š če­ti­ri ša­pač­ke! Ta­bo­ri zi­nu­ti­je usta išli su za tur­ski­jem ju­na­ci­ma i ga­zi­ja­ma ko li­si­ce i vra­ne za vu­ko­vi­ma i ga­vra­no­vi­ma! Đe je gor­ski­je vu­ko­va i vra­ni­je ga­vra­no­va, tu za str­vi­nja­ra ima dža­be me­sa, a đe azi­jo­ta i bo­san­ski­je ga­zi­ja – tu ba­ši­bo­zlu­ku ne fa­li pljač­ke i pli­je­na!

Ono­ga da­na kad se ču­lo da Omer–pa­ša kre­će na Cr­nu Go­ru, Vuk Ša­golj je s fa­mi­ljom i čo­ba­ni­ma–na­ja­mli­ci­ma po­će­ro aj­van­ski mâl i škam­po u Bi­je­lu Go­ru što se uple­ći­la iz­nad mo­ra de­be­lo­ga! Kad bi pi­ta­li Vu­ka ko­li­ko ima ova­ca u kr­du, ni­kad ni­je re­ko ta­čan broj no je oko­li­ši­jo. Ka­že, ima ve­li­ki­je vi­še no tri­sta a ma­nje no pet­sto­ti­na, ma­li­je ma­nje od tri­sta a vi­še no sto­ti­nu! Ko­ze ni­je bro­jao, one su uz­gred išle s ov­ca­ma! Go­ve­da si mu mo­go iz­bro­ji­ti pa ga ni­je­su pi­ta­li ko­li­ko ih ri­če u dže­le­pu. Ni­je Vuk dr­žo ma­nje od se­da­mles vo­lo­va, što ba­ko­va što uasu­lje­ni­je, ni­je spa­do is­pod tri­nes kra­va mu­za­ra, uz to je bi­lo naj­ma­nje dva­de­se­to­ro te­la­di i ju­na­di­je! Čuo si da je Vuk ostri­go de­vet što to­var­ni­je ko­nja šro ja­je­ća­ka, ali ti ne re­koh da ko­bi­la­ma i ždre­ba­di­ma ni­je stri­go gri­ve i re­po­ve. Te ta­ko ni­je mu na ima­nju rza­lo ma­nje od pet­nes konj­ski­je ogla­vi! Tri tor­ne va­ške, tri psa ko tri ažda­je na tri stra­ne od to­ro­va la­ja­li su ve­za­ni vla­če­zi­ma. Da je­dan smak­ne z gla­ve, ne bi mu se odr­žo ni vuk gor­ski a nek­mo­li ne­na­o­ru­ža­no če­lja­de! Sa­mo te zr­no iz pu­ške mo­glo spa­si­ti od te pa­sje uso­vi! Lo­vač­ku vi­žlad ni­je­su ve­za­li, re­koh ti da su Ša­go­lji bi­li lov­ci nakô ta­ko. Lo­vi­li su sva­ku zvljer­ku, a bi­li su me­šte­ri da za­če­pe ku­ni­cu i džu­dža­na po Tro­šu­lji, Jar­gi­ču i Ta­nu­re­vu br­du. Li­si­ce su va­ta­li u gvo­žđa, đe je Vuk za­peo kem­pu tu je i li­si­cu pre­va­ri­jo!

Svo ži­vo što ide na če­ti­ri no­ge Vuk je pre­će­ro u Bi­je­lu Go­ru pri­je no su pro­će­ta­li Omer–pa­ši­ni di­mo­vi iz ku­ća banj­ski­je i gra­ov­ski­je! No Bi­je­la se Go­ra uvr­la po­me­đu Austri­je i Tur­ske, s jed­ne stra­ne sta­ču joj se vo­de i šnje­go­vi u Ja­dran­sko Mo­re, a z dru­ge u ri­je­ku Za­slap­ni­cu ko­ju pre­u­zme Tre­bi­šnji­ca! Ta­ko bje­lo­gor­ske vo­de s ob­lje ban­de ždrok­ne ne­za­si­tlji­vo si­nje mo­re! Bi­je­la Go­ra mo­gla je ima­ti tri­sta vo­da s jed­ne i dru­ge ban­de i sto­ti­nu car­stva oko se­be, ali jo­pet bi bi­la ču­ve­ni­ja po Kri­vo­ši­ja­ma ko­je su je po­du­slo­ni­le s ju­žno­ga pod­nož­ja! Kri­vo­ši­je su du­zluk ze­mlje vi­še gra­da Ri­sna, a iz­nad Kri­vo­ši­ja se su­da­ra­ju mor­ska i pla­nin­ska stru­ja pa se za­me­ću ob­la­ko­vi da pro­si­plju ki­šu po nji­ma u sva­ko do­ba od go­di­ne! Vi­še na Kri­vo­ši­je pa­ne ki­še za go­di­nu, no za tri u ka­kvu dra­go ve­li­ku dr­ža­vu ko­ja bi ob­uj­mi­la û se tri ilja­de i tri­sta Kri­vo­ši­ja!

Za­pa­lo je Kri­vo­ši­ja­ma da ne bu­du tur­ski ni cr­no­gor­ski no va­zda la­tin­ski. Pr­vo su š nji­ma upra­vlja­li Mle­ci, a kad je Mlet­ke po­tr­la na­kva si­la, Austri­ja je po­svo­ji­la Kri­vo­ši­je te je š nji­ma upra­vljo beč­ki će­sar sve dok ni­je Ga­vri­lo Prin­cip u Sa­ra­je­vu sni­ša­ni­jo u Fran­ca Fer­di­nan­da! Tek kad je kralj Alek­san­dar za­sno­vo Ju­go­sla­vi­ju, Kri­vo­ši­je su ulje­gle u na­šu dr­ža­vu, evo ih i da­nas! Ulje­gli u Cr­nu Go­ru, a s lu­kav­stvom, pa­me­ti i lu­pe­šti­nom još su u Mle­ci­ma! Mo­reš za­vr­ši­ti sva­ku ško­lu na svi­je­tu, ali ako ne po­lo­žiš kri­vo­šin­sku, – osta­će ti bi­lje­zi ko­je ti du­šma­ni la­ko či­ta­ju da te pre­va­re i de­stre­ga­ju. Bu­di Kri­vo­ši­ja­nin – pa omlje­ri sva­ko­me od ša­ke do lak­ta! Kri­vo­ši­ja­nin ti je kur­vin sin, ne znaš je li pa­met­ni­ji ili lu­ka­vi­ji, ju­nak je kad mu tre­ba a oti­mač kad mu us­tre­ba!

Ti i ta­kvi Kri­vo­ši­ja­ni na­lo­ži­li su na va­tru oja­đe­lo­ga Vu­ka Ša­go­lja s ple­ća­te Tro­šu­lje. Istu noć kad je do­ja­vi­jo aj­van na ka­tun pod bje­lo­gor­sku Ja­stre­bi­cu, Kri­vo­ši­ja­ni su mu šklap­nu­li ov­ce i go­ve­da, osta­li su mu sa­mo ko­nji s pa­šča­di­ma. A Kri­vo­ši­ja­ni su se kri­vo­šin­ski do­mi­sli­li ka­ko će mu sto­ku pli­je­ni­ti.

Do­šli u Bi­je­lu Go­ru s ve­len­com ko­jom su pr­vo pro­tr­lja­li plo­di­nu kra­vi ko­ja vo­di. Ta­ko je ve­len­ca na­ku­pi­la apu ko­ju ba­ko­vi mo­gu na­mi­ri­sa­ti s pu­ško­me­ta da­lji­ne. Pri­ro­da je ta­ko na­mlje­šti­la da bak kroz ari­ju osje­ti kra­vu ko­ja vo­di, a kad osje­ti la­ko se or­jen­ti­še s ko­je mu stra­ne vlje­tar do­no­si je­bač­ku po­ma­mu! On­da ne­ma si­le ko­ja će ga za­u­sta­vi­ti da ne jo­sne na tu stra­nu! Kri­vo­ši­ja­ni sta­li s ra­ši­re­nom ve­len­com na vlje­tar ko­ji pu­va ka ba­ko­vi­ma. Ba­ci po­mi­ri­ši ari­ju, osje­ti vo­đe­vi­nu, sta­ni ih vri­ska i tre­ni u vo­lo­vod­ni­cu! Kri­vo­ši­ja­ni se s na­bar­ja­če­nom ve­len­com iz­mi­či na­gu­zič­ke, a jo­sni za nji­ma ne sa­mo svi ba­ko­vi no i dru­ga go­ve­da – jed­na­ko uško­plje­ni vo­lo­vi i kra­ve mu­za­re, ja­lo­vi­ce i jun­če­vi, naj­po­tlje te­lad i ju­na­di­ja! Ta­ko je sva Vu­ko­va go­ved pre­tr­ča­la gra­ni­cu austrin­sku!

Kad su Vuk i fa­mi­lja mu ču­li vo­luj­sku ri­ku, pro­mi­sli­li su da uda­ri­še vu­ko­vi u go­ve­da. Ni­je­su kroz ka­ra­mlu­či­nu po­tr­ča­li za go­ve­đom po­sok­si­jom, no za­pu­ste­ka­li i odri­je­ši­li tor­ne pse! Oni ih odri­je­ši, a pa­ščad­ma Bog ska­me­ni vi­li­ce, ni­ti la­ju ni tr­če za go­ve­di­ma no ci­če i umi­lja­va­ju se Vu­ku oko no­ga! Vuk se kr­sti šta bî s pse­ćim ažda­ja­ma, a ne mo­re da se ala­ver­ti da bi se psi s la­ja­njem na­da­li u tu­tanj za go­ve­di­ma da su osje­ti­li vuč­ju apu kroz ari­ju! Dok se za­mr­ši­va­lo kluv­ko od sme­te­ne pa­šča­di i još sme­te­ni­je­ga Vu­ka i fa­mi­lje mu, dru­ga gru­pa Kri­vo­ši­ja­na usko­či­la je u ov­čji tor. Otvo­ri­li stru­ge ma­log i ve­li­ko­ga aj­va­na, a je­dan Kri­vo­ši­ja­nin ski­ni čak­tar s ov­na pred­vod­ni­ka pa cu­kaj nâjlak š nji­me i iz­mi­či se na­sa­tič­ke. Ku­co je š čak­ta­rom s pre­du­šci­ma, on­da je ma­lo za­staj­ki­vo s ku­ca­njem i tre­sno po­ne­kad š čak­ta­rom te je iz­gle­da­lo ko da ovan ide kroz ov­ce, za­staj­ku­je i otre­sa gla­vom! Iz­mi­co se š čak­ta­rom Kri­vo­ši­ja­nin, a ov­čji mal na­ga­mi­jo za njim. Ov­ce idu slo­žno za zu­kom čak­ta­ra u vo­du i ja­mu ko na so­li­lo! Da ih je ilja­du u kr­du, ni­jed­na ne­će iz­o­sta­ti. Ta­ko su se i Vu­ko­ve ov­ce od­se­li­le u Austri­ju! Vuk i fa­mi­lja to ni­je­su ni osje­ti­li, bi­li su se ve­sel­ni­ci za­bu­ši­li pu­ste­ka­njem na vu­ko­ve, oglu­nu­li od go­ve­đe vri­ske, ni­je­su se mo­gli na­ču­di­ti ob­ni­je­mlje­lim pa­šča­di­ma! Tek kad je za­mro zuk čal­ta­ra, po­tr­ča­li su na to­ro­ve i vi­đe­li da su ov­ce, i ko­ze ko­je ih pra­te, umi­nu­le u ne­dod pro gra­ni­ce austrin­ske!

Ko­je je aj­van­sko gr­lo pre­šlo pro gra­ni­ce u Beč­ku ca­re­vi­nu, mo­go si mu sa­mo po­pr­đe­ti po tra­gu! Tu ni­je bi­lo tu­žbe ni na­god­be, su­da ni da­vi­je! Mo­go si sa­mo Kri­vo­ši­ja­ne kle­ti i u ka­men za­tu­ca­ti! A oni su za tvo­je kr­ma­u­ka­nje svi­ra­li ko­li­ko što svi­ra i car austrin­ski u sred Be­ča gra­da bi­je­lo­ga! Austri­ji je pa­so­va­lo da se Kri­vo­ši­ja­ni za­ba­vlja­ju oti­ma­či­nom s tur­sko­ga va­ta­na da ne bi či­nje­li pa­sja­lu­ke po dr­ža­vi svi­je­tlo­ga će­sa­ra! Ni­je­su Kri­vo­ši­ja­ni bi­li po­trč­ni da pli­je­ne tur­sku imo­vi­nu sve i kad su mo­gli, zna­li su al­ča­ci da ca­re­vi me­đu se ima­ju car­ske ra­ču­ne! Ni se će­sar iz Be­ča za­mlje­ro ca­ru u Stam­bo­lu, ni car iz Stam­bo­la će­sa­ru u Beč!

A on­da se s Vu­kom Ša­go­ljem od­i­gra­lo ču­do ne­do­pri­ča­no! Ta­man kad je umi­nu­la go­ve­đa ri­ka i ne­sta­lo zu­ka čak­tar­sko­ga, za­pi­ri ne­be­ska stre­li­ca u Vu­ko­vo ka­tu­ni­šte pod Ja­stre­bi­cu te za­pa­li ob­lje nje­go­ve ko­li­be! Pri­ča­ju lju­di da ta noć ni­je bi­la oblač­na. Ali od Kri­vo­ši­ja se iz­ne­na­da za­đe­la stru­ka mr­ka obla­ka, okre­nu­la se oko se­be dva–tri pu­ta, sta­la iz­nad ša­golj­skog ka­tu­na, za­pi­ri­jo iz obla­ka grom te spr­ži­jo Vu­ko­ve ko­li­be. On­da se cr­na obla­či­na na­du­la i pro­ši­ri­la, pre­ni­je­la je ne­be­ska stru­ja pro gra­ni­ce u Austri­ju te plju­snu­li ki­šni ši­pu­no­vi iz­nad Kri­vo­ši­ja! Pro­su­le se ne­be­ske mlje­ši­ne ta­mo đe su i na­u­či­le da se pro­si­plju!

Osi­ro­će­li, opli­je­nje­ni i opa­lje­ni Vuk osva­no je s fa­mi­ljom i čo­ba­ni­ma na go­lu le­di­nu is­pod Ja­stre­bi­ce. Kad se ob­ju­tri­lo, za­klo je jed­no ždre­be te na­ra­ni­jo fa­mi­lju i pa­ščad tor­nu i lov­nu! Pe­kli su ždre­be­će ne­sla­no me­so na ogor­je­li­ne od za­pa­lje­ni­je ko­li­ba. Kad su se naj­e­la ždre­be­ti­ne, pa­ščad su za­u­vi­ja­la na­tan­ko, vi­še vuč­jim no pse­ćim ava­zom! Tor­ni psi osta­li su pod Ja­stre­bi­cu i po­di­vlja­li, a Vuk se s fa­mi­ljom i ostri­že­ni­jem ko­nji­ma vra­ti­jo na Tro­šu­lju. Za njim su ćam­ka­la lo­vač­ka vi­žlad. Ali kad je do­šo na Tro­šu­lju, tek je vi­di­jo da mu je na­skroz pu­kla po­gi­bi­ja! Omer–pa­ši­ni Tur­ci bi­li su za­ždi­li ku­će i po­ja­te, sta­je i aja­te, ni­je­su osta­vi­li sto­go­ve si­je­na ni žđe­ve­ne li­sto­ve. Sa­mo su osta­le uz­gor tri ku­ća­re za ona tri tor­na psa ko­ji su osta­li u Bi­je­lu Go­ru da po­di­vlja­ju!

Kad se do­bro­sret­ni Vuk vr­no iz Bi­je­le Go­re na Tro­šu­lju i vi­di­jo da mu je sve za­ždi­ve­no, tri pu­ta je že­šće za­ku­ko no za šće­rom ko­ja je umr­la o Ili­nud­ne i za si­nom ko­ji se o Go­spo­đi­nu da­nu opu­či­jo s ce­ra. No ni­je on vi­ga­nji­jo zbog ku­će i šta­la ko­je su Tur­ci spa­pu­nja­li u je­dan oganj, no za du­ka­ti­ma ko­ji su mu ne­sta­li! Kad je Vuk po­čo da tr­gu­je s Tur­ci­ma i La­ti­ni­ma bi­lo mu je dva­des go­di­na, a kad je osto ćul od sve­ga, uvi­ro je u se­dam­de­se­tu! Pa sad za­mi­sli ko­li­ko se zla­ta i sre­bra sa­su­lo u Vu­kov ta­ku­lin za ti­je pe­de­set go­di­na, ujad mu ih maj­ka iz­bro­ji­la! Da je sva­ko­ga pa­za­ra u Ri­snu i Tre­bi­nju, a pa­zar je i ta­mo i ta­mo sva­ke sed­mi­ce u go­di­ni, osta­vljao sa­mo po je­dan du­kat u će­su, na­ra­sla bi mu će­sa ko­lio tor­ba na­sje­va­ča!

Jed­ni ve­le da su se Vu­ko­vi du­ka­ti is­to­pi­li u og­nju že­sto­ko­me, a dru­gi do­ka­žu­ju da su Tur­ci pr­vo na­šli du­ka­te pa on­da ku­ću za­pa­li­li. I ku­ću i dru­ge su­vo­te! Tur­ci su me­ra­kli­je na du­ka­te, ima­li su oni špi­ju­ne da im do­ka­žu­ju šta ko ima jav­no a šta taj­no. Do­ka­za­li su žbi­ri Tur­ci­ma da Vuk kri­je go­mi­lu du­ka­ta, Ome­ro­vi Tur­ci sve su pre­bi­ska­li i na­šli du­ka­te! Da je kle­ti Vuk kri­jo zla­to u ku­ću, do­ka­žu­je to što je on pao na lak­to­ve i ko­lje­na da bi­šte kuć­no pe­pe­li­šte na Tro­šu­lju. Ä je do­šo iz Bi­je­le Go­re, pao je na cr­nu ze­mlju te nok­ti­ma pre­o­ro ono što su va­ta­li kuć­nji opa­lje­ni zi­do­vi! Kad je sve pre­tra­ži­jo i na­šo ni­šta, pro­cvi­li­jo je ko si­nja ku­ka­vi­ca o Đur­đe­vu da­nu! Kad je vi­di­jo da je ku­ća iz­gor­je­la, ni­je gla­sa pu­što no pri­vic­no da pre­tra­žu­je pe­pe­li­šte, da tra­ži svo­ji­je pe­de­set go­di­na! Tra­ži­jo je iz­gu­blje­ne pu­te do Ri­sna i Tre­bi­nja! Ni­je se na no­ge us­pra­vi­jo no je túli­jo ta­ko do pre­sjen­ka sun­ča­no­ga. Ta­man kad je sun­ce s Tro­šu­lje pre­sje­nu­lo, Vu­ku je du­ša is­pa­nu­la. Stro­po­što se s ko­lje­na u kuć­nje pe­pe­li­šte!

PLANA

Bi­la je mla­đa od svo­jih se­dam bra­ta, se­sta­ra ni­je ima­la. Na­u­či­la je bra­ća da na­cr­ta svo­je ime i pre­zi­me, dje­vo­jač­ko pre­zi­me. Pro­ve­la je u bra­ku tri­na­est go­di­na, a kao udo­vi­ca tra­ja­la je tri­de­set i tri lje­ta. Ogla­si­la se kao tu­ži­li­ca u sve Ba­nja­ne, Gra­hob­vo i dvi­je Ru­di­ne.

Ka­ko je Pla­na uoči ra­ta (1941) obu­kla cr­ne ri­ze za mu­žem, ni­je ih vi­še svla­či­la. Obla­či­la je bi­je­lu ko­šu­lju s ople­ćem sa­mo kad je sve­čan dan i kad se tu­ži na gro­bo­vi­ma pr­vo­ple­me­ni­ka.

Ne­vlje­stač­ko ru­ho, u ko­je je do­šla me­đu dje­ve­ri­ma, obu­kli su joj kao sa­mrt­nu ro­bu. Po­či­va na Štr­bač­kom gro­blju.

Na ne­pu­nu go­di­nu pri­je no je u Sa­ra­je­vu Ga­vri­lo Prin­cip ola­di­jo car­sko­ga na­šljed­ni­ka, te sto­ga za­ra­ti Austri­ja s Cr­nom Go­rom i Sr­bi­jom, ute­če Đur­đa Sa­vi­na za švap­sko­ga sol­da­ta s Ko­sma­ša! Gle­da­le smo se ko se­stre, ču­va­le smo ov­ce za­jed­no, pr­vi dan se do­go­vo­ri­mo ku­da će­mo ja­vi­ti, uju­tro po­mi­je­ša­mo kr­do­ve i pa­se­mo oni­jem sen­tom ka­ko smo se do­go­vo­ri­le. Išle smo nas dvi­je, ko i dru­ge čo­ba­ni­ce, u ko­sma­ški la­ger da po­ne­što ku­pi­mo. Ko­ja je ima­la so­lad u džep mo­gla je u la­ger­sku kan­ti­nu da ku­pi iglu, ve­zit­ku i ro­ke­lu kon­ca, kre­men cu­kra, tvr­di ci­bok i dru­ge po­šu­ri­ce. Ni­ko nam ni­je bra­ni­jo da do­di­mo i ku­pu­je­mo, ni­ti su nas pre­sri­je­ta­li ni pre­tre­sa­li. Do­sta Šva­ba s Ko­sma­ša zna­lo je da zbo­ri na­ški – ne­ki pro­fekt pri­ča, ne­ki na­tu­ca, ne­ki iz­go­va­ra­ju na­lik na­še­mu pro­go­vo­ru! On­da jo­pet bi­ja­še na­kvi­je Šva­ba še­re­met­na pro­go­vo­ra: ne zbo­riš ti ko on, ni­ti on ko ti, ali ra­zu­mi­ješ i ti nje­ga i on te­be lje­po­tu bož­ju!

Kad se vr­ta­smo, po­gle­da nas je­dan sol­dat što s pu­škom o ra­me­nu i z ba­ju­ne­tom na pu­šci sta­ja­še na stra­žar­sko­me mlje­stu. To bi­ja­še je­dan vi­žlov đa­vo­lu bi oči pre­či­ni­jo! Osko­čit s raz­ri­je­zom, ima ga u đov­du, uobljen ona­ko u kru­šcu, žvel­to gle­da a voj­na mu ro­ba s ka­pom še­sno pri­sta­je! Či­nje­lo mi se da sva­ko­me Šva­bu sto­ji uni­for­ma an­ta­la­sto, sa­mo ovo­ga de­žme­ka bi­ja­še pod­ni­je­la ko da je ter­zi­ja pre­ma nje­mu kro­jio! Po­gle­da nas i na­smi­ja se od uva do uva, bljec­nu mu ri­jez zu­ba is­pod mr­ke na­u­sni­ce. Đur­đa oće ne­što š nji­me da pro­go­vo­ri, sli on na­ški ne zna ni da ope­pe­li. Ne zna na­ški da pro­mo­zo­li, ali ne strek­nu od to­ga što ne zna! Ne bi li­jen no pri­ma­če li­je­vu ru­ku do usta, de­sna mu za­ba­vlje­na s pu­škom, do­ta­če šću­ka­ne pr­ste do usa­na pa ih po­lju­bi da se ču ko­li­ko cmok­nu! On­da ona­ko po­lju­blje­nu ru­ku is­pru­ži spra­ma Đur­đe i ra­ši­ri pr­ste. Đur­đa se ko ma­lo za­cr­ve­nje, ali vi­đu da joj ne bi mr­zan taj sol­da­tov po­zdrav! Ime­na mi bož­je­ga, tri se pu­ta osvr­ta­la na švap­sko­ga sol­da­ta, a on je na sva tri nje­zi­na po­gle­da po­lju­bi­jo svo­je ruč­ne pr­ste ko i pr­vi put i po­lju­blje­nu ru­ku pru­ži­jo u prav­cu nje. I da ti ne du­ljim la­kr­di­ju – ja se i Đur­đa ni­je­smo vi­še pre­pi­ra­le ku­da će­mo bra­ve uju­tro okre­nu­ti, ja­vi­le smo ov­ce sen­tom s ko­ga se mo­re br­zo do­ći na Ko­smaš u švap­sku kan­ti­nu.

Pr­vo se Đur­đa gle­da­la s re­če­ni­jem Šva­bom u kan­ti­nu ili is­pred la­ge­ra, a po­tlje je uva­ti­la vlje­ru sa mlom, pa sam i po uru i po ču­va­la sa­ma ov­ce dok ona be­re cvi­je­će s Kar­lom po oni­jem pro­plan­ci­ma oko Ko­sma­ša! Uva­ti­le smo tr­vr­du vlje­ru da ne zna ni cr­na ze­mlja ono što ja znam i, ze­mlje mi u ko­ju ću, odr­ža­la sam vlje­ru! Ni­ko­me ne zuc­nuh ni ri­je­či o Đur­đi i Kar­lu pri­je no ona š nji­me po­blje­že u bi­je­li svi­jet! Ču­va­la sam joj taj­nu od is­pred Đur­đe­va dne do na Bla­že­nu Ma­ri­ju.

Čim je Kar­lo oslu­ži­jo voj­ni rok, ni­je ča­sa ča­si­jo no škam­po ž Đur­đom ta­mo okle Đur­đu ne mo­že ni­ko vr­nu­ti! I pro­mi­sli, za ona ne­ko­li­ka mlje­se­ca bi­ja­še Kar­lo na­u­či­jo od Đur­đe to­li­ko na­ško­ga go­vo­ra da su se mo­glu ra­zu­mlje­ti kad pri­ča­ju! Na­u­či­jo on od nje, ma ni­je ona od nje­ga du­še mi ni tri ri­je­či! Gle­da­la sam, i o nji­ma slu­ša­la, če­ljad ko­ja se vo­le, ali ni­je­sam dru­gu ljuc­ku du­šu sre­ta­la ko­ju je ne­ko na­skroz za­ni­jo ko što je Kar­lo Đur­đu! Ona je sa­mo u nj gle­da­la, a on je utu­vlji­vo nje­zi­ne ri­je­či! Pri­ča­la mi je da ne­ma no­ći kad ga ne sni­va, a ve­li – kad bi ka­kva si­la za­tra­ži­la nje­go­vu gla­vu, ona bi si­lu za­mo­li­la da raz­mi­ne Kar­la i nje­zi­no sr­ce iz­re­že iz nje­da­ra! Kad mi to pri­ča, gro­nu­la bi niz obra­ze su­ze ko lje­šni­ke! Kar­lo joj dao svo­ju sli­ku, ma­la sli­či­ca ne du­ža od un­če, e jes je dnev­no va­di­la iz sla­ni­ce sto­ti­nu pu­ta i lju­bi­la je sto i jed­nom! Pr­vi dan no je po­blje­gla s Kar­lom, re­kla mi je šta će uči­nje­ti. Ni­je­sam joj raz­bi­ja­la na­mje­re­nje, zna­la sam da bi Đur­đa ob­ra­di­la o svo­me ži­vo­tu kad bi je ne­ko od­bu­či­jo od Kar­la! Ni­je­sam je ni ba­de­ri­la što ode za dru­gu vlje­ru, pla­ka­la sam š njo­me, tu­žna sam osta­la brež Đur­đe.

Iz­lju­bi­le smo se i na­pla­ka­le! Ona osta­de s Kar­lom u jed­nu pro­do is­pod Ko­sma­ša na austrin­skjoj stra­ni, bi­ja­še pa­lo sun­ce za go­ru, ja sam od­ja­vi­la oba aj­van­ska kr­da.

Do­zva­la sam Đur­đi­nu maj­ku, po­koj­nu Iko­ni­ju i re­kla joj da je Đur­đa na jed­nu uru pri­je no je tre­ba­lo sja­vi­ti aj­van oti­šla na Ko­smaš u kan­ti­nu da ne­što ku­pi. Oti­šla je i ni­je se vr­ta­la, zva­la sam je ali se ni­je oda­zva­la. Če­ka­la sam je i ne do­če­ka­la, ne znam šta se š njo­me od­i­gra­lo …

Pro­lo­mi­jo se ko­leč u ku­ći Sa­ve Jan­ko­va. Da su pu­šti­li Iko­ni­ju ubi­la bi se ša­ka­ma u gla­vu i pr­si, ima­la se ži­va džer­bat, ne bi uždi­la u to­li­ki vi­ganj da je ču­la za pu­ste gla­se je­di­no­me si­nu Mi­la­nu! Znam za mlo­ge ža­lo­sti i is­ko­pa­nja, ali ni­kad u svo­me vi­je­ku ni­je­sam ču­la ni vi­đe­la ko­ga da ku­ka brez uz­ma­ka ko što je Iko­ni­ja ku­ka­la to­ga cr­no­ga pred­ve­čer­ja! Ja sam do­ja­vi­la kr­do­ve u pre­sje­nak sun­ča­ni, Iko­ni­ja je na­sta­vi­la da ku­ka po­no­ći, što se ne či­ni ni kad je ku­ća is­ko­pa­na! No ni­je joj se ču­di­ti! Ni­je ona vi­ga­nji­la mi­mo dru­ge što je osta­la brez šće­ri, no što je mi­šlje­la da joj se Đur­đa upi­sa­la u pro­voj­go­re ko­je idu na Ko­smaš u blu­stvo s fak­maj­sto­ri­ma i švap­si­jem sol­da­ti­ma. Jed­na đe­voj­ka od dva­de­set lje­ta s Do­nji­je Klo­bu­ka bi­la je sko­ri­ce ro­di­la švap­sko ko­pi­le, a Jok­na po­sta­li­ca s Vi­lu­sa, ni­je pro­pu­šta­la sve­ča­no­ga da­na da ne ot­per­ja na Ko­smaš. Bi­ja­še se po­vr­nu­la u ži­vot i ni­kle joj ruže u obra­ze! Era­voj i kon­štu­lja­stoj Jok­ni ni­je­su se ko­ja­si­li na­ši pa­stu­vi, ali kod Šva­ba je pro­la­zi­la lje­po­tu bož­ju! Bi­la po­ne­še­na za mu­ški­jem pi­je­zom, Šva­bi ko i dru­ge voj­ske u la­ge­ri­ma ne­ma­li ra­zo­no­de sa žen­ski­njem, pa im ni­je sme­ta­lo da bro­je kr­nje zu­be vi­lu­škoj usi­đe­li­ci! I da ti ne na­bra­jam, ni­je­si na pr­ste od ob­lje ru­ke mo­go iz­bro­ja­ti us­pa­lje­ne udo­vi­či­ne, po­sta­le škla­pi­ku­re i upu­šte­ne đe­voj­ke ko­je su išle na Ko­smaš da se kur­va­ju sa Šva­bi­ma. Naj­ču­ve­ni­je su bi­le Mära Bo­be­ko­va i Ru­ža Lo­ne­ko­va, pr­va s Pre­sla dru­ga sa Šku­ljev­ca. Lo­nek je bi­jo fak­maj­stor a Bo­bek i ne­što vi­še, ob­lje su no­ći­va­le na Ko­sma­šu kad su im lju­bov­ni­ci bi­li sprav­ni da se ra­zo­no­de i po­no­ći. Kad je iza­šla Austri­ja i oslo­bo­di­la se na­ša ze­mlja, Ru­žu i Märu oši­ša­la je no­va vlas na sred plja­ce vi­lu­ške! Opi­po ih ber­ber na pr­vi lu­mer, a ni­je­su im do­pu­šta­li da se ubra­de kr­pa­ma no ih pu­šta­li s Vi­lu­sa ona­ko oši­ša­ne.

Iko­ni­ja Sa­vi­na bi­la je so­bra­zna že­na, ima­la je nâm i glas ko jed­na i po­jed­na su­pru­žni­ca i do­ma­ći­ca. Od gla­si­to­ga je ro­da z Gle­đe­va Br­da a do­šla u po­šte­nu ku­ću Sa­ve Jan­ko­va na Za­go­mi­lje. Ni­je ima­la ni­ka­kav na­trun u ro­du i do­mu, Đur­đa joj je bi­la je­di­na šćer. Ima­la je Đur­đa tri pro­sca pri­je no se Kar­lu osmlje­nu­la. Sva­ki je bi­jo pri­kla­dan mo­mak, ali Sa­va je če­ko bo­lju pri­li­ku da uda je­di­ni­cu.

A i bi­la je Đur­đa zor­li đe­voj­ka ja­di je ubi­li! Go­spoc­ki zor­na, la­ka oda i me­ka pro­go­vo­ra, vit­ka uz­ra­sta a Bog joj dao pr­si i obli­ne! Ma­lo je re­ći da je bi­la pr­va ve­zi­lja u se­lu, ona ni­je ve­zi­vo pre­po­či­nja­la no ga sa­ma smi­šlja­la. Raz­u­zna­va­le su se od dru­gi­je ve­zi­lja nje­zi­ne ru­že na žen­ske van­cu­le­te i bi­tu­ra­ni na mu­ške rup­ce! Sa­va joj da­vo pa­re da ku­pu­je kam­brik i ki­te ibri­ši­ma, pr­vi nje­zin od­la­zak u kle­tu švap­sku kan­ti­nu bi­jo je da ku­pi san­ta­le­te za ve­zi­vo! Bi­ja­še na­ve­zla sva­ku di­ja­ni­ju za svo­je udad­be­nič­ko ru­vo, sve ca­kum–pa­kum slo­že­no i spre­mlje­no, umi­ri­sa­no sin­do­vi­ljem i z bi­tu­ra­nom. Mi­ri­sa­še joj svad­be­ni ba­jun ko ki­ta bo­si­jo­ka! Ima­la je spre­mlje­no ru­vo ka­kvo dru­ga drúga ne­ma, ali osta­de joj pu­sto, ma ni­je pu­sto no još gr­đe! U ja­du i ije­du, ur­ne­be­su i bi­je­su ža­lo­sne ku­će Sa­vi­ne, Iko­ni­ja je sju­tri dan iz­va­di­la Đur­đi­no ve­ze­no ru­vo iz udad­be­nič­kog ba­ju­na i pro­str­la ga po me­đa­ma i bo­dlji­ka­vi­jem dra­ča­ma! Ka­ko mu­ške ta­ko i žen­ske aljin­ke ko­je su osta­le pu­ste ne pro­sti­ru se na plot ko opra­na ro­ba sa zdra­ve če­lja­di, no na stu­de­no ka­me­nje da se ostu­de­ni ko što se mr­tac ostu­de­ni­jo! I na dra­ču da ru­vo is­pro­ba­da­ju tr­nji ko što je ža­los za umr­li­jem is­pr­o­ba­da­la sr­ca osi­ro­će­le fa­mi­lje!

Za­ša­re­ni se me­đa i tr­nje oko Sa­vi­ne ku­će. Ju­tro ve­dro ko ri­blje oko, či­ni ti se da je i sun­ce sve po­gle­de usmje­ri­lo na Đur­đi­no ru­vo! Bi­je­li se bi­je­li kam­brik ko sni­jeg ci­je­lac, svi­le­ne se blu­ze svilè­ne, po­pa­da­le ko­šu­lje sva­tov­ske na tr­nje ko be­har bi­je­li, u ko­li­jer od sva­ke ko­šu­lje bi­ja­še Đur­đa uve­zla po svi­le­ni ko­nac ru­me­ni! U ku­mov­sku ko­šu­lju uple­la ži­cu žu­tu i cr­ve­nu! Sa­mo ko­li­jer mla­do­že­nji­ne ko­šu­lje vas je is­pre­ple­ten s tri ži­ce raz­li­či­te pa se gle­da ko da se ša­re­na gu­ja spu­či­la umlje­sto ko­li­je­ra! Ve­ze­ni­jem mu­ški­jem rup­ci­ma i žen­ski­jem van­cu­le­ti­ma bro­ja se ne zna, či­ni ti se da su na stu­de­nu me­đu raj­ske ti­ce sle­će­le pa ne umi­ju da uz­le­te! Sun­ce gle­da­lo ru­vo Đur­đi­no pa pro­du­ži­lo svo­ji­jem pu­tem, ve­zi­vo osta­lo da oka­plje na tr­nju i ka­me­nju ko što je Iko­ni­ja oka­pa­la od sra­mo­te! I ču­do se on­da do­go­di­lo! Za pu­ne tri go­di­ne Đur­đi­no ru­vo ve­šča­lo je na me­đi ka­me­ni­toj i dra­či tr­no­vi­toj! Ni Gur­bet oto­le ne od­ne­se ri­zu, ni pro­sjak pru­ži ru­ku da uzme, ni pla­nin­ski ga vlje­tri ne od­du­va­še! Sje­ve­ro­vi vlje­tro­vi na­me­li bi sni­jeg o Aran­đe­lo­vu i ju­žni ga okop­nje­li o Đur­đe­vu dne, ali Đur­đi­no ru­vo osta­ja­lo je bi­je­lo ko što je i bi­lo, sa­mo su ša­re i ve­zo­vi ve­nu­li i gu­bi­li ćar­no­ću! Naj­po­tlje je ru­vo iz­ni­šta­lo! Ko da je bi­je­lo plat­no oti­šlo sa šnje­go­vi­ma, a sun­ce s ro­som upi­lo û se ve­zi­vo ko­je je Đur­đa upli­je­ta­la ču­va­ju­ći ov­ce pri­je no se na Ko­sma­šu osmlje­nu­la Kar­lu!

Iko­ni­ja je za­bo­lo­va­la i sve­nu­la na pre­šu, umr­la je na vr­hu go­di­ne, u isti dan kad je iz mo­ji­je usta ču­la za pu­sti glas o Đur­đi. Sa­va je zli­ko dvi­je–tri go­di­ne, iz­gle­da­še ko žu­đel. Da­bog­da se u tri mlje­se­ca jed­nom obri­jao, i to ni­je se bri­jo no je bra­du pot­ki­do s no­ži­ca­ma. Nok­te ni­je sje­ko no ih za­la­mo i gu­li­jo zu­bi­ma. A kad đa­vo po­ne­se Šva­be iz na­še ze­mlje te se uje­di­ni Cr­na Go­ra sa Sr­bi­jom i na pri­je­sto­lje sje­de kralj Alek­san­dar, Sa­va se ni osmlje­nu ni obre­nu! Svak se ve­se­li­jo oslo­bo­đe­nju osvem nje­ga.

Umro je Sa­va a da ni­je sa­znao ni­šta o Đur­đi, ona se ni­je ja­vlja­la a on ni­ko­ga ni­je pi­tao za nju. Ili ni­je sti­jo što joj ni­je opro­sti­jo, ili ni­je smi­jo od sra­mo­te – sve­jed­no je bi­lo za nje­go­vo pa­te­ni­je! Ona se od­met­nu­la od ovo­ga svi­je­ta, a on oti­šo na onaj svi­jet! Ne sa­mo Sa­va, no se ne bi ni­ko usu­di­jo da pi­ta za Đur­đu po­sli­je ka­sti­ga­nja švap­ski­je ku­ra­va u Ba­nja­ne, Gra­o­vo i ob­lje Ru­di­ne – oput­nu i ni­šić­ku. Ni­je­su oši­ša­li sa­mo Märu Lo­ne­ko­vu i Ru­žu Bo­be­ko­vu, no se pro­su­la ko­sa na­še­ga žen­ski­nja na sva­kom sa­bor­nom sa­sta­ja­li­štu u če­ti­ri ple­me­na ko­ja ti spo­me­nuh. Opi­pa­na je na pr­vi lu­mer i era­va Jok­na s Vi­lu­sa i ne­ka Džok­na iz Za­nu­gli­na i na­ša Ve­mi­ja s Do­nje­ga Tu­pa­na! I sve nji­jo­ve dru­ge i po­dru­ge ko­ji­ma se re­klo da su sa Šva­bi­ma ima­le po­sla.

Znam Sa­vu po­koj­no­ga! Spo­me­nuo bi on Đur­đu, pi­to bi za šćer je­di­ni­cu, mi­li­ja mu je bi­la no sin je­di­ni, ali ni­je smi­jo od zli­je usta. Od­ma bi mu uče­pr­lji­li da Đur­đu tre­ba vr­nu­ti iz svi­je­ta i oši­ša­ti je na plja­cu vi­lu­šku ko i sve dru­ge švap­ske kur­ve što su oši­ša­ne! Iko­ni­ja je is­tre­sla šćer iz du­še i umr­la, a Sa­va je iz­go­ri­jo za Đur­đom. S mi­šlju na nju oči je za­klo­pi­jo. Bog da ga pro­sti mu­če­ni­ka!

 

 

 

 

 

 

BALŠA

 Vi­so­ke ško­le učio, a ni­je ih za­vr­šio. Oti­šao u svi­jet i du­go se za nj ni­je zna­lo. Pa­re za­ra­dio i la­ko ih po­tro­šio. Dok je imao, nje­gov džep bio je i – tvoj.

Ni­šta Bal­ša ni­je na­u­čio od po­slo­vi­ce – Ne bu­di če­mer da po­tru­ješ svi­jet, ma ni med da te raz­li­žu. Umro je u Do­bro­ti, a sa­hra­njen u Štrp­ci­ma.

 

Slu­šao sam pred­voj­nič­ku obu­ku če­ti­ri go­di­ne u Nik­šić­koj gim­na­zi­ji i tri na Fi­lo­zof­skom fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du. Gla­sio se taj pred­met kao ro­do­lju­bi­va pro­pe­dev­ti­ka i re­vi­lu­cio­nar­na apo­lo­ge­ti­ka! Osje­ća­li smo se kao pod­mla­dak Ti­to­ve ar­mi­je i na­sljed­ni­ci par­ti­zan­ske voj­ske. Ide­o­lo­ško–po­li­tič­ko usmje­re­nje bi­lo je kič­ma na­sta­ve, a njen struč­ni smjer išao je u dru­gi plan. Jed­nom me na­stav­nik ova­ko is­pra­vio dok sam od­go­va­rao za ocje­nu. Na pi­ta­nje šta uti­če na boj­ne otro­ve kad se sta­ve u dej­stvo, od­go­vo­rio sam:

– At­mos­fer­ski ta­lo­zi.

Ne, ve­li na­stav­nik, no:

– Ki­ša, sni­jeg, sla­na, inje i ro­sa.

Bio je u pra­vu, ta­ko je pi­sa­lo u udž­be­ni­ku pred­voj­nič­ke obu­ke za sred­nje ško­le. Na­stav­nik je bio biv­ši bo­rac–par­ti­zan, imao je ofi­cir­ski čin i – osnov­nu ško­lu!

Pro­fe­sor Jo­le za­dr­žao je rječ­nik iz ra­ta i sa se­la. Pso­vao je s ka­te­dre đa­ci­ma ma­ter u pič­ku. Kad se ne­ko ža­li za ocje­nu, nje­ga za to bo­li ku­rac, kad umi­ru­je ga­la­mu u uči­o­ni­ci sna­žno du­va u pi­štalj­ku. Đa­ci ga oslo­vlja­va­ju dru­že pro­fe­so­re, na­lju­ti se kad se ne­ko­me omak­ne dru­že na­stav­ni­če. Kad je uda­ljen iz na­sta­ve, pro­fe­sor Jo­le se pri­hva­tio po­ljo­pri­vred­nih po­slo­va, ku­ća mu je bi­la u pri­grad­skom se­lu, imao je do­bro ima­nje.

Vi­dje­li biv­ši uče­ni­ci pro­fe­so­ra Jo­la ka­ko pro­da­je ki­zmad na pi­ja­ci, pa se njih de­se­tak po­stroj u dvoj­nu vr­stu, uspo­ri hod is­pred tr­gov­ca kr­ma­đu i sva­ki ga jed­na­ko po­zdra­vi:

Do­bar dan pro­fe­so­re, po­što ki­zmad?

– Jo­le sva­ko­me, ama baš sva­ko­me, od­go­va­ra:

– Me­leon da mi daš za ki­zme ne dam ti ga, pro­la­zi – pi­zda ti ma­te­ri­na!

De­set đa­ka – de­set istih po­zdra­va, je­dan Jo­le – de­set ot­po­zdra­va! Jo­le bi sva­ko­me pro­dao pra­se, bi i do­ju­če­ra­šnjem čet­ni­ku s ko­jim se gle­dao pro mu­ši­ce, ali va­la maj­ci ne­će do­ju­če­ra­šnjim svo­jim uče­ni­ci­ma! Jo­le je sa­mo jed­nu škol­sku go­di­nu pre­da­vao u Gim­na­zi­ji.

Na Fi­lo­zof­skom fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du pred­voj­nič­ku su pre­da­va­li ofi­ci­ri u uni­for­mi, ka­pe­ta­ni i ma­jo­ri. Ne po­ruč­ni­ci – to bi bi­lo ma­lo za fa­kul­tet, ni pu­kov­ni­ci – e to bi bi­lo mno­go za stu­den­te! Kr­ca­ta pri­zem­na sa­la u Knez–Mi­ha­i­lo­voj, na­sta­va s pro­ziv­kom, za­jed­no slu­ša­ju stu­den­ti ra­znih na­stav­nih gru­pa a iste go­di­ne stu­di­ja. Ofi­cir pro­zi­va po azbuč­nom re­du, ne pro­vje­ra­va je li se stvar­no ja­vio pro­zva­ni ili ne­ko umje­sto nje­ga. Za­to se mo­glo la­ko od­su­stvo­va­ti s ča­sa; ja­vi se ko­le­ga umje­sto te­be, ofi­cir utef­te­ri tvo­je pri­su­stvo. Mo­je po­znan­stvo s Ra­di­vo­jem Kon­stan­ti­no­vi­ćem, ko­je je pre­ra­slo u pri­ja­telj­stvo, po­če­lo je nje­go­vim gla­snim ja kad je ma­jor Me­de­ni­ca pro­zvao Bal­šu Ele­zo­vi­ća ko­ji je ta­da u Stu­dent­skom Gra­du spa­vao ko dul­fin. Ko­le­ga ko­ji je tre­ba­lo da se ja­vi umje­sto me­ne, za­ka­snio je, sta­no­vao je na No­vom Be­o­gra­du. Ta­da je (1955) na sva­ki sat sa­o­bra­ćao auto­bus na re­la­ci­ji No­vi Be­o­grad – Stu­dent­ski trg. Pi­tam idu­će­ga ča­sa ko se ja­vio umje­sto me­ne, ja­vi se je­dan ple­ća­ti cr­no­ma­nja­sti Fran­cuz, ta­ko smo zva­li stu­den­te ro­ma­ni­sti­ke! Ve­li on se ja­vio. To je bio Ra­di­vo­je, ka­sni­ji pro­fe­sor fran­cu­ske knji­žev­no­sti na uni­ver­zi­te­ti­ma u Be­o­gra­du i Fran­cu­skoj. Na­la­zi­li smo se če­sto dok sam ja ra­dio u Pa­ri­zu, dru­ži­li smo se cje­lo­vi­to. E, Pa­riz, Pa­riz, – bi­lo pa pro­šlo! Ve­li Jo­va Ilić: „Ah, Beg­za­do Dur­đi­jan­ko / sje­ćaš li se onih ča­sa!” Ni Zma­jev Lem–Edim ni­je go­ri: „Sad go­ri l’ mu du­ša / ba­rem zna­de za­što!”

Ko­le­ga Mi­lo La­lić po­la­že pred­voj­nič­ku, jun­ski rok, is­pi­tu­je ma­jor Dra­go Me­de­ni­ca. Pr­vo pi­ta­nje iz ro­do­lju­bi­ve oba­ve­ze Mi­lo je is­fra­zi­rao stu­dent­ski uobi­ča­je­no, pro­la­zi­lo je to kod Me­de­ni­ce ko­ji je ina­če bio do­br­o­na­mje­ran čo­vjek. Iz rat­nog sa­ni­te­ta za­pa­lo je Mi­la pi­ta­nje, do­slov­no i pre­ci­zno – kr­va­vlje­nje. La­lić opu­sti ra­fal, ve­ze bez za­sto­ja! Ve­li, kr­va­vlje­nje je gla­gol­ska ime­ni­ca od in­fi­ni­ti­va kr­va­vi­ti, in­fi­ni­tiv­ni ob­lik je traj­ni gla­gol, osno­va pre­zen­ta je ta­kva i ta­kva, gla­gol pri­pa­da toj i toj Be­li­će­voj vr­sti, a po Le­ski­nu…

La­lić se za­la­u­fa­va u od­go­vo­ru, sje­ti­će se i sta­ro­slo­ven­ske pret­hod­ni­ce gla­go­la kr­va­vi­ti, tu su i je­zič­ko–isto­rij­ske či­nje­ni­ce u ve­zi s njim. Po­seb­no re­flek­si srp­sko–slo­ven­ske re­dak­ci­je i cr­kve­no–slo­ven­ski de­ri­va­ti! Ne za­u­sta­vlja se La­lić, u sa­li pr­vi put muk ot­ka­ko slu­ša­mo pred­voj­nič­ku, Me­de­ni­ca ko­lu­ta oči­ma! Ofi­cir još ne re­a­gu­je, mi stu­den­ti već for­mi­ra­mo or­ke­star smi­je­ha, sa­mo da se ja­vi di­ri­gent! Šti­mu­je­mo in­stru­men­te, or­ke­star će po­če­ti kad Me­de­ni­ca na­đe pel­cer za La­li­će­vu pred­voj­nič­ku gra­ma­ti­ku! La­lić se ne za­u­sta­vlja, kao da se za­tr­čao niz str­mu stra­nu, Me­de­ni­ca za­trep­ta ko svra­ka na ju­go­vi­nu. Ofi­cir se još uz­dr­ža­va, ali ne iz­dr­ža naš smi­jeh no pr­šte ko mi­jeh. Pro­lo­mi se smi­jeh, a Me­de­ni­ca pla­nu:

– Ma ko­ga ti za­je­ba­vaš La­li­ću!

Bes­kraj­no za­ču­đen La­lić od­go­va­ra:

– Ni­ko­ga, dru­že ma­jo­re, no od­go­va­ram do­slov­no na pi­ta­nje s li­sti­ce, evo po­gle­daj­te.

Na to Me­de­ni­ca osu:

– Šta do­slov­no, ko­ja li­sti­ca, s kim ti mo­re pra­viš spr­da­či­nu, ovo je is­pit a ne uli­ca!

Za­be­zek­nu­ti La­lić se bra­ni:

– Dru­že ma­jo­re, da ste me pi­ta­li o kr­va­re­nju, da­kle o po­ja­vi ko­ja je sa­svim raz­li­či­ta od rad­nje kr­va­vi­ti, ja bih go­vo­rio ka­ko tre­ba za­u­sta­vi­ti krv ko­ja te­če iz ra­ne. Vi me, me­đu­tim, pi­ta­te o kr­va­vlje­nju, da­kle o rad­nji ko­ja zna­či do­dir kr­vi s ne­kim pred­me­tom na ko­ji će ta krv osta­vi­ti svoj cr­ve­ni trag…

Htio je Mi­lo La­lić još da ve­ze, ali Me­de­ni­ca od­mah­nu ru­kom, s ape­ti­tom mu upi­sa pe­ti­cu u in­deks, re­kav­ši:

– Evo te­bi La­li­ću pe­ti­ca, pa kad se opet ov­dje vi­di­mo oda­be­ri ho­ćeš li od­go­va­ra­ti o kr­va­vlje­nju ili o kr­va­re­nju!

Učio je La­lić gim­na­zi­ju u Vr­ba­su, se­stra mu bi­la ta­mo ko­lo­ni­zo­va­na pa oti­šao kod nje na stan i ra­nu. Bio je vr­stan ma­te­ma­ti­čar i tra­ljav sr­bi­sta, ali ni­je se opre­di­je­lio za ma­te­ma­ti­ku no je stu­di­rao srp­ski je­zik s ju­go­slo­ven­skim knji­žev­no­sti­ma. Kao gim­na­zi­ja­lac ka­žnja­van je iz vla­da­nja sva­ke go­di­ne, pla­fon iz vla­da­nja u svje­do­čan­stvu bi­la je – troj­ka.

Ru­ši­la se švap­ska cr­kva u Vr­ba­su, ci­glu iz nje­zi­nih zi­do­va tre­ba­lo je ugra­di­ti u Omla­din­ski dom. Jed­nom ne­djelj­no Gim­na­zi­ja je išla na rad­nu ak­ci­ju, đa­ci i pro­fe­so­ri pre­no­si­li su ci­glu s ru­še­vi­ne na gra­di­li­šte. Ovo­ga da­na tre­ba­lo je po­ka­za­ti rad­ni elan, tak­mi­če se ko će vi­še ci­gli od­jed­nom po­ni­je­ti, sa­mo Mi­lo La­lić ma­ndžu­ka pra­zno­ruk. Je­dan od omla­din­skih ru­ko­vo­di­la­ca vik­ne La­li­ća za­što za­bu­ša­va. La­lić uvri­je­đe­no od­go­va­ra da ni­je isti­na, on ne za­bu­ša­va no pre­no­si ma­te­ri­jal ta­man kao i dru­gi što ga pre­no­se! Ru­ko­vo­di­lac po­pi­zdi, is­klju­či Mi­la s ak­ci­je i po­ša­lje na ra­port di­rek­to­ru Gim­na­zi­je, ko­ji je, ra­zu­mi­je se, to mje­sto po­kri­vao kao ide­o­lo­ški zdrav i par­tij­ski ak­ti­van dr­žav­ni po­vje­re­nik.

Pi­ta di­rek­tor La­li­ća za­što za­bu­ša­va na rad­noj ak­ci­ji na ko­joj so­ci­ja­li­stič­ka omla­di­na po­ka­zu­je rad­ni elan kao oda­nost dru­gu Ti­tu, Par­ti­ji i Ar­mi­ji! La­lić mu bez zle vo­lje od­go­va­ra:

– Ja sam pre­no­sio ma­te­ri­jal kao i osta­li, no oni što s na­ma ko­man­du­ju na rad­noj ak­ci­ji ne zna­ju šta su gra­div­ne ime­ni­ce.

To La­lić re­kao i pred zi­nu­ti­jem di­rek­to­rom is­pru­žio ru­ke ra­ši­riv­ši pr­ste! Iz­me­đu pr­sti­ju na ob­lje­ma ru­ka­ma bi­lo je po par­čen­ce ci­gle, to­li­ko ma­la da ni­je­su is­pa­la iz ra­ši­re­nih ru­ku! Di­rek­tor se, po­pra­viv­ši na­o­ča­re na no­su, to­li­ko za­nji­rio u La­li­će­ve pr­ste da mu je, pri­ča­še Mi­lo, osje­tio ubr­za­ni i vru­ći dah na dla­no­vi­ma! La­lić je htio da ob­ja­sni di­rek­to­ru da gra­div­na ime­ni­ca ci­gla ozna­ča­va gram kao i to­nu to­ga gra­đe­vin­sko­ga ma­te­ri­ja­la, par­čad iz­me­đu nje­go­vih pr­sti­ju su ci­gla, ona hr­pa od ko­je će se zi­da­ti Omla­din­ski dom je – ta­ko­đe ci­gla! Di­rek­tor ga ni­je htio slu­ša­ti, sik­te­ri­sao ga, za­pri­je­tio da će bi­ti is­tje­ran iz Gim­na­zi­je kao di­ver­zant i ne­po­že­ljan ele­me­nat ako pro­du­ži sa skan­da­lo­znim po­na­ša­njem.

La­lić se vra­tio na ak­ci­ju kao da ni­šta ni­je bi­lo i pre­no­sio ci­glu tak­mi­če­ći se s dru­gim đa­ci­ma. Sju­tri dan za­re­đao je škol­ski fa­mu­lus od uči­o­ni­ce do uči­o­ni­ce s Di­rek­to­ro­vom na­red­bom da se Mi­lo La­lić ka­žnja­va je­di­ni­com iz vla­da­nja zbog ne­do­lič­nog po­na­ša­nja na rad­noj ak­ci­ji. U Na­red­bi je po­seb­no na­gla­še­no da je La­lić pro­vo­ci­rao omla­din­ske ru­ko­vo­di­o­ce kad se ru­ši oku­pa­tor­ska i fa­ši­stič­ka cr­kva od ko­je tre­ba po­di­ći dom za so­ci­ja­li­stič­ku omla­di­nu ko­ja je bu­duć­nost na­še­ga dru­štva i Ti­to­ve Ju­go­sla­vi­je. Opo­me­nu­ti su čla­no­vi omla­din­ske or­ga­ni­za­ci­je da po­ve­du ra­ču­na o de­li­kven­ti­ma kao što je La­lić, da pre­du­zmu mje­re ka­ko bi se pre­va­spi­ta­li iz­gred­ni­ci u ko­ri­sne čla­no­ve dru­štve­ne za­jed­ni­ce. Smrt fa­ši­zmu – slo­bo­da na­ro­du!

Po­la­ga­smo is­pit iz svjet­ske knji­žev­no­sti kod pro­fe­so­ra Vo­ji­sla­va Đu­ri­ća, imao je Đu­rić ugled a i vlast! Osni­vač je Ka­te­dre za svjet­sku knji­žev­nost, to je ona ču­ve­na Ka­te­dra ko­ju je Še­šelj po­mo­ću de­ka­na Ma­ro­je­vi­ća po­ku­šao da uki­ne 1998. go­di­ne. Brat Đu­ri­ćev po­gi­nuo je u par­ti­za­ni­ma, Vo­ja ni­je šme­kao Cr­no­gor­ce, pri­ča­lo se da bra­to­vlje­vu smrt u par­ti­za­ni­ma do­vo­di u ve­zu s ne­ka­kvom cr­no­gor­skom uj­dur­mom. Stro­gi pro­fe­sor Đu­rić to­ga da­na bio je vid­no ras­po­lo­žen, po­la­že se is­trč­ke, što je kod nje­ga neo­bič­no. Po­sli­je smo sa­zna­li da se baš tih da­na vi­đao ka­ko s jed­nom za­pa­že­nom asi­sten­ti­com u sit­ne sa­te iz­la­zi iz svo­ga ka­bi­ne­ta! A ubr­zo će Đu­rić oti­ći u Pa­riz na jed­no­go­di­šnji is­tra­ži­vač­ki bo­ra­vak, ve­le da mu je re­če­na asi­sten­ti­ca pra­vi­la dru­štvo. Spre­ma­la je dok­to­rat iz fran­cu­ske knji­žev­ne pro­ble­ma­ti­ke.

Elem, asi­stent pro­zva Mi­la La­li­ća, ne­ma li­sti­ca, pro­fe­sor po­sta­vlja pi­ta­nja iz gla­ve. Pr­vo pi­ta­nje So­fo­klo­va An­ti­go­na. La­lić ne pu­šta ava­za, ću­ti kao ode­ra­ni ovan iz pje­sme Se­nja­nin Ta­di­ja! Mi­lo uko­čio oči, gla­vom ni de­sno ni li­je­vo, kao sli­je­pac! Ras­po­lo­že­nom se pro­fe­so­ru ne­kud žu­ri, otr­si­će La­li­ća ako bi­lo šta bek­ne. Ali Mi­lo ne trep­će, ne pro­go­va­ra, ne otva­ra usta, pre­kr­stio ru­ke na tr­buh, krut kao Bu­da! Pro­fe­sor ga ni­je per­si­rao kad mu je po­sta­vio pi­ta­nja, no re­kao – „Re­ci La­li­ću o An­ti­go­ni”, a on­da se vra­tio na Vi. Još ras­po­lo­žen ka­že:

– Re­ci­te ba­rem što je An­ti­go­ni sta­lo da se sa­hra­ni njen brat Po­li­nik!

La­lić se iz spo­me­nič­ke uko­če­no­sti ras­te­že u osmi­jeh ne­vje­ri­ce, ra­ši­ri ru­ke u luk ču­đe­nja, na­šti­mo­va in­to­na­ci­ju gla­sa da se la­ko mo­gao ču­ti ak­ce­nat i ri­je­či i re­če­ni­ce, pa ve­li:

– Eee, otvo­re­no je pi­ta­nje da li je se­stri baš sta­lo da joj se brat po­spe ze­mljom!

Pro­fe­sor se ni­je vi­še za­mla­ći­vao s La­li­ćem, dao je znak asi­sten­tu da upi­še pe­ti­cu, pot­pi­sao in­deks ru­ti­ner­ski i po­čeo da is­pi­tu­je stu­den­ta ko­ji je bio na re­du. La­lić je ustao kraj­nje smi­re­no, kao da je po­lo­žio svjet­sku knji­žev­nost bez pro­ble­ma, bla­go se po­klo­nio pro­fe­so­ru i iza­šao iz slu­ša­o­ni­ce.

Na tre­ćoj go­di­ni stu­di­ja bio sam ci­mer s La­li­ćem u stu­denst­kom do­mu 14. de­cem­bar, ugao Za­gre­bač­ke i Ka­ra­đor­đe­ve. Ta­da sam po­čeo da no­sim na­o­ča­re, di­op­tri­ja +1. Kad sam do­šao s na­o­ča­ri­ma u so­bu, Mi­lo ih je opro­bao i ni­je htio da ih vra­ti. Pi­tao je ko­li­ko tra­žim za njih, da­će ka­že ko­li­ko zi­nem. Tra­žim na­o­ča­re, ali ne dâ, ne va­la pa da će­mo se po­bi­ti! Znao sam da u nje­go­vu za­mi­sao ne tre­ba di­ra­ti, osta­vi­mo vre­me­nu da ri­je­ši pro­blem, a pra­vo re­ći ni­je­su mi ni bi­le bog­zna po­treb­me ma­o­ča­re s to­li­kom di­po­tri­jom! Tač­no po­sli­je tri mje­se­ca vra­tio mi je na­o­ča­re ne re­kav­ši ni ri­je­či, do­dao mi ih kao sve­sku ili olov­ku sa sto­la. Ni­ti je išao kod of­tal­mo­lo­ga da utvr­di svo­ju di­op­tri­ju, ni­ti će vi­še po­mi­nja­ti mo­je na­o­ča­re. I ne sa­mo što je tri mje­se­ca ne­po­treb­no no­sio mo­je na­o­ča­re, ne­go je za to vri­je­me či­tao kro­za njih ka­ko to ni­ko dru­gi ne či­ni! Sta­vio bi ja­stuk na vi­so­ku ka­lje­vu peć ko­ja je bi­la u na­šoj so­bi, če­šće hlad­na no za­gri­ja­na, po­peo se i sjeo da či­ta s mo­jim na­o­ča­ri­ma. Po­što je vra­tio na­o­ča­re, ni­kad vi­še ni­je sje­dao na ka­lje­vu peć. Kad ga je ne­ko pi­tao što ta­ko sje­di, La­lić bi ga za­be­zek­nu­to po­gle­dao kao da mo­ra od­go­vo­ri­ti na pi­ta­nje – je li po­tre­ban va­zduh za ljud­ski ži­vot!

Ni­je Mi­lo bio mo­mak od ča­še, sa­mo kad ko­ji ci­mer do­ne­se od ku­će, guc­nuo bi iz bo­ce usr­kljaj ra­ki­je, ja sam u so­bi bio naj­po­trč­ni­ji na ka­plji­cu. Lju­bu Kne­že­vi­ću spre­ma­la je maj­ka bje­lo­polj­ske šlji­ve, on do­bi­jao, ja naj­vi­še pio, dru­gi po­ma­lo, La­lić ni­ko­li­ko. On­da nas je s pi­ćem za­pre­pa­stio!

Mi­lov ro­đak, stu­dent isto­ri­je, škr­ti­ca i tu­tuš, di­plo­mi­rao pa po­veo Mi­la na čast. Po­šli u ka­fa­nu Ga­leb u ko­ju do­la­ze stu­den­ti, ko­či­ja­ši, pje­sni­ci i noć­ne da­me. Ušli, sje­li, kel­ner pi­ta šta že­le, La­lić mu za­po­vi­di da do­ne­se dva­na­est ra­kij­skih ča­ša. Kel­ner ras­teg­ne obr­va­ma i do­ne­se ča­še. Mi­lo ih po­re­đa po di­ja­go­na­li, šest ča­ša či­ne jed­nu, dru­gih šest dru­gu di­ja­go­na­lu, sto je imao ob­lik kva­dra­ta! Na­re­di kel­ne­ru da na­spe šlji­vo­vi­ce u jed­nu di­ja­go­na­lu, a ro­đa­ka isto­ri­ča­ra pi­ta šta će da pi­je. Ro­đak ve­li ko­njak, Mar­ko­vić ne­re­đu­je kel­ne­ru da u dru­gu di­ja­go­na­lu na­spe ko­njak. To je bio žu­ti, lje­plji­vi, otu­žno slat­ki kru­ško­vac, žen­sko pi­će, bap­sko! La­lić nač­ne svo­ju di­ja­go­na­lu, dig­ne ča­šu šlji­vo­vi­ce i kuc­ne se s ro­đa­kom upo­zo­ra­va­ju­ći ga – na is­kap! Is­ka­pe oni ča­še, La­lić di­že od­mah dru­gu, di­že je i si­ro­ti ro­đak! Kad su do­šli do sed­me, ro­đak se skljo­kao gla­vom na sto. Mi­lo je do­kraj­čio tri pre­o­sta­le ča­še šlji­vo­vi­ce. On­da je ustao i iza­šao iz Ga­le­ba, isto­ri­čar je ostao da sa­nja bit­ke i meg­da­ne. No­sa­či su štu­ca­li uz svo­je ča­še, pje­sni­ci re­ci­to­va­li Ana­kre­on­ta i Ba­hu­sa, a jed­na noć­na da­ma, ko­ja je če­sti gost na­še­ga Do­ma, is­pri­ča­la je ka­ko je di­plo­mi­ra­ni isto­ri­čar ča­stio u Ga­le­bu svo­ga ro­đa­ka, Mi­la La­li­ća. Kad smo pi­ta­li Mi­la je li to isti­na, on se iz­ne­na­dio re­kav­ši da kur­va la­že!

Kad je di­pli­mi­rao, La­lić se za­po­slio u Bje­lo­polj­skoj gim­na­zi­ji.

Dok je bio stu­dent, La­lić ni­kad ni­je no­sio kra­va­tu, taj de­talj to­a­le­te za nj ni­je po­sto­jao! Ni ka­pu ni­kad ni­je no­sio, spr­dao se ka­pa­ši­ma, ismi­ja­vao je šen­šir­li­je ko­jih je ta­da me­đu stu­den­ti­ma bi­lo neo­spor­no ma­lo, ali bi­lo ih je. Bran­ko Milj­ko­vić je imao cr­ni še­šir s ve­li­kim obo­dom, je­dan stu­dent iz na­še­ga Do­ma, Mi­ško Ša­ban – po­zna­vao se po si­vom še­ši­ru. Ko­ša­va je on­da u Be­o­gra­du bi­la vr­lo ja­ka, grad se ni­je sa­mo­za­gri­je­vao ko­li­ko da­nas, ko­ša­vu će ka­sni­je osla­bi­ti i po­šu­mlja­va­nje De­li­blat­ske pje­šča­re. Ka­pa je u Be­o­gra­du ta­da bi­la vr­lo po­treb­na ko­li­ko je da­nas ri­jet­ka! Ja sam no­sio be­re­tu, fran­cu­zi­cu, ni­kad je ni­je­sam za­mi­je­nio. U Pa­ri­zu sam ku­po­vao naj­sku­plje i naj­ši­re, kad je na­kri­vim do­ti­če mi de­sno ra­me!

Na pr­vi čas u Bje­lo­polj­skog gim­na­zi­ji La­lić je do­šao s cr­ve­nom lep­tir ma­šnom i cr­nim ci­lin­drom a la sve­ča­ni Čer­čil! Po­sli­je ne­ko­li­ko da­na, La­lić je sje­dio sa svo­jim ze­tom, se­lja­kom iz oko­li­ne, u ho­te­lu San­džak, Zet, sta­ri čo­vjek u sva­ko­dnev­noj se­ljač­koj no­šnji ko­ji ni­kad ne na­vra­ća u Ho­tel. Ta­kvim lju­di­ma od­go­va­ra krč­ma bli­zu stoč­nog pa­za­ra gdje svra­ća­ju da se ku­su­ra­ju, na­ku­dža­ju du­go­ve, po­rav­na­ju, ogri­ju i po­pi­ju mr­ku s lo­ku­mom cu­kra. La­lić s cr­ve­nom lep­tir ma­šnom i ci­lin­drom ko­ji ni­je ski­dao s gla­ve dok sje­di, za­ba­nio se u ho­tel­skoj fo­te­lji bli­zu mu­zi­ke, na­ru­ču­je pi­će i pje­sme, pje­va­či­ca se ne mi­če od nje­go­va sto­la! Zet mu pi­je red­nju ča­šu, usu­kao se s cr­no­gor­skom ka­pom ko­joj je opa­la ob­li­sta. Ko­šu­lja mu bez ko­li­je­ra s bi­je­lom ko­šči­com pod gr­lo, ima suk­ne­ni ja­ke­tun i raj­to­zni­ce. Flo­ki­ra­na mu ko­lje­na a pro­gle­da­li lak­to­vi, obuo bu­ce, što ih na­zi­va­ju i pi­ro­ćan­ke. Zet je ne­sum­lnji­vo imao i ne­što bo­lje da ob­u­če, ali Mi­lo­va je za­slu­ga što je za Ho­tel oda­brao to­a­le­tu ko­ju ne no­si ni na stoč­ni pa­zar, u njoj sa­mo ra­di gre­ze po­slo­ve na ima­nju. Sje­di se­ljak s den­di­jem, pi­je šta mu je na­ru­če­no, a gu­ta oči­ma nov­ča­ni­ce ko­ji­ma nje­gov šur­jak na­gra­đu­je ka­fan­sku pje­va­či­cu!

Pri­ča­lo se sju­tri dan po Bi­je­lo­me Po­lju ka­ko je iz­gle­da­la dru­ži­na: šu­ra – zet, go­spo­din – se­ljak, ur­jak – pro­fe­sor, ali već uve­če pri­re­đe­no je no­vo iz­ne­na­đe­nje! U isto vri­je­me, za isti sto bli­zu mu­zi­ke, sje­li su pro­fe­sor i nje­gov zet, ali sa za­mi­je­nje­nom odje­ćom: zet je bio s cr­ve­nom lep­tir ma­šnom i pod cr­nim ci­lin­drom a la sve­ča­ni Čer­čil. Šur­ja­ku pro­pa­la ko­sa kroz cr­no­gor­sku ka­pu s ras­pa­lom ob­li­stom, ni­je mo­gao za­kop­ča­ti ko­šči­cu pod gr­lo na ko­šu­lji bez ko­li­je­ra, flo­ki­ra­na mu ko­lje­na a pro­gle­da­li lak­to­vi. Na­cu­pao cr­no­gor­sku ka­pu do obr­va ka­ko to zet ra­di, ze­tu ve­lik ci­lin­dar pa mu spao na uši! Pro­fe­sor na­to­žu­ljo gu­me­ne pi­ro­ćan­ke na no­ge, a se­ljak gr­či li­ce i škri­pi zu­bi­ma jer ga ste­žu la­ko­va­ne ši­mi ci­pe­le! Si­ro­ma zet stal­no di­že gla­vu kao ko­kot kad pi­je vo­du, ni­je na­vi­kao na obod še­ši­ra ko­ji mu sme­ta po­gle­du na­go­re, a go­spo­din pro­fe­sor gra­na ru­ka­ma kad pri­ča sa ze­tom kao da se go­di na stoč­noj pi­ja­ci! Ne opo­mi­nje pro­fe­sor se­lja­ka što se mu­va s gla­vom jer zna da se se­ljak va­zda pri­bo­ja­va dok je u gra­du da će mu ne­što pa­sti na gla­vu. Za­to stal­no vi­tli gor­je–do­lje! La­lić je bio za­dr­žao sa­mo je­dan ma­nir od pro­šle no­ći – pla­ćao je pje­va­či­ci na­ru­če­ne pje­sme, a se­ljak je pro­du­žio zgra­nu­ti po­gled od si­noć što se pa­re pro­si­plju na kur­vu ko­ja oće plje­vat i cr­nom Ci­ga­ni­nu ako joj se pla­ti!

La­li­ćev zet bio je re­kor­der u pro­iz­vod­nji kra­vljeg mli­je­ka u Bje­lo­polj­skoj oko­li­ni! Jed­ne no­ći La­lić, opet s lep­tir ma­šnom i s ci­lin­drom, pi­ta u Ho­te­lu pje­valj­ku, har­mo­ni­ka­ša s dug­me­ta­rom i će­ma­ni­stu, bi li po­sli­je ho­tel­skog faj­ron­ta ra­di­li do zo­re za od­go­va­ra­ju­ću na­gra­du. Ra­zu­mi­je se, svi­ra­či i pje­va­či­ca su pri­sta­li i tač­no u po­noć po­šli u šta­lu pro­fe­so­ro­va ze­ta ne­da­le­ko od Bi­je­log Po­lja. Uda­ri­li u ci­ku i mu­zi­ku iz sve sna­ge! Se­lo se uz­ne­mi­ri­lo! Psi usr­nu­li neo­bič­no i iz­ne­nad­no, pi­jev­ci ra­ni­je no što tre­ba na­ja­vi­li zo­ru, pti­ce ko­je no­ću mi­ru­ju po­le­tje­le, a umu­kle so­ve i ću­ko­vi! Od mu­zi­ke je te ve­če­ri bio gla­sni­ji sa­mo pse­ći hor u bje­lo­polj­skoj ko­tli­ni, opo­me­nu­li su psi jed­ni dru­ge, la­ja­li su i oni psi ko­ji ni­je­su mo­gli ču­ti štal­sku mu­zi­ku! Ipak, naj­gla­sni­je su bi­le one kom­ši­je pro­fe­so­ro­vog ze­ta ko­ji ga ni­je­su mo­gli do­sti­ći u pro­iz­vod­nji kra­vljeg mli­je­ka.

Pro­šla je i ta mu­zič­ka noć, ali pri­je no se spre­mio da ide u Gim­na­zi­ju na na­sta­vu, Mi­lo La­lić do­bio je po­ziv da se hit­no ja­vi u Ko­mi­tet sa­ve­za ko­mu­ni­sta u Bi­je­lom Po­lju.

Do­šao La­lić u Ko­mi­tet, lju­ba­zno se ja­vio, od­mah ga pri­mio se­kre­tar Ko­mi­te­ta. Ni­je par­tij­ski ru­ko­vo­di­lac oko­li­šio, no di­rekt­no re­kao da se La­li­će­vi iz­gre­di ne mo­gu vi­še to­le­ri­sa­ti. Pa za­bo­ga, drug La­lić je pro­svjet­ni rad­nik, vas­pi­tač mla­dih ge­ne­ra­ci­ja, fa­kul­tet­ski obra­zo­van in­te­lek­tu­a­lac, gra­đa­nin sa­mo­u­prav­nog so­ci­ja­li­zma i, na­ža­lost, član Sa­ve­za ko­mu­ni­sta Ju­go­sla­vi­je! I mno­go što­šta dru­go bio je to­ga ju­tra pro­fe­sor Mi­lo La­lić. Pred­la­že mu Se­kre­tar al­ter­na­ti­vu: ili da se vra­ti mir­nom ra­du u Gim­na­zi­ji ili ne­ka pod­ne­se os­tav­ku zbog zdrav­stve­nih raz­lo­ga. Kraj­nje je vri­je­me, ne mo­že mu se do­zvo­li­ti da sa­bla­žnja­va gra­đa­ne ni da­nju a nek­mo­li no­ću. Bo­lje je da se sam po­vu­če no da mu se uru­či ot­kaz kao pro­fe­so­ru ko­ji je ugled svo­ga za­ni­ma­nja i ugled čla­na Sa­ve­za ko­mu­ni­sta Ju­go­sla­vi­je kri­tič­no do­veo u pi­ta­nje! La­lić je s kraj­njom ozbilj­no­šću sa­slu­šao Se­kre­ta­ra, pa je uzeo ri­ječ:

– Dru­že se­kre­ta­re, da li je ru­ko­vod­stvu Bi­je­lo­ga Po­lja, Op­šti­ni i Ko­mi­te­tu SK, da li je Cr­noj Go­ri i Ju­go­sla­vi­ji, na kra­ju da li je sta­lo dru­gu Ti­tu, da se u ovoj ze­mlji una­pre­đu­je po­ljo­pri­vre­da, po­seb­no pro­iz­vod­nja kra­vljeg mli­je­ka i mli­ječ­ni pro­iz­vo­di? Zah­ti­je­vam da mi se na­pi­sme­no dâ od­go­vor, ina­če ne pri­hva­tam Va­še pred­lo­ge ni­ti mo­gu na­sta­vi­ti da­lji raz­go­vor!

Se­kre­tar sli­je­že ra­me­ni­ma, zgle­da se s dak­ti­lograf­ki­njom, ne zna je li La­lić lud ili mu no­ge smr­de. Ipak, pred njim je ško­lo­van čo­vjek i član Sa­ve­za ko­mu­ni­sta, đa­vo ni ore ni ko­pa no dru­go­me vrat lo­mi, tre­ba ne­što pred­u­ze­ti pri­je ot­ka­za! Okre­nuo se Se­kre­tar dak­ti­lo­graf­ki­nji i iz­dik­ti­rao da je Ko­mi­te­tu Sa­ve­za ko­mu­ni­sta u Bi­je­lom Po­lju vr­lo sta­lo do po­ljo­pri­vred­ne pro­iz­vod­nje, po­seb­no kra­vljeg mli­je­ka i nje­go­vih de­ri­va­ta. Pri­je no mu je dak­ti­lo­graf­ki­nja pru­ži­la na­pi­sa­ni tekst sa Se­kre­ta­ro­vim pot­pi­som, pro­fe­sor La­lić je upo­zo­rio:

– Mo­lim da se sta­vi pe­čat i do­ku­me­nat za­ve­de u Ar­hi­vu!

To je na li­cu mje­sta ura­đe­no.

Kad je uzeo ured­no opre­mlje­ni do­ku­me­nat, La­lić je iz­va­dio iz dže­pa isje­čak iz ne­djelj­ni­ka Nin u ko­je­mu pi­še da su ja­pan­ski struč­nja­ci do­ka­za­li ka­ko kra­ve da­ju osje­tlji­vo vi­še mli­je­ka ako im svi­ra ade­kvat­na mu­zi­ka dok pre­ži­va­ju no­ću! Pro­či­tao je na­glas ot­kri­će ja­pan­ske na­u­ke, ustao, po­di­gao ci­lin­dar, lju­ba­zno se po­zdra­vio sa Se­kre­ta­rom i oti­šao u Gim­na­zi­ju da dr­ži ča­so­ve iz srp­sko­hr­vat­skoh je­zi­ka i ju­go­slo­ven­skih knji­žev­no­sti.

La­lić je imao do­bro ima­nje na ob­ron­ci­ma Si­nja­vi­ne, to mu je otac na­sli­je­dio od uj­če­vi­ne, maj­ka mu ni­je ima­la bra­će. Po­seb­no je ima­nje bi­lo sje­no­ko­sno. Po­go­dio se Mi­lo s ko­sci­ma da mu ra­de na kon­trat, a ne na nad­ni­cu. Bi­li ko­sci, njih dvo­ji­ca, iz ju­žnih kra­je­va, kad ju­žnja­ci sre­de svo­je si­je­no idu u pla­nin­sku zo­nu na ko­sid­bu, na za­ra­du. Pod kon­trat rad­ni dan se pla­ća ka­ko se po­stig­ne po­god­ba i ga­zda se ne sta­ra o hra­ni. Za ga­zdu je dru­ga po­god­ba ri­zič­ni­ja za­to što mo­žeš po­tre­fi­ti na ne­rad­ni­ke, ko­se kao da se ska­nju­ju, ras­te­žu, ma­ze se. Dnev­ni­ca im ide ka­ko ra­di­li da ra­di­li.

Pri­je ne­go što je na­ba­vio ko­sce, La­lić je lič­no op­ko­sio obod sje­no­ko­sa ono­li­ko ko­li­ko je pred­vi­dio da će stvo­ri­ti op­tič­ku var­ku ka­ko je ko­zbe­ni udut mno­go ma­nji ne­go što je uisti­nu! Mi­lov sje­no­kos bio je u ob­li­ku ve­li­kog li­jev­ka s ja­ko raz­vi­je­nim stra­na­ma. To je pro­stra­na du­bo­do­li­na gdje si­je­no jed­na­ko ra­ste po dnu i po raz­ve­de­nom pro­sto­ru. Ko­sci se s Mi­lom po­go­di­li na kon­trat, ko­si­li tri pu­na da­na od ždra­ka do mra­ka, ni­je­su ni po­la pro­sto­ra po­ko­si­li, a ra­ču­na­li su da će za dva da­na po­go­đe­ni po­sao oba­vi­ti! Odr­li se si­ro­ma­si, is­pla­zi­li je­zi­ke a bi­ju bo­ci­ma, mo­le ga­zdu da pre­đu na nad­ni­cu. Mi­lo ni­je htio ni da ču­je, is­pla­tio im po­lo­vi­nu pred­vi­đe­ne su­me, ko­sci oti­šli, a on dao kom­ši­ji osta­tak sje­no­ko­sa da po­ko­si na­po­li. Ta­ko su mu tri da­na ra­di­li ju­žnja­ci ne­u­po­re­di­vo že­šće no da su ko­si­li na sov­me ima­nju. Kad su ko­sci od­la­zi­li ona­ko umor­ni i ne­ve­se­li, ga­zda Mi­lo im je do­ba­cio:

– Pu­če ti ma­gar­če vi­še re­pa!

Kad ga je maj­ka upi­ta­la što je na­i­je­dio rad­ni­ke na svo­me ima­nju, od­go­vo­rio je da on ni­je kriv što ju­žnja­ci ne zna­ju ge­o­me­tri­ju!

Po­šao La­lić u Bu­dvu na lje­to­va­nje. On je pro­fe­sor za­bo­ga, lje­to­va­nje na mo­ru znak je gra­đan­ske ot­me­no­sti, pre­sti­ža. Po­u­zda­no znam da ni­je znao pli­va­ti. Kao stu­den­ta od­la­zak na mo­re in­te­re­so­vao ga je ko­li­ko i seks mra­va na Cej­lo­nu. A mo­gao je ići na mo­re pre­ko stu­dent­skog udru­že­nja, imao je uslo­ve za to i po uspje­hu i kao član Sa­ve­za ko­mu­ni­sta. Imao je vi­še nov­ca ne­go mi nje­go­vi ci­me­ri. Baš od si­je­na ko­je je pro­da­va­la, maj­ka mu je ši­lja­la do­volj­no nov­ca. I tri uda­te se­stre su mu po­ma­ga­le. Ni­je išao ni na Sa­vu kao mi osta­li. Obič­no smo išli na ono mje­sto gdje je sad Pa­vi­ljon mo­der­nog sli­kar­stva, onaj što je stra­dao od Na­to uda­ra. Do­du­še, vi­še smo išli na sav­sku pla­žu zbog noć­nih da­ma ko­je su u sav­skoj pri­o­bal­noj šu­mi uslu­ži­va­le ku­pa­če ne­go da se ku­pa­mo. La­lić nas je odi­sta zbog to­ga pre­zi­rao!

Uzeo La­lić apart­man u ho­te­lu Ava­la, do­ru­čak mu se slu­ži u so­bi, ho­tel­sko oso­blje tr­lja ru­ke, ta­da je ma­lo ko tra­žio da mu se ser­vi­ra ro­om bre­ak­fast!

Tre­ćeg da­na svo­ga bo­rav­ka u Bu­dvi, pi­tao je še­fa sa­le mo­že li Ho­tel pri­pre­mi­ti dva­de­set ki­lo­gra­ma ri­be, tač­no dva­de­set – gram ma­nje ni vi­še. Vr­sta ri­be ni­je va­žna. Ri­bu tre­ba pr­ži­ti na ma­sli­no­vu ulju, dru­gi zej­tin ne do­di u ob­zir. Ta­ko is­pr­že­nu ri­bu slo­ži­ti u ob­li­ku po­lo­že­ne tro­stra­ne pri­zme. Uzeo je La­lić ho­tel­sku sal­ve­tu i tu na li­cu mje­sta na­cr­tao pri­zmu, ni­je imao po­vje­re­nja u ma­te­ma­tič­ko is­ku­stvo kor­pu­lent­nog še­fa sa­le. Uslov je da pri­zma bu­de ap­so­lut­no pra­vil­na, što je pod­ra­zu­mi­je­va­lo da se mo­ra na­ba­vi­ti ne­ka sit­ni­ja ri­ba, sar­de­la na pri­mjer. Tre­ba­lo je iz­ve­sti pre­ci­zno ivi­ce pri­zme, jer sva­ka ne­pre­ci­znost raz­vrg­nu­će do­go­vor! Mo­gli su ku­va­ri isje­ći ka­kvu ki­to­li­ku ri­bu, ali bi­li su ma­li iz­gle­di da se ta­da u Bu­dvi na­ba­vi to­li­ki ri­blji ka­pi­ta­lac. La­lić je po­sta­vio i uslov da se ri­blja pri­zma ser­vi­ra tač­no u sre­di­ni ve­li­ke sa­le, pre­ci­zno na sre­di­ni. Po­slu­žio se no­vim sal­ve­tom da po­ka­že še­fu ka­ko to ge­o­me­trij­ski tre­ba da iz­gle­da.

Šef sa­le kla­nja se do cr­ne ze­mlje, za­mi­šlja on lum­pe­raj­ku uz ta­kvu pri­zmu u ve­li­koj sa­li, ta­kav na­ru­či­lac i gost ne srav­nju­je ra­ču­ne kad mu se pod­ne­su na pot­pis! Sa­mo ko­li­ko vi­na tre­ba po­pi­ti uz tu ri­blju pri­zmu, a ne­će se ni ape­ri­tiv ni me­špa­iz šte­dje­ti! Še­fu je po­seb­no ve­li­ku na­du uli­vao La­li­ćev iz­gled: av­gust, vru­će da po­lu­diš, a go­spo­din iz apart­ma­na ne ski­da lep­tir ma­šnu i ci­lin­dar a la sve­ča­ni Čer­čil. Ni­je pri­mi­je­će­no da ide na pla­žu, so­ba­ri­ca mu ni­je vi­dje­la ku­pa­će ga­će.

Sve do­go­vo­re­no. Kad su se do­go­vo­ri­li, šef sa­le se skroz pre­se­re­pio pred La­li­ćem, da se ni­je uhva­tio za no­gu od sto­la sru­čio bi se na maj­ku Ge­ju!

Rok pri­pre­me je do 24,00. Do­go­vor je pao pri­je osam sa­ti. La­lić je i kao stu­dent ra­no usta­jao, ne da bi što ra­dio, no ta­ko on ho­će! I u aval­skom apa­rt­ma­nu usta­jao je zo­rom, na mu­ku su bi­li u ho­te­lu da mu ta­ko ra­no ser­vi­ra­ju do­ru­čak u so­bi.

Do­go­vo­rio se La­lić i oti­šao svo­jim pu­tem, a Ho­tel se dao u po­tra­gu za to­li­kom ri­bom ko­ju je tre­ba­lo upri­zmi­ti do po­no­ći. Go­spo­din će do­ći tač­no u po­noć, kao da ja­še Da­mlja­no­va ze­len­ka! No, vri­je­me je br­zo pro­šlo, mu­zič­ku ka­pe­lu pod hit­no su do­pu­ni­li no­vim vi­o­li­ni­stom i još jed­nom pje­va­či­com. Tre­ba­lo je bi­ti na vi­si­ni po­no­ći s ri­bljom pri­zmom u ve­li­koj sa­li. Go­sti se u sa­li pro­ri­je­di­li, osta­li zna­ti­želj­ni­ci da se­i­re bo­e­mi­ju ko­ja će za­sje­sti uz ri­blju pri­zmu s go­spo­di­nom arap­skih usa­na, s cr­ve­nom lep­tir ma­šnom i cr­ninm ci­lin­drom. Pri­mi­če se gla­sna po­noć, ni­je­ma je sa­mo u pje­smi Đu­re Jak­ši­ća!

Du­gač­ki sto ob­dr­ža­va pri­zmu, oko­lo sto­lo­vi i sto­li­ce za oče­ki­va­no dru­štvo, bu­ke­ti vi­na ra­znih bo­ja na ma­lim sto­lo­vi­ma, kao žu­to sin­do­vi­lje žu­te se nag­nu­te bo­ce vi­ski­ja u sre­br­na­stim dr­ža­či­ma. Če­ta kel­ne­ra sa sal­ve­ta­ma kao bi­je­lim bar­ja­ci­ma pre­ko li­je­vih ru­ku. Šef sa­le po­iz­da­lje skr­stio ru­ke na ob­lom sto­ma­ku, ru­ke mu ne­sra­zmjer­no ma­le na enorm­nom tr­bu­hu! Li­ce upi­to­mio ne­što vi­še od nor­me ko­ju je sta­bi­li­zo­vao na svom po­lo­ža­ju. Sta­li mu­zi­kan­ti na svo­ja mje­sta ali ne svi­ra­ju, če­ka­ju da go­spo­di­na s lep­tir ma­šnom po­zdra­ve tu­šem! Bub­njar spre­mio uda­ralj­ke, ne dr­ži ih mir­no no imi­ti­ra udar u tas ko­ji će usli­je­di­ti za ko­ji mi­nut! Dvi­je pje­va­či­ce sje­de kao pri­ma­do­ne ko­je če­ka­ju po­ziv na sce­nu!

Tač­no u po­noć, u 24,00, kad su se po­ja­ša­le ska­zalj­ke na ve­li­kom sa­tu u ho­lu ho­te­la Ava­la, – ula­zi oče­ki­va­ni go­spo­din, u po­zna­tom aran­žma­nu. Pra­zno­ruk, oči mu cr­no–svi­je­tlo sja­je, kao da mu se ba­ba dru­ži­la s Crn­ci­ma kad je bi­la mi­si­o­nar­ka u Afri­ci! Sli­ka­ri i ka­ri­ka­tu­ri­sti nje­go­ve per­so­nal­no­sti sta­vi­li bi u pr­vi plan svo­ga in­te­re­so­va­nja arap­ske usne Mi­la La­li­ća! Uda­ri tuš, pro­lo­mi se mu­zi­ka, bub­njar je mo­gao kon­ku­ri­sa­ti i za džez i za rok i za pop ukus! Kel­ne­ri se uz­vr­po­lji­še, kre­ću se u mje­stu ali ne is­ko­ra­ču­ju. Jed­no­me pa­de sal­vet s li­je­ve ru­ke, šef sa­le se ne pre­se­re­pi, kao ju­tros kad se do­go­va­rao s La­li­ćem o po­noć­noj go­zbi, no se ne­u­po­re­di­vo ot­me­ni­je po­klo­ni i opru­ži ru­ke niz be­dra. Po­god­ba je jed­no, go­zba uz ri­blju pri­zmu je dru­go, sli­je­di spa­so­no­sni ra­čun! La­lić pri­đe du­gač­kom sto­lu, iz­va­di kro­jač­ki me­tar iz dže­pa, iz­mje­ri ivi­ce ri­blje pri­zme! Ma­lo je za­vr­tio gla­vom, kad je mje­rio do­nju ivi­cu pri­zme is­pi­ti­vač­ki je po­gle­dao še­fa sa­le. Šef je kre­nuo tor­zom na­pri­jed ali ni­je is­ko­ra­čio, jer mu je La­lić osmi­je­hom re­kao: man­gu­pe je­dan, mo­gao bih na­ći ma­nu ali ne­ću! Iz­mje­rio je sva­ku ivi­cu, jed­nu i dva­put, i dao znak ru­kom da se pri­hva­ta pri­zma. Še­fa je ob­lio osmi­jeh, bla­go je za­a­pla­u­di­rao i s ob­je­ma ru­ka­ma re­kao kel­ne­ri­ma – vaš po­sao po­či­nje!

La­lić je sjeo za je­dan od okol­nih sto­lo­va i za­tra­žio od naj­bli­že­ga kel­ne­ra da mu do­ne­se tri sar­de­le s de­sne ivi­ce pri­zme. Kel­ne­ri se zgle­da­ju, je­dan se zna­ti­želj­nik gla­sno na­smi­ja, šef sa­le po­vra­ti ru­ke na tr­buh. La­lić je na­kri­čao kel­ne­ru da pa­žlji­vo za­la­ma ri­blju ivi­cu, pri­zma se ne smi­je po­re­me­ti­ti. Svi­ra­či svi­ra­ju ne­što ti­ho kao s ono­ga svi­je­ta, šef se po­gle­dom or­jen­ti­sao na ula­zna vra­ta ve­li­ke sa­le, če­ka se pred­sta­va. Pje­va­či­ca na­mje­šta mi­kro­fon pre­ma svo­joj vi­si­ni. Kel­ner do­ne­se tri skvr­če­ne sar­de­le, na ve­li­kom bi­je­lom ta­nji­ru, iz­gle­da­le su kao sa sli­ke kla­sič­no­ga maj­sto­ra iz Ni­zo­zem­ske. A ko ni­je čuo za Ru­ben­sa, tri is­pr­že­ne sar­de­le na bi­je­lim pro­stran­stvi­ma por­cu­lan­sko­ga ta­nji­ra li­či­le su mu na tri pro­mr­zle svra­ke na snje­žnom po­lju! Kad je za­lo­žio pr­vu ri­bi­cu, Mi­lo je žva­ću­ći tra­žio od isto­ga kel­ne­ra ča­šu vi­na. Na­gla­sio je ča­šu cr­nog vi­na, ne fla­šu! Kel­ner pi­ta ko­je vi­no go­spo­din že­li i re­đa – ždrep­če­vu krv, su­vo dal­ma­tin­sko, vra­nac pro cor­dem, ko­sov­ski bo­žur… Kad je na­sta­vio da re­đa stra­na vi­na, La­lić je stro­go re­a­go­vao:

– Do­ne­si­te mi ča­šu cr­no­ga vi­na, ču­je­te li Vi – cr­no­ga, a vin­ska i kel­ner­ska ime­na jed­na­ko me in­te­re­su­ju!

Kel­ne­ri se ki­sje­lo smi­ju ne­vo­lji svo­ga ko­le­ge, šef se po­gle­dom an­ga­žo­vao oko ula­znih vra­ta, ni­je ni čuo pre­pir­ku o vi­nu. Kel­ner do­ne­se ča­šu cr­nog vi­na, La­lić se vra­ti ra­ni­jem mi­ru. Po­jeo je sve tri sar­de­le, is­ka­pio ča­šu vi­na, obri­sao sal­ve­tom ru­ke i ustao. Do­kro­čio do pri­zme, opet iz­va­dio kro­jač­ki me­tar iz dže­pa te iz­mje­rio onu ivi­cu ri­blje tro­stra­ne pri­zme ko­ju je kel­ner za­lo­mio uzev­ši tri ri­be. Uhva­tio je me­tar na broj ko­ji je po­ka­zi­vao du­ži­nu na­če­te ivi­ce, pri­zvao ru­kom še­fa sa­le, re­kao mu da pro­či­ta du­ži­nu i da u svoj no­tes za­pi­še no­vu du­ži­nu pri­zmi­ne de­sne ivi­ce. Šef je to s iz­vje­snom ne­vje­ri­com ura­dio, iako se pra­vio da una­pri­jed uži­va u tro­šku ko­ji će uči­ni­ti bo­em­sko dru­štvo što se če­ka da za­sjed­ne oko ri­blje pri­zme! Kad je šef za­pi­sao du­ži­nu ivi­ce u blok ko­ji je uzeo od kel­ne­ra što je uslu­ži­vao cen­tral­nog ho­tel­skog go­sta, La­lić je bla­go po­di­gao ci­lin­dar opra­šta­ju­ći se s La­ku noć i mi­ran san!

Uju­tro, već po obi­ča­ju, ja­vio je La­lić te­le­fo­nom da mu se ser­vi­ra do­ru­čak u so­bi. Ali umje­sto kel­ne­ra s bre­ak­fast ko­li­ci­ma, upa­la su dvo­ji­ca ho­tel­skih iz­ba­ci­va­ča. Vra­ta­ti mom­ci i ple­ća­ti, je­dan je imao dla­no­ve kao lo­pa­te, dru­go­me je je­dan no­sni otvor ne­kad ra­ni­je grd­no obe­u­šen! Je­dan ga je uhva­tio za vrat, dru­gi za tu­ri­nu te ga iz­ba­ci­li iz so­be! Pao mu je ci­lin­dar s gla­ve, vra­tio se je­dan iz­ba­ci­vač i za­vr­tljao ga za ga­zdom ko­ji je si­la­zio niz ste­pe­ni­ce. La­lić se sa­gnuo, do­hva­tu­io ci­lin­dar i sta­vio ga na gla­vu pri­bra­no kao da se ni­šta ni­je do­go­di­lo.

Po­sli­je ne­ko­li­ko da­na do­bio je La­lić ra­čun od ho­te­la Ava­la u ko­ji je sve pre­ci­zno ura­ču­na­to: na­bav­ka ri­be, pre­ko­vre­me­ni rad sed­mo­ri­ce kel­ne­ra, ku­var­skog oso­blja i šan­ka za pi­će, po­seb­no je vred­no­van rad še­fa sa­le ko­ji je pro­veo do­slov­no svu noć uz spre­mlje­nu ri­bu če­ka­ju­ći go­ste! Ura­ču­na­to je pra­nje za­vje­sa i pa­ja­nje te­pi­ha od mi­ri­sa ma­sli­no­va ulja i ne­u­o­bi­ča­je­no ve­li­ke ko­li­či­ne pr­že­ne ri­be. Na­ru­či­lac pri­zme bio je za­bra­nio upo­tre­bu bi­lo ka­kvih za­či­na ko­ji ne­u­tra­li­šu ne­u­god­ne mi­ri­se pa do­dat­ni rad na de­a­ro­ma­ti­za­ci­ji ho­tel­skog in­ven­ta­ra tre­ba na­pla­ti­ti. Ra­čun je tre­ba­lo upla­ti­ti u ro­ku od pet­na­est da­na, ina­če će za slu­čaj bi­ti nad­le­žan od­go­va­ra­ju­ći sud.

La­lić je bez ri­je­či upla­tio na­zna­če­ni dug, po­mo­gao se nov­cem od si­je­na ko­je je pro­dao, a ko­je su mu na kon­trat po­ko­si­li ko­sci ju­žnja­ci.

Jed­ne zi­me, to­kom škol­skog ras­pu­sta, oti­šao Mi­lo La­lić da po­sje­ti svo­ju sta­ru maj­ku. Bi­lo joj je prin­ča­lo osam­de­set go­di­na, ži­vje­la je kod svo­je kće­ri na ob­ron­ci­ma Si­nja­vi­ne. Po­sli­je ne­ko­li­ko da­na na­đen je smr­žen pod sme­to­vi­ma sni­je­ga, osta­lo je ne­po­zna­to da li ga je smrt za­te­kla kad je išao kod maj­ke ili kad se vra­ćao. Sa­hra­njen je na bje­lo­polj­skom gro­blju, kod cr­kve u Ni­kolj­cu. Maj­ka mu ni­je do­la­zi­la na sa­hra­nu, bi­la je sa­tlja­la u sta­ro­sti, osli­je­plje­la, ču­la je šta joj se ka­že. Ku­ka­la je za Mi­lom, ali ni­je se ra­za­zna­va­lo šta iz­go­va­ra.

Mi­lo­va maj­ka, kad ga je no­si­la pod pas, ubi­la je svo­ju za­o­vu, mu­že­vlje­vu ro­đe­nu se­stru. Jed­nim za­ma­hom sje­ki­re raspo­lu­ti­la joj gla­vu! Osu­di­li su je na du­gu ro­bi­ju, iz­dr­ža­va­la je ka­znu u Pri­zren­skom za­tvo­ru. U Alek­san­dro­voj Ju­go­sla­vi­ji u tom car­skom gra­du bio je za­tvor za že­ne. I u Ti­to­voj Ju­go­sla­vi­ji že­ne su ro­bi­ja­le u car­skom gra­du, u Kru­šev­cu ca­ra La­za­ra. Eto, vla­da­ri se o car­ske gra­do­ve oti­ma­ju i kad otva­ra­ju žen­ske za­tvo­re.

Ta­ko je Mi­lo La­lić ro­đen u Pri­zre­nu. Kad se ro­dio, za­tvor­ske vla­sti su po­ru­či­le nje­go­vo­me ocu da do­đe po no­vo­ro­đen­če. Ako ne do­đe – be­bu će smje­sti­ti u dr­žav­ni za­vod za ne­zbri­nu­tu dje­cu u Ko­to­ru! Do­šao je otac u Pri­zren sa svo­jom naj­sta­ri­jom, već uda­tom ćer­kom, ko­ja je ima­la di­je­te pri si­si. Po­ni­je­li su Mi­la iz za­tvo­ra. Se­stra je od­ga­ji­la svo­ga bra­ta ta­ko što je on si­sao jed­nu nje­zi­nu si­su a nje­no di­je­te – dru­gu! Ujak i se­strić do­ji­li su se­stru–maj­ku ta­ko što ih je uvi­jek do­ji­la u isto vri­je­me. Sta­vi­la bi jed­no­ga uz dru­go­ga na kre­vet i on­da se nad­ni­je­la nad njih da ih po­do­ji.

Mi­lo, a on je ro­đen 1934. go­di­ne, vi­dio je svo­ju maj­ku tek kad mu je bi­lo šest go­di­na, i to za­slu­gom Adol­fa Hi­tle­ra i Be­ni­ta Mu­so­li­ni­ja! Kad su Mu­so­li­ni­je­ve tru­pe za­u­ze­le Ko­so­vo i Me­to­hi­ju, no­va vlast ras­pu­sti­la je ro­blje iz za­tvo­ra da oslo­bo­di pro­sto­ri­je za no­ve za­tvo­re­ni­ke. Da li je Mi­lo sa­znao isti­nu o svo­me ro­đe­nju, i ako je – ko mu je ka­zao, ni­je­sam sa­znao! A mo­rao je ne­što sa­zna­ti, te­ško se to mo­glo stal­no ukri­va­ti. Ako mu ni­ko ni­šta ni­je ka­zao, mo­rao se Mi­lo za­pi­ta­ti za­što se­stru zo­ve ma­ma, onu se­stru ko­ja ga je mli­je­kom odo­ji­la. Na­u­čio je da je ta­ko zo­ve od svo­ga se­stri­ća ko­ji mu je po­zaj­mio jed­nu ma­te­ri­nu si­su, pa ni­je mo­gao pte­vik­nu­ti da se­stru zo­ve druk­či­je. Ta se­stra bi­la je uda­ta u oko­li­ni Bi­je­lo­ga Po­lja za ono­ga se­lja­ka s ko­jim je Mi­lo mi­je­njao to­a­le­tu kad su uve­če slu­ša­li mu­zi­ku u ho­te­lu San­džak.

Ras­pi­ti­vao sam se za­što je Mi­lo­va maj­ka ubi­la so­vju za­o­vu. Pri­ča­lo se na raz­ne na­či­ne, jed­noj smr­ti sto­ti­nu uzro­ka! Iz­gle­da, ipak, bi­le su za­lju­blje­ne u jed­no­ga čo­vje­ka, čuo sam u ko­je­ga, ali ja to ne­ću da ka­žem!

Je li to bi­la lju­bav, ogo­lje­ni eros, ili je in­cest pro­vi­ri­vao is­pod spu­šte­nih tre­pa­vi­ca? Bo­že, da smo u vla­sti mi­to­lo­gi­je, ne bi­smo se sti­dje­li da ka­že­mo ko je taj čo­vjek. Ka­ko to zvu­či ne­vi­no u po­re­đe­nju s do­ga­đa­ji­ma u Ho­me­ro­vom i He­zi­o­do­vom pan­te­o­nu! Kre­ću­ći se u okvi­ri­ma ero­sa i ta­na­to­sa, sta­ri Gr­ci se ni­je­su za­ma­ja­va­li in­ce­stom i ba­kra­či­ma. U njih je bi­lo na jed­noj stra­ni – mu­ško, na dru­goj – žen­sko i tim se stra­na­ma va­lja­lo spa­ja­ti! Hri­šćan­stvo nas je za­mo­ta­lo u stid­ne ko­pre­ne, mi se­stru ra­ču­na­mo i do tre­ćeg ko­lje­na. Re­ne­san­sni sli­ka­ri ni­je­su bi­li ate­i­sti, sli su od­mo­ta­li lje­po­tu ljud­skog ti­je­la! Pra­vo­slav­ni fre­sko­pi­sci sve su nam za­mo­ta­li, sa­mo oči cki­le s fre­ske i iko­ne! Ho­mo­sek­su­al­ci i le­zbej­ke su krik za tje­le­snom slo­bo­dom an­tič­kog svi­je­ta! Zevs se pre­tva­rao u bi­je­log bi­ka, u la­bu­da i u ki­šne ka­pi da ob­lju­bi, ob­le­že, oplo­di! Že­na mu je ro­đe­na se­stra, on je mu­ško, ali mo­že da ro­di iz gla­ve i to bo­gi­nju! Vra­nje, – pu­sto Bo­ri­no Vra­nje! Du­bo­ka vo­da brod ne­ma, uba­va mo­ma, mo­ri, rod ne­ma! Za­što Mi­lo La­lić ni­je htio da od­go­va­ra o An­ti­go­ni­noj žr­tvi, a bio je na­u­čio So­fo­kla za po­zi­tiv­nu ocje­nu! Za­što?

                      IVAN

Prav­nik bez za­po­sljej­nja. Na­pu­stio je mje­sto prav­nog re­fe­ren­ta u Ka­ta­stru kad mu je po­sli­je pe­de­set i jed­ne go­di­ne do­šao stric iz Ame­ri­ke. Do­šao stric da umre ta­mo gdje se ro­dio, do­nio do­la­re, i umro. Ra­do­mir sve na­sli­je­dio.

Krc­ka Ivan na­slje­đe iz Ame­ri­ke i pri­ča. Da­je no­vac po­ma­lo i na ka­ma­tu, ali da se ne zna.

Ra­no usta­je i kad doc­kan leg­ne.

Če­ka­mo voz na Ri­je­ča­ni­ma nas gru­pa mladića iz Ba­nja­na i Gra­ho­va. Do­bi­li po­zi­ve za voj­nu vi­zi­tu u Nik­ši­ću. Naj­vi­še je se­ljač­kih mla­di­ća, po­ne­ki rad­nik sa Že­lje­za­re, je­dan stu­dent ostaj­ba­ša, sta­ri­ji je od me­ne. Ja sam bio za­vr­šio fa­kul­tet. Ša­re­no dru­štvo, ima­mo iste po­zi­ve, ali smo raz­li­či­tih go­di­na, sa­mo su se­lja­ci bi­li vr­sni­ci, isto­go­ci. S na­ma je i Pr­le Ma­ša­nov s La­ni­šta. Isto je go­di­šte kao i se­ljač­ki mom­ci, ali on je si­ro­ma raz­li­čit od svih nas, on je re­tar­di­ran od ro­đe­nja, na­rod­ski bi se re­klo – ate­žan! Evo ka­ko je do­šlo do nje­go­vog ro­đe­nja.

I otac nje­gov Ma­šan bio je od ro­đe­nja re­tar­di­ran, imao je ogrom­nu gla­vu, ni­je umio sam ču­va­ti bra­ve, pri­do­da­va­li su ga dru­gim čo­ba­ni­ma da ra­di ono što mu oni ka­žu. Ni­je znao ni da ko­si ni da ore, pre­no­sio je na­vilj­ke i bre­me­na li­sta, ali ta­ko da mu dru­gi sve­že te­ret. Spre­ma­li su ga i u Za­slap s ko­njem da sa­me­lje ži­to u vo­de­ni­ci, ali ni­kad sa­mo­ga no s dru­gim ki­ri­dži­ja­ma. Brat Ma­ša­nov Mak­sim – ga­zda, do­ma­ćin s po­te­gom, na do­br­om ima­nju, da­vao je vo­lo­ve na iz­or i kra­ve na­po­li. Ma­ša­na je sma­trao kao ko­ri­snu ne­sre­ću. Ma­šan ni­je spo­so­ban sam da ži­vi, ali tač­no po­la ima­nja ko­je mu pri­pa­da, sa­mo su njih dvo­ji­ca bra­će, osta­će Mak­si­mu i nje­go­vu po­tom­stvu. Na­rod­na po­slo­vi­ca ka­že da ne­ma na­va­ke bez lu­de bra­će.

Mak­sim se bio grd­no za­va­dio s jed­nim svo­jim ro­đa­kom, oko ze­mlje se za­va­di­li a oko če­ga bi dru­go ro­đa­ci! Pro­si­plju se ru­žne ri­je­či, ni uku­ća­ni im ne na­zi­va­ju jed­ni dru­gim do­bor­ju­tro. Do­šlo je i do su­da, po­vu­kla se par­ni­ca, Mak­sim za svo­ga advo­ka­ta uzeo ču­ve­no­ga Jev­ta Pa­vi­ća. Do­bi­je Mak­sim na su­du par­če ze­mlje ko­je je bi­lo spor­no, a to je ro­đak do­ži­vio kao gu­bi­tak par­če­ta od ro­đe­no­ga sr­ca. Sno­vao je sve pla­no­ve ka­ko da se osve­ti Mak­si­mu i do­sje­tio se, ne sa­mo da ga ošte­ti do ni­voa vri­jed­no­sti par­če­ta ze­mlje ko­je je bi­lo pred­met spo­ra, ne­go da Mak­sim iz­gu­bi po­lo­vi­nu ima­nja, što će ga­zda do­ži­vje­ti kao gu­bi­tak po­lo­vi­ne sop­stve­no­ga sr­ca! Po­veo je Mar­ko, ta­ko se zvao Mak­si­mov ro­đak, po­veo Ma­ša­na taj­no – ra­zu­mi­je se, i is­pro­sio mu dje­voj­ku. Lju­ti si­ro­mah iz Ra­da­no­va Nu­gla imao je se­dam kće­ri, ži­vje­li su u su­vo­me­đi ko­li­bi, nad­ni­či­li on i že­na mu, kće­ri ras­tu­rio na naj­mo­ve. Ta­kav po­treb­nik ne pi­ta za ko­ga će uda­ti kće­ri, da­je ih ono­me ko se ja­vi – bio star, udo­vac, kljast ili ate­žan. Dao je bez ri­je­či dje­voj­ku, i to naj­sta­ri­ju, Ma­ša­nu s La­ni­šta ko­ji ni­je bio spo­so­ban da sam ču­va bra­ve! Mar­ko je pot­pla­tio po­pa da se mla­den­ci vjen­ča­ju isto­ga da­na kad se is­pro­si dje­voj­ka, a i vjen­ča­no­ga ku­ma je na­šao na isti na­čin kao i po­pa! Kad se Ma­šan vjen­ča, Mak­sim je sta­vljen pred svr­šen čin, ne mo­že ra­zva­li­ti bra­tov brak. Ne mo­že raz­va­li­ti brak ko­ji je hri­šćan­ski sklo­pljen i uve­den u ma­tič­nu knji­gu vjen­ča­nih, iza ta­kvo­ga bra­ka sto­ji sve­to kum­stvo ko­je ni vla­di­ka ne mo­že anu­li­ra­ti. A mo­gao je Mak­sim raz­vr­ći pro­sid­bu, vje­rid­bu, da je do­znao ka­kvu mu je uj­dur­mu Mar­ko spre­mio. Imu­ćan je bio Mak­sim, pa­ra vr­ti gdje bur­gi­ja ne­će, mo­gao je on pre­ko advo­ka­ta i po­zna­ni­ka u vla­sti do­ka­za­ti da je Ma­šan ne­spo­so­ban za že­nid­bu i da je Mar­ko uzur­pa­tor bo­le­sno­ga čo­vje­ka. Sve je Mak­sim mo­gao do­ka­za­ti da ga Mar­ko ni­je pred­u­hi­trio vjen­ča­njem! Mar­ko se umet­nuo za tu­to­ra no­vih su­pru­žni­ka. Od­mah je Mak­si­mo­vo ima­nje po­di­je­lje­no na dva di­je­la, Ma­šan se sa že­nom use­lio u sta­ru ku­ću ko­ja je bi­la na­pu­šte­na. Ma­ša­nov tast pre­u­zeo je da ra­di nje­go­vu ze­mlju. Nad­ni­ča­ru do­bro do­šlo, bi­lo mu je mno­go is­pla­tlji­vi­je da ore, ko­si i ža­nje na ze­to­vom ima­nju ne­go da uzi­ma ze­mlju na­po­li kao što je do ta­da ra­dio.

Iz ta­kvo­ga bra­ka ro­dio se Pr­le, sli­ka i pri­li­ka svo­ga oca što se ti­če iz­gle­da, ali ko­lič­nik re­tar­di­ra­no­sti bio je ne­u­po­rer­di­vo vi­ši kod Pr­la no kod Ma­ša­na. Pr­le ni­je umio da ču­va bra­ve ni s dru­gim čo­ba­ni­ma, a na nje­gov od­la­zak s ki­ri­dži­ja­ma u vo­de­ni­cu ni­ko ni­je ni po­mi­šljao. Ni­je Pr­le sa­sta­vljao usne, oskud­no je go­vo­rio, a u ti­je­lu je bio raz­vi­je­ni­ji no Ma­šan. Gla­va mu je ne­sra­zmjer­no ve­li­ka kao i u Ma­ša­na, ali gu­bi­la je ne­što od svo­je neo­bič­no­sti za­to što je Pr­le imao ši­ro­ka ra­me­na i raz­vi­jen tor­zo, što ni­je na­sli­je­dio od oca.

Je­dan od re­gru­ta, brat­stve­nik Ma­ša­nov, pre­u­zeo je bri­gu o Pr­lu na pu­tu od La­ni­šta do Nik­ši­ća i na­zad. Ali ni­je bi­lo si­le ko­ja je mo­gla za­u­sta­vi­ti Ma­ša­na da ne pra­ti svo­ga si­na, ni­je­su ga mo­gli od­bu­či­ti od Pr­la i nje­go­va ne­iz­vje­sno­ga pu­ta! Pla­če Ma­šan ne su­ši obra­za, pla­ši se da će Pr­la od­vesti u voj­sku. Mi smo ga raz­u­vje­ra­va­li, go­vo­ri­li da će se Pr­le si­gur­no vra­ti­ti na La­ni­šte, ali Ma­šan nam je od­go­va­rao čak lo­gič­nim pi­ta­njem:

– Kad ga ne­će spre­mi­ti u voj­sku, što ga zo­vu u re­gru­te?

Ušli smo u voz, uobi­ča­je­na gu­žva, je­dva smo na­šli mje­sta da sje­de Ma­šan i Pr­le, mi dru­gi sto­ji­mo po ku­pe­i­ma i u hod­ni­ku. Uđe voz u pr­vi tu­nel, Pr­lu neo­bič­no, pi­ta što se umra­či. Ma­šan mu s pu­no očin­ske nje­žno­sti od­go­va­ra:

– Ni­je se umra­či­lo, sre­ćo mo­ja, to je tu­njel, sva­nu­će!

Ta­ko je Pr­lu mr­ca­lo i sva­nji­va­lo ne­ko­li­ko pu­ta do Nik­ši­ća, Ma­šan ga je sva­ki put istim ri­je­či­ma i istom nje­žno­šću tje­šio da će sva­nu­ti.

Uđo­smo u Voj­ni od­sjek, na­pu­ni­smo du­gač­ki hod­nik, pro­zi­va­ju nas. Ula­zi­mo u za­ma­šnu sa­lu, sje­di ko­mi­si­ja, njih tro­ji­ca, ko­ja će ocje­nji­va­ti na­šu zdrav­stve­nu po­dob­nost za voj­sku. Is­pred ko­mi­si­je čvr­sto sto­ji va­ga s mje­ra­čem za vi­si­nu. Voj­nik ko­ji nas je i pro­zvao na­re­dio je da se ski­ne­mo, sve da svu­če­mo, na­gla­sio je – i ča­ra­pe sa­zuj­te! Ču­je se da Ma­šan na­glas pla­če u hod­ni­ku, voj­nik mu ni­je do­zvo­lio da uđe u sa­lu. Pla­če Ma­šan, cvi­li i mo­li, ali Pr­le je na se­be skre­nuo pa­žnju, op­štu pa­žnju, i ko­mi­si­je i nas re­gru­ta, pa Ma­ša­nov plač osta­je sko­ro ne­za­pa­žen. I Pr­le pla­če, ne­pre­sta­no zo­ve: Ma­šo, o Ma­šo, a otac pre­ki­da ri­da­nje i bol­no mu se oda­zi­va:

– Evo me, sre­ćo mo­ja, ne­će da me pu­šti da ulje­zem, evo me, evo!

No ni nji­hov tu­žni du­et ni­je bio pred­met pa­žnje nas re­gru­ta i ko­mi­si­je. Svi smo gle­da­li u Pr­lov mu­ški znak ko­ji se moć­no iz­dva­jao me­đu tri­de­se­tak mu­ških opre­ma ko­ji­ma smo ras­po­la­ga­li, nas tri­de­se­tak go­lih mo­ma­ka ko­ji su do­šli na re­gru­ta­ci­ju. Na­ma je bio ne­do­sti­žan nje­gov mu­ški kva­li­tet, Pr­le bi ne­sum­nji­vo bio za­pa­žen i na fa­lu­snoj sve­ča­no­sti u grč­koj mi­to­lo­gi­ji. Pr­le je ro­đak sa­ti­ra i si­le­na, po­to­mak je Pri­ja­pa! U na­šoj go­loj re­grut­skoj gru­pi bi­lo je mo­ma­ka ko­ji bu­de za­vist dru­gih, ali tu su se iz­dva­ja­le po­je­di­ne di­men­zi­je, kod Pr­la su sa­mo bi­le usa­gla­še­ne sve hi­per di­men­zi­je! Pr­le bi za­do­vo­ljio onaj ideal sta­ri­ce iz aneg­do­te. Pri­ča aneg­do­ta da su tri ve­se­le mla­de da­me raz­go­va­ra­le o na­ci­o­nal­nim pred­no­sti­ma mu­škog nje­žni­ka. Jed­na je is­ti­ca­la ru­sku de­blji­nu, dru­ga fran­cu­sku du­ži­nu, tre­ća se opre­di­je­li­la za tur­sku gla­va­tost. U sa­lo­nu ve­se­log raz­go­vo­ra, sje­dje­la je pre­star­je­la že­na, bi­la je sli­je­pa, a ču­la je sa­mo kad se ja­ko vi­če. Ve­se­le da­me tem­pe­ra­ment­no su ras­pra­vlja­le o na­ci­o­nal­nim vr­li­na­ma fa­lu­sa ko­je za­stu­pa­ju, ne pri­mje­ću­ju­ći sta­ri­cu. Ali, ona je spor pre­su­di­la iz­ne­nad­nim uz­da­hom za pro­šlim vre­me­ni­ma:

– Eee, naj­bo­lji je ru­sko–fran­cu­ski s tru­skom gla­vom! Eee, pu­sta mla­do­sti, eee – grd­na sta­ro­sti, Bog te kleo!

Ko­mi­si­ja se in­te­re­so­va­la što je Pr­lov pe­nis bio na­pad­nut kao ne­kim uje­di­ma, oso­bi­to gla­vić i pre­pu­ci­um po­pa­le su cr­ve­no–mo­dri­ka­ste ospe. Mo­mak ko­ji je bri­nuo o Pr­lu, Ni­ko­la mu bi­ja­še ime, ob­ja­snio je Ko­mi­si­ji da Pr­le op­šti s mra­vi­nja­kom! Kad ga pod­u­zme erek­ci­ja, Pr­le ode na mra­vi­njak, na­če­tvo­ro­no­ži se iz­nad mra­vljeg uz­vi­še­nja, za­bo­de fa­lus u la­vi­rint mra­vi­nja­ka i vr­ši sno­šaj­ne po­kre­te. Mra­vi ga uje­da­ju, na­dra­žu­je ga mra­vlja ki­sje­li­na, to ga mak­sim­nal­no uz­bu­di pa gla­sno ste­nje i je­či. Ta­ko se uvi­jek zna u se­lu kad Pr­le vo­di lju­bav s mra­vi­ma. Je­dan od čla­no­va Ko­mi­si­je re­kao je Ni­ko­li da iz­ve­de Pr­la u hod­nik, ču­lo se ka­ko ga je Ma­šan dva pu­ta po­lju­bio i uz­vik­nuo:

– Bla­go me­ni, sre­ćo mo­ja!

Ni­ko­la je po­mo­gao Pr­lu da se ob­u­če pri­je no ga je iz­veo u hod­nik.

Bi­blij­ski Onan je na­pa­jao ze­mlju mu­škim sje­me­nom, ali ne ta­ko šte­dro i za­no­sno kao Pr­le. Onan je pro­si­pao, svje­sno je pro­si­pao jed­nu od tri teč­ne sve­to­sti, mi­to­lo­ški Gr­ci su sve­tim sma­tra­li vo­du, mli­je­ko i sper­mu! I Pr­le je do­kaz da su to odi­sta sve­te teč­no­sti. Od mli­je­ka i vo­de do­ži­vlja­vao je za­do­volj­stvo, i to sa­mo za­do­volj­stvo, sa­mo je znao za vr­li­ne tih teč­no­sti, sve ne­ga­tiv­ne ko­no­ta­ci­je nji­ho­ve bi­le su mu ne­do­stup­ne. A tre­ća teč­nost uvo­di­la ga je u ko­smos ero­sa, nje­go­va lju­bav s mra­vi­nja­kom upra­vo je to­tal­ni eros. Ko od lju­di osim Pr­la ta­ko ne­što do­ži­vlja­va? Onan je fi­li­star, Pr­le je bo­žan­sko pre­da­va­nje u to­ta­li­te­tu. Ja ne znam ni to­pli­je očin­ske nje­žno­sti od Ma­ša­no­ve. Ka­ko li je on sa­mo ro­mo­rio sre­ći svo­joj, i kri­ko­ve nje­go­va pla­ča sti­ša­va­lo je očin­sko pre­da­va­nje:

– Evo me, sre­ćo mo­ja!

Ako je bož­ja vo­lja ona­kav Pr­le, on­da je bož­ja vo­lja i lju­bav­na uslu­žnost mra­vi­nja­ka. Uslu­žu­je Bog ta­kvom lju­ba­vlju sa­mo svo­je iza­bra­ni­ke.

*

Vi­zi­tan sam i od­re­đen za Ško­lu re­zer­vnih ofi­ci­ra u Bi­le­ći, to je pje­ša­dij­ska ško­la. Re­grut je mo­rao bi­ti zdrav da bi do­bio taj ras­po­red. Ma­lo pro­ši­re­na ve­na, bruh na tr­bu­hu ili mud­noj ke­si, ne­do­sta­tak na pr­stu ili u di­op­tri­ji opre­mao je re­gru­ta u tru­pu, ni­je bio za ško­lu re­zer­vnih ofi­ci­ra. Pi­to­mac tih ško­la mo­rao je ima­ti naj­ma­nje sred­nje obra­zo­va­nje. Za­to smo mi fa­kul­te­tli­je od njih bi­li sta­ri­ji u je­di­ni­ci, ta­da ni­je­su ma­tu­ran­ti od­la­zi­li u voj­sku ne­go svr­še­ni stu­den­ti. Bi­lo je do­sta stu­de­na­ta ostaj­ba­ša: ote­gao sa stu­di­ja­ma, sti­gle go­di­ne kad se mo­ra­lo ići u voj­sku i išao je, ra­ču­na­lo se da od ško­le ima sred­nju. U ško­li re­zer­vnih ofi­ci­ra osta­ja­lo se dva­na­est mje­se­ci, šest u Ško­li i šest na prak­si u je­di­ni­ci. Po­sli­je tri mje­se­ca do­bi­ja­li smo čva­rak de­se­ta­ra, po­sli­je za­vr­še­ne ško­le pri­ši­li smo či­no­ve vod­ni­ka. Po­sli­je od­slu­že­nog ro­ka iz­la­zi­lo se s či­nom pot­po­ruč­ni­ka, ka­sni­je, iz gra­đan­stva, na voj­nim vje­žba­ma otva­rao se pro­stor za avanz. Po­dob­ni i agil­ni mo­gli su do­ći i do ma­jo­ra u re­zer­vi.

Tre­ba­lo se ja­vi­ti u Bi­le­ći 26. sep­tem­bra, i ja­vio sam se ka­ko je pred­vi­đe­no. No, mi ko­ji smo rev­no­sno do­šli, is­ko­ri­šće­ni smo za či­šće­nje pro­sto­ri­ja i pre­no­še­nje ra­znih ma­te­ri­ja­la po lo­go­ru, a oni ko­ji su za­ka­sni­li i po tri da­na, pa i pet, čak i se­dam, ni­je­su od­go­va­ra­li. Ni­je­su ni opo­me­nu­ti. Pu­če ti ma­gar­če vi­še re­pa! Oči­gled­no, se­ljač­ka oba­ve­za pre­ma voj­sci pro­ra­di­la je i u mom slu­ča­ju. Dža­ba to što sam bio fa­kul­te­tli­ja, po­što­vao sam voj­nič­ko slo­vo te su me is­ko­njo­sa­li za ona tri da­na kao bes­plat­nu rad­nu sna­gu. Gra­đan­ski od­nos pre­ma voj­sci is­pla­tio se, re­grut je mo­gao osta­ti kod lju­bav­ni­ce ili maj­ke se­dam da­na, bez po­slje­di­ca u ka­sar­ni.

U Bi­le­ći je sve voj­nič­ki ba­nal­no. Ofi­ci­ri stro­gi, pod­o­fi­ci­ri dr­ski, i jed­ni i dru­gi gra­đan­ski ne­kul­tur­ni, pi­tom­ci je­dva iš­če­ka­ju po­ne­dje­ljak kad je pa­sulj za ru­čak, i če­tvr­tak kad se pri­ka­zu­je film kao ob­lik na­sta­ve. Pa­sulj svi vo­li­mo, a to­kom pri­ka­zi­va­nja fil­ma svi spa­va­mo. Da­bog­da bio bu­dan po­ne­ki špi­jun ali­jas kan­di­dat za osta­nak na sta­žu u is­toj Ško­li. Mi osta­li ra­ču­na­li smo na Sur­du­li­cu, Gnji­la­ne ili Tu­zi, a do­sta­vlja­či su osta­ja­li u Bi­le­ći. Sa­mo dva de­ta­lja iz še­sto­mje­seč­nog ško­lo­va­nja u Bi­le­ći tra­ju u sje­ća­nju – Zvon­ko Ke­ček i Fa­ta Bi­le­ćan­ka. I Bi­le­ća sa­ma so­bom, ra­zu­mi­je se.

To­kom tro­dnev­nog rin­ta­nja po ka­sar­ni, Za­grep­ča­nin Zvo­ni­mir, ko­ji je bio rev­no­san u do­la­sku, na­sto­jao je da što vi­še bu­de sa mnom, iz­bje­ga­vao je osta­le ta­ko­đe na­pad­no. Mla­đi je bio od me­ne, tek za­vr­šio Li­kov­nu aka­de­mi­ju na ko­ju je iz­gle­da upi­san pri­je ma­tu­re. Mo­že se to na umjet­nič­kim aka­de­mi­ja­ma, upi­san audi­ci­jom kao ob­da­ren uče­nik. Vi­sok mo­mak, pi­to­ma gla­sa, pri­rod­ni iz­go­vor mu je kaj­kav­ski, gra­đan­ska fa­ca, za ne­ku ni­jan­su gra­ci­o­zni­je uob­li­čen u ti­je­lu ne­go što je svoj­stve­no pro­sječ­nom mom­ku!

Pro­ve­li smo šest mje­se­ci u jed­nom vo­du, kad se vi­dje­lo ko je ko i oda­kle je ko, ni­je se sa mnom na­pad­ni­je dru­žio ne­go s osta­lim ko­le­ga­ma iz vo­da. Čel­ni u dvor­skoj ko­lo­ni bi­li smo Lu­dvik Kva­ter­nik i ja, Zvon­kec, ta­ko smo ga zva­li, od­mah iza me­ne. Za­vr­ši­la se ško­la u Bi­le­ći, is­pu­stio sam Zvo­ni­mi­ra iz sje­ća­nja, kao što je i on me­ne, da bi­smo se po­sli­je de­se­tak go­di­na spon­ta­no sre­li na Zri­njev­cu u Za­gre­bu. Sre­li se, oso­bi­to se sr­dač­no po­zdra­vi­li i on mi po­nu­dio da ode­mo na ru­čak u ho­tel Espla­na­du. On bi­ja­še već afir­mi­sa­ni sli­kar, a imao je i pre­sti­žan gra­đan­ski po­sao, ra­dio je u Ame­rič­kom kon­zu­la­tu. Po­sli­je ne­ki­li­ko go­di­na sa­znao sam iz štam­pe da ži­vi u Ame­ri­ci kao ostva­ren sli­kar.

Is­pri­čao mi je u Espla­na­di za­što je za ona pr­va tri da­na u Bi­le­ći bio me­ni na­klo­nje­ni­ji ne­go dru­gi­ma, a po­se­bo mi je is­pri­čao pre­lom­ni tre­nu­tak u svom od­no­su pre­ma Sr­bi­ma, tre­nu­tak ko­ji mu se do­go­dio u Be­o­gra­du na pro­pu­to­va­nju iz Bi­le­će za Vra­nje gdje je od­slu­ži­vao vod­nič­ki staž u tru­pi.

Pri­vu­klo ga je mo­je pre­zi­me da me oda­be­re u Bi­le­ći, ni­je mu zvu­ča­lo ni srp­ski ni pra­vo­slav­no, mi­slio je da sam ka­to­lik, naj­vje­ro­vat­ni­je ita­li­jan­skog po­ri­je­kla. Va­žno je nje­mu bi­lo da bu­de u dru­štvu ne­sr­bi­na, ni­je va­žno ko­je je na­ci­je. Zvo­ni­mi­ru je otac bio Pa­ve­li­ćev do­mo­bran, ina­če za­na­tli­ja po za­ni­ma­nju. Iz­dr­žao je za­tvor ti­tov­ske Ju­go­sla­vi­je, odao se pi­ću, pro­pa­la sud­bi­na. Zvo­ni­mir ve­li da mu je ba­ka, oče­va maj­ka, re­kla kad ga je pr­vi put po­ve­la u cr­kvu da se ču­va Sr­ba, to­ga zlog, gad­nog i pr­lja­vog na­ro­da. I ta­ko se stal­no Zvo­ni­mi­ru po­na­vlja­lo u ku­ći i van ku­će da su Sr­bi od­vrat­no opa­sni, ta­ko je iz usme­ne ri­je­či po­pri­mio ono što je još An­te Sta­r­če­vić do­ka­zi­vao u stu­di­ji o srp­skoj pa­smi­ni u hr­vat­skoj ra­si. Dok mi to pri­ča, Zvo­ni­mir me pi­ta ka­ko bi­smo se obo­ji­ca po­na­ša­li da nam je u Espla­na­di za ru­čak ser­vi­ra­na pse­ća šnic­la ili, re­ci­mo, ne­ko pred­je­lo od ži­vih mra­va. Eto, ve­li, ta­kvu sam od­boj­nost po­pri­mio o Sr­bi­ma kao što smo obo­ji­ca po­pri­mi­li od­boj­nost pre­ma pse­ćem me­su. Eski­mi su lju­di kao i mi, Bu­šma­ni ko­ji se sla­de mra­vi­ma ta­ko­đe su lju­di kao i mi. Ali oni ima­ju svi­jest da va­lja je­sti me­so od psa i ži­ve mra­ve, a nas dvo­ji­ca ne­ma­mo. Tom ana­lo­gi­jom htio je da mi pred­sta­vi svo­ju iz­u­zet­nu ne­u­god­nost kad se od­lu­čio da spa­va u jed­noj srp­skoj ku­ći u Be­o­gra­du.

Zvo­ni­mir i je­dan Be­o­gra­đa­nin, di­plo­mi­ra­ni prav­nik, do­bi­li su za­jed­nič­ku ob­ja­vu i put­ni pro­vi­jant jer su ras­po­re­đe­ni u istu voj­nu ka­sa­r­nu u Vra­nju. Po­šli su vo­zom iz Bi­le­će i ko­le­ga Be­o­gra­đa­nin mu je od­mah pred­lo­žio da osta­nu u Be­o­gra­du noć ili dvi­je. Spa­va­će kod nje­go­ve ma­me, bi­će im div­no, iste su vi­si­ne njih dvo­ji­ca, obu­će ci­vil­na odi­je­la! Be­o­gra­đa­nin ima dje­voj­ku, od­mah kad do­đu ja­vi­će joj da se po­sta­ra i Zvon­ku za ade­kvat­no dam­sko dru­štvo. Pa i ako ih uhva­ti voj­na po­li­ci­ja, što se za­i­sta ne­će de­si­ti, ni­je gre­da. Stric Be­o­gra­đa­ni­na je mi­ni­star, sve će bi­ti sre­đe­no na naj­bo­lji na­čin. Zvo­ni­mir na mu­ka­ma! Ko­le­ga sim­pa­ti­čan in­te­lek­tu­a­lac, laf, tre­ba da bu­de s dje­voj­kom, tre­ba da vi­di ma­mu, ta­kvom dru­gu ne na­pra­vi­ti za­i­sta mi­nor­nu uslu­gu – či­sti je idi­o­ti­zam. Zvon­kec, i on je laf, on je spre­man i da se mno­go vi­še žr­tvu­je za dru­ga, ali šta da či­ni kad ne mo­že se­be za­mi­sli­ti da spa­va u srp­skoj ku­ći. To ne mo­že da za­mi­sli, ba­ki­ne ri­je­či na pu­tu do žup­ni­ka stal­no mu klju­ca­ju u svi­je­stia: Sr­bi su zli, pr­lja­vi, njih se tre­ba ču­va­ti! Kad je Zvo­mir ot­ću­tao mol­be­ni pred­log svo­ga sa­put­ni­ka, Be­o­gra­đa­nin je re­kao da na kra­ju ni­je ni va­žno ho­će li pri­sta­ti. On će, ve­li, osta­ti u Be­o­gra­du, ne­ka Zvo­ni­mir sa za­jed­nič­kom ob­ja­vom ide u Vra­nje, pa i kad bi ga uhva­ti­la voj­na po­li­ci­ja, ma­la bi to bi­la bla­ma­ža u od­no­su na su­sret s vo­lje­nom dje­voj­kom i dan–dva ci­vil­nog ži­vo­ta u Be­o­gra­du. Zvo­ni­mi­ra ubi­je sra­mo­ta, pri­sta­ne, pri­hva­ti pred­log, steg­ne sr­ce i pre­pu­sti se sud­bi­ni.

Do­šli su u pre­sti­žni be­o­grad­ski kvart. Stan ko­le­ge Be­o­gra­žan­bi­na na pr­vom spra­tu, dva ula­za, dvo­kril­na vra­ta, pri­ma­ći sa­lon, vi­so­ki pla­fo­ni s gip­sa­nim fri­zo­vi­ma. Sli­ke sta­rih maj­sto­ra, kla­vir, bi­bli­o­te­ka. Po­ro­di­ca je ne­sum­nji­vo pri­pa­da­la ne­ka­da­šnjem kre­mu be­o­grad­skog dru­štva. Maj­ka je po­le­tje­la si­nu u za­gr­ljaj, on joj je od­mah pred­sta­vio ko­le­gu:

– Ma­ma, moj drug je Za­grep­ča­nin, Zvon­ko, sli­kar, bi­će­mo za­jed­no u Vra­nju, u is­toj ka­sar­ni

Go­spo­đa je pri­rod­no sr­dač­no za­gr­li­la i po­lju­bi­la Zvon­ka, ni­je ga per­si­ra­la, od­mah je de­cu pi­ta­la ho­će li se pr­vo oku­pa­ti ili da je­du? Je­su li glad­ni, šta vo­li Zvon­ko, zna već če­ga se sin uže­lio.

Po­šli su na žur­ku, dje­voj­ka je bi­la do­ve­la svo­ju dru­ga­ri­cu, a bi­lo je i dru­gih kra­snih dje­vo­ja­ka. Be­o­gra­đa­nin je imao svo­je la­fov­sko dru­štvo, sve je pri­re­đe­no ka­ko va­lja. Vra­ti­li su se Zvon­ko i Be­o­gra­đa­nin ka­sno, sko­ro u cik zo­re. Od­mah su le­gli, spa­va­li su u is­toj so­bi. Drug je od­mah za­spao, a Zvon­ku ne­će san na oči. Šta se to s njim de­ša­va, je li mo­gu­će da spa­va u srp­skoj ku­ći? Pro­kle­ta ba­ka klju­ca u svi­je­sti, ne si­la­zi mu s pa­me­ti. Uto, pa­li se svi­je­tlo ne­gdje du­bo­ko u sta­nu, bi­la su mlječ­na sta­kla na vra­ti­ma spa­va­će so­be dvo­ji­ce mo­ma­ka. Upa­li­lo se svi­je­tlo, ču­je se da se ne­ko pri­mi­če, Zvon­ko se sle­dio, ipak, ba­ka ni­je slu­čaj­no stal­no pri­sut­na! Vra­ta se otva­ra­ju, ula­zi maj­ka u šla­fro­ku. Sta­la i po­gle­da­la! Vi­di da oba spa­va­ju, obo­ji­ca iz­vje­sno ot­kri­ve­ni, so­ba je pro­hlad­na, njih dvo­ji­ca su bi­li iz zim­ske kla­se pi­to­ma­ca u Bi­le­ći. Zvon­ko kao đo­ja spa­va, a kroz po­lu­mrak gle­da. Maj­ka je pr­vo pri­kri­la svo­ga si­na i po­lju­bi­la ga, on­da je pri­kri­la jor­ga­nom Zvon­ka i na isti ga na­čin po­lju­bi­la. Iza­šla je po­la­ko ka­ko je i ušla, vra­ti­la se du­bi­nom sta­na i uga­si­la svi­je­tlo. Zvo­ni­mir ve­li da je bio uz­bu­đen do su­za! Pa pro­kle­ta ba­ko, svi pro­kle­ti, zar su ovi lju­di ti zli Sr­bi od ko­jih se tre­ba ču­va­ti. Za­spao je bo­ga­tim mo­mač­kim snom. Te je ve­če­ri, ka­že, for­mi­rao sa­svim nov po­gled na ka­rak­te­ri­sti­ke po­je­di­nih na­ci­ja.

*

Glav­no sta­nov­ni­štvo Bi­le­će bi­li su baš pi­tom­ci Ško­le re­zer­vnih ofi­ci­ra, njih bli­zu hi­lja­du. Jed­nak br­oj pi­to­ma­ca bio je i ljet­nje i zim­ske kla­se, osta­ja­le su kla­se u Bi­le­ći po šest mje­se­ci. Ja sam bio se­dam­na­e­sta kla­sa. Bi­le­ća bi­ja­še ša­ka gra­da. Vi­so­ka dža­mi­ja, is­pred nje pi­ja­ca, glav­na uli­ca je upra­vo i je­di­na pra­va uli­ca. Iz­dva­ja se ško­la, ne­što ku­ća pro­su­lo se uoko­lo, naj­u­oč­lji­vi­ji je voj­ni lo­gor. Bi­le­ća je ma­la ka­sa­ba, a Lo­gor ima ne­što od utvr­đe­nog gra­da.

Bli­zu hi­lja­du zdra­vih mo­ma­ka je stal­no u Bi­le­ći, a jed­na je­di­na Fa­ta Bi­le­ćan­ka pru­ža žen­ski iza­zov. Već če­tr­na­est ge­ne­ra­ci­ja udva­ra se Fa­ti, a ona iza­be­re po jed­no­ga iz sva­ke kla­se, jed­nog iz ljet­nje, dru­gog iz zim­ske i ta­ko re­dom. Mo­ja ge­ne­ra­ci­ja bi­la joj je sed­ma kla­sa iz ko­je je iza­bra­la dil­be­ra.

Ku­ća joj je u glav­noj i je­di­noj pra­voj uli­ci, jed­na od vi­đe­ni­jih ku­ća, pro­zo­ri s de­mir­lu­ci­ma od uku­sno uple­te­nog ko­va­nog gvo­žđa, bi­la je to ne­kad po­zna­ta tr­go­vač­ka ku­ća. Osu­la se u Dru­gom svjet­skom ra­tu, ta­da­šnji sta­na­ri nje­ni bi­li su sa­mo Fa­ta i nje­na sta­ra maj­ka ko­ja se ri­jet­ko po­ja­vlji­va­la. Po­sli­je ski­da­nja za­ra, što je uspje­lo ko­mu­ni­stič­kim vla­sti­ma, ona je osta­la u kru­gu onih smjer­nih mu­sli­man­ki ko­je su svo­jim ne­iz­la­skom na uli­cu kom­pen­zo­va­le gu­blje­nje fe­re­dže ko­ja im je na jav­nom mje­stu li­ce za­kla­nja­la od gre­šnih po­gle­da.

Fa­ta je kao iz sva­tov­ske pje­sme: vit­ka, ne ide ne­go še­će, oblak cr­ne ko­se pre­krio joj ra­me­na, mo­dri­ka­ste otvo­re­ne oči s na­gla­še­nom be­o­nja­čom, ru­ke i li­ce od jed­no­ga su bje­li­la. Sa­mo se sjen ru­me­ni­la osje­ća na obra­zi­ma ali ne kao uokru­že­ni pro­stor, ne­go se bje­li­na jed­nom tan­kom ni­ti je­dva pri­mjet­no za­ru­me­nje­la na ja­go­di­ca­ma kao što je mo­dri­ka­sta sjen iz oči­ju pre­šla pre­ko do­njih tre­pa­vi­ca, Ne no­si šal­va­re, ali kroj suk­nje na njih pod­sje­ća, blu­za joj je od ru­me­ne svi­le kao da je ni­kla iz one dis­kret­ne ru­me­ni nje­nih obra­za. Ne­na­pad­ni zlat­ni đer­dan kao da je dio se­be po­zaj­mio nje­noj be­len­zu­ci na li­je­voj ru­ci. Bur­mu ima na sred­njem pr­stu de­sne ru­ke, sa­mo bur­mu – ne­ma dru­gog pr­ste­nja. Ci­pe­le s je­dva uoč­lji­vim šti­kla­ma su od zmij­ske ko­že kao i ta­šna. Ta­kvu sam Fa­tu vi­dio pr­vog da­na iz­la­ska iz ka­sar­ne, bi­la je su­bo­ta, vi­dje­li su je svi pi­tom­ci. Svi smo bi­li na uli­ci, mno­go je njih zna­lo, ja ni­je­sam, za Fa­tu, zna­lo se da će iza­ći pr­ve su­bo­te kad kla­sa do­bi­je do­zvo­lu za od­la­zak u grad do pred­ve­čer­ja. Bi­la se Fa­ta pro­ču­la, ona se ta­ko po­ja­vlju­je una­zad se­dam go­di­na, dva pu­ta go­di­šnje, kad no­ve kla­se do­bi­ja­ju do­zvo­lu za iz­la­zak.

Fa­ta je bi­la na ma­tu­ri kad se vje­ri­la, za­lju­bi­la se u stu­den­ta iz Sa­ra­je­va ko­ji je za se­me­stral­ni ras­pust do­la­zio kod svog uja­ka. Tre­ba­lo je da se vjen­ča­ju kad Fa­ta za­vr­ši ma­tu­ru u ju­nu i da kao uda­ta že­na stu­di­ra u Sa­ra­je­vu. Ve­le da je Sa­raj­li­ja bio za­sje­nio mu­škom lje­po­tom či­ta­vu kla­su pi­to­ma­ca, Fa­ta je uži­va­la što je ljep­ši no svi pi­tom­ci ko­ji joj se ta­ko na­pad­no udva­ra­ju kad pro­la­ze glav­nom uli­com is­pod nje­nih pro­zo­ra s de­mir­lu­ci­ma. Do­šao je Sa­raj­li­ja u ju­nu kad je Fa­ta po­la­ga­la ma­tu­ru, bio je s njom na ma­tur­skoj sve­ča­no­sti, tre­ba­lo je za se­dam da­na da se vjen­ča­ju. Ali na vjen­ča­ni dan po­bje­gao je iz Bi­le­će sa že­nom jed­nog po­ruč­ni­ka, osta­vi­la mu­ško di­je­te u ko­li­jev­ci i po­bje­gla s lje­po­ta­nom u Sa­ra­je­vo. Ne zna se ka­ko je maj­ka Fa­ti­na pri­mi­la vi­jest od pre­va­re, ali i ri­jet­ke iz­la­ske, do ba­kal­ni­ce i pi­ja­ce, ob­u­sta­vi­la je. Ni­je se čuo ni Fa­tin krik, pro­čuo se sa­mo nje­zin po­stu­pak.

Na dan pro­pa­log vjen­ča­nja Fa­ta je iza­šla na kor­zo u to­a­le­ti ko­ju je bi­la pri­pre­mi­la za taj sve­ča­ni čin. Pro­še­ta­la je ona­ko ob­u­če­na, ka­ko sam je i ja vi­dio na is­toj šet­noj sta­zi po­sli­je se­dam go­di­na. Bi­lo je, ve­le, ka­sno ne­djelj­no po­pod­ne kad su do­slov­no svi pi­tom­ci na uli­ci. A gdje bi dru­go bi­li u on­da­šnjoj ma­loj Bi­le­ći, osta­jao im je kor­zo i sla­sti­čar­ni­ca. Fa­ta je sa­ma še­ta­la, svi se pi­tom­ci sli­li u jed­no oko, ona je po­ka­za­la znak na­klo­no­sti pre­ma jed­nom pi­tom­cu ko­ji je bio naj­mar­kant­ni­ji. Pri­šao joj je, še­ta­li su pred­vi­đe­no vri­je­me glav­nom uli­com na za­pre­pa­šće­nje do­slov­no svih ži­te­lja Bi­le­će. Ima­li su gra­đa­ni sa­ža­lje­nja pre­ma kće­ri po­zna­te tr­go­vač­ke ku­će, ima­li su sa­ža­lje­nja i pre­ma Fa­ti­noj maj­ci, smjer­noj že­ni ko­ja se ni­je po­ja­vlji­va­la osim kad je baš mo­ra­la. Za­mi­šlja­li su ka­ko se osje­ća ta že­na u tre­nu­ci­ma raz­vrg­nu­tog vjen­ča­nja nje­ne kće­ri ko­ja se već po­va­ta­la s voj­skom. U rječ­ni­ku na­šeg na­ro­da po­jam kur­va ima uoč­lji­vu gra­da­ci­ju: kur­va bez atri­but­skog do­dat­ka do­đe mu kao ne­ki ru­žni bi­ljeg na li­cu na ko­ji se tre­ba na­vik­nu­ti. Ober kur­va ne ukri­va svo­ju oda­nost mu­škar­ci­ma, ona je raz­vi­la stid­nu ma­ra­mu, ona ne pi­ta ide li se de­sno ili li­je­vo, va­žan je njoj po­ziv mu­škar­ca. Ipak je to ni­ži ste­pen kur­ve u od­no­su na voj­nič­ku kur­vu. E to je po­sljed­nji ste­pen to­ga po­ro­ka! Kur­va se ukri­va, ne smi­ješ joj re­ći da je to, – mo­že te tu­ži­ti. Ober kur­va se sti­di svo­ga sta­tu­sa, a voj­nič­ka kur­va upra­vo je ober kur­va ko­ja je spa­la na voj­sku. Ne­ma se kud ni­že. Spe­ci­fič­na pod­vr­sta je švap­ska kur­va, a i to je voj­nič­ka sa­mo s na­zna­kom da su to švap­ski voj­ni­ci. Ta­kva kur­va po­sta­la je iz­daj­nik na­ro­da i otadž­bi­ne. Po­sli­je 1918. go­di­ne, kad je oform­lje­na Kra­lje­vi­na Sr­ba, Hr­va­ta i Slo­ve­na­ca, ta­kve že­ne jav­no su oši­ša­ne u Cr­noj Go­ri. Još se pri­ča ka­ko su bljec­ka­le spre­ma sun­ca opi­pa­ne ču­tu­re Märe Lo­ne­ko­ve i Ru­že Bo­be­ko­ve!

Fa­ta se to­ga bi­leć­kog po­po­dne­va po­va­ta­la s naj­u­oč­lji­vi­jim pi­tom­cem iz la­ge­ra, ve­le bio je Dal­ma­ti­nac, mo­mak ko br­do. U ta­da je­di­nom ho­te­lu u gra­du Bi­le­ća ni­je­su pi­tom­ci mo­gli iz­najm­lji­va­ti so­be za bo­ra­vak sa žen­skom, ako ona svoj do­la­zak u ho­tel ni­je do­ku­men­to­va­la vjen­ča­ni­com. Ali tu je spa­so­no­sna Do­bra­na Ću­li­brk ko­ja je dr­ža­la pre­no­ći­šte u pri­zem­noj do­bro gra­đe­noj vi­še­sob­noj ku­ći. Tu su šo­fe­ri ima­li svo­je ko­na­ke, pi­tom­ci do­la­zi­li sa se­stra­ma ko­je im či­ne po­sje­tu, po­sje­dio bi pi­to­mac sat–dva kod Do­bra­ne i sve je bi­lo u re­du. Vlast ni­je ima­la raz­log da in­ter­ve­ni­še, Do­bra­na dr­ži pre­no­ći­šte, ni­je za­bra­nje­no bra­tu pi­tom­cu da do­đe u Do­bra­ni­nu ku­ću sa svo­jom se­strom – si­ti vu­ci i ci­je­li janj­ci. Do­bra­na je uglav­nom okre­ta­la pa­ru od uslu­ga ko­je je pru­ža­la šo­fe­ri­ma i pi­tom­ci­ma. Fa­ta je s Dal­ma­tin­cem oti­šla u Do­bra­nin apart­man le­žer­no kao da je ta­mo­šnji sta­ri abo­nent. Kad se vra­ća­la s Dal­ma­tin­cem da još jed­nom pro­še­ta glav­nom uli­com, pri­je nje­go­va od­la­ska u ka­sar­nu, že­ne su po­te­za­le šku­re­te na pro­zo­re da ne vi­de žen­sku sa­bla­zan iz ne­sreć­ne ku­će Aga­ni­ća ko­ju je po­što­va­la sva­ka vje­ra.

To­kom šest mje­se­ci, ko­li­ko tra­je ško­lo­va­nje jed­ne kla­se pi­to­ma­ca, Fa­ta je sva­ke ne­dje­lje, do­slov­no sva­ke, iz­la­zi­la u isto vri­je­me na kor­zo, pro­še­ta­la jed­nom–dva­put glav­nom uli­com s Dal­ma­tin­cem, po­šla na pred­vi­đe­no vri­je­me u Do­bra­ni­no pre­no­ći­šte, opet pro­še­ta­la i vra­ti­la se ku­ći. Dru­ge pi­tom­ce ni­je ni po­gle­da­la, a svi su ima­li re­spek­ta pre­ma Dal­ma­tin­cu, jed­no zbog iz­bo­ra ko­ji je pao na nj, dru­go zbog nje­go­ve na­gla­še­ne kor­pu­len­ci­je. Sve­ča­nu odje­ću ko­ju je bi­la pri­pre­mi­la za vjen­ča­nje, a s ko­jom je upe­ca­la Dal­ma­tin­ca ni­je obla­či­la to­kom še­sto­mje­seč­nih iz­la­za­ka, obla­či­la se gra­đan­ski nor­mal­no kao i sve dru­ge Bi­le­ćan­ke.

Kad je po­sli­je šest mje­se­ci do­šla no­va kla­sa pi­to­ma­ca, ob­no­vio se isti sce­na­rio. Pr­ve su­bo­te nji­ho­va iz­la­ska, Fa­ta je bi­la na uli­ci u to­a­le­ti ko­ju je bi­la pri­pre­mi­la za vjen­ča­nje sa Sa­raj­li­jom, u ko­joj je upo­zna­la Dal­ma­tin­ca, u toj odje­ći oti­šla kod Do­bra­ne na lju­bav­ni le­žaj od sat–dva tra­ja­nja. I opet sve isto. Iza­bra­la je naj­kor­pu­lent­ni­jeg pi­tom­ca, pro­še­ta­la jed­nom–dva­put glav­nom uli­com, oti­šli njih dvo­je na lju­bav­no bi­va­ko­va­nje kod Do­bra­ne, opet pro­še­ta­li glav­nom uli­com, pi­to­mac po­šao u ka­sar­nu, Fa­ta ku­ći. To­kom še­sto­mje­seč­nih ne­dje­lja sve isto: raz­li­či­to ob­u­če­na oba­vlja­la je već uho­da­no po­na­ša­nje. Dru­gi njen iza­bra­nik bio je Šu­ma­di­nac iz Kra­gu­jev­ca. Kla­se su do­la­zi­le i od­la­zi­le, Bi­le­ća se na­vi­kla na Fa­ti­no ste­re­o­tip­no po­na­ša­nje, pa su gra­đa­ni pre­sta­li da o njoj pri­ča­ju. Pri­ča­lo se o njoj me­đu­tim ši­rom Ju­go­sla­vi­je, mno­gi na­o­či­ti mom­ci pri­želj­ki­va­li su da do­bi­ju Ško­lu re­zer­vnih ofi­ci­ra u Bi­le­ći, ni­je bi­lo ša­la da te jed­na iz­van­red­no li­je­pa dje­voj­ka iza­be­re kao naj­pri­vlač­ni­jeg mom­ka od hi­lja­du mla­di­ća ko­ji­ma se ni­je mo­glo na­ći psi­ho­fi­zič­ke za­mjer­ke kad su re­gru­to­va­ni. Va­žan je bio čin iz­bo­ra, ima dje­vo­ja­ka i na dru­goj stra­ni, ali ni­je se ču­lo za ta­kav iz­bor i ta­kvu mo­mač­ku afir­ma­ci­ju. Fa­ta ne pi­ta ko­je si vje­re i na­ci­je, šta si po ško­li i oda­kle si, njoj je po­treb­na tvo­ja uoč­lji­vost. Zna­va­hu ne­ki pi­tom­ci ime­na če­tr­na­e­sto­ri­ce iza­bra­ni­ka ko­je je Fa­ta do ta­da ima­la. Ja sam bio u se­dam­na­e­stoj kla­si, to je Fa­ti bi­la sed­ma go­di­na bi­ra­nja i če­tr­na­e­sta kla­sa. Iz mo­je kla­se iza­bra­la je jed­no­ga Be­o­gra­đa­ni­na, pro­pa­li stu­dent pra­va, sin ge­ne­ra­la, ba­vio se ko­šar­kom ali i to za­pu­stio. Znao je div­no da pje­va bo­san­ske sev­da­lin­ke, te­ško mu se mo­gao na­ći od­go­va­ra­ju­ći broj uni­for­me, pa su mu na­ru­či­li spe­ci­jal­ni broj. A ta­ko vi­sok mo­mak ni­je bio ne­sma­jan, ne­go baš sklad­no gra­đen, har­mo­nič­ni ko­los.

Fa­ta ni­je ima­la pro­ble­ma do de­ve­te kla­se pi­to­ma­ca, sve je išlo po stro­go utvr­đe­nom re­du. Ali de­ve­ta kla­sa bi­la je tra­gič­na za Fa­tu. Kad je, uobi­ča­je­no, pr­ve su­bo­te iz­la­ska, oda­bra­la na kor­zou naj­u­oč­lji­vi­jeg pi­tom­ca, on je ostao rav­no­du­šan. Bio je mo­mak iz No­vog Sa­da, ože­njen i za­lju­bljen, ni­je htio da pri­hva­ti već na­ši­ro­ko po­zna­tu Fa­ti­nu po­nu­du. Sju­tri dan ne­đe oko pod­ne na­šli su Fa­tu na iz­vo­ru Tre­bi­šnji­ce. Uto­pi­la se u sve­ča­noj odje­ći ko­ju je bi­la na­mi­je­ni­la za vjen­ča­nje, a ko­ja je iz­dr­ža­la osam­na­est po­znan­sta­va u glav­noj uli­ci. Iz­gle­da­la je kao pti­ca slo­mlje­nih kri­la.

Tre­bi­šnji­ca iz­vi­re po­ni­že voj­nog la­ge­ra u Bi­le­ći, od­no­sno ško­le re­zer­vnih ofi­ci­ra. Iz­vi­re u ne­ko­li­ko bu­ko­va is­pod oko­mi­te sti­je­ne ko­ja je vi­so­ka naj­ma­nje sto me­ta­ra. Fa­ta se sa sti­je­ne ba­ci­la u iz­vo­ri­šte. Is­pra­li su joj krv bu­ko­vi hlad­ne Tre­bi­šnji­ce. Bi­la je pro­zir­no či­sta, odje­ća joj je iz­gle­da­la kao da je ju­če pri­pre­mlje­na. I vjen­ča­no ru­ho i nju – pre­pra­la je bi­stra ri­je­ka.

                            DANILO

Pro­fe­sor isto­ri­je i po­sla­nik Na­rod­ne slo­ge u Cr­no­gor­skom par­la­men­tu. Kao stu­dent i mla­di pro­fe­sor pi­sao po­e­zi­ju, iz­dao zbir­ku pje­sa­ma, ali od­u­stao od li­te­rar­ne afir­ma­ci­je. Pre­o­te­la ga po­li­ti­ka kad je u Cr­noj Go­ri za­ve­den vi­še­par­tij­ski si­stem. Pri­ča­lo se da je uči­nje­na po­god­ba: pri­hva­tio pred­log di­rek­to­ra gim­na­zi­je da na­pu­sti na­sta­vu po ci­je­nu da se ne ot­kri­je afe­ra ko­ju je imao s uče­ni­com kad je vo­dio svo­je odje­lje­nje u obi­la­zak Du­brov­ni­ka.

Ože­njen je Da­ni­lo, ali ne­ma dje­ce.

Sa­da je ak­tu­el­no pi­ta­nje u Cr­noj Go­ri da li su na­ša bra­ća islam­ske vje­ro­i­spo­vi­je­sti Bo­šnja­ci ili mu­sli­ma­ni sa ve­li­kim slo­vom M. U san­džač­kom di­je­lu Cr­ne Go­re naj­vi­še ih se opre­dje­lju­je za bo­šnjač­ku na­ci­ju, dok u Pod­go­ri­ci i u Mr­ko­je­vi­ći­ma vi­še je Mu­sli­ma­na. Po toj dvoj­no­sti vi­di se da smo s nji­ma bra­ća po kr­vi i men­ta­li­te­tu. U po­je­di­nim na­šim ku­ća­ma sre­ta­mo i po tri na­ci­je: dje­da Ju­go­slo­ven, sin Sr­bin, unuk Cr­no­go­rac. A če­sta su ro­đe­na bra­ća – je­dan Sr­bin dru­gi Cr­no­go­rac. Ta­ko je, kao što re­koh, i kod na­še bra­će mu­ha­me­dan­skog za­ko­na ka­ko bi re­kao Vuk Ka­ra­džić. Na­ža­lost, za­tu­ca­ni i s jed­ne i dru­ge stra­ne na­ci­ju iden­ti­fi­ku­ju s vje­rom, pa Mu­sli­man sma­tra sve Cr­no­gor­ce – Vla­si­ma, a Cr­no­go­rac Mu­sli­ma­ne – Tur­ci­ma. Ta­kav fa­na­ti­zam pri­je ne­ko­li­ko mje­se­ci od­veo je u smrt jed­no­ga Mu­sli­ma­na iz Pod­go­ri­ce – Fa­ru­ka Me­hi­ća.

Fa­ruk je iz ugled­ne sta­ro­va­ro­ške po­ro­di­ce, nje­go­vi su bi­li od tr­go­vi­ne, go­spod­stva, mer­ha­me­ta. Mo­mak u do­brim mo­mač­kim go­di­na­ma, tri­de­se­tak mu lje­ta, ne mo­že se re­ći da ga za­no­si ne­zre­la mla­dost ni­ti da raz­mi­šlja ne­mo­mač­ki! Ne za­no­si ga lu­da mla­dost, ni­ti su mu oprez pri­u­go­to­vi­le go­di­ne. Vla­snik je bu­ti­ka, za­pa­že­nog i po mje­stu i po snab­dje­ve­no­šću. Ide u na­bav­ku ro­be u Ba­ri fe­ri­bo­tom, još če­šće u Is­tan­bul svo­jim auto­mo­bi­lom. Ide mu tr­go­vi­na od ru­ke, še­stan tr­go­vac, ni­je sko­ro­je­vić­ki pri­dvo­ran mu­šte­ri­ji ni­ti se­ljač­ki na­va­len­tan. Uzre­log je tr­go­vač­kog ma­ni­ra, pri­pre­mi­le ga ge­ne­ra­ci­je tr­go­vač­ke čar­ši­je! Kod nje­ga ku­pu­ju vi­đe­ni­ji Pod­go­ri­ča­ni, ta­kvi kod nje­ga ku­pe i kad za­bo­ra­ve ta­ku­lin kod ku­će.

Pod­go­rič­ka tr­go­vač­ko–za­na­tlij­ska va­roš raz­li­ko­va­la se od va­ro­ši s kra­ji­ne kr­va­ve ha­lji­ne, Nik­ši­ća i Ko­la­ši­na na pri­mjer. Sta­ra Pod­go­ri­ca ima­la je svoj me­los, to je spe­ci­fič­na sev­da­lin­ka. Sej­de­fa se s du­šom di­je­li, nje­no pr­vo gle­da­nje osta­lo je u šaj­ku la­đu na mo­re. Pu­ška s čar­da­ka Đe­če­vi­ća po­ga­đa An­đu u de­sni­cu ru­ku, ali ne ža­li ona ru­ke no be­len­zu­ke ko­ja joj je od ja­ra­na Ka­li­šta­na. Mi­li­ca sa za­dig­nu­tom ra­ši­com ga­zi hlad­nu Rib­ni­cu, bi­je­le nje­ne no­ge ogle­da­ju se u bi­stroj vo­di. Ko­ga je god Ve­se­li­ca po­gle­da­la sva­ko­me je ra­nu da­la! Bo­san­ska sev­da­lin­ka na­to­plje­na je ka­ra­sev­da­hom i stra­šću bez dna, uspo­re­nom svo­jom ari­jom ona eros i sr­ce uton­ta­va u čvor bez dri­je­še­nja. Bli­ža je bo­san­ska sev­da­lin­ka Bo­ri­nom Vra­nju gdje uba­va mo­ma rod ne­ma i du­bo­ka vo­da ne­ma bro­da! Bo­san­ski gor­di­jev­ski čul­no–lju­bav­ni smr­sak če­šće ra­si­je­ca sa­mo­u­bi­lač­ka no osvet­nič­ka sa­blja. Sa­blja zvek­nu, lju­ba jek­nu, če­do za­pla­ka! Taj je­dri kr­vo­tok stra­sti bo­san­ske sev­da­lin­ke sti­šan je u pod­go­rič­koj me­lič­koj li­ri­ci, mo­žda taj islam­ski men­ta­li­tet s da­hom me­di­te­ra­na da­nas opre­dje­lju­je mu­sli­man­ske gra­đa­ne Pod­go­ri­ce za na­ci­ju s ve­li­kim M. Oni se­be do­ži­vlja­va­ju kao Mu­sli­ma­ne–Pod­go­ri­ča­ne. Sa­da se pri­sje­tih pje­sme Že­nid­ba Mak­si­ma Cr­no­je­vi­ća. Tri je go­di­ne Ivo u Mle­ci­ma har­čio bla­go dok je pro­sio La­tin­ku za Mak­si­ma za svo­je­ga si­na. Sva­što ima­ju La­ti­ni što on ne­ma, na­do­jio se kom­plek­sa i za­vi­sti, pa je sve pred­u­zeo da ne­čim im­pre­si­o­ni­ra tu uobra­že­nu go­spo­du. Po­u­zdao se knez Cr­no­je­vić u Pod­go­ri­ča­ne:

U La­ti­na sva­šta na svi­je­tu –

Oni mo­gu sre­bro po­ko­va­ti,

Po­ko­va­ti i sre­bro i zla­to,

Sa­jaj­li­ju čo­hu po­re­za­ti;

Ne mo­gu se do­vi­ti La­ti­ni

Go­spoc­ko­me na obra­zu li­cu –

Što su đe­ca ti Pod­go­ri­ča­ni!

Eto ta­ko, i pod­go­rič­ki mo­mak iz bu­ti­ka, Fa­ruk, zra­ča­še va­ro­ški, grad­sko–čar­šij­ski, tr­go­vač­ki i go­spod­ski! Ni pre­vi­sok ni ni­zak no do­bar mu­ški rast. Ši­ro­ka ra­me­na, ne bil­der­ski no mo­mač­ki, ni­je­su mi­ši­ći na­bre­kli ko ki­fle no sklad­na mu­sku­la­tu­ra, fi­di­jev­ski ob­lo­žen sto­žer. Bi­je­lo–uga­ra­sto li­ce, u tam­nim oči­ma ti­nja ne­gdje du­bo­ko kap vre­log Ori­jen­ta. Ne­ma to­ga re­flek­sa u po­gle­du nje­go­vih vr­šnja­ka i ko­le­ga, mon­te­nja­ra­ca, iz iste uli­ce u Pod­go­ri­ci. Sta­ri­jim rječ­ni­kom ka­za­lo bi se da je Fa­ruk soj­li i zor­li pod­go­rič­ki Tur­čin. Ta­kvo od­re­đe­nje ni­je nu­di­lo ni trag vjer­ske mr­žnje ko­ja se da­nas emi­tu­je u še­še­ljev­skom vo­ka­bu­la­ru, kad se na­ši Mu­sli­ma­ni na­zi­va­ju Tur­ci­ma. I od­red­ni­ca Vlah u rječ­ni­ku pod­go­rič­kog čar­ši­li­je ta­ko­đe ni­je zna­či­la nad­re­đen od­nos pre­ma pra­vo­slav­noj ra­ji, ne­go je Vlah jed­no­stav­no si­no­nim pra­vo­slav­ca. Ne­ka­da­šnji sa­dr­ža­ji od­red­ni­ca Tur­čin i Vlah, iz do­ba Oto­man­ske im­pe­ri­je sa­svim su utih­nu­li! Fa­ruk bi­ja­še soj­ski po­si­je­dio, jed­na­či­to pro­gru­šo, ta­ko si­je­de mla­di lju­di uzre­le ot­me­no­sti! Tan­ko­lo­zo­vi­ći poč­nu da bi­je­le od slje­po­oč­ni­ca pa po­la­ko uz gla­vu, ko­sa im je ba­ro­me­tar sta­re­nja. Fa­ruk uvi­jek iz­bri­jan, i ko­ri­jen nje­go­ve bra­de crn je kao zift. Obr­vi­ce mu le­te jed­na dru­goj, go­to­vo se sa­sta­vi­le, u nji­ma se pre­la­ma onaj ori­jen­tal­ni sjaj ze­ni­ca! Glas mu vu­če na­tan­ko, erot­ski mu­ški te­nor raz­li­je se u gu­sto sa­zvuč­je kad ga za­re­žu jed­na­či­to slo­že­ni zu­bi. Usta su lje­po­ta nje­go­va osmi­je­ha. Kad go­vo­ri, na­vla­či mo­di­lja­ni­jev­ski sre­za­ne usne na ri­jez zu­ba, vi­še ne­go što otva­ra usta. Či­ni ti se da je svoj na­bu­ja­li te­nor sti­snuo zu­bi­ma. Kao da su na ona­kav nje­gov glas lju­bo­mor­ni slo­že­ni i mu­ški na­gla­še­ni zub­ni bi­se­ri s ma­lom stru­gom iz­me­đu dva pljo­sna­ta zu­ba! I kraj­nji pe­dan­ti te­ško bi na­šli ma­nu Fa­ru­ko­vom go­spoc­ko­me na obra­zu li­cu, na li­cu Tur­či­na Pod­go­ri­ča­ni­na! Cje­pi­dla­ka bi ipak mo­rao pri­mi­je­ti­ti da se na Fa­ru­ko­vom tje­me­nu po­la­ko pro­re­đu­je nje­go­va bla­go ko­vr­dža­va ko­sa i da mo­mak pu­ši ko Tur­čin! Na­pa­lju­je je­dan ci­gar na dru­gi a iz­ba­ci­je či­ta­ve obla­ke di­ma kroz nos!

Jed­no­ga da­na tra­žio je Fa­ruk da ga pri­mim kao po­sla­nik Na­rod­ne slo­ge u Cr­no­gor­skoj skup­šti­ni. Smjer­no je tra­žio ne po­mi­nju­ći na­še po­znan­stvo ko­je je tra­ja­lo go­di­nu–dvi­je na re­la­ci­ji tr­go­vac–mu­šte­ri­ja. Uz ku­plje­ni de­talj odje­će uvi­jek mi je či­nio ne­ku pa­žnju u vi­du po­klo­na: kra­va­tu, de­zo­do­rans i sl. Odi­sta, vi­še je to bio znak tr­go­vač­ke kul­tu­re ne­go na­mje­ra da se odr­ži mu­šte­ri­ja. Pri­mio sam Fa­ru­ka u Po­sla­nič­kom ka­bi­ne­tu, ali ni­je do­šao sam ne­go sa svo­jom dje­voj­kom.

Fa­ru­ko­va dje­voj­ka je po­vi­so­ka pla­vu­ša, ma­lo na­pad­no buj­ne ko­se, na­gla­še­nih obli­na, ima je po­o­bi­la­to i ospri­jed i ot­po­za­di. Ni­je ona mla­đa od Fa­ru­ka, mo­gao sam se kla­di­ti da ni­je iz gra­đan­ske po­ro­di­ce. Mo­žda je ro­đe­na u gra­du ali ro­di­te­lji su joj do­se­lje­ni sa se­la. Ob­u­če­na je sa­vre­me­no, iz bu­ti­ka, ali nje­ne zlat­ne min­đu­še, la­nac, pr­ste­nje i na­ru­kvi­ca po­ri­je­klom su iz sta­ro­va­ro­ške mu­sli­man­ske po­ro­di­ce u ko­joj zla­to me­đu na­ki­ćem ima pr­vo mje­sto! Ni­je bla­go ni sre­bro ni zla­to …

Po­koj­ni Fa­ruk tra­žio je od me­ne po­moć. Za­lju­bljen je u dje­voj­ku, du­že se za­ni­ma­ju, ali ne smi­je preg­nu­ti da se uzmu. Mi­li­ja­na je za­vr­ši­la tr­go­vač­ku ško­lu, ra­di kao pro­da­va­či­ca u dru­štve­noj tr­go­vi­ni, ćer­ka je pen­zi­o­ni­sa­nog šo­fe­ra iz Va­so­je­vi­ća, otac joj je bio vo­zač te­ret­nih ko­la u Fa­bri­ci ce­lu­lo­ze u Ivan­gra­du. Do­se­li­li su se nje­ni u Pod­go­ri­cu kad je ona za­vr­ši­la osnov­nu ško­lu. Otac je do pen­zi­je vo­zio u Pod­go­ri­ci sme­tla­ru Ko­mu­nal­nog pred­u­ze­ća. Kad je do­znao da mu se ćer­ka za­ni­ma s Tur­či­nom, jed­no­stav­no je re­kao da će je za­kla­ti ako pod hit­no ne pre­ki­ne tu sra­mot­nu ve­zu! A svo­joj že­ni, Mi­li­ja­ni­noj maj­ci, ko­ja je za­pla­ka­la na po­men no­ža i kla­nja, re­kao je da će joj gr­kljan iš­ču­pat ako je još jed­nom vi­di da sli­ni zbog Tur­či­na sta­rog du­šma­ni­na ko­ji bi sti­jo da se uvli u nji­jo­vu ku­ću, srp­sku i ju­nač­ku, u fis Ka­ra­đor­đe­vi­je po­to­ma­ka is­pod Ko­mo­va!

Po­sli­je oče­ve pri­jet­nje, Fa­ruk i Mi­li­ja­na taj­no su se sa­sta­ja­li, ali ri­jet­ko i krat­ko. Opa­sno je bi­lo da ih opet ne­ko upa­zi, ni­je Fa­ruk htio da uri­zi­ka njen ži­vot. No pen­zi­o­ni­sa­ni šo­fer iz Va­so­je­vi­ća ni­je ostao na iz­re­če­noj pri­jet­nji, u pen­zi­o­ner­skom klu­bu i u krč­mi gdje je na­vra­ćao na ča­ši­cu va­so­je­vić­ke šlji­ve, na­glas je pri­je­tio da će se na­pi­ti tur­ske kr­vi u sred Pod­go­ri­ce, ako se do­ka­že da mu je šćer jo­pet kre­nu­la sa su­ne­tli­jom! Ra­di­je će za­kla­ti šćer i že­nu, ma ra­di­je će ki­di­sa­ti na svoj ži­vot, no do­pu­šta­ti da mu se lo­za osra­mo­ti. Sve će pri­je do­pu­šta­ti no da mu se ne­ko tak­ne brat­stva i obra­za! Moj­si­je Ze­če­vić u ze­ma­nu ras­tur­či­jo je Va­so­je­vi­će ko­ji su se bi­li na­gu­zi­li u dža­mi­ju da kla­nja­ju. Pr­vo im je u jed­nu ru­ku pri­ni­jo krs a u dru­gu sa­blju, ko je krs po­lju­bi­jo – vra­ti­jo ga je u srp­sku vlje­ru, a ko je oma­no z gla­vom, igu­man ti Moj­si­je ni­je š njim vi­še de­ba­to­vo no mu ta­man tu ot­fi­ka­ri­jo gla­vu ko ko­ko­tu! Oni­jem što su po­lju­bi­li krs ča­sni na­di­jo je srp­ska ime­na, a tur­ska im pre­zi­me­na osta­vi­jo ko ka­znu za ono što su bi­li uči­nje­li. Nje­go­ve pre­da­ke Moj­si­je ni­je po­kr­šća­vo jer se oni ni­je­su ni tur­či­li, ni­je­su nje­go­vi pro­da­va­li vlje­ru za ve­če­ru, no su svi jed­na­ko i ro­đe­ni i umr­li u vlje­ri pra­vo­slav­noj …

Dok su mi Fa­ruk i Mi­li­ja­na pri­ča­li šta je sve raz­lju­će­ni otac go­vo­rio, sje­tio sam se bez­ma­lo isto­ga slu­ča­ja iz An­dri­će­ve Pro­kle­te avli­je. Kad je je­dan grč­ki ćif­ti­ca u Smir­ni čuo da su se za­gle­da­li mla­di, ško­lo­va­ni be­go­vić, Ća­mil–efen­di­ja i nje­go­va kćer­ka, taj sit­ni ra­stom i du­hom gra­đa­nin, po­na­šao se kao čo­vjek ko­ji je, u lu­di­lu, od­jed­nom do­bio na­stup ne­ke ve­li­či­ne, ju­na­štva i že­lje za mu­če­ni­štvom. Ši­re­ći ru­ke kao da ga ra­za­pi­nju, on je vi­kao pred svo­jim su­na­rod­ni­ci­ma: „Ma­li sam, čo­vek i po ugle­du i po imet­ku, ali ni­sam ma­li po ve­ri svo­joj i stra­hu bož­jem. I vo­lim ži­vot svoj iz­gu­bi­ti i kćer, ko­ja mi je je­di­ni­ca, u mo­re po­sla­ti, ne­go je da­ti za ne­ver­ni­ka!” I sve ta­ko. Kao da su on i nje­go­va ve­ra glav­na stvar, a ćer­ka spo­red­na – ka­že An­drić.

Tra­ži Fa­ruk od me­ne po­moć kao od po­sla­ni­ka Na­rod­ne slo­ge či­je član­stvo či­ne uglav­nom pra­vo­slav­ni Cr­no­gor­ci. Ve­li da ja mo­gu ubi­je­di­ti Mi­li­ja­ni­nog oca da se ne su­prot­sta­vlja nji­ho­vu bra­ku. Iz­vi­nja­va se što mi od­u­zi­ma vri­je­me i na­ba­cu­je po­slo­ve, ali vje­ru­je da ću ga ra­zu­mje­ti, i nje­ga i Mi­li­ja­nu, jer njih dvo­je ne mo­gu za­mi­sli­ti ži­vot jed­no bez dru­go­ga!

Po­vu­kao sam ne­ke dis­kret­ne po­te­ze, htio sam da po­mog­nem, ali po­ru­če­no mi je s va­so­je­vić­ke stra­ne da gle­dam svo­ja po­sla. Pen­zi­o­ni­sa­nog šo­fe­ra, Mi­li­ja­ni­nog oca, mo­ja in­ter­ven­ci­ja jed­no­stav­no je raz­ma­mi­la! Ne sa­mo u Klu­bu pen­zi­o­ne­ra i u krč­mi, ne­go je na pi­ja­ci i na uli­ci na­glas pri­je­tio sva­ko­me ko po­ku­ša­va da oka­lja obraz nje­go­voj ku­ći, ro­du i ple­me­nu. Pod­met­nu­će la­gum pod tur­sku ku­ću u ko­ju bi htje­li ne­ki po­li­ti­ča­ri da uve­du nje­go­vu ćer­ku! Ako na la­gu­me ne dig­ne u va­zduh tur­sku ku­ću, dig­nu­će tur­sku dža­mi­ju na sred Pod­go­ri­ce. Ako i ta­mo za­ta­ji va­tra, osta­je mu Na­rod­na skup­šti­na kao me­ta. Ne bi ža­lio ni bu­tum grad Ti­to­grad dig­nu­ti u va­zduh sa­mo da sa­ču­va obraz i vje­ru svoje ku­će! Ne­će se, va­la maj­ci, on i nje­go­va ku­ća pri­ja­te­lji­ti s Tur­ci­ma, du­šma­ni­ma vje­re srp­ske, pa da in­ter­ve­ni­še ne po­sla­nik Na­rod­ne slo­ge no Dra­ža Mi­ha­i­lo­vić, da se mo­že di­ći iz gro­ba! Ne­će po­ga­zi­ti svoj va­so­je­vić­ki obraz pa da ga mo­li i po­koj­ni Ti­to ko­ji je ob­i­šao ze­mlje od is­to­ka do za­pa­da i ko­me su se na sa­hra­nu u Be­o­gra­du oku­pi­li svi ca­re­vi, kra­lje­vi i pred­sjed­ni­ci cip­ci­je­lo­ga ba­šan­sko­ga svi­je­ta! Ma kad bi se di­gao iz gro­ba i sam Moj­si­je Ze­če­vić da in­ter­ve­ni­še, ni ta­da ne bi po­pu­stio, no bi re­kao is­to­me Moj­si­ju da će okr­va­vi­ti i nož i ru­ku s po­ga­nom tur­skom kr­vi! Ako se ne ob­u­sta­vi pod hit­no pri­ča o uda­ji nje­go­ve ćer­ke za Tur­či­na, ne­ma spa­sa ni Tur­či­nu ni ku­ći nje­go­voj. Ni će­ri ko­ja ima na­um da se pre­vje­ri, ni maj­ci nje­zi­noj ko­ja ima du­gu ko­su ma pa­met krat­ku! Pri­je će se vi­so­ki Ko­mo­vi u mo­re sur­va­ti, no nje­go­va ćer­ka je­di­ni­ca obu­ći di­mi­je i u bu­le se upi­sa­ti! Pri­je će gr­ko mo­re osla­ča­ti no on Tur­či­na ze­tom na­zva­ti! Još jed­nom po­ru­ču­je na­kvo­me po­li­ti­ča­ru, ujad Sr­bi­nu, da se dr­ži po­da­lje od ku­će nje­go­ve, ne­ka ne za­ba­da nos đe mu ni­je mje­sto ni pri­li­ka!

Uz pro­šli Baj­ram Fa­ruk je iz­vr­šio sa­mo­u­bi­stvo. Za­da­vio se svi­le­nim gaj­ta­nom u svom bu­ti­ku. Uko­če­nom ru­kom dr­žao je sli­ku svo­je dje­voj­ke.

Re­ko­še da se Mi­li­ja­na uz pr­vo­maj­ske pra­zni­ke uda­la za jed­nog mom­ka iz Va­so­je­vi­ća ko­ji je na­sta­njen u Pod­go­ri­ci.

Bog je iz­gle­da u po­čet­ku stvo­rio ljud­ske ka­lu­pe u ko­je se ka­sni­je lju­di ukla­pa­ju. Odi­sta, ne­ma ni­ka­kve raz­li­ke iz­me­đu An­dri­će­va Gr­ka, ćif­ti­ce iz Smir­ne. i pen­zi­o­ni­sa­nog šo­fe­ra s Po­li­ce ko­ji je na­sta­njen u Pod­go­ri­ci. Ća­mil je pre­u­čio i za­gla­vio u Pro­kle­toj avli­ji, a Fa­ru­ka je za­gr­lio svi­le­ni gaj­tan u nje­go­vu bu­ti­ku. Ćif­ta iz Va­so­je­vi­ća, kao i onaj iz Smi­r­ne, sa­ču­vao je ugled svo­ga ple­me­na!

                              SAVA

Ro­dio se po­pri­je Ska­dra a pam­ti kad je u Sa­ra­je­vu ubi­jen Franc Fer­di­nand. Gla­sao je za ko­mu­ni­ste pri­je no ih je uki­nuo kralj Alek­san­dar.

Bog je Sa­vi po­mo­gao što ga je osa­ka­tio u li­je­vu no­gu, ona­ko co­ta­va ni­je ga za­ka­či­la ni­ka­kva voj­ska – do­ma­ća ni oku­pa­tor­ska. Se­lio se u Vr­bas kao ko­lo­ni­sta, ali ni­je ga pod­ni­je­la ari­ja pa se vra­tio u Ba­nja­ne.

Ni­je Sa­vi mi­lo ako ga pre­ki­daš dok pri­ča.

Sa se­lid­bom se ni­ko ni­je po­fa­li­jo, da va­lja se­lid­ba Gur­be­ti bi za­vla­da­li svi­je­tom. Ti­ca ku­ka­vi­ca ne­ma svo­ga gni­je­zda no se se­li od ne­mi­la do ne­dra­ga i za­to se zo­ve ku­ka­vi­ca! Bog je od­re­di­jo da sve što va­lja ima svo­je mlje­sto – ljuc­ki ik­san og­nji­šte i gro­blje, di­vi­na go­re i pe­ći­ne, ri­be vo­du ne­mlje­re­nu, a ti­ce – gni­je­zda i ne­be­sa! Da pre­se­liš jed­no na ino­ri­ju dru­go­ga, sve bi se po­ka­ra­bo­si­lo, ne bi se zna­lo re­da ni na­či­na. Vla­di­ka Ra­de re­ko je u Gor­ski vi­je­nac da zr­no tre­ba plod svoj da do­ne­se na ono mlje­sto đe se za­met­nu­lo kli­com. Da ne va­lja blje­ža­ti od oče­ve ba­šti­ne i la­ko­mi­ti se na tu­đu ze­mlju i ba­šti­nu mo­re da se do­ka­že na bez­broj pri­mlje­ra. Evo ka­ko su se se­lid­bom po­fa­li­li voj­vo­da er­ce­go­vač­ki Lu­ka Vu­ka­lo­vić i Ob­ren Mar­kov s Tu­pa­na. Maj­ka mi je od Vu­ka­lo­vi­ća sa Zu­ba­ca pa znam šta se od­i­gra­lo s Voj­vo­dom, a pri­pa­dam is­to­me bra­stvu ko i Ob­ren Mar­kov, pa i o nje­go­vi­jem se­lid­ba­ma znam sva­ku di­ja­ni­ju. O Voj­vo­di sam se na­slu­šo pri­ča i plje­sa­ma, a za­pam­ti­jo sam ob­lje Obre­no­ve se­lid­be. Pam­tim Obre­na ko da ga gle­dam s oči­ma, a o Lu­ci sam za­pam­ti­jo sve što se pri­ča.

Kad je tur­ski zu­lum do­di­jo Bo­gu i na­ro­du, ka­ko na Zup­ce ta­ko i u svu Er­ce­go­vi­nu, Lu­ka ti Vu­ka­lo­vić poč­ni svo­jom ru­kom da ras­ki­va ću­ski­je i mo­ti­ke, ko­se i sr­po­ve, da ras­ki­va gvo­zde­ne alat­ke i da ih u lju­ti če­lik uka­lju­je od ko­ga se gra­di oštri­vo za bo­je­ve i meg­da­ne. Istom svo­jom ru­kom sko­vao je od to­ga če­li­ka sa­blje i an­dža­re, raz­di­je­li­jo ih svo­ji­jem Zup­ci­ma te jo­snu­li na Tur­či­na kr­stu du­šma­ni­na! Kao mla­dić Lu­ka je na­u­či­jo ko­vač­ki za­nat kod na­kvo­ga La­ti­ni­na u Su­to­ri­ni za ko­ga se pri­ča­lo da tra­žbi­nu iz­vo­di od ono­ga No­va­ka Ko­va­ča ko­me je Mar­ko Kra­lje­vić osje­kao de­snu ru­ku kad mu je isti No­vak skre­so u brk da je od nje­ga bo­lji ju­nak Mu­sa Ar­ba­nas ko­me je i bo­lju sa­blju sa­ko­vo no nje­mu! Ta­ko plje­sma plje­va o Mar­ku i No­va­ku, a zna se da je Lu­ka od re­če­no­ga La­ti­ni­na na­u­či­jo ne sa­mo da ku­je oštri­vo no je i no­vu pu­šku umi­jo na­či­nje­ti i sva­ku sta­ru opra­vi­ti. Kad je po­ko­vao oštri­vo, on­da je Lu­ka z gla­ve na gla­vu po Zup­ci­ma i Er­ce­go­vi­ni sku­pi­jo po du­kat že­že­ni te od La­ti­na s Pri­mor­ja ku­pi­jo pu­ške mle­tač­ki­nje, su­vi prâ i ra­sip­no olo­vo! Ta­ko je Lu­ka, ro­di­la ga maj­ka, pri­pre­mi­jo oštri­vo i pu­ci­vo za svo­je Er­ce­gov­ce s ko­ji­ma je ak­no na tur­ske pan­du­ri­ce. Sa­tro nji­jo­ve bu­lju­ke ko­ji su se su­pro­sta­vi­li i šće­ro Tur­ke u ka­sa­be er­ce­go­vač­ke da cvi­le oto­le ko mi­še­vi iz kem­pe. A kad su do­bi­li pr­ve bit­ke i meg­da­ne, Er­ce­gov­ci se tre­sni što ni­je­su ni­kad pri­je pa ždij tur­ske pa­lan­ke i obur­da­vaj zi­da­ni­je, te su se pred njim car­ski gra­do­vi za­tva­ra­li, a grac­ke bu­le pro­pi­šta­le ko ru­di­šni­ce! Kad je ta­ko pro­bu­di­jo umr­lu Er­ce­go­vi­nu, Lu­ka ti zdi­mi na Ce­ti­nje da pod­ne­se iz­vlje­šće cr­no­gor­sko­me go­spo­da­ru i da od nje­ga tra­ži in­dat u lju­stvu i ta­ji­nu. Ta­da je Cr­nom Go­rom vla­do knjaz Da­ni­lo isti si­no­vac Vla­di­ke Ra­da, ne­ve­li­čak i žuć­ka­ste ko­se, ali pe­ča vla­dar­ska ko i dru­gi Pe­tro­vi­ći, nje­go­vi pre­da­ci, što su bi­li.

Pre­klo­ni se Lu­ka pred Go­spo­da­rom a Knjaz ti nje­mu isto­ga tre­na mäši čin voj­vo­de od sve Er­ce­go­vi­ne. Vr­no se Lu­ka na Zup­ca s voj­vod­skom bi­lje­gom na ka­pu, na­šo te­la­la da raz­gla­si ko je voj­vo­da Er­ce­gov­ci­ma a ko no­vi go­spo­dar i Voj­vo­di i Er­ce­go­vi­ni. To ti oso­ko­li pro­bu­đe­ne Er­ce­gov­ce pa su se ubr­zo po­tak­mi­či­li s Cr­no­gor­ci­ma na Gra­ov­cu đe je le­gla tur­ska la­zi­na. Kad je pa­di­ša u Stam­bo­lu čuo da vi­še vla­di­ke ne upra­vlja­ju s Cr­nom Go­rom, no da je ru­ski car za­knja­ži­jo Da­ni­la Stan­ko­va, ri­je­ši isti pa­di­ša da str­ne Cr­nu Go­ru, da je ba­či ko su­vu gran­či­nu s pu­ta. Po­zvao Hu­se­i­na–pa­šu vljer­no­ga pre­da se, pa ga na­zvo si­nom i se­ra­šće­rom, dao mu voj­ske azi­jot­ske ko­li­ko je za­i­sko, na­re­di­jo mu da ne osta­vi uz­gor ni­jed­nu ku­ću cr­no­gor­sku ni z gla­vom ni­jed­no­ga Cr­no­gor­ca ko­ji je is­ko­ra­či­jo iz ko­li­jev­ke. No ca­ru su se sno­vi pro­brc­nu­li. Knjaz Da­ni­lo daj ko­man­du nad svom cr­no­gor­skom voj­skom svo­me ro­đe­no­me bra­tu voj­vo­di Mir­ku Pe­tro­vi­ću, Cr­no­gor­ci se pri­če­sti u Ma­na­stir ce­tinj­ski, po­mo­li se Sve­to­me Pe­tru i Sve­to­me Va­si­li­ju Ostro­ško­me, raz­vij ala­je bar­ja­ke pa na Gra­ov­cu po­ko­ma­di Tur­ke ko u plje­smu što se plje­va. Cr­no­gor­ci s tri stra­ne, a voj­vo­da Lu­ka s Er­ce­gov­ci­ma š če­tvr­te, te Tur­ci ne zna­di ni da blje­že no se po­lo­mi niz Mi­ro­tinj­ske gre­de ka­ko se ni u plje­smu ne plje­va. I mo­ji­jem Ba­nja­ni­ma je na Gra­ov­cu si­jev­nu­la sa­blja ka­ko ni­je po­tlje Ko­so­va, a ne znam je li ta­ko i pri­je nje­ga! Se­ra­šćer Hu­sein–pa­ša po­veo je voj­sku na Gra­o­vac, a tro­ji­ca pa­ša dr­ža­li su tri fron­ta. E jed­no­me od njih tro­ji­ce, Ka­dri–pa­ši, Sta­ni­ša Ko­pri­vi­ca iz Ze­nu­gli­na ot­fi­ka­ri­jo je gla­vu, a sat ko­ji je š nje­ga ski­no po­slo je na dar go­spo­da­ru knja­zu Da­ni­lu!

Knjaz Da­ni­lo bit­ku do­bi­jo, u svi­jet se pro­čuo, s Tur­skom se raz­gra­ni­či­jo, ali mu je pu­kla po­gi­bi­ja se­dep jed­ne žen­ske iz Bje­lo­pa­vli­ća ko­ju je ofr­šti­jo pod Ostrog kad je išo sa svom svi­tom da se po­klo­ni ći­vo­tu Sve­to­ga­Va­si­li­ja i da pro­sla­vi gra­o­vač­ku blje­du i po­blje­du! Bu­di ti oško­pr­čan do­ma­ćin te ne­vlje­ste, a bi­la je ve­le ko vi­la z go­re, pre­žaj ka­ko da smak­ne Knja­za, naj­po­tlje je pro na­kvi­je špi­ju­na la­tin­ski­je do­zno da će se knjaz Da­ni­lo s knja­gi­njom Da­rin­kom ku­pa­ti u mo­ru kraj Ko­to­ra. Zdi­mi on, To­dor Ka­dić, u Ko­tor, sni­ša­ni iz dže­fer­da­ra i slo­ži cr­no­gor­sko­ga go­spo­da­ra s cr­nom ze­mljom. Ma ni­je ni ja­ok­nuo! Pro­le­le­ka­la sva Cr­na Go­ra i sed­mo­ro Br­da, sa­ra­ni­li Knja­za na Ce­ti­nje, a na pre­sto si­jo si­no­vac mu – Ni­ko­la Mir­kov. Mla­di Ni­ko­la vla­dao, a pod­u­ča­vo ga otac Mir­ko ko­ji je Tur­ci­ma na Gra­ov­cu pr­o­će­ro zad­nje mi­mo pr­ve.

Voj­vo­da Lu­ka je znao da je car u Stam­bo­lu i pri­je bit­ke gu­bi­jo, i pri­je su mu Cr­no­gor­ci sla­ma­li voj­ske – i na Ca­rev Laz i na Or­lje­vo, na Kru­se i Mar­ti­ni­će, na Tr­nji­ne i Mo­ra­ču! Gu­bi­li su Tur­ci bit­ke ali va­zda su se dža­vran­di­sa­li te na­no­vo kre­ta­li na Cr­nu Go­ru. Znao je Voj­vo­da da će pa­še i ve­zi­ri sad bi­ti ere­zni na Erce­gov­ce, bi­će ere­zni sto­ga što su isti Er­ce­gov­ci po­mo­gli Cr­no­gor­ci­ma da po­lo­me Tur­ke na Gra­ov­cu. I Voj­vo­da ti se spre­mi pa po­teg­ni na Ce­ti­nje da pri­stu­pi no­vo­me go­spo­da­ru, da mu pod­ne­se iz­vlje­šće o Er­ce­go­vi­ni, da tra­ži in­dat u sve­mu pa i u bi­lje­ga­ma ko­je tre­ba pri­ši­ti ju­na­ci­ma iz Er­ce­go­vi­ne ko­ji su se na Gra­ov­cu tak­mi­či­li s Cr­no­gor­ci­ma đe prah go­ri pred oči ju­nač­ke!

Kad je ulje­go u Dvor na Ce­ti­nje, voj­vo­da Lu­ka je pri­stu­pi­jo Knja­že­voj ru­ci i ko­lje­nu, ali ni­je pri­stu­pi­jo ru­ci knja­gi­nje Mi­le­ne ko­ja je si­đe­la u istu oda­ju. Si­đe­la je Knja­gi­nja ta­man do Knja­za, za­ba­ni­la se i za­knja­ži­la, ni­je se di­gla na no­ge kad je voj­vo­da Lu­ka u knja­žev­sku oda­ju ukro­či­jo! Ni­je se di­gla ko što se u Cr­nu Go­ru i Er­ce­go­vi­nu di­žu jed­na­ko ba­ni­ca i čo­ba­ni­ca, ba­ba i ne­vlje­sta, kad ulje­ze mu­ški stvor bi­jo on mlad ili star, ko­zar ili ser­dar! Ni­je Mi­le­na Ni­ko­li­na ni po­mi­sli­la da se od­gu­zi­či od sto­li­ce, no na­do­da­la ru­ku voj­vo­di Lu­ci da je po­lju­bi! Lu­ci bu­di âr, ki­ni mu ru­men u obra­ze, nad­mi se od ije­da voj­vo­da er­ce­go­vač­ki, pa ona­ko s no­ga odu­ši:

– Svi­je­tli Go­spo­da­ru, za­kleo sam se Bo­gu sa­va­o­tu i svo­joj kr­snoj sla­vi, Sve­toj Pet­ki mu­če­ni­ci, da ne­ću po­lju­bi­ti tur­sku i žen­sku ru­ku, pa da je mu­ška – ca­ra tur­sko­ga, a žen­ska – srp­ske ca­ri­ce!

Mi­le­na tre­ni na no­ge i na­pre­ši­to iza­đi iz oda­je, Knjaz pre­šu­ti Lu­čin za­rok o tur­skoj i žen­skoj ru­ci, ali vi­đe­lo se da mu je oti­šo uz nos po­na­šaj voj­vo­de er­ce­go­vač­ko­ga. Pa za­bo­ga, Knja­gi­nji co­ka­ju ru­ku svi cr­no­gor­ski i brc­ki gla­va­ri, jed­na­ko voj­vo­de i ser­da­ri, se­na­to­ri i ka­pe­ta­ni ko­je u ju­na­štvu ne mo­gu ni do­zva­ti te­me­ru­ta­sti Er­ce­gov­ci. Uto ba­ni na vra­ta voj­vo­da Mir­ko, za­ja­pu­ri­jo se od ije­da ko uvor od ko­ko­ške pro­no­si­lje, na­fu­ri­ja­la ga snâ Mi­le­na, ni­je sje­do no s nogа osuo va­tru na voj­vo­du Lu­ku Vu­ka­lo­vi­ća! Ko je Lu­ka i okle je on! Još mu Er­ce­gov­ci ci­ju­ču oko dža­mi­je, još im je tur­ski ku­rac u gu­zi­cu, a on se ju­na­či pred knja­gi­njom cr­no­gor­skom! On ni­je voj­vo­da no ko­vač er­ce­go­vač­ki, gvo­žđe ku­ju Ci­ga­ni is­pod čer­ge a ne boj­ne voj­vo­de, ne­ka ne pre­o­ti­ma po­so Gur­be­ti­ma, no ne­ka voj­vo­du­je sam ako mu ba­sta! Brez po­mo­ći cr­no­gor­ske šlju­nu­li bi se Er­ce­gov­ci pred Tur­či­nom što su va­zda i či­nje­li po­tlje Ko­so­va. Naj­po­tlje je Mir­ko uče­pr­lji­jo Lu­ci da se li­be­ra od či­na voj­vod­sko­ga ako ne pri­va­ti po­na­šaj cr­no­gor­ski­je voj­vo­da ko­ji lju­be ru­ku knja­gi­nje Mi­le­ne!

Voj­vo­da Lu­ka za­ko­lu­taj oči­ma, ru­ka mu kre­ni lju­to­me sa­mo­kre­su, po­gled upro u Go­spo­da­ra, na­da se da će ga Knjaz za­šti­ti­ti od be­sti­ma voj­vo­de Mir­ka. No Ni­ko­la je sa­mo jed­nom ru­kom dao bla­gi znak ocu da pre­sta­ne, a oštro ma­no z dru­gom ru­kom na Lu­ku da ne ti­če sa­mo­kres za po­ja­som! Lu­ka ti on­da tre­ni na no­ge pa ne osta­ni du­žan voj­vo­di Mir­ku Pe­tro­vi­ću, a ka­ko će ostat du­žan kad ga je žgar­no đe ga naj­vi­še bo­li! Ospi Lu­ka ne ri­je­či no ži­vu va­tru! Ako je on ko­vač er­ce­go­vač­ki, i Mir­ko je ko­zar nje­gu­ški. Lu­ka ku­je sa­blje i an­dža­re da oru­ža Sr­be usta­ni­ke, a pri­je no mu se za­knja­žio sin Ni­ko­la, Mir­ko je š Nje­gu­ša u Ko­tor zgo­ni­jo ku­kri­ce na ma­ga­re! Er­ce­gov­ci ne ci­ju­ču oko dža­mi­je no su po­lo­mi­li tur­ske mu­na­re, a Vla­di­ka Ra­de pri­znao je u Gor­ski vi­je­nac da je odža ri­ko na sred Ce­ti­nja i da se kur­či­la dža­mi­ja na sred Će­kli­ća. Ne­ma raz­li­ke iz­me­đu Cr­ne Go­re i Er­ce­go­vi­ne sem što su Cr­no­gor­ci ci­ju­ka­li oko tur­ske dža­mi­je dvlje­sta go­di­na a Er­ce­gov­ci – tri­sta. A ve­li­ka raz­li­ka je iz­me­đu nje­ga, isto­ga voj­vo­de Lu­ke, i voj­vo­de Mir­ka: Mir­ko ni­je od­u­či­jo Cr­no­gor­ce od ci­ju­ka­nja, to su ura­di­li nje­go­vi pre­da­ci, a Lu­ka je za­po­vi­di­jo Er­ce­gov­ci­ma da ne ci­ju­ču! Ne­ka se po­fa­li Mir­ko ko­li­ko je mu­na­ra slo­mi­jo, a Lu­ci se ne tre­ba fa­li­ti, la­ko je iz­bro­ji­ti po­lo­mlje­ne mu­na­re po Er­ce­go­vi­ni!

Ta­ko su se po­gov­na­li dvo­ji­ca voj­vo­da, Mir­ko je iza­šao a Ni­ko­la ni­je dao voj­vo­di Lu­ci da mu pri­stu­pi ru­ci, sa­mo je ot­pu­no na nos i ple­ći mu okre­no. Lu­ka je ta­ko iza­šo ne­zdre­li­ce iz Dvo­ra ćul od po­mo­ći i in­da­ta ko­je je s Ce­ti­nja oče­ki­vo. Cr­nu ka­pu u ža­lo­snu ru­ku pa na Zup­ce. Oku­pi­jo je od­ma er­ce­go­vač­ke gla­va­re i pod­ni­jo im cr­no iz­vlje­šće o svo­me cr­no­me pu­tu na Ce­ti­nje.

Pri­je no je Lu­ka do­šo s Ce­ti­nja, žbi­ri su do­ja­vi­li mo­star­sko­me ve­zi­ru a ve­zir isto­ga tre­na opre­mi­jo ula­ka u Stam­bol da ka­že ca­ru i de­vle­tu ka­ko su bun­dži­ju er­ce­go­vač­ko­ga sik­te­ri­sa­li s Ce­ti­nja! Tur­ci on­da ni­je­su dan­gu­bi­li no po­ru­či­li Lu­ci – ili da ne di­že bu­ne po Er­ce­go­vi­ni ili će tur­sku si­lu šče­ka­ti da ko­cem i ko­nop­cem uta­lu­mi Er­ce­go­vi­nu i po­ku­pi ca­re­vu da­ci­ju! I Lu­ka ti se na­go­di­jo s tur­ski­jem ca­rem ta­ko što će is­to­me Lu­ci car pri­zna­ti voj­vod­sku bi­lje­gu i dat mu Zup­ca s jed­ni­jem če­re­kom Er­ce­go­vi­ne da upra­vlja ona­ko ko što bi upra­vljo beg da je tu pro­sto­ri­ju do­bi­jo ko tur­ski ti­mar. Da upra­vlja, da ima pla­tu ko car­ski či­nov­nik, da mu se ha­rač­li­je ni dru­gi tur­ski či­nov­ni­ci ne pa­ča­ju u po­sla, da spre­ma Voj­vo­da ca­ru što je ca­re­vo, dru­go­me ni­ko­me ni­šta. To s ca­re­ve stra­ne, a s Lu­či­ne za­kle­tva i pot­pis da ne­će za­me­ta­ti bu­ne po Er­ce­go­vi­ni!

Lu­ka ne bi ni u po­mam­ni lik ta­kvu po­god­bu ve­zo s ca­rem tur­ski­jem da je vlje­ro­vo da se ne­će odi­je­di­ti knjaz Ni­ko­la i pru­ži­ti brac­ku ru­ku i nje­mu i Er­ce­go­vi­ni. S re­če­ni­jem zdo­go­vo­rom Lu­ka je sti­jo da za­va­ra ca­ra tur­sko­ga, a da gr­ma­či na Tur­ke isto­ga tre­na kad mu se po­ru­či s Ce­ti­nja. No knjaz Ni­ko­la je dru­gu mi­so mi­slo­jo. On se bo­jao da će Er­ce­go­vi­na tra­ži­ti za se­be dr­ža­vu kad joj s pra­ga odu Tur­ci azi­jo­ti i da će voj­vo­da Lu­ka tra­ži­ti knja­žev­sku kru­nu od Er­ce­go­vi­ne. E to ti Ni­ko­li ni­je išlo u ra­čun, ra­di­ji je on bi­jo da i da­lje ci­ju­ču Er­ce­gov­ci oko dža­mi­je no da do­bi­ju svo­ju knja­že­vi­nu s ko­jom se ne bi pi­ta­lo Ce­ti­nje. I ne sa­mo što je ta­ko mi­sli­jo knjaz Ni­ko­la, no je do­pu­što da se jav­no pri­ča po Cr­noj Go­ri da se Lu­ka Vu­ka­lo­vić od­met­no od cr­no­gor­skog go­spo­da­ra i da se po­a­si­jo š če­re­kom Er­ce­go­vi­ne ko­ji mu je car tur­ski dao kao što se dvo­ri i ti­ma­ri da­va­ju tur­ski­jem be­go­vi­ma. Ma Lu­ka ni­je si­di­jo za­lu­du kad je vi­di­jo da mu se is­kli­znu­la po­moć s Ce­ti­nja ko što se is­kli­zne ma­san rep iz ru­ke! Lu­ka je bi­jo pi­smen, bi­jo je knji­gu iz­u­či­jo kod isto­ga ono­ga La­ti­ni­na kod ko­ga je ko­vač­ki za­nat na­u­či­jo. Moj bra­te, na Mo­ru je od sva­šta maj­sto­ra, La­ti­ni uz sva­ke di­ple uda­ra­ju, sve zna­ju a va­zda svo­ju svi­đa­ju. U la­tin­sko­me Du­brov­ni­ku sto­lo­vo je ru­ski kon­suo ko­ji svi­đa za ca­ra ra­ču­ne s Tur­ci­ma i s La­ti­ni­ma. Lu­ka ti taj­no, no­ću brez mlje­se­ca, po­sje­ti car­sko­ga kon­su­la u Du­brov­ni­ku, iz­ja­daj mu se na knja­za Ni­ko­lu i za­i­šti po­moć od maj­ke Ru­si­je i ca­ra ru­sko­ga. Po­moć Er­ce­gov­ci­ma ko­ji­ma je po­če­lo rđa­ti oruž­je ko­je je on sko­vo i s ko­ji­jem su bi­li za­tvo­ri­li tur­ske car­ske gra­do­ve po Er­ce­go­vi­ni. Kon­suo je za Bo­ga pri­mi­jo to što mu je Lu­ka sa­op­šti­jo, te je, tu – pred Lu­či­ni­jem oči­ma, na­pi­so pi­smo ca­ru ru­sko­me, po­o­či­mu svi­je Sr­ba, i u pi­smo met­no sva­ku ri­ječ Lu­či­nu. Lu­ka se vr­no, jo­pet no­ću brez mlje­se­ca, na Zup­ce da sni­va o ve­li­kom in­da­tu iz ze­mlje Ru­si­je. Pi­smo kon­su­lo­vo oti­šlo sen­tom i svi­je­tom, svu­da išlo ma na car­ske ru­ke do­šlo!

No đa­vo ni ore ni ko­pa no dru­go­me vrat lo­mi! Od La­ti­na ne mo­reš sklo­ni­ti ni ono što ne po­sto­ji, a nek­mo­li da ne do­zna­ju za do­la­zak voj­vo­de tur­sko­ga i raz­voj­vo­de ce­tinj­sko­ga u Du­brov­nik. Pri­je je do­zno car tur­ski u Stam­bo­lu za pi­smo du­bro­vač­ko, no što je pi­smo sti­glo na dvor ca­ra ru­sko­ga! Tur­ski je car od­ma za­mo­li­jo ru­sko­ga ca­ra da ne spre­ma po­moć Er­ce­gov­ci­ma, a on će mu, isti car iz Stam­bo­la, za­uz­vrat do­pu­šti­ti ru­ski­jem bro­do­vi­ma, la­đa­ma i đe­mi­ja­ma, da ser­bez pro­la­ze kroz tur­sko mo­re, is­pod sa­mo­ga gra­da Ca­ri­gra­da đe car sto­lu­je! Da pro­la­ze boj­ne đe­mi­je i tr­go­vač­ke la­đe po­red Stam­bo­la na Bos­fo­ru, a da ne pla­ća­ju đu­mruk ni ca­ri­nu! Car ti ru­ski pro­tr­ljaj ru­ke od ra­tlu­ka, pa ot­pi­ši ca­ru iz Stam­bo­la da po­god­bu pri­va­ta i čak pred­la­že da zdo­go­vor uci­pe car­ski­jem pot­pi­si­ma i mu­ro­vi­ma ka­ko ne mo­re kri­va­ti ta­mo ni amo! Ta­ko ti se, moj bra­te, ve­li­ki va­zda zdo­go­vo­re se­dep svo­jih in­te­re­sa a pro ple­ći ma­lo­ga i oja­đe­lo­ga. Jed­na­ko se do­go­va­ra­ju do­ma­ći­ni–rte­ni­ci na se­lu i ca­re­vi na pre­sto­li­ma – kad se ato­vi čiv­ta­ju, ma­gar­ci­ma re­bra pu­ca­ju! Ve­li­ki te ne pi­ta­ju je­si li mu brat, kr­stiš li se ko što se i on kr­sti, ni te­če li vam za­jed­nič­ka krv kroz ži­le, no će taj ve­li­ki za osa­pi­nu ko­ri­sti osta­vi­ti ma­lo­ga bra­ta ko – gov­no na će­di­lo! A konj pr­di ako je ve­li­ki obe­ćo pa po­re­ko, plju­no pa po­li­zo. Ni­ko se ni­je is­ki­la­vi­jo la­žu­ći no te­ško di­žu­ći! Ako ti ve­li­ki brat sta­ne u za­šti­tu od ne­šta, pr­vo te na­će­ra da mu se za­ku­neš da ćeš tan­co­va­ti ka­ko nje­go­ve di­ple svi­ra­ju! Ma­li ko­ji ta­kvu po­moć do­bi­je od ve­li­ko­ga nje­gov je pi­tom slu­ga ko­li­ko je zao go­spo­dar pre­ma ma­nje­mu od se­be! Knjaz Ni­ko­la se na­kur­či­jo na Lu­ku Vu­ka­lo­vi­ća, ma ni­je smi­jo pr­nu­ti od ca­ra ru­sko­ga. Kad je ne­đe u La­ti­na knjaz Ni­ko­la sko­vo zlat­nu kru­nu i na­čič­ko je z dra­gi­jem ka­me­njem, pi­to je ru­sko­ga ca­ra oće li do­pu­šta­ti da na­stak­ne, isti Ni­ko­la, go­to­vu kru­nu na gla­vu. Ru­ski car mu je otvo­re­no re­ko da će mu pri­zna­ti kra­ljev­sku kru­nu, ali ta­ko što će cr­no­gor­ski knjaz i bu­du­ći kralj pr­vo pot­ka­i­ti­ti ar­ti­ju na ko­ju je čit­ko na­pi­sa­no da isti knjaz cr­no­gor­ski ne­će raz­go­va­ra­ti ni po­sla či­nje­ti z dru­gi­jem vla­da­ri­ma, a da pr­vo ne za­pi­ta ca­ra ru­sko­ga ka­ko va­lja pri­ča­ti i ko­je po­slo­ve smi­je po­slo­va­ti! Met­ni cr­no na bi­je­lo, pot­pi­ši ma­zba­tu i uda­ri pe­čat – pa kra­ljuj ko­li­ko ti vo­lja. Ako ti je mi­lo, ne mo­raš mi­ca­ti kra­ljev­sku kru­nu z gla­ve ni kad spa­vaš!

Kad je car ru­ski sve­zo re­če­ni zdo­go­vor s ca­rem tur­ski­jem, jed­ni­jem je met­kom zgo­di­jo dva ze­ca: brez đu­mru­ka i ca­ri­ne za­plo­vi­lo mu bro­do­vlje po­red Stam­bo­la na Bos­fo­ru i za­do­vo­lji­jo knja­za Ni­ko­lu da se ne po­ma­že Lu­ka Vu­ka­lo­vić i Er­ce­go­vi­na. A da bi za­ma­štra­ko oči is­to­me oja­đe­lo­me Lu­ci, po­zvo ga da se u Ru­si­ju na­sta­ni. Ve­se­li ti Lu­ka vi­di da je nad njim i ne­bo za­tvo­re­no: car ru­ski di­go ru­ke od Er­ce­go­vi­ne, Ce­ti­nje bi po­mo­glo Er­ce­go­vi­nu kad bi je mo­glo šklap­nut pod svo­je, car tur­ski raz­vrg­nu­će po­god­bu s Lu­kom baš sto­ga što se ta­ko po­na­ša­ju car ru­ski i knjaz cr­no­gor­ski. A kad mu ot­me iz ša­ka onaj če­rek Er­ce­go­vi­ne s ko­jim je Lu­ka ko ba­ja­gi upra­vljao, Tur­ci er­ce­go­vač­ki sko­či­će na osve­tu. Ni­je­su oni za­bo­ra­vi­li ni bit­ku na Gra­o­vac, ni po­lo­mlje­ne mu­na­re, ni po­pa­lje­ne pa­lan­ke i ka­sa­be, ni car­ske gra­do­ve ko­je je za­tva­ro voj­vo­da Lu­ka i si­la nje­go­va. Ta­ko su se pred Lu­ku otvo­ri­la dva ne­ve­se­la pu­ta: ili da se vra­ti u Er­ce­go­vi­nu ko crv u ob­gor­je­lu glav­nju, ili da se za­na­vi­jek pre­se­li u ze­mlju Ru­si­ju. Šta da či­ni, ze­mlja tvr­da a ne­bo vi­so­ko, u go­ru ili vo­du? Iza­brao je go­ru i brez po­vrat­ka od­se­li­jo u Ru­si­ju! Car se ru­ski osmlje­nuo, ve­zir mo­star­ski bra­du po­gla­di­jo, knjaz Ni­ko­la po­že­li­jo da se Lu­ka vra­ti kad mu on spre­mi tro­šak za po­vra­tak, a car ru­ski na­re­di­jo da se dâ do­se­lje­ni­ku er­ce­go­vač­ko­me na­kav ti­tuo od po­što­va­nja i pen­si­ja. Ra­ja er­ce­go­vač­ka pro­cvi­lje­la ko gu­ja u pro­ci­je­pu, miš u ti­kvu što je ne­go su­žanj!

Kad se oja­đe­li voj­vo­da Lu­ka u Ru­si­ju na­se­li­jo, sve­ga se ta­mo osta­vi­jo a ra­ki­je se pri­va­ti­jo! U Ru­si­ju ima ra­ki­je vot­ke ko lad­ne vo­de. Vot­ka je što i na­ša lo­za pe­ča­tli­ja, iste je bi­stri­ne, sa­mo je ko ma­lo ljut­ka­sta i kla­pi za je­zik. Otva­ra eglen ko i lo­za, bu­ri­lo vo­de po­pi­ješ ako se vot­ke pre­pi­ješ. Ako se ugri­zeš u vot­ku, spa­sa ti ne­ma, pi­ćeš je do sa­mrt­ne ure. Pen­si­ju je Voj­vo­da na vot­ku tro­ši­jo, ni­je se tri­je­zni­jo, tra­bu­ni­jo je svo­ju Er­ce­go­vi­nu, vi­še je pro­kli­njo cr­no­gor­sko­ga go­spo­da­ra no tur­sko­ga ca­ra iz Stam­bo­la. Na­glas je be­sti­ma­vo knja­za Ni­ko­lu, a šap­ću­ći kleo ca­ra ru­sko­ga. Vot­ka mu je po­mo­gla umri­je­ti, osta­vi­jo je za­na­vi­jek ko­sti u ze­mlju Ru­si­ju.

*

Ni brat voj­vo­de Lu­ke, pop Vu­ka­le, ni­je se se­lid­bom po­fa­li­jo.

Pop Vu­ka­le ni­je sti­jo da osta­ne na tur­ska Zup­ca kad je Lu­ka ute­ko u Ru­si­ju, no je s fa­mi­ljom pre­blje­go u Cr­nu Go­ru. Pri­stu­pi­jo Go­spo­da­ru i za­mo­li­jo da mu se do­di­je­li pa­ro­hi­ja na ko­joj će vljer­no slu­ži­ti Bo­gu i Knja­zu. No Knjaz je pa­sja­luč­no po­stu­pi­jo, dao mu je pa­ro­hi­ju uz sa­mu gra­ni­cu, na Do­lo­ve Mi­ro­tinj­ske okle mo­re slu­ša­ti ka­ko klo­buč­ki odža uči s one vi­si­ne ko je­ji­na s tru­le bu­kvi­ne! Od­re­di­jo mu pa­ro­hi­ju, ali ni­je mu dao ni omlje­zu ni dlan ze­mlje. Upr­tljo je pop u tu­đu ko­li­bu, no mu je Bog bi­jo s ru­ke što je na Do­lo­ve imo ku­ma, ju­na­ka i ple­me­ni­ka Kr­sta Ja­ko­vo­va. Kr­sto mu je dao dlan ba­šti­ne is­pred ko­li­be da mo­re po­sa­di­ti li­ju lu­ka i tor­bu kr­to­le i da po­pa­di­ja ima đe po­mu­sti kra­vu ko­ju je do­će­ra­la sa Zu­ba­ca. Ostao je ta­ko pop Vu­ka­le da vo­ri ži­vot od bi­ra i da Bo­ga pri­ma­lja da se što vi­še ra­đa da bi kr­šća­vo, da što vi­še umi­re da bi či­to opi­je­lo i da pro­kli­nje cr­kov­ni ka­len­dar što ne­ma vi­še sve­ča­ni­je da­na da se či­ta li­tur­đi­ja. Pop je ta­ko po­po­vo i ja­do­vo, ne sti­jo da se vr­će pod Tur­ke a smi­šljo ka­ko da za­i­ma imo­vi­nu. Na Zup­ce je imo dvo­re i či­tlu­ke, ima­nje i po­tes, ni­je mu la­ko bi­lo da pre­vik­ne na žit­ku čor­bu do­lov­sku po­tlje pu­nog to­ra i obo­ra na Zup­ci­ma. Mi­sli­jo po­po i smi­sli­jo!

Pop je od fa­mi­lje imo po­pa­di­ju i dva si­na po­sob­ce, pr­vi pri­spi­jo za že­nid­bu, dru­gi tek što ni­je. U ple­me­nu gra­ov­sko­me do­sta đe­vo­ja­ka, mlo­ga bi po­le­će­la za Vu­ka­lo­vi­ća s Er­ce­go­vi­ne, ali pop ni­je sti­jo sa­mo da do­ve­de za si­na đe­voj­ku no i ne­što uz đe­voj­ku. Išo, gle­do, pro­pi­ti­vo i na­šo što tra­ži u Ša­go­lja na Tro­šu­lju!

U gra­ov­sko­me ple­me­nu pr­vljen­stvo od bra­sta­va ugra­bi­li su Da­ko­vi­ći, Bu­la­ji­ći mi­sle da su od­ma do njih, a Ko­va­če­vi­ći do­ka­žu­ju da su bo­lji od Bu­la­ji­ća. On­da se re­đa­ju jed­na­či­to vi­đe­na bra­stva – Vu­ja­či­ći, Mi­lo­vi­ći, Vu­če­ti­ći i Vu­ji­či­ći, ima i dru­gi­je ko­ja mo­gu s nji­ma u red sta­ti, a bog­me ne­ko­li­ko bra­sta­va ubra­ja se u ta­nje­vi­nu. E me­đu ove po­to­nje pred­nja­če Ša­go­lji s Tro­šu­lje. Na­kva je ne­vi­dov­na si­la na­mlje­šti­la da ne­ka bra­stva ubi­je glas da su bo­lja a ne­ka da su go­ra, a da upi­taš s re­da sva­ko­ga da ti ka­že što je jed­no bra­stvo naj­bo­lje a dru­go naj­go­re, ne bi ti umi­jo s nok­ta ka­za­ti, no bi ne­što za­la­mo i oko­li­ši­jo da naj­po­tlje ne zna šta je sti­jo re­ći! Naj­lak­še bi mu bi­lo ka­za­ti – eto va­lja se da se ta­ko jed­ni sma­tra­ju bo­lji a dru­gi go­ri! Za­pa­lo Ša­go­lje ta­ko a Da­ko­vi­će ona­ko! Bi­jo je voj­vo­da Ja­kov Da­ko­vić odi­sta naj­bo­lji, a ne­ki Mu­ji­ca Ša­golj odi­sta naj­go­ri. Ja­kov je bi­jo de­sna ru­ka Go­spo­da­ru s Ce­ti­nja, raz­go­ni­jo je tur­ske ha­rač­li­je i ve­zir­ske bu­lju­ke, a Mu­ji­ca je ško­pi­jo kr­mad, pen­do za ma­ga­re­tom na Vi­lu­se da pro­da bre­me za­no­vet­ni­je gran­či­na. Ja­ko­vu su Tur­ci na mu­ke ži­vot uze­li, a Mu­ji­ca je ot­kr­me­ljo smrt ko pa­uk u mu­tva­ku! No me­đu Ša­go­lji­ma bi­lo je mo­ma­ka i ot­me­ni­je lju­di, a me­đu Da­ko­vi­ći­ma će­di­lja­ka i plju­ska­la! Ali sve je to dža­ba – osta­lo je da su jed­ni naj­bo­lji a dru­gi naj­go­ri. Naj­bo­lji uda­ju šće­ri i kad su vr­lja­ve, a naj­go­ri da­va­ju lje­po­ti­ce za udov­ce i ču­ru­ke mom­ke, jed­ni i ak­nu­te si­no­ve že­ne od ku­ći­ća i odža­ko­vi­ća, a dru­gi mo­mač­ke de­li­je že­ne po­gre­šni­ca­ma! Kad Da­ko­vić je­zi­ku­je što pa­met­no i uči­ni ne­što do­bro, od­ma se re­če da se vi­di ku­ća ju­nač­ka i voj­vod­ska. A kad Ša­golj ne iz­gle­da zor­li i kad ne­što uči­ni na­tan­ko, ni­ko se ne iz­ne­na­di, jer ne mo­re druk­či­ji bi­ti mr­tvi Ša­golj. No ta ista ne­vi­dov­na si­la ko­ja je za­lo­mi­la Ša­go­lje u nam i glas, pri­ma­kla im je u na­va­ku i imo­vi­nu bo­lje no ijed­noj gra­ov­skoj po­ro­di­ci! Ne znaš je­su li vi­še ima­li u to­ru ili u obo­ru, bi­je­le še­ni­ce ili na­do­šle me­do­vi­ne. Ni sa­mi ti ni­je­su umlje­li ka­za­ti jal su bo­lji lov­ci ja­li tr­gov­ci.

Na ne­pu­nu go­di­nu pri­je no će Omer–pa­ša ak­nu­ti na Cr­nu Go­ru i za­ždi­ti ku­će banj­ske i gra­ov­ske ku­da je nje­go­va voj­ska pro­la­zi­la, pop ti Vu­ka­le ba­ni sa sta­ri­jim si­nom u ku­ću Vu­ka Ša­go­lja na Tro­šu­lju! A s ka­kvi­jem si­nom moj so­ko­le! Je­dva Đor­đi­ji pa­sa­lo dva­des go­di­na a pod­u­ze­li ga mr­ki br­ci ko u aram­ba­še, pro­go­vo­ran i na­smi­jan! Od oca na­u­či­jo da le­ga knji­gu ša­ro­vi­tu, pi­še po di­vi­tu čit­ko a na­ko­ši­to! S ta­kvi­jem že­nje­ni­kom mo­go je pop Vu­ka­le ba­nu­ti u ku­ću sva­ko­ga voj­vo­de i ser­da­ra od Cr­ne Go­re i Er­ce­go­vi­ne. Mo­go je u sva­ko­ga gla­va­ra ser­bez za­pro­si­ti đe­voj­ku za ta­kvo­ga si­na, a da ne cr­kle­ti oće li mu je da­ti. Ni ob­lič­jem ni pre­zi­me­nom ni­je Đor­đi­ji bi­lo za­zor da za­pro­si gla­var­sku šćer pa ta­man da je lje­po­tom do­zva­la vi­lu na­go­r­ki­nju! Sve­za­lo se bra­stvo i mo­mač­ki zor! S jed­ne stra­ne za­si­jo gla­so­vi­ti voj­vo­da Lu­ka, a z dru­ge pop Vu­ka­le ko­ga je zna­la sva Er­ce­go­vi­na. Pri­ča­ju lju­di da je pop mo­go na trk uva­ti­ti dvi­zi­cu ov­čju, ko­ju ni vuk gor­ski ne bi sti­go na br­zi­nu, da ona pu­sni­ca ne pri­čuč­ku­je da pi­ša od strâ lju­to­ga! Ona čuč­ni a vuk po vr nje, dvi­zi­ca pri­čuč­ni a šče­paj je pop Vu­ka­le!

Kad je pop Vu­ka­le za­i­sko đe­voj­ku za Đor­đi­ja, Vu­ku Ša­go­lju ne­sta­ni ari­je u pr­si, is­ko­la­či oči a po­pa­ni ga znoj po če­lu! Moj bra­te, ni­je ša­la ni­je šu­kur­li­ja, do­šo si­no­vac voj­vo­de Lu­ke Vu­ka­lo­vi­ća da u nje­ga ište đe­voj­ku! Ne­ka ti Bu­la­ji­ća i Ko­va­če­vi­ća, no je pre­sko­či­jo i voj­vod­sku ku­ću Da­ko­vi­ća, a do­šo u nje­ga na Tro­šu­lju da ište đe­voj­ku! Lu­ka se do­pi­ši­vo i s ca­rem u Stam­bo­lu, a ru­ski ga je car po­zvo na go­to­vo i dao mu pen­si­ju da uiži­va do­vi­je­ka! Pri­je no mu je dao iz ru­ke pen­si­ju, ru­ski car se š nji­me po­lju­bi­jo s te i s te ban­de, on­da se kuc­nu­li š ča­ša­ma i na­zdra­vi­li je­dan dru­go­me! E pa mo­re li bi­ti isti­na, ili se pre­tva­ra Vu­ku, mo­re li bi­ti isti­na ili je sa­ma­šte­ni­je da je brat ta­kvo­ga Lu­ke, i to pop ko­ji jed­na­ko tol­ku­je sve­to Je­van­đe­lje kad kr­šća­va i kad či­ta opi­je­lo, mo­re li bi­ti da će se ku­ća ša­golj­ska s Tro­šu­lje opri­ja­te­lji­ti s ta­kvi­jem po­pom, s ta­kvom ku­ćom, s ta­kvi­jem bra­stvom ju­nač­ki­jem!

Ta­man kad se Vu­ku po­vr­no li­jek di­sa­nja u pr­si i kad mu se je­zik ot­ka­me­ni­jo, pa kad se za­u­zo da ne­što pro­go­vo­ri, pop Vu­ka­le ni­je dao da ope­pe­li no mu je u ri­ječ usko­či­jo! Ni­je ti pop oko­li­ši­jo no dre­to uda­ri­jo: uz šćer Vu­ko­vu ko­ju je za­i­sko ište i ono ima­nje is­pod Go­lo­ga br­da što je Vuk vak­ti­le ku­pi­jo. Uz to ima­nje i đe­voj­ku pop još tra­ži pe­de­set bra­va ov­či­je i ko­zi­je, vo­la tre­ćo­te­lja­ka i kra­vu s te­le­tom. Ako ne uči­ni ri­ječ se­dep za­i­ska­no­ga, ne­ka pru­ži ru­ku i po­lju­bi­će se njih dvo­ji­ca, Vuk s Tro­šu­lje i Vu­ka­le sa Zu­ba­ca, kao glav­ni pri­ja­te­lji!

Vuk ri­je­či ni­je uči­ni­jo, dao je sve što je pop za­i­skao i s vr to­ga ko­nja se­dla­ni­ka pod or­mom i pu­sa­ti­ma! Ta­ko ti je pop Vu­ka­le isto­ga da­na i sa­ta za si­na đe­voj­ku is­pro­si­jo, po­si­jo ima­nje od tri da­na ora­nja, sje­no­kos od se­dam ko­sa i tri li­sto­be­ra – je­dan ce­rov i dva ja­se­no­va. Pri­ja­telj Vuk mu je re­ko da će do­ja­vi­ti bra­vlji krd s vo­lom tre­ćo­te­lja­kom i mla­dač­nom kra­vom kad do­đe i pôdi za odi­vom. Tu ti se svad­ba ni­je či­nje­la ni­ti se sva­to­vi ugo­va­ra­li, pop je sti­jo da se od­ma vo­di đe­voj­ka i Vuk ni tu ni­je ri­ječ uči­ni­jo. Ni­je­su pro­sci ni glav­ni ru­čak če­ka­li, no po­pi­li ča­še pri­ja­telj­ske, me­ze­ti­li i po­ve­li is­pro­še­ni­cu. Pop i Đor­đi­je do­šip­či­li su plje­ške na Tro­šu­lju, a s Tro­šu­lje pop je okro­či­jo vran­ca brez bi­lje­ga, sin i snâ išli su iza nje­ga. Sta­ri al­čak žga­ro je ata z ba­krač­li­ja­ma, mla­den­ci su ko­nja­ni­ka je­dva sti­za­li! Žu­ri­jo je pop da se vljen­ča­nje što pri­je za­vr­ši, bo­jo se da se ne pre­do­mi­sli Vuk Ša­golj.

Eto šta je po­pu Vu­ka­lu do­ni­je­la se­lid­ba! Da je ona­kvo­ga si­na že­ni­jo na Zup­ca, ve­zo bi pri­ja­telj­stvo s ku­ći­ćem i odža­ko­vi­ćem, išla bi ki­ta sva­to­va po đe­voj­ku, o toj svad­bi pri­ča­lo bi se i pri­po­vi­je­da­lo. A kad se ot­ki­no od svo­ga do­ma i po­te­sa da ži­vi u tu­đu ko­li­bu i sa­di luk u luč­njak ko­ji mu je kum dao za ka­ri­tat, spao je na pri­ja­te­lja Ša­go­lja. Kad je itao ku­ći sa sna­om, re­klo bi se da je ni­je is­pro­si­jo no oteo pa blje­ži da ga ne uva­te. Ni­je za­lu­du re­ko Vla­di­ka Ra­de da ćeš mir­no po­či­nu­ti sa­mo na ono mlje­sto đe si se kli­com za­met­no!

*

Obre­nu Mar­ko­vu s Tu­pa­na sve je išlo od ru­ke, sve mu se na­mlje­šta­lo, sve mu re­u­ši­lo do­kle se dr­žo Tu­pa­na! Ma, što­no se ka­že, ni­je uza­lu­du stao no­gom ni na stu­de­ni ka­men. Kad je ko­me kre­nu­lo u na­va­ku i imo­vi­nu, zbo­ri­lo se da mu vrn­da rog ko Obre­nu Mar­ko­vu!

Ra­no se Ob­ren za­do­ma­ći­ni­jo: otac Mar­ko bi­jo tu­tu­ši­ca, maj­ka Đur­đa ba­ni­ca, že­na nad­ja­ča­la mu­ža, sve po­fer­ma­la si­nu – te se za ži­vo­ga Mar­ka po­če­la ku­ća na­zi­va­ti po Obre­nu. Ra­no ga je maj­ka ože­ni­la, va­lja­ni­com i od do­bra ro­da. Đur­đa čo­e­ku­je i na­bre­ku­je, Mar­ko ra­di sit­ne po­slo­ve i zu­ji ko če­la, Obre­no­vi­ca svi­đa ku­ćev­ne po­slo­ve i ra­đa si­no­ve! Ob­ren upra­vlja s ima­njem i okre­će tr­go­vi­nu s krup­nom sto­kom. Jed­no­ga po jed­no­ga – že­na će mu ro­di­ti de­vet si­no­va, žen­sko di­je­te ni­je ra­đa­la, po­rod joj zdrav i je­dar.

Ob­ren ku­pi­jo ku­ću na Ve­le­mlje ali ni­je Tu­pan na­pu­šti­jo. Ne­u­da­ta se­stra Vid­na ste­ve­ni­la, a Ob­ren or­ta­ke i tr­gov­ce uvr­to u no­vu ku­ću. S no­vom se ku­ćom de­li­jo, ali po­tes mu je na Tu­pa­nu, ta­mo je maj­ka Đur­đa, ta­mo mu se ra­đa­ju si­no­vi, zna­la je Đur­đa da se va­lja vr­ta­ti ta­mo okle si kre­no. No, Ob­ren je imo i po­seb­nu ra­ču­ni­cu kad je ku­pi­jo ku­ću na Ve­le­mlje, a ra­ču­ni­ca je bi­la u to­me što mu je žvrk­nu­lo oko na kme­tov­sku sto­li­cu Ve­le­mlja i oko­li­ne. Kao što mo­re bi­ti i znaš, u do­ba kra­lja Ni­ko­le ple­me­nom je upra­vljo ka­pe­tan, a se­li­ma kme­to­vi, ko­li­ko se­la to­li­ko kme­to­va. Kmet va­ro­ši u ko­ju sto­lu­je ka­pe­tan ple­men­ski zna­čaj­ni­ji je no svi dru­gi kme­to­vi jer on za­mlje­nju­je ka­pe­ta­na kad je ne­đe na pu­tu. A kad ka­pe­tan umre, taj kmet sje­de na nje­go­vu sto­li­cu i ne mi­če s š nje sve dok Go­spo­dar na nju ne po­sa­di no­vo­ga ka­pe­ta­na. Ta­ko je bi­lo po za­ko­nu i druk­či­je ni­je mo­glo bi­ti. Kad je Ob­ren u no­voj ku­ći za­čo­e­ko­vo i kad se vi­đe­lo da mu je će­sa za­te­gla, ura­đe­no je da ga ka­pe­tan ple­men­ski Jev­to Ba­ćo­vić po­sta­vi za kme­ta Ve­le­mlja i oko­li­ne ve­lem­ske. Ka­pe­tan Jev­to bi­jo je pri­li­kom tro­ška­li čo­ek pa je ra­ču­no da Obre­na tre­ba ima­ti uza se – zlu ne tre­bo­va­lo.

Za­kme­to­vo Ob­ren i još vi­še drm­no s tr­go­vi­nom, pro­li­je­žu se Ba­nja­ni od vri­ske nje­go­vi­je ba­ko­va ko­je mu čo­ba­ni zgo­ne na pa­zar gra­ov­ski. Ob­ren je kme­to­vo mo­re bi­ti ne­pu­nu go­di­nu pri­je no je kralj Ni­ko­la ri­je­ši­jo da Ska­dar oslo­bo­di od Tu­ra­ka, da ga oslo­bo­di i da osta­ne cr­no­gor­ski do­vi­je­ka! Ta­man kad se po­ku­pi­la voj­ska da kre­ne na Ska­dar – po­teg­ni te umri banj­ski ka­pe­tan Jev­to Ba­ćo­vić. Stre­vi­la ga sr­ča­na ka­plja iz­ne­na­da! Isto­ga da­na Ob­ren je na­pu­šti­jo boj­ni stroj u ko­ji se bi­jo svr­sto da ide na Tur­či­na sta­rog du­šma­ni­na, od­lo­ži­jo je Ob­ren pu­šku mo­skov­ku i si­jo na ka­pe­tan­sku sto­li­cu da upra­vlja z banj­ski­jem ple­me­nom.

Upra­vljo Ob­ren s ple­me­nom a dr­mo s tr­go­vi­nom ko u pri­ču. Se­dep ra­ta ska­dar­sko­ga na­kve su se voj­ske bi­le po­su­ka­le po mo­ru ši­ro­ko­me, a na na­kvo­me ostr­vu Mal­ti ilja­di­la se ri­šćan­ska voj­ska ko­ja se š če­ti­ri pr­sta kr­sti. Svak je sti­jo da šklap­ne po ise Tur­ske ca­re­vi­ne ko­ja se ta­da tre­sla iz po­du­mi­jen­te. Ko­je su to voj­ske, ko­ji­je dr­ža­va, šta su sve šće­le da či­ne – ne umi­jem ti ja o to­me pri­ča­ti. To zna­ju lju­di ko­ji knji­ge či­ta­ju i bi­stre po­li­ti­ku, a ja ti sa­mo pri­čam o Obre­nu Mar­ko­vu ko­ji je ti­jem voj­ska­ma pro­da­vo go­ve­da.

Ku­po­vo je Ob­ren ba­ko­ve i ja­lo­ve kra­ve u Ba­nja­ne i Gra­o­vo, va­to je Go­li­ju i ob­lje Ru­di­ne, i u Pi­vu i sve do Gac­ka ni­je­su ga pi­ta­li ko je i okle je. Do­go­ni­jo je u dže­lep tr­go­vač­ki do tri­de­set ba­ko­va i se­dam­de­set ja­lo­vi­je kra­va! Ob­ren dže­le­pe do­go­ni­jo na gra­ov­ski pa­zar na ko­ji je iz­la­zi­jo Ma­to Ća­to­vić iz Ri­sna da pri­va­ta sto­ku. Zbo­ri­lo se da Ma­to ima na pri­mor­ju se­dam bu­ti­ga i de­vet ma­ga­zi­na, u nje­ga se uzi­ma­lo na ka­ma­tu i na va­đe­vi­nu, ta­kvo­ga tr­gov­ca maj­ka ni­je ra­đa­la! Ma­to ni­je bi­jo La­ti­nin no se s tri pr­sta kr­sti­jo, ali je svo­ju tr­go­vač­ku pre­đu is­preo od la­tin­ske vu­ne. Kla­di­li su se jed­ni lju­di na nj da ga ni­ko ne mo­re pre­va­ri­ti, a dru­gi da on sva­ko­ga! Ća­to­vić ti je te po­mor­ske voj­ske s go­ve­đi­jem me­som snab­di­je­vo, s Obre­nom or­ta­kluk uci­pi­jo, naj­po­tlje je do­di­jo u no­vu Obre­no­vu ku­ću na Ve­le­mlje – ne­ka se vi­di s kim se Ob­ren sve­zo u tr­go­vi­nu!

Ob­ren je ta­da bi­jo za­pa­la­ve­ri­jo da gra­di ku­ću na dva bo­ja ta­man do one sta­re ku­će na Tu­pa­nu u ko­ju se ro­di­jo i iz ko­je je kre­no. Do­ba­vi­jo iz Er­ce­go­vi­ne go­ge i maj­sto­re i ne sa­mo go­ge i maj­sto­re no i ar­ga­te jer u Ba­nja­ne ni­je osta­lo mu­ško­ga stvo­ra od še­snes do še­set go­di­na ko­ji ni­je oti­šo da oti­mlje Ska­dar od Tu­ra­ka. Sa­mo su osta­li đe­do­vi i mu­ške ma­ka­nje, pa je sto­ga Ob­ren i ar­ga­te mo­ro sa stra­ne na­ba­vlja­ti. Ma­to Ća­to­vić do­šo na Tu­pan da vi­di ka­ko Obre­nu ra­ste zi­da­ni­ja, a bog­me i da osmo­tri dže­lep go­ve­đi ko­ji su Obre­no­vi čo­ba­ni pod­u­zbi­ja­li ju­trom i ve­če­rom na naj­bo­ljoj pa­ši. Tr­go­vi­na je bi­la oku­plje­na kod ku­će Obre­no­ve, u taj dže­lep iz­bro­ji­li su tri­des ba­ko­va i se­dam­de­set ja­lo­vi­je kra­va. Do­šo Ma­to da to vi­di jer ni­je sti­jo da­ti pa­re Obre­nu pri­je no vi­di šta će se idu­će su­bo­te šće­ra­ti z Gra­o­va u Ri­san. Obre­nu je tre­ba­lo go­le­mo pa­ra da is­pla­ti er­ce­go­vač­ke maj­sto­re i sve tro­ško­ve oko ku­le na dva bo­ja, tre­ba­lo mu pa za­i­sko u Ma­ta. Ma­to od­ma re­ko da će mu da­ti, i ne sa­mo što će mu da­ti no će do­ći na Tu­pan da mu sret­nji­va gra­đe­vi­nu i do­ne­se ono što ište. Do­šo Ma­to, si­jo u če­lo tr­pe­ze, ta­man do glav­no­ga maj­sto­ra i sret­nji­ko ku­ću. Kad se na­slu­šo ba­kov­ske vri­ske i go­ve­đe ri­ke, ma­ši­jo se za ta­ku­lin, iz­bro­jio Obre­nu ko­li­ko je za­i­sko! Ob­ren se šar­no na na­kvu ar­ti­ju da je od Ma­ta pri­mi­jo to­lil­ko i to­li­ko i da će go­ve­đe me­so idu­će su­bo­te Ma­to ku­pi­ti po to­li­ko i to­li­ko. Sve do­go­vo­re­no i uci­plje­no, ni­ko do­go­vor ne mo­re raz­va­li­ti.

No tr­gov­ci tr­gu­ju a Bog je­di­ni od­lu­ču­je. Uoči pa­zar­ske su­bo­te, kad je tre­ba­lo da slum­bi­ja­ju ra­ču­ne Ma­to i Ob­ren, Ma­to ti kre­ni u Ko­tor ali ne su­vi­jem no na­kvi­jem va­po­rom. Eto, do­pi­šo bi od Ri­sna do Ko­to­ra, to­li­ko je bli­zu, ali sud­bi­na je šće­la da Ma­to ode mo­rem de­be­li­jem. Puk­ni ti iz­ne­na­da na­kav vlje­tar, na­kvi vi­ja­ro­vi, na­kve bu­re, ka­ko pri­mor­ci na­zi­vlju vlje­tro­ve ko­ji i mor­ske đe­mi­je po­ta­pa­ju. Puk­ni ve­li­ki zvek na mo­ru te se po­to­pi re­če­na bro­di­ca s Ma­tom i s dru­gi­jem što su š nji­me bi­li. Oti­šo Ma­to u mor­ske mr­ča­ve đe ri­be gro­bo­ve opa­ja­ju i opi­je­lo či­ta­ju. No ne­ka što je na mo­ru po­gi­no Ma­to, no što je š njim po­gi­no i tev­ter u ko­ji je upi­ši­vo sve ra­ču­ne od svo­je tr­go­vi­ne. Zna­lo se da ga va­zda no­si sa so­bom, ni u oca, ni u bra­ta ni u si­na ni­je imo po­vlje­re­nja, sve je svo­je taj­ne no­si­jo sa so­bom, pa ih je od­ni­jo i na onaj svi­jet. Ta­ko ti je Ob­ren Mar­kov idu­će su­bo­te dru­gi­jem tr­gov­ci­ma pro­do dže­lep go­ve­đi na Gra­o­vo, ta­ko su ti Ma­to­ve pa­re osta­le pri Obre­nu, ta­ko je ka­pe­tan­sku sto­li­cu uci­pi­jo, ta­ko mu je iz­ne­na­da će­sa za­te­gla.

Ob­ren je imao dvi­je se­stre – Vid­nu i Ti­ja­nu. Vid­na sta­ri­ja, đe­voj­ka na po­li­cu, vi­đe­na na maj­ku, ona uj­du­ri­še no­vu ku­ću na Ve­le­mlju kad Ob­ren do­vo­di or­ta­ke i tr­gov­ce. Is­ko je je­dan pro­sac pri­je no se kre­nu­lo na Ska­dar. Mla­đa Ti­ja­na po­mla­đa od nje, ali i ona pri­splje­la. U ku­ći Đur­đi­noj zna se re­da: đe­voj­ka ko­ja je na po­li­cu ne ide za bra­vi­ma no svi­đa po ku­ći, ide na alu­se i na­ma­mlju­je pro­sce, a mla­đoj se ne da­va ni­ka­kav mâ, ona ide za bra­vi­ma, ne pu­šta­ju je ni­kad sa­mu, ne tre­ba ona da pre­u­zi­ma ono što je sta­ri­joj na­mi­je­nje­no. Kad se uda sta­ri­ja, on­da će mla­đa kre­nu­ti nje­zi­ni­jem sto­pa­ma.

No ne vr­ni đa­vo­le re­pom! Oti­šli er­ce­go­vač­ki maj­sto­ri, bi­je­li se ku­la sa sr­ča­li pen­dže­ri­ma, a Vid­na se za­ša­re­nje­la u obraz ko ja­ja od ti­ce. Iz­gu­bi­la đe­voj­ka ra­tluk, kad Ob­ren za­po­vi­di da ode na Ve­le­mlje ona zbo­ri da je lju­to bo­li gla­va, stal­no va­ta gla­vu u ša­ke i po­če­la da blju­je. Ali ni­je ti se ona mo­gla du­go pri­kri­va­ti, no je kroz se­lo zuk­no glas da je trud­na Vid­na Mar­ko­va, Đur­đi­na šćer i se­stra Obre­no­va. Ob­ren i Đur­đa pi­taj Vid­nu, ona ka­bu­li – pri­znaj da je đe­ti­nja. No ni­kad jed­no zlo ne ide sa­mo, ako kre­ne jed­no eto ti za njim sti­že dru­go, a da­bog­da se tu za­u­sta­vi­lo da ne do­đe i tre­će. Ne­ka što je đe­voj­ka trud­na, no di­je­te je na­či­ni­jo maj­stor Er­ce­go­vac.

Ku­lu Obre­no­vu na dva bo­ja zi­da­lo je pet maj­sto­ra i se­dam ar­ga­ta. Vid­ni je uzeo obraz naj­mla­đi maj­stor, bi­jo je vi­đen mo­mak ko vi­la, ni­je do­ba­či­jo ni tri­des go­di­na. Šta da se či­ni! Er­ce­go­vi­na je ta­da spa­da­la u dr­ža­vu austrin­sku, š njom je vla­do car Fra­njo Jo­sip. Nit se mo­reš obra­ti­ti ti­jem vla­sti­ma, ako ulje­zeš pro gra­ni­ce i poč­neš da si­dži­liš maj­sto­ra–je­ba­ča, pri­ja­vi­će te ta­mo­šnjoj po­li­ci­ji pa će ti ko­sti is­tru­nu­ti u tav­ni­ci austrin­skoj. E Ob­ren ti se i tu do­mi­sli­jo. Na­pi­so pi­smo glav­no­me maj­sto­ru, po­zdra­vi­jo ga i još mu jed­nom za­fa­li­jo na po­šte­no­me ra­du i tač­no­sti. On­da je u pi­smo za­tra­ži­jo da mu spre­mi maj­sto­ra Iva­na da is­kle­še od ka­me­na ta­vu­lin ko­ji će na­mlje­sti­ti is­pod bri­je­sta na Ve­le­mlje za ko­ji tre­ba da sje­da ple­men­ski ka­pe­tan kad dr­ži z Ba­nja­ni­ma zbo­ro­va­nje. A sje­šće za taj ka­me­ni ta­vu­lin i sam Go­spo­dar ko­ga će on isti, ka­pe­tan Ob­ren, po­zva­ti da pro­sla­vi sa svo­ji­jem vljer­ni­jem Ba­nja­ni­ma ska­dar­sku po­blje­du ko­ju će Bog ja­ki da­ti! Naj­po­tlje je Ob­ren do­do da se s maj­sto­rom ne­će po­ga­đa­ti no će mu pla­ti­ti ko­li­ko za­i­šte. Ve­li Ob­ren da on ne na­la­zi ma­ne ni dru­gi­jem maj­sto­ri­ma, ali je vi­di­jo da ni­ko od njih ne umi­je da iz­ve­de ka­me­nu ivi­cu kao Ivan što umi­je! Či­nje­lo se Obre­nu da Ivan ne đe­lje ka­men no vo­sak, to­li­ko se nje­go­vi­jem ru­ka­ma po­da­va stu­de­no ka­me­nje. On­da bog­me do­do da i nje­go­va maj­ka Đur­đa že­li da vi­di Iva­na i da ga još jed­nom bla­go­slo­vi se­dep nje­go­vi­je ru­ka i nje­go­ve plje­sme ko­ju je slu­ša­la ne sa­mo če­ljad no i ti­ce u go­ri. Ivan umi­je da plje­va tan­ko gla­so­vi­to, plje­vo je i kad iz­vo­di u ka­men ivi­ce, a po­seb­no uve­če kad se po mlje­se­či­ni sje­di is­pred ku­će. Ta­da su Cr­no­gor­ci Ska­dar oti­ma­li od Tu­ra­ka, svi mom­ci su bi­li pod Ska­dar, svak se ve­se­li­jo bu­du­ćoj blje­di i po­blje­di, sva­ku noć do­di­le su đe­voj­ke i ne­vlje­ste kod Obre­no­ve ku­će na si­je­lo, Ivan je plje­vo tan­ko gla­so­vi­to. Ne re­koh ti da je Ivan bi­jo sin ono­ga sta­ro­ga maj­sto­ra i to je­di­ni sin, gle­do je on u nje­ga ko u zla­tan krs, ni­je dao Iva­nu ni­ka­kav gru­bi rad, nje­gov je­di­nac sa­mo je tan­ki­jem gli­je­tom u ka­men ivi­ce iz­vo­di­jo. Dru­gi su maj­sto­ri ubra­li ka­men, dva ar­ga­ta su stal­no ste­ve­ni­li oko Iva­na, on je si­di­jo u la­do­vi­ni, pod lad­ni­com od ze­le­ni­je gra­na, ta­nji­jo ka­men i plje­vo. I odi­sta ne tre­ba se ču­di­ti što je ta­kav mo­mak sma­mi­jo Vid­nu oja­đe­lu, sva­bi­jo bi on u svo­je na­ruč­je i vi­lu na­gor­ki­nju a nek­mo­li Vid­nu Mar­ko­vu. Znao je Ob­ren ka­kvo pi­smo tre­ba na­gil­ta­ti sta­ro­me maj­sto­ru u Er­ce­go­vi­nu, znao je on ko­li­ko sva­ki otac ra­ste kad mu fa­liš si­na je­di­no­ga! Znao je Đur­đin al­čak da će Ivan po­le­će­ti ta­mo đe ga če­ka­ju đe­voj­ke, đe ga če­ka je­ger đe­vo­jač­ki i me­ko­put­ne ne­vlje­ste, Svi banj­ski mom­ci oti­ma­ju Ska­dar od Tu­ra­ka, ni­đe pu­ste mu­ške gla­ve da pri­ti­sne na­red­nu žen­sku, a mo­reš da bi­raš ovu oću ovu ne­ću. Tek će se po­tlje do­zna­ti da je Ivan, dok se zi­da­la Obre­no­va ku­la na dva bo­ja, di­zo ta­ba­ne u gor­nje ta­va­ne i tri­ma ne­vlje­sta­ma s Tu­pa­na. Bi­le sko­ro do­ve­de­ne, đu­ve­gli­je im oti­šle da oti­ma­ju Ska­dar od Tu­ra­ka, na­če­te pu­ste a ne­do­ra­đe­ne, ni­je­su se umlje­le bra­ni­ti kad se Ivan na njih mu­ka­et uči­ni­jo. Alal mu maj­či­no mli­je­ko, ni­je on na njih pon­ta­vo no su one nje­ga na se na­vla­či­le!

Ni­je pro­šla ni ne­đe­lja da­na a ba­no je na Tu­pan maj­stor Ivan z dva ar­ga­ta. Otac ga ni­je pu­što sa­mo­ga, ar­ga­ti će ra­di­ti gre­ze po­slo­ve, a sta­ri maj­stor po­seb­no je pla­ćo da mu ču­va­ju Iva­na je­di­no­ga kad pre­la­zi pro gra­ni­ce. Do­đi Ivan, pi­taj se i za­sje­di s Đur­đom i Obre­nom, Obre­no­vi­ca ste­ve­ni oko njih, pi­je se ka­va i ra­ki­ja pe­ča­tli­ja. No kad su bi­li u naj­vi­šu pri­ču, ba­ni pop Mi­ha­i­lo na vra­ta, na­vu­ko epi­tra­hilj, dr­ži sve­to Je­van­đe­lje u jed­nu i krs ča­sni u dru­gu ru­ku! Za njim pri­sta­je đak sa za­di­mlje­nom ka­di­jo­ni­com u ru­ku. Pop ž đa­kom kro­či u ku­ću a za njim uga­ve­ljaj sta­ri Ja­goš Bo­ji­čin! Pa­sa­lo mu osam­de­set go­di­na, ubi­je­lo mu se uko­lu­ti­le oči ko u or­la. Ukro­či i đed Ja­goš, a Ob­ren tre­ni na no­ge ko je­len od go­di­ne da­na. Iz­de­ri le­vor ko­laš iza pa­sa, pa cik­ni ko olju­će­na gu­ja:

– Či­je­ga si se ti obra­za do­va­ti­jo, Iva­ne maj­čin si­ne! Ili usta­ni da se vljen­čaš s Vid­nom ovo­ga tre­na, ili ću ti s ovi­jem le­vo­rom ži­vo sr­ce iz­gor­je­ti! A vi ar­ga­ti, ne­moj ko­ji da se kre­će sa sto­li­ce, jer ako kre­ne ne­će živ na ze­mlju pa­da­ti! Idi maj­ko zo­vi Vid­nu, otva­raj po­pe Je­van­đe­lje, raz­maj đa­če ka­di­jo­ni­cu, a te­be đe­de Ja­go­šu sret­no kum­stvo s ku­ćom Iva­no­vom!

Iva­nu ne­sta­ni ari­je u pr­si! Sti­jo bi ne­što da pro­mo­zo­li, ali se pu­sti je­zik osu­ši­jo. Si­ro­ti Er­ce­gov­ci lo­ći­ka­sti su u ju­na­štvo, a ko bi se bo­lan tu mo­go ju­na­či­ti. Mom­če po­di­za­no ko ru­ža u pe­ri­vo­ju, otac gle­do u nj ko u zla­tan krs, on je ka­men đe­ljo i plje­vo, ni­šta se o nje­go­vu gla­vu ni­je obi­ja­lo. Naj­te­ži mu je po­so bi­jo upi­ra­ti s tvr­di­jem u me­ko. Uve­la je Đur­đa Vid­nu. Đe­voj­ka se uši­ri­la u tan­ke bo­ko­ve, ša­re­ni joj se obraz s ob­lje stra­ne, jed­nom je po­gle­da­la u Iva­na a on­da po­gled obo­ri­la pre­da se. Bo­ga­mi ko da ne zna na čem ži­to ra­ste, na čem ži­to na če­mu li tra­va, ko da ne zna šta je mu­ška gla­va! I da ti ne du­ljim la­kr­di­ju, tu je pop vljen­čo Iva­na i Vid­nu, Ob­ren po­ja­šo ko­nja se­dla­ni­ka a jed­no­ga pa­ri­pa na­to­va­ri­jo s Vid­ni­ni­jem ru­vom. Tu je bi­la pu­na skri­nja đe­vo­jač­ke ro­be i sva­tov­ski­je da­ro­va. Sve je bi­lo spre­mlje­no za Vid­ni­nu uda­ju, ca­kum–pa­kum, re­koh ti da su joj se bi­li po­če­li pro­sci ja­vlja­ti pri­je no se kre­nu­lo na Ska­dar kr­va­vi. Ni­je­su ti mla­den­ci sje­da­li, no su Ivan i ne­vlje­sta, dva ar­ga­ta, Ob­ren na ko­nju ja­je­ća­ku i to­var­no klju­se o ko­me bri­nu ar­ga­ti, sve je to kre­nu­lo pra­vo na Klo­buk. Er­ce­gov­ci su bi­li s Orov­ca pa im je naj­bli­ža cr­no­gor­ska gra­ni­ca bi­la na Klo­bu­ku. Ob­ren je če­ko na ko­nju dok su Er­ce­gov­ci s mla­dom i ko­mo­rom pre­šli gra­ni­cu. Gra­nič­ni sol­dat sa­mo je Vid­ni ubi­lje­ži­jo ime u na­kav tev­ter, ni­ka­kve smet­nje ni­je či­ni­jo nje­nom ula­sku u dr­ža­vu ca­ra austrin­sko­ga. Ta­ko je Ob­ren Mar­kov bez svad­bar­skog tro­ška udao se­stru, udao je za mom­ka ko­ji je od vi­le lje­po­tu mo­mač­ku pre­či­ni­jo, ko­ji je je­di­ni u oca i maj­ke, ko­ji u stu­de­ni ka­men ivi­ce iz­vo­di, či­ju plje­smu slu­ša­ju i ti­ce sa ze­le­ne gra­ne!

Cr­no­gor­ci Ska­dar osvo­ji­li, opsu­li ga mra­mor­jem svo­ji­jem i tur­ski­jem, ri­je­ka Bo­ja­na kr­va­va je te­kla is­pod gra­da ska­dar­sko­ga, ali sve je to bi­lo dža­ba! Ve­li­ki­jem si­la­ma bi­lo kri­vo što je Cr­na Go­ra do­bi­la Ska­dar na Bo­ja­ni oko ko­ga su se kroz ze­ma­ne pre­go­ni­li ca­re­vi i kra­lje­vi, bi­lo im kri­vo te ti se do­go­vo­ri da se ne dâ Ska­dar kra­lju Ni­ko­li no da se na­či­ni no­va dr­ža­va Ar­ba­ni­ja s gra­dom Ska­drom. Kralj Ni­ko­la ni­je mo­go ni­šta da či­ni – ze­mlja tvr­da a ne­bo vi­so­ko. Ru­si­ja ne okre­nu­la gla­vu na nje­go­ve mol­be, la­tin­ske voj­ske kre­nu­le z boj­ni­jem đe­mi­ja­ma u prav­cu Cr­ne Go­re. Kralj je s Cr­no­gor­ci­ma Ska­dar na­pu­šti­jo, on­da od­ma spre­mi­jo ona­ko lju­te i iz­ra­nja­vlje­ne Cr­no­gor­ce da po­ma­žu Sr­bi­ji u bo­je­vi­ma z Bu­ga­ri­ma, sve okre­nu­lo đa­vo­lji­jem pu­tem.

Kralj se Ni­ko­la o ja­du za­ba­vi­jo te ni­je ni mi­sli­jo na no­vo­ga ka­pe­ta­na ko­ga je tre­ba­lo po­sta­vi­ti da upra­vlja z Ba­nja­ni­ma no je Ob­ren pro­du­ži­jo da sje­di đe je i si­di­jo. A pri­li­kom da ni nje­go­vi pu­te­vi na Ce­ti­nje ni­je­su bi­li uza­lu­du. Osta­jo je i po ne­đe­lju da­na na Ce­ti­nju, tro­ši­jo pa­re i čo­e­ko­vo, ako se kralj Niko­la va­to za gla­vu šta da či­ni s ve­li­ki­jem si­la­ma ko­je ma­ni­šu nje­go­vu ska­dar­sku po­blje­du, ni­je­su se va­ta­li oni oko nje­ga ko­ji vo­le mi­to, odr­lja­či­nu i škla­plje­vi­nu. Obre­no­va će­sa us­po­ri­la je Go­spo­da­re­vu oba­ve­zu da no­vo­ga ka­pe­ta­na po­sta­vlja na ple­me Ba­nja­ne. Uto će se i ve­li­ki đa­vo­li po­že­ni­ti. Sti­sni Ga­vri­lo Prin­cip, ru­ka mu se po­sve­ti­la, te u sred Sa­ra­je­va ubij Fran­ca Fer­di­nan­da, sni­ša­ni­jo ga je ta­ko pre­ci­zno da mu ni­je cik­no! Ubij Prin­cip car­sko­ga na­šljed­ni­ka, car Fra­njo okri­vi srp­sko­ga kra­lja Pe­tra da je to nje­go­vo ma­slo, zdo­go­vo­ri se s ca­rem nje­mač­ki­jem i ca­rem bu­gar­ski­jem te slo­žno ak­ni na Sr­bi­ju. Tri car­stva na jed­nu Sr­bi­ju! Kralj sr­bi­jan­ski Pe­tar Ka­ra­đor­đe­vić bi­jo je zet kra­lja Ni­ko­le, za njim je bi­la Ni­ko­li­na naj­sta­ri­ja šćer Zor­ka, pa ti kralj Ni­ko­la ni­je dan­gu­bi­jo no je ri­je­ši­jo da po­mo­že i ze­tu i Sr­bi­ji. Ob­ja­vi­jo je rat tri­ma ca­re­vi­na­ma i okre­no cr­no­gor­sku voj­sku da se su­pro­sta­vi si­li ne­bro­je­noj. Bo­ri­li su se Cr­no­gor­ci ko i va­zda u ze­ma­ne, ima­li su kr­va­ve bo­je­ve sa Šva­ba­ma na Za­str­mu i Ko­bi­ljoj gla­vi, na Vi­še­gra­du i Moj­kov­cu, ali si­li se ni­je mo­glo odo­lje­ti. Pa­le su u rop­stvo i Sr­bi­ja i Cr­na Go­ra. Kralj Ni­ko­la ute­ko je ne­kud u svi­jet i ni­kad se vi­še ni­je vra­ti­jo, ra­za­pe­ta su vlje­ša­la po Cr­noj Go­ri, a on­da za pr­vi­jem zlom do­šla su i dru­ga dva – glad i špa­njo­li­ca.

Ob­ren se ne­ka­ko bi­jo umet­no pa ni­je po­sto ni šuc­kor–vlast u Ba­nja­ne, a ni­je­su ga po­ve­li u rop­stvo ko dru­ge što su. Išo je iz­me­đu ka­pi, mo­re bi­ti da je jo­pet će­som se­be za­šti­ti­jo, uglav­nom bi­jo je na Tu­pa­nu. U nje­go­vu ku­ću na Ve­le­mlje na­se­li­la se švap­ska džan­dar­me­ri­ja. Ta­ko se za pu­ne tri go­di­ne iz­mi­co od sva­ko­ga zla, ali če­tvr­te go­di­ne do­ka­že se da Ob­ren šu­ru­je s ko­mi­ti­ma. A ko­mi­ta je bi­lo u svu Cr­nu Go­ru pa i u Ba­nja­ne rav­ne. Go­jo Pu­lov i Bo­ji­či­ći ko­mi­tu­ju po Nje­go­šu, Ko­sto Ra­do­vić z bra­ćom dr­ži se Je­lo­vi­ce, a Pe­tar Ba­ćo­vić dr­ži So­mi­nu pla­ni­nu! Pre­sri­je­ću ko­mi­ti švap­ske pa­tro­le, ali naj­po­trč­ni­ji su bi­li na švap­ske špi­ju­ne. Mlo­go­ga je špi­ju­na izi­jo mrak, ne­ki­ma su ku­će pla­nu­le, a že­ne ko­je se va­lju­ška­ju sa švap­ski­jem fak­maj­sto­ri­ma ni­je­su tu­ra­li no su ih i oni, isti ko­mi­ti ka­pu­ni­li. Ko­mit aba­ti švap­sku kur­vu, sku­ko­tre­si joj ga i za­pri­je­ti da će je za­kla­ti ako mu ne iz­da Šva­ba s ko­ji­jem no­ge pre­pli­je­će. Ona se ku­ka­vi­ca uža­pi od strâ, osta­je joj da bi­ra iz­me­đu če­ki­ća i na­kov­nja, ne­ma joj dru­ge no da pu­šta na se i Šva­ba i ko­mi­ta. I da gle­da ka­ko će jed­no­me od njih dvo­ji­ce vrat slo­mi­ti da ga oni ne bi slo­mi­li njoj! No što ti pri­čam, do­ka­ži se da Ob­ren šu­ru­je s ko­mi­ti­ma, uva­ti ga švap­ski džan­da­ri, sve­ži i po­ve­di u Bi­le­ću. Za­tvo­ri ga u tav­ni­cu, ali ga ni­je­su mlo­go dr­ža­li no i nje­ga i ka­lu­đe­ra Lu­ki­ja­na Ze­če­vi­ća osu­di na smrt. Ka­lu­đe­ra je tre­ba­lo ob­lje­si­ti a Obre­na mu­ške­ta­ti. Do­ka­za­lo se da su ko­mi­ti kod Obre­na osta­vlja­li na­ki­će i oruž­je ko­je pli­je­ne Šva­bi­ma, a ka­lu­đer Lu­ki­jan dr­žo je u ol­ta­ru ma­na­sti­ra Ko­si­je­re­vo srt­bi­jan­sko­ga ofi­ci­ra ko­ji je pla­mi­ro da se dig­ne bu­na u Er­ce­go­vi­ni. Bi­jo je or­ga­ni­zo­vo ne­ko­li­ko če­ta srp­ski­je ko­mi­ta iz Er­ce­go­vi­ne i za­to je vlje­ša­la za­slu­ži­jo od Austri­je. Isti sud isto­ga da­na pre­su­di­jo je na sed­mo­go­di­šnju ro­bi­ju i Da­šnu Va­si­lje­vu s Pe­tro­vi­ća. Bi­jo Pe­tar Ba­ćo­vić s ko­mi­ti­ma po­ko­ma­di­jo ne­đe na De­le­u­šu švap­ske sol­da­te, me­đu nji­ma i jed­no­ga ofi­ci­ra. Da­šna, a bi­la je tu­ži­li­ca ja­di je ku­ka­li, klek­ni po­kraj mr­tvo­ga švap­sko­ga ofi­ci­ra pa za­tu­ži:

Da­nas je­dan, sju­tra se­dam,

Sva­ki pe­tak po de­se­tak,

Sva­ki mlje­sec po sto­ti­nu,

Po ilja­du na go­di­nu,

do­kle pa­ščad po­kre­pa­ju!

No sud austrin­ski pre­su­đu­je, a Bog je­di­ni od­lu­ču­je! Pre­su­đe­ni­ci bok­ta­li u bi­leć­kom led­nom zin­da­nu, bro­ji­li da­ne i sa­te, če­ka­li dže­la­ta da za­ku­ca na vra­ta. Ka­lu­đer je či­to mo­li­tve ko­je je na­pa­met na­u­či­jo, Da­šna je tuž­je­la sa­ma za so­bom, a Ob­ren kroz ma­zga­lu za­tvor­sku pri­mlje­ći­vo da sva­ki Šva­bo ko­ji pro­la­zi pu­tem ni cr­ni ni bi­je­li. Pri­čo je po­tlje Ob­ren da ga je bi­jo pod­u­zo na­kav sr­ča­ni ku­dret te ni­je vlje­ro­vo da će od dže­lat­ske ru­ke umri­je­ti. Raz­go­va­ro je Da­šnu i ka­lu­đe­ra, zbo­ri­jo im da će im svi­jem tro­ma Bog po­mo­ći! Oni ga pi­ta­li ka­ko, a on je sa­mo umi­jo da se na­da!

Od­re­đen dan kad je tre­ba­lo Obre­na mu­ške­ta­ti i ka­lu­đe­ra Lu­ki­ja­na ob­lje­si­ti. Kad im je sa­op­šten smrt­ni dan, pi­ta­li su šta že­le od je­la i pi­ća, oni re­ci, stra­žar une­si! Ob­ren i Da­šna su se po­ča­sti­li, ka­lu­đer ni­je oku­šo je­lo ni pi­će! Dže­lat je bi­jo u Bi­le­ći, ali tre­ba­lo je iz Tre­bi­nja da do­đu ne­ka­kav su­di­ja ko­ji po­sma­tra iz­vr­še­nje smrt­ne ka­zne i je­dan dok­tor ko­ji će pot­pi­sa­ti da su osu­đe­ni­ci odi­sta mr­tvi. Austri­ja je bi­la naš du­šma­nin, ali ta dr­ža­va ima­la je za­ko­ne ko­jih se svak mo­ro pri­dr­ža­va­ti. Pi­sa­lo je u za­kon da se rob ko­ji je osu­đen na smrt ne mo­re smr­ću umo­ri­ti brez pri­su­stva od­re­đe­no­ga su­di­je, a ne mo­re se ublje­ni u ze­mlju za­ko­pa­ti pri­je no ga dok­tor pre­gle­da i pot­pi­še da je odi­sta mr­tav.

Re­če­ni su­di­ja i dok­tor kre­ni iz Tre­bi­nja ne­ka­kvi­jem ta­da­šnji­jem voj­ni­jem autom, kre­nu­li iz Tre­bi­nja ali u Bi­le­ću ni­je­su sti­za­li no im grd­ni slom pu­ko! Pe­tar Ba­ćo­vić s ko­mi­ti­ma pre­zi­đi put, ospi na auto va­tru iz pu­ša­ka, onaj ne­sret­ni šo­fer sme­ti se pa okre­ni ko­la ni­za stra­nu. Sle­će­li su u ri­je­ku Tre­bi­šnji­cu, ži­vi le­će­li a mr­tvi sle­će­li. Osta­li su da ih pre­pi­ra Tre­bi­šnji­ca, a Ob­ren i ka­lu­đer da če­ka­ju no­vu austrin­sku ko­mi­si­ju ko­ja tre­ba da im smrt po­svje­do­či.

Ro­bo­vi bok­ta­li u tav­ni­ci, Ob­ren plje­vu­ši­jo, Da­šna pre­sta­la da vi­ga­nji, sa­mo se ka­lu­đer dr­žo mo­li­tve. Ra­ni­je je mo­li­jo pro­dan, a kad je pro­šo od­re­đe­ni smrt­ni dan, mo­li­jo je i po­no­ći. Austrin­ske vla­sti oteg­ni s for­mi­ra­njem no­ve ko­mi­si­je, okre­ni austrin­skoj voj­sci niz­br­do, puk­ni joj fron­to­vi na Ru­si­ju, pri­teg­ni je za gr­lo Fran­cu­ska i In­gle­ška. I srp­ska se voj­ska dža­vran­di­ši te iz Grč­ke đe je bi­la po­blje­gla kre­ni na Šva­be. Ka­ko su se Austri­ji obr­ta­la ko­la ni­za stra­nu, ta­ko se za­bo­ra­vlja­lo na no­vu ko­mi­si­ju ko­ja tre­ba da ide u Bi­le­ću. Ka­lu­đer po­ja­ča­vo mo­li­tvu, Da­šna u sred za­tvo­ra bi­leć­ko­ga poč­ni da tu­ži za mr­tvom Austri­jom, Ob­ren je na­glas plje­vo. Jed­no ju­tro ni­je u Bi­le­ću osvi­ta­lo Šva­ba ni od ki­la, si­la nji­jo­va po­blje­gla je noć­no brez mlje­se­ca. Uju­tro su ko­mi­ti Pe­tra Ba­ćo­vi­ća otvo­ri­li za­tvor bi­leć­ki, ka­lu­đer Lu­ki­jan je po­tr­čo u Ko­si­je­re­vo da s ol­ta­ra za­fa­li Bo­gu i Sve­to­me Ar­se­ni­ju što je osto živ! Da­šni je re­ko ha­ram­ba­ša Pe­tar da na sred bi­leć­ke plja­ce pro­tu­i­ži za Austri­jom, Ob­ren je oti­šo ku­ći plje­va­ju­ći.

Kad je Ob­ren do­šo ku­ći, ni­je za­te­ko maj­ku Đur­đu, pre­svi­snu­la je za si­nom. Đur­đa je umr­la ono­ga da­na kad se sur­va­la u Tre­bi­šnji­cu austrin­ska ko­mi­si­ja. Ta­ko je Ob­ren s plje­smom kre­no iz Bi­le­ća, ali je plje­smu s ku­ka­njem za­vr­šijo kad je ku­ći do­šo.

Na­stu­pi­la no­va dr­ža­va. Sje­di­ni ti se Sr­bi­ja i Cr­na Go­ra u jed­nu dr­ža­vu, a on­da njoj pri­stu­pi Hr­va­ti, Slo­ven­ci i Ma­ke­don­ci, naj­po­tlje su u no­vu dr­ža­vu ulje­gli i oni ko­ji kla­nja­ju u dža­mi­ju. Iza­bra­li za kra­lja Alek­san­dra Ka­ra­đor­đe­vi­ća, a to­me is­to­me kra­lju ni­je sme­ta­lo što ga je ro­di­la šćer kra­lja Ni­ko­le, no je na­re­di­jo da se nje­gov đed ću­šne s pre­sto­la, da mu se uzmu svi dvo­ro­vi i imo­vi­na i da se ne smi­je ni on ni kra­lji­ca Mi­le­na vr­nu­ti u Cr­nu Go­ru! Ta­ko je unuk zba­či­jo s pre­sto­la cr­no­gor­sko­ga svo­ga đe­da, zba­či­jo ga ko su­vu gran­či­nu s pu­ta i za­vla­do z dr­ža­vom Ju­go­sla­vi­jom. On­da je kralj Alek­san­dar pre­du­zo mlje­re da na Ko­so­vo i Me­to­hi­ju na­se­li što vi­še Cr­no­go­ra­ca da ne bi ta­mo baš sa­svi­jem na­svo­jij lju­ti Ar­na­u­ti! Po rav­no­me Ko­so­vu po­lju i rod­noj Me­to­hi­ji bi­lo je do­sta Ar­na­u­ta, ali još ih je vi­še bi­lo po okol­ni­jem pla­ni­na­ma ko­ji su pre­ža­li da pri­ti­snu rav­nu ze­mlju. E da je ne bi pri­ti­sli, Alek­san­dar je po­zvo Cr­no­gor­ce da se na­se­lja­va­ju – da bre­splat­no do­bi­ju ora­ni­ce i ko­sa­ni­ce ko­li­ko im je vo­lja.

Ni­je bi­lo Đur­đe da Obre­na pod­u­ča­va ka­ko va­lja svu­da sti­za­ti, ali se na Tu­pan vr­ta­ti. Đur­đa je pod­u­či­la Obre­na da ku­pi ku­ću na Ve­le­mlje, ali mu je za­po­vi­đe­la da ne vo­di fa­mi­lju sa so­bom no da mu se si­no­vi na Tu­pan ra­đa­ju. Pod­u­či­la ga je da ku­lu na dva bo­ja gra­di na Tu­pan, a kad je si­jo na ka­pe­tan­sku sto­li­cu, re­kla mu je da pro­dan tre­ba s Ve­le­mlja ple­me­nom upra­vlja­ti, ali se uve­če va­lja ku­ći vr­ta­ti. I ni­je se za­pam­ti­lo da je Ob­ren na Ve­le­mlje ko­na­či­jo, mo­go je osta­ti ta­mo i do po­no­ći, ali je na Tu­pan osvi­to. Sad ni­je bi­lo Đur­đe da ga usmlje­ra­va, pa mu zi­nu­la gu­zi­ca za dža­ba­lu­či­nom na Ko­so­vo ko­ju nu­di kralj Alek­san­dar. Pro­daj ti on i ku­lu na Tu­pan i ku­ću na Ve­le­mlje i svu ze­mlju i ba­šti­nu, pa se sa že­nom i si­no­vi­ma na­se­li u na­kvo se­lo Zr­ze kod Pri­zre­na car­sko­ga gra­da. Ni­je pro­dao sa­mo jed­nu okra­ji­nu od ima­nja i na nju su­vo­me­đu ko­li­bu, pro­dao bi on i to, no taj dlan pr­cu­lje s ko­li­bom ni­ko ni­je sti­jo ku­pi­ti.

Do­bi­jo Ob­ren na Ko­so­vo ima­nje i či­tlu­ke, sve je bi­lo rav­no ko tev­si­ja, ni­je se s fa­mi­ljom mo­go do­zva­ti s kra­ja na kraj ima­nja, dva su po­to­ka pro­ti­ca­la kroz nje­go­vu ba­šti­nu. Ma­ša­la ima­nje spu­či­la go­ra ce­ro­va – če­sta ko ko­sa na gla­vu! Imo Ob­ren du­bo­ku će­su od pro­da­te imo­vi­ne na Tu­pan, pa je na­či­ni­jo ku­će i avli­je, šta­le i po­ja­te, aja­te i obo­re, ve­le da su Obre­no­ve su­vo­te iz da­le­ka iz­gle­da­le ko ma­li grad. Dao Ob­ren si­no­ve na ško­le i za­na­te, do­sta ih dao da uče i van­dži­ra­ju, a tro­ji­cu osta­vi­jo da se že­ne na ima­nju i za­me­ću svo­je po­tom­stvo. Ali jed­no­ga da­na po­če­lo je da mu se svr­će, a kad je po­če­lo ni­je se za­u­sta­vlja­lo!

Ob­ren s tro­ji­com si­no­va, s ma­ša­la imo­vi­nom i z de­be­li­jem ta­ku­li­nom bi­jo mo­ćan i pre­mo­ćan, ni mo­re mu do ko­lje­na, pa je po­la­ko pri­ti­sko i onu imo­vi­nu ko­ju mu ni­je do­di­je­li­jo kralj Alek­san­dar. Imo mlo­go pa sti­jo još vi­še. Po­mlje­ri ti on na dva–tri mlje­sta mr­gi­nje u svo­ju ko­ris a na šte­tu Ar­na­u­ta, te jed­no­ga da­na, dok je ko­si­jo na li­va­di, na­le­ti Ar­na­ut na nj i zbo­di ga kroz pr­si gvo­zde­ni­jem vi­la­ma. Taj ga zbo­di a dru­gi se uobru­či oko nje­ga da mu ži­vot uzmu. Ob­ren ona­ko kr­vav i zbo­den imaj sna­ge da po­teg­ne le­vor iza pa­sa. Tri je met­ka opa­li­jo i sva­kom po­go­di­jo. Ubi­jo je na­mr­tvo dvo­ji­cu Ar­na­u­ta i tre­će­mu slo­mi­jo no­gu is­pod ko­lje­na. Bi­jo je to onaj isti le­vor ko­laš s ko­ji­jem je na­će­ro maj­sto­ra Iva­na da se vljen­ča s Vid­nom. Na­či­ni Ob­ren ma­lo Ko­so­vo na svo­je ima­nje, ali tu bi mu Ar­na­u­ti ži­vot uze­li da ni­je­su do­le­će­li nje­go­vi si­no­vi da ih raš­će­ra­ju. Ob­ren se pre­ne­mo­go, zbo­den grd­no kroz mr­ku dži­ga­ri­cu, ali ni­je­su mu se vi­le do­va­ti­le ni sr­ca ni štom­ka, te su ga dok­to­ri spa­si­li u pri­zren­sku bol­ni­cu! Li­je­či­li ga dok­to­ri i iz­li­je­či­li, a on­da ga je sud pre­su­di­jo na go­di­nu da­na ro­bi­je. Pre­su­di­li bi ga i na de­vet go­di­na da je aka­sti­le ubi­jo dvo­ji­cu lju­di i jed­no­ga ra­ni­jo, ali sto­ga što je bi­jo na­pa­nut na svo­je ima­nje, pre­su­đen je naj­ma­nje što se mo­glo. Iz­dr­žo je Ob­ren tav­ni­cu i vr­no se ku­ći, ali vi­še ni­je imo po­čin­ka ni smi­ra­ja. Od le­vo­ra se ni­je ni po­no­ći raz­dva­jo, je­dan od tro­ji­ce si­no­va va­zda je bi­jo bru­dan, tre­ba­lo je stra­žu dr­ža­ti is­pred ku­će. Lju­ti Ar­na­u­ti ne pra­šta­ju ni bra­tu ro­đe­no­me, no se sve­te i de­ve­te go­di­ne a nek­mo­li tu­đoj vlje­ri ko­ja ih je po­ko­ma­di­la. Sra­đi­vo je Ob­ren sa si­no­vi­ma imo­vi­nu, ra­đa­la su mu se unu­čad, ra­ču­no se ko pr­vi ga­zda na Ko­so­vo, ali sve mu je to na nos ska­ka­lo. Dža­ba ti sve kad ze­či­jim snom spa­vaš, kad jed­nom ru­kom dr­žiš ka­ši­ku a dru­gom le­vor, kad ne znaš oće li ti se sin živ vra­ti­ti ako je oti­šo ne da­lje no da pre­ve­že ko­nja na li­va­du!

On­da su Obre­nu jed­no­ga da­na oti­šli u voj­nu re­zer­vu sva tri si­na, a on osto sa že­nom Go­šnom, tri­ma sna­ja­ma i bu­lju­kom unu­ča­di da sra­đu­je ima­nje i bra­ni ži­vot od Ar­na­u­ta. Vi­đe­lo se da će bi­ti ra­ta, Hi­tler i Mu­so­li­ni pru­ža­li su ru­ke put Ju­go­sla­vi­je, re­zer­va se mo­ra­la po­ku­pi­ti. Uto po­blje­zi kralj Pe­tar ne­kud u svi­jet, pa­ni ze­mlja, pre­daj se voj­ska, a Ob­ren sa svo­jim si­blja­nom po­blje­zi s Ko­so­va.

Jed­na snâ bi­la ma­lo iz­o­sta­la, sti­gli je Ar­na­u­ti i ži­vu an­dža­ri­ma sa­sje­kli. Go­šna se od to­ga ja­da sme­ti pa ne ava­ri­ši za Obre­nom i fa­mi­ljom no za­tr­taj i ob­re­ti se u sred gra­da ska­dar­sko­ga! Ob­ren z dvlje­ma sna­ja­ma, bu­lju­kom unu­ča­di i s jed­nom kra­vom, ko­ju su po­ve­li da ne sa­mru od gla­di, škam­paj pro Ča­ko­ra i do­va­ti se Cr­ne Go­re. Kad je iz­ma­ko Ar­na­u­ti­ma, mi­li­jo je sa si­blja­nom po­la­ko, pa na vr tri ne­đe­lje do­šo na Tu­pan i na­se­li­jo se u onu ko­li­bu na okraj­ku ima­nja ko­ji ni­ko ni­je sti­jo ku­pi­ti. Ko­li­ba se bi­la šlju­nu­la, osta­la od nje sa­mo ome­đi­na, ali Tu­pa­nja­ni su sko­či­li te isto­ga da­na di­gli krov na ko­li­bu, po­ši­li je, po­mo­gli Obre­no­vu si­ro­ti­nju sa svi­jem što mu je bi­lo po­tre­bi­to da pro­pi­ri va­tru na og­njiš­te i oko­run­da se. Ne­ko je do­ni­jo tor­bu kr­to­le, ne­ko tor­bu bra­šna, ne­ko dže­zu a ne­ko pi­nja­tu, ne­ko sa­plak so­li, ne­ko pljat i ka­ši­ku… Uglav­nom Ob­ren je za­no­ći­jo u svo­ju ko­li­bu, uz svo­ju va­tru! Pri­čo da je mir­ni­je za­spo no ikad što je za­spi­vo dok je bi­jo na Ko­so­vo! Po­tlje mlje­se­cak da­na, do­šla mu je Go­šna ko­ju je bi­jo pre­ža­li­jo. Mi­sli­jo je pod za­rok da su je sa­sje­kli Ar­na­u­ti ko i onu ne­sret­nu snau, ali eto ima­la je sud­bi­ne da pre­ži­vi. Go­šna ti je o dr­vo o ka­mi, ova­mo ona­mo, ka­ko joj je bi­lo to ona zna, uglav­nom ob­re­la se u sred Ska­dra gra­da bi­je­lo­ga. Ako Ob­ren ni­je gle­do Ska­dra kad su ga Cr­no­gor­ci oti­ma­li od Tu­ra­ka no je käpetanovo na Ba­nja­ne, eto iz­ne­na­da ga je vi­đe­la Go­šna. U ska­dar­sku čar­ši­ju mo­gla se spo­ra­zu­mlje­ti, ta­da je ta­mo bi­lo do­sta tr­go­va­ca ko­ji na­ški­jem je­zi­kom zbo­re. Po­mo­gli su oni mu­če­ni­cu, da­li joj lje­ba i opan­ke, bi­la je či­ple bo­sa, naj­po­tlje joj da­li tro­ška za pu­ta. Na­pu­ti­li je ku­da će sti­ći u Pod­go­ri­cu, a on­da je i sa­ma zna­la sent da do­đe u Ba­nja­ne. Ta­da su Ta­li­ja­ni vla­da­li i s Cr­nom Go­rom i s Ar­ba­ni­jom, još par­ti­za­ni ni­je­su bi­li na njih opa­li­li, pa ti Go­šna od Ska­dra do Ba­nja­na ni­je ima­la ni­ka­kve smet­nje ni pre­tre­sa. Pri­ča­la je ona ka­ko su je ta­li­jan­ski voj­ni­ci po­mo­gli, ne bi, ve­li, bo­lje da im je bi­la maj­ka! Kad je kre­nu­la car­ski­jem dru­mom od Ska­dra za Pod­go­ri­cu, stig­ni je ko­lo­na ta­li­jan­ske voj­ske na ka­mi­jo­ni­ma s ce­ra­dom. Usta­vi­li je­dan ka­mi­jon, da­li Go­šni ru­ku da se is­pe­nje i po­ve­zli je do u Pod­go­ri­cu. Ča­šća­va­li su je ver­mu­tom i ka­ra­me­la­ma, da­li joj ci­bok i kon­zer­vu, do­ni­je­la je u Ba­nja­ne gr­sti bom­bo­na i ku­ti­ju ci­ga­ra što su joj ta­li­jan­ski voj­ni­ci po­klo­ni­li. Ta­ko su Obre­no­ve sna­je ski­nu­le mr­ku ro­bu ko­ju su bi­le obu­kle za sve­kr­vom, a Ob­ren zbo­ri­jo da se na­no­vo ože­ni­jo.

Dvo­ji­ca Obre­no­vi­je si­no­va do­šli su iz re­zer­ve, je­dan je od­ve­den da ro­bu­je u Nje­mač­ku, i to baš onaj što su mu Ar­na­u­ti za­kla­li že­nu. Eto ta­ko se po­tre­fi­lo. Nje­go­vo dvo­je ma­le đe­ce odr­ža­li su Ob­ren i Go­šna, kad se vr­no iz rop­stva đe­ca ga ni­je­su po­zna­la. Oni­je dru­gi­je šes Obre­no­vi­je si­no­va što su se za ško­la­ma i za­na­ti­ma bi­li ras­tu­ri­li kroz Ju­go­sla­vi­ju ni­je­su u Ba­nja­ne do­di­li, ne­ki će po­gi­nu­ti, ne­ki od­ro­bo­va­ti, ne­ki su bi­li čet­ni­ci a ne­ki par­ti­za­ni. Uglav­nom ni­je­su do­di­li u Ba­nja­ne, pa za­to ovu pri­ču o Obre­nu ne tre­ba š nji­ma op­te­re­ći­va­ti.

Uz rat su se Obre­no­vi si­no­vi va­ra­ka­li i š čet­ni­ci­ma i par­ti­za­ni­ma. Pr­vo su oba kre­nu­li sa Si­mom Mi­jaj­lo­vi­jem niz Er­ce­go­vi­nu da se sve­te usta­ša­ma ko­ji su po­ba­ča­li Sr­be u Ko­rit­sku ja­mu, a bo­ga­mi po­ne­što se i do­no­si­lo iz Er­ce­go­vi­ne. Da­vid Obre­nov bi­ja­še do­veo jed­no­ga vran­ca, ma va­ljo je ku­ti­ju du­ka­ta što­no se ka­že. Upli­je­ni­jo ga u Fa­zla­gi­ća Ku­lu, oško­lo­van pa­stuv da se ja­še, zna­va­še da du­bi na zad­nje no­ge, a ka­kva mu je br­zi­na, nji­sak i lje­po­ta ne tre­ba pri­ča­ti. Vi­di se da su ga Tur­ci ja­ša­li, a oni su bi­nja­dži­je mi­mo dru­ge na­ro­de. Daj Tur­či­nu po­lje i ko­nja pa blje­ži od nje­ga, a kad ga šće­raš u ti­je­san kla­nac đe ne­ma po­tr­ka ni ši­ri­ne, slo­bod­no mu sko­či za vrat! Do­go­ni­la je Si­mo­va voj­ska i ga­tač­ke go­ve­di, one ze­ka­ste go­ve­di, ne znaš jal su po­ra­sni­ji vo­lo­vi ja­li kra­ve. Išli su, re­koh ti, Obre­nov­ci pr­vo sa Si­mom niz Er­ce­go­vi­nu! On­da su se na­vi­li za čet­ni­ci­ma, a kad In­gle­zi po­če­še da ba­ča­ju par­ti­za­ni­ma oruž­je i zer­ze­va­te iz avi­jo­na, oba se slum­bi­ja­še s ti­tov­ci­ma. Is­pred pot­pu­ne po­blje­de par­ti­zan­ske, bi­ja­še se za­gla­va­ri­jo Da­vid, od­re­di­la ga par­ti­zan­ska ko­man­da s Ve­le­mlja da ku­pi re­kvi­zi­ci­ju od čet­nič­ki­je ku­ća. Ta­ko su ti obo­ji­ca Obre­no­vi­je si­no­va pro­šli kroz rat ko li­si­ca kroz raž, što­no se ka­že. Pra­vi par­ti­za­ni pre­ga­zi­li su Su­tje­sku i Ne­re­tvu, pra­vi čet­ni­ci ni­je­su se raz­dva­ja­li od Dra­že i Pa­vla Đu­ri­ši­ća, a Obre­no­vi si­no­vi va­zda su bi­li u onoj voj­sci ko­ja dr­ži Ba­nja­ne. Va­zda su ne­ko­me pri­pa­da­li a va­zda do­di­li ku­ći na ko­nak. Zbo­ri­lo se da se Obre­nu i si­no­vi­ma mu vr­nu­la na­va­ka ko­ju su ima­li dok Tu­pan ni­je­su na­pu­šti­li i na Ko­so­vo za dža­ba­lu­či­nom po­le­će­li. Ni­je­dan ne po­gi­be, svr­še­tak ra­ta ih za­te­če na po­bljed­nič­koj stra­ni, obo­ji­ci su že­ne to­kom ra­ta đe­cu ra­đa­le. Da­vid osta­de u voj­sci, pre­ko­man­do­va­še ga pra­vo u Be­o­grad, a mla­đi brat, Pa­vle, do­bi ze­mlju i ku­ću u Voj­vo­di­nu te ta­mo ot­pr­tlja sa svo­jom fa­mi­ljom i sta­ri­jem ro­di­te­lji­ma. Ob­ren je zbo­ri­jo da ne se­le, nje­ga je bi­lo ma­ri­lo Ko­so­vo, ni­je sti­jo Tu­pan da na­pu­šta, ali Pa­vle ga ni­je po­slu­šo no su ose­li­li u grad Vr­bas đe je Ti­to na­se­li­jo par­ti­zan­ske fa­mi­lje iz ni­šić­ko­ga kra­ja.

Pa­vle je u Vr­ba­su van­dži­ro. Ugri­zo se bi­jo u par­ti­ju pa ga bi­ra­li u Ko­mi­tet, ni­je ti ga on do mo­ti­ke do­va­to ija­ko je sa­mo če­ti­ri raz­re­da osnov­ne ško­le za­vr­ši­jo. Kre­no Pa­vle da slu­žbu­je i čo­e­ku­je, ali na­kva si­la mu ni­je da­la. Po­va­ta se Pa­vle s na­kvom api­com iz Ko­mi­te­ta, bi­jo je to, ve­le, pun kre­vet žen­ske me­ko­te! Po­va­ta se š njo­me te osta­vi že­nu š če­tvo­ro đe­ce a vljen­ča se s re­če­nom pro­voj­go­rom. Nje­go­va oja­đe­la že­na ko­ja je iz­bje­gla ar­na­ut­ski nož na Ko­so­vu, pre­kur­la­la rat u ko­li­bi na ni­šta brez ni­šta, ra­đa­la i uz rat đe­cu i po­što­va­la sve­kra i sve­kr­vu, ni­je mo­gla otr­plje­ti to što joj se s Pa­vlom do­go­di­lo, no se ob­lje­si­la!

Ob­ren je uko­pao sna­ju, ali se z gro­blja ni­je sti­jo ku­ći vr­ta­ti. Ni­ko­me ni­je re­ko šta će uči­nje­ti, tra­ži­li ga i pro­pi­ti­va­li, ali on se ni­je ja­vljo. On ti se iste ve­če­ri za­kr­co na voz, do­šo noć­no brez mlje­se­ca u Ba­nja­ne, ulje­go u svo­ju ko­li­bu i za­tvo­ri­jo se. Ni­je va­tru pi­ri­jo ni što niz gr­lo pu­što no če­ko da ska­plje od gla­di i stu­de­ni. Ko zna kad bi se na­šo da se ni­je vi­đe­lo ka­ko se­o­ska pa­ščad ob­li­je­ću oko Obre­no­ve ko­li­be, la­ju i ob­li­zu­ju se ko na str­vi­nu. Oti­đi ne­ko i na­đi Obre­na. Bi­jo je po­čo da tru­ne pa ga ni­je­su Tu­pa­nja­ni ku­pa­li ni obla­či­li, no ga ne­ka­ko po­ku­pi­li, od­ni­je­li na gro­blje i sa­ra­ni­li u grob nje­go­vi­je ro­di­te­lja. Eto ta­ko se Ob­ren ni­je po­fa­li­jo sa se­lid­ba­ma, ni onom na Ko­so­vo ni onom u Voj­vo­di­nu. Ali, ba­rem je mu­če­nik po­či­no ona­mo đe se kli­com za­met­no!

                        VASILIJE

Učio gim­na­zi­ju u Tre­bi­nju, ali ni­je ma­tu­ri­rao. Uoči ra­ta (1941) hva­tao zmi­je–šar­ke i po­sko­ke te ih pro­da­vao ot­ku­plji­va­ču iz Lju­bi­nja. Ka­pi­tu­la­ci­ja Kra­lje­vi­ne Ju­go­sla­vi­je za­te­kla ga kao re­zer­vi­stu na Cr­kvi­ca­ma vi­še Ri­sna. Rat je pro­veo kao sre­do­nja – ni ta­mo ni amo. I po­sli­je oslo­bo­đe­nja na­sta­vio da hva­ta otrov­ni­ce, to mu je po­sta­lo osnov­no za­ni­ma­nje.

Ni­je se Va­si­li­je že­nio, ali ima van­brač­nu kćer­ku ko­ju pri­zna­je vi­še no ona nje­ga. Ra­di­je ide pje­ške ne­go auto­bu­som, ve­li ško­di mu. Dr­ži go­vo­re na gro­blji­ma. Što dru­gi ne zna­ju o umr­lo­me – to zna Va­si­li­je.

Ni­je se do­pri­ča­lo da je u Ba­nja­ne bi­lo tav­ni­ca. Dok je bi­la Kin­ko­vi­ća ku­la na Ve­li­mlju, mo­že bi­ti da su Tur­ci u nju ne­ko­ga za­tva­ra­li, jer đe će Tur­ci bez tav­ni­ca, ali, ka­žem, ni­je se do­pri­ča­lo ni­šta o to­me. Do­du­še, ni­je­su pre­mlo­go ni bi­li Tur­ci na Ve­li­mlju, čim je Ra­de Bo­žov s Mi­lja­ni­ći­ma ubi­jo ha­rač­li­ju Mu­ra­ta Bor­ča­ka i omlje­ri­jo od ša­ke do lak­ta car­skoj da­ci­ji, Tur­ci su bu­le i si­bljan ma­kli s Ve­li­mlja, a on­da ih je isti Ra­de u do­slu­hu s Ba­ćo­vi­ći­ma is­pla­šio iz Ba­nja­na. Kad je vla­dao knjaz Da­ni­lo, pre­sta­li su Tur­ci da se me­ća­ne na Ba­nja­ne, osta­le su im sa­mo pan­du­ri­ce, jed­na na Re­no­vac i dru­ga na Tu­pan. Ali to su vi­še bi­li ću­ko­vi u ka­me­ni­jem žgur­la­ma no Tur­ci od ko­jih se bo­jiš. Kad je Cr­na Go­ra sa­svi­jem uze­la Ba­nja­ne pod svo­je kri­lo, kriv­ci su vo­đe­ni na Ce­ti­nje da im se su­di, a ko je pre­su­đen iz­dr­ža­vo je ka­znu na Gr­mo­žur, to je ostr­vo sa za­tvo­rom na Ska­dar­sko­me je­ze­ru. Ve­se­la ti Azač­ka tav­ni­ca pri toj zi­da­ni­ji! Na ostr­vu ne ra­ste ni­šta no ka­men stu­de­ni, ne­ma dr­ve­ta ni da se ob­lje­siš, sa­mo vîš ni­če iz ka­me­ni­je no­ra, šar­ga­ni i po­sko­ci mo­ta­ju ti se oko no­ga. Da umi­ješ pli­vat ko Ma­li Ra­do­ji­ca iz plje­sme, opet ne bi mo­go po­blje­ći s Gr­mo­žu­ra! Gr­mo­žur je na sred Je­ze­ra, a ne­ma ti­je ljuc­ki­je mi­ši­ca ko­je bi bi­le ka­dre do­pli­va­ti do oba­le. Ska­dar­sko je je­ze­ro bo­lan ko­li­ko mo­re, to je naj­vi­še je­ze­ro na Bal­ka­nu. Kad sam ja uči­jo ču­ve­nu Tre­binj­sku gim­na­zi­ju, vo­di­li su nas pro­fe­so­ri da vi­di­mo Ska­dar­sko je­ze­ro i Gr­mo­žur. S Gr­mo­žu­ra se vi­di Ska­dar u da­lji­ni. Naš Ska­dar, osvo­jio ga je kralj Ni­ko­la na sa­blju ju­nač­ku, ali nam ga ote­še La­ti­ni sta­re va­ra­li­ce. Na­ma ga ote­še i Ar­na­u­ti­ma po­klo­ni­še, na­let ih bi­lo. Na Gr­mo­žur je ro­bo­vo če­ti­ri go­di­ne Sa­vo Pe­jov i to na prav­di Bo­ga. To je đed po ocu ovo­ga po­šta­ra na Ve­li­mlje. Bi­jo mu s ne­šta ere­zan banj­ski bar­jak­tar No­vak Pe­trov pa tra­ži­jo na­či­na da mu vrat slo­mi­je. Bar­jak­tar se jed­no­ga da­na vr­to iz na­kvi­je sva­to­va, na­ke­ke­ru­ši­jo se ra­ki­je, je­dva se dr­ži ko­nja. Kad je bi­jo kroz Plić­ki kla­nac, strek­nui mu od ne­šta konj, a bar­jak­tar br­do­no­ži­ce pa gla­vom u gro­ti­nju. Kad se opo­ra­vi­jo od ugru­vi­na, na­šo je dva kri­vo­klet­ni­ka ko­ji su se za­kle­li ka­ko su vi­đe­li Sa­va Pe­jo­va da je kum­ba­si­jo s ru­ka­ma u vis is­pred No­va­ka. Od to­ga se bar­jak­ta­rev konj pre­pla­ši­jo i zba­či­jo sa se­be ko­nja­ni­ka. Kad je Sa­va su­di­ja su­di­jo na Ce­ti­nje, pa kad mu je pre­su­di­jo če­ti­ri go­di­ne Gr­mo­žu­ra, upi­to isti su­di­ja ka­žnje­ni­ka ima li šta da ka­že. Ta­kav je bi­jo za­kon, ta­da se ta­ko su­di­lo u Kra­lje­vi­ni Cr­noj Go­ri. Sa­vo je na to do­do ko iz to­pa:

– E ka­ko me pra­vo pre­su­di­jo ona­ko ti po­mo­go Bog i Sve­ti Va­si­li­je! Re­ci amin ako smi­ješ!

Su­di­ja se za­cr­ve­ni­jo ko uvor od ko­ko­ške, a Sa­va od­ve­li da se raz­la­đu­je na Gr­mo­žur.

Kad se for­mi­ra­la Kra­lje­vi­na Ju­go­sla­vi­ja, pr­vo se zva­la Kra­lje­vi­na Stba, Hr­va­ta i Slo­ve­na­ca, pa na­knad­no Kra­lje­vi­na Ju­go­sla­vi­ja, na­čel­nik za Ba­nja­ne bi­jo je Za­ri­je Mi­jaj­lov. Osta­lo je bi­lo ko­mi­ta po pla­ni­na­ma ko­je je no­va vlast go­ni­la gr­đe no Tur­ci haj­du­ke, a i ko­mit­ski ja­ta­ci ni­je­su bo­lje pro­la­zi­li.

Jed­nom žan­dar­mi do­ve­du pro tri­des Ba­nja­na ko­ji ja­ta­ku­ju s ko­mi­ti­ma i za­tvo­re ih u Ba­ru­ta­nu na Ve­li­mlje. To je zi­da­ni­ja ko­ju je Austri­ja po­di­gla to­kom Pr­vog svljec­kog ra­ta da se u nju dr­ži oruž­je i mu­ni­ci­ja za švap­ske sol­da­te. Ba­nja­ni su je pro­zva­li Ba­ru­ta­na jer su mi­sli­li da se kao u tur­ski ze­man ba­rut ču­va od vla­ge u po­seb­ni trap. Ta­da je bi­lo no­vo oruž­je, ni­je­su se pu­ške pot­pra­ši­va­le ba­ru­tom kao ra­ni­je, ali Ba­nja­ni to ni­je­su zna­li. Za­ri­je za­tvo­ri­jo u Ba­ru­ta­nu tri­des Ba­nja­na, pa on­da ih iz­veo iz Ba­ru­ta­ne, po­stro­jio i sva­ko­me re­dom uda­ro po ša­mar. Zvi­zne mu ša­mar­či­nu i za­pri­je­ti da mu se ne­će raz­mi­nu­ti s ti­jem apa­zom ako ne pri­zna da je ja­ta­ko­vo s ko­mi­ti­ma. Kad je red od ša­ma­ra­nja do­šo do Ga­vri­la Per­ko­va, on je od­u­da­ri­jo na­čal­ni­ku zvi­znuv­ši ga ša­kom u vi­li­cu. Pla­ti­jo je to Ga­vri­lo u Ku­ću Žut­ki­ća u Nik­ši­ću, vra­ti­jo se na­kon tri go­di­ne ro­bi­je! Eto to je sve što se pam­ti o banj­ski­jem za­tvo­ri­ma do Dru­go­ga svljec­ko­ga ra­ta, ni­šta se dru­go ni­je do­pri­ča­lo.

Ka­pi­tu­li­ra­la Ju­go­sla­vi­ja, kralj s mi­ni­stri­ma po­blje­go u Lon­don, Ta­li­ja­ni za­vla­da­li s Cr­nom Go­rom. Ko­sto Ra­do­vić, ku­će­vić i odža­ko­vić ko­ji ni­je sti­jo ju­go­slo­ven­sku pen­zi­ju no je osto vlje­ran kra­lju Ni­ko­li, po­stao ka­pe­tan nad Ba­nja­ni­ma. Ga­vri­lo Mi­njov mu pi­sar, Va­jo To­ma­še­vić se­iz. Ra­ču­na­lo se da Cr­na Go­ra ni­je po­ko­re­na, no da je spa­še­na od Sr­bi­je i da će unuk kra­lja Ni­ko­le Mi­ha­i­lo Pe­tro­vić na­sli­je­di­ti đe­do­vu kru­nu. Ta­ko je Mu­so­li­ni bi­jo za­mi­sli­jo, a to je po­seb­no bi­lo mi­lo ta­li­jan­sko­me kra­lju Vik­to­ru Ema­nu­e­lu i nje­go­voj že­ni kra­lji­ci Je­le­ni ko­ja je bi­la ćer­ka kra­lja Ni­ko­le. Ko­sto ko­man­du­je s Ba­nja­ni­ma, Ta­li­ja­ni da­va­ju tre­bo­va­nje, svi se Ba­nja­ni raz­mi­ri­sa­li od nji­jo­va ver­mu­ta i ci­ga­ra po­pu­la­re. Krč­mi se s ku­će na ku­ću bra­šno–si­ta, ulje, za­či­ni i dru­ge na­mjer­ni­ce. Pro­pu­ši­jo i ko ne pu­ši, pro­plje­vo uz ver­mut i ko je ko­ro­tan, na zi­do­ve po ku­ća­ma uba­ni­li se Mu­so­li­ni i kra­lji­ca Je­le­na – na­ša odi­va. Ta­li­ja­ni ni­je­su do­di­li u Ba­nja­ne sto­ga što ni­je­smo ima­li kol­sko­ga pu­ta, ni­je mo­gla da do­đe nji­jo­va mo­to­ri­za­ci­ja. Vlje­što su se do­mi­sli­li Mu­so­li­ni i Kra­lji­ca da u Cr­nu Go­ru spre­me go­spo­du, ni­je ti tu bi­lo pro­sto­ga voj­ni­ka, sa­mo kra­ljev­ska gar­da. Mi­ri­še put ko­jim idu, pje­va­ju ko sla­vu­ji u pe­ri­vo­ju, ni­ko se ne ču­di što će na vr­hu go­di­ne u svi­jem cr­no­gor­ski­jem gra­do­vi­ma prok­me­ča­ti ma­li Ta­li­jan­či­ći. Ta­kve oku­pa­ci­je svi­jet ni­je za­pam­ti­jo, ni­je to bi­la oku­pa­ci­ja jer su Ta­li­ja­ni u Cr­noj Go­ri vi­še li­či­li na pri­ja­te­lje ko­ji su do­šli s da­ro­vi­ma no na tu­đu voj­sku. No, sve će to cr­ni đa­vo od­ni­je­ti! Kad su par­ti­za­ni opa­li­li na Ta­li­ja­ne, pr­vo na Bra­ji­će ni­že Ce­ti­nja, a on­da je za­grok­ta­lo na mno­go mlje­sta. Kad su opa­li­li, Mu­so­li­ni je po­slao u Cr­nu Go­ru cr­no­ko­šu­lja­še ko­ji su bi­li že­šći oku­pa­to­ri no Njem­ci ili ra­ni­je Tur­ci. To su bi­le fa­ši­stič­ke di­vi­zi­je s cr­nim ko­šu­lja­ma i s pe­ru­ška­ma za ka­pom! E, kad su za­vla­da­li cr­no­ko­šu­lja­ši, otvo­ren je za­tvor na Ve­li­mlju i u nj uve­de­ni ro­bo­vi.

Tr­go­vac To­mo Mak­si­mov imo je is­pod ku­će ve­li­ki po­drum s de­mir­lu­ci­ma, dva pro­zo­ra i na nji­ma gvo­zde­ne ve­ri­ja­de. Ko­sto vla­da s Ba­nja­ni­ma, ali glav­no mu je vla­da­nje bi­lo u to­me da se po­ku­pe ta­o­ci ko­je tre­ba spro­ve­sti u Nik­šić, a oda­tle ih ras­po­re­di­ti po raz­ni­jem lo­go­ri­ma po Cr­noj Go­ri i Al­ba­ni­ji. Otkad po­sto­ji ra­to­va ota­da ima i ta­la­ca. Sva­ki oku­pa­tor ho­će da se obez­bi­je­di, ho­će da skr­ši ne­po­sluh i ustan­ke ta­ko što dr­ži ta­o­ce kao ga­ran­te te na­mlje­re. Dir­ni u vlast pa će stra­da­ti ta­o­ci. Za­to se u ta­o­ce ni­je vo­di­jo ko­mu­dra­go, no pr­va­ci i zna­čaj­ni lju­di. Ka­pe­tan Ko­sto oku­pi banj­ske kme­to­ve da od­re­de ta­o­ce i oni su od­re­di­li. Be­le Je­vre­mov od­re­di­jo ro­đe­no­ga si­nov­ca, a i dru­gi se ni­je­su bo­lje po­ni­je­li. Sa­mo je kle­nač­ki kmet An­dri­ja Mi­trov is­pao čo­vjek i ljuc­ko­vi­na! Nje­mu su ko­mu­ni­sti na kuć­no­me pra­gu ubi­li ro­đe­no­ga bra­ta Đo­ka­ša, a Đo­kaš je bi­jo kriv sa­mo za­to što je imo u kr­du tri­sta ova­ca. Ko­mu­ni­sti su ubi­ja­li ga­zde i do­ma­ći­ne da bi pri­vu­kli za so­bom si­ro­ti­nju i ala­vu­ke. To je do­bro po­zna­to. Ka­pe­tan Ko­sto sva­ko­me se kme­tu obra­ćo kao ma­lo sa sti­dom, sa­mo je An­dri­ju otvo­re­no po­gle­do i re­ko da ne šte­di ta­o­ce, valj­da su nje­mu ko­mu­ni­sti prag okr­va­vi­li. An­dri­ja se di­go na no­ge i re­ko da ne mo­re pre­po­ru­či­ti ni­ko­ga iz Klen­ka da ide u ta­o­ce. Ve­li, kad Bog dad­ne da se vra­ti kralj i do­đe slo­bo­da, ta­da će se sve po­rav­na­ti i ta­da će se pre­su­đi­va­ti oni­jem ko­ji su mu na prav­du bo­ga mu­ške­ta­li bra­ta Đo­ka­ša…

No što ti pri­čam, do­ve­de­no u To­mov po­drum ono­li­ko ta­la­ca ko­li­ko je banj­ski­je kme­ti­ja. Ne re­koh ti da su se Mu­so­li­ni i kra­lji­ca Je­le­na vlje­što do­mi­sli­li da vra­te u Cr­nu Go­ru vlast na onaj ob­lik ko­ji je bi­jo u vri­je­me Cr­no­gor­ske kra­lje­vi­ne – da ple­me­ni­ma upra­vlja­ju ka­pe­ta­ni a se­li­ma kme­to­vi. Šće­li ta­ko Ta­li­ja­ni da po­di­đu Cr­no­gor­ci­ma ko­ji su do­če­ka­li da ima­ju sa­mo­stal­nu dr­ža­vu. Spra­će­ni u To­mov po­drum sve mla­di i raz­bo­ri­ti lju­di, pa Ko­sto ni­je do­pu­što da se osje­ća­ju ro­bo­vi­ma dok su na nje­go­vom te­re­nu, a šta će po­tlje bi­ti s nji­ma – to sa­mi Bog zna. Do­du­še, la­ko je bi­lo Ko­stu da se ta­ko po­na­ša kad na Ve­li­mlju ni­je bi­lo Ta­li­ja­na, no je sva vlast pro­iz­i­la­zi­la iz Ko­sta i nje­go­vi­je či­nov­ni­ka. Do­pu­šti­jo Ko­sto da fa­mi­li­je sva­ki dan do­no­se hra­nu za­tvo­re­ni­ci­ma, uni­je­li su im i noć­nu ro­bu: ma to ni­je bi­jo za­tvor no – si­je­lo. Za­tvo­re­ni se ci­kva­ju, pri­ča­ju ša­le i okre­nu­li da igra­ju na kar­te fir­cih i bri­šku­lu. Igra­ju u du­van i u li­re ta­li­jan­ske. Za stra­ža­ra na za­tvo­ru od­re­đen Per­ko Mi­ćić iz Klje­ti­ne, to bi­ja­še je­dan sek­sen od sto oka, ri­đi­je br­ko­va i raz­ve­de­ni­je obr­va, mo­go bi mu iz­me­đu pred­nji­je zu­ba ti­snu­ti mu­ški prs. Glas mu hr­či ko iz du­bo­vi­ne. Onaj bož­ji te­me­rut na­ba­vi­jo ne­đe voj­nič­ku ka­pu šaj­ka­ču i na nju za­li­je­pi­jo ita­li­jan­sku tro­boj­nu za­sta­vu, pa mu se ša­re­ni gla­va, ne bi­lo pri­mi­je­nje­no kao u Mi­li­ća Vu­ja­di­no­vi­ća iz plje­sme. Mi­lić je imao če­kr­kli če­len­ku, baš če­len­ku sa dva­na­jest pe­ra, a Per­ku sa šaj­ka­če vi­jo­ri ša­re­na če­len­ka kao kri­lo pa­u­no­vo. Ob­lje­si­jo Per­ko du­gač­ku pu­šku ta­li­jan­sku i na njoj ba­jo­net. Vi­sok onaj str­mo­nja bli­zu dva me­tra, a opet ga je pre­ra­sto ba­jo­net. Na­to­žu­ljo co­ku­le ta­li­jan­ske, ne bi­lo bro­ja za nje­ga pa ih ni­je mo­go sve­za­ti no co­ku­le na­zuo ko na­nu­le. Pu­ši Per­ko po­pu­la­re ne pa­ti­še, za­si­pa se iz dže­pa ta­li­jan­ski­jem bom­bo­ni­ma, ma ni mo­re mu ni­je do ko­lje­na. Ta­la­ma­ri is­pred ona dva pro­zo­ra s ve­ri­ja­da­ma, šklap­ću mu na­zu­ve­ne co­ku­le, sti­jo bi s kim da pri­ča, ali ne­ma ni­ko­ga. On­da ti se on na­slo­ni če­lom na ve­ri­ja­du i pi­ta za­tvo­re­ni­ke šta bi od nje­ga či­ni­li kad bi, ne dao Bog, za­ko­man­do­va­li umlje­sto ka­pe­ta­na Ko­sta. Pi­ta Per­ko bi li ga dr­li na mlje­ši­nu, bri­ja­li na su­vo, ili ga mo­žda na­bi­li na ko­lac. Ta­ko Per­ko čo­ve­tao s pro­zo­ra, a je­dan od onih što igra­ju fir­cih od­go­vo­ri da ga ne bi na­bi­li na ko­lac no – na ku­rac. Dru­gi ve­li da ga ne bi odr­li no – po­sra­li. Eto ta­kav ti je bi­jo za­tvor ve­lim­ski u do­ba kad je s Ba­nja­ni­ma vla­do Mu­so­li­ni i Kra­lji­čin po­vje­re­nik Ko­sto Ra­do­vić, unuk ser­da­ra Đo­ka Ba­nja­ni­na, ofi­cir kra­lja Ni­ko­le, ple­me­nik ko­ji ni­je pri­zna­vao ni kra­lja Alek­san­dra ni nje­go­vu Kra­lje­vi­nu. Re­če­ne za­tvo­re­ni­ke oteo je Ra­do­van Bo­ji­čić kad su ih spro­vo­di­li s Ve­li­mlja u Nik­šić. Za­po Bo­ji­čić u tvrd kla­nac kod Ša­bo­ve du­bra­ve, upe­ri­jo pu­šku na spro­vod­ni­ke, oni se po­tle­u­ši, a ta­o­ci s Ra­do­va­nom uz br­do. Pri­ča­lo se da je to sve isti Ko­sto na­mlje­sti­jo, a ne bih mo­go re­ći ko­li­ko je tu isti­ne. Dru­ga gru­pa banj­ski­je ta­la­ca spro­ve­de­na je u Nik­šić oda­kle su ne­ki pre­ba­če­ni u Bar a ne­ki u al­ban­ski grad Klos. Kad je ka­pi­tu­li­ra­la Ita­li­ja če­te­res i tre­će go­di­ne, ne­ki su od njih pre­ba­če­ni u nje­mač­ke lo­go­re đe su i ko­sti osta­vi­li. Ti­jem pu­tem pro­šo je i Bla­go­ta Ko­stov, to je onaj si­no­vac Be­la Je­vre­mo­va ko­ga ti spo­me­nuh, si­no­vac ko­ga je stri­ko spre­mi­jo u ta­o­ce. Pro­šo je Bla­go­ta ti­jem pu­tem, ali se živ vra­ti­jo.

Evo ka­ko su se par­ti­za­ni sve­ti­li Ta­li­ja­ni­ma kad je Ita­li­ja ka­pi­tu­li­ra­la hi­lja­du de­vet sto­ti­na če­te­res i tre­će go­di­ne, sep­tem­bra mlje­se­ca. To bo­lje pam­tim no ono što je bi­lo ju­če!

Kad je ka­pi­tu­li­ra­la Ita­li­ja če­te­res i tre­će, par­ti­za­ni su ta­li­jan­ske za­ro­blje­ni­ke po­ba­ca­li u ja­me. Ni­je za­pam­će­no u bal­kan­skoj isto­ri­ji, pa tvr­do vlje­ru­jem ni u svljec­koj, da je ne­či­ja vlast ili ka­kva voj­ska ba­ca­la lju­de u ja­me. To su sa­mo či­nje­le usta­še i ko­mu­ni­sti to­kom Dru­gog svljec­kog ra­ta.

U Ba­nja­ni­ma, a to je po ze­mljo­pi­su oblast lju­to­ga kr­ša ili kar­sta, ima ve­li­ki broj ja­ma, kao što ih ima i na dru­gi­jem pro­sto­ri­ma te ili slič­ne ge­o­lo­ške struk­tu­re i zna­če­nja! Po­sto­je ja­me bez­da­ni­ce, vlje­ru­je se da ne­ma­ju dna, kad se u bez­da­ni­cu ba­ci ka­men – za­du­go se ču­je kao da ide na onaj svi­jet! U ja­me ko­je ima­ju dno ču­ješ ka­ko se ba­če­ni ka­men za­u­sta­vi­jo, ima ja­ma ši­ro­ko­ga gr­la ko­ji­ma vi­diš dno! Ne­ke ja­me, i bez­da­ni­ce i obič­ne, ši­ro­ko­ga su gr­la, mno­go ih je vi­še s us­ki­jem, a sko­ro je sva­ka go­lub­nja­ča. Ja­ta di­vljih go­lu­bo­va gni­je­zde se u ja­ma­ma, ta ti­ca mo­že da pod­ne­se stu­den i jam­ske du­min­da­će, ta­ko je to pri­ro­da na­mlje­šti­la! U mo­me đe­tinj­stvu, dok su Ba­nja­ni bi­li na­se­lje­ni i pre­na­se­lje­ni, iz svih na­ših ja­ma mla­za­li su go­lu­bo­vi zvuč­nog pr­ho­ta kri­la! Sad banj­ske ja­me ne cvje­ta­ju s bo­ko­ri­ma go­lu­bi­jeg cvi­je­ća. Ne­sta­lo ora­nja, ne­sta­lo str­ni­šta, ne­sta­lo ro­vi­na i vr­šid­be pa umi­nu­li i di­vlji go­lu­bo­vi. Je­su di­vlji, jes da su­ču iz jam­ski­je mr­ča­vi­na kao še­i­ta­ni, ali ne ži­ve od di­vlji­ne no od ljuc­ke ru­ke, od ora­ča i ko­pa­ča. Ne­sta­lo pi­to­mi­je se­lja­ka i di­vlji­je go­lu­bo­va!

Bi­ja­še zi­ma na iz­ma­ku – ju­žna, mo­čvar­na, sni­jeg vi­še kmast no bi­jel, ju­žna stu­den ko­ja se ne da us­pre­ći, po­seb­no kad si u lo­šoj odje­ći! U Ba­nja­ni­ma je bi­lo ma­lo špo­re­ta, sve sa­ma og­nji­šta. U na­šoj ku­ći ima­li smo i špo­ret i og­nji­šte. Kad do­đe sti­dan mu­sa­fir maj­ka bi stje­ra­la đe­cu uz og­nji­šte. Nje­goš ve­li da su u Cr­nu Go­ru pre­jev­ti­ni star­ci do zla Bo­ga, a ja ve­lim da su đe­ca u Ba­nja­ne jev­ti­na kad su go­sti u ku­ći. Og­nji­šte za­gri­ja­va sa­mo s jed­ne stra­ne, gri­ješ uz og­nji­šte ru­ke i pr­si a le­đa ti se mr­znu, okre­ni ple­ća og­nji­štu pa će ti se ru­ke ukan­ta­ri­ti od stu­de­ni! Pam­tim mno­ga ju­žna i moč­lji­va pro­lje­ća u Ba­nja­ne, pam­tim bo­žić­na og­nji­šta kad se đe­ca igra­ju po sla­mi, kad ne­ma stid­nih mu­sa­fi­ra, kad maj­ka ne za­ma­nju­je na đe­cu pa i kad uči­ne ka­kvu šte­tu…

No da se vra­ti­mo ja­ma­ma i Ta­li­ja­ni­ma. Usta­še su s mr­tvi­jem Sr­bi­ma po Her­ce­go­vi­ni iz­go­ni­li di­vlje go­lu­bo­ve iz ja­ma, a ko­mu­ni­sti s Ta­li­ja­ni­ma po Cr­noj Go­ri. Iz­go­ni­li su i ti­ce i đa­vo­le smra­dom ljuc­ki­je le­še­va!

To­ga je­žlji­vog, vla­žno­stu­de­nog i po­tmu­log da­na po­mo­li se ni­za Ždri­je­lo gru­pa, rnja­ga, ta­li­jan­skih za­ro­blje­ni­ka, spro­vo­de ih je­dan par­ti­zan i jed­na par­ti­zan­ka, pe­to­kra­ke im na če­lu. Ni­je­sam bro­jao, mi­slim da je bi­lo pe­de­se­tak za­ro­blje­ni­ka. Ne znam ni đe su za­ro­blje­ni, ni za­što su ih do­ve­li kod na­še ku­će, ni što će ih po­ba­ča­ti u ja­mu na Stra­ži­šte. Ima i dru­gih ja­ma, ne znam što su baš iza­bra­li Stra­ži­šte! Na ne­ko­li­ko da­na pri­je, ista par­ti­zan­ska voj­ska osta­vi­la je is­pred na­še ku­će jed­nog islu­že­nog ko­nja. Ma­lo je re­ći da je islu­žen, konj je raz­drt, to je konj­ski ži­vi ko­stur, da mu o ku­ko­ve ob­lje­siš tor­be – ne bi pa­le no osta­le kao da ih dr­ži či­vi­luk! Sva su mu re­bra pod sad­ni­ma, to su gnje­ca­ve ra­ne ši­ri­ne ljuc­ko­ga dla­na, su­kr­vi­ča­ste a kroz ra­ne pro­gle­da­lo bi­je­lo re­bro! Konj se dr­ži na no­ga­ma, po­lu­mr­tvi­jem gu­bi­ca­ma hti­jo bi da do­hva­ti mr­vu si­je­na ili slam­ku ko­ja je osta­la na stoč­nim ro­vi­na­ma. Ne­kad ra­ni­je iz­blje­no mu jed­no oko, s oni­jem dru­gi­jem na­zdi­re slam­ku za ko­ju se hva­ta kao za svoj po­sljed­nji spas! Taj konj ni­je mo­gao osta­ti na no­ga­ma ni do sju­tra, vra­ne i švra­ke pa­da­le su na nj i klju­ca­le nje­go­ve ra­ne, ali on je još pre­o­sta­li trun ži­vo­ta usmje­ri­jo na ro­vi­ne. Či­nje­lo mi se da on ni­je osje­ćao da mu ro­ve po ra­na­ma ti­ce str­vi­nja­re. Kad do­ve­do­še re­če­ne Ta­li­ja­ne, na­re­di­la im je par­ti­zan­ka da po­sje­da­ju po na­še­mu guv­nu. To je ploč­no guv­no, ra­zu­mi­je se kru­žnog ob­li­ka s kor­ni­žom od kle­sa­nog ka­me­na. Ko­li­ko je lje­ti, dok su že­ga i va­ro­pe­ci, div­no sje­dje­ti na tom ka­me­nom kor­ni­žu, to­li­ko je zi­mi, po­seb­no u kli­mat­skim pri­li­ka­ma ka­kve spo­me­nuh, ne­za­mi­sli­vo da tu ne­ko sje­di. Mo­go si ima­ti bun­du i s vr nje ce­ra­du ko­ja ne pro­pu­šta ki­šu, pa opet bi ti bi­lo stu­de­no na ka­me­nu stu­de­no­me! Na guv­nu đe vlje­tro­vi pu­va­ju i na Ilin­dan a nek­mo­li na pre­sko­ku zi­me u pro­lje­će! Guv­na se gra­de sa­mo na vje­tro­me­tu, svr­ha guv­na je da se vr­še ži­to, a kad se ovr­še tre­ba ovi­ja­ti zr­ne­vlje. Lo­pa­tom se ba­ca u vis zr­ne­vlje s plje­vom, vlje­tar od­ne­se plje­vu, a či­sto zr­no pa­da na ze­mlju! Sad ti je la­ko za­mi­sli­ti ka­ko je na­še guv­no zi­mi vje­tro­duv­no, kad ti ka­žem da je na nje­mu i lje­ti svje­že i stru­jo­vi­to. Kad upi­ri ilin­štač­ka si­dža u cik mo­žda­ni, idi slo­bod­no na na­še guv­no da se ras­hla­diš! Eto na ta­kav ka­me­ni kor­niž, na ta­kvo vri­je­me, Ta­li­ja­ne su na­će­ra­li da go­li i bo­si sjed­nu. Ono što je bi­lo na nji­ma ni­je ro­ba no rke i ki­ki­re­zi­ne, ono što im je na no­ga­ma ni­je obu­ća no la­mu­ši­ne, da­bog­da sva­ki tre­ći imo i la­mu­ši­ne. Vi­še ih bi­ja­še go­lo­gla­vi­je no s ka­pa­ma, ako se ka­kav šlje­pak na gla­vu mo­že na­zva­ti ka­pom! Ka­ko bi sad­nji­vi konj s na­ših ro­vi­na iz­gle­do me­đu na­red­ni­jem ko­nji­ma, ta­ko bi Ta­li­ja­ni iz­gle­da­li me­đu nor­mal­ni­jem lju­di­ma kad bi se s nji­ma po­mi­je­ša­li! Me­ni je ta­da bi­lo pet­nes go­di­na! Pam­ti­jo sam ja i pro­sja­ke i ne­sreć­ni­ke ko­ji pro­la­ze po­red na­še ku­će što je na sa­mo­me pu­tu, ali sve je to pe­ro za ka­pu pri do­ra­tu na ro­vi­na­ma i Ta­li­ja­ni­ma na guv­nu! Sje­ćam se pro­sja­ka ko­ji ni­je imao no­sa no sa­mo dvi­je šu­ge iz ko­jih svir­la dim kad pu­ši! No­si­jo je ko­na­tu da mu se u nju si­plje vo­da, jer mu ni­ko ni­je sti­jo da­ti ča­šu da se iz nje na­pi­je. Nos je opao to­me pre­ne­sret­ni­ku od po­ga­ne bo­le­sti fran­ze. Sje­ćam se sa­mo­hra­ne Ma­ri­ce Jo­va­no­ve iz Mr­gu­do­vi­je Do­li­na ko­ju je na­pa­la ži­va ra­na is­pod oba oka, ra­na joj raz­gri­zla li­ce pa iz nje­ga ka­plju cr­vi! Sje­ćam se Aki­ma Ele­za ko­ji je lud si­ljao po­no­ći od gro­blja do gro­blja, nje­ga ni­je bi­lo stid što mu se vi­di go­lo ti­je­lo. Stri­je­lja­še ga par­ti­za­ni kao bož­ja­ka. Ne­ko ih je kleo što su ta­kav bož­ji gri­jeh uči­ni­li, a po­ne­ko ih bla­go­si­vao što su se ose­va­pi­li. Do ta­da sam vi­di­jo, i to u Bi­le­ći kad sam oti­šo s maj­kom na pa­zar, ži­vu ljuc­ku tru­pi­nu. Sje­di mu­ško če­lja­de is­pred dža­mi­je, osje­če­ne mu ru­ke do ra­me­na i no­ge do ku­ko­va, sto­ji is­pred nje­ga ka­pa u ko­ju za se­vap ba­čaš sit­nu pa­ru! Ša­pu­ra gu­bi­ca­ma a ne znaš šta pri­ča. Po­tlje sam za­ne­ko­li­ko stre­co u snu, pri­vi­đa­la mi se ljuc­ka tru­pi­na iz Bi­le­će. S jed­nom ri­je­či, bi­jo sam već vi­di­jo de­ta­lje ljuc­ke uni­že­no­sti, ali ta­da sam pr­vi put do­ži­vi­jo go­mi­lu ljuc­kog uni­že­nja. Za­ro­blje­ni Ta­li­ja­ni ni­je­su bi­li do­ta­kli dno uni­že­nja no su tra­ja­li is­pod dna! Svi za­ra­sli u bra­de, ne­ko­me du­ga ne­ko­me krat­ka bra­da, u sva­ko­ga jed­na­ko cr­ne, pre­gor­je­le ru­ke! Či­ni­lo mi se da ne trep­ću, svi jed­na­ko bu­lje, ne u guv­no, ne u par­ti­zan­ku, ne je­dan u dru­go­ga no je­dan kroz dru­go­ga!

Par­ti­zan­ka je zna­la da go­vo­ri ta­li­jan­ski, za­to je ona ko­man­do­va­la, par­ti­zan se sa­mo smje­škao. Na­re­di­la im je da za­ko­lju ono­ga ko­nja ko­ji je cr­ka­vao na na­šim ro­vi­na­ma. Par­ti­zan im do­ni­jo sje­ki­ru iz na­še ku­će i dva–tri no­ža. Je­dan je za­mah­nuo sje­ki­rom na ko­nja, me­ni se či­ni­lo da će se pri­je sru­ši­ti Ta­li­jan no konj! Uda­ri­jo ga je vi­še pu­ta u gla­vu, ra­nja­vi konj se sru­ši­jo, a oni Ta­li­ja­ni ko­ji su do­bi­li no­že­ve na­gr­nu­li su na konj­ski leš da ki­da­ju i če­ru­pa­ju dje­lo­ve nje­go­va ti­je­la, ako se taj ko­stur mo­že ti­je­lom na­zva­ti! Ne­ki su po­va­di­li ne­ka­kve sit­ne bri­tvi­ce iz dže­po­va i po­ku­ša­va­li da od­sje­ku par­če me­sa, a ne­ko­li­ci­na su na­va­lji­va­li s nok­ti­ma na su­kr­vi­ča­sta konj­ska sad­na. Je­dan je li­zao krv ko­ja je cu­ri­la iz ra­sje­če­ne konj­ske gla­ve, bo­lje re­ći ka­pa­la je krv, je­dva je ka­pa­la. On­da im je par­ti­zan­ka na­re­di­la da ku­va­ju konj­sko me­so u naš stoč­ni ka­zan ko­ji je ne­da­le­ko od guv­na bi­jo po­sta­vljen na dva ka­me­na. U tom ka­za­nu lje­ti se ku­va bli­tva za svi­nje, zi­mi je ne­u­po­tre­bljiv, to je obič­no bu­re od pe­tro­le­u­ma ko­je je na­mi­je­nje­no za stoč­ni ka­zan. Mo­ja maj­ka do­ni­je­la je su­vih dr­va i na­lo­ži­la va­tru is­pod ka­za­na, pre­kr­sti­la se od strâ bož­je­ga i pro­sto po­blje­gla u ku­ću da je ne vi­di ona par­ti­zan­ka ka­ko je za­pla­ka­la.

Ta­li­ja­ni su se zbi­li oko ka­za­na, ne­ka­ko su se upi­li je­dan u dru­go­ga oko one va­tre. Di­za­li po jed­nu no­gu da je ugri­ju, ali gu­bi­li rav­no­te­žu i pa­da­li, stro­po­šta­va­li se. Čim je pro­klju­ča­la vo­da, go­lim ru­ka­ma su do­ko­pa­va­li ko­ma­de pre­mr­ša­vog konj­skog me­sa ko­je ni­je ni osje­ti­lo za ku­va­nje. Li­za­li su ugri­ja­ne ko­ma­de i vra­ća­li ih u ka­zan, ubr­za­va­li su svoj sa­mrt­ni ples oko ka­za­na, va­tra ih je, vi­še no me­so, iz­vje­sno po­vra­ća­la u ži­vot. Kad su se na­glo­da­li ugri­ja­nih konj­skih ži­la i ko­sti­ju, par­ti­zan­ka je ko­man­do­va­la po­kret. Kre­nu­li su grup­no, ali je­dan je bi­jo to­li­ko iz­ne­mo­go da su ga mo­ra­li no­si­ti, ne no­si­ti no su ga vu­kli za so­bom. Če­tvo­ri­ca ga dr­ža­li za ru­ke, a no­ge su mu se vu­kle. Taj ni­je ple­sao oko ka­za­na ni­ti oku­šao ko­nje­ti­ne, čim su do­šli on je sa­šao s guv­na na jed­nu udo­li­cu i čuč­nuo! Spu­stio je pan­ta­lo­ne, ako se ona kr­pa oko nje­go­vih gnja­to­va mo­že na­zva­ti pan­ta­lo­na­ma, stal­no je je­čao i na­te­zao se! Imao je kr­va­vi pro­liv ali ni­šta ni­je mo­gao is­ci­je­di­ti iz svo­ga ti­je­la! Ta­da sam vi­di­jo da iz ži­vo­ga čo­vje­ka vi­si cri­je­vo du­go ko­li­ko mu­ški ve­li­ki prst. Od sil­no­ga na­te­za­nja sam je iz se­be iz­ba­ci­jo de­be­lo cri­je­vo! Pri­je no ga je gru­pa po­vu­kla za so­bom, di­gli su mu pan­ta­lo­ne i sve­za­li ih oko pa­sa nje­go­va!

Spro­vod­ni­ci, oso­bi­to par­ti­zan­ka, vi­ka­li su na ro­bo­ve, par­ti­zan je gu­rao ko­lo­nu kun­da­kom od pu­ške a ona no­ga­ma. Od­ve­li su ih pro Gor­njeg Tu­pa­na, sju­tri dan se ču­lo da su ih ba­ci­li u ja­mu go­lub­nja­ču na Stra­ži­šte. Ni­je bi­lo po­tre­be da se s nji­ma gu­ra­ju kad ih ba­ca­ju u ja­mu, ve­le da su se i sa­mi u ja­mu opu­ča­li. Ni­kad ni­je­sam mo­gao se­bi ob­ja­sni­ti za­što su ih pro­vo­di­li do Stra­ži­šta kad je bi­lo i dru­gih ja­ma do ko­jih se lak­še do­la­zi. Mo­žda su htje­li da na­rod na­ku­plja strah od par­ti­za­na, ili da se isti na­rod ve­se­li kad vi­di ka­ko oku­pa­tor iz­gle­da u ru­ka­ma ko­mu­ni­stič­kih usta­ni­ka. Ne znam ni da­nas u če­mu je stvar!

U Ti­to­vo vri­je­me, kad je on bi­jo u naj­bo­ljim od­no­si­ma s ta­li­jan­skim pred­sjed­ni­kom Per­ti­ni­jem, Ita­li­ja i Ju­go­sla­vi­ja do­ni­je­le su kon­ven­ci­ju da se iz­va­de ita­li­jan­ske ko­sti iz cr­no­gor­ski­je ja­ma. Do­šla je eki­pa ita­li­jan­ski­je pla­ni­na­ra i dru­gih struč­nja­ka, iz­va­di­li su ko­sti ita­li­jan­skih voj­ni­ka ka­ko iz Stra­ži­šta ta­ko i iz dru­gi­je ja­ma po Cr­noj Go­ri. Od­ni­je­li u Ita­li­ju i pre­sa­hra­ni­li po nji­ho­vim obi­ča­ji­ma. Ka­ko su po­blje­gli di­vlji go­lu­bo­vi iz ja­me na Stra­ži­štu kad su u nju sur­va­li Ta­li­ja­ne, ni­kad se vi­še ni­je­su po­vra­ti­li. Dža­ba su ko­sti iz­va­đe­ne, go­lu­bo­va ne­ma te ne­ma!

*

Dru­gu gru­pu ro­bo­va vi­di­jo sam u mo­jim Ba­nja­ni­ma kad se oslo­bo­di­la ze­mlja. To su bi­la dva ba­ta­ljo­na nje­mač­kih voj­ni­ka.

U do­ba kra­lja Ni­ko­le pro­šo je kol­ski put od Nik­ši­ća za Tre­bi­nje, a po­pri­je no je po­gi­no kralj Alek­san­dar, op­tvo­re­ni su ra­do­vi na pu­tu od Bo­žu­ra do Ve­li­mlja. To je de­se­tak ki­lo­me­ta­ra kol­sko­ga pu­ta ko­ji­jem je tre­ba­lo po­ve­za­ti Ba­nja­ne s ce­stom ko­ja pro­la­zi za Tre­bi­nje. Po­če­li su ra­do­vi i do­šli do po­la, ali kra­lje­va smrt mno­go je šta u dr­ža­vi pre­ki­nu­la pa i ra­do­ve na na­še­mu pu­tu. No, ta nam se ne­vo­lja pro­met­nu­la u ala­vi­ju, ni­je­smo ima­li kol­sko­ga pu­ta pa ni­ka­kva voj­na si­la ni­je pro­šla pro Ba­nja­na to­kom Dru­go­ga svljec­ko­ga ra­ta. Gra­o­vo se oku­pa­lo s kr­vi i se­dam pu­ta, a mi ta­ko­re­ći ni po pr­stu. Jes nam iz­gi­nu­lo do­sta ljud­stva u čet­ni­ke i par­ti­za­ne, ali đe ne go­re ku­će i đe ne stra­da ne­jač, mo­že se re­ći da tu rat ni­je ni do­di­jo. Čim se oslo­bo­di­la ze­mlja ot­po­če­la je grad­nja na­še­ga pu­ta, pi­sa­lo je ne­đe da je to pr­vi put ko­ji je po­čeo u Ti­to­voj Ju­go­sla­vi­ji. Po­če­lo se jed­no­ga da­na ra­di­ti na či­ta­voj nje­go­voj du­ži­ni, osta­lo je bi­lo ne­na­či­nje­no ne­što vi­še no pet ki­lo­me­ta­ra. Di­jo­ni­ce su raz­di­je­lje­ne se­li­ma, ni­jed­no banj­sko se­lo ni­je osta­lo da ne ra­di, ali glav­ni rad­ni­ci bi­li su za­ro­blje­ni Njem­ci. Đe su za­ro­blje­ni i ka­ko, i ko je na­re­di­jo da se do­ve­du u Ba­nja­ne, ni­je­sam oba­vi­je­šten, pri­čam sa­mo o ono­me što sam vi­di­jo.

Bi­lo ih je bli­zu dvje­sta, zbo­ri­lo se da su to dva ba­ta­ljo­na nje­mač­ke voj­ske. Na­mlje­šte­ni su u ko­lo­ni­stič­ke ku­će u Je­li­ći­ma. Ko­lo­ni­sti su bi­li ma­lo po­pri­je od­se­li­li, osta­le im ku­će pra­zne, kao da su na­ru­če­ne za Njem­ce.

Ne bi­ja­hu Njem­ci iz­do­lje­li u ži­vot, iz­gle­da­li su opu­ni­ti­je no sre­da Ba­nja­ni. Ni­je na nji­ma voj­nič­ka ro­ba no ci­vil­na odi­je­la od gru­be abe što ima bo­ju vla­žna pi­je­ska. I ka­pe su im jed­na­či­te i od iste abe, idu na­o­kru­ga­lac kao cr­no­gor­ske, sa­mo što ne­ma­ju ni­ka­kve ob­li­ste ni zna­ka. Na no­ge su im dr­ve­ne kun­du­re, kad ide pu­tem tih dvje­sta Nje­ma­ca či­ni ti se da pro­la­zi di­vi­zi­ja, to­li­ko dr­vo tu­če o ka­men. Mno­zi­na ne umi­ju da idu s kun­du­ra­ma pa se spo­ti­ču i pa­da­ju. Ve­le da je me­đu nji­ma bi­lo ofi­ci­ra i pod­o­fi­ci­ra, ali oni se ni­čim ni­je­su iz­dva­ja­li i mi ni­je­smo zna­li ko je ofi­cir a ko pro­sti voj­nik. Sa­mo se zna­lo za jed­no­ga dok­to­ra, bi­jo je ob­u­čen kao i osta­li ali je oko li­je­ve mi­ši­ce no­si­jo bi­je­lu tra­ku s cr­ve­nim kr­stom. I on je ra­di­jo na pu­tu kao i osta­li, ali kad se ne­ko po­vri­je­di po­ma­gao mu je ko­li­ko se mo­gao po­slu­ži­ti lje­ko­vi­ma i za­vo­ji­ma iz jed­no­ga ruk­sa­ka. Dok­tor Fric – žut, ši­rok, plje­gav po obra­zu – ma pra­vi Šva­ba.

Ko­man­dant nad Njem­ci­ma Ili­ja Đor­đi­jev s To­či­na po­lja. Bi­jo je pr­vo čet­nik pa se pre­sal­du­mi­jo u par­ti­za­ne i, eto, da­li mu da ko­man­du­je na pu­tu s nje­mač­kim za­ro­blje­ni­ci­ma. Ili­jin po­moć­nik Vi­dak Ble­kić, ni­je bi­jo čet­nik ni par­ti­zan, no po­žmi­rep i se­o­ska ćuć­ka­li­ca. Špi­ja­vao je i čet­ni­ci­ma i par­ti­za­ni­ma, ali, pri­li­kom, vi­še par­ti­za­ni­ma, pa mu sad da­li da bu­de pa­ta­ri­ca nad Njem­ci­ma. Tr­džu­ma­ni An­dri­ja Mir­ko­vić, čo­vjek o svo­me po­slu, bi­jo če­ti­ri go­di­ne u nje­mač­kom za­ro­blje­ni­štvu pa na­u­či­jo nje­mač­ki je­zik.

Ko­man­dant Ili­ja ni­kad ni­je išao na gra­di­li­šte, u jed­noj ko­lo­ni­stič­koj ku­ći otvo­re­na mu kan­ce­la­ri­ja, kod nje­ga se do­di­lo za na­re­đe­nja. Kad bi se do­go­di­lo da ode na ra­di­li­šte, ni­je išo plje­ške no se kli­pi na ko­nja se­dla­ni­ka, za­teg­ne uzdu a gar­ne ga ba­krač­li­ja­ma. Do­ja­da bi to bi­lo da s ko­nja iz­da­je na­re­đe­nja boj­noj di­vi­zi­ji. Pro tr­džu­ma­na na­re­di­jo je Njem­ci­ma da svi ba­ce alat iz ru­ka i sta­nu na­mir­no dok on po­red njih pro­ja­ša­va. Vi­dak se ni­je od­va­jo od Nje­ma­ca, s nji­ma ko­man­du­je od ko­lo­ni­stič­ki­je ku­ća do ra­di­li­šta i na­zad. Nad­gle­da ih dok ra­de, te­ško ga ono­me Njem­cu ko­ji ne dr­lja­si isto­ga tre­na kad im se ko­man­du­je usta­ja­nje! No­sa­še Vi­dak lje­skov ota­rak, du­ži od me­tra, de­beo kao iza mu­ške ša­ke. No­si ga u de­snu ru­ku, gla­di ga li­je­vom, a ne­ka Nje­mac sa­mo za tren od­lo­ži ku­ča­ru ili ću­ski­ju, vre­sa ga Vi­dak oni­jem ota­r­kom po le­đi­ma. Ako Nje­mac stre­lo­vi­to ne poč­ne da ra­di, dru­gi će ćo­tek šče­ka­ti po gla­vi. Ma­lo je bi­lo da­na kad dok­tor Fric ni­je uda­re­no­me da­vao vlje­štač­ko di­sa­nje, jed­no­ga dok­tor ni­je mo­go po­vra­ti­ti, umro je sju­tri dan. Uko­pa­li su ga pri jed­no­me šu­mar­ku, ne znam ima li mu da­nas od gro­ba po­zna­je. Ni­ti je zbog te smr­ti Vi­dak smi­je­njem ni­ti mu je uzet lje­sko­vak, na­sta­vi­jo je on prav­cem ko­ji­jem je išao!

Hra­nu je za ro­bo­ve spre­mao nji­hov ku­var. Naj­vi­še je ku­vao žit­ku čor­bu bez me­sa, po­ne­kad pa­sulj, do­bi­ja­li su uz obro­ke po par­če hlje­ba. O me­su tu ni­je bi­lo zbo­ra. Vo­du su do­no­si­li s ko­lo­ni­stič­kih ča­tr­nja i ublo­va, ali Vi­dak ni­je do­zvo­li­jo da bu­rad s vo­dom dr­že u hla­do­vi­ni no na sun­cu! U nas su vru­ća lje­ta do zla bo­ga, do­bro je ne­ko re­kao da je udut do­nji­je Ba­nja­na đa­vo­lje og­nji­šte. Kad u ju­lu i av­gu­stu upi­ri si­dža ne­be­ska, ima da ti pro­vre mo­zak u ču­tu­ru. Ta­ko su Njem­ci pi­li ne mla­ku no vru­ću vo­du, ali si­la Vi­da­ko­va bi­la je ne­u­mo­lji­va.

Spa­do­še Njem­ci u ži­vot, po­sli­je mlje­sec da­na ni­je ih u ti­je­lu bi­lo za tre­ći­nu od ono­ga s čim su do­šli. Za­vr­zu­ju se od gla­di i že­đe, stro­po­šta­va­ju se sva­ki čas s onih kun­du­ra, dla­no­vi im se pro­met­nu­li u kr­va­ve žu­lje­ve. No ne ču se Nje­mac da jek­ne, čuo se Vi­da­kov ota­rak i bre­ka, ali ni­je nji­ho­vo ja­u­ka­nje. Bi­li su tvr­đi od ka­me­na stan­ca!

Bi­ja­hu isto­ga lje­ta ro­di­le sren­sle da se ta­ko ne pam­ti. Sren­sla je di­vlja tre­šnja, plod joj je ko­li­ko mrn­đu­la, umr­ko cr­ven, a ma­lo je re­ći da je grk! To je kraj­nje gr­či­lo, taj plod ni­šta ne oku­ša osvem ti­ca kos kad je su­šno lje­to. Ne bi ni kos da ga ne na­će­ra že­đa, u na­še bez­vod­ne kra­je­ve, đe ne­ma spla­ke ni po­to­ka, ti­ce op­sta­nu o ta­kvi­jem plo­do­vi­ma. Sve je to pri­ro­da na­mlje­sti­la, uči­jo sam ja o to­me u bo­ta­ni­ci i zo­o­lo­gi­ji, pro­fe­so­ri­ca Sto­ja Du­jo­vić pre­da­va­še pri­ro­do­pis naj­bo­lje što se mo­že za­mi­sli­ti. Ne tre­ba da ti se ku­nem, no vje­ruj mi kad ti ka­žem da su re­če­ni nje­mač­ki za­ro­blje­ni­ci zo­ba­li sren­sle po Je­li­ći­ma. Kad se vra­ća­ju s ra­da iz­gor­je­li i is­ci­je­đe­ni, Vi­dak im ni­je sme­tao da zo­blju sren­sle, no bi stao i se­i­ri­jo kad ro­bo­vi sa­vi­ju sren­slo­vu gra­nu i za­si­pa­ju se oni­jem si­ča­nom! Dok zo­blju sren­sle svi se utran­da­va­ju, či­ni ti se da su kr­va­vi po ru­ka­ma i obra­zi­ma, sve cr­no i kr­va­vo sa­mo im bi­je­li zu­bi. Gle­dao sam svo­jim oči­ma Njem­ca da po­vra­ti sren­sle ko­je je po­je­do, ali on ne pre­sta­je no na­sta­vlja da zo­blje. Ka­kvi su to ljuc­ki sa­sta­vi, ka­kvi su to or­ga­ni­zmi, ja­sno mi ne mo­že bi­ti. Ni­je do­pri­ča­no da je iko pri­je pro­gu­tao sren­slu no nje­mač­ki za­ro­blje­ni­ci u Ba­nja­ne.

Osta­li su nje­mač­ki za­ro­blje­ni­ci u Ba­nja­ne sve do je­se­ni. Po­red onog što ga je ubi­jo Vi­dak otar­kom, još su dvo­ji­ca umr­li, jed­no­ga je raz­ni­je­la mi­na a dru­gi se raz­bo­li­jo i umro. Uko­pa­ni su pri ono­me šu­mar­ku đe i pr­vi. Još ni­je bi­jo za­vr­šen put kad je do­šlo na­re­đe­nje da Njem­ci na­pu­šte ra­di­li­šte. Iz­gle­da da su si­le po­bljed­ni­ce oba­ve­za­le Ti­ta da is­po­ru­či sve rat­ne za­ro­blje­ni­ke, i ta­ko je bi­lo. Ukr­ca­li su Njem­ce na brod u Ri­snu, tre­ba­lo je da se is­kr­ca­ju na Ri­je­ku, a oda­tle da idu u Nje­mač­ku. Ali ni­je­su oni oja­đe­li­ci Ri­je­ke gle­da­li. Još Mo­re ni­je bi­lo oči­šće­no od mi­na ko­je plu­ta­ju vo­dom, brod je po­tre­fi­jo na mi­nu, ni­ko se s bro­da ni­je spa­si­jo. I po­sa­da i za­ro­blje­ni­ci po­či­nu­li su u pla­vu grob­ni­cu, ka­ko bi re­ko pje­snik Mi­lu­tin Bo­jić. Ta­ko je is­pa­lo da je od njih dvje­sta bi­jo naj­sreć­ni­ji onaj što ga Vi­dak ubi lje­sko­vi­jem otar­kom. Vi­dak je bar jed­no­me ro­bu skra­ti­jo mu­ke!

                            PETAR

Stu­di­rao u Za­gre­bu gdje će i dok­to­ri­ra­ti. Iz stu­dent­skih ska­mi­ja pre­šao u mi­ni­star­sku fo­te­lju, bio naj­mla­đi mi­ni­star u Vla­di Bla­ža Jo­va­no­vi­ća. Dok­to­ri­rao je kao mi­ni­star, ali s pro­mo­tiv­ne sve­ča­no­sti ni­je se vra­tio u Cr­nu Go­ru jer je uhap­šen kao in­for­mbi­ro­vac na že­lje­znič­koj sta­ni­ci Vin­kov­ci.

Po­sli­je Go­log Oto­ka ni­je se za­po­šlja­vao. Maj­ka i dvi­je nu­e­da­te se­stre po­sve­ti­le su se nje­mu, on je nji­hov zlat­ni krst.

Se­stre i da­nas ra­de za nje­ga iako se je­dva kre­ću. Pe­tar stal­no či­ta, i pri­ča ako ima s kim.

Dok­to­ri su u Ba­nja­ni­ma ima­li bez­ma­lo sve­tač­ki oreol! Ste­vo Pe­jo­vić je pr­vi Ba­nja­nin ko­ji je za­vr­šio me­di­ci­nu, ali on je ostao u Be­o­gra­du, do­la­zio je dok je bio stu­dent, ka­sni­je ri­jet­ko. U Nik­šić i Bi­le­ću, Ba­nja­ni su išli za sva­ku me­di­cin­sku uslu­gu. Pr­vi dok­tor ko­ji se na­sta­nio na Ve­li­mlju bio je Bo­gi­ša Mi­ha­i­lo­vić, iz Va­lje­va, to je bi­lo tri­de­se­tih go­di­na. Dr Pe­tar Mi­lja­nić ni­je ro­đen u Ba­nja­ni­ma no u Gac­ku. Po­no­si­li su se nji­me ne sa­mo Mi­lja­ni­ći no i svo ple­me, ali ne pam­ti se da je kad do­šao u Ba­nja­ne. On je stu­di­rao u Nje­mač­koj, bio lič­ni lje­kar kra­lja Ni­ko­le, osno­vao je na Ce­ti­nju bol­ni­cu Da­ni­lo I. O nje­mu Ba­nja­ni ni­je­su pri­ča­li kao o dok­to­ru ko­ji li­je­či, on je bio mno­go vi­še od to­ga, – ne­do­sti­žan, bo­žan­stvo. Tek će nje­gov sin Ni­ko, sor­bon­ski stu­dent, osni­vač Me­di­cin­skog fa­kul­te­ta u Be­o­gra­du i hi­rurg evrosp­kog gla­sa, po­sta­ti banj­ski dok­tor. Na­pu­stio je i Uni­ver­zi­tet i svo­ju kli­nu­ku u Be­o­gra­du kad je ka­pi­tu­li­ra­la Ju­go­sla­vi­ja, do­šao s po­ro­di­com u Ba­nja­ne i tu pro­veo rat. No, dr Ni­ko je po­seb­na pri­ča.

Dok­tor le­gen­da bio je No­vi­kov na Ce­ti­nju. Imuć­ni Ba­nja­ni do­la­zi­li su do nje­ga, dru­gi su o nje­mu pri­ča­li le­gen­de. Vje­ro­va­li su da dr No­vi­kov mo­že utvr­di­ti je li mu­ška­rac od tri­dest go­di­na imao kad sno­šaj sa žen­skom ili je još ne­vin! Na To­ma Kan­di­ća bi­la ka­za­la di­je­te jed­na dje­voj­ka iz Kr­ša! To­mo po­teg­ni na Ce­ti­nje, ta­mo ga pre­gle­daj dr No­vi­kov i daj mu re­co­pis da je ne­vin ko od maj­ke ro­đen. Ta­ko je To­mo sa­ču­vao obraz i po­šte­nje, ali je pje­ške do­šao s Ce­ti­nja. Od­ja­šao je Br­nja­ša pod pu­nom opre­mom, ali osta­vio ga je dr No­vi­ko­vu da ja­še!

Mo­ram pri­zna­ti da i me­ni ti­tu­la dok­tor i da­nas zvu­či u slu­hu kao pri­vi­le­gi­ja lje­ka­ra, to mi se pri­rod­ni­je gla­si no dr sci­en­ci­ae, što sam i sâm, čak i dr ho­no­ris ca­u­sa ni­je mi iz slu­ha eli­mi­ni­sao uz­vi­še­nost, pa i strah, od ti­tu­le či­ji vla­snik uzme ka­ši­ku, pri­ti­sne ti je­zik i za­po­vi­je­di da ka­žeš Aaaa! Ono što uđe u svi­jest i za­ci­men­ta se – te­ško se ka­sni­je ras­ci­men­ta­va! Jev­to Mi­lo­vić je pr­vi dok­tor na­u­ka iz Ba­nja­na, i je­di­ni do Dru­gog svjet­skog ra­ta. Bio je od­li­čan stu­dent ger­ma­ni­sti­ke u Be­o­gra­du, do­bio dr­žav­no bla­go­de­ja­ni­je za usa­vr­ša­va­nje u ino­stran­stvu, dok­to­ri­rao je u Ber­li­nu. Kad je dr Jev­to po­sje­tio svo­ju rod­bi­nu u Ba­nja­ni­ma, do­ži­vje­li su ga kao dok­to­ra–lje­ka­ra. Pu­le Mi­ćo­vić na­to­va­rio bo­le­snu maj­ku na osa­ma­re­nog ko­nja te pra­vo pred dr Jev­ta da je vi­ži­ta i pro­pi­še me­di­ži­ne. Dža­ba mu je Jev­to ob­ja­šnja­vao da on ni­je lje­kar no dok­tor na­u­ka. Pu­le se grd­no na­i­je­di­jo, ni­je mu bi­lo ja­sno što dok­tor Jev­to Mak­si­mov ne­će da mu vi­ži­ta maj­ku. Kad su ga upi­ta­li uku­ća­ni šta re­če dok­tor, Pu­le je opso­vao:

– Pi­šam ti se na dok­to­ra ko­ji ne umi­je da vi­ži­ta ži­vo če­lja­de!

Po­sli­je ra­ta, od­mah 1945. go­di­ne, raz­mi­lje­li su se po Cr­noj Go­ri lje­ka­ri i pro­fe­so­ri iz Hr­vat­ske. To su bi­li po­li­tič­ki ka­žnje­ni­ci ko­ji su u zbra­ti­mlje­noj Ju­go­sla­vi­ji do­bi­ja­li rad­na mje­sta kao ob­lik iz­dr­ža­va­nja ka­zne. Ba­nja­ni­ma je do­di­je­ljen dr An­drej Kiš iz Za­gre­ba, bio je do­mo­bran u Pa­ve­li­će­voj dr­ža­vi. Da je bio usta­ša, ne bi ga za­pa­li Ba­nja­ni, no bi pre­šao oba­lu Ahe­ron­ta! Dr Kiš bio je če­škog po­ri­je­kla, i ro­di­te­lji su mu bi­li lje­ka­ri, mlad – ni pri­ma­ći tri­de­set go­di­na. Vi­sok, plav, upra­vo – užu­to plav, s na­gla­še­nim no­som, pro­će­lav, no­si na­o­ča­re! Za nor­mu banj­skog ho­da ko­ra­čao je ša­ša­vo. Da su Ba­nja­ni zna­li za po­zo­ri­šte lu­ta­ka, do­ži­vje­li bi ga kao lut­ku ko­ja ho­da. Išao je us­prav­no ne gle­da­ju­ći pre­da se, što je zna­či­lo da uda­ra no­ga­ma u ka­me­nje, po­sr­će i pa­da, po­bi­ja se na nos! Ni­je čo­vjek s as­fal­ta na­u­čio da mu no­ge za­pi­nju za ka­kvu ka­me­nu ob­lu­ti­cu ili za ko­ri­jen ko­ji štr­či iz ze­mlje.

Dok­tor Kiš sta­no­vao je na Ve­li­mlju, a obi­la­zio Ba­nja­ne od Vra­njie Pri­so­ja do So­mi­ne uz­duž, i po­pri­je­ko – od Stra­ži­šta do Smr­du­še! Bi­la ci­kop­vi­na kad se mr­zne mo­zak u gnja­to­ve ili va­ro­pek ilin­šta­ka kad pro­vre mo­zak u ču­tu­ru, on je jed­na­ko bio na te­re­nu. Bes­pla­tan dok­tor bes­plat­no li­je­če­nje, zo­vi ga i pre­gle­daj se, što ni­ko tvoj ni­kad ni­je imao! Još Ba­nja­ni ni­je­su bi­li ra­se­lje­ni, pro­pa­gan­da za ko­lo­ni­za­ci­ju tek je bi­la u je­ku, bi­lo je mno­go slu­ča­je­va kad stvar­no tre­ba zva­ti li­ječ­ni­ka. Ako je za­peo po­ro­đaj – tr­či po dok­to­ra, isto je ta­ko bio po­tre­ban kad se ne­ko kre­šu­ći dr­vo oti­sne sa sta­bla, ako ne­ko­ga uje­de zmi­ja, ako te za­ka­čio pla­ho­vit bik ro­gom, ako no­žni splet ra­sje­češ sje­ki­rom, ako ne­ko­ga po­go­di prišt! Ako je ne­ko upao u ka­kvu ur­vi­nu, ako je ne­ko ne­ko­me ko­cem uči­nio mek­ši rbat no tr­buh – ako je, ako je i na hi­lja­du pu­ta ako je – dr Kiš je hi­tao i po­ma­gao! Kad je sta­la pro­sta­ta star­cu od sto go­di­na kao i kad je ste­gla va­tru­šti­na di­je­te u ko­li­jev­ci, dr Kiš je bio glav­ni spe­ci­ja­li­sta. Sa­mo lo­mo­ve i ši­zo­fre­ni­ju ni­je­su Ba­nja­ni pre­pu­šta­li Ki­šu. Mak­sim Pe­ro­vić i To­dor Goj­kov na­mlje­šta­li su slo­mlje­ne ko­sti i dla­ži­li pa­ci­jen­te, a ši­zo­fre­ni­ča­re su vo­di­li noć­no brez mlje­se­ca pod Ostrog da sve­to­ga Va­si­li­ju mo­le za spas! Za sve dru­go tr­ča­lo se po dok­to­ra, on je ne­po­go­vor­no i ne­pro­go­vor­no išao i li­je­čio ka­ko je mo­gao i čim je mo­gao!

Kiš je bio čo­vjek o naj­ma­nje go­vo­ra, za mno­ge ni­jem, oda­bi­rao je oso­be s ko­ji­ma je vri­jed­no raz­go­va­ra­ti. U na­šu ku­ću, na glav­nom pu­tu ko­ji Ba­nja­ne ve­zu­je s Gra­ho­vom i s vo­zom što pro­la­zi od Bi­le­će za Nik­šić, na­vra­ćao je za­to što je htio, ne što je po­zi­van. U sva­kom se­lu u Ba­nja­ni­ma oda­brao je po ne­ku ku­ću u ko­ju je na­vra­ćao za­to što je htio a ne sto­ga što je mo­rao. U do­tič­noj ku­ći oda­bi­rao je lju­de s ko­ji­ma je raz­go­va­rao. U Ko­pri­vi­ca­ma Jo­si­fa Ni­ko­li­na, na Li­ve­ro­vo Po­lje Je­lu Vi­da­ko­vu, u Klen­ku Mi­la Ni­ko­li­na, mo­ju maj­ku u Je­li­ći­ma i ta­ko da­lje! Maj­ka je dok­to­ru či­nje­la do­ček ko­ji je na­mi­je­njen sa­mo za stid­ne go­ste. Sa­kral­ni od­nos Ba­nja­na pre­ma dok­to­ru ta­ko se ja­ko ogle­dao u sti­mi ko­ju je maj­ka pri­re­đi­va­la Ki­šu! Dje­ca se uda­lje iz ku­će, ako se obi­čan kom­ši­ja za­te­kao u ku­ći, znao je da tre­ba na­pu­sti­ti! Sa­mo če­ljad od pr­ve tr­pe­ze osta­ja­la su ako su se za­te­kla kad do­đe dr Kiš. Kao što su oni obič­ni zna­li da tre­ba oti­ći, ta­ko su ti glav­ni zna­li da tre­ba osta­ti! Maj­ka je sta­vlja­la pred dok­to­ra pu­no­ma­sni sir, ne­kol­li­ko na­re­za­ka pr­šu­ta ru­me­nih kao zo­ra a tan­kih kao dam­ska le­pe­za. Ako je pro­lje­će – tu je oba­ve­zno mla­di luk s pe­ru­ši­na­ma! Ki­sje­lo mli­je­ko je bi­lo ne­za­o­bi­la­zno. Ako je zi­ma – ne­ma sa­la­te! Ba­nja­ni sa­mo s pro­lje­ća je­du sa­la­tu – mla­di luk i lo­ći­ku. Ki­sje­li ku­pus ne je­du kao sa­la­tu, ni­ti ga upo­tre­blja­va­ju za sar­mu. Ne zna­ju šta je sar­ma, a ki­sje­li ku­pus ku­va­ju s ka­stra­di­nom, bra­ve­ti­nom. Dr Kiš ni­je pio ra­ki­ju, a da je bio od ra­ki­je – ima­la bi je maj­ka. To je ona ra­ki­ja ko­ja se kri­je u de­vet ja­ma, za nju ni­ko od uku­ća­na ne smi­je zna­ti, če­ka ona sa­mo stid­ne go­ste. Vi­nom ga ni­je ni nu­di­la! Ba­nja­ni se vi­nom pri­če­šću­ju, uz kr­snu sla­vu glav­ni lju­di po­pi­ju po ča­šu ko­na­vljan­skog vi­na, ka­pljom vi­na pre­li­ju se bad­nja­ci i – to je sve! Ali tu je na­do­šla me­do­vi­na. I ona se pi­je sa­mo u po­seb­nim pri­li­ka­ma, i taj pje­nu­ša­vi na­pi­tak is­ka­pe glav­ni go­sti. Dr Kiš bio je ta­kav gost, a vo­lio je me­do­vi­nu! Ka­fu mu maj­ka ni­kad ni­je sku­va­la za­to što je – ni­je ima­la! Ku­va­la se, Ba­nja­ni ka­žu pe­če se ka­fa, ku­va­la se ta­da u Ba­nja­ni­ma sa­mo imi­ta­ci­ja od pr­že­nog ječ­ma – pr­ga. Ni­je maj­ka dok­to­ra nu­di­la pr­gom, đe ćeš bo­lan dok­to­ra s pr­gom do­če­ki­va­ti!

Ma­lo–po­ma­lo Ba­nja­ni su za­vo­lje­li dr Ki­ša, nje­go­vo neo­bič­no po­na­ša­nje pri­hva­ti­li su kao nje­gov pri­rod­ni gard. Ra­sla mu je ci­je­na ne sa­mo što se dis­tan­ci­rao od ma­se, što ni­je uspje­lo go­mi­li da ga na­vu­če na svoj ring ko­ji bi se pro­met­nuo u nje­gov ži­vi pi­je­sak, ne­go mu je ra­stao auto­ri­tet i sto­ga što je bio od­li­čan lje­kar. Mno­go­ga je spa­sio, pri­čom su do­tu­ra­li dok­to­ra jed­ni dru­gi­ma, dr Kiš iz pri­če nad­ra­stao je ral­no­ga dr Ki­ša! Ka­rak­te­ri­sti­ke: tu­tu­ra kad kra­če, po­bi­ja se na nos, je­bo ga otac usta­ški, šu­ti ko mu­la, ni­ka­kva vlje­ra pre­tvo­ti­le su se u – ra­van je No­vi­ko­vu, ža­li Bo­že što ni­je naš, pra­vi go­spo­din, ljuc­ko­vi­na. Ta­ko su se dr­skost i ne­pri­hva­ta­nje s po­čet­ka pre­tvo­ri­li u po­što­va­nje či­me se za­o­bi­la­zio stid i ka­ja­nje! Dr Kiš iz­dr­žao je i ta­kav pri­jem i pu­te­ve s ko­jih se gra­đa­nin po­bi­ja na nos, iz­dr­žao je ki­še, mo­če, za­sje­re, me­ća­ve, snje­go­ve i sme­to­ve, je­se­nje for­tu­ne i lu­na­ri­je. Iz­dr­žao ga­za­pe i stoj­se­re, pr­tio je pr­ti­ne i kad pa­ne so­va ne­be­ska! Ostao je us­pra­van u ho­du, ni­je pri­je­no za nj me­đe­da­sti banj­ski hod! Na­u­čio je da odi­že no­ge od ze­mlje, da se ne stu­tu­ra­va i po­ba­da na nos! Uz rast nje­go­va ugle­da po­pra­vlja­lo se i nje­go­vo eko­nom­sko sta­nje. Ni­je vi­še spa­vo u ku­ći Ko­se Ra­do­ju­še, ka­ma­ra mu je bi­la ko­li­ko mi­žgar, no je imao dvi­je so­be i to u ku­ću Og­nje­no­vi­ća u ko­ju je uoči ra­ta Pe­tar Ol­raj­to ulo­ži­jo pun će­mer do­la­ra. Dok­to­ru se upri­sto­jio stan, otvo­ri­la se Am­bu­lan­ta na Ve­li­mlju, dr Kiš njen šef. Uz dr­žav­ne sve­ča­no­sti na Ve­li­mlju, dok­tor se pe­nje na bi­nu, i sje­da u če­lo tr­pe­ze, ta­man do gla­va­ra kad se po­vo­dom ka­kve pro­sla­ve kr­ka iza oba uva. S jed­nom ri­je­či – Ba­nja­ni na­vi­kli na dr Ki­ša, ma i dr Kiš na Ba­nja­ne!

U Klen­ku do­šla no­va uči­te­lji­ca, za­vr­ši­la ško­lu u Her­ceg–No­vom, ro­dom iz Da­ni­lo­va Gra­da. Biv­ša uče­ni­ca Pod­go­rič­ke gim­na­zi­je, za­vr­ši­la po­treb­ne kur­se­ve za uči­telj­sko zva­nje i do­šla kao osvje­že­nje, uči­telj La­zar bio je is­cr­vo­to­čo od sta­ro­sti. Mi­le­na bi­ja­še vit­ka dje­voj­ka, tam­no­pu­ta, bi­ser­nog osmi­je­ha is­pod arap­skih usa­na. Na­gla­še­no su joj raz­vi­je­ni no­žni li­sto­vi i doj­ke. Mo­glo se re­ći da joj je glas mu­ška­rast, a u stva­ri pu­no­ću nje­nog go­vo­ra či­ne pri­gu­še­na ero­ti­ka i otvo­re­na so­nor­nost. Po­če se pri­ča­ti da dr Kiš ide u Kle­nak i kad ga ne zo­vu da vi­da bo­le­sni­ka! A vi­ken­dom, Ba­nja­ni bi re­kli ne­đe­ljom, ide oba­ve­zno u Nik­šić, ali ne sa sta­ni­ce Ri­je­ča­ni, što mu je du­plo bli­že, no sa sta­ni­ce Pe­tro­vi­ći, što mu je du­plo da­lje. Na­i­đe na Kle­nak, uzme pod ru­ku uči­te­lji­cu Mi­le­nu, za­kr­ca­ju se vo­zom s Pe­tro­vi­ća, pro­ve­du vi­kend u Nik­ši­ću. Opet vo­zom do Pe­tro­vi­ća, Mi­le­na osta­ne u Ško­li, Kiš pro­du­ži na Ve­li­mlje. Ni­je uči­te­lji­ca uze­ta na zub za­to što je vlast pri­hva­ti­la dok­to­ra Ki­ša, ina­če – ne bi je za­o­bi­šao stal­ni epi­tet – švap­ska kur­va. Po­sli­je go­di­nu–dvi­je lju­ba­vi, uze­će se Mi­le­na i dr Kiš, oti­šli su u Za­greb. Ža­li­li su Ba­nja­ni za dok­to­rom Ki­šom pa su i pre­ža­li­li, do­šao je u ve­lim­sku am­bu­lan­tu no­vi dok­tor, ne je­dan ne­go dva. An­ga­žo­va­na je i ba­bi­ca i dvi­je sa­ni­tet­ke.

Div­no ka­sno­pro­ljeć­no ju­tro, ne­dje­lja, ne­gdje oko de­vet sa­ti. Ja za­vr­šio osmi raz­red i do­šao ku­ći da spre­mam ma­tu­ru. Sun­ce je već ja­ko gri­ja­lo iz­nad Ču­rev­ca, ali orah je tu sa ši­ro­kom sje­no­vi­tom kro­šnjom. Kom­ši­ja Mir­ko, po obi­ča­ju, do­šao da sje­di, što je zna­či­lo da će osta­ti i za ru­čak, tek kad nag­ne dan oti­ći će ku­ći. Ja ne­što pri­čam s Mir­kom. Vo­lio sam s Mir­kom da pri­čam, ni­je se sti­di­jo da evo­ci­ra lju­bav­ne zgo­dov­šti­ne iz vre­me­na svo­je mla­do­sti ko­je je, do­du­še, vi­še gle­dao no do­ži­vlja­vao. Uto­li­ko za­la­ja pas! Maj­ka iza­đe i s ru­kom iz­nad oči­ju po­gle­da na Ždri­je­lo. Od Ždri­je­la, gdje se po­mo­li put­nik, gdje na­glo iz­bi­je na­mjer­nik, pa do na­še ku­će ima naj­ma­nje tri­sta me­ta­ra i to ši­ro­kog pro­sto­ra. Ne­gdje na sre­di­ni te du­ži­ne na­ša je gu­sti­jer­na, bi­sti­jer­na, ča­tr­nja ili gu­šće­ri­na, sve su to rav­no­prav­ni na­zi­vi za banj­sku vo­du du­be­ni­cu, za banj­sku bez­vod­nost. Ba­nja­ni su ple­me bez spla­ke i po­to­ka, mo­joj ku­ći je naj­bli­ža ri­je­ka – Tre­bi­šnji­ca, a to je do­bra če­ti­ri sa­ta ho­da konj­sko­ga i mo­mač­ko­ga! Na gu­sti­jer­ni je uvi­jek kan­ta, la­ta, s lan­cem, sin­dži­rom, ko­jom se za­va­ta vo­da iz to­ga, uslov­no ka­za­no, bu­na­ra! Pri­mi­ca­la se gu­sti­jer­ni vi­so­ka že­na, žu­te ko­se kao Sun­ce ko­je je plam­tje­lo iz­nad Ću­rev­ca! Išla je baš ona­ko ka­ko je u po­čet­ku svo­ga banj­sko­ga ho­da išao dok­tor Kiš: po­sr­nu­la je jed­nom–dva­put, odr­ža­la se – ni­je se po­bi­la na nos. Do­šla je na gu­sti­jer­nu, sta­la, ta­šnu je dr­ža­la u jed­noj ru­ci, htje­la je da se po­slu­ži onom kan­tom, ali ni­je ima­la hra­bro­sti, po­ku­ša­la je ne­što da ka­že! Ni­je­sam ra­zu­mio šta je re­kla, ali Maj­ka je upi­to­mi­la glas, ta že­na je naj­če­šće go­vo­ri­la oštrim i na­re­đu­ju­ćim to­nom, smek­ša­la je glas i re­kla:

– Do­đi u ku­ću ako si žed­na, na­vra­ti­te!

Na­ši se­lja­ci u is­toj re­če­ni­ci jed­nom ka­žu ti, dru­gom vi, br­zo za­bo­ra­ve na vi i ti­ka­ju te bez za­zo­ra! Mi smo bi­li uz se­ljač­ki po­tes i tr­go­vač­ko–za­na­tlij­ska ku­ća, mo­ja maj­ka je rar­sko­šni­je ras­po­la­ga­la s per­tu, ali za­a­vi­sno od po­tre­be ima­la je i per­si kao pri­ruč­no sred­stvo.

Elem, na pi­tom po­ziv mo­je maj­ke do­šla je pred ku­ću da­ma, odi­sta da­ma. Kao stu­dent u Za­gre­bu vi­dje­ću svu film­sku kla­si­ku, ta­da je Ame­ri­ka, po­li­tič­ki mu­dro, u na­šu ze­mlju uvo­zi­la svo­ju po­li­ti­ku pre­ko ta­ko­re­ći bes­plat­nih fil­mo­va. Vi­dio sam ve­li­ke da­me, ali naj­vi­še me im­pre­si­o­ni­ra­la fran­cu­ska glu­mi­ca Mi­šel Mor­gan, tek na dru­gom mje­stu je bi­la Ava Gard­ner iz Snje­go­va Ki­li­man­dža­ra! Kad bi se god na plat­nu po­ja­vi­la Mi­šel Mor­gan, sje­tio bih se re­če­ne da­me is­pred na­še ku­će u pro­ljeć­no ju­tro. Ko­li­ko god da sam vi­dio fil­mo­va s Mi­šel Mor­gan ni­kad mi ni­je iz­o­sta­la aso­ci­ja­ci­ja na tu da­mu, i to ta­ko da glu­mi­ca li­či na da­mu a ne pak put­ni­ca, i pat­ni­ca – vi­dje­će­mo, da li­či fran­cu­skoj glu­mi­ci! Vi­so­ka i vit­ka, sna­žnih obli­na s da­hom uve­nu­ća erot­ske kla­si­ke od tri­de­se­tak go­di­na! No­si­la je ci­pe­lu s ot­pa­lom šti­klom u ru­ci ko­jom no­si ta­šnu. Bi­la je na­tan­ko ogre­ba­na li­je­vom stra­nom li­ca, ča­ra­pa se još dr­ža­la na no­zi bez ci­pe­le, pr­sti na bo­soj no­zi osjet­no kr­va­vi. Da­ma je ima­la do­tje­ra­nu fri­zu­ru. Ka­kav je maj­stor bio nje­zin fri­zer po­ka­zao je put ko­ji je da­ma pre­šla od že­lje­znič­ke sta­ni­ce na Ri­je­ča­ni­ma do na­še ku­će! Odr­ža­ti ta­kvu fri­zu­ru na ta­kvom pu­tu ni­je stvar ta­kve da­me no zlat­nih ru­ku maj­sto­ra ko­ji je na­pra­vio fri­zu­ru! Ob­u­če­na u ko­stim pe­pe­lja­ste bo­je s ve­li­kim bro­šem u ob­li­ku žu­tog lep­ti­ra, min­đu­še bi­ser­no bi­je­le, ne­ve­li­ke, kao dvi­je su­ze ko­je su ka­nu­le ali ni­je­su još pa­le! U pr­ste­nu na li­je­voj ru­ci bje­la­sao se sma­ragd, kao da joj je tre­ća su­za sle­tje­la na sred­nji prst. Ni­ka­da do ta­da ni­je­sam vi­dio ta­ko fi­no uoblje­ne žen­ske pr­ste! Mi­slio sam da mo­ja pro­fe­so­ri­ca No­ra Ci­ri­go­vić ima naj­ljep­še pr­ste, ali pr­sti­ma ove da­me ni­je­su se mo­gli ni pri­ma­ći. Kao ni pr­sti glu­mi­ce Mi­šel Mor­gan! La­ki­ra­ni nok­ti vu­ku na bo­ju žu­tog lep­ti­ra na nje­nom re­ve­ru. Lak je bio tu i ta­mo is­kr­zan, a na­ža­lost, i to ve­li­ku ža­lost, dva–tri nok­ta na nje­nim ru­ka­ma bi­la su po­lo­mlje­na. No­si­la je put­ni­ca op­šir­nu ta­šnu, ne­ka­ko je ve­li­či­nom svo­jom od­ska­ka­la od nje­ne dam­ske pri­li­ke, ni­je ta tor­ba–ta­šna za ta­kvu žen­sku sup­til­nost! Kao da tor­ba pre­mo­šća­va raz­da­lji­nu iz­me­đu cje­lo­vi­te da­me u buj­nog fol­klor­nog am­bi­jen­ta u Je­li­ći­ma! Ras­pa­lje­no sun­ce raz­ba­ci­va­lo se ne­be­skim lu­ča­ma, li­va­de is­pod ku­će i Ću­re­vac iz­nad nje ša­re­nje­li su se od cvi­je­ta trav­nog i gor­skog, ptič­jim ho­rom di­ri­go­va­la je ku­ka­vi­ca, obi­la­ta svje­ža ba­le­ga is­pra­ti­la je ov­ce i go­ve­da na po­pas. Ja­to ko­ko­ša­ka pr­po­ša­lo se na pe­pelj­ku, jed­no pra­se utr­ča­lo je u ku­ću, ta­mo ga ne­ko do­če­ko z gran­či­nom, cvi­lje­lo je i bje­ža­lo. Ša­rov se umi­rio, sa­mo je na­glas zi­je­vao i škle­pao vi­li­ca­ma kad po­ku­ša­va da uhva­ti mu­vu ko­ja mu du­šman­ski sli­je­će na nju­šku!

Maj­ka je go­šću po­nu­di­la da uđe u ku­ću:

– Ulje­zi­te u ku­ću, aj­de, što se sti­di­te!

Ja sam ostao da sje­dim s Mir­kom is­pod ora­ka, ali đa­vo nam od­ne­se pri­ču, ne znam ko se od nas dvo­ji­ce vi­še u uvo pre­tvo­rio da ona­ko na­pre­ma­se, kroz otvo­re­ni pro­zor i vra­ta slu­ša šta Maj­ka pri­ča s pri­do­šlom da­mom. Maj­či­no pi­ta­nje a oda­kle ste bo­ga­ti naj­pre­ci­zni­je je od­re­di­lo ži­vot­nu dob iz­ne­nad­ne že­ne. Da je bi­la pre­va­li­la tri­de­set i pe­tu, Maj­ka bi je si­gur­no pi­ta­la – oda­kle ste go­spo­đo, đe pu­tu­ješ, a da se ni­je bi­la pri­ma­kla tri­de­se­toj nje­žno bi je pri­bli­ži­la: – okle si đe­voj­ko. Da je bi­la is­pod dva­de­se­te pi­ta­la bi je či­ja si ti, šće­ri. Go­spod­ski iz­gled go­šće ni­je do­zvo­lio mo­joj maj­ci da je oslo­vi kao dje­voj­ku iz na­ših kra­je­va. Mla­dost u ocvje­ta­va­nju bi­la je ri­zič­na za mo­ju maj­ku: da joj ka­že go­spo­đo to je po­gi­belj­no za đe­voj­ku udad­be­ni­cu, njen dam­ski iz­gled spu­tao je maj­ku da joj ka­že šće­ri. Ima­la je Maj­ka u svom vo­ka­bu­la­ru po­jam go­spo­ji­ca, ali u banj­skom, ne u gra­đan­skom, zna­če­nju. Go­spo­ji­ca je za Ba­nja­ne đe­voj­ka ko­ja je raz­vi­la stid­nu ma­ra­mu, go­spo­ji­cu ne­će ni­šta za­bo­lje­ti kad le­že pr­vom s mu­žem, go­spo­ji­ca je si­no­nim za pro­vaj­go­ru, pro­go­ni­cu, za cu­ru ko­ja zna­de na čem ži­to ra­ste / na čem ži­to na če­mu li tra­va / ko­ja zna­de šta je mu­ška gla­va!

Ne re­koh, li­ce pri­do­šle da­me vje­ro­vat­no je bi­lo svje­ži­je no što je iz­gle­da­lo to­ga ju­tra. Bi­la je že­na umor­na i ne­i­spa­va­na, bi­lo je to vi­dlji­vo, ali ne i to­li­ka za­pre­ka da joj maj­ka ne ka­že go­spo­đo. Že­na, jed­na­ko ne­pi­sme­na se­ljan­ka kao i svljec­ka da­ma osje­ti svo­jim žen­skim ču­lom bïlo go­di­na dru­ge že­ne! Osje­ti ga za­to što je ja­ko an­ga­žo­va­na oko du­šman­skog ot­ku­ca­va­nja bïla sop­stve­nih go­di­na. Maj­ka je sve žen­ski pro­ci­je­ni­la da bi iz­o­sta­vi­la i šće­ri i go­spo­đo. Osta­lo je ono di­plo­mat­sko i spa­so­no­sno ulje­zi­te u ku­ću!

Ja i Mir­ko ne trep­će­mo, sto­pi­li se u jed­no uvo, sve se ču­je, dra­ga vra­ta i još dra­ži pro­zor – ši­rom su otvo­re­ni. Pra­se se spre­ma­lo za no­vi ula­zak u ku­ću, ali ja sam bio br­ži, pre­pri­je­čio sam mu put, da je skik­nu­lo usi­sa­lo bi ne­ku ri­ječ iz ku­će.

Da­ma je iz Za­gre­ba, ide na Ve­li­mlje da po­sje­ti svo­ga vje­re­ni­ka dr An­dre­ja Ki­ša. Na­mu­či­la se u pu­tu, od Za­gre­ba do Ri­je­ča­na pu­to­va­la je bez­ma­lo tri da­na, ali sve je to bi­lo sno­šlji­vi­je u od­no­su na strah ko­ji je pre­tr­pje­la kad je s noć­nog vo­za si­šla na sta­ni­cu Ri­je­ča­ni. No, sve će za­bo­ra­vi­ti kad za­gr­li svo­ga dra­go­ga An­dre­ja! Maj­ka je on­da osu­la ra­fal po­hva­la dr Ki­šu, i dok­tor se, ve­li, spr­va na­mu­čio, ali sa­da oba­ve­zno iz­la­zi na bi­nu kad se dr­že go­vo­ri na Ve­li­mlju. Sa­da sje­da u če­lo tr­pe­ze kad su pro­sla­ve, u sva­koj banj­skoj ku­ći, u ko­ju na­vra­ća, pred nje­ga se me­će – ku­va­no ple­će! Po­me­nu­la je Maj­ka je­la ko­ja dok­tor vo­li, ka­za­la je či­me ga po­slu­žu­ju, na­do­šlu me­do­vi­nu po­seb­no je is­ti­ca­la.

Kao da je ni­za­njem de­ta­lja i ubr­za­njem pri­ča­nja Maj­ka htje­la da ono što je ona zna­la, a što će tu da­mu spr­ži­ti kao grom, od­go­di, a da vje­re­ni­ca iz Za­gre­ba ču­je po­sljed­nju pri­ču sa sim­pa­tič­nim li­kom dr Ki­ša.

Ipak, ta­da se ni­je­sam mo­gao za­kle­ti da je Maj­ka bi­la na nje­noj stra­ni, a ne na stra­ni uči­te­lji­ce iz Klen­ka.

Mno­go ka­sni­je, kad sam je kao di­plo­mi­ra­ni prav­nik pi­tao na či­joj je stra­ni bi­la, Maj­ka se ljut­nu­la re­kav­ši da joj je bi­lo žao žen­ske iz Za­gre­ba ko­ja je po­te­gla na to­li­ki put da vi­di svo­ga ne­su­đe­nog vlje­re­ni­ka! Ve­li, kad osta­vlje­na đe­voj­ka ku­ne – do ne­ba se kle­tva ču­je! Maj­ka je u naj­do­slov­ni­joj se­man­ti­ci bi­la pa­tri­jar­hal­na že­na, za nju po­jam mo­ral­na že­na ni­je imao dru­go zna­če­nje osim vjer­nost vje­re­ni­ku kao i brač­nom dru­gu. Kra­đa, špi­jun­stvo, pod­va­le pa i ubi­stva, kao i sve dru­ge ne­mo­ral­ne rad­nje, za nju se ni­je­su sli­va­le u po­jam ne­mo­ral. Ne­mo­ral­no je bi­lo za nju sa­mo ono što zna­či ne­ka­non­sko po­na­ša­nje pre­ma su­prot­nom po­lu. Čo­vje­ka ko­ji va­ra že­nu sma­tra­la je ne­do­stoj­nim da se na­zi­va ple­me­ni­kom i vi­đe­nim do­ma­ći­nom, mom­ka ko­ji vo­di lju­bav pri­je že­nid­be sma­tra­la je pa­stu­vom! Že­na ko­ja va­ra mu­ža kao i dje­voj­ka ko­ja pri­je bra­ka pu­šti na se ne­ko­ga za nju su jed­na­ko bi­le – kur­ve! Ni­je ta­ko mi­sli­la sa­mo mo­ja maj­ka, ta­ko mi­sli pa­tri­jar­hal­ni svi­jet mo­jih Ba­nja­na, en­dem­ski sto­čar­skog i ple­men­sko–brat­stve­nič­kog kra­ja. Bo­lje re­ći da su ta­ko mi­sli­li Ba­nja­ni, vi­še ne­ma ta­kvih Ba­nja­na, mo­žda se sa­mo en­dem­ski re­likt ta­kvog mo­ra­la za­dr­žao u gla­vi ka­kvog sto­go­di­šnja­ka ko­ga će br­zo iz­ni­je­ti iz ku­će s no­ga­ma una­pri­jed okre­nu­tim. Taj pa­tri­jar­hal­ni svi­jet bio je su­rov pre­ma pre­stup­ni­ci­ma. Dje­voj­ka ko­ja za­trud­ni jed­no­stav­no je iz­ba­ci­va­na iz ku­će, ili bi po­gre­šni­ca bje­ža­la gla­vom bvez ob­zi­ra pri­je ne­go se ob­i­sti­ni njen crn obraz. U Ba­nja­ni­ma su iz­u­zet­no ri­jet­ka ubi­stva iz­u­zev kad muž na­đe lju­bav­ni­ka na že­nu, kad je u ne­vjer­stvu uhva­ti in fla­gran­ti! Ni pre­va­re­na dje­voj­ka ni­je nje­žni­ja. U Klen­ku je dje­voj­ka s na­pe­ti­jem tr­bu­hom za­pa­li­la ne­vjer­nom lju­bav­ni­ku šta­lu sa še­zde­set ova­ca i sed­mo­ro go­ve­di! U Pri­gra­di­ni je nje­na po zlu dru­ga­ri­ca sje­ki­rom ras­po­lu­ti­la gla­vu sra­mot­no­me pa­stuv­či­ni, a jed­na iz ko­la lju­blje­nih pa osta­vlje­nih na­ma­mi­la je ne­vjer­ni­ka da vo­de lju­bav da bi mu bri­ja­ćom bri­tvom od­sje­kla pe­nis! Ot­ki­nu­la mu ku­rac do vla­sca, ni­je se imo za što dr­ža­ti kad pi­ša, no je po­tlje ču­če­ći pi­šo ko že­na – na­rod­na je de­fi­ni­ci­ja tog tra­gič­nog slu­ča­ja!

Kao što re­koh, Maj­ka je o dr Ki­šu sve naj­ljep­še is­pri­ča­la, či­me se opet po­ka­za­la kao ti­pič­ni pred­stav­nik pa­tri­jar­hal­nog mo­ra­la. Osta­vlja­la je ko­me dru­go­me da ka­že ono što je zna­la, ne­ka dru­ga usta tu­đe ne­vo­lje pre­pi­ra­ju. A da ko zna je li baš sve isti­na što se pri­ča – to se apo­dik­tič­ki ne pre­ci­zi­ra. Ko­li­ko ja vi­đe­la – to­li­ko mi gri­ja, ko­li­ko ja ču­la – to­li­ko mi se­va­pa! – re­kla bi u ta­kvim pri­li­ka­ma.

Maj­ka je po­mo­gla dje­voj­ci da se umi­je. U Ba­nja­ni­ma ne­ma te­ku­će vo­de, pa joj je po­si­pa­la iz ča­še nad ka­i­nom. U isti la­vor Maj­ka je si­pa­la vo­de da Za­greb­čan­ka ope­re iz­ra­nja­vlje­ne no­ge, go­šća je iz ta­šne iz­va­di­la dru­ge ča­ra­pe i obu­la, šti­kla s li­je­ve ci­pe­le bi­la je ot­pa­la, osta­la je ne­gdje iz­me­đu Ri­je­ča­na i Je­li­ća! Na zdra­vu ča­ra­pu obu­la je ci­pe­lu bez šti­kle, do­du­še – ni­je to bi­la vi­so­ka pot­pe­ti­ca, no tek na­gla­še­na put­nič­ko–dam­ska ci­pe­la. Bi­lo bi ne­e­le­gant­no s ta­kvom obu­ćom še­ta­ti as­fal­tom, ali kroz Ba­nja­ne je­dva se uoča­va taj ne­do­sta­tak. Kad se Za­grep­čan­ka umi­la i sre­di­la, maj­ka joj je po­sta­vi­la za do­ru­čak sve ono što je na­mje­nji­va­la i dr Ki­šu. Da­ma se odu­še­vi­la na­do­šlom me­do­vi­nom, ka­že da šu­mi kao šam­pa­njac, ima neo­bi­čan ugo­đaj u mi­ri­su! Ne ču­di se što je njen An­drej pio i po dvi­je ča­še, ona je me­đu­tim po­pi­la sa­mo jed­nu.

Ja i MIr­ko trep­će­mo ko švra­ke na ju­go­vi­nu, ne pro­go­va­ra­mo, ne­će­mo da re­me­ti­mo raz­go­vor u ku­ći. Opo­mi­njao me Mir­ko da ču­vam mr­tvu stra­žu pred na­sr­tlji­vim i skič­lji­vim pra­se­tom, Mir­ko je htio ma­te­ri­ja­la za pri­ču, ži­vio je od abro­va, znao je on šta se do­ga­đa od Bo­ja­ne do ze­le­nog Li­ma, što­no se ka­že.

Kad je do­ruč­ko­va­la, na nje­žnost i uslu­žnost maj­ke od­go­vo­ri­la je po­vje­ra­va­njem. Re­kla je ka­ko je oba­vje­šte­na da njen An­drej ima dje­voj­ku. Ni­je joj se ja­vio za pro­te­klih pet mje­se­ci, ona još ne­će da vje­ru­je u nje­go­vu ne­vjer­nost. Upo­zna­li su se ona i An­drej kad je on bio ap­sol­vent me­di­ci­ne a ona na tre­ćoj go­di­ni ger­ma­ni­sti­ke. Oni se vo­le, ni­je u Za­gre­bu po­gle­dao dru­gu dje­voj­ku otkad su njih dvo­je po­če­li da vo­de lju­bav. Sma­tra­la je Za­grep­čan­ka da nje­na nje­žna pri­ja­te­lji­ca ra­zu­mi­je sve vr­li­ne nji­ho­ve ve­ze. An­drej se ba­vi eg­zakt­nom dje­lat­no­šću, ona je ma­što­vi­ta, nju je pri­vu­kla knji­žev­nost, po­seb­no Ge­te svo­jim Ver­te­rom. Bi­lo je div­no – An­drej ap­sol­vent, već ozbi­ljan i for­mi­ran, ona sva po­ne­se­na nje­go­vom oso­be­no­šću, on njoj im­po­ni­rao, ni­je ga sa­mo bes­kraj­no za­vo­lje­la, no joj je im­po­ni­rao. A od­go­va­ra­li su jed­no dru­gom u lju­ba­vi kao u naj­bo­ljem ro­ma­nu sen­ti­men­ta­li­zma. Uz sve to, njih dvo­je su erot­ski uskla­đe­ni do sa­vr­šen­stva… Maj­ka je bla­go ra­ši­riv­ši ru­ke i za­ču­div­ši se li­cem i oči­ma da­va­la znak go­šći da to ona sve ra­zu­mi­je, ali o ne­vjer­stvu nje­nog An­dre­ja da ne zna ni­šta.

Kad se Za­greb­čan­ka na­pri­ča­la, na­po­vje­ra­va­la i iz­ža­li­la, Maj­ka ju je iz­ve­la na dža­du. To je bio nov kol­ski put ko­ji su nje­mač­ki za­ro­blje­ni­ci od­mah po­sli­je ra­ta pro­bi­li od Bo­žu­ra do Ve­li­mlja:

– Idi dža­dom i do­ve­šće te u Ve­le­mlje, da za­žmeš oči ne mo­reš za­tr­ta­ti. Ko­ga goć upi­taš na Ve­le­mlje zna­će ti ka­za­ti đe dr Kiš na­sta­va. Sre­ćan ti put!

Pa evo ko­nač­no ka­kav je put pre­šla ve­se­la Za­greb­čan­ka od Ri­je­ča­na do na­še ku­će u Je­li­ći­ma. To je raz­da­lji­na od sa­ta mo­mač­kog ho­da da­nju. Sa­mo za banj­sko po­i­ma­nje ime­ni­ce put kr­ča­nik od Ri­je­ča­na pre­ko Ba­lo­sa­va i Vra­njih Pri­so­ja mo­že se na­zva­ti pu­tem. To je put bez dla­na rav­ni­ne, mo­že pro­ći i ja­hač i na­to­va­ren konj sa­mo ako konj ko­jim se slu­žiš pri­pa­da vr­sti banj­ske, kra­ške, cuc­ko–cr­no­gor­ske klju­sa­di. Za rav­ni­čar­skog ko­nja taj kr­ča­nik bio bi ne­pro­ho­dan. Sta­za se pro­bi­ja­la kroz lju­ti krš, to je oštri ka­men, po­ne­gdje za­ra­stao ku­kri­ca­ma s oba­dvi­je stra­ne. Da­nju kad ide tom sta­zom, i put­nik ko­ji je ro­đem u kr­šu ima mu­ke dok sa­vla­da sve ru­pe, džom­be, oble stan­ce i uska ždri­je­la. Za to­ga pu­ta ho­će se vi­še vje­šti­ne ne­go sna­ge, vje­šti­ne konj­ske i ljud­ske. To je auto­stra­da sa­mo za – ko­ze! Kr­ča­nik se za­si­je­ca, lo­mi i na­pre­že po­red du­bo­do­li­na i ur­vi­na ko­je i da­nju zi­je­va­ju stra­hom. Oko­lo se usi­ri­la br­da i gla­vi­ce u po­ret­ku naj­lju­ćeg kr­ša, ima sa­bla­sno go­lih sti­je­na i pod ma­ki­ja­stom šu­mom smra­če­nih pro­do­li i vr­ta­ča. To je vr­lo zvuč­ni te­a­tar za noć­ne kri­ko­ve: tu ćuk ot­ki­va me­lo­di­ju ko­ja zo­ve na onaj svi­jet – ću­uu, ću­uu, ću­uu, tu prh­ne iz­ne­na­đe­na pti­ca oštri­nom kri­la i kri­kom stra­ha! Var­ni­ce fos­fo­ri­sa­nih pa­nje­va i oči li­si­ca ko­je pre­si­je­ca­ju put kad se pri­mak­ne se­lu – ben­gal­ske su va­tre to­ga nad­re­al­nog po­zo­r­ja! Zi­mi, uz me­ća­ve i ci­ko­vi­ne, vuč­ji avaz je pr­va vi­o­li­na u or­ke­stru glad­nog oča­ja! Dr­ve­će osu­še­no a ne po­sje­če­no bu­ca dlan do­di­je­lje­nog ne­ba toj vu­ko­je­bi­ni, a mo­gi­le, Ba­nja­ni ka­žu go­mi­le, ar­he­o­lo­zi ih na­zi­va­ju tu­mu­lu­si­ma, na­rod vje­ru­je da su to grč­ka gro­blja, u stva­ri su grob­ni­ce iz pra­i­sto­rij­skog do­ba. Uoblje­ne mo­gi­le na­ba­ca­ne na grob umr­lo­ga gle­da­ju se kao na­du­ti pri­šte­vi na ti­je­lu ze­mlje. Da­nju te stra­še sta­ri­nom, a na mje­seč­noj no­ći nu­de za­sje­du ta­tu i raz­boj­ni­ku! Ne­znan­cu, ka­kva je bi­la Za­grep­čan­ka, mo­žda je sve to lak­še pod­ni­je­ti ne­go iz­ne­nad­no, usov­no, ur­ne­be­sno la­ja­nje tor­nih, ve­za­nih u lan­ce i uže­šće­nih pa­sa. Ta­kvog psa ima­la je do­slov­no sva­ka ku­ća, sto­čar­ska ku­ća. Na­še ku­će su raz­ba­ca­ne, da­bog­da se i u tri se­la na­šle dvi­je či­je se ko­ko­ške mi­je­ša­ju. Pro­sječ­na raz­da­lji­na iz­me­đu na­ših ku­ća je do­bar pu­ško­met! Ali od Ri­je­ča­na do Je­li­ća ni­jed­na ku­ća ni­je to­li­ko da­le­ko od pu­ta–kr­ča­ni­ka da ne bi pas osje­tio neo­bič­nog pro­la­zni­ka. Na­ši psi la­ju na­mjen­ski, la­ju ade­kvat­no pro­la­zni­ku. Čo­vjek s mi­ri­si­ma na­šeg pod­ne­blja i ži­vo­ta iza­zo­ve re­kao bih nor­ma­tiv­no la­ja­nje tor­nja­ka, kao, što i vuk za njih zna­či nor­mu. Lâv na čo­vje­ka ne­po­zna­tog mi­ri­sa nu­di ozbilj­no upo­zo­re­nje, a na vu­ka pas za­u­vi­ja­ju­ći za­la­ja­va nu­de­ći i spo­stve­ni strah! To­kom ra­ta uvi­jek smo zna­li kad Ša­rov za­la­je pri­mi­če li se oru­žnik ili ne­na­o­ru­žan čo­vjek, je­su li to do­ma­će voj­ske – čet­nič­ke i par­ti­zan­ske ko­je se pre­ga­nja­ju po Ba­nja­ni­ma, ili ne­ka ne­po­zna­ta oru­ža­na si­la! Nas dje­cu je odu­še­vlja­va­lo Ša­ro­vlje­vo neo­zbilj­no la­ja­nje kad na­i­đe rnja­ga Gur­be­ta, Ci­ga­na čer­ga­ra, ili ka­kva ki­rij­džij­ska pi­ja­na di­va­ni­ja! Na neo­zbilj­ne pro­la­zni­ke Ša­rov la­je neo­zbilj­no, ćam­ka.

Kao što re­koh, stra­nac s ne­po­zna­tim mi­ri­si­ma di­ri­gu­je ur­ne­be­sno i upo­zo­ra­va­ju­će la­ja­nje, re­kao bih – la­ja­nje dru­gi­jem psi­ma ja­vlja da je na dje­lu mi­ris jed­na­ko ne­po­znat svi­ma psi­ma i do­ma­ći­ni­ma to­ga kra­ja. Star­ci ko­je pro­sta­ta po­no­ći iz­vo­di iz ku­će is­ko­ri­ste sva­ko neo­bič­no la­ja­nje da ujed­no mo­kre i pu­ste­ka­ju. Pu­ste­ka­nje zna­či naj­gla­sni­je vi­ka­nje – Aaaa, pus osto­o­oo!. Raz­go­ni se tim ar­la­u­kom zvljer­ka i strah, tim sta­rac ogla­ša­va da je još živ! To je i po­ziv na­mjer­ni­ku ako je do­bro­do­šao i su­ge­sti­ja ono­me zle na­mje­re da se – klo­ni! Taj sto­čar­ski pro­stor ko­ji je da­ma te no­ći pro­šla, nu­di i noć­ne gla­so­ve do­ma­će sto­ke. Kad ur­ne­be­sno za­la­je pas, ovan pred­vod­nik strek­ne te se ogla­ci ner­vo­zno nje­gov čak­tar! Ako se ne­gdje u se­lu kra­va vo­di, ba­ko­vi se po­po­no­ći ogla­ša­va­ju ja­kom erot­skom vri­skom! To isto či­ni i pa­stuv sve­zan na li­va­di, pro­do­ran je nje­gov lju­bav­ni zov kad mu vje­tar na­ne­se mi­ris ko­bi­le ko­ja se pa­se. Uglav­nom, za­gre­bač­ka da­ma ima­la se če­ga na­slu­ša­ti i na­stra­ši­ti, da li se odr­ža­la u či­stoj pa­me­ti, za­to što je in­te­lek­tu­al­no sa­vla­da­la strah, ili ju je odr­ža­la po­sled­nja na­da za­lju­blje­ne i osta­vlje­ne že­ne – to mo­žda ni­je ni ona zna­la! Taj put mo­ra­lo je ne­što sa­vla­da­ti: – sna­ga lju­ba­vi, žen­ske po­vri­je­đe­no­sti, la­žne na­de, ne­ke ne­u­o­bi­ča­je­ne oba­ve­ze, ili ne­što dru­go ne­do­ku­či­vo i ono­me ko sa­vla­đu­je ta­kvu noć kao i ono­me ko pri­ča o ono­me ko­ji sa­vla­đu­je! Ipak, ja ne znam da li je Za­grep­čan­ka ima­la te­že pre­pre­ke od Za­gre­ba do Ri­je­ča­na ili od Ri­je­ča­na do Je­li­ća! Tre­ba zna­ti ka­kvi su bi­li ta­da vo­zo­vi! Ko­li­ko se pu­ta pre­si­je­da­lo, gdje su se sve ukr­šta­li vo­zo­vi, ko­ji su sve bi­li vla­ko­vi bez vo­znog re­da, ko­li­ko je bi­lo le­gi­ti­mi­sa­nja, ko­li­ko pro­zum­ba­va­nja ka­ra­ta i po­po­noć­ne kon­duk­ter­ske re­to­ri­ke – po­ka­ži­te kar­te mo­li­i­im! I če­ti­ri–pet go­di­na ka­sni­je, kad se u Ti­to­voj Ju­go­sla­vi­ji u sve­mu uz­na­pre­do­va­lo, pu­to­va­nje vo­zom od Ri­je­ča­na do Za­gre­ba, ko­ju sam re­la­ci­ju ja če­sto pu­to­vao, zna­či­lo je na­por za put­ni­ka. Bog te pi­ta ku­da smo sve pro­la­zi­li i za­o­bi­la­zi­li, če­ka­li i ukr­šta­li se. Ka­ko li je tek bi­lo vri­je­me da­mi­nog pu­to­va­nja, kad se i ne­ko­li­ko go­di­na ka­sni­je tra­ga­lo za ne­u­hva­će­nim usta­ša­ma i čet­ni­ci­ma, što je uspo­ra­va­lo pu­to­va­nje i nu­di­lo ne­iz­vje­sno­sti raz­li­či­te vr­ste. Ja ne znam da li je kad za banj­ske pu­te­ve i on­da­šnje vo­zo­ve ne­pri­klad­ni­ji put­nik si­la­zio s noć­nog vo­za na že­lje­znič­koj sta­ni­ci Ri­je­ča­ni!

Ču­li smo ja i Mir­ko kroz pro­zor i ši­rom otvo­re­na vra­ta šta je Za­grep­čan­ka is­pri­ča­la mo­joj maj­ci o svom si­la­sku s vo­za na šta­ci­ji Ri­je­ča­ni. Voz je pri­spio na sta­ni­cu iza po­la no­ći, bio je vlak uza­nog ko­lo­sje­ka. Pi­ta­la je ot­prav­ni­ka vo­zo­va ko­ji put vo­di za Ve­li­mlje. On je, ka­že, za­ža­lio, bio je nje­žan i ljep čo­vjek, što s vo­za ni­ko ni­je si­šao ko bi joj či­nio dru­štvo do Ve­li­mlja. Re­kao je da će se ona te­ško sna­ći sa­ma, po­no­ći je ne­zgod­no da stra­na že­na ide sa­ma tim pu­tem! Ta­ko je, ve­li, on nju ža­lio, a on­da je re­kao da ima sre­ću u mlje­seč­noj i ve­droj no­ći i u te­le­fon­skim stup­če­vi­ma! Ne­ka se dr­ži te­le­fon­skih stup­če­va i ne­će za­lu­ta­ti, do­ve­šće je stup­če­vi pra­vo na Ve­li­mlje!

Još u do­ba kra­lja Ni­ko­le us­po­sta­vlje­na je te­le­fon­ska ve­za s Ve­li­mljem, iz­me­đu dva ra­ta po­sta­vlje­ni su stup­če­vi od Vi­lu­sa do Ve­li­mlja, to­kom ra­ta su ih na­ši se­lja­ci is­kr­lja­li i ži­cu te­le­fon­sku po­ki­da­li, po­sli­je ra­ta sve je ob­no­vlje­no. Vr­lo su uoč­lji­vi da­nju i no­ću, mo­žda vi­še no­ću! Te­le­fon­ski stub je im­preg­ni­ra­no bo­ro­vo sta­blo, vi­sok naj­ma­nje pet me­ta­ra, na vr­hu su gvo­zde­ne ku­ke, kao čen­ge­le, s kru­ška­stim por­ce­lan­skim ča­ša­ma. To su dr­ža­či za te­le­fon­sku ži­cu, ima­la je ži­ca dvi­je li­ni­je, dvi­je por­ce­lan­ske ča­še – dvi­je li­ni­je ži­ce! Iz dje­tinj­stva te ži­ce pam­tim kao od­mo­ri­šte i sa­bi­ra­li­šte la­sta­vi­ca kad s je­se­ni na­pu­šta­ju Ba­nja­ne i se­le se u to­pli­je kra­je­ve! Ot­prav­nik po­slo­va, to je bio Si­mo Ko­va­če­vić, na­šao je naj­bo­lji na­čin da bes­kraj­no usa­mlje­nu put­ni­cu or­jen­ti­še pre­ma Ve­li­mlju, mje­stu nje­ne na­če­te na­de i iz­gu­blje­ne lju­ba­vi. Ot­prav­nik je upu­tio put­ni­cu pre­či­com do naj­bli­žeg stu­ba i re­kao da se dr­ži stup­če­va, ne­ka ide pu­tem ali da ne is­pu­šta stup­če­ve iz vi­da, stup­če­vi sli­je­de put s pre­sko­ci­ma i uda­lja­va­njem. Do­ve­li su je Si­mo­vi stup­če­vi do na­še ku­će!

Sju­tri dan, ne­đe is­pred po­dne­va, na­i­šli su dr Kiš i nje­go­va biv­ša vje­re­ni­ca. Išli su s Ve­li­mlja na Ri­je­ča­ne, svo­ju biv­šu lju­bav pra­tio je dr Kiš do na že­lje­znič­ku sta­ni­cu. Ona je po­šla u Za­greb, on se vra­tio na Ve­li­mlje. Svra­ti­li su u na­šu ku­ću, Kiš je bio po­slov­no za­teg­nut i ma­lo­rek, s mo­jom maj­kom je raz­go­va­rao ne­što ma­nje no obič­no. Na je­dan na­čin kao da je za­hva­lji­vao što je nje­go­va biv­ša dje­voj­ka li­je­po pri­mlje­na, a ma­lo­re­ko­šću kao da je za­mje­rao mo­joj maj­ci što mu biv­šoj vje­re­ni­ci ni­je bar ma­lo okr­znu­la ilu­zi­ju da je An­drej sa­mo njen, da je još njen. Da je put­ni­ci iz da­le­ko­ga Za­gre­ba bar ne­što na­go­vi­je­šte­no o Ki­šo­voj lju­ba­vi iz Klen­ka, mo­žda bi onaj va­tre­ni za­gr­ljaj na Ve­li­mlju bio la­ba­vi­ji, mo­žda bi joj lak­še ob­ja­snio ono što joj je svu noć mo­rao ob­ja­šnja­va­ti! No, to su sva­ka­ko mo­ja sa­da­šnja na­ga­đa­nja, ta­da ni­je­sam bio spo­so­ban da ta­ko raz­mi­šljam, sad se do­mi­šljam na osno­vu sje­ća­nja ko­ja mi na­do­la­ze.

Pr­vu lek­ci­ju iz gra­đan­skih ma­ni­ra do­bio sam baš od dr Ki­ša i Za­grep­čan­ke, nje­go­ve biv­še vje­re­ni­ce. Dok­tor je ne sa­mo is­pra­tio že­nu ko­ju je osta­vio, ne­go je s njom svra­tio u ku­ću ko­ja joj je uka­za­la go­sto­prim­stvo. Ni­je se mo­gao pri­mi­je­ti­ti ni tra­čak dra­me ko­ju je do­ži­vje­la, a ko­li­ko joj je bi­lo sta­lo do An­dre­ja po­ka­zu­je put ko­ji je pre­va­li­la od Za­gre­ba do Ve­li­mlja. Ona je sa­vi­la luk lju­bav­nog kri­ka u ku­glu ne­vi­dlji­ve in­ti­me, ura­di­la je ono za šta pa­tri­jar­hal­ni i fol­klor­ni čo­vjek ne­ma svi­je­sti da ura­di. Pa­tri­jar­hal­ni čo­vjek svo­ja osje­ća­nja iz­ra­ža­va gla­snim afek­ti­ma i efek­tiv­nom mo­to­ri­sti­kom, svo­je pro­ble­me rje­ša­va­ju uzur­pa­ci­jom oko­li­ne i jav­nim sa­bla­znom! Po­seb­no svo­ju ne­vo­lju di­je­li s oko­li­nom, po­seb­no je to bi­lo vi­dlji­vo u kla­sič­noj Cr­noj Go­ri, a Ba­nja­ni su, za raz­li­ku od Gra­ho­va, pri­rod­ni pro­du­že­tak Cr­ne Go­re. Ba­nja­ni su cr­no­gor­ska en­kla­va u ti­je­lu Sta­re Her­ce­go­vi­ne. Po­seb­no ju­žni Ba­nja­ni, a u nji­ma još po­seb­ni­je Tu­pan ko­ji je na­se­ljen Ve­le­stov­ci­ma! Sre­di­nom de­vet­na­e­sto­ga vi­je­ka knjaz Da­ni­lo iz­da­vao je na­red­be da se ka­žnja­va­ju gra­đa­ni ko­ji u ža­lo­sti na­gr­đu­ju svo­ja li­ca. Že­ne su ši­ša­le ko­se od ža­lo­sti (Se­dam sna­ha što oši­ša – nji­ma pra­zno, Nje­goš), i lju­di i že­ne tu­kli su se ša­ka­ma u gla­vu i gru­di. Že­ne su, po­seb­no se­stra za bra­tom i maj­ka za je­din­cem si­nom, gre­ba­le nok­ti­ma li­ce osta­vlja­ju­ći du­bo­ke ra­ne! U tre­nu­ci­ma oso­bi­te ža­lo­sti, kao za je­din­cem bra­tom, že­na je uda­ra­la če­lom o ka­men ne pre­sta­ju­ći dok se ne do­kraj­či ili je ne uda­lje od ka­me­na! Na glas o smr­ti bli­skog čo­vje­ka Cr­no­go­rac le­le­če pu­nim gla­som, zna­ju mu­škar­ci da slo­žno uoble tu­žne gla­so­ve što se pre­tvo­ri u je­zi­vu vri­sku od ko­je se go­re pro­la­ma­ju. Na vi­jest o smr­ti, že­ne u ho­ru oj­ka­ju, a uz no­si­la, kad se umr­li pra­ti na gro­blje, na­iz­mje­nič­no ku­ka­ju, na­pre­žu­ći vrat­ne ži­le i za­ti­sku­ju­ći pr­sti­ma uši! Pa­tri­jar­hal­ni čo­vjek ne umi­je da ža­li ti­ho pla­ču­ći, no gr­či li­ce i pra­vi stra­šne gri­ma­se da ne li­či na se­be pre­đa­šnje­ga!

Sje­tih se jed­ne sce­ne ko­ja je tu­žna ko­li­ko i gro­tesk­na! Pri­je dva­de­se­tak go­di­na je­dan mla­dić iz na­šeg se­la, ga­star­baj­ter u Nje­mač­koj, po­gi­nuo je u sa­o­bra­ćaj­noj ne­sre­ći. Za­mo­ljen sam da s grupm ro­đa­ka odem i sa­op­štim tu­žnu vi­jest nje­go­vim ro­di­te­lji­ma. Kad smo do­šli, za­te­kli smo u ku­ći nje­go­ve rop­di­te­lje, ne­ko­li­ke stri­ne iz kom­ši­lu­ka, sta­ru ne­u­da­tu tet­ku umr­lo­ga. To su sve obič­ne, mir­ne se­ljan­ke, sti­ša­ne že­ne, baš je nji­hov za­se­lak slo­vio kao ku­će ko­je se ne sva­đa­ju. To su ti­he po­ro­di­ce, po­ma­lo neo­bič­ne po oform­lje­noj har­mo­ni­ji u od­no­si­ma ljud­skim i kom­šij­skim. U tim ku­ća­ma bi­lo je do­sta dje­ce, za­te­kli smo ih ka­ko se igra­ju uoko­lo ve­se­lo gra­ju­ći! Kad smo do­šli i sa­op­šti­li tu­žnu vi­jest, dje­ca su pre­sta­la da se igra­ju, zbi­la se u gru­pu, upla­ši­la se, oči su im pu­ne dječ­jeg stra­ha. Me­đu­tim, kad su na tu­žnu vi­jest re­če­ne že­ne uda­ri­le u gla­snu kuk­nja­vu pre­tvo­riv­ši li­ca u naj­ne­o­bič­ni­je gri­ma­se, dje­cu je na­pu­stio strah. Dje­ca su do ta­da gle­da­la sa­mo smi­re­na žen­ska li­ca, bla­ge osmje­he i ti­he ri­je­či, a sad od­jed­nom ta se li­ca pre­tvo­ri­še u ma­ske, jed­na is­kri­vlje­na ova­ko dru­ga ona­ko, jed­na zi­nu­ta kr­nja­vo – dru­ga zdra­vo­zu­bo, li­ju su­ze ko po­to­ci! Sve­za­še se ma­ra­me pod bra­du, sta­ra tet­ka ras­ple­te si­je­de ko­se! I dje­ca pr­snu­še u smi­jeh, odu­še­vi­še se, ob­re­to­še se u po­zo­ri­štu lu­ta­ka što ni­je­su pri­je. Za nas od­ra­sle od­vi­ja se tu­žno po­zo­ri­je, a za dje­cu po­zo­ri­šte gla­snih lu­ta­ka! Mi gle­da­mo tra­ge­di­ju – dje­ca do­ži­vlja­va­ju ko­me­di­ju, ni­je­su svje­sna tra­ge­di­je ko­ja se de­si­la a ko­me­di­ja ih za­ba­vlja!

Po­na­ša­nje dr Ki­ša i nje­go­ve biv­še vje­re­ni­ce, re­koh, pr­vi put me opo­me­nu­lo da lič­na osje­ća­nja ne tre­ba po­vje­ra­va­ti estra­di, ona je re­zer­vi­sa­na za pro­fe­si­o­nal­ne za­ba­vlja­če. Kad su iz na­še ku­će kre­nu­li na Ri­je­čan­sku sta­ni­cu, ni­je ona sa­mo to­plo za­hva­li­la mo­joj maj­ci na sve­mu što je za nju uči­ni­la, ne­go je za­hva­lio za isto i dr Kiš! Kao da ih i sad gle­dam ka­ko od­la­ze po­red gu­sti­jer­ne uz ždri­je­lo. On je nju bla­go uhva­tio is­pod ru­ke kad je tre­ba­lo sa­vla­da­ti je­dan gre­ben na kr­ča­ni­ku. Na ob­je­ma ci­pe­la­ma ima­la je pot­pe­ti­ce, Kiš se po­sta­rao da joj ve­lim­ski obu­ćar Pi­ju­li­ja do­tje­ra ci­pe­lu u red. Dok­tor je no­sio nje­nu otu­ta­šnu ta­šnu.

Mi­sle­ći na gra­đan­ske ma­ni­re dvo­je Za­grep­ča­na, sje­tih se ne­kih do­ga­đa­nja s pro­sto­ra lju­bav­nih i brač­nih lo­mo­va u mo­jim Ba­nja­ni­ma. Zor­ki iz Pla­vu­lji­ne Pro­do­li je­dan Obre­nić na­či­ni­jo di­je­te i ne sti­jo je uzet. Jed­no ve­če kad se dr­ža­lo si­je­lo u jed­noj ku­ći, bio ta­mo i za­vod­nik i ne­kol­li­ko nje­go­vih ro­đa­ka. Zor­ka ule­ti u ka­ma­ru s isu­ka­nim no­žem, ule­će­la ko vu­či­ca, iz­re­ži­ra­no da ne­ko uga­si pe­tro­le­um­sku lam­pu na zi­du, Zor­ka trg­ni no­žem te po­bu­caj ko­ga je kroz mrak mo­gla do­hva­ti­ti. Ni­je ni­ko smrt­no ra­njen, ali njih de­se­tak grd­no je iz­ra­na­vlje­no. Sa­mo ne­vjer­ni lju­bav­nik ostao je uci­je­lo, iz­gle­da znao je Zor­kin re­fleks pa je iz­bje­gao uda­rac. Po­ve­zli su ra­nje­ni­ke u Nik­ši­ću bol­ni­cu, hi­rurg dr De­kle­va pre­mo­stio ra­ne kop­ča­ma i iz­li­je­čio ih. Bu­du­ći da ni­je bi­lo mr­tvih, otvo­rio se pro­stor za pje­smu spr­da­li­cu ko­ju ne­ko spje­va i uba­ci u usme­ni op­ti­caj kri­ju­ći svo­je ime. Naj­e­fekt­ni­ja su dva sti­ha:

Zor­ka bu­ca a De­kle­va ši­je,

po­bu­ca­ni bo­lje da vas ni­je!

Is­pred Nik­šić­kog su­da mi­li­ci­ja je je­dva za­u­sta­vi­la ta­štu jed­no­ga Ele­zi­ća ko­ji se raz­vo­dio od že­ne, nje­ne kće­ri. Dr­že je dva mi­li­ci­o­ne­ra, ona se tr­za i mo­li:

– Pu­šti­te me bra­ćo mo­ja, oću da se na­pi­jem kr­vi kur­vi­nu si­nu, Bog ga kleo! Ni­je to vi­še moj zet no zlo­tvor i krv­nik na­še ku­će! Pla­ti­ćeš to, pa­sji si­ne, ako bu­de bož­je prav­de …

Dje­voj­ka Ze­če­vi­ća za­trud­nje­la, po­gri­je­ši­la, s da­ljim ro­đa­kom, is­tje­ra­li je iz ku­će. Ro­di­la van­brač­no di­je­te u jed­noj pu­stoj ko­li­bi. Sa­ma se po­ro­di­la, no­ću bez iko­ga, bez svje­tlo­sti. Jed­noj že­ni iz kom­ši­lu­ka umr­lo do­jen­če, be­ba. Obi­čaj je bio da se u ko­li­jev­ku u ko­joj umre di­je­te ne sta­vlja dru­ga be­ba, no se ko­li­jev­ka od­ne­se na grob umr­log dje­te­ta i osta­vi vre­me­nu da je ras­to­či. Po­ro­di­lja iz ko­li­be, pi­ta­la je maj­ku umr­log dje­te­ta sme­ta li jo­j ako uzme onu ko­li­jev­ku s gro­ba da u nju leg­ne svo­je di­je­te. Že­na je od­go­vo­ri­la:

– Me­ni to jad­na ni­šta ne sme­ta ako ne sme­ta te­bi!

Ipak, ne znam je li ma­nje ras­ta­ka­la tu­ga Ki­šo­vu osta­vlje­nu vje­re­ni­cu ili na­šu Ja­nu iz Bi­go­dža­ri­na ko­ja je na­ma­mi­la ne­vjer­no­ga lju­bav­ni­ka u za­gr­ljaj da mu bri­ja­ćom bri­tvom osi­je­če pe­nis do vla­sca! Dr Ki­šu oči­gled­no ni­je pri­je­ti­la ta­kva opa­snost.

*

Jed­na­ko pam­tim lje­po­te kao i ru­žno­će mo­jih Ba­nja­na, Tu­pa­na po­seb­no. Sa­da­šnje mo­je vi­đe­nje tih dva­ju pro­fi­la banj­skog pod­ne­blja upra­vo je dječ­ji do­ži­vljaj ko­ji se traj­no pam­ti.

Zna­ju su­še pre­du­go da tra­ju na pro­sto­ru od Bi­le­će do Tru­bje­le – uz­duž i od Ili­na Br­da do Bra­to­go­šta – po­pri­je­ko. Tu Bog lo­ži nje­go­vo og­nji­šte, re­kao je Pe­tar Kan­dić s Vra­njih Pri­so­ja – zlo­rad­nik ko­ji go­vo­ri u sen­ten­ca­ma, ne­že­nja, čo­vjek ko­ji pred­vi­đa! Pro­sječ­ni su ga sma­tra­li na­vi­ti­jem, a uisti­nu bio je pa­met­ni­ji i obra­zo­va­ni­ji no sku­pa svi ko­ji su ga sma­tra­li zlo­rad­ni­kom, bre­spo­sle­nja­kom, ga­ta­lom i mu­škom usi­đe­li­com. Na­še bož­je og­nji­šte je pro­stor lju­to­ga kr­ša s ri­jet­kim pa­sa­ži­ma šu­me ko­ja i ni­je šu­ma poj­mov­no, no iz­ne­na­đe­nje na pro­sto­ri­ma ma­ki­je. Kad po­ča­ka­ri su­ša, sa­su­ši se tra­va i skor­ča li­šće na go­ri. Sa­mo ri­jet­ki hrast iz ri­jet­ke de­be­li­ce, sa­mo to Zev­so­vo i bad­njač­ko dr­vo, oti­ma se su­ši, a sit­ni­je dr­ve­će – ja­sen, grab i ranj, usu­če li­šće. Pri­zem­na za­no­vet uve­ne ali ne ot­pa­da, ni li­šće s li­pe ne ot­pad­ne no po­si­vi kao ka­me­nje iz ko­ga ra­stu me­do­no­sne li­pe! Sa­mo se no­ću pti­ce ogla­ša­va­ju, vi­še kre­šta­njem no pje­smom, to­kom dnev­ne že­ge bje­že u ka­me­ne ra­sje­li­ne da otvo­re­no­ga klju­na i ra­ši­re­nih kri­la iš­če­ka­ju spa­so­no­snu noć. Uz ve­li­ku su­šu, dnev­nu že­gu pra­te hlad­ne no­ći, Ba­nja­ni po­sta­ju re­fleks Sa­ha­re! Li­ca po­si­ve, odje­ća po­pra­šnja­vi, vo­da se kan­đu­ri kao da je ku­plje­na. Ba­nja­ni se sa­mi ne ku­pa­ju – dok su dje­ca ku­pa­ju ih maj­ke, kad od­ra­stu ku­pa­ju ih ki­še! Sa­mo se iz­mi­va­ju – pe­ru gla­vu i gr­lo kad se spre­ma­ju za ka­kvu sve­ča­nost i za­pi­ra­ju – pe­ru stid­na mje­sta kad mo­ra­ju dok­to­ru na vi­ži­tu! Kad za­vla­da su­ša, ne­sta­ne za­pi­ra­nja i iz­mi­va­nja, sa­mo se mo­kri­jem ru­ka­ma ras­kr­me­lja­va vid oč­nji. Kad poč­ne su­ša, sto­ka se oskud­no po­ji na kuć­nim ublo­vi­ma i gu­sti­jer­na­ma, kad su­ša pro­du­ži – ide se na ple­men­ske vo­do­po­je! Kad Bog baš sa­svim za­ka­tan­či ne­be­sa, – s već omr­ša­vlje­lom sto­kom ide se na ri­je­ku Tre­bi­šnji­cu! To su već zle go­di­ne, pam­tim ih ne­ko­li­ke! Ta­kva lje­ta po­pri­ma­ju ulo­gu vre­men­skih med­ni­ka, pa se su­šna lje­ta rav­na­ju s ra­to­vi­tim go­di­na­ma i epi­de­mi­ja­ma. Ne­ko se ro­dio po­pri­je Vuč­jeg Do­la, ne­ko ska­dar­ske go­di­ne, jed­no­me je maj­ka umr­la kad je ko­si­la špa­njo­li­ca Bog je kleo, dru­gi je za­gle­do đe­voj­ku one go­di­ne kad smo za bo­žić­nju če­sni­cu do­će­ra­li vo­du s ri­je­ke! Ri­je­ka je, ra­zu­mi­je se, Tre­bi­šnji­ca, za dru­gu ri­je­ku ko­ja bi im bi­la uslu­žna ni­je­su zna­li. A Tre­bi­šnji­ca je uda­lje­na od mo­ga Tu­pa­na naj­ma­nje če­ti­ri sa­ta ho­da!

Pam­tim ru­žna, za­ka­šnje­la pro­lje­ća kad se ov­ce i ko­ze iz­ja­lo­ve – po­ba­ce mla­dun­čad. Ta ne­do­no­ščad, iz­ja­lov­čad ne ba­ca­ju se pred pse ne­go se na­ba­ce na gra­ne od dr­ve­ća da ih aira­ju ti­ce. Pla­šio sam se tih mr­tvih plo­do­va na bez­li­snim gra­na­ma ka­kvog ja­se­na ili gra­ba. Vra­ne su tu go­zbo­va­le, uz ru­žne kri­ko­ve pre­ga­nja­le su se oko sit­nog pli­je­na! Na ta­kve ma­le str­vi­ne or­lo­vi ne sli­je­ću. Bje­lo­vra­ti su­po­vi do­li­je­ću, kao i ga­vra­no­vi, na ra­ti­šta i krup­ni­ja str­vi­šta. Kad crk­ne konj ili go­ve­če, leš se ni­je po­ko­pa­vao u ze­mlju, no bi ga po­mo­ću vo­luj­ske za­pre­ge od­ve­zli na ka­kvu osa­mu da str­vi­nu raš­ča­la­pa zvljer­ka. Zbi­lja, ka­kva pre­ci­znost u je­zi­ku mo­jih sto­ča­ra! Ne­do­no­šče ov­ce i ko­ze, taj de­talj ne­ro­đe­nog ži­vo­ta, uz­di­žu na gra­nu dr­ve­ta da ga aira­ju ti­ce. Ma­li uga­še­ni ži­vot pri­je ro­đe­nja tre­ba da ne­sta­ne u astral­noj pri­li­ci, taj si­ću­šni le­ščić ne bi za­smr­dio, gru­bo bi bi­lo pre­pu­sti­ti ga pse­ćim zu­bi­ma. Sto­ča­ri osje­ća­ju maj­čin­sku tu­gu ov­ce i ko­ze, če­sto du­blje i is­kre­ni­je no svo­je že­ne! Mo­gli bi oni us­po­sta­vi­ti tu­žni du­et s Je­se­nji­nom ko­ji se sa­ža­lio nad ke­ru­šom što su joj uda­vi­li še­sto­ro žu­tih! Me­đu­tim, leš krup­ne ži­vo­ti­nje ga­dan je pri­mjer smr­ti! Ta­kva smrt smr­di, to je go­zba kr­vo­žed­nih zvi­je­ro­va i or­lu­ši­na go­lih, le­ši­na­ma uma­za­nih vra­to­va! I ku­štra­ve pa­sje lu­ta­li­ce raš­ča­la­pa­va­ju to obi­lje smr­dlji­ve smr­ti. Ta­kva smrt pro­du­ža­va ži­vot oli­nja­lim li­si­ca­ma i pre­star­je­lim vu­ko­vi­ma ko­ji se vi­še ne mo­gu po­u­zda­ti u vuč­ji skok! Na jed­nom crk­nu­tom ko­nju vi­dio sam neo­bič­ni skup go­zbe­ni­ka smr­ti. Eska­dri­le go­lo­vra­tih su­po­va do­li­je­ta­le su s ne­ko­li­ko stra­na, sli­je­ta­li su i od­mah se pre­go­ni­li oko mek­šeg za­lo­ga­ja. Dva su­pa su mje­ri­li du­ži­nu ko­nji­skih cri­je­va. Je­dan je po­te­zao cri­je­vo na svo­ju, dru­gi na nje­go­vu stra­nu. Iz­mi­ca­li su se na­sa­tič­ke, du­ži­nu nji­ho­va iz­mi­ca­nja mje­ri­lo je konj­sko cri­je­vo. Vra­ne su kvr­ča­le po okol­nom dr­ve­ću, če­ka­le su da su­po­vi ob­je­du­ju, zna vra­na za pra­vo ja­če­ga. Brem je svr­sta­va u in­te­li­gent­ni­je pti­ce. Svra­ka je odi­sta oprav­da­no za­slu­ži­la stal­ni epi­tet gov­na­ra. S tr­ša­vim re­po­vi­ma i ne­soj­skim kre­šta­njem pro­li­je­ta­le su iz­me­đu su­po­va, ni­ko ih ni­je pri­mje­ći­vao, čak ni vra­ne. Svra­ke ne umi­ju da se pla­še za­to što ih ni­ko ne pri­mje­ću­je! S jed­ne stra­ne konj­ske le­ši­ne glo­da­la je svo­je par­če sta­ra pro­sku­be­na li­si­ca, na dru­goj stra­ni str­vi­ne isto se ta­ko be­zu­bo za­ba­vljao ne­či­ji sta­ri pas. Ni­ti on vi­di li­si­cu ni­ti ona nje­ga u pse ra­ču­na! To je bio pot­pu­ni ples smr­ti: du­ša od­li­je­će s pti­ca­ma, po­lu­mr­tvi glo­đu umr­lo­ga, ne­sno­šlji­vi smrad svi­ra po­smrt­ni marš. Moj strah od ru­žno­će i smra­da iz­go­vo­rio je de pro­fun­dis na tom po­gre­bu!

Lje­po­te banj­ske i tu­panj­ske su otav­ne lje­po­te! Dok je si­je­no ne­po­ko­še­no i dok ži­to ra­ste na do­li­na­ma, se­o­sko di­je­te ne mo­že do­ži­vje­ti ni mi­ri­sno ša­re­ni­lo li­va­de, ni ta­la­sa­vi so­mot ječ­ma, žu­bo­re­nje vi­so­ke ra­ži i ujed­na­če­nu ti­ši­nu pše­ni­ce! Sve je to sa­mo po se­bi li­je­po, ali tu lje­po­tu tre­ba ču­va­ti od sto­ke. Sto­ka, po­seb­no go­ve­da kad se oba­da­ju, uli­je­će na do­li­ne i li­va­de, za sva­ku čo­ban­sku neo­pre­znost ro­di­te­lji vi­ču, sja­ču i ku­nu, ni­je ri­je­dak ša­mar i fi­juk pru­ta! Mo­ja maj­ka bi­la je oštra že­na, ne­kih pu­ta do­zla­bo­ga oštra. Ra­no je osta­la udo­vi­ca s ja­tom đe­ce, svo­je ro­đe­ne i pa­stor­ča­di, mo­ra­la je da bu­de oštra, ni­je se s to­li­ko dje­ce druk­či­je mo­glo iza­ći na kraj.

Zna­la je da od­go­vo­ri na pri­mjed­bu ka­ko je bi­la vr­lo stro­ga:

– Da ni­je­sam ta­ko po­stu­pa­la, šće­ri bi mi bi­le kur­ve a si­no­vi lu­pe­ži.

Mo­je dje­ča­štvo pro­ti­ca­lo je u rat­nim a mla­dić­stvo u po­rat­nim go­di­na­ma ka­da je tre­ba­lo bra­ni­ti od ra­znih na­sr­ta­ja s ra­znih stra­na ku­ću i imo­vi­nu, tre­ba­lo se bo­ri­ti za ono što je osta­lo od de­vet đe­da! To­kom ra­ta ku­ću i imo­vi­nu če­ru­pa­le su raz­ne voj­ske, do­ma­će i stra­ne, a ku­će ko­je ni­je­su bi­le za par­ti­zan­sku stru­ju tek su po­sli­je ra­ta iz­lo­že­ne od­u­zi­ma­nju ze­mlje i za­ki­nu­tim gra­đan­skim pra­vi­ma. Se­ljač­ke rad­ne za­dru­ge do­kraj­či­le su se­o­ska ga­zdin­stva, a kad su se za­dru­ge ras­for­mi­ra­le pr­vo sta­nje ni­je se vra­ti­lo. Zbog sve­ga to­ga ja lje­po­te pro­lje­ća i lje­ta pam­tim kao stra­ho­ve, u sva­ku po­nu­đe­nu ča­šu me­da ne­ko mi je sa­suo ča­šu žu­či! Kad se sre­di lje­ti­na, nik­ne ota­va ako je lje­to ki­šo­vi­to. Za­ze­le­ne se do­li­ne i li­va­de, za­ze­le­ne se ota­vom nje­žnom tra­vom! Ota­va ne do­ra­ste ni do cvje­ta a nek­mo­li plo­da, se­lja­ci od nje ni­šta ne oče­ku­ju i za­to su rav­no­du­šni pre­ma njoj. Ota­va je ćilim per­si­ja­ner za se­ljač­ku dje­cu ko­ja idu bo­sa, ni­kad ta­ko nje­žan i me­kan te­pih ni­je­sam ga­zio ka­kva je otav­na li­va­da s ra­ne je­se­ni! Ako se lje­to s plju­sko­vi­ma har­mo­nič­no pro­met­ne u mla­du je­sen, sva će pje­sko­vi­ta pr­la i str­mi­ne gla­vi­ca uhva­ti­ti vri­je­sak. Ju­če pr­lja­vo–pe­pe­lja­sto pr­lo – da­nas je pla­vo–so­mot­na ra­van, ju­če gla­vi­ce bi­le iz­gre­ba­ne kao pra­i­sto­rij­ski gu­šter – da­nas se obo­mo­ta­le pla­vim cvi­je­tom vri­je­ska. Vri­je­sku i list mi­ri­še smo­la­stim, ljut­ka­stim, mu­škim, uz­bu­dlji­vim par­fe­mom! Sve što je bi­lo ru­žno s mr­tvo­ga pro­lje­ća i spa­ru­še­no­ga lje­ta pre­ra­ste u me­ku ota­vu, u pla­vi mi­ris vri­je­ska, zu­ja­nje lju­tih i žed­nih pče­la pre­tvo­ri se u mi­lo­zvuč­no bru­ja­nje umor­nih ra­di­li­ca ko­je pla­vu sim­fo­ni­ju vri­je­ska bi­lje­že u not­ni si­stem ko­šni­ce! S dr­ve­ća ko­je je obez­li­šće­no s mr­tvog pro­lje­ća ra­đa­lo iz­ja­lov­čad i kre­šta­nje vra­na, šu­mi uzre­lo li­šće s me­dlji­kom ko­ja je pri­vlač­na za pče­le ko­li­ko i vri­je­sak. I me­dlji­ka smo­la­sto, ali ne­ka­ko her­ma­fro­dit­ski mi­ri­še! Ko­šni­ce su pre­pu­ne me­da, sa­će je bi­je­lo ko fil­di­ša, med ta­nak i mi­ri­san, ne ja­ko kao vri­je­sak ni neo­d­re­đe­no kao me­dlji­ka, no mi­ri­še du­šom pče­le i so­mo­ta­stom me­ko­tom ota­ve! Ta­kva je­sen ućut­ka ro­di­te­lje da ne vi­ču na dje­cu, i sto­ka se od­mo­ri­la od nji­ho­ve vi­ke i mot­ke. Da se ta­kva je­sen pro­du­ži­la na svu go­di­nu – iz­lu­dio bih od lje­po­te!

Za se­o­sko di­je­te i zi­ma mo­že bi­ti li­je­pa pre­li­je­pa, ali sa­mo za­krat­ko. Ako sni­jeg poč­ne pa­da­ti u pr­vo­mrač­je, ući će u noć, pa­da­će dok sva­ne. Osva­nu­će ju­tro ra­ni­je no obič­no što svi­će, op­šta bje­li­na po­mo­gla je zo­ri da ras­tje­ra mra­ko­ve! Sni­jeg je iz­bri­sao sve ru­žno­će, ju­če­šnji dan ušao je u noć s gli­bom, žit­kim ba­le­ga­ma, oglo­bi­na­ma ro­vi­na i neo­br­šće­nim gran­či­na­ma! Pre­dao je no­ći tra­go­ve na­por­nog ra­da i vi­ke na dje­cu što ni­je­su ura­di­la ovo ili ono. A on­da – sni­je­žna noć sve je hra­pa­vo­sti po­rav­na­la. I ju­če­šnje su se me­đe iz­gu­bi­le, ju­če oštre i slo­mo­vrat­ne, ju­tros iz­gle­da­ju me­ko kao da su umo­ta­ne opra­nom vu­non! A dr­ve­će? Ni­je to ono ju­če­šnje, ni ono ljet­no ni ono pro­ljeć­nje dr­ve­će! Ka­kve vra­ne, ka­kva iz­ja­lov­čad, ka­kav oskud­ni cvi­jet na voć­ka­ma. Sad je jed­na­ko pro­be­ha­rao i orah i li­pa i šlji­va i li­je­ska! Sve se jed­na­ko oki­ti­lo ki­ti­nom, ko je ja­či sto­ji us­prav­no ka­ko je i sta­jao, a li­je­ska i za­no­vet se po­sa­gli pod bje­li­nom stu­de­nog cvi­je­ta! Ti­ši­na je ljep­ša no i bi­je­li be­har! Sve se za­ču­di­lo to­li­koj lje­po­ti, svak če­ka da ne­ko dru­gi po­re­me­ti ti­ši­nu, sa­mo se pi­jev­ci ogla­ša­va­ju kao s ono­ga svi­je­ta. Ipak je pi­je­vac ko­ko­škin muž, on je mu­ška ko­ko­ška, sa­mo on, ko­kot, ja­dov iz ko­ko­šinj­ca kme­či na ova­ko ve­li­čan­stve­no ju­tro! Po­sli­je je­se­njeg vri­je­ska, naj­ljep­še mi­ri­še sni­jeg ko­ji je meo ne­pre­sta­no od ak­ša­ma do sa­ba­ha. To je bi­je­li mi­ris od ko­ga se ši­re no­zdr­ve i žmir­ka­ju oči, ni­ko ne zna na šta li­či taj snje­žni mi­ris, li­či na sa­mo­ga se­be od pro­šle go­di­ne! Se­o­sko di­je­te u ta­kvo ju­tro do­ži­vi vječ­nost bi­je­le mi­ri­sne lje­po­te, i Pru­sto­va i Nje­go­še­va re­la­tiv­nost vre­me­na ni­je pre­ci­zna kao u ovom do­ži­vlja­ju se­o­skog dje­te­ta. Eee, na­ža­lost ta bi­je­la vječ­nost krat­ko tra­je! Do­ži­vio sam dvi­je vr­ste su­ro­vih usta­ja­nja u ra­na ju­tra. Usta­ja­nje u voj­noj ka­sar­ni kad vod­nik za­ur­li­če Di­šte se, aj šta če­kaš! i usta­ja­nje dje­ce na se­lu kad osva­ne snje­žno bo­gat­stvo bi­je­log i mi­ri­snog ju­tra. Se­ljač­ki ro­di­te­lji se bo­je od snje­žnih lje­po­ta, oni sve pre­du­zmu da se što pri­je bi­je­la me­ko­ta iz­bra­zda i na­ru­ži. Tre­ba pro­gr­ta­ti pr­ti­ne do šta­la i sto­go­va, če­pa­ti ro­vi­ne, zgr­ta­ti sni­jeg s kro­vo­va, tre­ba upra­vo što pri­je ob­no­vi­ti sve one ru­žno­će ko­je je snje­žna noć bi­la pri­kri­la. Ta­ko se br­zo idi­la bi­je­la ju­tra pre­tvo­ri i vi­ku, ble­ku, ri­ku! Pi­jev­ca vi­še ni­ko ne slu­ša, krup­ni­ji gla­so­vi pre­ut­ze­li su hor! Mi­ri­sni bi­je­li te­pih pro­met­ne se u ga­zap od ko­ga ze­bu no­ge i ru­ke. No, da li bi­smo osje­ća­li baj­ku bi­je­log ju­tra da ni­je br­zog ne­stan­ka te ilu­zor­ne lje­po­te!

Jed­nog otav­nog, pi­to­mog i sun­ča­nog, ra­no­je­se­njeg da­na Maj­ka je s ru­kom na če­lu po­gle­da­la na Ždri­je­lo. Čim je pas usr­no na pri­do­šli­ce ne­po­zna­tog mi­ri­sa, Maj­ka je po­gle­dom uhva­ti­la put ko­ji iz­vi­re iz Ždri­je­la, pro­la­zi ne­po­sred­no is­pred na­še ku­će i pro­du­ža­va za Ve­li­mlje. U taj put uklju­či­la su se tri put­na prav­ca – je­dan od Nik­ši­ća, što ide pro Ru­di­na, dru­gi od Ce­ti­nja ko­ji si­je­če Cu­ce i Gra­ho­vo, tre­ći iz Tre­bi­nja ko­ji se s Vi­lu­sa odva­ja za Ba­nja­ne. Ko ni­je išao pu­tem ko­ji iz­bi­ja na na­še Ždri­je­lo a ču­je ko­ji se sve pu­te­vi u nj sta­pa­ju, mo­že po­mi­sli­ti da je to odi­sta drum car­ski, pra­vi, ši­ro­ki. A ko njim jed­nom pro­pu­tu­je, pam­ti­će ga kao kr­ča­nik pre­te­žak za ko­nja i čo­vje­ka! Bio bi još i go­ri da ku­luk ni­je pro­šao njim is­pred knja­za Ni­ko­le kad je Go­spo­dar vo­dio voj­sku na Vuč­ji Do da do­če­ka Muk­tar–pa­šu i si­lu nje­go­vu. Od Ce­ti­nja do Vuč­jeg Do­la sva­ka kme­ti­ja po­pra­vlja­la je put ko­ji kroz njen pro­stor pro­la­zi, tre­ba­lo je i Go­spo­dar da ko­mot­no pro­ja­še i alaj–bar­jak da ne za­pi­nje za ku­kri­ce i da se pro­ne­su dva–tri to­pa ko­lil­ko ih je bi­lo u voj­sci cr­no­gor­skoj!

Maj­ka uta­lu­mi psa da ne la­je, pri­splje­še iz­ne­nad­ni go­sti: čo­vjek sred­njih go­di­na, že­na po­mla­đa od nje­ga i dva dje­ča­ka. Je­dan još ni­je znao ka­ko je do­šao na ovaj svi­jet, dru­gi od de­se­tak go­di­na. Pi­ta čo­vjek je li to ta i ta ku­ća, Maj­ka od­go­va­ra da je­ste. On­da se čo­vjek vr­lo sr­dač­no ru­ku­je s mo­jom maj­kom, že­na se s njom po­lju­bi­la, mo­ja maj­ka je po­mi­lo­va­la dje­ča­ke po gla­vi! Čo­vjek ka­že da su iz Bo­sne, že­na do­da­je iz gra­da Liv­na, par­ti­za­ni su im sve za­ždi­li pa bje­že gla­vom po svi­je­tu, tra­že spa­sa. Re­kli su im, za­bo­ra­vio sam gdje, da je ku­ća Sta­ne Gli­go­re­ve sret­ni dom i čet­nič­ka ku­ća ko­ja po­ma­že sva­ko­me ko bje­ži od ko­mu­ni­sta i ne­vjer­ni­ka. Maj­ka je tu pri­ču pri­hva­ti­la zdra­vo za go­to­vo:

– Ulje­zi­te i do­bro do­šli, po­mo­ći ću vi ko­li­ko mo­gu, a Bog će ja­ki po­mo­ći i na­ma i va­ma!

Ušli su, a na­še ku­će ima do­sta. To je sta­ra dvo­sprat­ni­ca, po­tre­si joj ne mo­gu ni­šta, is­pod ploč­nog kro­va lje­ti je svje­že a zi­mi to­plo. Ula­zak če­tvo­ro­čla­ne po­ro­di­ce ni­je pri­ti­je­snio na­šu ko­mo­ci­ju za­to što su ka­ma­re ta­ko pro­stra­ne da svak mo­že ima­ti svo­ju omlje­zu. Noć­ne ro­be, ve­len­ca i gu­be­ra ima do­volj­no, čar­ša­fi se ni­je­su upo­tre­blja­va­li. Noć­na ro­ba pe­re se sa­mo jed­nom go­di­šnje i to s pro­lje­ća kad se ov­ce ši­ša­ju. Ov­čja sje­ra, a to je upra­vo la­no­lin, bi­la je de­ter­džent za pra­nje suk­ne­nih po­kro­va­ca – ve­le­na­ca i gu­be­ra. To­a­let­ne pro­sto­ri­je su u slo­bod­noj pri­ro­di, ne­ma ni­ka­kve po­tro­šnje u ob­li­ku de­zo­do­ran­sa, fla­nel­skih tka­ni­na, me­ka­nih pa­pi­ra i dr. Uglav­nom, če­tvo­ro­čla­na po­ro­di­ca ko­ja je do­šla tro­ši­će sa­mo hra­nu, dru­go ne­ma šta da tro­ši, a naš tro­šak u ob­li­ku hra­ne go­sti će na­do­mje­sti­ti svo­jim ra­dom. Od­mah sju­tri dan, Lu­ka, ta­ko se zvao čo­vjek, pri­hva­tio se po­sla kao da je na svom ima­nju, a nje­go­va su­pru­ga Vi­da i mo­ja maj­ka uhar­mo­ni­sa­le su za­jed­nič­ke po­slo­ve kao da su od­ra­sle za­jed­no. Maj­ka ne­što kr­pi, on­da dâ Vi­di da na­sta­vi, a ona po­đe za dru­gim po­slom. Ta­ko se i pe­re i ku­va i me­te i ple­te! Vi­da nam je osvje­ži­la je­lov­nik, bi­la je druk­či­ja nje­na čor­ba no ona na ko­ju sam na­vi­kao. Do Vi­di­na do­la­ska ni­je­sam znao šta je ba­kla­va, ta­da sam je za­vo­lio, to je je­di­ni ko­lač ko­ji da­nas uzi­mam. Dje­ča­ci – Lju­bo i Mi­loš ču­va­li su s na­ma mlad, ja­ganj­ce i ko­zli­će, zna­li su ne­ke igre ko­je mi, ja i dru­ga dje­ca, ne zna­mo, ni oni ni­je­su zna­li za na­šu igru blje­ša­nje jar­ca! Mi­loš je pred­nja­čio jed­nim svo­jim ana­tom­skim de­ta­ljem, ja i moj drug Bran­ko iz kom­ši­lu­ka za­vi­dje­li smo mu! Po­sli­je ne­ko­li­ko da­na Lu­ka je kre­nuo na nad­ni­cu, ra­dio je na dru­gim ima­nji­ma što je Maj­ka pro­tu­ma­či­la kao po­stu­pak čo­vje­ka od obra­za. S jed­ne stra­ne ni­je bio stal­no abo­nent za na­šim sto­lom i, s dru­ge, po­ne­što je za­ra­đi­vao: du­va­na, ča­ra­pe, ko­žu za opan­ke i sl. Spr­va se Lu­ka uve­če vra­ćao ku­ći, a ka­sni­je osta­jao je i po tri da­na na nad­ni­cu! Kad bi se vra­tio, Maj­ka je pi­ta­la u ko­joj je ku­ći bio, ka­ko je ta­mo­šnja va­mi­lja, ka­kva je bi­la džor­na­da, pri­ča li se oće li se vr­nu­ti pro­klet­ni­ci iz Bo­sne! Pro­klet­ni­ci su – par­ti­za­ni! Bi­lo mi je smi­je­šno kad Lu­ka bo­san­skom ri­ječ­ju da­je po­tvrd­ne od­go­vo­re. Re­ci­mo Maj­ka ga pi­ta je li Mar­ko bio kod ku­će, a Lu­ka od­go­va­ra – Je bo­o­o­me!, što smo mi, ra­zu­mi­je se, do­ži­vlja­va­li kao jed­nu ri­ječ. Čak i mno­go ka­sni­je, kad u Je­li­ći­ma ni­je bi­lo Lu­ke ni od Lu­ke tra­ga, mo­glo se ču­ti u ša­lji­vim pri­li­ka­ma:

– Je­bo­me, što bi re­ko Lu­ka Mi­li­sav da je ođe!

Ne re­koh, Lu­ka se pre­zi­vao Mi­li­sav, što je ta­ko­đe bi­lo smi­je­šno za banj­ski sluh, u Ba­nja­ni­ma ne­ma pre­zi­me­na ni na ov ni na ev ni av.

Jed­no­ga da­na na­stu­pi­la je po­met­nja u ku­ći, ne­sta­lo Mi­lo­ša! Lu­ka ga bio od­veo sa so­bom na nad­ni­cu, ali otac se vra­tio us­pla­hi­ren. Pi­ta je li mo­žda do­šao Mi­loš. Ni­je do­šao, ne­stao je oko pod­ne, ako mu se ni­je ne­što do­go­di­lo, mo­ra da je po­bje­gao u Bi­le­ću. Lu­ka ima u Bi­le­ći se­stru, Mi­loš je mno­go vo­lio tet­ku! Pla­ču Vi­da i mo­ja maj­ka, Lu­ka ni­je sje­dao no je za­ždi­jo pra­vo u Bi­le­ću. Bi­le­ća je da­le­ko, ka­ko sa­mo di­je­te mo­re doć u Bi­le­ću – ču­di­la se maj­ka. No Lu­ka je oti­šao i tek po­sli­je ne­ko­li­ko da­na se vra­tio s Mi­lo­šem. Je­ste, je bo­o­o­me, po­bje­gao je u Bi­le­ću, na­šao ga je otac kod tet­ke, hva­la Bo­gu što je živ! Vi­da je pla­ka­la od sre­će, maj­ka je bi­la osjet­no ve­se­la, is­fe­ta­la je pr­šut u čast Lu­ke ko­ji je ta­ko po­žr­tvo­va­no oti­šao i vr­no di­je­te. Me­ni i Bran­ku im­po­no­vao je do sa­da Mi­loš jed­nim de­ta­ljem, a sad smo ga obo­ža­va­li! Da smo bi­li ču­li za Mar­ka Po­la, si­gur­no bi­smo ga po­re­di­li s ve­li­kim put­ni­kom! O Bi­le­ći ja i Bran­ko zna­mo sa­mo iz pri­ča: ta­mo su dok­to­ri, ta­mo je vu­no­vla­ča­ra, ta­mo se tka­ju ara­ri od ko­stre­ti i, na­da­sve, ta­mo je dža­mi­ja s ko­je odža ga­đa no­žem ono­ga ko mu se ru­ga! I sve je to Mi­loš vi­dio. I sam je umio da ode u Bi­le­ću, ka­ko se ni­je bo­jao mra­ka, me­ni i Bran­ku ni­je bi­lo ja­sno! Opet je sve kre­nu­lo nor­mal­no – Lu­ka je išao na nad­ni­cu, ne­kad se uve­če vra­ćao ku­ći, ne­kad i po ne­ko­li­ko da­na osta­jao. Mi­lo­ša ni­je sa so­bom vo­dio, Maj­ka je Lu­ku i da­lje pi­ta­la o ku­ća­ma i po­ro­di­ca­ma kod ko­jih je ra­dio. Lu­ka je od­go­va­rao kad je tre­ba­lo po­tvrd­no od­go­vo­ri­ti – je bo­o­o­me, mi smo se i da­lje smi­ja­li. Ako bi se Lu­ka ne­ko­li­ka da­na za­dr­žao na nad­ni­cu, pr­vim sve­ča­nim da­nom od­la­zio je s Vi­dom u jed­nu šu­mo­vi­tu gla­vi­cu po­da­le­ko od na­še ku­će, Za­gra­čić. Ta­mo su njih dvo­je osta­ja­li sat–dva! Kad sam pi­tao Maj­ku što Lu­ka i Vi­da, ne­ma u nas Ba­nja­na ni či­ko ni tet­ka, sve se zo­ve ime­nom, i Bog se ime­nom zo­ve, kad sam je pi­tao što idu u Za­gra­čić, ona mi je od­go­va­ra­la ka­ko ide Lu­ka da ga bi­šte Vi­da! I vje­ro­vao sam! Bi­ska­ti zna­či tri­je­bi­ti ne­ko­ga od uši­ju, va­ški. Lu­ka je odi­sta iz­o­bil­no do­no­sio va­ške s nad­ni­ce, a, do­du­še, taj in­sekt bio je i na­ša do­ma­ća ži­vo­ti­nja! To je pe­riod ra­ta, ne­ma ra­to­va bez svra­ba i uši­ju. Ba­nja­ni uvi­jek ka­žu uš, ona ne pi­ta ko je Na­po­leon, Ce­zar, Ti­to ili Dra­ža Mi­ha­i­lo­vić. I naj­lju­će ne­pri­ja­telj­ske voj­ske, i ar­mi­je s raz­li­či­tom stra­te­gi­jom i teh­ni­kom, ima­ju vaš kao za­jed­nič­kog pra­ti­o­ca. Pe­sti­ci­di su do­bi­li po­ne­ku bit­ku pro­tiv va­ši­ju, ali su iz­gu­bi­li rat, va­ši su pre­šle na par­ti­zan­ski si­stem ra­to­va­nja, ja­vlja­ju se ta­mo gdje se ne na­daš! Bi­ska­nje je i ob­lik nje­žno­sti, gla­ve­na uš raz­li­ku­je se od pro­ste uši ko­ja jed­na­ko gri­ze gru­di i zad­nji­cu, uvla­či se u ga­će i opan­ke. Gla­ve­na uš je sit­ni­ja i tam­ni­ja, pro­sta uš je lo­ja­sto bi­je­la i tr­bu­lja­ta. Bi­ska­nje gla­ve zna­či pre­bi­ra­nje ko­se, vlas po vlas, mo­že se ta­ko nje­žno ko­sa mi­lo­va­ti i kad je bez pod­sta­na­ra! Maj­ka mi je re­kla da se Lu­ka i Vi­da bi­štu u Za­gra­či­ću, a na dru­go je mi­sli­la. Ti su­pru­žni­ci ni­je­su ima­li u na­šoj ku­ći brač­ni apart­man s bal­da­hi­nom, na­še ka­ma­re su bi­le pre­na­se­lje­ne da bi mo­glo do­ći do brač­ne nje­žno­sti bo­san­skih iz­bje­gli­ca. Ta­da o tom ni­je­sam raz­mi­šljao, a sad mi je čud­na to­li­ka žen­ska so­li­dar­nost od stra­ne mo­je maj­ke. Ona ra­no osta­la udo­vi­ca, naj­mla­đe­mu dje­te­tu bi­la je ne­pu­na go­di­na kad je umro po­koj­ni Gli­gor, Bog da ga pro­sti. Oba­su­ka­na su­ro­vim obi­čaj­nim uzu­si­ma ko­ji ne­smo­tre­nu udo­vi­cu br­zo pre­tva­ra­ju u sra­mo­tu ro­da i do­ma, a bez trun­ke za­vi­sti go­vo­ri o su­pru­žni­ci­ma, što joj ni­je­su rod ni po­mo­zbog, ko­ji u sje­no­vi­toj šu­mi vo­de lju­bav! Ono kod se­lja­ka što ni­je uple­te­no obi­čaj­nim uzu­si­ma, mo­že da bu­de gra­đan­ski­je i ci­vi­li­zo­va­ni­je no kod gra­đa­na po vo­ka­ci­ji! Maj­ka me bez­o­sje­ćaj­no di­za­la iz kre­ve­ta kad uži­vam u lje­po­ta­ma snje­žnog ju­tra, to gra­đan­ka ni­kad ne bi ura­di­la. Ni­je­sam pak si­gu­ran da bi aka­dem­ska gra­đan­ka ko­ja je od­lu­če­na od sto­la i po­ste­lje pri­ja­telj­ski gle­da­la na lju­bav­nu sre­ću dru­ge že­ne s ko­jom je ni­šta ne ve­že! Na ta­kav od­nos mo­je maj­ke Vi­da joj je ade­kvat­no od­go­vo­ri­la. Na­i­me, po­vje­ri­la joj ono što ni­je smje­la po­vje­ri­ti, a to po­vje­ra­va­nje je i čud­ni­je i uz­vi­še­ni­je od žen­ski ne­svoj­stve­ne na­klo­no­sti mo­je maj­ke.

Od sve­ga što je ka­zao Lu­ka kad je do­šao otav­no­ga i pi­to­mo–sun­ča­no­ga da­na niz Ždri­je­lo sa­mo je bi­la isti­na da se pre­zi­va Mi­li­sav i da je iz bo­san­sko­ga gra­da Liv­na. Nje­go­vu ku­ću ni­je­su par­ti­za­ni za­pa­li­li, no je on par­ti­zan­ski ak­ti­vi­sta ko­ga ša­lje Vr­hov­na ko­man­da kao spe­ci­jal­nog iz­vje­šta­ča na re­la­ci­ji od Bi­le­će do Nik­ši­ća. Lu­ka je ško­lo­van čo­vjek, ba­vio se pri­je ra­ta fi­nan­sij­skim po­slo­vi­ma, bio je i za­tva­ran kao ko­mu­ni­sta. Na­đen je naj­vje­šti­ji na­čin da on ne­sme­ta­no oba­vlja po­vjer­ljiv po­sao! Kad čo­vjek bje­ži sa že­nom i sit­nom dje­com, la­ko je po­vje­ro­va­ti da ga lju­ta ne­vo­lja na­go­ni na put bje­ža­ni­je. Sve je de­talj­no is­pla­ni­ra­no – u ko­ju ku­ću da do­đe, ka­ko da se pred­sta­vi, s ko­jim par­ti­zan­skim sim­pa­ti­ze­ri­ma da stu­pi u ve­zu kroz nad­ni­če­nje, ka­ko da se si­mu­li­ra bjek­stvo dje­te­ta i dr. Vi­da je s Lu­kom mo­gla ići na Za­gra­čić da se bi­štu i mi­lu­ju, ali i da joj on pri­ča o svom nad­ni­če­nju i po­seb­no da joj do­no­si gla­so­ve od si­na ko­ji je par­ti­zan­ski ku­rir u Vr­hov­noj ko­man­di. Sve je to Vi­da po­vje­ri­la mo­joj maj­ci, že­ni či­ja su dva bra­ta u čet­ni­ci­ma, je­dan čak ko­man­dir če­te, i či­ji je pa­sto­rak, ujed­no i do­ma­ćin ku­će – ta­ko­đe čet­nik! To je bi­la je­sen če­tr­de­set i tre­će go­di­ne, Ba­nja­ni­ma su cje­lo­vi­to vla­da­li čet­ni­ci. Par­ti­za­ni su bi­li ne­gdje u da­le­koj Bo­sni, čet­ni­ci su uvje­ri­li svo­je sim­pa­ti­ze­re da se ja­ma­ri i ne­vjer­ni­ci ne­će ni­kad vra­ti­ti. Bi­la je pje­sma:

Oti­šli su pre­ko Dri­ne

U tri pi­zde ma­te­ri­ne!

Baš tih da­na tu­panj­ska čet­nič­ka če­ta ima­la je štab u na­šoj ku­ći. Pe­če se pe­ci­vo, pi­je se ra­ki­ja, igra­ju se kar­te, za­kli­nju se Pa­vlu i Dra­ži, psu­ju ko­mu­ni­ste! Svi ža­le si­ro­ma Lu­ku, bo­san­sko­ga Sr­bi­na ko­ji je spa­sio gla­vu i po­ro­di­cu od bo­san­skih Tu­ra­ka i Ti­to­vih ko­mu­ni­sta! Obe­ća­li su Lu­ki da ga ne­će za­bo­ra­vi­ti kad se „vr­ne kralj Pe­tar u otadž­bi­nu,” no će jav­no ka­za­ti da ta­kvi srp­ski ro­do­lju­bi za­slu­žu­ju or­de­nje i pri­zna­nje! Lu­ka im se po­nu­dio da oba­vlja se­kre­tar­ske po­slo­ve, pri­hva­ti­li bi ga da ni­je do­šlo na­re­đe­nje da se če­ta pre­ko­man­du­je u dru­go mje­sto.

Osta­la su mi dva neo­d­go­vo­re­na pi­ta­nja: šta je Vi­du Mi­li­sav na­tje­ra­lo da ta­ko­re­ći ne­po­zna­toj že­ni oda taj­nu ko­ja je mo­gla sta­ti ži­vo­ta naj­ma­nje nje­no­ga mu­ža i, dru­go, šta je oba­ve­za­lo dru­gu že­nu, mo­ju maj­ku, da tu taj­nu oču­va od svo­je bra­će, svo­ga kuć­nog do­ma­ći­na i od sa­me se­be. Maj­ka je par­ti­za­ne i ko­mu­ni­ste sma­tra­la ja­ma­ri­ma i ne­vljer­ni­ci­ma, gle­da­la ih je kao cr­ne đa­vo­le u ljud­skom ob­li­ku! Čvor taj­ne ko­ji su sve­za­le dvi­je že­ne jed­na­ko po­tvr­đu­je i de­man­tu­je uop­šte­nu ka­rak­te­ri­sti­ku že­ne ko­ju na­la­zi­mo u na­rod­noj pri­či i pje­smi – da ima du­gu ko­su a krat­ku pa­met. Ali ta ista že­na ro­di­la je ži­vo­ga Bo­ga – Isu­sa Hri­sta! Oba ta an­ti­no­mič­na sta­va o že­ni uple­la su se u od­no­se dvi­je že­ne – jed­ne iz Bo­sne, dru­ge iz Ba­nja­na. Njih su po­ve­za­le ne­ke naj­du­blje ljud­ske ve­ze ko­je nad­ra­sta­ju ne sa­mo po­li­tič­ke, imo­vin­ske, ple­men­ske i men­ta­li­tet­ne, ne­go i po­ro­dič­ne oba­ve­ze, čak i ma­te­rin­ske!

Kad su se vr­nu­li par­ti­za­ni iz Bo­sne, oti­šao je iz na­še ku­će Lu­ka Mi­li­sav sa po­ro­di­com, a čim se for­mi­ra­la Ti­to­va Ju­go­sla­vi­ja, do­šlo je mo­joj maj­ci pi­smo od Vi­de sa za­hval­no­šću i tu­žnom vi­je­šću da joj je u za­vr­šnim bor­ba­ma po­gi­nuo sin. Onaj što je bio ku­rir u Vr­hov­nom šta­bu. Pla­ka­la je mo­ja maj­ka dok sam joj či­tao Vi­di­no pi­smo, a on­da mi je iz­dik­ti­ra­la od­go­vor Vi­di. Oba­vi­je­sti­la je Maj­ka Vi­du o sud­bi­ni svo­je bra­će: jed­no­ga su stri­je­lja­li par­ti­za­ni u Gra­ho­vu, a dru­gi je s Pa­vlom Đu­ri­ši­ćem ostu­pi­jo u bi­je­li svi­jet!

I u vre­me­ni­ma ve­li­kih ne­ljud­sko­ća mo­že bi­ti tre­nu­ta­ka naj­du­bljeg po­vje­re­nja i je­din­stve­nih trep­ta­ja mo­ral­ne sup­til­no­sti. Ne mo­gu se ote­ti uti­sku da je ra­no­je­se­nji otav­ni, bla­go–sun­ča­ni dan po­mo­gao grad­nju jed­nog po­vje­re­nja. Da umi­jem da sli­kam, ili bar cr­tam, smje­stio bih li­ko­ve dvi­ju že­na u oreol od pro­sun­ča­ne ota­ve. Od tra­ve bez cvi­je­ta i sun­ca bez že­ge. No, na­ža­lost ne umi­jem da sli­kam ni da cr­tam!

                               NIKOLA

Bio naj­bo­lji đak Nik­šić­ke gim­na­zi­je i kao stu­dent u Be­o­gra­du bio me­đu pr­vi­ma. Uče­ni­ca Pod­go­rič­ke gim­na­zi­je, gdje je ra­dio kao pro­fe­sor, za­ni­je­la s njim. On pre­li­jep, mje­ra mu­ške lje­po­te, a dje­voj­ka, ma­tu­rant­ki­nja, sta­sa­la. Is­tje­ran je Ni­ko­la s po­sla i ka­žnjem za­tvo­rom, od­le­žao je če­ti­ri go­di­ne. Ni­je ga osta­vi­la su­pru­ga, no ga iš­če­ka­la. Ka­za­li su za­vod­ni­ci, pic­maj­sto­ri – alal mu plaj­vaz.

Ni­je tra­žio po­sla po­sli­je iz­dr­ža­ne ka­zne. Ima imuć­nu ta­zbi­nu, že­na mu je mi­ra­ski­nja. Svi se pi­ta­ju što Ni­ko­la ne pi­še, a on sa­mo či­ta i pri­ča.

Imah ta­da ne­pu­nih se­dam­na­est go­di­na, za­vr­ša­va se sed­mi raz­red gim­na­zi­je, Nik­šić­ke gim­na­zi­je. Sta­nu­jem u In­ter­na­tu za uče­ni­ke sred­njih ško­la, na Bi­stri­ci pre­ko pu­ta pi­va­re Tre­bje­sa. Pi­va­ra sva­ko­dnev­no si­re­nom ogla­ša­va pod­ne. Ta­ko svi­ra sre­di­nu i kraj mje­se­ca i, ra­zu­mi­je se, dr­žav­ne pra­zni­ke ko­jih đa­ci­ma ne mo­že bi­ti mno­go. Đa­ci ko­ji ima­ju po­zi­tiv­ne ocje­ne for­mal­no do­la­ze na ča­so­ve, na­stav­ni­ci se iscpr­lju­ju pi­ta­ju­ći dvoj­ka­še. Par­tij­ski su usmje­re­ni da po­ka­žu so­ci­ja­li­stič­ku oba­ve­zu i ro­do­lju­bi­vu du­žnost bor­bom pro­tiv sla­bih ocje­na. Ne znam ko­me je bi­lo te­že – na­stav­ni­ci­ma da odr­že svo­ju nor­mi­ra­nu oba­ve­zu ili uče­ni­ci­ma da od­go­va­ra­ju ono što ne zna­ju. Mi­lan­ka, pro­fe­so­ri­ca srp­skog je­zi­ka, bi­ja­še par­tij­ski ak­ti­vi­sta u ško­li. Stro­ga, a ne­pra­ved­na! Ču­li smo da je bi­la lo­ša uče­ni­ca i još go­ra stu­dent­ki­nja. Ta­ko je pro­tu­ma­če­no iz­vo­ri­šte nje­ne stro­go­sti. Ča­so­ve je i po­či­nja­la i za­vr­ša­va­la eks­kla­ma­ci­ja­ma o pred­no­sti zna­nja u no­vom so­ci­ja­li­stič­kom dru­štvu. Ta­ko se ta­da od vr­ha pa na­do­lje hva­li­la idu­stri­ja­li­za­ci­ja i elek­tri­fi­ka­ci­ja kao uslo­vi za so­ci­ja­li­stič­ki pre­o­bra­žaj dru­štva. Kad škol­sko zvo­no na­ja­vi kraj ča­sa, Mi­lan­ka usta­lje­nom gri­ma­som i po­kre­tom ru­ku iz­ra­zi svo­je ža­lje­nje što se rad mo­ra pre­ki­nu­ti. Spo­ro bi s ka­te­dre po­ku­pi­la dnev­nik i ta­šnu, ali pri­je no što iza­đe iz uči­o­ni­ce po­en­ti­ra­la bi svo­ju pri­vr­že­nost ra­du i so­ci­ja­li­zmu:

– Ne za­bo­ra­vi­te ni u snu da je zna­nje si­la i moć!

Pro­fe­so­ri­ca Mi­lan­ka bi­la je uda­ta za šo­fe­ra sa Pi­va­re, ugled­nog mu­škar­ca, de­li­ju me­đu šo­fe­ri­ma. Ima­li su tri si­na. Ali nje­na kraj­nja par­tij­ska an­ga­žo­va­nost po­la­ko je opre­dje­lji­va­la mu­ža na ra­ki­ju i si­no­ve na uli­cu. Uz ta­kvu su­pru­gu i maj­ku njih če­tvo­ri­ca osta­ja­li su bez sku­va­nog ruč­ka i opra­ne ko­šu­lje!

Uži­va­la je Mi­lan­ka da is­pi­tu­je gra­ma­ti­ku, po­seb­no pa­de­že s pred­lo­zi­ma i vr­ste za­vi­snih re­če­ni­ca. Ako te to pi­ta za ocje­nu, zna­di da ti je za­ku­ka­la ku­ka­vi­ca! U ve­zi s gra­ma­ti­kom, sje­ćam se jed­ne nje­ne ne­u­go­de ko­ja joj se pre­tvo­ri­la u za­do­volj­stvo. Od­mah na po­čet­ku škol­ske go­di­ne, pri­je no su dnev­ni­ci for­mi­ra­ni, pro­fe­so­ri­ca Mi­lan­ka, od­no­sno dru­ga­ri­ca pro­fe­so­ri­ca, ka­ko smo je oslo­vlja­va­li, is­pi­ti­va­la je gra­ma­ti­ku i pe­to­ri­ci bak­su­zni­ka za­ve­la dvoj­ku ko grad. Ta­da je dvoj­ka bi­la ne­pre­la­zna ocje­na. Po­što još raz­red­ni dnev­nik ni­je bio u funk­ci­ji, Mi­lan­ka je sla­be ocje­ne za­pi­si­va­la na ne­ka­kvoj ce­du­lji­ci i sta­vlja­la je u ta­šnu. On­da su do­šli dnev­ni­ci, škol­ska go­di­na je te­kla, pri­mi­ca­lo se po­lu­go­di­šte, đa­ci su do­bi­ja­li ocje­ne na usme­nom i pi­sme­nom. Za ne­ko­li­ka da­na tre­ba­lo je svo­di­ti ocje­ne. One ce­du­lji­ce s dvoj­ka­ma ni­ko se ni­je sje­ćao! No jed­no­ga da­na, dok mi ra­di­mo kao ne­ka­kvu pi­sme­nu vje­žbu, dru­ga­ri­ca pro­fe­so­ri­ca je sre­đi­va­la stva­ri u svo­joj ta­šni. Od­jed­nom je uz­vik­nu­la:

– Evo je, na­šla sam ce­du­lju, zna­la sam da je ni­je­sam iz­gu­bi­la!

On­da je pro­zva­la onu pe­to­ri­cu đa­ka, po­sta­vi­la im pi­ta­nja zbog ko­jih su na po­čet­ku škol­ske go­di­ne do­bi­li dvoj­ku i, ra­zu­mi­je se, za­kan­ta­ri­la im dvoj­ku ko grad! Ni­je se po­sta­ra­la da te sta­ro–no­ve ocje­ne ne­ka­ko smje­sti iz­nad već po­sto­je­ćih ocje­na u ru­bri­ci, ne­go im je da­la fi­nal­nu po­zi­ci­ju.

Ali ni­je se uvi­jek Mi­lan­ki ma­ler pre­tva­rao u za­do­volj­stvo, ima­la je ona pro­sto­ra i za po­raz. Evo jed­no­ga.

Par­ti­ja i škol­ske vla­sti, bo­lje re­ći – par­ti­ja je na­re­di­la škol­skim vla­sti­ma, da na rad­nu ak­ci­ju ne mo­gu ići uče­ni­ci, omla­din­ci, ko­ji po­na­vlja­ju raz­red. Raz­red se ta­da gu­bio s dvi­je sla­be ocje­ne na kra­ju škol­ske go­di­ne. Od­la­zak na rad­ne ak­ci­je sma­tran je ča­šću, ve­li­kom oda­no­šću dru­gu Ti­tu, do­mo­vi­ni i par­ti­ji. Onaj ko je ne­sa­vje­stan pre­ma se­bi ne za­slu­žu­je od­la­zak na rad­ne ak­ci­je ko­je su smo­tra rad­nih oba­ve­za i pa­tri­ot­ske oda­no­sti omla­di­ne iz Fe­de­ra­tiv­ne Na­rod­ne Re­pu­bli­ke Ju­go­sla­vi­je! Mo­gli su na rad­nu ak­ci­ju da idu uče­ni­ci s jed­nom sla­bom ocje­nom, ali to­kom ra­da na ak­ci­ji mar­ki­ra­ni su po­seb­ni ter­mi­ni da oni uče, da se spre­ma­ju za po­prav­ni is­pit. Uče­nik ko­ji je imao dvi­je ili vi­še sla­bih ocje­na sma­tran je bi­tan­gom, ne za­to što je iz­gu­bio škol­sku go­di­nu, no što ni­je za­slu­žio da se is­ka­že kao omla­di­nac ta­mo gdje se do­ka­zu­je oda­nost Ti­tu, par­ti­ji i do­mo­vi­ni! Na­ša pro­fe­so­ri­ca Mi­lan­ka po­seb­no se is­cr­plji­va­la is­pi­ti­va­njem uče­ni­ka ko­ji ima­ju dvi­je sla­be ocje­ne. Sma­tra­la je svo­jim iz­van­red­nim uspje­hom ako ne­ko kod nje po­pra­vi sla­bu i ta­ko za­slu­ži sta­tus na­pred­nog Ti­to­vog omla­din­ca ko­ji ide na rad­nu ak­ci­ju.

U na­šem odje­lje­nju, VII B, bio je Jo­vo Nik­če­vić iz oko­li­ne Nik­ši­ća. Vi­sok i li­je­po gra­đen, usa­gla­šen, ne­do­sti­žan na ča­so­vi­ma fi­skul­tu­re kod Mu­ja Ste­vo­vi­ća, ne­ka­da­šnjeg pr­va­ka u So­ko­lu, ta­da ne­nad­ma­šnog maj­sto­ra za or­ga­ni­za­ci­ju sle­to­va u čast Pr­vo­ga ma­ja! Jo­vo se za­mom­čio, imao je dje­voj­ku i za­pa­že­ni auto­ri­tet kod ve­se­li­jeh da­ma u gra­du. Imao je ono što je za mno­ge nas iz raz­re­da bi­la mi­sa­o­na ime­ni­ca! Jo­vo je bio po­na­vljač, ako i dru­gi put pad­ne – gu­bi pra­vo na ško­lo­va­nje! Ni­je Jo­vo loš uče­nik za­to što je glup, ne­go što mu je vri­je­me od­u­zi­ma­la sop­stve­na lje­po­ta, fi­zič­ka oso­bi­tost i erot­ska sta­sa­lost. Ima­ju dvi­je vr­ste sla­bih đa­ka – jed­ni se ži­vi ubi­ja­ju bu­ba­njem ali ne­ma­ju in­te­li­gen­ci­je da na­u­če i, dru­gi, ko­ji su in­te­li­gent­ni naj­ma­nje za po­lo­žaj so­lid­nog troj­ka­ša, ali ne­gdje su is­pu­sti­li in­te­re­so­va­nje za ško­lu. Naj­če­šće, ne­ko je dru­gi kriv što su iz­gu­bi­li ko­rak s pr­o­sje­kom svo­je ge­ne­ra­ci­je. Jo­vo je bio naj­ljep­še ob­u­čen u raz­re­du, sve mi se či­ni da mu je i obla­če­nje i po­na­ša­nje ne­ko do­pin­go­vao po­seb­nom na­klo­no­šću. Ne­ko je mo­rao iz­u­zet­no vo­lje­ti Jo­va da bi se on ta­ko obla­čio i ta­ko ško­lu za­pu­stio. Što se ti­če to­a­le­te, mi smo u in­ter­na­tu iz­gle­da­li kao ja­to ša­re­nih pti­ca. Ne­ko no­si ofi­cir­sku ko­šu­lju, ne­ko ši­ro­ke pa­na­ma pan­ta­lo­ne od Ke­ro­ve po­mo­ći, ne­ko­me pr­sti pre­ra­sli ru­ka­ve, ne­ko­me ru­ka­vi je­dva pre­ra­sli lak­to­ve! U od­no­su na ta­kav pro­sjek, Jo­vo je bio ele­gant­no ob­u­čen. Ili je mo­žda na Jo­vu sve li­je­po iz­gle­da­lo za­to što je bio li­jep, sve mu se sla­ga­lo jed­no s dru­gim. Ja sam bio je­dan od naj­bo­ljih đa­ka, da ne ka­žem naj­bo­lji u odje­lje­nju, Jo­vo po ocje­na­ma naj­go­ri, ali im­po­no­vao mi je kva­li­te­ti­ma ko­je sam že­lio da imam. Po­ma­lo smo se i dru­ži­li nas dvo­ji­ca.

Ta­kav Jo­vo jed­no­ga da­na bio je iz­lo­žen ve­li­koj bri­zi dru­ga­ri­ce pro­fe­so­ri­ce Mi­lan­ke. Jo­vo je imao tri sla­be ocje­ne, iz ma­te­ma­ti­ke, fi­zi­ke i srp­sko­ga. Iz ma­te­ma­ti­ke i fi­zi­ke već su bi­le za­klju­če­ne, tu vi­še ni­je mo­glo bi­ti go­vo­ra o po­pra­vlja­nju, Jo­vo gu­bi pra­vo na ško­lo­va­nje. I po­red to­ga Mi­lan­ka je htje­la da bri­gom za Jo­va po­ka­že svoj par­tij­ski elan. Ako Jo­vo po­pra­vi kod nje ocje­nu, to će zna­či­ti da onaj dio Jo­va ko­ji njoj pri­pa­da za­slu­žu­je od­la­zak na rad­nu ak­ci­ju. A za one dje­lo­ve ko­ji njoj ne pri­pa­da­ju, ni njoj ni na­pred­noj omla­di­ni FNRJ, ne­ka se pi­ta­ju ma­te­ma­ti­čar i fi­zi­čar!

Pro­fe­so­ri­ca ula­zi u odje­lje­nje s već u hod­ni­ku na­mje­šte­nim za­bri­nu­tim li­cem, tre­ba spa­ša­va­ti omla­din­ce, tre­ba ja­ča­ti Ti­to­vu omla­di­nu Ju­go­sla­vi­je! Ba­ci­la je dnev­nik na ka­te­dru kao da ho­će da ka­že – nek ide sve u bož­ju ma­ter kad čo­vjek ne mo­že da po­stig­ne ono što bi htio! Sta­la je ne­ko­li­ko tre­nu­ta­ka is­pred ka­te­dre ob­u­hva­tiv­ši sav raz­red obi­la­tim po­gle­dom na­de i sa­ža­lje­nja! Vra­ti­la se on­da u ma­sku po­hva­la ra­du kao moć­noj sna­zi i re­kla:

– Daj da vi­di­mo šta se još mo­že uči­ni­ti, za dva–tri da­na for­mi­ra­će se rad­na bri­ga­da za pru­gu Ba­nja Lu­ka – Do­boj, daj­te mom­ci, daj­te da se ne osra­mo­ti­mo!

Sje­la je za ka­te­dru, otvo­ri­la dnev­nik, za­vr­tje­la gla­vom, dva–tri pu­ta se dla­nom uda­ri­la po če­lu što je zna­či­lo da u dnev­ni­ku ima slu­ča­je­va ko­ji­ma se ne mo­že po­mo­ći! Po­sli­je te na­ma do­bro po­zna­te ro­le, usta­la je i re­kla:

– Jo­vo, ti imaš sla­be iz ma­te­ma­ti­ke i fi­zi­ke, pa daj ba­rem da ne odeš cr­na obra­za iz srp­sko­ga je­zi­ka. Daj ne­što da uči­ni­mo, bo­li me da odeš iz ško­le i s mo­jom ne­ga­tiv­nom ka­rak­te­ri­sti­kom!

Jo­vo je le­žer­no ustao, ni­je imao ner­vo­zu sla­bog đa­ka. Oslo­nio se ru­ka­ma o klu­pu, pre­sa­vi­je­na sve­ska u zad­njem dže­pu od pan­ta­lo­na uoč­lji­vo je štr­ča­la. Ina­če, Jo­vo je ri­jet­ko kad do­no­sio u ško­lu ne­ku knji­gu. Đa­ci bu­ba­li­ce no­se či­tav to­var knji­ga i sve­sa­ka, opu­či­še se ži­vi no­se­ći, sve im se či­ni da će im to po­mo­ći kad od­go­va­ra­ju.

Po­či­nje dra­mo­let, ko­me­di­ja za odje­lje­nje – dra­ma za Mi­lan­ku! Kad is­pi­tu­je uče­ni­ka iz knji­žev­no­sti, pa pri­je no po­sta­vi pi­ta­nje, Mi­lan­ka sti­sne ša­ku li­je­ve ru­ke i iz­ba­ci je pre­da se u vi­si­nu gru­di. Iz to­ga po­lo­ža­ja is­pru­ža­će pr­ste sti­snu­te ša­ke, od pal­ca na na­da­lje, za­vi­sno od po­zi­tiv­nih od­go­vo­ra uče­ni­ka. A tri su pi­ta­nja bi­la ne­za­o­bi­la­zna: 1. pra­vo rad­nič­ke kla­se, 2. pra­vo že­na i 3. šta bo­li pi­sca! Tri pi­ta­nja je po­sta­vlja­la kad pi­ta o Tol­sto­ju kao i Jo­si­pu Ko­zar­cu, Bal­za­ku i Jan­ku Ve­se­li­no­vi­ću, Nje­go­šu i Oska­ru Da­vi­ču! Svak ko je pa­tio za­to što su mu za­ki­nu­ta ka­kva pra­va, bi­lo kod Ho­me­ra ili Jan­ka Đo­no­vi­ća, za na­šu pro­fe­so­ri­cu pri­pa­dao je rad­nič­koj kla­si. Ne baš u do­slov­nom smi­slu, za nju je sup­sti­tut obes­pra­vlje­nog rad­ni­štva bio Mark­sov šle­ski tkač, ne­go u zna­če­nju obes­pra­vlje­ni čo­vjek. Ta­ko su po njoj svi obes­pra­vlje­ni lju­di kroz isto­ri­ju naj­bli­ži ro­đa­ci ti­pič­ne rad­nič­ke kla­se. A so­ci­ja­li­stič­ko na­če­lo da je že­na rav­no­prav­na s mu­škar­cem Mi­lan­ka je pod­u­pi­ra­la ta­ko što je sva­ku žen­sku pat­nju, bi­la to An­ti­go­na, Ju­li­ja ili Maj­ka Ju­go­vi­ća, sma­tra­la kao po­slje­di­cu mu­ške nad­re­đe­no­sti ko­ja se naj­bru­tal­ni­je ma­ni­fe­stu­je u kla­snim si­ste­mi­ma, po­seb­no bur­žo­a­skom! Za Mi­lan­ku je pra­vi pi­sac sa­mo onaj ko­ji pa­ti s li­ko­vi­ma što pa­te u nje­go­vom knji­žev­nom dje­lu. Kad kao gra­đa­nin pi­sac ni­je na­klo­njem u tom smje­ru, spa­ša­va ga objek­tiv­na ide­ja dje­la, Bal­za­ka na pri­mjer.

Pro­fe­so­ri­ca sti­sla ša­ku, Jo­vo se pre­sa­mi­tio, pre­ba­cu­je se s no­ge na no­gu, sve­ska mu štr­či iz zad­njeg dže­pa. Pro­fe­so­ri­ca tre­snu pi­ta­nje – so­ci­jal­na po­e­zi­ja Đu­re Jak­ši­ća:

– Aj­de Jo­vo, so­ko­le!

Ina­če to je pi­ta­nje bi­lo po­sla­sti­ca za pro­fe­so­ri­cu Mi­lan­ku, odu­še­vlja­va­la se so­ci­jal­nom te­ma­ti­kom Jak­ši­će­vih pri­po­vi­je­da­ka, a po­seb­no nje­go­vom so­ci­jal­nom po­e­zi­jom! U tim pje­sma­ma sve joj je kao na dla­nu, ne­ma do­mi­šlja­nja! Đu­ra da­je šva­lju i ra­ta­ra kao pred­stav­ni­ke iz­ra­blji­va­nih lju­di, že­na je ta­mo po­seb­no mu­če­ni­ca, a Đu­ra na­glas gr­ca zbog ne­prav­de u oba prav­ca! Mo­ra­li smo na­u­či­ti na­pa­met, svi bez raz­li­ke, Jak­ši­će­ve so­ci­jal­ne pje­sme Šva­lja i Ra­tar. Bi­lo je vi­še no si­gur­no da na po­sta­vlje­no pi­ta­nje Jo­vo mo­že od­go­vo­ri­ti, sve i da se ni­je sta­rao da na­u­či, to se pi­ta­nje ta­ko fre­kvent­no po­na­vlja­lo da je i ne­za­in­te­re­so­va­nom Jo­vu mo­rao sluh sam po se­bi to pri­hva­ti­ti. Ba­rem za troj­ku! Me­đu­tim, in­te­lig­net­ni Jo­vo la­ko je pro­zrio po­moć dru­ga­ri­ce pro­fe­so­ri­ce. Bi­le su mu za­klju­če­ne ocje­ne iz ma­te­ma­ti­ke i fi­zi­ke, ni Bog mu ni­je mo­gao po­mo­ći. Mi­lan­ka se iži­vlja­va­la u svom par­tij­skom hu­ma­ni­zmu. Jo­vo ću­ti ne pu­šta ava­za, Mi­lan­ka ot­pu­sti­la pa­lac li­je­ve ru­ke i dr­ma­ju­ći za­te­že ga ka­ži­pr­stom de­sne či­me su­ge­ri­ra svo­je po­zi­tiv­no od­re­đe­nje pre­ma Jo­vo­vom od­go­vo­ru. Ali Jo­vo upor­no ću­ti, kao ode­ra­ni ovan u pje­smi Se­nja­nin Ta­di­ja! Ne odva­ja dla­no­ve od klu­pe, a pra­vo gle­da u oči pro­fe­so­ri­cu. Po­ku­ša­la je jed­nom–dva­put da ga bla­go upo­zo­ri ka­ko on zna to što ga ona pi­ta, ali već se pri­mje­ći­va­la nje­na ner­vo­za. Pre­sta­la je ka­ži­pr­stom da lup­ka pa­lac li­je­ve ru­ke, pa­lac je ostao ne­sa­vi­jen, če­ška­la se po gla­vi de­snom ru­kom! On­da je po­ku­ša­la da mu po­mog­ne ta­ko što je tro­va­lent­ni od­go­vor na ko­ji je bi­la na­vi­kla sve­la na jed­nu je­di­nu stav­ku:

– Aj­de, Jo­vo, sa­mo mi ka­ži šta bo­li pi­sca!

To je re­kla i ot­pu­sti­la ka­ži­prst i ve­li­ki prst, kao da ho­će da se pre­kr­sti li­je­vom ru­kom. Ri­je­ši­la ve­li­ko­du­šna pro­fe­so­ri­ca da tri od­go­vo­ra sve­de u je­dan, ni­kad ni­ko­me ni­je po­pu­šta­la kao što Jo­vu ta­da po­pu­šta! On­da je ma­lo po­di­gla glas, vra­ti­la se u po­zna­tu po­zu stro­go­sti i po­no­vi­la, oslo­bo­div­ši svu ša­ku li­je­ve ru­ke, po­no­vi­la spa­so­no­sno pi­ta­nje:

– Šta bo­li pi­sca, Đu­ru Jak­ši­ća, u pje­smi Šva­lja!

Jo­vo se is­pra­vio, stao sta­bil­no na oba­dvi­je no­ge i od­go­vo­rio pu­nom i pre­ci­znom re­če­ni­com:

– Bo­li ga ku­rac!

Ta­jac, odje­lje­nje – to su jed­ne oči, pro­fe­so­ri­ca s ras­teg­nu­tim ru­ka­ma – ži­vo ras­pe­će, gla­so­vi što ula­ze kroz otvo­re­ne pro­zo­re – ci­je­pa­ju ap­so­lut­nu ti­ši­nu VII B! Ali ta­kvo sta­nje, ta vječ­nost na­šeg iš­če­ki­va­nja, tra­ja­la je ko­lil­ko i oč­ni trep­taj. On­da se is­pod is­ko­la­če­nih oči na­še pro­fe­so­ri­ce pro­lo­mio krik, ja­uk, za­pre­pa­šće­nje, tu­žba­li­ca, op­tu­žba:

– Uuuuuuu!

Zna­li smo mi do­bro na­šu dru­ga­ri­cu pro­fe­so­ri­cu, ni naj­hra­bri­ji đa­ci ni­je­su se osmjeh­nu­li, mi pe­ti­ča­ri i smi­jeh i ra­dost od Jo­vo­vog pod­vi­ga uvr­nu­li smo u svo­je že­lu­ce! Jo­vo se bez zle vo­lje ot­pu­stio od klu­pe i mir­no iza­šao iz uči­o­ni­ce osta­viv­ši otvo­re­na vra­ta za so­bom. Jo­vo iza­šao, a ras­pe­će se sklo­pi­lo, po­če­la je pro­fe­so­ri­ca da dr­šće! On­da je sta­vi­la ru­ku na sr­ce i na­sa­tič­ke po­če­la da pa­da u ne­svi­jest. I pa­la bi da ni­je pro­ra­ču­na­la uda­lje­nost ka­te­dre. Leđ­no je po­le­gla po ka­te­dri. On­da se iz oba­mr­lo­sti po­vra­ti­la s ono­ga svi­je­ta:

– Di­mi­tri­je, vo­de!

Je­dan Di­mi­tri­je iz pr­ve klu­pe bio je stal­ni po­trč­ko, kad pro­fe­sor ne­što za­bo­ra­vi u zbor­ni­ci ni­je se pi­ta­lo ko će to do­ni­je­ti – Di­mi­tri­je je le­tio. Ta­ko je išao po kre­du, po ma­pu, ma bi­lo šta što je tre­ba­lo po­slu­ša­ti pri­pa­da­lo je Di­mi­tri­ji. Sti­gla je ča­ša vo­de, mi smo i da­lje ću­ta­li ve­zu­ju­ći se po­gle­di­ma me­đu­sob­no. Gri­zli smo je­zi­ke do bo­la ob­u­zda­va­ju­ći smi­jeh ko­ji je vul­kan­ski ku­ljao iz utro­be! U me­đu­vre­me­nu pro­fe­so­ri­ca se skljo­ka­la na sto­li­cu, je­dva je pri­hva­ti­la ča­šu iz Di­mi­tri­je­ve ru­ke, ot­pi­la je­dan gu­tljaj, na­to­pi­la ma­ra­mi­cu vo­dom i pri­ti­sla je ru­kom na če­lo. Usta­la je smla­će­no i ote­tu­ra­la u zbor­ni­cu, Di­mi­tir­je je za njom no­sio dnev­nik i nje­nu ta­šnu! Kad su na­šu dru­ga­ri­cu pro­fe­so­ri­cu za­lo­lo­ži­la iz­la­zna vra­ta, pro­lo­mio se naš smi­jeh i za­tut­njao naš trk iz uči­o­ni­ce. Bi­lo je još ča­so­va to­ga da­na ali mi smo po­bje­gli, hra­bro smo po­bje­gli.

Na ne­ko­li­ko da­na pri­je ras­pu­sta for­mi­ra­la se rad­na bri­ga­da od uče­ni­ka Gim­na­zi­je i Uči­telj­ske ško­le iz Nik­ši­ća. A da bi se for­mi­ra­la ta bri­ga­da, tre­ba­lo je pr­vo odr­ža­ti omla­din­ske kon­fe­ren­ci­je po odje­lje­nji­ma da se od­re­di od­go­va­ra­ju­ći broj uče­ni­ka. On­da je te iza­bra­ni­ke tre­ba­lo ras­po­re­di­ti po če­ta­ma. Če­te su se po­stro­ja­va­le na glav­nom grad­skom tr­gu, gdje su odr­ža­ni go­vo­ri i bri­ga­da pre­da­ta ko­man­dan­tu da je vo­di na iz­grad­nju že­lje­znič­ke pru­ge Ba­nja Lu­ka – Do­boj!

Dr­ži se kon­fe­ren­ci­ja u na­šem odje­lje­nju, do­šao omla­di­nac iz Grad­skog ko­mi­te­ta i nas na­stav­nik isto­ri­je, par­tij­ski ak­ti­vi­sta. Bio je blag na ocje­ni, zna­li smo da go­to­vo ne zna ni­šta iz isto­ri­je, če­šao je te­sti­se dok dr­ži pre­da­va­nje. Naš odje­ljen­ski ru­ko­vo­di­lac, Vla­ho­vić, odr­žao je uvod­no slo­vo iz­re­ci­tav­ši ka­non­ski uob­li­če­ne fra­ze: tre­ba iz­gra­đi­va­ti otadž­bi­nu, odu­ži­ti se pa­lim bor­ci­ma, tre­ba svo­je zna­nje uskla­di­ti s fi­zič­kim ra­dom ko­ji je stvo­rio čo­vje­ka! Po­sli­je nje­ga go­vo­ri­li su omla­di­nac iz Ko­mi­te­ta i re­če­ni isto­ri­čar. Cilj nji­ho­ve sin­hr­o­ni­zo­va­ne pri­če bio je da umje­sto po­je­di­nač­nog ja­vlja­nja za od­la­zak na rad­nu ak­ci­ju tre­ba grom­kim apla­u­zom osvje­do­či­ti ko­lek­tiv­nu od­luč­nost odje­lje­nja da se ra­dom po­mog­ne Ti­tu i Par­ti­ji! Kad je za­vr­šen po­sljed­nji uvod­ni go­vor, je­dan Ra­do­mir, sje­dio je sre­di­nom uči­o­ni­ce, pro­kri­vio se iz svih mo­zgo­va, s na­preg­nu­tim ži­la­ma na vra­tu vik­nuo je što ga gr­lo da­va:

– Oće­mo li­ii?

Je­dan Mi­lo­rad što je sje­dio pri vr­hu uči­o­ni­ce od­go­vo­rio je još gla­sni­je, vid­no su mu uda­ra­li da­ma­ri na slje­poč­ni­ca­ma:

– Oće­mo­oo!

Je­dan tre­ći, zvao se Raj­ko, der­nja­vom ih je nad­ma­šio obo­ji­cu, od sil­nog na­po­ra za­tvo­rio je oči, upi­tao je:

– Za ko­ga će­mo­oo!

Če­tvr­ti, Kom­nen, sje­dio je do Ra­do­mi­ra, di­gao je glas pre­vi­so­ko, za­grc­nuo se i po­ku­šao da se po­pra­vi, ali ga je ne­ka­kav pe­ti pre­u­zeo i od­go­vo­rio:

– Za Ti­ta i Par­ti­ju­uu!

On­da je taj vo­kal­ni kvar­tet uoblio gla­so­ve i za­pi­tao:.

– Đe će­mo­oo?

Na što je či­ta­vo odje­lje­nje od­go­vo­ri­lo:

– Na pru­gu Ba­nja Lu­ka – Do­boj!

Ka­da se sle­glo vi­kač­ko odu­še­vle­nje, naš odje­ljen­ski ru­ko­vo­di­lac, Vla­ho­vić, upi­tao je:

– Ima li ne­ko­ga ko se ni­je ja­vio na rad­nu ak­ci­ju!

Ra­zu­mi­je se, ni­je se ja­vio ni­ko da ne­će, a on­da je Vla­ho­vić za­ža­lio što se ne mo­že udo­vo­lji­ti vo­lji Mi­la Ka­lu­đer­či­ća ko­ji ne­ma li­je­ve ru­ke i de­snog oka i ne­ko­li­ci­ni bli­je­dih i mr­ša­vih uče­ni­ka ko­ji ne­ma­ju pred­vi­đe­nu te­ži­nu za fi­zič­ke na­po­re na rad­noj ak­ci­ji. Ru­ko­vo­di­o­cu je glav­no bi­lo da za rad fi­zič­ki ne­spo­sob­ni uče­ni­ci uoble glas odu­še­vlje­nja i ta­ko svo­jim uz­vi­kom – na pru­gu Ba­nja Lu­ka – Do­boj – upot­pu­ne ko­lek­tiv­nu svi­jest od­je­nje­nja da tre­ba fi­zič­kim ra­dom po­mo­ći Ti­tu i do­mo­vi­ni! On­da su omla­di­nac iz Ko­mi­te­ta i na­stav­nik isto­ri­je uze­li ri­ječ i ga­nu­tlji­vo tje­ši­li one što su fi­zič­ki ne­spo­sob­ni za rad, tje­ši­li ih či­nje­ni­com da oni svo­jim do­brim uče­njem i že­ljom da idu na rad­nu ak­ci­ju ne na­pu­šta­ju stroj oda­no­sti Ti­tu, Par­ti­ji i Do­mo­vi­ni! U ve­zi s in­stru­i­ra­nim đa­ci­ma da poč­nu ga­la­mu odu­še­vlje­nja u odje­lje­nju VII B sje­tih se jed­nog na­pi­sa u no­vi­na­ma ko­ji sam či­tao kao stu­dent, čla­nak je imao na­slov Ka­ko sam po­stao čo­vjek.

Ta­da­šnji am­ba­sa­dor Ju­go­sla­vi­je, či­ni mi se u Šved­skoj, sva­ka­ko u ne­koj skan­di­nav­skoj ze­mlji, Hr­vat ro­dom iz Osi­je­ka, pi­še svo­ju is­po­vi­jest ka­ko je po­stao čo­vjek. To pi­še am­ba­sa­dor po po­vrat­ku sa sa­hra­ne svo­ga pro­fe­so­ra ma­te­ma­ti­ke ko­ji mu je pri­je ra­ta pre­da­vao u ni­žim raz­re­di­ma Osječ­ke gim­na­zi­je. Kad mu je ja­vlje­no da je umro pro­fe­sor, am­ba­sa­dor se ni­je ko­le­bao tre­ba li pre­va­li­ti to­li­ki put da pri­su­stvu­je sa­hra­ni sta­rog pro­fe­so­ra ko­ji mu je pre­da­vao ta­ko dav­no je­dan omra­že­ni pred­met. Oti­šao je bez ko­le­ba­nja, ve­li, za­to što ga je taj pro­fe­sor upu­tio sta­zom ka­rak­te­ra. Da ni­je bi­lo to­ga pro­fe­so­ra, am­ba­sa­dor tvr­di da bi po­šao sta­zom ka­rak­ter­ne stran­pu­ti­ce. Ra­di se, na­i­me, o slje­de­ćem. Bu­du­ćem am­ba­sa­do­ru nje­mač­ki je­zik pre­da­vao je fran­ko­vac i usta­šo­id­ni za­gri­že­njak, ka­kvih je bi­lo vi­še u Osječ­koj gim­na­zi­ji, ko­ji je, i bez te po­li­tič­ke bo­je, tip na­stav­ni­ka ko­ji se mr­zi. Bio je strog, ne­pra­ve­dan i zlo­na­mje­ran, uži­vao je da pot­cje­nju­je uče­ni­ka. Čak je svo­jim iz­gle­dom od­bi­jao đa­ke. Gle­dao je sit­nim zlim oči­ma, imao je špi­cast nos i ta­nak pro­zu­kao glas!

Bi­lo je pro­lje­će, ra­di se pi­sme­ni za­da­tak iz nje­mač­kog je­zi­ka, pro­fe­sor je voj­nič­ki ras­po­re­dio đa­ke, ge­o­me­trij­ski, sve pod ko­nac. Ma­sti­o­ni­ce s per­ni­ca­ma mo­ra­le su bi­ti s de­sne stra­ne uče­ni­ka u jed­noj vr­sti a s li­je­ve u dru­goj. Ta­da, ra­zu­mi­je se, na­liv–pe­ro ni­je bi­lo do­zvo­lje­no uče­ni­ci­mia ni­žih raz­re­da gim­na­zi­je, a da­na­šnje he­mij­ske olov­ke ni­je­su ni po­sto­ja­le. Pro­fe­sor je – pri­ča am­ba­sa­dor, to­ga da­na bio u ne­bo­plav­nom odi­je­lu, is­pe­glan i za­teg­nut, ne go­spod­stve­no no ma­lo­gra­đan­ski ušto­glje­no pe­dan­tan u obla­če­nju! I po­če­li su – pri­ča am­ba­sa­dor, da ra­de pi­sme­ni za­da­tak. Pr­vo je pro­fe­sor dik­ti­rao je­dan nje­mač­ki tekst, a on­da je iz hr­vat­ske či­tan­ke od­re­dio dru­gi tekst za pre­vod. Pro­fe­sor je stal­no še­tao iz­me­đu re­do­va đač­kih klu­pa, ni­je mo­glo bi­ti ni okre­ta­nja ni šap­ta­nja ni pre­pi­si­va­nja! Ta­ko je fran­kov­sko–usta­ška i či­nov­nič­ko–ma­lo­gra­đan­ska stro­gost bi­la na naj­vi­šem ni­vou. U jed­nom tre­nut­ku pro­fe­sor je jed­no­stav­no vri­snuo:

– Uh, uuuh!

I vi­dje­lo se ču­do ne­vi­đe­no! Pro­fe­so­rov sa­ko od dže­pa na na­do­lje i či­ta­va no­ga­vi­ca od pan­ta­lo­na bi­li su smo­če­ni cr­nim ma­sti­lom. Kad je osje­tio da se sli­va teč­nost ni­za nj, krik­nuo je i po­ku­šao da ru­ka­ma pri­tek­ne se­bi u po­moć. A po­mo­gao se ta­ko što se utrac­kao po li­cu, pr­sti su mu se osli­ka­va­li po odi­je­lu ku­da ni­je bio smo­čen. Vi­še je li­čio na stra­ši­lo iz ku­ku­ru­zi­šta no na pre­đa­šnjeg ne­bo­plav­nog bi­der­ma­jer­ski usmje­re­nog pro­fe­so­ra! La­ko je bi­lo za­klju­či­ti da je ne­ki od uče­ni­ka spu­stio otvo­re­nu ma­sti­o­ni­cu u pro­fe­so­rov džep, spu­stio je dok je pro­fe­sor pod­o­fi­cir­ski špar­tao iz­me­đu re­do­va đač­kih klu­pa. Čim je pro­fe­sor krik­nuo, ve­li­ki broj đa­ka iz re­do­va iz­me­đu ko­jih se še­tao, po­ba­cao je ma­sti­o­ni­ce is­pod klu­pa te se ta­ko ni­je mo­gao pre­ko ma­sti­o­ni­ce ot­kri­ti de­li­kvent! Na­stu­pio je smr­znu­ti ta­jac, ona­ko na­ma­ška­ren pro­fe­sor iz­le­tio je iz uči­o­ni­ce da bi se ubr­zo vra­tio s di­rek­to­rom Gim­na­zi­je i či­ta­vom gru­pom fran­kov­ski usmje­re­nih pro­fe­so­ra! Do­šao je i škol­ski fa­mu­lus s nji­ma. Ni­šta ni­je­su pro­go­va­ra­li s uče­ni­ci­ma no su na­re­di­li fa­mu­lu­su da ih za­klju­ča u uči­o­ni­ci gdje su se i na­la­zi­li. Zna­lo se ko je spu­stio pro­fe­so­ru u džep otvo­re­nu ma­sti­o­ni­cu, a svi su se pla­ši­li da će taj­nu oda­ti je­dan sla­ba­šni đak ko­ji je uvi­jek po­ne­što špi­ja­vao pro­fe­so­ri­ma i bio odje­ljen­ski po­trč­ko.

Iz­vo­di­li su jed­no­ga po jed­no­ga uče­ni­ka u su­sjed­nu pro­sto­ri­ju i ta­mo ih islje­đi­va­li pri­jet­nja­ma i ba­ti­na­ma. Ni­je se tra­žio sa­mo đač­ki de­li­kvent ne­go i mo­gu­ća srp­sko–ko­mu­ni­stič­ka pro­pa­gan­da ko­ja je eto za­hva­ti­la i ni­že raz­re­de ču­ve­ne Osječ­ke gim­na­zi­je! To se do­ga­đa­lo uoči Dru­gog svjet­sko­ga ra­ta ka­da su nje­mač­ko–ita­li­jan­ske i pa­ve­li­ćev­ske sna­ge sva­ko­ga da­na vi­dlji­vo po­pri­ma­le upo­ri­šte u hr­vat­skom jav­nom ži­vo­tu. Po­sli­je islje­đi­va­nja uče­ni­ci su vra­ća­ni u uči­o­ni­cu u ko­joj je uči­njen de­likt, ka­za­no je da ih ne­će pu­sti­ti ku­ći pri­je no se pro­na­đe kri­vac. Svi su če­ka­li ka­kav će po­sli­je islje­đi­va­nja iz­gle­da­ti onaj ne­če­mur­ni po­trč­ko ko­ji je uvi­jek bio spre­man na po­slu­šnost, kao pod za­rok vje­ro­va­lo se da će on oda­ti taj­nu! On se, me­đu­tim, vra­tio u uči­o­ni­cu upla­kan i uma­zan od su­za i ša­ma­ra, ali su mu ne­ka­ko neo­bič­no svi­je­tli­je oči! No, u jed­nom tre­nut­ku pu­šte­ni su ku­ći, za­dr­žan je sa­mo uče­nik ko­ji je spu­stio pro­fe­so­ru u džep otvo­re­nu ma­sti­o­ni­cu. Ne­ko je, da­kle, pro­ka­zao taj­nu! Kri­vac je isto­ga da­na iz­ba­čen iz ško­le i to bez pra­va upi­sa, i to traj­no, u bi­lo ko­ju ško­lu u ze­mlji. Po­ka­za­lo se da nje­go­vi ro­di­te­lji ni­je­su bi­li na li­ni­ji fran­ko­va­ca pa su i oni do­ži­vlja­va­li pro­vo­ka­ci­je usme­no i pi­sa­no. Ta­ko se taj slu­čaj za­vr­šio, ni­je se sa­zna­lo ko je odao taj­nu, iako se ma­li po­trč­ko vra­tio sa islje­đi­va­nja svi­je­tlih oči­ju, ostao je pod pas­hom iz­daj­ni­ka!

– Ja sam bio – pri­ča am­ba­sa­dor – pri­mjer­no vr­lo­do­bar đak, ni­je­sam se is­ti­cao iz ma­te­ma­ti­ke, ali bio sam so­li­dan troj­kaš. Da­kle, ni­ka­kvog pro­ble­ma ni­je­sam imao ni s ma­te­ma­ti­kom ni s pro­fe­so­rom Kar­lom ko­ji je pre­da­vao ma­te­ma­ti­ku! I na pi­sme­nom i na usme­nom imao sam po­zi­tiv­ne ocje­ne. Pri­mi­če se kraj škol­ske go­di­ne, pro­fe­so­ri pro­pi­tu­ju đa­ke, ne­ko­me da­ju šan­su za ve­ću ocje­nu, ne­ko­me da po­pra­vi sla­bu, me­ni sa so­lid­nom troj­kom ne pa­da na pa­met da se ja­vljam. Me­đu­tim, jed­no­ga ča­sa iz­ve­de me pro­fe­sor Kar­lo na ta­blu da do­vr­šim rje­še­nje za­dat­ka ko­ji je bio po­sta­vio jed­nom uče­ni­ku, a uče­nik ga ni­je umio ri­je­ši­ti. Ja sam po­ku­šao, vi­dim da znam, ali pro­fe­sor me je ta­ko za­pe­tljao da sam se zbu­nio i ni­je­sam umio ri­je­ši­ti za­da­tak. Pro­fe­sor se kao ja­ko iz­ne­na­dio, upu­tio mi ri­je­či pri­je­ko­ra i za­veo mi sla­bu ocje­nu! Ja sam bio slu­đen i po­sti­đen, po­ža­lio sam se ro­di­te­lji­ma, pla­kao sam. Ro­di­te­lji su pred­u­ze­li mje­re da se spa­ša­vam. Otac mi je bio advo­kat, maj­ka far­ma­ce­ut, alar­mi­ra­li su oni i rod­bi­nu i pri­ja­te­lje, ali ni­šta ni­je po­ma­ga­lo, ostao sam na po­prav­nom iz ma­te­ma­ti­ke! Pre­ko lje­ta ro­di­te­lji su sve pred­u­ze­li da se spre­mim za po­prav­ni u sep­tem­bru. Ot­ka­za­no je lje­to­va­nje na mo­ru, spre­mao me naj­po­zna­ti­ji pro­fe­sor ko­ji da­je kon­di­ci­je, naj­bo­lji đa­ci iz odje­lje­nja pra­vi­li su mi dru­štvo kad ne rje­ša­vam za­dat­ke. Ali, avaj, na po­prav­nom is­pi­tu u sep­tem­bru ni­je se mo­glo ni­šta uči­ni­ti, pro­fe­sor Kar­lo na­šao je na­či­na da sru­ši bu­du­ćeg am­ba­sa­do­ra, ostao sam da po­na­vljam raz­red.

Am­ba­sa­dor pri­ča da nje­go­vi ro­di­te­lji ne bi otr­pje­li ta­kvu ne­prav­du, ta­ko pro­go­nje­nje svo­ga dje­te­ta, da pro­fe­sor Kar­lo ni­je imao za­vi­dan auto­ri­tet i kao pro­fe­sor i kao čo­vjek. Bio je Hr­vat, Osje­ča­nin do­mo­ro­dac, s od­lič­nom re­pu­ta­ci­jom ka­ko s po­ro­dič­ne ta­ko sa struč­ne stra­ne. Po­seb­no mu se ni­je mo­gla pri­pi­sa­ti na­klo­nost pre­ma ko­mu­ni­sti­ma, čak je bio bli­ži po­li­ti­ci ko­ja bra­ni hr­vat­ske na­ci­o­nal­ne in­te­re­se ne­go uni­tar­noj Ju­go­sla­vi­ji. Uglav­nom, bu­du­ći am­ba­sa­dor je do­ži­vio što je do­ži­vio, po­na­vljao je raz­red, pro­fe­sor ni­je imao ni­ka­kvih po­slje­di­ca, svak je na­sta­vio svo­jim pu­tem.

Idu­će škol­ske go­di­ne, pro­fe­sor Kar­lo jed­nom utre­fi na hod­ni­ku đa­ka ko­ga je na­mjer­no sru­šio iz ma­te­ma­ti­ke. Okre­nuo se pro­fe­sor de­sno–li­je­vo, pa kad je vi­dio da ih ni­ko ne mo­že ču­ti, dao je znak bu­du­ćem am­ba­sa­do­ru da mu pri­đe. Uče­nik je pri­šao, a pro­fe­sor mu šap­nuo na uvo hi­tro i re­sko:

– Ka­znio sam te za­to što si upro­pa­stio bu­duć­nost svo­ga hra­bro­ga dru­ga!

To je šap­nuo i oti­šao!

– Ja sam ostao na hod­ni­ku kao opa­ljen gro­mom, ve­li am­ba­sa­dor. Mi­slio je da se ne­će ni­kad sa­zna­ti da je ošpi­jao dru­ga ko­ji je spu­stio otvo­re­nu ma­sti­o­ni­cu u džep Šva­bi­šu, ta­ko su zva­li omra­že­nog pro­fe­so­ra. Kad su ga islje­đi­va­li, a po­sli­je ne­ko­li­ka vru­ća ša­ma­ra, re­če­no mu je da se ne­će ni­kad sa­zna­ti ako ka­že ime kriv­ca! Ali, eto, sa­zna­lo se i če­sti­ti pro­fe­sor Kar­lo po­sta­rao se da ga do­stoj­no ka­zni da bi od me­ne na­pra­vio čo­vje­ka – po­vje­rio se am­ba­sa­dor.

Sje­tio sam se član­ka o am­ba­sa­do­ro­voj is­po­vi­je­sti kad sam po­mi­njao Di­mi­tri­ja po­trč­ka ko­ji je pro­fe­so­ri­ci Mi­lan­ki do­nio ča­šu vo­de kad se uki­nu­la s no­ga po­sli­je Jo­vo­ve eks­kla­ma­ci­je da Đu­ru Jak­ši­ća bo­li fa­lus za pra­va že­na i rad­nič­ke kla­se. Ni­je si­gur­no da bi Di­mi­tri­je na ka­kvom te­škom is­pi­tu bio oba­ve­zno po­trč­ko, Di­mi­tri­jin ko­le­ga–po­trč­ko iz Osječ­ke gim­na­zi­je opo­me­nuo me da Di­mi­tri­ja ne osta­vim u pri­či sa­mo kao po­trč­ka. Am­ba­sa­do­rov slu­čaj po­tvr­đu­je na­rod­no vje­ro­va­nje – za­kle­la se ze­mlja ra­ju da se taj­ne sve do­zna­ju. I do­zna­ju se, ako ni­ka­ko druk­či­je a ono si­ste­mom po­vje­ra­va­nja u ca­ra Tro­ja­na ko­zje uši.

No, da se vra­ti­mo rad­nim ak­ci­ja­ma, od­no­sno mo­joj odi­se­ji Nik­šić – Ba­nja Lu­ka i na­zad.

For­mi­ra­la se omla­din­ska rad­na bri­ga­da Sa­va Ko­va­če­vić od uče­ni­ka Gim­na­zi­je i Uči­telj­ske ško­le iz Nik­ši­ća. Po­sta­vljen ko­man­dant, nje­gov za­mje­nik, ko­man­di­ri če­ta, sa­ni­tet i sve što tre­ba. Ko­man­dant je bio ma­tu­rant Uči­telj­ske ško­le i je­dan od omla­din­skih ru­ko­vo­di­la­ca ko­ji u In­ter­na­tu ima­ju po­vla­šćen po­lo­žaj. Oni su za po­seb­nim sto­lom do­bi­ja­li je­lo u či­ni­ji i slu­ži­li se ku­tla­čom, a mi smo ima­li dva sto­la u ob­li­ku ći­ril­skog slo­va П, dva sto­la u dvi­je sa­le za ko­je mo­že sje­sti po dvje­sta pe­de­set abo­ne­na­ta. Oni su ima­li por­ce­lan­ske a mi li­me­ne ta­nji­re u ko­ji­ma je do­slov­no uvi­jek hlad­na čor­ba. Mi­ris, bo­lje re­ći za­dah, te čor­be ne­će me na­pu­šta­ti ovo dok sam živ! Mi smo do­bi­ja­li kao me­špajz po par­če ko­la­ča od Ke­ro­vih ja­ja, a ru­ko­vo­di­o­ci su ima­li kor­pu ko­la­ča da se slu­že po vo­lji. Ta­ko su do­bi­ja­li i kom­pot od šlji­va, mi po li­me­nu ča­šu, oni bo­kal da se slu­že. Ko­man­dant je bio je­dan od ru­ko­vo­di­la­ca ko­ji ne spa­va­ju u pra­vo­u­ga­o­nim pro­sto­ri­ja­ma od 20 do 30 le­ža­ja, ne­go u so­bi od dva–tri kre­ve­ta. To je bio je­dan od onih sta­sa­lih mo­ma­ka iz či­jih so­ba su iz­la­zi­le ma­lo otu­ta­šni­je škol­ske dru­ga­ri­ce i vit­ki­je ku­va­ri­ce. Do­du­še, ni­kad ni­je­smo vi­dje­li da iz nje­go­ve so­be iz­la­zi ka­kva da­ma kad je on sam unu­tra. Iako je bio be­ne­fi­ci­ra­ni ru­ko­vo­di­lac, ni­je ga fa­ca pre­po­ru­či­va­la ni naj­slo­bod­ni­joj ko­ke­ti! Bio je mr­tvo­si­ve a za­li­za­ne ko­se kao u kra­lje­va ko­ko­ta, dug nos tro­u­gla­sto usa­đen iz­me­đu oči­ju ko­je ho­će da bu­du stro­ge, ali mu­ška stro­gost ni­je nje­mu pri­rod­na oso­bi­na. Iz nje­go­va po­gle­da bi­je sa­mo pod­mu­klost! Ubr­za­no je go­vo­rio štr­ca­ju­ći plju­vač­ku iz­me­đu ri­jet­kih pro­kr­nja­vih zu­ba. Ško­la mu ni­je do­dir­nu­la lje­šan­ski ak­ce­nat, ostao mu je ele­men­ta­ran kao da pro­da­je smo­kve na pod­go­rič­koj pi­ja­ci. Bo­ja gla­sa ni­je bi­la ni mo­mač­ka ni mla­da­lač­ka no su­vo na­re­đi­vač­ka. Sve voj­ske u ko­je je usa­đen dril po­že­lje­le bi ta­kvog ka­pla­ra, sve eg­ze­ku­tiv­ne for­ma­ci­je po­že­lje­le bi ta­kvog bu­ljuk­ba­šu! Ali ni u ta­kvim dru­ži­na­ma ne bi zna­čaj­ni­je avan­zo­vao, od nje­ga je jed­na­ko bio uda­ljen ka­pe­tan­ski kao i mar­šal­ski čin! On je ro­đe­ni ka­po, ne mo­že on bi­ti di­rek­tor za­tvo­ra no šef za­tvor­skih po­li­ca­ja­ca! Kad sam kao stu­dent či­tao Kr­le­ži­nog Bo­ga Mar­sa sje­tio sam se svog ko­man­dan­ta s rad­ne ak­ci­je. Na­li­ku­je on i na Ćo­si­će­vog Lu­ku Bo­ga iz ro­ma­na Vre­me smr­ti, moj ko­man­dant imao je ne­što pro­to­tip­sko za sve knji­žev­ne li­ko­ve ljud­ske olo­ši na po­zi­ci­ji vla­sti. Moj ko­man­dant je pro­to­tip i li­ko­va ljud­skih po­ga­ni ko­je sre­ta­mo u an­tič­koj knji­žev­no­sti. Eto, ta­kav ko­man­dant odr­žao nam je go­vor na že­lje­znič­koj sta­ni­ci u Nik­ši­ću, is­pra­ti­li su nas pro­fe­so­ri, pred­stav­ni­ci Ko­mi­te­ta i Op­šti­ne, za­ma­šna gru­pa gra­đa­na! Za­mje­nik na­šeg ko­man­dan­ta bio je ma­tu­rant Gim­na­zi­je, kon­sti­tu­ci­o­nal­no sa­svim raz­li­čit od ko­man­dan­ta. Ko­man­dant je br­sti­na­sto vi­sok i sta­rač­ki su­vo­gu­zast, ne­ma ga bog­zna ni u ra­me­ni­ma, sa­mo su mu obi­la­ti tan­ki bo­ko­vi! Za­mje­nik je zbljen i ni­zak, kao da je pao s ka­kve ogrom­ne vi­si­ne pa se za­sa­dio u ze­mlju! Mo­mač­ki je ši­rok u ra­me­ni­ma, krat­kih ali sna­žnih go­li­je­ni i bu­ti­na, ka­sni­je ću re­ći ka­kav iz­gle­da go­lo­guz, vi­dje­ću ga jed­nom u ta­kvom po­lo­ža­ju! Za­mje­nik ko­man­dan­ta je cr­no­ma­njast mo­mak, kmast u li­cu, ni­skog če­la, oči mu uga­ra­ste kao zift, si­je­va ri­jez bi­ser­nih i do­bro slo­že­nih zu­ba. Ra­me­na mu s gla­vom ve­že sna­žni vrat, a to­li­ko je ma­ljav da mu se bra­da pro gr­klja­na jed­no­stav­no pro­du­ža­va u ru­nju na pr­si­ma. Ta­ko mla­da a ta­ko ma­lja­va čo­vje­ka ni­je­sam vi­dio osim u udž­be­ni­ku iz an­tro­po­lo­gi­je, i to u onom dar­vi­nov­ski evo­lu­tiv­nom ni­zu od ne­an­der­tal­ca pre­ko ho­mo sa­pi­en­sa do isto­rij­skog Evro­plja­ni­na. Ko­li­ko je ko­man­dant imao ka­plar­sko–na­re­đi­vač­ki is­pr­dak mu­škog gla­sa, to­li­ko je za­mje­nik ras­po­la­gao bar­šu­na­stim ba­ri­to­nom. Da je ko­man­dant znao ka­kav mu je glas, ne bi pu­štao ava­za osim kad ku­ka, a da je za­mje­nik bio svje­stan svo­ga ba­ri­to­na na­glas bi go­vo­rio i kad sa­nja!

Na Že­lje­znič­koj sta­ni­ci su odr­ža­ni go­vo­ri, di­za­le su se pa­ro­le do ne­be­sa, pro­lo­mi­la se pje­sma o Ti­tu i Sa­vi Mi­za­ri:

Oj Sta­lji­ne sta­ra ba­ko

Ne va­ra se Ti­to la­ko,

Oj Su­tje­sko vo­do led­na

Či­ja voj­ska ne­po­bjed­na …

Ušli smo u voz, to je vio put­nič­ki voz ći­ro ko­me su pri­do­da­ta dva va­go­na. S na­ma su osta­li ko­man­di­ri če­ta, ko­man­dant i za­mje­nik ima­li su po­se­ban ku­pe u put­nič­kom va­go­nu! Ći­ro je pi­štao i kr­kljao od Nik­ši­ća pre­ko Bi­le­će do Hu­ma. Na Hu­mu smo če­ka­li ne­ko­lil­ko sa­ti da se ukr­sti­mo s dru­gim ći­rom ko­ji je do­la­zio iz Ze­le­ni­ke pre­ko Us­ko­plja. Ka­ko ta­da ta­ko i ka­sni­je kad sam istom re­la­ci­jom pu­to­vao kao stu­dent ni­je­sam za­pam­tio da se to ukr­šta­nje vo­zo­va na Hu­mu oba­vi­lo u pred­vi­đe­no vri­je­me. Če­ka­lo se sa­ti­ma i sa­ti­ma, a naj­če­šće smo no­ći­va­li na Hu­mu, ko je uži­vao u sla­vi sta­ro­ga Za­hu­mlja i za­hum­skom prin­če­va­nju Rast­ka Ne­ma­nji­ća, na­i­šća­lio se lje­po­ta to­ga ogu­lje­nog isto­rij­skog pod­ne­blja!

Vo­dom smo se snab­di­je­va­li na glav­nim sta­ni­ca­ma, a hra­na nam je di­je­lje­na u pred­vi­đe­ne ter­mi­ne. Po­šli smo iz Nik­ši­ća s pje­smom – Ame­ri­ka i En­gle­ska bi­će ze­mlja pro­le­ter­ska, a bra­šnje­ni­ca nam je bi­la od ame­rič­ke do­bro­tvor­ne po­mo­ći ko­ja se pla­si­ra pre­ko Ke­ro­ve fon­da­ci­je! Ima­li smo pa­štet­ne kon­zer­ve i s mje­snim na­re­skom, sir u ko­tu­ro­vi­ma i sta­le bread! Ći­ro ne­ka­ko naj­ža­lo­sni­je pi­šti i kr­klja kad obi­la­zi Po­po­vo po­lje. Do­pa­lo mi se to po­lje, sme­ta­lo mi je što ći­ro cvi­li kao i kad se pro­bi­jao kroz kr­še­ve od Nik­ši­ća do Hu­ma! Svo Po­po­vo po­lje bi­ja­še pod sit­nim ku­ku­ru­zom, kad sam ka­sni­je vi­dio ku­ku­ru­zne šu­me Voj­vo­di­ne sje­ćao sam se po­po­vo­polj­skog li­li­pu­tan­skog ku­ku­ru­za ko­ji je jed­na­či­to na­ga­mio kao ba­ši­bo­zluč­ka pje­ša­di­ja! Do­pa­li su mi se, me­ni mla­di­ću iz bez­vod­nih Ba­nja­na, me­an­dri ri­je­ke Tre­bi­šnji­ce ko­ji vo­de ko­lo na­o­ko­lo po Po­po­vu po­lju, pri­je ne­go Tre­bi­šnji­ca šmrk­ne pod ze­mlju da bi se kao Om­bla ja­vi­la u Ko­na­vli­ma! Ka­sni­je, kao stu­den­tu, do­pa­šće mi se zim­sko Po­po­vo po­lje ko­je se pre­tvo­ri­lo u je­ze­ro okru­glo kao tep­si­ja! Ka­sni­je će ne­sta­ti vo­de­nih me­an­de­ra, njih će za­mi­je­ni­ti iri­ga­ci­o­ni si­stem. Žao će mi bi­ti što je od­mar­ši­ra­la voj­ska sit­no­ga ku­ku­ru­za, a mno­go ka­sni­je bi­će mi žao Po­po­va po­lja što su ga okru­ži­le raz­va­li­ne i ogor­je­li­ne na­se­lja ko­ja su za­pa­li­li Cr­no­gor­ci, po­seb­no mo­ji Nik­ši­ća­ni.

Bu­va je na cr­no­gor­skom se­lu bi­la stal­ni ljet­nji pod­sta­nar, taj in­se­kat ni­je bio za­zo­ran ako njim ras­po­la­že ku­ća. U nas se gost uju­tro ni­je pi­tao ka­ko je spa­vao no:

– Je­si li mo­gao od bu­va za­spa­ti?

Oso­bi­to kad su su­šna lje­ta, a gdje ima do­sta sto­ke, po­seb­no ko­za, bu­ve na­ga­me kao Džin­gis–ka­no­va voj­ska! Kao di­je­te ja sam se na­gle­dao tih bu­va, pam­tim su­šna lje­ta, ima­li smo i do­sta ko­za, ali in­va­zi­ju bu­va ka­kvu sam pre­tr­pio u aj­van va­go­nu od Nik­ši­ća do Sa­ra­je­va ni­ti sam pri­je ni po­sli­je do­ži­vio ni­ti o njoj pro­či­tao! Po pa­to­su va­go­na bi­la su pro­str­ta kao ne­ka­kva će­bad, to nam je bi­la pro­stir­ka, ni­je­smo ima­li po­kri­va­če, ni­je­su odi­sta ni tre­ba­li, bio je ju­li mje­sec. Na stoč­nom va­go­nu ne­ma pro­zo­ra sa sta­kli­ma, po­sto­je sa­mo otvo­ri, ma­zga­le, za ula­zak va­zdu­ha. Kad se pro­la­zi kroz mno­go­broj­ne tu­ne­le, va­gon se na­ši­če di­ma, lju­tog, ki­sjel­ka­stog i smo­la­stog di­ma od lo­ko­mo­ti­ve! Taj dim mo­žeš krc­ka­ti zu­bi­ma i uhva­ti­ti ga iz­me­đu pr­sti­ju, to je opi­plji­vi dim. Po­mi­slo sam da taj obo­ga­će­ni dim po­go­du­je bu­va­ma, lak­še su pro­ba­da­le na­šu od uslo­že­nog di­ma omli­ta­vlje­lu ko­žu. Bu­ve su s nas ska­ka­le kao tam­ne var­ni­ce, a kad za­si­ja sun­čev zrak kroz otvo­re aj­van va­go­na, mo­gao si vi­dje­ti ži­vu du­gu od bu­va. Do Hu­ma je u oba stoč­na va­go­na bru­jao hor če­ša­nja, a on­da se put­nič­ka pu­bli­ka na­vi­kla na bu­ve. Po vra­tu, li­cu i ru­ka­ma ni­je­su se pri­mje­ći­va­li sit­ni ožilj­ci, iako su na sva­kom kva­drat­nom cen­ti­me­tru na­še ko­že bi­le naj­ma­nje tri bu­vlje oje­di­ne. Ni­je­su se te sit­ne ospe pri­mje­ći­va­le jer nas je ki­sjel­ka­sti i zr­na­sti dim bio ob­li­je­pio tan­kom skra­mom ga­re­ži. Ni­kad nam ni­je­su bi­li bljelji zu­bi kao u tom vo­zu. Ka­lo­dont je ta­da bio za nas bur­žo­a­ska iz­mi­šljo­ti­na, ni­je­smo pra­li zu­be ali žuć­ka­sta bo­ja zu­ba pre­tvo­ri­la se u bi­ser­no–bi­je­lu u fur­go­ni­ma. U od­no­su na bo­ju na­ših odi­mlje­nih li­ca zu­bi su mo­ra­li bi­ti bi­je­li. Sje­tih se sa­da este­ti­ke Mar­ka Kra­lje­vi­ća ko­ji je od­sje­kao gla­vu Arap­ki dje­voj­ci ko­ja ga je spa­si­la iz Azatčke tam­ni­ce. Uči­nio je zlo­čin za­to što ni­je mo­gao pod­ni­je­ti sli­ku: ona cr­na a bi­je­li zu­bi / to se dvo­je slo­ži­ti ne mo­že!

Kad smo do­šli na sa­ra­jev­sku že­lje­znič­ku sta­ni­cu, svi smo po­tr­ča­li da se umi­va­mo. Po­sli­je bu­vlja­ka, smra­de­ži i ga­re­ži sa­ra­jev­ska vo­da ni­je bi­la obič­na no ži­vo­tvor­na, bo­žan­sko pi­će. Ni­kad mi ni­je mi­ri­sa­la vo­da do ta­da, nje­na hlad­no­ća za­gri­ja­va­la je sr­ce i du­šu. Umi­va­li smo se i pi­li, pi­li smo i umi­va­li se. Ni­je­smo se po­vra­ti­li u pr­vi ob­lik, bi­li smo svi ospi­ča­vi, bu­ve su nas uve­le u ro­zi­ka­stu pa­le­tu. Le­plji­va ga­rež di­ma po­seb­no se na­se­li­la is­pod na­ših nok­ti­ju, iz­gle­da­lo je kao da smo svi ora­li nok­ti­ma ze­mlju cr­ni­cu. Pri­mi­je­tio sam jed­nu Ša­nju iz Nik­ši­ća, nju ću ka­sni­je op­šir­no opi­sa­ti, ka­ko no­si ru­ka­vi­ce. Ski­nu­la ih je kad se umi­va­la, ru­ke su joj osta­le bi­je­le, ona je­di­na ni­je ima­la cr­no is­pod nok­ti­ju. U ma­si s cr­nim nok­ti­ma bje­lo­ru­ka Ša­nja ima­la je bi­je­la kri­la la­bu­do­va. Vi­dje­ću još jed­nom nje­ne ru­ke, ali oko jed­nog oblog mo­mač­kog vra­ta.

Iz Sa­ra­je­va smo kre­nu­li mno­go bo­ljim vo­zom, do­bi­li put­nič­ke va­go­ne s dr­ve­nim sje­di­šti­ma i osta­va­ma iz­nad sje­di­šta. U od­no­su na ći­ra s bu­va­ma i ma­zga­la­ma, to je bio kra­ljev­ski voz, ni­kad ni pri­je ni ka­sni­je ni­je­sam sje­dio u ugod­ni­jem apart­ma­nu. Od Nik­ši­ća do Sa­ra­je­va če­ka­li smo že­lje­znič­ke sta­ni­ce kao oze­bli­na sun­ce, to­a­let­nih pro­sto­ri­ja ni­je bi­lo u aj­van va­go­nu, treb­alo je sti­snu­ti i ma­lu i ve­li­ku pe­tlju kad pri­tu­ži. Do­du­še, na­ma mu­škar­ci­ma bi­lo je mno­go lak­še ne­go dje­voj­ka­ma, mi smo pr­sli­ne iz­me­đu da­sa­ka na fur­go­nu pre­tvo­ri­li u pi­so­ar! U put­nič­kom vo­zu po­sli­je Sa­ra­je­va osje­ća­li smo se kao go­spo­da, to­a­let je na do­ma­ku ru­ke, ni­je va­žno što ne­ma to­a­let sred­sta­va, ni­je bi­lo čak ni vo­de! Sje­tih se sa­da, iz­vu­če mi se aso­ci­ja­ci­ja, jed­nog da­ljeg stri­ca ko­ji je kao voj­nik kra­ljev­ske voj­ske pro­veo če­ti­ri go­di­ne u nje­mač­kom za­ro­blje­ni­štvu. Nje­go­va je­di­ni­ca pre­da­la se Njem­ci­ma u Sko­plju, oda­kle su ih stoč­nim va­go­ni­ma pre­ba­ci­li u Nje­mač­ku. Put je du­go tra­jao, ni­je za­ro­blje­ni­ci­ma do­zvo­lje­no da na sta­ni­ca­ma iz­la­ze iz va­go­na, ali pro­sje­kli su im ru­pe na pa­to­su ko­je su put­ni­ci­ma slu­ži­le kao to­a­let­no mje­sto. Uri­nom su spi­ra­li ostat­ke krup­ni­jih fe­ka­li­ja! Ni­je­sam pi­tao Mi­jaj­la, ta­ko se zvao moj iz­va­nji stric, je­su li u fur­go­ni­ma ima­li bu­va, bio sam dje­čak kad je on pri­čao o svom rop­stvu, bu­ve u ći­ru do­ži­vje­ću kad je Mi­jaj­lo oti­šo ad pa­tres! Ako ni­je­su ima­li bu­va, tram­pio bih svo­ga ći­ra za nje­mač­ki voz s iš­čo­vr­ta­nim klo­zet­skim ru­pa­ma na pa­to­su va­go­na!

Do­đo­smo u Ba­nja­lu­ku! Uči­ni mi se grad lje­po­ta od svi­je­ta! Ob­i­šao sam mno­go gra­do­va u svi­je­tu, ali u mo­jim oči­ma osta­la je sa­mo jed­na bes­ko­nač­ma lje­po­ta gra­da – to je Ba­nja Lu­ka! Ni­je­sam znao šta je naj­ljep­še: ze­le­ni Vr­bas u po­vo­ji­ma vr­ba, ši­ro­ke uli­ce s dr­ve­ćem ko­je se s dvi­je stra­ne ru­ku­je svo­jim gra­na­ma, spo­me­nik Pe­tru Ko­či­ću ili sla­do­led u žu­tim kor­ne­ti­ma. Ipak je sla­do­led ostao na pr­vom mje­stu, ni­ka­kav me za­lo­gaj ni­kad ni­je ta­ko bo­žan­stve­no uz­bu­dio kao pr­vi ba­nja­luč­ki sla­do­led u žu­tom kor­ne­tu. Ako pri­čest po­ve­zu­je čo­vje­ka sa Spa­si­te­ljem, ba­nja­luč­ki sla­do­led u žu­tom kor­ne­tu osta­je moj je­di­ni pri­čest! Pr­vi uti­sak Ba­nja­lu­ke upot­pu­nja­vao mi se to­kom svih do­la­za­ka u Ba­nja­lu­ku, a do­la­sci su bi­li ne­dje­ljom, dvo­sat­no. Ra­di­li­šte i na­še ba­ra­ke bi­li su u se­lu Vr­ba­nji, pet ki­lo­me­ta­ra od Ba­nja­lu­ke. Kad me ni­je ka­či­lo de­žur­stvo do­la­zio sam sva­ke ne­dje­lje to­kom dvo­i­po­mje­seč­nog bo­rav­ka na rad­noj ak­ci­ji! Vr­bas mi je na­ra­stao u sna­zi i ši­ri­ni, ni­je on na­ra­stao zbog mo­jih bez­vod­nih Ba­nja­na, gdje ne­ma spla­ke i ni po­to­ka, no i u po­re­đe­nju s ri­je­kom Ze­tom od ko­je je Nik­šić po­bje­gao! Vr­bas te­če kroz Ba­nja­lu­ku, a Ze­ta se kra­de po­red Nik­ši­ća! Ba­nja­luč­ke uli­ce – bi­le su ave­ni­je u od­no­su na nik­šić­ke, ba­nja­luč­ke ku­će – uz­vi­še­ne pa­la­te spra­ma nik­šić­kih po­tle­u­ša! Bo­že, zar se nik­šić­ka dža­mi­ja, što se sti­sla u Grud­skoj ma­ha­li kao po­ki­slo čo­ban­če s vre­ćom–ku­ku­lji­com na gla­vi, zar se ta ma­ka­nja mo­že na­zi­va­ti dža­mi­jom ka­ko se na­zi­va Fer­ha­di­ja sa svo­jim vi­si­na­ma, bje­li­na­ma, gu­gut­ka­ma i hla­do­vi­ma! Oko Fer­ha­di­je če­sme ko­lo vo­de, či­ni mi se da su sve ba­nja­luč­ke če­sme ne­po­slu­šna dje­ca Fer­ha­di­ji­nih še­dr­va­na. Gu­gut­ke me­ko gu­ču u sje­no­vi­tim gra­na­ma iz­nad še­dr­va­na, ma še­dr­va­ni uz­bu­dlji­vi­je šu­me! Bio mi je ve­li­čan­stven i je­len s ro­go­vi­ma na se­rij­skoj ta­pi­se­ri­ji u ba­nja­luč­koj sla­sti­čar­ni­ci kod Fer­ha­di­je. Sve te če­sme, svi ti še­dr­va­ni, gu­gut­ke i hla­do­vi, sla­sti­čar­ski je­le­ni i sla­do­le­di stal­no su is­pi­ra­li iz me­ne pr­ljav­šti­nu, gr­či­lo, ga­rež i smr­dež, jad i če­mer, svu onu lje­plji­vu mu­ku ko­ju sam na­ku­pio u aj­van va­go­vu od Nik­ši­ća do Sa­ra­je­va. Kao što su go­lu­bo­vi po­ku­pi­li Pe­pe­lju­gi pro­su­to zr­ne­vlje, ta­ko su ba­nja­luč­ke gu­gut­ke po­ku­pi­le s mo­je ko­že bu­vlje ospe! Is­pred spo­me­ni­ka Pe­tru Ko­či­ću osje­ćao sam Ja­bla­na ka­ko po­no­sno sto­ji i ri­če dok pla­nin­ski vr­hun­ci sil­no od­je­ku­ju! Ob­rio se pre­da me i po­sra­mlje­ni Ru­do­nja is­pod či­je­ga je vra­ta ši­nuo mlaz kr­vi, čuo sam pre­pla­šen uz­vik austrij­skog po­vje­re­ni­ka – ne daj­te lju­di, na­gr­di vo­la! Sad se pi­tam i pi­ta­ću se stal­no – tre­ba li da za­hva­lim ba­nja­luč­kim lje­po­ta­ma što me one stal­no pra­te ili pak bu­vlji­vom ći­ru od Nik­ši­ća do Sa­ra­je­va ko­ji mi je ot­krio te lje­po­te. Ne po­sta­vljam ja pr­vi ovo pi­ta­nje, Ste­ri­ja se pi­tao bi­smo li osje­ća­li bla­gost pro­lje­ća da ne zna­mo za oštri­nu zi­me, a Nje­goš se pi­ta:

Bil’ umo­vi mo­gli bli­stat sjaj­ni

bez bu­da­la tu­po­ga po­gle­da!

Pro­šle su sil­ne go­di­ne, ni­kad vi­še ni­je­sam bio u Ba­nja­lu­ci, iz­bje­ga­vao sam da se po­vra­tim, pla­šio sam se da ne po­kva­rim pr­vi uti­sak i traj­ni pri­čest iz žu­tog kor­ne­ta. Ni­je­sam htio pru­stov­ski da tra­gam za iz­gu­blje­nim ba­nja­luč­kim vre­me­nom, ono je bi­lo u me­ni, ob­dr­ža­vao sam ga i odr­žao! Po­sli­je mno­go go­di­na kad sam sva­ko­dnev­no slu­šao vi­je­sti o hr­vat­skoj, Tuđ­ma­no­voj, voj­sci ko­ja na­predu­je u prav­cu Ba­nja­lu­ke, mo­lio sam Bo­ga da ni­kad ni­ka­kva voj­ska ne za­u­zme mo­ju Ba­nja­lu­ku. Kad se ču­lo da je ame­rič­ki pred­sjed­nik Klin­ton za­u­sta­vio hr­vat­sku voj­sku, ko­ja je već za­u­ze­la stra­te­ške ko­te s ko­jih se bra­ni Ba­nja­lu­ka, Klin­to­na sam pri­hva­tio za svo­ga pred­sjed­ni­ka. On za me­ne ni­je oču­vao srp­sku Ba­nja­lu­ku, ni­je je sa­ču­vao od Hr­va­ta, on je oču­vao mo­ju Ba­nja­lu­ku sa sla­do­le­dom u žu­tom kor­ne­tu, s je­le­nom na po­sla­sti­čar­skoj ta­pi­se­ri­ji, s naj­sla­đim vo­da­ma u svim če­sma­ma. Sa­ču­vao je Klin­ton Ba­nja­lu­ku i od me­ne – za me­ne! Ne­što ka­sni­je, kad je še­še­ljev­ska po­li­ti­ka sru­ši­la Fer­ha­di­ju, gle­dao sam na ne­koj stra­noj te­le­vi­zi­ji pro­fe­so­ra i fi­lo­zo­fa Mu­ha­me­da Fi­li­po­vi­ća–Tu­nja, ka­ko za go­vor­ni­com bo­šnjač­kog par­la­men­ta na­glas pla­če, ri­da za Fer­ha­di­jom svo­je mla­do­sti. Pla­kao je on, Ba­nja­lu­ča­nin, ko­lje­no­vić, ple­mić i be­go­vić, fi­lo­zof i in­te­lek­tu­a­lac me­đu­na­rod­nog zna­če­nja. Pla­kao je Tu­njo i za mo­jom Fer­ha­di­jom. Pla­kao sam i ja ta­da ali – od sra­mo­te! Moj plač za gu­gut­ka­ma i še­dr­va­ni­ma Fer­ha­di­je pre­pu­stio sam Mu­ha­me­du Fi­li­po­vi­ću!

Kad smo sa­šli s vo­za na ba­nja­luč­koj že­lje­znič­koj sta­ni­ci, po­stro­ji­li smo se po če­ta­ma. Ne­ka­kav vi­ši omla­din­ski ru­ko­vo­di­lac iz Glav­nog omla­din­skog šta­ba po­zdra­vio nas je, on­da je naš su­vo­gu­zi ko­man­dant odr­žao go­vor­či­nu. Po­pe­li smo se on­da na ne­ka­kve ka­mi­o­ne i od­ve­zli u se­lo Vr­ba­nju.

Tu su bi­le dvi­je ve­li­ke, oso­bi­to du­gač­ke, ba­ra­ke, da­šča­ne ba­ra­ke s ka­tra­ni­sa­nim kro­vom! U jed­noj je već bi­la smje­šte­na rad­na bri­ga­da iz Kra­gu­jev­ca, dru­gu će­mo za­po­sje­sti mi iz Nik­ši­ća! Smje­šte­ni smo ta­ko što su po dvo­ji­ca spa­va­li na istom le­ža­ju, a le­ža­je­vi su bi­li dvo­stru­kog ni­voa. Me­ne i Du­ška Plja­ki­ća za­pao je do­nji le­žaj. Bi­li smo isto­go­di­šnja­ci, on ne­što ja­če kon­struk­ci­je, ali ni­je nam se tre­ba­lo pre­go­ni­ti oko pro­sto­ra, obo­ji­ca mr­ša­vo ujed­na­če­ni, le­žaj od da­sa­ka ši­ro­ko za­sno­van. Kad smo do­bi­li od­re­đe­ne le­ža­je­ve i smje­sti­li stva­ri, opet su nas po­stro­ji­li i od­ve­li na me­di­cin­ski pre­gled, ka­ko se ta­da zbo­ri­lo. U kru­gu na­šeg rad­nič­kog lo­go­ra bi­la je am­bu­lan­ta, sta­li smo u red is­pred am­bu­lan­te, pro­zi­va­ni smo po če­ta­ma. U hod­ni­ku su sta­ja­la na­ša dva čet­na ko­man­di­ra. Odr­ža­va­li su red i na­re­đi­va­li da se ski­da­mo či­ple go­li. Iz hod­ni­ka se ula­zi­lo u so­bu za pre­gle­de, de­sno je bi­la so­ba s bo­le­snič­kim kre­ve­ti­ma.

Kad sam ušao – o ču­da i ču­do­ve­ni­ja! Na ho­kli­ci je sje­dje­la lje­kar­ka, že­na sred­njih go­di­na, pra­vi tip dok­tor­ke – na­o­ča­re joj ma­lo spu­za­le niz nos, jed­na slu­ša­li­ca u uvu dru­ga je za­gr­li­la is­pod gr­la. Ta­kve lje­kar­ke sre­ta­ju se u svim am­bu­lan­ta­ma svi­je­ta! S njom su bi­la dva sa­ni­tet­ska rad­ni­ka, je­dan ne­što zre­li­jih go­di­na, dru­gi do­slov­no mla­dić. Dok­tor­ka je le­žer­no re­kla da otvo­rim usta, pre­gle­da­ma mi je gr­lo i zu­be, on­da me pro­vi­zor­no pre­slu­ša­la sta­viv­ši i dru­gu slu­ša­li­cu u uvo.Tra­ži da po­teg­nem ko­ži­cu, zna se već na kom mje­stu. Re­kla mi je da joj se okre­nem le­đi­ma i pre­sa­vi­jem. Ni­je­sam znao šta to zna­či, ali po­mo­gao mi je sta­ri­ji sa­ni­tet ja­čim pri­ti­skom na le­đa. Lje­kar­ka mi je pre­gle­da­la anus. Osje­ćao sam se vr­lo ne­u­god­no, ni­kad me ni­ko do ta­da ni­je go­lo­ga pre­gle­dao, kad je maj­ka pre­sta­la da me ku­pa, mo­ja go­lo­ti­nja je sa­mo me­ni pri­pa­da­la, sva mo­ja do­ta­da­šnja ero­ti­ka ima­la je vr­lo ogra­ni­če­ne pro­sto­re, de­sio se po­ne­ki skri­ve­ni po­lju­bac i ko­i­tus u pan­ta­lo­na­ma! Nas u In­ter­na­tu sred­njih ško­la u Nik­ši­ću, iz­u­zev ru­ko­vo­de­ćeg ka­dra, uglav­nom je op­slu­ži­va­la za­jed­nič­ka lju­bav­ni­ca – De­san­ka Ša­kić, da­le­ki po­to­mak bi­blij­skog Ona­na! Po­sli­je pre­gle­da upu­ćen sam na ši­ša­nje, is­pred am­bu­lan­te bi­la je pro­vi­zor­na ber­ber­ni­ca: dvi­je sto­li­ce, iz­nad njih dva ber­be­ra sa ši­ša­ćim ma­ši­na­ma u ru­ci! Oši­ša­na ko­sa slo­bod­no je pa­da­la na ze­mlju, tek će je sju­tra uju­tro po­ku­pi­ti de­žur­na slu­žba. Do­slov­no svi bri­ga­di­sti, osim ko­man­dan­ta i nje­go­va za­mje­ni­ka i, ra­zu­mi­je se, dje­vo­ja­ka bri­ga­dist­ki­nja oši­ša­ni smo na nult­nu nu­me­ru, mo­ji Ba­nja­ni ka­žu – na pr­vi lu­mer! Ne re­koh, pri­je ši­ša­nja a po pre­gle­du, u re­če­nom hod­ni­ku do­bi­ja­li smo rad­nič­ko odi­je­lo, veš i ci­pe­le–co­ku­le! Ka­pe su ti­tov­ke ali bez pe­to­kra­ke, umje­sto ča­ra­pa ima­li smo voj­nič­ke šu­fe­ri­ce. Odi­je­lo ko­je smo ski­nu­li, tu kraj­nje pr­lja­vu, ga­ra­vu, ma­snu i smr­dlji­vu odje­ću na­bi­li smo u plat­ne­ne dža­ko­ve. To će se ne­gdje opra­ti, po­sli­je ne­dje­lju da­na opra­na odje­ća iz­ru­če­na je na sred trav­nog te­re­na is­pred ba­ra­ka, svak je tra­žio svo­ju ro­bu i uzi­mao. S ta­ko ope­gla­nom ro­bom vra­ti­li smo se u Nik­šić! Po­sli­je ši­ša­nja, oku­pa­ni i rad­nič­ki ob­u­če­ni po­šli smo na ru­čak.

Ru­čao sam, tog pr­vog da­na, za istim sto­lom s Kra­gu­jev­ča­ni­ma. To su bi­li mom­ci iz dru­ge rad­ne bri­ga­de, iz one dru­ge ba­ra­ke u istom lo­gor­skom kru­gu. Kra­gu­je­vač­ka bri­ga­da je ra­ni­je do­šla u Vr­ba­nju, za­jed­no smo ru­ča­va­li da bi se us­po­sta­vi­lo brat­stvo–je­din­stvo i mi no­vo­do­šli po­pri­mi­li uti­ske od već is­ku­snih omla­di­na­ca s rad­nih ak­ci­ja. Je­li smo ku­pus, bio je ja­ko za­ma­šćen i hla­dan, kraj­nje ne­u­ku­san. Je­de­mo a Kra­gu­jev­ča­ni kri­ti­ku­ju upra­vu što ni­je bo­lja hra­na. Je­dan ka­že da bi u li­me­nim, pr­lja­vo–si­vim ta­nji­ri­ma i maj­či­na hra­na bi­la ne­u­ku­sna, dru­gi lju­ti­to do­da­je da hra­na mo­ra bi­ti ne­u­ku­sna jer na­li­ku­je na one ko­ji pla­ni­ra­ju ta­kav svi­njar­luk od hra­ne. Tre­ći ka­že da su im jed­no go­vo­ri­li kad se for­mi­ra­la bri­ga­da a sad je na dje­lu ne­što sa­svim dru­go. Ja sam ona­ko opi­pan na pr­vi lu­mer, u rad­nič­koj blu­zi s ru­ka­vi­ma ko­ji mi je­dva pre­ra­sta­ju lak­to­ve, jeo i slu­šao šta oni pri­ča­ju. Slu­šao sam a tra­žio pri­li­ku da se na ne­ki na­čin uklju­čim u pri­ču. Taj me obi­čaj ni­kad ni­je na­pu­stio, i da­nas se uklju­ču­jem u raz­go­vo­re iako ne­kih pu­ta znam da ne bi tre­ba­lo to da ra­dim. Uklju­čim se ta­da ta­ko što sam ono­me ko­ji je re­kao da je jed­no obe­ća­no a dru­go da­to po­tvr­dio is­kaz re­kav­ši:

– To je nji­ho­va hi­po­kri­zi­ja!

Je­dan od onih mo­ma­ka ko­ji je ću­tao, bio je sta­sao, s mo­mač­kom bra­dom na dje­lu, htio je da sta­vi u usta ka­ši­ku ku­pu­sa, ali je za­stao, po­gle­dao me stro­go i re­kao:

– Slu­šaj đe­ti­ću, ako uz ova­kav ku­pus bu­deš upotre­blja­vao krup­ne ri­je­či – na­pra­vi­ću ti prać­ku od uši­ju! Je­di i ću­ti!

Po­cr­ve­nio sam i uću­tao, ga­je­ći ipak, ne­gdje du­bo­ko na­du da se on ta­ko dr­sko po­nio pre­ma me­ni za­to što ne zna šta zna­či ri­ječ hi­po­kri­zi­ja. Pri­zvao sam svo­je ubje­đe­nje da su grad­ska dje­ca sla­bi­ji đa­ci no se­ljač­ka. Ni­ko br­že ne uči i bi­stri­je ra­su­đu­je no se­ljač­ka dje­ca ko­ja u grad do­đu tr­ša­ve ko­se kao ječ­me­no kla­sje, ko­ju je is­pra­la ki­ša i isu­ši­lo sun­ce. Đa­ke sa se­la nji­ho­vi grad­ski dru­go­vi pr­vih da­na ismi­ja­va­ju i za­fr­ka­va­ju, ali po­sli­je ne­ko­li­ko da­na ti isti ma­li gra­đa­ni uvje­re se da u ra­zu­mi­je­va­nju gra­di­va i uče­nju se­o­ske ječ­mo­glav­ce ne mo­gu ni do­zva­ti! Ja sam za Kra­gu­jev­ča­ni­na bio se­o­ski ječ­mo­gla­vac, on mom­co­nja s oform­lje­nom bra­dom, ja usu­ka­ni se­dam­ne­sto­go­di­šnjak s na­go­vi­je­šte­nim ma­lja­ma po li­cu, da vje­tar du­ne od­ni­je­će ih. Ni­je­sam bio u pri­li­ci da se s njim ras­pra­vljam, od­bo­lo­vao sam ne­u­go­đaj ko­ji mi je pri­re­dio, tje­šio sam se mo­žda la­žnom na­dom da Kra­gu­jev­ča­nin ni­je znao zna­če­nje hi­po­kri­zi­je. Od­bi­jao sam mo­guć­nost da je sta­sa­li mo­mak, ko­je­mu je bi­lo sve­ga do­sta uz hla­dan ku­pus, re­kao jed­nom cr­no­gor­skom žu­to­kljun­cu da je pa­met­ni­je ću­ta­ti no se fr­lja­ka­ti uče­nim ri­je­či­ma gdje im ni­je mje­sto. Ipak, ni­je on znao šta je hi­po­kri­zi­ja, ho­ću i da­nas da vje­ru­jem. A sad da na­po­me­nem ka­ko sam na­u­čio šta zna­či taj do­zvo­lje­ni var­va­ri­zam.

Ne­pu­nu go­di­nu pre­da­vao mi je je­zik i knji­žev­nost pro­fe­sor Alek­san­dar Mi­tro­vić. Pre­mje­šten je iz Be­ran­ske gim­na­zi­je u Nik­šić, je li tim pre­mje­šta­jem ka­žnjen ili na­gra­đen sa­mo smo na­ga­đa­li. Bio je već ma­tor, si­jed i će­lav, go­vo­ri s po­dig­nu­tim gla­som, mr­da gla­vom ude­sno, vi­še kad ću­ti no kad pri­ča. Pra­ve­dan pro­fe­sor, ne za­pi­su­je đa­ke kad ga­la­me, blag na ocje­ni. Po­seb­no za sla­be uče­ni­ke imao je jed­nu oso­bi­nu ko­ja se ni zla­tom ni­je mo­gla pla­ti­ti! Kad is­pi­tu­je uče­ni­ka, oba­ve­zno za­tvo­ri oči, pro­fe­sor za­žme oči­nji vid a đak otvo­ri knji­gu pa na pi­ta­nje od­go­va­ra či­ta­ju­ći kao pop je­van­đe­lje. Bu­du­ći da đa­ci ni­je­su emi­to­va­li od­go­vo­ri­ma slo­je­vi­tu mu­drost, pro­fe­sor ni­je za­ti­skao oči da bi se skon­cen­tri­sao na od­go­vor, žmu­re­nje oči­ju bio mu je tik kao i mr­da­nje gla­vom ude­sno. Mo­žda je ne­kad ste­kao uslov­ni re­fleks, kad je mo­rao da žmu­ri dok dru­gi pri­ča­ju! Bi­lo bi odi­sta do­bro kad bi se mo­gle za­tva­ra­ti uši kao što oči za­tva­ra­mo. Za­što je Bog bio ne­pra­ve­dan pre­ma uši­ma kad ih je otvo­rio ne sa­mo za pa­met­nu pri­ču i Ba­ho­vu mu­zi­ku, no i za glu­post i kre­šta­nje! Za­što ni­je za uši na­pra­vio ka­kve po­klop­ce kao za oči! No što re­koh, pro­fe­sor Mi­tro­vić ob­ja­snio nam je zna­če­nje poj­ma hi­po­kri­zi­ja. Pre­da­vao je o Mo­li­je­ru, i to s po­seb­nom na­klo­no­šću, naj­ra­di­je je pi­tao o Tar­ti­fu. Zbog te na­klo­no­sti pro­zva­li smo ga Or­gon, iz Be­ra­na je do­šao s na­dim­kom Čo­kun, a vra­tio se kao Or­gon. Kad je no­vo­i­me­no­va­ni pro­fe­sor ob­ja­šnja­vao Tar­ti­fo­vu po­dlost, na­i­me nje­go­vo pri­zna­nje kri­vi­ce kad ga je Or­gon uhva­tio, nje­ga bo­go­molj­ca, da mu se dr­sko udva­ra že­ni, ob­ja­snio je da se ta­kvo li­ce­mjer­no po­na­ša­nje na­zi­va hi­po­kri­zi­ja. Ja sam, ječ­mo­gla­vac sa se­la, kao lo­vač­ki pas imao otvo­re­ne uši i upa­lje­ne re­cep­to­re da ra­zu­mi­jem taj in­ter­na­ci­o­nal­ni iz­raz i za­pam­tim ga. Čo­kun ali­jas Or­gon pri­mjer­no je ob­ja­snio li­ce­mjer­stvo Tar­ti­fo­vog bi­got­nog ka­to­li­ci­zma. Ali, na mo­ju ža­lost, kao što sam već re­kao, pr­vu jav­nu upo­tre­bu te ri­je­či is­ko­ri­stio sam ka­ko ne tre­ba. Kad bi zna­li svi pro­fe­so­ri, kao što je znao Čo­kun–Or­gon, da se op­šti poj­mo­vi ucje­plju­ju u svi­jest đa­ka sa­mo pre­ko jar­kih pri­mje­ra, pr­vo bi is­pri­ča­li pri­mjer pa on­da de­fi­ni­sa­li poj­mov­nost ko­ju pri­mjer nu­di. Na tom pro­sto­ru evo opet sje­tih se ne­kih škol­skih do­ži­vlja­ja. Znam da me ove aso­ci­ja­ci­je od­vla­če od pri­če o rad­noj ak­ci­ji, ali ja ne bih bio ja kad me di­gre­si­ja ne bi stal­no ras­te­za­la po Pro­kru­sto­voj po­ste­lji pri­ča­nja. Evo tih de­ta­lja.

Po­sli­je ra­ta le­te­ći pro­fe­so­ri bi­li su u funk­ci­ji. Po­bjed­nič­ki par­ti­za­ni po­stri­je­lja­li su što su pred­vi­dje­li za stri­je­lja­nje, a osta­vi­li u ži­vo­tu onaj broj ne­pri­ja­te­lja ko­ji su im mo­gli po­slu­ži­ti. U ra­tu je iz­gi­nu­lo mno­go struč­nja­ka, to­kom rat­nih go­di­na ni­je­su se za­vr­ša­va­le ško­le, a i bi­o­lo­gi­ja je uči­ni­la svo­je. Sve je to do­ve­lo do sta­nja da ne­do­sta­ju struč­nja­ci u svim dje­lat­no­sti­ma, po­seb­no ško­la­ma. Sva­ko­ga po­pa ko­ji se ni­je jav­no is­ka­zao kao čet­nik no­va vlast je pre­tvo­ri­la u na­stav­ni­ka ru­skog je­zi­ka, isto­ri­je, cr­ta­nja ili pje­va­nja Sma­tra­li su da ono ma­lo po­pov­skog na­tu­ca­nja iz Treb­ni­ka, od­no­sno li­tur­gij­skih tek­sto­va na­pi­sa­nih ru­sko­slo­ven­skim je­zi­kom, kva­li­fi­ku­je po­pa za na­stav­ni­ka ru­skog je­zi­ka. Kad pop pje­va u cr­kvi – valj­da umi­je pre­da­va­ti dje­ci pje­va­nje. A cr­ta­nje je iona­ko ne­va­žan pred­met, mo­že ga i pop pre­da­va­ti. Ra­zu­mi­je se, pop bez man­ti­je. Pla­tom i tret­ma­nom po­lo­ža­ja na­stav­ni­ka, ko­mu­ni­stič­ka vlast je u stva­ri ras­po­plja­va­la po­po­ve, po­slo­vič­no sklo­ne mi­tu i ko­rup­ci­ji. Mo­li­je­ro­vog Tar­ti­fa mo­že­mo ko­mot­no sma­tra­ti sup­sti­tu­tom ti­pič­nog hri­šćan­skog po­pov­stva, ka­to­lič­kog kao i or­to­dok­snog.

Imao sam dva le­te­ća pro­fe­so­ra – Din­ka Dal­ma­tin­ca i Ele­o­no­ru Za­greb­čan­ku. Din­ko je bio Pa­ve­li­ćev do­mo­bran, da je bio usta­ša do­bio bi me­tak, a kao do­mo­bran za­ra­dio je Nik­šić. Vi­sok, kra­kat, Isi­do­ra Se­ku­lić ka­že da je lje­po­ta mu­ške vi­si­ne u kra­ci­ma. Din­ko je ple­ćat, tan­ko­struk, s bla­go ta­la­sa­stom buj­nom pla­vom ko­som, oči su mu dva pla­va je­ze­ra! Na­smi­jan, i če­lo mu se smi­je, smi­je mu se i li­ce i hod, kad s dnev­ni­kom ula­zi u odje­lje­nje či­ni ti se da se ro­dio za na­stav­ni­ka. Kad bi se Din­ko obu­kao i u pro­sjač­ko odi­je­lo – li­je­po bi mu sta­ja­lo. Do­bro­na­mje­ran a pi­tom, ni­kad ne pi­ta ko je od­su­tan, ja ne znam da li je ikad đa­ku upu­tio gru­bu ri­ječ! Taj čo­vjek na sva­kom mje­stu po­bje­đi­vao je ru­žno­ću! Pre­da­vao nam je cr­ta­nje, ta­da se to u gim­na­zi­ji ni­je zva­lo kao da­nas – li­kov­no vas­pi­ta­nje. Pro­gram je pred­vi­đao ne­ka­kve eukli­dov­ski idi­ot­ske or­na­men­te, be­ži­vot­ni ge­o­me­tri­zam, bo­ja­nje vi­še po za­ko­ni­ma he­mi­je ne­go sli­kar­stva. Ne bih ja do da­nas pam­tio Din­ka sa­mo po nje­go­voj lje­po­ti i do­bro­ti, pam­tim ga naj­vi­še kao istin­skog za­čet­ni­ka mo­je in­te­lek­tu­la­no­sti.

Na ča­so­vi­ma isto­ri­je uči­li smo da je fe­u­da­li­zam mrak, to­tal­no ga­že­nje ljud­skih slo­bo­da, cr­kva u fe­u­da­li­zmu buk­ta­la je pla­me­nom lo­ma­ča i smra­dom ljud­skog spr­že­nog me­sa. Pa­pe su sa­mo po­hot­ni­ci i raz­vrat­ni­ci. Bor­dži­je ro­do­skrv­ni­ci nad­ma­ši­li su Ka­li­gu­lu, Ne­rod­na i He­le­ga­ba­lu! Jed­no­stav­no, fe­u­da­li­zam je ubi­jao sve ljud­sko u čo­vje­ku, sa­mo su žr­tve Ma­ti­je Gup­ca i To­me Min­ce­ra na­go­vje­šta­va­le svje­tlost ljud­ske slo­bo­de ko­ja će po­če­ti po­la­ko ali si­gur­no da oba­sja­va čo­vje­čan­stvo. Po­če­tak oslo­ba­đa­nja čo­vje­ka je Fran­cu­ska re­vo­lu­ci­ja, na­go­vje­štaj sre­će Pa­ri­ska ko­mu­na, a sre­ću čo­vje­čan­stva po­sti­gao Le­njin Ok­to­bar­skom re­vo­lu­ci­jom i Ti­to Na­srod­no­o­slo­bo­di­lač­kom bor­bom svih ju­go­slo­ven­skih na­ro­da i na­rod­no­sti! Sve smo to mo­gli pro­či­ta­ti iz udž­be­ni­ka i ču­ti iz pa­pa­gaj­skog pre­da­va­nja s ka­te­dre. No, jed­no­ga ča­sa Din­ko je uz dnev­nik do­nio i jed­nu knji­gu go­to­vo dnev­ni­ko­vih di­men­zi­ja. To su bi­le re­pro­duk­ci­je u bo­ji re­ne­san­snog sli­kar­stva. Kad je dal­ma­tin­skom do­mo­bra­nu po­šte­đen ži­vot i kad je po­slat u sur­gun u Nik­šić, po­nio je tu li­kov­nu hre­sto­ma­ti­ju. Oti­šao je s njom i na cr­no­gor­ski sje­ver, ni ne­pu­nu go­di­nu ni­je ostao u Nik­ši­ću, pre­ko­man­do­van je u An­dri­je­vi­cu! Ni­šta ne go­vo­re­ći ni o cr­kvi ni o fe­u­da­li­zmu, Din­ko je knji­gu pre­li­sta­vao i ob­ja­šnja­vao šta je na­sli­kao Le­o­nar­do da Vin­či, šta Mi­ke­lan­đe­lo, Ti­ci­jan, Ra­fa­e­lo, šta Đo­to. Po­seb­no se za­dr­ža­vao na va­jar­skim ra­do­vi­ma, pi­tao nas je šta vi­di­mo kod Da­vi­da. Po­ja­šnja­va Taj­nu ve­če­ru, ša­li se s na­ma pi­ta­ju­ći či­ja se di­voj­ka smje­ši kao Mo­na­li­za! Ja ću bi­ti u Lu­vru i Va­ti­kan­skom mu­ze­ju, Ermi­tra­žu, bri­tan­skim mu­ze­ji­ma i ga­le­ri­ja­ma, ali uti­sci ko­je sam pri­mio iz ras­klo­plje­ne li­kov­ne hre­sto­ma­ti­je u ru­ka­ma Din­ka Dal­ma­tin­ca osta­li su je­di­no traj­ni. Ni obim­ne isto­ri­je umjet­no­sti ko­je sam či­tao ni­je­su po­bi­je­di­le u mom ra­zu­mi­je­va­nju sli­kar­stva Din­kov čas s otvo­re­nom knji­gom. Dok je Din­ko pre­li­sta­vao hre­sto­ma­ti­ju i ob­ja­šnja­vao, u mo­joj gla­vi us­po­sta­vi­la se plod­na zbu­nje­nost, to je po­če­tak mo­ga iska­ka­nja iz se­rij­skog mi­ljea mi­šlje­nja i po­an­ša­nja. Re­kao nam je Din­ko u ko­jim su vje­ko­vi­ma ti umjet­ni­ci stva­ra­li i ko su im bi­li na­ru­či­o­ci, a ja sam isto­ga tre­nut­ka srav­nji­vao bo­gat­stvo i lje­po­tu ljud­skog ob­na­že­nog ti­je­la na re­ne­san­snim sli­ka­ma i skulp­tu­ra­ma s pri­čom isto­ri­ča­ra o uve­nu­ću i du­ha i ti­je­la u lo­mač­nom, kla­snom i ra­to­vi­tom sred­nje­vje­kov­nom fe­u­da­li­zmu. La­ko sam za­klju­čio da isto­ri­ča­ri la­žu, Din­ko nam je po­nu­dio fe­u­da­li­zam u hre­sto­ma­ti­ji, mo­gli smo ga vi­dje­ti, a na­stav­nik isto­ri­je pri­čao je šu­plju pri­ču. To je bio onaj na­stav­nik isto­ri­je ko­ji je pri­su­stvo­vao omla­din­skoj kon­fe­ren­ci­ji u odje­lje­nju VII B kad smo se ja­vi­li na rad­nu ak­ci­ju Ba­nja­lu­ka – Do­boj! Kad či­tam o an­tič­koj li­kov­noj umjet­no­sti, kad za­mi­šljam Fi­di­ji­nu bo­gi­nju Ni­ku, kad gle­dam Mi­lo­sku Ve­ne­ru i Bel­ve­der­skog Apo­lo­na, ne mo­gu se od­bra­ni­ti od uti­ska da sam i an­tič­ke skulp­tu­re vi­dio u Din­ko­voj hre­sto­ma­ti­ji re­ne­san­sne umjet­no­sti. Da znam auto­ra hre­sto­ma­ti­je, dav­no bih je po­tra­žio, ali na­ža­lost ni­je­sam za­pam­tio ni ko­ri­ce knji­ge, Din­ko je stal­no dr­žao otvo­re­nu hre­sto­ma­ti­ju. U svim mo­jim od­no­si­ma pre­ma sli­kar­stvu i va­jar­stu – Din­ko­va hre­sto­ma­ti­ja i Din­ko Dal­ma­ti­nac ima­ju po­zi­ci­ju pri­mo­ge­ni­tu­re!

Za vri­je­me mo­ga đa­ko­va­nja nik­šić­ka pi­ja­ca bi­la je na cen­tral­nom grad­skom tr­gu. Žu­plja­ni su do­go­ni­li to­va­re dr­va za lo­že­nje, mo­ji Ba­nja­ni krom­pir i su­vo me­so, Pi­vlja­ni kaj­mak, Drob­nja­ci sir i vu­nu, Pje­šiv­ci smo­kve i šip­ke, Ru­di­nja­ni lje­ko­vi­te tra­ve i luč iz Nje­go­ša… Sva­ki kraj ko­ji se ži­vot­no uvr­će u pa­zar nik­šić­ki do­go­nio je svo­je zer­ze­va­te, a svi su ko­nje ve­za­li za dr­ve­će ko­je ra­ste na tr­gu i po uli­ca­ma što se si­ste­mom en­gle­ske za­sta­ve gra­na­ju od tr­ga. Če­ti­ri če­sme na če­ti­ri kra­ja če­tvo­ro­u­ga­o­nog tr­ga te­kle su u mla­ze­vi­ma, da­na­šnja Op­šti­na ko­ja je u stro­gom cen­tru gra­da po­dig­nu­ta je na on­da­šnjoj grad­skoj pe­ri­fe­ri­ji! Od zi­da­nih zda­nja iz­dva­ja­li su se sa­mo cr­kva na Pe­tro­voj gla­vi­ci, ko­ju Nik­ši­ća­ni zo­vu ma­na­stir, Gim­na­zi­ja ali­jas biv­ši dvo­rac Kra­lja Ni­ko­le, Kon­zi­sto­ri­ja u ko­ju su se use­li­li ko­mu­ni­sti i ku­ća Zi­ro­je­vi­ća ko­ju je tr­go­vac Da­ni­lo po­di­gao od lu­trij­ske pre­mi­je iz­me­đu dva ra­ta. Ču­ve­ni za­tvor Ku­ća Žut­ki­ća ni­je se raz­li­ko­vao od dru­gih ma­siv­ni­jih ku­ća is­pod Be­de­ma, a Pi­va­ra Tre­bje­sa ta­da je bi­la iz­van gra­da, na oba­li Bi­stri­ce, da­nas je u grad­skom je­zgru. Pe­rov mlin na Bi­stri­ci, ko­ji je po­dig­nut od sru­še­nih dža­mi­ja po­sli­je oslo­bo­đe­nja Nik­ši­ća 1876. go­di­ne bio je ta­da or­jen­tir za slo­bod­ni­je lju­bav­ne sa­stan­ke. Grad­ski park, iz­me­đu Gim­na­zi­je i Ku­će Zi­ro­je­vi­ća za obič­no lju­ba­ka­nje. I ta­da su nik­šić­ke uli­ce ima­le svo­je na­zi­ve, ali ni­ko ih ni­je pam­tio. Ne­ko je sta­no­vao kod Ko­va­či­na, ne­ko kod Ku­će Zi­ro­je­vi­ća, ne­ko nad­le­štvo bi­lo je bli­zu Gim­na­zi­je, ne­ko ka­ko ideš na Du­klo, ne­što se do­go­di­lo bli­zu Sta­ni­ce, ne­što kod Voj­ne pe­ka­re … A bi­la je i ci­vil­na pe­ka­ra, njoj je pje­sma–spr­da­li­ca da­la do­sto­jan­stvo hra­ma:

Po­bi­le se dvi­je ave­ti­nje

kod pe­ka­re – na­rod­ne sve­ti­nje!

U ta­kav po­sli­je­rat­ni Nik­šić do­šla je go­spo­đi­ca Ele­o­no­ra Za­grep­čan­ka, le­te­ći pro­fe­sor kao i Din­ko Dal­ma­ti­nac. Go­spo­đi­ca Ele­o­no­ra po­ti­ca­la je iz pra­sta­re her­ceg­nov­ske po­ro­di­ce, da­le­ki pre­ci su joj Gr­ci s ostr­va Ci­ri­ko­sa, do­se­li­li kad su He­le­ni ko­lo­ni­zo­va­li obal­ske ru­bo­ve Sre­do­zem­nog i nje­mu pri­bre­žnih mo­ra. To­kom vje­ko­va po­ro­di­ca je iz­dr­ža­la Mle­ča­ne i Špan­ce, Tur­ke i Austri­jan­ce. U od­no­su na do­se­lje­nje s Ci­ri­ko­sa, Cr­no­je­vi­ći i Bal­ši­ći vla­da­li su ju­če i pre­kju­če, a raz­go­vor maj­sto­ra i ar­ga­ta ko­ji Her­ce­gu Šće­pa­nu po­di­žu grad No­vi kao da se još ču­je! Sve su Ci­ri­ko­ša­ni iz­dr­ža­li, da bi op­sta­li za­mi­je­ni­li su Zev­sa Hri­stom, pr­vo su se pre­kr­sti­li s tri pr­sta a on­da su pre­šli na če­ti­ri! Go­spo­đi­ca Ele­o­no­ra za­vr­ši­la je Fi­lo­zof­ski fa­kul­tet u Za­gre­bu za vla­de An­te Pa­sve­li­ća. To­kom ra­ta bi­la se za­gle­da­la u ita­li­jan­skog ofi­ci­ra, ve­le da se ni­je zna­lo je li ljep­ši ili ljep­še pje­va ita­li­jan­ske kan­co­ne! E ta­kva Ele­o­no­ra, da­ma ta­kvo­ga po­ri­je­kla i pro­šlo­sti, po­sla­ta je u Nik­šić­ku gim­na­zi­ju da pre­da­je šta joj se za­po­vi­je­di. Pre­da­va­la je fran­cu­ski i la­tin­ski u Gim­na­zi­ji, a psi­ho­lo­gi­ju i pe­da­go­gi­ju u Uči­telj­skoj ško­li. Pre­da­va­la bi i dru­ge pred­me­te da joj je na­re­đe­no, na­ši le­te­ći pro­fe­so­ri bi­li su uni­ver­zal­ni pre­da­va­či.

Ele­o­no­ra je sje­dje­la za ka­te­drom sa­mo dok je za­pi­si­va­la čas, sto­je­ći je dr­ža­la pre­da­va­nja. Ni­je­sam znao šta je žen­ska bun­da pri­je no sam je vi­dio na mo­joj pro­fe­so­ri­ci Ele­o­no­ri. Ble­nu­li smo u nje­nu svi­le­nu dra­pe­ri­ju, či­ni­lo mi se da će joj cr­ni broš s po­zla­će­nim aba­žu­rom po­le­tje­ti s gru­di. Dok dr­ži pre­da­va­nje, ti­nej­džer­ska voj­ska VII B lju­bi­la je nje­na ve­li­ka, na­kar­mi­ni­sa­na usta. Da­na­šnjim mo­mač­kim slen­gom re­klo bi se – Ele­o­no­ra je ima­la oral­na usta! Ni­je­smo bi­li ču­li za oral­ni seks, ali smo zna­li šta su nje­na usta! Ele­o­no­ra je bi­la pri­stoj­no vi­so­ka, dam­ske šti­kle na­gla­ša­va­le su joj vi­si­nu, fri­zu­ra joj je ima­la pla­ti­na­stu bo­ju kao i nje­ni la­ki­ra­ni nok­ti. I ča­ra­pe su joj bi­je je­din­stve­ne, mre­ža­sto–pe­pe­lja­ste bo­je s po jed­nom cr­nom pru­gom na sva­koj no­zi. Pru­ga je ni­ca­la s pe­te, išla pra­vo uz no­žni list i gu­bi­la se u taj­no­vi­te pre­dje­le is­pod suk­nje! Ele­o­no­ri­na je ta­šna bi­la od kro­ko­dil­ske ko­že, do ta­da ni­je­sam bio vi­dio ko­žu ni ži­vog ni mr­tvog kro­ko­di­la! Kad otvo­ri ta­šnu ni­je se ču­lo, a kad je za­tvo­ri ču­je či­ta­vo odje­lje­nje, to su bi­la dva sjaj­na dug­me­ta ko­ji za­tva­ra­njem obi­lje­že ge­o­me­trij­ski zi­jev ta­šne. Kad se Ele­o­no­ra slu­ži ma­ra­mi­com – sva joj se pre­da! Svi­le­na ma­ra­mi­ca pre­sa­vi­je­na ge­o­me­trij­ski, ke­šner–štaj­ne­rov­ski, bez dru­go­boj­nog aba­žu­ra je, bez do­da­ta­ka, ru­men­ka­sto bi­je­la kao bi­je­lo pra­sko­zor­je! Upo­tre­ba ma­ra­mi­ce zna­či­la je pre­kid pre­da­va­nja. Otvo­ri ne­čuj­no ta­šnu, iz­va­di ma­ra­mi­cu i ras­klo­pi je jed­nom, dru­gom pa tre­ćom. Snje­žne bje­li­ne pre­kri­ju joj nos i bo­gat­stvo od usta. On­da se ma­ra­mi­ca skla­pa – jed­nom, dru­gom pa tre­ćom. Ta­šna s ge­o­me­trij­skim usti­ma zi­nu­to je če­ka­la po­vra­tak ono­ga što joj je uze­to. Osta­vi ma­ra­mi­cu, ta­šna gla­sno škljoc­ne da je sve u re­du, pre­da­va­nje se na­sta­vlja. Mo­že­mo opet da fik­si­ra­mo ru­žu nje­nih usti­ju! Ta­kva je bi­la pro­fe­so­ri­ca Ele­o­no­ra, na­ša No­ra!

To­kom jed­nog No­ri­nog pre­da­va­nja, ne­ki Da­ni­lo iz odje­lje­nja – gu­zat, vra­tat, krat­ko­vrat, ni­sko­du­past, ni­je glup đak ali ne­pred­vi­dljiv. Za­la­ma­na mu je ocje­na iz vla­da­nja zbog nje­go­ve is­trč­lji­vo­sti, on se uvi­jek po­ka­je kad ne­što lup­ne, ali – kad pr­de ne sti­šte, re­kli bi mo­ji Ba­nja­ni, Na­pi­sao Da­ni­lo na jed­noj ce­du­lji­ci šta bi ra­dio od No­re da je mo­že aba­ti­ti go­lu na nje­noj pro­stra­noj bun­di! Tu svo­ju vru­ću že­lju po­slao jed­nom Mi­la­di­nu na kra­ju odje­lje­nja. Ce­du­lji­ca je pu­to­va­la is­pod klu­pa iz ru­ke u ru­ku, to je No­ra pri­mi­je­ti­la i od­u­ze­la od Mi­la­di­na tekst pri­je no ga je pro­či­tao. Stao nam je dah, žao nam je bi­lo Da­ni­la, ta­da se i zbog za­pa­lje­ne ci­ga­re­te iz­ba­ci­va­vlo iz ško­le, Da­ni­lo je pre­bli­je­dio i ob­ni­je­mio! No, ni­je to bi­la pro­fe­so­ri­ca Mi­lan­ka sa sti­snu­tom ša­kom kad pi­ta šta bo­li pi­sca, no Ele­o­no­ra ko­ju smo i po mi­ri­su po­zna­va­li. Je­di­na od pro­fe­so­ri­ca upo­tre­blja­va­la je par­fem, ja sam i sa­znao šta je par­fem kad je Ele­o­no­ra stu­pila u uči­o­ni­cu VII B. Pro­fe­so­ri­ca je pre­ko­ri­la odje­lje­nje što ne slu­ša pre­da­va­nje no se do­pi­su­je dok čas tra­je, on­da je, ne pro­či­tav­ši tekst, po­ci­je­pa­la ce­du­lji­cu i ot­pat­ke ba­ci­la u kor­pu za sme­će. Na­sta­vi­la je čas kao da ni­šta ni­je bi­lo! Da­ni­lu se po­vra­ti­la bo­ja, a mi smo odah­nu­li, Da­ni­lo ni­je bio ne­ka mar­ka, ali ni­ko ga ni­je mr­zio. Po­sli­je ne­ko­li­ko de­ce­ni­ja, jed­nom pri­go­dom, pi­tao sam svo­ju biv­šu pro­fe­so­ri­cu Ele­o­no­ru za­što ni­je pro­či­ta­la ce­du­lju ko­ju je uhva­ti­la i po­ci­je­pa­la. Od­go­vo­ri­la je:

Šta sam mo­gla pri­jat­no pro­či­ta­ti s te ce­du­lji­ce!

Od No­re ssam do­bio i pr­vu lek­ci­ju iz este­ti­ke kul­tu­re. Kad je opo­me­nu­la uče­ni­ka da ne ba­ca zgu­žvan pa­pir kroz pro­zor, go­vo­re­ći da je to ne­kul­tur­no, de­fi­ni­sa­la je istin­ski kul­tur­nog čo­vje­ka. Za­mi­sli­te, ve­li, du­gač­ki hol sa skulp­tu­ra­ma i sli­ka­ma, hol ure­dan, čist, do­tje­ran bez za­mjer­ke. Ako je ne­što pa­lo na pod što re­me­ti tu po­stig­nu­tu sklad­nost, kul­tu­ran čo­vjek će se sa­gnu­ti, do­hva­ti­ti taj ot­pa­dak i od­ni­je­ti ga u kor­pu za ot­pat­ke. Ako ta­kav čo­vjek pr­vi put ula­zi u taj hol i ako pret­po­sta­vi­mo da vi­še ni­kad ne­će ući u taj pro­stor, mo­že­mo bi­ti uvje­re­ni da bi on isto po­stu­pio. A po­stu­pio bi za­to što je kul­tu­ra pri­rod­no ura­sla u nje­go­vo du­hov­no tki­vo, kul­tu­ra je po­sta­la nje­go­va po­tre­ba. Nje­ga je sklad­nost ho­la za­do­vo­lji­la, bi­lo mu je ugod­no u tom pro­sto­ru, a taj ot­pa­dak na po­du kva­rio mu je do­ži­vljaj lje­po­te. Ta­ko je on u kraj­njem slu­ča­ju uči­nio ko­rist za se­be, i to onu naj­fi­ni­ju ko­rist ko­ja se ne mje­ri ni­jed­nim sred­stvom za mje­re­nje osim vi­bra­ci­ja­ma du­še. Me­đu­tim, čo­vjek ko­me kul­tu­ra ni­je po­sta­la po­tre­ba, ko­me su kul­tur­ne nor­me vje­štač­ki uši­ve­ne u nje­go­vo po­na­ša­nje, ne sa­mo što ne­će pri­mi­je­ti­ti re­če­ni ot­pa­dak na po­du ho­la, ne­go će i sam ba­ci­ti ćik na isti pod, ako ga ni­ko ne vi­di. Bo­že, ko­li­ko sam se pu­ta sje­tio ove lek­ci­je, iz – re­kao bih, este­ti­ke kul­tu­re i mo­ra­la, kad sam mno­go ka­sni­je slu­šao za­pje­nu­ša­ne po­li­ti­ča­re ko­ji pro­pa­gi­ra­ju de­mo­kra­ti­ju a s de­mo­kra­ti­jom ima­ju ve­ze ko­li­ko s kul­tu­rom onaj po­sje­ti­lac No­ri­nog ho­la ko­ji je ba­cio ćik na pod. I još ga ras­tr­ljao no­gom jer ga ni­ko ni­je pri­mi­je­tio da to ra­di. Ta­ko mi se či­ni da se pra­ve i traj­ne lek­ci­je do­bi­ja­ju sa­mo do ma­tu­re, sa­mo u pe­ri­o­du ži­vo­ta dok nam ni­je pri­zna­ta zre­lost ima­mo pri­ro­du smek­ša­nog vo­ska ko­ji hva­ta im­pre­si­je od sve­ga što ga do­tak­ne. Is­pod svih ka­sni­jih, uni­ver­zi­tet­skih i aka­dem­skih na­sla­ga, le­že pa­limp­se­sti na­še mla­do­sti.

I ko­nač­no, is­pri­ča­ću naj­traj­ni­ji uti­sak s rad­ne ak­ci­je Ba­nja Lu­ka – Do­boj. Po­me­nuo sam se­lo Vr­ba­nju uda­lje­nu pet ki­lo­me­ta­ra od Ba­nja Lu­ke niz­vod­no Vr­ba­som ko­je­ga su ob­gr­li­le vr­be da ne znaš ze­le­ni li se on od iz­nad se­be sple­te­nih vr­ba ili one od svo­ga šum­nog ogle­da­la. U to se­lo smje­šte­ne su dvi­je rad­ne bri­ga­de – Kra­gu­je­vač­ka i Nik­šić­ka, ima­li smo po­seb­ne ba­ra­ke. Ba­ra­ka Am­bu­lan­te bi­la je po stra­ni, ra­zu­mi­je se – u istom kru­gu. To ni­je bi­la sa­mo am­bu­lan­ta, ali ba­ra­ku od ko­je smo se svi bo­ja­li ta­ko smo zva­li – Am­bu­lan­ta! U toj ba­ra­ci bi­li su, uz am­bu­lan­tu, smje­šte­ni šta­bo­vi dvi­ju bri­ga­da, ta­mo su bi­le spa­va­o­ni­ce na­ših ko­man­da­na­ta i nji­ho­vih za­mje­ni­ka. Da­bog­me, u Am­bu­lan­ti su spa­va­le i na­še dru­ga­ri­ce ko­je su pre­kva­li­fi­ko­va­ne u me­di­cin­ske rad­ni­ce, oko li­je­ve mi­ši­ce no­si­le su bi­je­lu tra­ku sa cr­ve­nim kr­stom na sre­di­ni! Jed­na od njih bi­la je i ona Nik­ši­ćan­ka ko­ju sam po­mi­njao da je oču­va­la bje­li­nu svo­jih ru­ku od ga­re­ži lo­ko­mo­ti­ve. Oču­va­la je lje­po­tu svo­jih ru­ku ne­ski­da­njem ru­ka­vi­ca u vo­zu od Nik­ši­ća do Ba­nja­lu­ke. Is­pred ba­ra­ka bio je ve­li­ki krug za smo­tru, na sred kru­ga vi­so­ki jar­bol sa za­sta­vom, ju­go­slo­ve­skom za­sta­vom, ko­ja se sva­ko­ga da­na di­za­la na jar­bol kad se bri­ga­de po­stro­je po če­ta­ma i dvo­ji­ca ko­man­da­na­ta iz­go­vo­re, je­dan par­nim dru­gi ne­par­nim da­ni­ma, ri­ječ po­dr­ške Par­ti­ji, Ti­tu i rad­nom ela­nu! Upra­vo, čast da dig­nu za­sta­vu na jar­bol, dok smo mi sta­ja­li u sta­vu mir­no, ima­la su dva omla­din­ca ko­ja su pr­vo­ga da­na po­ka­za­li naj­bo­lji uspjeh u ra­du, ko­ji su – pre­tu­ri­li nor­mu, ka­ko se ka­že! Kon­kret­no, to je zna­či­lo da je pre­ve­zao naj­ve­ći broj ko­li­ca – ka­ri­voj­li­ca, od­no­sno pre­ba­cio naj­vi­še ze­mlje s jed­nog mje­sta na dru­go, is­ko­pao to­li­ko i to­li­ko tran­še­ja i sl. Ma­li Ali­ja Si­ro­ta­no­vić mo­rao je pr­vo­ga da­na bi­ti iz­u­ze­tan da bi po­di­gao za­sta­vu na jar­bol! Od­no­sno je­dan Kra­gu­jev­ča­nin i je­dan Nik­ši­ća­nin, ili nji­ho­vi žen­ski par­nja­ci, mo­ra­li su bi­ti pr­vi me­đu naj­bo­lji­ma da bi zdru­že­no po­di­gli Ti­tov bar­jak ča­sti i slo­bo­de!

Na pe­ri­fe­ri­ji kru­ga, iza Am­bu­lan­te, na­la­zi­le su se to­a­let­ne pro­sto­ri­je – pet polj­skih klo­ze­ta ču­ča­va­ca smje­šte­nih u pet da­šča­nih bok­so­va. Po dva su na­mi­je­nje­na bri­ga­da­ma, Nik­šić­koj i Kra­gu­je­vač­koj, pe­ti je re­zer­vi­san za ru­ko­vo­de­će oso­blja ko­je ima slu­žbe­ne pro­sto­ri­je u Am­bu­lan­ti. Ču­čav­ce ni­je op­slu­ži­va­la te­ku­ća vo­da, du­bi­na ja­ma is­pod da­šča­nih bok­so­va kom­pen­zo­va­la je i te­ku­ću vo­du i ka­na­li­za­ci­ju. Kao što je naj­bo­lji rad­nik za­slu­ži­vao čast da dig­ne za­sta­vu na jar­bol, ta­ko su naj­go­ri rad­ni­ci, od­no­sno oni ko­ji su se za­mje­ri­li oni­ma što ocje­nju­ju rad­ni elan po­je­di­na­ca, do­vo­di­li su u hi­gi­jen­ski red klo­ze­te–ču­čav­ce ko­ji­ma bi za­vi­dje­le Augi­je­ve šta­le! I gle ču­da, naj­go­ri rad­nik po­sta­jao je ru­ko­vo­di­lac gru­pe ko­ja je od­re­đe­na da, jed­nom uju­tro dru­gom uve­če, do­ve­de klo­ze­te u red! Ru­ko­vo­dio je tom gru­pom ta­ko što je lič­nim pri­mje­rom po­ka­zi­vao ka­ko tre­ba do­no­si­ti vo­du s ci­sti­jer­ne i lo­pa­tom opu­ča­ti u ja­mu na­sla­ge ko­je su se obi­la­to na­slo­ži­le oko klo­zet­ske ru­pe. Sa­mo iz­u­zet­nim ela­nom na tom po­slu mo­gao je svo­je mje­sto hi­gi­jen­skog ru­ko­vo­di­o­ca pre­pu­sti­ti sju­tra ne­ko­me dru­go­me. Ne bu­de li ta­ko, on je osta­jao i da­lje na svom ru­ko­vo­de­ćom mje­stu! Da­ni­lo, onaj Da­ni­lo ko­ga sam po­mi­njao kao pi­sca ce­du­lje na ča­su pro­fe­so­ri­ce Ele­o­no­re, bio je tri da­na za­re­dom hi­gi­jen­ski ru­ko­vo­di­lac gru­pe za odr­ža­va­nje klo­ze­ta. Po ne­sre­ći, tre­će­ga da­na ni­je bi­lo vo­de u ci­sti­jer­na­ma, če­šće se do­ga­đa­lo da za­ta­ji do­tur vo­de, za­ta­ji­la je iz­gle­da teh­ni­ka a ne ad­mi­ni­stra­tiv­na ope­ra­ti­va. I si­ro­ma Da­ni­lo na­šao se u ču­du, ako se klo­ze­ti ne oči­ste, on osta­je na ru­ko­vo­de­ćem mje­stu! Oti­šao je kod de­žur­no­ga, ko­ji je to­ga da­na zna­čio prak­tič­nu pri­mje­nu naj­vi­še vla­sti u bri­ga­di, oti­šao Da­ni­lo i po­ža­lio se da bez vo­de ne mo­že oči­sti­ti klo­ze­te. De­žur­ni nje­mu ni pet ni šest:

– Oči­sti sad ono naj­glav­ni­je, a kad do­đe vo­da – na­sta­vi­ćeš fi­ne rad­nje!

Mi ko­ji smo slu­ša­li taj raz­go­vor gla­sno smo se na­smi­ja­li iako smo zna­li za ri­zik od svo­ga gla­snog smi­ja­nja, de­žur­ni nas je na li­cu mje­sta mo­gao pro­gla­si­ti gru­pom hi­gi­je­ni­ča­ra i jed­no­ga od nas po­sta­vi­ti na Da­ni­lo­vo upra­žnje­no mje­sto! Ni­kad po­sli­je, u bi­lo ka­kvoj pri­li­ci, pa ni u li­te­ra­tu­ri, ni­je­sam čuo ta­kvu se­man­ti­ku kom­pa­ra­ti­va glav­ni­je! Taj ko­ji je pro­cje­nji­vao zna­če­nje ro­be iz Da­ni­lo­ve nad­le­žno­sti bio je je­dan Mi­ljan iz Drob­nja­ka, sre­ta­ću ga u Be­o­gra­du kao vje­či­tog stu­den­ta isto­ri­je. Bi­ja­še mla­dić sle­đe­na osmje­ha, sa dva ure­za­na re­flek­sa u uglo­vi­ma usa­na ko­ji su uvi­jek nu­di­li ne­ko hu­mor­no iz­ne­na­đe­nje. Ta­kvi se še­re­ti ni­kad gla­sno ne smi­ju, a za­me­ću spr­da­či­nu, ka­lam­bur i bru­ku. Ka­že se da su to u osno­vi tu­žni lju­di ko­ji se od tu­ge bra­ne in­sce­na­ci­ja­ma ko­mi­ke! Si­ro­ma Da­ni­lo ni­je smio ni zu­ba da obi­je­li, ni jed­nu ni­je ope­pe­lio na sa­vjet o glav­nom pred­me­tu u klo­ze­tu i fi­ni­jim rad­nja­ma u ta­mo­šnjim pro­sto­ri­ja­ma. Vra­tio se na po­sao s na­dom da će sju­tra nje­go­vu du­žnost oba­vlja­ti ne­ko od nas ko­ji smo se gla­sno na­smi­ja­li! De­san­ka je za­tra­ži­la po­mi­lo­va­nje za ubo­ge isme­va­če kraj ko­jih sim­plo­ni sre­će mi­nu okr­znuv ih sa­mo per­ja­ni­ca­ma svo­ga di­ma.

Po­me­nuh ci­sti­jer­ne za vo­du u kru­gu na­šeg rad­nog lo­go­ra. To su dvi­je ve­li­ke ci­sti­jer­ne od li­ma u ko­je je si­pa­na vo­da iz ho­da­ju­ćih ci­sti­jer­ni sa šmr­ko­vi­ma. Na sva­koj ci­sti­jer­ni in­sta­li­ra­no po pet če­smi ka­ko bi ko­ri­sni­ci mo­gli da se umi­va­ju i pi­ju. Bi­lo je stro­go na­re­đe­no da se vo­da ču­va – da se ne pre­na­si­pa ča­ša kad se ga­si žeđ, a da se pu­šta ta­nak mlaz kad se umi­va­mo. Uvi­jek je bi­lo bud­no oko de­žur­no­ga i nje­go­vih do­sta­vlja­ča, ako si se ogri­je­šio o pra­vi­la, la­ko si se upi­si­vao u Da­ni­lo­vo dru­štvo ko­je se ba­vi glav­nim stva­ri­ma. Ci­sti­jer­ne od ždra­ka do mra­ka iz­lo­že­ne ljet­njem sun­cu, ma­lo je re­ći da se vo­da ugri­ja­la, to je bi­la blju­ta­va mla­ka te­ku­ći­na sa smrad­nim mi­ri­som li­ma i hlo­ra! Ina­če, stal­no nas je pra­ti­la he­mi­ja! Za­pra­ši­va­li su nas pe­sti­ci­dom, ta­da­šnjim di­di­ti­jem ko­ji će se mno­go ka­sni­je iz­ba­ci­ti iz upo­tre­be kao otrov! Za­pra­ši­va­li su nam spa­va­o­ni­ce i nas po­je­di­nač­no. Onaj što na le­đi­ma no­si ma­ši­nu za za­pra­ši­va­nje na­re­di da ot­kop­ča­mo rad­nič­ke blu­ze i pan­ta­lo­ne da bi u nas sa­suo oblak pe­pe­lja­sto–žuć­ka­stog pra­ha ko­ji je šti­pao nos, oje­dao oči i da­vio gr­lo. To je bi­la bor­ba pro­tiv ga­ma­di i to efi­ka­sna! U vo­du su nam kao što re­koh, si­pa­li hlor a u je­lo brom! Di­di­ti­jem su nas bra­ni­li od ga­ma­di ko­ja se mo­gu vi­dje­ti i opi­pa­ti, hlor je ubi­jao ne­vi­dlji­ve ba­ci­le, a bro­mom su nam pri­gu­ši­va­li erot­ski na­gon! Uze­li su u ob­zir gre­šno is­ku­še­nje ko­je nas mo­že sna­ći dru­že­ći se s dru­ga­ri­ca­ma, a jav­no nam je skre­nu­ta pa­žnja da se ču­va­mo od pol­ne za­ra­ze ko­ju pre­no­se ker­ve, po­seb­no one ko­je pam­te Njem­ce, usta­še i dru­gu ne­pri­ja­telj­sku ga­mad! Tu opa­snost pre­do­čio nam je lič­no ko­man­dant bri­ga­de i to pr­vog da­na kad smo do­šli u Vr­ba­nju. Kad se di­gla za­sta­va na jar­bol, odr­žao nam je go­vor o rat­nič­kom po­no­su ko­ji tre­ba da se pro­du­ži u naš rad­nič­ki elan. Na­ši oče­vi su gi­nu­li pod za­sta­vom bor­be i slo­bo­de, a mi je sad di­že­mo na jar­bol s obe­ća­njem da će­mo na rad­nom po­lju po­bje­đi­va­ti kao što su na­ši slav­ni bor­ci po­bje­đi­va­li na rat­nom! Vje­ro­vat­no je ko­man­dan­ta fa­lu­so­id­no di­za­nje za­sta­ve opo­me­nu­lo na opa­snost od di­za­nja na­še mu­ško­sti u su­sre­tu s ba­nja­luč­kim kur­va­ma ko­je pam­te oku­pa­to­re i na­rod­ne iz­daj­ni­ke, pa nam je pre­po­ru­čio oprez. Mi smo ima­li pra­vo da jed­nom ne­djelj­no ide­mo u grad, i to ne­dje­ljom kad se ne ra­di. Osta­ja­li smo od­re­đe­ni broj sa­ti, kr­še­nje re­da pret­po­sta­vlja­lo je Da­ni­lo­vu du­žnost i fi­nu rad­nju.

Od­la­sci u grad za me­ne su bi­li spa­so­no­sni. Ba­nja Lu­ka je naj­ljep­ši grad na svi­je­tu, ne­ma vo­de kao sa še­dr­va­na kod Fer­ha­di­je, sla­sti­čar­ni­ca ima hlad­ni mer­mer­ni pod, a je­len s ta­pi­se­ri­je na zi­du nad­ma­ša sve u sli­kar­stvu od Al­ta­mi­re do Lu­vra! Da se sa­da mo­gu do­mo­ći uku­sa on­da­šnjeg ba­nja­luč­kog sla­do­le­da po­šao bih do na kraj svi­je­ta! To­kom ta dva–tri sa­ta ne­djelj­ne ba­nja­luč­ke slo­bo­de bio sam de­hlo­ri­san i obez­bro­mljen, sve mi je mi­ri­sa­lo – i Vr­bas i Ko­či­ćev spo­me­nik i ne­bo i ze­mlja. Kad sam ka­sni­je či­tao Ho­me­ra či­ni­lo mi se, i da­nas mi se či­ni, da se bo­go­vi na Olim­pu ni­je­su go­sti­li am­bro­zi­jom i nek­ta­rom no vo­dom sa še­dr­va­na kod Fer­ha­di­je i sla­do­le­dom iz ba­nja­luč­ke sla­sti­čar­ni­ce s mer­mer­nim po­dom i ro­ga­tim je­le­nom.

Da­va­li su nam brom u je­lu, a ni­je bio po­tre­ban, bar što se me­ne ti­če. Ja on­da­šnji u on­da­šnjoj Ba­nja­lu­ci bio sam sâm se­bi pre­ven­ti­va! Ima­ti je­dva se­dam­na­est go­di­na, bi­ti vi­sok sto osam­de­set šest cen­ti­me­ta­ra, ne pre­la­zi­ti še­zde­set pet ki­lo­gra­ma, je­sti cr­vlji­vu ri­žu iz li­me­nih ta­nji­ra, pi­ti blju­ta­vo–mla­ku vo­du i spa­va­ti na da­sci – sla­be su pret­po­stav­ke za erot­sko uz­bu­đe­nje! Po dvo­ji­ca smo spa­va­li na jed­nom kre­vet­nom smje­šta­ju, to su bi­li im­pro­vi­zo­va­ni kre­ve­ti na sprat. U do­njem di­je­lu spa­va­li smo ja i Du­šan Plja­kić. Is­pod nas su bi­le dvi­je da­ske, jed­na ta­nja dru­ga de­blja, spa­vaš a re­bra ti se uvi­ja­ju, tu je pro­stir­ka bi­la za­ne­mar­lji­va. A sve i da me Eros bio oda­brao za svo­ga po­seb­nog pi­tom­ca, za me­ne i me­ni slič­no usu­ka­ne i mr­ša­ve uče­ni­ke–rad­ni­ke, ni­je bi­lo ama baš ni­ka­kvih uslo­va da nas u Ba­nja Lu­ci pri­mi­je­te la­ke že­ne, ili ka­ko je re­kao naš ko­man­dant – kur­ve usta­ške i čet­nič­ke! Sa­mo je tre­ba­lo po­gle­da­ti ka­ko smo ob­u­če­ni! Ni de­ve­to­me se ni­je po mje­ri ugo­di­lo rad­nič­ko odi­je­lo! Me­ni su pan­ta­lo­ne bi­le kra­će bar za po­dla­ni­cu, ru­ka­vi ma­lo pre­ra­sli lak­to­ve, co­ku­le od pre­vr­nu­te ko­že oba­ska­ču oko bo­sih no­gu. Bi­li smo oši­ša­ni do gla­ve. Elem, ni­je bi­lo opa­sno­sti da će nas pri­mi­je­ti­ti ka­kva sum­nji­va da­ma u Ba­nja­lu­ci, po­seb­no ne biv­še voj­nič­ke mi­lje­ni­ce ko­ji­ma je i ku­ti­ja ci­ga­re­ta mo­gla na­do­mje­sti­ti lju­bav­nu uslu­gu! Ali, eto, htje­li su da nas i fi­zič­ki i du­hov­no sa­ču­va­ju – od fi­zič­kih pat­nji ču­va­li su nas bro­mom, a du­šev­nu hi­gi­je­nu odr­ža­va­li su nam pre­da­va­nji­ma. Od­re­đe­nih da­na u po­po­dnev­nim ča­so­vi­ma dr­ža­li smo čet­ne kru­žo­ke na ko­jima se do­bi­ja­ju in­fo­r­ma­ci­je o na­pret­ku Fe­de­ra­tiv­ne Na­rod­ne Re­pu­bli­ke Ju­go­sla­vi­je na svim nje­nim prav­ci­ma, a po­seb­no nam je ta du­hov­na go­zba po­ja­ča­na kad ko­man­dant jed­no­ga ju­tra ob­zna­ni ra­do­snu vi­jest da će­mo pred­vi­đe­ni dvo­mje­seč­ni bo­ra­vak na rad­noj ak­ci­ji pro­du­ži­ti još za pet­na­est da­na za­to što tre­ba sa­če­ka­ti dru­ga Ti­ta ko­ji će iz­vr­ši­ti smo­tru svih rad­nih bri­ga­da na pru­zi Ba­nja Lu­ka – Do­boj! Pr­vo će odr­ža­ti go­vor i pro­gla­si­ti naj­bo­lju bri­ga­du, a on­da će se u jed­nu ko­lo­nu po­stro­ji­ti svi omla­din­ci i omla­din­ke ko­ji su po­sti­gli znač­ku udar­ni­ka. Za­u­ze­će ti na­sljed­ni­ci svo­jih oče­va sa Su­tje­ske i Ne­re­tve stav na­mir­no, a drug Ti­to će za­re­đa­ti i sva­ko­me lič­no če­sti­ta­ti! Mi ko­ji ne­ma­mo ni­ka­kvu šan­su da do­bi­je­mo udar­nič­ke znač­ke, ima­će­mo sre­ću da vi­di­mo Mar­ša­la Ti­ta i da mu apla­u­di­ra­mo. Sva­ki će od nas po­je­di­nač­no po­sta­ti po je­dan Pin­ki ko­ji je vi­dio Ti­ta! Vi­dio sam dru­ga Ti­ta i apla­u­di­rao mar­ša­lu Ju­go­sla­vi­je, pred­sjed­ni­ku FNRJ, le­gen­dar­nom voj­sko­vo­đi, na­rod­nom he­ro­ju, naj­ve­ćem si­nu na­ših na­ro­da i na­rod­no­sti, tvor­cu brat­stva i je­din­stva ko­je tre­ba ču­va­ti kao zje­ni­cu oka svo­ga!

No, ni­je­sam ja po­mi­njao brom da bih po­ka­zao ka­ko je, bar što se me­ne ti­če, nje­go­va upo­tre­ba bi­la su­vi­šna, ne­go da po­ka­žem ka­ko taj ha­lo­ge­ni ele­me­nat ni­je dje­lo­vao na za­mje­ni­ka ko­man­dan­ta na­še bri­ga­de ko­ga sam već opi­sao, i na onu da­mu bi­je­lih ru­ku, Ša­nju iz mo­ga Nik­ši­ća.

Kad smo god uhva­ti­li slo­bod­no vri­je­me, ja i Du­ško Plja­kić od­la­zi­li smo na je­dan šum­ski iz­vor ko­ji je od na­ših ba­ra­ka uda­ljen naj­ma­nje tri ki­lo­me­tra. Bi­stri i hlad­ni pla­nin­ski iz­vor, čist kao su­za, i sad osje­ćam hlad­nu slast te vo­de i nje­no, re­kao bi Cam­blak – lju­bo­ča­šće. Ni­je­smo no­si­li ča­šu, pi­li smo iz ša­ka ili po­tr­bu­ške, umi­va­nje je bi­lo po­seb­no uži­va­nje! Ta­mo smo za­bo­ra­vlja­li blju­ta­vu vo­du s ci­sti­jer­ne i za­dah ču­ča­va­ca, sve što je pri­pa­da­lo ba­ra­ka­ma, Am­bu­lan­ti, usi­je­ku, kru­žo­ci­ma, smo­tra­ma i de­žur­stvi­ma – spi­ra­la je s nas ži­vo­tvor­na, ča­rob­na vo­da. To je za­bo­rav­na vo­da! Pra­vac ko­ji smo hva­ta­li od lo­go­ra do iz­vo­ra je­dva je pri­mi­jet­na sta­za. De­sno i li­je­vo su ba­ro­vi­te li­va­de, ku­će su do­sta uda­lje­ne, bi­lo je su­šno lje­to pa ba­re usa­hle kao sta­re ra­ne, a ko­ri­tom obi­la­ti po­tok usu­kao se kao ra­nje­nik! Bla­go se uz­di­za­lo rav­no i šu­mo­vi­to br­do iz ko­ga ka­plje ona su­za iz­vo­ra na ko­ju hi­ta­mo ja i Du­ško! Na sa­mom pod­nož­ju br­da za­ma­šan stog si­je­na, ogra­đen ukr­šte­nim sta­bli­ma da ne ula­zi krup­na sto­ka. Do sto­ga oma­nji plast si­je­na s ko­jim će se do­pu­ni­ti stog pri­je je­se­njih ki­ša, tim će se pla­stom za­vr­ši­ti stog, ka­ko se ka­že u Ba­nja­ni­ma. Ja i Du­ško od­ma­ra­li bi­smo se na onom pla­stu ko­ji se sni­zao do ni­voa ši­ro­kog i mi­ri­snog le­ža­ja. Gu­stu hla­do­vi­nu pru­ža ši­ro­ki stog, mi­ris po­ko­še­nog si­je­na afro­di­zi­jač­ki gust i oma­mljiv, po­seb­no je svoj pri­jat­ni vonj nu­dio na­ma ko­ji do­la­zi­mo s muč­ni­nom od pe­sti­ci­da, amo­ni­ja­ka i ha­lo­ge­nih ele­me­na­ta! Od­ma­ra­li smo se u toj me­ka­noj i du­bo­koj hla­do­vi­ni i kad od­la­zi­mo kroz šu­mu na iz­vor i kad se s kla­den­ca vra­ća­mo u lo­gor! Bi­lo nam je mi­lo što ni­ko dru­gi iz na­ših dvi­ju ba­ra­ka ne ko­ri­sti mi­ri­sni od­mor kod sto­ga i vo­du na­šeg iz­vo­ra! Ne sje­ćam se ka­ko smo Du­ško i ja pro­na­šli iz­vor, da­nas mi se či­ni kao da sam se ro­dio s tom vo­dom. Ono slo­bod­nog vre­me­na po­sli­je ra­da tro­ši­li smo lu­ta­ju­ći uoko­lo, ne­ka do­bra vi­la opre­di­je­li­la nas je na bu­ko­lič­ki kraj sa šum­skim stu­den­cem! Ako te sre­ća ne sret­ne ne­ćeš je sti­ći ni pro­na­ći! Ni­ko­me ni­je­smo po­vje­ra­va­li svoj pro­na­la­zak, pre­ćut­no smo go­vo­ri­li je­dan dru­go­me da nam je mi­lo što ni­ko ne ko­ri­sti na­šu Ame­ri­ku, osje­ća­li smo se u ovoj ar­ka­dij­skoj ze­mlji kao dva Ko­lum­ba! No kad sre­ća ne bi nu­di­la ne­u­god­na iz­ne­na­đe­nja, ne bi bi­la to­li­ko dra­go­cje­na, ule­ža­li bi­smo se u lje­po­ti, ne­sta­lo bi strep­nje da se iz­gu­bi!

Bi­lo je to­ga da­na oso­bi­to vru­će, bi­je si­dža ne­be­ska pra­vo u cik, na­ta­pa­li smo zno­jem ka­ri­voj­li­ce ko­ji­ma se pre­ba­cu­je ze­mlja iz usi­je­ka. Po­sli­je ruč­ka, ko­ji je bio dru­gog ob­li­ka no ju­če­šnji ali istog ne­u­ku­sa, ja i Du­ško smo po­šli na­šim pu­tem na naš iz­vor. Hi­ta­li smo da do­đe­mo pr­vo do na­šeg si­je­na gdje će­mo se od­mo­ri­ti, a on­da ona­ko do­bro žed­ni i ma­lo od­mor­ni do­hva­ti­će­mo se šu­me i iz­vo­ra! Pu­ta­nja ko­jom smo ho­di­li u prav­cu si­je­na vi­ju­ga­la je iz­me­đu ni­skog ra­sti­nja, bo­ta­ni­ča­ri bi re­kli da je to ne­ka­kva bo­san­ska ma­ki­ja, a Ba­nja­ni to zo­vu po­ze­mljuv! To je sit­no hra­sto­vo žbu­nje ko­je ni­kad ne od­ra­sta, za­la­ma ga sto­ka i za­ki­da­ju lju­di, s hra­stom ne­ma ni­šta za­jed­nič­ko osim ob­lik i bo­ju li­šća. To je li­li­pu­tan­sko hra­šće ko­je stre­mi za gu­li­ve­ri­ma na ob­ron­ci­ma br­da ali ih ne do­sti­že! To pa­tu­lja­sto ra­sti­nje je­dva je do­ti­ca­lo do ko­lje­na me­ni i Du­šku. Ide­mo, ja pr­vi on za mnom, sta­za se usje­kla u po­ze­mljuv te ni­je­smo mo­gli ići na­po­re­do, ši­ri smo bi­li nas dvo­ji­ca no sta­za ko­jom hi­ta­mo! Ni­šta ne pri­ča­mo, žu­ri­mo na­šem sje­no­vi­tom od­mo­ri­štu, na­šem sto­gu ko­ji se već ukrup­njao is­pred nas s li­je­ve stra­ne. I ta­man kad sam ja za­ko­ra­čio uli­je­vo ka sto­gu, Du­šan se pan­ter­ski ba­cio na me­ne, zgra­bio me ru­ka­ma za ra­me­na, obo­rio na ze­mlju i hi­tro, naj­hi­tri­je i naj­u­pla­še­ni­je, pro­sik­tao ne­ko­li­ko pu­ta:

– Ću­ti, ću­ti, ću­tii!

Pa­li smo po­tr­bu­ške, Du­šan je ta­ko­re­ći bio na me­ni, obo­ji­ca ura­stot­smo u sta­zu, sad je ma­ki­ja bi­la vi­so­či­ja od nas u le­že­ćem sta­vu! Kad me ta­ko pri­mi­rio, po­kre­tom zmi­je po­ma­kao se iz­vje­sno u stra­nu osta­vlja­ju­ći li­je­vu ru­ku pre­ko mo­jih le­đa i šap­nuo mi na uvo:

– Gle­daj i ću­ti!

Imao sam šta vi­dje­ti!

Po­me­nuo sam za­mje­ni­ka ko­man­dan­ta na­še bri­ga­de da je bio kra­tak, gu­ze­ljan, de­be­la vra­ta, ni­sko­guz ja­kih le­đa i ne­soj­ski krat­kih no­gu s de­be­lim li­sto­vi­ma! Re­kao sam da je imao gu­stu bra­du ko­ja mu se ve­že s ru­njom ada­mo­ve ja­bu­či­ce, na osno­vu če­ga se la­ko za­mi­šlja da je ve­o­ma ko­smat! Da, za­mi­šljao sam da je vas ob­ra­stao dla­kom, a kad me Du­šan Plja­kić obo­rio na ze­mlju da ću­tim i gle­dam, vi­dio sam nje­go­vu raz­go­li­će­nu ko­sma­tost! Na onom mi­ri­snom le­ža­ju od si­je­na, za ko­ji smo ja i Du­ško mi­sli­li da je sa­mo na­še raj­sko pri­bje­ži­šte, nik­šić­ka da­ma bi­je­lih ru­ku bi­la je ta­ko­re­ći ne­vi­dlji­va, dok je bio ja­ko vi­dljiv za­mje­nik na­šeg ko­man­dan­ta! Svo­jom ši­ri­nom po­klo­pio vit­ku da­mu, gô do pa­sa a pan­ta­lo­ne ska­lao do čla­na­ka; ne znaš je li ko­sma­ti­ji ili rit­mič­ni­ji! Nje­go­ve slo­nov­ski de­be­le no­ge, pod­sje­če­ne spu­šte­nim pan­ta­lo­na­ma, na­sta­vlja­ju za­ga­ra­stu dla­ku sa ši­ro­kih le­đa i op­šir­nih sa­pi, dok da­mi­ni du­gač­ki kra­ci iz­ra­sta­ju s nje­go­vih ra­me­na kao dva ras­cvje­ta­na bo­žu­ra! Ono što je imao de­be­lo­ga i ru­nja­vo­ga vra­ta – ne­sta­lo, umje­sto ši­je bi­je­le se skr­šte­ne ru­ke nik­šić­ke da­me! No, ova erot­ska sce­na na bo­san­skom si­je­nu ni­je ni po če­mu in­te­re­sant­na da bi za­vre­đi­va­la po­drob­ni­ji opis, ne­go smo in­te­re­sant­ni ja i Du­ško Plja­kić što je­ba­či­nu u lju­tom stra­hu gle­da­mo. Bo­ji­mo se, kao od gro­ma s ne­ba, da će nas pri­mi­je­ti­ti za­mje­nik ko­man­dan­ta ko­ji je na ide­o­lo­škim kru­žo­ci­ma agil­no is­ti­cao opa­snost od ba­nja­luč­kih ku­ra­va ko­je pam­te Njem­ce i do­ma­će iz­daj­ni­ke! Lju­bav­ni par bio je sa­svim opu­šten u erot­skoj ko­mo­ci­ji, ni­je­su ni sa­nja­li da ih ko mo­že vi­dje­ti, a vi­dje­lo se po ne­žu­re­nju da im to ni­je pr­vi sa­sta­nak.

Ja i Du­ško ne­po­mič­no le­ži­mo, ni­je nam bi­lo dru­ge no da le­že­ći če­ka­mo da oni za­vr­še sve što je tre­ba­lo za­vr­ši­ti i odu! Mo­ja gla­va le­ža­la je de­snom stra­nom li­ca na mra­vljem pu­tu, ve­li­ki žuć­ka­sti šum­ski mra­vi ne sa­mo što su pre­la­zi­li pre­ko mo­ga gr­la i li­ca ne­go su se za­dr­ža­va­li na usna­ma, pro­di­ra­li svo­jim ri­li­ca­ma do zu­ba i pi­li plju­vač­ku! Mra­vi su išli pre­ko ži­vog i to­plog me­sa, ali ni­je­su uje­da­li. Mra­vlji mi­ris je ki­sjel­kast ali ni­je od­vra­tan, do­dir je nji­hov, me­đu­tim, tu­ga­ljiv i je­žljiv! Naj­te­ža je bi­la mra­vlja upor­nost da se na­pa­ja­ju plju­vač­kom iz mo­jih usta i nji­hov stal­ni pri­do­la­zak. Strah od mra­vlje na­je­zde kre­nuo je kad su mra­vi po­šli na oči da is­pi­ja­ju mo­je su­ze! Mi­go­ljio sam gla­vom ko­li­ko se mo­glo i po­ku­ša­vao li­je­vom ru­kom da se bra­nim, ali mra­vlja ko­lo­na br­zo je na­dok­na­đi­va­la po­je­din­ce ko­je sam ot­kla­njao – dok ih mi­čem s oči, oni osva­ja­ju usta, dok ih mak­nem s usta oni uhva­ti­še ko­lo oko oči­ju! Du­ško je ne­ka­ko bio u bo­ljoj po­zi­ci­ji, ni­je gla­vom le­žao baš na mra­vljoj sta­zi kao ja. Ve­li da je po­ne­ki mrav pre­šao i pre­ko nje­go­va gr­la, ali to je ni po­pu ka­zat, ja sam bio nji­ho­va žr­tva!

Kad je par za­vr­šio lju­bav­nu rad­nju, po­na­dao sam se da ću se kur­ta­li­sa­ti mra­va, ali, avaj!, lju­bav­ni­ci se po oba­vlje­nom po­slu ni­je­su di­gli i oti­šli! Lju­bav­nik je le­žer­no po­vra­tio pan­ta­lo­ne na po­jas, obla­če­ći ko­šu­lju pri­čao je ne­što smi­je­šno, pa se to obla­če­nje za me­ne pro­du­ži­lo u vječ­nost. Ob­u­če je­dan ru­kav pa se za­ce­ne od smi­je­ha, on­da se još vi­še ce­re­ka kad ob­u­če dru­gi, a kad je s na­vu­če­nim ru­ka­vi­ma na­sta­vio smi­ja­nje, da­ma mu je na­vu­kla ko­šu­lju na gla­vu. A dok je upa­sao ko­šu­lju u pan­ta­lo­ne, mra­vlja če­ta po­pri­mi­la je broj­nost bri­ga­de na mom oja­đe­lom li­cu! Kad je i da­ma do­tje­ra­la svo­ju to­a­le­tu, sje­li su jed­no uz dru­go na onaj mi­ri­sni le­žaj u sje­no­vi­toj hla­do­vi­ni. On je nju ma­zio i gr­lio, pro­sto da čo­vjek ne po­vje­ru­je da ona­ko pri­ze­mlje­no gra­đen mu­ška­rac ima ma­ni­re nje­žno­sti! Par na­sta­vi da se za­ba­vlja i od­ma­ra po­sli­je erot­skog pra­žnje­nja, a mra­vi po­če­še da uje­da­ju, osje­tio sam je­dan ki­sje­li ubod u oč­nom uglu i je­dan bol­ni ugriz za usnu. Bio sam na gra­ni­ci kri­ka i bi­je­sa, ni­je­sam vi­še li­je­vom ru­kom ukla­njao mra­ve no sam ih stao gnje­či­ti de­snom i li­je­vom! Nji­hov do ta­da ki­sjel­ka­sti mi­ris pre­šao je u ne­ku odur­nu blju­ta­vo–lji­ga­vu ga­dost ko­ja je na­go­ni­la na po­vra­ća­nje! Ta­man kad sam po­vra­ća­njem ras­pr­šio mra­ve s usta, lju­bav­ni­ci su usta­li, otre­sli se od de­ta­lja si­je­na i oti­šli! Ni­kad pri­je ni ka­sni­je, ni­je­sam ni­ko­me ta­ko po­že­lio sre­ćan put kao nji­ma ta­da! Mo­že se po­mi­sli­ti da se u mi­ri­snoj sjen­ci bo­san­sko­ga sto­ga od­vi­ja­la lju­bav­na idi­la vri­jed­na po­et­skog osvr­ta De­san­ke Mak­si­mo­vić, da je to bi­lo lju­bav­no vjen­ča­nje ko­je ću­ko­ve uzi­ma kao cr­kve­nja­ke i sla­vu­je za pje­va­če. Ta­man po­sla. To je bi­la si­ro­va je­ba­či­na, to što se da­mi bi­je­lih ru­ku do­go­di­lo na si­je­nu do­ga­đa­lo joj se u grad­skom par­ku, u to­a­le­tu put­nič­kog vo­za i neo­svi­je­tlje­nom ha­u­sto­ru! Ja i Du­ško ka­sni­je smo sa­zna­li da je ona po­ve­de­na na rad­nu ak­ci­ju da pru­ža nje­žne uslu­ge kao onu is­pod bo­sasnskog sto­ga. Ona je, si­ro­ta, za­vr­ši­la kao noć­na da­ma, kao stu­dent vi­đao sam je na po­po­noć­noj že­lje­znič­koj sta­ni­ci u Be­o­gra­du.

Omra­vlje­ni, po­lu­pe­če­ni od av­gu­stov­skog sun­ca i smr­vlje­ni od stra­ha sko­či­li smo, po­tr­ča­li i do­tr­ča­li na spa­so­no­sni iz­vor! Pio sam ja ra­znih vo­da, ina­če – od svih ele­men­tar­nih sti­hi­ja naj­vi­še vo­lim vo­du, pam­tim ja i Bra­di­nu i Ivan­be­go­va ko­ri­ta, La­li­ća ja­mu u Nje­go­šu i če­smu kod Fer­ha­di­je, ali, ipak, od svih vo­da na svi­je­tu naj­sla­đi je iz­vor ko­ji smo pro­na­šli ja i Du­šan Plja­kić u bo­san­skoj šu­mi ne­da­le­ko od se­la Vr­ba­nje u ba­nja­luč­kom kra­ju! Gri­go­ri­je Cam­blak re­kao je u Ži­ti­ju Ste­va­na De­čan­sko­ga da se ni­ko ne mo­že na­si­ti­ti lju­bo­ča­šća iz­vo­ra oko ko­ga se sa­vio ma­na­stir De­ča­ni, ve­li da ta vo­da da­je kra­so­va­nje li­cu i bla­go­ra­stvo­re­nje ti­je­lu! Pio sam ja i de­čan­sku vo­du, osta­jem uz tvrd­nju Cam­bla­ko­vu, ali da­jem pr­vjen­stvo bo­san­skom iz­vo­ru ko­ji je sprao s me­ne smrad, strah i jad!

Po­la­ze­ći od sta­no­vi­šta vre­me­šnog i is­ku­stve­nog čo­vje­ka, ko­mot­no mo­gu re­ći da je strah ko­ji sam do­ži­vio na mra­vljoj sta­zi ozna­čio pr­vu na­pr­sli­nu u mom ide­o­lo­ško–po­li­tič­kom bi­ću, ako se mo­že go­vo­ri­ti o pri­klad­no­sti jed­nog se­dam­na­e­sto­go­di­šnja­ka da pri­pa­da ne­koj ide­o­lo­ško–po­li­tič­koj svi­je­sti. Ne mo­že se re­ći da on ima lič­nu po­li­tič­ku svi­jest i for­mi­ran ide­o­lo­ški kre­do, ali nje­go­va spo­sob­nost da se pri­klo­ni jed­noj svi­je­sti ne­su­mlji­va je! Pod uti­ca­jem skroz ide­o­lo­gi­zo­va­ne na­sta­ve u ško­li i ru­skih fil­mo­va, ko­je su pi­tom­ci In­ter­na­ta za sred­nje ško­le u Nik­ši­ću, gle­da­li jed­nom sed­mič­no, for­mi­rao sam uvje­re­nje da sve re­vo­lu­ci­je, a po­seb­no Ok­to­bar­ska i Ti­to­va, otre­žnja­va­ju čo­vje­ka od la­ži, ca­ra, iz­ra­blji­va­nja, kra­lja, dog­me ko­ju su iz­mi­sli­li gram­zi­vi po­po­vi i Bo­ga ko­ga ni­ko ni­je čuo ni vi­dio! Kao ju­no­ša ko­ji ne pam­ti oca i kao sin udo­vi­ce ko­ja je po­pri­je­ko gle­da­la si­lo­bat­ne ga­zde i mu­ško do­ma­ćin­sko na­pre­do­va­nje, po­seb­no sam za­vo­lio so­ci­ja­li­stič­ke re­vo­lu­ci­je ko­je su se iz­bo­ri­le za pra­vo že­ne! I po­red to­ga što su u mo­joj ško­li omla­din­ski ru­ko­vo­di­o­ci bi­li naj­go­ri đa­ci, a naj­va­tre­ni­ji ide­o­lo­ški pro­pa­ga­to­ri – naj­go­ri na­stav­ni­ci, opet sam na­sta­vom, udž­be­ni­ci­ma i ru­skim fil­mo­vi­ma bio usmje­ren da vje­ru­jem u pro­spe­ri­tet vre­me­na ko­me pri­pa­dam. Vje­ro­vao sam da te iste rad­ne ak­ci­je ima­ju pu­no zna­če­nje. Va­lja­lo je opra­vlja­ti raz­ru­še­nu do­mo­vi­nu kao dug pre­ma pa­lim za otadž­bi­nu i gra­di­ti no­vo kao oba­ve­zu pre­ma bu­duć­no­sti! Me­đu­tim, blju­ta­vo–lji­ga­va ga­dost mra­va u oči­ma i usti­ma, svr­dao po­po­dnev­nog av­gu­stov­skog sun­ca u oši­ša­nu gla­vu i strah od ru­ko­vo­di­o­ca ko­ji nam si­pa brom u čor­bu a oko svo­ga ma­lja­vog vra­ta sa­vi­ja ma­šnu bi­je­lih žen­skih ru­ku, sli­li su se u fu­gu ko­ja se vi­dlji­vo za­cr­ta­la u mo­joj na­klo­no­sti pre­ma ide­o­lo­ško–po­li­tič­koj ma­tri­ci Ti­to­ve Ju­go­sla­vi­je! Ta na­pr­sli­na ni­je se ra­pid­no ši­ri­la, mo­gla je ona i za du­že da ukri­va sa­mu se­be, ali, kao ba­cil ne­iz­li­je­če­ne bo­le­sti, ima­la je stal­nu šan­su da na­sta­vi svo­je ši­re­nje. Ide­o­lo­gi­ja, s ko­jom ću mno­go ka­sni­je sve ve­ze po­ki­da­ti, na mra­vljoj je sta­zi po­če­la svo­je do­ki­da­nje u mo­joj svi­je­sti. S ri­zi­kom da pla­gi­ram An­dri­će­vu vi­še­grad­sku sta­zu, na­sto­ja­ću da po­ka­žem ka­ko je mo­ja mra­vlja sta­za ima­la za me­ne mno­go vi­še zna­če­nja ne­go što to mo­gu da is­ka­žem uvjer­lji­vim či­nje­ni­ca­ma! Mra­vlja sta­za iz bo­san­skog su­mra­ka ugra­di­će se u mo­je mo­ral­no i in­te­lek­tu­al­no bi­će, od te ugrad­nje ima­ću mno­go mu­ke kao gra­đa­nin, ali kao in­te­lek­tu­a­lac za­hva­lan sam toj mra­vljoj sta­zi!

Ipak, mo­že se re­ći da sam na mra­vljoj sta­zi ide­o­lo­ško–po­li­tič­ki cik­nuo, fi­no na­pr­skao ali na­pr­sli­na mo­že i da se ne uoči. Ta­ko cik­ne sta­klo, Ba­nja­ni ka­žu ci­klo ci­klo, da­kle na­pr­slo, mo­že i du­že da slu­ži ali će na kra­ju sa­svim pr­snu­ti, tu sa­sta­vlja­nja ne­ma. Ta ne­vi­dlji­va na­pr­sli­na s mra­vlje sta­ze ja­ko će se pro­ši­ri­ti na is­toj rad­noj ak­ci­ji, te će to pro­ši­re­nje odža­ti svoj ob­lik. Ta se fu­ga ni­kad ne­će sma­nji­ti, ona će za­trav­nji­va­ti i ukri­va­ti se, ali s te ši­ri­ne mno­go ka­sni­je kre­nu­će moj ap­so­lut­ni raz­laz s ide­o­lo­gi­jom s ko­jom sam bio do­šao na pru­gu Ba­nja Lu­ka – Do­boj! To pro­ši­re­nje je u ve­zi sa smr­ću oca mo­ga dru­ga Du­ša­na Plja­ki­ća s ko­jim sam spa­vao na istom u de­blji­ni da­sa­ka ne­u­jed­na­če­nom kre­ve­tu, s ko­jim sam pro­na­šao raj­ski iz­vor i od­le­žao blju­ta­vo–otu­žni strah na mra­vljoj sta­zi!

Za vri­je­me kra­ljev­ske Ju­go­sla­vi­je, otac Du­ša­na Plja­ki­ća bio je vla­snik Štam­pa­ri­je, nje­go­va ku­ća pri­pa­da­la je slo­ju ugled­nih nik­šić­kih gra­đa­na. Po­sli­je oslo­bo­đe­nja Nik­ši­ća od Tu­ra­ka, od­no­sno po­sli­je Ber­lin­skog kon­gre­sa 1878. go­di­ne, ka­da se Cr­na Go­ra te­ri­to­ri­jal­no uve­ća­la za ne­ko­li­ko pu­ta, knjaz Ni­ko­la je Nik­šić i oko­li­nu na­se­lio s naj­za­slu­žni­jim, ra­zu­mi­je se – i nje­mu naj­o­da­ni­jim Cr­no­gor­ci­ma i Her­ce­gov­ci­ma, kao što će i dru­ga oslo­bo­đe­na mje­sta, kao Bar i Ul­cinj, na­se­li­ti po istom kri­te­ri­ju­mu ple­me­ni­ci­ma iz Ri­ječ­ke Na­hi­je, Crm­ni­ce i dr. Za raz­li­ku od dru­gih oslo­bo­đe­nih mje­sta, Nik­šić je u sve­mu na­pre­do­vao: in­du­stri­ja pi­va, kul­tur­no–umjet­nič­ko dru­štvo Za­hu­mlje i Nik­šić­ka gim­na­zi­ja! Knjaz Ni­ko­la mi­slio je da će svo­ju sta­rost pro­ve­sti u Nik­ši­ću, kao mo­šta­ni­ci iz­me­đu Cr­ne Go­re i Her­ce­go­vi­ne, pa je po­di­gao dvo­rac s ko­jim se ne mo­že po­re­di­ti ni Ce­tinj­ski dvor iz ko­ga je vla­dao! Za du­šu cr­no­gor­skih i her­ce­go­vač­kih ju­na­ka po­gi­nu­lih u oslo­bo­di­lač­kom ra­tu od 1876–1878. po­dig­nu­ta je na Pe­tro­voj gla­vi­ci cr­kva, hram Sve­to­ga Va­si­li­ja Ostro­ško­ga. Car je ru­ski pri­po­mo­gao iz­grad­nju te cr­kve, Nik­ši­ća­ni je zo­vu mana­stir, na zi­do­vi­ma su upi­sa­na ime­na po­gi­nu­lih bo­ra­ca, zvo­na su sti­gla iz Ru­si­je. Svo­jom bi­je­lom vi­si­nom ova cr­kva nad­ma­ša lje­po­tom sva­ki pra­vo­slav­ni hram u Cr­noj Go­ri! U Nik­ši­ću su na­se­lje­ni naj­bli­ži Go­spo­da­re­vi ro­đa­ci, sve ser­da­ri i voj­vo­de sa ze­mljom–da­rov­ni­com u Sli­vlju smi­šlje­no­me. Nik­šić će, i po­red to­ga, po­nu­di­ti po­če­tak par­la­men­tar­ne de­mo­kra­ti­je i opo­zi­ci­je knja­zu Ni­ko­li ko­ji je svo­jim ap­so­lu­ti­stič­ko–na­rod­njač­kim auto­ri­te­tom i kra­ljev­skom osme­rač­ko–de­se­te­rač­kom pje­va­ni­jom za ne­pi­sme­ne ple­me­ni­ke i brat­stve­ni­ke ok­tro­i­sao ustav ko­ji je pot­pi­sao! Iz­da­vač­ka dje­lat­nost u me­đu­rat­nom Nik­ši­ću, ka­ko knji­ga ta­ko i no­vi­na i ča­so­pi­sa – Slo­bod­na mi­sao, Valj­ci i Raz­vrš­je, ni u pri­mi­sli se ne mo­gu na­zva­ti pro­vin­ci­jal­nim gla­si­li­ma! Sto­jan Ce­ro­vić, pro­fe­sor Nik­šić­ke gim­na­zi­je, evrop­ski obra­zo­van in­te­lek­tu­a­lac, bio je do­slov­no sto­žer knji­žev­nog, iz­da­vač­ko–pu­bli­ci­stič­kog gla­sa Nik­ši­ća. Nik­šić­ko po­zo­ri­šte po­če­lo je pri­ka­zi­va­njem Bal­kan­ske ca­ri­ce knja­za Ni­ko­le, i to pod ve­drim ne­bom, da bi iz­me­đu dva ra­ta glu­mač­kim ka­drom i re­per­to­a­rom od­ba­ci­lo atri­bu­ci­ju pro­vin­cij­skog po­zo­ri­šta! Po­ro­di­ce ko­je su do­se­lje­ne i da­ro­va­ne Go­spo­da­re­vom mi­lo­šću i tur­skom pu­sto­lo­vi­nom ima­le su sve uslo­ve da raz­vi­ja­ju grad­sko ob­lič­je Nik­ši­ća. Te po­ro­di­ce či­ni­le su naj­vi­ši dru­štve­ni sloj ka­ko u eko­nom­skom ta­ko i u kul­tur­nom zna­če­nju, tim slo­jem Nik­šić je nad­ra­stao gra­do­ve s mno­go ve­ćim bro­jem sta­nov­ni­ka! Iz ta­kve jed­ne her­ce­go­vač­ko–na­se­lje­nič­ke po­ro­di­ce, pre­sti­žne i imuć­ne po­ti­cao je i Du­ško Plja­kić, moj drug s Mra­vlje sta­ze! Bio je sin je­di­nac, me­đu ne­ko­li­ko se­sta­ra, što zna­či da je imao svu nje­žnost, lju­bav i pa­žnju ko­ju mo­že pru­ži­ti po­ro­di­ca ur­ba­ne to­a­le­te i ma­ni­ra a s na­slje­đem oda­no­sti mu­škoj lo­zi ko­je de­i­fi­ku­je pa­tri­jar­hal­ni adet! Bio je od­li­čan đak, ne sa­mo po ocje­na­ma, go­lim pe­ti­ca­ma, ne­go je­dan od onih uče­ni­ka ko­ji sve­u­kup­no­šću svo­je in­te­lek­tu­al­ne i fi­zič­ke usa­gla­še­no­sti od­ska­če od dru­gih od­li­ka­ša! Znam ne­ko­li­ko lju­di ko­ji­ma li­je­po pri­sta­je uobra­že­nost, ali to ni­je nji­ho­va po­za nad­me­no­sti, no svje­snost o sop­stve­noj uz­dig­nu­to­sti iz­nad osta­lih! Nje­goš je ge­ne­ri­sao pra­vo uz­dig­nu­tih da to i sa­mi is­ti­ču. Pr­va re­če­ni­ca iz Te­sta­men­ta Vla­di­ke Ra­da je ka­non za iza­bra­ni­ke ko­ji­ma je da­ro­va­na spo­sob­nost da nad­ra­stu svo­ju oko­li­nu: za­hva­lju­je Tvor­cu što ga je du­hom i ti­je­lom uz­vi­sio iz­nad mi­li­o­na! Ta­kvi se lju­di mno­go ne dru­že, to su oso­be uskih kru­go­va, i kad bi htje­li da se sto­pe s po­pu­li­zmom, to im ne bi po­šlo za ru­kom! Imao sam pri­li­ku da se i kao đak i kao stu­dent dru­žim s ta­kvim li­ci­ma, ako se iz­vje­sna bli­skost mo­že na­zva­ti dru­že­njem!

Bi­ja­smo se jed­no­ga ka­snog po­po­dne­va vra­ti­li s na­šeg iz­vo­ra i sje­di­mo is­pod dr­ve­ta u kru­gu na­ših ba­ra­ka, bio je to kao ne­ka­kav gu­sto pro­li­sta­li trn bez sta­bla, vi­sok i ši­rok ali sav od kro­šnje! Sje­li uobi­ča­je­no, kao ma­lo tu­žni što smo se vra­ti­li s iz­vo­ra iz vi­so­ke šu­me pod osa­mlje­ni trn na smo­tri­štu bez ze­le­ne trav­ke! To je bio slu­čaj­ni za­stoj moj i Du­škov, ta­ko smo sje­dje­li sto pu­ta na sto mje­sta. Uto­li­ko je do­šao ku­rir na­še bri­ga­de, žgo­lja­vi Va­so, bu­lja­vih oči­ju kao u so­ve! Kad sam god ka­sni­je či­tao pje­smu Že­nid­ba kra­lja Vu­ka­ši­na sje­ćao sam se Va­sa kao žu­re. Da je pje­vač Vu­kov gle­dao Va­sa kao mo­del ne bi druk­či­je opi­sao kra­lja Vu­ka­ši­na u odje­ći voj­vo­de Mom­či­la ne­go što ga je opi­sao! A ni­je Va­so bio od­bo­jan, imao je ne­što nje­žno u osmi­je­hu, da­li su mu da bu­de ku­rir za­to što je od­vi­še sla­ba­šan za fi­zič­ki po­sao! Zbog te ka­pi lje­po­te u osmi­je­hu is­pod bu­ljin­skih oči­ju, sje­tio sam se Va­sa kad sam pr­vi put u An­to­lo­gi­ji Vla­da­na Ne­di­ća pro­či­tao usme­nu lir­sku pje­smu o mom­če­tu ko­je od­go­va­ra na pi­ta­nja što je ta­nak, bli­jed i ma­len. Ve­li, ako je vi­tak pre­vi­tak – znak je to ro­da go­spod­ska, ako je bli­jed pre­bli­jed – to je ško­le učio, a to što je ma­len pre­ma­len – svo­me je ko­nju la­ga­šan!

Do­đe ku­rir Va­so i Du­šku da­de na pot­pis de­pe­šu! Ni­je to, kao da­nas, bio te­le­gram u ko­ver­ti, no obi­čan list ad­mi­ni­stra­tiv­ne har­ti­je na ko­me je ot­ku­ca­no pi­sa­ćom ma­ši­nom da je Du­ša­nu Plja­ki­ću umro otac, iz­ne­na­da, od sr­ča­ne ka­pi! To mu ja­vlja maj­ka.

Du­ško se pr­vo pot­pi­sao u Va­so­vu knji­gu, on­da pro­či­tao te­le­gram, pre­bli­je­dio i za­gle­dao se upra­zno. Ru­ka mu je osta­la s har­ti­jom me­đu pr­sti­ma u istom sta­vu u ko­me je bi­la dok je de­pe­šu či­tao! Ja sam mu uzeo pa­pir iz ru­ke i pro­či­tao. I ja sam se uko­čio sa ža­lo­snim li­stom u ru­ci. Gle­dam u Du­ška ko­me su od­jed­nom po­te­kle su­ze, pla­kao je kao da mer­mer­ni kip pla­če. Gla­sa ni­je pu­štao, ni naj­ma­nji grč ni­je se pri­mje­ći­vao na nje­go­vu li­cu!

U de­pe­ši je pi­sa­lo da od­mah ja­vi kad mo­že sti­ći u Nik­šić da bi sa­hra­na sa­če­ka­la nje­gov do­la­zak! Upo­zo­rio sam ga na tu na­po­me­nu u de­pe­ši, Du­ško je ma­ra­mi­com obri­sao su­ze, ja sam ru­kom ras­tro po li­cu svo­je su­ze, i Va­so je bio su­znih oči­ju, ni­šta ni­je re­kao a sta­jao je is­pred nas. Pi­ta Du­ško Va­sa je li ko­man­dant u svo­joj kan­ce­la­ri­ji, Va­so po­tvr­đu­je, Du­ško mi da­je znak da ide­mo za­jed­no u Am­bu­lan­tu! Dao sam ra­ni­ji opis na­šeg dru­ga ko­man­dan­ta, na­po­me­nuo sam da je na­sit­no štr­cao plju­vač­ku kad lju­ti­to go­vo­ri, da­nas bi se ulič­nim slen­gom re­klo da bi tre­ba­lo za li­ce na­ba­vi­ti bri­sa­če kad se s njim raz­go­va­ra!

De­žur­ni s cr­ve­nom tra­kom oko li­je­ve mi­ške ka­že da sa­če­ka­mo i uđe kod ko­man­dan­ta da nas na­ja­vi. Čuo se unu­tra ve­se­li ža­gor. De­žur­ni se vra­tio i re­kao da če­ka­mo, pri­mi­će nas drug ko­man­dant. On­da od ko­man­dan­ta iza­đe nje­gov za­mje­nik, ši­rok i raz­dr­ljen, s njim iz­la­ze dvi­je sa­ni­tet­ke, jed­na Kra­gu­jev­čan­ka dru­ga na­ša iz Nik­ši­ća. De­žur­ni na­re­di da uđe­mo. Ko­man­dant še­ta iz ćo­ška u ćo­šak, htio je do­ma­ćin­skom za­bri­nu­to­šću, kao mo­re ga bri­ge za sve nas i rad­nu ak­ci­ju, da eli­mi­ni­še­mo na­šu pret­po­stav­ku o nje­go­vu uče­šću u smi­je­hu i ža­mo­ru ko­je smo mo­ra­li ču­ti pri­je no je za­mje­nik sa sa­ni­tet­ka­ma iza­šao! A sve i da ni­šta ni­je­smo ču­li, smi­jeh ko­ji se ni­je mo­gao uga­si­ti na li­ci­ma dru­ga­ri­ca sa­ni­tet­ki kad su iza­šle mo­rao nas je uvje­ri­ti da je bio ne­ka­kav elen­dek kod ko­man­dan­ta! Pu­stio nas je da sto­ji­mo dok je on po­gnu­te gla­ve i oštra ko­ra­ka iz­mje­rio obje di­ja­go­na­le kan­ce­la­ri­je. On­da je na­glo stao, bio nam je le­đi­ma okre­nut, okre­nuo gla­vu kao na ko­man­du na de­sno rav­najs, pre­ko ra­me­na oštro nas po­gle­dao i za­pi­tao:

– Šta je? Šta vam tre­ba?!

Du­ško je, iz­go­va­ra­ju­ći ne­za­o­bi­la­znu in­ti­tu­la­ci­ju dru­že ko­man­dan­te, re­kao da mu je umro otac pa mo­li da mu se do­zvo­li od­la­zak na oče­vu sa­hra­nu. To re­kao i pru­žio ko­man­dan­tu har­ti­ju s tu­žnim br­zo­ja­vom. Ko­man­dant je iz istog sto­je­ćeg sta­va pri­hva­tio ru­kom har­ti­ju, vra­tio gla­vu u po­lo­žaj na mir­no, pro­či­tao tekst i na­glo se okre­nuo ra­ši­riv­ši no­ge kao da hva­ta sta­bil­nu rav­no­te­žu bok­se­ra što na rin­gu oče­ku­je na­pad part­ne­ra! Pre­ba­cio je har­ti­ju na dlan li­je­ve ru­ke, uda­rio po nje­mu pr­sti­ma i sple­tom de­sne ša­ke i upi­tao in­to­na­ci­jom ko­ja raz­bi­ja pi­ta­nje a na­gla­ša­va sum­nju u isti­ni­tost tek­sta ko­ji je pro­či­tao:

– Đe je ovje­ra Sre­skog od­bo­ra, Ko­mi­te­ta ili Gim­na­zi­je da je isti­na ovo što pi­še!

Du­ško je bla­go ra­ši­rio ru­ke i re­kao da nje­go­va maj­ka ja­vlja za oče­vu smrt. Ko­man­dant je na to ba­cio har­ti­ju na Du­ška do­dav­ši sik­ta­vo s či­ta­vim obla­kom ras­pr­še­ne plju­vač­ke ko­ju smo ja i Du­ško osje­ti­li na li­cu:

– Bez zva­nič­ne ovje­re da je isti­na to što ja­vlja tvo­ja maj­ka, tom har­ti­jom mo­žeš obri­sa­ti du­pe! Uosta­lom i da je isti­na ne mi­je­nja stvar! Ti valj­da znaš da je pro­du­že­na na­ša rad­na ak­ci­ja za pet­nes da­na za­to što do­la­zi drug Ti­to da vr­ši smo­tru rad­nih bri­ga­da. Ti si omla­di­nac za ko­ga tre­ba da je va­žni­ji do­la­zak dru­ga Ti­ta no tvoj od­la­zak na oče­vu sa­hra­nu pa i kad bi bio stvar­no umro! Ti si, na­ža­lost, za­bo­ra­vio pje­smu dru­go­va par­ti­za­na iz Na­rod­no­o­slo­bo­di­lač­kog ra­ta i Ko­mu­ni­stič­ke re­vo­lu­ci­je – na­ša bor­ba zah­ti­je­va kad se gi­ne da se plje­va. Slo­bo­dan si!

Ni­je Du­ško ni­šta pro­go­vo­rio, sta­jao je za tre­nu­tak ona­ko sle­đen, me­ne ko­man­dant ni­je ni po­gle­dao, iza­šli smo, Du­ško, ja za njim. Ni­je mi ni­šta re­kao, oti­šao je u ba­ra­ku, u spa­va­o­ni­cu i le­gao. Ra­zu­mio sam da sta­nje u ko­me je ne že­li da po­di­je­li ni sa mnom, ja sam se s vra­ta spa­va­o­ni­ce vra­tio u krug i po­mi­je­šao s bri­ga­di­sti­ma ko­ji su se oku­plja­li za ve­čer­nju smo­tru.

Du­ško ni­je usta­jao ni za ve­čer­nju smo­tru ni za ve­če­ru, re­kao je de­žur­no­me da je bo­le­stan i po­vje­ro­vao mu je de­žur­ni! Kad sam ja u od­re­đe­no vri­je­me oti­šao na spa­va­nje, a na spa­va­nje se išlo po ko­man­di kao u voj­sci, Du­ško bi­ja­še bu­dan. Uobi­ča­je­no se po­mje­rio na svo­ju da­sku, sta­vio ru­ke pod gla­vu i le­že­ći na le­đi­ma gle­dao u da­ske gor­njeg kre­ve­ta ko­je su se uvi­ja­le i škri­pa­le pod te­re­tom gor­njeg pa­ra na­šeg dvo­sprat­novg le­ža­ja! Ja sam br­zo za­spao, ra­zu­mi­je se, spa­vao u jed­nom ko­ma­du do ju­tar­njeg bu­đe­nja, a bu­di­li su nas vri­skom i gru­bo­šću kao u voj­sci! Du­ško je ustao nor­mal­no i uklju­čio se u sve stav­ke nor­mi­ra­nog dnev­nog prak­ti­ku­sa – od ju­tar­nje fi­skul­tu­re i umi­va­nja pre­ko do­ruč­ka i po­stro­ja­va­nja do od­la­ska u usi­jek na rad. Ni­ko ni­je mo­gao po­zna­ti da je u ne­čem druk­či­ji no što je bio ju­če, ostao je ona­ko li­je­po uobra­žen, go­spod­stve­no na dis­tan­ci! Kad ni­je me­ni – su­lo­žni­ku i su­vla­sni­ku ar­ka­dij­ske šu­me i stu­den­ca, re­kao ni jed­nu ri­ječ o gru­bo­sti, ma ma­lo je re­ći gru­bo­sti, kad me­ni ni­je ni­šta re­kao o di­vljač­kom, ko­mu­ni­stič­ko–sko­jev­skom, me­di­o­kri­tet­sko–is­kom­plek­si­ra­nom na­sr­ta­ju ko­man­dan­ta na nje­go­vo ljud­sko pra­vo i po­ro­dič­nu in­ti­mu, tek ka­ko bi do­zvo­lio se­bi sla­bost da se po­vje­ra­va dru­gi­ma pre­ma ko­ji­ma je ina­če na stal­noj dis­tan­ci! Mla­dić od se­dam­na­est go­di­na mo­gao je sna­gu svo­je ofi­ci­jel­no još ne­do­zre­le lič­no­sti is­po­lji­ti kul­ti­vi­sa­nim sti­lom upra­vo za­to što je pri­pre­mljen u ku­ći ko­ja je u se­be ugra­di­la sve stav­ke gra­đan­skog ugle­da. Ra­zu­mi­je se, stil ta­kvog vas­pi­ta­nja mo­gao je i u naj­bol­ni­jem tre­nut­ku odr­ža­ti se­dam­na­e­sto­go­di­šnjak ko­ji je spo­so­ban da in­te­li­gen­ci­jom kon­tro­li­še osje­ća­nja. Odi­sta je pje­snik u pra­vu: kad sr­ce za­pi­šti – mi­sao je kri­va!

Po­sli­je ma­tu­re is­pu­stio sam Du­ša­na Plja­ki­ća iz vi­da. Stu­di­rao je mo­žda u Lju­blja­ni ili Za­gre­bu na ne­kom od teh­nič­kih fa­kul­te­ta, čuo sam da je pro­fe­sor Sa­ra­jev­skog uni­ver­zi­te­ta. Ne znam šta je bi­lo s njim ni je li pre­te­kao rat.

Kao što je po­me­nu­to, na­pr­sli­nu na ide­o­lo­ško–po­li­tič­kom slo­ju mo­ga bi­ća uti­snu­la je Mra­vlja sta­za a tu će na­pr­sli­nu kan­ce­la­ri­ja Ko­man­dan­ta bri­ga­de uob­li­či­ti u mar­kant­nu fu­gu. Po­sto­ja­no je osta­la ta uobi­ča­je­na usje­kli­na, ali ni­je se ši­ri­la. Ipak, mo­žda bi tki­vo u ko­je je ura­sla sa­sta­vi­lo svo­je oba­le i ukri­lo je u ne­vi­dlji­voj unu­tr­ra­šnjo­sti da se ni­je­su re­đa­li do­ga­đa­ji ko­ji će us­pre­za­ti po­ten­ci­jal­nu mo­guć­nost tki­va da se pre­mo­sti. O sra­sta­nju tki­va pre­ko uob­li­če­ne šu­plji­ne ni­je se vi­še mo­glo go­vo­ri­ti. Po­đi­mo re­dom.

Po­šao sam na stu­di­je 1953. go­di­ne, u Be­o­grad na Fi­lo­zof­ski fa­kul­tet. Pr­vo sam stu­di­rao fi­lo­zo­fi­ju, on­da se pre­pi­sao na knji­žev­nost, Ni­je­sam se svo­je­volj­no upi­sao ni pr­vi ni dru­gi put. Htio sam da stu­di­ram isto­ri­ju, još kao sre­djo­ško­lac vi­še sam či­tao isto­ri­o­gra­fi­ju no knji­žev­nost a fi­lo­zo­fi­ja me ni­je pri­vla­či­la, naj­vi­še za­to što mi je taj pred­met omr­znuo su­vo­par­ni i do­sad­ni pro­fe­sor. Zbog Jo­va­na za­mr­zio sam i Sve­to­ga Jo­va­na! Ma­lo je re­ći da sam u ge­ne­ra­ci­ji bio naj­bo­lji đak iz isto­ri­je! U tri odje­lje­nja mo­je ge­ne­ra­ci­je ni­ko ni­je imao pe­ti­cu iz isto­ri­je ne­go ja. Ne za­to što je pro­fe­sor bio pre­strog, bi­lo je uče­ni­ka ko­ji su za­slu­ži­va­li od­lič­nu ocje­nu, ali pro­fe­sor ni­je htio da ih iz­jed­na­či sa mnom. Kad ga je di­rek­tor opo­me­nuo na ne­prav­du ko­ju či­ni tim uče­ni­ci­ma, on je hlad­no­krv­no od­go­vo­rio da će im da­ti pe­ti­ce sa­mo ako se uve­de ocje­na vi­še od pet, ko­ju bih u tom slu­ča­ju ja do­bio! I po­red to­ga ni­je­sam stu­di­rao isto­ri­ju, svo­ju on­da­šnju i sa­da­šnju lju­bav! Imao sam ro­đa­ka stu­den­ta fi­lo­zo­fi­je, u sred­njoj ško­li je bio le­gen­da od đa­ka, ne iz jed­nog pred­me­ta kao ja iz isto­ri­je, ne­go do­slov­no iz svih pred­me­ta! On me na­go­vo­ri da upi­šem nje­go­vu gru­pu. Po­slu­šah ga. Je­di­ni in­te­re­san­tan pro­fe­sor bio je Ni­ko­la Rot, pre­da­vao je op­štu psi­ho­lo­gi­ju. Je­vre­jin, pri­je ra­ta pre­da­vao je nje­mač­ki je­zik u Ce­tinj­skoj gim­na­zi­ji, pre­zi­vao se Špic­ro­ter. Ka­sni­je se opre­di­je­lio za psi­ho­lo­gi­ju, dok­to­ri­rao kod Zo­ra­na Bu­ja­sa u Za­gre­bu, od­ba­cio iz pre­zi­me­na pre­fiks špic, oti­šao u par­ti­za­ne, kao i sva­ki Je­vrej da bi sa­ču­vao gla­vu! Imao je hr­vat­ski iz­go­vor u fo­net­skom i mor­fo­lo­škom prav­cu, tih, bla­go­ro­dan i ubje­dljiv. Mno­go ka­sni­je, kad je Ti­to uda­lja­vao gru­pu pro­fe­so­ra s Fi­lo­zof­skog i Prav­nog fa­kul­te­ta iz Be­o­gra­da, pro­fe­sor Rot bio je de­kan Fi­lo­zof­skog fa­kul­te­ta. Dr­žao se do­sto­jan­stve­no i hra­bro, ni­je se upi­sao u haj­ka­če go­nje­nih pro­fe­so­ra ne­go je po­nu­dio svo­ju ostav­ku! Pro­fe­so­ri su po­tje­ra­ni, nji­ho­vu is­tjer­ni­cu pot­pi­sao je ta­da­šnji mi­star za pro­svje­tu u Vla­di Sr­bi­je, a da­na­šnji pred­sjed­nik sa­da­šnje Sr­bi­je, Mi­lan Mi­lu­ti­no­vić. Po­mi­njem pro­fe­so­ra Ni­ko­lu Ro­ta za­to što se na­pr­sli­na o ko­joj go­vo­rim iz­vje­sno ob­no­vi­la baš ono­ga da­na kad sam po­la­gao op­štu psi­ho­lo­gi­ju kod nje­ga.

Po­la­že­mo nas ne­ko­li­ko re­dvo­nih stu­de­na­ta, kla­sič­nih bru­co­ša i je­dan van­red­ni stu­dent ko­ji je bli­ži če­tr­de­se­toj no tri­de­se­toj go­di­ni! Imao je fa­cu ti­pič­nog pro­vin­ci­jal­nog pre­am­bi­ci­o­znog či­nov­ni­ka ko­ji ho­će da se do­ško­lu­je. Ste­van Sre­mac u li­ku ku­lov­či­ne Vu­ka­di­na u isto­i­me­noj pri­po­vi­je­ci ma­e­stral­no je uhva­tio ka­rak­te­ri­sti­ku ta­kvih oso­ba! Taj je bio pre­zi­me­nom Vu­ko­vić, uči­telj od­ne­kud od Plje­va­lja. Ta­kvo­ga je stu­den­ta la­ko pre­po­zna­ti kad ula­zi na fa­kul­tet. Pri­je ne­go uđe iz­va­di če­šalj iz nje­da­ra i za­če­šlja se, s li­je­ve pa s de­sne stra­ne, on­da oba­ve­zno du­ne u če­šalj i vra­ti ga u nje­dra! Tu je ak­ten ta­šnu­ri­na u ko­joj no­si bra­šnje­nik i ra­zna skrip­ta iz ko­jih spre­ma is­pi­te.

Mi re­dov­ni stu­den­ti po­la­že­mo stu­dent­ski, ova­ko i ona­ko, Rot strog, do­bro­na­mje­ran i pra­ve­dan, nje­gov asi­stent Ro­ter, žu­te ko­se kao ječ­me­na sla­ma, ne­bo­plav­nih oči­ju, zbu­nje­no ne­za­in­te­re­so­van. Kad do­đe na red za­če­šlja­ni van­red­ni Vu­ko­vić, pro­mi­je­ni se is­pit­na at­mos­fe­ra! Vu­ko­vić maj­stor­ski bi­ra sve što je ne­bit­no, stal­no ga od­vla­če mar­gi­na­li­je od ma­tič­nog tek­sta! Ver­gla na­glas kao da dr­ži go­vor! Za Ro­ta, ko­ji je vi­še ci­je­nio mr­vi­cu in­te­li­gen­ci­je no to­nu tru­da, ta­kav od­go­vor pret­po­sta­vljao je pe­ti­cu ko grad! Tre­će pi­ta­nje ni­je mu ni po­sta­vljao, ne­go mu sti­ša­no, pro­fe­sor­ski i pri­ja­telj­ski sa­vje­to­vao da sa­svim druk­či­je pri­stu­pi stu­di­ra­nju op­šte psi­ho­lo­gi­je. Sva­ko­me je bi­lo ja­sno da iz to­ga sa­vje­to­va­nja pro­vi­ja­va pro­fe­so­ro­vo ubje­đe­nje da bi dru­gu Vu­ko­vi­ću bi­lo pa­met­ni­je da ne tra­ći vri­je­me na stu­di­je. Me­đu­tim, Vu­ko­vić je ri­je­šio da za­vr­ši fa­kul­tet, ne po­ga­đa nje­ga pro­fe­so­ro­va pro­cje­na nje­go­ve in­te­li­gen­ci­je, ne­go ga ob­u­zi­ma strah da ne­će po­lo­ži­ti is­pit. Pro­mi­je­ni on glas, iz­be­či se na pro­fe­so­ra i po­če da re­đa stav­ke iz svo­je po­li­tič­ke bi­o­gra­fi­je. Ve­li da je on par­tij­ski ak­ti­vi­sta iz Plje­va­lja, da ima ve­li­ke oba­ve­ze, da se od nje­ga tra­ži fa­kul­tet­ska di­plo­ma, on je na ka­drov­skoj li­sti za re­pu­blič­ke funk­ci­je, da mu sil­no vri­je­me od­u­zi­ma ide­o­lo­ško–po­li­tič­ki rad na te­re­nu! In­to­ni­rao je svo­ju ver­bal­nu ti­ra­du us­pla­hi­re­no­šću i pri­je­ko­rom što pro­fe­sor od nje­ga tra­ži isto što i od re­dov­nih žu­to­klju­na­ca ko­ji svu go­di­nu slu­ša­ju na­sta­vu i iz­vo­de se­mi­nar­ska vje­žba­nja, što je nje­mu iz mra­zo­vi­tih Plje­va­lja ne­do­stup­no! Pro­fe­sor Rot je opet sti­ša­no i pri­ja­telj­ski od­go­vo­rio da on sve to ra­zu­mi­je, da ci­je­ni nje­go­vu ide­o­lo­šku ak­tiv­nost i po­li­tič­ke oba­ve­ze, ali ipak on mo­ra na is­pi­tu po­ka­za­ti ni ma­nje ni vi­še no što se tra­ži od dru­gih stu­de­na­ta, re­dov­nih i van­red­nih.

Kad je Vu­ko­vić oci­je­nio da mu pla­ni­ra­ni pri­stup pro­fe­so­ru ne­će upa­li­ti po­zi­tiv­nom ocje­nom, okre­nuo je glas na­tan­ko i na­plač­lji­vo, po­čeo da se ja­da ka­ko je u Plje­vlji­ma te­ško do­ći do knji­ga, te­ško je do­pu­to­va­ti od Plje­va­lja do Be­o­gra­da, mo­ra sa­ti­ma pje­ške pu­to­va­ti ili se pre­ba­ci­va­ti te­ret­nim ka­mi­o­ni­ma do Uži­ca. Ali i po­red sve­ga to­ga, i po­ro­dič­nih ne­pri­li­ka, te­že mu pa­da par­tij­sko po­vje­re­nje ko­je ne mo­že oprav­da­ti, te­že mu je to no i ma­te­ri­jal­ni tro­ško­vi ko­ji ga is­cr­plju­ju na pu­te­vi­ma i pre­no­ći­šti­ma. Uz to je vr­lo ri­zič­no i slu­žbo­va­ti u Plje­vlji­ma i kre­ta­ti se plje­valj­skim te­re­ni­ma, jer još ima ne­u­hva­će­nih čet­nič­kih zlo­či­na­ca iz rav­no­gor­skih ban­di Vla­da Šip­či­ća i Bo­ža Bje­li­ce. Naj­po­sli­je re­kao je da mu se ne mi­li po­vra­tak u Plje­vlja ako ne po­lo­ži op­štu psi­ho­lo­gi­ju!

Mi bru­co­ši vi­še gle­da­mo no slu­ša­mo, Rot po­gle­du­je na žu­će­no–upla­vlje­nog Ro­te­ra, Ro­ter ne­po­mi­čan, ne trep­će žu­to–bi­je­lim tre­pa­vi­ca­ma, mo­glo se po­mi­sli­ti da je sfin­ga, ro­đe­ni brat Ne­fre­te­tin! Vu­ko­vić je skr­stio ru­ke i gle­da u pro­fe­so­ra kao da se iz­ri­če smrt­na pre­su­da. Rot je za­stao ne­ki tre­nu­tak, oči­gled­no je bi­lo da je za­mi­slio ne­što dru­go da ka­že, ali se pre­do­mi­slio i istim sti­ša­nim gla­som re­kao Ro­te­ru:

– Upi­ši­te mu še­sti­cu!

Ro­ter je upi­sao, Rot pot­pi­sao, Vu­ko­vić je zgra­bio in­deks, po­ku­pio is­pred se­be skrip­ta i str­pao u ak­ten–ta­šnu! Ustao je i kre­nuo, ali pri­je no je iza­šao iz slu­ša­o­ni­ce, iz­va­dio je če­šalj, za­če­šljao se s li­je­ve pa s de­sne stra­ne, du­nuo ja­ko u če­šalj i vra­tio ga u nje­dra! Iza­šao je ras­cvje­ta­na li­ca ne ka­zav­ši ni na­ma ni pro­fe­so­ru do­vi­đe­nja!

To­kom vre­me­na taj isti Vu­ko­vić dok­to­ri­ra­će na Po­li­tič­kom fa­kul­te­tu i po­sta­ti pro­fe­sor mark­si­zma na jed­nom od teh­nič­kih fa­kul­te­ta u Be­o­gra­du. Čuo sam da mu je te­ma za dok­tor­sku di­ser­ta­ci­ju bi­la ne­što s pro­sto­ra raz­vit­ka so­ci­ja­li­stič­kog sa­ve­za u plje­valj­skoj obla­sti! Ka­sni­je sam ga sre­tao u štam­pi kao pred­sjed­ni­ka Sa­ve­za bo­ra­ca Ju­go­sla­vi­je, ogla­sio se i kao vjer­ni, i opa­sno ak­tiv­ni sljed­be­nik po­li­ti­ke Slo­bo­da­na Mi­lo­še­vi­ća.

Na mra­vlju sta­zu i ko­man­dan­ta na­sta­vio se stu­dent Vu­ko­vić, ide­o­lo­ško–po­li­tič­ka na­pr­sli­na u mom tki­vu uob­li­ča­va­la se, ide­o­lo­gi­ja ko­ju sam pri­hva­tio po­nu­di­la mi je tri raz­o­ča­re­nja. Ipak, vje­ro­vao sam da su to iz­u­ze­ci, ot­pa­ci, man­gu­pi u sop­stve­nim re­do­vi­ma par­ti­je, još je Le­njin pred­vi­dio da ta­kvi mo­gu upro­pa­sti­ti so­ci­ja­li­stič­ku re­vo­lu­ci­ju! Vje­ro­vao sam da je elit­nih pred­stav­ni­ka mno­go vi­še, oni će oču­va­ti i re­vo­lu­ci­ju i par­ti­ju. Još je za me­ne sva­ka re­vo­lu­ci­ja zna­či­la bo­lji­tak u isto­ri­ji. Ta­kvo mo­je uvje­re­nje naj­vi­še su pod­u­pi­ra­li ru­ski udž­be­ni­ci iz isto­ri­je, ko­ji su bi­li pre­ve­de­ni i pro­gra­mom ute­me­lje­ni u ško­la­ma. Du­go će pro­ći do mo­je spo­sob­no­sti da za­u­zmem kri­tič­ki stav pre­ma knji­zi, pre­ma štam­pa­nom tek­stu. Na po­čet­ku stu­di­ja za ta­kvo ne­što ni­je­sam bio spo­so­ban. Uz pr­ve ri­je­či ko­je sam na­u­čio u mo­jim Ba­nja­ni­ma čuo sam za knji­ge sta­ro­stav­ne ili ca­ro­stav­ne. Gu­sla­ri pje­va­ju ka­ko s knji­gom be­sje­de ca­re­vi i kra­lje­vi, voj­vo­de i ser­da­ri, naj­ve­ći ju­na­ci ro­ne su­ze kad im knji­ga do­sta grd­no ka­že. U mo­joj ku­ći, uz iko­nu Ar­han­đe­la Mi­ha­i­la, na­še kr­sne sla­ve, bio je u is­toj ve­li­či­ni Vla­di­ka Ra­de ko­ji je na­pi­sao naj­mu­dri­ju knji­gu otkad se knji­ge pi­šu! I po­red to­ga što je Ar­han­đel Mi­ha­i­lo imao kri­la i mač, da­lji mi je bio Vla­di­ka Ra­de, pred Ar­han­đe­lom su se kr­sti­li mo­ja maj­ka i slav­ski go­sti, a o Vla­di­ci se pri­ča­lo kao o čo­vje­ku ne­do­sti­žne pa­me­ti. Ja sam se od Gor­skog vi­jen­ca pla­šio kao dje­čak. Knji­ga je bi­la na jed­noj po­li­ci, u ra­va­ma, ni­ko je ni­je či­tao, ali je mi dje­ca ni­je­smo smje­li di­ra­ti. Gor­ski vi­je­nac za me­ne je bio knji­ga ca­ro­stav­na! Ta­kav od­nos pre­ma knji­zi u ovom ili onom vi­du stal­no se pro­du­ža­vao kroz mo­je sred­njo­škol­sko đa­ko­va­nje i stu­di­je. Sa­kral­ni od­nos pre­ma knji­zi kao poj­mu po­seb­no mi je učvr­sti­la bor­ba za ljud­sku prav­du i ve­li­čan­stve­ni pod­vi­zi u toj bor­bi, če­mu su ru­ski udž­be­ni­ci isto­ri­je po­sve­ći­va­li po­seb­nu pa­žnju! Za­to što je Pro­me­tej po­mo­gao ljud­skom ro­du, or­lu­ši­na vla­sti klju­je mu dži­ge­ri­cu! Kla­sna vlast je kri­va što je So­krat is­pio ku­ku­tu! Spar­tak gla­di­ja­tor­skim ma­čem po­tre­sa Rim ko­ji je kao po­lip ste­zao tri kon­ti­nen­ta! Ma­li Stenj­ka Ra­zin ipak je ve­ći no Pe­tar Ve­li­ki ko­ji je na ko­sti­ma mi­li­o­na obes­pra­vlje­nih ru­skih mu­ži­ka po­di­zao u del­ti Ne­ve pa­la­če za car­sko uži­va­nje! Pla­ton Ka­ra­ta­jev iz­nu­tra oba­sja­va Tol­sto­jev Rat i mir! Šta je An­drej Bol­kon­ski, to ni­je ni sjen­ka na­rod­ne gro­ma­de Pla­to­na Ka­ra­ta­je­va. Ka­ra­ta­jev je pre­te­ča Pa­vla Vla­so­va, to se mo­ra pri­zna­ti Tol­sto­ju pa iako je bio grof iz Ja­sne Po­lja­ne A tek šta su re­vo­lu­ci­je! Ka­kva je to svje­tlost uma na dar­vi­nov­skom pu­tu raz­vit­ka ci­vi­li­za­ci­je, ka­kva je to ko­he­zi­o­na zbi­je­nost ljud­skog mo­ra­la, ka­kvi su to sno­po­vi mi­ši­ća ro­bo­va, se­ba­ra, kme­to­va, ro­blja, bur­la­ka s Vol­ge, ro­bi­ja­ša iz zin­da­na i ka­za­ma­ta, obes­pra­vlje­nih in­du­strij­skih rad­ni­ka, voj­ni­ka ko­ji bes­cilj­no gi­nu po car­skim i kra­ljev­skim fron­to­vi­ma, šle­skih tka­ča i že­na ko­je ne­ma­ju pra­vo gla­sa! Re­vo­lu­ci­ja je sru­ši­la Ba­sti­lju i ot­fi­ka­ri­la gla­vu Ma­ri­ji An­to­a­ne­ti ko­ja pre­po­ru­ču­je glad­nom na­ro­du ko­la­če umje­sto hlje­ba! Re­vo­lu­ci­je se do­zi­va­ju od Spar­ta­ka do Ti­ta sa za­vje­tom – gdje ja sta­doh ti pro­du­ži, se­ljač­ki ustan­ci sli­va­ju se u ma­ti­cu svjet­ske re­vo­lu­ci­je ko­jom će Le­njin za­plo­vi­ti pu­nim je­dri­ma! Sve car­ske i kra­ljev­ske kru­ne ovo­ga svi­je­ta sto­pi­le su se u vul­kan­ski oganj da sa­že­žu gla­vu Ma­ti­je Gup­ca, ko­ji je na Mar­ko­vom Tr­gu svo­jom ispo­lin­skom mo­ći ras­kru­nio eks­plo­a­ta­to­re, a okru­nio svo­jim pri­mje­rom sve po­tla­če­ne i pre­zre­ne da se pri­hva­te za­sta­ve slo­bo­de. Do­sto­jan je se­ljač­ki vo­đa da mu i Mar­se­lje­za i Le­nji­nov marš svi­ra­ju u sla­vu i čast! Ipak, sve što je u isto­ri­ji čo­vje­čan­stva bi­lo ve­li­ko, pra­ved­no, re­vo­lu­ci­o­nar­no, do­sto­jan­stve­no i op­šte­ko­lek­tiv­no zna­či­lo je pri­pre­mu za Ve­li­ki Ok­to­bar od ko­ga se u isto­rij­skom ka­len­da­ru ra­ču­na naj­no­vi­ja ljud­ska era. Ka­rak­te­ri­sti­ke svih re­vo­lu­ci­ja od Ni­zo­zem­ske, En­gle­ske, Ve­li­ke fran­cu­ske re­vo­lu­ci­je, pre­ko Pa­ri­ske ko­mu­ne i re­vo­lu­ci­o­nar­ne 48. mo­gu se tač­no na­zna­či­ti ako se te re­vo­lu­ci­je po­sma­tra­ju iz ugla nji­ho­va kraj­njeg re­zul­ta­ta – Le­nji­no­ve Ok­to­bar­ske re­vo­lu­ci­je! Sve što se di­ja­lek­tič­ki raz­vi­ja­lo u isto­ri­ji utka­no je u Ve­li­ki Ok­to­bar. I pla­men lo­ma­če ko­ji je pro­gu­tao Ja­na Hu­sa tra­je kao var­ni­ca u ži­voj buk­ti­nji vječ­nog Ok­to­bra! Le­njin je ži­vio, Le­njin je živ i živ će Le­njin bi­ti! Ta­ko­đe iz ugla za­vr­šni­ce svih re­vo­lu­ci­ja tre­ba ocje­nji­va­ti le­gen­du Ti­to­ve oslo­bo­di­lač­ke re­vo­lu­ci­je, sve dru­go je bi­lo pri­pre­ma Ok­to­bra. Ti­to­va so­ci­jal­na i an­ti­fa­ši­stič­ka re­vo­lu­ci­ja naj­bri­ljant­ni­ji je do­kaz prak­tič­ne pri­mje­ne mark­si­stič­ko–le­nji­ni­stič­ke fi­lo­zo­fi­je! I ta­ko da­lje i ta­ko da­lje… Kri­tič­ki ne­pro­cje­nju­ju­ći ni jed­nu od ovih i hi­lja­de nji­ma slič­nih ko­mu­ni­stič­kih ide­o­lo­ge­ma, do­ži­vlja­vao sam mra­vlju sta­zu, ko­man­dan­ta bri­ga­de i plje­valj­skog ka­dro­vi­ka kao po­dla­ce, li­ce­mje­re i la­žo­ve ko­ji uni­šta­va­ju ide­o­lo­gi­ju ko­joj for­mal­no pri­pa­da­ju. Na­pr­sli­nu u ide­o­lo­ško–po­li­tič­kom slo­ju mo­ga bi­ća uob­li­či­li su ti man­gu­pi iz sop­stve­nih re­do­va, ali na­pr­sli­na se mo­gla sve­sti na oži­ljak. Bi­lo je šan­si za omla­du mo­ga ide­o­lo­ško­ga tki­va, da se ni­je do­go­dio slje­de­ći slu­čaj.

S ka­sne je­se­ni 1954. go­di­ne do­go­di­la se po­bu­na u Stu­dent­skom gra­du na No­vom Be­o­gra­du. To ni­je bi­la po­bu­na, ne­go je je­dan stu­dent­ski spon­ta­ni­tet oka­rak­te­ri­san kao po­bu­na s ide­o­lo­ško–po­li­tič­kim ko­no­ta­ci­ja­ma. Ja ni­je­sam bio sta­nar Stu­dent­skog gra­da, sta­no­vao sam u stu­dent­skom do­mu 14. de­cem­bar, na uglu Za­gre­bač­ke i Ka­ra­đor­đe­ve u sta­rom Be­o­gra­du. Če­šće sam od­la­zio kod ko­le­ga u Stu­dent­ski grad, po­ne­kad sam ta­mo i spa­vao. Po­bu­na je po­če­la od ta­nji­ra za­ma­šće­ne ri­že s ras­ku­va­nim bi­je­lim cr­vom u sre­di­ni! Stu­dent pra­va, Bo­sa­nac, po­zna­vao sam ga, zga­dio se nad ta­kvim ruč­kom, zgra­bio ple­ha­ni ta­njir is­pred se­be i ba­cio ga pre­ko sto­lo­va na ku­hi­nju iz ko­je se ser­vi­ra­lo je­lo! Bo­san­ca je od­mah sli­je­di­la eska­dri­la le­te­ćih ta­nji­ra. Sti­šao se hor ple­ha­nog or­ke­stra, za­ma­šće­na ri­ža na­ra­sla je is­pred ku­hunj­skih vra­ta kao sni­jeg ci­je­lac, stu­den­ti su svo­je po­zo­ri­šte pro­pra­ti­li vru­ćim apla­u­zom! To ni­je bio ni­ka­kav bunt no ti­pič­na stu­dent­ska so­li­dar­nost s iz­ne­nad­nim ge­stom ko­le­ge kao iz­ra­zom tem­pe­ra­ment­ne mla­do­sti. To je po­seb­no ma­nir stu­dent­skih do­mo­va gdje be­zna­čaj­na stvar iza­zo­ve buč­ni smi­jeh, slo­žno zvi­žda­nje, uda­ra­nje ka­ši­ka­ma u ta­nji­re ili ne­ki dru­gi zvuč­ni iz­raz stu­dent­ske sku­pi­ne. To­li­ko sam pu­ta uče­stvo­vao u ta­kvim ho­ro­vi­ma! Stu­den pri­mi­je­ti mi­ša na bal­ko­nu svo­je so­be pa vik­ne što ga gr­lo da­va – uaaa miš, da bi se ubr­zo sa svih bal­ko­na stu­dent­skog do­ma pro­lo­mi­lo, i naj­ma­nje se tri pu­ta po­no­vi­lo – uaaa miš! Ta­ko smo na­ja­vlji­va­li i ki­šu i Ci­ga­ni­na meč­ka­ra, čak i la­ste kad se vra­te s ju­ga! Tre­ba sva­ka­ko na­gla­si­ti da su stu­den­ti to­ga vre­me­na ima­li ne­u­po­re­di­vo ma­nje mo­guć­no­sti da is­po­lje ener­gi­ju svo­je mla­do­sti ne­go što ima­ju da­na­šnje ge­ne­ra­ci­je. Na­ma je osta­ja­lo sa­mo kor­zo u Knez Mi­ha­i­lo­voj uli­ci, bi­o­sko­pi kad ima­mo nov­ca za kar­tu, lju­bav­ne sa­stan­ke ima­li smo na do­njem Ka­le­meg­da­nu – da­le­ko od sta­za i pro­la­za. Ta­da se pa­ro­vi ni­je­su ni gr­li­li a nek­mo­li lju­bi­li na uli­ci! To je bi­lo vri­je­me kad smo se za ko­li­ma, ko­ji­ma bi se pro­ve­zao ka­kav stra­ni di­plo­ma­ta, okre­ta­li kao za naj­ljep­šom že­nom! Uosta­lom, svi sku­po­vi mla­dih lju­di pro­na­la­ze ven­ti­le za is­pu­šta­nje su­vi­šne ener­gi­je, pa je i hor ta­nji­ra s cr­vlji­vom ri­žom u Stu­dent­skom gra­du bio sa­mo žan­rov­ski de­talj jed­ne na­ra­vi ko­ja ima svo­ju po­sto­ja­nost i spe­ci­fič­ne iz­ra­ze. Ali, i po­red tih or­di­nar­no po­zna­tih či­nje­ni­ca, ne­ki rev­no­sni stu­dent­ski ru­ko­vo­di­lac or­ke­stra­ci­ju ta­nji­ra do­ži­vio je kao stu­dent­sku po­bu­nu. To je mo­gao bi­ti ru­ko­vo­di­lac na pri­li­ku mo­ga ko­man­dan­ta bri­ga­de iz Ba­nja Lu­ke, ta­kve spo­do­be osje­te nju­hom šan­su za svoj avanz! Taj ano­nim­ni stu­dent­ski ak­ti­vi­sta alar­mi­rao je or­ga­ne dr­žav­ne bez­bjed­no­sti, s ko­ji­ma je ina­če sa­ra­đi­vao, ta­da se ni­je po­sta­ja­lo stu­dent­skim ru­ko­vo­di­o­cem bez de­talj­ni­jih pro­vje­ra po­ro­di­ce i sre­di­ne iz ko­je se ka­dro­vik bi­ra. Ubr­zo je do­šla mi­li­ci­ja s pen­dre­ci­ma i du­gim ci­je­vi­ma, ne sa­mo pje­ša­ci no i ko­njič­ki od­red. Op­ko­ljen je Stu­denst­ki Grad i uhap­še­no na de­se­ti­ne stu­de­na­ta. To­kom hva­ta­nja de­li­kve­na­ta bi­lo je slo­mlje­nih ključ­nja­ča i re­ba­ra, po­vri­je­đe­nih gla­va i raz­bi­je­nih no­se­va! Je­dan Kra­gu­jev­ča­nin do­bio je uda­rac s ko­nja, ostao je živ ali se s frak­tu­rom lo­ba­nje pre­se­lio u bol­ni­cu!

Po­hap­še­ni stu­den­ti od­ve­de­ni su u za­tvor i islje­đi­va­ni na na­čin ko­ji je Ivo An­drić opi­sao u Pro­kle­toj avli­ji! Pri­čao mi je je­dan ko­le­ga ka­ko se pro­veo u za­tvo­ru gdje je ostao tri mje­se­ca.

Bio je, ve­li, u sa­mi­ci, sva­ki dan je sma­trao sreć­nim kad bi mu se su­sret s po­li­caj­cem, ko­ji mu uno­si je­lo, za­vr­šio sa­mo s vru­ćom ša­mar­či­nom! Pri­je no mu pru­ži li­me­nu ma­njer­ku sa sla­nom i smr­dlji­vom čor­bom, upi­tao bi ga:

– A šta ti fa­li u ovoj Ju­go­sla­vi­ji, maj­ku ti čet­nič­ku je­bem?!

Pri­je no što mu pru­ži por­ci­ju, ga­đao bi ga vr­hom ci­pe­le u te­sti­se. Kad je svje­štio da ru­ka­ma za­šti­ti oja­đe­la mu­da, za­tvor­ski rev­no­snik is­pro­bao bi mu plek­sus! Dok se od uda­ra­ca pre­vi­jao, ser­vi­ra­no je­lo če­ka­lo ga je na to­a­let–ču­čav­cu, dno ma­njer­ke bi­lo je ne­što ši­re od ser­ne su­pe! Sa­mo kad bi do­bio ša­mar, dao mu je iz ru­ke por­ci­ju s je­lom, to mu se do­ga­đa­lo ri­jet­kih sreć­nih da­na! No, za­tvor kao za­tvor, ni­je mi ipak sa­op­štio ni­šta su­štin­ski no­vo što ne mo­že­mo pro­či­ta­ti u bez­broj knji­ga o za­tvo­ri­ma i ču­ti od ro­bi­ja­ša svih fe­la i kri­vi­ca! Ni­je mi na­mje­ra da pre­pri­ča­vam tro­mje­seč­ne pat­nje ko­le­ge Mi­lo­ša Vu­li­ća, htio sam sa­mo da na­pra­vim uvod za opis jed­nog svog do­ži­vlja­ja ko­ji je u ve­zi s is­kon­tru­i­sa­nom po­bu­nom stu­de­na­ta na No­vom Be­o­gra­du 1954. go­di­ne.

Kra­jem ljet­njeg se­me­stra iza­bran sam u Od­bor Sa­ve­za stu­de­na­ta Fi­lo­zof­skog fa­kul­te­ta, što je bi­la pret­po­stav­ka da se mo­ja ide­o­lo­ška na­pr­sli­na s re­la­ci­je mra­vlja sta­za – ko­man­dant bri­ga­de – plje­valj­ski ka­dro­vik mo­že sve­sti na ne­u­oč­lji­vi oži­ljak. Na­pr­sli­na se bi­la usje­kla u epi­derm mo­ga ide­o­lo­škog tki­va, ni­je bi­la do­hva­ti­la ner­vni si­stem mo­ga vje­ro­va­nja u zna­čaj re­vo­lu­ci­ja i u svje­tlost le­njin­sko–ti­tov­ske epo­he! Član­stvo u fa­kul­tet­skom od­bo­ru Sa­ve­za stu­de­na­ta pod­ra­zu­mi­je­va­lo je zna­čaj­ne be­ne­fi­ci­je. Bes­pla­tan od­la­zak u stu­dent­ske sta­ci­o­na­re na pri­mor­ju u to­ku lje­ta bio je iz­vje­stan za čla­no­ve fa­kul­tet­skog ru­ko­vod­stva, kao i zim­ski opo­ra­vi­šni bo­ra­vak na Zla­ti­bo­ru! Član Od­bo­ra Sa­ve­za stu­de­na­ta do­bi­jao je bo­lju so­bu u stu­dent­skom do­mu, pr­vo dvo­kre­vet­nu pa jed­no­kre­vet­nu. Avanz u Od­bo­ru do­vo­dio je i do Lo­li­nog do­ma u Bu­le­va­ru Re­vo­lu­ci­je! Obi­čan stu­dent mo­rao je ra­ču­na­ti na tro­kre­vet­nu pa i če­tvo­ro­kre­vet­nu so­bu na Vo­ždov­cu i u 14. de­cem­bru, a član ru­ko­vod­stva išao je ka jed­no­kre­vet­noj so­bi ne sa­mo u Stu­dent­skom Gra­du no i u Lo­li! Po­sje­te žen­ske če­lja­di bi­le su stro­go kon­tro­li­sa­ne od dom­skih vra­ta­ra i ogra­ni­če­ne na sim­bo­lič­no tra­ja­nje. Čla­no­vi ru­ko­vod­stva mo­gli su na neo­gra­ni­če­no vri­je­me da uvo­de mač­ke pod fir­mom dru­ga­ri­ca iz stu­denst­kog ru­ko­vod­stva s ko­ji­ma tre­ba oba­vlja­ti po­slo­ve od op­šte­dru­štve­nog in­te­re­sa! Kad sam iza­bran u Od­bor Sa­ve­za stu­de­na­ta Fi­lo­zof­skog fa­kul­te­ta, bio sam u če­tvo­ro­kre­vet­noj so­bi u 14. de­cem­bru. Ci­me­ri su mi bi­li sa­mo Al­ban­ci: Ha­san Me­ku­lji, Dže­vad Me­ku­lji, De­muš Ša­lja i Kaj­taz Hu­se­i­ni Re­caj. Dže­vad je bio ile­ga­lac kod svo­ga bra­ta Ha­sa­na, a če­sti su bi­li i dru­gi ile­gal­ci. Ne­ki od njih ka­sni­je će po­sta­ti afir­mi­sa­ne lič­no­sti u ra­znim obla­sti­ma dru­štve­nog ži­vo­ta na Ko­so­vu. Der­viš Ro­ža­ja, pr­vi rek­tor Pri­štin­skog uni­ver­zi­te­ta, bio je je­dan od ile­ga­la­ca u na­šoj so­bi, br. 18 na pr­vom spra­tu! Naš ile­ga­lac bio je i Feh­mi Aga­ni, to je onaj za­mje­nik Ibra­hi­ma Ru­go­ve či­ji je leš ovih da­na pro­na­đen ne­gdje kod Li­plja­na. Moj ula­zak u Od­bor uda­lja­vao me od ta­ko mno­go­ljud­ne so­be, a po­seb­nu je ugod­nost pod­ra­zu­mi­je­va­lo pra­vo čla­na Od­bo­ra da se slu­ži klju­čem od Stu­dent­skog klu­ba u Knez Mi­ja­i­lo­voj. Par­no gri­ja­nje je ra­di­lo, ta­mo je gra­mo­fon s mu­zič­kim plo­ča­ma i te­le­vi­zor, ta­da po­sljed­nja stvar teh­ni­ke i vr­lo ri­jet­ka stvar u Be­o­gra­du. Ta­mo se mo­glo oti­ći s dje­voj­kom na­te­na­ne, bez stre­ca­nja od ra­znih kon­tr­o­la ko­je su bi­le raz­li­či­te i če­ste u stu­dent­skim do­mo­vi­ma. Stu­dent­ski klub bio je pri­stu­pa­čan za sve stu­den­te do 14 ča­so­va, a ka­sni­je sa­mo čla­no­vi­ma Od­bo­ra. Uglav­nom, po­vla­sti­ce ko­je sam imao kao član Od­bo­ra, i ono što se u na­pre­do­va­nju da­lo pret­po­sta­vi­ti – član­stvo u Uni­ver­zi­tet­skom od­bo­ru, član­stvo u Fa­kul­tet­skom ko­mi­te­tu Sa­ve­za ko­mu­ni­sta i član­stvo u uni­ver­zi­tet­skim fo­ru­mi­ma Sa­ve­za ko­mu­ni­sta, otva­ra­li su pro­sto­re da se mra­vlja sta­za sve­de na ne­bi­tan oži­ljak. Na tim pro­sto­ri­ma po­vla­sti­ca mo­gla je ni­ći tra­va u ko­ju će za­ra­sti ide­o­lo­ška na­pr­sli­na ko­ja je kre­nu­la mra­vljom sta­zom u Bo­sni. I vje­ro­vat­no ta­ko bi bi­lo, med za usta i hlad­na pri­je­nja, – ve­li pje­snik, da se ni­je odr­žao sa­sta­nak čla­no­va fa­kul­tet­skih od­bo­ra Sa­ve­za stu­de­na­ta ko­me su pri­su­stvo­va­li Mo­ša Pi­ja­de i Velj­ko Vla­ho­vić.

Sa­sta­nak se odr­žao u sve­ča­noj sa­li Uni­ver­zi­te­ta. Ta­da sam pr­vi put ušao u tu sa­lu. Por­tre­ti rek­to­ra i Ti­to­va čel­na sli­ka u zlat­nim ra­mo­vi­ma, tek ću ka­sni­je sa­zna­ti da je to la­žno zla­to. Pli­ša­na sje­di­šta, rek­tor­ska sto­li­ca is­pod Ti­to­ve sli­ke iz­dva­ja­la se kra­ljev­ski. Sa­sta­nak je odr­žan po­vo­dom stu­dent­skih de­mon­stra­ci­ja na No­vom Be­o­gra­du, ka­ko su ta­njir­ski hor iz stu­dent­ske men­ze te ve­če­ri na­zi­va­li Mo­ša Pi­ja­de i Velj­ko Vla­ho­vić. Na­ma, čla­no­vi­ma fa­kul­tet­skih od­bo­ra na dva da­na ra­ni­je ob­ja­šnje­no je, pred­sjed­nik mo­ga od­bo­ra bio je Mi­lan Vu­kos, ka­sni­je am­ba­sa­dor i di­rek­tor Po­li­ti­ke, ob­ja­šnje­no nam je da će do­ći dru­go­vi Pi­ja­de i Vla­ho­vić da raz­go­va­ra­ju s na­ma, kao sa ide­o­lo­ški naj­zdra­vi­jim slo­jem stu­dent­ske po­pu­la­ci­je. Da raz­go­va­ra­ju o skan­da­lu iz Stu­dent­skog gra­da ko­ji je na­nio ve­li­ku šte­tu na­šoj dr­ža­vi u cje­li­ni.

Ni Vla­ho­vi­ća ni Mo­šu do ta­da ni­je­sam bio vi­dio na­ži­vo, ali sam ih se na­gle­dao u film­skim žur­na­li­ma. Ta­da se u be­o­grad­skim bi­o­sko­pi­ma is­pred sva­ko­ga fil­ma oba­ve­zno pri­ka­zi­vao žur­nal, pr­vo naj­ma­nje pet­na­e­sto­mi­nut­ni žur­nal pa film! Žur­nal je zna­čio iz­bor naj­zna­čaj­ni­jih te­ku­ćih do­ga­đa­ja iz po­li­tič­kog prak­ti­ku­sa ze­mlje, što je igra­lo funk­ci­ju ide­o­lo­ške pred­stra­že ispred ne­ga­tiv­noh uti­ca­ja ko­ji ne­mi­nov­no pru­ža­ju fil­mo­vi iz ka­pi­ta­li­stič­kih ze­ma­lja. Pr­vo ima da vi­diš u žur­na­lu ka­ko drug Ti­to hva­ta pre­stiž u svi­je­tu, ka­ko je Ali­ja Si­ro­ta­no­vić pre­ba­cio nor­mu i le­gen­dar­nog Asta­ho­va, vi­di pr­vo s ka­kvim se ela­nom ra­di u so­ci­ja­li­stič­kim fa­bri­ka­ma i na po­lji­ma, pa on­da bu­lji u Avu Gard­ner, za­mla­ćuj se pre­ri­jom, ko­njem Smo­ki­jem i Džon Vej­nom! Vla­ho­vić i Pi­ja­de bi­li su stal­ni go­sti u žur­na­li­ma, a i da ni­je­su, nji­hov lik mo­rao mi se ure­za­ti u svi­jest sa zi­do­va svih dr­žav­nih usta­no­va – od že­lje­znič­ke sta­ni­ce do De­ka­na­ta, od sla­sti­čar­ni­ce do Sre­skog od­bo­ra. Do­slov­no u svim usta­no­va­ma vi­si­li su o zi­du por­tre­ti čla­no­va Cen­tral­nog ko­mi­te­ta Sa­ve­za ko­mu­ni­sta Ju­go­sla­vi­je, me­đu ko­ji­ma su stal­no bi­li Mo­ša Pi­ja­de i Velj­ko Vla­ho­vić. Mo­ram pri­zna­ti da sam do­ži­vio iz­vje­sno uz­bu­đe­nje kad sam čuo da ću bi­ti u is­toj sa­li, na sa­stan­ku, sa ta­kva dva ne­do­sti­žna čo­vje­ka! Pri­če o tam­no­va­nju Mo­ša Pi­ja­de, nje­go­vom sli­kar­skom da­ru i je­din­stve­noj mu­dro­sti pre­tva­ra­li su nje­go­vu ptič­ju gla­vu, pa­tu­lja­sti trup i na­ču­lje­ne br­ko­ve u neo­bič­nost ko­ja ga od­mi­če od sva­ko­dnev­nog ži­vo­ta. Kad sam mno­go go­di­na ka­sni­je pi­sao i is­tra­ži­vao ep­sku po­pu­lar­nost Nik­ca od Ro­vi­na, po­mo­glo mi je sje­ća­nje na Mo­šu da ra­zu­mi­jem Nik­če­vu le­gen­du i kao re­zul­tat nje­go­ve fi­zič­ke neo­bič­no­sti. Ni­kac je bio ni­ska ra­sta, zbo­ri­lo se – po­je­la bi ga mač­ka po ve­če­ri, imao je kr­vav bi­ljeg na oku i to­li­ko du­ge ri­đe br­ko­ve da ih je mo­gao ve­zi­va­ti iza vra­ta! Da­kle, imao je oso­bi­ne sa­svim raz­li­či­te od ti­pič­nih oso­bi­na le­gen­dar­nih ep­skih lič­no­sti – sna­ga, vi­si­na, lje­po­ta! Ta­ko se neo­bič­nost Nik­če­va pre­tvo­ri­la u osnov za le­gen­du. Kad je pr­vi pod­vig uči­nio, svak se ču­dio, a od­mah se po­če­lo pri­ča­ti da onaj ma­li, ne­če­mur­ni, s kr­va­vi­jem bi­lje­gom pre­ba­cu­je ju­na­štvom ve­li­ke i ja­ke! Za me­ne dje­ča­ka iz Ba­nja­na, u či­jem rječ­ni­ku ne fi­gu­ri­ra ri­ječ Je­vrej, i đa­ka iz Nik­ši­ća, u ko­je­mu ni­je bi­lo gra­đa­na je­vrej­ske na­ci­o­nal­no­sti, sa­mo ime – Mo­ša Pi­ja­de, svo­jim zvu­kom sta­pa­lo se s neo­bič­no­šću nje­go­va iz­gle­da. A to obo­je či­ni­lo je auru oko nje­go­ve ne­do­sti­žne mu­dro­sti i po­li­tič­ke ve­li­či­ne! Velj­ko Vla­ho­vić džin od čo­vje­ka, vi­si­nom – To­pli­ca Mi­lan, mu­škim gla­som – gor­ski haj­duk, ju­na­štvom – Vuk Man­du­šić, a sa­vje­to­dav­nom mu­dro­šću – na­sljed­nik Vu­ka Mi­ću­no­vi­ća! Nje­gov štap i hra­ma­nje pre­no­si­li su dah in­ter­na­ci­o­nal­ne ko­mu­ni­stič­ke oba­ve­ze da se sru­ši Fran­ko i fa­ši­zam u Špa­ni­ji! Eto, ta­kvu dvo­ji­cu ne­do­sti­žnih iza­brao je drug Ti­to da raz­go­va­ra­ju sa stu­den­ti­ma, a ko bi to dru­gi mo­gao njih za­mi­je­ni­ti kad se go­vo­ri o stu­den­ti­ma i uni­ver­zi­te­tu! Ta dva le­gen­dar­na in­te­lek­tu­al­ca pre­no­se duh stu­dent­skog po­kre­ta iz vre­me­na kad se tre­ba­lo ob­ra­ču­na­va­ti s mo­nar­hi­jom i bur­žo­a­zi­jom. Zna­ju oni šta su stu­dent­ske de­mon­stra­ci­je ko­je dru­štve­ni bo­lji­tak zna­če. A ta­ko­đe po­zna­ju i de­fe­ti­ste u stu­dent­skim re­do­vi­ma ko­ji će se u ra­tu i re­vo­lu­ci­ji pre­tvo­ri­ti u iz­daj­ni­ke i kvi­slin­ške sna­ge! Iza­brao je Ti­to njih dvo­ji­cu da ob­ja­sne stu­dent­skom ru­ko­vod­stvu Be­o­grad­skog uni­ver­zi­te­ta šta pod­ra­zu­mi­je­va­ju de­mon­stra­ci­je u ze­mlji ko­ja se iz­gra­đu­je, ko­ja je raz­vi­la fron­to­ve da se oču­va ti­tov­ski pra­vac ko­mu­ni­zma, ko­ja je du­žna da ču­va brat­stvo–je­din­stvo kao zje­ni­cu oka svo­ga!

Sa­sta­nak je po­čeo u 18 ča­so­va, a već u 12 sa­ti ni­je bi­lo pri­stu­pa Uni­ver­zi­te­tu ni s jed­ne stra­ne, ni iz uli­ce Vu­ka Ka­ra­dži­ća ni sa Stu­dent­skog tr­ga! Mi, čla­no­vi Od­bo­ra či­ji je fa­kul­tet u zgra­di Rek­to­ra­ta, mo­gli smo do­la­zi­ti na Fa­kul­tet, ali ne i obič­ni stu­den­ti ko­ji su Či­ka Mi­ši­no zda­nje sma­tra­li svo­jom ku­ćom. Vra­ta se ta­mo ni no­ću ni­je­su za­tva­ra­la, fa­mu­lus Va­so spa­vao je i pre­ko da­na, bio je po­znat u či­ta­vom svi­je­tu kao čo­vjek ko­ji ni­kad ne pi­je vo­du. Ni­je on vo­du za­mje­nji­vao ka­kvom dru­gom te­ku­ći­nom, ni­je jeo ko­la­če umje­sto hlje­ba, no jed­no­stav­no nje­gov or­ga­ni­zam ni­je druk­či­je pri­mao vo­du ne­go kroz hra­nu ko­ju uzi­ma da bi se odr­žao na no­ga­ma! Ako stu­dent osta­ne na uli­ci i ne­ma gdje da pre­no­ći, išao je u Či­ka Mi­ši­no zda­nje i če­kao zo­ru. Mo­glo se i s ka­kvom ve­se­lom žen­skom pro­ći ko­mot­no po­red dre­mlji­vog Va­sa i ta­mo osta­ti ko­li­ko tre­ba. Tek će 1968. go­di­ne, po­sli­je stu­dent­skih de­mon­stra­ci­ja na mje­sto ko­je je ne­kad za­u­zi­mao Va­so do­ve­sti pen­zi­o­ni­sa­nog ma­jo­ra Ud­be ko­ji je u 22 sa­ta za­tva­rao obo­je vra­ta na Či­ka Mi­ši­nom zda­nju. Kad sam to vi­dio, iako sam već vi­še go­di­na bio van Be­o­gra­da, stu­žio sam se kao da je ne­ko ne­po­zna­ti za­tvo­rio mo­ju ro­đe­nu ku­ću! No, što re­koh, čla­no­vi Od­bo­ra mo­gli su, ra­zu­mi­je se – s pro­pu­sni­ca­ma, da idu u Stu­dent­ski klub u Knez Mi­ha­i­lo­voj i na Uni­ver­zi­tet, ka­ko su svi zva­li Či­ka Mi­ši­no zda­nje! Već od de­set sa­ti bor­na ko­la vi­dje­la su se u Va­si­noj uli­ci, na uglu Stu­dent­skog tr­ga i Zma­ja od No­ća­ja i u Knez Mi­ha­i­lo­voj. Po­sta­vlje­no je obez­bje­đe­nje kao da pri­je­ti ne­ka­kva ve­li­ka opa­snost, a ona se ni­je mo­gla do­mi­sli­ti. Ni­je opa­sno­sti bi­lo, ali htje­li su da iza­zo­vu efe­kat, da osta­ve uti­sak na Be­o­grad! Htje­li su da sa­tru i po­mi­sao na ka­kav no­vi stu­dent­ski bunt, pa iako ne bi pre­la­zio zvuk ta­njir­skog ho­ra. Bo­ja­li su se oni stu­de­na­ta. Zna­li su šta su stu­den­ti, Mo­ša i Velj­ko bi­li su u svo­je vri­je­me maj­sto­ri da or­ga­ni­zu­ju stu­dent­ske de­mon­stra­ci­je pro­tiv kra­lja i bur­žo­a­zi­je!

Dva pr­va re­da u sve­ča­noj sa­li za­u­ze­li su rek­tor, de­ka­ni i vi­so­ki stu­dent­ski ru­ko­vo­di­o­ci iz Sa­ve­za stu­de­na­ta i Sa­ve­za ko­mu­ni­sta. Moj pred­sjed­nik Vu­kos i pred­sjed­ni­ci dru­gih fa­kul­tet­skih od­bo­ra sje­dje­li su u dru­gom re­du, mi obič­ni čla­no­vi od­bo­ra iza njih re­dom ka­ko je ko uhva­tio mje­sto! Mi­loj­ko Dru­lo­vić, ge­ne­ral­ni se­kre­tar Uni­ver­zi­tet­skog ko­mi­te­ta sje­dio je na rek­tor­skom mje­stu, on je u sa­lu ušao s pre­vi­so­kim go­sti­ma – Vla­ho­vi­ćem i Pi­ja­dom i od­mah su njih tro­ji­ca oti­šli za sve­ča­nu ka­te­dru! Kad su ušli u sa­lu, usta­li smo kao po ko­man­di, apla­uz se čuo do ne­be­sa! Za Ka­te­drom je bi­la ve­li­ka ne­sra­zmje­ra: Dru­lo­vić je bio ple­ćat i sta­men pa je ta­man pa­so­vao za is­tak­nu­tu sto­li­cu, Velj­ko­va i Mo­šo­va sto­li­ca bi­le su ni­že od Dru­lo­vi­će­ve i jed­na­či­te, Velj­ko pre­ra­sta i Dru­lo­vi­ća i rek­tor­sku sto­li­cu, a Mo­ša ni­je do­ra­stao ni do ni­voa svo­je sto­li­ce, gla­va ptič­ja s na­o­ča­ri­ma i br­ci­ma do­se­za­la je Dru­lo­vi­ću do ra­me­na a Velj­ku do pup­ka!

Ni­je bi­lo ni­ka­kvog po­zdra­vlja­nja, valj­da se zna­lo ko su go­sti, a i ak­tu­el­nost tre­nut­ka od­ba­ci­va­la je sve kon­ven­ci­je i ma­ni­ri­sti­ku. Čim se sti­šao apla­uz, Mo­ša je pro­go­vo­rio i to in me­di­as res! Re­kao je da je su­vi­šno ob­ja­šnja­va­ti ka­kvu su šte­tu na­ni­je­le de­mon­stra­ci­je Par­ti­ji i Dr­ža­vi, de­mon­stra­ci­je u Stu­dent­skom gra­du ko­je je is­pla­ni­ra­la za­pad­na re­ak­ci­ja kao naš traj­ni ide­o­lo­ški ne­pri­ja­telj i ko­je su do­bro­do­šle Sta­lji­nu ko­ji bi htio da de­sta­bi­li­zu­je ti­tov­ski kurs ju­go­slo­ven­ske par­ti­je! Bur­žo­a­zi­ja kao stal­ni i traj­ni ide­o­lo­ški ne­pri­ja­telj so­ci­ja­li­zma i ko­mu­ni­zma i Sta­lji­nov In­for­mbi­ro kao an­ti­le­nji­ni­stič­ki Sta­lji­nov auto­kra­ti­zam, te dvi­je ale zi­je­va­ju na Fe­de­ra­tiv­nu Na­rod­nu Re­pu­bli­ku Ju­go­sla­vi­ju, na naj­ve­ćeg si­na na­ših na­ro­da i na­rod­no­sti Jo­si­pa Bro­za Ti­ta, le­gen­dar­nog vo­đu Na­rod­no–oslo­bo­di­lač­ke voj­ske, vjer­nog uče­ni­ka Kar­la Mark­sa i ostva­ri­te­lja Le­nji­no­vih po­gle­da na dr­ža­vu. Ale zi­je­va­ju na slav­nu Ju­go­slo­ven­sku na­rod­nu ar­mi­ju ko­ja je ro­đe­na u og­nju re­vo­lu­ci­o­nar­ne na­rod­no–oslo­bo­di­lač­ke bor­be i na brat­stvo i je­din­stvo kao naj­ve­ću te­ko­vi­nu na­rod­no–oslo­lo­bo­di­lač­ke bor­be i so­ci­ja­li­stič­ke rvo­lu­ci­je! Na­sta­vlja drug Pi­ja­de da su sve naj­re­ak­ci­o­nar­ni­je agen­ci­je, ra­dio–sta­ni­ce i no­vi­ne i opi­sa­le de­mon­stra­ci­je kao ide­o­lo­ško–po­li­tič­ki bunt ju­go­slo­ven­ske stu­dent­ske omla­di­ne, kao na­go­vje­štaj re­no­vi­ra­nja ka­pi­ta­li­stič­kog si­ste­ma i eks­plo­a­ta­tor­skog re­ži­ma u na­šoj slo­bod­noj do­mo­vi­ni ko­ju tre­ba da­lje iz­gra­đi­va­ti na svim dru­štve­nim i dr­žav­nim sek­to­ri­ma. Tvr­di on­da Mo­ša da se tom smr­dlji­vom i opa­snom gu­šte­ru ka­pi­ta­li­zma ne­će re­ge­ne­ri­sa­ti rep, ne­će mu se omla­di­ti re­pi­na ko­ja mu je sa­sje­če­na na Sta­ljin­gra­du i Su­tje­sci. Iako Sta­ljim i In­for­mbi­ro na­sr­ću na ju­go­slo­ven­ski so­ci­ja­li­zam, mi ni­kad ne smi­je­mo za­bo­ra­vi­ti da je sa­mo oži­vo­tvo­re­na Le­nji­no­va mi­sao mo­gla odr­ža­ti Sta­ljin­grad da ga ne raz­lo­me fa­ši­stič­ke hor­de, kao što je ti­tov­ska mi­sao slo­bo­de ko­ja iz­vi­re iz fi­lo­zof­ske mi­sli ne­do­sti­žno­ga Mark­sa i le­njin­skih pro­po­zi­ci­ja re­vo­lu­ci­o­nar­ne bor­be mo­gla iz­dr­ža­ti Su­tje­sku i Ne­re­tvu! Tre­ba da bu­de­mo bud­ni, da ne na­si­je­da­mo re­ak­ci­o­nar­noj pro­pa­gan­di ko­ju po­spje­šu­ju orep­ci čet­ni­ka, usta­ša, ljo­ti­će­va­ca, bje­lo­gar­de­ja­ca i dru­ge iz­daj­nič­ke ga­ma­di ko­ja li­že za­pad­ne ta­nji­re i snu­je zlo na­šim na­ro­di­ma i uje­di­nje­no­oj dr­ža­vi. Svo­je iz­la­ga­nje, ko­je ni­je pod­ra­zu­mi­je­va­lo di­sku­si­ju, Mo­ša Pi­ja­de je za­vr­šio na­po­me­nom da po­sto­je or­ga­ni­zo­va­ne i oru­ža­ne sna­ge u dr­ža­vi ko­je će se ne­mi­lo­srd­no ob­ra­ču­na­ti po­seb­no sa za­ve­de­nim stu­den­ti­ma i s bur­žo­a­ski or­jen­ti­sa­nim in­te­lek­tu­al­ci­ma ko­ji kao molj­ci oje­da­ju zdra­vi or­ga­ni­zam dr­ža­ve u ob­no­vi i iz­grad­nji i ro­va­re pod­zem­no kao kr­ti­ce. Du­žnost je ju­go­slo­ven­skih stu­de­na­ta da svoj in­te­lekt, svo­ju mla­dost, svoj stva­ra­lač­ki elan po­ka­zu­ju na sva­kom mje­stu: s knji­gom u ru­ci kad spre­ma­ju is­pi­te, na rad­nim ak­ci­ja­ma i u sva­ko­dnev­nom is­po­lja­va­nju so­ci­ja­li­stič­kog ob­li­ka ži­vo­ta i po­na­ša­nja!

Vla­ho­vić je uzeo dru­gi ma­nir. On se s na­ma in­ti­mi­sao, obra­tio nam se s dru­go­vi i ko­le­ge, go­vo­rio o svo­jim stu­di­ja­ma u Že­ne­vi i po­znan­stvu s Kaf­kom. Do­du­še – ni­je po­me­nuo da stu­di­je ni­kad ni­je za­vr­šio! Pr­vi put sam čuo od dru­ga Vla­ho­vi­ća da se stu­di­ra gim­na­zi­ja, re­kao je – kad sam ja stu­di­rao gim­na­zi­ju u Be­o­gra­du! Pri­zi­vao je sko­jev­ski en­tu­zi­ja­zam kao mla­do tki­vo Ko­mu­ni­stič­ke par­ti­je Ju­go­sla­vi­je, osvr­nuo se na in­ter­na­ci­o­nal­ni smjer ko­mu­ni­sta pri­je Re­zo­lu­ci­je In­for­mbi­roa i Sta­lji­no­vog na­sr­ta­ja na dru­ga Ti­ta! Mo­lio nas je da u pro­ce­su raz­vit­ka ze­mlje ra­zu­mi­je­mo sve pro­ble­me na ko­je na­i­la­zi­mo, po­seb­no ne­do­sta­tak udž­be­ni­ka a i ne­a­de­kvat­ne smje­štaj­ne pro­sto­re u bi­bli­o­te­ka­ma. Upo­zo­rio je na se­be i svo­je ko­le­ge ko­ji ni­je­su ža­li­li ži­vo­te da po­mog­nu Špa­ni­ji u ob­ra­ču­nu s fa­ši­stič­kim le­gi­ja­ma ko­je je po­dr­ža­vao me­đu­na­rod­ni im­pe­ri­ja­li­zam. On­da je in­ter­po­li­rao u svo­je iz­la­ga­nje či­ta­vo pre­da­va­nje o per­fid­nim pro­fi­li­ma za­pad­ne pro­pa­gan­de. Naj­i­stu­re­ni­ja ko­ta za­pad­ne pro­pa­gan­de upra­vo je bio Ge­bels i fa­ši­stič­ka ma­ši­ne­ri­ja iz­mi­šlja­nja, da­na­šnja pro­pa­gan­da, an­ti­ko­mu­ni­stič­ka i an­ti­so­ci­ja­li­stič­ka, sa Za­pa­da pre­tvo­ri­la se u lov na gre­ške u so­ci­ja­li­stič­kim ze­mlja­ma i na hi­per­tro­fi­ju tih gre­ša­ka do ne­slu­će­nih raz­mje­ra u nji­ho­voj štam­pi i ra­dio emi­si­ja­ma! Ne iz­vi­nja­va­ju­ći se što ne­će pro­pa­sti od skrom­no­sti, Vla­ho­vić je, ona­ko uz­gred, na­po­me­nuo da je od­lič­no vla­dao ma­te­ma­ti­kom kao stu­dent gim­na­zi­je u Be­o­gra­du i Uni­ver­zi­te­ta u Ženevi, i da je jed­no­stav­no imao ta­le­nat za stra­ne je­zi­ke, pa je mo­gao još od sko­jev­skih da­na da do­no­si lo­gič­ne su­do­ve o toj pro­pa­gan­di i da se o njoj oba­vje­šta­va iz stra­ne štam­pe i pro­pa­gand­nih ra­dio–emi­si­ja!

Da­nas je ta pro­pa­gan­da, čak i za po­i­ma­nje jed­no­ga Ge­bel­sa, do­bi­la ne­slu­će­ne raz­mje­re, što po­ka­zu­je baš od­nos pre­ma stu­dent­skim de­mon­stra­ci­ja­ma na No­vom Be­o­gra­du. Ne bi se drug Vla­ho­vić za­ču­dio da su cr­ve u ri­ži ko­ja je da­to­ga da­na ser­vi­ra­na za ru­čak sa­mi uba­ci­li da bi upri­li­či­li po­vod za stu­dent­sku po­bu­nu ko­ju su ka­sni­je ras­tru­bi­li na sva zvo­na i na sve stra­ne svi­je­ta. Pa po­bo­gu zar ni­je Ge­bels dao Hi­tle­ru pred­log da se iz nje­mač­kih za­tvo­ra kri­mi­nal­ci i Lom­bro­zo­vi ti­po­vi pre­o­bu­ku u uni­for­me polj­ske voj­ske i ofi­ci­ra, na­o­ru­ža­ju se polj­skim oruž­jem, uba­ce na polj­sku te­ri­to­ri­ju da otu­da na­pad­nu nje­mač­ke gra­ni­ča­re. Hi­tler je taj na­pad is­ko­ri­stio da sa svom svo­jom si­lom uda­ri na Polj­sku, a to je zna­či­lo da ot­po­či­nje Dru­gi svjet­ski rat. Cr­vi u ri­ži i pre­o­bu­če­ni nje­mač­ki kri­mi­nal­ci isto­ga su žan­ra, isti im je iz­vor, čak ima­ju isto po­stig­nu­će: mno­gi u svi­je­tu po­vje­ro­va­li su da je Polj­ska na­pa­la Nje­mač­ku kao što mno­gi da­nas vje­ru­ju da su se stu­den­ti Be­o­grad­skog uni­ver­zi­te­ta okre­nu­li pro­tiv dru­ga Ti­ta, ko­mu­ni­zma i so­ci­ja­li­zma. O sna­zi pro­pa­gan­de, is­ti­če is­ku­sni Vla­ho­vić, go­vo­ri i na­rod­na sen­ten­ca – tri pu­ta po­no­vlje­na laž po­sta­je isti­na! U okvir svo­ga iz­la­ga­nja Vla­ho­vić je smje­stio či­ta­vu se­ri­ju svo­jih in­te­lek­tu­al­no–bo­rač­ko–ko­mu­ni­stič­kih do­ži­vlja­ja, ume­ću­ći, mo­ra se pri­zna­ti s do­sta vje­šti­ne, aneg­do­te i hu­mo­ri­stič­ke de­ta­lje. A sva­ka ta aneg­do­ta, sva­ki taj de­talj ima­li su di­dak­tič­ku po­ru­ku, stro­go na­mi­je­nje­nu za da­ti skup u Sve­ča­noj sa­li Be­o­grad­skog uni­ver­zi­te­ta. Ta­ko, pri­ča, kad se vra­tio te­ško ra­njen iz Špa­ni­je, du­že je bo­ra­vio na li­je­če­nju u Pa­ri­zu, ži­vio je na jed­noj man­sar­di, če­sto su ga obi­la­zi­li dru­go­vi i par­tij­ski sa­put­ni­ci. Jed­nom ga po­sje­ti Aleš Be­bler s ne­ko­li­ci­nom dru­go­va. Du­že su sje­dje­li i raz­go­va­ra­li, a on­da je Be­bler za­pi­tao Velj­ka ima li obi­čaj da go­ste po­nu­di ka­fom, na šta je do­ma­ćin od­go­vo­rio da ima obi­čaj ali ne­ma ka­fe! Po­ru­ka nam je bi­la ja­ko či­tlji­va – tre­ba da se za­do­vo­lji­mo onim što ima­mo, mo­gla bi hra­na u stu­dent­skim do­mo­vi­ma bi­ti i sto pu­ta bo­lja, a mi tre­ba da se za­do­vo­lji­mo ri­žom ko­ju je­de­mo, ni­je ri­ža zlo sa­ma po se­bi ne­go cr­vi za­pad­ne pro­pa­gan­de ko­je ne­ko u nju uba­cu­je. Na­pred­ni in­te­lek­tu­al­ci, po­seb­no stu­den­ti kao nji­hov ži­vi de­po­zit, tre­ba da ra­zu­mi­ju sve pro­fi­le na­še pro­ble­ma­ti­ke i da te­ku­će pro­ble­me rje­ša­va­ju ta­ko što će u pro­ces to­ga rje­ša­va­nja ugra­di­ti svo­je du­bo­ko uvje­re­nje da se vri­jed­no bo­ri­ti za pro­mje­nu dru­štva i od­ri­ca­ti se u ko­rist op­štih in­te­re­sa. Ne za­bo­ra­vlja­ju­ći na ci­je­nu bo­ljit­ka ko­ja je po­to­ci­ma kr­vi pla­će­na u na­rod­no–oslo­bo­di­lač­koj bor­bi i so­ci­ja­li­stič­koj re­vo­lu­ci­ji pod vođ­stvom dru­ga Ti­ta! Za­vr­šio je drug Vla­ho­vić svo­je iz­la­ga­nje pre­bla­gim osmje­hom re­kav­ši da bi ra­do raz­go­va­rao po­je­di­nač­no sa svo­jim Cr­no­gor­ci­ma ko­je po li­ku i sta­si­to­sti pre­po­zna­je me­đu pri­sut­nim dru­go­vi­ma u sa­li. Raz­go­va­rao bi o nji­ho­vim ple­me­ni­ma i brat­stvi­ma, ali na­ža­lost ne­ma vre­me­na jer on i drug Mo­ša već ka­sne na za­ka­za­ni sa­sta­nak u Iz­vr­šnom ko­mi­te­tu Cen­tral­nog ko­mi­te­ta Sa­ve­za ko­mu­ni­sta Ju­go­sla­vi­je na ko­me će bi­ti pri­su­tan i drug Ti­to!

Ne sa­mo u po­re­đe­nju s ke­pe­ca­stim i pti­čo­gla­vim Mo­šom, ne­go je Vla­ho­vić i per se im­pre­siv­no dje­lo­vao! Mu­ška­rac s bla­gim pre­li­vom zre­lih go­di­na, ša­lja­pin­ski ba­ri­ton, gu­sta cr­na ko­sa na­sit­no ku­dra­va. Zif­to­vi­tu ga­ra­vost ko­se na­gla­ša­va tek na­go­vi­je­šte­na sjed­ni­na, ne se­ljač­ko si­je­đe­nje od slje­poč­ni­ca pa na­vi­še, ne­go ono po či­ta­voj ko­si har­mo­nič­no ras­po­re­đe­no, kao neo­do­lji­vi kva­li­tet za že­ne! Na­gla­še­ne cr­ne obr­vi­ce, osmi­jeh na li­cu usa­gla­šen sa za­vod­nič­kom bla­go­šću krup­nih cr­nih oči­ju, arap­ske usne s re­zom kri­stal­nih zu­ba! Čak mu je i hra­ma­nje ne­ka­ko go­spod­ski pri­sta­ja­lo, hra­mao je ot­me­no i mu­ški, ili mi se to ta­ko či­ni­lo za­to što pam­tim mno­ge hrom­ce iz mo­jih Ba­nja­na ko­ji ova­ko ili ona­ko ne­soj­ski hra­mlju! Da­lji je­dan moj stric, šver­cer i la­žov, hra­mao je iz kič­me, za­no­sio se za ob­je­ma no­ga­ma, či­ni­lo mi se da bi se stri­ko An­to­ni­je po­bio na nos kad bi mu ne­ko is­tr­gao štap iz ru­ke! Je­dan Na­um iz Zan­gu­li­na hra­mao je ura­sko­rak kao da umje­sto te­sti­sa no­si dvi­je ti­kve! Ne­ki Mi­lić s Go­lu­bo­ve Lo­kve imao je to­li­ko kra­ću li­je­vu no­gu da je no­žnim pal­cem jed­na do­ti­cao ze­mlju. Ubr­za­no i sti­no je co­tao, baš kao ov­ca ro­mi­ca kad po­či­nje da nok­ti, ka­ko se ka­že za bra­va ko­me je bi­la slo­mlje­na pr­va no­ga pa po­čeo opre­zno da do­ti­če ze­mlju! Šo­ro Va­sov s Pre­sla, ša­ljiv­đži­ja i šnaj­der imao je dr­ve­nu no­gu ko­ja škri­pi iz ko­lje­na, za sva­ki ko­rak za­u­zi­mao se naj­ma­nje dva pu­ta da po­kre­ne dr­ve­nja­ču. Kad bi škri­pa fe­de­ra u ko­lje­nu po­sti­gla pred­vi­đe­ni tem­br, pre­nio bi Šo­ro ne­što od svo­je te­ži­ne na dr­ve­nja­ču, oštro­pio se na nju, po­ti­snuo se šta­pom iz de­sne ru­ke i spre­mio za no­vi ko­rak! Mi­tar Đo­kov iz Šu­ško­va­če htio je da ukri­je svo­je hra­ma­nje pa se hva­tao ob­lje­ma ru­ka­ma za ku­ko­ve kao da ga bo­le kr­sta. Mi­li­je mu je bi­lo da bo­lu­je od kr­sti no da vi­dlji­vo hra­mlje. Ra­ko Lu­čin iz Me­o­vi­ća Ko­ri­ta kad kra­če otre­sa sple­tom de­sne no­ge kao da je uga­zio u ne­čist, a Mir­ko Ma­noj­lov iz Du­ma­če imao je ukri­vlje­na sto­pa­la jed­no unu­tra a dru­go va­ni, pa kad mu gle­daš trag po sni­je­gu mi­sliš da su pro­šla dva čo­vje­ka s po jed­nom no­gom! Kad sam po­sma­trao Vla­ho­vi­ća ka­ko sa šta­pom ula­zi i iz­la­zi iz sve­ča­ne sa­le, sje­tio sam se svih banj­skih co­ta­lja, pa mi se uči­ni­lo da on ljep­še hra­mlje, mu­ški­je i do­sto­jan­stve­ni­je no svi po­me­nu­ti rom­ci! Da čo­vjek po­že­li da za­hra­mlje kao Velj­ko Vla­ho­vić! Ali ot­me­nost nje­go­va hra­ma­nja iz­gu­bi­će kod me­ne ci­je­nu mno­go ka­sni­je, upra­vo kad Velj­ko Vla­ho­vić bu­de na sa­mrt­nič­koj po­ste­lji. I nje­go­va mu­ška lje­po­ta ko­ja me im­pre­si­o­ni­ra­la i nje­go­vo go­spod­sko hra­ma­nje, is­ta­nji­će se kad sam se uvje­rio da je on – Vla­ho­vić iz ju­nač­kih Ro­va­ca, sin usta­nič­kog voj­vo­de Mi­lin­ka Vla­ho­vi­ća, bo­rac i re­vo­lu­ci­o­nar, ipak osjen­ka ne­či­je ve­li­či­ne! Vla­ho­vić je do­ži­vio te­žak in­farkt u Ko­la­ši­nu, pre­ve­zen he­li­kop­te­rom na Voj­no–me­di­cin­sku aka­de­mi­ju u Be­o­gra­du, sju­tri dan ga je po­sje­tio Ti­to s Jo­van­kom! Pr­va vi­jest na dru­gom TV dnev­ni­ku pri­ka­zu­je Vla­ho­vi­ća na bo­le­snič­koj po­ste­lji, uklju­če­ni apa­ra­ti, kon­zi­li­jum se uko­čio u jed­nom re­du, Ti­to i Jo­van­ka u bol­nič­kim man­ti­li­ma sto­je iz­nad Vla­ho­vi­ća. Ti­to ga pi­ta:

– Dru­že Velj­ko, ka­ko dje­lu­je te­ra­pi­ja?

Vla­ho­vić od­go­va­ra, je­dva se ču­je osta­tak nje­go­va ba­ri­to­na, ali smo­gao je sna­ge da od­go­vo­ri:

– Dru­že Pred­sjed­ni­če, naj­bo­lja mo­ja te­ra­pi­ja je Vaš do­la­zak i dru­ga­ri­ce Jo­van­ke.

Pi­tao sam se – da li je taj od­go­vor naj­ta­nja osjen­ka ne­či­je ve­li­či­ne, po­mi­slio sam da je­ste, ali sam se is­pra­vio kad je ge­ne­ral ar­mi­je i šef Ge­ne­ral–šta­ba Ju­go­sla­vi­je Ni­ko­la Lju­bi­čić go­vo­rio o smr­ti Jo­si­pa Bro­za. Na ne­ko­li­ko mje­se­ci po­sli­je Ti­to­ve smr­ti, na Be­o­grad­skoj te­le­vi­zi­ji vo­di­telj­ka je raz­go­va­ra­la s ge­ne­ra­lom Lju­bi­či­ćem o po­sljed­njim tre­nuci­ma ži­vo­ta pred­sjed­ni­ka Ti­ta. Ge­ne­ral zdrav, vra­tat, go­vo­ri ije­kav­ski s ekav­skim ume­ci­ma, kom­plet­nost nje­go­ve po­ja­ve vi­še bi od­go­va­ra­la ka­pe­ta­nu pr­ve kla­se iz An­dri­je­vi­ce ili Ra­ške ne­go ge­ne­ra­lu ar­mi­je i še­fu voj­ske Ju­go­sla­vi­je. Na pi­ta­nje no­vi­nar­ke ko­je su bi­le po­sled­nje ri­je­či pred­sjed­ni­ka Ti­ta, što je nje­mu – ge­ne­ra­lu Lju­bi­či­ću upu­tio, ge­ne­ral je od­go­vo­rio:

– Drug Pred­sjed­nik je re­kao – kad ja odem, dru­že Lju­bi­či­ću.., ali ja sam ga hit­no pre­ki­nuo, ni­je­sam do­zvo­lio da za­vr­ši mi­sao, no sam bio iz­ri­čit – Dru­že Mar­ša­le, ne do­zvo­lja­vam u mom pri­su­stvu da go­vo­ri­te o Va­šem od­la­sku, mo­že­mo sa­mo go­vo­ri­ti o mo­joj smr­ti!

Ta­da je Ti­to bio sta­rac od osam­de­set i osam go­di­na, bo­le­snik sa am­pu­ti­ra­nom no­gom, naj­po­zna­ti­ji lje­kar­ski eks­per­ti iz svi­je­ta ni­je­su mu mo­gli za­u­sta­vi­ti gan­gre­nu, a Lju­bi­čić, ob­lo­mu­di i ši­ro­ko­vra­ti Zla­ti­bo­rac ko­ji bi mo­gao pri­po­mo­ći i konj­skoj za­pre­zi kad bi se po­kret­na ha­u­bi­ca za­gla­vi­la u ka­kvom klan­cu! No, raz­li­ka me­đu go­vor­ni­ci­ma bi­la je pre­ve­li­ka! Umi­ru­ći – lič­nost ve­li­kog for­ma­ta, ma­šin–bra­var na ko­ga je Čer­čil ba­cio kar­tu po­vje­re­nja, lič­nost ko­ja je i Sta­lji­nu re­kla da gle­da svo­ja po­sla, is­ku­stve­ni i obra­zo­va­ni čo­vjek ko­ji zna za do­bar pa­zar ži­vo­ta i usta­lje­nu ci­je­nu smr­ti! Pra­ti­lac umi­ru­ćeg je­dan iz fi­zič­kog okru­že­nja Jo­si­pa Bro­za ko­ji ras­po­la­že vu­ka­di­nov­skom in­te­li­gen­ci­jom, spo­sob­no­šću Era i Ćo­sa iz na­rod­ne pri­če da u sve­mu što ga okru­ža­va na­đe ko­rist za se­be. Ipak, Vla­ho­vi­će­vo pol­tron­sko uni­že­nje je ne­u­po­re­di­vo ve­će ne­go ge­ne­ra­la Lju­bi­či­ća. Stra­ni­ca pro­ze ko­ju je na­pi­sao na sa­mrt­nič­koj po­ste­lji u Že­ne­vi, ob­ja­vlje­na ta­da u Ni­nu, opo­mi­nje da je svoj neo­spor­ni knji­žev­ni ta­le­nat i za­pa­že­ni in­te­lekt ras­ko­vao u po­li­tič­ku bi­žu­te­ri­ju. Lju­bi­či­će­vo po­na­ša­nje na Te­le­vi­zi­ji ana­log­no je nje­go­voj sve­u­kup­no­sti. No po­li­tič­ko pol­tron­stvo ni­je od ju­če. Es­hil je u Oko­va­nom Pro­me­te­ju dao pa­ra­dig­mu za ka­rak­te­re ko­ji ne mo­gu da se pre­tva­ra­ju u sjen­ku vla­sti! Evet–efen­di­ja na Osman­skom dvo­ru u Ca­ri­gra­du imao je du­žnost da kli­ma gla­vom kad sul­tan pri­ča. Znao je sul­tan da efen­di­ja ne ras­po­la­že gla­vom no kli­ma­njem, ali dr­žao ga je na dvo­ru. Sa­mo ustav­na ovla­šće­nja ko­ja da­ju mo­guć­nost gra­đa­ni­ma da mi­je­nja­ju vlast su­ža­va­ju pro­sto­re za evet–efen­di­je, su­ža­va­ju ali pro­stor ne eli­mi­ni­šu. To­kom i naj­kra­ćeg man­da­ta i u ze­mlja­ma s naj­du­žom tra­di­ci­jom de­mo­kra­ti­je pro­kli­ja­ju evet–efen­di­či­ći! A u Cr­noj Go­ri, gdje se pri­ča da se mo­glo uče­pr­lji­ti u nos i Go­spo­da­ru, jed­na isti­ni­ta aneg­do­ta tu­ma­či re­vers nji­ho­va čoj­stva i ju­na­štva.

To­kom du­gog cr­no­gor­skog mi­ra, od Ber­lin­skog kon­gre­sa do Ska­dar­skog ra­ta, što iz­no­si rav­no tri­de­set i če­ti­ri go­di­ne, a što je bi­lo ne­pojm­lji­vo u do­ta­da­šnjoj cr­no­gor­skoj isto­ri­ji, knjaz Ni­ko­la, po­bjed­nik i mo­narh me­đu­na­rod­no pri­zna­te dr­ža­ve, za­me­tao je ša­lu sa svo­jim do­glav­ni­ci­ma, ser­da­ri­ma, voj­vo­da­ma i se­na­to­ri­ma. Sje­dio bi s tom svi­tom pod bri­je­stom is­pred Pa­l­ca i za­me­tao ša­le. Ta­ko jed­nom Knjaz po­gle­dao u ne­bo, sta­vio ru­ku na če­lo, gle­da za­du­go pa će za­u­či­ni­ti:

– A li­je­pa or­la, mo­ji Cr­no­gor­ci, va­zda mi je mi­lo vi­đet or­la kr­sta­ša kad s ne­be­sa stri­je­lja ve­li­čaj­ni­jem po­gle­dom!

To re­ci Knjaz, a svi pri­sut­ni, njih tri­de­set ili pe­de­set, za­u­zmi istu po­zu – di­gli gla­ve u ne­bo, po­du­slo­ni­li če­lo s dla­no­vi­ma, a za­je­čao hor – ooo, li­je­pa or­la kr­sta­ša Go­spo­da­ru! I No­vak Ra­mov is­kri­vio ši­ju pa gle­da u ce­tinj­sko ve­dro ne­bo, tr­lja oči jed­nom pa dru­gom ru­kom, po­gle­du­je u Go­spo­da­ra pa opet u ne­bo, mu­či ga ne­što a ne pro­go­va­ra! Uto­li­ko će Go­spo­dar:

– Što No­va­če ju­na­če tr­ljaš oči, da ih mo­žda ni­je sta­ros smre­ži­la!

No­vak na to:

– Ne znam je li sta­ros ili ka­kav dru­gi đa­vo, ma ja ama­na­ti Go­spo­da­ru ne vi­đu to­ga or­la!

Svi se gla­va­ri vra­ti s ne­be­sa pa upi­ždri u Go­spo­da­ra, a knjaz Ni­ko­la pet ni šest no odri­je­ši:

– Ne vi­đu ga ni ja bo­ga­mi, moj No­va­če!

Ipak la­ko je us­tvr­di­ti da knjaz Ni­ko­la kao i svi dru­gi knja­že­vi i pred­sjed­ni­ci ovo­ga svi­je­ta ra­di­je bi No­va­ka vra­ti­li u one ko­ji se ču­de or­lu ko­ga ne vi­de no što bi njih po­je­di­nač­no pre­tvo­ri­li u No­va­ke! Su­lej­man Ve­li­čan­stve­ni mr­tav je vr­šio smo­tru voj­ske pod Si­ge­tom, znao je ve­li­ki ve­zir Meh­med–pa­ša So­ko­lo­vi­ć da duh mr­tvog sul­ta­na mo­ra da leb­di nad voj­skom dok Se­lim II ne pri­spi­je da za­u­zme pre­sto. Te­ško bi se da­lo od­go­vo­ri­ti na pi­ta­nje – pod­ra­zu­mi­je­va li vi­še uz­bu­dlji­ve ero­ti­ke ko­man­do­va­nje ili slu­ša­nje, ža­ba s pti­com ne bi mi­je­nja­la per­spek­ti­vu iz ko­je gle­da s lo­kva­nja!

No da se vra­ti­mo mo­me do­ži­vlja­ju sa­stan­ka s Mo­šom Pi­ja­de i Velj­kom Vla­ho­vi­ćem u Sve­ča­noj sa­li Be­o­grad­skog uni­ver­zi­te­ta. Mo­ja ide­o­lo­ška na­pr­sli­na ko­ja se za­cr­ta­la na mra­vljoj sta­zi kod Ba­nja Lu­ke, pro­ši­ri­la se na is­pi­tu iz psi­ho­lo­gi­je kod pro­fe­so­ra Ro­ta ka­da je par­tij­ski akr­ti­vi­sta od Plje­va­lja is­ku­ku­mav­čio še­sti­cu, ko­nač­no se uob­li­či­la u fu­gu od­re­đe­nih di­men­zi­ja na sa­stan­ku s Mo­šom Pi­ja­de i Velj­kom Vla­ho­vi­ćem u Sve­ča­noj sa­li Rek­to­ra­ta! Bez ika­kve dvoj­be za­klju­čio sam da njih dvo­ji­ca, le­gen­de sa zi­do­va svih usta­no­va u ze­mlji i iz bi­o­skop­skih žur­na­la, jed­no­stav­no la­žu kad tvr­de da su unu­tra­šnji i spo­lja­šnji ne­pri­ja­te­lji is­pla­ni­ra­li stu­dent­ske de­mon­stra­ci­je na No­vom Be­o­gra­du. Po­seb­no je Vla­ho­vi­će­vo lji­ga­vo la­ga­nje o uba­če­nim cr­vi­ma u stu­dent­sku ri­žu pod­sta­klo mo­je ta­da for­mi­ra­no ubje­đe­nje da je laž osnov ide­o­lo­gi­je ko­ju tu­ma­če njih dvo­ji­ca. Mno­go ka­sni­je, kad sam či­tao Ma­ki­ja­ve­li­ja, sje­tio sam se sa­stan­ka s nji­ma dvo­ji­com i uvje­rio se da su ko­mu­ni­sti ipak naj­bo­lji Ma­ki­ja­ve­li­je­vi pi­tom­ci! U Sa­vez ko­mu­ni­sta sam pri­mljen ubr­zo po­što sam do­šao na Be­o­grad­ski uni­ver­zi­tet, ja ću čak avan­zo­va­ti u par­ti­ji, ali fu­ga ko­ja se uob­li­či­la u Sve­ča­noj sa­li osta­la je u po­sto­ja­nim di­men­zi­ja­ma. Odi­sta, mo­že se go­vo­ri­ti o mo­ra­lu čo­vje­ka ko­ji se in­tim­no raz­i­šao s jed­nom par­ti­jom a u njoj avan­zu­je! Mo­že se po­sta­vi­ti to pi­ta­nje, ali od­go­vor pod­ra­zu­mi­je­va dva­de­se­to­go­di­šnjeg mla­di­ća u ra­lja­ma jed­nog sve­moć­nog ko­mu­ni­stič­kog vre­me­na, pod­ra­zu­mi­je­va se upra­vo nje­go­va spo­sob­nost da pro­ci­je­ni pot­pu­nu pro­ma­še­nost ka­kvog svog even­tu­al­nog pr­ko­sa. Pod­ra­zu­mi­je­va se da je taj mla­di čo­vjek s fu­gom iz­vu­kao po­u­ku iz sen­ten­ce – uzdu glo­dat’ da se lo­me zu­bi!

Po­me­nuh par­tij­ski avanz pa se pri­sje­tih svo­ga pri­je­ma u Sa­vez ko­mu­ni­sta i ne­kih de­ta­lja iz par­tij­skog sta­ža na stu­di­ja­ma. Kan­di­dat za par­ti­ju pi­sao je mol­bu za pri­jem, mol­bu ko­ja ni­je ni­šta zna­či­la ako je osta­la bez pre­po­ru­ke ne­ko­li­ci­ne pre­sti­žnih čla­no­va iz da­te par­tij­ske je­di­ni­ce. Oni tre­ba da pro­či­ta­ju mol­bu, pa po­sli­je nji­ho­vih pri­mjed­bi for­mi­ra se fi­nal­ni tekst ko­ji će na dan svo­je par­tij­ske ini­ci­ja­ti­ve pro­či­ta­ti kan­di­dat. Mol­ba se pro­či­ta, raz­vi­je se di­sku­si­ja ko­ja je či­sta for­mal­nost ako su usmje­ri­va­či mol­be zna­čaj­ni lju­di iz par­tij­ske je­di­ni­ce. Di­sku­to­va­lo se po­hval­no – do­bar sam mo­mak, is­ti­čem se na se­mi­nar­skim vje­žba­ma, dru­že­lju­biv i ni­je­su pri­mi­je­će­ni ne­do­sta­ci ko­ji bi do­vo­di­li u pi­ta­nje moj pri­stup ide­o­lo­škoj avan­gar­di ze­mlje. Je­dan sta­ri­ji stu­dent, Cr­no­go­rac s Pri­mor­ja, dao je bla­gu pri­mjed­bu da ni­je tre­ba­lo da sto­ji u mol­bi ka­ko po­ti­čem iz imuć­ne se­ljač­ke po­ro­di­ce. Ve­li, ako već po­ti­čem iz ta­kve po­ro­di­ce, ni­je se tre­ba­lo tim jav­no hva­li­ti! Bio je ma­li ta­jac, ali ni­je se raz­vi­la di­sku­si­ja u tom smje­ru, se­kre­tar je dao pred­log na gla­sa­nje. Di­za­njem ru­ku iz­gla­sa­li su moj pri­jem, sa­mo se uz­dr­žao Cr­no­go­rac s Pri­mor­ja!

No­vo­pe­če­ni ko­mu­ni­sta da­vao je sve­ča­nu za­kle­tvu: vjer­no će slu­ži­ti pro­gra­mu par­ti­je i dru­gu Ti­tu, raz­vi­ja­će svo­jim ra­dom i po­na­ša­njem ide­ju mark­si­zma–le­nji­ni­zma i ako bu­de po­treb­no po­lo­ži­ti ži­vot na bra­ni­ku te­ko­vi­na Na­rod­no­o­slo­bo­di­lač­ke bor­be i so­ci­ja­li­stič­ke re­vo­lu­ci­je. Po­sljed­nja re­če­ni­ca tek­stov­no nor­mi­ra­ne za­kle­tve bi­la je: Ovo je moj naj­sreć­ni­ji dan u ži­vo­tu! Sve sam iz­go­vo­rio što je tre­ba­lo, bio je pri­sto­jan apla­uz, ustao je se­kre­tar da če­sti­ta, a kad se sa­sta­nak za­vr­šio svi su mi re­dom če­sti­ta­li, če­sti­tao je i Cr­no­go­rac s Pri­mor­ja! I sad se ču­dim ka­ko fi­na­li­sti mo­je mol­be ni­je­su pri­mi­je­ti­li de­talj o mo­joj imuć­noj se­ljač­koj po­ro­di­ci kao ne­pre­po­ruč­lji­vu či­nje­cu za pri­pad­nost ko­mu­ni­stič­kom po­kre­tu. Mo­ju mol­bu či­ta­li su Ne­nad Bu­ćin, ka­sni­ji vi­so­ki ru­ko­vo­di­lac u post­ti­tov­skoj Ju­go­sla­vi­ji, Bla­žo Šće­pa­no­vić, pje­snik ko­ji će se uto­pi­ti u Ohrid­skom je­ze­ru s čam­ca na ko­je­mu je bla­go­vao s Oska­rom Da­vi­čom, i Rat­ko Bo­žo­vić, sa­da­šnji so­ci­o­log kul­tu­re i pro­fe­sor uni­ver­zi­te­ta ko­ji se su­prot­sta­vio še­še­ljev­skoj čist­ki na Be­o­grad­skom uni­ver­zi­te­tu. Jed­no­stav­no su njih tro­ji­ca pre­vi­dje­li či­nje­ni­cu da kan­di­dat za par­ti­ju mo­ra bi­ti for­ma­ta Ko­če Po­po­vi­ća i Iva Lo­le Ri­ba­ra da mu se bo­gat­stvo po­ro­di­ce ne uzme kao ne­ga­tiv­na pre­po­ru­ka za ko­mu­ni­stič­ki po­kret. Vje­ro­vat­no su ta tri in­te­li­gent­na mom­ka do­bro pro­ci­je­ni­li da u Ba­nja­ni­ma ne­ko ra­lo ze­mlje vi­še, broj­ni­ji krd ova­ca i gla­sni­ja vo­luj­ska ri­ka ne zna­če bo­gat­stvo, Cr­no­go­rac s Pri­mor­ja, me­đu­tim, pret­po­sta­vio je da me mo­že ne­ga­tiv­no usmje­ri­ti feud iz Ba­nja­na!

Se­kre­tar par­tij­ske je­di­ni­ce ko­ja me pri­mi­la u Sa­vez ko­mu­ni­sta bi­la je La­tin­ka Pe­ro­vić, ta­da bri­ljan­tan stu­dent, ka­sni­je is­tak­nu­ti po­li­ti­čar, da­nas pred­stav­nik mo­ral­ne sa­vje­sti u uni­že­noj Sr­bi­ji. Sje­ćam se jed­nog de­ta­lja s ča­sa sta­ro­slo­ven­skog je­zi­ka. Pro­fe­sor Ra­do­sav Bo­ško­vić, ta­da u pu­noj sna­zi i mu­škoj lje­po­ti, naj­o­mi­lje­ni­ji i naj­ču­ve­ni­ji pro­fe­sor u Slo­ven­skom se­mi­na­ru, pri­su­stvu­je se­mi­nar­skim vje­žba­nji­ma ko­je je vo­dio nje­gov asi­stent Sve­to Ni­ko­lić, pro­fe­sor ga je zvao Sven­to, ša­le­ći se pre­ko Sve­ta sa sta­ro­slo­ven­skim na­za­li­ma. Či­ta­li su se i ana­li­zi­ra­li tek­sto­vi gla­go­lji­ce, ni­ko ne zna ni da bek­ne. Sve­to se zbu­nio, bo­ji se od stro­go­ga pro­fe­so­ra, još vi­še od nje­go­va ubo­ji­tog hu­mo­ra, sta­nje je bi­lo kri­tič­no! Sve­to pro­zo­ve La­tin­ku Pe­ro­vić! Ne sa­mo što je zna­la da či­ta i gra­ma­tič­ki ana­li­zi­ra od­re­đe­ni tekst, ne­go je asi­stent dik­ti­rao a ona bez gre­ške pi­sa­la na ta­bli tekst iz ne­kog gla­golj­skog je­van­đe­lja. Kad je La­tin­ka za­vr­ši­la vje­žbu, pro­fe­sor je re­kao ne­ka u ju­nu do­ne­se pri­ja­vu da joj upi­še de­set­ku. Ona je, ve­li, kod nje­ga da­nas po­lo­ži­la is­pit iz sta­ro­slo­ven­skog je­zi­ka.

Po­sli­je La­tin­ke par­tij­ski se­kre­tar na­še je­di­ni­ce bio je Mi­ha­i­lo Zvi­cer. Po stu­di­ja­ma sta­ri­ji dvi­je go­di­ne od me­ne. Po nje­mu se pam­ti­la nje­go­va ge­ne­ra­ci­ja s Fi­lo­zof­skog fa­kul­te­ta, i Stu­dent­ski dom 14. de­cem­bar. Je si li ti iz Zvi­ce­ro­vog do­ma – pi­ta­lo se! Ne znam je li Zvi­cer vi­še bio in­te­lek­tu­al­no bu­jan ili ble­fer­ski ras­cvje­tan! Neo­bi­čan i kao po­ja­va: kor­pu­len­tan sa za­o­blje­nim sto­ma­kom, oči mu mi­je­nja­ju bo­ju – od zlat­ka­sto­si­vog sja­ja do po­tmu­le tam­ni­ne. Po stu­denst­kim so­ba­ma je išao bos i go­lo­trb, s cr­ve­nom lep­tir ma­šnom odr­ža­vao je par­tij­ske sa­stan­ke! Zvi­cer s lep­tir ma­šnom, Bran­ko Milj­ko­vić sa cr­nim še­ši­rom ši­ro­kog obo­da, bi­li su de­ta­lji ne­kog dru­gog svi­je­ta i ne­ka­da­šnjeg be­o­grad­skog vre­me­na. Ti de­ta­lji bi­li su ja­ko uoč­lji­vi na Be­o­grad­skom uni­ver­zi­te­tu kad su i pro­fe­so­ri iz­bje­ga­va­li še­šir i obič­nu kra­va­tu. Pro­bi­tač­ni­ja je bi­la le­njin­ska kač­ke­ta i ko­žna ud­bov­ska ka­pu­ti­na do sa­mih no­žnih čla­na­ka! Me­đu mr­ša­vim, naj­če­šće usu­ka­nim, stu­den­ti­ma Mi­ha­i­lo Zvi­cer je li­čio na pro­pa­log ru­skog gro­fa. Osim Zvi­ce­ra dru­gog čo­vje­ka ko­ji umi­je ma­što­vi­ti­je da la­že, a ko­ji ni­šta od svo­je usme­ne fan­ta­sti­ke ni­je sta­vio na har­ti­ju, ja ni­je­sam sre­tao! Zna­li smo da je nje­gov otac bio žan­darm, znao je i on da to mi zna­mo, ali Zvi­cer je o nje­mu ubje­dlji­vo pri­čao kao o kra­ljev­skom ka­pe­ta­nu s bi­je­lim ru­ka­vi­ca­ma ko­ga bi odu­še­vlja­vao Štra­us kad bi na ofi­cir­skim ba­lo­vi­ma za­i­grao on – Jo­šo Zvi­cer! Mi­ha­i­lo je ta­ko le­žer­no znao da iz­lo­ži re­do­sljed vla­da­ra iz di­na­sti­je Pto­lo­me­ja, Stju­ar­da ili Ho­el­cen­dor­fa, broj Ras­pu­ći­no­vih ko­i­tu­sa, ime­na mu­ških lju­bav­ni­ka Meh­me­da el Fa­ta­ha i po­dat­ke s je­lov­ni­ka Lu­ja XIV! Do­sto­jev­skog je ci­ti­rao i kad se bri­je u ku­pa­ti­lu. Znao je sve vr­ste ja­bu­ka is­ti­ču­ći da naj­vi­še vo­li pri­zren­sku zlat­nu pra­men­ku, ne za­to što je njom za­vr­ša­vao ru­čak Car Du­šan – ab ovo usque ad ma­le, no što bla­go mi­ri­še na ta­mljan! Sma­trao je Kranj­če­vi­ća naj­ve­ćim hr­vat­skim pje­sni­kom, ali pre­zi­me mu ni­je iz­go­va­rao, go­vo­rio je sa­mo Sil­vi­je Stra­hi­mir, jer je Zvi­cer za­muc­ki­vao. Imao je pro­ble­ma s iz­go­vo­rom pra­ska­vih i po­seb­no zad­njo­nep­ča­nih su­gla­sni­ka ako su na po­čet­ku ri­je­či. Mi­ha­i­lo Zvi­cer je upra­vo bio mu­ca­vac pr­vo­ga re­da, ali bez kom­plek­sa, on je ta­ko moć­no vla­dao je­zi­kom pa je si­no­nim­ski pre­mo­šća­vao sva­ku ri­ječ ko­ja mu je za­pe­la na usna­ma ili zad­njem nep­cu! Ri­jet­ko je kad od­la­zio na pre­da­va­nja, bio je ta­ko­re­ći stal­no u stu­denst­kom do­mu, bez nje­ga se ni­je dao za­mi­sli­ti ka­kav sjed­nik u fi­lo­zof­skom blo­ku zgra­de. Bi­lo da je ne­ko­me do­šao pa­ket ili se sa­mo ča­pras­di­va­ni­lo da se pre­kra­ti vri­je­me. Evo ti­pič­nog de­ta­lja iz Zvi­ce­ro­vog ka­lam­bur­skog hu­mo­ra! Jed­ne ve­če­ri, u so­bi omi­lje­nog dru­ga, na­ma ne­do­sti­žnog za­vod­ni­ka, stu­den­ta ro­ma­ni­sti­ke i pri­je­polj­skog čar­ši­li­je Ča­sla­va Re­lji­ća, de­se­tak nâs iz kom­šij­skih so­ba, i ne­za­o­bi­la­zni Zvi­cer – ra­zu­mi­je se, pri­ča­mo o sve­mu i sva­če­mu a naj­vi­še be­ne­ta­mo. Ru­ga­li smo se za­jed­nič­kim po­zna­ni­ci­ma iz knji­ga i stvar­no­sti, iz svo­jih mje­sta pre­no­si­li smo ko­mič­ne oso­be i pri­li­ke. Imao sam za­pa­že­no mje­sto u tim ka­lam­bu­ri­ma! Sla­ga­li smo se ja i Zvi­cer, ali osje­ćao sam da su mu mno­go dra­ži bi­li oni ci­me­ri i ko­le­ge ko­ji se bez­re­zer­vno di­ve nje­go­vom bar­šu­na­stom hu­mo­ru i sve­zna­nju!

Bi­ja­še pro­šla ne­ma po­noć Đu­re Jak­ši­ća, na­sta­vlja­mo svo­ju bu­ta­du, tram­vaj je ta­da pre­sta­jao s vo­žnjom u 24,00. Naš dom je na uglu Ka­ra­đor­đe­ve i Za­gre­bač­ke, gdje je tram­vaj­sko tan­dr­ka­nje na­ša da­no–noć­na mu­zi­ka na ko­ju smo se na­vi­kli! Pro­zor so­be u ko­joj smo po­po­noć­no te­fe­ri­či­li gle­dao je na Vo­ždo­vu uli­cu. U ta­kvom mi­ljeu bez tram­vaj­ske mu­zi­ke osta­ja­li smo ne­kih pu­ta i do zo­re. A što da ne osta­je­mo kad mo­že­mo da spa­va­mo po či­tav dan, sve dok nas glad ne pro­bu­di! Ne­ka­ko je ne­mo­der­no bi­lo ići na pre­da­va­nja na ko­ja ne ide Mi­ha­i­lo Zvi­cer, a do­du­še to su bi­li i po­sled­nji osta­ci ne­ka­da­šnjeg uni­ver­zi­te­ta kad se na gru­pi za knji­žev­nost mo­glo ap­sol­vi­ra­ti bez is­pi­ta i kad po­li­ca­jac bez rek­to­ro­ve do­zvo­le ni­je mo­gao ući u zgra­du Rek­to­ra­ta! Sve je to sa­da pre­da­le­ka pro­šlost, ni od Be­o­gra­da ni nje­go­vog uni­ver­zi­te­ta ni­je osta­lo ni­šta. Ne­ka­da se Be­o­grad­ski uni­ver­zi­tet gla­sio po Jo­va­nu Cvi­ji­ću i uni­ver­zi­tet­skoj auto­no­mi­ji, a sa­da se gla­si po Mir­ja­ni Mar­ko­vić i Vo­ji­sla­vu Še­še­lju! I ta­ko, pro­šla bi­ja­še ni­je­ma po­noć, uću­ta­li se tram­va­ji, ori se naš ur­ne­bes, dok se me­ni na­jed­nom uči­ni da ču­jem ov­čju ble­ku! Kad sam uhva­tio tre­nu­tak, re­kao sam da se ču­je ov­čja ble­ka, a Zvi­cer je re­a­go­vao br­zi­nom ko­bre:

– Znaš li, Nikola, ko­je je go­di­ne Be­to­ven kom­po­no­vao De­ve­tu sim­fo­ni­ju, re­ci od­mah – znaš li ili ne znaš!

Za­gra­ja­še svi ko­li­ko ih je:

– Re­ci so­ko­le, aj­de po­ka­ži se, pr­vo ka­ži je­si li čuo za Be­to­ve­na, u kom ti­mu igra taj nje­mač­ki fud­ba­ler, ka­kav fud­ba­ler ave­ti­njo, to je će­ma­ni­sta iz Ma­le Kr­sne, e va­la si mu­dar ko te­le­ći ta­ta, ni­je to će­ma­ni­sta bra­vu bož­ji, no gu­slar iz Lju­to­tu­ka, re­ci Nikola, što ste­nješ …!

Kad po­pu­sti vru­ći ta­las op­šte za­fr­kan­ci­je na moj ra­čun, od­go­vo­rio sam:

– Ne znam, i ako će­te da tri pu­ta ka­žem – ne znam!

Sve se uti­ša, ču­je se ka­ko uvr­ću û se smi­jeh ko­ji će se pro­lo­mi­ti po­sli­je ne­za­o­bi­la­zne Zvi­ce­ro­ve kva­li­fi­ka­ci­je mo­ga ne­zna­nja. Zvi­cer, ona­ko bos i tr­bu­ljat, za­u­ze ozbilj­nu po­zu i ve­li:

– E pa ra­zu­mi­je se, Nikola, da ne znaš i sa­svim je ra­zu­mlji­vo što ne znaš! Te­bi se ne mo­že pri­či­ni­ti zvuk Be­to­ve­no­ve mu­zi­ke ni kad je ču­ješ, ali ti se za­to u sred gra­da Be­o­gra­da pri­či­nja­va ov­čja ble­ka, sjer­na vu­na i bra­bonj­ci jer si po­ni­kao iz ta­kvo­ga mi­ljea. Vu­kov­ski bi se mo­glo re­ći – što na­u­či đev­kom, ne od­u­či nev­kom!

Dok se so­ba pro­la­ma­la od spr­da­či­ne i smi­je­ha, smi­jao sam se i ja, znao sam da će o no­vom Mi­ha­i­lo­vom bi­se­ru na moj ra­čun pri­ča­ti či­tav Dom. Da­kle dok se so­ba tre­sla od za­je­ban­ci­je, ja sam iza­šao na sob­ni bal­kon i vi­dio spa­so­no­sno ču­do! Ogrom­no kr­do ova­ca, vi­še sto­ti­na ova­ca pro­la­zi­lo je Ka­ra­đor­đe­vom uli­com iz prav­ca, ta­da sru­še­nog, Alek­san­dro­vog a da­nas Bran­ko­vog, mo­sta. Ka­ra­đor­đe­va uli­ca iz­me­đu na­šeg Do­ma i ho­te­la Bri­stol bi­ja­še za­kr­če­na ov­ca­ma! To je mo­gla bi­ti ne­či­ja tr­go­vi­na, pa su ov­ce is­kr­ca­ne s bro­da na Sa­vi. Mo­gao je to bi­ti ma­te­ri­jal za Be­o­grad­sku kla­ni­cu, a u sva­kom slu­ča­ju sto­ka se mo­gla pro­tje­ra­ti kroz Be­o­grad sa­mo u po­po­noć­nim ča­so­vi­ma kad se ob­u­sta­vi jav­ni sa­o­bra­ćaj. Pri­vat­no­ga sa­o­bra­ća­ja ta­da go­to­vo ni­je ni bi­lo, mi smo se stu­den­ti okre­ta­li za ka­kvim luk­su­znim ko­li­ma s ozna­kom CD agil­ni­je no sa­da­šnji mom­ci za atrak­tiv­nom ma­ne­ken­kom ili glu­mi­com! Vra­tio sam se s bal­ko­na i po­zi­vom – ustaj­te pi­zda vam ma­te­ri­na, na­tje­rao ih da ču­ju ov­čju ble­ku. Vi­dje­li su ov­ce, ali Mi­ha­i­lov je ka­lam­bur na moj ra­čun uspio. Kad se vra­tio s bal­ko­na re­kao je da sam ja sa­svim nor­mal­no čuo ov­čju ble­ku, a da on ža­li što je ne mo­že ču­ti, kad mu pod bal­ko­nom ov­ca ble­ji jer je nje­go­vo uvo opre­mlje­no re­cep­to­ri­ma da hva­ta mu­zi­ku Be­to­ve­na i Ba­ha a ne po­po­noć­nu ov­čju ble­ku! Na­sta­vi­li smo sa ša­lom–ma­ska­tom na ra­čun dru­gih, sve je bi­lo nor­mal­no i bez ljut­nje, Mi­ha­i­lo je bio ne­pri­ko­sno­ve­ni ce­re­mo­ni­jal–maj­stor ta­kvih za­ba­va u stu­dent­skom do­mu 14. de­cem­bar.

Jed­nom je Zvi­ce­ra na zvi­cer­ski na­čin uz­dr­mao Ra­bren kao sve­zna­li­cu stva­ri i po­ja­va ko­je ni­ko­ga ne in­te­re­su­ju osim Zvi­ce­ra. Ra­bren je s Uj­ni­ča od Bi­je­log Po­lja, du­ho­vit i in­te­li­gen­tan, tip stu­den­ta ko­ji ne­do­sti­žno iz­mi­ču pro­sje­ku, ali pro­sjek za­vr­ša­va stu­di­je a on osta­je bez fa­kul­tet­ske di­plo­me. Ra­bren će ka­sni­je bi­ti pr­vi spi­ker na Ti­to­grad­skoj te­le­vi­zi­ji i još ka­sni­je ta­mo­šnji naj­bo­lji ko­men­ta­tor u spolj­no–po­li­tič­koj ru­bri­ci. Evo ka­ko je Ra­bren una­ka­zio Zvi­ce­ro­vu mi­ste­ri­o­znu su­per­i­or­nost. Zvi­cer je tih da­na, ona­ko uz­gred, sa­op­šta­vao je­lov­ni­ke ču­ve­nih lič­no­sti kroz isto­ri­ju. U op­štem odu­še­vlje­nju Zvi­ce­rom ni­je se ni za­či­nja­lo pi­ta­nje ka­ko on mo­že zna­ti sve što ni­ko dru­gi ne zna. Zvi­cer je jed­no­stav­no de­i­fi­ko­van, kao što se obi­čan čo­vjek ni­kad ni­je za­pi­tao ka­ko su po­sta­li Bog, pro­stor i vri­je­me, ta­ko je Zvi­ce­ro­vo dru­štvo u Do­mu pri­hva­ta­lo nje­go­vu iz­u­zet­nost kao sta­nje o ko­me ne tre­ba ras­pra­vlja­ti. For­mi­ra­la se ak­si­o­ma – Zvi­ce­ra ne tre­ba pi­ta­ti ka­ko je on to i ka­da na­u­čio i što će mu to što zna mi­mo osta­lih!

Če­ka­li smo ru­čak, sta­vlje­na su naj­ma­nje po tri re­da abo­nent­skih bo­no­va, pa dok do­če­kaš tre­ći red, ima da se na­ho­daš is­pred do­ma, da se gla­dan vra­ćaš u so­bu ili da se ona­ko mr­zo­vo­ljan do­sa­đu­ješ. Uto­li­ko pri­splje spa­so­no­sni Zvi­cer i za­po­če pri­ču o je­lov­ni­ku ki­ne­skih ca­re­va, sad ne znam iz ko­ga vi­je­ka, či­ni mi se ne­što oko de­se­to­ga. Ta­man za­vr­šio s pred­je­lom, po­čeo da ni­že stav­ke ruč­ka, sje­ćam se bio je i sos od la­sta­vi­či­jeg gni­je­zda, dok uto­li­ko Ra­bren mu se uple­te u pri­ču. Fan­ta­stič­nom br­zi­nom po­no­vi do­slov­no ono što je Zvi­cer bio re­kao i na­sta­vi le­žer­no da ni­že stav­ke iz ruč­ka, pri­čao je ka­ko se slu­ži sos od la­sta­vi­či­jeg gni­je­zda! Zvi­ce­rov zlat­no–si­vi sjaj oči­ju od­jek­nu po­tmu­lom tam­nom du­bi­nom, za­u­sti ne­što da ka­že, ali Ra­bren ga pred­u­hi­tri par­če­tom no­vi­na ko­je iz­va­di iz dže­pa! To je bio isje­čak iz Bor­be, ta­da li­sta s ide­o­lo­škim ugle­dom, dok su u Be­o­gra­du Po­li­ti­ku či­ta­li gra­đa­ni sa ža­lom za kra­ljev­skom i bur­žo­a­skom pro­šlo­sti Sr­bi­je. Bor­ba je bi­la na­mi­je­nje­na za lju­de brat­stva–je­din­stva, so­ci­ja­li­zma i Ti­to­va ne­svr­sta­na po­ret­ka! Tih da­na je Bor­ba u ru­bri­ci Za­ni­mlji­vo­sti ob­ja­vlji­va­la je­lov­ni­ke isto­rij­skih li­ca pro­šlo­sti, pa je ne­gdje Ra­bren sa­znao za to, iako ni­ko od nas obič­nih stu­de­na­ta u Do­mu ni­je či­tao ne sa­mo Bor­bu ne­go bi­lo ko­je no­vi­ne. Mi­ha­i­lo Zvi­cer kao par­tij­ski se­kre­tar na gru­pi za knji­žev­nost i član fa­kul­tet­skog ko­mi­te­ta Sa­ve­za ko­mu­ni­sta či­tao je Bor­bu u Ko­mi­te­tu i na­u­čio to što je na­u­čio! Ra­bren po­ku­ša da pro­či­ta ono što je iz­re­ci­to­vao o ki­ne­skom car­skom me­ni­ju, ali Zvi­cer mu kre­snu ma­ter. Iako je ta psov­ka bi­la na­ša sva­ko­dnev­na uz­re­či­ca ko­ja ni­je iz­ra­ža­va­la ljut­nju, ipak joj je Zvi­cer ulio iz­ne­na­đu­ju­ću ozbilj­nost. Mi smo se zgle­da­li, sle­dio nam se smi­jeh, iako smo zna­li Ra­bre­na kao ne­pred­vi­dlji­vog ko­ze­ra, opet smo se in­tim­no za­ču­di­li nje­go­voj iz­ne­nad­noj ko­rek­ci­ji Zvi­ce­ro­ve spon­ta­ne iz­u­zet­no­sti. Ni­je taj neo­bič­ni atak uti­cao na Zvi­ce­ro­vu atrak­tiv­nu po­pu­lar­nost, do­ga­đaj se ni­je pre­pri­ča­vao. Od­vi­še se Zvi­cer bio uci­je­pio u op­šte vje­ro­va­nje kao iz­u­ze­tak me­đu stu­den­ti­ma da bi je­dan Ra­bre­nov gaf, ko­ji je odi­sta bio be­za­zlen, Ra­bren je htio ša­lu a ne ob­ra­čun sa Zvi­ce­rom, osta­vio ka­kvo­ga dej­stva na Zvi­ce­ro­vu neo­bič­nu po­pu­lar­nost. Mo­žda taj tren ni­ko ni­je ni za­pam­tio osim ja!

Mi­ha­i­lo Zvi­cer bio je od­li­čan stu­dent, vi­so­ke ocje­ne za­slu­žio je zna­njem i neo­bič­no­šću, a bog­me ni­je mu s ne­ru­ke bio ni za­pa­že­ni po­lo­žaj u Sa­ve­zu ko­mu­ni­sta. Pred­lo­že­no mu je da osta­ne na fa­kul­te­tu kao asi­stent za slo­ve­nač­ku knji­žev­nost, ali ni­je htio. Oti­šao je u svo­ju Peć, bio krat­ko pro­fe­sor Gim­na­zi­je i pre­šao u po­li­ti­ku. Išao je stal­no uspo­nom ka­ri­je­re, do­šao je do po­lo­ža­ja ge­ne­ral­nog se­kre­ta­ra Sa­ve­za ko­mu­ni­sta Ko­so­va i Me­to­hi­je. Umro je ra­no od di­ja­be­ti­sa od ko­ga je bo­lo­vao i kao stu­dent sa­mo što ni­je pri­zna­vao. Bio je ve­o­ma omra­žen u kru­go­vi­ma srp­skih šo­vi­ni­sta, sma­tra­li su ga al­ban­skim do­u­šni­kom. Me­đu­tim, Mi­ha­i­lo Zvi­cer, ro­đe­ni Pe­ća­nac ko­ji je u dječ­joj igri na­u­čio al­ban­ski je­zik, znao je da je ve­li­ko­srp­ski na­ci­o­na­li­zam naj­bo­lje go­ri­vo za mo­tor ve­li­ko­al­ban­skog na­ci­o­na­li­zma što se po­če­lo ja­ko is­po­lja­va­ti u Auto­nom­noj po­kra­ji­ni Ko­so­vo i Me­to­hi­ja! Mi­ha­i­lo Zvi­cer bio je uvje­ren da se mo­že upri­li­či­ti pri­kla­dan za­jed­nič­ki ži­vot Sr­ba i Al­ba­na­ca na Ko­so­vu i u tom prav­cu dje­lo­vao je kao vi­so­ki ru­ko­vo­di­lac. Po­seb­no je bio od­bo­jan pre­ma ve­li­ko­srp­skom na­ci­o­na­li­zmu zvog stra­da­nja ne­ko­li­ko ku­ća brat­stva Zvi­cer iz Cu­ca u vri­je­me kad su voj­ska i žan­dar­me­ri­ja Kra­lje­vi­ne SHS su­ro­vo ka­žnja­va­le pri­sta­li­ce iz­bje­glog kra­lja Ni­ko­le i cr­no­gor­ske sa­mo­stal­no­sti! Zvi­cer je umro kao omra­žen čo­vjek u srp­skim kru­go­vi­ma, ali je ne­sum­nji­vo da će u ne­pri­stra­snoj isto­ri­ji Ko­so­va i Me­to­hi­je Ti­to­va vre­me­na ima­ti pri­stoj­no mje­sto.

Zvi­cer je mno­go vo­lio svo­ju maj­ku Sta­nu, ni­je joj na­ti­cao bi­je­le ru­ka­vi­ce kao ocu, to­bo­žnjem kra­ljev­skom ka­pe­ta­nu, on je jed­no­stav­no obo­ža­vao svo­ju maj­ku, uvi­jek ju je po­mi­njao sa sen­ti­men­tom ne­do­ra­slog dje­te­ta. Ve­se­lio se nje­nom pa­ke­tu ja­bu­ka, to su bi­le pri­zren­ske zlat­ne pra­men­ke. Iz­gle­da da je sa­mo tim ja­bu­ka­ma, maj­ci Sta­ni i uvje­re­nju u slo­gu Sr­ba, Cr­no­go­ra­ca i Al­ba­na­ca na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji pri­stu­pao bez po­ze i ka­lam­bu­ra. Če­sto je na­gla­ša­vao da su Zvi­ce­ri jer­men­skog po­ri­je­kla, sma­trao je to svo­jom pred­no­šću. Bio sam jed­nom u pri­li­ci da vi­dim tre­nut­nu pro­mje­nu Zvi­ce­ro­vih oči­ju u da­ne kad je bio pr­va lič­nost Auto­nom­ne po­kra­ji­ne. Pro­mje­na je bi­la ista kao kad mu je Ra­bren po­ka­zao par­če Bor­be s ki­ne­skim je­lov­ni­kom.

Odr­ža­vao se je­dan me­đu­na­rod­ni sla­vi­stič­ki sim­po­zi­jum u Pri­šti­ni na ko­me je uče­stvo­vao i ru­ski aka­de­mik Ni­ki­ta Tol­stoj, pra­u­nuk La­va Tol­sto­ja, ko­ji je fra­pant­no li­čio na svo­ga slav­nog pra­dje­da. Pri­jem za sla­vi­ste pri­re­dio je Mi­ha­i­lo Zvi­cer u pre­sti­žnom ho­te­lu na Bre­zo­vi­ci. Po­znan­stvo sa Zvi­ce­rom iz stu­dent­skih da­na od­re­di­lo mi je mje­sto u bli­zi­ni Zvi­ce­ra i Tol­sto­ja ko­ji su sje­dje­li u če­lu sto­la. Upra­vo Mi­ha­i­lo me zov­nuo da sjed­nem za nje­gov sto, ne za­to što sam se ran­gom iz­dva­jao od dru­gih na­ših sla­vi­sta ne­go je znao da va­lja uka­za­ti pa­žnju ne­ka­da­šnjem ko­le­gi i ci­me­ru. Ne znam re­koh li pri­je da je Zvi­cer sma­trao Tol­sto­ja naj­ve­ćim pi­scem svih vre­me­na, Do­sto­jev­sko­ga je ci­ti­rao, dru­go­vao je s nje­go­vim knji­ga­ma a o Tol­sto­ju go­vo­rio kao o knji­žev­nom bo­žan­stvu. Ni­je to bi­la Mi­ha­i­lo­va po­za, po­red Sta­ne, pri­zren­skih zlat­nih ja­bu­ka i srp­sko–al­ban­ske slo­ge pri­rod­no se od­no­sio i pre­ma Tol­sto­ju. No, sje­di se i pri­ča, pro­fe­sor Tol­stoj znao je naj­či­sti­ji srp­ski je­zik, on je kao emi­grant u Be­o­gra­du za­vr­šio ma­tu­ru. Sta­ljin je po­zvao po­ro­di­cu Tol­sto­ja da se vra­te iz Ju­go­sla­vi­je i vra­ti­li su se. Ni­ki­ta Tol­stoj, ta­da naj­sta­ri­ji mu­ški po­to­mak La­va Tol­sto­ja, no­sio je na sred­njem pr­stu li­je­ve ru­ke pr­sten La­va Ni­ko­la­je­vi­ča u ko­ji su ugra­vi­ra­ni zna­ci gro­fov­stva te po­ro­di­ce. Sad ne znam da li je ta­kav za­vjet osta­vio pi­sac Ra­ta i mi­ra, ili se nje­go­va po­ro­di­ca za­vje­to­va­la da taj pr­sten dok tra­je Tol­sto­ja no­si naj­sta­ri­ji mu­ški član po­ro­di­ce. Ako ne­sta­ne te mu­ške lo­ze, pr­sten će po­ći u ru­ski mu­zej. Mi­ha­i­lo je za­tra­žio od Ni­ki­te Tol­sto­ja pr­sten da ga za tre­nu­tak sta­vi na svo­ju ru­ku, da do­ži­vi, ve­li, ono što ni­je mo­gao da sa­nja – da na svo­ju ru­ku sta­vi pr­sten ko­ji je no­sio Lav Tol­stoj. Ni­ki­ta je vr­lo ra­do ski­nuo pr­sten i pru­žio ga Zvi­ce­ru, Zvi­cer ga je vid­no uz­bu­­đen na­ta­kao na svoj prst i re­kao:

– Uva­že­ni Ni­ki­ta Ili­ću, Lav Ni­ko­la­je­vić Tol­stoj za me­ne je je­di­no knji­žev­no bo­žan­stvo!

Ni­ki­ta je na to pri­bra­no ali s ne­kom su­vo­ćom u gla­su re­kao:

– Po­što­va­ni go­spo­di­ne, moj pi­sac ni­je Lav Ni­ko­la­je­vić no Fjo­dor Mi­ha­i­lo­vić!

Snop zlat­no–si­vih zra­ka ko­ji se pro­si­pao iz Zvi­ce­ro­vih oči­ju, od­jek­nuo je po­tmu­lom tam­nom du­bi­nom, ski­nuo je Mi­ha­i­lo pr­sten s ru­ke, uč­ti­vo za­hva­lio pro­fe­so­ru Tol­sto­ju i na­sta­vi­li su se kon­ven­ci­o­nal­ni raz­go­vo­ri ru­ko­vo­di­o­ca ko­ji je pri­re­dio pri­jem i go­sti­ju ko­ji su sje­dje­li u bli­zi­ni nje­ga. Ta­ko su Ra­bren s Uj­ni­ča kod Bi­je­log Po­lja, stu­dent ro­ma­ni­sti­ke i aka­de­mik Ni­ki­ta Tol­stoj po­vri­je­di­li ne­ki re­gion Zvi­ce­ro­ve in­ti­me ko­ji je htio da sa­kri­je od oko­li­ne. Ni­je sa­krio, iz­da­le su ga oči. Ni­ki­ta Tol­stoj ni­je se vra­tio u Ru­si­ju da bi po­zdra­vio Sta­lji­na, Tol­stoj je bio po­tre­ban Jo­si­pu Vi­sa­ri­o­no­vi­ću, a ne obrat­no.

Kao što re­koh, ja sam na mje­stu par­tij­skog se­kre­ta­ra na gru­pi za je­zik i knji­u­žev­nost za­mi­je­nio Mi­ha­i­la Zvi­ce­ra, on di­plo­mi­rao i oti­šao u Peć, me­ne za­gla­va­ri­li jed­no­gla­snim iz­bo­rom. Ni­je bi­lo dru­gih kan­did­da­ta, po usta­lje­nom re­du, pred­vi­đen sam od Fa­kul­tet­skog ko­mi­te­ta, gla­sa­lo se akla­ma­ci­jom. Ja sam se na iz­vje­stan na­čin bio ozvi­ce­rio – do­bar stu­dent s na­gla­še­nom rje­či­to­šću na se­mi­nar­skim vje­žba­ma i sa­stan­ci­ma, ka­lam­bur­ski sjed­ni­ci u na­šem do­mu ni­je­su se mo­gli za­mi­sli­ti bez Nikole, bez­ma­lo kao bez Zvi­ce­ra! Uosta­lom, ma­lo bi se ta­da na­šlo stu­dij­skih gru­pa na Be­o­grad­skom uni­ver­zi­te­tu na ko­ji­ma ni­je­su bi­li Cr­no­gor­ci ru­ko­vo­di­o­ci. Ni­šta neo­bič­no, čak ba­nal­no nor­mal­no za ono vri­je­me.

Iz dje­lo­kru­ga du­žno­sti par­tij­skog se­kre­ta­ra po­me­nu­ću sa­mo dva de­ta­lja.

Jed­nom odr­ža­vam sa­sta­nak s ru­ti­ner­skim dnev­nim re­dom. Rje­ša­va­le su se mol­be za pri­jem u par­ti­ju – bi­la je glav­na tač­ka, uvod­ni dio ni­ko ni­je ni slu­šao, to je bio ovje­šta­li osvrt se­kre­ta­ra na ide­o­lo­ško–po­li­tič­ko sta­nje u or­ga­ni­za­ci­ji, s po­seb­nim osvr­tom na od­nos pro­fe­sor – stu­den­ti. Me­ni i dru­gim Cr­no­gor­ci­ma bi­la je smi­je­šna mol­ba jed­nog Sr­bi­jan­ca u ko­joj kan­di­dat na­gla­ša­va da je krv­no ve­zan za na­rod­no–oslo­bo­di­lač­ku bor­bu i so­ci­ja­li­stič­ku re­vo­lu­ci­ju. Mi po­mi­sli­smo da ga je re­vo­lu­ci­ja ko­šta­la naj­ma­nje jed­no­ga od ro­di­te­lja, jer krv­na ve­za­nost za nas iz Cr­ne Go­re ogra­ni­ča­va se na ro­di­te­lje, bra­ću i se­stre i dje­cu. Me­đu­tim, Sr­bi­ja­nac či­ta da mu je maj­čin brat od stri­ca stra­dao kao žr­tva jed­ne nje­mač­ke ra­ci­je. Iz­u­kr­šta­li su se cr­no­gor­ski po­gle­di kroz sa­lu, svak sa sva­kim a svi sa mnom! Mo­glo se pri­mi­je­ti­ti da sam se ti­ho na­smi­jao. Ta­kav smi­jeh ni­kad ni­je­sam umio pri­kri­ti, to mi je na­ni­je­lo mno­go ne­pri­li­ka na mno­gim mje­sti­ma! Či­ta­la se podsmje­šlji­vost u mom osmi­je­hu, a su­štin­ski ni­je je bi­lo. Iza­bra­li smo no­vo­ga čla­na ko­ga je mno­go ko­šta­la re­vo­lu­ci­ja i na­rod­no–oslo­bo­di­lač­ka bor­ba u Ju­go­sla­vi­ji, na­sta­vio se sa­sta­nak, ja sam se po­slu­žio ne­kim vi­cem kao do­ka­zom za ne­što što sam tvr­dio. Vic je bio erot­skog smje­ra. Dok će uto­li­ko je­dan ak­ti­vi­sta, bi­ja­še iz­ra­zi­to žu­te ko­se, pje­gav po li­cu kao ja­je od pti­ce, znam da je ka­sni­je ra­dio kao bi­bli­o­te­kar u Ze­mun­skoj gim­na­zi­ji. Usta taj stu­dent, taj član par­ti­je i ve­li:

– Dru­go­vi, naš se­kre­tar ne vo­di sa­sta­nak kao par­tij­ski ru­ko­vo­di­lac, no kao pred­sjed­nik lo­vač­kog dru­štva!

Bo­ga­mi se uozbi­lji at­mos­fe­ra, mo­žda bi se i vi­še njih ja­vi­lo za di­sku­si­ju tra­som onog žu­ta­lja da se spa­so­no­sno ni­je umi­je­šao Goj­ko Mi­le­tić. Mi­le­tić je ta­da bio ured­nik Be­o­grad­ske ne­de­lje, ka­sni­je će po­sta­ti uprav­nik Na­rod­nog po­zo­ri­šta u Be­o­gra­du, umri­je­će vr­lo ra­no od in­fark­ta sr­ca. Goj­ko je bio za­vr­šio na­šu gru­pu, ali ni­je se par­tij­ski od­ve­zi­vao ne­go je i da­lje bio član na­še par­tij­ske je­di­ni­ce. Osta­ju­ći sa stu­den­ti­ma iz­bje­gao je do­sad­ne te­ren­ske or­ga­ni­za­ci­je gdje su za­slu­žni bor­ci i ile­gal­ci iz ra­ta vo­di­li glav­nu ri­ječ! Mi­le­tić je bio sup­til­na fa­ca, Her­ce­go­vac krh­ke gra­đe, du­gač­kih tan­kih pr­sti­ju, vi­so­kog li­ca, če­lo mu vi­še na­smi­ja­no no li­ce. Ima­še ne­bo­plav­ne bla­ge oči i na­gla­še­ne za­li­ske. Ne­su­mlji­vo bi mu pri­sta­ja­lo da je ro­đe­ni Mo­sta­rac! Usta­de Mi­le­tić i ka­že bu­du­ćem bi­bli­o­te­ka­ru Ze­mun­ske gim­na­zi­je da du­ho­vi­tost ni­je ma­na no valj­da vr­li­na, dr­ža­nje par­tij­skog se­kre­ta­ra, ve­li, ne zna­či su­spen­zi­ju spe­ci­fič­no­sti du­ha i ma­ni­ra po ko­ji­ma se ras­po­zna­je­mo! Ta­ko me Goj­ko sa­ču­vao od mo­gu­će oštre kri­ti­ke ko­ja se mo­gla, ne vr­ni đa­vo­le re­pom, pre­tvo­ri­ti u pri­pre­ma­nje te­re­na za moj opo­ziv. Ja ipak ni­je­sam bio Zvi­cer, Cr­no­gor­ci kao ru­ko­vo­di­o­ci stvar­no su bi­li pre­kur­či­li u Be­o­gra­du. Žu­ti ko­le­ga bio je dao od­li­čan po­vod svi­ma ko­ji ni­je­su vo­lje­li moj iro­nič­ni osmi­jeh i cr­no­gor­ske ka­lam­bu­re u do­mu ko­ji­ma je Zvi­cer vla­dao bez bu­đe­nja za­vi­sti. Vla­dao sam i ja, ali ipak ni­je­sam bio Zvi­cer! Auto­ri­ta­tiv­ni Goj­ko Mi­le­tić osu­je­tio je na­mje­ru žu­to­ga stu­den­ta da se u oči­ma par­tij­ske je­di­ni­ce to­tal­no raz­zvi­ce­rim, ali je kri­ti­čar pro­ši­rio mo­ju fu­gu ko­ja se za­če­la na mra­vljoj sta­zi kod Ba­nja Lu­ke, pro­ši­ri­la se na is­pi­tu iz psi­ho­lo­gi­je, a ko­nač­no je us­ta­bi­li­li Mo­ša Pi­ja­de i po­seb­no Velj­ko Vla­ho­vić. Shva­tio sam da se ide­o­lo­ška na­pr­sli­na u me­ni ne da sa­kri­ti, osje­tio sam i ne­ko ga­đe­nje nad sa­mim so­bom što vu­čem ide­o­lo­šku na­pr­sli­nu od Ba­nja Lu­ke pre­ko ku­ku­mav­če­nja plje­valj­skog ka­dro­vi­ka Vu­ko­vi­ća da do­bi­je še­sti­cu kod pro­fe­so­ra Ro­ta do la­žne ti­ra­de Velj­ka Vla­ho­vi­ća i Pi­ja­de u sve­ča­noj sa­li Uni­ver­zi­te­ta. Po­vla­čim se po ru­ko­vod­stvi­ma ide­o­lo­gi­je ko­ja se skr­ha­la u me­ni. Dok je Mi­le­tić di­sku­to­vao, ni­je­sam po­mi­slio da će Mi­le­ti­ći iz­ve­sti par­ti­ju na put, no da će njom ovla­da­ti ko­man­dant mo­je bri­ga­de iz Vr­ba­nje kod Ba­nja Lu­ke, ka­dro­vi­ci iz Plje­va­lja i žu­ta­lji ko­ji­ma sme­ta knji­žev­ni rječ­nik na par­tij­skim sa­stan­ci­ma. Os­tao sam i da­lje član par­ti­je, ali ne kao voj­nik stro­ja no – hajd Ali­ja da je vi­še voj­ske! Po­vla­či­ću se kao njen član još naj­ma­nje de­set go­di­na, on­da ću od nje ot­pa­sti pri­rod­no kao list s gra­ne o je­se­ni. Sa­mo sam for­mal­no is­klju­čen iz Sa­ve­za ko­mu­ni­sta, mo­je istin­sko is­klju­če­nje tra­ja­lo je od mra­vlje sta­ze do for­mal­nog kon­sta­to­va­nja da se bri­šem iz evi­den­ci­je naj­sa­vje­sni­jeg di­je­la na­še­ga dru­štva.

Mo­ja ko­le­gi­ni­ca s iste gru­pe i iste go­di­ne stu­di­ja bi­la je Oli­ve­ra M. Kćer­ka jed­nog od naj­po­zna­ti­jih po­li­ti­ča­ra po­sli­je­rat­ne Ti­to­ve po­sta­ve u Sr­bi­ji, ta­da že­na ge­ne­ra­la zvuč­nog cr­no­gor­skog pre­zi­me­na! Mo­ji bi Ba­nja­ni re­kli – ne­ma se šta od nje vi­đe­ti i pre­tan­ka je za mu­ško va­lja­ni­šte. Oli­ve­ra je pri­lje­žna stu­dent­ki­nja, mo­gla je ima­ti vr­hun­sku pro­tek­ci­ju, ali to njoj ni­je bi­lo po­treb­no, po­šte­no je ona za­ra­đi­va­la svo­je pro­sječ­ne ocje­ne i po­ne­ku osmi­cu! Ni­je vje­štač­ki for­mi­ra­la ta­kav svoj stav na fa­kul­te­tu, jed­no­stav­no – bi­la lič­nost bez kom­plek­sa, po­na­ša­la se jed­no­stav­no i pri­rod­no. Sma­tra­la je da je du­žna da od­go­vo­ri za­htje­vi­ma stu­di­ja i par­ti­je ko­joj pri­pa­da. Oli­ve­ra je po­pri­lič­no sta­ri­ja od me­ne, upi­sa­la se ona na stu­di­je ne­ko­li­ko go­di­na ra­ni­je, ali po­če­la je stu­di­ra­ti po­što je ro­di­la dva si­na. Ta­ko se kao maj­ka i ge­ne­ra­li­ca sve­stra­no uklju­či­la u stu­dent­ske obav­ze. Mo­gli smo bi­ti si­gur­ni da će za se­mi­nar­sko vje­žba­nje bi­ti sprem­na sa­mo Oli­ve­ra i da s par­tij­skog sa­stan­ka ne­će ona iz­o­sta­ti. Bi­la je za­pa­že­ni ak­ti­vi­sta u na­šoj par­tij­skoj or­ga­ni­za­ci­ji i to ne kao že­na s pe­di­gre­om i vi­so­kim dru­štve­nim ran­gom, ne­go jed­no­stav­no – kao ak­ti­vi­sta! Ge­ne­ra­li­ca je ne­sum­nji­vo ima­la gu­ver­nan­te i po­moć­ni­ce na De­di­nju, pa je mo­gla da se mak­si­mal­no an­ga­žu­je na fa­kul­te­tu. To se ni­je pri­mje­ći­va­lo, ali mo­žda se ta­kvom ak­tiv­no­šću odu­ži­va­la ime­nu svo­ga slav­nog oca i po­lo­ža­ju mu­ža ge­ne­ra­la i na­rod­nog he­ro­ja! Ali mo­ram pri­zna­ti da je ona ba­rem ne­ki­ma od nas mla­đih stu­de­na­ta, ko­ji svo­jom mla­do­šću li­či­mo je­dan na dru­go­ga, smi­je­šno dje­lo­va­la.

Od­ska­ka­la je od nas rev­no­šću na se­mi­nar­skim vje­žba­ma, pre­o­zbilj­nim par­tij­skim di­sku­si­ja­ma i svo­jom uve­nu­lom mla­do­šću. Kao što re­koh, tu ni­je bi­lo ni tra­ga od ka­ći­per­no­sti, na­mje­šte­ne skrom­no­sti ili bi­lo ka­kve re­ži­je, sva je pre­pri­rod­na bi­la ko­le­gi­ni­ca Oli­ve­ra M. Po nje­noj odje­ći naj­ma­nje se mo­glo za­pa­zi­ti da je iz vr­hun­skog dru­štve­nog slo­ja, obla­či­la se kao že­na ka­kvu mo­žeš sr­re­sti na sva­kom ko­ra­ku u Be­o­gra­du. Ni­kad se ni­je ču­lo da je po­me­nu­la oca i mu­ža, kad je do­la­zi­la po ka­kvu knji­gu ili skrip­ta do­vo­di­la je sta­ri­jeg si­na, slat­kog tro­go­di­šnjeg Bog­da­na s cr­nom ko­vr­dža­vom ko­si­com i cr­no­gor­ski gu­stim obr­vi­ca­ma! Još dok je Zvi­cer bio se­kre­tar pri­mi­je­ti­li smo da je Oli­ve­ra u dru­gom sta­nju. Ali bi­la je ak­tiv­na na sa­stan­ci­ma i pre­da­va­nji­ma i na vje­žba­ma je bi­la re­dov­na do od­ma­kle trud­no­će. On­da smo ču­li da je ro­di­la tre­će­ga si­na. Oli­ve­ra je ljep­še iz­gle­da­la kad bi­ja­še trud­na, na­do­šla u ži­vot, oja­ča­la i ospri­je i oza­di, da zna ko­li­ko je ljep­ša dok je trud­na bi­la bi stal­no u dru­gom a ne u pr­vom sta­nju.

Na­ne­ko­li­ko pri­je no što sam di­plo­mi­rao, što zna­či pri­je no ću sa­ći s funk­ci­je par­tij­skog se­kre­ta­ra gru­pe za knji­žev­nost i je­zik, ne­ko re­če da me tra­ži­la Oli­ve­ra M. Na­šli smo se u Se­mi­na­ru, ali ona mi pred­lo­ži da po­đe­mo u ka­fa­nu Bran­ko­vi­na, na do­ba­čaj iz ru­ke s na­šeg fa­kul­te­ta. U Bran­ko­vi­ni je bio naj­po­zna­ti­ji pa­sulj bez me­sa, pra­zni ili stu­dent­ski pa­sulj, tu smo cev­či­li me­ku šlji­vo­vi­cu i, kad bi bi­la ko­ja pa­ra, zi­mi smo pi­li Dra­žin čaj. Pred­lo­gom da ide­mo u tu ka­fa­nu, Oli­ve­ra je osta­ja­la u svom mi­ljeu – pri­rod­ne skrom­no­sti! Isto ta­ko na do­ma­ku ru­ke bi­li su ta­da Im­pe­ri­jal, Grand i Ko­la­rac, ali ona je pred­lo­ži­la ka­fa­nu stu­dent­skog ni­voa. Po­đe­mo u Bran­ko­vi­nu, ra­zu­mi­je se, ge­ne­ra­li­ca će pla­ti­ti pi­će, to je ona če­sto ra­di­la. Ne što je bi­la ge­ne­ra­li­ca s nov­cem ne­go je bi­la ča­zbe­na sa­ma po se­bi.

Sje­di­mo Oli­ve­ra i ja, ka­ko bi re­kli mo­ji Ba­nja­ni – ne­ma Oli­ve­ra vi­da oči­nje­ga, ne­ma na što ro­ba sta­ja­ti, sa­su­ši­la se kao br­sti­na. Bi­la je, kao što sam re­kao, pla­ti­ča­sta i mr­ša­va, a sad se pro­sto sa­su­ši­la, zbo­ra­la se u li­cu, njen in­te­li­gent­ni po­gled is­pu­nio se ne­kim ijet­ko–tu­žnim bo­lom. Kao da ju je ne­ko uvri­je­dio naj­pr­lja­vi­jim ri­je­či­ma, is­pu­nio je to­li­ko če­me­rom da ne mo­že ni da pla­če! I ru­ke su joj ma­lo po­drh­ta­va­le, ra­ni­je je no­si­la pr­sten i bur­mu sa­da ih ni­je bi­lo na nje­noj ru­ci! Oli­ve­ra je pi­la ka­fu, na­ru­či­la je od­mah i dru­gu, i ra­ni­je je pu­ši­la, sad je na­ždi­je­va­la jed­nu ci­ga­re­tu na dru­gu, pu­ši­la je cr­ve­nu dri­nu kao i pri­je! Ja sam pio žu­tu sr­bi­jan­sku šlji­vo­vi­cu.

I pri­ča mi ta ra­zo­re­na že­na, taj po­sto­ja­ni čo­vjek! Do­šla je upra­vo da joj, kao par­tij­ski se­kre­tar, na­pi­šem ka­rak­te­ri­sti­ku ko­ja će joj po­slu­ži­ti kao do­ku­me­nat za od­bra­nu od mu­ža, ge­ne­ra­la i na­rod­nog he­ro­ja, ko­ji je op­tu­žu­je za ne­mo­ral, brač­no ne­vjer­stvo i za­po­sta­vlja­nje ku­će i dje­ce! On­da je na­sta­vi­la op­šir­no da pri­ča ka­ko je do­šlo do su­ko­ba s mu­žem i ocem nji­ho­vo tro­je dje­ce – tri si­na. Ve­li, kad je ra­đa­la dru­go­ga si­na iz­u­zet­no te­ško je pod­ni­je­la po­ro­đaj, je­dva je iz­vu­kla ži­vu gla­vu. Lje­ka­ri su joj po­sli­je sa­vje­to­va­li da ni slu­čaj­no ne po­mi­šlja na tre­ću trud­no­ću i no­vi po­ro­đaj. Me­ni je Oli­ve­ra vr­lo struč­no ob­ja­sni­la o če­mu se tu ra­a­di, ja sam to, ra­zu­mi­je se, la­ba­vo ra­zu­mio, a i što sam za­pam­tio za­bo­ra­vio sam. Uglav­nom: kćer­ki vi­so­kog Ti­to­vog sa­rad­ni­ka i že­ni na­rod­no­ga he­ro­ja zvuč­nog cr­no­gor­skog pre­zi­me­na, naj­bo­lji struč­nja­ci sa­vje­to­va­li su ono što su pret­po­sta­vlja­le nje­ne gi­ne­ko­lo­ške spe­ci­fič­no­sti. Ali, ka­že, njen muž je jed­no­ga da­na po­čeo da go­vo­ri ka­ko ne­ma to­ga bla­ga ko­je bi po­že­lio umje­sto kćer­ke ko­ja bi me­đu dvo­ji­com bra­će bi­la što i ze­le­na je­la me­đu bo­ro­vi­ma. Za­do­vo­ljio bi se i s tre­ćim si­nom ali ta ra­dost ne bi bi­la ni bli­zu sre­ći kad bi se ro­di­la kćer­ka! Pro­go­ni ga ta mi­sao u snu i na ja­vi. No­ću mu se u snu ja­vlja ne­ro­đe­na kćer­ka i mo­li ta­tu da joj do­pu­sti ro­đe­nje. Ču­la ga je, ve­li Oli­ve­ra, ne­ko­li­ko pu­ta ka­ko tra­bu­ni – pri­ča u snu s ne­ro­đe­nom kćer­kom. Strek­nuo bi ne­kih pu­ta iz sna, sjeo na brač­ni kre­vet, mi­lo­vao i gr­lio pra­znim ru­ka­ma za­mi­šlje­nu kćer­ku! Je­dva bi ga Oli­ve­ra ras­tri­je­zni­la i sle­gla u kre­vet! Uju­tro bi joj on re­dom pri­čao šta je sa­njao, a upra­vo pri­čao je ono što je ona slu­ša­la iz nje­go­ve tra­po­vi­je­sti – ono što je u snu pri­čao kad je od mi­lo­sno­ga sna strek­nuo! Ka­že Oli­ve­ra da je mno­go raz­mi­šlja­la o nje­go­voj že­lji ko­ja ga ta­ko ja­ko pri­ti­ska. Ni­je se mo­gla do­mi­sli­ti što mu je ta­ko ja­ko sta­lo do tre­će­ga dje­te­ta kad već ima­ju dvo­je kra­sno dje­ce. Kad se ra­ci­o­nal­no ni­je mo­gla do­mi­sli­ti, iz­vor te nje­go­ve že­lje po­tra­ži­la je u cr­no­gor­skom men­ta­li­te­tu ko­me pri­pa­da na­rod­ni he­roj! Ge­ne­ral ni­je imao ro­đe­nih se­sta­ra, a mi­to­lo­ški je sna­žna se­strin­ska lju­bav u Cr­noj Go­ri. To je Nje­goš po­seb­no is­ta­kao u Gor­skom vi­jen­cu, ta­mo se se­stra Ba­tri­će­va zbo­la no­žem od ža­lo­sti za bra­tom! Ge­ne­ral je že­lio se­stru a ni­je je imao, pa eto ho­će da si­no­vi­ma pri­u­šti tu naj­du­blju lju­bav ko­ja se Cr­no­gor­cu mo­že pru­ži­ti. Sje­ti­la se Oli­ve­ra i pje­sme o mla­doj Đur­đe­vi­ci ko­ja je za đe­ve­rom ko­se od­re­za­la, za mu­žem li­ce na­gr­di­la a za bra­tom – oči iz­va­di­la! Su­ro­vi ži­vot u ro­bi­ja­šni­ca­ma Kra­lje­vi­ne Ju­go­sla­vi­je, kr­va­re­nje po špan­skim bes­pu­ći­ma s Fran­ko­vim fa­ši­stič­kim le­gi­ja­ma i, na­da­sve, če­tvo­ro­go­di­šnje ra­to­va­nje u Ti­to­voj re­vo­lu­ci­ji pro­ši­ri­li su mu pro­sto­re za nje­žnost i lju­bav ko­ju mu ni­je­su da­ro­va­le se­stre. A ni maj­či­nu lju­bav ni­je za­pam­tio! Nje­mu je maj­ka ra­no umr­la, po­di­gla ga je ma­će­ha. Uvje­ri­la se ta­ko Oli­ve­ra u če­žnji­vu muč­ni­nu nje­go­vih sno­va, pa se od­lu­či­la na tre­ći po­ro­đaj. Uz to ge­ne­ral je nju uvje­ra­vao da će se sve pred­u­ze­ti na Voj­no–me­di­cin­skoj aka­de­mi­ji to­kom nje­ne trud­no­će i po­ro­đa­ja. La­ko se mo­gu po­zva­ti i pro­fe­so­ri iz ino­stran­stva ako lje­kar­ska slu­žba, ko­ja bu­de pra­ti­la nje­nu trud­no­ću, to pred­lo­ži! Uglav­nom, pri­ča mo­ja pr­re­po­lo­vlje­na ko­le­gi­ni­ca Oli­ve­ra, ka­ko je jed­no­ga da­na ri­je­ši­la, i to na go­di­šnji­cu ra­nja­va­nja nje­nog mu­ža na Su­tje­sci, da udo­vo­lji ple­me­ni­toj že­lji svo­ga su­pru­ga, men­ta­li­te­tom op­te­re­će­nog Cr­no­gr­ca, ro­bi­ja­ša i rat­ni­ka–he­ro­ja! Sve je uze­la u ob­zir – po­red us­kra­će­ne se­strin­ske i ma­te­rin­ske lju­ba­vi, rat­ni­štva u Špa­ni­ji i po­ro­blje­noj Ju­go­sla­vi­ji, oso­bi­to je ci­je­ni­la nje­go­ve go­di­ne i ra­ne sa Su­tje­ske. Pri­mi­cao se pe­de­se­toj go­di­ni, to je, ka­ko je re­kao Kr­klec, i za sta­blo mno­go – mno­go je i za dr­vo kad se za­ze­le­ni pe­de­set pu­ta, a nek­mo­li za čo­vje­ka ko­ji je sav ži­vot po­sve­tio sla­vi ži­vo­ta. Bo­rio se pro­tiv smr­ti i mra­ka za ljud­sku prav­du, lju­bav je svo­ju krč­mio na in­ter­na­ci­o­nal­nim pro­sto­ri­ma. Po­mi­sli­la je Oli­ve­ra da je nje­go­va lju­bav pre­ma ne­ro­đe­noj kće­ri sa­mo pro­du­že­tak nje­go­ve ko­smo­po­lit­ske lju­ba­vi pre­ma čo­vje­ku i ži­vo­tu za šta se kon­zi­stent­no bo­rio: u be­o­grad­skoj Glav­nja­či kao ro­bi­jaš–ko­mu­ni­sta, u Špa­ni­ji, na Su­tje­sci, Ne­re­tvi i Srem­skom fron­tu! Du­bo­ka bra­zgo­ti­na na gla­vi, ko­ja se sve vi­še usi­je­ca­la ka­ko je tan­ča­la mla­dost, pre­vag­nu­la je u Oli­ve­ri­noj od­lu­ci da pod­re­di sop­stve­ni ži­vot lju­ba­vi za ko­jom je če­znuo! Bra­zgo­ti­na ko­ja se pro­du­blji­va­la oba­ve­zi­va­la je Oli­ve­ru na po­što­va­nje!

Ka­že Oli­ve­ra da trud­no­ću ni­je te­že pod­ni­je­la ne­go pr­ve dvi­je, de­ve­ti mje­sec trud­no­će pro­ve­la je na Voj­no–me­di­cin­skoj aka­de­mi­ji, uz mak­si­mal­nu lje­kar­sku bri­gu. Ro­di­la je zdra­vo mu­ško di­je­te! Ne­ko­li­ko da­na bi­la je u post–po­ro­dilj­skoj kri­zi, ali lje­ka­ri su uspje­li da je sa­ču­va­ju.

Po­sli­je ne­ko­li­ko mje­se­ci, Oli­ve­rin muž do­šao je u su­kob s dru­gim jed­nim ge­ne­ra­lom ko­ji je vr­lo bli­zak dru­gu Ti­tu, pa se taj ge­ne­ral po­sta­rao da na Ge­ne­ral­šta­bu ob­zna­ni ko­li­ki je zlo­či­nac njen muž! A stvar je bi­la u ovo­me. Od­la­ze­ći u Rim­ske To­pli­ce na od­mor i li­je­če­nje, on – Oli­ve­rin muž, iz­ra­njav­nje­ni na­rod­ni he­roj, span­đao se s me­di­cin­skom se­strom od ko­je je sta­ri­ji rav­no tri­de­set go­di­na. I Oli­ve­ra iz ta­šne iz­va­di fo­to­gra­fi­ju ko­ju joj je uru­čio ge­ne­ral s ko­jim se za­va­dio njen muž. Slo­ven­ka je ras­ko­šno li­je­pa. Tu su mo­di­lja­ni usne, pla­vu­ša kao Me­ri­lin Mon­ro, na­gla­še­nih obli­na erot­ski sa­zre­le že­ne, vit­kost i vi­si­na usa­gla­še­ne! Pe­dan­ti ma­ne­ken­ski i pic­maj­sto­ri mo­gli bi je­di­no za­mje­ri­ti da joj stra­žnji­ca i doj­ke ni­je­su u pro­por­ci­o­nal­nom od­no­su – zad­nja fa­sa­da za­ma­ši­ta, si­se ko­li­ko dvi­je ja­bu­ke, ne ve­će! Opet bi re­kli mo­ji Ba­nja­ni – pun kre­vet one bož­je lje­po­te, bla­go od­ru na kom po­či­ne – re­kao bi Vla­di­ka Ra­de. Oli­ve­ra mi je po­ka­za­la još dvi­je fo­to­gra­fi­je: na jed­noj su ge­ne­ral i Slo­ven­ka u šet­nji, a na dru­goj nji­hov lju­bav­ni čin u jed­nom ras­ko­šnom apart­ma­nu. Ge­ne­ral je le­žao na le­đi­ma, bo­ga­to ma­ljav po gru­di­ma, no­ge mu du­ge i mr­ša­ve, osmi­jeh mu se raz­lio i pre­ko he­roj­ske bra­zgo­ti­ne sa Su­tje­ske! Slo­ven­ka, s uz­dig­nu­tim ru­ka­ma u vi­tra­žni pla­fon, gra­ci­o­zno se na­sa­đi­va­la na nje­gov fa­lus. Sni­ma­telj je odi­sta bio maj­stor za ero­te­ske fo­to­gra­fi­je, uhva­tio je taj­no­vi­ti ugao ge­ne­ra­lo­vog me­kog tr­bu­ha i da­mi­ne moć­ne stra­žnji­ce. Kao kom­pen­za­ci­ja ge­ne­ra­lo­vih tan­kih no­gu, uve­lih mi­ši­ća i du­bo­ke bra­zgo­ti­ne bio je fa­lus ko­ji je de­be­lo ni­cao iz ko­ri­je­na i ot­po­la se kao mač za­ri­vao u nje­go­va­nu zlat­ku mla­de ma­ser­ke!

Ge­ne­ral se do uši­ju za­co­pao u žen­sko par­če Slo­ven­ke, ali šta da se ra­di s Oli­ve­rom! Ona je kćer­ka ve­li­kog Ti­to­vog do­glav­ni­ka, bio bi raz­vod vr­lo opa­san! Ni­je se ge­ne­ra­lu–he­ro­ju igra­lo s ka­ri­je­rom i De­di­njem! Tra­žio je za­lju­blje­ni vre­me­šni čo­vjek pu­te­ve i na­či­ne da se jav­no i cje­lo­vi­to pre­da lju­ba­vi i gra­ci­o­znom sek­su. Ta­ko je ri­je­šio da se su­pru­ge ra­to­si­lja nje­nim tre­ćim po­ro­đa­jem ko­ji bi, po mi­šlje­nju naj­po­zna­ti­jih struč­nja­ka s Voj­no–me­di­cin­ske aka­de­mi­je za Oli­ve­ru zna­čio – ne­iz­bje­žnu smrt! Raz­vio ta­kvu stra­te­gi­ju špan­ski bo­rac i he­roj sa Su­tje­ske, ali Ti­tov ge­ne­ral ni­je pred­vi­dio da Ozna sve do­zna! Onaj ge­ne­ral Sr­bi­ja­nac s ko­jim je do­šao u su­kob po­nu­dio je Ge­ne­ral­šta­bu kom­pro­mi­tu­ju­ću do­ku­men­ta­ci­ju o svom pro­tiv­ni­ku. Tu su pi­sma, de­pe­še i fo­to­gra­fi­je! Vi­di se da su lju­bav­ni­ci za­jed­nič­ki pla­ni­ra­li Oli­ve­ri­nu smrt. Slo­ven­ka na­po­mi­nje u jed­nom pi­smu ka­ko su do­šli na spa­so­no­snu ide­ju kad su se jed­nom za­jed­nič­ki ku­pa­li u ka­di s bo­ga­tom pje­nom. Raz­nje­ži­la se ma­ser­ka ka­ko je nje­gov del­fin moć­no iz­ra­njao iz pje­ne, a del­fi­nov bo­žan­stve­ni ne­sta­nak u nje­noj lju­bav­noj pu­ko­ti­ni pre­nio ju je u bi­je­le obla­ke naj­vi­še uz­ne­se­no­sti. Pje­na za ku­pa­nje pre­tvo­ri­la se u tri­glav­ske bi­je­le obla­ke, da bi s Tri­gla­va od­jel­tje­la na de­ve­to ne­bo sre­će! Po­že­lje­la je da se ni­kad ne spu­sti na ze­mlju ni da del­fin is­plo­vi ne iz nje­ne utro­be, ne­go iz nje­nog sr­ca! Bo­žan­stve­ni del­fin ru­me­ne gla­ve do­ta­kao joj je sr­ce pra­vo u cen­tar! Si­ro­ta Oli­ve­ra la­ko mi je pre­vo­di­la pi­smo kao da joj je slo­ve­nač­ki ma­ter­nji je­zik! Ge­ne­ral ni­je umio da upo­tre­blja­va lju­bav­nu me­ta­fo­ri­ku kao mla­da ma­ser­ka, i on je htio, ali mu ni­je po­la­zi­lo za ru­kom. Ma­ser­ka je nje­go­va sre­ća, sna­ga, pr­va pra­va lju­bav, is­pu­nje­ni sno­vi. Da mu drug Ti­to po­nu­di po­vra­tak na po­lo­žaj pro­stog voj­ni­ka s njom ili una­pre­đe­nje u čin mar­ša­la bez nje – ku­ne se he­roj cr­no­gor­skim obra­zom i ko­mu­ni­stič­kom ča­šću da bi se bez raz­mi­šlja­nja upi­sao u pro­ste voj­ni­ke!

Kad je Oli­ve­ra po­šla u bol­ni­cu, na jen­do­mje­seč­nu pret­po­ro­đaj­nu ho­spi­ta­li­za­ci­ju, lju­bav­na pi­sma ustu­pi­la su mje­sto te­le­gra­mi­ma. De­pe­še su bi­le jev­ti­no ši­fro­va­ne. Ge­ne­ral ni­je go­vo­rio ona ne­go on, a ma­ser­ki­ni od­go­vo­ri na nje­go­ve br­zo­ja­ve bi­li su ključ za de­ši­fro­va­nje nje­go­vih tek­sto­va. To je ova­ko iz­gle­da­lo. Pi­še on:

– Lju­ba­vi mo­ja je­di­na, no­vi lje­kar­ski na­la­zi su iz­u­ze­zno za­bri­nja­va­ju­ći, ma­lo ima na­de da se on spa­si!

Ona je na to od­go­vo­ri­la:

– Za ra­do­snu vi­jest ša­ljem ti dva vru­ća po­ljup­ca – je­dan te­bi, dru­gi mo­me bo­žan­stve­no­me del­fi­nu!

U dru­goj de­pe­ši sa­nja­la ga je svr­ša­va­ju­ći tri pu­ta za­re­dom. Na uz­ne­mi­ru­ju­ći br­zo­jav da se iz­ne­na­da po­bolj­ša­lo nje­go­vo zdrav­stve­no sta­nje, ona mu ša­lje ne­sa­nu noć! Ta stra­vič­na de­pe­ša to­li­ko je nju uz­bu­di­la da je mo­ra­la uze­ti se­da­ti­ve! On­da on nju tje­ši vi­je­šću da se po­gor­ša­la nje­go­va krv­na sli­ka, na što ona upu­ću­je sto po­lju­ba­ca nje­mu a sto i je­dan nje­nom ru­me­nom del­fi­nu. Kad se ge­ne­ral umo­rio od ši­fro­va­nih de­pe­ša, ja­vljao joj je go­le či­nje­ni­ce. Mo­li je da se ne sje­ki­ra, čvr­sto se on na­da da će po­ro­đaj sve po­zi­tiv­no ri­je­ši­ti, po­bolj­ša­nje krv­ne sli­ke ne zna­či i pri­bi­ra­nje kon­di­ci­je za nor­ma­lan po­ro­đaj. Ma­se­r­ka je ju­ri­la za po­lo­ža­jem ge­ne­ra­li­ce, a muž isu­še­ne Oli­ve­re tr­čao je za gla­som neo­do­lji­ve nim­fe.

Kad je Oli­ve­ra sreć­no pre­bro­di­la po­ro­đaj­nu kri­zu, ukr­sti­la su se iz­me­đu Be­o­gra­da i Rim­skih To­pli­ca pi­sma – je­re­mi­ja­de. Tje­ši ge­ne­ral ma­ser­ku svo­jom lju­ba­vlju i na onom svi­je­tu. Pro­kli­nje sud­bi­nu, ve­li da je jed­na­ko po­sto­ja­na smrt ko­ja će mu pre­kra­ti­ti mu­ke i lju­bav pre­ma njoj ko­ju ta smrt ne mo­že uni­šti­ti. Slo­ven­ka go­vo­ri o stra­šnoj vi­je­sti, vr­sti se­da­ti­va ko­je uzi­ma, o gla­vo­bo­lji i ne­sa­ni­ci, ali ne ka­že ni ri­ječ o ru­me­nom del­fi­nu, tri­glav­skim obla­ci­ma i vre­lim po­ljup­ci­ma. Kon­ven­ci­o­nal­no je za­vr­ši­la pi­smo – Vo­li te tvo­ja Var­ja. U dru­gom pi­smu ge­ne­ral se za­ne­svje­šću­je i za­ce­nju­je, ku­ka i mo­li Var­ju da ga ne za­bo­ra­vlja, ali ni­je sti­gao njen od­go­vor. Mo­žda bi mu bar re­da ra­di od­go­vo­ri­la da ge­ne­ral Sr­bi­ja­nac ni­je obje­lo­da­nio afe­ru. Oli­ve­ra mi je sve do u sit­ni­ce pri­ča­la, to­li­ko mi je de­talj­no pod­no­si­la iz­vje­štaj da sam se od nje­ne pre­op­šrir­ne pri­če spa­ša­vao žu­tom sr­bi­jan­skom šlji­vo­vi­com. Oli­ve­ra je pre­pu­ni­la pe­pe­lja­ru pi­kav­ci­ma, is­pi­ja­la je pe­tu ka­fu, is­pred me­ne su se re­đa­le ča­še šlji­vo­vi­ce kao pro­su­ti me­da­ljo­ni žu­tih bro­ja­ni­ca!

Oli­ve­ra je vra­ti­la u ta­šnu epi­sto­lar­ni ma­te­ri­jal i oti­šla, ja se oba­ve­zao da do pre­ko­sju­tra na­pi­šem ka­rak­te­ri­sti­ku ka­kva joj tre­ba. Oti­šao sam u stu­dent­ski dom ko­ra­kom be­kri­je iz pje­sme – idem ku­ći ni­gdje mo­ga sta­na / oj uli­ce i ti si pi­ja­na! Za­vr­zu­ju­ći se pre­sje­kao san knez Mi­ha­i­lo­vu, po­vra­ćao sam Obi­li­će­vim vi­jen­cem i uli­com Kra­lje­vi­ća Mar­ka, za­ma­lo se ni­je­sam sru­šio u Ga­vri­la Prin­ci­pa! Je­dva su me no­ge uni­je­le na pr­vi sprat 14. de­cem­bra, u Za­gre­bač­koj 1.

Ko­le­gi­ni­ca Oli­ve­ra pu­še­ći, re­ci­mo sed­mu si­ga­re­tu, ob­ja­sni­la je me­ni, ko­ji sam is­pi­jao naj­ma­nje pe­tu šlji­vo­vi­cu, da joj je po­treb­na par­tij­ska ka­rak­te­ri­sti­ka u ko­joj se či­ta da je ona uzor­ni par­tij­ski ak­ti­vi­sta i ča­sna su­pru­ga ko­joj se ni­ko od ko­le­ga ni­je mo­gao pri­bli­ži­ti. Da bi se spa­sio od kom­pro­mi­tu­ju­će do­ku­men­ta­ci­je, ge­ne­ral je, u tre­nu­ci­ma oča­ja, jed­no­stav­no iz­gu­bio gla­vu pa je svo­ju su­pru­gu op­tu­žio ne sa­mo za brač­no ne­vjer­stvo ne­go za blud ko­ji je pro­vo­di­la po fa­kul­tet­skim ste­pe­ni­šti­ma i u stu­dent­skim do­mo­vi­na za­po­sta­vlja­ju­ći dje­cu i brač­ne du­žno­sti! Ge­ne­ral je bio u smrt­noj opa­sno­sti od moć­nog ta­sta ko­ji bez ku­ca­nja ula­zi u Ti­tov ka­bi­net, pa je ge­ne­ra­lu kao je­di­ni na­čin za prav­da­nje svo­je ve­ze sa ma­ser­kom iz Rim­skih To­pli­ca osta­la iz­mi­šljo­ti­na, na­iv­na i pro­vid­na, da mu se že­na da­la u pro­mi­u­sku­i­tet­ni pro­met! Ko se to­pi hva­ta se za pje­nu! Ja sam, ra­zu­mi­je se, na­pi­sao ka­rak­te­ri­sti­ku ka­kvu je zah­ti­je­va­la ko­le­gi­ni­ca Oli­ve­ra i ka­kvu je ona upra­vo za­slu­ži­la. Ubr­zo je njen muž ra­ža­lo­van, po­tje­ran je u pen­zi­ju zbog zdrav­stve­nih pro­ble­ma! Ne znam je li na­sta­vio da se od­ma­ra u Rim­skim To­pli­ca­ma. No, ja ne bih bio ja kad ne bih na­po­me­nuo i slje­de­ći de­talj. Kad mi Oli­ve­ra pre­pri­ča­va mu­že­vlje­ve op­tu­žbe o nje­nom to­bo­žnjem ne­vjer­stvu, ma­lo je za­sta­la i upi­ta­la me:

– Re­ci Nikola, je li mi se ije­dan mu­ška­rac s na­še­ga fa­kul­te­ta mo­gao pri­bli­ži­ti?

Ona me ta­ko pi­ta, a ja ona­ko ošlji­vo­vi­čen, od­go­vo­rim kao iz za­hr­đa­log auto­ma­ta:

– A bo­ga­mi Oli­ve­ra, ni­ko ni­je ni po­ku­ša­vao ko­li­ko ja znam!

Ona se osmjeh­nu­la, upli­la u svo­je bol­ne oči de­talj ras­po­lo­že­nja i re­kla bez ljut­nje i pri­ja­telj­ski:

– Zna­la sam Nikola, da si bez­o­bra­zan, ali ne baš to­li­ko!

Oli­ve­ra je ine­te­li­gent­na že­na i čo­vjek od na­či­na! Ni­je se na­lju­ti­la, zna­la je moj br­zor­je­ki je­zik i iro­nič­ni osmjeh bez uvre­de, zna ona da i ja nju po­zna­jem. Ipak, po­že­lje­la je za tre­nu­tak tren ilu­zi­je kao že­na, ni­je htje­la da is­tak­ne bi­je­lu za­sta­vu pred nim­fom iz Rim­skih To­pli­ca i del­fi­nom ru­me­ne gla­ve!

Kad sam sju­tri dan pi­sao Oli­ve­ri­nu ka­rak­te­ri­sti­ku, po­mi­slio sam da bi ge­ne­ral–he­roj za­slu­ži­vao da na­pi­šem ka­ko nje­go­vu pla­ti­ča­stu, su­vo­gu­zu i bez­si­snu že­nu ni­ko ni­je ni po­gle­dao mu­škim oči­ma, kao što je ne bi ni on po­gle­dao, kao ga­zda ta­kvo­ga del­fi­na, da Oli­ve­ra ni­je bi­la kćer­ka Ti­to­vog sa­rad­ni­ka ko­ji je dr­žao u ša­ci nje­go­ve ge­ne­ral­ske in­sig­ni­je. To je na­rod­ni he­roj sa zvuč­nim cr­no­gor­skim pre­zi­me­nom za­slu­žio da mu se ka­že, ali to ni­je za­slu­ži­la ko­le­gi­ni­ca Oli­ve­ra.

Ko­le­gi­ni­cu Oli­ve­ru sam ka­sni­je sa­mo jed­nom srio i to u Dru­goj mu­škoj gim­na­zi­ji u Be­o­gra­du gdje je ra­di­la kao pro­fe­sor knji­žev­no­sti. Bi­la je već ma­to­ra že­na, vi­dje­lo se da ni­je po­ste­pe­no ne­go na­glo osta­ri­la. Po­pi­li smo ka­fu bez šlji­vo­vi­ce, pu­ši­la je s ne­sma­nje­nom že­sti­nom. Pi­tao sam je za tre­će­ga si­na ko­ji ju je mo­gao ko­šta­ti ži­vo­ta. Ka­že da je za­vr­šio voj­nu aka­de­mi­ju, mor­na­rič­ki od­sjek, plo­vi kao mla­di ofi­cir na Ti­to­vom Ga­le­bu!

Eto, ta­ko sam ja imao čast da se moj tekst či­ta na Ge­ne­ral­šta­bu, a ne bi bi­lo ni ne­lo­gič­no ni neo­bič­no da se sa sa­dr­ži­nom mo­ga tek­sta upo­znao i Jo­sip Broz. Za­i­sta, zna­čaj­na či­nje­ni­ca za mo­ju po­li­tič­ku bi­o­gra­fi­ju.

MATIJA

Bio je ma­tu­rant Nik­šić­ke gim­na­zi­je kad je oku­pi­ra­na Kra­lje­vi­na Ju­go­sla­vi­ja 1941. go­di­ne. Sta­ri­ji brat, prav­nik, bio je ko­mu­ni­sta, ali su ga isti ko­mu­ni­sti stri­je­lja­li ne­gdje u Bo­sni zbog do­pi­si­va­nja sa že­nom jed­nog ofi­ci­ra iz Šta­ba Dra­že Mi­ha­i­lo­vi­ća ko­ja mu je bi­la lju­bav­ni­ca. Op­tu­žen je da oda­je par­ti­zan­ske taj­ne pre­ko tih pi­sa­ma i osu­đen na smrt.

Kad se ču­lo za ta­kvu pre­su­du, mla­di Ma­ti­ja je pri­stu­pio čet­ni­ci­ma. Kra­jem ra­ta za­ro­bi­li su ga par­ti­za­ni, ali pu­sti­li su ga kao ma­lo­ljet­nog ne­pri­ja­te­lja ko­ji se mo­že pre­va­spi­ta­ti. Vje­ro­vat­no je smrt nje­go­va bra­ta, a ne mla­dost, sa­ču­va­la Ma­ti­jin ži­vot. Zna­lo se da je Ma­ti­jin brat Mi­lo­rad stri­je­ljan zbog obič­nih lju­bav­nih pi­sa­ma, a ne pak zbog oda­va­nja rat­nih taj­ni ne­pri­ja­te­lju. Od­u­ze­li su ko­mu­ni­sti ži­vot Mi­lo­ra­du, ali su ga da­ro­va­li Ma­ti­ji.

Ma­ti­ja je ra­dio kao ma­ti­čar pr­vo na Ve­li­mlju, a on­da u Nik­ši­ću. Ni­je se že­nio. Zbo­ri­lo se da je pro­či­tao vi­še knji­ga no svi ma­ti­ča­ri cr­no­gor­ski. Osta­vio je te­sta­ment da mu se ne sta­vlja pe­to­kra­ka na osmrt­ni­ci, ali da mu se ni pop ne zo­ve na sa­hra­nu.

Od­jed­nom su se­lja­ci sva­ki raz­go­vor po­či­nja­li osvr­tom na ima­nja i sto­ku ko­je će im uzet dr­ža­va pod svo­je ka­ko su go­vo­ri­li. Uče­sta­le su kon­fe­ren­ci­je omla­di­ne i na­rod­nog fron­ta na ko­je je svak mo­gao ići, dok su se sko­jev­ski i par­tij­ski sa­stan­ci stro­go ogra­ni­ča­va­li na svo­je član­stvo. Omla­di­na i fron­tov­ci bi­li su u stva­ri pre­sing pro­pa­gan­de da su se­ljač­ke rad­ne za­dru­ge sre­ća za na­rod i dr­ža­vu, da se vi­še ne­će di­je­li­ti lju­di na si­ro­ma­šne i bo­ga­te, na ga­zde eks­plo­a­ta­to­re i nad­ni­ča­re mu­če­ni­ke, no će svi bi­ti jed­na­ki u pra­vi­ma i oba­ve­za­ma. Svak će ra­di­ti pre­ma svo­joj sna­zi i zdra­vlju, a do­bi­ja­će pre­ma po­tre­ba­ma svo­jim i svo­je ku­će. Ta­ko je ura­đe­no u ve­li­koj Ru­si­ji, ta­ko su Marks i Le­njin za­cr­ta­li, a drug Ti­to je nji­hov naj­o­da­ni­ji na­sta­vljač. Se­lja­ci­ma je bi­lo ne­ja­sno ka­ko se mo­že uz­di­za­ti u ne­bo maj­ka Ru­si­ja što je dav­no osno­va­la rad­ne za­dru­ge i uko­lek­ti­vi­la ze­mlju, kad se na vas glas psu­je Sta­ljin i nje­gov na­sr­taj na Ti­ta i Ju­go­sla­vi­ju. U isto vri­je­me mo­gle su se ču­ti pje­sme:

Oj Ru­si­jo maj­ko mi­la

Uvjek si mi mi­la bi­la!

Oj Sta­lji­ne sta­ra ba­ko,

Ne va­ra se Ti­to la­ko!

No, ni­je se smje­lo o to­me pri­ča­ti, se­lja­ci ni­je­su ni bi­li pri­lič­ni da o to­me ras­pra­vlja­ju. Vla­sti­ma je glav­no bi­lo da otvo­re na­rod­ni sluh za se­ljač­ke rad­ne za­dru­ge, a što je zna­či­lo da po­si­ju strah po na­ro­du ka­ko bi ga pri­mo­ra­li da se do­bro­volj­no upi­su­je u za­dru­ge. Ma­lo je ko ta­da u mo­jim Ba­nja­ni­ma, a na Tu­pa­nu ni­je baš ni­ko, ra­zu­mio igru, Ti­tov pa­si­jans! Ubr­za­nim pro­vo­đe­njem ko­lek­ti­vi­za­ci­je, osni­va­njem ju­go­slo­ven­skih kol­ho­za i sof­ho­za, htje­li su Ti­to, Kar­delj, Đi­las, Ran­ko­vić i nji­ho­vo dru­štvo, da za­če­pe usta pro­pa­gan­di Sta­lji­na i In­for­mbi­roa da se Ju­go­sla­vi­ja pre­da­la u ru­ke za­pad­nih im­pe­ri­ja­li­sta i da je iz­ne­vje­ri­la ide­je mark­si­zma–le­nji­ni­zma! Sje­tih se jed­no­ga mje­sta iz An­dri­će­ve Trav­nič­ke hro­ni­ke. Ve­zi­ru Si­lik­tar Ali–pa­ši, ko­ga je sul­tan opra­vio za bo­san­skog va­li­ju u Trav­ni­ku, za­gla­vi se top na džom­ba­stom i iz­lo­ka­nom dru­mu ne­gdje kod Pri­bo­ja. Ve­zir je na­re­dio da se po­sje­ku u Pri­bo­ju sva­ki car­ski či­nov­nik i još po­vrh to­ga dva naj­vi­đe­ni­ja gra­đa­ni­na bez či­na. On­da, ka­že An­drić, ni­je tre­ba­lo iz­da­va­ti ni­ka­kvo na­re­đe­nje da se drum po­pra­vi do Trav­ni­ka, ve­li – strah je po­rav­nao drum ko­jim će ve­zir pro­ći! E ta­ko je ne­što bi­lo i s mo­jim Ba­nja­ni­ma. Slu­ša­li su oni pje­smu Oj Sta­lji­ne pod­vij br­ke / pre­sko­či ti Ti­to tr­ke, gle­da­li su ka­ko in­for­mbi­rov­ci­ma na­bi­ja­ju za­tvo­re do da­ske, ali ni­je­su smje­li ni­ko­ga pi­ta­ti ka­ko se mo­že vo­lje­ti maj­ka Ru­si­ja i mr­zje­ti Sta­ljin, ka­ko se mo­že po­ni­šta­va­ti Sta­lji­no­va na­u­ka a uči­ti iz nje­go­va bu­kva­ra o ko­lek­ti­vi­za­ci­ji. Omla­din­ske i fron­tov­ske kon­fe­ren­ci­je po­rav­na­le su stra­hom drum ko­jim Ti­to no­si bar­jak ko­lek­ti­vi­za­ci­je i ko­mu­ni­zma, bar­jak na ko­ji je uti­snu­ta se­ljač­ka rad­na za­dru­ga kao do­kaz da se u Ju­go­sla­vi­ji ne raz­vi­ja tru­li ka­pi­ta­li­zam ne­go spa­so­no­sni so­ci­ja­li­zam! Kad su na omla­din­skim i fron­tov­skim sa­stan­ci­ma smek­ša­li sluh za ko­lek­ti­vi­za­ci­ju i uli­li strah od ka­zne i sur­gu­na, po­če­li su da odr­ža­va­ju ve­li­ke sku­po­ve na ko­ji­ma se tre­ba­lo iz­ja­sni­ti o ula­sku u se­ljač­ku rad­nu za­dru­gu. Svi fron­tov­ci i omla­di­na išli su na te sku­po­ve s pje­smom i pa­ro­la­ma, a sva­ki se­o­ski do­ma­ćin do­bi­jao je pi­sa­ni po­ziv iz Op­šti­ne da ne­iz­o­stav­no do­đe na sa­sta­nak ko­ji će se odr­ža­ti to­ga i to­ga da­tu­ma na to­me i to­me mje­stu u od­re­đe­ni sat. Kao i dok je tra­ja­la so­ci­ja­li­stič­ka re­vo­lu­ci­ja, sva­ki se po­ziv za­vr­ša­vao po­zdra­vom i opo­me­nom – Smrt fa­ši­zmu, slo­bo­da na­ro­du!

Na te sku­po­ve do­la­zi­li su pred­stav­ni­ci mje­sne, sre­ske i re­pu­blič­ke vla­sti, par­tij­ske i uprav­ne. Gu­sti­na tih pred­stav­ni­ka za­vi­si­la je od ste­pe­na ot­po­ra ko­ji se mo­gao pru­ži­ti pred­lo­gu za ko­lek­ti­vi­za­ci­ju. Bi­ra­ne su lič­no­sti iz vla­sti ana­log­no ne­kad se­lu, ne­kad ple­me­nu, ne­kad zna­čaj­nom po­je­din­cu ko­ji je mo­gao za­ra­zno dje­lo­va­ti na osta­le. Jed­no­stav­no, ne­kad je tre­ba­lo slo­mi­ti brat­stve­nič­ki mo­gu­ći rz, ne­kad ple­men­ski re­zon – kad ne­će u ko­lek­tiv to se­lo ne­će ni ovo! Naj­če­šće se ipak lo­mio po­je­di­nac. De­ša­va­lo se da do­ju­če­ra­šnji mir­ni do­ma­ćin i kom­ši­ja pre­ra­ste u ži­la­vi ot­por, ra­di­je će gla­vu da upu­sti no da svo­jim pot­pi­som otu­đi oče­vi­nu, ba­šti­nu. I Kain je ju­če bio mi­ran pa je ubio Ave­lja, a imo­vi­na je bi­la u pi­ta­nju! Ko­li­ko je pa­lo brat­skih gla­va na mr­gi­nji­ma ko­ji im di­je­le oče­vi­nu! Evo ka­ko je to prak­tič­no iz­gle­da­lo u mo­jim Ba­nja­ni­ma, po­seb­no na mom Tu­pa­nu!

Za­ka­zan je skup Do­njeg Tu­pa­na. Na­še se­lo di­je­li se na Gor­nji i Do­nji Tu­pan, za­što su im ta­ko ras­po­re­đe­na ime­na – ni­ko se ne mo­že do­mi­sli­ti. Za vi­še no što ob­u­hva­ta­ju tri te­ri­to­ri­je Gor­njeg, Do­nji Tu­pan nad­mor­skom vi­si­nom pre­ra­sta u Gor­nji, ali dru­gi je re­zon od­lu­či­vao o tim to­po­ni­mi­ma. Pri­ča se da je na da­na­šnjem Gor­njem Tu­pa­nu bi­lo voj­no eg­zer­ci­ri­šte Ca­ra Du­ša­na, s te za­rav­ni ču­li su se bub­nje­vi tu­pa­ni uz či­je je zvu­ke vje­žba­la car­ska voj­ska. Otu­da i ime sve­mu Tu­pa­nu. Ta­ko je eg­zer­ci­ri­šte od­ni­je­lo pr­vjen­stvo u na­zi­vu! Osno­va­ne su i dvi­je se­ljač­ke rad­ne za­dru­ge – Gor­njo­tu­panj­ska i Do­njo­tu­panj­ska! Do­nji Tu­pan ne­u­po­re­di­vo je ši­ri i du­ži od Gor­nje­ga. Gor­nji je ne­u­po­re­di­vo gu­šće na­se­ljen, a Do­nji je raz­vr­ljit – ma­lo su gdje dvi­je ku­će bli­zu. U pro­sje­ku jed­na od dru­ge uda­lje­ne su za du­ži­nu mu­škog do­zi­va. Ne znam ima li vi­še za­se­la­ka ili ne­na­se­lje­nih šu­plji­na pre­ko ko­jih se rub­ne ku­će ne mo­gu do­zva­ti! Put­nik do pod­ne obi­mom mo­že obi­ći Gor­nji Tu­pan, a Do­nji se je­dva mo­že uz­duž pre­ja­ha­ti za tri sa­ta azgi­na konj­skog ho­da. To je du­ži­na od Bu­kov­ča gra­di­ne do Rav­ne gla­vi­ce! Ši­ri­nu nje­go­vu, od Šu­ško­va­če do Ša­bo­ve du­bra­ve mlad mo­mak pre­ga­zi za sat i po ho­da.

Od­se­lje­na je u Voj­vo­di­nu jed­na tre­ći­na tu­panj­skog sta­nov­ni­štva – par­ti­zan­ske ku­će i si­ro­ti­nja ko­ja je mi­ri­sa­la na par­ti­zan­sku stru­ju. Ali od te tre­ći­ne vra­ti­la se na sta­ro og­nji­šte naj­ma­nje jed­na tre­ći­na, ni­je ih pod­ni­je­la vo­da i ari­ja u Voj­vo­di­ni, – ka­ko su prav­da­li svoj po­vra­tak. Pre­ma to­me, Tu­pan je u do­ba osni­va­nja rad­nih za­dru­ga, a za pri­li­ke banj­ske kr­še­vi­to­sti i bez­vod­no­sti, bio do­sta gu­sto na­se­ljen. Ka­sni­je će Nik­šić­ka že­lje­za­ra pre­ko­ta­ri­ti banj­sko sta­nov­ni­štvo. Di­mi još ne­što ku­ća, ali uglav­nom ta­mo obi­ta­va­ju ge­ru­zi­jum­ska go­di­šta.

Skup za­ka­zan u Do­lo­ve, pred ku­ću Va­sa Ja­ko­vo­va, to mu do­đe kao sre­di­šte na­še­ga raz­vo­di­to­ga se­la, a pri­klad­no je mje­sto za sku­po­ve. Tu je vo­da i ku­ća vi­đe­no­ga do­ma­ći­na, kro­šnja­sti bri­je­sto­vi pru­ža­ju ši­ro­ku hla­do­vi­nu, a ra­stu na bla­goj uz­vi­ši­ci gdje va­zda ćar­li­ja, pu­vu­ka, po­ma­lo vje­tra, ari­je. Za­sve, tu je gu­sti­jer­na ko­ja ima splov sa ši­ro­ko­ga ploč­no­ga kro­va Va­so­ve ku­će. Vo­da li­jek do­no­si na dim, la­ka za sto­mak, hlad­na ko šnje­ža­ni­ca.

Ima­nje se vo­di­lo na mo­ju maj­ku za­to što mi je otac umro još pri­je ra­ta, ona je na za­ka­za­ni skup išla kao do­ma­ćin ku­će! Ja sam po­šao s njom da se sta­ram o ko­nju na ko­je­ga je od­ja­ha­la, pa­stu­vu Do­ra­tu či­ja se sna­ga i bje­sno­ća mo­gla iz­ma­ći iz ru­ku ne­ja­ke že­ne. Kad je u er­ge­li, zna pa­stuv da se otrg­ne, da na­či­ni ršum me­đu ko­nji­ma. Bio sam za­to po­tre­ban maj­ci kao pra­ti­lac. Ra­zu­mi­je se, na ta­kvim sku­po­vi­ma ni­je tre­ba­lo da bi­je­lim zu­ba, i po­sljed­nja ve­ga­ra mo­gla mi je za­če­pi­ti usta mo­jom čet­nič­kom pro­šlo­šću i mi­lo­šću par­ti­za­na da me ne stri­je­lja­ju!

Bi­la ne­dje­lja kra­jem ma­ja, naj­buj­ni­je pro­lje­će ko­je se na Tu­pa­nu zna do­go­di­ti! Ne znaš je li cvjet­ni­je, pjev­ni­je, ša­re­ni­je ili mi­ri­sni­je! Uoblio se ve­li­ki skup pod bri­je­sto­vi­ma na ću­vi­ku spo­red ku­će Va­so­ve. Iz­ni­je­ti sto­lo­va­či za gla­va­re iz Ko­mi­te­ta, Sre­za i Re­pu­bli­ke ko­ji će do­ći! Sto­lo­vač je mu­ška sto­li­ca, osje­ćaš se kne­žev­ski kad u njoj sje­diš! I naj­sa­vi­tlji­vi­ja kič­ma se u sto­lo­va­ču mo­ra us­pra­vi­ti, ko ne mo­že ni­gdje da čo­e­ku­je, mo­že u sto­lo­va­ču ako ga za­pad­ne da u nj sjed­ne.

Sva­ka ku­ća ima­la je ba­rem je­dan, naj­če­šće dva sto­lo­va­ča, do­ma­ćin je sje­dio uvi­jek u jed­no­me ako ni­je­su do­šli od­vi­še stid­ni mu­sa­fi­ri ko­ji­ma je va­lja­lo ustu­pi­ti sto­lo­va­če. Elem, po­re­đa­li se pra­zni sto­lo­va­či kao umr­li kne­zo­vi, ni­žu se u jed­no­me re­du, on­da osta­vlje­no šu­plji­ce ko­li­ko naj­du­ži ras­te­gljaj do da­sa­ka pod ko­je su sta­vlje­ne tru­pi­ne da bi sje­li glav­ni­ji do­ma­ći­ni. Iza njih je sjeo ka­ko se ko sna­šao. Ni­ko se tu ne oti­ma za mje­sto osim Lu­ke Du­ru­to­va ko­ji se va­zda uvi­re da sjed­ne gdje mu ni­je mje­sto. Ali na­vi­klo se na ta­kvo­ga Lu­ku, nje­mu ni­ko ne za­mje­ra što sje­di na tu­đe­mu mje­stu, ni­ti se ko osvr­će na ono što on pri­ča. Svi dru­gi su sje­li po sop­stve­noj pro­cje­ni svo­ga ran­ga i mje­sta ko­je im pri­pa­da! Vi­đe­ni­ji i sta­ri­ji do­ma­ći­ni sje­li su na one da­ske, šti­ce, pro­sječ­ni i obič­ni lju­di uhva­ti­li ka­me­nje, po­ne­ko tru­pi­nu, ne­ko do­nio čul s ko­nja i pro­stro, pod­vio no­ge i sje­di na vla­žnoj pro­ljeć­noj ze­mlji. Oni što ih za­pa­da sa­mo tre­ća tr­pe­za na sa­hra­na­ma i svad­ba­ma sto­je ili se na­šli u po­slu da ne­ko­ga po­slu­ša­ju – do­ne­su ča­šu vo­de ili do­da­ju du­van­sku ku­ti­ju ko­ju ne­ko ne­ko­me spre­ma da za­pa­li! Omla­di­na se ras­te­gla u zbi­je­nu za­sta­vu na­spram još pra­zni­jih sto­lo­val­ča! Mom­ci i đe­voj­ke pje­va­ju ne pa­ti­šu, ho­će pje­smom da po­ka­žu gla­va­ri­ma ka­kvo je ras­po­lo­že­nje na sku­pu! Dje­ca u gru­pi­ca­ma, čas ona­ko ble­nu u prazt­no, čas se ne­če­mu pi­sku­ta­vo na­smi­ju i raz­bje­že, pa opet Jo­vo na­no­vo. Pri stra­ni ni­že ku­će Va­so­ve či­ta­va er­ge­la po­ve­za­nih ko­nja, vi­še se­dla­ni­ka, ne­što osa­ma­re­nih. Naš Do­rat i još tri pa­stu­va, zvo­no­vi­to nji­šte i tr­za­ju se, sva­ki opu­stio mu­šku sna­gu pa im pu­ca­ju pen­dre­ci po tr­bu­si­ma! U er­ge­li mo­ra da je ko­bi­la ko­ja se pa­se, a i pro­lje­će je kad se ko­nji pri­plo­đa­va­ju. Ona lje­sa pje­va­ju­ćih mo­ma­ka i dje­vo­ja­ka na­mje­sti­la se ka­ko bez smet­nje mo­že gle­da­ti pa­stu­ve ko­ji omje­ra­ju uz tr­bu­he isu­ka­ni­jem kur­če­vi­ma, pa se u gla­so­vi­ma ču­je vi­še vri­ske no pje­sme. Ma uči­ni­lo mi se da se ne­ka unu­tra­šnja no­ta iz pa­stuv­skog rza­nja i mo­mač­kog pje­va­nja usa­gla­ša­va u je­dan zvuk.

Bi­lo je naj­ma­nje tri­de­set ko­nja po­ve­za­no! Tu­pan je raz­vr­ljit, sta­ri lju­di po­ma­ga­li su se ko­nji­ma, a i do­ma­ćin ko­ji ni­je star ri­jet­ko je kad na sku­po­ve išao bez ko­nja. Konj mu je bio znak do­ma­ćin­skogg či­na i pre­sti­ža. Si­ro­ti­nja i mla­đa­ri­ja šip­či pje­ške. Kao što ne­do­zrio mo­mak iza­zo­ve pod­smi­jeh kad do­ja­še ko­nja na ka­kav skup, ta­ko zrio do­ma­ćin bez ko­nja iz­gle­da ne­ka­ko pri­kra­ćen. Kad se tan­ko­lo­zo­vić i ne­ja­ku­ši­ca do­mog­ne ko­nja, ne­će po­sti­ći ugled kao bi­nja­dži­ja. Za ta­kvo­ga se podsmje­šlji­vo ka­že da je do­pr­njo ko­nja, ne do­ja­hao. A kad ba­krač­li­ja­ma obo­de ko­nja da mu po­le­ti ka­kvom rav­ni­nom da bi se po­ka­zao kao bi­nja­dži­ja, obič­no se ču­je ko­men­tar – bi­će ja­zuk amo mu iz­bro­ji mu­da! To zna­či ni­je im ga žao ako ga zba­ci konj. Ipak, ni­kad kao to­ga da­na ni­je­su ta­ko ma­sov­no do­ma­ći­ni do­ja­ha­li ko­nje na skup u svo­me se­lu. Kao da su pred­o­sje­ti­li da će to bi­ti la­bu­do­va pje­sma nji­ho­va do­ma­ćin­stvo­va­nja.

I pro­lje­će je svo­jom buj­no­šću htje­lo da odr­ži pa­ra­stos tu­panj­skim do­ma­ći­ni­ma. Kao što se Rim­sko car­stvo ugu­ši­lo u ras­ko­ši, ta­ko je i pro­lje­će pri­pre­mi­lo svo­ju ras­koš uoči ko­lek­tiv­nog ugu­še­nja tu­panj­skih do­ma­ći­na! Tu­panj­ska kr­še­vi­ta ali i hu­mu­sna ze­mlja ima dva iz­o­štre­na pro­fi­la. Kad se zi­ma po­ste­pe­no pre­li­je u pro­lje­će na kr­še­vi­te, pr­ži­nja­ve i bez­vod­ne tu­panj­ske pro­sto­re pro­spu se sve bo­je ne­ba i ze­mlje i za­stru­je raz­li­či­ti mi­ri­si s go­re i tra­ve! A kad na su­šno pro­lje­će ju­žni su­vi vje­tro­vi iz­du­va­ju vla­gu iz ze­mlje, zbr­zi se skor­ča­no lje­to. Ta­da zi­je­va­ju oglo­da­ni kr­še­vi, si­ve se pr­ži­nji­va pr­la i uz­ra­ste ka­men s do­li­na i li­va­da! E, kao što re­koh, te maj­ske ne­dje­lje kad se odr­ža­vao po­sljed­nji skup tu­panj­skih do­ma­ći­na, sve je cvje­ta­lo, sve je bu­ja­lo, uple­li gla­so­ve mom­ci i pa­stu­vi, pro­la­ma se ri­ka ba­ko­va. Sve je pje­va­lo osim ku­ka­vi­ce na ze­le­noj gra­ni i sku­ka­vlje­nih tu­panj­skih do­ma­ći­na ko­ji šu­te i pu­še pod bre­sto­vi­ma Va­sa Ja­ko­vo­va. Ku­ka­ju do­ma­ći­ni û se, bu­lje u pra­zne sto­lo­va­če i če­ka­ju gla­va­re s Ve­li­mlja, iz Nik­ši­ća i s Ce­ti­nja! Na sto­ti­njak me­ta­ra od sku­pa bio je ulja­nik pče­la jed­nog do­ma­ći­na. Ba­nja­ni na­zi­va­ju pče­li­njak s ko­šni­ca­ma ulja­ni­kom, a ko­šni­ce su im – du­bo­vi­ne. Ne ka­že se da ne­ko ima to­li­ko i to­li­ko du­bo­vi­na u ulja­ni­ku no – uli­šta! Ulja­nik je bio za­ma­šit, naj­ma­nje tri­de­set uli­šta. Ta­man kad su sje­da­li pri­do­šli ru­ko­vo­di­o­ci u sto­lo­va­če, pu­šti­la se jed­na pče­la, pu­šti­la zna­či ro­ji­la se. Bo­ga­ti roj sa svo­jom ma­ti­com na­pu­stio je jed­no uli­šte i tre­ba­lo ga je uši­ka­ti, što zna­či usmje­ri­ti ga na pri­re­đe­nu ko­šni­cu ili du­bo­vi­nu u ko­ju roj tre­ba da uđe. Kad je be­ri­ćet­no pro­lje­će, kao što je bi­lo ta­da, ro­je­vi­ti oblak ro­ja br­zo se pre­tvo­ri u pi­to­mo–zu­je­će mla­zo­ve pče­la ko­je ula­ze u po­nu­đe­nu ko­šni­cu! Mo­že ko­šni­ca da se dr­ži u ru­ka­ma dok roj ula­zi, a če­šće se sta­vi na ne­ku me­đu, ili ne­ko lo­kal­no is­pup­če­nje. U oba slu­ča­ja onaj ko­ji ši­če zvi­ždi od­go­va­ra­ju­ću me­lo­di­jiu ko­jom se va­bi roj u du­bo­vi­nu! Kad su opa­ka pro­le­je­ća, po­seb­no kad pad­ne ma­ća na go­ru i tra­vu, roj se ne da uši­ka­ti, sva zvi­žda­nja i va­blje­nja su uza­lud­na. Roj se dig­ne u ne­bo i od­le­ti svo­jim sen­tom da tra­ži no­vo ku­ći­šte gdje ma­će ne­ma! No, re­koh da je bi­lo be­ri­ćet­no pro­lje­će, roj je bio iz­u­zet­no obi­lat, pro­sto se na­o­bla­čio ulja­nik. To je bio pr­vlje­nac, pr­vo ro­je­nje od­go­va­ra­ju­će ko­šni­ce ko­je je naj­o­bi­la­ti­je!

Iza­šla je iz ku­će sta­ra že­na da uši­če pče­lu. Sva u cr­nom kao i dru­ge že­ne nje­no­ga ple­me­na i go­di­na, is­pod ma­ra­me re­sa­če bi­je­le joj se kur­ju­ci kao sni­jeg bi­je­li! Sta­vi­la je du­bo­vi­nu na me­đu, ubra­la ru­ko­vet pče­li­nje lju­bi­ce ko­jom je pro­tr­lja­la otvor­ni obod du­bo­vi­ne. Pče­li­nja lju­bi­ca je vr­sta ko­pri­ve pla­vog cvi­je­ta či­ji mi­ris, i li­šća i cvi­je­ta pri­vla­či pče­le. Pro­tr­lja­la je du­bo­vi­nu i po­če­la da zvi­ždi uobi­ča­je­nu ari­ju za ši­ka­nje pče­la. Naš se­ljak ima je­dan zvi­žduk za psa kad ga do­zi­va, je­dan za ko­nja kad mu na­re­đu­je da sta­ne, zvi­ždu­kom pre­ko sa­vi­je­nog ma­log pr­sta de­sne ru­ke va­bi ov­cu ko­ja je ugri­je­ši­la. Kad ov­ca za­lu­ta te ne umi­je da na­đe sta­do, ne ka­že se da je po­gri­je­ši­la ili za­lu­ta­la no – ugri­je­ši­la! Banj­ski se­ljak ima po­seb­no zvi­žduk ko­jim se ogla­ša­va uve­če, is­pred spa­va­nja, da opo­me­ne zvljer­ku, što će re­ći vu­ka, da se ne pri­mi­če to­ru i po­ja­ti. Ša­la ka­že da je ba­ba To­ma­na iz Du­brav­ča Do­la pu­ste­ka­la i zvi­žda­la uve­če pri­je no leg­ne da spa­va. Dok je mla­đa bi­la za­vi­te­za­la bi aaaa pus osto­oo i zvi­znu­la na ma­li prst. Dok je pu­ste­ka­la i zvi­žda­la oba­vlja­la je i dru­gi po­sao – mo­kri­la sto­je­ći! Tek u no­vi­je vri­je­me žen­ska to­a­le­ta na­ših kra­je­va pret­po­sta­vlja i veš, a ja pam­tim ge­ne­ra­ci­je že­na ko­je su mo­kri­le sto­je­ći jer im ni­je­su sme­ta­le žen­ske ga­će. Ta­ko su na­še ba­be i pra­ba­be pi­ša­njem od­sto­jeć­ki na­li­ko­va­le na svo­je mu­že­ve! Elem, kad su se ba­bi To­ma­ni po­br­ka­le stva­ri u gla­vi, umje­sto uobi­ča­je­nog pu­ste­ka­nja aaaa pus osto­oo, za­vi­te­za­la bi – pi­ša­a­am! Ko zna da se u toj in­tim­no­sti ba­be To­ma­ne pre­ma vu­ko­vi­ma ne ogla­ša­va­ju one sil­ne le­gen­de o Sve­to­me Sa­vi kao vuč­jem čo­ba­ni­nu! No, da se vra­ti­mo pče­li ko­ju ši­če sta­ra že­na s bi­je­lim kur­ju­ci­ma.

Sman­dr­lja­la je sta­ri­ca uobi­ča­je­ni zvi­žduk, a on­da je tan­ko gla­so­vi­to za­pje­va­la, ta­ko­đe uobi­ča­je­nom ari­jom za ši­ka­nje pče­la, za­pje­va­la je na­mjen­ski tekst ko­ji sva­ko pje­va kad hva­ta roj pče­li­nji:

U svoj do­mak maj­ko,

Po­moz sve­ti Mar­ko,

Plo­vi tan­ka šaj­ko,

Sa sre­ćom po­la­ko!

Ali ni­je se pče­lar­ka za­do­vo­lji­la uobi­ča­je­nim pjev­nim po­zi­vom ro­ja da se uši­če u no­vi dom, ne­go je htje­la da skre­ne zle po­gle­de, ko­jih je mo­glo bi­ti u sku­pu is­pod bri­je­sto­va, da skre­ne zle oči sa svo­je na­va­ke, sa svo­ga ulja­ni­ka, kon­kret­no s bo­ga­tog pr­vljen­ca ko­ji je pi­to­mo ula­zio u če­li­njom lju­bi­com omi­ri­sa­nu du­bo­vi­nu. Sta­ra že­na je odi­sta bi­la u de­li­kat­noj si­tu­a­ci­ji: ra­di­la je po­sao na svo­me ima­nju dok je gle­da ne­ko­li­ko sto­ti­na oči­ju! Me­đu nji­ma su zli po­gle­di onih što su do­šli da do­ma­ći­ni­ma oti­ma­ju imo­vi­nu, a i me­đu oni­ma ko­ji­ma se imo­vi­na oti­ma bi­lo je oči od ko­jih je sta­ri­ca za­zi­ra­la! Pre­ven­ti­va od uro­klji­vih oči­ju je iz­go­va­ra­nje ska­red­nih ri­je­či i či­nje­nja ne­pri­stoj­ne ge­sti­ku­la­ci­je.

Da bi sa­ču­va­la svoj ulja­nik od zlih po­gle­da, za­pje­va­la je sta­ra že­na, opet tan­ko gla­so­vi­to:

Ne ču­dim se če­li mo­joj,

No se ču­dim pič­ki mo­joj –

Str­mo sto­ji vo­du dr­ži!

Dok je ba­ba pje­va­la i po­na­vlja­la dva pu­ta tekst ari­jom one pr­ve pje­sme, skup pod bri­je­sto­vi­ma se uti­šao. Gla­va­ri su se zgle­da­li pi­ta­ju­ći se po­gle­di­ma da to ni­je ka­kva pro­pa­gand­na uj­dur­ma pro­tiv ko­lek­ti­vi­za­ci­je. Se­lja­ci su ću­ta­li i pu­ši­li zna­ju­ći šta se pje­va i za­što se pje­va. I lje­sa omla­di­ne uti­ša­la se. Sa­mo je je­dan pa­stuv pod­vri­snuo, a dje­ca su se pi­ska­vo za­ki­ko­ta­la! Bu­du­ći se­kre­tar se­ljač­ke rad­ne za­dru­ge, ne­ki li­so­br­ka­sti Pe­ri­vo­je, tre­nuo je na no­ge, po­le­tio u prav­cu ulja­ni­ka, za­gra­nao ru­ka­ma i za­kre­štao:

– Umuk­ni ba­ba ili bi dru­ga!

Ona se bez zle vo­lje okre­nu­la i oti­šla u ku­ću, ni­je vo­di­la ra­ču­na što onaj ne­soj ga­la­mi na nju, po­sti­gla je svoj cilj – svi su se za­ba­vi­li nje­nom pje­smom a ne nje­nom pče­lom!

Kao ba­ba pče­lar­ka ska­red­nom pje­smom, ta­ko su se mo­ji Ba­nja­ni bra­ni­li ne­pri­stoj­nim po­kre­tom kad bi sre­li po­pa ili vje­šti­cu. Na­i­me, i kad sret­neš vje­šti­cu i kad iz­ne­na­da sret­neš po­pa, uhva­ti se za svo­ju mu­šku stvar i raz­mi­nu­će te vje­štič­je opa­sne na­mje­re i bak­su­zluk ko­ji sa so­bom no­si pop. Eto, si­ro­te že­ne i tu su u ne­rav­no­prav­nom po­lo­ža­ju – kad sret­nu po­pa i vje­šti­cu ne­ma­ju se za što uhva­ti­ti!

Se­kre­tar Op­štin­skog ko­mi­te­ta otvo­rio je skup i po­zdra­vio po­i­me­nič­no go­ste, a on­da su gla­va­ri iz sto­lo­va­ča odr­ža­li pri­pre­mlje­ne go­vo­re. Po­me­ni­mo sa­mo ne­ko­li­ka vi­so­ka funk­ci­o­ne­ra.

Otac Vje­rin, Ni­ko­la Ko­va­če­vić–Mi­za­ra, je­dan je od pr­vih čla­no­va Ko­mu­ni­stič­ke par­ti­je u Cr­noj Go­ri. Kad je kralj Alek­san­dar zab­ra­nio Ko­mu­ni­stič­ku par­ti­ju 1929. go­di­ne, Ni­ko­la je, ina­če uči­telj po za­ni­ma­nju, emi­gri­rao, bo­lje re­ći – pre­ba­čen je, u So­vjet­ski Sa­vez. Po­kri­va­će po­lo­žaj jed­no­ga od Sta­lji­no­vih ad­mi­ni­stra­tiv­nih se­kre­ta­ra, oba­vljao je po­vjer­lji­ve po­slo­ve u Ka­na­di i Ki­ni. Ni­je­su ga do­ta­kle sil­ne Sta­lji­no­ve čist­ke u ko­ji­ma su stra­da­li i Ni­ko­li­ni ze­mlja­ci i ru­ko­vo­di­o­ci, kao Mi­lan Gor­kić na pri­mjer. Po­sli­je Dru­gog svjet­skog ra­ta, Ti­to je Ni­ko­lu vra­tio u Ju­go­sla­vi­ju i po­sta­vio za am­ba­sa­do­ra u Bu­gar­skoj, kod Di­mi­tro­va. On­da je pre­ba­čen na Ce­ti­nje, do­bio zvuč­ni na­ziv – za­mje­nik Bla­ža Jo­va­no­vi­ća, a ko­ji su­štin­ski ni­je zna­čio ni­šta. On­da su vjer­nog Sta­lji­no­vog sa­rad­ni­ka, i već ostar­je­log čo­vje­ka, pen­zi­o­ni­sa­li, po­di­gli mu re­pre­zen­ta­tiv­nu vi­lu u Her­ceg–No­vom iz ko­je će ga na Nu­dolj­sko gro­blje u Gra­ho­vu is­pra­ti­ti sa svim po­ča­sti­ma i Ti­to­vom de­pe­šom. Vre­me­na se mi­je­nja­ju i mi s nji­ma, ali i da­nas se naj­du­ža i naj­pro­met­ni­ja uli­ca u Her­ceg–No­vom zo­ve Oba­la Ni­ko­le Ko­va­če­vi­ća! Obi­čan Gra­ho­vlja­nin, Her­ceg­no­vlja­nin i Cr­no­go­rac ne pi­ta se što ta uli­ca ni­je, kao mno­ge dru­ge pro­mi­je­ni­la ime, kad se uveo vi­še­par­tij­ski si­stem u Cr­noj Go­ri. Ni­ko­la je bio, ka­ko se to na­rod­ski ka­že – na­roc­ki čo­vjek, ti­he po­ja­ve i pri­ja­telj­ske ri­je­či, pro­sto je pli­je­nio oko­li­nu tom jed­no­stav­no­šću. Me­đu­tim, ko se po­ne­što ra­zu­mi­je u ko­mu­ni­zam i po­li­ti­ku la­ko za­klju­ču­je da i da­na­šnje dr­žav­no i du­hov­no tki­vo Cr­ne Go­re na­pa­ja žâl za ko­mu­ni­zmom kao što ne­vi­dlji­va lim­fa na­pa­ja krv u na­šem or­ga­ni­zmu! Svoj du­gi ko­mu­ni­stič­ki vi­jek Ni­ko­la Ko­va­če­vić ni­je pro­du­žio i po­sli­je svo­je smr­ti ni­čim osim či­nov­nič­kim po­lo­ža­jem u Sta­lji­no­voj ad­mi­ni­straq­ci­ji. Ne sto­ji iza nje­ga ni slav­na bit­ka ni či­ta­na knji­ga, čak ga je i Ti­to sa­mo sim­bo­lič­no pri­bi­rao. Ni­je Jo­sip Broz imao po­vje­re­nja u Sta­lji­no­vog ad­mi­ni­stra­tiv­nog se­kre­ta­ra. Ali i ta­kav Ni­ko­la Ko­va­če­vić bio je je­dan od moć­nih pod­u­pi­ra­ča u ka­ri­je­ri svo­je kćer­ke Vje­re. Vje­ra je kćer­ka jed­no­ga od pr­vih ko­mu­ni­sta Cr­ne Go­re, si­no­vi­ca le­gen­dar­nog Sa­ve Ko­va­če­vi­ća–Mi­za­re, se­stra mla­do­ga Dra­ga­na ko­ji je he­roj­ski osta­nuo na Su­tje­sci. Na Su­tje­sci je po­gi­nuo i Vje­rin đed, Sa­vin i Ni­ko­lin otac – sta­ri Bla­go­je Mi­za­ra! I Vje­ra je bo­rac sa Su­tje­ske, ka­sni­je je za­vr­ši­la fi­lo­zo­fi­ju na uni­ver­zi­te­tu Lo­mo­no­sov u Mo­skvi, bi­la je pr­vi se­kre­tar Uni­ver­zi­tet­skog ko­mi­te­ta u Be­o­gra­du. Ta­kva kćer, si­no­vi­ca, se­stra, unu­ka, mo­skov­ski fi­lo­zof i dr­ma­tor iz Be­o­gra­da do­šla je u Nik­šić za se­kre­ta­ra Sre­skog ko­mi­te­ta. A ta­da se pred­sjed­nik sre­za u od­no­su na se­kre­ta­ra ko­mi­te­ta pi­tao u po­li­ti­ci ko­li­ko se u ško­li pi­ta fa­mu­lus u od­no­su na di­rek­to­ra! Jad­na ti maj­ka, šta je ta­kva Vje­ra zna­či­la u Nik­šić­kom sre­zu ko­ji je dao vi­še na­rod­nih he­ro­ja no ije­dan srez u Ju­go­sla­vi­ji! U Nik­šić­kom okru­gu ko­ji bez­ma­lo za­u­zi­ma tre­ći­nu Cr­ne Go­re, u Nik­šu­i­ću za ko­ga se mi­sli da je Cr­na Go­ra ta­mo gdje je on! Ve­seo ti voj­vo­da Gr­dan ko­ji je di­zao Ri­đan­sku oblast pro­tiv Tu­ra­ka i do­pi­si­vao se s Pa­pom sa sred Ri­ma, a ža­lo­stan ti Ham­za–beg Mu­šo­vić i svi Mu­šo­vi­ći ka­pe­ta­ni, to car­sko kri­lo od kr­va­ve kra­ji­ne o ko­ji­ma pje­sme pje­va­ju! Sa si­li­nom Vje­ri­ne vla­sti mo­žda bi se mo­gao po­re­di­ti sa­mo ve­zir Ali–pa­ša Sto­če­vić – Ri­zvan­be­go­vić, umi­ri­telj Gra­ho­va ko­ji je pir­nuo u čor­bu i Smail–agi Čen­gi­ću, sje­co­gla­vu de­vet Pe­tro­vi­ća i ga­zi­ji či­je je ime pje­sma pro­ni­je­la od is­to­ka pa­ke do za­pa­da! A ima­še Vje­re pun sto­lo­vač na ono­me ću­vi­ku spo­red ku­će Va­sa Ja­ko­vo­va u Do­lo­ve! Pr­sa­ta Vje­ra za­ma­ši­to, gla­vu dr­ži ser­dar­ski, mu­či se da pre­tu­ri no­gu pro no­ge ali ne dâ joj ana­let­ni sto­lo­vač. Žu­ta joj se ko­sa na­o­kru­ga­lac ras­cvje­ta­la kao sun­ce kroz tan­ke obla­ke kad je su­šno lje­to! Glas joj žen­ski ta­nak, sa­mo oštre ri­je­či ko­je iz­go­va­ra!

Dru­gi gla­var u sto­lo­va­ču pod bri­je­sto­vi­ma bi­ja­še Velj­ko Mi­la­to­vić. Ni­je vi­si­nom pre­ra­stao Vje­ru, ši­ri od nje u ple­ći, mla­do­lik i bje­lo­put, na­vi­re mu cr­na a gr­gu­ra­va ko­sa niz gla­vu sa sva­ke ban­de. Ne po­di­že glas no žu­bo­ri kad zbo­ri, ko­tr­lja glas r kad go­vo­ri, ko­mad kra­ći u pri­či no Vje­ra, ne pi­ta tu­panj­ske do­ma­ći­ne za ime i pre­zi­me kao što ih ona pi­ta! Vje­ra je ko­ri­sti­la či­nje­ni­cu što su nje­ni Ko­va­če­vi­ći ta­ka­o­re­ći iz na­še­ga kra­ja. Gra­ho­vo i Ba­nja­ni su kom­šij­ska ple­me­na, mi­je­ša­ju nam se pče­le i ov­ce, ne­ma Ba­nja­ni­na ko­ji ni­je zgo­nio ži­to da me­lje u za­slap­ske vo­de­ni­ce! In­ti­mi­sa­la se Vje­ra s do­ma­ći­ni­ma pi­ta­ju­ći ih za ime­na i pre­zi­me­na da bi po­me­nu­la za­slu­žne bor­ce i ko­mu­ni­ste iz nji­ho­vih brat­sta­va ka­ko bi pri­bra­la pro­sto­ra da ih ja­če pri­če­pi ako se bu­du pro­ti­vi­li so­ci­ja­li­stič­koj ide­ji ko­lek­ti­vi­za­ci­je.

Tre­ći ne po ran­gu, no po ulo­zi ko­ju je na tom sku­pu tre­ba­lo da od­i­gra, bio je An­dri­ja Ko­pri­vi­ca. Sje­dio je u sto­lo­va­ču, ali ne baš do Vje­re, Velj­ko joj je bio s de­sne stra­ne, a u li­je­vom sto­lo­va­ču do nje ni­ko ni­je sje­dio, iz­me­đu Vje­re i i An­dri­je bio je pra­zan sto­lo­vač! Velj­ko Mi­la­to­vić je na­rod­ni he­roj, mje­sto mu je tik do nje, An­dri­ji bi me­đu­tim bi­la pre­ve­li­ka ta čast. Mno­go je mač­ku go­ve­đa gla­va!

I le­gen­da ka­že i Ko­pri­vi­ce vje­ru­ju da vo­de tra­žbi­nu od Je­le Mi­lo­še­ve. Že­na Mi­lo­ša Obi­li­ća – Je­la, osta­la je trud­na kad je Mi­loš gla­vu na Ko­so­vu iz­gu­bio po­što je ras­po­rio Mu­ra­ta od uč­ku­ra do bi­je­la gr­la! Sr­bi car­stvo iz­gu­bi­li, La­za­ru Tur­ci gla­vu od­ni­je­li, a no­se­ća Mi­lo­še­va udo­vi­ca lu­ta­la o dr­vo o ka­mi i ob­re­la se u Ba­nja­ne rav­ne! Ro­di­la oja­đe­li­ca mu­ško di­je­te, svu­kla s pr­si svi­le­nu ko­šu­lju te za­mo­ta­la od sr­ca ma­ka­nju i osta­vi­la je u ze­le­nu ko­pri­vu is­pod na­kve me­đe. Po­met­nu­la di­je­te, pa isto­ga tre­na od ža­lo­sti svi­jest pre­vr­nu­la i ona­ko go­lo­pr­sa uma­kla u go­ru da je ras­ta­ču ma­gle i raz­vla­če zvjer­ke! Na­kav banj­ski pop na­đi di­je­te u ko­pri­vi, uzmi ga i od­ne­si ku­ći da ga po­do­ji po­pa­di­ja što je ima­la di­je­te pri si­si. Od to­ga đe­te­ta na­ra­sti mo­mak kao vi­la s go­re te se od nje­ga iz­le­zi brat­stvo Ko­pri­vi­ce. Ta­ko ti je naj­mno­go­broj­ni­je brat­stvo u Ba­nja­ni­ma po ko­pri­vi do­bi­lo svo­je pre­zi­me. Pi­ta­li Aki­ma Ba­ćo­vi­ća, mu­dra i rje­či­ta ple­me­ni­ka, da pra­vo ka­že ka­kve su Ko­pri­vi­ce. Re­kli su da to ni­ko pra­vi­je ne mo­že re­ći no on ko­ji je dvo­stru­ko krv­no ne­zan s Ko­pri­vi­ca­ma, a uz to do­bro po­zna­va sva banj­ska brat­stva. Aki­ma je ro­di­la šćer her­ce­go­vač­kog voj­vo­de po­pa Bog­da­na Zi­mo­nji­ća či­ja je že­na bi­la s Ka­pa­vi­ca a od Ko­pri­vi­ca. Aki­mo­va že­na je bi­la Ko­pri­vu­ša. Akim ni­je dan­gu­bio no snok­ta od­go­vo­rio:

– Ot­ko su se Ko­pri­vi­ce za­le­gle u Ba­nja­ne, a to je bi­lo ko­sov­ske go­di­ne, pa đe su se goć ku­pi­li pr­vi Cr­no­gor­ci i Er­ce­gov­ci, po pa­me­ti i ju­na­štvu, tu je bi­lo mlje­sto jed­noj če­ti Ko­pri­vi­ca. Ali iste te gla­si­te Ko­pri­vi­ce ima­le su va­zda po vod ljuc­ki­je li­ša ko­ji­ma ni­je bi­lo mlje­sta na ta­kvi­jem sku­po­vi­ma!

Ka­ko je Akim isti­nu ugo­dio ja­sno se ovih da­na po­ka­zu­je na Te­le­vi­zi­ji Cr­ne Go­re kad pri­ča po­li­ti­čar Ko­pri­vi­ca. Ne na­li­ku­je ni na što dru­go no na onu pti­cu što je Pod­go­ri­ča­ni na­zi­va­ju čko­vran. Ne znaš da li se smi­je ili pla­če kad za­u­sti da pri­ča. Oči mu cki­le kao džu­dža­nu a usu­kao se kao da je­de ni sla­no ni smo­ča­no. Pre­ci­brio se od na­kva ja­da kao ne­do­jeba­na udo­vi­ca. Ko po­gle­da po­li­ti­ča­ra Ko­pri­vi­cu te­ško će po­vje­ro­va­ti da Ko­pri­vi­ce vu­ku lo­zu od Mi­lo­ša Obi­li­ća. Ne­ma klan­ca ni me­te­ri­za đe Ko­pri­vi­ce ni­je­su gla­ve osta­vlja­li kad je tre­ba­lo bra­ni­ti Cr­nu Go­ru, a onaj oja­đe­li čko­vran sve bi uči­nio da Slo­bo­dan Mi­lo­še­vić i Sr­bi­jan­ci zap­nu kem­pu Cr­noj Go­ri i Cr­no­gor­ci­ma. Ta­ko ti on u ne­be­sa vo­zdi­že Sr­bi­ju, a glas mu zu­ji kao mu­vi zun­za­ri kad ule­ti u pra­znu bo­cu! Ta­man bi taj za­su­ka­nik pa­so­vao za ko­man­di­ra ono­ga ko­pri­vač­kog vo­da ko­me ne­ma mje­sta gdje se čo­e­ku­je. No, ta­kva ti je sud­bi­na ve­li­kih po­ro­di­ca, ka­kve su Ko­pri­vi­ce neo­spor­no! Gla­si­te po­ro­di­ce su kao pše­ni­ca – uz zr­no ko­je ide u pri­če­sni hljeb i pa­na­i­ju, mo­ra bi­ti i uro­di­ce! Ko­pri­vi­ce su po­zna­te oso­bi­to po po­po­vi­ma, ni­je­su im se svje­šte­ni­ci pre­ki­da­li za ne­ko­li­ko sto­ti­na go­di­na. Kod Ko­pri­vač­ke cr­kve is­pod jed­ne je­di­ne grob­ni­ce le­ži s oca na si­na dva­de­set i se­dam po­po­va! Je­dan od srp­skih pa­tri­jar­ha, po­sli­je pa­da pod Tur­ke de­spo­to­vi­ne Đur­đa Bran­ko­vi­ća, bio je Ko­pri­vi­ca, a ne­ki is­tra­ži­va­či do­ka­zu­ju da je Sve­ti Ar­se­ni­je, ko­ji je ra­ni­je po­či­vao u Ko­si­je­re­vu a sad u Ždre­ba­o­ni­ku, ta­ko­đe Ko­pri­vi­ca.

Ko­pri­vi­ce su od jed­no­ga tur­sko­ga ha­rač­li­je ko­ji je po­ro­bio Mo­rač­ki ma­na­stir ot­ku­pi­li ru­ku Sve­to­ga Ha­ra­lam­pi­ja, ot­ku­pi­li je za su­vo zla­to. Ha­rač­li­ja je s dru­gim cr­kve­nim stva­ri­ma za­gr­lja­pio i ru­ku to­ga ve­li­ko­mu­če­ni­ka, zna­ju­ći da će ga unov­či­ti. S pli­je­nom Tur­čin ota­bo­rio na Ba­nja­ne i re­kao po­pu Ko­pri­vi­ci, ko­ji je ujed­no bio i knez, da će vla­šku sve­ti­nju ba­ci­ti pa­šča­di­ma da je glo­đu ako je ne ot­ku­pi za to­li­ko i to­li­ko zla­ta že­že­no­ga. Pop je po­ku­pio iz svo­ga brat­stva sve zlat­ne nov­ce ko­je su ima­li do­ma­ći­ni, su­pru­žni­ci su da­va­li dra­go­volj­no bur­me i vjen­ča­no pr­šće­nje, udad­be­ni­ce su da­va­le min­đu­še iz uši­ju i be­len­zu­ke iza ša­ka. Ko je imao zla­tan sat s lan­cem pri­lo­žio ga je na go­mi­lu zlat­nu ko­ju je se­i­rio ha­rač­li­ja! Osta­la je pri­ča da su đe­do­vi s ukup­no­ga dže­ma­da­na ki­da­li pu­ca po­zla­će­na i pri­la­ga­li na go­mi­lu, a mom­ci ugled­ni­ci stru­ga­li su s dže­fer­da­ra zlat­ne iskre ako ih je bi­lo pa su iz nji­ho­vi­je ru­ka trep­ta­le zlat­ne mr­ve kao da im pr­sti pla­ču zlat­ni­jem su­za­ma! Pri­ku­plje­no je ta­ko svo ko­pri­vač­ko zla­to, za­če­plje­ne žva­le ha­rač­li­ji, ot­ku­plje­na ru­ka hri­šćan­skog mu­če­ni­ka!

Ta je sve­ta ru­ka po­či­va­la pre­ko dvje­sta go­di­na u po­pov­skoj ku­ći ko­pri­vač­koj, po­či­va­la je sve dok ni­je­su po­če­le ne­nad­no da umi­ru že­ne Ko­pri­vi­ca­ma. Umi­ra­le su – ne­ka na po­ro­đa­ju, ne­ka na­pra­sno, ne­ka ki­di­sa­la na svoj ži­vot! On­da se pri­sni­lo po­pu ko­pri­vač­ko­me da Sve­ti­nju va­lja pre­mje­sti­ti u cr­kvu. Pri­čao pop da mu je na san do­šao čo­vjek u zla­tu, trep­tao mu je va­tre­ni obruč oko gla­ve, pro­go­va­rao je gla­som kao sa ono­ga svi­je­ta. Ni­je oko­li­šio no re­kao po­pu da je Sve­ti­nja umor­na od kuć­ne če­lja­di, ni­je njoj mje­sto đe va­tra go­ri, đe lju­di ob­li­je­žu že­ne i đe se đe­ca ra­đa­ju. Ona tre­ba da po­či­va đe kan­di­lo cki­li i svi­je­ća go­ri, đe ta­mljan mi­ri­e­še i po­je se sve­ta li­tur­đi­ja! Ko­pri­vi­ce su Sve­ti­nju pre­ni­je­le u cr­kvu, u nji­hov hram Sve­to­ga Ni­ko­le, že­ne su pre­sta­le da im ne­nad­no umi­ru. I osta­će ru­ka sve­to­ga Ha­ra­lam­pi­ja u ko­pri­vač­koj cr­kvi pre­ko sto­ti­nu go­di­na, ta­mo bi osta­la do da­nas da ni­je bi­lo An­dri­je Ko­pri­vi­ce. Za­to se sad vra­ti­mo tu­panj­skom oku­pu pod bri­je­sto­vi­ma kod ku­će Va­sa Ja­ko­vo­va i gla­va­ri­ma na tom sku­pu me­đu ko­ji­ma je bio i An­dri­ja Ko­pri­vi­ca.

S gla­va­ri­ma Vje­rom i Velj­kom do­šao je, i to pra­vo s Ce­ti­nja, An­dri­ja Ko­pri­vi­ca. Oni su do Štr­ba­ca do­šli, Ba­nja­ni bi re­kli – luk­su­zni­jem auti­ma, gdje su ih če­ka­li ko­nji se­dla­ni­ci da bi go­to­vo sat pu­ta ja­ha­li do skup­šti­ne tu­panj­skih do­ma­ći­na kod ku­će Va­sa Ja­ko­vo­va. Ovu tro­ji­cu do­če­ka­le su na Štrp­ca sve banj­ske pa­ta­ri­ce iz Op­šti­ne i Ko­mi­te­ta kao i se­o­ske ćuć­ka­li­ce i će­di­lja­ci ko­ji se va­zda na­đu ona­mo đe ne tre­ba­ju.

Kad ba­nu­še gla­va­ri, sve usta­de na no­ge la­ga­ne, Vje­ra i Velj­ko na­zva­še do­bar dan, dok An­dri­ja pr­vo po­gle­da po sku­pu pa tek on­da za­u­či­ni:

– Do­bar dan, bra­ćo Tu­pa­nja­ni!

To re­če pa ode pra­vo kod mo­je maj­ke ko­ja je sje­dje­la u pr­vo­me re­du s do­ma­ći­ni­ma, i ona je bi­la do­ma­ćin ku­će, zna­la je đe joj je mje­sto. An­dri­ja ona­ko vi­sok i na­o­čit vik­nu:

– Đe si, Ma­ri­ja, do­ma­ći­ce i ča­zbe­ni­ce!

Maj­ka tre­nu na no­ge, ma­lo je re­ći uz­bu­đe­na, An­dri­ja se s njom po­lju­bi, ne ras­ki­da ru­ko­va­nje s njom, sta­vio joj li­je­vu ru­ku na de­sno ra­me! Pi­ta je ka­ko je, ka­ko je fa­mi­li­ja, ima li onog nje­no­ga ču­ve­no­ga sko­ru­pa ko­ji se pro­čuo u sve Ba­nja­ne! Mo­ja maj­ka mu ni­šta ne od­go­va­ra no ras­te­že li­ce u znak bes­kraj­ne za­hval­no­sti. An­dri­ja je li­je­vom ru­kom sa­bi te ona sje­de na svo­je mje­sto, a on ode u sto­lo­vač! Šta je ovim, sr­dač­nim pi­ta­njem An­dri­ja po­sti­gao, a šta je Ma­ri­ja iz­gu­bi­la? Pr­vo – ko je Ma­ri­ja a ko An­dri­ja!

Na­ša ku­ća je na sa­mom pu­tu, glav­nom dru­mu ko­ji ide od Ce­ti­nja pre­ko Ba­te cuc­ke, Gra­ho­va, Vra­njih pri­so­ja, Ve­li­mlja, pe­nje se uz gor­nje Ba­nja­ne i ra­čva se – uli­je­vo za Vuč­ji Do i de­sno za Go­li­ju. Tim kr­ča­ni­kom pro­šla je cr­no­gor­ska voj­ska s knja­zom na če­lu kad je oti­šla na Vuč­ji Do da do­če­ka tur­sku voj­sku ko­ju su pred­vo­di­li tro­ji­ca pa­ša – Muk­tar se­ra­šćer, Osman i Se­lim na dva kri­la! Ku­ća je bi­la mu­sa­fir­ska, a maj­ka je osta­la ra­no udo­vi­ca, uoči sa­mog ra­ta, pa se ku­ća po njoj na­zi­va­la: Ma­ri­ji­na ku­ća u Je­li­će, Ma­ri­ji­na đe­ca, Ma­ri­ji­no ima­nje! Me­ni je kao dje­ča­ku to bi­lo ja­ko ne­u­god­no, naj­vi­še sam osje­tio ne­do­sta­tak oca baš zbog to­ga što me ne ozna­ča­va­ju po ocu, kao dru­gu đe­cu, no po maj­ci kao da sam ko­pi­ljan! Po maj­ci se zo­vu sa­mo ko­pi­lad – ka­ko Ba­nja­ni is­klju­či­vo zo­vu van­brač­nu đe­cu, i đe­ca ko­ja su osta­la bez oca pa maj­ka pre­u­ze­la do­ma­ćin­stvo! Ko­li­ko god mo­ja maj­ka is­ti­ca­la ne­u­god­no­sti ko­je tr­pi sva­ka udo­vi­ca, iako je go­vo­ri­la da je bo­lji i loš do­ma­ćin no naj­bo­lja do­ma­ći­ca, opet se ona bi­la ne­ka­ko umu­ški­la. Na­vi­kla se na po­vla­šće­no mje­sto na sku­po­vi­ma, tu­žnim i ve­se­lim, ni­je sje­da­la sa že­na­ma no s do­ma­ći­ni­ma. Ni­je to bio slu­čaj sa­mo s njom, znam i dru­gih udo­vi­ca ko­je su ima­le taj sta­tus. Ra­zu­mi­je se, ni­je sa­mo čin udo­vi­štva obez­bje­đi­vao ta­kav po­lo­žaj ob­u­do­vje­le že­ne, uz udov­stvo mo­ra­la je od­ska­ka­ti ima­njem, ne­kom oso­be­nom ka­rak­te­ri­sti­kom kao što je po­ri­je­klo, gla­so­vi­tost ka­kvog svo­ga pre­tka ili ne­što dru­go. Mo­ja maj­ka je bi­la do­ma­ćin po­zna­tog ima­nja, a sma­tra­la je da je od ro­da ko­ji oba­ve­zu­je na re­spekt. Bi­la je ro­dom od po­pov­ske i voj­vod­ske ku­će Vu­ka­lo­vi­ća, ka­ko je na­gla­ša­va­la! Zbi­lja, ja ne znam ima li dru­ge zem­nlje đe se iz­jed­na­ča­va­ju voj­vod­ska ti­tu­la i po­pov­sko zva­nje no u Cr­noj Go­ri! Kod, re­ci­mo, austrij­skih Sr­ba, u po­po­ve su išli si­no­vi si­ro­ma­šni­je lju­di, a u Cr­noj Go­ri ugled ku­će i brat­stva mje­ri se i po po­pov­skom zva­nju. A kad je ista lič­nost bi­la i pop i voj­vo­da, ak­ce­nat tih dvi­ju ri­je­či bio je rav­no­pra­van. Kad se ka­že voj­vo­da pop Lu­ka Jo­vo­vić ili voj­vo­da pop Bog­dan Zi­mo­njić, ne zna se šta je glav­ni­je od te dvi­je od­red­ni­ce. Sva uz­dig­nu­ća i po­stig­nu­ća Vu­ka­lo­vi­ća sma­tra­la je naj­pri­rod­ni­jom stva­ri na svi­je­tu, a sve nji­ho­ve de­pre­si­je uvi­jek bi ot­ću­ta­la ako je ne­ko o to­me po­veo ri­ječ. Sve što ne va­lja kod Vu­ka­lo­vi­ća sma­tra­la je dje­lom zle sud­bi­ne. Ima­la je bra­ta đe­ne­ral­štab­nog ofi­ci­ra kod po­koj­no­ga kra­lja Alek­san­dra. Alek­san­dar Ka­ra­đor­đe­vić, ko­ji je sr­bi­jan­sku voj­sku okre­tao na – Cr­nu Go­ru i ni­je imao ri­ječ sa­ža­lje­nja za svo­ga de­tro­ni­zo­va­no­ga đe­da kra­lja Ni­ko­lu, u Cr­noj Go­ri do­bio je stal­ni epi­tet po­koj­ni. Ja ne znam dru­go­ga kra­lja s ko­jim se ta­ko mi­lo­sno in­ti­mi­šu nje­go­vi su­na­rod­ni­ci! Po­koj­na maj­ka pri­ča­la mi je, me­ni ko­ji sam ro­đen poprije no je ubljen po­kol­ni kralj Alek­san­dar, da su svi li­stom pla­ka­li, jed­na­ko mu­ško i žen­sko kad se ču­lo za kra­lje­vu po­gi­bi­ju u Fran­cu­sku. I da je zvo­no na Štr­bač­koj cr­kvi zvo­ni­lo za­ma­ni­ce če­tr­de­set da­na. Sva­ko­ga da­na u de­vet ča­so­va uju­tro! Me­đu­tim, ni­kad ni­je spo­me­nu­la da je njen brat, a moj ujak, Mi­tar emi­gri­rao iz cr­no­gor­ske voj­ske i od­mah avan­zo­vao či­nom u sr­bi­jan­skoj voj­sci. Nje­gov put do đe­ne­ral­štab­nog ofi­ci­ra, ni­je usmje­ra­va­lo sa­mo voj­vod­sko i po­pov­sko pre­zi­me Vu­ka­lo­vić, ne­go, i oso­bi­to, na­pu­šta­nje Cr­ne Go­re, nje­ne voj­ske i kra­lja. I to baš on­da kad je Pa­šić pla­ni­rao da Sr­bi­ja pre­u­zme ko­man­du nad cr­no­gor­skom voj­skom. Ni­je mo­ja maj­ka zna­la za te po­li­tič­ke per­tur­ba­ci­je svo­ga bra­ta, a kad bi ne­ko ne­što re­kao u tom prav­cu, ona je s iskre­nim po­no­som re­kla da je po­koj­ni Mi­tar slu­žio dva kra­lja. Čvr­sto je bi­la uvje­re­na da je to za­ra­dio kao Vu­ka­lo­vić ko­me je ve­li­ki voj­vo­da Lu­ka brod na sva­koj vo­di i ko­tva u sva­kom bro­do­lo­mu! Ujak Mi­tar će po­gi­nu­ti na Tr­stu kao Ti­tov pu­kov­nik, ali maj­ka uz ju­nač­ku smrt Vu­ka­lo­vi­ća ni­je po­mi­nja­la kra­lja ko­me je slu­žio. Vu­ka­lo­vić je oči­gled­no imao slu­ha da osje­ti vri­je­me i da se na­vi­je pre­ma nje­mu, ne­po­gre­ši­vo je oda­bi­rao ko­me se tre­ba­lo pri­la­go­di­ti. Da je Mi­tar po­gi­nuo na Ce­ru ili Ko­lu­ba­ri, maj­ka bi po­mi­nja­la sa­mo ju­nač­ku smrt Vu­ka­lo­vi­ća, a nje­go­vu smrt pod Ti­to­vom ko­man­dom do­ni­je­la je zla sud­bi­na. Si­no­vlje­va smrt par­ti­zan­ski­jem se­de­pom ni­je joj do­pu­šta­la da go­vo­ri o ju­nač­koj smr­ti svo­ga bra­ta ko­ji je za­bo­ra­vio na dva kra­lja a pri­la­go­dio se Ti­tu i ko­mu­ni­sti­ma!

Dru­ga dva bra­ta mo­je maj­ke bi­li su čet­ni­ci! Je­dan i ko­man­dir če­te. Bu­du­ći čet­nič­ki ko­man­dir bio je po­šao u kra­ljev­ske ofi­ci­re, ali mu se ka­ri­je­ra pot­pe­ti­la, a čet­nič­ki re­dov bio je žan­darm u Kra­lje­vi­ni! Evo ka­ko je moj ujak Bla­go­ta skre­nuo s ofi­cir­skog pu­ta. Učio je Bla­go­ta ofi­cir­sku ško­lu u Be­o­gra­du, maj­ka bi re­kla – kad je Bla­go­ta uči­jo za kra­ljev­skog ofi­ci­ra, ni­je za­bo­ra­vljao na ši­ro­ka le­đa svo­ga bra­ta Mi­tra ko­ja su sta­ja­la iza nje­ga. Pra­vio je iz­gre­de, bla­go ka­žnja­van i išlo se da­lje. Jed­nom pri­li­kom kad je bio na ne­koj žur­ci, po­sva­đa ti se bu­du­ći ofi­cir s jed­nim Hr­va­tom, maj­ka bi uvi­jek re­kla – La­ti­ni­nom. Pi­to­mac ka­to­lik ka­že ne­ku gru­bu ri­ječ Bla­go­ti, a Vu­ka­lo­vić ča­sa ne ča­se­ći, ras­pa­li bo­cu­nom vi­na svo­ga ko­le­gu po gla­vi. Pr­skao bo­cun ma i gla­va do­bi­la frak­tu­ru! Is­tje­ran je Bla­go­ta s Voj­ne aka­de­mi­je, maj­ka ka­že oču­pa­li mu voj­ne zna­ke i osu­di­li na krat­ko­traj­ni za­tvor. Da ni­je bi­lo Mi­tra, pre­sti­žnog đe­ne­ral­štab­nog ofi­ci­ra, od­bok­tao bi Vu­ka­lo­vić pr­de­ka­nu vi­še go­di­na. Ra­nje­ni Hr­vat ostao je živ, ali ne­spo­so­ban za voj­sku, frak­tu­ra lo­ba­nje ima­la je te­že po­slje­di­ce! Po­sli­je za­tvo­ra, Bla­go­ta je nam­jle­šten za na­čal­ni­ka Zec­ke plo­vid­be! Mo­ja maj­ka odi­sta ne bi po­no­sni­je iz­go­va­ra­la ko­man­dant Še­ste flo­te da je zna­la za nju no što je iz­go­va­ra­la na­čal­nik Zec­ke plo­vid­be. Ja ni­je­sam imao ni mr­vi­cu od pred­sta­ve šta je to Zet­ska plo­vid­ba, sa­mo mi je to gor­do zvu­ča­lo! Za di­je­te iz kr­še­vi­ti­je Ba­nja­na, đe ne­ma spla­ke ni po­to­ka, je­ze­ro, mo­re i ri­je­ka bi­li su ne­do­sti­žni kao baj­ka. Kad sam vi­dio Ska­dar­sko je­ze­ro, bio sam već ma­tu­rant, pi­tao sam šta je zna­či­la Zet­ska plo­vid­ba pri­je Dru­gog svjet­skog ra­ta. Ni­ko mi ni­je umio ka­za­ti, tek ka­sni­je sam sa­znao da je Zet­sku plo­vid­bu či­nio je­dan bro­dić ko­ji je sa­o­bra­ćao na re­la­ci­ji Vir­pa­zar – Plav­ni­ca – Cr­no­je­vi­ća Ri­je­ka! Moj ujak Bla­go­ta, voj­vo­dić i po­po­vić i ra­ža­lo­va­ni kra­ljev­ski pi­to­mac, oči­gled­no se ni­je mno­go na­mu­čio da uvje­ri i mo­ju maj­ku, i dru­ge ro­đa­ke ko­ji ni­kad ni­je­su vi­dje­li Ska­dar­sko je­ze­ro, da je on na­čal­nik Zec­ke plo­vid­be. Uosta­lom, tu zvuč­nu ti­tu­lu ni­ko u Ba­nja­ni­ma ni­je mo­gao de­man­to­va­ti, ni­ko se ni­je vo­zio tom plo­vid­bom, a bo­lje je vje­ro­va­ti no se spo­ri­ti. Zna­la je maj­ka da se zna­lo za ne­slav­ni za­mah bo­cu­nom i pr­de­ka­nu, spr­va je to bra­ni­la upo­zo­re­njem da je zvi­zno po ci­ku lu­ka­vog La­ti­ni­na kad mu je oso­vo srp­sku maj­ku, a ka­sni­je sve je po­rav­nao zvuč­ni po­lo­žaj na­čal­ni­ka Zec­ke plo­vid­be! Ne­pred­vi­dlji­vi ujak Bla­go­ta po­ći će u par­ti­za­ne, sa Sa­vom Mi­za­rom ska­kao je na ita­li­jan­ske voj­ne ka­mi­o­ne na Vi­lu­si­ma, po­sli­je se raz­i­šao s par­ti­za­ni­ma i oti­šao u čet­ni­ke. Po­bje­gao je s gra­hov­skog stra­ti­šta gdje su par­ti­za­ni 1944. go­di­ne, već je bio pao Ber­lin, stri­je­lja­li pre­ko tri­sta čet­ni­ka. Od­le­žao je ne­ko­li­ke go­di­ne za­tvo­ra, a kad su ga po­sla­li na pri­sil­ni rad, upo­znao se s ku­va­ri­com ko­joj je po go­di­na­ma mo­gao bi­ti otac. Kad je od­ra­dio ka­znu, ože­ni se njom, taj brak ni­je tra­jao ni tri go­di­ne, Bla­go­ta je umro od ra­ka na že­lu­cu. Kad ga je pre­gle­dao lje­kar u Du­brov­ni­ku, Bla­go­ta ga pi­ta od če­ga bo­lu­je, lje­kar po­či­nje da ob­ja­šnja­va ne­što okru­glo pa na ćo­še, ali ga pre­ki­­ne pa­ci­jent. Bla­go­ta je po­nu­dio dok­to­ra da mu is­pri­ča svo­ju ži­vot­nu bi­o­gra­fi­ju i da mu se on­da ka­že pra­va di­jag­no­za. Kad je lje­kar čuo Bla­go­tin cu­ri­cu­lum vi­tae, re­kao mu je da bo­lu­je od ra­ka i da sma­tra da ne­će ži­vje­ti ni de­set da­na. Bla­go­ta je umro sed­mo­ga da­na po­sli­je to­ga pre­gle­da. Nje­go­va su­pru­ga, ko­joj ama baš ni­šta ni­je osta­vio ne­go sta­ru ku­ću ko­ja ne za­u­i­sta­vlja vje­tro­ve, ni­je se uda­va­la, lju­bo­mor­no je ču­va­la pre­zi­me Vu­ka­lo­vić, ra­di­la je u Nik­šić­koj že­lje­za­ri naj­te­že po­slo­ve i re­dov­no po­ho­di­la grob svo­ga mu­ža – Vu­ka­lo­vi­ća, bra­ni­o­ca srp­ske ča­sti od La­ti­na sta­ri­je va­ra­li­ca, na­čal­ni­ka Zec­ke plo­vid­be i ko­man­di­ra čet­nič­ke če­te. Od­la­zi­la je sva­ke ne­dje­lje na nje­gov grob, mi­mo obi­ča­ja ko­ji­ma je u sve­mu, osim tim obi­la­sci­ma, cje­lo­vi­to pri­pa­da­la. Po neo­bi­la­sku gro­bo­va svo­jih umr­lih, Ba­nja­ni su mno­go bli­ži Tur­ci­ma no Evro­pi. Po­sli­je odr­ža­ne če­tr­de­sni­ce i go­di­šnji­ce ne obi­la­zi se grob osim uz­gred kad se pri­su­stvu­je ne­či­joj sa­hra­ni na to­me gro­blju. Bi­la je ona odi­va gla­so­vi­tih Kri­vo­ka­pi­ća, uda­la se po brat­stve­nič­koj mje­ri za Vu­ka­lo­vi­ća, ni­je od sta­ro­ga mu­ža ima­la ni­šta sem go­lo­ga pre­zi­me­na. I mla­dost i ma­te­rin­stvo žr­tvo­va­la je plmen­sko–brat­stve­nič­koj for­mi.

Ove de­ta­lje o svo­joj uj­če­vi­ni is­ta­kao sam da bih po­ka­zao ka­ko je mo­ju maj­ku obr­la­tio An­dri­ja Ko­pri­vi­ca da ne is­pu­ni čvr­sti do­go­vor o ne­u­pi­si­va­nju u se­ljač­ku rad­nu za­dru­gu. Bi­la se do­go­vo­ri­la sa Ste­va­nom, Pe­trom i Du­ša­nom da se ne ide u Za­dru­gu, s tom od­lu­kom oti­šla je na okup tu­pa­njan­skih do­ma­ći­na kod ku­će Va­sa Ja­ko­vo­va. E ta­kvu mo­ju maj­ku, že­nu–do­ma­ći­na, odi­vu Vu­ka­lo­vi­ća, po­zna­tu do­ma­ći­cu i sti­ma­ni­cu, An­dri­ja Ko­pri­vi­ca je jav­nim po­što­va­njem za­ro­bio da ni­je umje­la ka­za­ti ne­ću kad su je pro­ziv­kom pi­ta­li ho­će li do­bro­volj­no u se­ljač­ku rad­nu za­dru­gu. Zna­la je ona da se An­dri­ja s njom lu­ka­vo po­zdra­vlja i jav­no je iz­dva­ja, ali pre­da­nost iz­dvo­je­no­sti od dru­gih, sva­ko­dnev­nih i obič­nih, sla­bost pre­ma zna­če­nju sa­vi­la je nju u pot­pu­nu sla­bost da se ta­ko pre­da. Za­bo­ga, pred svi­jem tu­pa­njan­ski­jem do­ma­ći­ni­ma i pred gla­va­ri­ma s Ce­ti­nja i iz Nik­ši­ća, pro­fe­sor An­dri­ja, sin po­pa Iva i po maj­ci unuk Ćet­ka Pe­jo­va, iz­dvo­jio je nju, po­lju­bio se s njom, pi­tao je za ku­ću i fa­mi­li­ju, naj­po­tlje po­me­nuo nje­zin sko­rup ko­jim ga je ča­šća­va­la kad je uz rat pro­la­zio i do­la­zio. A iz­nad sve­ga, tu ve­li­ku čast ko­ju je do­ži­vlja­va­la mo­gla je pro­tu­ma­či­ti i kao sa­u­če­sno pri­zna­nje da joj je sin stri­je­ljan na prav­di vi­šnje­ga Bo­ga! An­dri­ja je odi­sta ma­e­stral­no od­i­grao ulo­gu ko­ja mu je na­mi­je­nje­na kad se u Ko­mi­te­tu raz­ra­đi­vao sce­na­rio ka­ko pri­vo­lje­ti do­ma­ći­ne da uđu u za­dru­gu, po­seb­no one ko­ji su svo­jim pri­mje­rom ne­po­kor­no­sti mo­gli štet­no da dje­lu­ju na oko­li­nu. Ne znam je li ona bi­la pri­klad­ni­ja da po­klek­ne ili An­dri­ja za žon­gle­raj ko­ji je iz­veo!

An­dri­ja je iz glav­ne ko­pri­vač­ke ku­će. Sin po­pa Iva, Ivo sin dru­go­ga po­pa, dru­gi tre­će­ga i ta­ko tje­raj do vak­ta i ze­ma­na kad se na mje­sto Srp­sko­ga užli­je­bi­lo Tur­sko car­stvo! Pop Ivo ože­njen ćer­kom gra­hov­sko­ga pr­va­ka Bu­la­ji­ća, a taj Bu­la­jić ćer­kom banj­sko­ga bar­jak­ta­ra, ka­pe­ta­na i pa­še­no­ga kra­lja Ni­ko­le – Ćet­ka Pe­jo­va s Li­ve­ro­vi­ne! Pop Ivo, banj­ski i pop i gla­var u do­ba kra­lja Ni­ko­le, spre­mio si­na je­di­no­ga, An­dri­ju, da uči bo­go­slo­vi­ju na Ce­ti­nju! Ne da An­dri­ja bu­de na­slje­đem po­lu­pi­smen pop ka­kvi su mu bi­li pre­ci i re­dom svi po­po­vi cr­no­gor­ski, no da bu­de ka­ba­sto učen i to u Bo­go­slov­skoj pre­pa­ran­di­ji ko­ju je isti Go­spo­dar osno­vao, a ko­ja je da­va­la uči­te­lje i po­po­ve. Kad se ško­la za­vr­ša­va­la, pi­ta­li su bo­go­slo­va ho­će li se za­po­pi­ti ili će se za­u­či­te­lji­ti. Go­spo­dar je na tu škol­sku sve­ča­nost do­la­zio, sva­ki svr­še­ni ško­lac mu je ru­ci pri­stu­pao i Go­spo­dar sva­ko­me če­sti­tao. Naj­bo­lje­mu je po­kla­njao svo­ju knji­gu No­va ko­la u ko­joj je da­ta kra­lje­va mje­ra ple­me­na i brat­sta­va kao pu­to­kaz uči­te­lji­ma i po­po­vi­ma da se rav­na­ju u ple­me­ni­ma pre­ma Go­spo­da­re­voj pre­po­ru­ci. Kad je ne­sta­lo i kra­lja Ni­ko­le i Cr­ne Go­re, Ce­tinj­ska bo­go­slo­vi­ja na­sta­vi­la je da ra­di i An­dri­ja je ta­kvu ško­lu za­vr­šio. Pri­ča se da An­dri­ja ni­je bio bog­zna ka­kav đak, ali pop Ivo ni­je mo­gao do­zvo­li­ti da ne­ko pre­ba­ci u ško­li An­dri­ji! Ni nje­go­voj po­pov­skoj ku­ći ni­je mo­gla pre­ba­ci­ti ni­jed­na po­pov­ska ku­ća Cr­ne Go­re i Her­ce­go­vi­ne! Ne­đe iospred Vi­do­vad­ne, kad se ško­le za­vr­ša­va­ju, pop Ivo je po­ja­hao Br­nja­ša ko­ji je va­ljao ku­ti­ju du­ka­ta i oti­šao na Ce­ti­nje da hra­bri i so­ko­li si­na dok po­la­že ve­li­ke is­pi­te na ško­li ko­ju je osno­vao kra­lji Ni­ko­la. A ko­ju ni­je htio da uga­si kralj Alek­san­dar iako je uga­sio kra­ljev­sku ku­ću Pe­tro­vi­ća! Od­ja­hao pop Ivo Br­nja­ša pod pu­nom or­mom i pu­sa­ti­ma, ka­žu da je čam­pa­ra na Br­nja­še­voj uzdi bi­la od či­sto­ga sre­bra, a sa tro­ćo­ša­stog sak­ti­jan­skog lep­ti­ra ko­ji ko­nju ide niz če­lo si­je­va­la je zlat­na zvi­je­zda. Ni­ko ni­je za­vi­ri­vao šta je u bi­sa­ga­ma, a bi­le su pu­ne. Ni­ko sta­ro­ga po­pa ni­je pi­tao ni pre­tre­sao da vi­di šta mu je u nje­dri­ma i u će­me­ru oko pa­sa! Od­bi­njao pop Ivo na Ce­ti­nje na Br­nja­šu vi­lo­vi­to­me. Za­dr­žao se sad ne znam ko­li­ko da­na, a vra­tio se pje­ške na opan­ke. Br­njaš ostao da rže po Ce­ti­nju, ali An­dri­ja je do­šao pje­ške sa sta­ri­jem ocem kao naj­bo­lji ma­tu­rant Ce­tinj­ske bo­go­slo­vi­je. Do­di­li su Ba­nja­ni sa ši­ša­ma ra­ki­je da če­sti­ta­ju di­plo­mu no­vo­ga bo­go­slo­va, be­či­li u nju i za­vi­ri­va­li je, ču­di­li su ka­ko je div­na i ša­re­na, a slo­va ni­je­su raz­u­zna­va­li! O je­se­ni je An­dri­ja Ivov oti­šao u Be­o­grad na ve­li­ke ško­le, ni­je­dan Ba­nja­ni pri­je nje­ga na tu vi­so­ku ško­lu ni­je od­la­zio. Ko­sto Jev­tov svr­šio je za prav­ni­ka, još ra­ni­je Pe­tar Mi­lja­nić za­vr­šio je me­di­ci­nu, i to u ne­koj stra­noj ze­mlji, ali pr­vi stu­dent Bo­go­slov­skog fa­ku­il­te­ta u Be­o­gra­du bio je An­dri­ja Ivov Ko­pri­vi­ca. Opet su Ba­nja­ni sa ši­ša­ma ra­ki­je do­šli u po­pa Iva. Sa­mo je naj­vi­ša ško­la na ko­ju ide An­dri­ja mo­gla pre­mo­sti­ti žâl brat­stva Ko­pri­vi­ca iz­me­đu vje­kov­nog po­po­va­nja nji­ho­va brat­stva i An­dri­je ko­ji je tu tra­di­ci­ju pre­ki­nuo! Ža­lost se ubla­ža­va­la sa­mo ja­snom či­nje­ni­com da će An­dri­ja kad za­vr­ši tu vi­so­ku ško­lu bi­ti iz­nad po­po­va. Is­pod nje­go­va če­ki­ća iz­la­zi­će po­po­vi, i to ško­lo­va­ni, ta­man ono­li­ko ko­li­ko je An­dri­ja bio kad se s ocem pje­ške s Ce­ti­nja vra­tio.

Kad je An­dri­ja stu­di­rao u Be­o­gra­du, usto­li­čen je za srp­sko­ga par­ti­jar­ha Ga­vri­lo Do­žić, onaj Ga­vri­lo ko­ji je kao cr­no­gor­sko–pri­mor­ski mi­tro­po­lit pri­pre­mio kra­lju Alek­san­dru i Ni­ko­li Pa­ši­ću Cr­nu Go­ru kao da­rov­nu ja­bu­ku! Moć­no­me pa­tri­jar­hu bi­lo je sta­lo da se ru­ka Sve­to­ga Ha­ra­lam­pi­ja, ko­ju je vak­ti­le upli­je­nio tur­ski ha­rač­li­ja i dao na ot­ku­pe po­pu ko­pri­vač­ko­me, po­vra­ti u Mo­rač­ki ma­na­stir oda­kle je od­ne­se­na! Ka­ko je be­o­grad­ski bo­go­slo­vac ubi­je­dio Ko­pri­vi­ce da osta­nu bez sve­ti­nje ko­ju su pla­ti­li i pre­pla­ti­li – osta­lo je taj­na. Kao što je osta­lo taj­no­vi­to – da li se pr­vo sje­tio An­dri­ja ili Do­žić da sve­to­ga Ha­ra­lam­pi­ja tre­ba pre­ni­je­ti iz rav­nih Ba­nja­na u Mo­ra­ču tvr­du ka­ča­ni­cu! Pri­ča se da su star­ci ko­pri­vač­ki ro­ni­li su­ze niz obra­ze kad je An­dri­ja pri­hva­tio za sve­ti­nju u cr­kvi na Ša­ke. An­dri­ja uzi­mao sve­ti­nju, tri banj­ska pa­ro­ha je li­tur­gi­jom is­pra­ća­la, star­ci uz­di­sa­li i su­ze ro­ni­li, a že­ne je­ca­le oti­ru­ći su­ze dla­no­vi­ma! Ko­pri­vi­ce ot­pla­ka­li od­la­zak sve­ti­nje, a Mo­ra­ča­ni pro­pje­va­li s nje­ni­jem do­la­skom! Do­nio je An­dri­ja Sve­ti­nju na ve­li­ki pra­znik Mo­rač­ko­ga ma­na­sti­ra, sva Rov­ca i Mo­ra­ča sle­gli su se oko Ma­na­sti­ra. Ve­le da je u vis is­pa­lje­no tri hi­lja­de re­vol­ve­ra, ku­bu­ra i kra­te­ža kad je Sve­ti­nja po­či­nu­la na svo­je sta­ro mje­sto u Ma­na­sti­ru. Pa­tri­jarh Ga­vri­lo gla­vom i bra­dom, a s če­tom epi­sko­pa i mi­tro­po­li­ta, odr­žao je pr­vo li­tur­gi­ju, a on­da go­vor u sla­vu Mo­rač­ke sve­ti­nje, i zdra­vlje kra­lja Alek­san­dra Oslo­bo­di­o­ca pod či­jom sret­nom upra­vom sve do­la­zi na svo­je mje­sto. Sve što je bi­lo po­re­me­će­no vra­ća se sta­ro­me re­du i mi­ru.

Ka­ko je to­ga da­na Sve­ti Ha­ra­lam­pi­je po­či­nuo na svo­je mje­sto, ta­ko će sve u sret­noj dr­ža­vi za­u­ze­ti ni ma­nje ni vi­še mje­sta no što Bog mi­lu­je i nje­go­vo ve­li­čan­stvo Kralj od­re­đu­je. Po­sli­je odr­ža­ne sve­ča­no­sti, sje­lo se za go­spod­sku tr­pe­zu is­pred Ma­na­sti­ra, An­dri­ja je sje­dio u če­lu ta­man do Pa­tri­jar­ha, i to s nje­go­ve de­sne stra­ne, s li­je­ve mu je bio cr­no­gor­ski–pri­mor­ski mi­tro­po­lit ko­me ne znam ime­na ni pre­zi­me­na. I ta­ko se sve za­vr­ši­lo ka­ko Bog mi­lu­je i Kralj na­re­đu­je! Ko­pri­vi­ce se is­pla­ka­le, Rov­co­mo­ra­ča­ni se na­šen­lu­či­li, a An­dri­ja iste je­se­ni po­sta­vljen za pro­fe­so­ra Bo­go­slo­vi­je u Sa­ra­je­vu! Ta­da je bi­lo pre­sti­žni­je mje­sto pro­fe­so­ra Sa­ra­jev­ske, ne­go Kar­lo­vač­ke, Pri­zren­ske ili Ce­tinj­ske bo­go­slo­vi­je. Tre­ba­lo je kra­ljev­ski i srp­ski duh uno­si­ti u Bo­snu, do ju­če austrij­sku a do pre­kju­če – tur­sku!

No, to je bio sa­mo po­če­tak afir­ma­ci­je An­dri­je Ivo­va Ko­pri­vi­ce, pro­fe­so­ra Sa­ra­jev­ske bo­go­slo­vi­je i na­sljed­ni­ka po­pov­ske ku­će ko­ja kod Ko­pri­vač­ke cr­kve pod jed­nom plo­čom kri­je dva­de­set i osam svje­šte­nič­kih mo­šti­ju. Pop je Ivo dva­de­set i osmi. Po­lo­vi­na od tih svje­šte­ni­ka bi­li su i se­o­ski kne­že­vi, a naj­ma­nje tre­ći­na banj­ski ju­na­ci ili pa­me­ta­ri! Do­la­zak na Sa­ra­jev­sku bo­go­slo­vi­ju bio je sa­mo po­če­tak afir­ma­ci­je čo­vje­ka ko­ji je uzi­dao u ri­zni­cu Mo­rač­ko­ga ma­na­sti­ra vjen­ča­ne bur­me i pr­ste­nje brat­stva Ko­pri­vi­ce, min­đu­i­še iz uši­ju nji­ho­vi­je uda­va­ča, be­len­zu­ke s ru­ku ne­vje­sta i is­pro­še­ni­ca, zlat­ne su­ze s dže­ma­da­na nji­ho­vih đe­do­va i zlat­ni sa­strug s ku­bu­ra ko­pri­vač­kih ju­na­ka! Sve­ti Ha­ra­lam­pi­je me­đu sve­ci­ma je što i Du­njo me­đu ko­sci­ma, ali to mu ni­je sme­ta­lo da se ot­ku­pi zla­tom i da za svoj po­vra­tak u Mo­ra­ču pre­po­ru­či pa­tri­jar­hu An­dri­ju Ko­pri­vi­cu! I ko zna do ko­jih bi vi­si­na, uz po­moć Sve­to­ga Ha­ra­lam­pi­ja i pa­tri­jar­ha Ga­vri­la Do­ži­ća, do­šao An­dri­ja da ga ni­je pre­sje­kao Dru­gi svjet­ski rat!

Kad je ka­pi­tu­li­ra­la Ju­go­sla­vi­ja če­tr­de­set i pr­ve go­di­ne, An­dri­ja se za­te­kao u kra­ljev­skoj voj­sci na Cr­kvi­ca­ma vi­še Kri­vo­ši­ja. Svi obez­dr­ža­vlje­ni voj­ni­ci oti­šli su s Cr­kvi­ca svo­jim ku­ća­ma, kre­nuo je i An­dri­ja u rav­ne Ba­nja­ne, ali ni­je na va­kat do­šao! Čuo je An­dri­ja da se pa­tri­jarh Ga­vri­lo Do­žić pre­se­lio u Ostro­ški ma­na­stir, čuo je pro­fe­sor An­dri­ja da je Mu­so­li­ni ri­je­šio da srp­ski pa­tri­jarh osta­ne u Ostro­gu. Mu­so­li­ni­je­va ra­ču­ni­ca bi­la je da će Cr­no­gor­ci lak­še pri­hva­ti­ti nje­go­vu upra­vu kad on uka­že mi­lost pa­tri­jar­hu ko­ji je gla­vom i bra­dom Cr­no­go­rac. Mu­so­li­ni je pro­tu­rio glas da je po vo­lji kra­lja Ema­nu­e­la i kra­lji­ce Je­le­ne, cr­no­gor­ske odi­ve, Do­žić iz Be­o­gra­da pre­šao u Ostrog, a u taj glas je po­vje­ro­vao svak ko ni­je znao da se kralj ita­li­jan­ski i nje­go­va že­na pi­ta­ju u Mu­so­li­ni­je­voj dr­ža­vi ko­li­ko pi­ja­na bu­la s di­mi­ja­ma! Da li je An­dri­ja ra­ni­je s pa­tri­jar­hom do­go­vo­rio da kod nje­ga do­đe, pri­ča ni­šta ne ka­že, a ja se dr­žim sa­mo sen­ta pri­če. Če­ga u na­rod­noj pri­či ne­ma to ni­je vri­jed­no ni da se pre­pri­ča­va, ja se hva­tam na­rod­ne pri­če kao što se ašik mo­mam hva­ta gr­la dje­vo­jač­ko­ga!

An­dri­ja je u voj­nič­koj ro­bi do­šao pod Ostrog, ota­bo­rio kod pa­tri­jar­ha Do­ži­ća i, po svoj pri­li­ci, ri­je­šio da tu s njim pro­ve­de rat! E sad stvar­no ne znam je­su li Njem­ci že­šće za­je­ba­li An­dri­ju ili Do­ži­ća kad su po­hi­ta­li da šče­pa­ju u ru­ke pa­tri­jar­ha pri­je no ita­li­jan­ska voj­ska za­u­zme svu Cr­nu Go­ru! Na­i­me, pa­tri­jarh Ga­vri­lo Do­žić bio se lju­to za­mje­rio Hi­tle­ru, zna­li su Njem­ci da se bez Do­ži­će­va bla­go­slo­va ni­je mo­gla za­če­ti uro­ta da se obo­ri vla­da Cvet­ko­vić–Ma­ček, ni­je se mo­gao po­ni­šti­ti Troj­ni pakt i pro­tje­ra­ti princ Pa­vle Ka­ra­đor­đe­vić. Bo­lje re­ći, ni­je mo­gao Čer­čil sve to is­pla­ni­ra­ri i is­pla­ti­ti da pr­vo pa­tri­jar­ha Do­ži­ća ne oka­di svo­jim ta­mja­nom! Ta­ko ere­zni na Do­ži­ća, Njem­ci su po­sla­li dva voj­na dži­pa s oru­žni­ci­ma da ži­vo­mr­tvi­ce br­ža­ju pod Ostrog, da ća­pe pa­tri­jar­ha pri­je no mu ita­li­jan­ske voj­ne vla­sti pru­že za­šti­tu u Ostro­gu! Ese­sov­ci ća­pi­li Do­ži­ća, ma je pro­fe­sor An­dri­ja ostao neo­šte­ćen! Ka­kav je Br­njaš pred Njem­ci­ma a pod Ostro­gom zar­zao – pri­ča o to­me ne ka­že ni­šta! An­dri­ja će mno­go ka­sni­je pi­sa­no opi­sa­ti za­ro­blja­va­nje Ga­vri­la Do­ži­ća, čak je to do­bro opi­sao! Ima An­dri­ja i knji­gu aneg­do­ta s pred­go­vo­rom, ve­li da ni­je za­pi­si­vao no sam pam­tio tek­sto­ve ko­je je unio u zbir­ku.

Opi­su­je An­dri­ja ka­ko Do­žić sto­ji na ki­ši u sve­ča­noj odo­ri pa­tri­jar­ha, sli­va­ju se ni­za nj ostro­ški plju­sko­vi. Mi­tra­ljez ura­kljen is­pred nje­ga, nje­mač­ki voj­nik u ne­pro­mo­či­voj vre­ći iz­no­si iz Ma­na­sti­ra nje­go­vu ar­hi­vu! On­da su mu – ka­že An­dri­ja, na­re­di­li da uđe u je­dan džip, pa­tri­jarh je pro­te­stvo­vao što ne mo­že ka­mi­lav­ka da mu osta­ne na gla­vi, pre­vo­di­lac mu je na­re­dio da je sta­vi na svo­ja ko­lje­na! Džip je bio ni­zak, Rov­ča­nin Do­žić ma­ša­la vi­sok i otu­ta­šan, ka­mi­lav­ka s bi­je­le­i­jem pla­štom vi­so­ka spre­ma nje­go­ve za­ma­ši­to­sti! Za­brek­ta­li su dži­po­vi, oti­šli su Njem­ci s go­lo­gla­vi­jem pa­tri­jar­hom, igu­man je za­ku­cao ma­na­stir­skim zvo­ni­ma, An­dri­ja je sve to gle­dao s pro­zo­ra ma­na­stir­sko­ga ko­na­ka iz ko­ga ga – ve­li, ese­sov­ci ni­je­su iz­vo­di­li! Ni­je­su Njem­ci s pa­tri­jar­hom bi­li sti­gli ni do Nik­ši­ća, kad je pri­spje­la ita­li­jan­ska voj­na je­di­ni­ca ko­ja je tre­ba­la da za­po­sjed­ne Ostrog i osi­gu­ra­va pa­tri­jar­ha Do­ži­ća! Ta­ko je Hi­tler svo­me pri­ja­te­lju i fa­ši­stič­kom uči­te­lju Mu­so­li­ni­ju omje­rio od ša­ke do lak­ta, ma­znuo mu je Do­ži­ća kao bri­šku­lu!

An­dri­ja je pro­du­žio u Ba­nja­ne, ni­ti je ta­da pri­čao ni­ti je ka­sni­je na­pi­sao za­što ga Njem­ci ni­je­su ni pr­stom ta­kli, a ni­ko ga do­du­še ni­je ni pi­tao. An­dri­ja se to­kom ra­ta dr­žao po­li­ti­ke – ze­cu bje­ži a hr­tu dr­ži. Pr­vo se re­klo da je čet­nič­ki, on­da se na­klo­nio par­ti­za­ni­ma, ni­je u bor­ba­ma uče­stvo­vao, pri­mi­cao se čas ku­ći čas šu­mi. Si­nu po­pa Iva, pro­fe­so­ru bo­go­slo­vi­je, po­tom­ku banj­skih kne­že­va i po­po­va, gle­da­lo se kroz pr­ste i s čet­nič­ke i s par­ti­zan­ske stra­ne. Bo­lje re­ći – znao je An­dri­ja da će mu se ta­ko gle­da­ti pa se po­vi­jao ka­ko ko­ji vje­tar du­va! Ali čim se ze­mlja oslo­bo­di­la i us­po­sta­vi­la se Ti­to­va vlast, An­dri­ja je po­ja­šao zlat­no­ga br­nja­ša i od­je­zdio na Ce­ti­nje! Do­go­di­lo se upra­vo ovo. Kad je ka­pi­tu­li­ra­la Ju­go­sla­vi­ja, kralj Pe­tar II i kra­ljev­ska vla­da s nik­šić­ko­ga aero­dro­ma a s Ka­pi­na Po­lja po­bje­gli su u Grč­ku, a na­knad­no će pre­pr­tlja­ti u Lon­don. Pri­je bjek­stva Vla­de, svo zla­to iz tre­zo­ra Kra­lje­vi­ne Ju­go­sla­vi­je pre­ni­je­to je u ma­na­stir Ostrog, s ra­ču­ni­com da će se bla­go sa­ču­va­ti uz pa­tri­jar­ha Do­ži­ća ko­ji će po pred­lo­gu Mu­so­li­ni­ja sto­lo­va­ti uz ču­do­tvor­ne mo­šti Sve­to­ga Va­si­li­ja Ostro­ško­ga! An­dri­ja u knji­zi ne pri­ča ka­ko mu je Do­žić po­vje­rio da je zla­to tu, sa­mo kon­sta­tu­je da je pa­tri­jarh na­re­dio nje­mu, An­dri­ji, i igu­ma­nu da sve zlat­ne san­du­ke spu­ste u ma­na­stir­ski nu­žnik i u ka­me­ne škra­pe oko Ma­na­sti­ra. E, to­ga je zlat­no­ga ha­ta An­dri­ja po­ja­hao i na Ce­ti­nje oba­vi­je­stio no­vo­ga cr­no­gor­sko­ga go­spo­da­ra, Bla­ža Jo­va­no­vi­ća, da je kra­ljev­sko zla­to nje­go­vom za­slu­gom pri­pa­lo no­voj dr­ža­vi – ko­mu­ni­stič­koj, so­ci­ja­li­stič­koj, zbra­ti­mlje­noj i slo­bod­noj. Pri­ča An­dri­ja u knji­zi ka­ko je re­kao ta­da dru­gu Bla­žu da je bje­žao od sva­kog rat­nog okr­ša­ja ne da bi sa­ču­vao svo­ju gla­vu, no se, ve­li, bo­jao da bi na mu­ka­ma mo­gao oda­ti taj­nu o ostro­ško­me bla­gu. Vi­še se bo­jao od mo­guć­no­sti da ga ne­ko za­ro­bi no od po­gi­bi­je. Da je po­gi­nuo od­nio bi taj­nu sa so­bom u maj­ku ze­mlju, a da je odao taj­nu na mu­ka­ma – bla­go bi pri­pa­lo fa­ši­stič­kom ne­pri­ja­te­lju. Naj­bo­lje je, do­ka­zu­je da­lje pro­fe­sor, da bla­go za­na­vi­jek osta­ne u ze­mlji iz ko­je je i iz­va­đe­no, a ne da se pre­li­je u sna­gu fa­ši­stič­kog oku­pa­to­ra.

An­dri­ja je od­mah do­bio vi­sok po­lo­žaj u cr­no­gor­skoj vla­sti na Ce­ti­nju i do­gu­rao do mi­ni­star­skog po­lo­ža­ja. Ipak, nje­go­vo mi­ni­stro­va­nje pam­ti se sa­mo po to­me što je do­zvo­lio da se kra­ljev­ski na­mje­štaj iz Dr­žav­nog mu­ze­ja ali­jas Dvor­ca kra­lja Ni­ko­le raz­di­je­li­ti ak­tu­el­nim mi­ni­stri­ma i vi­so­kim či­nov­ni­ci­ma na Ce­ti­nju. Ti su mu­zej­ski eks­po­na­ti da­va­ni ko­ri­sni­ci­ma na re­vers, eto da bi se za­če­pi­la usta oni­ma ko­ji su zna­li da je to van­dal­ska pljač­ka. De­le­ga­ci­ja­ma stra­nih ze­ma­lja ko­je su do­la­zi­le u po­sje­tu Ce­ti­nju i Bla­žu Jo­va­no­vi­ću mi­ni­star An­dri­ja po­kla­njao je mu­zej­ske stva­ri, po­seb­no sa­blje i ku­bu­re ko­je su do­bi­je­ne u ve­li­kim bit­ka­ma s Tur­ci­ma! Ta­ko se do­go­di­lo da ono što ni­je ura­di­la Austri­ja to­kom Pr­vog ni Ita­li­ja i Nje­mač­ka ro­kom Dru­gog svjet­skog ra­ta, ura­dio je mi­ni­star An­dri­ja. Ni­je Ce­tinj­ski mu­zej pu­sto­šen to­kom rop­stva, ma je ope­lje­šen u slo­bo­di! Ni­kla je bi­la i pje­sma spr­da­li­ca ko­ja je ša­pa­tom išla od usta do usta:

Stra­ža ču­va mi­ni­stra An­dri­ju,

Ma ne ču­va mu­zej od An­dri­je!

Za ku­bu­ru zlat­nu sa Fun­di­ne –

Do­bio je ru­mun­ske fur­mi­ne!

U Cr­noj Go­ri če­šće se zbo­ri­lo fur­mi­na no ši­bi­ca, a pje­sma se va­zda gra­bi za sta­ri­ju ri­ječ. Ru­mun­ski mi­ni­star isto­ga re­so­ra kao i An­dri­ja, po­sje­tio je Ce­ti­nje i svo­ga ko­le­gu. Raz­go­va­ra­li i raz­mje­nji­va­li po­klo­ne: Ru­mun dao An­dri­ji upa­ljač ko­ji se pu­ni ben­zi­nom, a An­dri­ja nje­mu ku­bu­ru sa sr­maj­li ru­ko­hva­tom i zlat­nim ko­ri­ca­ma ko­ja je za­ro­blje­na u bi­ci na Fun­di­ni kad su Cr­no­gor­ci pod ko­man­dom Mar­ka Mi­lja­no­va ame­ti­ce po­ra­zi­li Tur­ke. Ru­mun je upa­lja­čem na ben­zin pred­sta­vio iz­vo­ri­šta naf­te u Plo­e­šti­ju i naft­nu pri­vre­du Ru­mu­ni­je, a An­dri­ja je sa­mo na­sta­vio da po­kla­nja neo­bič­ne stva­ri ko­je ni­je­su za no­vin­sku vi­jest no za pri­ču i pri­po­vi­je­da­nje! Ko­pri­vi­ca je ko­pri­vač­ku sve­ti­nju po­klo­nio Mo­ra­ča­ni­ma, kra­ljev­sko zla­to ko­mu­ni­sti­ma, stu­de­ne stva­ri iz ma­na­stir­ske ri­zni­ce pre­se­lio u to­ple so­be i ku­hi­nje do­ma­ćih i stra­nih mi­ni­sta­ra!

Kad se An­dri­ja na­mi­ni­stro­vao, a kad se pre­stol­ni­ca s Ce­ti­nja pre­mje­sti­la u Pod­go­ri­cu, An­dri­ja je po­sta­vljen za di­rek­to­ra no­vo­po­dig­nu­tog ho­te­la Cr­na Go­ra u Ti­to­gra­du! A kad je sa­zrio za pen­zi­ju, pre­se­lio se An­dri­ja u Be­o­grad gdje je na­pi­sao re­če­nu knji­gu o Do­ži­ću, zla­tu i svo­joj strep­nji da ga du­šma­ni aba­te u ša­ke i da on­da na mu­ka­ma oda taj­nu za ko­ju je vri­jed­no umri­je­ti. Ali ni­je si­gu­ran da se mo­gu mu­ke šu­te­ći otr­pje­ti! Ta­ko se za­vr­ši­la ala­dža bi­o­gra­fi­je An­dri­je Ivo­va Ko­pri­vi­ce. Ni­je An­dri­ja dva­de­set i de­ve­ti po­koj­nik pod jed­nom plo­čom Ko­pri­vič­ke cr­kve, sa­hra­njen je bez opi­je­la na No­vom gro­blju u Be­o­gra­du. Pri­ča se ka­ko je pri­je smr­ti re­kao da ne ki­da tra­di­ci­ju od­lu­kom da osta­ne va­vi­jek u Be­o­gra­du za­to što on ni­je svje­šte­no li­ce. Pod nji­ho­vu po­ro­dič­nu plo­ču sa­hra­nji­va­li su se sa­mo po­po­vi i to s oca na si­na. Po­to­nji ta­mo­šnji ukop­nik je pop Ivo – otac ali ne i sin!

Po­sli­je ovog du­žeg eks­kur­sa o An­dri­ji, vra­ti­će­mo se is­to­me nje­mu na se­o­skoj skup­šti­ni is­pred ku­će Va­sa Ja­ko­vo­va kad se osni­va­la se­ljač­ka rad­na za­dru­ga. Nje­go­vo na­gla­še­no sr­dač­no pi­ta­nje s mo­jom maj­kom bi­lo je, ra­zu­mi­je se, is­pla­ni­ra­no kao i po­na­ša­nje Vje­re Ko­va­če­vić pre­ma do­ma­ći­ni­ma ko­je je mar­ki­ra­la pre­ko pre­po­zna­tlji­vo­sti nji­ho­vih po­ro­di­ca u pro­šlo­sti, ili za­slu­ga to­kom pro­šlo­ga ra­ta. Oslo­vlja­va­nje pre­zi­me­nom, a po­seb­no ime­nom, za ple­me­ni­ka ko­ji isti­ne tra­ži u pje­smi a ne u isto­ri­ji, zna­či­lo je vid po­što­va­nja ko­ji oba­ra s no­ga. Va­žni­je je što se ve­li­ki pi­tao sa mnom đe ti ču­ješ no da je to uči­nio s obo­ji­com, ple­men­ski i brat­stve­nič­ki agon pra­ti brat­stve­ni­ka i ple­me­ni­ka kao di­sa­nje. Sve će ura­di­ti da bu­de za­pa­že­ni­ji od te­be! An­dri­ja je bio naj­pri­klad­ni­ji da sr­dač­nim po­zdra­vom obr­la­ti mo­ju maj­ku ka­ko ne bi umje­la ka­za­ti ne na pi­ta­nje ko će se do­bro­volj­no upi­sa­ti u za­dru­gu. Ona, ra­zu­mi­je se, ni­je bi­la pri­klad­na da ra­zu­mi­je An­dri­ji­ne ma­ri­fe­tlu­ke. Sli­je­de­ći svo­je po­no­sno op­te­re­će­nje da je ona iz voj­vod­ske i po­pov­ske ku­će, gle­da­la je na An­dri­ju Ivo­va kao na pri­mjer či­ste afir­ma­ci­je na svim prav­ci­ma jed­ne lič­no­sti. An­dri­ja je Ko­pri­vi­ca, sin po­pa Iva, maj­ka mu je šćer gra­hov­skog pr­va­ka Pe­ja Ma­to­va, ba­ba mu je šćer Ćet­ka Pe­jo­va pa­še­no­ga kra­lja Ni­ko­le, An­dri­ja će su­đe­no­ga da­na le­ći pod onu ču­ve­nu grob­ni­cu is­pod ko­je s oca na si­na po­či­va dva­de­set o osam ko­pri­vač­kih po­po­va. Ba­rem po­lo­vi­na od njih bi­li su i kne­že­vi, pje­sme pje­va­ju o nji­ma kao lju­di­ma, gla­va­ri­ma i ju­na­ci­ma! Jad­na ti maj­ka! Ka­ko je Ma­ri­ja mo­gla da odo­li ta­kvo­me An­dri­ji?! Do­go­vor s kom­ši­ja­ma – Pa­jom, Pe­trom i Dušanom, da se ne ide u za­dru­gu, ras­pr­skao se kao ma­gla na vje­tro­vi­to ju­tro kad joj je An­dri­ja Ivov uka­zao po­seb­no po­što­va­nje pred svim Tu­pa­nja­ni­ma. Njoj – odi­vi po­pov­ske i voj­vod­ske ku­će Vu­ka­lo­vi­ća!

No, An­dri­ja ni­je bio za­du­žen da obr­la­ti sa­mo mo­ju maj­ku, išao je on na sva mje­sta u Ba­nja­ni­ma gdje se osni­va­la se­ljač­ka rad­na za­dru­ga. Išao i svu­da na­la­zio po ne­ku Ma­ri­ju, žen­skog ili mu­škog ro­da. Ali bi­lo je do­ma­ći­na ko­ji ni­je­su na­sje­li na ta­kve tri­ko­ve, ma­lo ih je bi­lo, iz­u­zet­no ma­lo ali do­sta za pri­ču. Ta­kav je bio Šće­pan Kr­stov Sa­rić iz Pe­ći­no­va­ca!

Brat­stvo Sa­ri­ći po­ri­je­klom je iz Cr­ne Go­re, do­šli su na banj­ske pro­sto­re ot­pri­li­ke kad i mo­ji pre­ci – kon­cem vla­da­vi­ne vla­di­ke Pe­tra I. Brat­stvo ni­je mno­go­broj­no, ku­će su im na ne­ko­li­kim mje­sti­ma: naj­vi­še na Ma­ri­noj Gla­vi­ci kod Ve­li­mlja, dvi­je na Gor­njem Tu­pa­nu, ne­ko­li­ke u So­mi­ni. Po jed­na ku­ća u Ce­ro­vi­ci i Pe­ći­nov­ci­ma! Ima­li su Sa­ri­ći dva po­zna­ta Šće­pa­na – sta­ri Šće­pan je ju­nak iz her­ce­go­vač­kih is­ta­na­ka pro­tiv Tu­ra­ka, dru­gi Šće­pan bio je tra­gi­čan ko­li­ko i pa­me­tan. Pam­tim ga kao sta­rog čo­vje­ka ko­ji svi­le­ni pas tram­bu­las no­si oko gla­ve. Ne ona­ko ka­ko ho­dža za­mo­ta­va ah­me­di­ju oko fe­sa, ne­go je tram­bu­la­som za­mo­ta­vao gla­vu ta­ko da mu se ne vi­de uši, svi­le­ni pas išao mu je stre­di­nom li­ca o obje stra­ne. Dva mu se kra­ja su­sre­ta­la is­pod vi­li­ca i vra­ća­la se u za­ve­žljaj na gla­vu. Na ta­ko obo­mo­ta­nu gla­vu na­sti­cao je cr­no­gor­sku ka­pu. Da li je ne­što bio po­seb­no osje­tljiv na uši i gr­lo, ili je ti­me na­slje­đi­vao ne­ki dav­na­šnji obi­čaj – ne znam. Sre­tao sam ja u đe­tinj­stvu još po­ne­kog star­ca da zi­mi, sa­mo zi­mi kad je hlad­no, za­mo­ta­va tram­bu­la­som gla­vu, ali na Tu­pa­nu i u Ba­nja­ni­ma sa­mo je Šće­pan rev­no­sno no­sio tram­bu­las oko gla­ve u sva če­ti­ri do­ba od go­di­ne!

Tram­bu­las je odjev­ni de­talj kom­plet­ne cr­no­gor­ske no­šnje ko­ji se obo­mo­ta­va oko pa­sa i za nj se za­di­je­va re­vol­ver, li­vor ili le­vor, ka­ko se ka­že u Ba­nja­ni­ma. Taj svi­le­ni pâs, žar­ko cr­ve­ne osno­ve i žu­te or­na­men­ti­ke, ta­nak kao gre­šna po­mi­sao, dug je ko­li­ko naj­du­ži mu­ški ras­te­gljaj a ši­rok ko­li­ko do­bra mu­ška po­dla­ni­ca! Ime mu je na­rod­na eti­mo­lo­gi­la iz­ve­la od Tri­po­li­sa, iz to­ga gra­da je po­ri­je­klom, kao što je i fes iz Efe­sa! Banj­ska gra­ma­ti­ka pre­i­me­no­va­la ga je u tram­bu­las, kao ašto su i ob­lik mno­gih ri­je­či pre­ku­va­li po mje­ri svo­ga je­zič­kog lon­ca. Re­ci­mo, la­tin­sku ri­ječ in­sig­ni­ja pre­to­pi­li su u sin­džir i vla­čeg. Kao da je pje­va­ju­ća la­tin­ska ri­ječ sti­snu­ta na­šom ša­kom pa su is­cur­je­le ka­pi nje­ne se­man­ti­ke ko­je se sla­žu s na­šim slu­hom. In­sig­ni­ja je ozna­ča­va­la do­sto­jan­stvo rek­to­ra i kar­di­na­la i pre­la­ma­la ini­ci­ja­ci­jom ti­nej­džer­stvo od mu­ško–ple­mić­ke zre­lo­sti, a u nas se sin­dži­rom      ve­že pas tor­njak. Sin­džir je i konj­ski po­vo­dac, sin­dži­rom pan­du­ri ve­žu ka­žnje­ni­ke. Pje­sma po­mi­nje tri sin­dži­ra ro­blja. Vla­čeg je gru­bi sin­džir, vla­če­zi dr­že po­kret­ne mo­sto­ve, u vla­če­ge je ro­blje po­pu­ta­no, o vla­če­ge vi­se si­dra boj­nih ga­li­ja! No, da se vra­ti­mo Šće­pa­nu ko­ga će oko­va­ti za­dru­žni vla­če­zi!

Šće­pan bi­ja­še ni vi­sok ni ni­zak no ta­man. Imao je iz­ra­zi­to ze­le­ne oči, ze­le­ne kao okri­jek, je­ze­re se u ze­le­ni­lu! Če­lo mu oblo, go­to­vo bu­bu­lja­sto, ra­zu­mi­je se – ši­ri­na mu se ne vi­di od tram­bu­la­sa. Vi­sok mu glas kao da je ćo­sav! Vje­ru­je se da oso­bi­to lju­ti lju­di, oni što su oštri kao mač, san­gvi­ni­ci, lju­di od br­ze ri­je­či i još br­žeg po­kre­ta – ima­ju re­sko vi­sok glas! Či­tao sam ne­gdje da je Ka­ra­đor­đe Pe­tro­vić imao glas ta­nak kao u že­ne, a Tur­ci­ma se le­di­la krv kad bi on iz­vi­ki­vao rat­ne ko­man­de! Šće­pan je po­sto­ja­no dr­žao re­sku vi­si­nu gla­sa – bi­lo kad nor­mal­no raz­go­va­ra, bi­lo kad dr­ži zdra­vi­cu, bi­lo kad se s ne­kim do­zi­va s gla­vi­ce na gla­vi­cu! Sa Šće­pa­nom se ni­je tre­ba­lo ša­li­ti, on je bio čo­vjek od pri­če ko­ja se slu­ša. Na­zi­va­li su ga ži­va isto­ri­ja, a pri­ča mu se ri­jet­ko ukla­pa­la u hu­mor­ni pro­se­de sku­po­va. Hu­mor je pra­tio ne sa­mo ve­se­le oku­pe – si­je­la, sla­ve i svad­be ne­go i sa­hra­ne! Kad umre če­lja­de u du­bo­koj sta­ro­sti, od­no­sno kad smrt po­koj­ni­ka ne oba­ve­zu­je uku­ća­ne na ne­ku oso­bi­tu ža­lost, spro­vod­nič­ki skup kod oža­lo­šće­ne ku­će ni po če­mu se ne raz­li­ku­je od svad­be osim po to­me što se ne pje­va kao na svad­bi. Po­sta­vlja se tr­pe­za, je­du žal­be­ni­ci iza oba uva i ke­ke­ru­ši se ra­ki­ja. Pi­la se is­klju­či­vo ko­na­va­o­ska lo­za či­ja aro­ma pri­jat­no mi­ri­še sa­mo ono­me ko je na­vi­kao da je pi­je. A ko ne zna da je to ra­ki­ja, te­ško bi njen mi­ris raz­li­ko­vao od jar­če­ve pr­če­vi­ne!

Šće­pan je, re­koh, pri­čao o do­ga­đa­ji­ma iz pro­šlo­sti, pri­čao je kad bi se za­u­ze­la ri­ječ o ne­če­mu, go­to­vo ni­kad on ni­je bio ini­ci­ja­tor pri­če ne­go njen iz­vo­đač i usmje­ri­vač! Đe je Šće­pan pri­čao, tu la­ća­mi­ji i ćuć­ka­li­ca­ma ko­ji ne umi­ju da slu­ša­ju ni­je bi­lo mje­sta. Ni­ko ih ni­je go­nio, go­ni­li su se sa­mi, iz­la­zi­li bi kad se za­đe­de pri­ča, pri­rod­no se tu pu­bli­ka kla­si­ra­la!

Šće­pan je bio na osred­njem ima­nju, po­znat po do­ma­ćin­skoj ob­ra­di do­li­ne i li­va­de, pro­go­na i li­sto­be­ra. U Ba­nja­ni­ma se ugled do­ma­ćin­stva mje­ri čak i po iz­gle­du psa i mač­ke. Ku­će kao što je Šće­pa­no­va va­zda su ima­le uobro­če­na tor­no­ga psa ko­ji je ve­zan in­sig­ni­jom što se pro­met­nu­la u vla­čeg, sve­zan je bli­zu stoč­nog to­ra. Jed­nom u dva­de­set i če­ti­ri ča­sa da­je se obrok ta­kvo­me psu, za­vi­sno od pri­li­ka ba­ca mu se oglo­da­na kost, pred njim je stal­no dr­ve­no ko­ri­to s vo­dom. To je sta­tus do­ma­ćin­skog psa! I mač­ka po­ka­zu­je ka­kva je ku­ća i do­ma­ći­ca. Ako je mač­ka mr­ša­va, ob­gor­je­la dri­je­ma­ju­ći oko og­nji­šta, ako se za­vr­zu­je uku­ća­ni­ma oko no­gu i če­sto mja­u­če – to je do­kaz da do­ma­ći­ca ne zna na­či­na ne sa­mo mač­ki no i ku­ći! Šće­pa­no­va že­na Ća­ka bi­la je do­ma­ći­ca i ublag­ni­ca, jed­na­ko rad­na i ma­lo­re­ka, do­ček­na i ple­me­ni­ta. Oštri­jeg čo­vje­ka s krot­ki­jom že­nom Bog iz­gle­da ni­je sa­sta­vljao! Ukrat­ko, svi de­ta­lji Šće­pa­no­va do­ma­ćin­stva do­zi­va­li su se je­dan s dru­gim, sve je bi­lo u har­mo­ni­ji ko­ju je usmje­ra­vao čo­vjek s na­gla­še­nom per­so­nal­no­šću. Ipak, Šće­pan se naj­vi­še pro­čuo u Ba­nja­ni­ma i dvi­je­ma Ru­di­na­ma tra­ge­di­jom ko­ju je do­ži­vio, a mo­žda još i vi­še spo­sob­no­šću da tu svo­ju tra­ge­di­ju pred­vi­di. Evo ka­ko je to bi­lo!

Bra­ća Era­ko­vi­ći, njih tro­ji­ca – Va­so, Jev­to i Mar­ko, po­di­za­li na Vu­či­ci ve­li­ku šta­lu. Za­sno­va­li šta­lu na osno­vu ko­je se mo­glo za­klju­či­ti da su pre­sti­žnog imov­nog sta­nja. Mar­ko i Jev­to do­ni­je­li iz Ame­ri­ke po­pu­nje­ne će­me­re i ta­ku­li­ne, a Va­so do­ma­ćin­ski odr­ža­vao ima­nje dok su oni za­ra­đi­va­li do­la­re u ame­rič­kim rud­ni­ci­ma. Kad se u nas po­di­že ku­ća ili šta­la, dr­ve­na gra­đa – li­jes ili ja­pi­ja, mo­bom se do­vo­zi iz pla­ni­ne Je­lo­vi­ce. Ube­ru se od­go­va­ra­ju­ća je­lo­va sta­bla, za­vr­ze se na jar­mo­ve mla­dih vo­lo­va, vo­lo­gon­ci su mom­ci. Je­dan ozbilj­ni­ji i sta­ri­ji do­ma­ćin usmje­ra­va tu rad­nju. Ni­kad ja­pi­ju ne do­vo­ze te­ški vo­lo­vi, su­vat­ni­ci, ne­go jun­če­vi ko­ji se je­dva mo­gu na­zva­ti vo­lo­vi­ma. Uz ta­kve vo­lo­ve vo­lo­gon­ci ni­kad ni­je­su ote­šča­li do­ma­ći­nu no mu­ška mla­đa­a­ri­ja ko­joj je ta­kav rad ujed­no i pro­vod. Od­re­đe­ni do­ma­ćin bri­ne o sve­mu, a mo­mak se mo­že ne­gdje za­dr­ža­ti s ka­kvom mla­dom čo­ba­ni­com. Ja­ram nje­go­vih vo­lo­va ne­će bez nje­ga iz­o­sta­ti, o to­me bri­ne do­ma­ćin. Ta­kva mo­ba do­vo­zi­la je ja­pi­ju za šta­lu Era­ko­vi­ća na Vu­či­ci, a kom­ši­je ka­ko je to va­zda obi­čaj, oku­pi­le se oko gra­đe­vi­ne da do­če­ka­ju vo­lo­gon­ce s li­je­som.

Sti­gla ja­pi­ja, zdra­vo do­pu­to­va­li i vo­lo­gon­ci i vo­lo­vi, po­sta­vlje­na is­pred gra­đe­vi­ne tr­pe­za. Era­ko­vi­ći is­pe­kli naj­bo­ljeg ov­na iz kr­da, is­pe­kli ga s ro­go­vi­ma, ne­ka se zna da bra­ća Era­ko­vi­ći ima­ju u to­ru i će­me­ru! Žu­te se niz tr­pe­zu rnja­ge pri­ga­ni­ca, na­fe­tan pr­šut ru­men kao pra­sko­zor­je, ci­je­li sir pao kao sni­jeg na tr­pe­zu, škip me­da je­ze­ri se na sre­di­ni. Bo­ce ko­na­vo­ske lo­ze udu­bi­le se niz tr­pe­zu kao sta­kle­ni stra­ža­ri! Sje­lo se za tr­pe­zu, svak gdje mu je mje­sto. Šće­pan je u če­lu tr­pe­ze, to mu se mje­sto zna­lo i na tu­žnim i na ve­se­lim go­zba­ma. To čel­no mje­sto i ple­će od pe­ci­va ni u ka­kvoj pri­li­ci ni­je­su mo­gli raz­mi­nu­ti Šće­pa­na. Gla­va od pe­ci­va i ple­će išli su uz či­no­ve: ako ni­je bi­lo ser­da­ra ni voj­vo­da, ka­pe­ta­na i bar­jak­ta­ra, znak ča­sti je do­bi­jao onaj ko­ji je naj­vi­ši po ran­gu. Mo­gao je to bi­ti i se­o­ski kmet. U sva­to­vi­ma se ni­je pi­ta­lo ka­kav je ko kao čo­vjek i do­ma­ćin – sta­ri svat i voj­vo­da ima­li su pred so­bom je­dan gla­vu a dru­gi ple­će od pe­ci­va. Pje­sma je tu oba­ve­zu pre­ci­zno uhva­ti­la:

Gla­va gla­vi, ple­će ha­ram­ba­ši,

A fu­ka­ra mo­že i re­ba­ra!

Kad je ne­sta­lo ser­da­ra i voj­vo­da, kad se pre­šlo na vlast ko­ja se dis­tan­ci­ra od sva­ko­dnev­nog na­rod­nog ži­vo­ta, čast ko­ja se uka­zi­va­la na­rod­nim pr­va­ci­ma ko­ji ima­ju vlast pre­ni­je­ta je na pr­vo­ple­me­ni­ke ko­ji to sa­mo lič­nim ugle­dom za­slu­žu­ju. Me­đu­tim, i u do­ba ser­da­ra i voj­vo­da ta­kvi lju­di ima­li su s nji­ma rav­no mje­sto, Nje­goš u Gor­skom vi­jen­cu po­ka­zu­je da su bi­li čak iz­nad njih. Dva Vu­ka u Gor­skom vi­jen­cu ne­ma­ju ni­ka­kvog či­na – Vuk Man­du­šić i Vuk Mi­ću­no­vić! Mi­ću­no­vić je pr­vak mi­sli, Man­du­šić je ne­do­sti­žan u ju­na­štvu i osje­ća­nji­ma, u go­mi­li ser­da­ra i voj­vo­da oni su po sve­mu is­pred­nja­či­li. Kad An­drić opi­su­je be­gov­ske so­fe, sje­djelj­ke u Vi­še­gra­du i Trav­ni­ku, ve­li da je ta­mo bi­lo mje­sta i za naj­pa­met­ni­je čar­ši­li­je bez ob­zi­ra na po­lo­žaj u dru­štvu, čak i vje­ru. No­vak Ma­čar ali­jas No­vak Ko­vač iz pje­sa­ma, to­li­ko je bio ugle­dan da su ga vla­sti ko­tor­ske po­zi­va­le za svje­do­ka što je bi­lo pred­vi­đe­no sa­mo za ple­mić­ki sta­lež. I Ezo­po­va hra­brost da od­go­vo­ri svo­me go­spo­da­ru ona­ko ka­ko je od­go­vo­rio istim smje­rom uka­zu­je na ugled čo­vje­ka ko­ji ne mo­že ni­šta za­sje­ni­ti. Ga­zda pi­tao – le­gen­da ka­že, svo­ga ro­ba Ezo­pa sti­di li se svo­je do­mo­vi­ne. Ta­ko pi­ta Ati­nja­nin ro­ba var­va­ri­na; Ezop mu je jed­no­stav­no od­go­vo­rio:

– Dra­gi go­spo­da­ru, raz­li­ka iz­me­đu nas dvo­ji­ce je u to­me što se ja sti­dim svo­je otadž­bi­ne, a tvo­ja otadž­bi­na sti­di se – te­be!

Šće­pan sje­di u če­lu tr­pe­ze, po­pi­la se po­ne­ka ra­ki­ja, če­ka se da on svr­ne ple­će. Onaj ko do­bi­je ple­će kao znak ča­sti, ne za­la­že od nje­ga pri­je ne­go kost oslo­bo­di od me­sa. Kad ski­ne me­so, svi po­gle­da­ju u pr­va­ka jer tre­ba tom sku­pu da ka­že šta pi­še u to­me ple­ću, šta ple­će pret­ska­zu­je, do­ma­ći­nu iz či­je­ga je to­ra brav od ko­ga je to ple­će. Ta­ko isto pri­znat či­ta­lac ple­ća pro­na­la­zi zna­ke ko­ji tu­ma­če brat­stvo na či­jem se ima­nju sje­di, ple­me, čak i dr­ža­vu! Uosta­lom, to je Nje­goš naj­bo­lje opi­sao u Gor­skom vi­jen­cu. Ta­mo je­dan jav­no či­ta ple­će, svi ga slu­ša­ju, Vuk Mi­ću­no­vić kao ba­ja­gi ru­ga se tom pret­ska­zi­va­nju: ne zna­ju mr­tve ko­šču­ri­ne. Ali mu onaj či­to­no­ša skre­sa u brk da on, Vuk, vi­še vi­ri u ple­će no bi­lo ko dru­gi!

Šće­pan se za­gle­dao u ple­će, svi če­ka­ju šta će re­ći, po­du­že je ću­tao, mi­je­njao je bo­je u li­cu! Na­jed­nom je ustao, is­pu­stio kost iz ru­ku i re­kao:

– Me­ne se da­nas dom is­ko­po!

Oti­šao je Šće­pan ku­ći bez ri­je­či, sve se za tr­pe­zom ska­me­ni­lo, je­lo je osta­lo ne­tak­nu­to! On­da su svi usta­li i po­tr­ča­li Šće­pa­no­voj ku­ći. Još ni­je­su bi­li sti­gli kad se u Pe­ći­nov­ci­ma pro­lo­mi­lo ku­ka­nje! Šće­pan je imao je­din­ca si­na od ne­pu­nih tri­na­est go­di­na, si­na ko­ji je u že­lju do­če­kan. S pr­vom že­nom, ko­ja mu je umr­la ni­je imao dje­ce, s dru­gom je do­bio si­na po­sli­je vi­še go­di­na bra­ka! To­ga da­na uje­la mu je si­na zmi­ja, bi­lo je vre­lo lje­to kad su otrov­ni­ce – po­sko­ci i šar­ke, oso­bi­to otrov­ne. Dje­čak je po­sli­je uje­da br­zo pre­mi­nuo.

Šće­pan je otr­pio svo­ju tra­ge­di­ju, naj­stra­šni­ju na in­dek­su ne­sre­ća ko­je se mo­gu do­go­di­ti banj­skom ple­me­ni­ku i brat­stve­ni­ku! Šće­pan je do­sto­jan­stve­no otr­pio gu­bi­tak, tom spo­sob­no­šću još vi­še na­gla­sio svoj po­stig­nu­ti ugled pa­met­nog čo­vje­ka, ugled­nog do­ma­ći­na, brat­stve­ni­ka ko­ji je pre­ra­stao i zna­če­nje svo­ga brat­stva, ne­do­sti­žnog pri­ča­o­ca! I da­lje je na svim tu­žnim i ve­se­lim sku­po­vi­ma pre­da nj do­la­zi­lo ple­će, ali ni­kad ga vi­še ni­je či­tao. Ni­ti se on za­u­zi­mao da ga­ta, ni­ti je to ko od nje­ga zah­ti­je­vao.Ta­ko se dis­tan­ca po­što­va­nja i opre­za pre­ma Šće­pa­nu još vi­še pro­du­bi­la po­sli­je nje­go­ve tra­ge­di­je. Nje­go­vom ugle­du i taj­no­vi­to­sti pro­du­bi­li se vi­di­ci, ka­ko bi re­kao An­drić. Ali da se vra­ti­mo Šće­pa­nu i se­ljač­koj rad­noj za­dru­zi u ko­ju je tre­ba­lo do­bro­volj­no da se upi­še.

Bio je skup na Ve­li­mlju, i to sa­bir­ni skup, što zna­či da iz svih banj­skih se­la tre­ba na taj skup da do­đu ak­ti­vi­sti i do­ma­ći­ni od naj­ve­ćeg ugle­da. Sve je to is­pla­ni­ra­no, pro­su­la se ri­ječ ko tre­ba da do­đe, na tom sku­pu tre­ba­lo je da se za­u­zme ge­ne­ral­ni stav o za­dru­ga­ma. To mu do­đe kao amin na oba­vlje­nu pro­pa­gan­du po se­li­ma! Na skup su do­šli sit­ni gla­va­ri s Ve­li­mlja, sred­nji iz Nik­ši­ća i ka­pi­tal­ci s Ce­ti­nja. Do­du­še, tu je pr­vi ka­pi­ta­lac Vje­ra Ko­va­če­vić, ona je iz Nik­ši­ća, ali ve­seo ti ne­gda­šnji Ham­za–beg Mu­šo­vić pre­ma njoj ta­da­šnjoj! Tu je ne­za­o­bi­la­zni Velj­ko Mi­la­to­vić i svu­da pri­sut­ni An­dri­ja Ivov Ko­pri­vi­ca!

Ob­ja­šnja­va­li su ko­mu­ni­stič­ki gla­va­ri da je ko­lek­ti­vi­za­ci­ja je­din­stve­na sre­ća za banj­ske se­lja­ke za­to što se ne­će pla­ća­ti po­rez na ze­mlju i sto­ku. Svak će ra­di­ti ko­li­ko mo­že a do­bi­ja­će ko­li­ko mu tre­ba. Po­rez će se pla­ća­ti sa­mo sim­bo­lič­no, sa­mo kao do­kaz da do­ma­ćin­stvo po­štu­je dr­ža­vu ko­ja će po­la­ko od­u­mi­ra­ti kao što od­u­mi­re i po­rez dr­ža­vi. Po­di­ći će se ve­li­ki ov­čar­ni­ci i ve­li­ki go­ve­dar­ni­ci, ko­ze će se ši­ri­ti u ve­li­kim to­ri­na­ma, bi­će i svi­njo­goj­stva, a na sred Vu­či­ce for­mi­ra­će se ve­li­ka far­ma za ko­ko­ške i dru­gu per­na­tu ži­vi­nu! Na pro­iz­vod­nji ja­ja i uz­go­ju pe­ra­di bi­će za­po­šlje­no mno­go že­na, taj će ob­lik pri­vre­de bi­ti pre­pu­šten že­na­ma kao do­kaz da su u sve­mu iz­jed­na­če­ne s mu­škar­ci­ma! Kad su mo­gle da se ba­ra­bar bo­re s mu­škar­ci­ma to­kom na­rod­no­o­slo­bo­di­lač­ke bor­be i so­ci­ja­li­stič­ke re­vo­lu­ci­je mo­ći će rav­no­prav­no da uče­stvu­ju u ko­lek­tiv­nom pre­o­bra­ža­ju dru­štva! Po­seb­no su obe­ća­li ra­snu iz­mje­nu stoč­nog fon­da. Osno­va­će se pri­plod­na far­ma s ra­snim bi­ko­vi­ma, pa­stu­vi­ma, ov­no­vi­ma i jar­če­vi­ma! Banj­ska ov­ca da­je ša­ku oštre vu­ne, a kad je oplo­di me­ri­no ovan pro­iz­ve­šće se soj ko­ji je ot­po­ran na banj­sku kli­mu kao sta­ra banj­ska ov­ca, a u me­su bi­će goj­nat kao ovan s far­me i da­va­će vu­nu me­ku i ru­da­stu kao što je na ov­nu s far­me! Ne­će se vi­še gle­da­ti tr­bu­lja­ta i su­vo­gu­za banj­ska klju­sad, no će se uti­ći­ti konj­ska ra­sa ko­ja sa­vla­đu­je banj­ske kr­še kao što ih sa­vla­đu­ju ta klju­sad, a iz­gle­dom i sna­gom no­vi banj­ski konj bi­će kao onaj ko­ji je do­ve­den na far­mu da opa­sa banj­ske sit­ne ko­bi­le! Isto će se ta­ko uso­ji­ti i go­ve­da, ta­ko će i no­ve ko­ko­ške pro­klju­ca­ti, a na­ba­vi­će se ćur­ke, mi­sir­ke i gu­ske ko­je Ba­nja­ni ni­je­su ni vi­dje­li. Ta se pe­rad na ru­skim kol­ho­zi­ma i sof­ho­zi­ma pro­iz­vo­de na hi­lja­de i mi­li­o­ne pri­mje­ra­ka…

Kad su ru­ko­vo­di­o­ci, ma­li, sred­nji i ve­li­ki, is­tol­ko­va­li svu pred­vi­đe­nu pro­pa­gan­du, ot­po­če­la je di­sku­si­ja. Pr­vi su se ja­vi­li pri­pre­mlje­ni pro­vo­ka­to­ri ko­ji go­vo­re o za­dru­zi kao mje­ri ugle­da, pa­me­ti i ro­do­lju­blja sva­kog do­ma­ći­na. Po­seb­no su za­dru­ge is­pit za one do­ma­ći­ne ko­ji to­kom pro­šlo­ga ra­ta ni­je­su zna­li or­jen­ta­ci­ju no su vr­da­li de­sno i li­je­vo. Sad za­dru­ga tre­ba da po­ka­že je­su li se oni do­zva­li ili su još osta­li na stra­ni re­ak­ci­je i iz­da­je te­ko­vi­na bor­be i re­vo­lu­ci­je. Po­stig­nut je bio tip pro­vo­ka­to­ra ko­ji je kao ba­ja­gi za­te­zao da uđe u za­dru­gu, ali kad je vi­dio da sit­no­sop­stve­nik ne­će mo­ći op­sta­ti sam na svom izo­lo­va­nom ima­nju, ri­je­šio je da bes­po­go­vor­no uđe u za­dru­gu, da se pri­klo­ni ve­ći­ni, da do­ka­že da je za Ti­ta, za so­ci­ja­li­zam, za in­du­stri­ja­li­za­ci­ju i elek­tri­fi­ka­ci­ju, za brat­stvo–je­din­stvo, za na­pre­dak! Ta­kav pro­vo­ka­tor bio je ospo­so­bljen da ka­že šta ga sve če­ka ako osta­ne usa­mljen kao ku­ka­vi­ca si­nja na svo­me iz­dvo­je­nom ima­nju. Bi­će kao gu­ba­vac iz pri­če od ko­ga svak bje­ži, ko­ji no­si čak­tar oko vra­ta da se od nje­ga na­rod bla­nju­je, ta­kvo­ga ni­ko ne­će ni da uko­pa u cr­nu ze­mlju, a ka­mo­li da se s njim vi­đa i dru­gu­je! On­da je taj pro­vo­ka­tor, kao đo­ja, re­te­ri­rao. Ve­li da i po­red sve­ga to­ga nje­ga sr­ce ne vu­če da se u za­dru­gu upi­še, ali si­la Bo­ga ne mo­li, ne mo­že se mi­mo za­dru­ge op­sta­ti! Ne vo­li­mo zi­me i mra­ze­ve, ali se ne se­li­mo zbog nji­ih iz Ba­nja­na, osta­je­mo da se s nji­ma no­si­mo i da ih po­bje­đu­je­mo! Ko bi vo­lio su­še, že­ge i va­ro­pe­ke – usta mu se za vrat okre­nu­la! Ne vo­li ih ni­ko, ali zbog njih ne blje­ži­mo iz Ba­nja­na no osta­je­mo da se s nji­ma no­si­mo kao što su se s nji­ma no­si­li i po­bje­đi­va­li ih na­ši đe­do­vi i pran­đe­do­vi! Pri­ča­lo se da je je­dan ta­kav pro­vo­ka­tor u Ma­ca­va­ri­ma plju­snuo su­ze niz obra­ze, bio je ga­nut što svo­ju oče­vi­nu is­pu­šta iz ru­ku, do­ka­zi­vao je on ka­ko je kon­tao ne­ko­li­ko da­na i ne­ko­li­ke no­ći mo­že li se ika­ko osta­ti mi­mo za­dru­ge i na kra­ju je sra­bo­šio sve ra­ču­ne te vi­dio da mu spa­sa ni ži­vo­ta ne­ma bez za­dru­ge. Nje­mu i nje­go­voj po­ro­di­ci – ka­ko lu­doj dje­ci ta­ko pa­nja­ti­ma ro­di­te­lji­ma! Is­po­jio to što su ga na­u­či­li ko pje­smu na usta, plju­snuo su­ze niz obra­ze, do­pri­ča­va­ju da se za­ce­nuo kao di­je­te kad se uda­ri u la­kat ili ko­lje­no! Gla­va­ri su ga tje­ši­li i bla­ži­li, nje­mu su ru­ke drh­ta­le, je­dva je imao sna­ge da se pot­pi­še na spi­sku do­ma­ći­na ko­ji do­bro­volj­no ula­ze u se­ljač­ku rad­nu za­dru­gu!

Kad se Šće­pan Sa­rić na­slu­šao svih nor­mi­ra­nih ma­ri­fe­tlu­ka, onih ko­je su emi­to­va­li sit­ni, sred­nji i krup­ni gla­va­ri, kao i onih ko­je su si­ja­li pro­vo­ka­to­ri, ustao je da go­vo­ri. Ni­je on oko­li­šio no dre­to upi­tao ka­ko mo­re dr­ža­va op­sta­ti brez da­ci­je. Kad mu ni­ko ni­je od­go­vo­rio, a vi­đe­lo se da ni­je ni če­kao da mu se od­go­vo­ri, on je na­sta­vio:

– Ja pam­tim cr­no­gor­sku, švap­sku i ju­go­slo­ven­sku upra­vu i mo­gu se pred svi­jem va­ma za­kle­ti na obraz i du­šu da ni­jed­na ni­je mo­gla op­sta­ti brez po­re­za! A do­pri­ča­no mi je ka­kve su bi­le upra­ve ko­je ja ne pam­tim i ku­nem vam se Bo­gom i ča­sni­jem kr­stom da je sva­ka ku­pi­la da­ci­ju! Tvr­do se zna da sva­ka upra­va – bi­la tur­ska bi­la srp­ska, bi­la švap­ska ili mle­tač­ka, naj­go­ra kao i naj­bo­lja, ne mo­re se odr­ža­ti brez po­re­za ko­ji po­daj­ni­ci da­va­ju po za­kon­sko­me raz­re­zu! Pri­čo mi je po­koj­ni otac da se Ba­nja­ni ni­je­su ije­di­li na ca­ra tur­sko­ga što mu da­va­ju da­ci­ju, jer se sva­ko­me vla­da­ru mo­ra da­ci­ja da­va­ti, no su za­me­ta­li ot­por pro­ti­vu car­ski­je ha­rač­li­ja ko­ji su s ko­cem i s ko­nop­cem iz­bi­ja­li iz ra­je vi­šu da­ci­ju no što je pred­vi­đe­la car­ska vo­lja! Ni­je Mu­rat Bor­čak pla­ti­jo z gla­vom što je ku­pi­jo po Ba­nja­ni­ma car­ske ha­ra­če, no što je bi­jo na­bi­gu­zi­ca, što je glo­blja­vao i ku­će i do­ma­ći­ne ka­ko mu se na­pe­lo! Ni­je Ra­de Bo­žov Mi­lja­nić ot­fi­ka­ri­jo gla­vu car­sko­me ha­rač­li­ji Bor­ča­ku, no Mu­ra­tu pro­ždr­lji­voj ali i po­rin­ti, zu­lum­ća­ru i ne­so­ju! Zbog to­ga ubi­stva ve­zir Ali–pa­ša iz Mo­sta­ra ni­je re­ko Ba­nja­ni­na ni cr­no im oko u gla­vu, ni­ti je po­sli­je Bor­ča­ko­ve po­gi­bi­je spre­mo u Ba­nja­ne zle ha­rač­li­je ko­ji trũ ra­ju ko aj­van, no je od­re­di­jo ju­zba­še. Od­re­di­jo tur­ske či­nov­ni­ke iz Ba­nja­na da ku­pe car­sku da­ci­ju i pre­da­va­ju je nje­mu u Mo­star. Ako se kra­lju Ni­ko­li ni­je na va­kat do­ni­je­la da­ci­ja, raš­či­ni­jo je ple­men­sko­ga gla­va­ra ko­ji je za to od­go­vo­ran, a knjaz Da­ni­lo ka­šti­go je ple­me Ku­če ko­je je bi­lo od­u­da­ri­lo da ne pla­ća Go­spo­da­ru ono što ga šlje­du­je. Ka­ko mo­re va­ša no­va upra­va op­sta­ti me­đu dru­gi­jem dr­ža­va­ma i na­ro­di­ma, ako nje­zi­ni po­daj­ni­ci ne us­pla­ća­ju…

Vi­dje­lo se da je Šće­pan htio da go­vo­ri na­du­go i na­ši­ro­ko, ali omla­din­ci ko­ji su se bi­li pri­pre­mlje­ni za sva­ku ta­kvu pri­li­ku pre­ki­nu­li su ga gro­mo­gla­snom pje­smom. Iz de­se­tak mo­mač­kih uoblje­nih gr­la pro­lo­mi se:

Ode Đo­kaš put Ko­to­ra,

Ima­nje mu za od­bo­ra,

Ko bi za njim dru­gi pri­sto,

To i nje­ga če­ka isto!

Šće­pa­nu je ne­sta­lo ava­za! Sta­jao je tre­nu­tak–dva sa otvo­re­nim usti­ma, on­da se za­tre­sao u ko­lje­na i sni­zao se na tru­pi­nu na ko­joj je sje­dio. Za­što je Šće­pa­na ta­ko po­ko­si­la omla­din­ska pje­sma i šta pje­sma te­mat­ski zna­či?

Me­đu ku­la­ci­ma ko­je su ko­mu­ni­sti stri­je­lja­li u go­di­ni di­za­nja par­ti­zan­skog ustan­ka u Cr­noj Go­ri, 1941, bio je i Đo­kaš Ze­če­vić. Sva nje­go­va kri­vi­ca bi­la je u to­ru od tri­sta ova­ca. Oci­je­ni­li su usta­ni­ci da će eli­mi­na­ci­jom ta­kvo­ga ga­zde pri­vu­ći u svo­je re­do­ve se­o­ske be­ze­mlja­še i si­ro­ti­nju, pa je Đo­kaš oti­šao za Ko­tor u dru­štvu s No­vi­com Da­ko­vi­ćem i Ra­do­va­nom Ko­so­vi­ćem, pr­vo­ple­me­ni­ci­ma po lič­nom ugle­du, ugle­du brat­stva i imo­vi­ni! Ka­ko je do­šlo do idi­o­ma oti­ći za Ko­tor, što zna­či po­gi­nu­ti kao na­rod­ni ne­pri­ja­telj, ni­je mi po­zna­to! Či­tao sam od­lič­nu stu­di­ju Dra­ga­ne Mr­še­vić – Ra­do­vić o idi­o­mi­ma iz ko­je sam vi­dio da em­pi­rij­ski na­por da se do­đe do da­tog je­zič­kog uob­li­če­nja idi­o­ma je vr­lo za­me­tan, naj­če­šće taj put ne do­vo­di do ra­svje­tlja­va­nja idi­o­mat­ske je­zič­ke fi­zi­o­no­mi­je! Da su Ba­nja­ni ima­li kroz isto­ri­ju ka­kvih bli­žih do­di­ra s Ko­to­rom, ili da je ne­ko iz Ba­nja­na za­gla­vio na ka­kav iz­van­re­dan na­čin u Ko­to­ru, mo­gli bi­smo se pri­bli­ži­ti usta­nič­ko–par­ti­zan­skoj po­sprd­no–pri­je­te­ćoj kri­la­ti­ci sti­ho­va­noj o pu­tu u Ko­tor kao u si­gu­r­nu smrt. Ali ne­ma baš ni­ka­kve tra­di­ci­je u Ba­nja­ni­ma o Ko­to­ru, utvr­đe­nom gra­du sa špi­ju­ni­ma i tam­ni­ca­ma ko­ji ni­kad ni­je pri­pa­dao Tur­ci­ma. Po­sli­je ne­stan­ka zet­skih di­na­sti­ja, pre­šao je u ru­ke Mle­ta­ka i nji­hov ostao sve do Bo­na­par­te. Ka­sni­je ga pri­hva­ti­la Austri­ja i do­da­la Kra­lje­vi­ni Ju­go­sla­vi­ji 1918. go­di­ne! Ba­nja­ni su tr­go­va­li s Ri­snom, ima­li ta­mo or­ta­ke i ka­mat­ni­ke, bi­la je ži­va tra­di­ci­ja o banj­skoj tr­go­vi­ni s Ri­šnja­ni­ma, ali, kao što re­koh, u tra­di­ci­ji o Ko­to­ru po­vo­dom Ba­nja­na ne­ma ni ri­je­či!

Šće­pan je do­bro pam­tio i Đo­ka­ša i pje­smu o nje­go­vu pre­se­le­ni­ju kroz Ko­tor na onaj svi­jet. Čuo je pje­smu i vi­še ni­je bi­je­lio zu­ba, ni­je ni ri­je­či ope­pe­lio kad su mu pri­ni­je­li har­ti­ju da pot­pi­še svoj do­bro­volj­ni ula­zak u se­ljač­ku rad­nu za­dr­guu! Ta­ko je Šće­pan osvje­do­čio isti­nu ko­ju je Nje­goš re­kao u Šće­pa­nu Ma­lom – smrt je gr­ka star­cu ka đe­te­tu! Ali čim se pot­pi­sao, oti­šao je po­gnu­te gla­ve ku­ći. Ta­da je od­mo­tao tram­bu­las s gla­ve ko­ji ni­je ski­dao ni na svad­ba­ma ni na sa­hra­na­ma, ni­je ga ski­dao ni kad je sa­hra­nji­vao si­na je­din­ca či­ju je smrt pro­či­tao u ple­ću kad su bra­ća Era­ko­vi­ći do­vo­zi­li ja­pi­ju iz Je­lo­vi­ce! Čim je pot­pi­sao po­nu­đe­nu har­ti­ju, znao je da je pot­pi­sao ne sa­mo svo­ju do­ma­ćin­sku ne­go i šće­pan­sku, lič­nu pre­su­du! Re­sko ne­po­kor­ni čo­vjek, mu­a­na­ti Šće­pan, ne­nad­ma­šni pri­ča­lac ko­me se ne smi­je pre­pra­vlja­ti, ugled­nik ko­ji je bez ika­kvo­ga či­na za­ra­dio čel­no mje­sto na svim oku­pi­ma, is­tro­šio se u tre­nut­ku kad mu se smrt uka­za­la pred oči i to u ob­li­ku pje­sme o Đo­ka­šu Ze­če­vi­ću! Tu svo­ju ljud­sku, a po­ma­lo i sta­rač­ku sla­bost Šće­pan je po­ku­šao da iz­li­je­či na slje­de­ći na­čin.

Osno­va­na se­ljač­ka rad­na za­dru­ga na Tu­pa­nu i na­zva­na Mi­lo­rad Era­ko­vić. Mi­lo­rad je bio sin Va­sa Ja­ko­vo­va, onog Va­sa is­pred či­je ku­će je odr­žan skup tu­panj­skih do­ma­ći­na. Mi­lo­rad je bio ma­tu­rant Nik­šić­ke gim­na­zi­je, po­gi­nuo je kao pr­vo­bo­rac u par­ti­za­ni­ma. Ni­je slu­čaj­no nje­go­vim ime­nom na­zva­na za­dru­ga. Sin ugled­nog oca, pri­pa­da ugled­nom brat­stvu, bio sko­je­vac i bo­rac, a, ipak, pri od­lu­či­va­nju o ime­nu za­dru­ge re­zon je bio da tre­ba slo­mi­ti Va­sa Ja­ko­vo­va, vi­đe­nog do­ma­ći­na, da se upi­še u za­dru­gu. Zna­lo se da je on je­dan od onih do­ma­ći­na ko­ji će se te­ško pre­lo­mi­ti da osta­ne bez imo­vi­ne. Ali umje­sto mu­štu­lu­ka, Va­so je ostao ne­po­ko­ran kad su sa­op­šti­li da će se za­dru­ga zva­ti po ime­nu nje­go­vog po­koj­nog si­na Mi­lo­ra­da. Čak su ga po­li­cij­ski pri­ve­li na Ve­li­mlje, ta­mo su ga ubje­đi­va­li i naj­po­sli­je ubi­je­di­li da se upi­še u za­dru­gu. Va­so je bio ma­lo­rek čo­vjek, ni­kad ni­je pri­čao ka­ko je islje­đi­van i pre­lo­mljen. Taj bla­go­rod­ni do­ma­ćin, otac pa­lo­ga bor­ca, upi­sao se, otr­pio svo­ju mu­ku, mo­žda je za­klju­čio da mo­ra udo­vo­lji­ti za­htje­vu onih ko­ji su bi­li dru­go­vi nje­go­va po­koj­nog si­na!

Osno­va­na za­dru­ga, da­to joj ime, iza­bran pred­sjed­nik i se­kre­tar, ri­je­še­no da se do­ga­đaj do­stoj­no pro­sla­vi. Za mje­sto pro­sla­ve od­re­đe­no guv­no Pe­jo­vi­ća na Li­ve­ro­vu Po­lju! To je bi­lo guv­no banj­sko­ga gla­vo­sje­ka, tur­skog ju­zba­še, cr­no­gor­skog ka­pe­ta­na i bar­jak­ta­ra, pa­še­no­ga kra­lja Ni­ko­le – Ćet­ka Pe­jo­vi­ća! Oči­gled­na je či­nje­ni­ca da su or­ga­ni­za­to­ri htje­li da njen zna­čaj is­tak­nu i ta­ko što će joj po­če­tak ra­da pro­sla­vi­ti na naj­ču­ve­ni­jem tu­panj­skom ima­nju, na ču­ve­nom na­ko­si­tom guv­nu ju­na­ka ko­ji je dva gla­var­ska gr­ba – ka­pe­tan­ski i bar­jak­tar­ski, za­le­to­vao na ka­pi. Ne­ko je re­kao da su to bi­la dva po­ljup­ca kra­lja Ni­ko­le u če­lo banj­skog ka­pe­ta­na i ru­din­skog bar­jak­ta­ra!

Bi­ja­še do­šla plje­va i mrav sit­nih gla­va­ra s Ve­li­mlja, sred­njih iz Nik­ši­ća i vi­so­kih s Ce­ti­nja. Ra­zu­mi­je se, za Vjeru ne va­ži ova po­dje­la, ona je sna­gom za­ma­ši­to­sti pre­zi­me­na ko­je no­si glav­ni mu­do­nja me­đu nji­ma! Tu su Velj­ko i An­dri­ja, a po­seb­no je tu Mar­ko Ku­tla­ča, po­zna­ti de­ma­gog–po­li­ti­čar iz­me­đu dva ra­ta, se­na­tor i član Ze­mljo­rad­nič­ke stran­ke iz do­ba Kra­lje­vi­ne. Ku­tla­ča je spr­va fler­to­vao s Dra­žom i čet­ni­ci­ma, a ka­sni­je se pre­sal­du­mio na par­ti­zan­sku stra­nu i do­šao do či­na vi­jeć­ni­ka na Av­no­ju u Jaj­cu! Po­sli­je ra­ta oba­vlja­će ne­ke na­iz­gled vi­so­ke a u su­šti­ni for­mal­ne funk­ci­je! Ti­to ni­je imao po­vje­re­nja u sta­re po­li­ti­ča­re pa iako su bi­li opo­zi­ci­ja u Kra­lje­vi­ni. Svi su oni bi­li usmje­re­ni gro­lov­skim ti­pom opo­zi­ci­je, ta­kve Ti­to ni­je vo­lio. Po­slu­ži­će se on i Šu­ba­ši­ćem i Ri­ba­rom, da­va­će im on for­mal­no vi­so­ke funk­ci­je, ali br­zo ih je iz­bri­sao sa spi­ska svo­ga po­zi­tiv­nog pod­sjet­ni­ka. Mar­ko Ku­tla­ča, ga­zdin­ski sin i unuk cr­no­gor­skog ofi­ci­ra, bio je na­o­čit čo­vjek, fol­klor­ni go­vor­nik bez prem­ca, bla­go­rod­no je dje­lo­vao! Čin se­na­to­ra za se­lja­ke je zna­čio ne­što ve­li­ko i ne­do­sti­žno, ne zna­ju oni šta je to ali uz­vi­še­no im zvu­či. Zna­li su ko­mu­ni­sti da da­va­nje man­da­ta Mar­ku Ku­tla­či, da u Jaj­cu na Av­no­ju oba­ra kra­lja, zla­ta vri­je­di za pri­vla­če­nje ne­ka­da­šnjih Mar­ko­vih gla­sa­ča na par­ti­zan­sku stra­nu! Ku­tla­ča ni­je bio pr­vi u Ze­mljo­rad­nič­koj stran­ci u Cr­noj Go­ri, ne­do­sti­žno pr­vi bio je Mar­ko Da­ko­vić. Ali Ku­tla­ča je bio naj­po­zna­ti­ji i naj­po­pu­lar­ni­ji. Iz­me­đu dva ra­ta pje­va­la se pro­pa­gand­na pje­sma o Mar­ku Vu­ja­či­ću Ku­tla­či:

Na Vi­dro­van vo­da bi­stra

Va­lja­la bi za mi­ni­stra,

Vu­ja­čić je Mar­ko pi­je –

Od mi­ni­stra go­ri ni­je.

Mi­ni­star­ski po­lo­žaj gor­do je zvu­čao u slu­hu banj­skih se­lja­ka! To se gla­si­lo kao pa­ša, ve­zir, se­ra­šćer, ser­dar, voj­vo­da! Do ne­shva­tlji­vih raz­mje­ra kod nas je bio raz­vi­jen kult či­no­lo­gi­je! Čim bi do­šlo do ra­ta iz­me­đu Tur­ske i Ru­si­je, Ru­si bi po­sla­li u Cr­nu Go­ru ka­kvog ofi­cir­či­ća sa ša­kom ru­ba­lja i pre­gr­šću me­da­lja da is­pro­vo­ci­ra cr­no­gor­ske na­pa­de na okol­na tur­ska utvr­đe­nja. Ta­kvog car­sko­ga po­kli­sa­ra sa ša­re­nom gra­ma­tom u ru­ka­ma, ko­ji je naj­če­šće ma­jor ili ka­pe­tan, u pje­sma­ma su na­zva­li ban dže­ne­ral! Bi­ra­li su ti­tu­lu ko­ja im zvu­kov­no pu­ni uši! Čak i sva­tov­ski čin u banj­skim uši­ma gla­sio se uz­vi­še­no, ni­je­su go­vo­ri­li sta­ri svat u sva­to­vi­ma no sta­ri svat od sva­to­va, voj­vo­da od sva­to­va, pr­vlje­nac od sva­to­va, što mu do­đe kao Mar­ko od Pri­le­pa, Re­lja od Pa­za­ra ili Ni­kac od Ro­vi­na! Kad Ba­nja­nin osje­ti, a po­seb­no tu­panj­ski Ve­le­sto­vac, da će do­bi­ti sva­tov­ski čin, ne pi­ta za tro­šak i dan­gu­bu no hr­li u sva­to­ve ne­zdre­li­ce. Kad ple­me­ni­ku dr­ži po­smrt­ni go­vor, is­ti­če mu kao po­seb­nu vr­li­nu broj sva­tov­skih či­no­va ko­jih se na­do­bi­jao u svom vi­je­ku!

Ta­ko s či­no­vi­ma uš­či­njen Mar­ko Ku­tla­ča do­šao je na pro­sla­vu osni­va­nja tu­panj­ske se­ljač­ke za­dru­ge. Na ta­kva mje­sta u Ba­nja­ni­ma, Gra­ho­vu i dvi­je­ma Ru­di­na­ma – Oput­noj i Nik­šić­koj, va­lja­lo je vo­di­ti Mar­ka ko­ji zna men­ta­li­tet i brat­stva i ple­me­na i sve is­tak­nu­te po­je­din­ce. A da bi nje­gov od­la­zak bio plo­do­tvo­ran, tre­ba­lo je da se pro­ču­je nje­gov po­zdrav­ni go­vor na pro­sla­vi Tu­panj­ske za­dru­ge. Mar­ko­va di­plo­mat­sko–po­li­ti­kant­ska i fol­klor­no–me­ta­fo­rič­na zdra­vi­ca ima­la je po­zi­ci­ju na­če­la u od­no­su na po­je­di­nač­ne efek­te pro­pa­gan­de za ko­ju je bio za­du­žen An­dri­ja Ko­pri­vi­ca. An­dri­ja je pre­la­mao po­je­din­ce, a Mar­ko je vu­kao za nos ma­su, puk, go­mi­lu. Ne bih se za­kleo da se Nje­goš in­tim­no ne sla­že s mi­šlju nje­go­va Se­li­ma–ve­zi­ra iz Gor­skog vi­jen­ca da je pu­či­na sto­ka jed­na grd­na i s Te­o­do­si­jem Mr­ko­je­vi­ćem iz Šće­pa­na Ma­log ko­ji je na glas da svi vje­ru­ju u do­la­zak ru­sko­ga ca­ra u Cr­nu Go­ru, re­kao – uzu­ča­la ma­ni­ta svje­ti­na! Evo ne­ko­li­ko de­ta­lja iz Mar­ko­ve bo­ga­te de­ma­go­ške prak­se iz­me­đu dva ra­ta ko­ja ga je ko­mu­ni­stič­kim vla­sti­ma pre­po­ru­či­la kao ne­za­o­bi­la­znog pro­pa­ga­to­ra ko­lek­ti­vi­za­ci­je u Ba­nja­ni­ma, dvi­je­ma Ru­di­na­ma, Go­li­ji i Gra­ho­vu!

Kao pr­vak Ze­mljo­rad­nič­ke stran­ke, išao bi Mar­ko u pred­iz­bor­nu agi­ta­ci­ju kroz cr­no­gor­ska ple­me­na. Kad bi na­i­šao po­red do­li­ne na ko­joj ore se­ljak, svra­tio bi kod ora­ča, ru­ko­vao se s njim, a pri­je no ga upi­ta za zdra­vlje po­ro­di­ce, ski­nuo bi Mar­ko svo­ju ka­pu, pre­kr­stio se i oba vo­la po­lju­bio u po je­dan rog i u ja­ram iz­me­đu njih! Za­gr­lio bi on­da umor­nu ži­vo­ti­nju, plje­snuo je po vra­tu i uz­vik­nuo!

– Naš hra­ni­te­lju u mi­ru i u ra­tu, ako do­bi­je­mo iz­bo­re po­zla­ti­će­mo ti po­no­sne ro­go­ve!

Mar­ko bi no­sio pu­ne dže­po­ve škol­skih olov­ki, gu­mi­ca za bri­sa­nje, ma­ši­ni­ca za oštre­nje olov­ki i dru­gih đač­kih dran­gu­li­ja. Utre­fio bi da na­i­đe is­pred ško­le kad uči­telj ras­pu­sti đa­ke. Pri­zi­vao je po­je­di­nač­no dje­cu, pi­tao ih za ime i pre­zi­me, do­zna­vao je či­ji su i po nji­ma po­i­me­nič­no po­zdra­vljao nji­ho­ve oče­ve, stri­če­ve i đe­do­ve! Bio je Mar­ko pra­va na­rod­na en­ci­klo­pe­di­ja, do u po­je­di­no­sti je po­zna­vao brat­stva i ple­me­na, po­seb­no afir­ma­tiv­ne ka­rak­te­ri­sti­ke po­je­di­na­ca i nji­ho­vih pre­da­ka na što su banj­ski ple­me­ni­ci po­seb­no ga­me­ni i obla­por­ni! Ta­ko na­gra­đe­na đe­ca ras­tr­ča­la bi se po se­lu, đe­ca se ras­tr­ča­la a Mar­ko­vi gla­so­vi na ja­ta uz­le­će­li. Je­re­za je u Ba­nja­ni­ma ima­la za is­tak­nu­tog po­vje­re­ni­ka, imuć­nog tr­gov­ca i ame­rič­kog voj­nog pen­zi­o­ne­ra Da­mlja­na Ame­ri­ka­na ko­ji je gla­sa­če pri­vla­čio hra­nom i odje­ćom. Imao je pri­sta­li­ca, ali ipak Ba­nja­ni su bi­li ga­me­ni­ji na čast ko­ju im je po­da­sti­rao Mar­ko Ku­tla­ča no na bra­šno, so i gu­me­ne opan­ke ko­je im je di­je­li­la Je­re­za Mi­la­na Sto­ja­di­no­vi­ća! Je­re­za je ima­la čak i kon­tra­e­fe­kat! Mar­ko je u go­vo­ri­ma po­mi­njao tur­ske ćin­ter­ce i švap­ske ci­bo­ke ko­je su pri­ma­li pod­mi­tlji­vi i obir­ci od ple­me­na i brat­sta­va, a ne­po­kor­ni su gi­nu­li za krst ča­sni i slo­bo­du zlat­nu! Mar­ko­va pro­pa­gan­da pro­du­ko­va­la je pje­smu spr­da­li­cu ko­ja je pro­sto sa­ti­ra­la Je­re­zov­ce:

Da­mljan krč­mi vre­lu čor­bu

I na­me­će pra­znu tor­bu!

Ko­li­ko ih Da­mljan vo­li –

On im čor­bu i ne so­li!

Ko­me čor­ba ne do­te­če –

Da­mljan bli­tve na­si­je­če!

Na Osje­če­ni­ci dr­ža­la drum­sku krč­mu s pre­no­ći­štem udo­vi­ca Ma­ru­ša, mla­da i obla kao du­lek! Bi­la uda­ta u ugled­no i mno­go­broj­no brat­stvo, mu­ža joj ubio grom, ne­ma­la dje­ce, raz­vi­la je Ma­ru­ša stid­nu ma­ra­mu pri­je no je raz­dr­la cr­nu ro­bu za ne­sta­lim mu­žem! Po­lo­žaj drum­ske krč­ma­ri­ce i ras­ko­šno ra­sne že­ne ko­ja ra­do pri­ma ši­ro­ko­vra­te i ob­lo­mu­de ko­nag­dži­je, pro­met­nuo se u ma­nu pre­sti­žno­ga i mno­go­broj­no­ga brat­stva Mi­lo­vi­ći! Kad je na­pra­sno umr­la udo­vi­ca–mi­lo­sni­ca, na­rod po obi­ča­ju do­šao na sa­hra­nu, ba­ni Mar­ko Ku­tla­ča. Pri­čao mi je sta­ri Vla­do Vu­ji­čić ko­ji je bio na toj sa­hra­ni da su svi žal­be­ni­ci usta­li na no­ge da po­zdra­ve se­na­to­ra!

Ču­di­mo se – ve­li sta­ri Vla­do – i kr­sti­mo što će Mar­ko Ku­tla­ča na sa­ra­nu se­o­ske pič­ko­da­va­li­ce ko­ju na po­to­nji put pra­ti sa­mo rod­bi­na, do­mo­vi­na i se­oc­ke oškla­mi­še ko­ji ži­ve od dža­ba­lu­či­ne! Na­sta­vlja Vla­do da su Ma­ru­ši na sa­ra­nu do­šli kom­ši­je i ple­me­ni­ci po­naj­vi­še sto­ga što je ona od zor­na ro­da i uda­ta u gla­so­vi­to brat­stvo, a ne što je šte­ta za njom! Ma­ru­ša je – ve­li Vla­do – krč­mi­la vr­sni­cu ne šte­de­ći je vi­še no šte­di li vo­du lad­nu! Ko je imao sna­ge da upi­re za­u­zi­mao se na njoj iz oba ra­me­na!

E, Mar­ko Ku­tla­ča ni­je sa­mo do­šao na sa­hra­nu po­koj­ne krč­ma­ri­ce Ma­ru­še no i da joj odr­ži ne­kro­log! Kad su Ma­ru­šu iz­ni­je­li iz ku­će, a pri­je no se iko raz­i­šao, Mar­ko je ni­kao iz jed­ne me­đe i odr­žao go­vor udo­vi­ci mu­če­ni­ci, žen­skoj gla­vi ko­ja je na svo­jim ne­ja­kim ple­ći­ma za­stu­pi­la do­ma­ći­na! I sve oba­ve­ze ku­će i do­ma­ćin­stva od ko­jih se za­vr­ti ka­pa na gla­vi mu­ško­me ik­sa­nu a nek­mo­li žen­skoj stra­ni ko­ja je iz­lo­že­na sva­ko­me vje­tru na sva­ko­me ome­tu! Ni­je po­koj­na Ma­ru­ša otvo­ri­la krč­mu što joj je mi­lo bi­lo da je otvo­ri, no od ne­vo­lje lju­te! Tre­ba­lo je uz­o­ra­ti i po­ko­si­ti, po­ši­ti i ovr­ći, snje­žni usov pro­gr­nu­ti i još sto­ti­nu mu­ških po­slo­va ura­di­ti! A ona po­koj­ni­ca ni­je ima­la mu­ške no žen­ske ru­ke! Otvo­ri­la je krč­mu da bi ži­vje­la i da ne bi bi­la na do­sa­di bra­tu ni đe­ve­ru, ku­mu ni kom­ši­ji. Ni­je če­sti­ta Ma­ru­ša do­pu­šti­la da joj se za ka­ri­kat ore i ko­si kao što se ra­di dru­gim sa­mo­ra­ni­ca­ma i mu­če­ni­ca­ma, no je sa­vi­dur­ski ra­di­la dan i noć u krč­mi i po­šte­no za­ra­đi­va­la ko­ru hlje­ba! A što su se zle i pr­lja­ve ri­je­či za njom pro­no­si­le i pro­si­pa­le, pr­lja­ve ri­je­či iz la­ja­vih usta, ni­je­su bi­le na­mi­je­nje­ne po­koj­noj Ma­ru­ši no ču­ve­no­me brat­stvu Mi­lo­vi­ća, brat­stvu pr­vo­kla­sni­je do­ma­ći­na, ugled­ni­ka i rte­ni­ka. Brat­stvu ko­je je od bir ze­ma­na da­va­lo pr­vo­ple­me­ni­ke, gla­va­re i ju­na­ke. Kr­pa­ju­ći Ma­ru­šu, šće­li su da skr­pa­ju ve­li­ko brat­stvo ko­je ni­je la­ko u po­šte­noj utak­mi­ci ni do­sti­ći aka­mo­li pre­sti­ći! A za brat­stvom Mi­lo­vi­ći i za po­koj­nom Ma­ru­šom lu­za­li su oni ljuc­ki obir­ci ko­ji ni brat­stvo ni če­sti­tu Ma­ru­šu, sti­ma­ni­cu i usta­ni­cu, ublag­ni­cu i či­stu­ni­cu, ne mo­gu ni do­zva­ti a nek­mo­li do­sti­ći i, ne bi­lo pri­mi­je­nje­no, pre­sti­ći…

I pri­ča me­ni sta­ri Vla­do Vu­ji­čić, ku­me ni se Bo­gom da je i nje­ga bio uvlje­ri­jo Mar­ko Ku­tla­ča da Ma­ru­ša ni­je bi­la ožmi­ku­ra ko­ja jed­na­ko pro­dan krč­mi ra­ki­ju i po­no­ći vr­sni­cu, no sti­ma­ni­ca i va­lja­ni­ca s ko­jom ne­va­lja­la če­ljad is­pi­ra­ju usta da bi na­ško­di­li ve­li­ko­me i ču­ve­no­me brat­stvu Mi­lo­vi­ći s Gra­ov­ca! Ta­da je bi­la pred­iz­bor­na kam­pa­nja pa, pri­ča Vla­do, ni­je osta­lo ži­va pi­lič­ni­ka, ko­ji je pri­spio za gla­sa­nje, u brat­stvu Mi­lo­vi­ća ko­ji ni­je gla­sao Mar­ka Ku­tla­ču i nje­go­vu stran­ku!

Kao što re­koh, Mar­ko je pr­vo bio za­i­grao na kar­tu čet­ni­ka i Dra­že Mi­ha­i­lo­vi­ća. Bio je na po­zna­tom sku­pu u Ka­zan­ci­ma kad su po­di­je­lje­ni voj­vod­ski či­no­vi ko­man­dan­ti­ma čet­nič­kih for­ma­ci­ja. Či­no­ve je s bla­go­slo­vom kra­lja Pe­tra iz Lon­do­na di­je­lio Dra­ža on­da kad još Čer­čil ni­je bio na­mi­ri­sao Ti­ta! Kad je ne­ko Mar­ku, kao vi­jeć­ni­ku Av­no­ja pri­go­vo­rio zbog nje­go­va fler­to­va­nja s na­rod­nim iz­daj­ni­ci­ma, on mu je hlad­no­krv­no od­go­vo­rio:

– Ako sam ula­zio u dža­mi­ju – ni­je­sam kla­njao!

Či­tao sam u ob­ja­vlje­nim ste­no­graf­skim bi­lje­ška­ma sa su­đe­nja Dra­ži Mi­ha­i­lo­vi­ću da je Dra­ža na za­htjev su­di­je da na­bro­ji pri­sut­ne na sa­stan­ku u Ka­zan­ci­ma po­me­nuo i jed­no­ga iz Ze­mljo­rad­nič­ke stran­ke či­je ime ni­je za­pam­tio, zna mu sa­mo na­di­mak – Ku­tla­ča!

Znao je Mar­ko da raz­bo­ri­ti­je pro­su­đu­je ne­ke dr­žav­ne stva­ri ne­go ti­tov­sko–ko­mu­ni­stič­ka po­sta­va, ali čim su ga ti­tov­ci is­ko­ri­sti­li kao vi­jeć­ni­ka Av­no­ja, vra­ti­li su ga u kon­tekst bur­žo­a­skih opo­zi­ci­o­ne­ra a i fol­klor­no–de­ma­go­ških po­li­ti­ka­na­ta u ko­je ne tre­ba ima­ti po­vje­re­nja. Mar­ko im se re­tor­ski pri­dva­rao, ali to mu ni­je mno­go po­mo­glo. Pre­pri­ča­va­la se kao po­ša­li­ca nje­go­va zdra­vi­ca Mar­ša­lu Ju­go­sla­vi­je ko­je­mu je po­že­lio da vla­da svi­jem dr­ža­va­ma od Ja­dra­na do Ja­pa­na! Osta­jao je Mar­ko Ku­tla­ča u aba­žu­ru te­ku­ćih po­li­tič­kih do­ga­đa­nja, imao je funk­ci­ju u po­li­ti­ci kao što ima stara škri­nja u sa­vre­me­nom en­te­ri­je­ru ku­će. I kad ga je tre­ba­lo ču­ti i po­slu­ša­ti, Ti­to­vi do­glav­ni­ci su ga sko­ro­je­vić­ki sta­vlja­li u ri­zni­cu pre­va­zi­đe­no­ga po­li­tič­kog ala­ta. Ta­ko, kad su se kro­ji­le gra­ni­ce av­no­jev­skih re­pu­bli­ka, pa kad se raz­go­va­ra­lo o po­lo­ža­ju Ko­so­va i Me­to­hi­je u no­voj dr­ža­vi, a po­vo­dom Bu­jan­ske kon­fe­ren­ci­je, Mar­ko je re­kao:

– Ja mi­slim da bi bi­lo pa­met­no Ko­so­vo pri­bro­ji­ti Sr­bi­ji a Du­ka­đin Cr­noj Go­ri. Car La­zar je po­gi­nuo na Ko­so­vu i ta­mo je Mi­loš ras­po­ri­jo Mu­ra­ta, a cr­no­gor­ska voj­ska de­ve­sto­dva­ne­ste oslo­bo­di­la Du­ka­đin! Kralj Ni­ko­la je igrao u cr­no­gor­sko­me ko­lu pred oslo­bo­đe­nim De­ča­ni­ma!

Mar­ko je bio bje­laš 1918. go­di­ne, nje­gov po­li­tič­ki uči­telj bio je Mar­ko Da­ko­vić, spi­ri­tus mo­vens Pod­go­rič­ke skup­šti­ne, što zna­či da Ku­tla­ča ni­je bio ze­le­na­ški usmje­ren kad je htio da iz­jed­na­či Sr­bi­ju i Cr­nu Go­ru kad se raz­go­va­ra­lo o Ko­so­vu i Me­to­hi­ji.

Ta­da mla­di i sve­moć­ni Đi­las ko­ji je s naj­vi­šim Ti­to­vim po­vje­re­njem cr­tao gra­ni­ce no­vih re­pu­bli­ka, ne­soj­ski se po­sprd­nuo Mar­ku za­tva­ra­ju­ći i naj­ma­nji pro­stor za di­sku­si­ju o nje­go­vu pred­lo­gu:

– Ti to, dru­že Mar­ko, ot­pje­vaj uz gu­sle kad do­đeš ku­ći!

Ta­ko po­znat i pre­po­znat Mar­ko Ku­tla­ča di­gao se da go­vo­ri u ob­li­ku zdra­vi­ce na pro­sla­vi osni­va­nja se­ljač­ke rad­ne za­dru­ge na Tu­pa­nu. Gla­va­ri uhva­ti­li če­lo i do če­la tr­pe­ze ko­ja se uče­tvr­ti­la na na­ko­si­tom guv­nu Ćet­ka Pe­jo­va. Do­šli svi do­ma­ći­ni ko­ji su se upi­sa­li u za­dru­gu, do­šli uzva­ni­ci iz banj­sko–ru­din­sko–gra­hov­skih za­dru­ga ko­je su u osni­va­nju! Omla­di­na for­mi­ra­la tro­red­nu za­sta­vu iza tr­pe­znog če­la i gla­va­ra, od nje­zi­ne pje­sme pro­la­ma­ju se Var­dar i Ću­re­vac, a tut­nji od­je­ka od Ća­lo­vi­je ko­sa i Or­lo­sje­di­ne! Do­šli bez­ja­ci i la­ća­mi­ja ko­ji va­zda idu na sve oku­pe tu­žne i ve­se­le, po­seb­no gdje se je­de dža­be! Za njih se po­gre­šno ka­že da idu a ne zna­ju što idu! Zna­ju oni da – je­du! Tu je po­gi­nu­lo naj­ma­nje tri­de­set ov­no­va i ja­lo­vih ova­ca, is­pred sva­ko­ga gla­va­ra s Ce­ti­nja i iz Nik­ši­ća bi­lo je pe­če­no ple­će i gla­va! Gla­va ni­je do­te­klo za ma­le gla­va­re, osred­nje je za­pa­lo ple­će a sit­ne pa­ta­ri­ce za­do­vo­lji­le su se obi­la­tim ko­ma­di­ma me­sa ko­ji su či­ni­li br­do­vi­ti re­ljef tr­pe­ze. Uz tr­pe­zu niz tr­pe­zu ni­za­le su se bo­ce ko­na­va­o­sle ra­ki­je, osje­ća­ju njen pr­če­vit mi­ris i oni ko­ji ne sje­de za tr­pe­zom. Is­pred gla­va­ra u če­lu bljec­ka ra­ki­ja pe­ča­tli­ja, is­pred njih su i ra­kij­ske ča­še, pa­ta­ri­ce i za­dru­ga­ri pi­ju iz bo­ca, kao što je u Ba­nja­ni­ma obi­čaj na svad­ba­ma i sa­hra­na­ma. Rnja­ge ci­je­lo­ga si­ra bi­je­le se iz­me­đu me­snih uz­vi­še­nja kao neo­kop­nje­li snje­go­vi iz­me­đu pla­ni­na. Sa­mo su is­pred čel­nih gla­va­ra po­sta­vlje­ni por­cu­lan­ski ta­nji­ri s isje­če­nim si­rom. Na­fe­ta­ni pr­šut na ta­nji­ri­ma ru­me­ni se is­pred gla­va­ra kao pro­cvje­ta­le ru­že, bez to­ga go­spod­sko­ga za­lo­ga­ja osta­le su sit­ne pa­ta­ri­ce de­sno i li­je­vo od če­la. Bez te sti­me osta­li su i uko­lek­ti­vlje­ni tu­panj­ski do­ma­ći­ni ko­ji su se to­li­ko zbi­li uz tr­pe­zu da ma­lo ko­me vi­diš ra­me­na. Uvr­li ra­me­ni­ma je­dan u dru­go­ga da su je­dva iz­vu­kli ru­ke kad su se pri­hva­ti­li za­lo­ga­ja! La­ća­mi­ja i bez­ja­ci oba­su­ka­li tr­pe­zu uoko­lo, sa­mo je če­lo sa za­sta­vom omla­di­ne iza se­be osta­lo neo­ba­su­ka­no! Ne re­koh da je is­pred gla­va­ra bi­la na­kri­ža­na pše­nič­na po­ga­ča, is­pred pa­ta­ri­ca i za­dru­ga­ra žu­će­la se mer­ti­ni­ca, ka­ko Ba­nja­ni na­zi­va­ju ku­ku­ru­zni hljeb!

Pred­sjed­nik za­dru­ge Du­šan La­lić s ne­ko­li­ko ri­je­či po­zdra­vio je go­zbe­ni skup i po­i­me­nič­no za­hva­lio svi­ti iz Nik­ši­ća i Ce­ti­nja na do­la­sku. Gla­va­ri s Ve­li­mlja po­lo­ji­li su oči­ma i žal­be­no–is­pi­ti­vač­ki po­gle­da­li je­dan u dru­go­ga, a sit­ne pa­ta­ri­ce su se us­ko­me­ša­le od za­do­volj­stva što se ba­rem u pred­sjed­ni­ko­vom ne­po­zdra­vu iz­jed­na­či­še s ve­lim­skim ru­ko­vo­di­o­ci­ma ko­ji su se pri­dr­li uz če­lo tr­pe­ze! Đe­ca, ci­mi­ro­ti i oškla­mi­še uda­ri­še oštar apla­uz pred­sjed­ni­ku Du­ša­nu ne što su slu­ša­li nje­gov go­vor no što ga br­zo za­vr­ši. A to su pro­tu­ma­či­li kao do­bar znak da će se go­zba ra­ni­je za­vr­ši­ti ka­ko bi oni za­sje­li za ne­do­je­de­nu tr­pe­zu. No đe­ca odo­še za svo­jom igrom a dža­bo­lje­bo­vi­ći se smra­či­še u obraz i ra­me­na im se opu­sti­še kad usta­de s če­la Mar­ko Ku­tla­ča i po­če zdra­vi­cu:

– Dru­go­vi i dru­ga­ri­ce, bra­ćo Tu­pa­nja­ni, ju­nač­ki so­ju ve­le­stov­ski, če­sti­tam osni­va­nje se­ljač­ke za­dru­ge ko­ja će vi po­da­ri­ti ko­lek­tiv­ni ži­vot đe će­te bi­ti svi jed­no i za­jed­no, đe ne­će bi­ti bo­ga­ti­je i si­ro­ma­šni­je no sa­mo za­do­volj­ni­je! Vi da­nas po­či­nje­te s jed­ni­jem ko­lek­ti­vom, so­ci­ja­li­stič­kim ko­lek­ti­vom, a od do­se­lje­nja s Ve­le­sto­va va­zda ste bi­li u ko­lek­ti­vu preg­nu­ća da bu­de­te pr­vi do­ma­ći­ni, da sto­ji­te na bra­ni­ku slo­bo­de, da da­va­te sve za obraz a obraz ni za šta na svi­je­tu! Vi ste svo­jim do­la­skom, a to je bi­lo u do­ba ve­li­ko­ga Vla­di­ke Ra­da usta­li­li tu­panj­sko se­li­šte i ra­se­li­šte, otkad ste vi do­šli s Tu­pa­na se ni­ko ne ra­se­lja­va. A zna­li ste, ve­le­stov­ski bi­stri so­ju, đe će­te se na­se­li­ti! Tu­pan je ime do­bi­jo po voj­nič­ko­me bub­nju tu­pa­nu u ko­ji se uda­ra­lo na voj­ni­jem eg­zer­ci­ri­ma još u do­ba sil­no­ga Ca­ra Du­ša­na pri­je Ko­so­va. Kroz sve Ba­nja­ne uz­duž i po­pri­je­ko od­je­ki­vao je glas bub­nja tu­pa­na s tu­panj­ske ši­re­vi­ne, kao što s iste ši­re­vi­ne od­je­ku­je vaš ju­nač­ki i do­ma­ćin­ski glas ot­ko ste se s Ve­le­sto­va na Tu­pan do­se­li­li! Gla­si­jo se tu­pan na sve stra­ne, car­ska voj­ska se fron­ta­la pre­ma nje­go­voj svir­ci i mu­zi­ci kao što će se od da­nas, bra­ćo Tu­pa­nja­ni, pre­ma va­šoj ko­lek­tiv­noj mu­zi­ci rav­na­ti sva se­la u Ba­nja­ni­ma, dvlje­ma Ru­di­na­ma i Gra­o­vu, ko­ja još ni­je­su osno­va­la se­ljač­ke rad­ne za­dru­ge po na­lo­gu na­še ko­mu­ni­stič­ke par­ti­je, na­še zbra­ti­mlje­ne dr­ža­ve, na­še­ga vo­lje­no­ga Mar­ša­la Ju­go­sla­vi­je dru­ga Ti­ta ko­ji ima ju­na­štva, uma i pa­me­ti da za­vla­da svi­jem dr­ža­va­ma i na­ro­di­ma od da­le­ko­ga Ja­pa­na na is­to­ku okle sun­ce ogri­ja­va do na­še­ga Ja­dra­na ko­ji za­plju­sku­je oba­le na­še na­mu­če­ne, ali ju­nač­ke i ne­po­ko­re­ne do­mo­vi­ne! Rav­na­će se ugled­ni do­ma­ći­ni pre­ma ugle­du i pa­me­ti vas tu­panj­ski­je do­ma­ći­na ko­ji su svo­ju ste­če­nu imo­vi­nu, po­šte­no za­ra­đe­nu i na­sli­je­đe­nu, a bo­ga­mi sa­bljom od­bra­nje­nu i lju­ti­jem dže­fer­da­rom ođer­da­nje­nu, pri­lo­ži­li i sli­li u ko­lek­tiv­no ima­nje za­dru­ge, kao ga­ran­ci­ju va­še sre­će i na­pret­ka, kao pri­mje­na na­u­ka ko­ji se či­ta iz knji­ga ve­li­ko­ga Mark­sa i još vi­še­ga Le­nji­na. Iz ti­je knji­ga drug Ti­to je iz­u­či­jo na­uk ka­ko se bo­ri pro­tiv fa­ši­sta i do­ma­ćih iz­daj­ni­ka, ka­ko se stva­ra so­ci­ja­li­stič­ka dr­ža­va, ka­ko se gra­de za­dru­žni ko­lek­ti­vi đe će svi bi­ti jed­no i za­jed­no. I Sta­ljin je uči­jo iz ti­je knji­ga i za­vr­ši­jo je s od­li­kom pr­vi raz­red kad je sa slav­nom Cr­ve­nom ar­mi­jom i bra­ćom Ru­si­ma slo­mi­jo rte­ni­cu Hi­tle­ru i Mu­so­li­ni­ju, ali po­na­vljao je dru­gi raz­red kad je sti­jo da Ju­go­sla­vi­ju uva­ti za ka­pu­ri­cu i da drug Ti­to sta­ne is­pred nje­ga kao voj­nik ko­ji ga po­zdra­vlja. E, drug Ti­to, s Đi­dom, Kar­de­ljom, Mo­šom, Bla­žom, Tem­pom, Stam­bo­li­ćem, Ba­ka­ri­ćem, Ko­li­šev­skim, Ma­rin­kom i Pu­ca­rom omlje­ri­jo je Sta­lji­nu od ša­ke do lak­ta! Ostao je vlje­ran Mark­su i En­gel­su, ostao je vlje­ran Vla­di­mi­ru Ili­ću Le­nji­nu, iz nji­jo­vi­je knji­ga na­uk je na­u­či­jo te s od­li­kom po­lo­ži­jo ne sa­mo dru­gi raz­red, no sve raz­re­de re­dom do ma­tu­re i sve ve­li­ke ško­le po­tlje ma­tu­re! Bra­ćo mo­ja, Tu­pa­nja­ni, ni­ma­lo se ne tre­ba ču­di­ti što ko­lek­tiv­nim pri­stu­pom za­dru­zi da­do­ste ve­li­ki pri­mljer okol­nim se­li­ma i gra­nič­nim ple­me­ni­ma, pa i svoj Cr­noj Go­ri, jer vi pred­nja­či­te ot­ko ste se na Tu­pan do­se­li­li! Kad su Cr­no­gor­ci na Gra­ov­cu ame­ti­ce str­nu­li tur­sku voj­sku i vi ste uče­stvo­va­li u to­me bo­ju kr­va­vo­me, pa ste za­ra­di­li da knjaz Da­ni­lo oda­be­re va­še­ga Ra­da Pa­jo­va za pr­vo­ga cr­no­gor­sko­ga ofi­ci­ra u Ba­nja­ne! Sta­ni­ša Ko­pri­vi­ca po­sje­kao je se­ra­šće­ra tur­ske voj­ske Ka­dri–pa­šu Ko­ko­tli­ju, ali Go­spo­dar je još če­kao da se na boj­no­me po­lju is­ka­žu i Ko­pri­vi­ce i Ba­ćo­vi­ći i ju­nač­ki Mi­lja­ni­ći! Je­su to pr­ve i gla­so­vi­te po­ro­di­ce, ali bi­li su du­go gla­va­ri i pod Tur­ci­ma, če­kao je Gos­po­dar da na boj­noj nji­vi ot­pa­ga­ju svoj du­gi smi­jes s Tur­ci­ma, pa ni­je nji­jo­va ju­na­ka za­gla­va­ri­jo za pr­vo­ga banj­sko­ga ofi­ci­ra, no va­še­ga đe­ti­ća ko­ga je tek bi­la za­ga­ri­la mr­ka na­u­sni­ca! Vaš će Ra­de gla­vu svo­ju uzi­da­ti u te­me­lje Ostro­ško­ga ma­na­sti­ra kad je Omer–pa­ša na­va­lji­vao na Ostrog da ga za­ždi­je i ka­sti­ga Sve­to­ga Va­si­li­ju! Vi Ti­pa­nja­ni s kr­va­ve tu­panj­ske kra­ji­ne, s tu­panj­ske ši­re­vi­ne pro ko­je su pri­je vas ga­zi­le raz­ne voj­ske i ka­ra­va­ni, za­slu­ži­ste da se za va­še­ga Go­lu­ba Šće­pa­no­va uda šćer Mi­la Vu­ko­ti­ća s Če­va rav­no­ga, a Mi­lo je ro­đe­ni brat ve­li­ko­ga voj­vo­de Pe­tra Vu­ko­ti­ća, oba su si­no­vi Ste­va­na Per­ko­va, naj­pa­met­ni­je­ga Cr­no­gor­ca svo­ga vak­ta i ze­ma­na. Voj­vo­da Pe­tar udao je svo­ju šćer je­di­ni­cu za knja­za Ni­ko­lu, a Mi­lo jed­nu šćer dao voj­vo­di Mak­si­mu Ba­ćo­vi­ću, dru­gu voj­vo­di Pla­men­cu, tre­ću ser­da­ru iz Kri­vo­ši­ja, če­tvr­tu voj­vo­di Po­če­ku, a pe­tu, Jo­va­nu, ko­ja je bi­la gled­ni­ja no joj ijed­na dru­ga se­stra da­de brez ri­je­či va­še­mu Go­lu­bu Šće­pa­no­vu kad je bi­jo per­ja­ni­kom na Ce­ti­nju ju­nač­ko­me i jed­na­ko go­spoc­ko­me! Kad Šće­pan ju­nač­ki da­de gla­vu u bo­ju s ha­rač­li­ja­ma is­pod Ko­bi­lje gla­ve, ne šće Mi­lo da uda ob­u­do­vlje­lu šćer, mla­du udo­vi­cu Jo­va­nu, ni za ko­ga dru­go­ga, no jo­pet za Tu­pa­nja­ni­na Ćet­ka Pe­jo­va. Te ka­kvo­ga Tu­pa­nja­ni­na, dru­go­ga ta­kvo­ga maj­ka ni­je ra­đa­la sve do ovo­ga ra­ta kad ste vi ju­nač­ki Tu­pa­nja­ni da­ro­va­li na­ro­du i isto­ri­ji na­rod­no­ga he­ro­ja Mi­la ko­ji da­nas sje­di u đe­ne­ral–šta­bu slav­ne Ti­to­ve Ar­mi­je. Ni­je se u Cr­nu Go­ru za­pam­ti­lo da je je­dan gla­var i ju­nak no­si­jo na istu ka­pu dvi­je bi­lje­ge, ni­je se za­pam­ti­lo do Ćet­ka Pe­jo­va, a pam­ti se od Ćet­ka na­o­va­mo! Dvor­ski maj­stor s Ce­ti­nja za­le­to­vao je na Ćet­ko­vu ka­pu jed­nu za dru­gu ka­pe­tan­sku i bar­jak­tar­sku bi­lje­gu i jed­no­ga da­na met­no Ćet­ka za ka­pe­ta­na i bar­jak­ta­ra Oput­ne Ru­di­ne. No vi bra­ćo Tu­pa­nja­ni, ju­nač­ki so­ju ve­le­stov­ski, ni­je­ste ima­li sa­mo gla­so­vi­te lju­de no i že­ne. Spo­me­nuh Jo­va­nu Mi­lo­vu i Ćet­ko­vu, a ba­ra­bar s njo­me mo­gu sta­ti Ve­li­ka Pe­tro­va, Go­spa­va Mi­lo­še­va i Cvi­je­ta Ga­jo­va! Ve­li­ka je šćer No­va­ka Ra­mo­va, Go­spa­va se­strič­na Vla­di­ke Ra­da, šćer An­dri­je Cu­ce i se­stra Ste­va­na Cu­ce ko­ji je lje­po­tom bi­jo pre­te­ko uja­ka a pa­me­ću ga go­to­vo do­sti­go! Cvi­je­ta Ga­jo­va je ista si­no­vi­ca voj­vo­de Ili­je Zvi­ce­ra s Lu­ko­va ko­ji je jed­no­ga da­na a za­jed­no sa Đo­kom Ba­nja­ni­nom i ser­da­rom Šće­pa­nom uzi­dao gla­vu u be­dem Du­ge kr­va­ve pre­ko ko­ga ni­je mo­gla pre­sko­či­ti voj­ska tur­sko­ga kr­vo­pi­je Đu­lek–be­ga, lju­tog Ar­na­u­ta ko­ji je bi­jo ču­ku­nu­nuk Mu­se Ke­se­dži­je s ko­ji­jem je i Mar­ko Kra­lje­vić je­dva na kraj iza­šao! Te ve­li­ke že­ne ni­je­su bi­le sa­mo ro­dom ve­li­ke, no su sti­mom i ubla­gom te ča­zbe­ni­ce i do­ma­ći­ce da­va­le pri­mljer dru­gi­jem že­na­ma kao što će, bra­ćo Tu­pa­nja­ni, va­še sto­pa­ni­ce, šće­ri i se­stre da­ti sju­tra isti pri­mljer pla­nin­ka­ma i do­ma­ći­ca­ma u okol­ni­jem brat­stvi­ma i ple­me­ni­ma. Če­sti­ta­ju­ći vam ko­lek­tiv­ni ži­vot i pre­po­rod, spo­me­nu­ću na kra­ju ove zdra­vi­ce kra­lja Ni­ko­lu ko­ji je u Banj­sko­me ko­lu oplje­vao za­slu­žne banj­ske ju­na­ke i po­ro­di­ce po­i­me­nič­no, ali je vas is­ta­kao i iz­dvo­jio kao pri­mljer svi­jem osta­li­jem. Ni­je to re­ko kralj ko­ji iz Lon­do­na ćam­ka na na­šu na­rod­no­o­slo­bo­di­lač­ku bor­bu, slo­bo­du, Ar­mi­ju, brat­stvo–je­din­stvo i dru­ga Ti­ta, no kralj ko­ji je do­bi­jo sve bit­ke iz ko­jih se ra­đa­la, ši­ri­la, du­ži­la i okru­ža­va­la Cr­na Go­ra. Ija­ko svi zna­te na­pa­met Go­spo­da­re­ve ri­je­či o svo­joj ju­nač­koj ča­sti, ja imam za­do­voljsktvo da ih da­nas spo­me­nem:

To to­li­ko Tu­pa­nja­ni,

S uro­đe­nom upor­no­sti,

Sta­vlja­še se če­sto pu­ta

Spro­ću di­vljoj nji­noj, što će re­ći – tur­skoj, zlo­sti!

Ži­vlje­li, bra­ćo Tu­pa­nja­ni, ži­vlje­li dru­go­vi i dru­ga­ri­ce, te­be dru­ga­ri­ce Vlje­ra po­seb­no na­zdra­vljam. Na­zdra­vljam i te­bi i ju­nač­koj ku­ći iz ko­je si ni­kla, na­zdra­vljam po­seb­no le­gen­dar­noj isto­rij­skoj gro­ma­di Sa­vi Ko­va­če­vi­ću či­je ime ne­će umri­je­ti dok kr­va­va Su­tje­ska uvi­re u pla­o­vi­tu Dri­nu. Ži­vlje­li!

Mar­ko za­vr­ši zdra­vi­cu, a pro­lo­mi se ur­ne­bes od pa­ro­la. Omla­din­ci iz zvuč­ne za­vje­se iza tr­pe­znog če­la s gla­va­ri­ma smje­nji­va­li su se uz­vi­ki­va­njem što ih gr­lo da­va:

– Ži­vi­jo drug Ti­to! Ži­vlje­la Fe­de­ra­tiv­na na­rod­na re­pu­bli­ka Ju­go­sla­vi­ja! Ži­vlje­la Ju­go­slo­ven­ska ar­mi­ja! Do­lje kralj Pe­tar i nje­go­va re­ak­ci­ja! Do­lje na­rod­ni iz­daj­ni­ci! Ži­vi­jo drug Bla­žo Jo­va­no­vić! Ži­vlje­la se­ljač­ka rad­na za­dru­ga Mi­lo­rad Era­ko­vić! … On­da se iz istih gr­la za­o­ri­la pje­sma:

Dru­že Ti­to sa­mo zo­vi,

Le­će­će­mo ko or­lo­vi!

Od sre­će nam li­ce bli­sta –

Za­dru­ga nas ima tri­sta!

Ta­man kad je pred­sjed­nik Du­šan ru­ka­ma za­mo­lio omla­di­nu da se sti­ša ka­ko bi se po­če­lo s je­lom, ni­če Šće­pan kao iz ze­mlje! Sje­dio je pri dnu tr­pe­ze zbi­jen i sti­snut, sa­mo se ras­po­zna­vao po tram­bu­la­su ko­je­ga je opet bio na sta­ri na­čin smo­tao uz­du­žno oko gla­ve. Kad se od stra­ha lju­to­ga upi­sao u za­dru­gu, ski­nuo je tram­bu­las ko­je­ga ni­je ski­dao ni na sa­hra­na­ma ni na svad­ba­ma, ski­nuo ga kad se rasšće­pa­nio, a sad ga eto opet pod tram­bu­la­som! Ni­če Šće­pan i za­u­sti tan­ko gla­so­vi­to:

Bra­ćo…

Vik­nu Šće­pan ali ne do­vik­nu, jer opet za­je­ča pje­sma još gla­sni­je i gro­mo­gla­sni­je:

Par­ti­ja se za­ta­la­sa

Oko Ti­ta i Đi­la­sa,

Ran­ko­vi­ća i Kar­de­lja –

Ko­mu­ni­sta to je že­lja!

I ne sa­mo što Šće­pa­nov avaz ugu­ši pje­sma, no sil­na pa­ščad ko­ja su či­ni­la dru­gi aba­žur oko sla­vlje­nič­ke tr­pe­ze, pr­vi aba­žur for­mi­ra­la je oškla­mič­ka ci­mi­ro­ti­ja, uždi­še u la­ja­nje a bi­lo ih je od sva­ke ru­ke! Tu je bi­lo run­da­vih tor­nih pa­sa ko­je je pri­vu­kao po­kolj ov­no­va i ja­lo­vih ova­ca za za­dru­žnu go­zbu pa se otr­gli iz ve­za, tu su se­o­ske su­ke­ri­ce i ćam­ka­li­ce ko­je se ne ve­žu, ima tan­ke lo­vač­ke vi­žla­di. Naj­vi­še je tu bi­lo onih naj­če­šćih se­o­skih pa­sa ko­ji ni­je­su zla zu­ba da ko­lju ali umi­ju da la­ju! Svi su u je­dan glas za­la­ja­li, to Bo­ga ti mo­lim, rvlje, štek­će, la­je i po­la­vu­je, a ima ih što za­u­vi­ja­ju. La­ća­mi­ja i po­žmi­re­pi tre­nu­li na­glas da se smi­ju, ki­ko­ću se i gra­na­ju s ru­ka­ma pa i taj kle­pet raz­ma­mlju­je glad­nu pa­ščad da ne skla­pa­ju vi­li­ce. I la­ća­mi­ja i pa­ščad do­šli su da što oglo­đu, pa nji­ho­vi skup­ni gla­so­vi odi­sta su bi­li bunt glad­nih što se ne po­či­nje s je­lom ko­je će im pru­ži­ti oglo­bi­ne! Gla­va­ri s če­la sum­nji­vo se zgle­da­ju, ma­nji ru­ko­vo­di­o­ci i pa­ta­ri­ce jed­na­ko upi­ždri­li u glav­ne ru­ko­vo­di­o­ce, Šće­pan sto­ji s po­dig­nu­tom bo­com ko­na­vo­ske ra­ki­je, je­ze­re mu se ze­le­ne oči kao okri­jek, na­bu­bu­lji­lo mu če­lo pod­no ka­pe i tram­bu­la­ske ob­li­ste, po­drh­ta­va mu ru­ka s bo­com, ne­će da sjed­ne no se uina­tio pa sto­ji! Do­ma­ći­ni ko­ji su do ta­da bi­li zbi­je­ni u gu­stu lje­su s ru­ka­ma opru­že­nim ni­za se, kao po ko­man­di oslo­bo­di­še ru­ke, sva­ki do­ko­pa po ko­mad me­sa is­pred se­be pa jed­ni ba­ca­ju psi­ma a dru­gi onim gov­no­ba­lji­ma što su se na­bar­ja­či­li iz­nad njih. Do­ma­ći­ni ba­ca­ju pe­če­nje is­pred se­be, psi i oškla­mi­še do­ko­pa­va­ju, po­la­ko ne­sta­je kle­pe­ta i la­ja­nja, je­dan omla­di­nac di­že glas da za­poč­ne pje­smu ali pre­ki­de ga Mar­ko Ku­tla­ča. Usta­de Mar­ko pa ma­lo mo­le­ći­vo a ma­lo oštro ve­li:

– Tre­ba pu­šta­ti sta­ro­ga do­ma­ći­na da na­zdra­vi! Znam Šće­pa­na ko pa­met­na čo­e­ka i vi­đe­na do­ma­ći­na pa pu­šti­te ga da dig­ne zdra­vi­cu!

Sve se uti­ša, sa­mo se ču­je ci­ka dje­ce ko­ja bra­ne sit­nu pa­ščad od run­do­va što su omr­si­li zu­be s ko­ma­di­ma pe­če­nja is­pred tu­panj­skih do­ma­ći­na! Šće­pan je iz­go­vo­rio sa­mo jed­nu re­če­ni­cu:

– Bra­ćo Tu­pa­nja­ni – bra­stve­ni­ci, kom­ši­je, ku­mo­vi i pri­ja­te­lji, sa­pat­ni­ci i so­li­ljeb­ni­ci! Ne­ću vi na­zdra­vi­ti ovom bo­com ko­ju dr­žim u ru­ci jer ovo ni­je ve­se­la skup­šti­na no pa­ra­stos nas do­ma­ći­na ko­ji smo sa­mi pot­pi­sa­li smrt­nu pre­su­du svo­joj imo­vi­ni i kuć­njoj po­du­mi­jen­ti!

Šće­pan je vra­tio bo­cu na tr­pe­zu is­pred se­be, is­ko­ra­čio iz gu­ste lje­se biv­ših tu­panj­skih do­ma­ći­na i ne okre­nuv­ši se oti­šao. Go­zba je mo­gla da poč­ne!

Vra­ćao sam se sa za­dru­žne pro­sla­ve s maj­kom Ma­ri­jom. Ja­ha­la je Do­ra­ta, ja sam išao is­pred nje. Ni­šta ni­je pro­go­va­ra­la, gle­da­la je ne­kim do ta­da ne­vi­đe­nim po­gle­dom. Ona se odi­sta vra­ća­la s pa­ra­sto­sa svo­je imo­vi­ne, osta­la je bez ze­mlje i sto­ke. Bi­la se za­re­kla da ne­će u za­dru­gu, ali pa­ra­stos joj je pri­re­dio An­dri­ja Ivov. U ta­la­su nje­nog uga­še­nog po­gle­da bio je re­fleks sti­da što ni­je ni zu­ba obi­je­li­la kad je pri­sta­la da iz­gu­bi do­ma­ćin­stvo, a bi­lo je pri­zna­to da do­ma­ći­nu­je kao mu­ška gla­va. Na skup­šti­na­ma ve­se­lim i tu­žnim ni­je sje­dje­la sa že­na­ma no s lju­di­ma, bi­la se po­mi­je­ša­la s do­ma­ći­ni­ma, ali se na kra­ju to­tal­no vra­ti­la me­đu že­ne. Šće­pan joj je pre­u­zeo svu hra­brost iako on ni­je ni iz voj­vod­ske ni iz po­pov­ske ku­će! Ti­ho je za­pla­ka­la i pri­gu­še­no za­je­ca­la, ja sam se pra­vio da to ne vi­dim. Šće­pan i se­ljač­ka rad­na za­dru­ga vra­ti­li su mo­ju maj­ku me­đu že­ne, ta­mo gdje joj je i bi­lo mje­sto.

Sju­tri dan bi­ja­še li­jep, pi­to­mo sun­čan, ras­cvje­tan i zu­jo­če­lan, s jed­nom ri­je­či – do­bar dan za pu­to­va­nje i bla­go­va­nje! Na­po­me­nuo sam da je na­ša ku­ća na car­skom dru­mu, ovo car­ski, ra­zu­mi­je se, či­sta je me­ta­fo­ri­ka. Po­red na­še ku­će ca­re­vi ni­je­su ni pro­la­zi­li ni pu­te­ve gra­di­li. To ni­je car­ski drum no konj­ski i ljud­ski ka­me­ni kr­ča­nik ko­ji je ku­lu­kom ma­lo pro­ši­ren, ob­lo­mi­li su oštre bu­bu­lje i ka­me­ne lak­to­ve da bi knjaz Ni­ko­la pro­ve­zao to­po­ve na Vuč­ji Do gdje će do­če­ka­ti se­ra­šće­ra Muk­tar–pa­šu i još dvo­ji­cu pa­ša s voj­skom – Se­li­ma i Osman–pa­šu Sar­ho­ša! Od na­še ku­će do to­ga kra­ljev­sko–to­pov­skog pu­ta ne­ma du­žno ni pet me­ta­ra, tu­da su i da­lje pro­la­zi­li put­ni­ci i na­mjer­ni­ci iako je na sto­ti­njak me­ta­ra oda­tle bio pro­bi­jen nor­mal­ni kol­ski put. To su gra­di­li za­ro­blje­ni Njem­ci, on Ba­nja­ne pre­ko Pod­bo­žu­ra ve­zu­je li­je­vo s Nik­ši­ćem i de­sno s Tre­bi­njem. Put iz­gra­đen ali na­vi­ka osta­la da se ide sta­rim pu­tem. Pro­ći će naj­ma­nje de­se­tak go­di­na dok je ta na­vi­ka po­la­ko iš­či­li­la! Do­du­še, sta­ri put bio je pre­či­ca, iz­vje­sno se za­o­bi­la­zi­lo no­vim pu­tem, ko­za i naš čo­vjek vo­le put­ne pre­či­ce a ne do­bre pu­te­ve!

Sje­dio sam is­pod ora­ha, to je ma­li orah za­pad­no od ku­će, is­toč­no je ve­li­ki orah. Ti su ora­si, do­pri­ča­no mi je, po­sa­đe­ni isto­ga da­na, ne­gdje po­čet­kom vi­je­ka: is­toč­no­me je bi­lo po­god­no tlo da se moć­no raz­vi­je, imao je de­blo da bi ga je­dva oša­pi­la dvo­ji­ca lju­di da ra­ši­re ru­ke u krug. Is­toč­ni orah je od ne­šta pa­tio i ostao, u od­no­su na za­pad­ni, ne­če­mu­ran i oma­len. Sam so­bom bio je li­je­po ora­ho­vo sta­blo ali lje­po­tu mu je za­la­mao onaj ve­li­ki. Ma­li je pre­te­kao ve­li­ko­ga što se u nje­go­vom hla­du sje­dje­lo, te­fe­ri­či­lo, oko nje­ga je bi­la li­va­da, bio je har­mo­nič­no pod­zi­dan te­sa­nim ka­me­nom. Hla­do­vi­nu nje­go­vu bla­go­si­ljao je put­nik i na­mjer­nik. Ma­li orah je bio go­spo­din u od­no­su na ve­li­ko­ga, za­dri­glo­ga i se­ljač­ko­ga. Ve­li­ki orah bio je raz­gra­nat, pun pti­ču­ri­na – soj­ki, svra­ka i vra­na: kad je osta­rao i ćuk je ot­ki­vao svo­ju noć­nu pje­smu iz nje­go­ve šu­plji­ne! Is­pod nje­ga le­ža­la je sto­ka, tu su se asu­li­li ba­ko­vi, ov­no­vi i jar­če­vi, ško­pi­la se kr­mad, sla­ga­la se is­pod nje­ga ba­le­ga i konj­ska kr­ka­la.

Ta­ko, sje­dim ja s jed­nim kom­ši­jom is­pod ma­log ora­ha, dok uto­li­ko na Kla­nac, a to je pr­vi sje­ver­ni ho­ri­zont od na­še ku­će, dru­gi je Ma­ri­na gla­vi­ca, tre­ći So­mi­na, če­tvr­ti Ri­đi­ca na­zi­re se u iz­ma­gli­ci! Po­mo­li­še se na Kla­nac put­ni­ci: Šće­pa­na Sa­ri­ća uđe­ve­ri­la dva na­o­ru­ža­na mi­li­ci­o­ne­ra! Ne pro­du­ži­še put­ni­ci car­skim dru­mom no svra­ti­še na­šoj ku­ći i sje­do­še na pod­zi­du ora­ho­vu! Mi­li­ci­o­ne­ri u je­dan glas pro­mr­si­še kroz zu­be, je­dan zdra­vo dru­gi do­bar dan, a Šće­pan po­zdra­vi sa­mo mo­ju maj­ku:

– Po­ma­že Bog Ma­ri­ja!

Maj­ka skup­no od­go­vo­ri:

– Do­bar dan, Bog ti po­mo­go Šće­pa­ne!

Ode im ona usu­sret, ru­ko­va se sa Šće­pa­nom, on­da s po­li­caj­ci­ma.

Sje­de put­ni­ci na ora­ho­voj pod­zi­di, opet po­li­caj­ci uđe­ve­ri­li Šće­pa­na. Njih dvo­ji­ca vra­to­nja, oru­žni­ci is­pod tri­de­set go­di­na, stra­ža­re star­ca ko­ji je po­o­dav­no pa­sao se­dam­de­se­tu! Vo­di­li su mi­li­ci­o­ne­ri Šće­pa­na u za­tvor, u Ku­ću Žut­ki­ća u Nik­šić. Mi­li­ci­ja je u Ti­to­voj dr­ža­vi bi­la na ve­li­koj ci­je­ni! Ni­je­su to ni žan­dar­mi ni su­va­ri­je, ni sej­me­ni, ni fak­maj­sto­ri, ni ni­ka­kva po­li­ci­ja za ko­ju se zna­lo u Ba­nja­ni­ma. Bi­la je to na­rod­na mi­li­ci­ja, sa­mo joj ime go­vo­ri da je mi­la i dra­ga, to su ču­va­ri te­ko­vi­na na­rod­no–oslo­bo­di­lač­ke bor­be i so­ci­ja­li­stič­ke re­vo­lu­ci­je! Čak je i na­rod­ska pje­sma bi­la ni­kla u nji­ho­vu čast i sla­vu:

Mi­li­ci­ja i od­bra­na

To je voj­ska oda­bra­na!

Mi­li­ci­jo ko ti ro­bu kro­ji

Te ti ta­ko pre­li­je­po sto­ji!

U Ba­nja­ni­ma su se mi­li­ci­o­ne­ri po­že­ni­li naj­ljep­šim i naj­bo­ljim dje­voj­ka­ma. U po­sli­je­rat­noj ne­ma­šti­ni i go­lo­ti­nji, mi­li­ci­ja je si­nu­la u no­vim uni­for­ma­ma, cr­ve­ne im se pe­to­kra­ke na ka­pa­ma ti­tov­ka­ma; te­gle pla­tu na pr­vo­ga, o nji­ma se pje­sme pje­va­ju! Sve je to zna­či­lo da se­o­ska dje­voj­ka, čo­ba­ni­ca i ple­ti­lja sma­tra da se uda­je za či­nov­ni­ka kad se opre­dje­lju­je za po­li­caj­ca. Čak se ne­što od ugle­da cr­no­gor­skih per­ja­ni­ka uni­je­lo u po­lo­žaj na­rod­ne mi­li­ci­je. Cr­no­gor­ski go­spo­da­ri bi­ra­li su per­ja­ni­ke, svo­ju po­li­cij­sku gar­du, iz naj­pre­sti­žni­jih ku­ća, pa su banj­ske dje­voj­ke i mi­li­caj­ce do­ži­vlja­va­le kao Ti­to­ve per­ja­ni­ke. Sa­ma ri­ječ či­nov­nik u Ba­nja­ni­ma ima vr­lo afir­ma­tiv­no zna­če­nje, to je čo­vjek ko­ji svo­jim či­nom nad­ra­sta dru­ge, či­nov­nik je svo­jom pla­tom od­mak­nut od cr­no­ru­kog se­lja­ka, ur­ja­ka i mu­če­ni­ka! Sva­ka uni­for­ma za banj­skog se­lja­ka zna­či­la je sve­ča­nu to­a­le­tu nje­mu ne­do­sti­žnu. Banj­ske su đe­voj­ke i ko­no­ba­re pri­bro­ji­le u či­nov­nič­ku svi­tu:

Oj da mi je maj­ko sta­ra,

Lju­bit mla­dog ko­no­ba­ra!

Kad su po­pi­li vo­du ko­jom ih je maj­ka iz jed­ne ča­še slu­ži­la, pr­vo Šće­pa­na pa po­li­ci­ju, usta­li su, opet uđe­ve­ri­li Šće­pa­na i po­šli uz Ždri­je­lo – je­di­ni ju­žni ho­ri­zont od na­še ku­će. Uz Ždri­je­lo se od­la­zi­lo na Ri­je­čan­sku že­lje­znič­ku sta­ni­cu ko­jom je ći­ro pro­la­zio od Bi­le­će za Nik­šić. Pr­va rad­na ak­ci­ja u Ti­to­voj Ju­go­sla­vi­ji bi­la je že­lje­znič­ka pru­ga Nik­šić–Ti­to­grad. Njom će ći­ro pro­du­ži­ti od Nik­ši­ća za sta­ru Pod­go­ri­cu kroz ko­ju će tek u dru­goj po­lo­vi­ni Ti­to­ve vla­da­vi­ne pro­ći že­lje­znič­ka pru­ga nor­mal­nog ko­lo­si­je­ka Be­o­grad – Bar! Od­ve­li su Šće­pa­na u Žut­ki­ća ku­ću, de­be­lo­zi­di za­tvor s ma­lim pro­zo­ri­ma i de­be­lim de­mir­lu­ci­ma! Šće­pan je u tam­ni­cu oti­šao s tram­bu­la­som oko gla­ve, ko­ji je bio ski­nuo od pot­pi­sa za ula­zak u Za­dru­gu do re­če­ne pro­sla­ve. Sad se opet Šće­pan za­šće­pa­nio i tram­bu­las mu se za­ža­rio na gla­vi! Na ple­ći­ma mu bi­ja­še tor­ba pre­prt­nja­ča iz ko­je vi­ri ču­kalj osu­še­ne ov­čje be­dri­ce. Pre­prt­nja­ča je vi­še her­ce­go­vač­ka no cr­no­gor­ska tor­ba iza­tka­na je od pr­vo­kla­sne ov­čje vu­ne – či­sto­ga vla­sa i ve­lja­di­ne. Slo­že­nih je bo­ja, osno­vom cr­na a s po­preč­nim dis­kret­nim pru­ga­ma ko­je su naj­če­šće ucr­ve­no a mo­gu bi­ti i užu­to i uze­le­no. Pre­prt­nja­ča je sve ša­re­ni­ja ka­ko se Ba­nja­ni pri­mi­ču Her­ce­go­vi­ni. Na­gi­zda­na pre­prt­nja­ča ima na do­njim ćo­ško­vi­ma ki­ćan­ke, Ba­nja­ni ka­žu ki­te, one su jed­ne od onih otvo­re­nih bo­ja ko­je su utka­ne u tor­bu. Pre­prt­nja­ča se za­ve­zu­je na smr­sak, uvr­že­na je u otvor­ni rub vrp­ca cr­ne bo­je, kao i osno­va tor­be. Njom se tor­ba pot­pu­no za­ve­zu­je ako je te­ret ko­ji no­si ne pre­ra­sta vi­si­nom. Šće­pa­no­vu pre­prt­nja­ču bi­ja­še pre­ra­stao ču­kalj od osu­še­ne be­dri­ce, pre­ra­stao je za po­dla­ni­cu, be­dri­ca je bi­la od ov­na naj­ma­nje tre­će­pre­od­ni­ka ili gri­va­lja ko­ji no­si čak­tar! Pre­prt­njač­ke uzi­ce ko­je se na­mi­ču na ra­me­na da bi tor­ba sklad­no uhva­ti­la sre­di­nu le­đa – od pa­sa do po­čet­ka vra­ta, dvo­stru­ko su de­blje od vrp­ce za za­ve­zi­va­nje a pre­u­zi­ma­ju bo­ju ko­ja se pru­žno kre­će uz cr­nu osno­vu tor­be.

Maj­ka je gle­da­la za Šće­pa­nom i po­li­ci­jom, či­ni­lo mi se da ne gle­da Šće­pa­nov oko­lo­glav­ni tram­bu­las ka­ko za­la­zi za Ždri­je­lo, no sun­ce do­ma­ćin­ske mu­ke i ljud­sko­ga po­no­sa ko­je Šće­pan oli­ča­va. Opet je za­pla­ka­la i bez­gla­sno za­je­ca­la, oti­šla je u ku­ću da od­bo­lu­je Šće­pa­no­vu hra­brost ko­ju je njoj uzap­tio An­dri­ja Ko­pri­vi­ca.

Šće­pan će od­ro­bo­va­ti Ku­ću Žut­ki­ća tri mje­se­ca, ve­le da ga za­tvor­ske vla­sti ni­je­su na­go­ni­le da od­mo­ta tram­bu­las s gla­ve pa je u za­tvor­skoj mr­ča­vi svi­je­tlio kao pun mje­sec na su­šno banj­sko lje­to kad se su­ma­gli­ce na­stru po ne­be­si­ma. Na­stru se to­li­ko da i mje­sec pro­bli­je­di kao sam­tr­nik! Kad je ne­ko upo­re­dio Vje­ru Ko­va­če­vić s Ham­za–be­gom Mu­šo­vi­ćem ni­je mo­gao na­ći bo­lje po­re­đe­nje za dva še­fa Nik­ši­ća i ši­ro­kih obla­sti ko­je nje­mu pri­pa­da­ju! I tur­ski ka­pe­tan Mu­šo­vić i se­kre­tar sre­skog ko­mi­te­ta Vje­ra Ko­va­če­vić u isti de­be­lo­zi­di zin­dan za­tva­ra­li su pr­vo­ple­me­ni­ke ko­ji usmje­ra­va­ju svo­jom ri­ječ­ju brat­stvo i ple­me ko­ji­ma pri­pa­da­ju. Kao da su se tur­ska i ko­mu­ni­stič­ka upra­va do­zva­le, kao da je pro­is­te­kla jed­na iz dru­ge, obje su upra­ve ukla­nja­le lju­de bez ko­jih je ra­ja mir­na. Ipak ni­je se do­ka­za­lo da je Ham­za–beg Mu­šo­vić sa­mo zbog iz­go­vo­re­ne ri­je­či za­tva­rao lju­de u Žut­ki­ća ku­ću, tre­ba­lo je i ne­što vi­dlji­vo ura­di­ti pa to od­ro­bo­va­ti. Vje­ra je hap­si­la ri­je­či pa i kad ih iz­go­vo­ri sta­rac ko­ji od ne­ka­kvog ne­do­pri­ča­nog ije­da i pr­ko­sa ne ski­da tram­bu­las s gla­ve lje­ti ni zi­mi. Ni­je zna­la Vje­ra, di­plo­mi­ra­ni fi­lo­zof sa Lo­mo­no­sov uni­ver­zi­ta­ta u Mo­skvi da uhap­še­ne ri­je­či na ul­ti­ni ubi­ju ne hap­se­ni­ka no hap­si­te­lja!

Ni­je Šće­pan bio sam ono­ga vak­ta i ze­ma­na, bi­lo je još Šće­pa­na, ri­jet­ki su bi­li ali bi­lo ih je! U Nik­šić­ke Ru­di­ne do­šli Vje­ra i Velj­ko, sa sred­njim i sit­nim ru­ko­vo­di­o­ci­ma, da pro­pa­gi­ra­ju se­ljač­ku rad­nu za­dru­gu! Na sku­pu bio ujed­no naj­u­gled­ni­ji i naj­tra­gič­ni­ji do­ma­ćin to­ga kra­ja, Si­meun Đu­ri­čić. Ima­njem i brat­stvom nad­ma­ši­vao je Šće­pa­na, a tra­gi­kom ga do­sti­gao i pre­sti­gao! Imao je sa­mo jed­nu kćer, mje­zi­mi­cu i lje­po­ti­cu, si­na ni­je imao. Pri­spje­la đe­voj­ka za uda­ju, ogla­si­la se lje­po­tom, vred­no­ćom, brat­stvom i mi­ra­zom. Pro­sci ni­ca­li sa svih stra­na. No Si­meun je če­kao mom­ka ko­ji će po sve­mu od­go­va­ra­ti nje­go­voj ku­ći, a po­seb­no po pri­stan­ku da pre­đe kao do­ma­zet na nje­go­vo ima­nje. Da se po­mi­je­ša s ta­stom i ta­štom, da bri­ne o nji­ma dok ih ne sa­hra­ni kao svo­je ro­di­te­lje. U nas se ni­je­su mla­do­že­nje la­ko od­lu­či­va­li da odu na ta­zbin­sko ima­nje ko­je se s do­sta ne­ga­tiv­nog na­bo­ja na­zi­va pič­ko­vi­na! Na pič­ko­vi­nu se la­ko od­lu­či­vao sa­mo mo­mak iz ka­kvo­ga tan­ko­ga brat­stva i ko­me je čast da se po­ve­že s ku­ći­ćem i odža­ko­vi­ćem, ili pak ka­kav pu­ki si­ro­mah ko­ji ima mno­go bra­će a pre­ma­lo ze­mlje! U sva­kom slu­ča­ju, od­la­zak na ta­zbin­sko ima­nje uma­nji­vao je zna­čaj ono­ga ko­ji od­la­zi ako je imao zna­ča­ja pri­je od­la­ska! Ma­lu ci­je­nu cr­no­gor­skog do­ma­ze­ta od­sli­ka­va po­slo­vič­ka pi­ta­li­ca: Srio sam naj­go­re­ga čo­e­ka ko­ji ja­še naj­go­re­ga ko­nja i no­si naj­go­ri dar! A ko ti je to? Do­ma­zet ja­še ma­gar­ca no­se­ći ti­kvu! Ali sud­bi­na je druk­či­je ri­je­ši­la! Nje­go­va kćer, tek joj je bi­lo dva­de­set go­di­na, umr­la je na­pra­sno, umr­la je od zli­ća. Tu­ma­či­lo se dvo­stru­ko: jed­ni zbo­ri­li da je na­ga­zi­la, dru­gi – oti­šla je od oči. Upra­vo, sva tu­ma­če­nja nje­ne smr­ti kre­ta­la su se u okvi­ru ar­he­ti­po­va – sve iz­u­zet­no, a po­seb­no lje­po­ta, je kob­no! Re­če­na dje­voj­ka umr­la je na dvi­je–tri go­di­ne po­sli­je ra­ta, re­klo se da se ta­kva ža­lost ni­je za­pam­ti­la u Ba­nja­ni­ma i dvi­je Ru­di­ne! Kad po­gi­ne mo­mak, po­seb­no kad ne­sta­ne je­din­ca si­na, što zna­či kad se ku­ća uga­si, taj se zli do­ga­đaj pro­pra­ti op­štom ža­lo­šću. Tu se udru­ži mu­ški le­lek i žen­ska tu­žba­li­ca, se­stre i maj­ka ras­pli­je­ću ko­se, sva­ka svoj­ta za­mo­ta­va se u cr­no, maj­ka bez je­din­ca si­na i se­stre bez­brat­ni­ce do­ži­vot­no no­se cr­nu ro­bu! Me­đu­tim, mo­glo bi se re­ći da te zva­nič­no naj­te­že ža­lo­sti ima­ju i svo­ju nor­mu, ima­ju za­to što su u če­stim rat­nim su­ko­bi­ma gi­nu­li je­din­ci. Ža­lost je te­ška, traj­na i du­bo­ka ali ni­je neo­bič­na! Neo­bič­na je smrt kao što je Si­me­u­no­ve ćer­ke. Tu je ma­lo re­ći da se dom is­ko­pao, ne­go ide se da­lje – ža­le se ro­di­te­lji ko­ji­ma ne­će ima­ti ko da za­klo­pi oči, a Bog se op­tu­žu­je kao gre­šnik što uzi­ma ži­vot mla­doj dje­voj­ci ko­ja ro­di­te­lji­ma za­mje­nju­je si­no­ve! Ba­nja­ni s tu­žnim po­što­va­njem ža­le ku­ću ko­ja je iz­gu­bi­la je­din­ca si­na, a ku­ću ko­ja je do­ži­vje­la tra­ge­di­ju smr­ću je­di­ne kće­ri lju­di sa stra­hom gle­da­ju kao su­gre­bi­šte ko­bi. Pre­ma ta­kvoj ku­ći us­po­sta­vlja se dis­tan­ca ko­ju re­gu­li­še strah od ko­bi! E, na ta­kvoj dis­tan­ci tra­jao je do­ma­ćin i pr­vo­ple­me­nik Si­meun Đu­ri­čić, ta­kav je do­šao na skup ko­ji su Vje­ra i Velj­ko, s lo­kal­nim gla­va­ri­ma, ubje­đi­va­li da se do­bro­volj­no upi­šu u se­ljač­ku rad­nu za­dru­gu! Po­sli­je uobi­ča­je­nih go­vo­ran­ci­ja i pro­gra­mi­ra­ne pro­pa­gan­de, išlo se po pro­ziv­ci. Pr­vo se pi­ta­lo, isto kao kad se išlo na rad­ne ak­ci­je, ko ne­će, a on­da se išlo po pro­ziv­ci ko ho­će? Si­meun Đu­ri­čić ja­vio se na pr­vo pi­ta­nje i ob­ja­snio za­što se ne mo­že upi­sa­ti u za­dru­gu. Star je čo­vjek – ne re­koh pri­je da je ćer­ku do­bio tek tri­na­e­ste go­di­ne bra­ka, star je, ve­li, čo­vjek ko­ji ne­ma rad­ne sna­ge za za­dru­gu. On i že­na mu sta­ri su i bo­le­sni, od ima­nja ži­ve ta­ko što ga da­je na­po­li. Ostao je brez šće­ri što je to pla­mi­ra­la sud­bi­na, a sad oni pla­mi­ra­ju da ga osta­ve brez imo­vi­ne ko­ju je od oca na­sli­je­dio. Te­že mu je što će uze­ti pro­sjač­ki štap u ru­ke no što će umri­je­ti, ni­je sra­mo­ta umri­je­ti no pod sta­ros pro­si­ti! Go­vo­rio je sta­ri Si­meun lo­gi­kom svo­ga vre­me­na, do­sta je pam­tio, a ni­je znao da sva nje­go­va prav­da­nja ne­ma­ju ni­ka­kvog pri­je­ma kod ko­mu­ni­sta ko­ji su op­štom ko­lek­ti­vi­za­ci­jom ze­mlje htje­li da ubla­že raz­laz sa Sta­lji­nom. Sta­ljin i In­for­mbi­ro op­tu­ži­li su Ti­ta za skre­ta­nje u im­pe­ri­ja­li­stič­ke vo­de Za­pa­da, pa je Ti­to pri­mje­nom Sta­lji­no­vih kol­ho­za u svo­joj ze­mlji htio da za­če­pi usta toj op­tu­žbi! Vje­ra i Velj­ko ubje­đi­va­li su Si­me­u­na da će mu za­dru­ga bi­ti no­va ku­ća a za­dru­ža­ni po­ro­di­ca ko­ja će ga po­što­va­ti, da će ra­di­ti sa­mo ko­li­ko mo­že a do­bi­ja­će ko­li­ko mu tre­ba. Ubje­đi­va­li su ga na raz­ne na­či­ne, ali on je bio ne­sa­lo­mljiv, re­kao je jed­nom da ne­će i osta­će pri svo­joj ri­je­či. Sje­ti­mo se Sta­ro­ga Vu­ja­di­na – pre­bi­li mu no­ge i ru­ke, oči su mu iz­va­di­li ali on ni­je odao ja­ta­ke kod ko­jih je bla­go osta­vljao! Si­meun je bio sta­ri kov čo­vje­ka, pri­pa­dao je isto­rij­skom brat­stvu, ni­je se dao iz­ba­ci­ti iz mo­ral­nog le­ži­šta ko­je su mu pre­ci pri­pre­mi­li! Gla­va­re je uhva­ti­la ner­vo­za, čak pa­ni­ka, Si­meun je od­vi­še po­što­van do­ma­ćin, dje­lo­va­će za­ra­zno na dru­ge do­ma­ći­ne, ču­će se kroz okol­na ple­me­na za nje­go­vu ne­po­kor­nost! Je­dan od sred­njih ru­ko­vo­di­la­ca pred­lo­žio je da se boj­ko­tu­je sta­rac i nje­go­va ku­ća – da mu ni­ko ne do­la­zi u ku­ću i da s njim i nje­go­vom že­nom ni­ko ne pro­go­va­ra! Je­dan od pa­ta­ri­ca vik­nuo je da Si­me­u­nu ni­ko ne­će do­ći na sa­hra­nu! Dru­gi sred­njak je pred­lo­žio da se Si­me­u­nu ogra­ni­či kre­ta­nje – da on i nje­go­va že­na ne smi­ju no­gom sta­ti na za­dru­žnu imo­vi­nu, a kad nje­go­va sto­ka pre­đe na ko­lek­tiv­no ze­mlji­šte da se za­pli­je­ni. Ista ona pa­ta­ri­ca s mje­sta je do­da­la – ne da se za­pli­je­ni no za­ko­lje! Si­meun je sje­dio kao sta­nac ka­men, pu­šio je mir­no i gle­dao Vje­ru i Velj­ka pra­vo u oči! On­da se Velj­ko obra­tio Sa­vu Jo­va­no­vu, ugled­nom do­ma­ći­nu ko­me su dva si­na po­gi­nu­la u par­ti­za­ni­ma – je­dan je bio ma­tu­rant a dru­gi stu­dent! Ostao mu je tre­ći sin, naj­mla­đi ko­ji ni­je bio sta­sao za pu­šku! Kad se za­dru­ga osni­va­la bio je mo­mak za že­nid­bu! Ru­ko­vo­di­lac se obra­ti­io Sa­vu kao ocu pa­lih pr­vo­bo­ra­ca, kao do­ma­ći­nu i ro­do­lju­bu ko­ji je dao ve­li­ki pri­log ko­mu­ni­stič­koj par­ti­ji, dru­gu Ti­tu i no­voj Ju­go­sla­vi­ji. Zah­ti­je­vao je ko­mu­ni­stič­ki funk­ci­o­ner od Sa­va da ubi­je­di sta­ro­ga Si­me­u­na da ne do­ži­vi sud­bi­nu gu­bav­ca iz­dvo­je­ni­ka. Zah­ti­je­vao je od Sava da ubi­je­di Si­me­u­na, ako Si­meun ne vje­ru­je nji­ho­vim ri­je­či­ma ne­ka po­vje­ru­je nje­go­vim da će mu bi­ti bo­lje u za­dru­zi no mi­mo nje. Svi su sje­de­ći go­vo­ri­li, a Savo je ustao i za­kleo se:

– Ku­nem se svo­jom kr­snom sla­vom, svo­ji­jem obra­zom i gro­bo­vi­ma dvo­ji­ce si­no­va ko­ji su da­li ži­vo­te za va­šu po­li­ti­ku, da bih ra­do dao i tre­će­ga si­na, je­di­no­ga ko­ga imam, ako bi nje­go­va smrt sru­ši­la po­li­ti­ku ko­ja ovo da­nas či­ni od sa­mo­ra­no­ga Si­me­u­na Đu­ri­či­ća!

*

Osno­va­ne su dvi­je rad­ne bri­ga­de u Se­ljač­koj rad­noj za­dru­zi Mi­lo­rad Era­ko­vić na Tu­pa­nu – jed­na stoč­na dru­ga ze­mljo­rad­nič­ka. Iza­bra­ni ko­man­dan­ti, pot­či­nje­ni su pred­sjed­ni­ku za­dru­ge, ima­ju ve­li­ki čin a ma­lu vlast! Za­dru­ga je po­če­la s ra­dom kad je sto­ka ob­je­di­nje­na u za­dru­žne kr­do­ve i dže­le­pe. Pr­vo su do­ma­ći­ni pri­ja­vi­li broj sto­ke ko­jim ras­po­la­žu, a on­da je po­seb­na ko­mi­si­ja od­re­di­la po ko­li­ko gr­la sto­ke tre­ba da osta­ne do­ma­ćin­stvi­ma kao lič­na svo­ji­na. Broj sto­ke ko­ja osta­je u pri­vat­nom vla­sni­štvu za­vi­sio je od bro­ja čla­no­va po­ro­di­ce u od­re­đe­noj ku­ći, ali bez ob­zi­ra na broj­nost po­ro­di­ce ni­vo ni­je mo­gao pre­ra­sti jed­nu kra­vu s te­le­tom, pet ova­ca i se­dam ko­za! Ko­mi­si­ja ni­je vje­ro­va­la evi­den­ci­ji sto­ke ko­ja tre­ba da se do­ja­vi u za­dru­gu, pa su na­stu­pi­la noć­na bro­je­nja po šta­la­ma i to­ro­vi­ma i taj­na pre­bro­ja­va­nja po vo­do­po­ji­ma i pa­si­šti­ma. Sje­ćam se jed­nog noć­nog bro­je­nja na­še sto­ke.

Se­ljak i ko­ko­ška ra­no li­je­žu, a s pr­vim sun­ča­nim zra­kom usta­ju! I ne­ka je naj­ve­se­li­je si­je­lo, ne­će ve­se­ljem pre­sko­či­ti po­noć, kao da se bo­je da ne za­lo­me no­vi dan. Vje­ru­ju Tu­pa­nja­ni da su po­noć­ne stu­ve naj­o­pa­sni­je!

Do­šli su bro­ja­či o po­no­ći, bi­lo ih je tro­ji­ca – dva omla­din­ca i sre­do­vječ­ni ak­ti­vi­sta. Zva­li su is­pred ku­će, maj­ka je od­mah usta­la. Na­re­di­li su maj­ci da ide s nji­ma u šta­lu, ho­će da pre­bro­je sto­ku. Ta­da sam vi­dio maj­ku u naj­go­rem sta­nju, ni­kad do ta­da ni­je­sam do­ži­vio ta­kav njen uni­ža­va­ju­ći po­lo­žaj. Kad su vik­nu­li bro­ja­či aj­va­na, maj­ka je sko­či­la i pri­gr­nu­la se ne­kim mu­škim iz­no­še­nim ka­pu­tom. Na­zu­la opan­ke na bo­se no­ge, po­lu­ra­sple­te­ne si­je­de ple­te­ni­ce pa­da­le su joj niz uve­nu­le gru­di! Ni­kad pri­je ni­je­sam vi­dio ta­kve nje­ne ple­te­ni­ce, uvi­jek su joj bi­le pa­žlji­vo sple­te­ne oko gla­ve i dje­li­mič­no po­kri­ve­ne cr­nom ma­ra­mom. Uz ba­ter–lam­pu bro­ja­ča aj­va­na is­ka­za­la mi se pu­na sta­rač­ka iz­mr­ša­vje­lost mo­je maj­ke! Bo­že, što je ima­la pre­pla­še­ne oči, kao da se u onaj tu­žni po­gled, s ko­jim se vra­ća­la po­sli­je upi­sa u Za­dru­gu, ulio i strah! Ras­ple­te­nih si­je­dih kur­ju­ka i stra­hom is­pra­žnje­nog po­gle­da i ma­nja je iz­gle­da­la no što je bi­la! Zna­la je ona da sam ja do­ži­vio njen uni­ža­va­ju­ći po­lo­žaj te bro­jač­ke po­no­ći, ali o tom ni­kad ni­je za­po­či­nja­la ri­ječ. Osje­ćao sam da in­tim­no pa­ti što je do­zvo­li­la da se ta­ko na­gr­đe­na po­ka­že, ona ko­ja je htje­la da i mr­tva li­je­po iz­gle­da.

Mo­ja maj­ka umr­la je u osam­de­set i dru­goj go­di­ni ži­vo­ta bla­go­slo­ve­nom smr­ću: na spa­va­nju od sr­ča­ne ka­pi! Bi­la je do po­sled­njeg sna men­tal­no svje­ža, ču­la je kao kad je bi­la dje­voj­ka, sa­mo joj je vid bio po­pu­stio.

Sa­mrt­ni po­krov hva­tao je do po­lo­vi­ne pre­kr­šte­ne ru­ke mo­je maj­ke, a kad je mo­ja se­stra Mi­li­ca pri­sti­gla iz No­vog Sa­da, od­mah je po­teg­nu­la po­krov na­do­lje i ot­kri­la mr­tve maj­či­ne ru­ke! Ja pi­tam Mi­li­cu za­što to ra­di, a ona ve­li da joj je pro­šle go­di­ne, kad su pre­gle­da­le maj­či­no ukop­no ru­ho, re­kla na­ša maj­ka:

– Kad bu­dem na sa­mrt­no­me od­ru, ne­moj da mi po­krov fa­ta ru­ke! Ja sam va­zda ima­la li­je­pe bi­je­le ru­ke, oću da mi se vi­de i kad bu­dem mr­tva!

Na­klo­nost pre­ma lje­po­ti ko­ju je po­ka­za­la za­htje­vom da joj i mr­tve ru­ke li­je­po iz­gle­da­ju, do­volj­no go­vo­ri da je maj­ka du­blje do­ži­vje­la svoj uni­ža­va­ju­ći po­lo­žaj u mo­jim oči­ma one aj­van­sko–bro­jač­ko–ba­te­r­lam­pske no­ći, ne­go što sam ja do­ži­vio. Ona je osje­ća­la lje­po­tu ko­ja se jav­no po­ka­zu­je, to ni­je lje­po­ta in­ti­me no estra­de, to je svo­je­vr­sni ago­na­li­zam ple­men­sko–brat­stve­nič­kog svi­je­ta. Svoj uni­že­ni iz­gled ko­ji su is­pro­vo­ci­ra­li bro­ja­či aj­va­na pam­ti­la je traj­no, pam­ti­ću ga neo­spor­no i ja iako se ne op­te­re­ću­jem iz­gle­dom svo­jih pre­kr­šte­nih ru­ku na od­ru ko­ji me ne­dvoj­be­no če­ka!

Ko­mi­si­ja iz ze­mljo­rad­nič­ke bri­ga­de od­re­di­la je ze­mlji­šte ko­je će osta­ti u po­sje­du vla­sni­ci­ma. No­si­li su ko­nop ko­jim su mje­ri­li du­ži­nu i ši­ri­nu par­ce­le ko­ju je tre­ba­lo po­di­je­li­ti iz­me­đu do­ma­ći­na či­ja je to ba­šti­na i se­ljač­ke rad­ne za­dru­ge ko­ja naj­ma­nje dvi­je tre­ći­ne te ba­šti­ne do­bi­ja u vla­sni­štvo. Ze­mlja ko­jom ho­di­mo ni­je pu­šta­la gla­sa dok su je pre­mje­ra­va­li i ra­si­je­ca­li, ali sto­ka ko­ja je od­la­zi­la u za­dru­gu di­je­li­ja je tu­gu i zbu­nje­nost sa svo­jim do­ta­da­šnjim vla­sni­ci­ma.

Na jed­no mje­sto oku­plje­ne su ov­ce, na dru­go ko­ze, na tre­će go­ve­da. Vu­či­ca, ona Vu­či­ca na ko­joj je Šće­pan Sa­rić pro­či­tao u ple­ću svo­ju zlu sud­bi­nu, bi­la je od­re­đe­na za ko­lek­tiv­ni ot­kup tu­panj­ske sto­ke. Do­ma­ća sto­ka – ov­ce u sta­du, ko­ze u kr­du, go­ve­da u žde­le­pu i ko­nji u er­ge­li ima­ju svoj usta­lje­ni red. I kod sto­ke zna se ko je pr­vi: pred­vod­nik ovan s čak­ta­rom, ja­rac naj­ve­ćih ro­go­va sa zvo­nom, naj­ja­čem bi­ku naj­ma­nje za nje­go­vu du­ži­nu ne smi­je se dru­gi bik pri­bli­ži­ti, glav­no­ga pa­stu­va okru­ža­va­ju sa­mo naj­a­zgi­ni­je ko­bi­le iz er­ge­le! Mje­sto sta­ri­je­ga i naj­ja­če­ga mar­ki­ra­no je i kod zvjer­ke, tu raz­li­ke ne­ma iz­me­đu di­vljih i pi­to­mih ro­đa­ka! No, da ne ula­zi­mo u fi­lo­zo­fi­ju pri­ro­de, osta­vi­mo to Bre­mu i Ro­sta­nu, a vra­ti­mo se Vu­či­ci sa zbla­nu­tim za­dru­žnim aj­va­nom. Ipak, pr­vo da vi­di­mo ko­ji je to svoj pri­rod­ni red iz­gu­bi­la sto­ka do­la­skom na Vu­či­cu!

U do­ma­ćin­skoj ku­ći na­mjen­ski se od­re­đu­ju čo­ba­ni. Sta­do ova­ca oba­ve­zu­je čo­ba­ni­na na ti­hi hod i bla­gi glas, za kr­dom ko­za pot­pri­šću­ju se ta­ba­ni i pro­muk­ne glas od ja­ra­ka­nja. Mlječ­ne kra­ve i vo­lo­vi su­vat­ni­ci rav­na­ju se pre­ma ri­je­či­ma čo­ba­ni­na a ne pre­ma nje­go­voj mot­ki! Za ju­na­di­jom, us­ki­pje­lim jun­če­vi­ma i pla­ho­vi­tim ba­ko­vi­ma, još kad uda­ri obad o Vi­do­vud­ne, ša­lje se čo­ba­nin ko­ji je ka­dar sti­ći i ute­ći!

Ov­čje sta­do, kad je bla­go­slo­ve­na go­di­na, kre­će se tra­vom ko­li­ko i pče­la za med­nim cvi­je­tom. Sa­mo kad su zle go­di­ne, pče­le od­li­je­ću da­le­ko da tra­že med­ni sok i sta­do se uma­ra u po­tra­zi za svje­žom tar­vom. Ali, sto­ka ko­ja osje­ća do­bru go­di­nu, oštri­nu su­šno­ga lje­ta i mra­zo­vi­tu zi­mu, pod­no­si i po­god­no­sti i ne­u­go­de u po­ret­ku for­mi­ra­no­ga sta­da, kr­da, dže­le­pa i er­ge­le. Kad ov­ca za­lu­ta ili upad­ne u tu­đe sta­do, ona na­pre­ši­to ble­ji, une­zvi­je­re­na je i hva­ta kraj u tu­đe­mu sta­du. Kad se po­mi­je­ša­ju dva kr­da ne mo­gu se sa­sta­vi­ti bez ri­ke i bo­de­nja, ni ko­nji bez vri­ske i čiv­ta­nja! Taj usta­lje­ni stoč­ni red ras­pa­šće se na Vu­či­ci.

Do­ma­ći­ni s gru­pom če­lja­di iz svo­jih ku­ća do­tje­ra­li su sto­ku na Vu­či­cu, htje­li su da skup­nim do­la­skom skup­no ne­sta­nu kao do­ma­ći­ni. Ko je god imao ve­za­nog tor­no­ga psa, od­ve­zao ga je pa su svi tor­ni psi do­šli za sto­kom i do­ma­ći­ni­ma, ali bez lâva i gla­sa. Vu­kli su se za sto­kom kao da bo­lu­ju, po­ra­že­ni mi­ri­som uz­ne­mi­re­ne sto­ke na ko­ji ni­je­su na­vi­kli. Bu­lju­ci sit­ne i krup­ne sto­ke uli­va­li su se u Vu­či­cu sa svih stra­na, Vu­či­ca se uob­li­ča­va­la u us­ta­la­sa­no mo­re ble­ke, ve­ke, me­ke, ri­ke, nji­ska­nja i mu­ka­nja! Sto­ka se uz­ne­mi­ri kad na nju uda­re vu­ci, uz­ne­o­ri se i uz ka­kvu ele­men­tar­nu ne­po­go­du, ali to je nje­no pri­rod­no uz­ne­mi­re­nje. A na Vu­či­ci se sto­ka jed­no­stav­no – zbla­nu­la! Ni­je tu bi­lo gr­la ko­je ne pu­šta svoj avaz, ne svoj pra­vi glas ne­go vri­sak stra­ha i iz­gu­blje­no­sti! Sva­ka ov­ca ble­ja­la je kao kad se na­đe u tu­đe­mu sta­du, sve su ko­ze ve­ča­le kao jar­če­vi kad se asu­le, go­ve­da se kri­ve kao da su na­ga­zi­la na str­vi­nu, sa­mo su ko­nji bi­li nor­mal­ni. Do­ma­ći­ni su do­ja­ha­li ko­nje i uobi­ča­je­no ih pri­ve­za­li po okol­nim šu­mar­ci­ma. Ko­nji i ni­je­su sa­sta­vlja­ni u jed­nu za­dru­žnu er­ge­lu, osta­vlje­ni su da o nji­ma bri­nu do­ma­ći­ni, a da slu­že za­dru­zi kad us­tre­ba. Nji­ska­li su sa­mo pa­stu­vi po­zdra­vlja­ju­ći isu­ka­nim mu­škim ala­tom zvuč­no mo­re Vu­či­ce. Pa­stuv­ski fa­lu­si za raz­li­ku od sve­ga ljud­sko­ga i stoč­no­ga to­ga da­na na Vu­či­ci bi­li su u svom pri­rod­nom sta­nju! Sje­ćam se da je Cr­njan­ski ne­gdje re­kao da je fa­lus je­di­na za­sta­va na­še vječ­no­sti! Čak­ta­ri i ča­ka­li­ce, zvo­na i me­de­ni­ce po­mi­je­ša­li su na Vu­či­ci svo­je zvu­ko­ve, pa se brav s jed­no­ga ima­nja ni­je mo­gao or­jen­ti­sa­ti pre­ma zvu­ku s pred­vod­ni­ka na ko­ji ni­je na­vi­kao. Mu­zi­ča­ri Me­tro­po­li­ten ope­re ili Mi­lan­ske ska­le isto bi se ta­ko de­zor­jen­ti­sa­li da im u jed­nom tre­nu uz­di­ri­gu­je tri­sta di­ri­ge­na­ta! Sit­na se sto­ka naj­vi­še uz­ne­mi­ri­la, go­ve­da su se ko­si­la jed­no na dru­go, do­sta je kra­va ri­ka­lo, a ba­ko­vi su se jed­no­stav­no iz­gu­bi­li pa ska­ču je­dan na dru­go­ga. Ni­ko od do­ma­ći­na ni­je ni po­ku­šao da umi­ri sto­ku ko­ju je do­tje­rao, do­ma­ći­ni su svo­ju sme­te­nost sli­li u op­štu po­met­nju na uz­bur­ka­noj Vu­či­ci. Bi­li su to ka­pe­ta­ni na bro­do­vlju ko­je ne­mi­nov­no to­ne. Smr­zao im se je­zik ko­jim su u dje­lo­kru­gu svo­ga ze­mljo­rad­nič­ko–sto­čar­skog za­ni­ma­nja elit­no ras­po­la­ga­li. Ja ne znam ni je­dan dru­gi ob­lik za­ni­ma­nja, bi­lo ka­da i bi­lo gdje, ko­ji je emi­to­vao bo­ga­ti­je ta­la­se je­zič­ke pre­ci­zno­sti no što ih emi­tu­ju banj­ski sto­ča­ri ko­je ja pam­tim.

Kad ov­ca za­lu­ta uz­ble­še­no ble­ji, ne ka­že se da je po­gri­je­ši­la no ugri­je­ši­la. Gla­gol po­gr­je­ši­la re­zer­vi­san je za dje­voj­ku ko­ja je ro­di­la van­brač­no di­je­te. Jag­nje pre­ra­sta u ši­lje­že, ši­lje­že u dvi­zi­cu, kad se dvi­zi­ca ojag­nji, po­sta­je – ov­ca! Ako ši­lje­že do­ne­se mla­dun­če, ni­je se ojag­nji­lo no – ošpu­ri­lo. Jag­nje ko­je do­đe na svi­jet tek to­kom lje­ta, a ne s pro­lje­ća kao dru­ga jag­njad, to je – tr­zun­če. Kad ugi­ne brav­če – ov­ca, ko­za, go­ve­če, ka­že se da je kre­pa­lo, cr­klo ili lip­sa­lo, ali kad se uga­si ži­vot u ko­šni­ci, ne ka­že se ni slu­čaj­no da je pče­la kre­pa­la no – umr­la! Pče­la je za se­lja­ka sa­mo u dječ­jem udž­be­ni­ku in­se­kat! Pje­sma za­mi­šlja ljud­ske du­še kao pče­le po­pa­da­le po li­šću. Vje­ru­je se da je Sve­to­me Pe­tru Ce­tinj­sko­me iz­le­tje­la du­ša iz usta kao pče­la. Kad ugi­ne mla­dun­če ov­ce, ko­ze i kra­ve, ne ka­že se da je kre­pa­lo no – do­spje­lo! Vo­lo­vi od iste kra­ve su bra­ća, i konj je ko­nju brat, kra­va je maj­ka te­le­ta kao i ko­bi­la ždre­be­ta, ali kr­ma­ča ni­kad ni­je maj­ka no – skot­ni­ca, kao i kuč­ka! Pas psu ni­je brat no – su­lo­žnik. Kad orač ujar­mi vo­lo­ve da ot­poč­ne pr­vu bra­zdu, ne­će za­bo­ra­vi­ti da nje­žno i ve­se­lo do­vik­ne vo­lu – ojs bra­te moj! Ni­je se do­go­di­lo da se­ljak ta­ko bra­ti­mi psa ili jar­ca, a o ve­pru da ne go­vo­ri­mo. Do­bri­ca Ćo­sić, odi­sta ve­li­ki pi­sac kad se te­mat­ski ne od­mak­ne od se­la, ka­zao je isti­ni­tu ri­ječ o re­la­ci­ji se­ljak – vo hra­ni­lac u ro­ma­nu Vre­me smr­ti. Ta­mo Dra­gu­tin, po­sil­ni Ži­vo­ji­na Mi­ši­ća mo­li Voj­vo­du da ne za­bo­ra­vi sto­ku kad po­mi­nje za­slu­žne ko­ji su Šva­be i Po­ćo­re­ka pre­tje­ra­li pro Dri­ne. Vo­lo­vi, ti srp­ski hra­ni­te­lji iz­vu­kli su iz gli­ba za­gla­vlje­ne to­po­ve kad to ko­nji ni­je­su mo­gli. Tu­pi, upor­ni i vi­ju­ga­vi vo iz­vu­če te­ret što ne mo­že hi­tri, na­pre­ši­ti i kao te­ti­va za­teg­nu­ti konj!

To­ga za­dru­žnog da­na na Vu­či­ci pro­suo se do­ma­ćin­sko–sto­čar­ski rječ­nik, prak­tič­na upo­tre­ba jed­no­ga go­vo­ra po­vu­kla se u opo­e­ti­zo­va­ni je­zik pro­šlo­sti. U za­dru­zi će jed­na­ko da kre­pa­va i ov­ca i nje­no jag­nje, na vo­la će se vi­ka­ti kao na osta­lu mar­vu, pče­le će po­sta­ti in­sek­ti. Za­dru­žni čo­ba­ni ne­će se za­ma­ra­ti da uče za­met­ni je­zik pro­šlo­sti.

Za­dru­žne čo­ban­ba­še

Mi­ćo Ili­jin, ov­čji čo­ban od be­ši­ke do mo­ti­ke go­vo­rio je je­zi­kom ko­ji je ne­stao, a Šo­ro Pan­tov, za­dru­žni čo­ban­ba­ša, go­vo­ri­će je­zi­kom ko­ji je na­stao. A išli su za sta­dom po istom pa­si­štu. Pa­si­šte je bi­lo isto, a njih dvo­ji­ca raz­li­či­ti, i sta­da su im bi­la po sve­mu raz­li­či­ta. Po Mi­ću se zo­ve Mi­ćo­vo plan­di­šte u ko­je­mu će plan­do­va­ti i za­dru­žno sta­do, već se za­bo­ra­vi­lo Mi­ćo­vo plan­di­šte, ali se pam­te Šo­ro­va vre­me­na!

Jo­van Ili­jin bio je do­ma­ćin ku­će, brat mu Mi­ćo ov­čji čo­ban bez za­mje­ne. Ni­je­su se bra­ća di­je­li­la, obo­ji­ca ože­nje­ni, ni u jed­no­ga ne bi­lo dje­ce. Ima­li su jed­no od naj­bo­ljih ima­nja u Ba­nja­ni­ma, a sva­ka­ko anj­bo­lje na Tu­pa­nu. Jed­na­ko su se pre­po­zna­va­li ora­ni­com, sje­no­ko­som, pa­si­štem i li­sto­be­ri­ma! Ku­ća pod ti­glom s ja­kim gvo­zde­nim de­mir­lu­ci­ma, te­me­lji­ta i ši­ro­ka – pre­ma ima­nja Jo­va­no­va. Jo­van se sma­trao do­ma­ći­nom, ni­kad ni­ko ni­je re­kao – Mi­ćo­va ku­ća i Mi­ćo­va imo­vi­na, sve je ofi­ci­jel­no bi­lo sa­mo – Jo­va­no­vo! Ima­li su naj­bo­lje šta­le i to­ro­ve, šće­me­re­nu vo­du du­be­ni­cu i naj­o­da­bra­ni­ji ka­tun u Nje­go­šu. Kad je knjaz Ni­ko­la me­đu­na­rod­nim ugo­vo­rom učvr­stio Cr­nu Go­ru, po­što su Tur­ci za­na­vi­jek oti­šli oda­kle su i do­šli, pla­nin­ska pa­si­šta po­di­je­lje­na su na ple­men­ske ko­mu­ni­ce. Ne­ko je do­bio Lu­ka­vi­cu, ne­ko Kr­no­vo, ne­ko vi­so­ku So­mi­nu, dru­gi ši­ro­ple­ći Vo­lu­jak, Gra­ho­vlaj­ni su pri­hva­ti­li Bi­je­lu Go­ru s ko­je se vi­di mor­ska ši­re­vi­na. Mo­ji Tu­pa­nja­ni do­bi­li su pla­ni­nu Nje­goš.

Mi­ćo i Jo­van – bra­ća Su­lji­ći, po­sje­do­va­li su gor­njo­tu­panj­sku po­vrš na ko­ju sa sve če­ti­ri stra­ne du­va­ju vje­tro­vi, tu se for­mi­ra ru­ža vje­tro­va ka­ko bi re­kli me­te­o­ro­lo­zi. Sre­ta­ju se vje­tr­o­vi ali se ne sla­ma­ju, za­to na toj ši­re­vi­ni uspi­je­va pše­ni­ca, tu je iz­mje­ren naj­du­ži ot­kos u Ba­nja­ni­ma. Jo­van je usmje­ra­vao na­jam­ni­ke i nad­ni­ča­re, da­vao na­po­li ze­mlju i sto­ku u ke­sim, a Mi­ćo je ti­ho išao za ov­čjim sta­dom kao što su vje­tro­vi ti­ho stru­ja­li po tu­panj­skim pa­si­šti­ma. Mi­ćo je sa­mo jed­nom u svom čo­ban­skom vi­je­ku na­pu­stio svo­je ov­ce, kad je kao voj­nik kra­lja Ni­ko­le oti­šao na Ska­dar. Na Ska­dru je ra­njen, ge­ler od tur­sko­ga to­pa uda­rio ga je u le­đa i po­vri­je­dio mu kič­mu. Ostao je uoč­lji­vo po­gu­ren – na­vit iz ple­ći. Kad se vra­tio sa Ska­dra, pri­hva­tio se čo­ban­skog pru­ta. Jo­van je pri­mao nje­go­vu in­va­lid­ni­nu, o njoj Mi­ćo ni­je vo­dio ra­ču­na! Mi­ćov čo­ban­ski prut upra­vo je bio du­gač­ki tan­ki štap, za tre­ći­nu vi­si­ne pre­ra­stao je Mi­ća. Mi­ćo je dr­žao štap de­snom ru­kom is­pred se­be u vi­si­nu bra­de, njim ni­je za­mah­nji­vao na sta­do, sa­mo je šta­pom do­di­ri­vao ov­cu ko­ja iz­o­sta­je uz­vi­ku­ju­ći bej po­li­vu­ljo! A okre­tom šta­pa ude­sno ili na­li­je­vo usmje­ra­vao je ov­ce, kao ho­da­ju­ći di­ri­gent svo­ga ov­čje­ga or­ke­stra! Ta­kvo­ga Mi­ća znao sam od svo­ga ra­no­ga dje­tinj­stva, a ka­sni­je, mno­go ka­sni­je, kad sam či­tao o sto­ča­ri­ma ko­ji pre­la­ze Ha­nan uči­ni­lo mi se da je Mi­ćo sa svo­jim šta­pom je­dan od njih. Mi­ćo­vo sta­do dnev­no je ob­la­zi­lo ono­li­ko pa­si­šta ko­li­ko ga ob­la­zi i pče­la za med­nim cvi­je­tom. Ni­je Mi­ćo zvi­ždao na prs, ka­ko to ra­de čo­ba­ni kad ugri­je­ši ov­ca, no se rit­mič­no, ot­pri­li­ke na sva­kih de­se­tak mi­nu­ta, ogla­ša­vao ava­zom što je bio iz­mi­je­šan od ljud­skog gla­sa i ov­čjeg ble­ka, iz­go­va­rao je:

Be­e­e­ja!

To uz­vi­ki­va­nje pre­šlo mu je u to­tal­ni spon­ta­ni­tet, bio ga je svje­stan ko­li­ko i svo­ga di­sa­nja. Taj uz­vik po­stao je neo­dvo­ji­vi dio nje­ga! To uz­vi­ki­va­nje ima­lo je dva prak­tič­na smje­ra: pre­ven­tiv­no je dje­lo­vao na ov­cu da ne ugri­je­ši i opo­mi­njao je vu­ko­ve da ov­ce ni­je­su sa­me! Re­flek­sni uz­vik be­e­e­ja pre­tva­rao je Mi­ćo u gla­sno pu­ste­ka­nje sa­mo kad pri­mi­je­ti ga­vra­no­ve da mu se ko­lo­vra­te iz­nad sta­da, da se grak­ta­njem ogla­ša­va­ju i me­đu­sob­no če­šu klju­no­vi­ma na ću­vi­ci­ma i gra­di­na­ma. Ga­vra­no­vi su vjer­ni pra­ti­o­ci vu­ko­va, gdje vu­ci uči­ne go­zbu tu ga­vra­nu ni­je kri­vi dio. Gdje je bo­ji­šta tu je raz­bo­ji­šta, gdje je smr­ti tu je i str­vi­šta, ga­vran je uvi­jek go­zbe­nik na go­to­voj tr­pe­zi ko­ju pri­pre­ma­ju vu­ci ili haj­du­ci! Kad je Mi­ćo osta­rao, kad je sa­tljao, kad mu je pa­sa­lo osam­de­set go­di­na, po­lu­gluv i po­lu­sli­jep po­gnu­ti sta­rac pre­stao je da ide za sta­dom, ali ni­je pre­stao da be­e­e­ja­ka! Iz­ni­štao u ti­je­lu, osta­la mu za­ma­ši­ta kon­struk­ci­ja ko­stu­ra, po­gnut još vi­še, oko ob­ne­vi­dje­lih ze­ni­ca for­mi­ra­li mu se bi­je­li ko­lu­to­vi kao u sta­ra or­la, sje­di u sto­lo­va­ču po­red og­nji­šta. Bez du­go­ga čo­ban­skog šta­pa Mi­ćo je bio de­tro­ni­zo­van – ostao je bez skip­tra! To što sje­di uz og­nji­šte ni­je ni osjen­ka od Mi­ća, sa­mo nje­go­vo rit­mič­no be­e­e­ja­ka­nje opo­mi­nja­lo je da je to ipak ne­ka­da­šnji Mi­ćo. Uz­vi­ki­vao je Mi­ćo be­e­e­ja rit­mič­no i stal­no, no­ću se ni­je zna­lo kad spa­va a kad je bu­dan, jed­na­ko je be­e­e­je­kao kad sa­nja svo­je ov­ce kao i kad bu­dan pa­ti za nji­ma!

Na dan nje­go­ve smr­ti Mi­ću se iz­vje­sno pro­bi­strio vid, vra­ti­lo mu se ne­što slu­ha i se­ni­la mu se pri­ta­ji­la. Ta­kav pred­smrt­ni Mi­ćo pri­mi­je­ti jed­nu zgod­nu đe­voj­ku ko­ja se na­šla u ku­ći kao svojd­be­na go­šća. Mi­ćo je u đe­voj­ku ubu­ljio po­gled s bi­je­lim ko­lu­to­vi­ma kao u or­la, gle­dao je đe­voj­ku dok se na­gle­dao, pa on­da istim gla­som ko­jim uz­vi­ku­je be­e­e­ja upi­tao:

– Či­ja je ovo đe­voj­ka?

Kad je ne­ko od onih što ču­va­ju du­šu smrt­ni­ku na sav glas upi­tao star­ca:

– A što pi­taš đe­de či­ja je đe­voj­ka.

– Aaa što bik je opr­či­jo­oo – Mi­ćo je od­go­vo­rio.

To je Mi­ćo od­bo­lje­kao i – iz­dah­nuo. U banj­skom sto­čar­sko–erot­skom rječ­ni­ku pr­če­nje zna­či vru­ću ero­ti­ku, sa­mo ja­rac i pi­je­vac pr­če. Za jar­ca stra­stve­nog je­ba­ča zna se još u grč­koj mi­to­lo­gi­ji, a pi­je­vac je je­di­ni sul­tan ko­ji sva­ku svo­ju ha­rem­sku lje­po­ti­cu ob­le­ži dnev­no i po ne­ko­li­ko pu­ta! U ba­ka mo­gu sta­ti i tri jar­ca, u pa­stu­va mo­že i sto pi­je­va­ca, ali nji­ho­va sil­na mu­ško­vi­na pe­ro je za ka­pu za grč­kog tra­go­sa i gal­skog ko­ko­ta! Mi­ćo, ra­zu­mi­je se, ni­je znao ni za Pe­ri­klo­vu Ati­nu ni za Ga­li­ju, ali to mu ni­je sme­ta­lo da ga ja­rac i pi­je­tao erot­ski in­spi­ri­šu na naj­kon­kret­ni­ji na­čin! Eto, i na sa­mrt­noj uri Mi­ću je uz­le­tje­la erot­ska že­lja pri­je no mu je du­ša iz­le­tje­la. Ta­ko je Mi­ćo po­tvr­dio An­dri­će­vu mi­sao o že­ni ko­ja čo­vje­ka če­ka na ula­sku kao na iz­la­sku iz ovo­ga svi­je­ta!

Mi­ćo Ili­jin bio je naj­vi­ša mje­ra ov­čjeg čo­ba­ni­na, ne zna se vr­li­na to­ga za­ni­ma­nja ko­ja nje­mu ni­je pri­pa­da­la. Sa­mo je on za­slu­žio da se je­dan lo­ka­li­tet u pla­ni­ni Nje­go­šu na­zo­ve nje­go­vim ime­nom – Mi­ćo­vo plan­di­šte! I dru­ga su sta­da plan­do­va­la pod tim bu­kva­ma i pri­je Mi­ća i to­kom nje­go­va pre­du­gog čo­ba­no­va­nja, ali sa­mo je Mi­ćo čo­ba­no­va­njem upot­pu­nio to­po­no­ma­sti­ku Nje­go­ša.

Kad je ju­tro pi­to­mo, Mi­ćo je okre­tao sta­do otvo­re­ni­jem pa­si­štu, a kad dan obe­ća­va ve­li­ku že­gu usmje­ra­vao je ov­ce pro­ša­ri­ca­ma na ko­ji­ma se smje­nju­ju hla­do­vi i pri­pe­ci. Ako uve­če sun­ce ni­je pa­lo za cr­ve­nu za­sta­vu ko­ja na­ja­vlju­je sju­tra­šnji su­vi dan, Mi­ćo ni­je ra­ču­nao na sju­tra­šnji vo­do­poj pa je uju­tro ja­vio sta­do na uda­lje­ni­je pa­si­šte oda­kle se ne tre­ba vra­ća­ti na po­ji­la. Ako se za­đe­de pra­men obla­ka s ju­ga, pra­men bi­je­log obla­ka iz­nad Bi­je­le go­re, Mi­ćo je če­kao mir­nu ki­šu bez gro­mo­va s po­tmu­lom gr­mlja­vi­nom. Ta­kvo­ga da­na usmje­ra­vao je ov­ce na uz­vi­še­ni­je za­rav­ni gdje je hla­do­vi­na s da­škom vje­tra. Ta­kvo je baš bi­lo Mi­ćo­vo plan­di­šte, ko­ri­stio ga je va­zda kad se ni­je na­dao gro­mo­vi­na. Ali ako je pri­mi­je­tio stru­ku cr­na obla­ka ko­ja se za­me­će sa sje­ve­ra, iz­nad Rav­ne gla­vi­ce, Mi­ćo je ov­ce po­mje­rao u du­bo­do­li­ne, iz­bje­ga­vao je uz­vi­še­nja o ko­ja se gro­mo­vi sla­ma­ju. Ov­čje sta­do, upra­vo sjer­na ov­čja vu­na, pri­vla­či grom i mu­nju ni­šta ma­nje no gvođ­že! Mi­ćo ni­je znao za Te­slu i elek­tri­ci­tet, ali je znao da sa­ču­va ov­ce od gro­ma. Mi­ćo se va­ra­kao s gro­mo­vi­ma i vu­ko­vi­ma, a upra­vljao se pre­ma ob­la­ko­vi­ma i ga­vra­no­vi­ma. Kad za su­šna lje­ta Nje­go­ška vre­la uta­nje iz­vo­ri­šta i kad se pa­si­šte usu­ši u pod­nož­ju Nje­go­ša pla­ni­ne, Mi­ćo je iz­go­nio ov­ce na Rav­nu gla­vi­cu. To je vrh Nje­go­ša, ta­mo su buj­na pa­si­šta a ov­ce se po­je snje­ža­ni­com. U ra­sje­li­na­ma pla­nin­ski­jem ima vje­či­to­ga sni­je­ga, bi­je­la sle­đe­na bre­me­na iz­no­se se iz snje­žnih ur­vi­na i po­la­žu u plit­ka dr­ve­na ko­ri­ta da se ota­pa­ju. Ov­ce pi­ju vo­du is­pod sni­je­ga ali po­ma­lo i če­sto, le­de­ni­ca im uda­ra u zu­be pa upra­vo pri­pi­ja­ju vi­še no što pi­ju! Pre­ma Mi­ću su se dru­gi do­ma­ći­ni rav­na­li – kad Mi­ćo iz­di­že u pla­ni­nu iz­di­za­li su i oni, kad on zdig­ne zdi­za­li su i oni. Ako Mi­ćo druk­či­je ni­je ura­dio, iz­di­za­lo se na nje­go­ške ka­tu­ne o Đur­đe­vud­ne i ta­mo se osta­ja­lo dok se na ima­nji­ma ne sre­di lje­ti­na. To je bio uobi­ča­je­ni ka­len­dar ko­ji je sa­mo Mi­ćo mo­gao ko­ri­go­va­ti.

A Mi­ćo­ve su­tu­ke i obi­ča­je ni­ko ni­je opo­na­šao ni­ti ga je ko pi­tao za nji­ho­vu svr­hu. I da ga je pi­tao, ve­le, ne bi mu od­go­vo­rio. Za bo­žić­no pe­ci­vo klao je bra­va ko­ji se naj­bli­že stru­zi pri­de­sio kad je Mi­ćo ušao u šta­lu na bad­njač­ko ju­tro. Mo­glo je to bi­ti naj­ma­nje ši­lje­že, sta­ra ov­ca ili pred­vod­nik ovan s čak­ta­rom i gri­vom, jed­na­ko je to brav­če gla­vom pla­ti­lo svoj pri­stru­žni po­lo­žaj kad je Mi­ćo ušao me­đu ov­ce na bad­nje ju­tro. Imao je naj­broj­ni­je sta­do ova­ca ne sa­mo na Tu­pa­nu ne­go i u Ba­nja­ni­ma, ali ni­kad nje­ga i nje­go­ve ov­ce ni­je pra­tio ov­čar­ski pas kao što pra­ti dru­ge čo­ba­ne. A imao je uvi­jek po dva psa, tor­na, ve­li­ka, run­do­va, je­dan ve­zan s jed­ne dru­gi s dru­ge stra­ne šta­le na se­lu ili to­ri­ne u pla­ni­ni! Kad se uve­če da­je psi­ma ve­če­ra, Mi­ćo je sa za­pa­lje­nim lu­čem sta­jao po­me­đu pa­sa na istom ra­sto­ja­nju od jed­no­ga i dru­go­ga osta­ju­ći u tom sta­vu dok psi ne po­li­žu svo­ja ko­ri­ta. Iz­nad kuć­nog pra­ga s unu­tra­šnje stra­ne dr­žao je op­ki­nu­tu i osu­še­nu vuč­ju zi­jev, bi­la je ra­za­pe­ta na tri ti­so­va kli­na. Mi­ćo ni­kad ni­je htio da slu­ša gu­sla­ra kad pje­va. Je­ka gu­sa­la to­li­ko mu je bi­la ga­nu­tlji­va da je od­mah mo­rao pi­ša­ti! I još su se dru­ge stva­ri o Mi­ću pri­ča­le, ali kad su uko­lek­ti­vlje­ne tu­panj­ske ov­ce za­mi­je­ni­le do­ma­ćin­ske kr­do­ve, sle­gla se pri­ča o Mi­ću. Ne­sta­lo je i vuč­je zi­je­vi s ti­so­vih kli­no­va iz­nad vra­ta. Ni­ko ne zna ka­ko je oda­tle ne­sta­la.

Za­dru­žni ov­čji krd naj­ma­nje je tri pu­ta bro­jem gr­la pre­ba­cio Mi­ćo­vo sta­do. Ši­ri­le su se za­dru­žne ov­ce Mi­ćo­vim sen­tom po Tu­pa­nu i Nje­go­šu, a čo­ban­ba­ša bio je Šo­ro Pan­tov s Bi­go­dža­ri­na. Imao je Šo­ro tri mla­đa čo­ban­ska po­moć­ni­ka, oni slu­ša­ju a on im bu­ljuk­ba­ša!

Šo­ro Pan­tov bio je se­o­ski zlo­rad­nik, zbo­ri­lo se da mu je mi­li­je od ka­kvo­ga šver­ca ili pre­va­re za­ra­di­ti di­nar no od po­šte­no­ga ra­da sto­ti­nu! Tram­p­io je ono či­me se ozbilj­ni do­ma­ći­ni ne ba­ve, kao lo­vač­ko pa­šče za ma­ga­re, ili sno­po­ve mla­će­vi­ne za po­smrt­nu ro­bu. A tr­go­vao je ćin­ter­ci­ma i sit­ni­ca­ma ko­ji­ma Ci­gan­ke naj­če­šće tr­gu­ju! Pred nje­go­vom ku­ćom ni­kad ni­je ni tri mje­se­ca rza­lo isto klju­se, va­zda je džam­ba­sio ko­nje kao Gur­bet! Јed­nom je imao sa­mo jed­nu kra­vu, sta­ru i usu­ka­nu, pa je i nju tram­pio za pre­gu­lje­nu i si­plji­vu klju­si­nu! A on­da je opet za­mi­je­nio tu ra­gu za kra­vu ko­joj su ro­go­vi ot­pa­li od sta­ro­sti. Gri­jo­ta je bož­ja što je Šo­ro če­pao ovim gre­šnim svi­je­tom, nje­mu je bi­lo mje­sto kod Ali­se u Ze­mlji ču­da. Ku­stu­ri­ca bi odi­sta do­bro pla­tio ta­kvog na­tur­šči­ka. Šo­ra su vo­lje­la pa­ščad mi­mo dru­ge lju­de. Uvi­jek je za njim išlo naj­ma­nje dvo­je pa­šča­di, a ni­za­šta mu ni­je­su bi­la po­treb­na. Ni tor­ni ve­za­ni ni pu­šte­ni psi ni­je­su la­ja­li na Šo­ra kad se pri­mi­če ne­či­joj ku­ći. Išao je na ve­li­ke pa­za­re, jed­nom u Bi­le­ću, dru­gom u Tre­bi­nje, tre­ćom na Gra­ho­vo, a ni­ti je što ozbilj­no ku­po­vao ni pro­da­vao. Imao je če­sti­tu že­nu Ma­ri­cu ko­ja je po­ka­zi­va­la sve zna­ke do­ma­ći­ce i ku­ćev­ni­ce, ali što za­lu­du kad ni­je ima­la do­ma­ći­na ko­ji usmje­ra­va ku­ću i red ku­će. Ra­di­la je Ma­ri­ca da­no­noć­no te su ži­vje­li, a ni­je se ču­lo da je iz­go­vo­ri­la gr­ku ri­ječ Šo­ru ni o Šo­ru. Uži­va­la je da joj Šo­ro ima bi­je­lu ko­šu­lju od kam­bri­ka kad ide na pa­ze­re da ne tr­gu­je. Ni njoj ni Šo­ru ni­je sme­ta­lo što su mu pro­gle­da­li lak­to­vi i ko­lje­na, što mu je per­čin kroz ka­pu pro­pa­nuo, ni što no­si opri­je­ča­ne opan­ke, uži­va­li su obo­je u nje­go­voj bi­je­loj ko­šu­lji! Jed­no­ga pa­za­ra Šo­ro­va ko­šu­lja je bi­la od be­za – užuć­ka­sto bi­je­la, a dru­gog od kam­bri­ka – bi­je­la kao sni­jeg ci­je­lac!

Kad je pa­la ze­mlja če­tr­de­set i pr­ve go­di­ne te usta­še po­ba­ca­le Sr­be u ja­me, Si­mo Era­ko­vić je po­veo če­tu u Her­ce­go­vi­nu da usta­ša­ma vra­ća dug istom mje­rom. Si­mo i Ba­nja­ni ni­je­su sa­mo pa­li­li i ža­ri­li mu­sli­man­ske ku­će, ne­go su do­go­ni­li iz Her­ce­go­vi­ne zna­tan pli­jen: ro­ga­tu sto­ku, ko­nje s opre­mom i ku­ćev­ni na­mje­štaj! No, Šo­ro Pan­tov ni­je išao u Si­mo­vu če­tu, ni se do­sti­rao u ona mje­sta kroz ko­ja je pro­šao Si­mo sa svo­jim za­žet­ni­ci­ma. Za­pam­ti­lo se šta je jed­nom Šo­ro upli­je­nio. Do­veo je osa­ma­re­no ma­ga­re, s jed­ne stra­ne na­to­va­re­na pra­zna du­bo­vi­na a s dru­ge tri sno­pa sla­me mla­će­vi­ne! Na ma­ga­re­ći an­tre­šelj ugla­vio je emaj­li­ra­ni cr­ve­ni sud! Uz ono dvo­je pa­šča­di ko­je su va­zda išli za njim, pri­sta­lo je ne­či­je na­pu­šte­no pse­to, kru­pan ze­ljov s opa­lje­nom dla­kom po le­đi­ma. Ali ni­je se Šo­ro pro­čuo ni po upli­je­nje­nom ma­ga­re­tu ni opa­lje­nom ze­ljo­vu, no po cr­ve­nom su­du od emaj­la. Šo­ro je mi­slio da je to ne­ka go­spod­ska šer­pa, nje­mu i Ma­ri­ci čud­no je bi­lo što ni­je ima­la dva ru­ko­hva­ta kao sve šer­pe, no sa­mo je­dan. Neo­bič­no im je bi­lo i što je sud uoko­lo raz­ve­den mi­mo dru­ge šer­pe i lon­ce, ali to su pro­tu­ma­či­li kao go­spod­sku ili tur­sku uj­dur­mu! Do­nio Šo­ro neo­bič­ni sud te Ma­ri­ca po­če­la u nj da ku­va ru­čak i vari mli­je­ko. Šo­ro je in­si­sti­rao da šer­pa bu­de stal­no na špo­re­tu, ko do­đe u ku­ću ne­ka se ču­di nje­go­vu pli­je­nu iz tur­ske Her­ce­go­vi­ne! Kad je že­na jed­no­ga ofi­ci­ra, ko­ji je po­sli­je ka­pi­tu­la­ci­je Ju­go­sla­vi­je do­šao na se­lo, ob­ja­sni­la Ma­ri­ci da Šo­ro ni­je upli­je­nio cr­ve­nu šer­pu no noć­ni sud u ko­ji se vr­ši ma­la i ve­li­ka nu­žda, i to ne dječ­ju no­šu no ki­blu za od­ra­slu če­ljad, si­ro­ta Ma­ri­ca po­lu­sku­va­ni ru­čak od­ni­je­la je pred pse. Ma­ri­ca je pla­ka­la, pa­ščad su ob­li­je­ta­la oko vru­ćeg je­la, Šo­ro se uči­nio da ni­je čuo šta je ofi­ci­ru­ša re­kla ni šta je Ma­ri­ca s cr­ve­nom šer­pom ura­di­la!

Šo­ro bi­ja­še vi­sok i ši­ro­kih ra­me­na ali je žen­ski ho­dio, si­tan mu ko­rak a uvi­jao se u sla­bi­na­ma kad ko­ra­ča. Ni­je voj­sku slu­žio, re­grut­na ko­mi­si­ja ga je oslo­bo­di­la oba­ve­ze kad su vi­dje­li da je li­jać, što zna­či da je u mud­noj ke­si imao bruh od ro­đe­nja. Pi­to­mo se Šo­ro smi­jao, pun mu smi­jeh kao naj­za­do­volj­ni­jem čo­vje­ku. Na svad­ba­ma je pje­vao tan­ko gla­so­vi­to, ni­ko ni­je umio da iz­nad sva­tov­ske tr­pe­ze slo­ži glas s dje­voj­ka­ma kad pje­va­ju – uz tr­pe­zu niz tr­pe­zu si­vi so­ko­le!

Ni­kad se u Šo­ro­vom to­ru ni­je da­lo vi­dje­ti vi­še no ne­ko­li­ko ova­ca, da­bog­da de­set. Stog si­je­na ni­je ogra­đi­vao, ne­go su nje­go­ve ov­ce, klju­sad ko­ju džam­ba­si i kra­va, kad je ima, op­ču­pa­va­li si­je­no sa svih stra­na i ta­ko ga po­la­ko spu­šta­li niz sto­ži­nu. Jed­nom se do­go­di­lo da je ta­ko pre­ki­nu­ti stog pao i uda­vio mu tri ov­ce. Svak se ču­dio ka­ko Ma­ri­ca iz­dr­ža­va s ta­kvim do­ma­ći­nom, a ona je ra­di­la sve u ku­ći i oko ku­će i uži­va­la kad Šo­ro ob­u­če bi­je­lu ko­šu­lju da ide na pa­za­re!

E, ta­kvo­ga Šo­ra po­sta­vio je ko­man­dant Stoč­ne bri­ga­de za ov­čjeg bu­ljuk­ba­šu u Se­ljač­koj rad­noj za­dru­zi Mi­lo­rad Era­ko­vić. Ču­vao je Šo­ro ov­ce dok je Za­dru­ga tra­ja­la, a osta­la su dva do­ga­đa­ja iz nje­go­ve čo­ba­ni­je da se o nji­ma pri­ča.

Za­dru­žno sta­do od pre­ko tri­sta ova­ca plan­do­va­lo je u Mi­ćo­vom plan­di­štu, u hla­do­vi­ni, a Šo­ro se iz­ma­kao na je­dan ću­vik da pod osa­mlje­nom bu­kvom sa­nak bo­ra­vi. Za­me­ta­nje cr­nog obla­ka od Rav­ne gla­vi­ce za Šo­ra ni­je bio ni­ka­kav vre­men­ski znak, to su Šo­ro­va vre­me­na, Mi­ćo­va me­te­o­ro­lo­gi­ja bi­la je za­star­je­la. Šo­ra je pro­bu­dio udar gro­ma, mu­nja je ras­ci­je­pi­la naj­vi­so­či­ju bu­kvu u Mi­ćo­vu plan­di­štu, pod njom osta­lo naj­ma­nje sto­ti­nu mr­tvih ova­ca. Bi­lo lje­to, žar­ki av­gust, ko­man­dant stoč­ne bri­ga­de hva­tao se za gla­vu. Šta da se ra­di s to­li­kim bra­vljim mr­ci­na­ma, usmr­đe­će se sva pla­ni­na, ne­ma to­li­ko pti­ca str­vi­nja­ra i li­si­ca da raš­ča­la­pa­ju to­li­ke le­še­ve! No pred­sjed­nik Du­šan uzeo je stvar u svo­je ru­ke, sa­zvao rad­nu ak­ci­ju, ras­po­re­dio do­ma­ći­ne i omla­di­nu od Mi­ćo­va plan­di­šta do ja­me Go­lub­nja­če, a to je bi­la raz­da­lji­na od naj­ma­nje tri ki­lo­me­tra. Ru­ka ru­ci do­da­va­la je i do­vla­či­la mr­tvu ov­cu, te su ih ta­ko sva­ku po­ba­ca­li u ja­mu bez­da­ni­cu. Omla­di­na je htje­la da pje­va, kao što je obi­čaj na rad­nim ak­ci­ja­ma, ali ni­je dao smrad. Su­ka­li su ro­je­vi mu­va zun­za­ra, nad­li­je­ta­li ak­ci­ja­še sa svih stra­na ga­vra­no­vi i or­lo­vi str­vi­nja­ri, ukr­sti­li su se pla­nin­ski vje­tro­vi da raz­ne­su smrad, Šo­ro je na­sta­vio s po­moć­ni­ci­ma da ču­va okr­nje­no sta­do. Put od Mi­ćo­va plan­di­šta do ja­me Go­lub­nja­če u ko­ju su po­ba­ca­ne gro­mom ubi­je­ne ov­ce, ne­ko je na­zvao Šo­ro­va šta­fe­ta. Ta­ko je uz Mi­ćo­vo i Šo­ro­vo ime upot­pu­ni­lo to­po­no­ma­sti­ku pla­ni­ne Nje­goš.

Kad je pre­va­li­lo lje­to, Šo­ro je sja­vio sta­do na tu­panj­ska pa­si­šta, ši­ljež su pri­do­da­ta ov­ca­ma pa je Šo­ro opet imao pred­vi­đe­ni broj od pre­ko tri­sta gr­la. Kad je na­stu­pi­la zi­ma, sta­do je raz­dvo­je­no utro­je, ni­je bi­lo šta­le da pri­mi sve ov­ce, pa su ugo­nje­ne u tri obli­žnje šta­le. Da­nju su se mi­je­ša­le na ro­vi­na­ma, gdje im je po­sta­vlja­no si­je­no i li­snik, a uve­če su ih na­su­mi­ce raz­dva­ja­li. Ni čo­ba­ni ni ov­ce ni­je­su zna­li na ko­ja vra­ta tre­ba ući – ble­ka, mot­ka i psov­ka usmje­ra­va­li su ula­zak. Bi­la je ja­ko snje­go­vi­ta i mra­zo­vi­ta zi­ma pa ni­je bi­lo ni go­vo­ra da mo­že sta­do kre­nu­ti ni­kud da­lje od šta­le i ro­vi­na.

Kra­jem fe­bru­a­ra po­če­le su ov­ce na­glo da je ja­lo­ve, što je na­ziv za po­ba­čaj plo­da. Do pri­rod­nog jag­nje­nja još je tre­ba­lo da pro­tek­ne mje­sec do mje­sec i po da­na, ali eto to­kom dvi­je–tri sed­mi­ce sko­ro da ni­je osta­lo ov­ce u Šo­ro­vom sta­du ko­ja ni­je po­ba­ci­la, iz­ja­lo­vi­la se. Na te umr­le plo­do­ve, na tu jag­njad do­spje­lu pri­je ro­đe­nja, ne do­li­je­ću or­lo­vi i ga­vra­no­vi, ti ne­vi­ni le­še­vi ni­je­su le­ši­ne ko­je pri­vla­če pti­ce što pra­te vu­ko­ve i voj­ske. Na te de­ta­lje mr­tvog ži­vo­ta sli­je­ću sa­mo svra­ke i vra­ne. Da­nju su oko Šo­ro­vog sta­da kre­šta­le pti­ce kre­šta­li­ce a po­no­ći la­ja­le li­si­ce i za­u­vi­ja­le se­o­ske su­ke­ri­ce. Ov­ce su na­pra­zno ble­ja­le!

Ko­man­dant Stoč­ne bri­ga­de po­ža­li se u Op­štin­skom ko­mi­te­tu na Ve­li­mlju da se ov­ce u Tu­panj­skoj za­dru­zi od ne­šta na­glo ja­lo­ve. To op­štin­skim pa­ta­ri­ca­ma do­bro do­đi da ja­ve u Sre­ski ko­mi­tet u Nik­ši­ću da su ne­pri­ja­te­lji ko­lek­ti­vi­za­ci­je umi­je­ša­li svo­je pr­ste u naj­glav­ni­ju se­ljač­ku rad­nu za­dru­gu u Ba­nja­ni­ma. Sre­ski ko­mi­tet on­da hit­no ja­vi Cen­tral­nom ko­mi­te­tu Ko­mu­ni­stič­ke par­ti­je Cr­ne Go­re i lič­no dru­gu Bla­žu Jo­va­no­vi­ću da se pre­du­zmu mje­re pro­tiv im­pe­ri­ja­li­stič­ke pro­pa­gan­de sa Za­pa­da ko­ja u svo­ju slu­žbu upre­že čet­nič­ke zlo­čin­ce ko­ji se još kri­ju po šu­ma­ma. Ko­ri­sti ih ta­ko da ban­di­ti iz­vo­de di­ver­zi­je u se­ljač­kim rad­nim za­dru­ga­ma u Ba­nja­ni­ma. Na­po­me­nu­li su da se čet­nič­ki bje­gu­nac Alek­sa Te­pav­če­vić naj­vi­še kre­će na re­la­ci­ji pla­ni­na Nje­goš – So­mi­na – Vo­lu­jak – Tru­si­na i da pre­ko go­lij­skih i piv­skih ja­ta­ka odr­ža­va ve­zu sa zli­kov­ci­ma ko­ji se kri­ju u san­džač­kim pla­ni­na­ma – Bo­žom Bje­li­com i Vla­dom Šip­či­ćem! Kad je Ve­lim­ski ko­mi­tet usta­no­vio da se ov­ce ja­lo­ve i u dru­gim za­dru­ga­ma u Ba­nja­ni­ma, ažu­ri­ran je iz­vje­štaj o Tu­panj­skoj za­dru­zi no­vim po­da­ci­ma i za­tra­že­na je što br­ža ak­ci­ja Sre­skog ko­mi­te­ta. Ta­ko se la­nac oba­vje­šte­nja ob­no­vio i upot­pu­nio, pa je lič­no Bla­žo Jo­va­no­vić na­re­dio Mar­ku Ku­tla­či da po­đe u Ba­nja­ne i pro­ci­je­ni si­tu­a­ci­ju. Znao je Bla­žo da sta­ri po­li­tič­ki me­šter naj­bo­lje pro­cje­nju­je se­ljač­ke do­ga­đa­je, znao je Bla­žo da Mar­ko zna Ba­nja­ne do naj­sit­ni­je po­je­di­no­sti, sta­ri se­na­tor i član Ze­mljo­rad­nič­ke stran­ke imao je pri­je ra­ta že­tvu gla­so­va u Ba­nja­ni­ma. Mar­ko je u pred­iz­bor­nim kam­pa­nja­ma obe­ća­vao banj­skim vo­lo­vi­ma da će im po­zla­ti­ti ro­go­ve!

Za­ka­zan na Ve­li­mlju otvo­re­ni sa­sta­nak svih pred­sjed­ni­ka se­ljač­kih rad­nih za­dru­ga iz Ba­nja­na, ko­man­da­na­ta bri­ga­da i za­dru­ga­ra što že­le da pri­su­stvu­ju sa­stan­ku ko­ji or­ga­ni­zu­je Op­štin­ski ko­mi­tet a ko­me će pri­su­stvo­va­ti dru­ga­ri­ca Vje­ra Ko­va­če­vić, se­kre­tar Sre­skog ko­mi­te­ta i drug Mar­ko Vu­ja­čić biv­ši vi­jeć­nik Av­no­ja u Jaj­cu i vi­so­ki dr­žav­ni funk­ci­o­ner.

Pu­na kr­ca­ta op­štin­ska sa­la u ko­joj se lje­ti sla­že oši­ša­na za­dru­žna vu­na i su­ši li­po­vi­na. Na sa­sta­nak do­šlo i mno­go ne­ka­da­šnjih do­ma­ći­na i ta­da­šnjih za­dru­ga­ra. Na čel­nim mje­sti­ma sje­de sa­mo Vje­ra i Mar­ko, se­kre­tar Ko­mi­te­ta i dru­gi sit­ni gla­va­ri uću­ste­či­li se u pr­vom re­du, for­mi­ra­na još dva–tri re­da od im­pro­vi­zo­va­nih sje­di­šta, svi osta­li sto­je. Uvod­ni re­fe­rat je pod­nio se­kre­tar Op­štin­skog ko­mi­te­ta, ukrat­ko je sa­op­štio evi­den­ci­ju po­ja­lo­vlje­nih ova­ca u banj­skim za­dru­ga­ma a op­šir­no se za­dr­žao na ob­li­ci­ma op­struk­ci­je, de­struk­ci­je i di­ver­zi­je u pro­ce­su ko­lek­ti­vi­za­ci­je ze­mlje. Po­me­nuo je po­i­me­nič­no Ba­nja­ne ko­ji do­bi­ja­ju pi­sma, čak i pa­ke­te, od čet­ni­ka ko­ji su po­bje­gli u En­gle­sku i Ame­ri­ku. Do­zna­lo se da Sta­ni­ša Pe­jov s Pe­tro­vi­ća ima ra­di­jo na ba­te­ri­je te taj­no slu­ša bur­žo­a­sko–čet­nič­ku pro­pa­gan­du ko­ja si­je otrov pro­tiv Fe­de­ra­tiv­ne Na­rod­ne Re­pu­bli­ke Ju­go­sla­vi­je, nje­nih ko­mu­ni­sta, nje­nog so­ci­ja­li­zma, nje­ne he­roj­ske Ar­mi­je, nje­no­ga brat­stva–je­din­stva! A po­seb­no pro­tiv naj­bo­lje­ga si­na na­ših na­ro­da i na­rod­no­sti, le­gen­dar­nog rat­nog ko­man­dan­ta, na­rod­nog he­ro­ja, pred­sjed­ni­ka Re­pu­bli­ke i Mar­ša­la Ju­go­sla­vi­je, dru­ga Jo­si­pa Bro­za Ti­ta! Osta­tak ku­la­ka ko­ji ni­je­su oti­šli za Ko­tor to­kom oslo­bo­di­lač­ke re­vo­lu­ci­je, kao što je Sta­ni­ša Pe­jov, opa­sno di­že gla­vu! Ima ozbilj­nih gla­so­va da je s te stra­ne pri­spje­la otrov ko­ja je pro­su­ta po si­je­nu i li­sni­ku da se po­ja­lo­ve za­dru­žne ov­ce!

Po­sli­je uvod­nog re­fe­ra­ta ja­vlja­li su se za ri­ječ pred­sjed­ni­ci za­dru­ga kod ko­jih je re­gi­stro­va­no ja­lo­vlje­nje ova­ca naj­vi­še se za­a­dr­ža­va­ju­ći na svom uvje­re­nju da kon­ce od di­ver­zi­je u sto­čar­skoj pro­iz­vod­nji dr­ži čet­nič­ka ban­da ko­ju još slav­na Ud­ba ni­je uspje­la da eli­mi­ni­še. Pre­mr­li od lju­to­ga stra­ha pred­sjed­ni­ci za­dru­ga su se utr­ki­va­li u pro­na­la­že­nju di­ve­r­za­na­ta i nji­ho­vih mo­gu­ćih ja­ta­ka u re­do­vi­ma za­dru­ga­ra. Jed­ne no­ći pri­mi­je­tio je je­dan pred­sjed­nik da se ne­ko šu­nja oko za­dru­žnog ma­ga­ci­na, ali uspio je ne­pri­ja­telj da mu umak­ne! Je­dan je kod za­dru­žnog sto­ga si­je­na na­šao ne­ka­kav gu­me­ni sa­ket ka­kvo­ga ni­kad pri­je ni­je vi­dio. Do­nio ga je u svo­ju kan­ce­la­ri­ju, ali ni­ko ne zna ka­ko je oda­tle ne­stao! Re­đa­li su se ta­ko ne­po­bit­ni do­ka­zi di­ver­zi­je, svi bi se pred­sjed­ni­ci za­dru­ga is­ka­za­li s ta­kvim do­ka­zi­ma da pred­sjed­nik Ma­ca­var­ske za­dru­ge ni­je, i to ne­na­mjer­no, pre­ki­nuo ta­kve di­sku­si­je. Vu­ka­šin s To­či­na po­lja iz Ma­ca­va­ra na­šao je smr­sak cr­ve­ne pre­đe na sa­mu stru­gu od ov­čar­ni­ka, pa je si­gu­ran da se sva­ka ov­ca iz­ja­lo­vi­la ko­ja je pre­šla pre­ko to­ga na­ga­za. Ne ka­že on da čet­nič­ki ja­ta­ci ni­je­su pro­su­li otro­ve i si­ča­ne po li­sni­ku i si­je­nu, ali cr­ve­ni ga je smr­sak uvje­rio da su i vje­šti­ce uze­le stvar u svo­je ru­ke! Da su, kao i va­zda što su na­u­i­či­le, uman­đi­ja­le zli na­tur na za­dru­žne ov­ce da se po­ja­lo­ve. Ni­je Vu­ka­šin bio za­tvo­rio usta, još je htio da go­vo­ri o zlim vje­šti­ca­ma, kad je tre­nuo na no­ge se­kre­tar Ko­mi­te­ta i re­kao da se sve­mu lak­še do­mi­sli­ti no od­lu­ci Ma­ca­va­ra­na da se ta­ko pri­mi­ti­van, fa­na­ti­zmom za­tu­can i kraj­nje ne­pro­svi­je­ćen čo­vjek mo­že po­sta­vi­ti sa pred­sjed­ni­ka jed­ne so­ci­ja­li­stič­ke rad­ne za­dru­ge! To­ga naj­vi­šeg do­ka­za da je mark­si­stič­ko–le­nji­ni­stič­ka i ti­tov­ska svi­jest ufa­ti­la svo­ga ko­ri­je­na i u Ba­nja­ni­ma. Valj­da bi tre­ba­lo – na­sta­vljao Se­kre­tar, da dr­žav­ni slu­žbe­nik na po­vjer­lji­vom po­lo­ža­ju zna da su po­po­vi iz­mi­sli­li i bo­ga i sve­ce i vje­šti­ce i vam­pi­re da se za­glu­plju­ju ši­ro­ke na­rod­ne ma­se. Marks, En­gels i Le­njin ja­sno su do­ka­za­li da ne po­sto­ji ni­šta što čo­vjek ne mo­že oči­ma vi­đe­ti, uši­ma ču­ti i ru­ka­ma do­hva­ti­ti. On­da je se­kre­tar pred­lo­žio da se ma­ca­var­ski pred­sjed­nik od­mah raz­ri­je­ši du­žno­sti kao pri­mi­ti­van čo­vjek ko­ji u ozbilj­nu ras­pra­vu o im­pe­ri­ja­li­stič­koj di­ver­zi­ji u ko­lek­ti­vi­za­ci­ji ze­mlje upli­je­će vje­šti­ce i bu­da­la­šti­ne u ko­je ne mo­že ni­je­dan mark­si­stič­ki i so­ci­ja­li­stič­ki gra­đa­nin vje­ro­va­ti.

Na­stu­pio ta­jac, si­ro­ti se Ma­ca­va­ra­nin po­krio uši­ma pa ni cr­ni ni bi­je­li, ne­ko­li­ci­na uz­dr­ža­va­ju ka­šalj, je­dan sta­ri Mi­lja­nić kre­še da za­pa­li lu­lu ko­ja mu se pre­tu­li­la, a ko­ju ni­je is­pu­štao iz zu­ba! Uto­li­ko Mar­ko Ku­tla­ča ne­što šap­nu Vje­ri na uvo, ona mu gla­vom da­de znak odo­bra­va­nja, te Mar­ko usta­de. Ni­je Mar­ko oko­li­šao no se di­rekt­no obra­tio Šće­pa­nu Sa­ri­ću či­ji se tram­bu­las oko gla­ve iz­dva­jao žuć­ka­sto–cr­ve­nom bo­jom iz mr­ko–si­ve zbi­je­no­sti za­dru­ga­ra ko­ji su ne­po­zva­ni do­šli na re­če­ni sa­sta­nak u op­štin­skoj sa­li za vu­nu i li­po­vi­nu. Ve­li Mar­ko Ku­tla­ča:

– Dru­že Šće­pa­ne, Šće­pa­ne Sa­ri­ću, aj­de, ama­na­ti, re­ci šta mi­sliš o ja­lo­vlje­nju ova­ca u va­šoj tu­panj­skoj i u osta­li­jem za­dru­ga­ma u Ba­nja­ni­ma. Ela Šće­pa­ne! Ne boj se – ne­ćeš oti­ći u za­tvor za to što ka­žeš!

Opet je bi­la mr­tva ti­ši­na, ni ka­šalj ni­je tre­ba­lo us­pre­za­ti kao pri­je, ču­lo se sa­mo ka­ko onaj sta­ri Mi­lja­nić cu­pli lu­lu, vu­če dim kroz po­du­ži či­buk, ali iz­gle­da ne­će da mu go­ri du­van. Šće­pan ubu­bu­ljio če­lom iz­me­đu oko gla­ve ob­mo­ta­nog tram­bu­la­sa, je­ze­re mu se ze­le­ne oči kao okri­jek, kad ga je pro­zvao Mar­ko – za­ba­cio je gla­vu na­vi­še! Šće­pan se opet po­ka­zi­vao kao Šće­pan. Is­kro­čio je iz zbi­je­ne gru­pe, po­šao ma­lo una­pri­jed, stao i re­skim gla­som od­go­vo­rio Mar­ku Ku­tla­či:

– Dav­no mi je go­spo­di­ne Mar­ko …

Kad je Šće­pan Mar­ka na­zvao go­spo­di­nom, se­kre­tar Op­štin­skog ko­mi­te­ta sko­čio je na no­ge, za­gra­nao ru­ka­ma i htio je da in­ter­ve­ni­še da se pre­va­zi­đe­ni rječ­nik ne mo­že upo­tre­blja­va­ti u vri­je­me so­ci­ja­li­zma i ko­lek­ti­vi­za­ci­je, ali Vje­ra je na nje­ga mah­nu­la ru­kom da sjed­ne. Se­kre­tar se ne­volj­no sni­zao na sto­li­cu a Šće­pan je na­sta­vio:

– Ka­žem ti go­spo­di­ne Mar­ko, evo mi je dav­no pa­sa­lo se­dam­de­set go­di­na ot­ko sam na oči pro­gle­do, a še­set je go­di­na otkad sam se do­ma­ći­nom na­zvao, pa nit sam čuo ot­ko pam­tim nit sam vi­di­jo ot­ko sam do­ma­ćin da se zi­mi či­ni s ov­ca­ma ono što se š nji­ma či­ni ot­ko su nas raz­do­ma­ći­ni­li i za­dru­gu do­ma­ći­nom uči­nje­li! Pred mo­ju ku­ću va­zda je ble­jo bu­ljuk ova­ca, ne­kad ma­nji ne­kad vi­ši. Kad su bi­li ra­to­vi i zle go­di­ne spa­do sam na tri ov­ce, ne­kad ih je bi­lo i bli­zu pe­de­set, ali ra­ču­naj­mo da sam ih sve do za­dru­ge ima­vo tu ne­đe oko tri­des! Kad se zi­mi po­la­že si­je­no ov­ca­ma na ro­vi­ne, i kad im se gra­ne li­sni­ka po­bo­du u sni­jeg, mo­ra­ju se na ro­vi­ne pr­vo pu­šta­ti ov­no­vi, pa tek kad se oni si­ta­ni naj­e­du, na ro­vi­ne se iz­ja­ve ov­ce! Ako ih za­jed­no pu­štiš, ov­no­vi ja­ki i ro­ga­ti uda­ra­ju ov­ce u tr­buk i sva­ka će se od ti­je uda­ra­ca iz­ja­lo­vi­ti ako joj je ja­nje oži­vlje­lo u lu­bi­ni. Kad sam goć oti­šao na put, mo­ro sam na­kri­ča­ti fa­mi­lji da ni u ma­ni­ti lik ne pu­šta­ju je­da­nak ov­ce i ov­no­ve na ro­vi­ne. Da ih ne pu­šta­ju na ro­vi­ne za­jed­no od Bo­ži­ća kad u ov­ce lu­čin­sko­ga pri­pu­sta oži­vlju­je plod pa do Bla­go­vi­je­sti kad je ov­ca­ma va­kat od mla­đe­nja! Ako sam za­bo­ra­vi­jo da uči­nim taj na­krič – ov­ce su se po­ja­lo­vi­le. Na­kva ne­vi­dov­na si­la na­mlje­šti­la je tre­vo­ve ko­je čo­ek svo­jom gla­vom ne mo­re ras­tol­ma­či­ti. Ov­ce i ko­ze su tra­vo­pa­sni aj­van, jed­nu tra­vu pa­su i jed­nu vo­du pi­ju, ali po­me­đu ov­na i jar­ca raz­li­ka je sto­ti­nu ras­te­glja­ja. Ovan i ja­rac su mu­ški aj­van ali se raz­li­či­to po­na­ša­ju pre­ma žen­sko­me aj­va­nu. Ja­rac je, go­spo­di­ne Mar­ko, slič­ni­ji grac­koj go­spo­di ko­ja te­to­ši že­ne no se­lja­ci­ma ko­ji že­na­ma za­po­vi­je­da­ju. Ja­rac se prop­ne te pr­vi­jem no­ga­ma sa­vi­je gra­nu da br­ste ko­ze, a ovan s ro­go­vi­ma tu­če ov­cu pra­vo u tr­buk da je šće­ra s ro­vi­na i ugra­bi nje­zin za­lo­gaj. Kad asu­liš ov­na on ne pu­šta ava­za, a jar­ca sto­ji der­nja­va da se od nje­go­ve kriv­nja­ve sve raz­li­je­že. Ta­ko je to na­mlje­šti­la na­kva ne­vi­dov­na si­la ko­ja je stvo­ri­la i nas i naš aj­van! Upi­taj ti, go­spo­di­ne Mar­ko, za­dru­žne gla­va­re, ov­čje bu­ljuk­ba­še i nji­jo­ve po­ma­ga­če kad su pr­vo na ro­vi­ne pu­šta­li ov­no­ve pa on­da ov­ce. Ako se do­ka­že da su ikad to uči­nje­li, jo­pet me spr­caj­te u Ku­ću Žut­ki­ća da ro­bu­jem ko na­rod­ni ne­pri­ja­telj! Banj­ske ov­ce, go­spo­di­ne Mar­ko, ni­je po­ja­lo­vi­jo ni kralj Pe­tar iz Lon­do­na, ni čet­ni­ci iz pla­ni­na, ni Sta­ni­ša Pe­jov ko­ji na ra­di­jo slu­ša svljec­ke vi­je­sti. Ni­je­su ih po­ja­lo­vi­le ni vlje­šti­ce s cr­ve­nom pre­đom, no čo­ba­ni ko­ji ni­je­su za­vr­ši­li čo­ban­sku ško­lu Mi­ća Ili­ji­na. To ti ja, go­spo­di­ne Mar­ko, ka­žem s mo­je stra­ne, a ti to ako oćeš ka­ži Bla­žu Jo­va­no­vi­ću, a on ako mu ba­sta ne­ka to isto ka­že Ti­tu u sred Bi­jo­gra­da!..

Šće­pan je još htio da go­vo­ri, ali Vje­ra i Mar­ko usta­li su i bez ri­je­či na­pu­sti­li sa­lu. Sa­lu su on­da na­pu­sti­li Šće­pan i svi ne­po­zva­ni za­dru­ga­ri, a osta­li su pred­sjed­ni­ci za­dru­ga, ko­man­dan­ti rad­nih bri­ga­da i op­štin­sko ru­ko­vod­stvo. Bio je is­pe­čen ve­li­ki ovan u čast vi­so­kih ru­ko­vo­di­la­ca iz Nik­ši­ća i s Ce­ti­nja, ali dok su Vje­ra i Mar­ko u li­mu­zi­na­ma hi­ta­li na po­vrat­ku, za­dru­žni gla­va­ri i op­štin­ski ru­ko­vo­di­o­ci, ona­ko oze­bli u ne­za­gri­ja­noj op­štin­skoj sa­li raš­ča­la­pa­li su pe­če­nog ov­na kao glad­ni vu­ci. Jeo je i ma­ca­var­ski pred­sjed­nik Vu­ka­šin, pro­ždi­rao je ma­sne za­lo­ga­je ov­nu­ji­ne mo­le­ći se i Bo­gu i vje­šti­ca­ma da ni­ka­kvo zlo ne uči­ne Mar­ku Ku­tla­či i Šće­pa­nu Sa­ri­ću ko­ji mu od­bra­ni­še čin pred­sjed­ni­ka za­dru­ge od Op­štin­skog se­kre­ta­ra ko­ji ga je htio raš­či­ni­ti. Pri­ča­lo se da je to bio pr­vi banj­ski skup na ko­je­mu se ni­je na­zdra­vlja­lo. Bi­lo je ra­ki­je, svi su re­dom na­gi­nja­li iz bo­ce, ali ni­je se ču­la ni ri­ječ zdra­vi­ce. U mo­jim Ba­nja­ni­ma ne­ka na ka­kvom oku­pu ne sje­di vi­še no tro­ji­ca, tu mo­ra bi­ti naj­ma­nje pet zdra­vi­ca. Sa­hra­na bez tu­žba­li­ce ne ra­ču­na se sa­hra­nom, ni skup­šti­na bez zdra­vi­ca skup­šti­nom. Oja­đe­li Ma­ca­va­ra­nin ko­ji je s vje­šti­ca­ma na­br­čao na op­štin­skog se­kre­ta­ra, po­seb­no se pro­čuo kao na­zdra­vi­čar kad je po­sta­vljen za pred­sjed­ni­ka se­ljač­ke rad­ne za­dru­ge. Kad je po­dig­nut ov­čar­nik na sred Ma­ca­va­ra, bi­la je ve­li­ka go­zba pri­re­đe­na. Bo­ce ko­na­vo­ske ra­ki­je igra­le su ko­lo niz tr­pe­zu, ple­ća su svr­ta­li gla­va­ri, a zdra­vi­ce na­ra­sta­le. Vu­ka­šin se u zdra­vi­ci za­kleo svo­jim obra­zom i na­pret­kom da Ma­ca­var­skom ov­čar­ni­ku ne­ma ma­ne da je po­dig­nut na sred gra­da Du­brov­ni­ka, a nek­mo­li na sred Ma­ca­va­ra.

Ve­lim­ska op­štin­ska sa­la vi­še se pro­ču­la po pro­da­ji za­dru­žne vu­ne no po Šće­pa­no­vom od­go­vo­ru Mar­ku Ku­tla­či i go­zbi bez zdra­vi­ca.

Iz svih banj­skih za­dru­ga oši­ša­na vu­na se do­go­ni­la u op­štin­sku sa­lu, tu se mje­ri­la i sla­ga­la, pa kad se skup­no pro­da, od­go­va­ra­ju­ća za­ra­da di­je­lje­na je za­dru­ga­ma. Kad su svoj do­la­zak na­ja­vi­li ot­ku­plji­va­či vu­ne iz sa­ra­jev­ske voj­ne fa­bri­ke tek­sti­la, se­kre­tar Op­štin­skog ko­mi­te­ta s Ve­li­mlja po­zvao op­štin­skog pi­sa­ra Vas­ka Vu­lo­va i re­kao da mu po­vje­ra­va po­sao za ko­ji ne smi­je zna­ti ni cr­na ze­mlja. Re­kao mu je ma­lo pri­ja­telj­skim a ma­lo pri­je­te­ćim gla­som da će mu se za­bo­ra­vi­ti ne­dje­la iz ra­ta, za ko­ja je bio za­slu­žio me­tak u če­lo, ako ura­di to što mu se po­vje­ra­va da opo­sli. A po­vje­ra­va mu se da de­set vre­ća ci­men­ta, ko­je su osta­vlje­ne na od­go­va­ra­ju­će mje­sto, po­si­je po vu­ni ko­jom je bi­la na­pu­nje­na op­štin­ska sa­la. Do Vas­ka je bi­lo da, ka­ko zna i umi­je, tih hi­lja­du ki­lo­gra­ma ci­men­ta pro­spe po za­dru­žnoj vu­ni. To je zna­či­lo da svu noć mi­je­ša vu­nu po­si­pa­ju­ći je ci­men­tom i pre­ba­cu­ju­ći je­dan sloj na dru­gi. Tre­ba­lo je po­sao ta­ko fi­no ura­di­ti da ni slu­čaj­no sju­tra­šnji tr­gov­ci ne pri­mi­je­te da je po­ci­men­ta­na vu­na, a što na kra­ju zna­či da će tr­gov­ci pla­ti­ti hi­lja­du ki­la ci­men­ta kao hi­lja­du ki­la vu­ne! Vas­ku je se­kre­tar šap­nuo na uvo da po­vje­re­ni mu po­sao ima po­seb­no zna­če­nje ko­je mu on ne mo­že po­vje­ri­ti, a da Vas­ko do­ži­vot­no dr­ži taj­nu ako ne že­li da se po­teg­ne pi­ta­nje ka­ko je iz­bje­gao da no­si par­ti­zan­skog ra­nje­ni­ka kad je bio od­re­đen, on – isti Vas­ko, da još s tro­ji­com sre­do­nja s Ve­li­mlja od­ne­su ra­nje­ni­ka na Du­boč­ke da ga ope­ri­še dr Ni­ko Mi­lja­nić. Vas­ko je bes­po­go­vor­no pri­stao i oba­vio po­vje­re­ni mu po­sao bez gre­ške.

Ne bi se zna­lo za Va­sko­vu rat­nu di­ver­zi­ju, ko­ju je Se­kre­tar is­ko­ri­stio, da ga ni­je oda­la nje­go­va že­na Mi­li­ja­na ko­ja se bi­la po­fa­ta­la s Aki­mom Mić­ko­vi­jem iz Pri­gra­di­ne. Mi­li­ja­na je lju­bav­ni­ku na vje­ru is­pri­ča­la ka­ko je Vas­ko iz­bje­gao da no­si par­ti­zan­skog ra­nje­ni­ka, ali kad je Vas­ko za­te­kao lju­bav­ni­ka u si­jen­sko­me ko­ta­ru, okla­pio je Aki­ma konj­skom ogla­vi po gla­vi da su mu se ubo­ji­ne po­zna­va­le za ne­ko­li­ko da­na. On­da je ona­ko ša­re­ne gla­ve Akim is­pri­čao Va­sko­vu taj­nu ko­ju mu je po­vje­ri­la Mi­li­ja­na u lju­bav­no­me za­gr­lja­ju. Kad su Vas­ka od­re­di­li da sju­tri dan no­si par­ti­zan­skog ra­nje­ni­ka na Du­boč­ke, Vas­ko ti se uve­če na­pij us­kva­sle va­re­ne su­rut­ke od ko­je i pas do­bi­je pro­liv ako se nje na­lo­če, a nek­mo­li čo­vjek. I kra­va se pro­ku­žnja od us­ki­sle va­re­ne su­rut­ke, sa­mo svi­nja ne­ma po­slje­di­ca ako se nje na­lo­če. Kad su sju­tri dan od­re­đe­na če­tvo­ri­ca za­met­nu­li na ra­me­na no­si­la s ra­nje­ni­kom, ve­se­lom ti Vas­ku po­pu­sti pe­tlja te se uvan­džaj u ga­će. Po­žu­ti mu no­ga­vi­ce, opan­ci mu se na­plij ono­ga dže­ne­va, uždij smrad a oba­su­či ga roj mu­va! Ta­ko ukva­še­nog Vas­ka is­klju­či­li su iz one če­tvor­ke ko­ja no­si ra­nje­ni­ka, ostao je Vas­ko da se pre­vi­ja u pro­liv­nim mu­ka­ma, a na­šli dru­go­ga sre­do­nju da ga za­mi­je­ni. Kao što re­ko­smo, Akim je odao Va­sko­vu taj­nu, kao što će i Vas­ko oda­ti taj­nu se­kre­ta­ra Op­štin­skog ko­mi­te­ta isto­ga da­na kad su se ras­for­mi­ra­le se­ljač­ke rad­ne za­dru­ge u Ba­nja­ni­ma. Dav­no je ka­za­no – za­kle­la se ze­mlja ra­ju da se taj­ne sve do­zna­ju!

Kao Mi­ćo Ili­jin za ov­čje, ta­ko je Ra­ko Pa­vlov bio uzor za ko­zje čo­ba­ne. Mi­ćov Gor­nji Tu­pan svo­jom rav­ni­nom i ukr­šte­nim bla­gim vje­tro­vi­ma od­go­va­rao je ov­ca­ma, a Do­nji Tu­pan, po­seb­no Ću­re­vac is­pod ko­ga je Ra­ko­va ku­ća, nu­dio je za­no­vet­ne kr­še­ve kroz ko­je se ko­ze kre­ću kao ri­be kroz vo­du! Ko­li­ko je ov­čji čo­ban uspo­ren u po­kre­ti­ma i mi­ran u gla­su, to­li­ko ko­zje­ga čo­ba­ni­na kra­se hi­tre no­ge, po­dig­nut glas i tan­ko ja­ra­ka­nje! Mi­ćo Ili­jin ni­kad ni­je zvi­ždao s pr­sta, a Ra­kov zvi­žduk s ma­lo­ga pr­sta od de­sne ru­ke pro­si­je­cao je zi­mi Ću­re­vac a lje­ti Rav­nu gla­vi­cu. Mi­ćo­vo be­e­e­ja ma­lo se raz­li­ko­va­lo od ble­ka ov­na pred­vod­ni­ka, a kad Ra­ko za­tru­bi usna­ma da va­bi ko­ze, či­ni ti se da je se­dam pra­zo­vi­tih jar­če­va sa­sta­vi­lo svo­je pr­sko­ve u jed­nu tru­bu! Mi­ćo je sa­mo hva­tao ši­re­vi­ne, a Ra­ko se s ko­zjim kr­dom pro­vla­čio iz­me­đu uz­ra­đe­nih do­li­na i sje­no­ko­sa, tre­ba­lo je Ra­ko­ve vje­šti­ne pa da ko­za ne pre­sko­či me­đu i usko­či u tu­đu šte­tu.

Do­ma­ćin ko­ji ima do­sta ko­za oskud­no­ga je sje­no­ko­sa, da ima do­sta sje­no­ko­sa dr­žao bi ov­ce a ne ko­ze! Za ko­ze se pri­pre­ma­ju kra­jem lje­ta li­sni­ci, to je hra­sto­vo i ja­se­no­vo gra­nje pro­su­še­no i sa­đe­ve­no u ši­ro­ki va­ljak ko­ji se za­šti­ti – za­vr­ši, kro­vom što ga ču­va od vo­de. Ali ne mo­že se pri­pre­mi­ti to­li­ko li­sni­ka ko­li­ko je po­treb­no za krd ko­za ko­li­ki je imao Ra­ko Pa­vlov. Bro­jem ko­zjih gr­la Ra­ko je pre­ba­ci­vao broj Mi­ćo­vih ova­ca. Ali brst uspje­šno za­mje­nju­je li­sni­ke. Na pro­sto­ri­ma ni­sko­ga ši­blja ko­za do­hva­ta vr­ho­ve tan­kih iz­da­na­ka s pu­polj­ci­ma, a na pro­sto­ri­ma vi­so­kog dr­ve­ća ko­si­je­rom se kre­še gra­nje da ga br­ste ko­ze. Ta­ko ko­ze zi­mi po­br­ste sil­no li­šće ko­je se za­met­nu­lo u pu­polj­ci­ma i če­ka pro­lje­će s ju­žnim vje­tro­vi­ma da se pro­bu­di! Zi­mi se ko­ze naj­lak­še hra­ne kad pad­ne vi­so­ki sni­jeg pa se uhva­ti po­vr­ši­ca, što zna­či da se ob­ju­že­ni sni­jeg na­glo smr­zne. Ne smr­zne se či­ta­va vi­si­na sni­je­ga no se na po­vr­ši­ni ofor­mi le­de­na ko­ra ko­ja mo­že is­dr­ža­ti te­ži­nu ne sa­mo ko­ze ne­go i čo­ba­ni­na. Po ta­kvoj po­vr­ši­ci ko­ze se raz­i­gra­ju, a do­mog­nu se i one br­sti ko­ju su s go­le ze­mlje mo­gle sa­mo da gle­da­ju. Kad na­stu­pe ta­kve po­vr­ši­ce, Ra­ko je dnev­no hva­tao s ko­za­ma ko­li­ko bi mo­gao ko­nja­nik su­vom ze­mljom pre­tr­ča­ti!

Kad bi pao sni­jeg mom­ku do po­ja­sa a iz­o­sta­la po­vr­ši­ca, Ra­ko je svo­jim ho­dom pra­vio pr­ti­nu do pr­ve br­sti. Ga­zio je no­gom pred no­gu, za njim je pr­vo išao ja­rac ko­ji no­si zvo­no, on­da re­dom dru­gi jar­če­vi, ko­ze sta­re pa mla­de, naj­po­to­nja su ja­rad! Ra­ko je iz­ra­stao ši­ro­kim tor­zo­om iz sni­je­ga, jar­če­vi­ma su ni­ca­li vr­ho­vi ro­go­va iz pr­ti­ne, a ko­ze s ja­ra­di­ma kre­ta­le su se ne­vi­dlji­vo kao kroz usi­jek! Kad Ra­ko ta­ko do­ga­zi – do­gam­ba, do br­sti, raz­ga­zi sni­jeg na jed­nu stra­nu i pro­pu­sti pr­vo­ga jar­ca. On­da raz­ga­zi na dru­gu, na tre­ću i če­tvr­tu stva­ra­ju­ći pro­stor jar­če­vi­ma da pr­vim no­ga­ma sa­vi­ja­ju gra­ne ko­je će po­br­sti­ti ko­ze. Dok se ko­ze oku­plja­ju oko jar­če­va sa sa­vi­je­nim gra­na­ma, Ra­ko svo­jom sna­gom raz­ga­žu­je sni­jeg otva­ra­ju­ći no­ve pro­sto­re za jar­če­ve! Ne pre­sta­je da svo­ju sna­gu uli­va u ko­ze sve dok se one ne za­si­te. Zlo­rad­ni­ci su opa­da­li Ra­ka da dr­ži ve­li­ki broj jar­če­va jer uži­va u nji­ho­vim ro­go­vi­ma, a do­ma­ći­ni su zna­li da su jar­če­vi nje­go­vi po­ma­ga­či kad na­stu­pe snje­go­pad­ne zi­me. Kad i Mi­ćo ov­ce, Ra­ko je o Đur­đe­vud­ne ja­vio ko­ze u Nje­goš, ali ne na ne­ki od ka­tu­na u pod­nož­ju pla­ni­ne. Ni­ti je use­lja­vao u pla­nin­sku ko­li­bu kao što to ra­de dru­gi iz­dig­ni­ci na ka­tu­ni­šta nje­go­ška. Ra­ko je za svo­je ko­ze iza­brao Vi­li­nu pe­ći­nu is­pod Rav­ne gla­vi­ce, a ona je sam vrh Nje­go­ša! Ta­ko je Ra­ko svo­jim iz­di­gom u pe­ći­nu na­slje­đi­vao ne sa­mo svo­je pret­ke, ko­ji s Ve­le­sto­va ni­je­su do­šli na Tu­pan s ov­ca­ma i ko­za­ma, ne­go i sta­nov­ni­ke Cr­ve­ne sti­je­ne či­ji se ži­vot od­vi­jao u pe­ći­na­ma. Ni­je iz­gle­da slu­čaj­no što se Cr­ve­na sti­je­na na­la­zi na pre­ma­ku Ba­nja­na u Her­ce­go­vi­nu! Dru­gi čla­no­vi po­ro­di­ce osta­ja­li su lje­ti da oba­vlja­ju po­slo­ve na ima­nju, a sa­mo Ra­ko i nje­go­va že­na Kr­sti­nja bi­li su s ko­za­ma u Vi­li­noj pe­ći­ni. Sa­mo lov­ci na di­vo­ko­ze i be­ra­či lje­ko­vi­to­ga bi­lja mo­gli su bi­ti go­sti u Ra­ko­voj pe­ći­ni. Sje­ver­ne pa­di­ne Nje­go­ša sli­va­ju se u Sri­je­de nje­go­ške gdje di­vo­jar­ci vi­se o sti­je­na­ma kao o mje­se­cu! Po Rav­noj gla­vi­ci tra­va­ri čo­vr­ta­ju nji­ma zna­no ko­ri­je­nje i bi­ra­ju cvje­to­ve da za­ga­šu­ju gnoj­ne ra­ne, pre­ki­da­jui san­dži­ju i pro­vo­re, sti­ša­va­ju zgra­ne i smi­ču ne­sa­ni­ce. Zna­li su da slo­bod­no mo­gu ući u pe­ći­nu i kad ni­je­su ta­mo Ra­ko i Kr­sti­nja, mo­gli su se na­pi­ti mli­je­ka s kar­li­ca ko­li­ko su htje­li i na­je­sti se sko­ru­pa ko­li­ko im je vo­lja!

Ra­ko bi se za­bri­nuo ako mu vuk go­di­šnje ni­je za­ka­čio ba­rem jed­no­ga bra­va iz ko­zje­ga sta­da. Sma­trao je da tre­ba da­ti ca­ru ca­re­vo, Bo­gu bož­je a vu­ku vuč­je! Vuč­ji zub mu do­đe kao pre­ven­ti­va od stoč­ne bo­le­sti, u či­jem sta­du vuk okr­va­vi zu­be, to će sta­do za­o­bi­ći kre­pać i dru­ge ne­u­go­de ko­je su va­zda iz­vje­sne. Tre­ba se ču­va­ti od čo­po­ra vu­ko­va ko­ji ras­ko­ma­da­va sta­do, ali po­je­di­nač­nog vu­ka Ra­ko je sma­trao kao go­sta. Ima­li su isti tret­man tra­var s Rav­ne gla­vi­ce, lo­vac na di­vo­jar­ce iz Sri­je­da i vuk gor­ski! Uz Mi­ćo­vo ov­čje sta­do ni­kad ni­je­su išli psi, a Ra­ko ni­je sa sta­dom kre­tao bez dva za­ma­ši­ta psa, je­dan je išao s jed­ne, dru­gi s dru­ge stra­ne ko­za. Kad je kroz du­bo­ki sni­jeg ja­vio ko­ze do pr­ve br­sti, psi su išli iza ja­ra­di.

Sja­vlji­vao je Ra­ko ko­ze s pla­ni­ne pri­je ne­go što do­bi­ju na­gon za pri­plod a to je po­če­tak ka­len­dar­ske je­se­ni. A pri­je pet­kov­skog pri­pu­sta lu­čio je pra­zo­vi­te jar­če­ve i dr­žao ih u po­seb­nom to­ru do Lu­či­na dne kad ih je pu­stio da oplo­de ko­ze. Ako bi se ko­ze oplo­di­le o Pet­ko­vu dne, kad i do­bi­ja­ju pr­vi pri­plod­ni na­gon, to bi za sto­ča­ra pret­po­sta­vlja­lo ako ne go­to­vu šte­tu a ono ve­li­ku ne­vo­lju. Ko­ze bi na svi­jet do­ni­je­le mla­dun­ce, kad tre­ba ga­zi­ti sni­jeg do pr­ve br­sti, pa bi ugi­nu­će mla­dun­ča­di bi­lo ne­iz­bje­žno. Kad se o Lu­či­nu da­nu ko­ze pri­plo­de, ja­ri­ći će do­ći na svi­jet kad i cvje­to­vi ni­ču iz ze­mlje.

No, Ra­ko bio i pro­šao, a za nje­go­va na­sljed­ni­ka u Za­dru­zi Mi­lo­rad Era­ko­vić po­sta­vljen Pa­ko Sa­vin s Ogra­đe­ni­ce.

Pa­ko je bio je­di­nac u mla­de maj­ke i sta­ra oca. Bi­lo je Pa­ko­vu ocu pa­sa­lo še­zde­set go­di­na kad se vra­tio iz Ame­ri­ke. Umio da za­ra­di do­la­re u ame­ri­kan­skim rud­ni­ci­ma te ku­pio ku­ću s do­brim ima­njem i ože­nio se mla­dom đe­voj­kom iz si­ro­ma­šne po­ro­di­ce. Pa­ko ni­je bio kre­nuo u ško­lu kad mu je umro otac, ali maj­ka je zna­la da upra­vlja ima­njem, da da­je osta­tak do­la­ra na ka­ma­tu i da raz­ma­zi si­na. Ma­lo je re­ći da je leb­dje­la nad njim, gle­da­la je u nje­ga kao u zla­tan krst, svu ka­ma­tu od do­la­ra pri­la­ga­la je Ostro­škom ma­na­sti­ru s po­god­bom da se jed­nom go­di­šnje u mo­li­tve­noj li­tur­gi­ji po­mo­le Sve­to­me Va­si­li­ju za zdra­vlje nje­no­ga Pa­ka. Pa­ko je bio bi­stro di­je­te i do­bar uče­nik, sve je uslo­ve imao da na­sta­vi ško­lo­va­nje, ali se nje­go­va maj­ka Je­la ni­je mo­gla od nje­ga raz­dvo­ji­ti. Ni­je mo­gla ni da po­mi­sli da njen Pa­ko na­sta­vi kao dru­gi đa­ci kod ga­zda­ri­ca ko­je dr­že đa­ke na kvar­tir, a iz po­što­va­nja pre­ma po­koj­nom mu­žu Tomu ni­je htje­la da na­pu­sti imo­vi­nu i kuć­no og­nji­šte u ko­je je on ulo­žio tri­de­set i de­vet go­di­na rud­nič­kog ra­da. Pri­čao je To­mo da je za to vri­je­me vi­še bio pod ze­mljom no na sun­cu!

Po­sli­je za­vr­še­ne osnov­ne ško­le Pa­ko je ostao da ra­ste kod ku­će. A ra­stao je i bje­šnjao, pre­ba­ci­vao je svo­je vr­šnja­ke i ši­ri­nom, U pet­na­e­stoj go­di­ni Pa­ko ni­je bio pro­teg­nu­to se­o­sko di­je­te ko­me po­či­nje da krup­nja glas, no mom­če kao iz pje­sme: za­ga­ri­la ga mr­ka na­u­sni­ca, bren gr­gu­ra­ve cr­ne ko­se pro­si­plje mu se niz mo­mač­ki uoblje­ni vrat, a oči mu mo­dri­ka­sto pla­ve kao ve­dro ju­tro. I lje­po­ta mu je stal­no na­do­la­zi­la, maj­ka se Je­la upla­ši­la od ri­je­či ko­je su po­če­le da raz­no­se nje­go­vu lje­po­tu kroz se­lo i ple­me, pa je po­če­la i do­lar­sku glav­ni­cu da za­la­ma mi­te­ći ostro­ske ka­lu­đe­re da joj ga mo­li­tva­ma sa­ču­va­ju. I ne sa­mo što je zdra­vlje i lje­po­tu Pa­ko oču­vao, no je i jed­no i dru­go mu­ški upo­tri­je­bio pri­je ne­go mu je do­šao po­ziv za voj­nu vi­zi­tu.

Ma­lo po­pri­je ra­ta, Dru­go­ga svjet­skog ra­ta, do­šao je no­vi ko­man­dir Žan­darm­ske sta­ni­ce na Ve­li­mlju Šte­fan Bajc, mlad ko­man­dir a još mu mla­đa že­na. Ni­je že­na no vi­la, i pro­zva­li su je od­mah Ba­nja­ni vi­lom gor­skom. Pam­ti­le su se banj­ske lje­po­ti­ce – ne­vje­sta Ko­sta Ra­do­vi­ća od Bu­la­ji­ća s Vi­lu­sa ko­joj je kra­lji­ca Mi­le­na po­sla­la zlat­ni ko­ret kad je ču­la ko­li­ko je li­je­pa, i unu­ka Ba­na Ru­se­na u ko­ju se za­lju­bio maj­stor Lu­ka Mr­ka­ić ko­ji je kle­šu­ći Ba­nov spo­me­nik is­kle­sao nje­zin lik. Kad su Ba­nja­ni vi­đe­li Al­mu, ta­ko je bi­lo ime že­ni žan­dar­ma Šte­fa­na, za­bo­ra­vi­li su pri­če o ra­ni­jim banj­skim lje­po­ti­ca­ma, a uble­nu­li u Al­mu ko­ja je bi­la ro­dom iz Sa­ra­je­va. Jed­ni su mi­sli­li da je Bu­la a dru­gi da je La­tin­ka. No ne bi se nje­na lje­po­ta to­li­ko pre­pri­ča­va­la da se ni­je do­go­di­lo ne­što što Ve­li­mlja­ni do ta­da ni­je­su ču­li ni vi­đe­li.

Za­lju­bi­la se Al­ma u Pa­ka Sa­vi­na, još mu ni­je bi­lo ni osam­na­est lje­ta, ni­ti je to ukri­vao Pa­ko ni Al­ma, a ko­man­di­ru Šte­fa­nu to ni­je sme­ta­lo. Kad je pr­vi put Pa­ko na­i­šao is­pod pro­zo­ra s ko­ga je gle­da­la Al­ma, po­gle­dao je u nju, po­gle­da­la ona nje­ga, ta­ko im se sve­za­li po­gle­di da on ni­je mo­gao da pro­du­ži ni­ti je ona mo­gla da se mak­ne s pro­zo­ra. I ko zna ko­li­ko bi ta­ko osta­li za­tra­vlje­ni jed­no s dru­gi­jem da ni­je do­šao Šte­fan te po­te­gao že­nu u ku­ću i za­tvo­rio pro­zor. Kad se Pa­ko ras­tri­je­znio, oti­šao je is­pod pro­zo­ra, ali ota­da ni­je bi­lo, što­no se ka­že – sve­ca ni pet­ka, no je od­la­zio na Ve­li­mlje te sta­jao na ono mje­sto is­pod pro­zo­ra s ko­ga su ga Al­mi­ne oči po­gle­da­le. Ta­ko je od­la­zio za dva­de­set i je­dan dan, če­kao od ju­tra do po­dne­va da se pro­zor otvo­ri, ali se pro­zor ni­je otva­rao. Je­la je otr­ča­la u Ostrog te mi­ti­la ka­lu­đe­re da joj mo­li­tva­ma ras­ka­me­ne si­na is­pod pro­zo­ra pr­voj­go­re ko­ja ga je za­man­đi­ja­la, ali to ni­je po­mo­glo. Pa­ko se is­pred Al­mi­na pro­zo­ra ta­njio u ti­je­lu, ali za ko­li­ko je ta­njio svo­ju ši­ri­nu za to­li­ko se po­ve­ća­vao u vi­si­nu če­znu­ći da vi­di Al­mu kroz za­tvo­re­ni pro­zor. No iz­gle­da ne zna se ko je za kim tu vi­še ve­nuo: Pa­ko za Al­mom što se ne po­ma­lja na pro­zo­ru, Al­ma što ni­je s Pa­kom le­gla na me­ke du­še­ke, ili Šte­fan što mu je že­na za­bo­lo­va­la. Zna­lo se da Al­ma le­ži i bo­lu­je, od­bi­lo joj se je­lo i pi­će, po svu noć tra­bu­ni i stre­sa se, Šte­fan joj pri­no­si po­nu­de ne su­še­ći obra­za! A kad je Al­ma od­bi­la da oku­si i kap vo­de stu­de­ne, Šte­fan je otvo­rio pro­zor i iza­šao iz ku­će, Al­ma je si­nu­la s pro­zo­ra kao zo­ra s is­to­ka, a Pa­ko se is­pod pro­zo­ra ras­ka­me­nio i kod Al­me ule­tio! Šte­fan se ni­je ku­ći vra­ćao za dva­de­set i če­ti­ri sa­ta, ni­ti je Pa­ko iz­la­zio iz Šte­fa­no­va sta­na za dva­de­set i če­ti­ri sa­ta. Pa­ko i Šte­fan sre­li su se na vra­ti­ma, po­gle­da­li se ali je­dan s dru­gim ni­je­su ni ri­ječ pro­go­vo­ri­li. Pa­ko je oti­šao da uzme mu­štu­luk od maj­ke Je­le što se vra­tio, a Šte­fan je uzeo Al­mu za ru­ku i oti­šao s njom s Ve­li­mlja da se ni­kad vi­še ne vra­ti! Ve­li­mlja­ni se ni­je­su ču­di­li što je Al­ma mo­gla cr­ći da ni­je le­gla u me­ke du­še­ke s mom­kom ko­ji je ljep­ši od gri­je­ha, ni­ti su se ču­di­li da je mom­če po­le­tje­lo za vi­lom ka­kvu je sa­mo u snu mo­gao vi­dje­ti, ni­ti što je Šte­fan po­bje­gao sa že­nom lje­po­ti­com ne­kud gla­vom bez ob­zi­ra. Ma se ču­du ni­je­su mo­gli na­ču­di­ti ni­ti se do­mi­sli­ti ka­ko muž mo­ga do­pu­sti­ti da mu se s vjen­ča­ne že­ne ne ski­ne je­bač za dva­de­set i če­ti­ri sa­ta! Je­la je is­pe­kla naj­bo­lje­ga ov­na te po­zva­la kom­ši­je na go­zbu da se s nji­ma pro­ve­se­li što je vri­je­me od­ni­je­lo s Ve­li­mlja ne­ka­kvo žen­sko sa­ma­šte­ni­je ko­me se ne zna vje­ra ni po­ri­je­klo, a ko­ja je bi­la za­tra­vi­la nje­no­ga si­na je­di­no­ga. Je­la je sju­tri dan oti­šla pod Ostrog da po­klo­ni ka­lu­đe­ri­ma oku ta­mlja­na kao za­hval­nost što su joj svo­jim mo­li­tva­ma od­bu­či­li si­na od ča­rob­ni­ce ko­ja mla­de mom­ke za­lu­đu­je.

Pri­ča­lo se o Pa­ku i Al­mi na sve če­ti­ri stra­ne od Ba­nja­na, a on­da se pri­ča­nje sle­glo na mje­ru pri­če ko­ju sa­mo po­ne­ko pam­ti i dru­go­me do­pri­ča­va. Sve je osta­lo ka­kvo je i bi­lo sa­mo se Pa­ko pro­mi­je­nio. Mu­ška mu je lje­po­ta na­ra­sla, tro­šio je maj­či­ne do­la­re i ka­ma­tu ko­ju je na njih do­bi­ja­la i ob­la­zio že­ne ko­je mu ni­je­su mo­gle odo­lje­ti. Jed­na­ko su tr­ča­le za njim uda­te i ne­u­da­te ko­je su raz­vi­le stid­nu ma­ra­mu, pro­nio se glas da se ta­kav lju­bav­nik ni­je ra­đao, do­ga­đa­lo se da mu pa­da­ju u za­gr­ljaj že­ne ko­je ra­ni­je ni­kad ni­je­su ni po­mi­sli­le da bi mu­ža pre­va­ri­le. Je­la je opet mo­li­la i mi­ti­la ostro­ške ka­lu­đe­re ne bi li joj po­mo­gli da njen Pa­ko ne po­sr­će na tu­đe že­ne, no da na­đe đe­voj­ku za se­be i pre­ma se­bi. Obe­ća­la je ka­lu­đe­ri­ma svo zlat­no na­ki­će ko­je je njen po­koj­ni muž do­nio iz Ame­ri­ke i njoj po­klo­nio na nji­hov vjen­ča­ni dan, po­klo­ni­će im svo na­ki­će ono­ga da­na kad joj sna­ha u ku­ću ulje­ze! No ka­lu­đe­ri joj ni­je­su mo­gli po­mo­ći za­to što se ubr­zo za­ra­ti­lo. Za­mlja ka­pi­tu­li­ra­la, Ita­li­ja­ni za­vla­da­li Cr­nom Go­rom, su­ko­bi­li se par­ti­za­ni s čet­ni­ci­ma i po­su­ka­le se voj­ske kroz Ba­nja­ne. Do­šlo vri­je­me kad se ni obič­ni mom­ci ne že­ne, a nek­mo­li Pa­ko ko­ji na že­nid­bu ni­je ni po­mi­šljao. Ba­nja­ni ko­ji su bi­li či­nov­ni­ci i ofi­ci­ri po ra­znim gra­do­vi­ma u biv­šoj Kra­lje­vi­ni, do­bje­gli u Ba­nja­ne, do­šle s nji­ma že­ne i sva­sti­ke, s ne­kim i mla­da pu­ni­ca, ne­ko je imao pri­spje­lu ćer­ku. Te se ta­ko Pa­ku na­mje­sti­lo ono što je u Bo­ga že­lio. Pa­ko se ni­je ože­nio, ali su mu že­ne gla­vu sa­ču­va­le. Kad su se voj­ske raz­dvo­ji­le, mom­ci su se opre­di­je­li­li za čet­ni­ke ili par­ti­za­ne, bo­ri­li se i gla­ve gu­bi­li, sa­mo je Pa­ko ostao neo­pre­di­je­ljen. Kad je god bio u is­ku­še­nju da ga ne­ka voj­na stra­na mo­bi­li­še, na­šla se že­na ko­ja je mo­gla uti­ca­ti na tu stra­nu da od­u­sta­ne od na­mje­re. Za Pa­kov osta­nak kod ku­će jed­na­ko su za­slu­žne par­ti­zan­ske i čet­nič­ke že­ne. Ta­ko je Pa­ko do­če­kao oslo­bo­đe­nje. Je­la je bi­la iz­gu­bi­la na­du u nje­go­vu že­nid­bu, ni­je vi­še išla pod Ostrog da tra­ži po­moć, sa­ma se Bo­gu mo­li­la Pa­ku za zdra­vlje. Svo­je ve­li­ko ima­nje Je­la i Pa­ko da­va­li su na­po­li, do­la­ri Je­li­ni još ni­je­su bi­li pre­su­ši­li. Pa­ko je svo­jom odje­ćom od­ska­kao od po­sli­je­rat­ne banj­ske go­lo­ti­nje. Ta­ko oču­va­nog i sta­sa­log mom­ka ko­ji ni­je na­u­čio da ra­di ze­mljo­rad­nič­ke po­slo­ve, ko­man­dant Sto­čar­ske bri­ga­de u Za­dru­zi Mi­lo­rad Era­ko­vić po­sta­vio je za ko­zjeg bu­ljuk­ba­šu. Po­sta­vlje­na su če­ti­ri po­sko­či­ta mom­ka za čo­ba­ne, Pa­ko je bio pe­ti kao nji­hov šef. Ta­ko je Pa­ko na­sli­je­dio Ra­ka Pa­vlo­va, kao što je Šo­ro Pan­tov s Bi­go­dža­ri­na bio na­sjled­nik Mi­ća Ili­ji­na. Da vi­di­mo ka­ko je Pa­ko ko­zji krd vo­dio i s ko­zjim čo­ba­ni­ma ru­ko­vo­dio!

Pr­vo­ga za­dru­žno­ga lje­ta krd od pre­ko pet sto­ti­na ko­za ši­rio se po Nje­go­šu pla­ni­ni. Če­ti­ri lak­ca mom­ka usmje­ra­va­li su ko­ze, da­nas jed­nom sju­tra dru­gom stra­nom Nje­go­ša, a Pa­ko ih čas nad­gle­dao a čas ob­la­zio pla­nin­ke na ka­tu­ni­šti­ma. Pla­nin­ke su se tak­mi­či­le jed­na s dru­gom ko­ja će dra­go­me go­stu sku­va­ti ma­sni­ju ci­cva­ru, po­nu­di­ti ga si­rom i sko­ru­pom i na­po­ji­ti slat­kim i ki­sje­lim mli­je­kom. Dok je u Šo­ro­vo sta­do ova­ca uda­rio grom i po­bio ih naj­ma­nje sto­ti­nu, dok su se mr­ša­va za­dru­žna go­ve­da oba­da­la lo­me­ći no­ge kroz nje­go­ški ka­me­njar, do­tle su Pa­ko­ve ko­ze hva­ta­le nje­go­ške vr­ho­ve ku­da se va­zda pla­nin­ska tra­va ze­le­ni i lje­ko­vi­ti cvje­to­vi ša­re­ne. Sve je u Za­dru­zi na­za­do­va­lo sa­mo je ko­zji krd ko­ji ču­va Pa­ko s čo­ba­ni­ma na­pre­do­vao. Pla­ni­na je tre­šta­la od zdra­vlja i pje­sme ku­da su Pa­ko­vi čo­ba­ni s ko­za­ma pro­la­zi­li, a pla­nin­ke na ka­tu­ni­ma osun­ča­va­le su li­ca kad bi ih Pa­ko ob­la­zio. Ču­dio se po­ne­ko ka­ko to da sa­mo u Za­dru­zi na­pre­du­je rad ko­jim ru­ko­vo­di zlo­rad­nik i kur­var, a sve dru­go na­za­du­je. Pi­ta­li su se ko je pro­kleo za­dru­žne ov­ce da ih ne­be­ski grom po­bi­je, a ko bla­go­slo­vio za­dru­žne ko­ze da ih ni vuk zu­bom ne do­hva­ti. No tek će se pro­su­ti pri­ča na sve stra­ne od Ba­nja­na kad je Pa­ko s čo­ba­ni­ma sja­vio ko­ze s Nje­gođ­ša u za­dru­žne to­ri­ne na Mr­gu­do­ve do­li­ne.

Već kra­jem mi­holj­skog lje­ta ko­ze do­bi­ja­ju na­gon da se pri­plo­de i za­to se iz sta­da iz­dvo­je pri­plod­ni jar­če­vi – pra­zo­vi ili pr­če­vi i dr­že se iz­dvo­je­no do Lu­či­na dne ili lu­čin­skog pri­pu­sta kad se pu­ste u ko­ze. Dr­že se jar­če­vi u po­seb­nom to­ru, do­no­si im se naj­bo­lja go­ra i tra­va, po­je se za­so­lje­nom vo­dom i, kad se to mo­že obez­bi­je­di­ti, do­hra­nju­ju se svje­žim ku­ku­ru­znim kli­po­vi­ma. Ta­ko se jar­če­vi odr­že u naj­bo­ljoj erot­skoj kon­di­ci­ji da oba­ve oplod­nju ko­za. Pri­pre­mlje­ni jar­če­vi upa­da­ju u pra­vu erot­sku po­ma­mu, to je eks­plo­zi­ja sek­sa je­din­stve­na u ži­vo­tinj­skom svi­je­tu. Ja­rac je naj­vru­ći pi­to­mac bo­ga Ero­sa, ni­je slu­čaj­no za­u­zeo vid­no mje­sto u po­zo­ri­šno–erot­skim sim­bo­li­ma i ele­u­sin­skim mi­ste­ri­ja­ma sta­re Grč­ke. Jar­če­va pol­na žli­je­zda lu­či ta­ko jak te­ški mi­ris ko­ji se mo­že osje­ti­ti s ki­lo­me­tra da­lji­ne. Ja­rac bez­broj pu­ta dnev­no ona­ni­še bez eja­ku­la­ci­je ta­ko što svoj ta­ko­re­ći stal­no erek­tiv­ni fa­lus glo­đe i li­že do­hva­ta­ju­ći ga čas na jed­noj čas na dru­goj sla­bi­ni! U sta­nju pu­ne pol­ne va­tre pr­če­vi­ti ja­rac iz­gu­bi pri­rod­ni hod, sa­vi­je luč­no gla­vu, frk­će na nos, vre­či du­bo­ko iz gr­la kao da se da­vi, tu­če se s dru­gim jar­cem ro­go­vi­ma i ska­ču je­dan na dru­go­ga. I ko­ze uhva­ti pri­plod­na po­ma­ma sa­mo što ni­je­su buč­ne kao pra­zo­vi! Uobru­če se ras­pa­lje­ne ko­ze oko to­ra s jar­če­vi­ma, če­šu ro­go­ve o tor­ske lje­se, gic­ka­ju se zad­njim no­ga­ma i vr­te svo­jim krat­kim re­po­vi­ma! Pr­vo po­ma­lo vre­če kao da is­pro­ba­va­ju gla­so­ve, a on­da uoble ava­zo­ve u jed­nu tu­žno–mo­le­ći­vu vre­ku ko­ju jar­če­vi iz svog za­to­če­ni­štva pro­pra­te ubr­za­nom fr­kom kao da voj­na tru­ba svi­ra na­pad. Frk­ću ona­ni­šu­ći je­dan dru­go­ga! Već sju­tri dan ko­ze su sti­ša­le svo­ju erot­sku va­tru, mo­že pro­ći i po pet­na­est da­na do no­vog po­mam­nog ci­klu­sa, dok jar­če­vi tra­ju ne­po­pra­vlji­vo na­pe­ti i kraj­nje zbla­nu­ti. Ra­ko Pa­vlov ni­je ža­lio od lju­bav­nih mu­ka svo­je ko­ze i jar­če­ve, ne­go je stro­go pa­zio da se u ko­ze ne pri­pu­ste pra­zo­vi pri­je Lu­či­na da­na. Osta­vljao je jar­če­ve nji­ho­voj ona­ni­ji, a ko­ze su za­va­ra­li ka­stri­ra­ni jar­če­vi ko­ji su se si­ste­mom uslov­nog re­flek­sa u njih pe­ne­tri­ra­li sti­ša­va­ju­ći im pri­plod­nu po­ma­mu pra­znom rit­mi­kom fa­lu­sa! Ipak, ta­ko uško­plje­nim jar­če­vi­ma, tim la­žnim lju­bav­ni­ci­ma, za­vi­dje­li bi ha­rem­ski ev­nu­si Su­lej­ma­na Ve­li­čan­stve­no­ga ko­ji je na­re­dio da im se od­sje­ku i kur­če­vi kad je vi­dio u car­skoj ko­nju­šni­ci da uško­pljen hat ska­če na be­de­vi­ju. Uško­plje­ni jar­če­vi na­pra­zno ska­ču na ko­ze i osta­ju da s nji­ma br­ste, a Su­lej­ma­no­vi ev­nu­si po­mr­li su od kr­vo­lip­ta­nja kad su im do vla­sca pri­ki­nu­ti oni bez­mu­di mr­ci ko­ji su im vi­si­li me­đu no­ga­ma!

I ko­ze i jar­če­vi osu­đu­ju se na sek­su­al­ne mu­ke da se ne bi ro­di­li ja­ri­ći već po­čet­kom mar­ta dok tra­ju mra­zo­vi i snje­go­vi. Ta­ko ra­no do­bi­je­ne ja­ri­će ko­ze ni bi mo­gle da ot­hra­ne svo­jim mli­je­kom, ko­ze, kao i ov­ce, tre­ba da ra­đa­ju svo­ju mla­dun­čad kad se gor­ski pu­polj­ci otva­ra­ju i tra­va ni­če iz ze­mlje.

Sja­vlje­ne ko­ze s pla­ni­ne, jar­če­vi u po­seb­ni tor od­lu­če­ni, njih tri­de­se­tak. Pa­ko je na­re­dio čo­ba­ni­ma da se ne pre­ki­da naj­svje­ži­ja go­ra i tra­va pred jar­če­vi­ma i da ne ža­le svje­že ku­ku­ru­zo­ve kli­po­ve ko­ji su ra­sli na obli­žnjoj za­dru­žnoj nji­vi. Ko­ri­to sa svje­žom i za­so­lje­nom vo­dom stal­no se do­li­va­lo. Ta­ko su jar­če­vi hra­nje­ni pun mje­sec da­na, frk­ta­li su no­ću kao i da­nju, ši­rio se re­ski mi­ris nji­ho­ve pr­če­vi­ne na svu oko­li­nu. Pri­mi­cao se pet­kov­ski pri­pust kad su pr­čo­vi­ti jar­če­vi kraj­nje uz­ma­mlje­ni i kad ko­ze ma­sov­no uhva­ti pri­plod­na va­tra.

Jed­ne ne­dje­lje Pa­ko je za­po­vi­dio dvo­ji­ci čo­ban­skih mo­ma­ka da is­pe­ku jed­nog od onih uško­plje­nih jar­če­va, naj­ve­će­ga i naj­de­blje­ga, da iz za­dru­žne pro­dav­ni­ce pri­ba­ve ra­ki­ju, hljeb i dru­ge po­tre­be za go­zbu. Dru­ga dvo­ji­ca mo­ma­ka od­ja­vi­li su ko­ze uz Ću­re­vac, a on je, Pa­ko, po­šao da po­zo­ve pla­nin­ke ko­je su ga to­kom lje­ta ča­šća­va­le na nje­go­škim ka­tu­ni­ma. Po­zvao ih je na go­zbu ko­ja će po­če­ti u pr­vo­mrač­je kad se ko­ze sja­vlju­ju u to­ro­ve.

Kad je sun­ce za­la­zi­lo iza za­sta­ve cr­ve­nih obla­ka na Stra­ži­štu, go­zba je bi­la po­sta­vlje­na na za­rav­nom uz­dig­nu­ću is­pred čo­ban­skih pru­ži­na. Ujed­no su pri­sti­za­li se­dam po­zva­nih pla­nin­ki i mom­ci s ko­za­ma. Ko­ze su se zdra­ži­le oko to­ra s pra­zo­vi­ma, pro­lo­mi­la se ur­ne­be­sna fr­ka jar­če­va, pet­kov­ski pri­pust bio je u pu­nom ka­pa­ci­te­tu. Je­dva su čo­ba­ni uspje­li da utje­ra­ju ko­ze u pro­stra­ni okru­gli tor. Jar­če­vi su pu­sti­li tu­žne ava­ze kao da ih vu­ci ko­lju!

Pa­da­la je ve­dra ra­no­je­se­nja noć, pun mje­sec za­o­kru­ža­vao se iz­nad Ću­rev­ca, ve­čer­nji po­vje­ta­rac mi­je­šao je s re­skom pr­če­vi­nom iz jar­čev­skog to­ra lje­plji­vi mi­ris me­do­no­snog vri­je­ska iz okol­nih pr­li­na. Ko­ze su se sti­ša­le a jar­če­vi se pri­mi­ri­li. Go­zba je po­če­la. Ob­re­di­li su se pr­vom bo­com ko­na­vo­ske lo­ze, a on­da su mom­ci ka­va­ljer­ski bi­ra­li ljep­šu par­čad pe­če­nja za go­šće pla­nin­ke. Če­ti­ri čo­ban­ska mom­ka do­ma­ćin­ski su se za­u­zi­ma­li oko svo­jih iza­bra­ni­ca za to ve­če, a Pa­ko ne­pro­go­vo­ran sje­dio. Nje­go­vo vi­so­ko če­lo bli­je­do je svi­je­tli­lo nad go­zbe­nim sto­lom kao mje­sec što je svi­je­tlio iz­nad Ću­rev­ca. Tri pla­nin­ke su sje­dje­le oko Pa­ka jed­na­ko ga is­pi­ja­ju­ći po­gle­dom. Do­pu­nja­va­la je jed­na dru­gu ela­nom da ga nu­de je­lom i pi­ćem, a on je kra­ljev­ski sje­dio ne do­ti­ču­ći tr­pe­zu. Ne­kud su ti­ho plo­vi­li Mje­sec i Pa­ko – sva­ki svo­jim ne­be­si­ma.

Od­jed­nom je Pa­ko ustao, spu­stio se s uz­ne­se­ne za­rav­ni i otvo­rio ši­rom stru­gu na ko­zje­mu to­ru. On­da je otvo­rio i stru­gu od to­ra gdje su tam­no­va­li jar­če­vi. Ro­ga­ta, uza­vre­la i frk­te­ća mu­ška ri­je­ka uto­či­la se u vru­će mo­re me­ke­ta­vih ko­za. Tri­de­set jar­če­va pre­gri­ja­nim pu­zdra­ma pro­ba­da­lo je tri­de­set ko­za dok su se ta­la­si us­pa­lje­ni­ca kre­ta­li sa svih stra­na to­ra. Usmje­ri­le su se ko­ze na jar­če­ve, po­pi­ra­le se i su­da­ra­le. Ro­go­vi jar­če­va kao ka­tar­ke ni­ca­li su s je­bač­ke pu­či­ne! Is­pod vi­so­ko­ga ko­zjeg me­ke­ta­nja bru­ja­la je tru­ba jar­če­ve fr­ke, či­ni­lo se da će se od to­li­ke la­ve ero­sa za­gri­ja­ti i žu­to–bli­je­do li­ce mje­se­ca ko­ji se, u prat­nji zvi­je­zde Da­ni­ce, po­mje­rao s Ću­rev­ca! Če­ti­ri čo­ban­ska mom­ka po­va­lja­li su če­ti­ri pla­nin­ke oko­lo go­zbe­ne tr­pe­ze, mo­mač­ko gla­sno dah­ta­nje i tan­ko je­ča­nje pla­nin­ki uli­va­lo se kao pri­to­ka u lju­bav­ni or­ke­star ko­zje­ga te­a­tra. Sve se ta­la­sa­lo i uvi­ja­lo, pro­bi­ja­lo i pri­bi­ja­lo, sa­mo je Pa­ko ne­po­mič­no sta­jao na rav­noj uz­vi­ši­ci, bez­gla­san i ob­ru­bljen ti­hom mje­se­či­nom. Iz­ra­stao je iz ze­mlje kao kad je na Ve­li­mlju sta­jao pred za­tvo­re­nim Al­mi­nim pro­zo­rom! Tri pla­nin­ke pla­za­le su svo­jim ru­ka­ma uz Pa­ko­va be­dra, gr­li­le ga oko pa­sa i mi­ri­sa­le mu mu­da. Ali kad je na svu tu nji­ho­vu nje­žnost Pa­ko ostao hla­dan kao mer­mer­ni stub, pla­nin­ke su se sni­za­le oko nje­go­vih no­gu i gla­sno je­ca­le!

Kad se ob­na­ro­do­va­lo Pa­ko­vo noć­no po­zo­ri­šte pod mje­seč­nim ne­bom Ću­rev­ca, pred­sjed­nik Za­dru­ge Du­šan na­re­dio je ko­man­dan­tu Stoč­ne bri­ga­de da raz­ri­je­ši Pa­ka s du­žno­sti glav­nog ko­zjeg čo­ba­ni­na. Oci­je­nio je pred­sjed­nik da je Pa­ko na­mjer­no na­nio ve­li­ku šte­tu Se­ljač­koj za­dru­zi Mi­lo­rad Era­ko­vić. Oplo­đe­ne ko­ze oko­zi­će se pre­ra­no, uz mraz, led i sni­jeg, ja­ri­ći ne­će ima­ti do­volj­no mli­je­ka da pre­ži­ve. Ali Pa­ka ni­je tre­ba­lo ra­zr­je­ša­va­ti jer je on, is­pred zo­re kad je za­šao mje­sec i sa­ti­ri smi­ri­li svo­je nim­fe, oti­šao ku­ći i maj­ci Je­li. Oti­šao da se ne vra­ti za­dru­žnim ko­za­ma. Čo­ban­ski mom­ci i jar­če­vi bi­li su se za­mo­ri­li, bi­le su umor­ne ko­ze i če­ti­ri pla­nin­ke, za­mor­ne ali ve­se­le. Tu­žne su bi­le sa­mo tri pla­nin­ke ko­je su se ti­ho pla­ču­ći raz­i­šle u pra­sko­zor­je, kad je Pa­ko oti­šao maj­ci Je­li.

Pri­ča o Pa­ku pro­su­la se na sve stra­ne kroz Ba­nja­ne rav­ne. Do­mi­šlja­li su se lju­di, a na­ro­či­to že­ne što Pa­ko ni­je ni pr­stom do­ta­kao one tri pla­nin­ke. Što se Pa­ko ska­me­ni iz­ne­na­da, a vi­še je pre­vr­nuo že­na no ije­dan Tu­pa­nja­nin otkad su se do­se­li­li s Ve­le­sto­va! Je li on iza­brao one tri pla­nin­ke da sje­de oko nje­ga, ili su se oja­đe­li­ce sa­me na­mje­sti­le! Kad je pri­pre­mao go­zbu s pla­nin­ka­ma i čo­ba­ni­ma, je li Pa­ko bio za­mi­slio da ura­di ono što će ura­di­ti, ili mu je to si­nu­lo u gla­vu na­je­dan­put kad su se oku­pi­li oko pe­če­na jar­ca! Što se one tri pla­nin­ke mu­če­ni­ce ne po­mi­je­ša­še s oni­ma če­tir­ma pla­nin­ka­ma ne bi li im se okre­nu­li čo­ba­ni kao što su se okre­ta­li jar­če­vi sva­koj ko­zi ko­ja je za­vr­će­la re­pom! Što pre­po­sti­še svu noć uz oka­me­nje­nog Pa­ka kao ka­lu­đe­ri­ce uz ra­za­pe­tog Isu­sa? A svo lje­to je Pa­ko pre­la­zio s jed­ne na dru­gu po nje­go­škim ka­tu­ni­šti­ma! Na ova i na dru­gih se­dam­de­set i se­dam pi­ta­nja ni­ca­lo je po se­dam od­go­vo­ra. No ni­je­dan od­go­vor ni­je za­u­zeo mje­sto isti­ne, no su se po­la­ko osi­pa­la i pi­ta­nja i od­go­vo­ri pa se za mje­sec–dva pri­ča­nje o Pa­ku sti­ša­lo i utih­nu­lo. I ta­ko bi to osta­lo da se ni­je sa za­dru­žnim ko­za­ma ču­do do­go­di­lo.

Te go­di­ne je zi­ma spo­ro pro­la­zi­la, a pro­lje­će je bi­lo ma­glo­vi­to i mo­ča­lji­vo. Za­dru­žne ov­ce su se po­ja­lo­vi­le, za­dru­žna go­ve­da su osu­vo­ple­ća­la i za­va­lji­va­la se, sve za­dru­žno je na­za­do­va­lo sa­mo su ko­ze na­pre­do­va­le. Ona če­ti­ri lak­ca mo­mač­ka po­la­ga­li su pred ko­ze li­snik i kre­sa­li im brst, jar­če­vi su sa­vi­ja­li gra­ne da ko­ze br­ste mla­di­ce s pu­polj­ci­ma, u kr­du od pre­ko pet sto­ti­na gr­la ni­je se ni­ka­kva šte­ta do­go­di­la. Kad su ot­po­če­le da se ko­ze, sni­jeg je pa­dao s me­ća­va­ma, ali ko­ze su ima­le pu­na vi­me­na mli­je­ka, ko­zli­ći su si­sa­li i na­pre­do­va­li. To­me iz­ne­nad­nom be­ri­će­tu svak se ču­dio, ali to ni­je bi­lo ču­do ko­li­ko su bi­la čud­na ko­zja bli­znad i tro­jan­čad. Sva­ka se tre­ća ko­za ob­li­zni­la i sed­ma otro­ja­ni­la. A to ni­je ni za­pam­će­no ni do­pri­ča­no u Ba­nja­ni­ma. Ra­ko Pa­vlov mi­mo dru­ge se gla­sio ko­za­ma i jar­če­vi­ma, ali i nje­go­ve ko­ze ri­jet­ko su se bli­zni­le, mo­žda sva­ka tri­de­se­ta. A o tro­ja­nje­nju ko­za go­to­vo da ni­je bi­lo ni go­vo­ra za­to što se na sva­kih sto­ti­nu ko­za mo­žda jed­na otro­ja­ni­la. I ne sa­mo što je bi­lo ču­do ne­do­pri­ča­no to­li­ko bli­zna­di i tro­jan­ča­di, no se ni­ko ni­je mo­gao do­mi­sli­ti ka­kav be­ri­ćet pu­ni ko­zja vi­me­na da to­li­koj ko­zla­di do­tek­ne mli­je­ka. I ta­ko bi ta ne­do­u­mi­ca osta­la da dva star­ca – Šće­pan Sa­rić i pro­fe­sor Triv­ko Zu­pljak ni­je­su is­pri­ča­li svo­je pri­če.

Bi­ja­še di­plo­mi­rao Vu­le Mi­trov, za­vr­šio fi­lo­zof­ski fa­kul­tet u Be­o­gra­du i do­šao ku­ći na Štrp­ca da če­sti­ta ro­di­te­lji­ma svoj uspjeh. Na Tu­pa­nu Za­dru­ga i ne­ma­šti­na, ali Mi­tar re­dov­no do­bi­ja in­va­li­du pa je mo­gao pri­re­di­ti do­ček za ku­mo­ve i pri­ja­te­lje ko­ji­ma je mi­lo što je Vu­le za­vr­ši­jo ve­li­ke ško­le, – ka­ko se to ka­že u Ba­nja­ni­ma. Ba­nja­ni su pri­je Dru­gog svjet­skog ra­ta ima­li ma­lo fa­kul­tet­ski obra­zo­va­nih lju­di, mo­gli su se iz­bro­ji­ti na pr­sti­ma od jed­ne ru­ke, pa je Mi­tar, uz ra­dost što mu je sin di­plo­mi­rao, htio i da se to ču­je! Re­če­no je da su Tu­pa­nja­ni naj­ča­zbe­ni­ji Ba­nja­ni za­to što ra­stu kad se jav­no is­ti­če ta nji­ho­va vr­li­na.

Jed­ne ne­dje­lje sje­di se u Mi­tro­voj ku­ći, go­zbu­je se i pri­ča o sve­mu i sva­če­mu, pa i o be­ri­će­tu za­dru­žnih ko­za ko­je su se iz­bli­zni­le i is­tro­ja­ni­le, što ni­je vi­đe­no ni do­pri­ča­no. Ču­de se i pi­ta­ju, pre­pi­ru i ogo­va­ra­ju, dok će uto­li­ko sta­ri Šće­pan Sa­rić iz Pe­ći­no­va­ca:

– Ni­šta se ne­moj­te ču­di­ti što ko­ze u Tu­panj­skoj za­dru­zi na­pre­du­ju dok sve dru­go na­za­du­je! To ni­je za­slu­ga ni čo­ba­na ko­ji ih ču­va­ju, ni ze­mlje s ko­je br­ste, ni vo­de ko­jom se po­je, no je to uči­ni­jo bla­go­slov Sve­to­ga Pe­tra Ce­tinj­sko­ga ko­ji se iz­li­jo na Ga­vri­la Ve­le­stov­ca pri­je no se na Tu­pan na­se­li­jo. Kad je Sve­ti Pe­tar mi­ri­jo na­kve kr­vi po Ve­le­sto­vu pa ih ne smi­ri­jo no se no­va krv pro­li­la, Sve­ti Vla­di­ka se od to­ga ja­da obe­zna­ni­jo! Ga­vri­lo Ve­le­sto­vac, či­ja je ku­ća bi­la tu u bli­zi­ni, uzeo je na ru­ke pre­ne­mo­glog Vla­di­ku, uni­jo ga kod og­nji­šta i po­vr­nuo u ži­vot. Kad je Vla­di­ka kre­no iz ku­će Ga­vri­lo­ve sti­jo je da ga bla­go­slo­vi, ali ni­je znao ka­ko će. Ku­ća Ga­vri­lo­va bi­la je su­vo­me­đa ko­li­ba u ko­ju su za­jed­no če­ljad i ko­ze. U je­dan ćo­šak le­ža­le su dvi­je–tri ko­ze, u dru­gi je bi­la rnja­ga kr­to­le, a u tre­ći se igra­lo ja­to Ga­vri­lo­ve đe­ce! Da mu po­že­li ka­kvo bo­ga­stvo – vi­di­jo je Vla­di­ka da mu ga ni Bog ne mo­že da­ti. On­da je bla­go­slo­vi­jo Ga­vri­la da se u nje­go­vu tra­gu ra­đa­ju sa­mo azdra­va đe­ca, da is­to­me tra­gu ko­ze na­pre­du­ju i da kr­to­la do­bro ra­đa. I eto ta­ko – ta na­va­ka ko­ju je Sve­ti Pe­tar pre­po­ru­či­jo kod Bo­ga a za Ga­vri­la, pro­du­ži­la se na nje­go­ve na­šljed­ni­ke na Tu­pa­nu. Ot­ko su se Ve­le­stov­ci do­se­li­li na Tu­pan, gra­bi­li su se Ba­nja­ni da u njih na­ba­ve sje­me od kr­to­le i pra­za za ko­ze. Ot­ko su se Ve­le­stov­ci Tu­pa­nja­ni­ma na­zva­li, a ota­da se iz­mi­je­ni­lo pet ljuc­ki­je pa­so­va, ni­ko u Ba­nja­ne, u dvi­je Ru­di­ne i u is­to­me Gra­o­vu, ni­je mo­gao za­met­nu­ti krd ko­za ko­li­ko Tu­pa­nja­nin, ni­ti iz­va­di­ti iz ze­mlje kr­to­le ko­li­ko oni! A vi­di­te li ka­kva je oja­đe­la lje­ti­na na ima­nji­ma ko­je je Za­dru­ga uze­la pod svo­je. Do­li­ne ječ­ma su zeč­ja je­ba­li­šta, u še­ni­cu ima vi­še uro­di­ce i ku­ko­lja no žit­ni­je kla­so­va, mer­tin se usu­ko ko da bo­lu­je jev­ti­ku, a ti­kve ni­je­su pre­ra­sle mu­šku ša­ku. Ovas ne si­ju, ku­pus ne sa­de a bli­tvu i ne spo­mi­nju! Od sve­ga za­dru­žno­ga fru­ta sa­mo se kr­to­la ote­la, eno je jed­na­či­to ni­kla ko da su je po­sa­di­li do­ma­ći­ni a ne za­dru­žni zlo­rad­ni­ci!…

Dok Šće­pan pri­ča ne­ko se po­sprd­nu, ve­li da je mo­žda Pa­ko­va ala­vi­ja po­mo­gla ko­za­ma da se bli­zne i tro­ja­ne. Šće­pan je bio mu­a­nat pri­ča­lac, ni­je on vo­lio da ga pre­ki­da­ju kad pri­ča, a kad ga ne­ko pre­ki­ne – ne osta­ne mu du­žan! I na­sta­vi da pri­ča ona­ko olju­će­ni Šće­pan:

– Ti se ma­lo spr­daš s Pa­kom i nje­go­vom ala­vi­jom za­to što ne znaš da je isto­ga Pa­ka sti­gla i kle­tva i bla­go­slov. Pa kad to ne znaš, evo čuj šta ću ti re­ći! Ni­je­su Ve­le­stov­ci se­li­li na Tu­pan ko da idu u sva­to­ve, no su mo­ra­li ljuc­ku gla­vu oki­nu­ti i od­ni­je­ti je u pe­škeš mo­star­sko­me ve­zi­ru Ali–pa­ši Sto­če­vi­ću! Cr­no­gor­ske vla­di­ke opu­ča­le Cr­no­gor­ce da se na­se­lja­va­ju na tur­ske okra­ji­ne pre­ma Cr­noj Go­ri, a pa­še i ve­zi­ri ma­mi­li ih da se na­se­lja­va­ju da od njih te­gle ha­rač i da­ci­ju! Ma ni Tur­ci ni­je­su bi­li za­mu­ze­ni da ne vi­de ka­ko vla­di­ke ti­ska­ju svo­je lju­de na tur­ske ino­ri­je da se ta­mo ume­lu­ne ko da su vljer­ni ca­ru u Stam­bo­lu, a da do­ja­vlju­ju is­ti­jem vla­di­ka­ma i ono šta Tur­ci u snu tra­bu­ne. Znao je to Ali–pa­ša pa je do­di­gal­cu pot­pi­so ta­pi­ju na ze­mlju ako je isti do­di­ga­lac do­ni­jo u Mo­star po­sje­če­nu gla­vu cr­no­gor­sku. Osta­la je pri­ča da su Ve­le­stov­ci ko­ji su se na Tu­pan na­se­li­li po­sje­kli lu­da čo­e­ka i ba­ci­li gla­vu pred no­ge ve­zi­ru kad su mu u Mo­sta­ru pri­stu­pi­li ru­ci i ko­lje­nu. Ta­ko su oni do­bi­li ta­pi­ju na ze­mlju, a ve­zir do­bi­jo mr­tvu gla­vu lu­da čo­e­ka kao jem­ca da se gla­vo­sje­ko­vi­ći ne mo­gu vr­nu­ti u Cr­nu Go­ru kad im se nap­ne. Ni­ti se mo­gu vr­nu­ti ni­ti kao kr­vo­du­žni­ci mo­gu bi­ti vljer­ni Cr­noj Go­ri. I da ni­je­su po­sje­kli gla­vu bo­le­sno­ga čo­e­ka, zdra­vlju i na­pret­ku tu­panj­ski­je Ve­le­sto­va­ca ne bi bi­lo kra­ja ni he­sa­pa! Ali bog­me gri­jeh ko­ji su uči­nje­li nji­jo­vi pre­da­ci, ni­je im pre­sje­kao bla­go­slov Sve­to­ga Pe­tra no ga sa­mo za­lo­mi­jo. Uze­ti ži­vot lu­do­me če­lja­de­tu ni­je ma­nji gri­jeh kod Bo­ga no sru­ši­ti sve­ti ma­na­stir u ko­ji se na­rod Bo­gu mo­li! Gri­jeh je bi­jo ve­lik, ma bla­go­slov Sve­to­ga Pe­tra dva pu­ta ve­ći! Bla­go­slov je usmje­ra­vao Tu­pa­nja­ne da u zdra­vlju, ko­ze i kr­to­lu idu tri ko­ra­ha is­pred dru­gi­je Ba­nja­na, ali va­zda kad su is­kro­či­li dva, gri­jeh im je pri­ki­no tre­ći ko­rak! Tu­panj­ski Ve­le­stov­ci va­zda su mlo­go po­sti­za­li, ali va­zda im se svr­nu­lo kad su po­mi­sli­li da će naj­vi­še po­sti­ći! Sve je to Pa­ko bi­stro po­ka­zo. Bog mu dao pa­me­ti i bi­stri­ne da na­sta­vi ško­lu, ali nje­go­va maj­ka ni­je mo­gla preg­nu­ti da ga raz­dvo­ji od se­be pa ga za­u­sta­vi­la da po­sli­je osnov­ne ško­le osta­ne š njo­me kod ku­će. Otac mu do­sta do­la­ra osta­vi­jo, ali umlje­sto da do­ku­plju­je ze­mlju i ši­ri imo­vi­nu, nje­go­va maj­ka okre­nu­la da do­la­re da­va na ka­ma­tu. Pa­ko na svo­ju lje­po­tu tro­ši­jo ka­ma­tu a glav­ni­ca ska­me­nje­na osta­ja­la! Bog dao Pa­ku mo­mač­ku lje­po­tu ka­kvu tu­panj­ska maj­ka ni­je pri­je ra­đa­la, pa umlje­sto da se ože­ni pr­vom đe­voj­kom iz naj­bo­lje­ga brat­stva, on se pro­so na pro­će­pa­če i škla­pi­ku­re. Ože­ni­će se Pa­ko, još je on mlad, ali ga ne­će uze­ti ni naj­ljep­ša ni naj­bo­lja ka­kva bi ga uze­la da je is­ko­ra­či­jo i tre­ći ko­rak ko­ji mu je bi­jo Sve­ti Pe­tar na­mi­je­ni­jo. Kad sa­be­reš na­jed­no sve što se od­i­gra­lo s Pa­kom, to mo­reš pri­mlje­ri­ti na sve po­tom­ke Ga­vri­la He­le­bar­de s Ve­le­sto­va ko­ji­ma bla­go­slov tro­du­plo da­va a pro­klet­stvo im jed­nu tre­ći­nu od­u­zi­ma! Ko­ze ko­je su se ob­li­zni­le, i kr­to­la ko­ja će bo­lje ro­di­ti u Tu­panj­skoj za­dru­zi no na dru­gi­jem mlje­sti­ma uči­nje­la je tri ko­raka, ali i kr­to­li i ko­za­ma je­de se po je­dan ko­rak za­to što taj be­ri­ćet za­dru­ga ne umi­je do­ma­ćin­ski is­ko­ri­sti­ti. To vi je to ta­ko i ni­ka­ko druk­či­je!

Šće­pan sta­de s pri­čom, iz­va­di du­van­sku ku­ti­ju da sa­vi­je ci­gar, a ne­ko se ogla­si:

– Što šće Pa­ku da či­ni go­zbu kad je pu­šćo jar­če­ve na ko­ze pri­je pet­kov­sko­ga pri­pu­sta?

Ne­ko se dru­gi od­mah na nj na­do­ve­za:

– Ni­je sa­mo pu­što ko­ze pod pr­če­ve no i pla­nin­ke pod čo­ba­ne, ha, ha, ha!

Šće­pan pu­še­ći od­mah­nu ru­kom, ni­je­su ta pi­ta­nja za nje­gov od­go­vor, a ja­vi se sta­ri pro­fe­sor Triv­ko Zu­pljak ko­ji je do ta­da vi­še gle­dao u jed­nu Vu­lo­vu knji­gu no što je slu­šao ono što se pri­ča. On se ne uklju­či u pri­ču no se obra­ti sla­vlje­ni­ku Vu­lu ko­ji je ne­tre­mi­ce slu­šao Šće­pa­na dok je pri­čao o bla­go­slo­vu i pro­klet­stvu tu­panj­skih Ve­le­sto­va­ca:

– Vu­le, dra­go mo­je kum­če i mla­di ko­le­ga moj! Te­bi je svje­že zna­nje o Ho­me­ru i grč­koj mi­to­lo­gi­ji pa ćeš se slo­ži­ti sa sta­rim pro­fe­so­rom da je Pa­ko za­ka­snio s ro­đe­njem bli­zu tri hi­lja­de go­di­na. Čuo si da je on kad je na­stu­pio pri­plod­ni ci­klus ko­za pu­stio muž­ja­ke da oplo­de žen­ke iako je to bi­lo za­bra­nje­no za­to što ra­na oplod­nja ko­za či­ni ne­pre­mo­sti­ve te­ško­će sto­ča­ri­ma. Znao je Pa­ko za po­slje­di­ce, in­te­li­gen­tan je on čo­vjek, ni­je obra­zo­van ali je pri­rod­no in­te­li­gen­tan. Te je no­ći pje­vao odu bo­gu Ero­cu ko­ji se neo­spor­no in­kar­ni­rao u vru­će og­nji­šte ži­vo­tinj­ske ero­ti­ke. Bez­ma­lo je ne­vje­ro­vat­no da je on jed­ne ra­no­je­se­nje no­ći, kad je pun uštap plo­vio zvje­zda­nim ne­bom, or­ga­ni­zo­vao sa­tur­na­li­je i ele­u­sin­ske mi­ste­ri­je ujed­no. Ni­kad ni­je ni čuo da su sta­ri Gr­ci prak­ti­ko­va­li te ras­pu­sne sve­ča­no­sti i or­gi­je, a po­ka­zao se te no­ći kao vjer­ni pi­to­mac grč­ke mi­to­lo­gi­je. On je za tu ve­če do­veo gru­pu slo­bod­ni­je dje­vo­ja­ka iz za­dru­ge ko­je su se pol­no zbli­ži­le s mu­škar­ci­ma, a to su bi­li mla­di ko­zji čo­ba­ni, kad su i kraj­nje po­tent­ni jar­če­vi po­če­li da oplo­đa­va­ju ko­ze. Ra­no­je­se­nja noć bi­la je pre­bo­ga­ta opoj­nim mi­ri­si­ma ko­ji afro­di­zi­jač­ki uz­bu­đu­ju žen­ke, jed­na­ko ko­ze i dje­voj­ke. Amal­gam od ja­kog mi­ri­sa ko­ji lu­či jar­če­va mo­šu­sna žli­je­zda i lje­plji­va aro­ma me­do­no­snog vri­je­ska odi­sta do­ča­ra­va­ju pret­ho­mer­sko do­ba. Zar te Pa­ko­ve no­ći ni­je­su po­hr­li­li pri­ja­pi i sa­ti­ri na nim­fe, zar pla­nin­ke u toj no­ći ni­su bi­le re­in­kar­na­ci­ja dje­vo­ja­ka iz po­li­te­i­stič­kih hra­mo­va ko­je su udo­vo­lja­va­njem erot­skoj že­lji ho­do­ča­sni­ka, iz­vo­di­le upra­vo je­dan vid re­li­gij­skog ob­re­da. Te ve­če­ri pod pu­nim mje­se­cem sve se oplo­di­lo kao da se sam Zevs u ob­li­ku zlat­ne ki­še, la­bu­da, bi­je­log bi­ka ili cr­nog pa­stu­va uro­nio u sve vul­ve. Te je mi­stič­ne no­ći vr­hov­ni oplo­di­telj opre­di­je­lio Pa­ka da pri­re­di bu­ko­lič­ku sve­ča­nost ko­ja mo­že svo­jom ču­de­snom neo­bič­no­šću da pli­je­ni i čo­vje­ka s hri­šćan­skom svi­je­sti. No dra­gi Vu­le, ovo što ja pri­čam mno­gi na­ža­lost ne shva­ta­ju. Svi se di­ve ko­za­ma ko­je su na svi­jet do­ni­je­le po dvo­je i po tro­je mla­dun­ča­di, a osu­đu­ju si­ro­te dje­voj­ke ko­je su te ve­če­ri za­ni­je­le. Od se­dam dje­vo­ja­ka ko­je su te ve­če­ri bi­le na ću­re­vač­kim sa­tur­na­li­ja­ma če­ti­ri su za­ni­je­le, mo­že se la­ko do­go­di­ti da ne­ka od njih do­ne­se na svi­jet bli­zan­ce ili troj­ke. Ni­su one kri­ve, ru­žno je na­zi­va­ti ih uvre­dlji­vim na­zi­vi­ma, njih je oplo­dio pred­hri­šćan­ski eros ko­ji se uli­čio u če­ti­ri pu­no­krv­na mom­ka. Pa­ko je svo­jom ne­svje­snom or­ga­ni­za­ci­jom ele­u­sin­ske no­ći za tre­nu­tak re­va­lo­ri­zo­vao slo­bo­du ti­je­la ko­ju je evo već bli­zu dvi­je hi­lja­de go­di­na za­o­gr­nu­la ko­pre­na hri­šćan­stva. Pa­ko je te no­ći bio zrak tje­le­sne zvi­je­zde či­je se pu­to­va­nje mje­ri svje­tlo­snim go­di­na­ma, a ko­ji do­no­si svje­tlost zvi­je­zde ko­ja je ne­sta­la. A ko­in­ci­dent­no je i to, dra­gi moj si­ne, što dva br­da, jed­no na jed­noj a dru­go na dru­goj stra­ni, od erot­skog te­a­tra ko­ji je upri­li­čio Pa­ko, ima­ju fa­lu­so­id­ni ob­lik. To su br­da Ša­nac i Or­lo­sje­di­na. Ima još jed­no ču­do: tor za ko­ze ko­je su te no­ći bi­le za­pa­lje­no og­nji­šte ero­ti­ke ima ob­lik ute­ru­sa! Ve­li­ka stru­ga na to­me to­ru, ko­ju je Pa­ko otvo­rio da kroz nju po­ku­lja la­va jar­če­ve sper­me ima ob­lik otvo­re­ne vul­ve! Sve je to, mla­di ko­le­ga, ve­li­ka mi­ste­ri­ja, bi­će pra­va šte­ta ako sve to što se do­go­di­lo da­ro­vit pi­sac ne pri­hva­ti kao te­mu za li­te­rar­nu ob­ra­du. Tu eg­zakt­ni na­uč­ni­ci ne­ma šta da tra­že – to je pri­vi­le­gi­ja či­ste li­te­ra­tu­re. Ja mi­slim da ni­je slu­čaj­no što je ja­rac–tra­gos, po­zaj­mio svoj ob­lik i na­rod­skom đa­vo­lu! A što se Pa­ko­vo erot­sko po­zo­ri­je od­vi­ja­lo pod pu­nim ušta­pom – ta­ko­đe je ko­in­ci­dent­no!

Svi su slu­ša­li pro­fe­so­ra iz po­što­va­nja, ali ne ak­tiv­no i s pa­žnjom kao Šće­pa­na, pro­fe­so­ra su slu­ša­li po­lu­po­spa­ni, ne­ki su zi­je­va­li, pra­vi­li se da slu­ša­ju a što­no se ka­že – ubi­je­lo gle­da­ju. Mi­tar je osje­tio ne­u­god­nost od mo­guć­no­sti da se Šće­pan na­lju­ti što mu je pre­u­ze­ta pri­ča, pa ga je za­zvao da iza­đu pred ku­ću. Na­šao je Mi­tar na­či­na da pi­ta Šće­pa­na za ne­što, Mi­tar je upra­vo iz­vu­kao Šće­pa­na iz po­lo­ža­ja slu­ša­o­ca što on ni­je vo­lio da bu­de. Iza­đo­še Mi­tar i Šće­pan, a Vu­le po­sta­vi pi­ta­nje pro­fe­so­ru Zu­plja­ku:

– Is­pri­ča­li su mi da je Pa­ko te, ka­ko re­ko­ste sa­tur­nal­ske no­ći, ap­sti­ni­rao od sek­sa, što je ve­o­ma neo­bič­no kad se zna da je on bio ne­u­mje­ren u lju­bav­nim pod­vi­zi­ma i vr­lo us­pe­šan, uosta­lom. Vi me, dra­gi ku­me, im­pre­si­o­ni­ra­te po­zna­va­njem Ho­me­ra i grč­ke mi­to­lo­gi­je, pa mi, mo­lim Vas, re­ci­te šta mi­sli­te o toj nje­go­voj neo­bič­noj ap­sti­nen­ci­ji.

Bi­lo je vi­dlji­vo da je pro­fe­so­ru Vu­lo­vo pi­ta­nje kom­bi­no­va­no s kom­pli­men­tom bi­lo vr­lo ugod­no. Do­bio je osmi­jeh ko­ji mu se ni­je ja­vljao kod raz­go­vo­ra s lju­di­ma ele­men­tar­ne kul­tu­re i fol­klor­ne re­či­to­sti. Su­đe­ni­ce mu do­su­di­le da po­sli­je pen­zi­o­ni­sa­nja do­đe na se­lo da ži­vi. Ni­je imao lič­ne po­ro­di­ce, ži­vio je kod si­nov­ca s ko­jim se po­go­dio – si­no­vac s po­ro­di­com uka­zi­va­će mu nje­gu i pa­žnju kao sta­ro­me čo­vje­ku, a po­sli­je pro­fe­so­ro­ve smr­ti nje­go­va ze­mlja na se­lu pri­pa­šće si­nov­cu. Ra­zu­mi­je se, pro­fe­so­rov stan u Nik­ši­ću do­bro je do­šao si­nov­cu da sta­nu­ju nje­go­va đe­ca ko­ju je ško­lo­vao. Ta­ko će i taj stan na­sli­je­di­ti si­no­vac i nje­go­va đe­ca. Pro­fe­sor je bio prič­ljiv, pri­čao je na svad­ba­ma, sa­hra­na­ma i dru­gim sjed­ni­ci­ma, ali to ni­je bio nje­gov am­bi­jent, u ta­kvom mi­ljeu Šće­pan se kra­ljev­ski osje­ćao a ne on. Za­to ga je Vu­lo­vo pi­ta­nje uba­ci­lo u pri­jat­nu ilu­zi­ju da opet dr­ži pre­da­va­nje s ka­te­dre, da on go­vo­ri a da ga audi­to­ri­jum slu­ša. Ta­ko ora­spo­lo­žen na­sta­vio je da pri­ča:

– Ti se Vu­le sje­ćaš, bo­lje re­ći – ti znaš a ja se sta­rač­ki pri­sje­ćam, he­len­ske mi­to­lo­gi­je o raz­dva­ja­nju dvo­spol­nih ljud­skih bi­ća na mu­ške i žen­ske po­lo­vi­ne. Ra­sr­đe­ni Bog ih ra­si­je­če i za­po­vi­je­di – idi­te i tra­ži­te se! Za­i­sta ma­e­stral­no ob­ja­šnje­nje za­što ne­ma ide­al­nih bra­ko­va, za­što su­pru­žni­ci ni­je­su po ide­al­noj mje­ri jed­no pre­ma dru­go­me, no se spa­ja­ju, op­sta­ju i tra­ju a la­ko je vi­dlji­vo da se to ni­je­su spo­ji­le po­lo­vi­ne ko­je se tra­že. Ko­je po bož­joj za­po­vi­je­di tra­že jed­na dru­gu! Gr­ci su tom sli­ko­vi­tom pri­čom ob­ja­sni­li jed­nu uni­ver­zal­nu isti­nu, kao što su uosta­lom ob­ja­sni­li kor­pu­som mi­to­lo­ških sli­ka sva­ku uni­ver­zal­nu po­ja­vu. Ob­ja­sni­li su nas da­na­šnje kao i njih on­da­šnje. Ra­zu­mi­je se, ob­ja­sni­li su ko umi­je da či­ta nji­ho­vu al­ge­bru! No, sa­ma či­nje­ni­ca da je bo­žan­stvo na­re­di­lo da se ras­po­lu­će­ni dje­lo­vi dvo­spol­nog ti­je­la vje­či­tio tra­že, otva­ra mo­guć­nost da se ne­kad dvi­je po­lo­vi­ne su­sret­nu i spo­je. Po­mo­li­mo se za du­šu Ro­mea i Ju­li­je, Tri­sta­na i Izol­de, Ome­ra i Me­ri­me! A sli­ku sreć­nog spa­ja­nja ra­sta­vlje­nih po­lo­vi­na ima­mo u pje­smi Smrt voj­vo­de Pri­je­zde, i ko­li­ko ja znam ni­gdje dru­go u na­šoj pi­sa­noj i usme­noj knji­žev­no­sti!

Pa­ko je iz­gle­da srio svo­ju po­lo­vi­nu, sre­li se i spo­ji­li, pu­na dva­de­set i če­ti­ri sa­ta bi­li su jed­no ti­je­lo i jed­na du­ša. Bi­li su onaj dvo­spol­ni čo­vjek ko­ji je po­sto­jao pri­je bož­je srdž­be ko­ja ga je ra­sje­kla na mu­ški i žen­ski dio. Ni­je Pa­ku još bi­lo osam­na­est go­di­na, a to je bi­lo tik uoči po­to­njeg ra­ta, kad mu se na Ve­li­mlju sve­zao po­gled s po­gle­dom že­ne ko­ja je sta­ja­la na pro­zo­ru. On pro­la­zio is­pod pro­zo­ra, a ona gle­da­la s pro­zo­ra ko pro­la­zi! Sve­za­li im se po­gle­di u mr­tvi čvor, Pa­ko se ni­je mo­gao ma­ći s mje­sta gdje ga je po­gled za­de­sio, i ona je osta­la kao kip u pro­zo­ru! Muž je že­nu po­vu­kao s pro­zo­ra, ali ona je bi­la od­sut­na. Pre­sta­la je da pri­mje­ću­je oko­li­nu, a Pa­ko je do­la­zio sva­ko­ga da­na, u onaj isti tren kad se ob­rio is­pod nje­nog pro­zo­ra, do­la­zio da sta­ne kao kip is­pod nje­nog sta­na. No če­žnja iz­gu­blje­nih po­lo­vi­na ko­je su se sre­le ni­je se tra­gič­no okon­ča­la kao u pje­sma­ma, ni­je za­to što muž žen­ske po­lo­vi­ne ni­je bio pa­tri­jar­hal­no–fol­klor­nih no evro–ka­to­lič­kih na­zo­ra! On, Slo­ve­nac ko­ji je na Ve­li­mlju slu­žbo­vao, vi­dio je ka­kva se opa­snost nad­vi­la nad nje­gov brak pa je do­zvo­lio Pa­ku da s nje­go­vom su­pru­gom pro­ve­de dva­de­set i če­ti­ri sa­ta u lju­bav­nom za­gr­lja­ju. I to ni­gdje dru­go no u brač­noj lo­žni­ci svo­joj i svo­je za­ko­ni­te že­ne! I ta bi­nom­nost je sim­bo­lič­na – njih dvo­je su dva di­je­la jed­ne cje­li­ne, a dan i noć su dje­lo­vi dva­de­set i če­tvo­ro­ča­sov­ne vre­men­ske ome­đe­no­sti! Pri­sje­tih se, dra­gi Vu­le, Nje­go­še­ve pje­sme Noć sku­plja vi­je­ka ko­ja je te­bi ne­u­po­re­di­vo svje­ži­ja ne­go me­ni. Nje­goš umi­šlja da je, ka­ko ka­že, s vi­lom bi­je­lom to­kom jed­ne no­ći bio jed­no bi­će, na­i­me to­kom či­ta­ve no­ći ni­je ski­dao svo­je s nje­nih usa­na. Pa re­ci, mla­di pro­fe­so­re, zar ni­je­su u Nje­go­še­voj po­e­zi­ji du­blji vi­ro­vi po­li­te­i­zma ne­go hri­šćan­stva, pje­snik ani­mi­zna i pan­te­i­zma oči­gled­no je po­bi­je­dio pra­vo­slav­nog ka­lu­đe­ra. No, po­sli­je te Pa­ko­ve i Al­mi­ne – evo sje­tih se, žen­skoj po­lo­vi­ni bi­lo je ime Al­ma, po­sli­je nji­ho­ve sto­plje­no­sti ko­ju ne­dvoj­be­no mo­že­mo na­zva­ti re­in­kar­na­ci­jom jed­no­ga tre­na mi­to­lo­ške svi­je­sti, da­kle po­sli­je nji­ho­vog uro­nje­nja u je­dan erot­ski dah, Al­min muž, Slo­ve­nac i ka­to­lik, na­pu­stio je sa svo­jom su­pru­gom Ve­li­mlje da se vi­še ni­kad ne vra­ti. Že­na ni­je da­va­la ot­po­ra svo­me mu­žu za­to što je do­ži­vje­la pra­žnje­nje bez ko­ga bi sa­gor­je­la kao me­te­o­rit! Me­đu­tim, Pa­ko je po­čeo ne­u­mje­re­no da mi­je­nja sek­su­al­ne part­ner­ke. Lje­po­tom je bio neo­do­ljiv, bio je odi­sta apo­lon­ski neo­do­ljiv, to je fi­di­jev­ska sklad­nost ti­je­la a se­len­ska ero­ti­ka. Go­vo­ri­lo se da su nje­go­vi aro­ma­ti pli­je­ni­li že­ne ko­li­ko i ne­do­sti­žna lje­po­ta! Ni­jed­na mu že­na ni­je mo­gla odo­lje­ti, Bo­ra Stan­ko­vić re­kao bi sa­mo onoj ni­je ko­se za­mr­si­jo ko­ju ni­je po­gle­dao! Pa­da­le že­ne pre­da nj kao sno­plje a on lu­tao, lu­tao. lu­tao! Ni­je to, Vu­le, don­žu­an­sko lu­ta­nje, ni­je to ka­za­nov­ska sta­za, tr­čao je on lu­ta­lač­ki krug ko­ji je tra­si­rao pa­gan­ski raz­lju­će­ni bog kad je ra­sje­če­nim po­lo­vi­na­ma na­re­dio – idi­te i tra­ži­te se!

Ta­ko­đe ni­je za­go­ne­tan ni Pa­kov hi­per­tro­fi­ra­ni ero­ti­zam, on je po­slje­di­ca jed­ne pro­šlo­sti či­ji je on pro­du­i­že­ni dio. Nje­go­va da­le­kog pre­tka Ga­vri­la He­le­bar­du s Ve­le­sto­va bla­go­slo­vio je Sve­ti Pe­tar, o če­mu je ne­nad­ma­šni pre­no­si­lac tra­di­ci­je Šće­pan Sa­rić ma­lo­čas na­dah­nu­to pri­po­vi­je­dao. No, sva­ka­ko je va­žni­je to što su Ga­vri­lo­vi po­tom­ci čvr­sto vje­ro­va­li da i nji­hov ero­ti­zam ide tri ko­ra­ka is­pred ero­ti­zma dru­gih brat­sta­va. A kad se kroz ge­ne­ra­ci­je jed­no­ga gen­sa u ne­što po­sto­ja­no vje­ru­je, to pod­ra­zu­mi­je­va for­mi­ra­nje psi­hič­ke po­sta­ve, u ovom slu­ča­ju re­kao bih posta­ve u vi­du jed­ne psi­ho–erot­ske ute­me­lje­no­sti. Ta­ko su se u Pa­ko­voj in­di­vi­du­al­no­sti do­go­di­la dva uz­re­nja – jed­no an­tro­po­lo­ški uni­ver­zal­no i dru­go, ako mo­že ta­ko da se ka­že, po­ro­dič­no. Tu se on­da po­sta­vlja pi­ta­nje Pa­ko­va svje­snog uče­šća u odr­ža­va­nju kon­di­ci­je po­ro­dič­nog kre­da. Da je on obra­zo­van čo­vjek, da ba­rem ras­po­la­že či­nje­ni­ca­ma ko­je po­mi­nje­no u ovom raz­go­vo­ru, mo­glo bi se go­vo­ri­ti o jed­noj svje­snoj auto­a­fir­ma­ci­ji. U tom slu­ča­ju ko­lič­nik uzri­je­va­nja kao me­ta­fi­zič­ke sup­stan­ce ne bi bio ni bli­zu ko­lič­ni­ka ko­ji je osvje­do­čen. On­da ima tu još jed­na zbu­nju­ju­ća či­nje­ni­ca. Pa­ku je kr­šte­no ime Ga­vri­lo kao i nje­go­vom da­le­kom pret­ku od ko­ga po­či­nje psi­ho–erot­sko uzri­je­va­nje Pa­ko­vo. Upra­vo, pr­vi Ga­vri­lo je neo­bič­ni po­če­tak a po­to­nji Ga­vri­lo je ne­po­no­vlji­vi za­vr­še­tak. Ra­zu­mi­je se, ni­je on svje­stan zna­če­nja ni svo­ga ime­na Ga­vri­lo ni na­dim­ka Pa­ko, na­dim­ka ko­ji mu je baš sa­svim za­klo­nio ime. Mo­žda do da­nas ni ti ni­je­si znao, mla­di pro­fe­so­re, za bi­fo­kal­nost nje­go­va ime­na? Ni­je­si, eto vi­diš da sam po­go­dio! Sad bi se mo­glo go­vo­ri­ti ka­ko je do­šlo do to­ga pre­i­me­no­va­nja, ka­ko je na­knad­no ime – Pa­ko is­kr­slo u pr­vi plan. Zar Pa­ko ni­je hi­po­ko­ri­sti­kon od Pa­na, ro­bust­nog erot­skog pod­vi­žni­ka ko­ji je iza­zi­vao pa­ni­ku! Su­vi­šno je na­po­mi­nja­ti da nje­go­vi ro­di­te­lji ko­ji su pri­hva­ti­li pre­i­me­no­va­nje Ga­vri­la u Pa­ka ni­je­su ču­li za mi­to­lo­škog Pa­na. Otac mu je rad­ni vi­jek pro­veo pod ze­mljom u ame­rič­kim rud­ni­ci­ma, a maj­ka mu je smjer­na do­ma­ći­ca s anal­fa­bet­skom pi­sme­no­šću.

Pi­ta­nje svih pi­ta­nja o Pa­ku je – za­što je pri­re­dio erot­sko po­zo­ri­je s ben­gal­skom svje­tloščću pu­nog mje­se­ca, a sam ap­sti­ni­rao od sa­tur­na­li­ja ko­je je upri­li­čio? On je pri­re­dio ba­ha­na­li­je u svo­ju čast, a sve pri­red­be to­ga smje­ra – sa­tur­na­li­je, mi­ste­ri­je, pa i kar­ne­va­li, pri­re­đi­va­ni su u ne­či­ju čast! A onaj u či­ju su sla­vu te sve­ča­no­sti pri­re­đe­ne ni­je u nji­ma uče­stvo­vao, bio on bog, kralj na tro­nu ili po­bjed­nik is­pod sla­vo­lu­ka! Ipak, mo­žda je na ho­ri­zon­tu Pa­ko­ve uz­ne­se­no­sti iz­nad sek­su­al­nih or­gi­ja ko­je je pri­re­dio svi­je­tli­la zvi­je­zda – Al­ma! I se­man­ti­ka ime­na Al­ma ko­je u pre­vo­du zna­či ja­bu­ka di­ja­lek­tič­ki je de­talj Pa­ko­ve mi­ste­ri­je. Sje­ti­mo se, dra­gi Vu­le, Ede­na, dr­ve­ta sa­zna­nja, Eve, Ada­ma, ja­bu­ke i Ada­mo­ve ja­bu­či­ce. Odi­sta, svi ovi pu­ki bes­po­re­ci po po­ret­ku ne­ko­me slje­du­ju…

Pro­fe­sor je još htio da pri­ča, umi­slio se bio da dr­ži pre­da­va­nje, ali pre­stao je kad su ušli Mi­tar i Šće­pan. Šće­pa­na je bio Mi­tar od­lju­tio i pri­ča je kre­nu­la Šće­pa­no­vim sen­tom.

*

Od sve­ga što se do­go­di­lo u se­ljač­koj rad­noj za­dru­zi Mi­lo­rad Era­ko­vić sa­mo se njen pred­sjed­nik Du­šan La­lić pam­ti po do­bru, on po do­bru a sve dru­go po gr­di­lu.

Se­ljač­ke rad­ne za­dru­ge po­di­za­le su po jed­nom na­cr­tu ta­ko­zva­ne do­mo­ve. To su pro­stra­no za­sno­va­ne zgra­de u ko­ji­ma se od­vi­ja sva ide­o­lo­ško–po­li­tič­ka, či­nov­nič­ka i ma­ga­cin­ska ak­tiv­nost za­dru­ge. Svi su pod ko­nac isti – gra­đe­vin­ski i ar­hi­tek­ton­ski. Uosta­lom, ta­kvo je svo so­ci­ja­li­stič­ko gra­di­telj­stvo, a i skulp­tu­ra im je kao iz jed­nog ka­lu­pa. To po­ka­zu­ju svi no­vi gra­do­vi, a sva­ka pre­sto­ni­ca so­ci­ja­li­stič­kih ze­ma­lja ima i no­vi, so­ci­ja­li­stič­ki dio gra­da. I Pe­tro­grad, taj ru­ski Pa­riz, a me­ni se či­ni da je ljep­ši od Pa­ri­za, i Pe­tro­grad ima svo­ga gr­di­lo–dvoj­ni­ka! To je No­vi Pe­tro­grad, sav od bez­du­šne ge­o­me­tri­je. Pe­tro­grad bez bal­ko­na ipak je zna­ča­jan za­to što svo­jom ru­žno­ćom uka­zu­je na lje­po­tu sta­ro­ga Pe­gro­gra­da. Odi­sta, lje­po­ta u bi­lo kom ob­li­ku ne bi se pri­mje­ći­va­la da ne­ma svo­ju su­prot­nost – ru­žno­ću! Bil umo­vi mo­gli bli­stat sjaj­ni / bez bu­da­la tu­po­ga po­gle­da – ve­li Nje­goš. I ne sa­mo Pe­tro­grad, no sva­ki grad u ze­mlja­ma so­ci­ja­li­zmna, zvao se on Prag, So­fi­ja, Mo­skva, Bu­ku­rešt ili Be­o­grad ima svo­ga ru­žno­ga dvoj­ni­ka. Isto­ga je smje­ra i so­ci­ja­li­stič­ka mo­nu­men­tal­na skulp­tu­ra. Spo­me­ni­ci ko­ji su po­dig­nu­ti duž pu­te­va i na tr­go­vi­ma, u sla­vu ko­mu­ni­stič­kih pod­vi­žni­ka s pe­rom ili ma­čem, mo­gu se ob­li­kom mak­si­mal­no raz­li­ko­va­ti, ali ru­žno­ća ih uni­fi­ci­ra pa li­če je­dan na dru­go­ga kao ov­ce u sta­du. Jed­na ov­ca je ro­ga­ta, dru­ga ni­je, jed­na je bi­je­la, a dru­ga cr­na, ne­ka ma­la a ne­ka ve­li­ka, ali – sve su to ov­ce! Ob­i­šao sam so­ci­ja­li­stič­ke ze­mlje, i ni­đe ne vi­đoh da je jed­na skulp­tu­ra ili gra­đe­vi­na uklo­plje­na u sre­di­nu đe obi­ta­va. Sklad­nost zda­nja te skulp­tu­re ne ogra­ni­ča­va se na nju sa­mu, ne­go na nje­zi­nu uklo­plje­nost u sre­di­nu. Sva­ki naš ma­na­stir kao da je sle­tio s ne­ba, kao da je le­tio ne­bom dok je bi­rao mje­sto u ko­je će se uklo­pi­ti. Iza­brao i sle­tio! A tek ka­ko je uklo­plje­na u vi­še­grad­ski am­fi­te­a­tar An­dri­će­va ću­pri­ja na Dri­ni, ona Meh­med–pa­ši­na i An­dri­će­va na Dri­ni ću­pri­ja! Pi­še je­dan uče­ni Šva­bo da je ne­i­mar Ću­pri­je pr­vo iz­u­čio am­fi­te­a­tar vi­še­grad­ske ko­tli­ne. Po­peo se na But­ko­ve sti­je­ne, one su s li­je­ve oba­le Dri­ne, pa po­sli­je sve­stra­nog sa­gle­da­nja svih pro­por­ci­ja, uglo­va, to­ko­va, vi­di­ka i ho­ri­zo­na­ta od­re­dio je mje­sto gdje će Meh­med–pa­ši­na za­du­žbi­na je­len­skim sko­kom pre­mo­sti­ti br­zo­teč­nu Dri­nu! No, da vi­di­mo ka­ko je Du­šan La­lić tra­žio mje­sto za za­dru­žni dom na Tu­pa­nu. Pr­vo da vi­di­mo ko je Du­šan i ka­kav je Du­šan.

Bio zo­ran mo­mak iz do­ma­ćin­ske ku­će, ko­ji je ugled­no mom­ko­va­nje pro­du­žio u po­lo­žaj do­ma­ći­na i ple­me­ni­ka. Ože­nio se pre­ma po­stig­nu­tom re­no­meu. Zbo­ri­lo se da je lu­kav, ali on se ni­je lju­tio kad mu se to ka­že. Sa­mo je pi­tao da mu se na­ve­de ime ono­ga ko je od nje­go­va lu­kav­stva prep­tr­pio šte­tu. A lu­kav­stvo Du­ša­no­vo bi­lo je upra­vo u to­me što je bo­lje ra­zu­mi­je­vao vri­je­me kroz ko­je se kre­će Tu­pan i Ba­nja­ni ne­go dru­gi do­ma­ći­ni, uspje­šni­je se vre­me­nu pri­la­go­đa­vao ne­go oni. Ta­kav Du­šan ni­je se opre­dje­lji­vao za čet­ni­ke ni za par­ti­za­ne, ali, i po­red to­ga, ni­je po­pri­mio po­grd­nu od­red­ni­cu sre­do­nja. Sre­do­nje su bi­li si­mu­lan­ti ko­ji glu­me ne­ku svo­ju ne­vo­lju kao oprav­da­nje pred za­htje­vi­ma jed­ne i dru­ge stra­ne da se ne opre­di­je­le. Ne­ki Mi­le­ta An­tov vas je rat pre­le­žao u kre­ve­tu. Ni­je se bri­jao no ma­ka­zi­ca­ma pot­ki­dao bra­du, a kad bi se pri­ma­kla ka­kva voj­ska, on bi nok­ti­ma iz­ra­nja­vio za­zu­bi­ce da ga za­li­je krv po usma­na i bra­di. Umio je da uku­vi oči­ma kao da bo­lu­je konj­ski gu­tu­nar i da se po­ku­či kad sje­di kao da ga je zgo­di­la pse­ća kri­va. Ule­žao se Mi­le­ta od ne­ra­da pa spu­čio ra­me­na ši­ro­ka ko­li­ko vra­ta! Obal mu vrat kao do­bra bu­kva, za­su­ka­ne mi­ši­se kao ov­nuj­ski rog, ob­lo­mu­di­jo pa ide ura­skrok. Že­na mu se po­ra­đa­la sva­ke rat­ne go­di­ne, ni­ko se ni­je pi­tao ko mu pra­vi đe­cu kad je on bo­le­stan. Uspio je Mi­le­ta svo­jim ma­ri­fe­tlu­ci­ma da za­va­ra sva­ku voj­sku i da kao bo­le­snik pre­le­ži Dru­gi svjet­ski rat!

Du­ša­na su čet­ni­ci i par­ti­za­ni gle­da­li kao do­bra do­ma­ći­na, pa su ga i jed­ni i dru­gi po­sta­vlja­li za svo­ga od­bor­ni­ka kad su se na­iz­mje­nič­no hva­ta­li vla­sti na Tu­pa­nu. Me­đu Tu­pa­nja­ni­ma, ne­ka­da­šnjim Ve­le­stov­ci­ma, Du­šan je bio neo­bi­čan po to­me što se ni­je gra­bio da hva­ta če­lo tr­pe­ze, da dr­ži zdra­vi­ce, da uži­va u sva­tov­skim či­no­vi­ma. Umje­sto tu­panj­skog is­ka­zi­va­nja, Du­šan je, bri­nuo da je­dan skup, ve­se­li ili tu­žni, pro­đe u re­du, upra­vo on se do­ma­ćin­ski po­na­šao i u tu­đoj ku­ći i na za­jed­nič­kom oku­pu. Ta­ko je u jed­nom pa­met­ni­jem zna­če­nju pri­hva­tio ago­nal­nu tr­ku Tu­pa­nja­na – ko će bi­ti bo­lji – pa je ne­tu­panj­skim po­na­ša­njem do­bio tu­panj­sku utak­mi­cu. Ušao je u sam vrh do­ma­ćin­skog ugle­da ne sa­mo na Tu­pa­nu ne­go i u ple­me­nu. U Ba­nja­ni­ma je broj kum­sta­va, mo­krih i su­vih, mje­ri­lo ugle­da ono­ga ko ku­mu­je, Du­šan ih je pam­tio pre­ko pe­de­set. Do­go­di­lo se na Tu­pa­nu da Jo­sip i Va­si­li­je, bra­ća bli­zan­ci, ostva­re tri­de­set i tri kum­stva, Va­si­li­je tri­de­set i dva, a Jo­sip – jed­no! Za­i­sta, u ći­ta­pu ne pi­še jed­na­ko za dva bra­ta jed­no­i­me­nja­ka! Eto, ta­kav Du­šan, rad­nik i ne­go­vor­dži­ja, lu­ka­vi Du­šan od či­jeg lu­kav­stva ni­ko ne­ma šte­te, bu­de po­sta­vljen za pred­sjed­ni­ka Se­ljač­ke rad­ne za­dru­ge Mi­lo­rad Era­ko­vić na Tu­pa­nu! I Du­šan će u za­dru­zi, ko­ja je zna­či­la op­šte ra­su­lo imo­vi­ne i do­ma­ćin­sta­va, uči­ni­ti jed­nu stvar ko­ja će se po do­bru po­mi­nja­ti. Ja ne znam ni­šta dru­go ne sa­mo u tu­panj­skoj ne­go u svim za­dru­ga­ma Ba­nja­na, Gra­ho­va i dvi­je Ru­di­ne, što bi tre­ba­lo po­mi­nja­ti kao pa­met­no rje­še­nje osim Du­ša­no­ve za­slu­ge da se za­dru­žni dom ne po­dig­ne na Li­ve­ro­vu po­lju ka­ko je pla­ni­rao Ko­mi­tet, ne­go na Štrp­ca u ne­po­sred­noj bli­zi­ni Sa­bor­ne cr­kve. Ko­mi­tet je bio za Li­ve­ro­vo po­lje iz ne­ko­li­ko raz­lo­ga: to je sre­di­na se­la, tu su vo­de du­be­ni­ce i, na­da­sve, tre­ba po­di­ći so­ci­ja­li­stič­ki, ko­lek­tiv­ni i ko­mu­ni­stič­ki dom na ze­mlji­štu ko­je je pri­pa­da­lo čet­nič­koj re­ak­ci­ji. To je bi­lo ima­nje dr Ste­va Pe­jo­vi­ća ko­ji je od­stu­pio kao čet­nik, iz­bje­gao po­gi­bi­ju na Zi­da­nom mo­stu i, ta­da se vje­ro­va­lo, ži­vi u Ame­ri­ci kao ak­tiv­ni ne­pri­ja­telj Ti­to­ve Ju­go­sla­vi­je. Na imo­vi­ni jed­nog pro­pa­log si­ste­ma tre­ba­lo je da blje­sne sjaj gra­đe­vi­ne ko­ja či­ni čast ko­lek­ti­vi­za­ci­ji, dr­ža­vi, dru­gu Ti­tu, pa­lim bor­ci­ma i ži­vim ru­ko­vo­di­o­ci­ma! A Du­šan je dru­gu mi­sao mi­slio: za­dru­ga će pro­pa­sti je­se­nas ako ne ve­če­ras, i za­dru­žni dom će pro­pa­sti ako se po­dig­ne na pu­sto­po­lju. Dom tre­ba po­di­ći kod tu­panj­ske cr­kve, gdje se po pri­ro­di stva­ri dr­že svi zna­čaj­ni­ji oku­pi, gdje se lju­di sa­hra­nju­ju i po mra­zu i po že­gi, a žal­be­ni­ci ne­ma­ju gdje gla­vu sklo­ni­ti. Du­šan je znao da svoj pred­log ne mo­že uvjer­lji­vo ob­ja­sni­ti Ko­mi­te­tu s Ve­li­mlja i ru­ko­vo­di­o­ci­ma ko­ji sto­je iza Ko­mi­te­ta, pa je na­šao naj­bo­lji na­čin da ih ubi­je­di, ta­ko­re­ći bez ob­ja­šnje­nja.

Da li za­to što je si­ro­ma­šni uvi­jek pri­želj­ki­vao tr­pe­zu bo­ga­to­ga, da li sto­ga što je je­lo ob­lik uži­va­nja i bo­ga­ta­ša i si­ro­ma­ha, bo­gat­stvo je­la i pi­ća na­gla­ša­va se i u pje­smi i u pri­či. Ru­me­ni­ka vi­no i že­že­na ra­ki­ja, be­škot hljeb i ov­nuj­sko de­be­lo me­so, pre­slač­ke i slat­ke đa­ko­ni­je ni­žu se u pje­sma­ma ko­je je slu­ša­la si­ro­ti­nja ra­ja! Ra­ki­ja je eglen­li­ja, vin­ce uda­ra u li­ce, je­čam tr­če a ra­ki­ja vi­če! Za­do­volj­stvo konj­sko i ju­nač­ko do­ve­de­no je do kul­ta kod onih ko­ji sa­nja­ju o to­me za­do­volj­stvu. Ku­lo mo­ja pje­smom sa­zi­da­na! Gu­slar­ska pje­sma če­sto po­či­nje sjed­ni­kom gdje se pi­je, a kad se ju­na­ci na­pi­ju – pa­da od­lu­ka da se ne­ko­me ide na meg­dan, da se uda­ri na ne­či­ju imo­vi­nu, da se ka­kva Haj­ku­na pre­tvo­ri u An­đe­li­ju. Pi­će je za­žet­ni­ci­ma ras­kva­si­lo pa­met i da­lo ju­nač­ke ma­ho­ve! I pri­no­še­nje žr­tve kod sta­rih Gr­ka zna­či vos­per­ja­va­nje bla­go­u­tro­bi­ja! Oda­nost bo­gu ko­me se žr­tva pri­no­si po­la­zi od tr­bu­ha. Bo­go­vi se za­do­vo­lja­va­ju mi­ri­som pe­če­nja od pu­no­krv­nog bi­ka ili pu­no­ma­snog krm­ka, a pe­če­njem se po­za­ba­ve ju­na­ci ko­ji pret­po­sta­vlja­ju us­pje­šan pla­ni­ra­ni pod­vig kao dar omi­ri­sa­nih bo­go­va s Olim­pa! I ta­ko je to svu­da. Ru­stem je po­jeo pe­če­na ma­gar­ca i ma­lo mu je bi­lo, naj­po­sli­je mu je isi­sao oglo­da­ne ko­sti! Mar­ko Kra­lje­vić ne pi­je vi­no iz ča­še ni­ti na­gi­nje iz bo­ce, no se sla­di kon­di­rom od dva­na­est oka. Ša­rac na utre­šelj no­si Mar­ka, s jed­ne stra­ne na­to­va­re­na to­pu­zi­na, s dru­ge tu­lu­mi­na vi­na – da ne kri­va ni ta­mo ni amo! Ba­nja­ni ipak ima­ju naj­bo­lji iz­raz za obi­la­to je­lo – kr­ka­nje! U tom iz­ra­zu uve­za­ne su ono­ma­to­pe­ja ma­snog pro­ždi­ra­nja i klo­kot pi­ća! Uz kr­ka­nje i nje­go­vu ro­đe­nu se­stru ero­ti­ku oda­va­ne su taj­ne car­skoj lju­bav­ni­ci i čo­ban­skoj mi­lo­sni­ci, u to­me se ne raz­li­ku­ju vi­tez i dr­vo­sje­ča, aka­de­mik i anal­fa­be­ta! Uz kr­ka­nje i je­ba­či­nu ra­ste ko­rup­ci­ja, uz nji­ho­vu po­moć ku­pu­je se i pro­da­va ono što se na po­šten na­čin ne mo­že ku­pi­ti ni pro­da­ti! A ne­va­lja­le dr­žav­ne upra­ve i pro­pa­li dr­žav­ni si­ste­mi pre­tvo­re se u ve­li­ka ne­za­si­ta usta ko­ja su sve glad­ni­ja što se vi­še pu­ne! U do­ba pro­pa­da­nja Ri­mlja­ni su bi­li svje­šti­li da po­blju­ju ono što su po­je­li ka­ko bi na­sta­vi­li da je­du! Tr­pe­za im je bi­la ne sa­mo ma­sna, pe­če­na i ku­va­na no i vi­zu­el­no sa­vr­še­na. Ob­lih vra­to­va i za­o­blje­nih tr­bu­ha, znoj­ni i goj­ni ne­e­stet­ski su iz­gle­da­li ali su uži­va­li u este­ti­ci tr­pe­ze. Iz zla­tom oper­va­že­ne pe­če­ne gu­ske, ko­joj su oči od sma­rag­da, ču­la se pje­sma ka­na­ri­na­ca ko­ji iz­le­te kad se pe­če­nje nač­ne na sre­br­nom po­slu­žav­ni­ku! Kr­le­ža je jed­nom re­če­ni­com opi­sao su­no­vrat Austro–Ugar­ske ca­re­vi­ne u tre­nu­ci­ma po­pu­šta­nja nje­nih fron­to­va kra­jem Pr­vog svjet­skog ra­ta: Car­stvu­ju­šča Vi­je­na ti­su­ću de­vet­sto i se­dam­na­e­sto­ga lje­ta sva vo­nja­še po mr­snim je­li­ma i sper­mi! Tru­lje­nje ve­li­ke ca­re­vi­ne po­če­lo je u nje­nom sr­cu – Be­ču, ši­ri­lo se ka pe­ri­fe­ri­ji i pre­tvo­ri­lo u fron­to­ve ko­ji pa­da­ju kao cr­vlji­ve ja­bu­ke s gra­ne! Ma­žu­ra­nić osli­ka­va ha­rač­lij­sko, već po­sr­nu­lo Tur­sko car­stvo, osli­ka­va bo­le­sni­ka s Bos­fo­ra opi­som Smail–agi­ne te­va­bi­je ko­ju je do­veo u Drob­njak da ko­cem i ko­nop­cem, vje­ša­li­ma i fa­la­ka­ma iz­bi­ja da­ci­ju. Tur­ci kao glad­ni vu­ci raš­ča­la­pa­va­ju pre­ti­lo pe­če­no me­so. Nok­ti me­so ras­ku­ba­ti sta­še! Tu se je­de re­dom vu­ka u pla­ni­ni! Dok se gu­še pre­ti­li­nom i za­li­va­ju že­že­ni­jem bi­je­som, ro­ni im se znoj is­pod čal­mi!

Do­ma­ćin Du­šan, pred­sjed­nik Du­šan, kao od­li­čan pi­to­mac na­rod­ne tra­di­ci­je, znao je da se uz obi­la­to pi­vo i je­sti­vo i vru­ću ero­ti­ku mo­gu ve­lim­ski i nik­šić­ki gla­va­ri pre­sal­du­mi­ti da se za­dru­žni dom ne po­di­že na Li­ve­ro­vom po­lju, na čet­nič­kom ima­nju Pe­jo­vi­ća, no na Štrp­ca u bli­zi­ni cr­kve ko­ja plo­vi me­đu gro­bo­vi­ma kao la­đa me­đu ta­la­si­ma što gu­ta­ju mor­na­re!

S ra­ne je­se­ni, kad ni­je ni vru­će ni hlad­no, kad ne znaš je li ljep­še bla­go­va­ti u ku­ći ili is­pred ku­će, Du­šan je po­zvao na go­zbu ko­mi­tet­ske pa­ta­ri­ce s Ve­li­mlja i ne­ko­li­ka nik­šić­ka gla­va­ra. Kad je tu svi­tu po­zvao, za­mo­lio ih je da do­ba­ve ne­za­o­bi­la­zno­ga An­dri­ju Ko­pri­vi­cu s Ce­ti­nja i Mar­ka Ku­tla­ču iz Be­o­gra­da. Znao je Du­šan da će ta dva sta­ra li­sca pod­u­pri­je­ti ono što je on na­mi­slio, ne sa­mo uz bo­ga­tu tr­pe­zu no i uz svo­ju spo­sob­nost da uvi­de ono što ne mo­gu vi­dje­ti ko­lek­tiv­ni za­žet­ni­ci iz Ko­mi­te­ta. Du­šan ni­je pla­ni­rao ča­zbe­ni skup ni u za­dru­žnim pro­sto­ri­ja­ma ni na za­dru­žnom ata­ru, no u svo­joj ku­ći. Zna Du­šan da ku­ća oba­ve­zu­je, da se duh ku­će pre­no­si i na go­ste, a nje­go­va mu­sa­fir­ska ku­ća zna­la je pra­vac sva­koj vr­sti go­sta. U Du­ša­no­voj ku­ći svak je na­šao mje­sto i pro­stor ko­ji mu od­go­va­ra­ju. Du­ša­no­va po­ro­di­ca bi­la je po­sled­nji tu­panj­ski osta­tak pa­tri­jar­hal­ne se­o­ske za­dru­ge. Ni­je se Du­šan di­je­lio sa svo­jim sta­ri­jim bra­tom, nji­ho­ve fa­mi­li­je ži­vje­le su u za­jed­ni­ci. U ku­ći se znao red kao u ko­šni­ci pče­la. Pre­star­je­la maj­ka bi­la je kao ma­ti­ca ko­ja sa­mo usjmje­ra­va, sta­ri­ji brat gla­sio se zdra­vi­com, ali je imao po­lo­žaj tru­ta – iz­gle­dao je ka­ba­sti­je no osta­la če­ljad a ni­šta ni­je ra­dio. Brat se pr­si i uz­no­si, for­mal­no slo­vi kao do­ma­ćin ku­će, oda­je mu se u ku­ći jav­no po­što­va­nje, a Du­šan je istin­ski do­ma­ćin. Što je en­gle­ski pre­mi­jer u dr­ža­vi to je Du­šan u ku­ći, sta­ri­ji brat ima po­lo­žaj en­gle­ske kra­lji­ce! Kao što sam re­kao, Du­ša­na ne in­te­re­su­ju ni zdra­vi­čar­ke go­vo­ran­ci­je ni če­lo od tr­pe­ze, on je kuć­na pče­la ra­di­li­ca.

Iz ve­li­ke so­be, Ba­nja­ni ka­žu – ka­ma­re, iz­ba­če­ni su kre­ve­ti, uoko­lo po­sta­vlje­ne da­ske – šti­ce na oble hra­sto­ve trup­ce vi­si­ne mup­škar­cu do ko­lje­nja. Na sre­di­ni so­be po­sta­vlje­na tr­pe­za u ob­li­ku slo­va T. To su sa­sta­vlje­ni sto­lo­vi – ta­vu­li­ni ta­ko da če­lo sto­la bu­de ja­ko is­tak­nu­to i ši­ro­ko! Kad do­đe ne­ko­li­ko zna­čaj­nih go­sti­ju, u ovom slu­ča­ju gla­var­či­ća ko­ji se ri­va­le o pr­vjen­stvo, ri­zič­no je pra­vi­ti za sto­lom hi­je­rar­hi­ju. Du­šan je za­to uši­rio če­lo sto­la da se svi ti glav­ni upr­se, da se uba­ne je­dan do dru­go­ga u če­lu tr­pe­ze. A naj­glav­ni­ji, to će ovom pri­li­kom bi­ti Mar­ko Ku­tla­ča, ne što ima ve­li­ku vlast, on se upra­vo u dr­ža­vi ni­šta i ne pi­ta, ne­go sto­ga što je go­di­na­ma i for­mal­nim po­lo­ža­jem nad­vi­sio dru­ge. Sva­ko­me od onih s če­la mi­lo je što je Mar­ko uhva­tio glav­no mje­sto u sre­di­ni ne za­to što vje­ru­ju da mu to mje­sto pri­pa­da, ne­go je sva­ko­me po­je­di­nač­no mi­lo sto­ga što u to mje­sto ni­je za­sio ne­ko s kim se taj po­je­di­nač­ni ri­va­li! Ta­ko Mar­ko sje­di u sre­di­ni če­la, s dvi­je nje­go­ve stra­ne su dru­ga dva gla­va­ra. On­da de­sno i li­je­vo uhva­ti­li mje­sta ka­ko je ko ugra­bio da uhva­ti. Oko­lo na šti­ca­ma, a pri­slo­nje­ni le­đi­ma uza zid, sje­de če­ljad ko­ja su po­zva­na da uve­li­ča­ju do­la­zak gla­va­ra. Kad je svad­ba ili sa­hra­na, na­bi­ju se na tim šti­ca­ma je­dan do dru­go­ga kao sar­di­ne u kon­zer­vi, ali na ovoj Du­ša­no­voj go­zbi ni­je ta­ko. Du­šan ih ni­je po­zvao veli­ki broj, sa­mo ono­li­ko ko­li­ko nji­ho­vo pri­su­stvo mo­že da na­gla­si zna­če­nje glav­nih go­sti­ju. Bo­lje re­ći da gla­va­ri i gla­var­či­ći osje­te svo­je zna­če­nje kad vi­de da je do­ma­ćin po­zvao kom­ši­je da ih ugo­sti u čast glav­nih go­zbe­ni­ka.

Du­ša­no­va tr­pe­za kao u pri­či, a po­ma­lo bo­ga­mi i kao u pje­smi! Pe­če­ni ovan s ro­go­vi­ma, naj­ma­nje tre­će­pre­od­nik, ro­go­vi ogo­lje­ni i ja­ki kao u rat­nog ov­na ko­jim su Asir­ci raz­bi­ja­li vra­ta gra­do­va ko­je osva­ja­ju! Ovan se uz­du­žio tr­pe­zom kao da se za­le­tio na gla­va­re u če­lu! Pred gla­va­re sta­vlje­na po bo­ca ra­ki­je pe­ča­tli­je, is­pred Mar­ka uz bo­cu i bo­cun vi­na cr­ve­no­ga! To ko­na­vo­sko vi­no vi­še je cr­no no cr­ve­no! Ve­li­ki bo­cun do­đe mu ne­ka­ko kao sta­kle­ni kon­dir, u nj sta­nu tri li­tra vi­na, to je ma­la de­mi­ža­na ko­ju Tu­pa­nja­ni zo­vu bo­cun! Kad je bo­ca pred gla­va­ra ne­ka joj je ime mu­ško! To je mu­ška bo­ca! Ta­ko se in­sta­li­ra pi­će is­pred čel­nih lju­di, a on­da niz tr­pe­zu ras­po­re­de se bo­ce ra­ki­je. Ne is­pred sva­ko­ga, no po­me­đu njih, a ta­ko bli­zu da svak mo­že la­ko ru­kom do­hva­ti­ti bo­cu. Kad ne mo­že, do­da­će mu je onaj što sje­di do nje­ga. Ča­ša se u Ba­nja­ni­ma upo­tre­blja­va kad se ra­ki­jojm slu­ži je­dan, dvo­ji­ca pa tje­raj naj­vi­še do pet go­sti­ju, a sva­ki ma­sov­ni­ji skup sli­je­di bo­ca iz ru­ke u ru­ku! Me­đu­tim, vi­no se oba­ve­zno slu­ži iz ča­ša, ne, ra­zu­mi­je se, iz ser­vi­snih vin­skih, ne­go iz ča­ša ko­je su se pri­tre­fi­le. Bi­lo ko­je ve­li­či­ne i ob­li­ka.

Ovan se na so­fru ukru­tio kao sru­šen spo­me­nik, gla­va­ri se udr­ve­ni­li na če­lu, če­ljad na da­ska­ma ođer­da­ni­la sob­ne zi­do­ve una­o­ko­lo, ne po­či­nje se s pi­ćem i je­lom! Tek kad do­đu že­ne s ta­nji­ri­ma – plja­ti­ma pr­šu­ta, po­če­će go­zbe­ni ža­mor. Pr­šut iz­re­zan na fe­te tan­ke kao pa­sji je­zi­ci lje­ti kad je ve­li­ka vru­ći­na. Uz že­gu psi otvo­re­nih če­lju­sti dah­ću s pre­ba­če­nim je­zi­ci­ma pre­ko bi­je­lih zu­ba. Plja­te i plja­de­le s is­fe­ta­nim pr­šu­tom sta­ve is­pred gla­va­ra, a jed­na od njih po­nu­di iz ta­nji­ra pr­šu­tom one što sje­de una­o­ko­lo. Ra­zu­mi­je se, one što sje­de za tr­pe­zom a ni­je­su u če­lu po­slu­že pr­šu­tom sta­vlja­ju­ći pred njih ta­nji­re na pre­skok, kao što su sta­vlja­li bo­ce s ra­ki­jom. E, kad se u ru­ka­ma za­ru­me­ne fe­te pr­šu­ta kroz ko­je se mo­že sun­ce gle­da­ti, usta­ne do­ma­ćin, a to ni­je bio Du­šan no nje­gov sta­ri­ji brat. Uzme bo­cu ra­ki­je u de­snu ru­ku, po­zdra­vi skup i na­zdra­vi čel­no­me čo­vje­ku, ono­me is­pred ko­ga je bo­ca pe­ča­tli­ja i bo­cun vi­na ruj­no­ga! Kad mu je Mar­ko Ku­tla­ča od­zdra­vio, ona dvo­ji­ca do Mar­ka pri­hva­ti­li su se bo­ca, po­te­gao sva­ki iz svo­je, kuc­nu­li se čel­ni­ci je­dan s dru­gi­jem, a on­da uz tr­pe­zu niz tr­pe­zu pri­hva­ti­li se bo­ca. Ču­lo se ku­ca­nje, po­te­gli su iz bo­ca ne­ko ma­nje ne­ko vi­še, ako je tu ko­ji Di­o­ni­zi­jev pi­to­mac ču­je se ka­ko mu klo­ko­će ra­ki­ja niz gr­lo. Svi gla­ve po­vra­ti­li u nor­ma­lan po­lo­žaj, sa­mo on gle­da u ne­bo kao ko­kot kad pi­je vo­du! Kad se po­pi­je prv­nja, on­da se oni­ma što su pri­je­nu­li uz zi­do­ve pru­ži bo­ca da se njo­me ob­re­de iz ru­ke u ru­ku. Bo­ce sta­nu a za­ču­ju se vi­li­ce ne­jed­na­ko. Ko ima zu­ba spo­pad­ne ga bla­gi osmi­jeh i vi­li­ce mu ra­de na­sit­no kao ze­cu, a ko je kr­njav ko­lu­ta oči­ma i oba­ra ob­lič­ke ru­me­ne fe­te pr­šu­ta. Ko ima dva–tri zu­ba na­ga­đa za­lo­gaj na zu­be pre­tu­ra­ju­ći ga na ovu i na onu stra­nu! U Ba­nja­ni­ma ćeš ri­jet­ko sre­sti če­lja­de ko­je je pro­šlo pe­de­set go­di­na a da ni­je kr­nja­vo, jed­na­ko čo­vjek i že­na. Kr­nja­vost za banj­sku este­ti­ku ni­je ne­do­sta­tak! Ni­je­su ri­jet­ke kr­nja­ve mla­de že­ne, a do­sta se dje­vo­ja­ka uda­lo sa šu­plji­jem zu­bi­ma! Ne­ki Ste­van Va­sov s Go­lu­bo­ve Lo­kve hva­lio se da ne­ma zu­ba, ne­ma ni jed­no­ga ni u gla­vu ni u vi­li­ce. Ve­li:

– Ne na­la­đu­jem se u gla­vu ot­ko mi je is­pa­la iz usta kr­nja­va gov­na­ri­ja!

Elem, je­de se pr­šut, ne­ko žva­će ne­ko va­vo­li! U Ba­nja­ni­ma se si­je­če pr­šut na­tan­ko ne što on li­je­po iz­gle­da u pro­vid­nim, ru­me­no–cr­ve­nim i mi­ri­snim li­sto­vi­ma, ne­go da bi ga be­zu­bi lju­di lak­še gu­ta­li! Dok se go­sti za­ba­vlja­ju pr­šut­nim fe­ta­ma, pri­spi­je­va­ju kar­li­ce s pri­ga­ni­ca­ma i ta­nji­ri s me­dom. Je­dan škip uvr­šat pri­ga­ni­ca­ma upri­je­čen je is­pred čel­ni­ka, dru­gi ne­gdje do­lje is­pod ov­na, iz tre­će­ga se slu­ži zid­na de­ko­ra­ci­ja! Od­mah pri­sti­že i ci­je­li sir, is­fe­tan na­du­ga­ško, kva­li­tet mu se mje­ri po to­me ko­li­ko ci­ju­če me­đu zu­bi­ma kad se žva­će. Svi ga je­du ali kod sva­ko­ga ne ci­ju­če. Sir ne pu­šta ava­za u usti­ma ono­ga ko­ji ga ob­lič­ke oba­ra niz be­ri­kat!

Uz ta­kvo kr­ka­nje ne­ma re­da u pi­je­nju, svak se do­hva­ta bo­ce ka­ko joj je na­mje­ran. Onaj što se br­zo raz­ve­se­li ku­ca se s oko­li­nom i po­či­nje da gra­je i gra­na ru­ka­ma! No Du­šan se po­sta­rao da ta­kvi ve­se­lja­ci, bar što se ti­če onih oko­lo–zi­da­ša, ne do­đu na go­zbu. Sve je Du­šan pod­re­dio ci­lju – da se za­dru­žni dom ne po­dig­ne na Li­ve­ro­vu Po­lju no is­pred cr­kve na Štrp­ci­ma! Dok se ta­ko je­de, pi­je i pri­ča, ula­zi ple­ćat mo­mak s ve­li­kim no­žem u ru­ka­ma, pa jed­nim za­ma­hom od­si­je­če gla­vu ov­nu s ro­go­vi­ma i met­ne je is­pred glav­no­ga na če­lu. On­da od­sje­če oba ple­ća s pe­ci­va i po jed­no sta­vi is­pred ona dva gla­va­ra što su uđe­ve­ri­li Mar­ka Ku­tla­ču. Gla­va­ri su ta­ko do­stoj­no sti­ma­ni, sve pro­ve­de­no što im do­li­ku­je. Onaj što je od­sje­kao gla­vu i ple­ća iz­nio je osta­tak pe­če­nja da ga is­ka­sa­pi, na­tr­pa ko­ma­de u kar­li­ce i ras­po­re­di po tr­pe­zi. Iz jed­no­ga ški­pa po­slu­že se oni što su već za­gri­ja­li zid le­đi­ma! U ta­kvim pri­li­ka­ma uvi­jek se ne­ko ja­vi da gle­da u oglo­da­no ple­će, ali to­ga da­na Du­šan ni­je pred­vi­dio ta­kvo­ga. Znao je on da ga­ta­nje u ple­će ve­lim­ski i nik­šić­ki gla­va­ri sma­tra­ju kao vradž­bi­nu i pri­mi­ti­vi­zam. Ni­je Du­šan do­zvo­lio da mu se de­si u ku­ći ono što se do­go­di­lo pred­sjed­ni­ku Za­dru­ge iz Ma­ca­va­ra ko­ji je op­tu­žio vje­šti­ce za stoč­ne po­ba­ča­je, pa se iz­lo­žio kri­ti­ci od stra­ne ru­ko­vo­di­la­ca iz Ko­mi­te­ta.

Du­šan je is­pla­ni­rao da go­zba u nje­go­voj ku­ći poč­ne kad nag­ne dan. Htio je da iz­bjeg­ne ljet­nju vru­ći­nu, ali ne sa­mo zbog to­ga. Ri­je­šio je on da ve­se­li skup oba­ve­zno uđe u noć. Idu­ći po­sta­vlje­nom ci­lju da se po­dig­ne za­dru­žni dom na Štrp­ci­ma, Du­šan je pri­pre­mao od­go­va­ra­ju­ću za­ba­vu dvo­ji­ci ru­ko­vo­di­la­ca od ko­jih za­vi­si lo­ka­ci­ja do­ma. Ni­je Du­šan ras­po­la­gao ri­ječ­ju afro­di­zi­jak, ali je do­bro pro­ci­je­nio nje­no dej­stvo. Se­kre­tar Op­štin­skog ko­mi­te­ta na Ve­li­mlju bi­ja­še je­dan kreč­ko, osred­njeg ra­sta, ši­ro­ka mu ra­me­na ko­li­ko vra­ta, u sve­mu zdrav, go­vo­ri ba­ri­to­nom. Ala­ta­sto plav s bi­lje­gom na li­je­vom obra­zu ko­li­ko šlji­va po­že­ga­ča, pi­tom mu po­gled, na­smi­jan i kad ću­ti, neo­že­njen. Sma­tra­ju ga me­šte­rom za že­ne, tu mu je ne­gdje oko tri­de­set i pet go­di­na. Kao i sva­ki je­bač po da­ma­ru, on ni­je fal­dži­ja, dru­gi pri­ča­ju o nje­go­vim ero­ti­skim pod­vi­zi­ma. Ob­la­zio je svoj par­tij­ski te­ren zna­ju­ći đe tre­ba ko­na­či­ti. Bi­rao je ku­će đe ne­će sam spa­va­ti, jed­na­ko čet­nič­ke i par­ti­zan­ske, on u kre­ve­tu ni­je vo­dio po­li­ti­ku! Bio je iz par­ti­zan­ske ku­će ko­ju su zva­li ma­la Mo­skva pa je mo­gao uti­ca­ti na od­lu­ke što se do­no­se u Sre­skom ko­mi­te­tu u Ni­ši­ću.

Dru­gi sev­da­li­ja na ko­ga je Du­šan ra­ču­nao bio je iz Nik­ši­ća, to je je­dan od one čel­ne tro­ji­ce za tr­pe­zom. Pro­šlo mu pe­de­set go­di­na, bio je pr­vo­bo­rac, pre­ga­zio Su­tje­sku i Ze­len­go­ru. Ali smrt ga je po­gle­da­la pra­vo u oči kad su ga, kao ko­me­sa­ra če­te, uhva­ti­li u ne­kom se­lu u jed­nom si­je­nu da se sto­pio u lju­bav­ni za­gr­ljaj s jed­nom ra­snom par­ti­zan­kom. Za ta­kav de­likt ta­da se do­bi­jao me­tak u če­lo. Ta­kvom stro­go­šću ko­mu­ni­sti su htje­li da se za­bo­ra­vi ne­ka­da­šnja pro­pa­gan­da Ko­min­ter­ne o slo­bod­noj lju­ba­vi i bra­ku kao bur­žo­a­skoj in­sti­tu­ci­ji ko­ja će od­u­mri­je­ti u ko­mu­ni­zmu. Je­dan ho­tel de lux u Mo­skvi bio je hram za prak­tič­nu pro­pa­gan­du ko­mu­ni­stič­ke lju­ba­vi. Kad je Ko­mu­ni­stič­ka par­ti­ja Ju­go­sla­vi­je pre­šla u ile­ga­lu, u par­tij­skim gru­pa­ma dru­ga­ri­ce su bi­le du­žne da erot­ski uslu­žu­ju svo­je dru­go­ve ka­ko se ne bi iz­la­ga­li ri­zi­ku kad se pri­bli­ža­va­ju bur­žo­a­skim že­na­ma. Kad su Ti­to­vi ko­mu­ni­sti oci­je­ni­li da im ko­min­ter­nov­ska pro­pa­gan­da o slo­bod­noj lju­ba­vi ne ide u ra­čun, pre­šli su u dru­gu kraj­nost pa su i za lju­bav­ni osmi­jeh ka­žnja­va­li svo­je ak­ti­vi­ste. Erot­ska zbli­že­nja par­ti­za­na sa par­ti­zan­ka­ma ka­žnja­va­na su smr­ću! Ovaj nik­šić­ki ko­mi­te­tli­ja, Stan­ko, ko­ji je do­šao na Du­ša­no­vu go­zbu iz­bje­gao je mu­šket jer je svo­jim isljed­ni­ci­ma re­kao da će jav­no iz­go­vo­ri­ti ime­na par­ti­zan­ki s ko­ji­ma je vo­dio lju­bav ko­man­dant Sve­to Ra­do­je­vić. Me­đu tim nje­go­vim lju­bav­ni­ca­ma bi­la je i jed­na s vi­so­kim či­nom u par­ti­ji. Da ne bi pu­kao još gr­đi skan­dal, opro­šte­na je Stan­ku lju­bav­na avan­tu­ra na si­je­nu!

Stan­ko je bio maj­stor u po­ma­ga­nju že­na­ma uhap­še­nih in­for­mbi­ro­va­ca da se od­ri­ču svo­jih mu­že­va kao iz­daj­ni­ka ko­mu­ni­zma, Ti­ta i Ju­go­sla­vi­je. Ne kao pla­će­ni za­vod­nik, ka­kvi su bi­li in­sta­li­ra­ni u Cr­noj Go­ri, ne­go je svo­jim šar­mom i mu­ško­vi­nom la­ko do­la­zio do mla­dih že­na či­ji su mu­že­vi na Go­lom Oto­ku. Ni­je on imao po­li­tič­ku na­mje­ru da obr­la­ti že­nu in­for­mbi­rov­ca ne­go erot­sku, ali na kra­ju gre­šni­ca je ima­la iste po­slje­di­ce i par­ti­ja istu ko­rist. Pro­ču­je se da ona va­ra mu­ža iz­daj­ni­ka s is­tak­nu­tim par­tij­skim ak­ti­vi­stom, či­me se otvo­ri pro­stor za pla­će­no­ga lju­bav­ni­ka ko­ji će, že­nu s ko­jom se is­pi­ra­ju usta, ubi­je­di­ti da se jav­no od­rek­ne mu­ža in­for­mbi­rov­ca! Stan­ko bi­ja­še sna­žan i iz­gle­dan, vi­sok kao ko­plje, bra­zgo­ti­na iz ra­ta do­hva­ti­la ga po vra­tu ali ga ni­je upi­sa­la u in­va­li­de no mu čak na­gla­si­la ju­nač­ku mu­ško­vi­nu. Ko­sa mu pro­gru­ša­la, obr­vi­ce i pot­kre­sa­ni br­ci cr­ne se kao zift, či­ni ti se da mu iz oči­ju iz­li­je­ću zlat­ne iskre.

Se­kre­tar Ko­mi­te­ta s Ve­li­mlja mo­gao je da­ti im­pri­ma­tur Du­ša­no­vu pred­lo­gu da se Dom po­dig­ne na Štrp­ci­ma, ali Stan­ko je mo­gao stvar pre­lo­mi­ti, pa je Du­šan na­šao na­či­na da smek­ša i jed­no­ga i dru­go­ga. Znao je on da se ta dvo­ji­ca ne sla­žu sa­mo ide­o­lo­ški no ima­ju isti zdra­vo­mu­ški od­nos pre­ma že­na­ma. Uz pre­ti­lo me­so i že­že­nu ra­ki­ju Du­šan je pri­re­dio ade­kvat­nu lju­bav­nu ra­zo­no­du ovoj dvo­ji­ci ko­mi­tet­skih me­ra­kli­ja.

Ni­je Du­šan za­bo­ra­vio da po­zo­ve na go­zbu i jed­nu ku­mu s Pe­tro­vi­ća. Du­ša­nov otac kr­stio je nje­no­ga oca a Du­šan nju. Ima se šta od nje vi­đe­ti – sa­pa­ča na­red­na ko du­lek – re­kli bi Sr­bi­jan­ci. Go­re joj dvi­je ru­že u dva obra­za, ima je ko­li­ko je do­sta i ospri­jed i ot­po­za­di. Ku­ća nje­nog oca je ne­da­le­ko od že­lje­znič­ke sta­ni­ce na Pe­tro­vi­ći­ma. An­ka, ta­ko je ime Du­ša­no­voj ku­mi, ot­pra­ća­la je i do­če­ki­va­la vo­zo­ve rev­no­sni­je no ot­prav­nik po­slo­va! Že­lje­znič­ki či­nov­ni­ci, ne sa­mo uprav­nik sta­ni­ce i ot­prav­nik, no i kon­duk­te­ri, čak i ma­ši­no­vo­đe pri­pa­da­li su onom dru­štve­nom slo­ju na ko­ji se­ljak gle­da iz ža­blje per­spek­ti­ve. To su či­nov­ni­ci ko­ji te­gle pla­tu na pr­vo­ga, što je ne­do­sa­nja­ni se­ljač­ki san. An­kin otac bio je kon­duk­ter pa je ona mo­gla bes­plat­no da pu­tu­je vo­zom kad je htje­la. I ra­no je po­če­la da pu­tu­je u Bi­le­ću na pi­jač­ni dan, u Ko­si­je­re­vo kad su cr­kve­ne sve­ča­no­sti, u Tre­bi­nje kod tet­ke i u Nik­šić kod uja­ka. Uglav­nom, za sva­ki svoj put na re­la­ci­ji Pe­tro­vi­ći – Nik­šić i Pe­tro­vi­ći – Tre­bi­nje, An­ka je prav­da­la ne­kom svoj­tom ili po­tre­bom ku­će. Mo­ji bi Tu­pa­nja­ni re­kli da ona na tim pu­to­va­nji­ma ni­je šte­đe­la zlat­ku me­đu no­ge! Ta­ko okret­nu An­ku po­zvao je kum Du­šan da po­mog­ne oko go­zbe ko­ja je pri­re­đe­na u nje­go­voj ku­ći. A bi­la je žen­ska od da­ma­ra, hi­tra kao bli­je­ska, iz­gle­da da je nje­na erot­ska po­trč­nost usa­gla­še­na s nje­nim tem­pe­ra­men­tom. Ni­ko ni­je to­kom go­zbe ta­ko spret­no po­slu­ži­vao go­ste kad su ne­što tra­ži­li – svje­že vo­de, ži­žu s og­nji­šta da se pri­pa­li lu­la, da se do­pu­ni ta­njir ovaj ili onaj. Po­seb­no dru­go­vi­ma u če­lu tr­pe­ze. Sje­tih se sev­da­lin­ke o aga­ma Sa­raj­li­ja­ma ko­ji­ma slu­ži vi­no Sa­raj­ka đe­voj­ka a sva­ki joj se vi­no­pi­ja hva­ta gr­la bi­je­lo­ga! Sve je na An­ki trep­ta­lo, ma kao da je sam Bog od­re­dio da se na­đe na go­zbi a pri ve­če­ri kad se slju­blju­je dan s no­ću. Kad se go­zbe­ni­ci­ma od ruj­no­ga vi­na za­ru­me­ne obra­zi kao za­pad od sun­ca ko­je pre­sje­nja­va! Po­seb­no je Du­šan opo­me­nuo ku­mu An­ku da bu­de na uslu­zi se­kre­ta­ru Ko­mi­te­ta s Ve­li­mlja. Se­kre­tar okom – An­ka sko­kom!

Du­šan se do­ma­ćin­ski po­sta­rao da ko­mi­te­tli­ja iz Nik­ši­ća, Stan­ko, bu­de nje­žno po­slu­žen, kao i nje­gov mla­đi ko­le­ga s Ve­li­mlja.