Novak Kilibarda – lik i djelo

Serdarev grob

NOVAK KILIBARDA

SERDAREV GROB

Priredio i prilagodio pravopisu crnogorskog jezika

Božidar Ilijin Miličić

NOVAK KILIBARDA

SERDAREV

GROB

ME­DA­LJA SVE­TO­GA SA­VE

         Ka­ko mi je za­štuk­nu­lo u kr­sti de­ve­sto če­te­res i še­ste go­di­ne ni­kad me po­tlje ni­je baš sa­svi­jem po­pu­šti­lo. Va­ra­kam se z bolj­kom: ja nju mi­tim i te­to­šim, a ona me dr­ži na ni­šan jed­na­ko u po­no­ći kao u pod­ne. Da mi ka­žeš: eto pre­da te du­kat od ki­la, seg­ni iz sto­je­će­ga sta­va, uzmi ga i sre­tan ti bio, – po­le­tio bih za njim ta­man kao da se pre­da me ob­re­la kr­ka­la konj­ska! Ma ne to sa­mo što se ne mo­gu sa­vi­ti kad sto­jim, no i po no­ći se še­ni­šno pre­vr­ćem u kre­vet z ban­de na ban­du kao da le­žim na ja­ja.

Evo ka­ko mi đa­vo po­ne­se kr­sti.

Ne­đe po­pri­je Vi­do­vad­ne če­te­res i še­ste go­di­ne, od­re­di me vlas u fron­tov­sku bri­ga­du u Ja­vo­rak. Da si­je­čem kr­sta­tu go­ru ko­ja se kr­ca u stranj­ske ze­mlje na pro­da­ju. Nas fron­to­va­ca bi­la je jed­na bri­ga­da od tri­sta lju­di, a spo­red nas dvi­je bri­ga­de od po sto i pe­de­set ka­žnje­ni­ka. To su na­go­le bi­li čet­ni­ci što su pre­su­đe­ni na pri­sil­ni rad, i ne­što lju­di što su pro­špi­ja­li da ja­ta­ku­ju sa škri­pa­ri­ma. Mi što smo se bro­ji­li u fron­tov­ce eto sa­mo ni­je­smo na­zi­va­ni čet­ni­ci­ma, ali vla­sti su nas ra­ču­na­le da smo bli­ži nji­ma no par­ti­za­ni­ma. Ukrat­ko, u na­šu bri­ga­du od­re­đe­ni su oni ko­ji ni­je­su smlje­li pi­ta­ti što se baš oni od­re­đu­ju. Da sam za­pi­to, br­zo bih se ob­rio u jed­nu od one dvi­je bri­ga­de đe se ne pi­ta ni­šta.

Ja sam ti gr­đe pro­šao po ra­tu no uz rat. Ta­ko je šće­la na­kva đa­vo­lja sud­bi­na. U rat sam bio to­pal z dvi­je ban­de: brat mi od stri­ca, Jo­šo Sa­vin, oti­šao u čet­ni­ke, a dru­gi brat od dru­go­ga stri­ca, po­koj­ni Fi­lip Ste­va­nov, dr­žao se par­ti­zan­ske stru­je. Na­lje­zi čet­ni­ci – ja Jo­šov ro­đak, ba­ni par­ti­za­ni – ja ro­đak Fi­li­pov. Što jes jes, bio sam me­tla i lo­pa­ta i jed­no­me i dru­go­me stri­cu, ali pro­sto im bi­lo: lak­še je za­li­ši­ti u ra­do­ve Jo­ša i Fi­li­pa no ići nji­o­vi­jem pu­te­vi­ma. No ta­man pri svr­šet­ku ra­ta, okre­nu se ka­ko ne va­lja: po­gi­be Fi­lip bli­zu Ce­ti­nja če­te­res i če­tvr­te, a Jo­šo iste go­di­ne škam­pa z Gra­o­va one no­ći kad su par­ti­za­ni po­mla­ti­li tri­sta i ku­sur čet­ni­ka. Po­blje­že ba­sta­dur i obre­te se kroz ma­li va­kat u sred Śe­ver­ne Ame­ri­ke.

Ta­ko ti me­ne iz­li­nja ro­đa­štvo s Fi­li­pom, a pre­u­ze me Jo­šov svoj­tluk. Od­ma mi je no­va vlas uče­pr­lji­la da sam ro­đak na­rod­no­ga ne­pri­ja­te­lja ko­ga ni­je sti­gla za­slu­že­na ka­zna. Po­blje­gao je, ve­le, u Ame­ri­ku da po­dr­ži kra­lja Pe­tra u Lon­don i nje­go­vu iz­daj­nič­ku i ne­na­rod­nu vla­du. Ni­šta mi se ni­je pri­zna­lo što sam u sva­ko­me ra­du za­mlje­nji­vao po­koj­no­ga Fi­li­pa i što su stri­ko Ste­van i stri­na Zla­ta­na do­ži­vlje­li da im se ne bi str­va zna­lo brez mo­je po­mo­ći. To su po­šte­no obo­je pri­znva­li, ali ko je za njih svi­rao kad su osta­li brez Fi­li­pa! Sve što me ve­ži­va­lo s Fi­li­pom iz­li­nja­lo je kod par­ti­zan­ske vla­sti, pa sam ne­zdre­li­ce pro­pu­tio u Ja­vo­rak da si­je­čem kr­sta­tu go­ru o tan­koj džor­na­di.

Mo­re bi­ti da ne bih ta­ko obr­šio da ne po­če­še sti­za­ti oja­đe­li pa­ke­ti iz Ame­ri­ke od još oja­đe­li­je­ga stri­ca Aći­ma. Moj tre­ći stric, Aćim, oti­šao je u Ame­ri­ku na za­ra­du po­pri­je no se po­koj­ni otac Je­vrem ože­nio s mo­jom maj­kom Ple­mom. Oti­šao i ni­je se po­tlje vr­tao ni po­vra­tio. Ova­mi­ljao se Aćim u Či­ka­go i od­ro­nuo od sva­ko­ga svo­ga na ove stra­ne. Že­na mu bi­la stranj­ska ev­ki­nja pa ga pre­lo­mi­la na svo­ju stra­nu. A i on, pri­li­kom, ni­je bio po­ne­šen za bra­ćom i ro­di­te­lji­ma. Ni­je im spre­mio ni ko­li­ko za­li­je­že cr­no iza nok­ta, a ja­vljao se sa­mo kad ču­je da je ne­ko umro, i to po­tlje po­go­di­ne š če­ti­ri ri­je­či u pi­smo. Kad Jo­šo Sa­vin pre­blje­že u Amer­ku, uče­sta­še pa­ke­ti od stri­ka Aći­ma ka­ko na adre­su Ste­va­no­vu ta­ko i na mo­ju i adre­su stri­ka Sa­ve. Sva­šta bi­ja­še u te pa­ke­te: ka­ve i cu­kra, pr­ti­šta i ro­be gor­nje, ci­ga­ra i sa­pu­na, naj­po­tlje bo­či­ce me­di­ži­na za ra­ma­tiz i dru­ge bolj­ke. Sti­žu pa­ke­ti, mi u sve tri ku­će živ­nu­li s ro­bom i je­dže­kom, ä pri­ma­ljaj Bo­ga! No ne vr­ni đa­vo­le re­pom, svak ko­me ni­je ped me­đu oči znao je da je Jo­šo se­dep­nik na­še na­bav­ke, a ne Aćim. Jo­šo spre­ma pa­ke­te i pot­pi­šu­je Aći­ma na adre­su da za­tu­ri trag ka­ko ne bi par­ti­zan­ska vlas nas si­dži­li­la što od po­blje­glog čet­ni­ka pri­ma­mo zer­ze­va­te. Dža­ba se Jo­šo ume­tao da u pa­ket­na pi­sma zbo­ri kao Aćim, jer ni­ko ni­je vlje­ro­vo da se bož­ji ti­tuz pro­do­brio, zna­lo se da je Aćim ku­ka­vi­ca sve­to­ga La­za­ra ko­ji ni­je ro­di­te­lji­ma, dok su mu bi­li ži­vi, spre­mio ni oko pr­sta kon­ca. Po­če na ve­li­ko da se bu­ba ka­ko do­bi­ja­mo čet­nič­ke pa­ke­te, a naj­vi­še su žev­ka­li po­ra­di pra­ve ka­ve što je ne­ma ni­u­ko­ga dru­go­ga osvem u nas. Je­bem mu oca ako je u sve Ba­nja­ne ta­da bi­lo zr­na pra­ve ka­ve osvem u na­še tri ku­će Bo­ji­či­ća na Tu­pan.

Kao da su sa­mi še­i­ta­ni uči­li po­koj­nu stri­nu Ma­li­nu, sva­ko­me je z do­če­kom i ka­vom šće­la da do­ka­že ka­ko joj je sin iz­blje­gao gra­ov­sku po­gi­bi­ju. I pro­śak da je na­lje­gao is­pred nji­o­ve ku­će zva­la ga je na pra­vu ka­vu, a ni­je ostalo ni de­ve­te pro­zu­kli ko­joj ni­je spre­mi­la is­pe­kljaj ka­ve. Te ta­ko ti se to od­i­gra­lo: što je vi­še mi­ri­sa­la ka­va iz Ame­ri­ke, sve sam ja ja­če vla­sti­ma do­no­sio čet­nič­kom apom. Za sva­ku ći­ka­ri­cu ka­ve ko­ju je stri­na Ma­li­na pru­ži­la zva­nu i ne­zva­nu, ja sam za­ra­dio po je­dan dan u Ja­vo­rak. Do­su­lo mi je i to što su stri­na Ma­li­na i maj­ka mi Ple­ma va­zda bi­le uli­je­po. Njih dvi­je uli­je­po jed­na z dru­gom, a sva­ka po­se­bi­ce ni­je­su se mo­gle sa stri­nom Zla­ta­nom vi­še no so i oči. Ne­ka je naš ili Sa­vin ko­kot opr­čio nje­zi­nu ko­ko­šku, Zla­ta­na se po­ko­ma­di­la s jed­nom od je­tr­va. Još da ni­je bi­lo stri­ka Ste­va­na, či­ni mi se da bi stri­na Zla­ta­na bi­la ka­til se­be ili je­tr­va­ma. Ta­ko se slo­ga Ple­me i Ma­li­ne obi­la o mo­ju gla­vu. S jed­nom ri­je­či, sve je do­zi­va­lo jed­no dru­go da vla­sti omlje­re na me skra­tu i da me đi­lik­nu u Ja­vo­rak na bre­spla­tan kvar­tir.

Ru­šio sam go­ru u Ja­vo­rak če­te­res ma­nje tri da­na, a ru­šio bih je tri­sta i tri da­na da mi ne za­štu­če u kr­sti.

Imao sam ja do­sta sna­ge u ži­vot: i u ste­pe­nu i u ru­ke i u no­ge. Ma­lo me ko­ji vr­snik od­ja­kao, a kli­pa me ni­je ote­glio ni­ko od mo­jih vr­sni­ka. Ta­ki mi je soj: i moj otac i stri­če­vi, Jo­šo i Ste­van, ima­li su pon­ta i sko­po­sti za sva­ki mu­ški rad. Sa­mo, ve­le, da je Aćim bio žin­ćel, do­šlo mu to od­ne­kud pro maj­ke. Bio je tu­tu­ši­ca i za­por­nik, a vi­še je za­ra­dio no mi svi pa da nas je još tro­du­plo to­li­ko. Do­ni­je­la mu Ame­ri­ka i na­kva sud­bi­na.

Oba­ra­mo šu­mu, kr­ca­ju se vo­zo­vi nih Ja­vo­rak, rad­ni­ci usu­ka­ni i uku­vlje­li u obraz, ko­nji pre­gu­lje­ni i sa­dlji­vi, a ja spu­čio u pe­če­ni­ce, uoblio vr­atom, mi­ši­ce mi za­su­ka­ne kao ov­nuj­ski rog. Svi gle­da­ju u me i ču­de se okle mi ži­vot mi­mo dru­ge, znao sam da će mi se svr­nu­ti u ne­što. Đe je goć bi­lo što te­ško da se zap­ne – aj­de No­vi­ca, što ne mo­re ko dru­gi da po­še­ne – mo­re No­vi­ca, kad se ko ras­pla­sti śe­ki­rom ili ga ra­ni dr­vo te ga treba le­ga­ti na no­si­la – âj No­vi­ca!

Bi­ja­še obla­čan po­ne­đe­nik, po­pri­je pod­ne, ja za dva–tri fron­tov­ca za­vr­zu­jem vo­zo­ve, dru­ga ne­ko­lic­ina svo­ze s ko­nji­ma na dža­du. Za­vr­zoh ob­li­cu je­dva bi je oša­pio, ali se ono je­lo­vo de­blo ne­ka­ko use­ka po­me­đu dva stan­ca ko­ma­na. Se­žu konji da iz­vu­ku ali ne mo­gu. Seg­nuh ja s ob­lje­ma ru­ka­ma te iz­vu­koh otrov od ono­ga bal­va­na, ali u to­me mi pu­če po­gi­bi­ja! Za­štu­ko­še kr­sti te se ne mo­gu is­pra­vi­ti, a ka­nac sam da kro­čim ko­li­ko da sam ni­kao iz ze­mlje!

Oto­le su me s ka­mi­jo­nom ot­kr­ca­li u Ni­šić­ku bol­ni­cu đe mi je dok­tor Ive­zić pro­pi­so nek­ci­je da ih pri­mam u de­be­lo me­so za­ma­ni­ce za dva­des i je­dan dan. Uda­ra­la mi je nek­ci­je ča­sna se­stra Lu­ci­ja, i da­nas joj fa­la na la­koj ru­ci i pi­to­mu pro­go­vo­ru. Ni­je to Lu­ci­ja no bož­ji an­di­jo. Bi­ja­še mla­da i bje­lo­pu­ta­sta, zbo­ri kao da žu­bo­ri, še­sno joj sto­ji ro­ba kao da je za nju iz­mi­šlje­na. Da se ne bro­ji u ka­lu­đe­ri­ce, is­to­pi­la bi se pu­sta od mu­ških oči kao gru­da sni­je­ga o Ili­nud­ne.

Kad mi je lak­nu­lo, ni­je­sam se vr­tao u Ja­vo­rak, no je dok­tor na­pi­sao u ot­pu­snu li­stu da sam ne­spo­so­ban za te­ške ra­do­ve. Od­nok­tio sam ku­ći u Ba­nja­ne, ali vi­še no za po­go­di­ne od me­ne ni­je bi­lo aira ni za mo­ti­ku ni za śe­ki­ru, ni za ko­su ni za ko­si­jer. Mo­gao sam kao i ra­ni­je no­si­ti tež na ra­me­na ako mi bre­me dru­gi za­met­ne, ali da se oko šta sa­vi­jem – to jok! I ta­ko bih ti, mo­re bi­ti, ostao sve­ga vi­je­ka vo­ma va­o­san u kr­sti da ne sre­toh po­pa Mi­lo­ša Sr­ni­ća, od nje­go­va tra­ga da­bog­da igra­lo i plje­va­lo! Evo ka­kve mi pop Mi­loš pro­pi­sa me­di­ži­ne.

Na go­di­nu–dvi­je pri­je ra­ta, Mi­loš je met­nut za po­pa na na­šu pa­ro­hi­ju. Ku­ća mu je na Rva­še, to je bli­že Cr­no­je­vi­ća Ri­je­ci no Ce­ti­nju. Bi­ja­še se tek za­po­pio, mo­gao si mu bra­du ot­pu­nu­ti s obra­za. Po­pa­di­ja De­san­ka okru­gla kao lu­be­ni­ca, pać­na pio bi joj vo­de iz usta, ni pre­ma­la ni pre­ve­li­ka no ta­man, a cr­no­ma­nja­sta. Ubr­zo ro­di mu­ško di­je­te, ali oja­đe­li­ca je­dva se ra­sta­vi­la ž đe­te­tom te osta­de va­o­sna po­tlje po­ro­đa­ja. Kao da se za­ble­ši­la od ne­šta, spa­de u ži­vot, ma uši­plje u obraz uvr­zla bi nos u ve­zit­ku. Za­pr­že u mli­je­ko te do­đe po­po­va se­stra i od­ne­se ma­lo­ga Da­ni­la da ga do­ji iz svo­jih pr­si. Nje­zi­no di­je­te bi­lo jak­nu­lo pa ga je od­bi­la od si­se. Mi­loš je vo­dio De­san­ku na ga­ta­re i tra­va­re, na dok­to­re i na va­le­ta­re, od Du­na­va do ze­le­nog Li­ma, što­no se ka­že. Po­pa­di­ja li­jek ko­por­nu u ži­vot i raz­ble­ši se, ali ni za tre­ći­nu ni­je se vr­nu­la u onu pr­vu po­pa­di­ju. Ra­di­la je kao naj­zdra­vi­ja i ste­ve­ni­la oko po­pa, ali ne­sta­lo na nju one žen­ske pi­to­mi­ne, kao da je bi­la cvi­jet pa pre­će­ta­la. Kad joj na vr­ku go­di­ne za­o­va do­ne­se Da­ni­la, po­vr­nu se maj­ci ru­ža u obra­ze i sta­de na pr­vi ka­rar. No uto­li­ko se đa­vo­li usra­še u dr­ža­vu, za­ra­ti se če­te­res i pr­ve go­di­ne te po­blje­go­še ru­že s obra­za i po­pu i po­pa­di­ji, i ka­lu­đe­ru i ka­di­ji. Svi­jem nam rat uri­so­va u obra­ze kma­stu če­ru.

Kad su se če­te­res i pr­ve go­di­ne po­če­li u nas raz­lu­či­va­ti lju­di na po­li­tič­ke stru­je, pop Mi­loš je ostao na svo­me po­slu i ni­je se ni u što pa­čao đe ne tre­ba epi­tra­hilj i man­ti­ja. Ali kad Sa­va Mi­za­ra ostu­pi s par­ti­za­ni­ma u Bo­snu te na­svo­ji­še Ta­li­ja­ni i ze­le­na­ši Kr­sta Po­po­vi­ća, Mi­loš za­gri­ze po­li­tič­ku ja­bu­ku. Pr­vom se opo­li­ti­čio kad je oti­šao u Spi­lu na pa­ra­stos tro­ji­ci bra­će Ko­va­če­vi­ća što su ih stri­je­lja­li par­ti­za­ni Sa­ve Mi­za­re. Pre­su­di­li ih kao ku­la­ke i po­mla­ti­li. Pa­ra­stos je dr­ža­lo šes po­po­va i sed­mi Mi­loš i svi su u je­dan glas ba­či­li kle­tav na ko­mu­ni­ste i par­ti­zan­sku bor­bu. Kad je sa­ra­nji­van bar­jak­tar Jo­van Mu­sin, pop Mi­loš je odr­žao go­vor i u go­vo­ru spo­me­nuo Ra­do­va­na Ko­so­vi­ća, No­vi­cu Mi­lo­še­va, Đo­ka­ša Ze­če­vi­ća i sve dru­ge do­ma­ći­ne i pra­vo­ple­me­ni­ke iz Ba­nja­na, Gra­o­va i dvi­je Ru­di­ne ko­je su par­ti­za­ni smak­nu­li kao ku­la­ke i pe­to­ko­lo­na­še. Naj­po­tlje je spo­me­nuo i ate­žno­ga Aki­ma Ele­za i dru­gu va­ket­nu če­ljad što je po­blje­na. Gra­ma­ti­čan pop Mi­loš i pro­go­vo­ran, ra­do ga slu­ša ma­lo i ve­li­ko kad dr­ži go­vo­re, te se pro­ču una­o­ko­lo za ko­li­ko u je­dan pra­vac mo­reš plje­ške uva­ti­ti za tri da­na oda. Pro­čuo se naj­vi­še što je žgra­nuo ko­mu­ni­ste đe ih naj­vi­se svr­bi. Po­tlje ću ti re­ći šta je to, a sad mi tvr­do vlje­ruj ovo: Ni­je na­rod če­te­res i pr­ve go­di­ne strec­nuo od par­ti­za­na i ko­mu­ni­sta što ubi­ja­ju bo­ga­te do­ma­ći­ne, to mlo­go­me ni­je bi­lo ni mr­zno, no su ne­ke nji­o­ve dru­ge stva­ri bi­le ser­te do zla bo­ga. Pop je te stva­ri is­tre­sao u go­vor po­koj­no­me bar­jak­ta­ru. Spo­me­nuo je Mi­ra­ša Mi­li­ki­na ko­me su na­re­di­li da stri­je­lja ro­đe­nu maj­ku Ja­nu, i si­no­ve ser­da­ra Per­ka Je­zdo­va što su se do­bro­volj­no ja­vi­li da mu­ške­ta­ju svog oca. No aj­de što su ga mu­ške­ta­li, pa da ni­je­su po­tlje pri­ča­li ka­ko je mr­tav ser­dar is­pla­zio je­zik na ban­du i s ti­jem pret­ka­zao da će mlo­gi oti­ći za njim put Ko­to­ra. Zbo­ri­lo se ta­da je oti­šao u Ko­tor onaj ko­ga su stri­je­lja­li par­ti­za­ni. Što baš u Ko­tor – Bo­ga je­di­no­ga pi­taj!

Po­me­nuo je pop sve po­blje­ne, zdra­ve i ate­žne, sta­re i mla­de, a on­da se za­kleo pred žal­be­ni­ci­ma i to za­kleo se š Ča­sni­jem kr­stom i Sve­ti­jem Va­si­li­jem Ostro­ški­jem, da ni­je na­šao ni u knji­ge Vla­di­ke Ra­da, ni u svu isto­ri­ju Cr­ne Go­re da su ikad pri­je đe­ca ubi­ja­la ro­di­te­lja se­dep po­li­ti­ke. To ni­je, zbo­ri pop, na­re­đi­va­la ni­ka­kva vlas ot­ko je ga­vran po­cr­nio. Tur­ci su na ko­lac lju­de na­bi­ja­li, Bu­ga­ti su trud­ni­jem že­na­ma utro­bi­ce pa­ra­li, Šva­be su me­ta­le lju­di­ma mač­ku u ga­će i pru­tom je ši­ba­le, ali ni­je do­ka­za­no da su ni te voj­ske na­re­đi­va­le đe­ci da ki­di­šu na ro­di­te­lje. Do­ka­ži­vao je on­da pop na­te­na­ne da ni te zle voj­ske, ni ni­ka­kve ot­ko lju­di pam­te, ni­je­su ubi­ja­le ate­žnu i va­ket­nu če­ljad. Ka­že da je jed­nak gri­jeh kod Bo­ga uze­ti ži­vot bo­le­snu ik­sa­nu i ki­di­sa­ti ro­di­te­lju.

Sad osta­vi­mo po­pa Mi­lo­ša ne­ka dr­ži go­vor, a da ti ja opri­čam dva ubi­stva, pam­tim ih kao da je ju­če bi­lo.

Akim Elez oti­šao je u Ame­ri­ku kao naj­zdra­vi­ji mo­mak, bio je vr­snik mo­ga po­koj­no­ga oca, za­jed­no su ra­to­va­li na Ska­dar i Bu­gar­sku. Zdrav Akim u Ame­ri­ku oti­šao, a po­tlje ne­ko­li­ke go­di­ne vr­nuo se u Ba­nja­ne brez pa­me­ti. Smet­nuo s uma ne­ka­ko ba­ška: da ka­žeš da je sa­vir lud – ni­je, da re­češ da je pa­me­tan – još vi­še ni­je. U sve ostao Akim pri­ro­dan sem što je utu­vio u gla­vu da će na­ći bla­go Sto­je Gra­bi­je ko­je je za­ko­pa­no u grč­ko gro­blje. Sa­kri­la ga is­pod jed­ne grob­ni­ce, to mu se do­ka­za­lo, ali ni­je sva­tio na ko­je gro­blje: Štr­bač­ko, Ri­je­čan­sko, Tu­panj­sko, kod Bu­de­ti­ne Gra­di­ne ili spo­red Ma­ti­jev­ske cr­kve. – O ti­jem gro­blji­ma ni­šta ti ja ne znam pri­ča­ti osvem da su se u nji ko­pa­li Gr­ci kad su vla­da­li s na­šim ze­mlja­ma. To je bi­lo pri­je no je na ove ze­mlje do­pr­ljao iz Ru­si­je na­rod ko­ji na­ški zbo­ri. Da li su Gr­ci pri­je po­blje­gli, ili su ih na­ši đi­lak­nu­li – ne zna to ni­ko. Pri­ča­ju da ima grč­kog spo­me­nja po svoj Cr­noj Go­ri i Er­ce­go­vi­ni, po Bo­sni i Sr­bi­ji, i Bog te pi­ta još u ko­je dru­ge ze­mlje. – Akim ne is­pu­šta­še z ru­ka jed­nu lo­pa­ti­cu krat­ko na­sa­đe­nu. Ob­lje je do­nio iz Ame­ri­ke, š nji­ma je ko­pao zlat­nu ži­cu u Alac­ku. Kad mu je za­vi­tlji­va­lo u gla­vu da će na­ći bla­go Sto­je Gra­bi­je, do­ko­pao je te dvi­je alat­ke, za­kr­cao se na de­be­lo mo­re i do­lam­pao ma­nit u Ba­nja­ne.

Iz ku­će ni­je Akim pro­dan iz­la­zio sem na po­piš, no je po­va­zdan ti­li­šio onu ra­sa­đe­nu ku­ča­ru i na­sa­đe­nu lo­pa­tu. A noć je bi­la nje­go­va: or­je­lo–gor­je­lo, pu­ca­lo–gr­mje­lo, bi­lo lje­to bi­la zi­ma, jed­na­ko je ob­la­zio re­če­na gro­blja. Ta­la­ma­rio je po svu­noć kroz gro­blje, a čim ču­je pr­vo­ga ko­ko­ga blje­žao je ku­ći kao mač­ka s je­ba­li­šta. Ni­kad ni­je ni na jed­no od gro­blja ko­je ob­la­zi po­no­ći za­ko­pao ni s lo­pa­tom ni s ku­ča­rom, nit je za­ma­ni­ce za dvi­je no­ći išao na isto gro­blje. Jed­nu noć umak­ne na Ri­je­ča­ne, dru­gu na Štrp­ca, tre­ću na Tu­panj­sku ra­van i ta­ko re­dom. Ne­kad mu se do­ga­đa­lo da za ne­đe­lju da­na pri­je­ča sa­mo iz­me­đu dva gro­blja – jed­nu noć na jed­no dru­gu na dru­gu, pa on­da jo­pet Jo­vo na­no­vo. Po­tlje bi pro­lo­žio na dru­go, ali kao što ti re­koh, ni­kad se od Aki­ma ni­je­si mo­gao pre­pa­nu­ti za­ma­ni­ce za dvi­je no­ći na isto gro­blje.

Da si Aki­ma za­pi­to  jed­nom ili sto­ti­nu pu­ta kad će ot­ko­pa­ti bla­go, jed­na­ko bi ti od­go­vo­rio:

– E ma­ni­to­ve ma­ni­ti, ne znaš ti da će se bla­go Sto­je Gra­bi­je sa­mo po­ka­za­ti kad ka­ra­mlu­či­na uva­ti sva ne­be­sa osvem Se­dam Vla­ši­ća vi­še Ću­rev­ca!

Ni­je ve­se­li Akim do­če­kao da po­mr­či­na sva­ti sva ne­be­sa osvem Se­dam Vla­ši­ća, no mu se smr­klo na Ve­le­m­lje isti dan kad i Ja­ni Mi­li­ki­noj za ko­ju ti re­koh ka­ko je spo­me­nuo pop u go­vo­ru da je po­gi­nu­la od si­no­vlje­ve ru­ke. Do­ve­li Ja­nu i Aki­ma pa im na­re­di­li da sta­nu jed­no spo­red dru­go­ga uza zid od ba­ru­ta­ne ko­ju je pr­vo­ga ra­ta zi­da­la Austri­ja. Nas bu­lju­čak na­ro­da na­će­ra­ni da gle­da­mo, Akim se za­be­čio u ne­be­sa kao da tra­ži po da­nu vla­ši­će, a Ja­na ras­pu­či­la blu­zu, iz­va­di­la su­ve si­se te š nji­ma pre­kli­nje Mi­ra­ša da ba­či pu­šku. Vla­sti na­re­di­le Mi­ra­šu da pu­ca u maj­ku Ja­nu, a ti­šle­ru Be­ga­nu Pi­ju­ku da li­kvi­di­ra Aki­ma Ele­za. Njih dvo­ji­ca sto­je je­dan uz dru­go­ga po­me­đu nas na­ro­da što gle­da­mo i ono dvo­je što su pre­su­đe­ni na smrt. Sni­ša­ni­li pu­ške na go­tovs i če­ka­ju ko­ma­nu. Onaj što ko­man­du­je pro­dri­je se »pa­li«, ču se jed­na pu­ška, Ja­na za­še­le­da na no­ge pa se pre­va­li na­u­znač­ke: di­mi se Mi­ra­še­va ci­jev, a Be­ga­nu is­pa­de pu­ška iz ru­ka i tre­snu pljo­šti­mi­ce pre­da nj. Osta­še mu pra­zne ru­ke u ari­ju, drk­ću kao prut na vo­di a ne ala­ver­ću­je se da ih pri­ku­pi. Kle­ca­ju Be­ga­nu ko­lje­na, a sve mu vi­še ožu­ću­ju bi­je­le kal­ce­te što su sva­ti­le do sred će­va­ni­ca. Ne mo­ga si­ro­ma da sti­sne pe­tlju, no se uvan­dža pa mu se strâ sci­je­di u ča­ra­pe.

Be­gan se uoči ra­ta do­se­lio se Gr­kav­ca i otvo­rio ti­šle­raj na Ve­le­mlje. Bi­ja­še ru­kat maj­stor, spor ali ta­čan kao di­jo­ma­nat, đe si ga u po­god­bu osta­vio tu si ga slo­bod­no na­šao i de­ve­te go­di­ne. Do­sta ga je bi­lo na oči: de­žme­kas ona­ko u kru­šcu, pla­vu­šan i štru­cu­je br­ke, a va­zda gi­gi­će kad bla­nja šti­cu. Že­na mu So­ka va­lja­na kao su­va mu­nja, a ple­ti­lja i ve­zi­lja nâko tàkõ. Ne­ma­ju đe­ce pa le­pi­ra oko Be­ga­na, kad mu po­gle­daš đe­i­si­ju ne bi re­kao da je ti­šler no va­ro­ški pi­sar. Mo­re bi­ti da se ne bi ni vi­đe­lo da je Be­gan de­stre­gao ga­će da mu ne bi­ja­še So­ka iz­bi­je­lje­la kal­ce­te kao volj pi­sa­će kar­te. Bi­ja­hu kal­ce­te pro­fekt bi­je­le, pa se za­žu­će­še je­na­či­to kad Be­gan pu­šta mu­ku niz gnja­to­ve.

Onaj što ko­man­du­je stri­je­lja­nje ni­je se vi­še osvr­tao na Be­ga­na i ja­da­na, no do­ko­pa pu­šku is­pred nje­ga i sni­ša­ni u Aki­ma. Jed­nom pu­ca, ali Aki­ma ne obo­ri no ga sa­mo po­vr­nu iz tra­po­vi­je­sti. Pri­li­kom ne­đe ga zr­no opr­ži pa zaur­la Akim, Bo­že me opro­sti, kao da ni­je če­lja­de i na­ždi da blje­ži. Raz­gu­li kao da okri­la­ti, ali uki­de ga dru­gi fi­šek. Pa­de po­tr­bu­ške kao s ne­be­sa da si ga ba­čio, ni­ti ja­ok­nu ni­ti š či­me mrd­nu. Iz­gle­da da ga je zgo­di­lo zr­no u sam cik mo­žda­ni.

Za­bo­ra­vih ti re­ći ovo: Be­gan je od­re­đen da pu­ca u Aki­ma da bi is­pro­ba­li ti­šle­ra je li za par­ti­zan­sku stru­ju, a Mi­ra­šu je re­če­no da svo­jim pri­mlje­rom po­ka­že ka­ko se bre­spo­go­vor­no iz­vr­ša­va­ju re­vo­lu­ci­o­nar­na na­re­đe­nja.

Ne­đe ti­je istih da­na ubi­li su par­ti­za­ni u Za­gulj dvo­ji­cu bra­će Oda­li­ća. Bi­li su bli­zni­ći od po osa­mles go­di­na, a ni­je­su se na no­ge is­po­ra­vlja­li. Ro­đe­ni me­ke ko­sti pa se ni­je­su mo­gli di­ći na no­ge, a u ti­je­lo su ra­sli kao da su zdra­vi. Ni na ko­lje­na se ni­je­su mo­gli oštro­pi­ti, pa su se su­lja­li po ze­mlji kao zmi­je. Je­dan je bio ate­žan u raz­vi­će um­no, dru­gi je bio ra­za­bran sa­mo je te­pao kad zbo­ri. Ima­li su tro­ji­cu bra­će i se­stru sve zdra­vo i ve­se­lo, o njih dvo­ji­cu se sa­mo Bog ogri­je­šio. Kad su ih par­ti­za­ni stri­je­lja­li, ni­je­su ih mo­gli is­po­ra­vi­ti da ih ubi­ju na­pre­ma­se, no su pu­ca­li iz­vi­še njih pra­vo u gla­vu.

I ovo ti za­bo­ra­vih ka­za­ti: Ob­ja­šnje­no je na­ro­du kad je iz­bio par­ti­zan­ski usta­nak če­te­res i pr­ve go­di­ne da ku­la­ke tre­ba smi­ca­ti se­dep to­ga što su na­rod­ne gu­li­ko­že, a va­ket­nu če­ljad sto­ga što od njih ne mo­re osta­ti zdra­vo ljuc­ko śe­me i što ne mo­gu za­ra­di­ti lje­ba da se ra­ne. No po­koj­na Ja­na Mi­li­ki­na ni­ti je bi­la ku­lak ni ate­žno če­lja­de pa je isto oti­šla u Ko­tor. Ja­na Mi­li­ki­na oti­šla je u Ko­tor se­dep jed­ne plje­sme. Ne­ko je pro­špi­jao da je Ja­na par­ti­zan­skoj plje­smi »ne vlje­ru­jem u ne­be­sa no u Mark­sa i En­gel­sa!« iz­o­kre­nu­la ri­je­či i za­plje­va­la: »ne vlje­ru­jem u ne­be­sa no u kur­sa i mu­de­sa«. Pro­špi­jao je ne­ko pa si čuo ka­kvom je ča­šom na Ve­le­mlje na­zdra­vi­la. Ja­na je tr­go­va­la s opu­tom i s mlje­ši­na­ma za bi­je­li mrs na pa­zar bi­leć­ki. Pro­da­va­la i pri­pi­ja­la ra­ki­je iz jed­ne pljo­sna­te bo­ce od ko­je se ni­je raz­dva­ja­la. Ni­je ona išla da śe­di po ka­va­na­ma po­ra­di ra­ki­je, no mlje­ri ras­tr­glja­ji­ma opu­tu i po­nu­đa se iz one pljo­ske. Kad joj pa­zar ode od ru­ke, šća­še za­plje­va­ti na sred plja­ce i to va­zda ne­što da se na­smi­ješ:na plja­cu je iz­gle­da za­pl­je­va­la i o kur­su i mu­de­su i s ti­jem do­bi­la pa­soš za Ko­tor.

Te što ti pri­čam, pop se Mi­loš pro­čuo kao go­vo­r­dži­ja, i da se ne vr­nu­še par­ti­za­ni iz Bo­sne ko zna u što bi on sve van­dži­rao. No, par­ti­za­ni se vr­nu­še a po­pu sko­či­še na nos go­vo­ri su­pr­ot ko­mu­ni­sta i par­ti­za­na. Sad ćeš ču­ti ka­ko.

Iz­ne­na­da ba­nu u Ba­nja­ne di­vi­zi­ja Vla­da Še­gr­ta a čet­ni­ci se ne­zdre­li­ce sta­ni­še u Gra­o­vo. Ta­da su čet­ni­ci vla­da­li z Ba­nja­ni­ma po­što je bi­la ka­pi­tu­li­ra­la Ita­li­ja i š njo­me đa­vo od­nio ze­le­na­še Kr­sta Po­po­vi­ća.

E jes neo­bja­šnje­no ču­do ka­ko su banj­ski če­t­ni­ci blje­ža­li is­pred par­ti­za­na. Ni­je se od bir ze­ma­na u nas voj­ske za­me­ta­lo ko­joj je Bog upreo zeč­ju vu­nu u gu­zi­cu ka­ko su je upre­li par­ti­za­ni čet­ni­ci­ma. Ču­ju li za par­ti­za­ne – čet­ni­ci iz­gu­be ra­tluk, a vi­de li par­ti­za­ne – ne­sta­ne im bi­je­lo­ga svi­je­ta. Na raz­ne se na­či­ne to kon­tre­sa­lo, a naj­po­tlje je tu­ma­če­no da čet­ni­ke zbla­nju­je cr­ve­na pe­to­kra­ka. U čet­ni­ke je bi­lo za­lu­du lju­di ko­ji su ju­ri­ša­li i na Ta­ra­boš i na Bu­gar­sku i na Boj­nu nji­vu, i ju­na­ka s Obi­li­ćem i s Ka­ra­đor­đe­vi­ćem na pr­si­ma, ali sve im je to bi­lo dža­ba. Ne­ka su pu­kle tri pu­ške par­ti­zan­ske, čet­ni­ci su pre­ska­ka­li je­dan pro dru­go­ga. Po to­me se ga­ta­lo da će im po­li­ti­ka iza­ći na cr­va kao što je i iza­šla.

Te no­ći kad je ba­nu­la Še­gr­to­va voj­ska, pop se Mi­loš ni­je bio vr­nuo iz Ki­te Ni­šić­ke, đe je išao da kr­sti si­na čet­nič­ko­me ko­man­dan­tu Ra­ku La­li­ću. Par­ti­za­ni se raspo­re­di­li na če­te po se­li­ma, štab Še­gr­tov dr­ma u ku­ću Pla­ne Ga­vri­lo­ve, mi par­ti­zan­ski od­bor­ni­ci pri­mi­li na­krič da mi­ri­ta­mo s re­kvi­zi­ci­jom iz čet­nič­kih ku­ća. Bio se izio če­rek no­ći kad po­pa­di­ja De­san­ka ba­nu na vra­ta. Pi­šti kao ru­di­šni­ca i zbo­ri da je osta­la brez po­pa ako no­ćes bu­ši u par­ti­zan­ski osi­njak. Uči­ni mi se da je De­san­ka jo­pet za­ble­še­na: do­ko­pa­la sa­nov­no di­je­te iz ko­će­te pa ne umi­je da ga po­met­ne. Bi mi je žao kao se­stru, a i pop mi ni­je mr­zan čo­vjek, te ja uće­ši po­pa­di­ju s ri­je­či­ma da ću s iste sto­pe kre­nu­ti da pre­sre­tem po­pa i da mu ka­žem nek se u se­lo ne po­ma­lja. Pop je na ko­nja bio oti­šao u Ki­tu pa sam znao da će se vr­nu­ti pu­tem pro Pli­će. Po­pu ni­je bi­lo mi­lo da no­ći­va po tu­đi­jem ku­ća­ma, no je na sve po­zi­ve na­ov­dan od­la­zio, te sam se mo­gao kla­di­ti da će ba­nu­ti pred ku­ću s ovu stra­nu po­no­ći. Uče­ši­še De­san­ku mo­je ri­je­či, te ja šmug­ni kroz mrak pa pro­pu­ti kr­ča­ni­kom što vo­di na Pli­ću. Bi­ja­še noć ve­dra a ka­ra­mluč­na, pu­no ne­bo zvi­je­zda a ne­ma mlje­se­ca. Uva­ti­la me na­kva suj­ma, i od ze­ca mi se či­nje­lo da je vuk. No ni­je­sam pre­šao ni što bi po­pu­šio ci­gar du­va­na, kad se ču da ča­ki­ću konj­ski pot­ko­vi. Pop Mi­loš! Ni­je­sam ti ja mlo­go du­ljio, no mu dre­to ka­zao ko­li­ke su vuč­je ga­lju­pi­ne na nj zi­nu­le, da su se čet­ni­ci sta­ni­li pro Ośe­če­ni­ce i da se igra z gla­vom ako osva­ne u Ba­nja­ne. Sve mu to bi izu­blea, ne umlje ni­šta da pro­go­vo­ri no mu is­pa­de konj­ska uzda iz ru­ke. Okle ne­će bo­lan, znao je, pod za­rok, da će mu par­ti­za­ni pro­vr­sti je­zik kroz vi­li­ce ako ga aba­te u ša­ke. On­da se ja śe­tih ka­ko ću ga spa­si­ti ako bu­de ala­vi­je. Za­peh ko­nju uzdu ne­ka ide ku­ći, a ona­ko ob­ni­je­mlje­la po­pa uhva­tih pod ru­ku te š njim po­sred ku­će po­koj­no­ga stri­ka Ste­va­na. Pre­daj po­pa u ša­ke stri­ni Zla­ta­ni, pa oto­le kod po­pa­di­je De­san­ke da ka­žem u če­mu je stvar. Va­ra­kao sam se kroz noć da me ko ne vi­di, a i da me vi­dio ne bi bi­lo suj­me u me po­što sam par­ti­zan­ski od­bor­nik. Mo­gao sam se prav­da­ti da idem po ku­ća­ma se­dep re­kvi­zi­ci­je. Kao što sam ti re­kao, ja sam mi­ri­tom Fi­li­pa Ste­va­no­va po­stao par­ti­zan­ski od­bor­nik, kao što sam jo­pet me­tat za čet­nič­ko­ga kme­ta mi­ri­tom po­koj­no­ga Jo­ša Sa­vi­na. Ta­ko ti je ta­da ša­re­no vri­je­me bi­lo!

U stri­ka Ste­va­na bi­la je ku­ća na izbu, a u izbu iz­du­ben trap mo­glo je u nj sta­ti pe­de­set kvin­ta­la kr­to­le. Na po­drum cki­li ma­zga­la da do­di ćar­na ari­ja, a po­ni­že ma­zga­le na­mlje­šte­na pa­śa ku­ća­ra i sve­zan stri­kov Ze­lov ko­li­ko pre­zim­sko ju­ne. A ko­li­ko je u izbu otvo­ra po­drum­sko­ga uva­tio je ko­tac za te­lad. Mo­rao bi pu­šta­ti s vla­če­ga Ze­lo­va da pri­mi­je­tiš ma­zga­lu, a kad oćeš da se spu­štiš u trap pr­vo tre­ba raz­gr­nu­ti pro­stir­ku is­pod te­la­di i po­di­ći štič­nu pod­ni­cu da bi zi­nu­la ona mr­ča­va pre­da te. S jed­nom ri­je­či, Bog uj­du­ri­sao na­čin da se sa­kri­je če­lja­de da ne mo­re bi­ti na­či­na mi­mo to. Osvem ako bi ko pro­špi­jao, ni­ka­kva si­la tu ne mo­re na­ći kri­ve­ni­ka, ne va­la pa da tra­gač zna sve vlje­šti­ne tur­ske i la­tin­ske, što­no se ka­že.

U taj ti je trap stri­na Zla­ta­na spu­šta­la po­pa Mi­lo­ša i oto­le ti se pro­dan ni­je po­ma­ljao za ko­li­ko je Še­gr­to­va voj­ska lo­go­ro­va­la na Ba­nja­ne rav­ne. To je tra­ja­lo rav­no se­da­mla­es da­na. Bi­lo je špi­ju­na u Ba­nja­ne on­da kao i da­nas za pre­te­ka, ali ko je mo­gao pro­mi­sli­ti da par­ti­zan­ska maj­ka kri­je po­pa ko­ji se za­kleo na Ča­sni krs i na Sve­to­ga Va­si­li­ja Ostro­ško­ga da su ko­mu­ni­sti vi­še blu­stva po­či­nje­li u Ba­nja­ne i u dvi­je Ru­di­ne z Gra­o­vom, no što su po­či­nje­li na­jed­no Tur­ci, Šva­be i Bu­ga­ri kad su na­šom ze­mljom ga­zi­li! Eto, mo­re se i to do­go­di­ti, pa ti sad tol­ma­či za­što i kro­što!

Za oni­je se­da­mles da­na ni­ko ni­je tu­rao po­pa­di­ju De­san­ku i ma­lo­ga Da­ni­la, ni­ko ni­je ni pi­tao kud se pop obes­tra­vio. Mi­šlje­li su da je strug­nuo na Rva­še ä je ari­ja za­mi­ri­sa­la na par­ti­za­ne. Jed­ne no­ći Še­gr­to­va voj­ska omr­če a ne osva­nu, te iza­đe pop is­pod te­la­di. Umi­ven i za­če­šljan, ća­ran u obraz kao da je lov lo­vio po go­ri ze­le­noj, a je­bem mu oca ako ni­je de­blji iza­šao iz tra­pa no što je u nj ulje­gao! Sa­mo ma­lo bi­ja­še ožmir­kao na oči od ne­vi­đe­li­ce, ali to ga br­zo pro­đe. Pop ti se pro­dan stu­lji­vao u onaj mu­tvak, a uve­če ga je stri­na Zla­ta­na iz­vo­di­la da ve­če­ra i da spa­va na kre­vet dok ne opu­či zo­ra. Ispa­van i umi­ven be­čio je pro­dan kroz onu ma­zga­lu, a Zla­ta­na ga ni­je za­bo­ra­vlja­la kad po­ji te­lad i si­plje pa­šče­tu. Mo­gla mu je do­da­ti i ka­vu i ra­ki­ju da ni­ko ne vi­di, a za­sve što ga je bla­ži­la s ri­je­či­ma da ne po­de­zvi­ja u onu ne­vi­đe­li­cu.

Znao sam ja da će po­pu bi­ti u stri­kov po­drum kao pri sto­gu po­što je stri­na Zla­ta­na bi­la ča­zbe­na mi­mo dru­ge. Ona ti je ova­ka bi­la: sit­no joj je ras­pla­sti­ti pr­šut pred mi­la čo­vje­ka, a mo­gao si joj od že­đe na prag zi­je­nu­ti ako te s ne­šta ben­du­nja­la. Po­pa Mi­lo­ša je od pr­vo­ga vi­đe­ni­ja ne­ka­ko na­ro­či­to oso­bi­la, po­koj­ni­ca. Ni­je va­la br­ka­la š nji­me kom­ši­luk ni kad se Mi­loš pro­čuo kao čet­nič­ki go­vor­dži­ja. Zla­ta­na ni­je pi­ta­la ko­ju vo­diš po­li­ti­ku ako su joj se svi­đe­li tvo­ji bi­lje­zi. A mo­gla je ča­šća­va­ti ko­ga oće i š či­me oće da joj stri­ko Ste­van ne ka­že se ni bre. Po­koj­ni stri­ko bio je mlo­go za­bun od ra­ma­ti­za, a i za­du­va ga je kr­pa­la kad je ma­glo­vi­to vri­je­me, pa ni­ti je što Zla­ta­ni za­po­vi­je­dao ni pre­pra­vljao. Pra­vo re­ći ni­je imao ni raz­lo­ga da joj ka­že ni cr­no ti oko u gla­vu: dr­ža­la ga je pać­no i va­zda mu pr­vu ča­šu do­da­va­la, a mi­ri­ta­la je s ku­ćom kao da je mu­ška gla­va. Itra je bi­la po­koj­na stri­na Zla­tan ko d­vi­zi­ca ov­ča, po­ra­di nje dok­to­ri su mo­gli pro­śač­ku tor­bu ob­lje­si­ti. To bi­ja­še sa­pa­ča je­dra kao je­ger, svak bi se Bo­gom za­kleo da joj stri­ko Ste­van ni­je do­ma­ćin no sve­kar. Kad je obo­lio, š njim bi zvek pu­kao da stri­na Zla­ta­na ni­je bi­la ona­ko ba­sta­na i uzda­na. Od po­koj­no­ga Fi­li­pa ni­je­su ima­li ni­ka­kve po­mo­ći: pri­je no se za­ra­ti­lo učio je ško­lu u Ni­ši­će, a on­da ode u par­ti­za­ne i, kao što ti na­me­nuh, po­gi­be pu­snik bli­zu Ce­ti­nja če­te­res i če­tvr­te go­di­ne, u sam raz­dvoj bo­je­va iz po­to­nje­ga ra­ta… No što ti pri­čam, śu­tri dan po od­la­sku Še­gr­to­ve voj­ske iz Ba­nja­na, pop Mi­loš na­to­va­ri na klju­se one glav­ni­je stva­ri iz ku­će, ukr­ka­či Da­ni­la na ple­ći pa s po­pa­di­jom De­san­kom – blje­šte no­ge po­sra vas gu­zi­ca! Ute­kao je u Rva­še okle je i do­šao u Ba­nja­ne na pa­ro­hi­ju na ne­ko­li­ke go­di­ne pri­je ra­ta. Ute­če pop u svoj ro­đe­ni kraj i ja ti za nj ni­je­sam vi­še zna­vo dok ga ne sre­toh u Ti­to­vo­me Gra­du kad sam de­ve­sto pe­de­set i sed­me išao da me vi­ži­ta ču­ve­ni dok­tor Dar­ma­no­vić.

Tu­ka­smo se ja i pop Mi­loš pred otel »Cr­nu Go­ru« u Ti­to­gra­du. Po­zna­smo se, tu se po­lju­bi i śe­di za pr­vi ta­vu­lin da po­pi­je­mo po mr­ku ka­vu s lo­ku­mom cu­kra. Otr­bu­lja­tio pop i pro­gru­ša­la mu bra­da, ali ostao mu bi­star po­gled kao u že­nje­ni­ka, i zdra­vi mu zu­bi kao đer­dan bi­se­ra. Man­ti­ja mu tje­šnja no što je bi­la kad je po­blje­gao iz Ba­nja­na, a pre­te­gao se pro pa­sa s cr­ve­ni­jem ko­la­nom ši­rok po­dla­ni­cu. To zna­či da ni­je ostao pro­sti pop, no je van­dži­rao u čin pro­to­po­pa. Pi­je­mo ka­vu i ja mu pri­čam ka­ko sam spre­mljen u fron­tov­sku bri­ga­du u Ja­vo­rak, ka­ko mi je za­štuk­nu­lo u kr­sti, da mi se sko­ri­ce bolj­ka jo­pet po­gor­ša­la i ka­ko sam po ču­ve­nju do­šao da me vi­ži­ta dok­tor Dar­ma­no­vić. Re­kli su mi da mo­re po­tre­vi­ti li­jek od preśe­ka u kr­sti mi­mo sve dru­ge dok­to­re u Cr­nu Go­ru.

Pop Mi­loš ve­li da je Dar­ma­no­vić gla­so­vi­ti dok­tor, i ne­ka sam po­te­gao kod nje­ga na pre­gled, ali, zbo­ri, da on, isti pop, zna za je­dan li­jek za me što je bo­lji no svi Dar­ma­no­vi­ći pa da ih je ilja­du na bro­ju. Mor­ska pr­ži­na i sun­ce pri­mor­sko li­jek su od mo­ga pre­śe­ka, – je­mi­na se pop Mi­loš. Tre­ba da pro­vo­dim na Ja­dran­sko mo­re ba­rem po tri ne­đe­lje da­na na go­di­nu, i to sva­ko­ga lje­ta za­ma­ni­ce dok mi kr­sti ne do­đu na zdra­vo sta­nje. Tre­ba na mor­sku oba­lu da se sva­ko­dnev­no za­gr­ćem u vru­ću pr­ži­nu i da za­gr­nut osta­nem dok uz­mog­nem tr­plje­ti vru­ći­nu. Jed­nu uru tre­ba da se pe­čem u pr­ži­nu, a dru­gu da okre­nem svir­nja­ču u sun­ce da is­pi­ja si­dža ne­be­ska ma­ću iz bo­ni­je kr­sti. I ta­ko ne­iz­mlje­ni­ce naj­ma­nje po če­ti­ri ure dnev­no. Na­kri­ču­je pop da ča­sa ne ča­sim, no da pro­lo­žim na pri­mor­je i po­stu­pim ka­ko me na­u­čio.

Ne sa­mo što me na­u­či ka­ko da me opi­je­če sun­ce pri­mor­sko, no sad ćeš ču­ti šta da­lje na­sta­vlja pop Mi­loš. Ve­li:

– No­vi­ca Bo­ji­či­ću, bra­te moj, i vi­še no moj ro­đe­ni bra­te, mi­sliš li ti da sam ja za­bo­ra­vio da no­sim tvo­ju gla­vu na mo­ja ra­me­na. Ti si mi gla­vu sa­ču­vao od Še­gr­to­ve voj­ske, a po­śe­kli bi je par­ti­za­ni kao ba­tu­ri­cu od če­pli­je­za da me ti one ala­vič­ne no­ći ne pre­sre­te kod Ubla ću­re­vač­ko­ga i ne re­če ka­kva mi je kem­pa za­pe­ta ako me šče­pa­ju še­gr­tov­ci. Ja se ne mo­gu odu­ži­ti te­be i tvo­joj stri­ni Zla­ta­ni pa da po­ži­vim ga­vra­nov vi­jek.

I što ti je al­čak pop Mi­loš: osmlje­nu se is­pod oči kad spo­me­nu po­koj­nu stri­nu Zla­ta­nu, ali ja se to­me uči­njeh ne­vi­dio, te on na­sta­vi:

– Ne bih se odu­žio te­be i tvo­joj stri­ni Zla­ta­ni da vam pot­pi­šem sve svo­je po­kret­no i ne­po­kret­no, jer va­ša za­slu­ga za me ko­šta ko­li­ko i mo­ja gla­va. Ni­kad ti se, No­vi­ca, ja ne­ću odu­ži­ti, a ovo što ću ti pred­lo­ži­ti sa­mo je ze­ra bož­ja spra­ma ono­ga što bih za te uči­nio da mi se uka­že pri­li­ka. Aj­de No­vi­ca u ma­na­stir Pra­skvi­cu na pri­mor­je, to je ka­ko se ide od Bu­dve u prav­cu gra­da Ba­ra, bli­že ko­mad Bu­dvi no Ba­ru, a na­bli­zu­rak gra­da Sve­to­ga Ste­va­na.

I jes ma­na­stir Pra­skvi­ca ta­man ka­ko me ra­zu­mio pop Mi­loš. Ni­je da­lje od kol­sko­ga pu­ta no što bi do­ba­čio dva­put s ka­me­nom, a kad bi se za­tr­čao od Ma­na­sti­ra ne bi se mo­gao za­u­sta­vi­ti pri­je no ule­tiš u Sve­ti Ste­van. Ima pru­ga što kre­će iz Ti­to­va Gra­da u Bu­dvu i za­u­sta­vlja ti đe oćeš. A ne­maš po­tre­be mo­li­ti da za­u­sta­vlja jer se zna da je od­re­đe­na sta­ni­ca is­pod ma­na­sti­ra Pra­skvi­ce… No da vi­diš šta mi da­lje Mi­loš ve­li:

– U ma­na­stir Pra­skvi­cu igu­man je Bo­ris Ka­ža­ne­gra, prin­ča­lo mu je se­dam­de­set go­di­na. To je moj do­bro­či­ni­telj i sva­či­ji do­bro­že­lji­telj. Sud­bi­na je šće­la da se brac­ki, i vi­še no brac­ki, ve­že­mo do gro­ba. Igu­man vo­li da opri­ča­va ono što mu je mi­lo, pa će ti is­pri­ča­ti ka­ko smo nas dvo­ji­ca sve­za­li bra­stvo i pri­ja­telj­stvo, oće ne boj se. Ti, No­vi­ca, znaš mo­ga si­na Da­ni­la, ono­ga što se ro­dio u tvo­je Ba­nja­ne uoči ra­ta. Nje­ga je uzeo Bo­ris pod svo­je da ga oško­lu­je za svo­ga na­šljed­ni­ka. Ja sam Da­ni­la pu­štio da ide u ka­lu­đe­re po­što mi se Bog smi­lo­vao te mi po­pa­di­ja De­san­ka ro­di još dvo­je mu­ško đe­ce. Je­dan se za­če­dio u Ba­nja­ne, dru­gi se ro­dio po­pri­je no je na­rod spr­can u za­dru­ge. Ja sam ti la­ko pre­go­rio Da­ni­lov od­la­zak u ka­lu­đe­re e se u Bo­ga uzdam da će osta­ti trag od me­ne i mo­je ku­će pro ona dva mla­đa si­na. Ako Da­ni­lo ugo­di odom u Bo­ri­so­vu pr­ti­nu, bi­će ponos ka­ko moj ta­ko mo­ga bra­stva i svi­je Rva­ša. Bi­će do­sta ne­ka sa­mo na­li­ku­je na igu­ma­na Ka­ža­ne­gru. Pri­je no se iz­u­sti ime igu­ma­na Bo­ri­sa Ka­ža­ne­gre, tre­ba ski­nu­ti ka­pu i di­ći se na no­ge.

Pop Mi­loš je da­lje na­sta­vio ka­ko će na­pi­sa­ti pi­smo igu­ma­nu Bo­ri­su i sve mu ras­tol­ma­či­ti ko sam i ka­ko sam nje­mu, is­to­me po­pu, ośe­če­nu gla­vu iz­va­dio iz tor­be Vla­da Še­gr­ta. Kad igu­man pro­či­ta re­če­no pi­smo, od­ma će mi se po­sta­ra­ti za kvar­tir i ko­nak u Ma­na­stir. Ku­ne mi se pop z bra­dom i š čo­e­stvom da ću moć oti­ći u Pra­skvi­cu kad oću, vra­tit se kad mi pra­ne, i osta­ti ko­li­ko mi je dra­go. On­da mi je pop na­te­na­ne ob­ja­snio da od Ma­na­sti­ra do mor­ske pr­ži­ne ne­ma ni is­pu­šaj ci­ga­ra. Pri­pr­to je kad se vr­će s mo­ra u Ma­na­stir, a ko je mlad mo­re str­ča­ti za ko­li­ko bi se tri pu­ta pre­kr­stio. Uči me pop da se vr­ćem s pr­ži­ne uz po­po­dnev­nu že­gu ka­ko bi me ža­ri­lo sun­ce u ple­ći. Kad te obe­či sun­ce po­pod­ne dok plje­zaš uz onu pe­den­cu, iz­di­mi­će ti iz lu­bi­ne što si i ju­če po­pio. Ta­ko znoj iz­vla­či iz kr­sti kva­sac od bo­le­sti. On­da Mi­loš na­me­nu i ovo:

– No­vi­ca, vi ste Ba­nja­ni na­go­le re­či­ti lju­di, a ti se me­đu nji ra­ču­naš da si pro­go­vor­dži­ja. Ni­šta se ne ući­maj pred Igu­ma­na no mu pri­čaj kao pro­sto­me se­lja­ni­nu, a ne boj se da će za­dri­je­ma­ti. Pri­čaj sve što ti na­do­la­zi, a kad se on za­u­zme da ti pri­ča, ne pre­si­je­caj mu ri­ječ no ga pu­šti da ve­ze dok ti ne za­speš. Da se tri no­ći na­ve­žu jed­na na dru­gu to bi još bi­lo ma­lo igu­ma­nu Bo­ri­su da ti opri­ča ono što mu se ot­vr­zlo, ili da slu­ša tvo­ju pri­ču kad je spre­ma nje­go­ve. Naj­mi­li­ja mu je pri­ča, tvo­ja i nje­go­va, ko­ja ga s ne­čim mo­re na­smi­ja­ti.

Naj­po­tlje mi je pop Mi­loš na­kri­čao da ne smi­jem pli­va­ti po mo­ru sto­ga što bolj­ku u kr­sti po­gor­ša­va­ju lad­ne mor­ske stru­je. Pop mi śe­tu­je da se ne uma­čem u mo­re po­ra­di pli­va­nja, a ja mu se na to smi­jem na vas glas. Okle ću pli­va­ti po­pe, Bog te smeo, po mo­ru de­be­lo­me kad se umi­jem odr­ža­va­ti na vo­du ko­li­ko i ću­ski­ja! Mi Ba­nja­ni ne­ma­mo ni­đe ko­li­ko je ple­men­sko­ga udu­ta ri­je­ke ni je­ze­ra da bi se na­u­či­li pli­va­ti, a mo­re je oči­ma vi­dio da­bog­da je­dan od nas sto­ti­ne. U sve Ba­nja­ne umlje­la je da pli­je sa­mo Jo­va­na Ni­ko­li­na, a i ona se­dep to­ga što je ro­dom sa Sla­no­ga spo­red Ni­ši­ća, đe je u ze­le­ne vo­de­ne vi­ro­ve još đe­te­tom svlja­šti­la da pli­je. No ne bi­smo zna­li da umi­je ni ona da jed­no­ga su­šno­ga lje­ta, kad se otvo­rio vo­do­poj na Ču­re­vač­ki ubo, ne kumba­si u vo­du da spa­si Ra­da Đor­đo­va što se šklju­kao. S na­kve ri­je­či, po­kr­ču­ma se Ra­de s jed­ni­jem Lu­či­ćem iz Ćo­ro­vi­ne dok su do­da­va­li u ska­li­ne ubalj­ske la­te vo­de da se na­si­plju ko­ri­ta. Lu­čić ga otu­ri od se­be, a Ra­de s ono­ga mo­kra ska­li­na br­do­no­ži­ce po sred Ubla ću­re­vač­ko­ga! Za­ku­ka­še žen­ske, mi mu do­ba­či­mo uža ne bi li se uva­tio a on kad iz­bi­je iz vo­de sa­mo gra­na ru­ka­ma kao da va­ta mu­ve. I nje­mu bi ti se, zbo­ra ne­ma, po­bio mra­mor na sred ubla da je Jo­va­na Ni­ko­li­na bi­la ro­dom okle dru­go a ne sa Sla­no­ga spo­red Ni­ši­ća. Jo­va­na ne bi li­je­na, no ra­ši­ri ru­ke kao da će po­le­će­ti i kum­ba­si s ono­ga pa­ra­pe­ta po sred ubla. Šmrk­nu pod vo­du kao pi­ja­vi­ca i ne bi če­lja­de ni uz­dah­nu­lo dok iz­bi s oja­đe­li­jom Ra­dom. Sko­pa­la ga jed­nom ru­kom za per­čin, a z dru­gom ru­kom raz­ma­vu­je vo­dom kao mor­ska đe­mi­ja. Do­plo­vi ti ona do ska­li­na kao utva zla­to­kri­la, mi pri­sko­či­smo te iz­vu­ko­smo na su­vo ono­ga će­di­lja­ka, pre­sta­še žen­ske da ku­ka­ju. Iz­vu­ca­smo to­plje­ni­ka na po­di­nu, a on ne umi­je da se ala­ver­ti đe je ni šta se š njim od­i­gra­lo. Otre­sa­le mu ru­ke, po­ma­ve­nje­le gu­bi­ce kao či­vit, a na­ždro­kao se vo­de pa se uoblio kao sit ki­mak. Po­te­gla ih vo­da pa mu se sni­za­le ga­će do člja­na­ka, ali on se ne avi­za­va da je ogo­lo­gu­zio. Vi­si niz Ra­da ona po­lju­ma­ča, pa vo­do­poj­ci uda­ri­še u elen­dek. Svak se smi­je i gra­ci­ja, a Lu­čić uzeo oči u pa­šče­ta pa za­je­ba­va Jo­va­nu. Ve­li tre­ba­la je uva­ti­ti Ra­da za onu okla­si­nu, a ne za per­čin. No Jo­va­na je bi­la i sa­ma ša­lji­va žen­ska, pa se ni­je ra­zu­ma­la u ono što Lu­čić tru­šti.

E vi­đe li ti me­ne lu­da oko šta se za­ba­čih! Spo­mi­njem banj­ske pli­va­če i konj­ske ro­go­ve, a sti­jo sam ti na­met­nu­ti sa­mo ka­ko me pop Mi­loš śe­to­vao da ne pli­jem po mo­ru kad odem u Pra­skvi­cu da li­je­ka tra­žim prieši­nu­ti­jem kr­sti­ma. To bih ga po­slu­šao i da me ni­je na­śe­to­vao, a u dru­go sam sve po­stu­pio ka­ko me na­u­čio. No sad osta­vi­mo na mir po­pa Mi­lo­ša, pa da ti pri­čam o Pra­skvi­ci i o Bo­ri­su Ka­ža­ne­gri.

Pra­skvi­ca je na osa­mi, oko Ma­na­sti­ra ob­i­gra­la za­ra­van, a sve je to pri jed­noj osoj­noj stra­ni. Po vr oso­ja uz­ni­je­le se sti­je­ne na­zu­blje­ne kao če­šalj, a do­lje okle je str­men kre­nu­la plju­ska mo­re bes­pre­stal­no. Pret­vra mi se da je jed­na­či­to pro­sto­ra od na­zu­blje­ne sti­je­ne do Ma­na­sti­ra i od Ma­na­sti­ra do mo­ra, kao što je je­na­či­to če­lja­de­tu od obr­va do na vr no­sa s oni­jem s no­sa do na bra­du. Da je ma­na­stir Pra­skvi­ca ozi­dan u ona­ko isto oso­je u mo­je šnje­go­pad­ne Ba­nja­ne, tu se ne bi od le­da i sni­je­ga mo­gao živ ik­san me­ća­ni­ti. Ali na pri­mor­je oso­je ni­je oso­je, no bož­ji bla­go­slov. Za­klo­ni­to od sun­ča­ne že­ge, pa se noć­ne ro­se odr­že na sva­koj ze­malj­skoj uz­ra­sli bre­zma­lo do­pod­ne, a čim nag­ne dan s mor­ske ši­re­vi­ne za­stru­ji pi­to­ma ari­ja te ubla­ža­va že­gu sun­ča­nu. Za ju­tar­nje la­do­vi­ne aj­van se mo­re pod­u­to­ri­ti ko­li­ko je do­sta, a gro­žđe i dru­ga vo­ća pri­mor­ska na­va­ta­ju se po­pod­ne sun­ca ko­li­ko im je po­tre­bi­to da uslu­ča­ju. Ka­me­ni če­šalj za­kla­nja oso­je od stu­de­ni­je vlje­tro­va s pla­ni­na, a jo­pet o iste li­ti­ce sla­ma­ju se mor­ski vi­jo­ro­vi. Na­kva je ne­vi­dov­na si­la na­mlje­sti­la da pro zi­me sla­ni mor­ski vlje­tro­vi pre­ska­ču Pra­skvi­cu. Za­le­te se mlo­go te je pre­sko­če, a on­da se su­da­re s ka­me­ni­jem če­šljom po vr oso­ja i tu se pro­spu kao magla. Ni­je se za­pam­ti­lo da su vre­men­ske mu­tljan­ci­je uči­nje­le so­lad šte­te ni Ma­na­sti­ru, ni ko­na­ku, ni voć­ki ma­na­stir­skoj. Ta­ko je od sva­ke pri­rod­ne uso­vi za­klo­nje­na ona ra­van u oso­je đe je ne­ko iza­brao mi­šće za ma­na­stir Pra­skvi­cu.

E jes va­la ču­do ne­do­pri­ča­no ka­ko je sva­ki srp­ski ma­na­stir po­dig­nut na smi­šlje­no mlje­sto da ga smi­šlje­ni­je­ga ne­ma una­o­ko­lo ko­li­ko se oto­le mo­re ze­mlje­ri­ti. Jal je na­kva ne­vi­dov­na si­la da­va­la mo­to­ve da se na ta mlje­sta di­žu bo­go­mo­lje, ja­li su lju­di u sta­ri ze­man bi­li raz­vlje­ni­ji u pa­met no što su da­nas – ja ti ne bih umio ka­za­ti. Ma­na­sti­ri u ko­je sam do­dio sva­ki ti se pred­sta­vlja kao da je tu sam od pri­ro­de ni­kao, ili kao da je s ne­ba gle­dao đe će mu bi­ti naj­ljep­še pa tu i sle­tio! Evo da ti na­me­nem dva – tri.

Spo­red Mo­ra­če te­če ma­ni­ta ri­je­ka, na­o­ko­lo se usi­rio čkolj, obje­si­le se li­nje ka­me­ne de­sno i li­je­vo, po vro­vi­ma ob­i­gra­va sni­jeg od Mi­tro­va do Đur­đe­va da­na, a Ma­na­stir s um­ni­ne i pi­to­mi­ne bro­ji šlji­ve i li­va­de.

Eno Ostro­ga kao da ga je ti­ca la­sta­vi­ca na ne­be­sku li­ti­cu na­lju­bi­la. Is­pod Ma­na­sti­ra i iz­nad nje­ga ne­ma ni­šta do si­je­ra ka­me­na stu­de­no­ga, ali to ni­je osme­lo vo­de­nu ži­cu da iz­vi­re na sa­mi prag ko­ji pre­kra­češ kad ula­ziš kod ći­vo­ta Sve­to­ga Va­si­li­ja Ostro­ško­ga, sla­va mu i mi­los! Ri­je­ka Ze­ta, što se od Ma­na­sti­ra za­mlje­ra kao ze­le­na zmi­ja, mo­re lje­ti spa­sti na po­tok, ali ona su­za is­pod pra­ga ma­na­stir­sko­ga ne­će pre­su­ši­ti, ne­će va­la ni uta­nji­ti mlaz. Da ne pa­ne ki­ša za tri go­di­ne, što ne mo­re bi­ti, jo­pet bi bo­nik mo­gao skva­si­ti usta na prag ostro­ški kad ide da ce­li­va Sve­ca.

Oja­đe­la Pi­va bi­ja­še pri­je no je poto­plje­na na um­ni­ni i rav­ni­ni, is­pod Ma­na­sti­ra plje­nja­še se ri­je­ka kao mo­re, a śe­no­ko­si se po­mi­je­ša­li s alu­ga­ma. Sve što ne­ma na dru­go mlje­sto mo­glo se na­ći u Pi­vu gla­so­vi­tu. Bi­lo je sve­ga na sno­so­ve, ali sve su mut­ne vo­de ot­pla­vi­le kad je vlje­štač­ko je­ze­ro pri­ti­slo svu Pi­vu uz­du­gulj ko­li­ko je isto­i­me­na ri­je­ka kro­za nju pro­ti­ca­la. Sad vi­še ne­ma ni ple­me­na Pi­ve ni ri­je­ke Pi­ve ni ma­na­sti­ra Pi­ve. Jed­no obi­la­to ime u tro­je se raz­dva­ja­lo, a on­da do­šao svak po svo­je i đa­vo po nje­go­vo te se Pi­va na sva tri prav­ca ra­zi­me­ni­la. Ta­ka ti je pro­kle­ta sud­bi­na.

Ma­na­stir Pra­skvi­ca ni­je iz­ve­den uvi­sin­ke ko­li­ko Pi­va i Mo­ra­ča, ili se mo­re bi­ti me­ne ta­ko sa­mo či­ni. Mo­re bi­ti i da se ma­na­stir­ska vi­si­na gu­bi spre­ma oni­je če­lju­sti­je gre­da s vr oso­ja, a i ne­ka dva čem­pre­sa što su ši­nu­li ne­bu pod obla­ke z dvi­je nje­go­ve bande bir­eko za­la­ma­ju Ma­na­sti­ru vi­si­nu. Ne sa­mo da Pra­skvi­ca iz­gle­da ma­nja no što je, no i sve dru­go što je po­di­gla ljuc­ka ru­ka spo­red mo­ra ši­ro­ko­ga pre­tva­ra ti se da je ma­lo. Za­vr­nu­lo se mo­re ne­pre­gled­no te mu ne mo­reš uva­ti­ti ni­ka­kva dže­va­pa: kad se plje­ni ni­je ni sni­je­g blje­lji od nje­ga, kad je mir­no – ni ve­dro ne­bo vi­še nje­ga ni­je ta­ko pla­vo, kad je mir­no sla­ma­ju u mo­re gro­mo­vi, za­jo­sa se mor­ska mr­ča­va. Da sva zvo­na s pri­mor­ja skupno zaz­ve­če, ta njijova zvonjava bila  bi spra­ma mor­ske je­ke kao da je za­šu­štalo ja­si­ko­vo li­šće. Ta­ko si­la mor­ska sve pre­u­zme: i ši­ri­nu i vi­si­nu i blje­li­nu i mr­ča­vi­nu i ve­dri­nu i zvo­nja­vu, pa mi se či­ni da na mo­ru ni gra­do­vi ni­je­su za­ma­ši­ti kao dru­gi što su. Ako kre­neš s pru­gom na pri­mor­je, iz­bi­ćeš na Pa­štrov­sku go­ru ka­ko se pre­va­lju­je iz Crm­ni­ce na pri­mor­sku ino­ri­ju. Evo da se kla­di­mo da će ti se uči­nje­ti pri­mor­ski gra­do­vi kao da su pro­su­te ša­re­ne mrn­đu­le po mor­ski­jem oba­la­ma.

U ma­na­stir Pra­skvi­cu imaš šta vi­đe­ti pa da si okat u če­tve­ro. Tu je okru­gli ta­vu­lin od cr­ven­ka­sto­ga ka­me­na za ko­ji mo­re śe­sti se­dam lju­di da se ne tu­ra­ju s lak­to­vi­ma kad ru­ča­va­ju. Is­kle­san je Bog te pi­ta kad u ze­ma­nu, a na­mi­je­njen za se­dam kne­že­va da oko nje­ga okor­če kad su­de s ple­me­nom pa­štr­ov­ski­jem. Kne­že­vi su bi­ra­ni po pa­me­ti i po­šte­nju, po­jed­no­me ni­je sme­lo bi­ti ma­nje no tri­des go­di­na kad pr­vom śe­de za ta­vu­lin, ni vi­še od se­dam­de­set kad od nje­ga ostu­pi. Kne­žev­stvo ni­je pre­la­zi­lo s oca na si­na ako je sin bio ta­nji od oca u gla­vu i u po­na­ša­nje. Bi­lo kne­zu tri­des ili se­dam­de­set go­di­na jed­na­ko je ću­šnut iza ta­vu­li­na ako se uva­tio u laž za jed­nu re­če­ni­cu. Ću­šnut on, a do­ve­den dru­gi za ko­ga se u Ma­na­stir za­kleo sva­ki pa­štrov­ski do­ma­ćin da mu ne zna ni za ka­kvu ma­ću i čo­e­stvo ni za fa­lin­ku u pa­met.

Pre­su­da kne­žev­ska je pa­da­la ako su se slo­ži­la naj­ma­nje če­tvo­ri­ca da tre­ba ta­ko i ta­ko pre­su­di­ti. Kad su dvo­ji­ca oba­ška dr­ža­li jed­nu stra­nu ni­je­su im se ona pe­to­ri­ca pa­ča­li u slo­gu, ali ako je sa­mo je­dan od kne­že­va za­ro­žio na jed­nu ban­du, ni­je ti taj vi­še śe­dao za ka­me­ni ta­vu­lin.

Kad su bi­ra­ni pa­štrov­ski kne­že­vi da śe­du za cr­ven­ka­sti ta­vu­lin, jed­nu su za­kle­tvu ima­li. Me­tao je re­če­ni knez ob­lje ru­ke na ta­vu­lin, igu­man Pra­sko­vi­ce sta­jao je vi­še nje­ga s kr­stom i ka­di­o­ni­com i iz­go­va­rao, a knez pov­to­ra­vao ove ri­je­či:

– Ako ja ne su­dio po prav­di Bo­ga je­di­no­ga, sve mi se ska­me­ni­lo kao ovaj stu­de­ni ta­vu­lin.

Po­tlje Ko­so­va Tur­ci su obla­da­li sa svi­jem na­ši­jem ze­mlja­ma osvem s Pa­štro­vi­ći­ma. Pa­štro­vi­ći su pot­pa­li pod La­ti­ne iz Mle­ta­ka te ni­je­su zna­va­li šta su Tur­ci ni tur­ske dža­mi­je. Ima­li su na­pi­sa­ni za­kon u ko­ji se či­ta šta smi­ju su­di­ti nji­jo­vi kne­že­vi kad za­śe­du za stu­de­ni ta­vu­lin i šta ne smi­ju da pre­su­đu­ju brez pi­ta­nja kra­lja la­tin­sko­ga u Mlet­ke.

Kroz ove mo­je ne­ko­li­ke ri­je­či čuo si ka­kvi su bi­li pa­štrov­ski kne­že­vi. E pa stva­ri i oruž­je ti­je kne­že­va ču­va­lo se u ma­na­stir Pra­skvi­cu da se na­ro­du po­ka­žu kad do­di da se Bo­gu mo­li. Ali ne sva­ko­ga kne­za, no sa­mo ono­ga ko­ji se za­kleo u tri­des i pr­voj go­di­ni da će vlje­r­no su­di­ti, a u se­dam­de­se­toj ru­čao kad se s kne­žev­stvom po­zdra­vio. Na­bro­ja­še po­koj­ni igu­man kne­že­ve ko­ji su okra­ka­li stu­de­ni ta­vu­lin če­te­res go­di­na, ali ja im ni­je­sam uva­tio ime­na.

Pa­štro­vi­ći su odi­li u ra­to­ve i bo­je­ve kad su se Lat­ini bi­li s Tur­ci­ma na mo­re i na su­vo. I što su u ođe­lu i oruž­ju do­bi­li na meg­da­nu ju­nač­ko­me u to im se ni­je­su pa­ča­li La­ti­ni, no su no­si­li ku­ći da se po­no­se. Ni­je­su se pa­ča­li no su kne­že­vi­ma, ko­ji su i voj­sku u bo­je­ve vo­di­li, da­va­li me­da­lje i po­hva­le ka­ko bi ih umi­ti­li da va­zda pri­pa­šu oruž­je kad Tur­čin kre­ne na Mlet­ke.

Vi­dio sam u Ma­na­stir kri­vu tur­sku sa­blju di­mi­ski­ju i sa­mo­kres ku­bu­ru, la­tin­sku dilj­ku pu­šku i zlat­ne to­ke od tri oke. Tu su la­tin­ske me­da­lje i pa­re iz se­dam ca­re­vi­na, a kr­sto­vi­ma i iko­na­ma što se o vrat blje­ša­ju kad se na Tur­či­na kre­će – bro­ja ne­ma. Ima je­dan pr­sten što ga je pa­štrov­ski knez ski­nuo z be­ga Še­o­vi­ća iz Ja­zi­ne sa Er­ce­go­vi­ne. Evo ka­ko su mi ka­ba­ste ru­ke, a sle­tio mi je re­če­ni pr­sten s ve­li­ko­ga pr­sta kao da sam di­je­te. Vi­dio sam i srp­ski kr­staš bar­jak ko­ji su Pa­štro­vi­ći sle­pr­ša­li kad su pot­pa­li pod La­ti­ne i osta­vi­li ga u Pra­skvi­cu da se pri­śe­ća­ju svo­je ca­re­vi­ne. U po­seb­ni oko­va­ni ba­jun su tri bra­ve i s jed­ni­jem ka­tan­cem po­či­va vla­di­čan­ska kru­na ko­ja pam­ti sil­no­ga Ca­ra Du­ša­na. Spo­red kru­ne u isti ba­jun bljec­ka zla­tan krs kao zvi­je­zda Da­ni­ca kad mlje­se­ca ne­ma. Zna se po­si­gur­no da je sta­ri­ji od Ko­so­va, a igu­man Bo­ris vlje­ro­va­še da je za­pam­tio i Sve­to­ga Sa­vu. Mo­re krs sta­ti na mu­ški dlan, ni­je vi­ši, ima zlat­ni pod­na­sad ko­li­ko kre­men cu­kra da mo­re sam sta­ja­ti kad se is­pra­vi, a na ona če­ti­ri mlje­sta đe bi do­šle če­ti­ri ri­je­či od kr­šće­nja – vo imja oca i si­na i svje­to­ga du­ha i amin – usa­đen po je­dan dra­gulj ka­men što te po no­ći iz mra­ka gle­da­ju kao da su ži­vi.

Sa­mo jed­nom na­go­di­nu, i to na dan Sve­to­ga Ste­va Šti­lja­na, ko­ji je ži­vio u Pa­štro­vi­će kad je ze­mljom odio, ove tri sa­tva­ri ko­je ti spo­me­nuh: Kr­staš bar­jak, Ča­sni krs i Kru­nu vla­di­čan­sku, igu­man pra­skvič­ki iz­no­si pred na­rod da se na­gle­da. To iz­no­si Bo­ris i da­nas, kao što su iz­no­si­li nje­go­vi pre­da­ci dok su Mle­ci su­di­li, da se Pa­štro­vi­ći pod­śe­te srp­sko­ga car­stva i god­spo­stva ot­pri­je Ko­so­va. Igu­man Bo­ris ve­li da je spre­ma Ca­ra La­za­ra la­tin­ski kralj iz Mle­ta­ka bio – ma­gla na ve­lež! Ist Igu­man ka­že da bi se Pa­štro­vi­ći ras­to­či­li na La­ti­ne da ni­je­su re­če­ne sa­tva­ri pre­da nji iz­no­še­ne jed­nom na go­di­nu.

Ja­do moj, ja ni­je­sam znao ka­ko je bi­lo te­ško iz­dr­ža­ti Lat­ine a ne po­la­ti­ni­ti se. Is­pri­ča­ću ti, ono što sam za­pam­tio od Bo­ri­sa, ka­ko je bi­lo Pa­štro­vi­ći­ma pod La­ti­ni­ma, i ono što sam znam o na­ma Ba­nja­ni­ma ka­ko smo ro­bo­va­li pod Tur­ci­ma, pa ti po­tlje pro­su­di ko­me je te­že a ko­me lak­še bi­lo. Ovo što ću ti o Ba­nja­ni­ma re­ći naj­vi­še sam slu­šao od Šće­pa­na Vi­da­ko­va i Pe­tra Ni­ko­li­na, Bog da ih pro­sti, a ču­jao sam i od dru­gih lju­di ko­ji do­pri­ča­va­ju pro­šlos.

Tur­ci se ni­je­su me­ća­ni­li na Ba­nja­ne osvem što su po­di­gli pan­du­ri­ce na ne­ko­li­ka mlje­sta. Do­se­lja­vao se od­ne­kle iz Er­ce­go­vi­ne na­kav beg Kin­ko­vić i po­di­zao ku­lu na Ve­le­mlje, ali ni­je­su se is­pred nje bu­le pi­ša­le. Oće bu­la s mi­rom da se va­lja z be­gom po stram­cu, da usr­ku­je me­da i ma­sla, da joj mi­ri­še cvi­je­će is­pod pro­zo­ra i da joj ži­va vo­da pro­ti­če kroz bak­če oko ku­le. A okle ži­va vo­da na Ve­le­mlje iz prk­na! Kao što sam ti re­kao, u sve Ba­nja­ne ne­ma ri­je­ke ni po­to­ka, ni dru­ge ži­ve vo­de da re­ve osvem na Vre­la nje­go­ška, a i to je lje­ti sa­mo bu­ri­džak što ga mo­reš u gr­sti uva­ti­ti kad se sa­gneš da se na­pi­ješ. No ko­li­ki je da je iz­vor nje­go­ški jo­pet bi ne­što zna­čio pa da bu­ri­dža na Ve­le­mlje. Ali ni­je na Ve­le­mlje no pri pla­ni­ni Nje­gu­šu đe tur­ska no­ga ni­je čepa­la. Te što ti re­koh, ni­je Beg Kin­ko­vić do­vo­dio bu­le na Ve­le­mlje da pi­ju vo­du iz bu­ri­la i da stre­ca­ju od Cr­no­go­ra­ca što ta­la­ma­re za pli­je­nom kroz Ba­nja­ne. Ko­li­ko se Kin­ko­vić me­ća­nio na Ba­nja­ne, je­su li mu Cr­no­gor­ci stre­sli gri­zi­nu, ili je sam oti­šao – ni­je osta­lo da se pri­ča. S jed­nom ri­je­či, ne mo­re­mo ra­ču­na­ti mi Ba­nja­ni da smo bi­li u smi­jes s Tur­ci­ma, jer đe se dža­mi­ja ni­je ukur­či­la i đe se odži­na ri­ka ne raz­li­je­že – tu Tu­ra­ka ne­ma.

Ni tur­ske voj­ske ni­je­su u ve­li­ke go­mi­le pro­la­zi­le kroz Ba­nja­ne se­dep vo­de. Tur­čin brez vo­de ne mo­re vi­še no mo­re li ri­ba. Ne­će se on ni po­pi­ša­ti ni iza­ći ra­se­be ako ne­ma vo­de da se za­pe­re. Tur­čin se pla­če s vo­dom pri­je no klek­ne da kla­nja, jer vlje­ru­je da mu ne­će sve­tac Mu­ha­med pri­mi­ti mo­li­tvu ako ni­je umio ru­ke do la­ka­ta i no­ge do ko­lje­na. Ku­ni­ja­še se po­koj­ni Šće­pan Vi­da­kov da Tur­čin ne­će ni že­nu pri­ti­snu­ti ako ne­ma vo­de da se za­pe­re kad se po­še­ne z bu­le. Sve da se od stu­de­ni mr­zne mo­zak u gnja­to­ve, Tur­čin će se iz­mi­ti pri­je no po­vr­ši bu­lu na me­ke du­še­ke, i za­pra­ti se po­što odap­ne su­ne­ća­ka. Kao što mo­re bi­ti znaš, Tur­ci ne dr­že po jed­nu že­nu kao mi ma­ni­ti Sr­bi, no mo­re i po se­dam ako je ka­dar da ih ti­je­šti. Pa ti sad ra­ču­naj ko­li­ko mu tre­ba vo­de dok ob­ra­di oko sva­ke. A tek ko­li­ko sva­ko tur­sko če­lja­de po­tro­ši vo­de dok ot­kla­nja pet pu­ta na dan, ko­li­ko mu pi­še u Ko­ran da mo­ra ot­kla­nja­ti! Ta­ka im je vlje­ra, na­let ih bi­lo, da jed­na­ko pe­ru obraz i gu­zi­cu i da se mo­kri nji­o­vo­me bo­gu mo­le.

Sad pro­mi­sli da je za­lo­go­ro­va­la tur­ska voj­ska na Ba­nja­ne ko­li­ko bi vo­de tre­ba­lo do­le­ga­ti da svi uzmu av­des dnev­no po pet pu­ta. A kad znaš da tur­ci brez ko­nji­ce ni­je­su bo­je­ve za­me­ta­li, bi­će ti ja­sno da svi ubli i gu­sti­jer­ne na Ba­nja­ne ne bi mo­gli na­man­te­nja­ti tur­sku voj­sku da se sle­gla na na­še ple­me, kao što se bi­la sle­gla na Gra­o­vac kad su Cr­no­gor­ci Ka­dri–pa­ši i nje­go­voj si­li pek­si­jan­skoj pro­će­ra­li zad­nje mi­mo pr­ve.

Eto ta­ko, nas Ba­nja­ne Bog je u jed­nu ka­znio što nam ni­je dao ri­je­ke ni po­to­ka, no šte­di­mo vo­du kao me­do­vi­nu, a u dru­gu nas bla­go­slo­vio što nam se se­dep vo­de ni­je­su Tur­ci do­se­li­li, ni­ti su pro nas car­ske i ve­zir­ske voj­ske pro­la­zi­le. One pan­du­ri­ce što ti ih spo­me­nuh ne tre­ba ubra­ja­ti u sta­ja­će Tur­ke. U nji­ma su ču­ča­la sa­mo po dva–tri Tur­či­na kao ću­ko­vi u ko­šar, glo­da­li su­vu bra­šnje­ni­cu i mr­li od strâ da ih ne po­da­ve Cr­no­gor­ci. Jed­na je pan­du­ri­ca ću­bi­la na vr Ko­pri­vi­ca, dru­ga na Ša­ke vi­še ku­će Ra­do­va­na Mi­lo­va, tre­ća na Tu­pan po­vi­še ku­će Jo­va­na Ste­va­no­va, a jed­na na Bu­de­ti­nu Gra­di­nu. Nji­o­vo ti je bi­lo da iz sva­ke pan­du­ri­ce pi­sne tru­ba pet pu­ta dnev­no u va­kat od tur­ske mo­li­tve, ka­ko bi se s ti­jem ogla­ša­va­lo da su Ba­nja­ni tur­ska ra­ja pra­va. Dru­go­ga ti zna­če­nja pan­du­ri­ce ni­je­su ima­va­le. Ne bi se za nji da­nas ni zna­lo da ih plje­sme ni­je pre­tvo­ri­la u ku­le. Po­koj­ni Vo­jin Ča­lov plje­va­še ka­ko je Ali–pa­ša sta­ri »na Ba­nja­ne po­di­gao ku­le / a na ku­le tu­rio pan­du­re«.

Z Ba­nja­ni­ma su vi­še mi­ri­ta­li tur­ski po­vlje­re­ni­ci što su i sa­mi Ba­nja­ni no sa­mi Tur­ci ko­ji­ma se pi­sa­lo da s na­ma upra­vlja­ju. Voj­vo­de Ba­ćo­vi­će – i Va­si­lja i Si­ma i Jo­va­na, Tur­ci su za­voj­vo­di­li, sa­mo je Mak­si­mu, Jo­va­no­vu si­nu, knjaz Ni­ko­la pri­šio bi­lje­gu cr­no­gor­sko­ga voj­vo­de. Je­su Cr­no­gor­ci Mak­si­mu pri­zna­li voj­vod­stvo, ali su ga i met­nu­li pod ku­pus ä su ośe­ti­li da ih Ba­ćo­vić pre­ti­je­če zo­rom i s ju­na­štvom. Banj­ske voj­vo­de i ju­zba­še ima­li su u duž­nos da si­gu­ra­ju pro­la­zak tur­skih sva­to­va i tr­go­vi­ne i da od­go­va­ra­ju pred pa­šu u Tre­bi­nje i pred ve­zi­ra u Mo­star ako se na va­kat ne pre­da­va car­ska da­ci­ja. Sve je ovo što ti pri­čam plje­sma oplje­va­la, a plje­sma ne la­že ono­ga ko umi­je da je ra­zu­mi­je.

Da nas ni­je­su bur­đe­ka­li Cr­no­gor­ci da se ko­ja­si­mo s Tur­ci­ma, mi bi­smo ti š nji­ma u smi­jes pro­šli kao spo­red­ni­ci na iz­di­gu. Drob­nja­ci su ska­ši­li Smail–agu i nje­go­vu si­lu pek­si­jan­sku, voj­vo­da Da­ko­vić je za­me­tao bu­ne na Gra­o­vo, a banj­ski kne­že­vi su pi­šće­li pred Ali–pa­šu u Mo­star da ne mo­gu tr­plje­ti Cr­no­gor­ce. Plje­sma ve­li da je sa­mi knez Go­ra­no­vić iz Vr­bi­ce di­gao vi­šu da­vi­ju na Cr­no­gor­ce pred Ali–pa­šu, no bu­tum er­ce­go­vač­ki Tur­ci ko­ji su do­di­li u Mo­star na da­vi­ju što cr­no­gor­ski ja­jo­ši pli­je­ne i ždi­ju niz Er­ce­go­vi­nu.

Ba­nja­ni su bi­li vlje­šti pa su pro­so­ča­va­li Cr­no­gor­ci­ma đe ima do­bra še­će­ra niz Er­ce­go­vi­nu, a s Tur­ci­ma jo­pet bi­li uli­je­po dok je pre­te­za­lo nji­ma na kan­ta­ru a ne Cr­no­gor­ci­ma. A kad su po­tlje gra­o­vač­ke go­di­ne na­svo­ji­li Cr­no­gorci, mi smo Tur­ci­ma omlje­ri­li od ša­ke do la­k­ta. Omlje­ri­li te Cr­no­gor­ci da­li na­ši­jem ju­zba­ša­ma či­no­ve: Đo­ku Ra­do­vu ser­dar­stvo, a Ćet­ku Pe­jo­vu ka­pe­tan­stvo na svo ple­me banj­sko.

Jed­nom su je­di­nom Tur­ci do­di­li da po­ku­pe ara­če od Ba­nja­na pa im je i to jed­nom kr­va­vo na nos sko­či­lo! Er­ce­go­vač­ki zu­lum­ćar Mu­rat Bor­čak na­prt­nja­či z bu­lju­kom Tu­ra­ka iźe­li­ca, pa za­re­di od se­la do se­la kroz Ba­nja­ne, iz­bij da­ci­ju iz śe­ro­ma­ši i čo­vr­taj loj is­pod ov­nuj­skih oči. To ga je bio spre­mio Ali–pa­ša Sto­če­vić da na­brek­ne Ba­nja­ni­ma da se ne po­vo­de za Gra­o­vom i Drob­nja­ci­ma ko­ji su ne­vljer­ni ca­ru i ve­zi­ru. Bor­ča­ka je ve­zir opre­mio na ne­ko­li­ko pri­je gra­o­vač­ke go­di­ne. Kad je pro­ta­la­ma­rio kroz Ba­nja­ne i ob­i­šao kne­že­ve i ju­zba­še, ba­ni ti Bor­čak z bu­lju­kom po­gu­zi­ja u Ra­da Bo­žo­va Mi­lja­ni­ća pod Ko­plje pla­ni­nu. Bi­lo se pro­ču­lo da u ra­da ima ne­vlje­sta Mi­li­ca ko­joj ni bel­ći vi­la dru­ga ni­je. Čuo Mu­rat pa mu se ma­snu­lo na nju. Trep­ta­la Mi­li­ca kao zo­ra ru­me­na, bi­la je ro­dom z Gra­o­va, se­stra voj­vo­de Ja­ko­va Da­ko­vi­ća. Spo­red nje­zi­na sta­sa i obra­za, pri­ča­lo se da joj glas va­lja dru­ge ne­vlje­ste. Kad Mi­li­ca zo­ve Ra­da s Ko­plja, sve mu­ško što ču­je nje­zin avaz osta­vlja­lo je rad i ble­nu­lo u pla­ni­nu da ra­za­bi­re jal to zo­ve vi­la gor­ska ja­li Mi­li­ca Ra­do­va!

Bor­čak se či­ni Mi­li­ci mu­ka­et , a ona se ume­ći kao da joj je mi­lo što se Tur­čin spre­ma nje za­gri­ja­va, i me­lu­ni se oko nje­ga kao da ga je u že­lju do­če­ka­la. Mu­rat je ušti­ni kad mu ča­šu do­da­va, a ona brez zle vo­lje pro­te­paj: »Ne­ka Mu­ro, đa­vo­le je­dan«. Mi­li­ca se osmje­klju­je, a Tur­či­na pod­u­ze­la žes pa uko­ko­tio u ne­vlje­stu te ne zna šta mu se u ča­šu si­plje ni do­da­va… Kad ga je sve­o­sve pod­u­zeo sla­čac u tu­ri­nu, Bor­čak ma­ni ru­kom na Tur­ke da iz­blje­že iz ku­će, pa po­te­gli Mi­li­cu za ru­ku i pre­va­li je na ser­dža­du đe je bio no­ge prektstio. Ka­ko se Ra­de bio s Mi­li­com do­go­vo­rio, kad je čuo da će mu Bor­čak do­ći u ku­ću, ne znam ti ja, a pri­ča se o to­me na raz­ne na­či­ne. Jed­ni ve­le da je Ra­de sko­čio s ta­va­na kad je Tur­čin dri­je­šao ga­će na Mi­li­cu, a dru­gi jo­pet do­ka­žu­ju da je imao me­đu Mu­ra­to­vi­jem Tur­ci­ma svo­ga or­ta­ka ko­ji mu je dao znak da iz na­kva če­ča­ra ule­ti u ku­ću kad se Bor­čak sni­že s Mi­li­som na va­lja­li­šte. Bog sa­mi zna ka­ko je to bi­lo is­pla­mi­ra­no, sa­mo znam da se mo­rao Ra­de s ne­kim do­mun­đa­ti da ule­ti u ka­ma­ru pri­je no Tur­či­na po­pu­šti sla­čac. Mo­gli su se Ra­de i Mi­li­ca i iz plje­sa­ma na­u­či­ti ka­ko se po­je­bljiv Tur­čin mo­re sma­mi­ti i smla­ti­ti.

No po­mo­gao ti Bog ja­ki, kad je Mu­rat niz be­dre di­mi­je spu­za­vao, tre­ni Ra­de s an­dža­rom u ru­ke pa mu ona­ko go­lo­gu­zu po­si­je­ci gla­vu. On­da je me­tao iz ku­bu­re te dao znak Mi­lja­ni­ći­ma da od Tu­ra­ka ne osta­ve ži­va đa­vo­lje­ga. Nik­ni če­ta Mi­lja­ni­ća iz gr­me­nja oko ku­će, te is­pod Ko­plja ni­je ska­pu­la­lo tur­sko­ga oka za śe­do­ka, osvem je­dan ba­li­ja ko­ji je s Mi­lja­ni­ći­ma imao taj­ne ra­ču­ne od­ra­ni­je. Ba­nja­ni su i po­tlje Bor­ča­ko­ve po­gi­bi­je da­va­li ca­re­ve da­ci­je, ali vi­še ih ni­je­su ku­pi­le tur­ske arač­li­je, no su o to­me mi­ri­ta­li ju­zba­še i kne­že­vi banj­ski.

Sve ovo što te­be pri­čam o na­ma Ba­nja­ni­ma kroz ze­ma­ne iždrv­njao sam i po­koj­no­me igu­ma­nu Bo­ri­su Ka­ža­ne­gri, a on mi na to od­go­va­ra da nam je jo­pet lak­še bi­lo pod Tur­ci­ma no nje­go­vi­jem Pa­štro­vi­ći­ma pod La­ti­ni­ma. Na mo­ju pri­ču o Ba­nja­ni­ma on mi je is­pri­čao ovo što ćeš ču­ti o Pa­štro­vi­ći­ma.

Po­tlje pa­de­ni­ja srp­sko­ga car­stva na Ko­so­vo, se­dam pa­štrov­ski­je kne­že­va du­la­nu­lo je u Mlet­ke s onu stra­nu mo­ra si­nje­ga da se pre­klo­ne La­ti­ni­ma i da pro­cmi­le pred kra­lja la­tin­sko­ga:

– Aj go­spo­da­ru, ku­mi­mo te z Bo­gom sa­va­o­tom i s Maj­kom Bož­jom u ko­ju jed­na­ko vlje­ru­je­mo, ne daj nas si­li pek­si­jan­skoj. Ne daj za spas vlje­re i Ča­sno­ga kr­sta! Ne daj nas Tur­či­nu azi­jo­tu, no nas pri­va­ti pod tvo­je kri­lo so­ko­lo­vo da bu­de­mo tvo­ji do­vi­je­ka. Do­pu­šti sa­mo da su­di­mo u ple­me­nu nas sed­mo­ri­ca kao što smo su­di­li pod na­ši­jem ca­rem La­za­rem, a sve dru­go š či­me se pi­tao i šta je mi­ri­tao naš car – pro­sto ti bi­lo! Š čim se on pi­tao pi­ta­ćeš se i ti, ka­ko smo slu­ša­li na­še­ga ca­ra ta­ko će­mo slu­ša­ti i te­be, pi­taj se i sret­no ti bi­lo, naš spa­si­te­lju i ro­di­te­lju!

Kralj la­tin­ski pri­sta­ni i pot­ka­i­ti s kne­že­vi­ma se­ten­ci­ju od zdo­go­vo­ra, a kne­že­vi oto­le pe­ta­ma u gu­zi­cu da va­ta­ju mu­štu­luk Pa­štro­vi­ći­ma da će osta­ti pod vla­da­o­cem ko­ji vlje­ru­je u Ča­sni krs. Vlje­ro­va­li kne­že­vi da su se spa­si­li jer ni­je­su do ta­da zna­li ka­kva je La­tin pod­mu­kla gu­ja ša­ro­vi­ta. Mi­šlje­li oja­đe­li­ci da Sr­be i La­ti­ne Krs ča­sni ve­že, a da nas sa­mo sit­ni­ce i bre­spo­sli­ce raz­dva­ja­ju, te se ne bro­ji­mo u jed­nu vlje­ru. I da viš ko ne zna re­kao bi baš da je ta­ko. Mi se s tri pr­sta kr­sti­mo a la­ti­ni š če­ti­ri, śe­de u cr­kvu kad se Bo­gu mo­le a mi sto­ji­mo, naš se pop že­ni a nji­ov ne zna šta je ona ra­bo­ta, mi za bad­nja­ke be­re­mo ce­ro­vi­nu a oni je­lo­vu gra­nu. Mi sve sit­ni­ce i dr­ka­li­ce kao da su ih đe­ca iz­mi­šlja­la. U jed­no­ga Hri­sta vlje­ru­je­mo i jed­noj se Maj­ci Bož­joj mo­li­mo, ima­mo Bo­žić i Vas­krs mi kao i oni, s cr­ka­va nam jed­na­ko zvo­na cu­ka­ju i u cr­kve isti ta­mljan mi­ri­še. Pa ko ne zna šta su La­ti­ni va­ta se za ove krup­ni­ce kad š nji­ma ima po­sla, a ko ih zna di­je­li š nji­ma i Ča­sni krs i Maj­ku Bož­ju.

Kad se la­tin­ski kralj zdo­go­vo­rio s Pa­štro­vi­ći­ma da će ih uze­ti pod svo­je, sio je pa na­pi­sao sa­i­ju ca­ru tur­sko­me u Stam­bol. Re­kao je na otvo­re­ne kar­te da je po­mo­jio Pa­štro­vi­će i na­met­nuo ca­ru da put njih vi­še ru­ke ne pru­ža. Po­tlje to­ga pi­sma car tur­ski i kralj la­tin­ski po­vu­kli su gra­ni­cu iz­me­đu se­be i po­bi­li ki­lja­ne da se zna do­kle su mle­tač­ki Pa­štro­vi­ći a đe po­či­nje tur­ski va­tan. Kad su se njih dvo­ji­ca po­ki­lja­ni­li, ostao je u tur­sku dr­ža­vu grad Bar i grad Ul­cinj, a u la­tin­sku svi Pa­štro­vi­ći i još vi­še grad Bu­dva. I Ri­san su oša­pi­li Tur­ci, a grad Pe­rast pri­va­ti­li La­ti­ni, iako mo­reš do­pi­ša­ti s Ri­sna na Pe­rast. Ni­je­sam ja ško­lo­van da znam tač­no šta je ob­zi­nu­la tur­ska i šta la­tin­ska gra­ni­ca na pri­mor­ju, spo­mi­njem ti sa­mo po­ne­što od ono­ga što mi je pri­čao po­koj­ni igu­man Bo­ris.

Ma­lo je vre­me­na pa­sa­lo dok su Pa­štr­o­vi­ći ośe­ti­li da su po­te­gli mač­ka za rep. La­ti­ni su mlo­go­ga na­vu­kli na zaj­mo­ve s ma­lom do­bi­ti i ula­zi­li š nji­ma u raz­li­či­te tr­go­vi­ne, vo­di­li ih u kur­var­ske ku­će i uči­li na pre­slač­ke, a po­tlje im va­ta­li sko­pi­ju na raz­li­či­te na­či­ne. Ko­ji Pa­štro­vić ni­je vr­nuo za­jam na re­če­ni dan išao je na sud i pu­kla mu je glo­ba, a da mu ne puk­ne glo­ba zaj­mao je u dru­go­ga La­ti­ni­na, da bi vr­nuo ono­me dru­go­me uzi­mao je u tre­će­ga i sve ta­ko dok brez re­pa ni­je u me­đu ute­kao. Ta­ke Pa­štro­vi­će, ve­lja­še po­koj­ni Igu­man, ko­ji su se s ne­šta upu­šta­li vać­ka­li su la­tin­ski po­po­vi pa ih nu­di­li da će im sve du­go­ve po­rav­na­ti i na sva­ki ih sret­ni put iz­ve­sti ako se mlje­sto su tri poč­nu š če­ti­ri pr­sta kr­sti­ti. Bog­me, pra­zna vre­ća uz­gor ne sto­ji, pa je po­ne­ko po­pu­štio te pro­dao vlje­ru za ve­če­ru. Kad su vi­đe­li šta La­ti­ni či­ne, pa­štrov­ski kne­že­vi su pre­gli da us­preg­nu la­tin­ske ma­ri­fe­tlu­ke. Vik­ni kne­že­vi ka­lu­đe­re, a ka­lu­đe­ri zov­ni na­rod u ma­na­sti­re pa uda­ri u kle­tve­na de­ni­ja. Pro­ku­ni sva­ko­ga Pa­štro­vi­ća da mu se i du­ša raz­gu­ba na oni svi­jet ako ostu­pi od srp­ske vlje­re i kr­sta su tri pr­sta. Naj­po­tlje su uze­li onaj Ča­sni krs iz Pra­skvi­ce što sam ti ga spo­mi­njao da pam­ti Sve­to­ga Sa­vu i uno­si­li ga u sva­ku ku­ću pa­štrov­sku da se na nj kuć­nji do­ma­ćin za­ku­ne i sre­ću i zdra­vlje svo­je fa­mi­lje da će se klo­ni­ti od po­pa la­tin­sko­ga bo­lje no od gu­bav­ca ko­ji se š čak­ta­rom ogla­ša­va. Kad su sva­ku ku­ću s kle­tvom uci­pi­li da se ne­će po­la­ti­ni­ti, on­da su pre­gli i kne­že­vi i ka­lu­đe­ri, i do­ma­ći­ni i śe­ro­ma­si i mu­ško i žen­sko, da se ozi­đe cr­kva u sve­ko se­lo đe do ta­da ni­je bi­la ozi­da­na. Ne­ka su tri ku­će bi­le u se­lo, za­pa­la­ve­ri­le su da po­di­žu cr­kvu kao da ih ima sto­ti­nu. Ni­je se pi­ta­lo je li cr­kva vi­so­ka i ši­ro­ka, glav­no je bi­lo da š nje zvo­no cu­ka i da te u nju mo­re pro­kle­ti pop ili ka­lu­đer kao da je Pra­skvi­ca ili Ostro­ški ma­na­stir.

Ve­li Igu­man da ta­da ni­je bi­lo po­po­va za to­li­ke cr­kve, no su ka­lu­đe­ri vr­ši­li tu­žne i ve­se­le ob­re­de. Ne to što ni­je bi­lo po­po­va, no što su Pa­štro­vi­ći zna­li da ti Bog smir­ni­je po­ma­že s po­mo­ću ka­lu­đe­ra no s po­mo­ću po­pa. Ka­lu­đer ni­je po­gu­zi­ja kao pop što mo­re bi­ti, lak­še ti je ka­lu­đe­ra pri­mi­ti i otr­si­ti no po­pa, ne spre­maš da­ro­ve po­pa­di­ji ni po­pov­skoj šće­ri i ne pi­ždri ka­lu­đer u li­je­pu žen­sku kao ne­ki po­po­vi što pi­ždre. S ka­lu­đe­rom se pi­ta igu­man a ne po­pa­di­ja, ka­lu­đer ti do­di u ku­ću sa­mo kad umre če­lja­de, a pop ti se us­to­bo­či u vr so­vre kad je sla­va ili svad­ba i ne pro­pu­šta red­nju. Ka­lu­đer je mlo­go ra­di­ji da mu u ma­na­stir do­ne­seš di­je­te na kr­šte­nje no da ti do­di u ku­ću, a vljen­ča­ti te ne­će ni­đe dru­go no u ma­na­stir u ko­je­mu slu­ži. Ta­ko je to nji­ma od­re­đe­no i ne mo­re bi­ti druk­či­je. Ne ve­lim ja da se i me­đu ka­lu­đe­re ne mo­re na­će­ra­ti gri­nja i na­bi­gu­zi­ca, mo­re odi­sta, ali na­go­le gle­da­no – bo­lje će te Bo­gu pre­po­ru­či­ti je­dan do­bar ka­lu­đer no sed­mo­ri­ca žit­ki­je po­po­va.

La­ti­ni ti ośe­ti da Pa­štro­vi­ći svo­ju svi­đa­ju, te pre­du­zmi sve mlje­re da im za­pa­pre čor­bu. I da vi­diš če­mu su se do­mi­sli­li La­ti­ni sta­re va­ra­li­ce!

U sve ma­na­sti­re pa­štrov­ske ni­je na­đe­no vi­lo ka­lu­đe­ra ko­li­ko u sam ma­na­stir Pre­vla­ku. Igu­man Bo­ris zbo­ra­še da je isti Sve­ti Sa­va vas­po­sta­vio za­vjet da u Pre­vlač­ki ma­na­stir ne mo­re se Bo­gu mo­li­ti ma­nje od se­dam­de­set i se­dam ka­lu­đe­ra, a mo­re vi­še ako ćeš će­ra­ti do sto­ti­nu. Kad im je do­šla cr­na ura, bi­lo ih je na Pre­vla­ci ma­nje je­dan od osam­de­set. Evo ka­ko su obr­ši­li. Kad je la­tin­ski kralj vi­dio da su srp­ski ka­lu­đe­ri na pri­mor­je udri­li če­prlj u nos la­tin­ski­jem po­po­vi­ma, on ti tu­tuk­ni iste la­tin­ske po­po­ve da ne­što uči­ne, a da ne ka­žu da ih je on na to na­u­čio. Nji­ma ni­je tre­ba­lo pov­to­ra­va­ti, no su pot­pla­ti­li na­kvo­ga Sr­bi­na iz Ko­to­ra da pre­vlač­ki­jem ka­lu­đe­ri­ma uspe u je­džek si­čan od ko­ga ne mo­re pre­kur­la­ti ni­šta dvo­no­go ni če­tvo­ro­no­go. Ka­lu­đe­ri u ma­na­sti­re ne je­du je­dan mi­mo dru­go­ga, no se zna sat i mi­nut kad se śe­da za tr­pe­zu, kad se iz­go­va­ra mo­li­tva, kad se po­či­nje je­sti, kad se je­džek za­vr­ša­va i kad se di­žu iza tr­pe­ze. Ne­ka pri­tu­ži ka­lu­đe­ru da pi­ša, jo­pet ne smi­je usta­ti iza tr­pe­ze dok svi usta­nu ka­ko je una­či­nje­no. Una­pri­jed za tri ne­đe­lje zna se u ko­je će se da­ne ko­ja je­sti­va go­to­vi­ti i kad se mo­gu na­da­ti ča­ši vi­na uz ru­čak a kad uz ve­če­ru. Da tri­sta ka­lu­đe­ra śe­di za jed­nu tr­pe­zu, svi će isto­ga tre­na srk­nu­ti čor­bu, a da ni­je­dan ne pi­ta je li se ola­di­la. Ta­ko su ti i pre­vlač­ki ka­lu­đe­ri, po­ko­njom po nji­o­ve gla­ve, je­da­nak srk­nu­li čor­bu sa si­ča­nom što im ga je tru­snuo pro­kle­ti Ko­to­ra­nin u ko­tao. Ni­je­su se ču­la ni tri us­kr­lja­ja dok je ka­lu­đe­ri­ma uda­ri­la bi­je­la plje­na na usta. Is­pa­le su im ka­ši­ke iz ru­ka i svi se je­da­nak po­ko­vr­lja­li is­pod tr­pe­ze ma­na­stir­ske. Od se­dam­de­set i de­vet ka­lu­đe­ra s Pre­vla­ke sa­mo su pre­te­kla tro­ji­ca ko­ji su to­ga zlo­ga da­na bi­li ne­đe na pu­tu.

Pri­ča Igu­man da je latinski kralj obe­ća­vao Pa­štro­vi­ći­ma zlat­na br­da i do­li­ne kad mu je za­ze­bla gu­zi­ca od Tu­ra­ka s mo­ra ili sa su­va. Čim Tur­čin za­ja­či u nj ne­maj vlje­re ko­ju ste bi­li uci­plje­li. Ta­ko se i tur­ski car vi­še pu­ta otri­ca­vao ki­lja­na što su po­sta­vlje­ni kad je la­tin­ski kralj po­svo­jio Pa­štro­vi­će. Otri­caj se car zdo­go­vo­ra gra­nič­no­ga, pa jo­sni s voj­skom na gra­ni­cu, a kralj la­tin­ski za­ko­e­vi­te­zaj: »Br­žaj­te Paštro­vi­ći za spas vlje­re ri­šćan­ske i za ime Bo­ga ve­li­ko­ga!« Kad se Tur­ci pre­pa­nu te jo­pet pri­zna­ju sta­re se­ten­ci­je, iz­ni­šti obe­ća­nje kra­lja la­tin­sko­ga kao da ništa je­zi­ko­va­no ni­je. Pru­že kne­že­vi­ma po ka­kvu dži­džu od me­da­lje, a ple­me­nu pa­štrov­sko­me fa­la kao da su do­vu­ca­li si­džim. I ta­ko se mo­re bi­ti sto­ti­nu i ku­sur pu­ta od­i­gra­va­lo s Pa­štr­o­vi­ći­ma dok ih je kralj mle­tač­ki šti­tio svo­jim kri­li­ma.

Na Pa­štro­vi­će je pa­da­la mu­ka že­sto­ka i kad su Tur­ci s ve­li­kom voj­skom kre­ta­li na Cr­nu Go­ru. Ro­blje cr­no­gor­sko na bro­te pre­blje­zi na pa­štrov­sku ino­ri­ju, a kralj la­tin­ski brek­ni kne­že­vi­ma da si­bljan po­va­ta­ju i pre­će­ra­ju na­trag pro gra­ni­ce. Na­trag pro gra­ni­ce đe ih če­ka ko­lac i ko­no­pac! Ako kne­že­vi zars­nu da ne­će srp­ski­jem ro­bljem za­la­ga­ti tur­ske če­lju­sti, kralj po­teg­ne se­ten­ci­ju što je nje­gov pre­dak pot­ka­i­tio sa se­dam pa­štrov­ski­je kne­že­va po­tlje Ko­so­va kad je Pa­štro­vi­će pri­va­tio, i u ko­ju se či­ta da on, isti kralj la­tin­ski, mi­ri­ta z dr­žav­nim stva­ri­ma i s po­li­ti­kom. Pi­še još ta­mo da se kne­že­vi ne mo­gu pa­ča­ti u car­ska i kra­ljev­ska po­sla, no ne­ka su­de pa­štrov­ske vra­žde i mr­gi­nje, a ne ra­to­ve i dr­žav­ne med­ni­ke. Kne­že­vi ti ta­da pot­ko­vi­lji gla­vu, po­tle­u­ši se od sti­da i ža­lo­sti, pa uči­ni ka­ko Mle­ča­nin za­po­vi­je­da.

Da vi­diš šta igu­ma­nu Bo­ri­su od sve­ga naj­kri­vlje bi­ja­še kad do­pri­ča­va pro­šlos pa­štrov­sku. Naj­te­že je ve­li bi­lo Pa­štro­vi­ći­ma da pre­poč­nu pri­rod la­tin­sku, a mo­ra­li su je pre­po­če­ti da bi se š nji­ma mo­gli no­si­ti. Po­gi­nu­li pre­vlač­ki ka­lu­đe­ri, a u dru­ge ma­na­sti­re ulje­gao strâ. Tur­ci ar­la­ka­ju na gra­ni­cu a la­tin­sko­me kra­lju ne mo­reš vlje­ro­va­ti da je bi­je­la va­re­vi­na. Mo­re pre­du­bo­ko, ne­bo pre­vi­so­ko, a iz Cr­ne Go­re sa­mo mo­re pri­splje­ti ro­blje ili ja­još da ti ukra­de i oko iz gla­ve! S jed­nom ri­je­či, na Pa­štro­vi­će bi­la mu­ka ve­li­ka, – ta­ku je Bog dao Tur­či­nu i du­šma­ni­nu! Vi­di oni da se ne­ma kud na­trag ni na­pri­je, za­gle­daj se me­đu se, pa ri­je­ši da pre­po­či­nju od La­ti­na sva lu­kav­stva i ma­ri­fe­tlu­ke ko­ji se da­ju pre­po­če­ti. Dr­ža­li su se sa­mo srp­ske vlje­re, a privatili ško­lu i is­pe­kli maj­sto­ri­ju da ti snok­ta od­go­vo­re, a da ne znaš tre­ba li se smi­ja­ti ili pla­ka­ti na ono što ti od­go­va­ra­ju. Pa­štro­vić je svlje­štio da te gle­da u oči dok mlje­ri na kan­tar, a da uzme tvoj kan­tar kad ti mlje­riš, i da se ti jo­pet ne na­i­je­diš što te pra­vo u oči ni­ša­ni. Za­kle­će se Pa­štro­vić na ono što ne­ma i uči­nje­ti se gluv na sve što mu ni­je mi­lo. Kad uvar­čiš ka­ko ti s ne­čim oči za­ma­štra­ka­va, je­da­nak na­pu­šta pra­vac ko­jim je kre­nuo i va­ta dru­gi.

Ni­je igu­ma­nu Bo­ri­su sa­mo žao što su nje­go­vi Pa­štro­vi­ći la­tin­ske igre pre­po­če­li, no ža­li on što im ju­na­štvo ni­je plje­sma oplje­va­la. Pa­štro­vić se śe­kao s Tur­ci­ma na vo­du i na su­vo­tu, na gra­ni­cu se u gvo­zde­ni be­dem sli­je­vao, bio po­tlje Ko­so­va sva­ko­me vlje­tru na ome­tu, ali sve mu je to bi­lo dža­ba: – ni­šta od sve­ga to­ga plje­sma ni­je pri­va­ti­la. Plje­sma dr­ži da su La­ti­ni sta­re va­ra­li­ce, kao što i je­su, pa ne pri­zna­va Pa­štro­vi­ći­ma ju­na­štvo sto­ga što su bi­li s Mle­ča­ni­ma u smi­jes. Ne pri­zna­va im ju­na­štvo, a za ma­ri­fe­tlu­ke nji­o­ve i la­tin­ske – ona ne vo­di ra­ču­na! Pa­štro­vi­ći o svo­joj pro­šlo­sti pri­ča­ju me­đu se je­dan z dru­gi­jem, a plje­va­ju sa­mo o ono­me što je bi­lo pri­je Ko­so­va. Cr­no­gor­ci bog­me jok, no pr­vo plje­va­ju o svo­jim bo­je­vi­ma s Tur­ci­ma kao da se ni­ko ni­je š nji­ma śe­kao do oni, a ku­ka­ju za Ko­so­vom kao da ga ni­ko ne mo­re osve­ti­ti no oni. Ako su se śe­kli mu­ški s Tur­ci­ma, is­pla­ti­lo im se, ime­na mi Bož­je­ga: o sva­ko­me bo­ju ima­ju ne jed­nu plje­smu no plje­sma­ri­cu! Sve i da ni­je plje­sma­ri­ca do­sta bi bio Gor­ski vi­je­nac Vla­di­ke Ra­da da im se is­pla­ti što su la­ja­li s ko­ca i su­ši­li se na tur­ske be­de­me.

Ru­ku na ru­ku a ob­lje na du­šu: ubio me Bog sa­va­ot ako znam o če­mu bi­smo mi Sr­bi plje­va­li i š či­me bi­smo se ve­lje­pr­či­li da ni­je bi­lo Tu­ra­ka! Od Ko­so­va na­o­va­mo ne pro­pu­šta­mo bit­ke ni meg­da­ne, haj­du­ka ni usko­ka, voj­vo­du ni ser­da­ra da ih u plje­smu ne met­ne­mo. Je­dva se śe­ćaš ka­ko ti je bi­lo ime đe­du, a is­tol­ko­va­ćeš kao Oče­naš i Ko­so­vo i Ma­ri­cu, i Ro­ma­ni­ju i Ta­ra­boš, i Kru­se i Vuč­ji Do, i vra­ga i đa­vo­la! Oplje­va­li smo i ono što ni­je­smo uči­nje­li. Ne­ka je Če­vlja­nin upli­je­nio tro­je ju­na­di u er­ce­go­vač­ko­ga Tur­či­na ja­li Sr­bi­na – to je plje­sma pre­tvo­ri­la u dže­lep vo­lo­va oko ko­jih je le­gla krv na śe­no­ko­se be­ga Lju­bo­vi­ća, Mi­snu­lo se Mu­ra­tu Bor­ča­ku da pri­ti­sne ne­vlje­stu Ra­da Mi­lja­ni­ća, pa za­dr­ma­la plje­sma o to­me kao da je car Mu­rat pon­tao na ca­ri­cu Mi­li­cu. Ćet­ko Pe­jov bio knja­žev iz­vi­đač na Vuč­ji Do pa ga plje­sma uz­ni­je­la kao da je po­śe­kao svu tro­ji­cu pa­ša. No ne za­bo­ra­vi, Ćet­ko je bio knja­žev pa­še­nog. Ne­ću da se gri­je­šim, bio je ba­stan i da Tur­ke si­je­če. Mo­rao si ima­ti ne­što što će se plje­sma za­če­ček­nu­ti, a kad te sva­ti za ne­što – plje­sma te vi­še ne pu­šta no ve­ze ka­ko joj je dra­go. Ba­trić Pe­ro­vić iz cuc­ke Za­lju­ti bio je obra­zom i s po­gle­dom naj­vi­đe­ni­ji Cu­ca, ve­li Vla­di­ka Ra­de u Gor­ski vi­je­nac da dru­go­ga ta­ko­ga Ba­tri­ća Cr­no­gor­ka ra­đa­la ni­je. Plje­sma je z Ba­tri­ćem oto­le kre­nu­la, ali to joj je bi­lo ma­lo pa je na­ki­ti­la ono što se či­ta u plje­sma­ri­ce. Plje­sma ki­ti kao plje­sma, a Ba­nja­ni do­pri­ča­va­ju da je to ova­ko bi­lo. Ba­nja­ni o to­me bo­lje zna­ju no iko jer je Ba­trić po­śe­čen u banj­sko se­lo Ma­ca­va­re.

Ba­trić je za­pao š če­tom ne­đe kod Gac­ka i pli­je­nio tur­ska go­ve­da. Pli­je­nio i po­će­rao ali je ubr­zo z go­ve­di uga­zio u tur­ski osi­njak. Bi­lo pri­li­kom Tu­ra­ka do­bar bu­ljuk te ot­mi Cu­ca­ma go­ve­da i po­si­je­ci dvo­ji­cu. Kad je Ba­trić pra­zni­je ša­ka na­lje­gao s pre­o­sta­lom dru­ži­nom kroz Ko­ri­ta, on ti za­će­le­pi­ri vo­lo­ve is­pod jed­no­ga Švor­ca­na. Bio do­ma­ćin ujar­mio vo­lo­ve da si­je še­ni­cu. Ne bi Ba­trić od išći­la pli­je­nio vo­lo­ve iz bra­zde bra­tu Sr­bi­nu da ni­je bi­lo pu­sto­ga âra. Ne sa­mo Ba­trić Pe­ro­vić no i dru­gi Cr­no­gor­ci ni­je­su se smlje­li vr­nu­ti pra­znih ša­ka iz Er­ce­go­vi­ne. Kad na­ga­ze na oško­prč­ne Tur­ke ko­ji se ne da­ju pli­je­ni­ti, oni su aba­ći­va­li šta pr­vo sku­če, bi­lo tur­sko bi­lo srp­sko. Plje­sma im je bi­la za vra­tom, jed­na­ko su se bo­ja­li od nje: ili će ih za­o­bi­ći ili će ih spo­me­nu­ti kao za­va­lje­ni­ke, a Tur­ci­ma pri­zna­ti ju­na­štvo. I zla su bra­ći či­nje­li i si­ro­te cvi­je­lja­li sve se­dep pu­sto­ga âra i po­ra­di plje­sme. Za­pam­ti­lo se da je je­dan Će­klić sti­jo u ku­ću Ze­če­vi­ća u So­mi­nu pre­śe­ći s an­dža­rom di­je­te u ko­li­jev­ci kad je do­ma­ćin od­u­da­rio da ne dâ na­si­lu ov­na za ve­če­ru će­klić­koj če­ti. Sre­ćom bi­le na ko­li­jev­ci bo­ro­ve ban­da­če, pa je di­je­te pro pr­si grd­no po­re­za­no ali ni­je pre­śe­če­no. Bi­la je žen­ska ko­li­jev­ka, đe­te­tu ime Tre­ća i sud­bi­na je do­ni­je­la da su nju, istu Tre­ću, ugra­bi­li Će­kli­ći kad je na­ra­sla đe­voj­kom, do­ve­li je u Će­kli­će i vljen­ča­li za jed­no­ga. Sa­mi Bog zna je li to bio onaj isti što je za­ma­nuo an­dža­rom na ko­li­jev­ku! Do­ka­žu­je se da je Tre­ća š Će­kli­ćem se­dam si­no­va ro­di­la ali ni­je ni­jed­no­ga za­da­ja­la jer su joj s an­dža­rom bi­li pre­śe­če­ni mlječ­ni do­to­ci u si­se.

No što ti pri­čam, a ovo sam pri­čao i po­koj­no­me igu­ma­nu Bo­ri­su u Pra­skvi­cu, oko­ja­si se Švor­can da ne da vo­lo­ve iz jar­ma, a Ba­trić po­teg­ni iz ku­bu­re te ga slo­ži ta­man na bra­zdu od do­li­ne. Ba­trić nje­ga, a dru­gi je­dan Cu­ca po­si­je­ci dru­go­ga Švor­ca­na ko­ji je pri­sko­čio da po­ma­že bra­tu kad je čuo dr­golj na do­li­nu. Po­tlje tri–če­ti­ri go­di­ne Ba­trić pa­ni š če­tom na no­šić­te u Ćet­ka Mir­ko­vi­ća na Ma­ca­va­re. Jo­pet je bio kre­nuo u pli­jen niz Erce­go­vi­nu. I ta­ko se to na­mlje­sti, kad oće na­kva sud­bi­na, da je za si­na Ćet­ko­va bi­la uda­ta se­stra one dvo­ji­ce Švor­ca­na što su po­gi­nu­li bra­ne­ći vo­lo­ve. Po­zna­di se­stra brac­ko­ga krv­ni­ka, pa se pri­šu­ti dok je če­ta ve­če­ra­la i po­li­je­ga­la. Ra­no Cr­no­gor­ci le­gli ka­ko bi or­ni pod­ra­ni­li u de­vet zo­ra. Po­spi Ba­trić z dru­ži­nom, a ona ne­vlje­sta tre­ni sa­ma, ona­ko noć­no brez mlje­se­ca, pa pra­vo na tur­sku pan­du­ri­cu što je bi­la po­vi­še ku­će Ra­do­va­na Mi­lo­va Ko­pri­vi­ce na Ša­ke. Tu dâlj ko­ju je sa­ma noć­no pre­le­će­la ne mo­re mo­mak pro­dan za uru pre­ga­zi­ti! Do­pa­ni bre­zbrat­ni­ca na pan­du­ri­cu pa Tur­ci­ma ta­ka i ta­ka stvar – »Eno mo­ga i va­še­ga krv­ni­ka, po­te­ci­te ru­ke vi se po­zla­ti­le«!Bi­la pe­ti­na Tu­ra­ka, pe­ti je Osman Ćo­ro­vić što im je bu­lju­ba­ša. Pro­pi­ri se tur­sko­me ču­ča­lu s pan­du­ri­ce da po­si­je­če naj­gle­da­ni­je­ga Cr­no­gor­ca, pa ni­je mu tre­ba­lo dva pu­ta zbo­ri­ti, no ja­mio z dru­ži­nom oruž­je pa dal ta­ba­ne. Ka­la­u­zi pred nji­ma odi­va švor­can­ska, ne­će pu­sta da iz­o­sta­ne dok krv­ni­ku brac­ko­me u mr­tve oči ne po­gle­da. Do­le­ti Osman s Tur­ci­ma u ku­ću Ćet­ka Mir­ko­vi­ća te po­ko­lji po­spa­ne Cr­no­gor­ce, ni­je­su zna­va­li da mru. Da ni­je­su bi­li po­spa­li ne bi se­dam Osma­na do­a­ka­lo sa­mo­me Ba­tri­ću, a ka­mo­li pet ču­či­ku­ra če­ti cr­no­gor­skoj. Ko­li­ko je bi­lo ba­tri­će­va­ca u če­tu ne zna se tač­no. Jed­ni ve­le sed­mi­na, a Pe­tar po­koj­ni Ni­ko­lin vlje­ro­va­še da je Ba­trić bio sa­mo­tre­ći.

Osman do­ko­paj Ba­tri­ću gla­vu pa š njom pra­vo u Trav­nik da se po­fa­li pred ve­zi­ra trav­nič­ko­ga ka­ko je po­śe­kao naj­ljep­šu gla­vu cr­no­gor­sku. No da vi­diš da je Osman dža­be pot­pri­štio ta­ba­ne do Trav­ni­ka. Kad je ve­zir sa­gle­dao li­će i ob­lič­je Ba­tri­ća Pe­ro­vi­ća, za­u­či­nio je da je je­zuk po­śe­ći ta­ku ljuc­ku lje­po­tu pa iako je to vla­ška gla­va. Na­re­dio je da se Ba­tri­će­va gla­va ne po­pe­ru­je na trav­nič­ke be­de­me no da se od­ma sa­ra­ni. Pri­li­kom, ni­je šće­la sil­na po­tu­ri­ca da se vi­di ka­ko je vi­đe­ni­ja jed­na mr­tva gla­va cr­no­gor­ska no sve ži­ve gla­ve trav­nič­ki­je Tu­ra­ka. Ni­je ve­zir Osma­nu re­kao ni afe­rim a nek­mo­li da mu je pri­šio me­da­lju. Uči­nje­lo mu se da je mlo­go bu­lju­ba­ši s pan­du­ri­ca da po­si­je­če Ba­tri­ća Pe­ro­vi­ća. No jo­pet, vi­diš, da se Osma­nu is­pla­ti­la put­ni­na do Trav­ni­ka. O nje­mu plje­sma plje­va, o nje­mu i nas dvo­ji­ca no­ćes pri­ča­mo, a sve se­dep to­ga što je po­śe­kao naj­ljep­še­ga Cr­no­gor­ca. I Ćet­ko Mir­ko­vić je s mr­tvo­ga Ba­tri­ća ča­la­brc­nuo spo­men svo­ga ime­na. Da ne bi Ba­tri­ća Pe­ro­vi­ća zna­lo bi se da­nas za Osma­na Ćo­ro­vi­ća i za Ćet­ka Mir­ko­vi­ća, ko­li­ko se zna i za nji­o­ve pram­ba­be.

Iz mo­ga pri­ča­nja o Ba­tri­ću Pe­ro­vi­ću naj­vi­še se svi­đe­lo po­koj­no­me igu­ma­nu Bo­ri­su to što je trav­nič­ki ve­zir pri­znao lje­po­tu Ba­tri­će­vu i što je na­re­dio da se mr­tva gla­va ljuc­ki sa­ra­ni. S ti­jem me po­te­gao za je­zik da mu spo­me­nem još jed­no­ga Tur­či­na ko­ji je po­stu­pio ljuc­ki i ju­nač­ki. Čuj i ti pri­ču o nje­mu pa ćeš mi re­ći do­va­ta li te ona š či­me kao što je Bo­ri­sa do­va­ti­la pri­ča o Ba­tri­ću.

Pro­veo Za­im–pa­ša ka­la­ba­luk tur­ske voj­ske na Cr­nu Go­ru. Pa­la si­la na Do­bri­će­vo, uči­nje­li ko­nak, ra­za­pe­lo se ča­dor­je. Bio pa­ša po­la­pan na žen­ske kao u pri­ču, brez tri đe­voj­ke ja­li tri ne­vlje­ste sko­ro do­ve­de­ne on pod ča­dor ni­je ula­zio! Ma­lo mu je bi­lo što se po­no­ći sva­koj ob­re­dom pri­mi­če, no je ra­stao da sve tri oko nje­ga ujed­no ste­ve­ne: jed­na mu do­da­va pi­će, dru­ga ga s je­lom po­nu­đa, a tre­ća mu me­će ži­žu u sim­si­ju. Ta­ko se pa­ša po­va­zdan na­ku­plja že­sti da sve tri bu­du rat­ne po­no­ći. Ve­le da je bio pra­zo­vit Za­im–pa­ša mi­mo lju­de: išao je ura­skrok ko­li­ko su mu mu­da ob­re­kla, a da si ga od­lu­čio od žen­skih, sed­mi dan bi na oči ob­ne­vi­dio. Spre­ma mu­ške si­le i pa­stu­vlu­ka tra­ži­lo mu se je­lo i pi­će. Na šte­sr­ca mu se zna­lo ždrok­nu­ti oku smla­če­na me­da s ma­slom, a na jed­no ču­ča­lo bro­jio je ko­šči­ne pe­če­noj ši­lje­gvi­ci…

E, pa­ša ra­za­peo ča­dor­je na Do­bri­će­vo, od si­le tur­ske ne vi­di se ni­šta sem ri­je­ka ko­ja po­me­đu njih pro­ti­če. Oko pa­še pod ča­do­rom le­pi­ra­le tri ne­vlje­ste sva­ka ko kap ro­se! Pa­ša glo­đe sim­si­ju, dvi­je ne­vlje­ste šer­va­ne oko nje­ga i na nj se osmjelj­ku­ju, a ona tre­ća, ona što mu ži­žu u lu­lu me­će, pi­šti kle­ta ne su­ši obra­za! Pa­ša za­mlo­go gle­daj u pla­ču­ću ne­vlje­stu pa za­u­či­ni:

– Či­ja si ti mla­da, i okle si ro­dom?

Ne­vlje­sta otri su­ze i ka­ži da je ro­dom iz Ba­nja­na, od Ze­če­vi­ća iz Klen­ka, a uda­ta je za An­đe­li­ća u Mi­ru­še. Kad je iz­u­sti­la Kle­nak i Ze­če­vi­će, pa­ša ma­ni ru­kom na one dru­ge dvi­je žen­ske da ga ne po­nu­đa­ju. Pri­ča­le su po­tlje da su Za­i­mu od ne­šta mi­je­nja­la če­ra u obraz čas na ova­ko čas na ona­ko. I sim­si­ju je pu­štio iz ru­ka, pa je ona­ko pre­kr­šte­ni­je no­ga na ći­lim za­du­lje du­mao no što bi tri sim­si­je is­pu­šio. On­da je iz­va­dio svi­le­ni ru­bac iz šta­pa te se otro po če­lu i obra­zu, a on­da jo­pet za­pi­tao istu ne­vlje­stu ko­ga ima od ro­da u Klen­ku. Od­go­vo­ri ona kroz plač da oca ne pam­ti, maj­ka joj je još ži­va, ima tri se­stre sva­ka sta­ri­ja od nje, uda­te su na tri stra­ne. Pi­ta da­lje pa­ša je li ima­la još ko­ga od ro­da što ga ne spo­mi­nje. Jes ve­li ima­la bra­ta Za­ri­ju, ali su nje­ga od­ve­li Tur­ci kad je bio đe­te­tom i ni­kad se ni­je vra­tio. Ne zna mu se gro­ba ni mra­mo­ra. Sta­ri­ji je Za­ri­je bio od se­sta­ra, naj­mla­đa se­stra, to je ova što pa­ši od­go­va­ra, ro­di­la se ko­mad po­tlje no je Za­ri­ja po­ve­den.

– Je li ti još što maj­ka pri­ča­la o Za­ri­ji – pi­ta pa­ša.

– Jes da je Za­ri­ju za­plju­snu­la vre­la va­re­vi­na pa mu je opr­nu­la ča­pra na li­je­vu ru­ku sve od lak­ta do ra­me­na, i po­tlje kad se omla­di­la osta­la je zgre­žba­na. Po to­me bi ga po­zna­la dok je ži­va, ve­li maj­ka – zbo­ri­la An­đe­li­ća ne­vlje­sta.

Pa­ša vi­še ni­je stio slu­ša­ti ni pi­ta­ti, no je re­kao tri­ma ne­vlje­sta­ma da idu okle su i do­šle. Re­kao im da idu ku­ći, a Tur­ci­ma na­brek­nuo da se di­že ča­dor­je z Do­bri­će­va.

Di­gla je or­di­ja z Do­bri­će­va te dru­gi ta­bor uči­nje­la na Kle­nač­ko po­lje u Ba­nja­ne. Tu pa­ša ni­je iskao da mu se do­vo­de žen­ske, o po­zvao banj­ske kne­že­ve da do­đu s te­vte­ri­ma u ko­je se za­me­ni­le bi­lje­ži sve što Tur­ci pro kne­žev­ski­je ru­ka uzi­ma­ju od srp­ske ra­je. Ba­nja­ni su ta­da ima­li če­tvo­ri­cu kne­že­va i sva­ki je isto­ga da­na izu­ven klek­nuo pred pa­šu Za­i­ma. Kne­že­vi ona­ko ču­če­ći drk­ta­li, a pa­ša pre­gle­dao tev­te­re po­za­du­go. Slo­ži tev­te­re pa za­pi­taj ka­ko je bi­lo ime kne­zu s kle­nač­ke ino­ri­je ko­ji je te i te go­di­ne po­ma­gao Tur­ci­ma da po­ve­du đe­cu što će uze­ti za ja­ni­ča­re. Knez Pe­tro­vić od­go­va­ra da je to bio nje­gov otac Ta­na­si­je. I do­da­va Pe­tro­vić, iako ga pa­ša za to još ne pi­ta, da je Ta­na­si­je živ, uvro u de­ve­de­se­tu, ali još vi­di s oči­ma i ču­je na uši. Ni­ti je Ta­na­si­je po­br­kao u pa­met ni­ti je okli­je­ni­tio, no se kre­će oko ku­će i po ba­šti­ni. Pa­sa­lo je dva­de­set go­di­na otkad je nje­mu, naj­sta­ri­je­mu si­nu, – to će re­ći ovo­me što pri­ča, pre­dao u ru­ke kne­žev­stvo.

– Ko­ga osvem te­be još ima od mu­ški­je gla­va – pi­ta pa­ša.

– Ima nas pu­na ku­ća, fa­la Bo­gu i u zdra­vlje ca­ra če­sti­to­ga! U nas tro­ji­ce bra­će u sva­ko­ga po dva si­na, a u me­ne se i unuk ro­dio sko­ri­ce. Pran­đe­do­vo smo mu ime da­li – Ta­na­si­je – od­go­va­ra Pe­tro­vić brez za­sto­ja.

– Ma­ša­la, ma­ša­la, kne­že, a sad s is­ti­je sto­pa idi i do­ve­di sta­ro­ga kne­za Ta­na­si­ja i obo­ji­cu bra­će i tvo­je i bra­tin­ske si­no­ve. Sve mu­ško do­ve­di osvem ma­lo­ga Ta­na­si­ja, on ne­ka osta­ne sa že­na­ma. Oću da da­ru­jem sta­ro­ga kne­za, pa ne­ka vi­di nje­go­vo po­tom­stvo šta mo­re do­če­ka­ti ra­ja kad je vljer­na ca­ru i ve­zi­ru. Idi, Pe­tro­vi­ću, i ne traj, da si br­že amo no ta­mo!

Pe­tro­vi­ću ni­je tre­ba­lo dva­put zbo­ri­ti, oto­le ti je on sve pe­ta­ma u gu­zi­cu od­lam­pao ku­ći. Pri­ča se da se u đe­du Ta­na­si­ju obu­kli ođe­lo što je ra­nio za uko­pa, a oni dru­gi Pe­tro­vi­ći spu­či­li se u dže­ma­da­ne i pre­te­gli tram­bu­la­si­ma, – nek se vi­di ko ku­pi car­ske ara­če po kle­nač­koj ino­ri­ji po­tlje Ko­so­va! Uj­du­ri­sa­li se, uđa­li đe­da Ta­na­si­ja na jed­no­ga ja­je­đa­ka, a mla­đi knez jor­da­mli pr­nja dru­go­ga ata kra­ta. Za­te­gla se če­ta Pe­tro­vi­ća, svak bi se za­kleo da ne idu pred pa­šu Za­i­ma, no da mi­sle pred ca­ra u Stam­bol!

Ba­ni svi­ta pred pa­ši­no ča­dor­je, od­ja­ši kne­že­vi ato­ve, po­iz­u­vaj se pa oni blje­lo­ča­ra­pa­ni kle­kli pred pa­šu Za­i­ma. Pa­ša im ni­je pru­žao ru­ku da je ce­li­va­ju, no im je mot da pri­gu­ze po ser­dža­di oko nje­ga. Po­da­lje od pa­še co­bo­ta­la su ona tri banj­ska kne­za, dva Tur­či­na su sta­ja­li su dvi­je ban­de pa­ši­ne, iz tur­ske or­di­je od­je­ki­va­li ar­la­ci i konj­ski nji­sko­vi.

Pa­ša ona­ko pro lu­le pi­ta sta­ro­ga kne­za Ta­na­si­ja Pe­tro­vi­ća:

– Kne­že Ta­na­si­je, vla­ške ti du­še, je­si l va­zda bio ka­pac po­ku­pi­ti car­sku da­ci­ju da ti ra­ja ne od­u­da­ri i spre­mi­ti di­je­te u ja­ni­ča­re na ko­je si ti pr­stom po­ka­zao?

– Je­sam va­zda, ze­mlje mi u ko­ju ću, u zdra­vlje ca­ra če­sti­to­ga, ca­re­va de­sna ru­ko – od­vra­tio Ta­na­si­je kao da mu je dva­des go­di­na.

– Afe­rim kne­že, ač­kon­so ti ga bi­lo. No mo­reš li se do­śe­ti­ti, sta­ri­no, je li ko­ji đe­tić iz bra­stva Ze­če­vi­ća od­ve­den u ško­lu ja­ni­čar­sku dok si ti kne­žev­ske po­sle svr­ša­vao.

– Mo­gu čes­ti­ti pa­šo, ka­ko ne mo­gu. U Vi­da­ka Ze­če­vi­ća s Pre­sla uze­li smo mu­ško di­je­te od se­dam go­di­na, bi­ja­še kao ja­bu­ka, i po­ra­sno i avi­zno. Pre­u­mio sam mu ime, a ni­je­sam ču­jao je li živ, ni ka­ko se ca­ru pri­dvo­rio. Ta­da su iz Ba­nja­na po­ve­de­na če­ti­ri đe­ti­ća u ja­ni­ča­re, po je­dan iz sva­ke iz če­ti­ri kne­ži­ne.

– Je li imao bra­će taj ma­li Ze­če­vić, kne­že?

– Ne ama­na­ti pa­šo kad smo ga po­ve­li. A da li mu je maj­ka po­tlje mu­šku đe­cu ra­đa­la, ne umi­jem ti ka­za­ti.

– Afe­rim, i tri pu­ta afe­rim Ta­na­si­je Pe­tro­vi­ću, vljer­na ra­jo ca­re­va. Afe­rim kad si bio ka­pac da vla­i­nji uzmeš je­di­no mu­ško di­je­te, a da te sto­ga bra­stvo Ze­če­vi­ća ne smla­ti kao kuč­ku gu­ba­vu! Ti si za­mi­ri­tao da pri­miš dar iz mo­je ru­ke ko­ji ne­će za­bo­ra­vi­ti ni ma­li Ta­na­si­je što je ostao u be­ši­ku, ni nje­gov pra­u­nuk. Ta­ko se slu­ži ve­li­ko­me pa­di­ši i svi­je­tlo­me Stam­bo­lu na Bos­fo­ru! No još da te za­pi­tam za jed­nu di­ja­ni­ju: je­su li se tvo­ji si­no­vi bi­li pri­da­li kad si ma­lo­ga Ze­če­vi­ća šće­pao za vrat?

– Je­su sva tro­ji­ca, svi­je­tli pa­šo. Naj­mla­đe­mu je ta­da bi­lo…

Još je đed Ta­na­si­je sti­jo ne­što da zbo­ri, ma ne da­do­še ja­ta­ga­ni. Pa­ša se, pri­li­kom, bio ra­ni­je zdo­go­vo­rio s onom dvo­ji­com Tu­ra­ka što su sta­li spo­red nje­ga na ka­kav će mot no­že po­va­di­ti, pa ne bi z dla­kom o dlan uda­rio za ko­li­ko su se po ča­do­ru za­ko­tr­lja­le gla­ve de­ve­to­ri­ce Pe­tro­vi­ća. Po­śe­če­na su tro­ji­ca Ta­na­si­je­vi­je si­no­va i še­sto­ri­ca unu­ka, te ta­man de­vet gla­va ujed­no je zi­je­va­lo sa ser­dža­de! Ostao je tu ne­po­śe­čen đed Ta­na­si­je s otvo­re­ni­jem usti­ma na po­la ri­je­či i osta­la su ona tri banj­ska kne­za što su va­zdan pre­drk­ta­li je­dan uz dru­go­ga ko tri pu­ga u kem­pu.

Tro­ji­ci banj­ski­je kne­že­va Za­im–pa­ša je brek­nuo da mu maj­ku do­ve­du ako je ži­va, i do­ve­li su je. Ni­je­su je uvodi­li pod ča­dor, no je pa­ša nju pred ča­do­rom do­če­kao sto­je­ći. Ka­za­li su joj kne­že­vi đe je vo­de i ko je zo­ve. Avi­zna je ba­ba bi­la u pa­met, sve je ra­zu­mlje­la što joj se ka­že, sa­mo joj se bi­la na­vu­kla sta­rač­ka tlje­na na źe­ni­ce te je bi­la sli­je­pa u oba oka. Ve­le da se Za­im–pa­ša ni­je s maj­kom po­lju­bio, no je sa­mo za­gr­lio, a on­da ski­nuo čov­nu ćur­di­ju i uz­vr­nuo svi­le­ni ru­kav s ko­šu­lje te se na ru­ci uka­za­la zgre­žba­na ko­ža sve od lak­ta do ra­me­na. Ba­ba je opi­pa­la s ru­ka­ma iz­gor­je­li­nu, a on­da po­lju­bi­la pa­ši­nu ru­ku i gr­li­la ga oko pa­sa. Ni­je se stio sa­ge­ti da se s maj­kom u obra­ze po­lju­bi, sam ga Bog pośe­kao! A što ni­je – to on zna.

Kne­že­vi su ba­bu od­ve­li nje­zi­noj ku­ći, a pa­ša je di­gao ča­dor­je s Kle­nač­kog po­lja, ali ni­je pro­du­žio na Cr­nu Go­ru no vr­nuo voj­sku u Stam­bol. I to ne zna ni­ko što je ta­ko uči­nio. Ni­je mi do­pri­ča­no ni šta je na ul­ti­nu bi­lo s pa­šom Za­i­mom. Bi­lo ga pa ga ne­ma. Da ni­je ona ne­vlje­sta An­đe­li­ća pro­pla­ka­la kad mu je pod ča­dor na Do­bri­će­vo ži­žu do­da­va­la, ne bi se zna­lo o nje­mu ni ovo što ja znam.

Kad sam ovo te si čuo o pa­ši Za­i­mu Ze­če­vi­ću is­pri­čao, Igu­man za­u­či­ni:

– Va­la No­vi­ca, da se ika­ko mo­re ja bih đu­tu­re tram­pio mo­je La­ti­ne za tvo­je Tur­ke, i još ti uza nji dao u ko­lač sve­to­ga oca pa­pu! Ali kad se ne mo­re­mo mi­je­nja­ti, daj da ti is­pri­čam šta me od La­ti­na iš­če­ka­lo ovo­ga po­to­nje­ga ra­ta. Što je šče­ka­lo ne sa­mo me­ne no mlo­go­ga.

Pri­je no pu­šti­mo Igu­ma­na da pri­ča, daj i ja te­be da ka­žem ka­kav iz­gle­da­še po­koj­ni igu­man Bo­ris Ka­ža­ne­gra iz Ma­na­sti­ra Pra­skvi­ce u Pa­štr­o­vi­će.

Igu­man bi­ja­še po­vi­sok i suv ka­lu­đer, kao da je ob­go­rio. Upa­li mu obra­zi kao u bo­ni­ka, ali zdra­ve če­re u li­cu, pi­to­ma śen jed­na­ko do­no­si z gr­la i š če­la nje­go­va. Ni­đe plje­ge ni bra­da­vi­ce na to­me ik­sa­nu, ne va­la vi­še no ima li je na iko­nu! Ne­ma plje­ge ni bra­da­vi­ce, a za­teg­nu­to li­ce kao stru­na, od ka­kve gre­žbe ni po­zna­je. Bra­da mu jed­na­či­to ugru­ša­la a pro­ri­jet­ka. Pro­su­la se uz­du­gulj niz pr­si, a je­dva se is­pod uši do­ti­če s ko­som. Igu­man ima­še uga­r­ste oči mla­da po­gle­da, ni­je­sam gle­dao mla­đi­je oči u sta­ri­je­ga če­lja­de­te. Mla­do te po­gle­da­ju, a iz­o­bil­ni­je iz­gle­da­ju no što je­su se­dep bi­je­la li­ca Igu­ma­no­va. Ugra­ste oči po vr bi­je­la li­ca, is­pod obr­va tan­ki­je kao vi­ti­ca, mla­de i na­smi­ja­ne, iz­nad ne­ma če­la no ga iźe­la ka­mi­lav­ka, – ma stio sam ti re­ći da bi­ja­hu pre­u­ze­le oči sve­ga ka­lu­đe­ra.

No­sa­še Igu­man po­ši­ro­ku ka­mi­lav­ku pa mu spa­la na uši. Uši su čvr­so ni­kle, te se ne klem­pa­ve no poj­mi­le uz ka­mi­lav­ku ne­ka­ko smi­je­šno. Bi­ja­še Igu­man pa­ćan kao če­la: ne dâ dla­ci iz uši i no­sa da se po­mo­li, ne pro­đu tri da­na da je s no­ži­ca­ma ne usi­je­ca, i to ne pred ogle­da­lom no ona­ko na­in­di­vid. Bo­lan, ako se đu­tu­rum sa­da­šnjih mo­jih i on­da­šnjih igu­ma­no­vi­je go­di­na ne bra­ni, naj­or­ga­ju no­sne i ušne dla­če­ti­ne da se mo­reš bla­nu­ti ako te sre­te izu­blea. U Igu­ma­na su­ve ru­ke kao i li­ce, pr­sti du­gi i ma­lo kao na­kri­va­sti, nok­ti ru­men­ka­sti i pot­ki­nu­ti do živ­ca. Bu­bu­lja­sti nok­ti ko­li­ko že­lu­de te pre­u­ze­li sve ru­ke. Bo­že je­dan: da mu po­kri­ješ sve dru­go osvem oči u gla­vi i nok­te na ru­ka­ma, za­kleo bi se da je Igu­man že­nje­nik.

Man­ti­ja ne­ka­ko še­re­met­no oba­ska­če oko su­va Igu­ma­na, bi­re­ko je omlje­ra­na o ja­tor­ni­je­ga ka­lu­đe­ra kad je kro­je­na. Zla­tan krs od ro­ma­če bljec­ka s ve­de man­ti­je kroz ri­jet­ku bra­du, a bro­ja­ni­ce žu­će od vo­ska Igu­man ne po­me­će ni kad spa­va. Žu­te se i u mra­ku, a mrn­đu­le ni­je­su ma­nje od Igu­ma­no­va nok­ta na pa­lac.

Ko­mo­tan je bio po­koj­ni Bo­ris da na šte­sr­ca po­pi­je ra­ki­ju, a brež ča­še vi­na ni­je sti­jo uči­nje­ti ni tri za­lo­ga­ja uz ru­čak i ve­če­ru. Ne raz­bla­žu­je vi­no s vo­dom, ve­li da je bož­ji gri­jeh ras­pla­ki­va­ti ljuc­ku pri­čes. Ne pu­ša­še, ali mu ne sme­ta ako ti du­va­niš dok š nji­me śe­diš. Ne da ti sa­mo da une­seš za­ždi­ve­ni ci­gar u Ma­na­stir.

Igu­man bi­ja­še na­gluv na jed­no uvo, pa kad mu što pri­čaš mo­li te da pre­đeš na onu ban­du đe ču­je. Onaj što mu pri­ča mo­ra ga gle­da­ti pra­vo u oči, a kad on te­be zbo­ri gle­da te u oči sa­mo dok mu se svi­đa ono što slu­ša. Vrc­ne li s po­gle­dom u stra­nu, slo­bod­no ba­ta­li ono što si za­u­zeo da is­pri­čaš.

Eto, une­ko­li­ko sam ti re­kao ka­ko bi mo­gao po­zna­ti igu­ma­na Bo­ri­sa da je živ, a na­me­nu­ću ti još i to da ša­lji­vi­je­ga ka­lu­đe­ra ni­ti je ko još čuo ni vi­dio. Da sad poč­nem pri­ča­ti ša­le ko­je sam od nje­ga čuo, a da sam ih pu­snik po­vra­tio, ne bi­smo nas dvo­ji­ca no­ćas li­je­ga­li! Pri­ča­še brez za­zo­ra o mu­ški­jem i žen­ski­jem stva­ri­ma, a ne šte­di po­po­ve ni ka­lu­đe­re vi­še no da su pro­sti lju­di. Bi­la mi je smi­je­šna ova nje­go­va pri­ča s ka­lu­đe­ri­ma.

Osta­la sa­mo tri ži­va ka­lu­đe­ra s Pre­vla­ke od oni­je se­dam­de­set i de­vet što su ih si­ča­nom po­tro­va­li La­ti­ni pro na­kvo­ga Ko­to­ra­ni­na. Pri­čao sam ti po­pri­je o to­me. Osta­li ži­vi njih tro­ji­ca ve­sel­ni­ka i do­blje­ža­li u Pra­skvi­cu da se spa­se. Bi­li mr­tvi glad­ni pa im od­ma pra­skvič­ki ka­lu­đe­ri po­sta­vi­li va­gan vre­le čor­be da ru­ča­ju. Je­dan se ni­je ni pre­kr­stio, no ma­ni brez pu­va­nja ka­šiku one ži­ve va­tre. Opa­ri ga čor­ba ku­da je sva­ti­la, opr­ni mu je­zik i gu­bi­ce, te mu od zo­ra plju­sni su­ze niz obra­ze. Je­dan od one dvo­ji­ce što su se kr­sti­li pri­je no za­lo­že, za­pi­taj ga što pla­če, a opr­že­ni za­u­či­ni:

– Ka­ko da ne pla­čem bra­te i sa­bra­te! Śe­tih se da nas je na Pre­vla­ku śe­da­lo za tr­pe­zu od se­dam­de­set i se­dam pa će­raj do sto­ti­nu, a sad sa­mo nas tro­ji­ca kao tri ogor­je­la pa­nja spo­red pu­ta. Do­đe mi žao bra­će pa me pro­mako­še su­ze.

Onaj tre­ći ka­le što je slu­šao raz­go­vor, sa­spi i on ka­ši­ku vre­le čor­be u vi­li­ce, te i nje­mu za­str­caj su­ze če­tvo­ro­stru­ke. Plju­šti su­ze, ali ni­je pro­go­va­rao no ukr­mio se ka­ši­kom u ru­ke ne bi li i ono­ga tre­će­ga na­ma­mio da pro­đe kao što su njih dvo­ji­ca pro­šle. Sad i tre­ći po­teg­ni čor­be brez sr­ka­nja, po­gled­ni kad se ona dvo­ji­ca na­du­la od smi­ja iako im se još ni­je­su su­ze osu­ši­le. Po­gled­ni, pa za­vr­tljaj ka­ši­ku u ćo­šak i pro­ku­ni:

– E na­vio go­spod Bog da do­go­di­ne ne bi­lo ni nas tro­ji­ce za­jed­no kad smo ova­ko vlje­r­ni je­dan dru­go­me!

Još da vi­diš šta mi ­je Igu­man is­pri­čao o Na­stra­di­nu odži. Na­va­li­la Na­stra­di­no­dži­ni­ca na do­ma­ći­na da joj ku­pi cre­vlje, da ku­pi ili će osva­nu­ti bum­ba­ta. On se ne­sret­nik bra­ni da ne­ma za što i okre­ćuj ne bi li je pro­šla mi­sao na cre­vlje, ali ona za­in­ta­či­la – ku­pi te ku­pi. Naj­po­tlje uva­ti­la lo­gu ko­li­ko je dru­ga i ši­ro­ka, za­pe­la oči­ma u ne­be­sa, škrip­ni zu­bi­ma i sve tra­bu­ni cre­vlje. Ne­ma­di ti odža ku­di­ka­mo no oti­đi i do­ne­si cre­vlje. Po­gle­daj odži­ni­ca, kad imaš šta vi­đe­ti – ni­je­su cre­vlje od sak­ti­ja­na no od ar­ti­je. Po­gle­da­la odži­ni­ca pa śek­nu­la ko Vla sko­ca:

– Šta je ovo, Bog te na­gr­dio, kao što je me­ne na­gr­dio kad sam se tvo­jom na­zva­la! Šta si do­nio, ma­nji umro no si se ro­dio da­bog­da, ko je još vi­dio cre­vlje od ar­ti­je, aram ti bi­la i kap vo­de što si po­pio iz mo­je ru­ke!

Na svu tu nje­zi­nu prôspu Na­stra­din odža je pi­to­mo upi­tao:

– Šta fa­li cre­vlja­ma ako su od ar­ti­je, sre­ćo mo­ja ala­vič­na?

– Ka­ko šta fa­li, ku­ku ti da­lo što ti je oči otvo­ri­lo, ka­ko im ne fa­li kad ne mo­gu ostat ni tri mi­nu­ta na no­ge dok se ne ras­pa­nu!

Ni na to nje­zi­no jar­ca­nje Na­stra­din odža ni­je se ije­dio, no do­dao brez zle vo­lje:

– Mo­gu i tri go­di­ne, oči­nje­ga mi vi­da, ako uz­dr­žiš no­ge ka­ko ih dr­žiš kad do­đeš kod kom­ši­je Mu­ja na di­van!

Kad ne­što smi­je­šno is­pri­ča, Igu­man se za­ce­ne od smi­ja kao da to te je pri­čao pr­vom slu­ša. Oči mu još vi­še na­do­đu od gra­ci­je, a za­ba­či gla­vu na­u­za­nač­ke te mu šća­še spa­sti ka­mi­lav­ka z gla­ve. Jed­na­ko se smi­jao i kad mu ko dru­gi pri­ča što smi­je­šno.

Igu­man me va­zda če­kao s ruč­kom dok se ne vr­nem s mor­ske pr­ži­ne, a po­tlje ruč­ka za­spi­va­li smo obo­ji­ca is­pod oni­je čem­pre­sa spo­red Ma­na­sti­ra. Tre­ne­mo pro­dan da bi­smo uve­če mo­gli si­đe­ti i pri­ča­ti po la­do­vi­ni. Pe­i­ka nam zgo­to­vi ve­če­ru, Igu­ma­nu se raz­dri­je­ši je­zik od dvi­je–tri ča­še vi­na te smo ti pre­si­ja­va­li svi­jet s mo­ra na Mo­ra­ču, što­no se ka­že.

Ne re­koh ti ko­je ova Pe­i­ka što je spo­me­nuh. To ni­je bi­la Pe­i­ka no bož­ji gri­jeh.

U Ar­ba­ni­ju, ne­đe ne­da­le­ko od Ska­dra, ima se­lo Vra­ka u ko­me sa­mo srp­ski na­rod ži­vi. Pe­i­ka je ro­dom iz te Vra­ke. Kad sam ja pr­vom do­šao u Pra­skvi­cu, ilja­du de­ve­sto pe­de­set i sed­me go­di­ne. Pe­i­ka je bi­la pa­sa­la še­stu, a do­šla je u Pra­skvi­cu pri­je no je po­gi­nuo kralj Alek­san­dar. Ja je ni­je­sam ni­šta ra­zu­mio šta pri­ča, ni­je ni­ko osvem Igu­ma­na, a on je va­tao nje­zi­ne ri­je­či gle­da­ju­ći je stal­no u usta dok mo­zo­li. U ne­vi­đe­li­cu kad što Pe­i­ka pro­go­vo­ri ni igu­man Bo­ris ni­šta ne ra­zu­mi­je.

Pe­i­ka ni­je umlje­la da zbo­ri se­dep to­ga što joj je do­ma­ćin ośe­kao z bri­ja­ćom bri­tvom vrh od je­zi­ka kad je na­šao Ar­na­u­ta s vr nje na jed­no va­lja­li­šte. Jed­ni su ja­di bi­li to­me nje­zi­no­me mu­žu što mu se ti­je­šti že­na z dru­gi­jem, a dru­gi, i gr­đi od to­ga, što to od nje či­ni tur­ska vlje­ra. Sto­ga se ni­je na­si­tio s ti­jem da je ob­ne­mi­je­mi, no je uzeo iglu šić­ka­ru te joj pre­svr­dlao ušne op­ne. Pe­i­ka bi se stre­sla kad za­gr­mi, i kr­sti­la se kad jek­nu zvo­na s Ma­na­sti­ra, ali za ljuc­ki go­vor ni­je za­a­ša­va­la. Bi­la je avi­zno če­lja­de pa je ra­zu­mlje­la sve šo joj igu­man Bo­ris ka­že, a naj­vi­še se­dep to­ga što je i ona nje­ga ne­pre­stal­no gle­da­la u usta dok on zbo­ri š njo­me. Pe­i­ka je ta­ko za­u­ška­na je­zi­ka i šu­plji­je uši po­blje­gli z gla­vom po svi­je­tu i – ob­re­la se u Pra­skvi­cu.

Ne­moj se ni­šta ču­di­ti što je Pe­i­kin muž ta­ko ka­sti­gao Pe­i­ku. Jes on Sr­bin, ali ne za­bo­ra­vi da su ona­mo­šnji Sr­bi pre­po­če­li od Ar­na­u­ta sva­ki ljuc­ki po­na­šaj. Osvem u vlje­ru, Igu­man re­ka­še da su Sr­bi u Vra­ku po sve­mu vi­še na­li­ku­ju Ar­na­u­ti­ma no na­ma. Ja se, vlje­re mi, to­me ne ču­dim: dva bra­ta bli­zan­ca raz­dvoj dok su pri si­si, pa ne­ka se je­dan po­di­že u jed­no ple­me a dru­gi u dru­go, po­tlje će oba vi­še na­li­ko­va­ti na ple­me­ni­ke s ko­ji­ma su so­li­lje­bi­li ne­go li je­dan na dru­go­ga. A ne­ka je do­ma­ze­tu kad se na­se­li na pič­ko­vi­nu pa­sa­lo i tri­des go­di­na, jo­pet će s vre­me­nom pri­va­ti­ti sve po­na­ša­je mlje­šta­na me­đu ko­je se na­se­lio, a iz­li­nja­će mu na­rav bra­stve­nič­ka. Ta­ko ne pa­sa­še ni tri go­di­ne ot­ko mi se ose­li ne­ki ro­đak Đo­ko na ta­zbin­sko ima­nje u Ne­cvi­je­će bli­zu Tre­bi­nja, ot­ko se ose­li dok ne oma­sti ga­će u ma­ve­no kao Er­ce­gov­ci i ne po­če pro­da­va­ti luk i lo­ći­ku na plja­cu tre­binj­sku. Naj­po­tlje po­čeo tre­binj­ski da ras­te­že kad zbo­ri, ne bi bo­lje da je ro­đen u Ne­cvi­je­će. Kad do­đe Đo­ko u bra­stvo na tu­pan o ža­lo­sti­ma ili na svad­bu, mo­reš ga i po odu po­zna­ti da je oti­šao niz ta­zbi­nu. Oko­lo­tre­bi­nja­ni ne­ka­ko me­ko ode i još mek­še zbo­re, a na­ma se na­di­ma­ju vrat­ne ži­le dok zbo­ri­mo, a u naš je­dan krok sta­la bi nji­o­va tri. Ta­ko su ti i Sr­bi u Ar­ba­ni­ju sve pre­po­če­li od Ar­na­u­ta kao moj ro­đak od Er­ce­go­va­ca. Na­ro­či­to su od Ar­ba­na­sa uze­li mu­stru od ka­sti­ga­nja že­na. Ži­vot će joj uze­ti, ili će je grd­nu osta­vi­ti, ako je uva­ti pod ne­či­ji pi­jez. Ni u bra­ta ro­đe­no­ga Ar­na­ut, i oni te su kao Ar­na­u­ti, vlje­re ne­ma i ne bi ti na­sa­mo že­nu osta­vio z bra­tom, pri­je bi­smo mi s Tur­či­nom! Mlo­gi na­ši do­ču­ju da im se ben­gi­ra­ju že­ne, pa jed­ni se pri­šu­te, a po­ne­ki je is­pr­ca da ide okle je i do­šla. Ja u sve mo­je go­di­ne ni­je­sam čuo ni tri pu­ta da je u Ba­nja­ne za­ma­nuo muž s oštri­vom na že­nu kad je na­đe okre­nu­tu s ta­ba­ni­ma u gor­nje ta­va­ne. Ta­ko ti u nas mo­re že­na mi­je­nja­ti pra­za, a da je za­to ni­ko kri­vo ne po­gle­da. Nje­zin du­ćan – nje­zi­na tr­go­vi­na!

Pe­i­ka bi­ja­še pać­na i usta­na žen­ska kao ika­kva. Či­sta joj ra­na iz ru­ka, ubi­je­li pri­ti­šte kao volj kar­te, a ne dâ tru­nu da pa­ne u Ma­na­stir ni oko nje­ga. Uči­nje­će ste­ven Igu­ma­nu pri­je no­je i po­mi­slio šta mu tre­ba. Ođe­ća joj ti­pa na ti­pu, za­vo­ši­la se van­cu­le­tom s re­sa­ma, ru­ke joj bi­je­le kao u pi­sar­ke u sud. Ni­kad je ni­je­sam vi­dio da se pro­dan đe sku­nja­to­ri, ide u lo­žni­cu tek po­što igu­man Bo­ris za­spe, a sva­koj je zo­ri oči iz­va­di­la. Ser­to je slu­ša­ti Pe­i­ku kad ona­ko brez je­zi­ka pro­go­va­ra, ali po pu­sti­jem oči­ma što se je­ze­re is­pod re­sa­če vi­di se da je ima­la su­čim na­ma­mi­ti na se lju­to­ga Ar­na­u­ta.

Pe­i­ka je umr­la na go­di­nu pri­je Igu­ma­na, ve­le da ni­je bo­lo­va­la no u snu po­či­nu­la kao če­la. Da mu je bi­la ro­đe­na se­stra ne bi je Igu­man is­pra­tio kao što je Pe­i­ku is­pra­tio, ni­ti bi za njom to­li­ko su­za po­tro­šio. Ot­ko je pri­mio mu­če­ni­cu u ma­na­stir­sku su­vo­tu, i pru­žio joj ko­ru lje­ba, pa dok je ot­pra­tio na Ka­ža­ne­gran­sko gro­blje vi­še Pra­skvi­ce, ni­je za­pam­će­no da joj je što za­po­vi­dio. Sa­mo se njoj do­ka­ži­va­lo šta tre­ba s ru­ka­ma pri­va­ti­ti, pro­pi­to je či­ta­la mi­sli Igu­ma­no­ve i pri­je no zdre­nu u nje­go­vu gla­vu. La­ka joj ze­mlja, i ja sam iz nje­zi­ni­je ru­ka do­sta po­tro­šio lje­ba i so­li dok sam lje­to­vao u Pra­skvi­cu.

No ne­ka Pe­i­ka po­či­va na Ka­ža­ne­gran­sko gro­blje, a mi da se vr­ne­mo Igu­ma­nu. Tre­ba da vi­diš šta ga je stre­vi­lo od La­ti­na ovo­ga po­to­nje­ga ra­ta i to s jed­ne nje­go­ve ša­le. Re­koh ti da je mlo­go vo­lio ša­lu ma­ška­ru.

Za­ra­ti­lo se če­te­res i pr­ve go­di­ne, pa­de ze­mlja kao gnji­la kru­ška, a Ta­li­ja­ni uja­vi­še u Cr­nu Go­ru kao da im je osta­la od de­vet đe­da. Ve­li Igu­man da su La­ti­ni niz pri­mor­je ra­ši­ri­li ru­ke kad su vi­đe­li ža­ba­re s pe­ru­ši­na­ma za ka­pu. La­tin­luk niz na­še pri­mor­je bo­lje zna ta­li­jan­ski da zbo­ri no na­ški, jed­na­ko se kr­ste š če­ti­ti pr­sta ša­pač­ke kao i Ta­li­ja­ni i ista su im je­la po vo­lji. Ta­ko su ti Ta­li­ja­ni do­šli u pri­mor­je na ma­snu ta­vu kao u ta­zbi­nu, – re­ka­še po­koj­ni igu­man Bo­ris. Sve i da mi ni­je pri­čao Igu­man, znao sam ja kao i dru­gi što zna­ju ka­kvi su na­ši pri­mor­ski La­ti­ni. Ta­man su ona­ki ka­ko ih opi­šu­je Vla­di­ka Ra­de u Gor­ski vi­je­nac, a to zna svak ko­me ni­je ped me­đu oči. La­ti­ni na­ši, i ta­li­jan­ski sve­jed­no, po tri sa­ta li­žu pre­slač­ke do­kle ru­ča­ju, a mi­li­je im je ro­vi­to ja­je i pe­če­na ko­koš no da mu nu­diš gru­du pre­su­ka­ču i pe­če­nu dvi­zi­cu ov­ču. Ne­ma dru­go­ga na­ro­da na kru­gli ze­malj­skoj da mo­re po­zo­ba­ti ko­ko­ša­ka na go­di­nu ko­li­ko ih mo­gu po­zo­ba­ti La­ti­ni. I pro­mi­sli, na­let ih bi­lo, La­ti­nin uva­ti mač­ku pa š njo­me na ra­žanj, po­ku­pi spu­ža­li­nu pa je po­pri­gaj na ta­vu, a mi­li­ja mu je ža­ba no s me­dom pri­ga­ni­ca. Jed­ni se Bo­gom ku­nu da La­ti­ni umi­ju i zmi­ju zgo­to­vi­ti za je­džek! Sto­ga što sva­što tru­lja­ju, ne­ma­ju La­ti­ni sko­po­sti u ste­pen ni mu­ške sna­ge ni­u­što osvem što su pra­zo­vi­ti mi­mo lju­de. Tr­či za žen­skom i pu­na mu tu­ri­na, a da pu­neš u nj od­le­tio bi kao pe­ru­ši­na. Ne­ka kre­ne uz ka­kve stu­be za­i­gra­ju mu da­ma­ri pod gr­lo re­kao bi onaj će čas do­splje­ti. Pa­sa li mu tri­des go­di­na zgre­žba mu se vrat, okle­pi pod­vo­ljak od po­dla­ni­ce a za­o­bli mu se ku­lja kao da je spr­san. Cr­ven ti je La­ti­nin u obraz kao uvor od ko­ko­ške, ako ni­je si­jed jes pod za­rok će­lav. Ro­min­dža­ju La­ti­ni kao ja­re­ća gu­zi­ca, a, kao što ti re­koh, po­lap­ni na žen­ske sve­o­sve, – sva im je mu­ška že­sti­na oti­šla niz pu­zdru. Oti­đi i sad u Ko­tor ili u Ti­vat, pa ako ne in­traš La­ti­ni­na ka­kvo­ga sam ti opi­sao, do­đi bra­te pa mi na­glas ka­ži da la­žem!

Kra­lji­ca ta­li­jan­ska Je­le­na, što je bi­la šće­ra na­še­ga kra­lja Ni­ko­le, a uda­ta za kra­lja ta­li­jan­sko­ga što joj ni­je bio ni do ra­me­na, do­mi­sli­la se da pri­do­bi­je za se i za Ita­li­ju, ne sa­mo pri­mor­ske La­ti­ne ko­ji su bi­li pri­do­blje­ni, no i nas Cr­no­gor­ce, pa je iz sve voj­ske ta­li­jan­ske iza­bra­la naj­vi­đe­ni­je sol­da­te i spre­mi­la ih u Cr­nu Go­ru i niz pri­mor­je. Tu voj­ni­ku ni­je smlje­la fa­li­ti ni vlas iz gla­ve ni zub u vi­li­cu. Ne znaš ja­li pi­to­mi­je plje­va­ju ja­li uz tam­bu­ru uda­ra­ju. Ni ma­li ni pre­vi­so­ki no ta­man, de­žme­ka­sti a ro­ba im še­sno sto­ji kao da je o sva­ko­ga po­seb­no omlje­ra­na. Ubio me Bog, ako sam ta­da vi­dio Ta­li­ja­na ko­ji ni­je na­smi­jan kao đe­voj­ka. Je­le­na, ona đe­mi­ja žen­ska, bi­la uda­ta za mu­šku ukle­tvu, pa joj onaj ći­zdo od ro­ma­če ni­je umio ni­šta pre­pra­vi­ti. Ble­nuo u onu sa­pa­ču, a što je ona je­zi­ko­va­la na to je on kra­ljev­ski mu­hur uda­rio. Ami­no­vao je da se u Cr­nu Go­ru spre­mi sa­mo je­ger mo­mač­ki, i da se na­ro­du di­je­li tre­bo­va­nje u je­lu i pi­ću.

Tvr­do mi vlje­ruj, ne tre­ba se pre­mlo­go ču­di­ti što su na­ši pri­mor­ski La­ti­ni ozi­da­li kao ša­rov niz gre­du kad nas je pri­ti­sla Ita­li­ja če­te­res i pr­ve! Što da se ču­diš La­ti­ni­ma kad mo­ji Ba­nja­ni bi­ja­hu usa­mo­pr­di­li pod Ta­li­ja­ne bo­lje no da su š nji­ma ujed­no za­vla­da­la oba kra­lja – Ni­ko­la i Alek­san­dar Ka­ra­đor­đe­vić. Ser­dar Ra­do­vić z dva–tri nje­go­va ze­le­na­ša ras­pu­vao br­ke pa su­di z Ba­nja­ni­ma, do­bi­li či­no­ve i te­gle pla­tu na pr­vo­ga, a tre­bo­va­nje ta­li­jan­sko pod­u­to­ri­lo ple­me­ni­ke te jed­ni bu­pa­ju bri­šku­lu za ta­vu­lin, a dru­gi se ci­kva­ju u li­re. Ko ima zu­ba fru­šti ta­li­jan­ski ci­bok, ne­ka što đe­ca no i sta­ra če­ljad ru­ma­ju bom­bo­ne, pu­sti ver­mut ke­ke­ru­ši jed­na­ko mu­ško i žen­sko. Raz­mi­ri­sa­li se ci­ga­ri po­pu­la­re, a na­ru­ču­je vi­no u ka­va­nu i ne­ki Đor­đo Kru­nić što ga ni­je na usta me­tao osvem kad se pri­če­šću­je u cr­kvu. Ide se na alu­se, de­re plje­sma cr­no­gor­ska, a mlo­gi obr­nu­li pa ne iz­go­va­ra­ju kra­lji­ca no tet­ka Je­le­na.

Sad mo­reš pro­mi­sli­ti ko­li­ko su že­na is­pri­ti­ska­li mom­ci ta­li­jan­ski što su iza­bra­ni iz sve kra­lje­ve or­di­je, iza­bra­ni, pod­bri­ja­ni a na­mi­ri­sa­ni. Mo­reš mi­sli­ti ka­kve su vi­le gor­ske is­pri­ti­ska­li u ve­li­ke gra­do­ve kao što su Ni­šić i Ce­ti­nje, kad od njih ni­je mo­gla ska­pu­la­ti ni na­ša Mi­lu­ša Vu­ko­ti­na, no joj je za­vi­đe­la i z go­re vi­la kad je vi­đe­la ka­kvi joj mu­ški an­đe­li bro­je zub­ne kr­nja­di­ne! Mi­lu­ša bi­ja­še dr­lja­va i co­ta­va, pa­sa­lo joj pe­de­set go­di­na, ne­to­mi­la i av­ga­ra­ra­sta, a ra­ču­na­li smo da je ma­lo i ak­nu­ta. Mo­gao bih ti se trep­nu­ti na ći­vot Sve­to­ga Va­si­li­ja Ostro­ško­ga da se na Mi­lu­šu ni­je­su dri­je­ša­le ga­će pri­je dru­go­ga svljec­ko­ga ra­ta! Ko će bo­lan pon­ta­ti na onu ažda­ju žen­sku, a iako pon­taš ne­će ti kre­nu­ti krv od po­mi­sli da či­niš ono što ni­je ni­ko pri­je te­be. Ta­ko ti Mi­lu­ši ne bi ima­la kud du­ša na onaj svi­jet da Ita­li­ja če­te­res i pr­ve go­di­ne ne oku­pi­ra Cr­nu Go­ru i pri­mor­je.

Čim Mi­lu­ša uju­tro ot­kle­ca za aj­va­nom u Jar­gič, sa­mo vi­diš da za njom omi­če ne­kad je­dan a ne­kad i po dva–tri Ta­li­ja­na. Ni­je ti tre­ba­lo pi­ta­ti šta kra­ljev­ska gar­da tra­ži po Ja­gri­ču, do­sta je bi­lo da po­gle­daš u Mi­lu­šu pa da ti se to sa­mo ka­že. Ni­ko­še, ju­na­če, Mi­lu­ši ru­že u obra­ze, pi­to­mo te gle­da s oni­jem okom što ni­je vr­lja­vo, a či­nje­lo mi se, ama­na­ta mi bož­je­ga, da me­k­še ra­mlje na onu co­ta­vu no­gu no što je ra­ma­la. Naj­po­tlje se na­ma­že mi­ri­si­ma, pa se od nje aj­van bla­nju­je jer sto­ci iz­gle­da smr­di ono što na­ma mi­ri­še.

E to sam sti­jo da ti ka­žem: da par­ti­za­ni ne opa­li­še na Ta­li­ja­ne tri­na­e­sto­ga ju­la, te kra­lji­ca iz Cr­ne Go­re pre­ko­man­do­va pi­to­mu voj­sku a spre­mi nam dru­gu u cr­ni­jem ko­šu­lja­ma ko­ja se ni na Bo­žić ne smi­je, i što su že­šći no ujed­no Tur­ci i Njem­ci, da nam ta­ku voj­sku ne spre­mi tet­ka Je­le­na, mi ti Ba­nja­ni sor­ta­či­smo s Ta­li­ja­ni­ma za­do­vi­jek. Kad smo mi što se kr­sti­mo s tri pr­sta ta­ko jo­snu­li za ta­li­jan­skom sla­nom ša­kom, ka­ko da ne jo­snu pri­mor­ski La­ti­ni što se kr­ste š če­ti­ri pr­sta i cr­no­gor­ski ze­le­na­ši ko­ji­ma su raz­di­je­lje­ni či­no­vi i od­re­za­ne pla­te. Ni­ti se ja nji­ma ču­dim što su pro­plje­va­li če­te­res i pr­ve, ni što su pro­ku­ka­li če­te­res i tre­će kad đa­vo po­ne­se Ita­li­ju i nje­zi­nu kra­lji­cu.

Uz naj­vi­šu lju­bav s Ta­li­ja­ni­ma o ko­joj ti pri­čam, ta­li­jan­ski gu­ver­na­dur što je met­nut da ko­man­du­je s ci­je­lim pri­mor­jem ri­je­ši da obi­đe ma­na­stir Pra­skvi­cu. Vi­di – ne mo­gu mu se śe­ti­ti ime­na, je­bo ga otac!, ne­ka­ko mu je za­me­tlji­vo za naš iz­go­vor. Sti­jo gla­var da se umi­li srp­sko­me na­ro­du niz pri­mor­je, pa se do­mi­slio da će to naj­bo­lje uči­nje­ti ako po­ka­že da po­štu­je nji­o­ve bo­go­mo­lje kao što je Pra­skvi­ca. Re­kao sam ti po­pri­je da je ne­kad u ze­ma­nu na svo na­še pri­mor­je bio naj­gla­si­ti­ji ma­na­stir na Pre­vla­ku sa svo­ji­je se­dam­de­set i se­dam ka­lu­đe­ra. Re­kao sam ti i to da je la­tin­ski kralj iz Mle­ta­ka ka­lu­đe­re po­tro­vao a Pre­vla­ku ra­zu­rio. Mi­slim da sam ti na­me­nuo da je po­tlje Pre­vla­ke pre­u­ze­la Pra­skvi­ca pr­vljen­stvo od svi­je srpskih ma­na­sti­ra na pri­mor­je.

Ob­na­ro­do­vao gu­ver­na­dur – evo śe­tih se da mu je Pir­cio ime, oca mu je­bem očin­sko­ga, da će u taj i taj dan ba­nu­ti sa svi­tom u Pra­skvi­cu i po­zvao ma­lo i ve­li­ko da mu se po­klo­ne. To jav­no raz­gla­sio, a na­taj­no po­slao pi­smo igu­ma­nu Bo­ri­su u ko­me je na­kri­čao da ga na stu­de­ni ta­vu­lin u Pra­skvi­cu mo­ra do­če­ka­ti pe­čen ovan s ro­go­vi­ma i spo­red ov­na na­to­čen vi­na ru­me­no­ga zlat­ni kon­di­jer iz ko­ga se Pa­štro­vi­ći u Pra­skvi­cu pri­če­šću­ju. Pi­tam se po če­mu je bi­lo zna­čaj­no da se pe­če ovan pod ro­go­vi­ma kad je ta­li­jan­sko­me ža­ba­ru mi­li­ja pe­če­na ko­koš no sto­ti­na ov­no­va šu­ti­je i ro­ga­ti­je. Što mu je bi­lo gla­so­vi­to da okra­če ro­ga­ta ov­na kad su Ta­li­ja­ni ga­me­ni na pre­slač­ke i bre­spo­sli­ce. Šta je sti­jo da do­ka­že ti­jem za­je­ba­va­njem, po­gan mr­tva! Ja se ugri­jao pa pi­tam, a Igu­man mi po­koj­ni od­go­va­ra da je tu dru­go ne­što bi­lo po sri­je­di. Ne bi ti ta­li­jan­ski gla­var u bi­je­le ru­ka­vi­ce ni śe­dao za ma­sna ov­na na stu­den ta­vu­lin, no je sti­jo da is­pr­o­ba ko­li­ko su vljer­ni Pa­štro­vi­ći dr­ža­vi Ita­li­ji i kra­lju ta­li­jan­sko­me. I ovo pri­ča po­koj­ni igu­man Bo­ris.

Kad su po­tlje Ko­so­va pr­vom śe­li pa­štrov­ski kne­že­vi da ru­ča­ju za ka­me­ni ta­vu­li­n u Pra­skvi­cu, bi­li su kar­ni i osor­ni što su svo­ga ca­ra iz­gu­bi­li i što su pot­pa­li pod la­tin­sko­ga kra­lja iz Mle­ta­ka. Ona­ko ijet­ki, po­sva­đaj se oni oko gla­ve s pe­ci­va ko­me će pri­pa­nu­ti kad se pe­ci­vo ra­śe­če. Svak oće pr­vljen­stvo ako ga mo­re za­pa­nu­ti. Da je bio če­tvr­tas ta­vu­lin zna­lo bi se ko śe­di u če­lo tr­pe­ze i či­ja je gla­va s pe­ci­va. No ni­je bio če­tvr­tas no okru­gao đe su svi jed­na­ci. Ne­će ni­ko da po­pu­šti ni­ko­me, i vi­de ti kne­že­vi da će se sa­kla­ti oko mr­tve ko­šču­ri­ne. Dig­ni se u ono­me ije­du njih sed­mo­ri­ca te pra­vo kod naj­sta­ri­je­ga Pa­štro­vi­ća ko­ji pam­ti i srp­sko­ga ca­ra Du­ša­na Sil­no­ga. Kad ih je sa­slu­šao, na­u­čio je kne­že­ve da do­ne­su ured­bu ka­ko ni­je­dan Pa­štro­vić vi­še ne smi­je okre­ta­ti pe­ci­vo z gla­vom ni­ti ga gla­va­ta me­ta­ti na tr­pe­zu da se š nji­me po­nu­đa­ju. Ne pi­ta se ko­lje li se brav­če za kne­že­ve kad su­de u Pra­skvi­cu, za Bo­žić, za kr­sno ime, za svad­bu ili dru­gu ka­kvu pri­li­ku. Ma da ga sam pe­češ do po­no­ći a je­deš po­po­no­ći, jo­pet mu mo­raš pr­vo ot­fi­ka­ri­ti gla­vu pa ga on­da na­ta­ći na ra­žanj. Ako se ne­ko od Pa­štro­vi­ća na­đe ban­do­glav da se pa­ča u kne­žev­ska po­sla te za­pi­ta što se do­no­si za­po­vi­jed ka­kvu pri­je ni­je ni­ko ču­jao, đed ih je na­u­čio ka­ko će mu od­go­vo­ri­ti. Tre­ba kne­že­vi da re­ku da je obez­gla­vlje­no pe­ci­vo ko­ro­ta za srp­ski­jem ca­rom, i da mu ne­će ni­ca­ti gla­va dok tu­đe­ga ca­ra slu­ša­ju. Kad Bog da­de da svo­ga ca­ra jo­pet do­če­ka­ju, na­vr­će­će Pa­štro­vi­ći pe­ci­va i s po tri gla­ve ako­bog­da.

Ta­ko sta­rac kne­že­ve po­sa­vje­to­vao, ta­ko kne­že­vi po­stu­pi­li i ta­ko se ured­ba odr­ža­la. Ogla­va­ti­la su bi­la pe­ci­va u Pa­štro­vi­će kad je z dr­ža­vom Ju­go­sla­vi­jom za­vla­dao kralj Alek­san­dar Ka­ra­đor­đe­vić, a jo­pet su im po­śe­kli gla­ve kad se đa­vo­li usra­še u Ju­go­sla­vi­ju te Ta­li­ja­ni za­vla­da­še Cr­nom Go­rom i s pri­mor­jem. Sve je zna­la tet­ka Je­le­na u Ita­li­ji ka­ko se po­na­ša­ju Pa­štro­vi­ći po­tlje Ko­so­va, a bi­lo joj je vre­lo zr­no za uvo to što su oni pri­zna­li Alek­san­dra za svo­ga ca­ra i kra­lja. Je­le­na je vo­lje­la kra­lja Alek­san­dra ko­li­ko i krv na oči spo­rad to­ga što je on sio na pri­je­sto­lje, a ni­je nje­zin otac Ni­ko­la ili je­dan od nje­zi­ne bra­će. Kad je za­vla­da­la če­te­res i pr­ve go­di­ne s Cr­nom Go­rom i s pri­mor­jem, šće­la je da is­pi­ta Pa­štro­vi­će pri­zna­va­ju li je za svo­ju vla­dar­ku pa na­u­či­la re­če­no­ga Pir­ci­ja, gu­ver­na­du­ra od sve­ga pri­mor­ja i ka­ko da po­śe­ti Pra­skvi­cu i ka­ko da na­ru­či pe­če­na ov­na s ro­go­vi­ma da ga če­ka na stu­de­ni ta­vu­lin. Da li ga je ona na­u­či­la da se pre­da nj pri­če­sni kon­dir iz­ne­se, ili je sam ža­bar stio da se fa­li iz ka­kve je ča­še vi­no pio – ne zna­va­še Igu­man.

Pri­mi­cao se re­če­ni dan, a Igu­man va­tao gla­vu u ša­ke šta da či­ni od ži­vo­ta svo­ga. Po­mi­šljao je da s pr­ko­som ne mo­re ni­šta uči­nje­ti po­što si­la Bo­ga ne mo­li. Do­pri­ča­no mu je sto­ti­nu pu­ta da je z gu­zi­com po­vla­čio svak ko je s La­ti­ni­ma orao. Do­di­li su mu na um pre­vlač­ki ka­lu­đe­ri i mi­li­jar­de la­tin­skije pod­va­la i ma­ri­fe­tlu­ka po­tlje Ko­so­va. Mlo­go mu je do­pri­ča­no to­ga, ali iz sve­ga to­ga ne mo­reš iz­vu­ći ni­ka­kav na­uk šta da či­niš. Ne­ma­ju La­ti­ni mu­stre od pod­va­la no va­zda no­ve iz­mi­šlja­ju ko­je ti ni na san do­ći ne mo­gu. Ima­ju li ih oni za­pi­sa­ne pa bi­ra­ju onu što pa­su­je za ovi trev, ili su ka­pac va­zda no­vu iz­mi­sli­ti – ne zna­va­še po­koj­ni Igu­man. To iz­gle­da zna­ju oni i đa­vo­li ko­ji ih uče da dru­go­me vrat lo­me. On­da ka­že da mu je na­do­la­zi­la mi­sao da se obes­tr­vi iz Pra­skvi­ce, i to bi uči­nio da je imao ko­me Ma­na­stir osta­vi­ti. Ni­je ve­li sti­jo osta­vi­ti Pra­skvi­cu da se kro­za nju pre­go­nja­ju ću­ko­vi s pu­zi­ma. Ta­ko se ra­si­je­cao Igu­man i na tro­je i na sed­me­ro, mi­sli su do­di­le i pre­ska­ka­le jed­na pro dru­ge kao ja­lo­vi obla­ci kad se pre­ska­ču na su­šnu go­di­nu. Jed­na mu mi­sao do­đe kao naj­pa­met­ni­ja te š njo­me za­spe, ali kad se pro­bu­di dru­ga joj je za­u­ze­la mlje­sto. Ta­ko su uda­ra­le pro­ma­je kroz gla­vu Igu­ma­no­vu, a dr­ža­lo ga je mlje­sto ko­li­ko i mra­va u ob­gor­je­lu glav­nju. I znaš li šta je na ul­ti­nu pre­te­glo? Pre­te­glo je ne­što po če­mu je Bo­ris Ka­ža­ne­gra vi­še ostao da se spo­mi­nje, no što bi po sve­mu ono­me dru­go­me što je pro­mi­šljao da uči­ni. Ri­je­šio je Igu­man da na­bi­je špo­ku i s Pir­ci­jom i s nje­go­vom kra­lji­com Je­le­nom. Pri­ča­še po­koj­nik ova­ko:

– Ja mi­sli i pre­mi­šljaj te na jed­no smi­sli! E ne­ćeš ža­ba­ru, Ča­sno­ga mi po­sta, svr­ta­ti ov­nuj­sku gla­vu u Pra­skvi­cu dok se Bo­ris igu­ma­nom pra­skvič­ki­jem po­zi­vlje! Mo­reš je svr­ta­ti ne­đe dru­go, ali ne­ćeš oku­ša­ti od one ko­ju ti ja zgo­to­vim. To ti be­li ne­će do­pu­šti­ti igu­man naj­sta­ri­je­ga srp­sko­ga ma­na­sti­ra na pri­mor­je i pra­u­nuk pra­u­nu­ka ono­ga sto­ljet­nje­ga đe­da ko­ji je Pa­štro­vi­će na­u­čio da ne na­vr­ću na ra­žanj pe­ci­vo z gla­vom dok š nji­ma tu­đi ca­re­vi upra­vlja­ju! Ja sam po­tlje pet sto­ti­na go­di­na pr­vi is­pe­kao z gla­vom pe­ci­vo u Pra­skvi­cu i met­nuo ga na ka­me­ni ta­vu­lin one go­di­ne kad je po­koj­ni kralj Alek­san­dar sio na pri­je­sto­lje. Je­sam va­la pa sad ne ža­lim da po­pi­jem ča­šu pre­vlač­ki­je ka­lu­đe­ra. Ne­ćeš, Bo­ri­se Ka­ža­ne­gra, pri­zna­va­ti ono­ga su­vo­mu­do­ga ke­pe­ca iz Ri­ma za svo­ga ca­ra, pa da će mu se kra­lji­ci Je­le­ni po­zla­ti­ti vr­sni­ca s ko­jom se on pi­ta ko­li­ko i zec s pla­ni­nom! Ne­ćeš do­če­ka­ti Pir­cio što si na­u­mio, no ću ti, če­tvo­ro mi po­sta, no ću ti, la­tin­ski je­bi­gu­ze, pri­re­di­ti pe­ci­vo ka­kvo ni­je ni­či­je­mu gla­va­ru zgo­to­vlje­no od Ko­so­va pa ni pri­je nje­ga! Ne ža­lim, umr­lo­ga mi sa­ta, da na tvo­ju bru­ku pri­lo­žim svo­ju po­gi­bi­ju. Pa da vi­di­mo, uštvo la­tin­ska, ko je na ra­ču­nu: ti što opa­saš kur­ve niz pri­mor­je ili ja što po­stim sva­ki pe­tak i sri­je­du, ti što slu­šaš ja­sla­ču ko­joj je zi­nu­la gu­zi­ca na kru­nu cr­no­gor­sku, ili ja ko­ji iz­nad se­be imam sa­mo Bo­ga je­di­no­ga! Ne bi­lo ti ga za oči­nu du­šu, ma­ka­ron­dži­jo, ura­di od me­ne šta te an­đa­ma na­vo­di, a ja ti pri­re­đu­jem sti­mu ko­ju sam na­u­mio!

Pri­mi­ca­lo se pod­ne. Još sun­ce ni­je bi­lo sa­svi­jem obe­či­lo Ma­na­stir, is­pod čem­pre­sa stru­ja­la ćar­na ari­ja, pu­ca­la ve­dri­na s mo­ra i s ne­be­sa. Igu­man vik­nuo Pa­štro­vi­će te po­še­nu­li ka­me­ni ta­vu­lin i met­nu­li ga na isto ono mlje­sto đe je sta­jao kad je za nj śe­da­lo se­dam pa­štrov­ski­je kne­že­va te su su­di­li i na­roc­ke po­sle svr­ša­va­li. Ne re­koh ti pri­je da je u ono pi­smo što je Igu­man do­bio iz Pir­ci­je­ve kan­ce­la­ri­je još pi­sa­lo đe ta­vu­lin tre­ba met­nu­ti i da će s Pir­ci­jem zaśe­sti i še­sto­ri­ca gla­va­ra od šes pri­mor­ski­je gra­do­va. Sed­mi će bi­ti gu­ver­na­dur Pir­cio ko­ji je nad svi­jem nji­ma i nad nji­o­vi­jem gra­do­vi­ma. Igu­man je znao da su to sve La­ti­ni ko­ji­ma je Pir­cio pri­šio či­no­ve i od­re­dio pla­tu kao da su uči­li ško­lu za ta­li­jan­ske či­nov­ni­ke. Na­re­đe­no je još u pi­smo da se na­ba­vi šes jed­na­či­ti­je sto­li­ca za šes grac­kih na­čel­ni­ka s pri­mor­ja, a za sa­mo­ga gu­ver­na­du­ra Pir­ci­ja tre­ba iz­ni­je­ti iz Ma­na­sti­ra sto­li­cu na ko­ju ni­kad ni­ko ni­je sio po­tlje Ko­so­va, no se ču­va pre­kri­ve­na svi­lom da na nju po­či­ne srp­ski pa­tri­jark ako bu­de sud­bi­ne da obi­đe Pra­skvi­cu. Ni­je­sam ti pri­je re­kao: to je ti­so­va sto­li­ca s na­slo­nom, no­ga­ri joj sre­brom ot­ko­va­ni a s na­slo­na se uz­vi­sio zla­tan krs. Sto­li­ca je pre­svu­če­na čo­vom sa zlat­ni­jem ov­to­kom, a pre­ve­za­na svi­le­ni­jem gaj­ta­nom ka­ko se ni igu­man ne mo­re pre­va­ri­ti da śe­de na mlje­sto ko­je se pro pet sto­ti­na go­di­na ču­va za pa­tri­jar­ka.

Za­ve­lo ko­lo šes sto­li­ca oko stu­de­no­ga ta­vu­li­na, sve jed­na­či­to opi­tu­ra­ne i brez na­slo­na, a sa sed­me bljec­ka krs kao si­je­va­li­ca na su­šnu go­di­nu. Na ta­vu­lin po­sta­vlje­no zgo­to­vlje­no je­sti­vo i pi­će, a sve pre­kri­ve­no z bi­je­li­jem len­cu­nom da ne pa­da mu­va gov­nja­ča. Ono što je bi­lo srp­ski­je po­po­va i ka­lu­đe­ra niz pri­mor­je do­šao do­đa­vo­lji da uči­ni po­dvo­re­nje gu­ver­na­du­ru Pir­ci­ju i nje­go­voj si­li. Ne­ko do­šao od strâ, ne­ko da se uli­že vla­sti­ma, a ne­ki da Bo­gu ukra­de još je­dan dan. I na­ro­da, ve­li Igu­man, do­šlo na bu­lju­ke. Da li su Pa­štro­vi­ći zna­li šta se spre­ma za do­ček Pir­ci­ju ili ni­je­su – ni­ti sam ja pi­tao Igu­ma­na, ni­ti mi je on o to­me pri­čao.

Ne re­koh ti ni­šta o pra­ska­vič­ki­jem zvo­ni­ma. Zvo­no na Ma­na­stir sta­ro je ko­li­ko i Ma­na­stir sam, ali je pu­sto ci­klo uz pr­vi svljec­ki rat, ci­klo i iz­gu­bi­lo zvo­nak glas. Kad po­teg­neš da zvo­ni, džan­dr­lja, Bo­že mi opro­sti, kao pro­sta la­stra. Zvo­no su pri­li­kom ga­đa­le Šva­be iste one go­di­ne kad su s to­po­vi­ma raz­va­li­li i cr­kvu na Lov­ćen u ko­ju je sa­ra­njen Vla­di­ka Ra­de. Ni­je pa­štr­ov­sko zvo­no ni ski­da­no ni opra­vlja­no, no sto­ji na mlje­sto đe je i sta­lo te da­va iz­gled i vi­đe­nos Ma­na­sti­ru kao da je zdra­vo. Ni­ko sa ze­mlje ne vi­di nje­go­vu na­pr­sli­nu, je­dva na onu vi­si­nu i zve­čak pri­mi­je­tiš. Sta­ro sto­ji za ugled, a na­ba­vlje­no je no­vo zvo­no i ugla­vlje­no na dr­ve­ni zvo­nik po­me­đu Ma­na­sti­ra i ko­na­ka ma­na­stir­sko­ga okle je­či pi­to­mo i gla­so­vi­to, alal mu maj­stor po sto­ti­nu pu­ta! Ne znaš jal je zvo­no­vi­ti­je ja­li u zvo­nja­vu pi­to­mi­je, tu­gu smi­če sa śe­kir­lji­va če­lja­de­ta a sa­ma ti ru­ka le­ti da se pre­kr­stiš kad mu ču­ješ je­ku. Ja sam mi­slio da ni­šta ne je­či kao ostro­ška zvo­na kad se s li­ti­ce pro­spu niz Bje­lo­pa­vli­će, ali sam se iz­gle­da pre­va­rio. Či­ni mi se da ne­ka­ko za du­že uči pra­skvič­ko zvo­no, ono z dr­ve­no­ga zvo­ni­ka. Sve ti du­lje od­zva­nja što si da­lje od Ma­na­sti­ra kad ga slu­šaš. Su­da­ri se je­ka sa sti­je­na­ma što su se na­če­šlji­le po vr pa­štrov­sko­ga oso­ja, su­da­ri se pr­vo š nji­ma, pa se on­da raz­bljen zvuk raz­mi­li niz mor­ske oto­ke. Kad sam pr­vo čuo ša­trov­sko zvo­no pod­u­ze­la me na­kva ra­do­sna tu­ga u pr­si kad ja ču­jem ujed­no gu­sle i žen­sku tu­ži­li­cu. E to zvo­no tre­ba­lo je da jek­ne kad ne­ko vik­ne: »Eto gu­ver­na­du­ra Pir­ci­ja«. I to je pa­śi sin bio na­kri­čao u pi­smo, na­kri­čao da zvo­no za­zvo­ni kad se on po­mo­li okle se mo­re vi­đe­ti is­pred Ma­na­sti­ra.

Kad se ne­ko pro­kri­vio: »Eto ih, eto gu­ver­na­du­ra Pir­ci­ja sa svi­tom«, igu­man Bo­ris daj mot na­kvo­me Pa­štro­vi­ću, s ko­jim se ra­ni­je zdo­go­vo­rio šta da či­ni, da po­teg­ne sin­džir od ma­na­stir­sko­ga zvo­na, a ne od ono­ga što je na dr­ve­ni zvo­nik ugla­vlje­no. Po­teg­ni Pa­štro­vić sin­džir, a zvo­no za­ča­kr­taj, Bo­že mi opro­sti, kao gur­bec­ka ča­ka­li­ca. Zvo­no pre­sta­ni, go­spo­da ba­ni, pa pri­je no su išta pro­go­vo­ri­li, Igu­man se kao či­ne pre­klo­ni ma­lo pred Pir­ci­ja i ru­kom po­ka­ži na sto­li­cu đe će po­či­nu­ti. Pro­đi Ta­li­ja­na ijed spo­ra­di zvo­na kad je vi­dio sto­li­cu na ko­ju će śe­sti. Śe­di Pir­cio, a kao po ko­man­di pri­gu­zi i ona še­sto­ri­ca la­tin­ski­je ci­gu­za na ono šes sto­li­ca brez na­slo­na što su jed­na­či­to opi­tu­ra­ne. Za­ba­ni se gu­ver­na­dur z grac­ki­jem na­čal­ni­ci­ma, a oni te su od­re­đe­ni da ste­ve­ne oko so­fre po­teg­ni len­cun s ta­vu­li­na – kad ta­mo zvek i ka­sti­že­ni­je! Jes met­nuo na stu­de­ni ta­vu­lin je­sti­va da mo­re ru­ča­ti se­dam lju­di i pi­ća da ih je dva pu­ta po se­dam, ali umlje­sto pe­če­na ov­na pod ro­go­vi­ma ču­či brez gla­ve ko­kot, pre­go­rio i pre­pla­nuo, ne­ma ga ko­li­ko ti­ca ći­ću­kur! A mlje­šte zlat­no­ga pu­ti­je­ra iz ko­ga su se pri­če­šći­va­li pa­štrov­ski kne­že­vi kad su se za­kli­nja­li u Pra­skvi­cu da će pra­ved­no su­di­ti, sto­ji dr­ve­na pu­tu­ra uvr­ša­ta uz­vi­šće­le va­re­ne su­rut­ke. I ko­kot brez gla­ve i pu­tu­ra sa su­rut­kom met­nu­ti spre­ma sto­li­ce na ko­ju je za­sio gu­ver­na­dur Pir­cio. Ki­śe­li­na sa su­rut­ke kla­pi za oči, a za­mi­ri­sa­la mu­va­ma gov­nja­ča­ma pa zun­da­ju iz­me­đu la­tin­ski­je gla­va­ra, gu­ver­na­du­ra i na­čal­ni­ka od šes gra­do­va s pri­mor­ja. Ze­le­ne mu­ve a goj­na­te ko­li­ko va­džo­la pri­tič.

Igu­man ve­li da ga je bio pod­gu­šio smi­jeh iako zna šta ga če­ka. Za­pr­dio je če­prlj u nos ta­li­jan­sko­me lac­ma­ni­nu i nje­go­voj kra­lji­ci, pa je bio na­re­dan sve­mu šta ga sna­đe. Sve što je sta­ja­lo pred Pra­skvi­cu pre­mi­ra­lo je od strâ, uti­ša­lo se sve na­skroz sa­mo mu­ve zu­je kao avi­jo­ni. Kad je mak­nut len­cun Pir­cio je po­gle­dao na ta­vu­lin, je­da­nak pre­bli­je­dio i uva­tio se s ru­kom za nos. Uva­tio se za nos i sko­čio s pa­tri­jar­ko­ve sto­li­ce sa zlat­ni­jem kr­stom. Grac­ki na­čal­ni­ci po­ska­ka­li i oni za njim, svi se uva­ti­li za no­so­ve kao i on, sa­mo što on šu­ti a oni ron­da­ju i be­sti­ma­va­ju. Ne­ki su­je na­ški a ne­ki ta­li­jan­ski, ali ne ra­zu­mi­je se šta ron­da­ju se­dep to­ga što su se uva­ti­li za no­se­ve pa nju­va­ju. Kad su pu­šta­li no­se­ve, je­dan me­đu nji­ma pro­de­ra­čio se kao di­je­te i ot­vr­zlo mu se da pla­če. To je bio La­ti­nin iz Ko­to­ra gra­da ko­ji se bio je­mi­no­vao gu­ver­na­du­ru da će ga vla­si pa­štrov­ski do­če­ka­ti kao ve­li­ko­ga gla­va­ra i de­snu ru­ku kra­lji­ce Je­le­ne.

Ne­ću ti vi­še du­ljit la­kr­di­ju ka­ko se za­vr­šio do­ček u Pra­skvi­cu, ni ka­ko su se la­tin­ski gla­va­ri vr­nu­li okle su i do­šli. Ot­pu­va­li su gla­va­ri oko pod­ne, ona­ko ijet­ki, a u pr­vo­mrač­je su ba­nu­li oru­žni­ci, sve­za­li Igu­ma­nu ru­ke na­o­pa­ko, na­to­va­ri­li ga na ka­mi­jon s ce­ra­dom, spro­ve­li na Ce­ti­nje i spra­ti­li u Bog­da­no­vu ku­lu. Tu je tav­ni­cu po­di­zao kralj Ni­ko­la dok se još knja­zom na­zi­vao. Sve su joj pro­sto­ri­je pod vo­lat, a ni­je se za­pam­ti­lo da je oto­le ko maj­ci po­blje­gao! Za­tvor­ske ka­ma­re ne­ma­ju zi­do­va no je vo­lat šće­me­ren luč­no do po­du­mi­jen­te te je šlju­bljen sa sa­li­dži. Kroz vo­lat ci­kli ma­zga­la ne mo­re kro­za nju ti­ca pro­le­će­ti , vra­ta se na sva­ku ka­ma­ru na če­krk za­tva­ra­ju, a ključ od če­kr­ka sa­kri­ven ne­đe u de­vet ja­ma. Ve­li Igu­man da si zmaj og­nje­ni pod kri­li­ma ni­je ti u Bog­da­no­vu ku­lu tre­ba­lo sni­va­ti o blje­ža­ni­ji. I vi­đe li ti ko­li­ki je al­čak ta­li­jan­ski gu­ver­na­dur Pir­cio: ni­je za­tvo­rio igu­ma­na Bo­ri­sa u Ko­tor­sku ta­v­ni­cu, ili u ko­ju dru­gu na pri­mor­je, no ga spre­mio na Ce­ti­nje u glav­ni za­tvor da s ti­jem po­ka­že ka­ko je Igu­man su­prot Ita­li­je i nje­zi­ne po­li­ti­ke.

Isto­ga lje­ta kad je igu­man Bo­ris pe­kao brez gla­ve ko­ko­ta da do­če­ka la­tin­ske gla­va­re, pa ma­lo po­tlje, par­ti­za­ni su opa­li­li na Ta­li­ja­ne. Pr­vo su im je­ba­li oca ne­đe kod Ce­ti­nja, a on­da su na nji za­gr­ok­ta­le pu­ške kroz svu Cr­nu Go­ru. Na­ši banj­ski par­ti­za­ni, pred nji­ma je bio Pe­tar Ko­mle­nić, po­mla­ti­li su ta­li­jan­sku ko­lo­nu na Pe­tro­vi­će, a Sa­va Mi­za­ra z dru­ži­nom sko­či na ka­mi­jon pun Ta­li­ja­na po­ni­že ku­ća Pa­šaj­li­ća na Vu­li­se i po­da­vi ža­ba­re s ru­ka­ma. Kme­ča­li su oja­đe­li­ci kao ze­če­vi. Ta­li­ja­ni­ma su na­pa­di bi­li izu­blea pa ni­je­su umlje­li pu­ca­ti. Za­pu­caj par­ti­za­ni, a oni ba­či oruž­je pa ru­ke u ne­be­sa. Ko se bo­lan od njih na­dao ja­du: do ju­če si na­zdra­vljao š nje­go­vi­jem ver­mu­tom, a da­nas ga va­taš za be­ri­kat, ju­če mu po­ne­ko ni že­nu ni­je bra­nio, a da­nas mu ne da ni pu­tem da pro­la­zi. Da­nas se mlo­gi par­ti­za­ni ko­ko­te da su či­nje­li ču­da od ju­na­štva kad su opa­li­li na Ta­li­ja­ne če­te­res i pr­ve go­di­ne, a, ze­mlje mi u ko­ju ću, mo­gla je on­da že­na s pre­sli­com raz­o­ru­ža­ti če­tu kra­ljev­ske gar­de. Re­koh li ti da je kra­lji­ca Je­le­na bi­ra­la po lje­po­ti voj­sku ko­ju spre­ma u Cr­nu Go­ru, po lje­po­ti a ne po sr­cu ju­nač­ko­me.

Kad je kra­lji­ca Je­le­na vi­đe­la da se pre­va­ri­la, pod­go­vo­ri­la je ono­ga otlja­za s kru­nom da spre­mi u Cr­nu Go­ru voj­sku od zla oca a od go­re maj­ke. I do­šli su kroz ma­li va­kat cr­no­ko­šu­lja­ši što stri­gu oči­ma kao Tur­ci, te par­ti­za­ni ni­je­su vi­še še­mlu­či­li kao da idu u sva­to­ve. Špi­jun omlje­ri na ku­ću da je par­ti­zan­ska, a Ta­li­ja­ni glav­nju u nju. Ku­ću spa­pu­njaj a če­ljad u tav­ni­cu. Ta­ko ti Igu­man ni­je ni mlje­sec da­na sa­mo­vao, no se na­ši­ka­la Bog­da­no­va ku­la s ro­bljem kao du­bo­vi­na s pr­vljen­cem. Pr­vo je ro­blje na bro­te do­ve­de­no, a on­da pre­bra­no. Ko­mu­ni­sti ko­ji su pod­bur­đe­ka­li na­rod da se di­že na oruž­je osta­li u Bog­da­no­vu ku­lu, a če­ljad iz par­ti­zan­ski­je ku­ća pro­zva­na ta­o­ci­ma i pre­ve­de­na u Ar­ba­ni­ju. Pre­ba­če­ni da­le­ko ka­ko ih par­ti­za­ni ne mo­gu oslo­bo­di­ti pa i da se na­mlo­že kao na go­ri lis. Spre­mi­li su ih u Ar­ba­ni­ju i sto­ga što ro­ba u tu­đu ze­mlju ne­ma ko obi­ći ni raz­go­va­ra­ti, ni­ti mo­re pro­go­vo­ri­ti s Ar­ba­na­som sve kad bi on sti­jo da zbo­ri. Okle ćeš pro­go­vo­ri­ti kad ne znaš ka­ko se ni ljeb na­zi­va nji­ov­ski, ko­li­ko ni on što ne zna na­ški. Ne re­koh ti da je Ita­li­ja pośe­la Ar­ba­ni­ju kao i Cr­nu Go­ru i ob­lje ukum­bu­lji­la u svo­ju dr­ža­vu. Ne re­koh ti ni to da su ta­o­ci slu­ži­li Ta­li­ja­ni­ma da se spo­mo­ću njih za­šti­te od par­ti­zan­ski­je na­pa­da. A za­šti­ći­va­li su se ta­ko što su ob­na­ro­do­va­li da će za jed­nog mr­tva Ta­li­ja­na po­le­će­ti gla­ve tro­ji­ce ta­la­ca, a za ta­li­jan­sko­ga ofi­ci­ra sed­mo­ri­ce.

Ta­li­ja­ni su igu­ma­na Bo­ri­sa pri­do­da­li ta­o­ci­ma i pri­zaj­mi­li u Ar­ba­ni­ju i grad Ka­va­ju. Ni­je­su ga osta­vi­li na Ce­ti­nje se­dep to­ga što su zna­li da će jo­snu­ti za ko­mu­ni­sti­ma i oni ko­ji ni­je­su šće­li kad vi­de da se š nji­ma po­mi­je­šao gla­so­vi­ti ka­lu­đer Ka­ža­ne­gra iz ma­na­sti­ra Pra­skvi­ce. Igu­man je ostao s ta­o­ci­ma u ta­li­jan­sko rop­stvo sve od lje­ta če­te­res i pr­ve, kad je po­ve­den na Ce­ti­nje, pa sve do je­se­ni če­te­res i tre­će go­di­ne kad je ka­pi­tu­li­ra­la Ita­li­ja i na­pu­šti­la Cr­nu Go­ru. Eto za ko­li­ko je bio u tav­ni­ci, a ni­je­sam mu mo­gao iš­ču­pa­ti ri­ječ iz usta da što o svo­me ro­bo­va­nju is­pri­ča. Kao što sam ti na­me­nuo, Bo­ris je sa­mo ra­stao kad ti pri­ča što smi­je­šno, ili kad ti nje­ga s pri­čom za­smi­ja­vaš. Na ono što se ni­je mo­gao ni osmlje­nu­ti on ni­je gla­ve okre­tao. Sa­mo mi  je jed­nu stvar is­pri­čao iz ar­ba­na­ško­ga rop­stva, a ne bi ni tu da ne bi nje­go­va ka­lu­đe­ra Ga­vri­la. Eto, sad ti mo­ram is­pri­ča­ti i ko je Ga­vri­lo po­što ti ga spo­me­nuh.

Ga­vri­lo je sin ono­ga po­pa Mi­lo­ša što ti ga spo­me­nuh da me na­mlje­rio na mor­sku pr­ži­nu i na igu­ma­na Bo­ri­sa u Pra­skvi­cu. Ga­vri­la je ro­di­la po­pa­di­ja De­san­ka u mo­je Ba­nja­ne ne bi­ja­še se još za­ra­ti­lo. Pri­čao sam ti ka­ko je po­tlje po­ro­đa­ja osta­la va­o­sna i za­pr­gla u mli­je­ko pa je ma­lo­ga Da­ni­la od­ni­je­la tet­ka da ga do­ji iz svo­jih pr­si po­što je ima­la di­je­te pri si­si. Ga­vri­lo je kr­šten kao Da­ni­lo, a kad se po­ka­lu­đe­rio Igu­man ga je Bo­ris za­ga­vri­lio. Po­tlje ću ti is­pri­ča­ti ka­kva je sud­bi­na na­mlje­ri­la Da­ni­la na Ga­vri­la, a sad da ti opri­čam ka­kav bi­ja­še kad sam je do­šao pr­vom u Pra­skvi­cu.

Igu­man je uzeo Da­ni­la pod svo­je kad je Da­ni­lo za­vr­šio ma­lu ma­tu­ru. Uzeo, odio ga i obuo, ku­pio mu knji­ge i od­veo u sri­jem­ski grad Kar­lov­ce da ga upi­še u ško­lu bo­go­slo­vi­ju. U Kar­lov­ce je Da­ni­lo učio če­ti­ri go­di­ne, sva­ki je raz­red pre­dao s od­li­kom, a na ul­ti­nu igu­man Bo­ris ni­je mu do­pu­štao da se ože­ni i za­po­pi, no ga je za­ka­lu­đe­rio i na­mi­je­nio za svo­ga sa­bra­ta i na­šljed­ni­ka u Pra­skvi­cu. On­da mu je ma­lo bi­lo i to, no ga je o svo­me tro­šku spre­mio u ma­na­stir Sve­tu Go­ru ko­ji je po­di­gao Sve­ti Sa­va kad je ze­mljom odio. U taj su ma­na­stir iz­u­či­li za­na­te svi maj­sto­ri ko­ji su osli­ka­va­li sve­te li­ko­ve na ma­na­stir­ske zi­do­ve, i oni maj­sto­ri pri­je Ko­so­va i oni po­tlje nje­ga. Ga­vri­lo je bio ru­kat i avi­zan pa je za­nat pre­po­čeo da mu ni sta­ri maj­sto­ri ne bi mo­gli re­ći po­ta­mo se.

Igu­man se s Ga­vri­lom po­no­sio ma­lo je to re­ći da bi se ta­ko otac s je­din­cem si­nom po­no­sio. Uju­tro Ga­vri­lo spa­va do po­pa­sa, kad se dig­ne je­de šta oće i pi­je šta oće, a Igu­man ga ne­će opo­me­nu­ti pa da se omr­si i na Ve­li­ki pe­tak. Ne do­đe Ga­vri­lo na ve­čer­nju mo­li­tvu u Ma­na­stir i jo­pet se Bo­ris ne na­i­je­di. Bi­ja­še Ga­vri­lo mo­mak kao br­do, ku­ka­li ga ja­di. Još mu ne­ma tri­des go­di­na, a za­ma­ši­to man­ti­ju no­si kao da je vla­di­ka. Na nje­ga je sve ganjc no­vo: ka­mi­lav­ka ni­je cr­na no ma­ven­ka­sta, man­ti­ja cr­na a ov­to­če­na još s cr­njom čo­vom, na no­ga­ma ši­mi cre­vlje kao na grac­kog go­spo­di­na, a ne spu­ča man­ti­ju do pod gr­lo kao dru­gi ka­lu­đe­ri no mu od­o­nu­da naj­or­ga­la mu­ška mr­ča­va s pr­si. Krs što no­si oko vra­ta ni­kad ne pu­šta pro man­ti­je no mu šmrk­ne is­pod ko­šu­lje niz onu mr­ča­vu. Ne znaš je li Ga­vri­lo pro­go­vor­ni­ji ili na­smi­ja­ni­ji, bra­du pot­kre­sa­va i štru­cu­je br­ko­ve, a kad plje­va u Ma­na­stir do­đe i glu­va Pe­i­ka da ga slu­ša.

Or­je­lo gor­je­lo, Ga­vri­lo­vo se zna­lo da sli­ka iko­ne, a kad ne sli­ka ide na pu­te­ve da na­ba­vlja bo­ju i ar­ti­ju. Otr­šan u ra­du te za­ra­đu­je lje­po­tu bož­ju. Od nje­go­ve za­ra­de Igu­man je pla­tio iz Pri­zre­na maj­sto­re da za­le­tu­ju sta­ro zvo­no na Ma­na­stir što je bi­lo ci­klo uz pr­vi svljec­ki rat. Za­le­to­va­še ga te jek­nu pi­to­mo i gla­so­vi­to, ve­se­lo ti ono zvo­no što je ugla­vlje­no na dr­ve­ni zvo­nik po­me­đu Ma­na­sti­ra i ma­na­stir­sko­ga ko­na­ka. Od Ga­vri­lo­ve za­ra­de ku­pljen je gro­mo­bran i is­pet na Pra­skvi­cu i ko­nak pre­kri­ven s ta­li­jan­skom ti­glom. Ga­vri­lo­ve iko­ne naj­vi­še su ku­po­va­li stranj­ski go­sti što do­de na lje­to­va­nje u grad Sve­ti Ste­fan po­ni­že Pra­skvi­ce. Po­što je vo­ma pri­pr­to od Gra­da do Ma­na­sti­ra, pa se go­sti za­ma­ra­ju kad do­de da ku­pu­ju iko­ne, Igu­man do­pu­šti Ga­vri­lu da otvo­ri pro­dav­ni­cu iko­na na grad Sve­ti Ste­van. Otvo­ri Ga­vri­lo pro­dav­ni­cu, naj­mi jed­no­ga đe­tić­ka iz Pa­štro­vi­ća da pro­da­va, a on ga jed­nom–dva­put ne­đelj­no ob­la­zi – do­no­si no­ve iko­ne i uzi­mlje pa­re od tr­go­vi­ne te ih pre­da­va igu­ma­nu Bo­ri­su.

Ne ule­zi đa­vo­le, jed­no­ga da­na je Ga­vri­lo oti­šao na Sve­ti Ste­van, ali se ni­je vr­nuo! Umlje­sto nje­ga do­šlo u Pra­skvi­cu ono mom­če što iko­ne pro­da­va i do­ni­je­lo Igu­ma­nu pi­smo od Ga­vri­la. Ni­je pi­smo no otrov i stri­je­lu! Ga­vri­lo ja­vlja da se još lanj­ske go­di­ne za­lju­bio u jed­nu stranj­sku žen­sku, da je pre­vre­mio brež nje od lanj­sko­ga do ovo­ga lje­ta, i da bi po­de­zvi­jo na­či­sto da ni­je pre­gao te po­blje­gao š njo­me u svi­jet. Pre­kli­nje Igu­ma­na da ga ne pro­ku­ne, a opro­šta­ja ne tra­ži po­što zna da ga kod nje­ga ni­je za­mi­ri­tao. I vlje­ruj ti me­ne, igu­man Bo­ris ni­ti je kleo ni so­vao kad je pro­či­tao pi­smo, sa­mo mu po­re­va­še su­ze niz obra­ze, okre­nu se me­ne i za­u­či­ni:

– Ovo, moj bra­te No­vi­ca, ni­je pi­smo no pa­kle­ni oganj ko­ji je sa­že­gao me­ne i Ga­vri­la!

Is­pri­čao mi je on­da šta Ga­vri­lo pi­še, sti­snuo mu­ku u se i pre­stao Ga­vri­lo­vo ime da pro­pu­šta pro zu­ba. Ni­je se is­pod čem­pre­sa mi­cao dok se umra­či­lo, ni­šta ni­je ni oku­sio sem kap vo­de kad mu je Pe­i­ka pri­ni­je­la. To mi je pr­vom bi­lo da sam Igu­ma­na vi­dio brez ob­ljen­ka na obra­zu, a mo­re bi­ti da mu je to bio pr­vi dan u nje­go­vo pa­sa­lo se­dam­de­set go­di­na da se ni­če­mu ni­je na­smi­jao. Kroz ma­li va­kat do­šlo je Igu­ma­nu pi­smo iz Ame­ri­ke, ali on ga ni­je od­bu­la­vao. Kad je pro­či­tao ko pi­smo spre­ma, uzeo je dru­gu ku­ver­tu, pre­pi­sao na nju adre­su Ga­vri­lo­vu, met­nuo neo­d­bu­la­no pi­smo i tu ku­ver­tu, za­bu­lao i vr­nuo u Amer­ku. Sa­mo ni­je na ku­ver­tu na­pi­sao Ga­vri­lo no Da­ni­lo i do­dao mu isto pre­zi­me Sr­nić. Ni­je mu se vi­še iz Ame­ri­ke ja­vljao Ga­vri­lo ni Da­ni­lo.

Evo čuo si ove ne­ko­li­ke ri­je­či o Da­ni­lu, a sad ću ti re­ći ka­ko se na­mlje­sti­lo da Da­ni­lo po­sta­ne Ga­vri­lo.

Brat po­pa Mi­lo­ša, i Da­ni­lov ro­đe­ni stric, umro je kao par­ti­zan­ski ta­oc u ar­ba­na­ški grad Ka­va­ju. Eto ta­ko na­kva si­la na­mlje­sti­la: Mi­loš i brat mu le­ža­li na jed­no sr­ce i no­si­la ih maj­ka u jed­no bre­me, a oti­šli u raz­li­či­te po­li­ti­ke. Mi­loš dr­žao go­vo­re po Ba­nja­ni­ma su­pr­ot par­ti­za­na i ko­mu­ni­sta, a brat mu oti­šao za par­ti­zan­sku stru­ju. Ni­je mo­re bi­ti ni oti­šao, no uz su­vu i si­ro­va go­ri: po­pe­tlja­li Ta­li­ja­ni u ta­o­ce mlo­zi­nu iz Rva­ša pa pri­va­ti­li i po­po­va bra­ta Gle­da. Zbi­lja, ne re­koh ti da mu je bi­lo ime Gle­do. Ve­li Igu­man da Gle­da ni­šta ni­je bo­lje­lo ni­ti se zna­va­lo od šta se raz­bo­lio. Naj­lak mu se ukra­dao ži­vot, pre­stao ra­nu da pri­ma, is­kro mu se san sve­ko­li­ko i spao s no­ga. Po­tlje mle­sec da­na to je bi­la avi­jes, za­su­ka­la se ma­ve­na ča­pra oko ko­sti, sve iz­ni­šta­lo do dva oka u gla­vu. Od­nio je u ze­mlju sa­mo smo­tu­ljak ko­šči­na u zgre­žba­nu ča­pru.

Na dan pri­je no je ob­ni­je­mio Gle­do je pri­zvao ru­kom igu­ma­na Bo­ri­sa da mu se is­po­vi­je­di i da se pri­če­sti. Ni­je ga Igu­man mo­gao pri­če­sti­ti, okle vi­no iz ka­me­na, a jes ga is­po­vi­je­dio i oči­tao mu sa­mrt­nu mo­li­tvu pri­je no je zi­je­nuo. To­li­ko je Gle­do bio iz­do­lio u ži­vot da igu­man sto­je­ći ni śe­de­ći ni­je mo­gao po­va­ta­ti šta za­me­će z gu­bi­ca­ma, no je le­gao spo­red sa­mrt­ni­ka, na­slo­nio uvo na nje­go­va lad­na usta te čuo šta ša­pu­ra po­to­njom u nje­gov vi­jek.

Otac Gle­dov, što će re­ći i po­pa Mi­lo­ša, ra­dio je u ame­ri­kan­ske rud­ni­ke pro dva­des i ku­sur go­di­na. Tek su mu se bi­li ro­di­li bli­zan­ci si­no­vi, Mi­loš i Gle­do, kad je oti­šao na za­ra­du. Kad se vr­nuo, Mi­loš se bio za­po­pio i ože­nio, a Gle­do je s maj­kom dr­žao ku­ću i ba­šti­nu. Jed­no­ga da­na Gle­do ti pri­vi­di da otac nje­gov pa­še oko se­be do go­le ča­pre će­mer pun pun­ci­jat žu­ti­jeh du­ka­ta. Nit mu za nji zna­ju si­no­vi ni že­na. Ot­pa­ši­vao se đe ne vi­di ni­ko, te bro­jio du­ka­te i su­šio ih da se ne uma­lu­ša­ju od zno­ja. Dok se otac jed­nom ku­pao u za­plo­čak ni­že ku­će, Gle­do se pri­vu­ci te mu ukra­di će­mer z du­ka­ti­ma! Zdi­pi će­mer, sa­krij ga na ne­vi­dov­no mlje­sto i vr­ni se u ku­ću kao da ni­šta ni­je ni bi­lo. Śe­di on s maj­kom i raz­go­va­raj o ne­če­mu, ali ne­ma oca da se vr­će sa za­ploč­ka. Iza­đi pred ku­ću, zov­ni oca, ne­ma da se ozi­va. Po­tr­či na za­plo­čak – kad imaš šta vi­đe­ti: sto­ji ro­ba đe je i sta­ja­la, oca ne­ma. Za­ko­e­vi­te­zaj Gle­do, zbu­baj se se­lo, pro­mu­ti ča­kljom kroz vo­du i na­đi top­ca. Gle­do se is­po­vi­je­dao Igu­ma­nu da ni­kad ni­je bio na­či­sto da li je ka­plja stre­vi­la oca kad je vi­dio da mu ne­ma će­me­ra z du­ka­ti­ma pa se mr­tav s pa­ra­pe­ta stro­va­lio u vo­du, ili se na­mljer­no šklju­kao u za­plo­čak od ja­da za iz­gu­blje­ni­jem bla­gom. Lak­še bi umro kad bi znao isti­nu, re­kao je Gle­do Igu­ma­nu.

Bi­li su u će­me­ru dva­de­set i tri du­ka­ta ka­da ga je ap­no oja­đe­li Gle­do. De­set je po­tro­šio na raz­ne na­či­ne pri­je no je do­pa­nuo rop­stva, a tri­na­es je imao pri se­be. U rop­stvu ni­je stio ni­je­dan po­tro­ši­ti, Bi­li su du­ka­ti u isti će­mer, a će­mer je Gle­do ve­zao oko pa­sa do go­le ča­pre ka­ko mu ga je i otac ve­zao. Za­mo­lio je Igu­ma­na da mu će­mer ot­pa­še i da ga se­be pri­pa­še. Igu­man je će­mer pri­pa­sao, tri du­ka­ta po­tr­o­šio iz će­me­ra dok je bio u rop­stvu, a kad se vr­nuo u Pra­skvi­cu če­te­res i tre­će go­di­ne od­pa­sao je će­mer. Za ona tri du­ka­ta što je po­tro­šio u Ka­va­ju, ku­pu­ju­ći lje­ba se­be i dru­go­me, oči­tao je u Ma­na­stir tri mo­li­tve za Gle­do­vu du­šu, a će­mer s pre­o­sta­li­je de­set du­ka­ta od­nio u Rva­še da pre­da ne­ko­me od Gle­do­ve va­mi­lje ako bu­de ži­ve če­lja­di. Ni­je za­te­kao ži­vu Gle­do­vu maj­ku, no je u ku­ću na­šao po­pa Mi­lo­ša š nje­go­vom va­mi­ljom. Kao što sam ti na­me­nuo, pop Mi­loš je po­blje­gao iz Ba­nja­na s po­pa­di­jom De­san­kom i s ma­li­jem Da­ni­lom kad je Še­gr­to­va voj­ska ba­nu­la če­te­res i tre­će. Pop se po­tlje ra­ta ni­je vr­tao na pa­ro­hi­ju u Ba­nja­ne no je ostao za­stal­no u svo­je Rva­še. Okle će se vr­nu­ti kad su no­ve vla­sti po­tlje ra­ta uda­ri­le čiv­te po­po­vi­ma i plju­nu­le na cr­kvu gr­đe no da je bi­la dža­mi­ja.

Igu­man Bo­ris ni­je ka­ži­vao po­pu Mi­lo­šu za Gle­do­vo is­po­vi­je­da­nje, no je re­kao da mu je Gle­do na sa­mrt­nu uru pre­dao te­ški bož­ji ama­net da mu će­mer z du­ka­ti­ma pre­da ni­ko­me dru­go­me do bra­tu ro­đe­no­me. Is­pri­čao mu je i za ona tri du­ka­ta što je u Ar­ba­ni­ju po­tro­šio i ka­ko je u Ma­na­stir oči­tao za­u­po­ko­je­ne mo­li­tve za Gle­do­vu du­šu.

Eto ta­ko se na­mlje­sti­lo da se upo­zna­ju i spri­ja­te­lje pop Mi­loš i igu­man Bo­ris. Spri­ja­te­lji­li se, Igu­ma­nu se svi­dio Da­ni­lo da ga ško­lu­je za svo­ga na­sljed­ni­ka, za­nu­dio po­pa da mu dâ Da­ni­la, pop je­dva do­če­kao i – ta­ko se Da­ni­lo pro­du­žio u ka­lu­đe­ra Ga­vri­la. Kad mi je Igu­man is­pri­čao o Gle­du, Da­ni­lo­vu stri­cu, ono što si i ti od me­ne čuo, a to mi je po­vlje­rio po­tlje Ga­vri­lo­va bljeg­stva, na kra­ju do­da­de po­koj­nik:

– Ne tre­ba se ču­di­ti što je Da­ni­lo osta­vio Časni krs a pri­va­tio za ame­ri­kan­ske do­la­re i za žen­sku pr­sli­nu, ima­lo mu je to po ko­me do­ći. Đa­vo­li su na­u­či­li Gle­da da ukra­de očev će­mer z du­ka­ti­ma, on­da su đa­vo­lji du­ka­ti po­ve­li me­ne u Rva­še i Da­ni­la sta­ni­li pre­ko mo­ra de­be­lo­ga. Ta­ko se šće­lo, moj No­vi­ca!

Na­mlje­sti­lo se i da sam bio u Pra­skvi­cu kad je igu­ma­na Bo­ri­sa zgo­di­la i dru­ga str­ko­ti­na, tri pu­ta gr­đa no i ona ko­ju je šče­kao z Da­ni­lo­ve stra­ne. Jes ga va­la ši­nu­la po sred sre­da­no sr­ca, i po­mo­gla mu je da umre pri­je ro­ka. Po­tlje to­ga tre­va nje­go­vo­ga, ja vi­še ni­je­sam lje­ti odio u Pra­skvi­cu da lje­tu­jem i da se za­gr­ćem s vre­lom pr­ži­nom na mor­sku oba­lu.

To je bi­la ilja­du de­ve­sto še­set i sed­ma go­di­na. Oti­šao ja u Pra­skvi­cu uoči Ili­nad­ne. Do­đi, kad ta­mo ni­šta ni­je na ono mlje­sto đe je bi­lo. Sve si­nu­lo i trep­ti, a igu­man Bo­ris na de­ve­to ne­bo. Ma ne­ma se kad sa mlom ni upi­ta­ti, no pro­li­je­će iz Ma­na­sti­ra u ko­nak i iz ko­na­ka u Ma­na­stir; zba­čio ka­mi­lav­ku z gla­ve da mu ne sme­ta, za­vr­nuo ru­ka­ve i pre­sla­že ma­na­stir­ske knji­ge. Pi­tam šta se to či­ni, kad ka­žu da se do­go­di­lo ne ma­lo ču­do no ve­li­ko! Do­bio Igu­man iz­vlje­šće iz Be­o­gra­da da će srp­ski pa­tri­jark obi­ći Pr­askvi­cu na Ilin­dan i nje­mu, igu­ma­nu ma­na­sti­ra Pra­skvi­ce Bo­ri­su Ka­ža­ne­gri, pri­ši­ti na pr­si me­da­lju Sve­to­ga Sa­ve kao pri­zna­nje za nje­go­va dje­la ot­pri­je ra­ta, dok je rat tra­jao i po­tlje ra­ta. Na­me­nu­to po­seb­no u iz­vlje­šće da se ni­kad ne mo­re za­bo­ra­vi­ti do­ček ta­li­jan­sko­ga oku­pa­to­ra u Pra­skvi­cu kad mu je umlje­sto ov­na s ro­go­vi­ma Igu­man is­pe­kao ko­ko­ta brez gla­ve. Bo­že sve­ti ka­ko bi­ja­še igu­man Bo­ris uz­le­tio. Pre­sla­že knji­ge a na­bra­ja sve ma­na­sti­re ko­je će pa­tri­jark po­śe­ti­ti na svo­me sve­to­me pu­tu od Be­o­gra­da pre­ko Vi­so­ki­je De­ča­na do Pra­skvi­ce. Na­bra­ja ma­na­sti­re srp­ske po Ko­so­vu i Me­to­hi­ji, on­da pri­bra­ja Sve­tu Tro­ji­cu kod Plje­va­lja, pa Ostrog i Mo­ra­ču. Po­tlje Pra­skvi­ce pa­tri­jark će pro­du­ži­ti na Ce­ti­nje da ce­li­va Sve­to­ga Pe­tra Ce­tinj­sko­ga, i da na vr Lov­će­na oči­ta slu­žbu bož­ju u cr­kvu đe po­či­va Vla­di­ka Ra­de. U ze­ma­nu, ve­li Igu­man, bi­lo je srp­ski­je pa­tri­ja­ra­ka ko­ji su ob­la­zi­li Ostrog i Ce­ti­nje, ali Pra­skvi­cu će š nje­go­ve stra­ne na śu­tra­šnji Ilin­dan pr­vom sun­ce ogri­ja­ti. Pa ti sad ra­ču­naj: Pra­skvi­ca je po­dig­nu­ta na­mlo­go pri­je Ko­so­va, a pa­tri­jark srp­ski u nju će se pr­vi put Bo­gu po­mo­li­ti ilja­du de­ve­sto še­set i sed­me go­di­ne. Zar se on­da tre­ba ču­di­ti Igu­ma­nu što bi­ja­še us­per­jao, ma ne ču­di mu se da uz­le­ti na ne­be­sa!

Igu­ma­nu su po­ma­ga­la tri ka­lu­đe­ra iz tri dru­ga pa­štrov­ska ma­na­sti­ra da pre­bri­še i tre­sne sva­ku sa­tvar ko­ja se ču­va u Ma­na­stir­ da do­ka­žu­je sva­ko­me ko će da vi­di pro­šlos ple­me­na pa­štrov­sko­ga. Ja sam ti te stva­ri spo­mi­njao, po­seb­no Vla­di­čan­sku kru­nu ko­ja pam­ti ca­ra Dušana Sil­no­ga, Ča­sni krs što pam­ti Sve­to­ga Sa­vu i Kr­staš bar­jak ko­ji su Pa­štro­vi­ći sle­pr­ša­li kad su pot­pa­li pod La­ti­ne, a osta­vi­li ga u Pra­skvi­cu da se priśe­ća­ju svo­je ca­re­vi­ne. Sto­li­ca sa zlat­ni­jem kr­stom na na­slo­nu, ko­ja još ot­pri­je Ko­so­va če­ka pa­tri­jar­ka da na nju po­či­ne, is­pa­ja­na i oka­đe­na i mak­nu­ta š nje ona svi­le­na uzi­ca s ko­jom je pre­ve­ži­va­na da se ni igu­man ne mo­re pre­va­ri­ti da śe­de đe mu ni­je mlje­sto. Kne­žev­ski ta­vu­lin od ka­me­na cr­kven­ka­sto­ga če­ka pred Ma­na­stir na isto ono mlje­sto đe je sta­jao dok su kne­že­vi oko nje­ga si­đe­li kad su mi­ri­ta­li s Pa­štro­vi­ći­ma. Bi­ja­še ta­vu­lin pre­kri­ven s cr­ve­nom ta­va­jom na ko­ju je po sre­di­ni iz­ve­zen krs svi­le­ni­jem ibri­ši­mom.

Bi­ja­še od­re­dio igu­man sva­ki po­nu­đaj od pi­ća i je­sti­va ko­ji va­lja met­nu­ti na kne­žev­ski ta­vu­lin pri­je no ogla­se zvo­na da je Pra­skvi­ca do­če­ka­la ono što je že­lje­la i do­že­lje­la. U gra­du Ba­ru na pri­mor­je ra­ste ma­sli­na ko­ja je pr­vom ro­di­la one go­di­ne kad su Je­vre­ji ra­za­pe­li Isu­sa Hri­sta na krs. Za­la­ma­le su je sve voj­ske pek­si­jan­ske, gor­je­le je va­tre ze­malj­ske i ga­đa­li gro­mo­vi ne­be­ski, ali ni­šta joj ni­je mo­glo do­a­ka­ti. Što je vi­še že­že­na i za­la­ma­na – sve je ze­le­ni­ja i gra­na­ti­ja bi­va­la. Na ci­je­loj kru­gli ze­malj­skoj ima­ju sa­mo još dvi­je ma­sli­ne ko­je bar­skoj mo­gu bi­ti dru­ga­ri­ce. Jed­na se gra­na u Sve­tu Go­ru, od nje je Sve­ti Sa­va štap iž­đe­ljao kad se spre­mao na put da po­śe­ti Hri­stov Grob. Dru­ga se ma­sli­na ze­le­ni u sve­to­me Je­ru­sa­li­mu gra­du is­pod ko­je je la­do­vao Jo­van Kr­sti­telj pri­je no je Isu­sa kr­stio. E, Igu­man je Bo­ris do­ba­vio ulja što je is­ci­je­đe­no iz plo­da s re­če­ne bar­ske ma­sli­ne da se na to ulje opri­ga­ju pri­ga­ni­ce i da se š nji­ma po­nu­di pa­tri­jark. Med da se za­me­de te pri­ga­ni­ce spre­mi­li su ostro­ški ka­lu­đe­ri, a ku­pi­le su ga če­le što su se u ostro­šku ka­me­nu no­ru uši­ka­le one go­di­ne kad je Sve­ti Va­si­li­je uda­rio po­du­mi­jen­tu Ostro­gu. Ta­da se uši­ka­le a još se ni­je­su is­tra­ži­le no jed­na­ko su­ču da­nas i on­da iz uli­šta ka­me­no­ga. Ka­lu­đe­ri ostro­ški iz te ka­me­ne du­bo­vi­ne med ne va­de no sa­mo uva­te u su­de tok me­de­ni kad pro­vre niz li­ti­cu uz va­ro­pek ilin­šta­ka. Vi­no je na­ba­vlje­no iz crm­nič­kog se­la Li­mlja­na se­dep to­ga što je Sve­ti Pe­tar Ce­tinj­ski pri­če­stio voj­sku s vi­nom iz isto­ga se­la kad je kre­nuo na Kru­se da do­če­ka pa­šu Bu­ša­tli­ju ko­ji vo­di svu Ar­ba­ni­ju na Cr­nu Go­ru. Ra­ki­ju su do­ni­je­li iz Do­br­sko­ga Se­la kraj Ce­ti­nja okle je Vla­di­ka Ra­de na­suo de­mi­ža­nu ra­ki­je da no­si na dar ru­sko­me ca­ru Ni­ko­la­ju. Kad je ru­ski car š njo­me Vla­di­ci na­zdra­vio, za­kleo se da bo­lje ra­ki­je lo­zo­va­če niz svo­je gr­lo ni­je pu­štao. Do­br­ske ra­ki­je po­ma­lo je pri­pi­jao isti Vla­di­ka Ra­de dok je plje­vao Gor­ski vi­je­nac.

         I pro­mi­sli če­mu se još igu­man Bo­ris do­mi­slio da do­če­ka srp­sko­ga pa­tri­jar­ka u Pra­skvi­cu. Spre­mio je jed­no­ga Pa­štro­vi­ća u se­lo Ba­ji­ce kod Ce­ti­nja da do­ne­se ne­ko­li­ke kr­to­le ko­je je na­u­mio is­pe­ći i vru­će ih sta­vi­ti na ta­vu­lin pred pa­tri­jar­ka. Pi­taš me zar ni­je ba­rem kr­to­la svu­da ista i po če­mu je ba­jič­ka odvo­ji­la. Ni­je svu­da ista, a ba­jič­ka se od sva­ke dru­ge odvo­ji­la! Ni­je po­sta­ja­lo kr­tol­skog śe­me­na u Cr­nu Go­ru pri­je no se u Ru­si­ju za­vla­di­čio Sve­ti Pe­tar Ce­tinj­ski. Sve­tac je do­nio iz ze­mlje Ru­si­je tri kr­to­le i dao ih svo­me uja­ku u se­lo Ba­ji­ce da ih po­sa­di. Maj­ka Sve­to­ga Pe­tra bi­la je od Mar­ti­no­vi­ća iz Ba­ji­ca. Z bla­go­slo­vom Sve­to­ga Pe­tra iz­ve­lo se od te tri kr­to­le śe­me za svu Cr­nu Go­ru. Ta­ko se u nas kr­to­la uti­ći­la i glad iz na­ro­da iš­će­ra­la.

Da ti vi­še ne du­ljim pri­ču o sti­mi ko­ju je Igu­man pri­pre­mao za pa­tri­jar­ka, sa­mo zna­di da ni­šta pro­sto ni­je smlje­lo ići na kne­žev­ski ta­vu­lin, no sve što se ta­mo po­sta­vlja ve­zi­va­lo se po ne­čim za cr­kvu i sve­te do­ga­đa­je. Po­vr sve­ga, Igu­man je ku­pio ov­na tre­će­pre­od­ni­ka da ga is­pe­če s ro­go­vi­ma i met­ne uci­je­lo na ta­vu­lin kne­žev­ski pred pa­tri­jar­ka. Ni­je klao ov­na se­dep to­ga da mu pa­tri­jark svr­će gla­vu, no sa­mo da do­ka­že da se Pa­štro­vi­ći dr­že za­vje­ta ko­ji su us­to­va­li one go­di­ne kad su pot­pa­li pod la­tin­sko­ga kra­lja iz Mle­ta­ka. Dr­že se za­vje­ta da ne na­vr­ću na ra­žanj pe­ci­vo z gla­vom dok ne za­śe­de srp­ski car na pri­je­sto­lje ka­ko je i si­dio pri­je ko­sov­ske po­gi­bi­je. Kao što sam ti na­me­nuo, Igu­man Bo­ris je is­pe­kao pr­vo pe­ci­vo z gla­vom one go­di­ne kad je kralj Alek­san­dar za­vla­dao s Ju­go­sla­vi­jom, evo dru­gom kad do­di u Pra­skvi­cu pa­tri­jark srp­ski. Pa­tri­jark – ve­li Igu­man, ni­je car, ali mo­re sta­ti na mlje­sto srp­sko­ga ca­ra ko­je­ga ne­ma.

Ne re­koh ti da su pa­tri­jar­ka pra­ti­la tro­ji­ca vla­di­ka, pa su za kne­žev­ski ta­vu­lin po­sta­vlje­ne tri sto­li­ce brez na­slo­na za njih tro­ji­cu i če­tvr­ta s na­slo­nom za pa­tri­jar­ka. Ni­je to ona sto­li­ca iz Ma­na­sti­ra ko­ja ga če­ka ot­pri­je Ko­so­va, ona se iz Ma­na­sti­ra ne iz­no­si, na nju tre­ba da śe­di pa­tri­jark dok mu če­ljad u Ma­na­stir pri­stu­pa ru­ci da pri­mi bla­go­slov iz nje­go­vi­je usta i da mu ru­ku ce­li­va. Śe­ćaš li se re­koh ti, ta je sto­li­ca iz­no­še­na sa­mo jed­nom ot­ko je na­či­nje­na: kad je na­re­dio gu­ber­na­dur Pir­ci­jo da mu je iz­ne­su. Iz­ni­je­li su mu je, pa si vi­dio ka­ko se pro­veo na njoj śe­de­ći.

Igu­man Bo­ris bi­ja­še spre­mio jed­nu ma­ve­nu te­ku, bo­či­cu cr­ve­no­ga ma­sti­la i pe­ro iz or­lo­va re­pa ko­je se ču­va u Ma­na­stir. S ti­jem pe­rom pot­pi­ši­va­li su se pa­štrov­ski kne­že­vi kad su pi­sa­li pre­su­de i se­ten­ci­je. S ti­jem pe­rom na­pi­sa­na je i za­kle­tva pa­štr­ov­ska da će za­na­vi­jek osta­ti u vlje­ri pra­vo­slav­noj, i da ne­će pe­ći pe­ci­vo z gla­vom dok s Pa­štro­vi­ći­ma la­tin­skim kra­lje­vi vla­da­ju. S ti­jem is­ti­jem pe­rom či­nio je pi­sa­ni­ju Sve­ti Ste­van Šti­ljan dok je ze­mljom odio. Sve­ti Šti­ljan ro­đen je u Pa­štro­vi­će i kr­šten je u ma­na­stir Pra­skvi­cu. Ve­li Igu­man da oće s oti­jem pe­rom da osta­vi za­pi­sa­ni­je – ne­ka se zna do Stra­šno­ga Su­da kad je pr­vom do­šao pa­tri­jark srp­ski u Pra­skvi­cu, i kad je po­tlje sun­ca ne­be­sko­ga dru­go sun­ce ogri­je­lo Pra­skvi­cu i sve Pa­štro­vi­će. Re­ka­še po­koj­nik, da sun­ce mo­re omr­znu­ti po­pod­ne kad obe­či na Pra­skvi­cu, a pa­tri­jark ne mo­re ni­kad ni do­vi­je­ka. I ovo zbo­ra­še po­koj­ni Bo­ris:

– Još kad bi se smi­lo­vao Go­spod sve­mo­gu­ći da za­klo­pim tre­pa­vi­ce kad za­vr­šim za­pi­sa­ni­je, bio bih naj­bla­že­ni­ja du­ša ka­lu­đer­ska na udu­tu ko­ji­em je Sve­ti Sa­va pro­la­zio.

Uve­če, uoči Ili­nad­ne, igu­man Bo­ris ni­je za­spi­vao! Li­je­gao je dva–tri pu­ta, ali san mu na oči ni­je do­la­zio. Dr­lja­sio je s kre­ve­ta u zo­rin cik i obu­kao se ka­ko ni­je pri­je. Va­zda je no­sio ve­du man­ti­ju, a sad obu­kao no­vu is­pod kon­ca. I ka­mi­lav­ku je pro­mi­je­nio, sa­mo ni­je no­vu na­sta­kao no jed­nu što je ma­lo mla­đa od ma­na­sti­ra Pra­skvi­ce. Tu je ka­mi­lav­ku na­ba­vio i po­ka­bao tre­ći po re­du igu­man Pra­skvi­ce ko­ji se pre­sta­vio, u istu ka­mi­lav­ku, dok je u ol­tar plje­vao bož­ju li­tur­đi­ju. Ka­mi­lav­ka bi­ja­še sta­ra i po­veš­ča­la, osu­la joj se po­ru­bi­na i pro­gle­da­la na dva–tri mlje­sta, ali ni­je pa­la Igu­ma­nu na uši kao što pa­da nje­go­va ka­mi­lav­ka. Bio, pri­li­kom, sit­ni­je gla­ve nje­zin pr­vi sa­i­bi­ja te je igu­ma­nu Bo­ri­su ne­ka­ko čuč­nu­la na gla­vu i ot­kri­la ši­ro­ko če­lo Igu­ma­no­vo. Da zna Bo­ris ka­ko mu mu­dro če­lo iz­gle­da kad u nj po­gle­daš, na­ba­vio bi ka­mi­lav­ku ko­ja mu ne spa­da na uši. Obu­kao se Igu­man i na­sta­kao sta­ru ka­mi­lav­ku, a oči mu do­šle mla­đe i okru­gli­je no što i je­su. Bi­je na­kva unu­tra­šnja va­tra iž nje­ga, iz­be­čio Igu­man strâ te u j po­gle­da­ti! Li­ce mu se za­te­glo kao du­ga ne­be­ska, svi­je­tli mu če­ra kao sve­cu s iko­ne, pre­stao da pre­bra­ja bro­ja­ni­ce no ih pre­tu­ra iz ru­ke u ru­ku, vas trep­ti – či­ni ti se da će se ra­zle­će­ti u ti­rin­ti­ke!

I pro­mi­sli šta je još Igu­man bio na­u­mio i uči­nio. Ni­je na Ilin­dan do­pu­štio Pe­i­ki da što do­va­ti s ru­ka­ma, no joj na­ba­vio ru­vo da se ob­u­če kao ka­lu­đe­ri­ca i tut­nuo joj bro­ja­ni­ce u ru­ke. Isto žu­te kao i nje­go­ve sa­mo im sit­ni­je mrn­đu­le i vi­si z bro­ja­ni­ca svi­le­na ki­ta uve­za­na žu­ti­jem ibri­ši­mom. Ri­je­šio Igu­man da Pe­i­ku za­ka­lu­đe­ri, za­ka­lu­đe­rio je ju­tros kad je no­vu man­ti­ju obu­kao i dao joj ime Jev­do­ki­ja. Čim se smi­ri pa­tri­jar­kov do­ček u Pra­skvi­cu, Jev­do­ki­ja je tre­ba­lo da ode za­na­vi­jek u ma­na­stir Sve­tu Pa­tri­jar­ši­ju kod Pe­ći đe se sa­mo ka­lu­đe­ri­ce Bo­gu mo­le. Ne­ka i ona mu­če­ni­ca, ve­li Igu­man, na­đe svoj smi­raj, za­slu­ži­la ga je s ra­dom i s po­na­ša­jem ot­ko sam je uveo u ma­na­stir­sku su­vo­tu, po­pri­je no je po­gi­nuo kralj Alek­san­dar, pa do da­na­šnje­ga da­na kad će nas pa­tri­jark svi­je bla­go­slo­vi­ti. Kad joj je du­ša kao i če­le ne­ka ide u svoj roj!

I ču­ješ ju­na­če, pre­tvo­ri mi se da to ni­je ona pr­va Pe­i­ka što no­si ti­pu na tipu, što je kr­pom re­sa­čom za­vo­ši­la sve sem vid oči­nji. Do­šla Pe­i­ka vi­so­ka žen­ska, še­sno odi, ka­mi­lav­ka je pro­pi­to go­spoc­ki pod­ni­je­la, a pu­ste oči kao dva vil­dža­na ka­ve­na, još da ni­je­su kle­te upla­ka­ne! Dav­no je ka­za­no: obu­ci panj – eto ti ba­na! Ja­do moj, is­pod re­sa­če i oni­je ti­pa ni­je se mo­glo vi­đe­ti ka­kav je to žen­ski snop bio u nje­zi­noj mla­do­sti. Mo­reš pro­mi­sli­ti ka­kvo­ga je bi­la Pe­i­ka žen­sko­ga śe­na i po­gle­da kad se za­le­tio na nju na­kav bož­ji pro­klet­nik da joj pre­re­že je­zik i pro­svr­dla ušne op­ne s iglom šić­ka­rom! E da­bog­da mu se du­ša i na onaj svi­jet raz­gu­ba­la! Ko zna ka­kva je ta ckvrn i bi­la: da je Pe­i­ka ima­la mu­ški pi­jez kod ku­će spra­ma svo­je đov­de i žen­sko­ga sta­sa i obra­za, bez­be­li ne bi tra­ži­la pra­za u tuđ tor!

Obu­kla Pe­i­ka ka­lu­đer­sku đe­i­si­ju, po­če­la s pr­sti­ma da pre­bra­ja bro­ja­ni­ce, ali ne mo­re da us­preg­ne su­ze no joj mi­le bu­rič­kom niz obra­ze. Da li od ra­tlu­ka što će je od sa­da svak na­zi­va­ti se­strom Jev­do­ki­jom, i što ide u Sve­tu Pa­tri­jar­ši­ju đe se kru­ni­šu srp­ski patri­jar­si, ili od ne­ka­kvo­ga nje­zi­no­ga ja­da ne­vi­dov­no­ga – ne znam ti ja. Ma jes od ne­šta.

Osva­nu­lo ćar­no ilin­sko ju­tro, još ne­ma ni de­vet ura a na­rod pri­do­la­zi na bro­te, pri­ti­sa­kao svi­jet ko­li­ko je ma­na­stir­sko­ga udu­ta. Đu­tu­ru­mi i zlo­ži­vot­na če­ljad po­pa­da­li is­pod čem­pre­sa, va­ta­ju ari­ju kao ri­be na su­vo, a je­dan omla­đi ka­lu­ćer za­nu­đa ih s vo­dom. U jed­nu mu ru­ku cr­ve­na la­ta s po­vra­zom a u dru­gu ckle­ni got. Do­šlo klja­ste i ate­žne če­lja­di po­do­sta. Vi­dio sam mu­ško di­je­te pri si­si, a gla­va mu tro­du­plo raz­vlje­ni­ja no u mljer­no­ga če­lja­de­ta. Sa­ču­vaj Sve­ta Bo­go­ro­di­ce i cr­na ci­ga­ni­na! Sve­za­nu mla­du že­nu vo­de dvo­ji­ca, a ona se tr­za iz ko­no­pa i gri­ze gu­bi­ce sa zu­bi­ma pa joj za­li­la krv gr­lo i ka­plje niz pr­si. Ne­ko s jed­nom šta­kom ne­ko z dvi­je, jed­no­me đe­du udla­žen vrat, a ne­ko­li­ko bo­le­sni­ka le­ži na no­si­la. Pi­tam one te ga no­se šta je bi­lo mom­ku s no­si­la kad iz­gle­da zdra­vo u pogled i čeru obraznu. Odgovaraju da je nazdrvao okli­je­ni­tio u ob­lje no­ge i da dok­to­ri ne umi­ju po­tre­vi­ti u što je nje­go­va fa­lin­ka. To bi­ja­še cr­no­ma­nja­sto i pri­klad­no mom­če, ve­le da je iz se­la Što­ja kod Ul­ci­nja, Ar­na­ut je po kr­vi i tur­ske vlje­re. Bi­ja­še još na­ro­da va­ket­no­ga i bo­le­sno­ga, no ja ih ni­je­sam za­gle­dao. Glas da će pa­tri­jark do­ći u Pra­skvi­cu pu­kao kao ma­la pu­ška pa do­vr­vlje­li vo­lje­ni i ne­vo­lje­ni, zdra­vi i bo­le­sni, mla­di i sta­ri. Eto do­šla i tur­ska vlje­ra da pri­stu­pi pa­tri­jar­ko­voj ru­ci, da na­đe spa­sa u nje­go­vu bla­go­slo­vu!

Igu­man je iz­vi­je­šćen da će pa­tri­jark stu­pi­ti s no­gom u śen ma­na­sti­ra Pra­skvi­ce tač­no u de­set ura pri­je pod­ne, ne smi­je bi­ti mi­nut vi­še ni mi­nut ma­nje. Još ne bi­ja­še ni de­vet i po, a da si iz ne­ba ba­čio ja­bu­ku, ne bi ni na što pa­da­la do na če­lja­de ko­li­ko va­ta ma­na­stir­ska avli­ja. Usi­rio se na­rod jed­na­či­to, sa­mo što je kro­za nj pu­kao usi­jek s pren­ke đe se po­ma­lja od glav­no­ga dru­ma pa do vra­ta bož­je bo­go­mo­lje. Osta­vljen ši­rok so­kak za pa­tri­jar­ka s vla­di­ka­ma. Mi­sliš da je bi­lo po­tre­be da Igu­man ko­me na­re­di da se osta­vi to­li­ka dža­da po­me­đu ono­ga na­ro­da! Ma ni­je ni re­či­cu iz­u­stio uime to­ga, no se sa­mo na­ro­du do­ka­za­lo da ta­ko uči­ni. Skr­kla se če­ljad kao grozd gro­žđa, a ču­ješ če­lu kad pro­le­ti, ne ču­ješ va­la ni da jek­ne ne­ko od bo­le­sni­ka. On­da u je­dan tren kao da se otvo­ri­še ne­be­sa! Jek­nu­še oba zvo­na, i ono za­le­to­va­no s Ma­na­sti­ra i ono što je ugla­vlje­no na dr­ve­ni zvo­nik! Jek­nu­še zvo­na ujed­no da ne mo­reš raz­u­zna­ti ko­je je ko­je, a za­bru­ja dva­des i je­dan ka­lu­đer­ski glas u Ma­na­stir. S ti­jem ot­po­če li­tur­đi­ja–do­bro­do­šli­ca tač­no u de­set sa­ti kad se na pren­ku po­mo­li cr­na li­mu­zi­na, ima ko­li­ko na mo­ru đe­mi­ja. Ne re­koh ti pri­je da je igu­man Bo­ris po­zvao iz svi­je srp­ski­je ma­na­sti­ra s pri­mor­ja i iz Cr­ne Go­re ne­đe po jed­no­ga a ne­đe po dvo­ji­cu ka­lu­đe­ra da u je­dan glas za­plje­va­ju u Pra­skvi­cu sve­tu li­tur­đi­ju–do­bro­do­šli­cu u čas srp­sko­ga pa­tri­jar­ka i od strâ ime­na Bož­je­ga! Kad slo­ži­še pra­skvič­ka zvo­na je­ku z gla­som ko­ji su uobli­li ka­lu­đe­ri, po­mi­slih da Pra­skvi­ci ni­ko­še kri­la i da se s igu­ma­nom Bo­ri­som une­se na ne­be­sa. A dan ka­kav je! Sve­ti Ili­ja uj­du­ri­sao pi­to­mi­nu i svje­ži­nu, ne da oso­je pra­skvič­ko sun­cu da upi­je­če, pu­kla mor­ska ši­re­vi­na is­pod te­be, uz­vi­si­lo se ne­bo iz­nad te­be – ne mo­reš po­tre­vi­ti ko­je je pra­vlje i ve­dri­je.

Jed­no­ga tre­na sta­do­še zvo­na i ava­zi ka­lu­đer­ski kao da ih ni­je bi­va­lo, to se iz­gle­da do­go­di ono što ni­je pri­je – eto pa­tri­jar­ka srp­sko­ga pred Pra­skvi­cu i me­đu na­rod! No da vi­diš, moj li­je­pi bra­te, zve­ka ne­na­dov­no­ga i ri­da­ni­ja na­roc­ko­ga! Da vi­diš im­ber­ta nad im­ber­ti­ma! Usta­vi se pred Ma­na­stir i ja­da­stir pro­kle­ta li­mu­zi­na, iz­le­će iž nje onaj te vo­zi, otvo­ri vra­ta z dru­ge ban­de te iz­gu­ze­lja je­dan ku­ljav kra­čan u ci­vil­nu ro­bu. Mo­re bi­ti ne­ma mu ni pe­de­set go­di­na, a i ono što ga ima u vi­si­nu izio slam­ni še­šir što mu je ši­rok oko­lo raz­vlje­ni te­lut da ga ne bi mo­gao oša­pi­ti ni ko ima naj­du­že ru­ke. Bra­ni mu še­šir sva ra­me­na te mu se od sun­ca i od ki­še, da sla­ma dr­ži vo­du, ne tre­ba bo­ja­ti. Isto ta­ke še­ši­re od sla­me na­sti­ču stranj­ski tu­ri­sti kad śe­de na pr­ži­nu mor­sku da se go­lo­gu­zi sun­ča­ju. Go­spo­din ne no­si ja­ke­tun no sa­mo ša­re­nu ko­šu­lju s krat­ki­jem ru­ka­vi­ma, a do­lje je ro­ma­ča pan­ta­lo­na, uma­ve­no su a okrat­ke. Od­bi­la mu stre­vu gu­zi­ca s jed­ne stra­ne i drob z dru­ge, pa se iźe­le ga­će u no­ga­vi­ce te mu ute­kle iz­nad no­žni­je člja­na­ka. Do­lje mu bljec­ka­ju kal­ce­te bi­je­le kao sni­jeg, a cre­vlje na no­ga­ma mre­ža­ste i cr­ven­ka­ste. Ne ski­da pri­do­šli­ca še­šir, no se ču is­pod ono­ga sun­co­bra­na, kvrk­nu kao da će pro­ni­je­ti »Do­bar dan« i on­da pi­ta ko je igu­man Bo­ris Ka­ža­ne­gra. Pri­stu­pi Igu­man, ru­ko­va se go­spo­din š nji­me, pa otr­si kao Oče­naš… Od gr­di­la mo­ga i nje­go­vo­ga za­pam­tio sam či­ni mi se sva­ku ri­ječ ko­ju je ta­da is­ka­ko­rio. Zbo­ri ova­ko, zna­lo ga ćo­ri­lo.

– Nje­go­va pre­o­sve­će­nos, go­spo­din pa­tri­jark mlo­go se za­mo­rio na du­gu pu­tu. Pu­to­va­nje nam je bi­lo svi­ma za­mor­no, a i ve­li­ka je vru­ći­na po­seb­no na pri­mor­je. Za­to pa­tri­jark ni­je u sta­nju da oba­vi pred­vi­đe­nu po­śe­tu ma­na­sti­ru Pra­skvi­ci, no je pro­du­žio u otel na Sve­ti Ste­van da se od­mo­ri. U ote­lu će bi­ti pri­re­đen sve­ča­ni ru­čak, a vi, go­spo­di­ne Ka­ža­ne­gra, tre­ba da do­đe­te u po­la dva­nes da vi se uru­či me­da­lja ko­jom ste na­gra­đe­ni za va­še dru­štve­ne za­slu­ge. Pr­vo će se va­ma uru­či­ti me­da­lja, a on­da će­te pri­su­stvo­va­ti sve­ča­nom ruč­ku na ko­me će uče­stvo­va­ti pre­stav­ni­ci dru­štve­no–po­li­tič­kih or­ga­ni­za­ci­ja So­ci­ja­li­stič­ke Re­pu­bli­ke Cr­ne Go­re i Bu­dvljan­ske op­štin­ske skup­šti­ne. Ja sam Ha­dži­o­me­ro­vić, se­kre­tar za vljer­ska pi­ta­nja u Iz­vr­šnom vi­je­ću So­ci­ja­li­stič­ke Fe­de­ra­tiv­ne Re­pu­bli­ke Ju­go­sla­vi­je i mo­lim vas, u svo­je ime i u ime nje­go­ve pre­o­sve­će­no­sti pa­tri­jar­ka, da iz­vi­ne­te što smo mo­ra­li iz­mi­je­ni­ti pro­to­kol po­śe­te s ko­jim ste upo­zna­ti iz zva­nič­no­ga ak­ta ko­ji ste do­bi­li.

Kad iz­de­kla­mo­va ovo što si čuo, pru­ži mi­ni­star ru­ku da se po­zdra­vi s Igu­ma­nom, ali po­koj­ni Bo­ris, Bog da ga pro­sti, ni­je se mo­gao ala­ver­ti­ti da i on nje­mu pru­ži ru­ku. Sle­dio mu se po­gled, a is­pa­do­še mu bro­ja­ni­ce iz ru­ke, pa se is­pred nje­ga sko­lu­ta­še užu­to kao šar­gan–zmi­ja kad za­spe na sun­ce. Ni­ti ve­li Igu­man da će do­ći na Sve­ti Ste­van ni­ti da ne­će, sti­snuo zu­be i sle­dio gu­bi­ce, sa­mo mu igra ja­bu­či­ca pod gr­lo, i pu­kla mu ru­men s obra­za niz gr­lo. Osta­lo mu sa­mo bi­je­lo če­lo is­pod šu­plje ka­mi­lav­ke ko­joj gla­va ne da ni­za se. Mi­ni­star za vljer­ska pi­ta­nja Ju­go­sla­vi­je po­dr­ža ru­ku ona­ko u vlje­tar tren–dva, pa sle­že ra­me­ni­ma, a s istom ru­kom kao ma­lo po­di­že še­šir i li­jek se po­klo­ni na­ro­du. Pro­kvr­ča »Do­vi­đe­nja«, a šo­fer iz­le­će iz li­mu­zne te jo­pet otvo­ri vra­ta z dru­ge ban­de. Uz­gu­ze­lja se šen­šir­li­ja, šklep­nu bra­va za njim, šo­fer śe­de đe i śe­di, za­pr­đe mo­tor i za­ća­nu nas dim što suk­nu oza­da iz li­mu­zi­ne, kao da nam se s prd­nja­vom za­hva­lju­je na do­če­ku. Pre­ma­če li­mu­zi­na pren­ku, a mi osta­do­smo kao gov­no na će­di­lo! Ni­ko ni­šta ne pro­go­va­ra, ma gla­sa ni­ka­kvo­ga ni­ot­ku­da dok ne za­u­ča na mo­re broc­ka si­re­na, uobli­la na krup­no, po njoj znaš da tu ima bro­da go­le­mo i da plo­vi iz­da­le­ka.

Igu­man je po­za­du­go sta­jao na ono mlje­sto đe se uko­čio kad ga je opa­li­la mu­nja iz cr­ne li­mu­zi­ne, on­da se sa­geo, po­di­gao bro­ja­ni­ce i oti­šao u ko­nak ma­na­stir­ski. Na­rod po­če da se osi­pa, ka­lu­đe­ri se po­sme­li – gle­da­ju je­dan na dru­go­ga, ni­jed­no­me se ne oki­da ri­ječ s usta da što pro­go­vo­ri i pred­lo­ži. Uz­ne­o­ri­li se na­kvi bo­le­sni­ci pa gra­ju na one te su ih do­ve­li, maj­ka đe­te­ta s pre­ko­mlje­nom gla­vom pi­snu kao gu­ja, a is­tr­že se vod­ci­ma ona zgra­nu­ta ne­vlje­sta što ko­lje gu­bi­ce, pa su­nu kroz na­rod. Pre­va­li jed­no­ga đe­da z dvi­je šta­ke, oće na­kav šta­pom da vre­sa lu­do če­lja­de, jed­ni ga su­ju, dru­gi pro­kli­nju, tre­ći se sve­mu to­me smi­ju – ma da te mi­li Bog sa­ču­va. U to evo ti igu­ma­na Bo­ri­sa pre­svu­kao se u sta­ru ro­bu: jo­pet ve­da man­ti­ja oba­kra­če oko nje­ga, jo­pet mu ka­mi­lav­ka spa­la na uši. I pro­mi­sli šta uči­ni ta du­ša! Uze za ru­ku onu že­nu s ate­žni­jem đe­te­tom, po­ve­de i śe­de je na sto­li­cu s na­slo­nom što je bi­la na­mi­je­nje­na za pa­tri­jar­ka. Sma­če len­cun s ta­vu­li­na, a ma­nu s ru­kom da se pri­ve­de zgra­nu­ta ne­vlje­sta ko­ju bi­ja­hu uva­ti­li i pri­te­žu joj ru­ke da se ne odri­je­ši. Vi­đe­še li to ne vi­đe­še, svi bo­le­sni i ate­žni i klja­sti i po­mič­ni i ne­po­mič­ni jo­snu­še kne­žev­skom ta­vu­li­nu s je­sti­vom i pi­ćem što je bi­lo na­re­đa­no i po­re­đa­no za srp­sko­ga pa­tri­jar­ka i tro­ji­cu vla­di­ka. Onda tre­nu­še i mlo­gi zdra­vi, na­let ih bi­lo, za­gr­ma­či­še s ru­ka­ma ko za je­lo ko za pi­će, te se pro­su po je­dže­ku pu­ti­jer s vi­nom iz crm­nič­ko­ga se­la Li­mlja­na. Je­dan za­tu­rio gla­vu u ne­be­sa te ti­snuo u gr­kljan bo­cu s do­br­skom lo­zo­va­čom, a ima ih bar de­set što su po­va­di­li no­že­ve i ku­stu­re pa ob­ri­je­žu pe­če­no­ga ov­na s ro­go­vi­ma. Je­dan će­di­ljak, vrat mu du­ga­čak ko­li­ko mu­ški la­kat a Bog ga usu­kao kao gu­žbu od škro­bu­ti­ne, pri­vic­nuo s ru­ka­ma za ro­go­ve te od­vr­nu gla­vu s pe­ci­va i upr­ca š njo­me iza ko­na­ka ma­na­stir­sko­ga. Če­ljad od re­da i ka­ra­ra iz­ma­kla se pa gle­da­ju, ne­ko se kr­sti, a po­ne­ko bog­me i se­i­ri, s jed­nom ri­je­či – za­me­lo se lu­do ko­lo pred ma­na­stir Pra­skvi­cu. Da te mi­li Bog sa­ču­va! Igu­man Bo­ris za sve to ne za­a­ša­va, no uzeo jed­nu pri­ga­ni­cu, što je opri­ga­na na ulje s ma­sli­ne iz Ba­ra ko­ja pam­ti Isu­sa Hri­sta, pa š njom za­la­že ate­žno di­je­te s vo­de­nom gla­vom.

No ne­ka sve­ga to­ga ka­sti­ga, a da vi­diš Pe­i­ke! Pre­o­bu­kla se i ona u pr­vu ro­bu – jo­pet na nju ti­pa na ti­pu, jo­pet se za­vo­ši­la van­cu­le­tom s re­sa­ma, sa­mo joj se oči vi­de. Pre­sta­la da pla­če Pe­i­ka, ne ov­zi­re se de­sno ni li­je­vo no uze­la ckle­nu ča­šu vo­de i pru­ža je igu­ma­nu Bo­ri­su. On pri­va­ti ča­šu iz nje­zi­ne ru­ke, ali ne obi­de vo­de no na­po­ji ate­žno di­je­te ko­je se mu­či s pu­ni­jem usti­ma pri­ga­ni­ce.

Ja sam sta­jao sa stra­ne i gle­dao re­če­no pri­ka­za­ni­je. Ne po­tra­ja ni to­li­ko dok se raš­ča­la­pa je­sti­vo i pi­će s ta­vu­li­na, na­rod zdra­vi i od na­či­na bi­ja­še se raz­i­šao, onaj što je is­ka­pio bo­cu do­br­ske lo­zo­va­če pre­va­lio se is­pod čem­pre­sa, bo­le­sni i zlo­ži­vot­ni omi­ču pro pren­ke. Ne osta va­la ni jed­no­ga od one če­te ka­lu­đer­ske, kao da u ze­mlju pro­pa­do­še. Bli­je­šti iz Ma­na­sti­ra mi­li­tar svi­je­ća što je ono­li­ki na­rod na­nio i za­ždio. Igu­man sto­ji na isto mlje­sto đe je i sta­jao, a Pe­i­ka smi­če oglo­bi­ne s ta­vu­li­na i ku­pi raz­ba­če­ne ko­šči­ne.

Ośe­tih da ne­ma vi­še ono­ga pr­vo­ga igu­ma­na Bo­ri­sa Ka­ža­ne­gre, te ja oto­le u ko­nak ma­na­stir­ski, uzmi svo­ju tor­bu sa stva­ri­ma pa pra­vo na drum da če­kam pru­gu što pro­la­zi od­ne­kle s pri­mor­ja za Ti­tov Grad. Kad sam na­lje­gao s tor­bom spo­red Igu­ma­na, pri­stu­pio sam mu ru­ci, ali ne da­de mi da ga u ru­ku ce­li­vam no se po­lju­bi s mlom u obraz. Po­lju­bi­smo se, kao ma­lo me za­gr­li i naj­lak ve­li:

– Aj­de z Bo­gom, moj No­vi­ca, sre­tan ti put i ne za­mlje­ri.

Dre­ždao sam po­ja­du za­du­go na dža­du dok ne na­lje­ze pru­ga, bi­ja­še pu­na ali pri­mi me šo­fer da sto­jim – i da­nas mu za to fa­la! Do­šao sam u Ti­tov Grad u pr­vo­mrač­je i oti­šao da no­ćim kod iste ba­be đe sam va­zda no­ći­vao kad idem u Pra­skvi­cu. Dr­ža­la je kona­dži­je i od to­ga ži­vlje­la. Uju­tro sam pod­ra­nio na voz, za­kr­cao se te pra­vo u mo­je rav­ne Ba­nja­ne. Ni­je­sam ni­kad vi­še išao na mo­re da se sun­čam u vre­lu pr­ži­nu. Mor­ska pr­ži­na i pri­mor­sko sun­ce po­bolj­ša­li su mi kr­sti lje­po­tu bož­ju te se evo i da­nas kre­ćem brez šta­pa. Bo­lje mi je mlo­go no što je bi­lo, ali da mi re­češ eto pre­da te du­ka­ta od ki­la, sa­gni se iz sto­je­će­ga sta­va i no­si ga, po­le­tio bih ti za njim ko­li­ko se pre­da me ob­re­la kr­ka­la konj­ska.

Ni­je­sam ti vi­še na mo­re išao se­dep kr­sti, ali oti­šao sam u Pra­skvi­cu kad je umro igu­man Bo­ris Ka­ža­ne­gra. To je bi­lo na go­di­nu po­vi­še po­što ga je raz­mi­nuo srp­ski pa­tri­jark i pro­du­žio u otel na grad Sve­ti Ste­van da se od­mo­ri od du­ga pu­ta. Ni­je­sam išao s vo­zom ni s pru­gom, no me po­ve­zao unuk Mi­lo­van što je in­ži­njer u Že­lje­za­ru ni­šić­ku.

Kad su za­vi­ri­li u Igu­ma­no­vu ma­ve­nu te­ku, onu što je bio na­mi­je­nio da u nju uči­ni za­pi­sa­ni­je o do­la­sku srp­sko­ga pa­tri­jar­ka u Pra­skvi­cu, ni­je­su ima­li ni­šta pro­či­ta­ti osvem Igu­ma­nov ama­net da mu se ta­ko i ta­ko spro­vod uči­ni i da mu se ti i ti lju­di na ukop po­zo­vu. Ka­ža­ne­gre, ro­đa­ci nje­go­vi, u te­ku su na­šli i mo­je ime i od­ma me z br­zo­ja­vom po­zva­li s na­zna­kom kad je sa­ra­na.

Ni­je spro­vod bio ma­nji od tri ilja­de du­ša. Uči­nje­lo mi se da se sle­glo svi­je­ta ko­li­ko i na pa­tri­jar­kov do­ček, sa­mo ne bi­ja­še ate­žno­ga i sve­o­sve bo­le­sno­ga na­ro­da. Opi­je­lo su či­ta­li i za­u­ko­po­je­ne mo­li­tve plje­va­li dva­des i je­dan ka­lu­đer, isti oni ko­je je Igu­man bio od­re­dio da či­ta­ju sve­tu li­tur­đi­ju kad se si­gu­rao pa­tri­jar­ku do­ček u Pra­skvi­cu. Sa­mo je je­ča­lo jed­no zvo­no, ono s Ma­na­sti­ra, Igu­man je u te­ku za­pi­sao da se ne uda­ra u ono dru­go što je ugla­vlje­no u dr­ve­ni zvo­nik po­me­đu Ma­na­sti­ra i ko­na­ka ma­na­stir­sko­ga. Ni­je se pred Ma­na­stir po­sta­vljao ni­ka­kav ta­vu­lin ni iz­no­še­ne sto­li­ce, žal­be­ni­ci su sto­je­ći i iz ru­ke pri­ma­li po­slu­že­nje. Bi­ja­še pe­tak, nu­đe­ni smo s vi­nom i ra­ki­jom, a mo­gao si uze­ti zr­no šip­ka i su­vu smo­kvu s plja­de­le ko­ja ti se pri­ne­se. Na gro­blje smo za­lo­ži­li po ka­ši­či­cu za­me­đe­ne pa­na­i­je.

Po­što smo sa­ra­ni­li igu­ma­na Bo­ri­sa na Ka­ža­ne­gran­sko gro­blje, đe su sa­ra­nje­ni i nje­go­vi ro­di­te­lji, za­nu­di­še me­ne Ka­ža­ne­gre, Bo­ri­so­vi ro­đa­ci, da se po­vr­nem u Pra­skvi­cu. Ne sa­mo­ga me­ne, no su za­nu­di­li sva­ko­ga ko je na­đen u ma­ve­nu te­ku i po­zvan na sa­ra­nu. Ne re­koh ti i ovo. Igu­man je sa­ra­njen u grob­ni­cu s kr­stom i na­pi­som da tu po­či­va Bo­ris Ka­ža­ne­gra, igu­man ma­na­sti­ra Pra­skvi­ce i nje­go­vi ro­di­te­lji. Ukle­sa­na ime­na ro­di­te­lja i go­di­ne nji­o­ve smr­ti i ro­đe­nja, ukle­sa­na i Igu­ma­no­va go­di­na ro­đe­nja a osta­vlje­no mlje­sto da se do­pi­še go­di­na 1969. Na tri kro­ka od re­če­ne grob­ni­ce po­zna­va se grob po­koj­ne Pe­i­ke. Ne­ma po sre­di­ni plo­če ni oko­lo ka­me­nja, sa­mo ze­le­no bu­se­nje i dr­ve­ni krs na ko­me ne pi­še Pe­i­ka no mo­na­ki­nja Jev­do­ki­ja i do­da­ta go­di­na nje­zi­ne smr­ti. Ne pi­še ni đe je ro­đe­na ni kad je ro­đe­na.

Osta­li smo u Pra­skvi­cu da si­je­li­mo do po­no­ći. Uz smo­kve se do­bro tro­ši ra­ki­ja, pa se lju­di­ma otvo­ri­lo da pri­ča­ju. Po­tlje je bi­la bo­ga­ta ve­če­ra, si­ro­ve ri­be od tri ru­ke, su­ve od dvi­je, ku­va­ne kr­to­le u gu­ke, ma­sli­na i po­mi­do­re iz tur­ši­je, a vi­na je bi­lo da i za vrat si­plješ ako ćeš. Ljeb je bi­je­li, ku­pov­ni iz pe­ka­re. Što nas po­zva­ni­ka, što bra­stve­ni­ka Ka­ža­ne­gra – tu je bi­lo mo­re bi­ti se­dam­de­set i ku­sur du­ša. Na­go­le su to bi­li lju­di, što mla­di što sta­ri, u sve ni­je bi­lo de­se­tak že­na.

Od is­ti­je Ka­ža­ne­gra tu sam noć čuo dvi­je stva­ri o po­koj­no­me igu­ma­nu Bo­ri­su ko­je ni­je­sam zna­vao. On mi to po­koj­nik ni­je spo­mi­njao, a dru­gi mi ni­je imao ko ka­za­ti. Evo što ve­le da ga je stre­vlji­va­lo.

Kad su če­te­res i pr­ve go­di­ne za­krup­nja­le bor­be po­me­đu par­ti­za­na i Ta­li­ja­na, na­mlo­ži­lo se za­ro­blje­ni­ka s ob­lje stra­ne. Či­nje­li su im spa­ču na raz­ne na­či­ne i ovi i oni, a po­tlje su pre­šli da tram­pe gla­vu za gla­vu. Daj ti me­ne za­ro­blje­nog Ta­li­ja­na evo te­be za­ro­blje­nog par­ti­za­na, na ti ofi­ci­ra što sam ga za­ro­bio, a ti mi pu­šti ta­o­ca ko­ji je spre­ma nje­ga, na te­be ovo a daj ti me­ne ono. No, par­ti­za­ni su mlo­go vi­še za­ro­blja­va­li no Ta­li­ja­ni, pa su on­da po­če­li da tram­pe za­ro­blje­ne Ta­li­ja­ne za ta­o­ce što ro­bu­ju u ar­ban­ski grad Ka­va­ju.

Kad su ne­đe po­ni­že Ce­ti­nja, ka­ko se omi­če na pri­mor­je, par­ti­za­ni za­ro­bi­li se­da­mles Ta­li­ja­na, što pro­sti­je voj­ni­ka što ofi­ci­ra, za­nu­di­li su dru­gu stra­nu da im pu­šte po spi­sku tih i tih se­da­mles ta­o­ca za se­da­mles za­ro­blje­nih Ta­li­ja­na. Ta­ko je i uči­nje­no. Ja­vi­le su ta­li­jan­ske vla­sti br­zo­ja­vom u Ka­va­ju da se re­če­ni ta­o­ci od­ma spre­me, a tram­pu je tre­ba­lo uči­nje­ti ne­đe kod mlje­sta Tu­zi. Na spi­sak tra­že­ni­je ta­o­ca bio je i Bo­ris Ka­ža­ne­gra. Ka­ko je i on do­šao na spi­sak, ko ga je sti­jo spa­si­ti i kro­što ga je ne­ko pred­lo­žio to ni­je­su spo­mi­nja­le Ka­ža­ne­gre one no­ći u Pra­skvi­cu kad smo se po­vr­nu­li z gro­blja.

No Bog ti ja­ki po­mo­gao, bi­li su iz­dvo­ji­li u Ka­va­ju re­če­ne ta­o­ce, i bio je igu­man Bo­ris svu­kao ro­bov­sku a obu­kao ka­lu­đer­sku ro­bu, kad je no­vi br­zo­jav pri­spio s isto­ga mlje­sta u Ka­va­ju. Ja­vlja­ju ta­li­jan­ske vla­sti da su se par­ti­za­ni po­pi­šma­ni­li što se ti­če ime­na Bo­ri­sa Ka­ža­ne­gre, i da­li ime na­kvo­ga dru­go­ga ta­o­ca da se tram­pi za Ta­li­ja­na. Bo­ris je on­da svu­kao ka­lu­đer­sku a jo­pet obu­kao ro­bov­sku đe­i­si­ju i ostao đe je i bio, a oni­je se­da­mles ta­o­ca na­to­va­ri Ta­li­ja­ni na ka­mi­jon s ce­ra­dom i za­kr­caj za ro­či­šte kod Tu­zi. E, Ka­ža­ne­gre su is­pri­ča­li što su par­ti­za­ni uda­ri­li na­se i vrc­nu­li se od ka­lu­đe­ra da ga ne tram­pe. Pri­ča­ju Ka­ža­ne­gre da je ova­ko to bi­lo.

Na­kav ve­li­ki par­ti­zan­ski čvo­ro­nja pri­zo­vi one te su met­nu­li Bo­ri­sa na spi­sak za tram­plje­vi­nu pa ih na­ve­ži na sva­ki pa­śi rep. Puk­ni on na nji da oni ne­ma­ju pra­vo da jed­no­ga cr­no­man­ti­ja­ša me­ću is­pred dru­gi­je ta­o­ca, ne smi­ju sto­ga što ko­mu­ni­sti ne di­žu usta­nak sa­mo pro­tiv ta­li­jan­sko­ga oku­pa­to­ra, no ga jed­na­ko di­žu i pro­ti­vu kra­lja Pe­tra u Lon­don i pro­ti­vu po­po­va i ka­lu­đe­ra ko­ji s vlje­rom za­glu­plju­ju na­rod. Ko­ji ne vlje­ru­ju u Sta­lji­na i zvi­je­zdu pe­to­kra­ku no u krs i bre­spo­sli­ce. Ni­je­su Ka­ža­ne­gre ima­le po­tre­be da mi spo­mi­nju sva­ku di­ja­ni­ju ko­ju je iz­u­stio par­ti­zan­ski ko­man­dant pro­tiv po­po­va i ka­lu­đe­ra kad sam do­sta te prôspe čuo svo­jim uši­ma, a po­ne­što i s oči­ma vi­dio. Śe­ćam se sad sti­ho­va što su plje­va­li sko­jev­ci i omla­din­ci.

Ka­lu­đe­re bra­de cr­ne

                   u bra­du ti kr­me pr­ne,

                   a ti po­pe u man­ti­ju

                   je­bem li ti po­pa­di­ju.

                   Sru­šio sam cr­kve dvi­je

                   i tre­ću ću još mi­li­je.

                   Sve­ti oče Va­si­li­je

                   ko­lko imaš fa­mi­li­je,

                   fa­la Bo­gu imah do­sta,

                   al mi pra­zna ku­ća osta.

 

Pri­ča­lo se da su sko­jev­ci u Pi­vu za­vrn­de­le­ca­li zla­tan krs u vo­de­ne bu­ko­ve is­pod Piv­skog ma­na­sti­ra, a u Mo­ra­ču su za­ždi­li ma­na­stir­ske knji­ge iz ko­jih se či­ta sve­ta li­tur­đi­ja. A gle­dao sam ne­ku Je­li­ku Ba­jo­vu s Pre­tr­že­no­ga oso­ja, što su joj po­tlje za­ga­rač­ki čet­ni­ci na mu­ke ži­vot uze­li, ka­ko iz­i­gra­va ko­men­di­ju u po­pov­sku ode­ždu iz Pu­sto­polj­ske cr­kve. Igra­la se ko­men­di­ja u ku­ću Ra­ma Lo­za­ni­ća, bi­lo ih je pe­še­ste­ro što te­ja­to­re, a Je­li­ka je pre­sta­vlja­la kra­lji­cu ka­ko je ti­je­šti ko­nju­šar kad kralj ne vi­di. Bo­ga­mi to bi­ja­še smi­je­šno gle­da­ti, svi smo se smi­ja­li i plje­ska­li s ru­ka­ma. I da ti ne pri­čam šta sam ja sve vi­dio i zap­amtio, znaj jed­no da su ta­da či­nje­na raz­li­či­ta blu­stva s cr­kvom i svje­šte­ni­jem lju­di­ma. Za­to se ne tre­ba ču­di­ti par­ti­zan­skom ko­ma­dan­tu što ni­je do­pu­štao da ka­lu­đer ide na slo­bo­du i da mlje­šte nje­ga bok­ti u Ka­va­ju ta­oc koji je po­mr­zio na kra­lja Pe­tra i na vlje­ru ri­šćan­sku.

No ne vr­ni đa­vo­le re­pom, druk­či­je se od­i­gra­lo no što je re­če­ni ko­ma­dant za­mi­slio.

Ka­mi­jon pod ce­ra­dom u ko­ji su uve­de­ni ta­o­ci Ta­li­ja­ni su pri­dru­ži­li ko­lo­ni voj­ni­je ka­mi­jo­na što se kre­ta­la iz Ar­ba­ni­je u Pod­go­ri­cu. Ne­đe kroz Ar­ba­ni­ju na­pa­ni ti ar­na­ut­ski par­ti­za­ni ko­lo­nu ta­ko što su ba­či­li bom­be na pr­vi i po­to­nji ka­mi­jon u ko­lo­ni. To je vlje­šti­na da ko­lo­na ne mo­re na­trag ni na­pri­je za­to što je ospri­je i oza­di za­če­pe one­spo­so­blje­ni ka­mi­jo­ni. Ba­či­li Ar­na­u­ti pri­li­kom do­sta bom­ba, te od ono se­da­mles ta­o­ca ni­je pre­ži­vlje­lo pi­lič­ni­ka. Izgor­je­li su ve­sel­ni­ci za­jed­no s ka­mi­jo­nom, pa im ni­je osta­lo gro­ba ni mra­mo­ra. Ko­li­ko je tu po­mla­će­no Ta­li­ja­na – ne zna­va­hu Ka­ža­ne­gre.

Ta­o­ci su po­gi­nu­li ka­ko im je zla su­du­i­na od­re­za­la, a neo­bič­no je što o toj po­gi­bi­ji ne iz­u­sti po­koj­ni Igu­man ni jed­nu re­če­ni­cu za ono de­set go­di­na dok sam u Pra­skvi­cu odio na lje­to­va­nje. Mo­re bi­ti da o to­me ni­je sti­jo pri­ča­ti sto­ga što se tu ni­če­mu ne mo­reš na­smi­ja­ti. Po­me­nuo sam ti ka­ko je po­koj­nik sa­mo ra­stao ako se pri­ča što smi­je­šno i te­ja­tor­sko.

Ni ovo dru­go, što mu se do­go­di­lo po­tlje oslo­bo­đe­nja ze­mlje, Igu­man mi Bo­ris ni­je spo­mi­njao. Ka­ža­ne­gre, nje­go­vi ro­đa­ci ve­le da mu ni­je bi­lo mi­lo da se o to­me za­u­zi­ma ri­ječ. Što ni­je ni­ka­ko se ne mo­gu do­ču­di­ti za­to što je tu bi­lo smi­je­šni­je stva­ri. No, čuj pa pro­su­di.

Na­ma­lo po­tlje ra­ta, ba­ni ka­mi­jon s ce­ra­dom pred ma­na­stir Pra­skvi­cu. Sta­ni ka­mi­jon i iž nje­ga iza­đi ud­ba­ši, na sva­ko­ga jed­na­či­ta ko­žna ka­ba­ni­ca što va­ta po­dla­ni­cu is­pod ko­lje­na. Ta­ke su ka­ba­ni­ce no­si­li ud­ba­ši u svu Cr­nu Go­ru i na pri­mor­je. Ja sad ne znam je li se Ud­ba ta­da već na­zi­va­la ta­ko ili je to još bi­la Ozna. To je sve jed­no sa­mo mu se ime pro­mi­je­ni­lo. Na­zva­li ud­ba­ši do­bro­ju­tro, a Igu­man ih za­pi­taj ka­kva ih je pre­ša ra­no do­ni­je­la u Pra­skvi­cu. Oni ni­je­su lje­po­re­či­li, no dre­to am­ba­ri da su do­šli da po­to­va­re stva­ri iz Ma­na­sti­ra ko­je tre­ba smlje­sti­ti u na­rod­ni mu­zej da se ču­va­ju i raz­gle­da­ju. Sta­ro oruž­je, ođe­ća i dru­go do­ka­žu­je ka­ko su Pa­štro­vi­ći ži­vlje­li u ze­ma­ne i sto­ga sve to tre­ba met­nu­ti u mu­zej da je na­ro­du na po­gle­du, a ne da stva­ri ča­me iz­me­đu če­ti­ri ma­na­stir­ska zi­da, da se ma­lu­ša­ju od vla­ge i ča­đa­ju od svi­je­ća ko­je ždi­ju oni što još u Bo­ga vlje­ru­ju. Ta­ko će se, na­sta­vlja­li ud­ba­ši, po­ku­pi­ti stva­ri iz svi­je ma­na­sti­ra iz Cr­ne Go­re i s pri­mor­ja jer je na­rod­na vlas osno­va­la na­rod­ne mu­ze­je u sve gra­do­ve cr­no­gor­ske i pri­mor­ske. Is­pri­ča­li to ud­ba­ši u jed­nu ka­ta­va­si­ju i on­da brek­nu­li Igu­ma­nu da ne bi­je­li zu­ba uime to­ga, jer oni se ni­je­su po­te­ži­li u Pra­skvi­cu da š nji­me de­ba­tu­ju no da svoj po­sao oba­vlja­ju.

Igu­man Bo­ris sa­slu­šaj brez zle vo­lje sve što su mu ud­ba­ši is­tol­ko­va­li, pa ih on­da za­mo­li da ma­lo sa­če­ka­ju pred Ma­na­stir dok on po­spre­mi ne­ke sit­ne stva­ri po ol­ta­ru da im se ne za­vr­zu­ju oko no­ga kad oba­vlja­ju svoj po­sao. Po­če­kaj ze­ru ud­ba­ši – kad imaš šta vi­đe­ti. Iz­la­zi igu­man Bo­ris iz Ma­na­sti­ra s na­teg­nu­tom pu­škom na go­tovs, stri­že oči­ma a škri­pi zu­bi­ma! On­da sta­ni pre­da nji s ona­ko na­pe­re­nim oruž­jem pa ospi na go­ste:

– Na­zad pa­śi si­no­vi, ko­me ni­je mi­lo da ju­tr­os sra­mot­no gi­ne pred Pra­skvi­cu! Ako ova dilj­ka ni­je ukre­sa­la po­pu An­dr­o­vi­ću što ga dru­gi­jem Obi­li­ćem na­zi­vlju, ne­će me­ne va­tr­om pre­va­ri­ti, – ove mi cr­ne ri­ze od ko­je se ne­ću raz­dva­ja­ti! Mo­re bi­ti da ni­je šće­la opa­li­ti na Ma­mut–pa­šu Bu­ša­tli­ju za­to što on ni­je sti­jo tur­nu­ti u ma­na­stir Pra­skvi­cu kao što ste vi kre­nu­li da tur­ne­te, – tu­ri­la vi Sve­ta Bo­go­ro­di­ca gu­bu na drob! Ni­je Pra­skvi­cu pljač­kao ni tur­ski pa­ša Bu­ša­tli­ja ni ni­ka­kva tu­đa vlje­ra od Ko­so­va pa ni pri­je nje­ga, a vi oće­te ju­tros da je sta­ri­cu opljač­ka­te, – da­bog­da vi se śe­me is­tra­ži­lo kao ša­re­ni­jem ko­nji­ma! Ve­li­te da će pra­skvič­ke sa­tva­ri oti­ći u na­rod­ni mu­zej da ih gle­da na­rod! A či­ji je ovo Ma­na­stir do na­rod­ni, – str­va vi se ne zna­lo! Do­di li u Ma­na­stir na­rod ili go­ve­da, – ne­ljuc­ki mi­le­te! Ču­vam li ja stva­ri za mo­je si­no­ve i unu­ke, ili za Pa­štro­vi­će i za vas na­rod srp­ski, i ne sa­mo srp­ski no za sva­ku ljuc­ku du­šu i sva­ku vlje­ru ko­ja ima oči da gle­da i prs obra­za da po­štu­je na­roc­ke sve­ti­nje pa či­je su da su! Ko je sve ovo sa­ču­vao otkad smo na Ko­so­vo car­stvo iz­gu­bi­li osvem mo­ji pre­da­ci–ka­lu­đe­ri ko­ji su se za­kle­li na sve­ti ol­tar, kao i sam što sam se za­kleo, da ču­va­mo do gro­ba Pra­skvi­cu i sve što je u Pra­skvi­cu! Ovu­da pa­sa i Mle­ča­nin i Tur­čin i Fran­cuz i Šva­bo i Špa­njol i Ta­li­jan i tu­ka i man­džu­ka, pa sve da se na­jed­no sa­sta­vi ni­je­su šte­te uči­nje­li Ma­na­sti­ru i Pa­štro­vi­ći­ma ko­li­ko ste vi ju­tr­os pod­u­ze­li da uči­ni­te, – uzeo vi sa­va­ot Bog um i pa­met, kao što vi je uzeo obraz i po­šte­nje! Ni­ko ne pre­že pri­je vas da opljač­ka naj­sta­ri­ji srp­ski ma­na­stir na pri­mor­je, – mli­je­ko vas srp­sko raz­gu­ba­lo! Vu­ci­te mi se s vi­da oči­nje­ga, smra­de ljuc­ki, pri­je no ukre­še ova sta­ra mu­nja, – mu­nja vas ne­be­ska opa­li­la kao i što će ako­bog­da! Sik­ter, zmi­jski na­ko­te, ili ću pu­ca­ti s ovo­ga sve­to­ga pra­ga okle se ni­je pu­ca­lo na Tur­či­na ni na La­ti­ni­na ot­ko je Ma­na­sti­ru met­nu­ta po­du­mjen­ta! Kao što ni­je ni do­la­zio pred ovi sve­ti prag ta­ki ljuc­ki ne­soj ka­kav ju­tros do­đe iz­ne­na­da. Da­bog­da vi to bi­lo pot­o­nje do­la­že­nje ne sa­mo ođe no na sva­ko mlje­sto đe so­bra­zni lju­di do­la­ze…

Mlo­go je još igu­man po­koj­ni Bo­ris zbo­rio dok je pred one ko­žne ka­ba­ni­ce is­tre­sao svo gr­či­lo iz utro­bi­ce, no ni Ka­ža­ne­gre ni­je­su one no­ći sve pov­tro­va­li što je re­kao, a ja ni­je­sam uva­tio sve što su ka­za­li. No da ti na­po­me­nem sa­mo još to ko je bio pop An­dro­vić od či­je su se pra­zne pu­ške one­re­di­li u ga­će ud­ba­ši.

Ma­mut–pa­ša Bu­ša­tli­ja kre­ni iz Ska­dra da spr­šti Cr­nu Go­ru, a la­tin­ski kralj mu do­pu­šti da pro­ve­de si­lu i or­di­ju pro Pa­štro­vi­ća. Kao što znaš, po­tlje Ko­so­va Pa­štro­vi­ći su pot­pa­li pod la­tin­sko­ga kra­lja iz Mle­ta­ka, pa se isti kralj pi­tao s pro­la­sci­ma kroz nje­go­vu dr­ža­vu. On se za ta­ke stva­ri pi­tao, a kne­že­vi pa­štrov­ski mo­gli su se cikva­ti je­dan z dru­gi­jem uime to­ga. Pop Ra­de An­dro­vić iz Pa­štro­vi­ća ne pri­čaj kne­že­vi­ma ni po­pa­di­ji šta je na­u­mio, no uzmi la­tin­sku dilj­ku pu­šku pa usko­či u na­kav vur­dup spo­red dru­ma ko­ji­jem će na­lje­ći tur­ska voj­ska na ala­je i bu­lju­ke.

Na­ja­ši Ma­mut–pa­ša na ata bi­je­lo­ga, a pop Ra­de tre­ni iz ono­ga vur­du­pa pa skre­ši dilj­ku u pr­si sil­no­me Bu­ša­tli­ji! Skre­ši Ra­de kao so­ko si­vi, ali pu­ška ga je s va­trom pre­va­ri­la. Ni­je pu­ška no zla sud­bi­na! Pop je pre­mlo­go ču­čao u vr­dup, pa je prâ pu­šča­ni ovla­žio te var­ni­ca s kre­me­na ni­je za nj mo­gla pri­va­ti­ti. La­tin­ka je bi­la pu­ška kre­me­nja­ča ko­ja se kroz ci­jev ozgor pu­nja i pre­pu­nja, a kre­men ukre­še var­ni­cu te prâ pri­va­ti i po­ne­se zr­no ona­mo đe me­lem ne tre­bu­je! Škro­kaj pu­ška, a Tur­ci sa­śe­ci s an­dža­ri­ma po­pa Ra­da An­dro­vi­ća ta­ko na­sit­no da mu je uvo bi­lo naj­krup­ni­ji ko­mad ti­je­la.

Cr­no­gor­ci su šče­ka­li pa­šu Bu­ša­tli­ju na se­lo Kru­se i je­ba­li oca očin­sko­ga, i nje­mu i nje­go­voj lju­toj Ar­ba­ni­ji! Ne bi tu ska­pu­la­lo tur­skog pi­lič­ni­ka da ni­je­su Cr­no­gor­ci bi­li po­ja­du po­la­pa­ni na tur­ske gla­ve. Mlje­šte da po­si­je­če tro­ji­cu kad se raz­ma­je sa­bljom oko se­be, Cr­no­go­rac ku­pi na rnja­gu ośe­če­ne gla­ve i stal­no beč­ka na rnja­gu da ga ko ne pre­kra­de. Ma­mut–pa­ši ośe­kao je gla­vu na­kav Nje­guš, ve­le da to­me mom­če­tu ni­je još bi­lo dva­des go­di­na.

Pod ča­dor pa­še Bu­ša­tli­je na­šli su Cr­no­gor­ci pu­šku dilj­ku Ra­da An­dr­o­vi­ća i pre­da­li je Sve­to­me Pe­tru Ce­tinj­sko­me ko­ji je na Kru­se ko­man­do­vao s cr­no­gor­skom voj­skom. U raz­voj bo­ja Sve­tac je po ula­sku spre­mio Ra­do­vu pu­šku pa­štrov­skim kne­že­vi­ma s po­zdra­vom da se pop An­drović mo­re mlje­ri­ti po sr­cu ju­nač­ko­me s Nik­com od Ro­vi­na ko­ji je na Čev­ska Ubla ule­tio pod ča­dor Će­haj–pa­še i stao mu no­gom pod vi­li­ce, kao što je Mi­loš stao Mu­ra­tu na Ko­so­vo. A su pri­mi­li da­rov­nu pu­šku, kne­že­vi su je pre­da­li u ma­na­stir Pra­skvi­cu da se tu ču­va do­vi­je­ka. Igu­man je on­da uda­rio u ma­na­stir­sko zvo­no te oku­pio svo pa­štrov­sko ple­me. Oku­pio ple­me i oči­tao mo­li­tve za upo­koj du­še po­pa Ra­da, ali ni­je ga u mo­li­tvu na­zi­vao Andro­vi­ćem no no­vi­jem Obi­li­ćem. Ota­da pa do da­na­šnje­ga da­na, spo­mi­nje se pop Ra­de u Pa­štro­vi­ći­ma kao no­vi Obi­lić i u knji­ge se či­ta kao dru­gi Obi­lić. Eto, s pu­škom ta­ko­ga po­pa i Obi­li­ća pre­va­rio je igu­man Bo­ris ud­ba­še kad su do­šli da z Pra­skvi­ce pljač­ka­ju sa­tva­ri ma­na­stir­ske.

Igu­man Bo­ris je u ne­đe­lju uju­tro mr­šnuo ud­ba­še is­pred Ma­na­sti­ra, a u po­ne­đe­nik uju­tro osva­nu­la su dva ka­mi­jo­na s ce­ra­dom pred Pra­skvi­cu. Oru­žni­ci su igu­ma­nu Bo­ri­su sve­za­li ru­ke na­o­pa­ko, na­to­va­ri­li ga na je­dan ka­mi­jon i spro­ve­li u Ko­tor. U dru­gi ka­mi­jon na­to­va­ri­li su ma­na­stir­ske stva­ri i oće­ra­li u na­rod­ni mu­zej. Ko­tor­ska tav­ni­ca je ona­ka ka­kva je sva­ka la­tin­ska tav­ni­ca: Vla­di­ka Ra­de ve­li da u nju po­šten do­ma­ćin ne bi sve­zao tor­no pa­šče, aka­mo­li čoj­ka ne­sret­nje­ga. Na mo­kroj sa­li­dži u sa­mi­ci brez vi­đe­li­ce igu­man je Bo­ris od­bok­tao po­vi­še no tri mlje­se­ca da­na. Od­bok­tao i na­ku­pio ra­ma­tiz u ko­sti ko­ji ga je zi­mi mu­čio i pro­dan i po­no­ći. Od tav­nič­ke me­mle i ma­lu­še na­gnji­le su mu no­ge te je i od no­ga lju­to pro­pa­tio, Bog da ga pro­sti. No ko zna kad bi se pred Igu­ma­na otvo­ri­la tav­nič­ka vra­ta da ta­da ni­je vla­dao s Cr­nom Go­rom i pri­mor­jem Bla­žo Jo­va­no­vić. Imao Bla­žo maj­ku Pi­per­ku ko­ja ni­je plju­nu­la na vlje­ru i cr­kvu kao što joj je sin bio plju­nuo, no je sla­vi­la i Bo­žić i kr­sno ime, i pri­če­šći­va­la se i osta­vi­la ama­nat bož­ji da joj se uči­ni i opi­je­lo i pa­ra­stos. Bla­žo joj ni­šta ni­je pre­pra­vljao no sve uči­neo ka­ko je za­po­vi­đe­la. Što je ta­ko je­dan ko­mu­ni­sta maj­či­nu vlje­ru po­što­vao – Ka­ža­ne­gre se one no­ći ni­je­su mo­gli do­mi­sli­ti! Ja mi­slim da mu je mo­glo bi­ti se­dep to­ga što go­spo­da­ra Cr­ne Go­re ni­je­su špi­ju­ni ima­li ko­me pro­špi­ja­ti i ob­la­ga­ti. Bi­lo ka­ko bi­lo, sa­mo Igu­ma­nu je Bog po­mo­gao što je ta­ko bi­lo. Kad je Bla­žo­va maj­ka Pi­per­ka ču­la da ka­plje u la­tin­sku tav­ni­cu igu­man od naj­sta­ri­je­ga srp­sko­ga ma­na­sti­ra na pri­mor­je, do­zva­la je Bla­ža pre­da se i na­ve­za­la ga na sva­ki pa­śi rep. Na­bru­či­la i na­ka­sti­ga­la, pa mu brek­nu­la da ča­sa ne po­ča­si no da pu­šta ka­lu­đe­ra iz zin­da­na ko­tor­sko­ga. I Bla­žo ga je od­ma pu­štao! I ne sa­mo što ga je pu­štio, no je na­re­dio da se sa­tva­ri ma­na­stir­ske, sva­ka sva­ka­ta, vr­nu u ma­na­stir Pra­skvi­cu i po­sta­ve na mlje­sta đe su sta­le pri­je pljač­ke ud­bov­ske.

E jes mi va­la i sad za div­no ču­do što Igu­man ni­kad ne spo­me­nu ni ud­ba­šku pljač­ku ni Ko­tor­sku tav­ni­cu! Okle mi ne­će bi­ti za­ču­do kad se evo i sad smi­jem če­ti na­o­ru­ža­ni­je ud­ba­ša, s kra­gu­je­vač­kim ka­ra­bi­ni­ma i s ma­šin­ka­ma, ka­ko pi­ša­ju niz gnja­to­ve pred pu­škom kre­me­nja­čom ko­ja ni­je mo­gla uždi­ti na­se tri­sta go­di­na na pa­šu Bu­ša­tli­ju i ve­zir­sko­me bi­nji­šu, a ka­mo­li da ukre­še na gov­no­ba­lje ud­ba­ške ka­ba­ni­či­na­ma do is­pod ko­lje­na. To­me se bo­lan mo­raš na­smi­ja­ti i kad se vr­neš s uk­o­pa, a eto ni­je o to­me sti­jo da pri­ča igu­man Bo­ris ko­ji je jed­na­ko ra­stao kad pri­ča i kad slu­ša ne­što če­mu se mo­re na­smi­ja­ti. A zar ni­je še­re­me­tan i sa­mi Igu­man u ve­doj man­ti­ji s du­gač­kom la­tin­kom na go­tovs ka­ko stri­že oči­ma i škri­pi zu­bi­na na prag hra­ma bož­je­ga. Za­mi­sli Bo­ri­sa kad je na­će­rao zma­je­vit po­gled, a ni­je ni­kad ra­ni­je umio ni če­lja­de kri­vo po­gle­da­ti. No sad vi­dim da ni­je isti­ni­ta sta­ra iz­re­ka da mo­reš pri­ja­te­lja po­zna­ti ako š nji­me tor­bu so­li po­tro­šiš. Ja sam bez­be­li po­tr­o­šio do­bru tor­bu so­li s igu­ma­nom Bo­ri­som Ka­ža­ne­grom, a jo­pet mu ni­je­sam sve prav­ce uva­tio. Iz­gle­da da mi je ne­što pre­šu­tio kao igu­man ne­što kao Bo­ris a ne­što kao Ka­ža­ne­gra. Ali jed­no ti na ul­ti­nu ka­žem: i to po­ma­lo što znam o nje­mu do­sta mi je da se mo­gu za­kle­ti da ne znam bo­lje­ga igu­ma­na i čo­vje­ka od Bo­ri­sa, a ka­kvi su dru­gi Ka­ža­ne­gre spra­ma nje­ga – ne umi­jem ti ka­za­ti.

Raz­met­nu­li smo se ne­đe po­po­no­ći iz ko­na­ka pra­skvič­ko­ga. Ja ni­je­sam itao da se ra­ni­je di­žem spo­rad to­ga što me vo­zi u li­mu­zi­nu unuk Mi­lo­van pa sam mo­gao osta­ti ko­li­ko mi je dra­go i kre­nu­ti kad mi je dra­go. Bi­ja­še se raz­bi­la noć, ve­dro i mlje­seč­no, ma ne ču­je se va­la ni ćuk iz dr­ve­no­ga zvo­ni­ka okle va­zda ću­či. Unuk otva­ra li­mu­zi­nu, ja se po­zdra­vljam s Ka­ža­ne­gra­ma – kad ne­što bi što mi, bo­jim se, ne­ćeš vlje­ro­va­ti. Iz­bi Da­ni­lo ili Ga­vri­lo, sve­jed­no je, kao da ni­če iz ze­mlje! I bra­da i ka­lu­đer­ska ro­ba i sve, sa­mo mi se ne­ka­ko uči­ni, ona­ko spre­ma mlje­se­ca, kao su­vlji i vi­so­či­ji no što je bio. Me­ne pro­pi­to uva­ti kao na­kav strâ te ulje­goh u li­mu­zi­nu i za­po­vi­đeh unu­ku da vo­zi. Osta Ga­vri­lo da se ru­ku­je s Ka­ža­ne­gra­ma, a ja svoj put. Ni­je­sam se vi­še po­vr­tao u Pra­skvi­cu, ni­ti sam sti­jo ko­ga pi­ta­ti bi li ono ka­lu­đer Ga­vri­lo, ko­ji je zba­čio sa se­be ri­ze ka­lu­đer­ske i po­blje­gao sa stranj­skom žen­skom u Ame­ri­ku, ili je ono bi­lo na­kvo sa­ma­šte­ni­je. Ne re­ko­še Ka­ža­ne­gre da Ga­vri­lo­va ime­na ima u Igu­ma­no­voj ma­ve­noj te­ci, ni­ti ga je iko uzi­mao u usta te ve­če­ri. Ko mu je ja­vio u Ame­ri­ku da do­đe – ako mu je ja­vio, šta mu je ja­vlje­no – ako mu je ja­vlje­no, što je on do­šao – ako je do­šao – sve to mo­re zna­ti sa­mo Sve­ta Bo­go­ro­di­ca ko­joj je po­sve­ćen Hram pra­skvič­ki, sla­va joj i mi­los!

Znam sa­mo jed­no: br­zo­jav mo­re sti­ći u Ame­ri­ku dok is­pe­češ ka­vu, a mo­reš z do­ruč­ka po­le­će­ti s avi­jo­nom iz Ame­ri­ke i sti­ći na ru­čak u Ti­tov Grad đe avi­jo­ni sli­je­ću i okle uz­li­je­ću.

JATAČKO IMANJE

Is­pod pla­ni­ne Ugro­lo­ma pu­sto sto­ji Ja­tač­ko ima­nje. To je dô od tri ra­la u jed­nu bra­zdu sa śe­no­ko­som una­o­ko­lo od se­dam ko­sa. Đe pre­sta­je śe­no­kos tu naj­or­ga­va li­sto­ber­no dr­vo, ra­nje­vi­na i luč­ko­ja­sen. Mlaz vo­de bi­je iz­nad do­la, ali se iz­vor ne raz­li­je­va po ima­nju no po­ni­re u ze­mlju. Od ka­me­ne ra­śe­li­ne okle vo­da iz­vi­re do nje­zi­na uvo­ra u pro­toč­ni zi­jev ne­ma ni tri mu­ška ras­te­glja­ja. Ali ima te­ku­će vo­de ko­li­ko je po­tre­bi­to za aj­van­ski vo­do­poj. Kad se od ima­nja pri­miš uz pla­ni­nu, do­če­ka­će te kr­sta­ta go­ra na­če­sta­na kao ko­sa na gla­vu. S jed­nom ri­je­či, ne znaš šta bi dru­go ze­mlji po­že­lio no što mo­reš vi­đe­ti na Ja­tač­ko ima­nje. Dao je Bog sve na­či­ne da se tu ne­ko na­se­li, ali na­kva sud­bi­na ne dâ ku­ći ni va­mi­lji da se odr­že na to­me udu­tu. Mo­re bi­ti da je pro­šlo vi­še no tri­sta go­di­na ot­ko se ni­ko tu ni­je na­se­lio!

Iz­nad do­la u stra­nu, a u prav­cu Ugro­lo­ma, po­zna­va se dav­na­šnja ljuc­ka omlje­za. Osta­lo je ka­me­nje od kuć­nje po­du­mi­jen­te, ali to­li­ko je ura­slo u ze­mlju kao da je zi­da­no pri­je Ko­so­va! Mo­žda se na to mi­šće ne­ko me­ća­nio i pri­je Ko­so­va, ali o to­me ze­ma­nu ni­je se ni­šta do­pri­ča­lo. Pam­ti se sa­mo pri­ča o Sa­vi­ću Ugro­lo­mi­ću iz vak­ta kad su dru­mo­ve i gra­do­ve dr­ža­li Tur­ci, a pla­ni­ne vu­ci i haj­du­ci! Bio je Sa­vić haj­duč­ki ja­tak, pa se po nje­mu i pro­zva­lo Ja­tač­ko ima­nje.

Sa­vi­će­va ba­šti­na bi­la je od­sko­či­la od car­sko­ga dru­ma naj­ma­nje tri sa­ta mo­mač­ko­ga oda, pa se Tur­ci ni­je­su tra­ga­li do nje­go­ve ku­će. Haj­duk sla­zi da sta­ne u sto­pu tur­sku, ma se Tur­čin lec­ka da iza­đe na haj­duč­ki trag.

Sa­vić ni­je bio ja­tak kao dru­gi ja­ta­ci što su, no se gla­sio kao vi­dar haj­duč­ki. Brao je lju­to bi­lje i čo­vr­tao gr­ko ko­ri­je­nje po Ugro­lo­mu te za­ga­ši­vao haj­duč­ke va­tru­šti­ne kad na­lje­gu bo­lesti, a ku­vao bla­ge me­le­me što naj­lju­će ra­ne smek­ša­va­ju. Kad je ra­na na ju­na­ku do ko­sti du­bo­ka, Sa­vić je uvla­čio u nju do dna ovo­šta­nu opu­tu da ni­za nju re­ve mar­ca i su­kr­vi­ca. Kad je ra­na plit­ka a za­gno­je­na, si­pao je na nju mr­ve od uma­lu­ša­ne mer­ti­ni­ce. Ve­li­ke ubo­je i ugru­vi­ne po ljuc­koj lu­bi­ni iz­vla­čio je ta­ko što bi zgu­lio ča­pru s ja­lo­ve ov­ce pa je ona­ko vru­ću obla­čio haj­du­ku kao ko­šu­lju. Si­ri­štem od ja­nje­ta tr­zun­če­ta ko­je je za­klao pri­je no je sta­lo da pa­se tra­vu, Sa­vić je smi­cao zlić kad se is­ko­vri­je­ži če­lja­de­tu na prs od ru­ke ili no­ge.

No ni­je haj­duk br­zo ozdra­vljao sa­mo od Sa­vi­će­vi­je me­di­ži­na, no su mu ra­ne za­ra­sta­le i se­dep po­nu­da ko­je mu je Sa­vi­će­va že­na Vi­dra pri­no­si­la. Bi­la je Vi­dra li­je­pa kao vi­la z go­re, ma pu­sta bež­đet­na. Lje­ti je ču­va­la ov­ce i ši­kala če­le, a po svu zi­mu tka­la bi­je­lo plat­no da se š nji­me haj­du­ci­ma pro lje­ta ra­ne za­vi­ja­ju. Od me­da i ov­čje jo­mu­že spra­vlja­la je pi­će ko­je pre­pi­ra bo­le­snu krv i vr­će sko­pos ži­vo­tu. S ko­ji­je će­to­va ni­je­su ov­ce u jo­mu­žu li­jek pre­no­si­le, š njih su če­le i gr­ku lje­ka­ri­ju u med pre­me­di­le. Od ti­je ilja­du li­je­ko­va, s ilja­du i ku­sur će­to­va, gor­je­le su Vi­dri dvi­je ru­že u dva obra­za. Ve­le da joj je gr­lo bi­lo bje­lje od jo­mu­že, a pro­go­va­ra­la je pi­to­mo kao da joj med ka­plje s je­zi­ka. Od nje­zi­no­ga śe­na i po­gle­da haj­duč­ke su se ra­ne omla­đi­va­le ko­li­ko i od me­de­ne jo­mu­že! Po­gled joj je bio bla­ži od me­le­ma ko­je je Sa­vić spra­vljao.

Ta­ko ti se Sa­vić Ugro­lo­mić bio pro­čuo u sve haj­duč­lji­ve go­re i pla­ni­ne od Bo­ja­ne do ze­le­nog Li­ma! No ni­je­su kod nje­ga do­di­li sa­mo ra­nje­ni i bo­le­sni haj­du­ci da tra­že li­je­ka, no i zdra­vi zdrav­ca­ti da pli­jen di­je­le i bla­go osta­vlja­ju. Ni­kad Sa­vić ni­je za­i­skao od haj­du­ka da mu pla­ti za­mu­ku i lje­ka­ri­je, ali je haj­duk znao da ne va­lja kod Sa­vi­ća pra­zne ru­ke do­la­zi­ti.

O Mi­tro­vu da­nu haj­du­ci su kod Sa­vi­ća svla­či­li svit­nu ođe­ću i ot­pa­si­va­li svi­je­tlo oruž­je. Tu se obla­či­li u pro­ste ri­ze i oto­le s no­ži­ma u po­ta­ji od­la­zi­li da zi­mu­ju ne­đe na pri­mor­je. Oni su zi­me zi­mo­va­li uz ruj­no vi­no i mla­de krč­ma­ri­ce, a Sa­vić je pod Ugro­lom pla­ni­nu oštrio is­tu­plje­ne haj­duč­ke sa­blje i do­go­nio u red nji­jo­ve to­ke i če­len­ke što su pro lje­ta okr­va­vlje­ne u bo­je­ve i meg­da­ne! Sa­vić uj­du­ri­sao haj­duč­ko ođe­lo i oruž­je, a Vi­dra na du­ge no­ći zim­ske če­la bi­je­lo plat­no da se haj­du­ci­ma na lje­to lju­te ra­ne pre­vi­ja­ju! Dok su Sa­vić i Vi­dra svo­je po­slo­ve ra­di­li, ov­ce i če­le su jed­na­ko mi­ro­va­le, a tri tor­na psa, kao tri ažda­je, ob­li­je­ta­li su po svu noć oko ku­će i po­ja­te. Ta­ko ti se od Mi­tro­va do Đur­đe­va da­na Sa­vić Ugro­lo­mić ni­je bo­jao vu­ka ni ba­u­ka, no su bi­li i on i nje­go­va Vi­dra i nje­go­ve ov­ce i če­le za­klo­nje­ni sa svi­je ba­na­da kao što su za­šti­će­ne oči u gla­vi!

Ä sva­ne Đur­đe­vo ju­tro, Sa­vić je klao ov­na tre­će­pre­od­ni­ka i vr­tio pe­ci­vo za haj­duč­ku dru­ži­nu ko­ja će se oku­pi­ti pri­je no se ola­di pe­če­na ov­nu­ji­na. I ta­ko je sva­ke go­di­ne na Đur­đev­dan i Sa­vi­ću i haj­du­ci­ma na­stu­pa­lo no­vo lje­to i no­va ala­vi­ja. Jo­pet su haj­du­ci pre­sri­je­ta­li Tur­ke i tr­gov­ce, jo­pet do­di­li pod Ugro­lom pla­ni­nu da ra­ne vi­da­ju, jo­pet su Sa­vi­ću pli­jen pre­da­va­li i kod nje­ga bla­go osta­vlja­li. Jo­pet je li­je­pa Vi­dra š če­la­ma i s ov­ca­ma pri­bi­ra­la gor­ske lje­ka­ri­je da či­ni po­nu­de ra­nje­ni­ci­ma.

Ali đa­vo ni ore ni ko­pa no dru­go­me vrat lo­mi?

Jed­no­ga da­na do­ve­di haj­du­ci ra­nje­no­ga dru­ga što mu ne­ma ni dva­de­set lje­ta. Tek ga za­ga­ri­la mr­ka na­u­sni­ca, a gle­dao se ljep­ši i od Gru­ji­ce No­va­ko­va o ko­me plje­sme plje­va­ju! Ra­njen mla­di haj­duk du­bo­ko is­pod sr­ca, eto sa­mo što se an­džar ni­je sr­ca do­va­tio! Ra­na du­bo­ka i grd­na, ali u Sa­vi­ća vlje­šta ru­ka i pro­bra­ne lje­ka­ri­je. Za tri da­na i tri no­ći vi­dar se od ra­nje­ni­ka ni­je od­mi­cao dok je iz raśe­ko­ti­ne mar­cu is­te­glio. On­da je s me­le­mi­ma ra­nu umi­rio i ju­na­ku pr­si obo­mo­tao s bi­je­li­jem plat­nom što ga je Vi­dra pro zi­me iza­tka­la.

Ni­je pro­šlo ni se­dam da­na dok se haj­duk na no­ge is­po­ra­vio i dok mu se po­vr­nu­la zdra­va če­ra u obra­ze. No baš sed­mo­ga da­na od do­la­ska haj­du­ko­va pod Ugro­lom pla­ni­nu, do­šla je Sa­vi­ću sa­i­ja da ide na vljen­ča­no kum­stvo. Zvao ga je­dan haj­duk ko­je­ga je pro­šlo­ga lje­ta iz­li­je­čio, a ko­ji se po­to­nje zi­me za­gle­dao na ja­ta­ku u mla­du krč­ma­ri­cu s rav­no­ga pri­mor­ja. Ma­nuo se pla­ni­ne i haj­du­ko­va­nja, osta­vio dru­me i bo­ga­ze, a pri­va­tio se žen­sko­ga sta­sa i obra­za! Kum­stvo se, bog­me, ne od­bi­ja, te ti Sa­vić spu­či na pri­mor­je. Dok je oti­šao, ku­mo­vao i vra­tio se – po­tro­šio je Sa­vić se­dam če­la!

Kad se vr­nuo, Vi­dra je ši­ka­la če­le u ulja­ni­ku, a haj­duk je no­že oštrio i plje­vao tan­ko gla­so­vi­to. Po­gle­daj ga Sa­vić i vi­di da su mu pr­si pre­vi­je­ne š či­sti­jem bi­je­li­jem plat­nom kao da je ju­tros pre­vi­jen. A vi­dar je bio re­kao da ne­ma po­tre­be pre­vi­ja­ti ra­nu dok se on, isti Sa­vić, ne vr­ne s kum­stva iz pri­mor­ja. Ni­šta ti on haj­du­ka ni­je pi­tao, no oti­šao u kuć­nu osta­vu đe se dr­ži trub­nja bi­je­lo­ga plat­na ko­ju je Vi­dra iza­tka­la da se haj­du­ci­ma ra­ne pre­vi­ja­ju. Po­gle­daj – kad ta­mo zvek i ka­sti­že­ni­je! Sva trub­nja po­tr­o­še­na, ni­je osta­lo plat­na što bi ma­ra­mi­cu ruč­nu na­či­nio! Vra­tio se oja­đe­li Sa­vić iz osta­ve i za­pi­tao haj­du­ka je li ko u ku­ću do­la­zio za oni­je se­dam će­la što su mu na kum­stvo po­tro­še­na. Kad je haj­duk re­kao da ni­je ni­ko, Sa­vić je u isti tren s jed­nom ru­kom str­gao bi­je­le za­vo­je s ra­nje­ni­ka, a s dru­gom ru­kom ugra­bio nož iz haj­du­ko­ve ru­ke i ga­đao ga u ra­nu ko­ja se bi­la sve­la i upi­to­mi­la. Mla­znu­la je krv iz haj­duč­ko­ga sr­ca kao što mla­za iz­vor iz ka­me­ne ra­śe­li­ne vi­še do­la Sa­vi­će­va. Mla­znu­la mo­mač­ka krv i po­škro­pi­la Sa­vi­ća po obra­zu i oči­ma! Uto­li­ko je Vi­dra ulje­gla u ku­ću! Kad je vi­đe­la šta se od­i­gra­lo, ni­je ča­sa ča­si­la no je po­le­će­la na mr­tva haj­du­ka i pri­ti­sla svo­ji­jem pr­si­ma mo­mač­ke ra­śe­če­ne gru­di. On­da je Sa­vić po­te­gao ku­bu­ru iza pa­sa, od­jek­nuo je pu­canj u vro­ve Ugro­lo­ma, a Vi­dra je ve­sel­ni­ca za­na­vi­jek po­či­nu­la. Osta­la je slju­blje­na s ra­nom na ko­ju je po­tro­ši­la svo bi­je­lo plat­no što ga je tka­la na du­ge zim­ske no­ći dok su zvi­je­zde drh­ta­le od stu­de­ni na ne­be­si­ma! Vi­dri­no je plat­no bi­lo bi­je­lo kao šnje­go­vi Ugro­lo­ma!

Sa­vić je ba­čio ku­bu­ru spo­red no­ža haj­duč­ko­ga i ona­ko kr­vav śek­nuo pra­vo u ma­na­stir Do­bri­lo­vi­nu da se is­po­vi­je­di. Is­po­vi­dio se, a ka­lu­đer za­pi­sao u knji­gu da se či­ta zlo ko­je je uči­nje­no na Ja­tač­ko ima­nje pod pla­ni­nom Ugro­lo­mom! Sa­vić se is­po­vi­je­dio i obes­tr­vio da mu se ne zna gro­ba ni mra­mo­ra!

Isti ka­lu­đer je u istu knji­gu za­pi­sao šta se po­tlje do­ga­đa­lo na Ja­tač­ko ima­nje. Moj po­koj­ni otac či­tao je taj za­pis u knji­gu do­bri­lo­vač­ku i me­ne do­pri­čao ovo što ja te­be pri­čam.

Kad je isti ka­lu­đer oti­šao s jed­ni­jem svo­ji­jem sa­bra­tom da sa­ra­ne ublje­ni­ke, Vi­dru i haj­du­ka, i da im opo­je gro­bo­ve, ima­li su šta vi­đe­ti. Bi­li su vu­ci po­kla­li sve Sa­vi­će­ve ov­ce, a me­đe­di pre­ko­ta­ri­li ulja­nik š če­la­ma. Ga­vra­no­vi su grak­ta­li i pro­li­je­ta­li iz­nad Ja­tač­ko­ga ima­nja, a tri psa su za­u­vi­ja­la u je­dan glas! Ni­je­su psi pre­sta­ja­li da vi­ju ni dok su ka­lu­đe­ri či­ta­li za­u­po­ko­je­nu mo­li­tvu, ni dok su opa­ja­li gro­bo­ve. Ka­lu­đe­ri su oti­šli, a psi se na nji ni­je­su ni okre­ta­li. Uobli­li su gla­so­ve kao da je­dan za­u­vi­ja, a is­pod vro­va Ugro­lo­ma od­go­va­ra­li su im vu­ko­vi, ali ne­ka­ko na­tan­ko i ne­jed­na­či­to kao da im se ru­ga­ju.

Isti ka­lu­đer je za­pi­sao u knji­gu i ču­do ko­je se do­go­di­lo po­tlje ra­zu­re Sa­vi­će­va ima­nja.

U isto do­ba go­di­ne kad se zlo do­go­di­lo pro­la­ju ona tri psa iz ze­mlja­ne zi­je­vi u ko­ju se sli­je­va vo­da što iz­vi­re iz ka­me­ne ra­śe­li­ne po­vi­še do­la. Kad pro­la­ju psi iz ze­mlje, slo­že vu­ko­vi iz Ugro­lo­ma da im od­go­va­ra­ju. On­da i psi pre­o­bra­te la­vež i za­u­vi­ja­nje, a vu­ci od­ma okre­nu gla­so­ve na­tan­ko i ne­jed­na­či­to kao da se ru­ga­ju vi­ja­nju iz ze­mlje. Ka­lu­đer je za­pi­sao da je to bož­je pri­ka­za­ni­je gri­je­ha ko­ji je Sa­vić uči­nio! Uči­nio je, ve­li, jed­no zlo što je ra­nje­ni­ka ubio, a dru­go što se ni­je sa­ža­lio na brež­đet­nu že­nu ko­ja je ov­ce ču­va­la, če­le ši­ka­la i bi­je­lo plat­no tka­la!

Ko je gođ po­ku­šao da se na­se­li na Ja­tač­ko ima­nje vra­tio se otu­da ne­zdre­li­ce. Po­me­đu Đur­đe­va i Vi­do­vad­ne kad ku­ka­vi­ce za­ku­ka­ju, a to je do­ba od go­di­ne kad se re­če­no zlo do­go­di­lo, pro­la­ju iz ze­mlje Sa­vi­će­vi ke­ro­vi i od­go­vo­re im ugro­lo­ški vu­ko­vi. Ko to ču­je ulje­ze mu na­kva je­žnja u pod­gr­lac, pa mu se na jed­nu či­ni da bi pla­kao a na dru­gu da bi se gro­ho­dom na­smi­jao!

Svi ko­ji su to ču­li ve­le bla­nu­li bi se da ni­je­su br­že–bo­lje po­blje­gli s Ja­tač­kog ima­nja is­pod Ugro­lo­ma.

JO­VO AR­NA­UT

Pro­zva­li su me Ar­na­u­tom kad sam se vr­nuo iz Ar­ba­ni­je. Ka­ko ta­da – evo i da­nas me ta­ko na­zi­vlju. Spr­va mi je bi­lo de­spet, bra­nio sam se i sva­đao, ali po­tlje ogu­glah. Sad bi mi bi­lo neo­bi­čo da me pre­sta­nu zva­ti Ar­na­u­tom. A što, bra­te, da me ne na­zi­vlju kad moj na­di­mak ni­šta ne ko­ri­sti me­ne ni­ti sme­ta dru­go­me! I slu­šaj­te šta će vi re­ći Jo­vo Ar­na­ut: Kad ti na­rod pri­ši­je ka­kvu za­kr­pu, sve ćeš pri­je iz­bu­ca­ti na se no nju. Osta­će ti do gro­ba kao od de­vet đe­da!

Ve­li­te šće­li biste da vi pri­čam ka­ko sam se ob­reo u Ar­ba­ni­ju? Udu­go je to pri­ča­ti, đe­co mo­ja, ali po­što ima još do­sta no­ći oću, is­pri­ča­ču. Eno Vla­ši­ći su tek pre­va­li­li Ću­re­vac, dok sva­ne mo­gao bi ko je zdra­va sa­sta­va sa­ći u Kri­vo­ši­je. Ja i dok sam bio mla­đi ni­je­sam pre­mlo­go spa­vao, kao ne­ke bu­lo­ži­ne što tru­nu pod gu­ber­či­nu vi­še od po vi­je­ka. Ja bog­me jok, no ako ugra­bim da za­spem is­pred po­no­ći, pa se ne pro­bu­dim za tri–če­ti­ri ure, sit sam ti spa­va­nja do na­red­ne po­no­ći. Ma­lo­sa­nos mi je do­šla na po­koj­nu maj­ku, Bog da je pro­sti. Spa­va­la je ma­nje no i ja, a bi­la je mlo­go la­ko­sa­ni­ja od me­ne. Što je ri­jek, ne­ka je mlje­sec beč­nuo kroz pro­zor ona se pro­bu­di­la. Još da sam pûs itro­ga da­ma­ra kao ona, e! – đe bih ti ja da­nas bio! Ja nju po­koj­ni­cu ne pam­tim baš u sve­mu ka­kva je bi­la, no mi je o njoj pri­ča­la po­koj­na tet­ka Zla­ta­na, ko­ja mi ni­je bi­la go­ra no da me ro­di­la. E pa de, aj­de da vi pri­čam što sam obe­ćao.

*        *        *

Bio sam ulje­gao u de­ve­tu go­di­nu kad je Šva­bo osvo­jio Cr­nu Go­ru. Pro­lje­tos sam na­mi­rio ma­nje dvi­je od osam­de­set, pa ti sad iz­ra­ču­naj kad je to bi­lo. Moj otac Lu­ka bio je oti­šao u Ame­ri­ku na ra­bo­tu, a po­koj­no­ga mi đe­da Sta­no­ja od­ve­do­še Šva­bi s osta­li­jem ro­bljem u Ma­džar­sku. Austrin­ska i Ma­džar­ska dr­ža­va ta­da su bi­le u smi­jes, a za­jed­nič­ke tav­ni­ce dr­ža­li su u Ma­džar­sku. Što je to bi­lo ta­ko uj­du­ri­sa­no – ne znam. Pam­tim sa­mo ze­ri­čak, kao kroz ma­glu, kad je otac oti­šao, a ka­ko su po­ve­li đe­da Sta­no­ja bo­lje znam no ono što je bi­lo pro­lje­tos.

Se­o­ski kmet Ar­so Mi­ja­tov s Pr­sli­ne, je­dan švap­ski vak­maj­stor i dvo­ji­ca na­ših što su slu­ži­li Šva­ba kao džan­da­ri i špi­ju­ni do­šli su da vo­de Đe­da. Rnja­ga oru­žni­ka da vo­de star­ca od še­set i ku­sur go­di­na! Đed opra­ši­va­še luk u bak­či­cu iza po­ja­te, a ja mu bi­jah do­nio ko­na­tu vo­de da pi­je. Kao da je i sad gle­dam: ko­na­ta od oke, oka­la­ji­sa­na iz­nu­tra kao ogle­da­lo, te­že joj dno no sva ona. Bi­la je na­či­nje­na od turs­ko­ga đu­le­ta što ga je po­koj­ni Đed do­nio sa Ska­dra kad se ra­ti­lo. Pio sam ja u mo­me vi­je­ku vo­de iz mlo­gih su­do­va, ali sla­đe ni­je­sam no iz one oka­la­ji­sa­ne ko­na­te. – Ta­man Đed pri­nio da pi­je, ma ni­je uči­nio ni dva obr­tlja­ja niz gr­lo, kad ni­ko­še ona če­tvo­ri­ca. Kmet Ar­so na­zva »Po­mo­zbog«, a je­dan od onih špi­ju­na za­u­či­ni: »Aj­de sta­ri da ideš kud i osta­li«.

Đed je po­čeo ne­što š nji­ma da se prav­da, ali ja ni­je­sam ra­zu­mio šta se zbo­ri­lo. Dr­ži onu ko­na­tu jed­na­ko u ru­ci, na­kri­vi­la mu se i ma­lo se plju­ska vo­da iž nje. Švap­ski vak­maj­stor bi­ja­še je­dan žu­talj ši­ri no du­ži, a od­va­lio uši ko­li­ko dva lo­pa­ra. No­će­šnje mi no­ći, ni­je­sam ni­kad u svo­me vi­je­ku u ljuc­kog ik­sa­na to­li­ka uve­ta vi­dio! Goj­na­te Šva­bu obr­ve, žu­ta mu se ko­sa ve­že z br­ci­ma, a oči mu ne­ka­ko za­ble­še­no gle­da­ju. Ne dao vi ga Bog sre­ta­ti! On ni­šta ne zbo­ri no stao i pu­ši, ali ja sam se vi­še pre­pao od nje­ga no od onih što zbo­re. Vak­maj­stor ma­nu ru­kom na kme­ta Ar­sa, a kmet da­de mot onoj dvo­ji­ci špi­ju­na da do­ko­pa­ju Đe­da. Sko­pa­še po­koj­ni­ka is­pod mi­ši­ce te mu is­pa­de ko­na­ta iz ru­ke i zvek­nu o mo­ti­či­cu što bi­ja­še is­pred nje­ga. Đed je bio bos, a no­va mu cr­no­gor­ska ka­pa na gla­vu. Ona dva džan­da­ra, ili špi­ju­na, – sve­jed­no je, obo­ji­ca cr­ve­ni u obraz kao uvor od pro­no­si­lje. Je­dan do­bro vi­sok, a de­blji je­dan od dru­go­ga. Jed­na­či­te im pu­ške i đe­i­si­ja. Ono­me ni­že­mu vi­sa­še oko vra­ta, na cr­ve­noj uzi­ci, pi­štalj­ka sjaj­ni­ja od one oka­la­ji­sa­ne ko­na­te. Ja ni­je­sam znao da je to pi­štalj­ka dok špi­jun ne pu­nu u nju. Na­bu­ći­še mu se obra­zi kad pu­nu, a ona pu­šti ta­nak i oštar pi­sak. Isti ta­kav glas pi­štalj­ke od­go­vo­ri s Ume­talj­ke, od ku­će po­koj­no­ga stri­ka Šće­pa­na. Ta­mo su bi­li dru­gi Šva­bi i džan­da­ri oti­šli da va­ta­ju lju­de, pa se s pi­štalj­kom jed­ni z dru­gim do­zi­va­ju i zdo­go­va­ra­ju.

Za­pam­tio sam do­bro i ka­ko je po­koj­na maj­ka za­ku­ka­la kad je vi­đe­la da sko­pa­še Đe­da. Za­ku­ka i po­tr­ča kao da ga ujad od­bra­ni, a onaj se ma­nji džan­dar ośe­če na nju te ona sta­de. Su­vra­ti se on­da u ku­ću te iz­ne­se Đe­du opan­ke š ča­ra­pa­ma i ka­ban. Imao je đed Sta­no­je ka­ban što ga je no­sio pro­dan kad je stu­de­no, a po­no­ći se š nji­me po­kri­vao. Do­no­sa­še mu va­zda na du­van jer je po­koj­nik pu­šio i pro­dan i po­no­ći. Ka­ba­ni su tka­ni od po­mi­je­ša­ne sin­ga­ste vu­ne i ko­stre­ti. Kro­je­ni su ši­ro­ko da oba­sko­če oko naj­krup­ni­je­ga čo­vje­ka. Ka­pu­lja­ča pa­da niz ka­ban do kr­sti. Mo­gao si is­pod nje­ga no­si­ti tor­bu pre­prt­nja­ču da ti ne ki­sne, a kad bi po­di­gao uvis onu ku­ku­lji­cu, mo­gao si ser­bez pod ka­ban ob­lje­si­ti pu­šku pa ne­ka je du­gač­ka ko­li­ko Mo­skov­ka. To je bo­lan ka­ban kao ku­ća: zi­mi ti po­da nj to­plo kao u ku­ti­ju, a lje­ti ne da vru­ći­ni po­da se. Le­ti š nje­ga vo­da kao s ti­ce, ne tre­ba ga pra­ti jer se za­br­lja­ti ni­ka­ko ne mo­re. U dva špa­ga ka­ba­no­va mo­re sta­ti ko­li­ko u do­bre konj­ske bi­sa­ge. Bio mi je mio ka­ban Đe­dov ko­li­ko i đed Sta­no­je. Kad sam goć za­vu­kao ru­ku u špag, na­šao sam ša­ku lje­šni­ka ili kre­men cu­kra. – Sve do ovo­ga po­to­nje­ga ra­ta mo­gao si u po­ne­ko­ga vi­đe­ti ka­ban, a sad va­la vi­še ne­ma ni­u­ko­ga. Gre­šne mi mo­je du­še, da se sad no­se ona­kve ri­ze, ma­nje bi bi­lo ra­bo­te za dok­to­re i po­te­ka­re. Za­pam­ti­te vi ovo što vi ka­že Jo­vo Ar­na­ut.

No što vi pri­čam, ve­se­la maj­ka po­tr­ča­la za Đe­dom i do­da­la mu ka­ban i obu­ću. On pri­čuč­nu te se obu, a po­koj­na maj­ka mu pri­gr­nu ka­ban. Kao da ga i sad gle­dam ka­ko za­mi­če iza Ume­talj­ke: ne­sta­lo ga is­pod ono­ga ka­ba­na, a cr­ni mu se ob­li­sta oko ka­pe. Dva se pu­ta osvr­tao i jed­nom ma­nu ru­kom na me i maj­ku.

Lju­di iz na­ših kra­je­va ko­ji su se po­tlje ra­ta ži­vi vr­nu­li iz rop­stva is­pri­ča­li su ka­ko mi je ne­sret­ni đed Sta­no­je ska­pao od gla­di. Šva­bi su vo­di­li u rop­stvo sva­ko­ga mu­ško­ga ro­ba na ko­ga su im omlje­ri­li špi­ju­ni, bio star ili mlad. Sa­bir­ni lo­gor sve­ga ro­blja što je vo­đe­no u Ma­džar­sku bio je u bo­san­ski grad Ze­ni­cu. Tu su ih pod ve­drim ne­bom dr­ža­li po­vi­še od mlje­se­ca da­na. Dr­ža­li ih sve dok se ne po­ka­že ka­kvo­ga je ko zdra­vlja i sa­sta­va. Po­kri­va­li su se s onim što su ima­li, a da­va­li su im dnev­no po ku­tla­ču žit­ke čor­be s re­pe si­ja­ni­ce i po ko­ru uma­lu­ša­no­ga lje­ba. Osta­vlja­li su ogri­zi­ne od lje­ba da se ščok­ću i uma­lu­ša­ju, pa ih on­da da­va­li ro­blju da je­de. Mo­me Đe­du pu­kla je po­gi­bi­ja za­to što ni­je od­nio ni­ka­kav sud ni ka­ši­ku. U ono­me ja­du ni­je se po­koj­na maj­ka avi­za­la da mu to iz­ne­se s ka­ba­nom i obu­ćom. Ni­šta dru­go no da je od­nio onu ko­na­tu što osta­de u luč­njak mo­re bi­ti da bi se živ iz rop­stva vra­tio.

Švabi su da­va­li po ku­tla­ču čor­be sa­mo ono­me ko je pri­nio šo­lji­cu da mu se uspe. Ko ni­je imao su­da pro­šao ga je red i ostao je brež đo­lje ka­pi. Dok bi ti iš­če­kao šo­lji­cu od ne­ko­ga ko je svo­je ise pri­mio i izio, ku­va­ri su do ta­da ob­u­sta­vi­li da­va­nje. Đed Sta­no­je ni­je imao ni­jed­no­ga zu­ba u gla­vi. Šća­še mu se po­koj­ni­ku sa­sta­vi­ti nos i bra­da kad žva­će. Be­zu­bu sta­ru če­lja­de­tu is­pli­ča­ju de­sni te mu sto­ga vrh no­sa ti­če u vrh bra­de. Đed je va­tao onu ku­tla­ču vru­će čor­be u peš od ka­ba­na i, ne bi­lo pri­mi­je­nje­no, lo­kao iz one lo­kve. Zblje­no tkan ka­ban dr­žao je čor­bu, ali što za­vaj­du kad ni­je mo­gao da u čor­bu udro­bi onu ko­ru lje­ba od ko­je se ži­vi. Ka­ko će uzo­čas udro­bi­ti kad mo­ra gr­sti­ma da uči­ni onu ka­me­ni­cu za čor­bu! Đed ti brez zu­ba ni­je zgvo­žđe­noj ko­ri mo­gao ni­šta. Po­ma­gao se š njo­me kao sa stan­cem ka­me­nom. Lju­di s ja­kim zu­bi­ma odr­ža­li su se za onaj mlje­sec da­na na ko­re i vru­ću čor­bu, a ko je bio bre­zub ni­je raz­mi­nji­vao Ze­ni­cu. Moj Đed je umro me­đu pr­ve mr­ce, uko­pan je u Ze­ni­cu, ali ne zna mu se gro­ba ni mra­mo­ra. – Ali ni­kad ne mo­re jed­no­me sva­nu­ti dok se dru­go­me ne smrk­ne! Ta­ko je i mo­me iz­va­nje­mu stri­cu Šće­pa­nu sva­nu­lo kad je umro đed Sta­no­je. Uzeo mu je ka­ban i po­kri­vao se š nji­me dok je bio u rop­stvu. I vr­nuo se u nje­mu živ i zdrav! Ni­je se sa­mo stri­ko Šće­pan vr­nuo no i svi lju­di ko­ji su ima­li zu­be i bi­li bo­lje­ga sa­sta­va. Šva­bo ti je znao šta či­ni, pa je rep­nom čor­bom i uma­lu­ša­nom ko­rom vi­ži­tao ro­blje. Ve­re­ti­zni su oti­šli Bo­gu na isti­nu, a zdra­ve je pod­u­to­rio bo­ljom ra­nom pa ih obr­nuo na dža­de i u rud­ni­ke da mu za­ra­đu­ju. Znao je Fra­njo Jo­sip ka­ko se vla­da, bez­be­li.

*        *        *

No viđo­ste li vi ka­ko se za­ba­čih pri­čom o po­koj­no­me Đe­du, a bio sam kre­nuo da vi opi­šem moj put u Ar­ba­ni­ju. Ali pra­vo ako će­te, ni­je­sam se ni za­ba­čio, jer je tre­ba­lo da is­pri­čam o nje­mu ono što ste ču­li. Sad će­te vi­đe­ti ka­ko mi je baš đed Sta­no­je ot­kro­jio sud­bi­nu ka­kva ni­je ot­kra­ja­na dru­go­me maj­či­no­me si­nu una­krs svi­je­ta. Ot­ko je ga­vran po­cr­nio ni­je mo­jim pu­tem pro­la­zio ni­ko dru­gi osvem me­ne. Evo sad slu­šaj­te ka­ko je to bi­lo.

Po­što od­ve­do­še đe­da Sta­no­ja u rop­stvo, na­to­va­ri­še nam se još ne­ko­li­ka zla jed­no s vr dru­go­ga. Okre­nu to­ga zlo­ga lje­ta su­ša i sve po­ča­ka­ri, a ule­že se u na­rod bo­les špa­njo­li­ca. On­da za­vla­da bre­so­li­ca. Dok su pa­sa­la dva ra­ta, Ska­dar­ski i Bu­gar­ski, i dok se od­ra­to­va­lo sa Šva­ba­ma, na­rod je is­pu­štio aj­van, a ži­to ni­je ni ra­đa­lo. Sve što je mo­glo dr­ža­ti ra­lo oti­šlo je pr­vo na voj­sku a po­tlje od­ve­de­no u rop­stvo. Ni­je bi­lo vo­la ni čo­vje­ka da za­bra­zdi u do­li­nu. Ni­je bi­lo ži­ta, ali jo­pet jad nad svi­jem ja­do­vi­ma bi­la je bre­so­li­ca! Švap­ska ti vlas ne dâ pa­soš da se kud mo­reš kre­nu­ti iz svo­ga mlje­sta. Ti­jem su se se sve­ti­li ko­mi­ti­ma što pu­ca­ju na sol­da­te i švap­ske špi­ju­ne. Mo­glo se na pri­mor­je na­ći so­li, ali daj do­đi do pri­mor­ja, maj­čin si­ne! Pri­ča­ju lju­di da se i špa­njo­li­ca za­le­gla u na­rod se­dep maj­ka­men­ta so­li. Kad u ljuc­ku lu­bi­nu ne­sta­ne so­li go­to­va joj je bo­les. Ne bi ljuc­ka krv bi­la sla­na da ik­san mo­re brez so­li. Čim če­lja­de­tu osla­ča krv, ola­ba­ve mu živ­ci i do­đu kao tru­la sla­ma. Ako tra­vo­pa­sno­me ajva­nu ne daš za mlje­sec da­na so­li, sve će mla­dač­no za­pre­ći a ja­lo­vo po­di­vlja­ti. Vlje­ro­va­še po­koj­ni Ili­ja Mi­trov da ne bi po­sto­ja­lo di­vlje zvljer­ke kad bi so ra­sla kao go­ra i tra­va.

Maj­ka nam je ku­va­la ne­sla­nu žu­će­ni­cu i kla­la ov­ce dok ih je tra­ja­lo. Ima­li smo pet ova­ca, ali ne­ko nam ukra­de tri. Ali što je za­vaj­du kla­la i one dvi­je kad ih ni­je­smo ni tre­ći­nu airo­va­li. Bi­ja­še vru­će lje­to da ni­je u na­še kra­je­ve ni pri­je ni po­tlje že­šće va­tre na­la­zi­lo. Bio je pao s ne­ba ne­ka­kav oganj te ni­je pro­ka­pa­lo sve od Tro­ji­či­na dne do na Sve­to­ga Aran­đe­la Mi­ha­i­la. Ko­ji to bo­lje pam­te no ja pri­ča­li su da je pe­pe­lja­sta za­sta­va bi­la pre­kri­la ne­be­sa, pa ni­ti je bi­lo ve­dro ni oblač­no. Ni­je sun­ce gri­ja­lo s jed­no­ga mlje­sta, no kao da su ga đa­vo­li raz­mu­ti­li pa ži­vi­jem og­njem na­žmi­ka­li sva ne­be­sa. Na ta­kvu va­tru ko­ja je jan­gi­ja­la iz ne­ba iz ze­mlje, ni­ka­kvo me­so, ku­va­no ni si­ro­vo, ni­je mo­glo sta­ti ni dva če­la a da ne pro­ga­mi­že. Ne­ka si ga ti ču­vao od mu­va, ni­šta ti ni­je po­ma­ga­lo: crv se sam od se­be za­me­tao. Pro­sto je vru­ća ari­ja no­si­la sa so­bom smrad i upljuv­ke. Spu­šta­li su za­kla­no me­so u ja­me sni­je­žni­ce, ura­nja­li ga pod vo­du u svol­ta­ne gu­sti­jer­ne, ba­ri­li ga na­vr sva­ka tri sa­ta – ali sve je bi­lo dža­ba! Na­kva si­la ni­je da­la da osta­ne ćar­no ni je­dan dan. Kao što vi re­koh, po­koj­na maj­ka za­kla­la je ob­lje ov­ce što smo ima­li, ali vi­še su ih ko­ri­sto­va­la pa­ščad no va­mi­lja.

Naj­pri­je mi je umr­la se­stra An­đa što je bi­la sa mlom bli­zni­ca. Na ne­ko­li­ko po­tlje umr­lo je u je­dan dan obo­je đe­ce što su bi­li mla­đi od me­ne, Ob­rad i Bre­na. Bi­ja­hu im se od bre­so­li­ce na­du­li tr­bu­šči­ći ko­liko sač. Maj­ku je bi­la šća­pa­la špa­njo­li­ca – sva joj je ko­sa spa­la z gla­ve, a oko­ru­ba­li joj se dla­no­vi i ta­ba­ni. Ali se pu­sni­ca ni­je uki­da­la s no­ga, no je ona­ko ca­vu­nja­la i ra­di­la sve što se mo­ra­lo.

Kad je ono dvo­je đe­ce umr­lo u je­dan dan, maj­ka je jed­no pa dru­go od­ni­je­la na gro­blje da uko­pa. Uze­la je onu mo­ti­či­cu od lu­ka, što je osta­la po­tlje Đe­da u bak­ču iza po­ja­te, da š njo­me is­ko­pa grob đe­ci. Ve­li­ku mo­ti­ku ne­ko nam je bio ukrao. – Sve gvo­zde­no i ba­kre­no ta­da se kra­lo i pro­da­va­lo za bra­šno u Bi­le­ću. Fra­nju Jo­si­pu je tre­ba­lo mlo­go mje­di da gra­di oruž­je i dru­ge stva­ri za ra­to­va­nje. – Kad je maj­ka dru­gom oti­šla na gro­blje, za­po­vi­đe­la mi je da ne iz­la­zim iz ku­će dok se ona ne vra­ti. Oti­šla je do­bro pri­je pod­ne, a gro­blje je bi­lo bli­zu – mo­gao sam la­ko do­zva­ti. Če­kaj ja maj­ku a nje ne­ma, če­kaj – a ne­ma te ne­ma! Iz­la­zio sam vi­še ku­će i zvao ali ne ozi­va se. Do­bro na­geo dan i vi­đu da joj se na­kvo zlo do­go­di­lo. Ja po­tr­či na gro­blje, kad maj­ka le­ži mr­tva po­red ne­u­ko­pa­ne đe­ce. Bi­ja­še dva–tri pu­ta za­ko­pa­la onom mo­ti­či­com u ze­mlju, pa se pre­tu­ri­la na jed­nu a mo­ti­či­ca na dru­gu stra­nu. I vlje­ruj­te mi, ku­nem vi se nje­zi­nim gro­bom, ja ni­je­sam strek­nuo se­dep to­ga što sam na­šao maj­ku mr­tvu, no od ne­šta dru­go­ga što ne mo­gu za­bo­ra­vi­ti pa da do­ži­vim ga­vra­nov vi­jek. E od to­ga dru­go­ga imao sam se bla­nu­ti. I sad se ču­dim ka­ko ni­je­sam pre­cr­kao ili pre­vr­nuo svi­jes. No, sve mi se či­ni da di­je­te mo­re vi­še ja­da pod­ni­je­ti no uz­ra­slo če­lja­de.

To­li­ko bi­ja­še po onoj mr­tvoj đe­ci… Ne, ne, osta­vi­mo to! Pre­gro­zno je to i slu­ša­ti a nek­mo­li pri­ča­ti! Ne­sret­noj maj­ci na­pa­le vra­ne na gla­vu… Ne, ne, osta­vi­mo i to, ne mo­gu ni o to­me da zbo­rim! Ne­ka joj je la­ka ze­mlja mu­če­ni­ci! Ne dao Bog ni mo­me naj­go­re­mu du­šma­ni­nu da vi­di ono što sam ja ta­da vi­dio i ośe­tio! Ne dao Bog ni­ko­me da pam­ti ono što se ne mo­re za­bo­ra­vi­ti!

Ja oto­le kre­ni da blje­žim, ali oće da mi ne­sta­ne ari­je u pr­si. I ne sa­mo što me ne­što du­ši, no mi se či­nje­lo da me ono isto što je ste­glo pr­si pr­ži i po ru­ka­ma i po obra­zi­ma i po vra­tu. To je bio ne­sret­ni bazd od ne­u­ko­pa­na na­ro­da i iz plit­kih gro­bo­va. Ni­je bi­lo sna­ge da se is­ko­pa­ju na mlje­ru gro­bo­vi pa su mr­ci sa­mo za­če­pr­lja­va­ni, ili ona­ko po gro­blju osta­vlja­ni da ih raz­vla­či zvljer­ka. Po­tlje su mi pri­ča­li, kad sam se vr­nuo iz Ar­ba­ni­je, da su švap­ski džan­da­ri na­go­ni­li vo­luj­skim ži­la­ma že­ne i đe­do­ve da na­si­plju ze­mlju na one plit­ke gro­bo­ve i da sa­ra­nju­ju ne­za­ko­pa­ne mr­ce. Ta­ko je sa­ra­nje­na i mo­ja maj­ka i ono dvo­je đe­ce, Ob­rad i Bre­na. Sa­ra­nje­ni su, ali ni­ko ni­je za­pam­tio đe im je grob.

No što vi re­koh, me­ne se smr­če pred oči od ono­ga ja­da z gro­blja, ali ne­ka­ko se ob­re­toh pred ku­ću. Na­kva stra­va ne da mi da ulje­zem u ku­ću a sve mi se či­ni da ću ta­mo na­ga­zi­ti na mr­tvu maj­ku i onu đe­cu. Bazd me ne na­pu­šta no du­ši, a pre­šlo s ru­ka i obra­za pa me pr­ži po sve­mu ti­je­lu. Stio bih da pla­čem, ali ni­ti ośe­ćam su­ze da mi­le ni­ti ču­jem glas da sam živ. E u to­me mo­me naj­vi­še­mu ja­du – pro­ve­dri mi se pred oči! Obre­te se pre­da me na­ša sta­ra Ma­ga­ri­ca što se bi­la iz­gu­bi­la na ne­ko­li­ka da­na ra­ni­je. Ne­ko joj bio ukrao pu­le pa od­vr­lja­la da ga tra­ži. Ta­da je na­kva sud­bi­na obre­te pre­da me. Kad me vi­đe pri­ma­če mi se i sta­de je ri­ka. Ka­ko me ona pu­sni­ca gle­da sve mi se na za­mljer­ke vr­će sko­pos u ži­vot i na­pu­šta me onaj bazd iz pr­si. Ośe­tih da mi po­mi­lje su­za i čuh glas da pla­čem. I ku­nem ti se Bo­gom ve­li­ki­jem, kao da me su­ze la­de pa ma­nje ośe­ćam da me ona va­tra pe­če niz gr­lo i obra­ze. Gle­da me Ma­ga­ri­ca u oči kao da oće da mi ka­že da ni me­ne ni njoj tu vi­še ne­ma op­stan­ka. Dok me ona gle­da­la, do­đe od­ne­kle mi­sao u mo­ju đe­ti­nju gla­vu da tre­ba ja i Ma­ga­ri­ca da tra­ži­mo Đe­da i Ma­džar­sku. Za­bi­je­lje se pre­da mlom ona dža­da ko­jom su po­ve­li Đe­da, a za­stru­ja mi Đe­dov glas u uši:

– Uđa­ši, do­me, Ma­gari­cu i kre­ni dža­dom u Ma­džar­sku! Aj­de bla­go Đe­du, ja te če­kam! Aj­de dža­dom ku­da su i me­ne po­ve­li! Uđa­ši Ma­ga­ri­cu, so­ko­le! Aj­de, kre­ni!

Ja ti vi­še ni­je­sam tra­jao, no isto­ga tre­na uz­ja­šao na Ma­ga­ri­cu. Ni­je osa­ma­re­na no go­la. Bi­ja­še za­o­gla­vlje­na, a po­vo­dac joj sve­zan oko vra­ta. Uđa­ši ja i kre­ni onom dža­dom iza Ume­talj­ke. Još ne bi­ja­še sun­ce sa­svim pre­śe­nu­lo no ga ima po vro­vi­ma go­ra. Li­jek aba­ši­la vru­ći­na. Ni­je me bi­lo strâ ni kad se sa­svim umra­či­lo za­to što je sa mlom Ma­ga­ri­ca. Ču­ješ, ide kao da zna đe smo na­pu­ti­li, ni­kad je pri­je ni­je­sam vi­dio da ta­ko ita. U ne­ko do­ba ogri­ja mlje­sec iza go­re, ni­ti nas ko sti­že ni sre­ta. Či­ni mi se da je sva mu­ka spa­la s me­ne, vas smrad s me­ne spra noć­ni zrak. No, ubr­zo me sme­te ne­što če­mu se ni­je­sam na­dao.

Dža­da ko­jom sam išao s Ma­ga­ri­com na­jed­nom se ra­stri­že u ras­kr­sni­cu. Od jed­ne dža­de stvo­ri­še se dvi­je, ob­lje jed­na­ko bi­je­le, jed­na ide ude­sno dru­ga uli­je­vo. Daj ti zna­di ko­ja vo­di u Ma­džar­sku! Vlje­ruj Bo­ga, i Ma­ga­ri­ca sta­la pa če­ka ku­da ću je okre­nu­ti. Pri­ku­pi mi se da pla­čem, i kao jo­pet mi se ma­lo po­vra­ti ona apa u pr­si i vre­li­na u obra­ze. No br­zo se sla­dih jer mi do­đe na um ka­ko me Đed učio da je va­zda bo­lje de­sno no li­je­vo. Na­u­čio me da se kr­stim de­snom, da se na de­snu no­gu opi­rem kad usta­jem iz kre­ve­ta, i da de­snom ru­kom po­ka­žu­jem put ko me za nj pi­ta. Śe­tih se Đe­do­va na­u­ka, te ja usmje­ri Ma­ga­ri­cu da dr­ži­mo de­snu dža­du.

Jo­pet se smi­rih i ne­sta­de onih ja­da z gro­blja što su mi se bi­li po­vr­nu­li. On­da sam ja­šao ni sam ne znam ko­li­ko. Ne­ma ni da­lje da nas ko sre­ta ni sti­že. Ma­ga­ri­ca ide jed­na­ko brez za­sto­ja, ni­je mi je tre­ba­lo opo­mi­nja­ti da ita. Mo­re bi­ti da smo ta­ko du­go pu­to­va­li jer mi se bi­ja­še za­dri­je­ma­lo da sam se je­dva dr­žao Ma­ga­ri­ce. Na­va­lio dri­jem na oči, ali se ne dam da za­spem. Kad kvrk­ne iz­ne­na­da ka­kva ti­ca to me ma­lo pre­pa­ne i raš­će­ra mi san. Kad iz­bih iza jed­ne oku­ke za­ču se kao na­kav dža­gor. Što ide una­pri­jed sve se bo­lje ra­za­bi­ra da je to ljuc­ki go­vor. Kad iz­bih iza dru­ge oku­ke – imaš šta vi­đe­ti!

Ve­li­ka gru­pa na­ro­da i mu­ško­ga i žen­sko­ga, sa­mo vi­še žen­sko­ga. Sto­je na jed­nom za­ra­vanj­ku spo­red dža­de a oko njih kru­ži ne­ko­li­ko švap­skih džan­da­ra s pu­ška­ma na go­tovs. Čim sam se ja po­mo­lio, pri­le­će je­dan od onih oru­žni­ka pa me do­ko­pa za pr­si i sva­li s Ma­ga­ri­ce. Pro­sto me odi­že od ze­mlje i za­vr­tlja me­đu onaj na­rod. Za­vr­lja­či me, du­ša mu se raz­gu­ba­la, mo­re bi­ti da bih pr­skao da me ne do­če­ka na ru­ke jed­na že­na. Mlje­sec do­bro obe­čio pa po­zna­doh ono­ga ma­nje­ga džan­da­ra što je do­dio da vo­di Đe­da. Isto mu pi­štalj­ka vi­si oko vra­ta i śaj­ka se spre­ma mlje­se­ca. Vi­đu i dva vak­maj­sto­ra, ob­u­če­ni isto kao i onaj Đe­dov žu­talj s ve­li­kim uši­ma. Ja pon­tah da se po­vr­atim Ma­ga­ri­ci, ali uždi mi apaz je­dan vak­maj­stor te jo­pet po­sr­nuh na ru­ke onoj že­ni. Ne­što me pi­ta ona že­na, ali ja ne ču­jem niš­ta no gle­dam na Ma­ga­ri­cu i do­šlo mi da se raz­le­tim u ti­rin­ti­ke. Gle­dam ka­ko mi Ma­ga­ri­ca od­mi­če: ma oću li da crk­nem ma oću ku­nem ti se ži­vi­jem Bo­gom! Ona je ma­li­čak po­sta­ja­la kad me džan­dar zgu­lio š nje, a on­da se okre­nu­la na­trag. Li­jek se osvr­nu pa pro­du­ži, ali ne dža­dom no sa­đe s pu­ta. Ni­je se vi­še osvr­ta­la dok za­ma­če iza jed­nog bre­šči­ća. Ko­tr­lja­ju mi se su­ze niz obra­ze i pla­čem na­glas ko­li­ko mo­gu. Ona že­na me će­ši i pi­ta đe sam bio kre­nuo s ma­ga­re­tom. Kad joj re­koh da mi je umr­la maj­ka i da sam kre­nuo da tra­žim Đe­da u Ma­džar­sku, ni­šta me vi­še ni­je pi­ta­la no me pri­vi­la uza se i bri­znu­la u plač kao i ja. I na­kve dru­ge že­ne su pla­ka­le kad su ču­le ono što ja pri­čam. Ne znam ja ko­li­ko sam sta­jao s onom go­mi­lom na­ro­da dok je sva­nu­lo.

Dok je sva­nu­lo pri­ku­pi­lo se još mlo­go na­ro­da, sa svih stra­na do­vo­di­li su vak­maj­sto­ri i džan­da­ri mu­ško i žen­sko, sta­ro i mla­do. Ali ni­ko ni­je bio ma­nji od me­ne. Svr­sta­še nas sve po dvo­je u ko­lo­nu i obr­nu­še da ide­mo dža­dom. Išli smo go­to­vo vas bo­go­vet­ni dan dok do­đo­smo u jed­nu va­roš. To je bio Ni­šić. Na dva–tri mlje­sta za­u­sta­vlja­li su nas da pi­je­mo vo­de. Da ni­je­su da­va­li vo­de sve bi to po­de­zvi­ja­lo na onu bož­ju lam­pu. Ona že­na što me će­ši­la da­va­la mi je ne­ko­li­ko pu­ta po ko­ma­dić cu­kra. Iz­va­di kre­men cu­kra iž nje­da­ra, pre­lo­mi ga na dvo­je, pa vi­ši ko­ma­dić da­va me­ne a ma­nji uzme ona. Pri­li­kom, bi­la je vlje­šta ja­du pa je ti­snu­la cu­kar u nje­dra kad su je po­ve­li od ku­će. No­sa­še u sla­ni­cu i jed­nu ši­šu, pa smo ja i ona mo­gli da kva­si­mo usta dok nas ne pri­pu­šte na ka­kvu vo­du. E no­će­šnje mi no­ći, ni da­nas ne znam ja­li bih vo­li­ji da znam đe mi je maj­čin grob ja­li da do­znam ko je bi­la ona že­na! A ka­ko ta­ko ne­ću re­ći kad me bi­la pri­ve­la uza se kao da me ro­di­la. Da li mi je bi­la ka­kva svoj­ta, ni­je li – to sa­mi Bog zna! Bi­ja­še ona po­sta­ri­ja že­na, ne­ve­li­ka, do­bro bi­je­la u obraz. I ru­ke joj bi­je­le kao u va­ro­ške žen­ske.

I da vi pri­čam ka­kva je bi­la gru­pa na­ro­da s ko­jom sam vo­đen u Ni­ši­će. O nji­ma sam ja vi­še do­znao kad sam se vr­nuo iz Ar­ba­ni­je no što sam ta­da mo­gao ra­zu­mlje­ti ko su oni. Ja sam s Ma­ga­ri­com bio do­šao do na Bi­je­le Ru­di­ne kad sam na­lje­gao na ovu gru­pu na­ro­da. Ko­mi­ti su bi­li, one no­ći is­pod Omu­ti­ća, ubi­li tro­ji­cu Šva­ba i jed­no­ga švap­sko­ga špi­ju­na. Ko­mi­te je pred­vo­dio ču­ve­ni Cu­ca Bo­žo Mar­ko­vić. Se­dep to­ga ubi­stva po­va­tan je na­rod iz Ru­di­na i po­ve­den u Ni­ši­će da se išlje­đu­je ka­ko bi se pro­ka­za­li ko­mic­ki ja­ta­ci. Da su vo­di­li te no­ći u ni­šić­ki za­tvor sve što su mo­gli po­va­ta­ti po­ka­žu­je i moj trev. Ni­je­su me pi­ta­li ko sam ni okle sam, no me uće­ra­li u onu go­mi­lu i spro­ve­li. Ne bi že­šće ni da sam bio ko­mi­ta, a ne gre­šno di­je­te od ne­pu­no de­vet go­di­na! Čuo sam po­tlje da su za sva­ko­ga ublje­no­ga Šva­ba mu­ške­ta­li po de­set oso­ba, a za ono­ga švap­sko­ga špi­ju­na tro­je. Ubi­ja­li su i mu­ško i žen­sko, a bi­ra­li su mla­đe i zdra­vi­je. No aj­de, ne­ka njih a da vi­di­mo šta se sa mlom od­i­gra­va.

Uve­do­še nas u je­dan ve­li­ki tor ogra­đen bo­dlji­ka­vom ži­com. Ta­mo bi­ja­še spraće­no­ga na­ro­da go­to­vo ono­li­ko ko­li­ko je nas pri­sti­glo. Ima­še ba­ba što pla­ču, đe­do­va sta­ri­jih od mo­ga Sta­no­ja, đe­ti­ća – po­vi­ših od me­ne, a naj­vi­še mla­dih že­na i đe­vo­ja­ka. Ali ni­je­sam ti ja gle­dao na­rod, no mi je bi­la je­di­na mi­sao ka­ko da oto­le po­blje­žem. Još ni­je­sam bio iz­gu­bio na­du da ću na­ći Ma­ga­ri­cu, ako se vr­nem istim tra­gom ku­da sam i do­šao. Za­pam­tio sam put do­bro, pa mi­slim ako se dr­žim dža­de ne mo­gu za­tr­ta­ti. Na­dam se da ću na­ći Ma­ga­ri­cu, a ve­li­ki me strâ bio uva­tio pa sam mo­rao da blje­žim. Dok su nas vo­di­li, jed­na že­na stal­no je vi­ga­nji­la da će­mo svi bi­ti smla­će­ni kad nas do­ve­du u Ni­ši­će. Naj­po­tlje je re­kla: »Ne­će osta­ti ni to di­je­te što ga uva­ti­še«. Ra­zu­mio sam ja i ta­da da nas zbog ublje­nih Šva­ba i špi­ju­na vo­de u po­gi­bi­ju.

Čim se do­bro na­va­ti­la noć, ja sam ti štr­mak­nuo kroz onu ži­cu i po­blje­gao što me no­ge no­se. La­ko sam se pro­vu­kao na jed­no mlje­sto đe se ži­ca bi­ja­še ma­lo pod­bu­či­la od ze­mlje. Prov­u­koh se i ni­ko me ne vi­đe. Stra­žar je ble­nuo na dru­gu stra­nu, a ono ro­blje bi­lo se o svo­me ja­du za­ba­vi­lo. E ne re­koh vi ovo: Kad su nas do­ve­li u onu ži­cu sva­ko­me su da­li po ku­tla­ču ne­sla­na skro­ba. I vo­de nam ni­je­su bra­ni­li da pi­je­mo iz jed­no­ga ve­li­ko­ga ka­za­na.

Tr­čim ja dža­dom i sve se lec­kam da će me ne­ko vi­đe­ti i vr­nu­ti u onaj ži­ča­ni tor. Bljec­nu­la mlje­seč­na noć, a bi­je­li se dža­da. Išao sam ta­ko ne znam ni sam ko­li­ko, a kad sam gođ ośe­tio da me ko sti­že ili sre­ta blje­žao sam pod put. Ne znam ko­li­ko je tra­ja­lo dok me po­če­la va­ta­ti suj­ma da ni­je­sam do­brom dža­dom ava­ri­sao. Po­vu­če se ma­lo obla­ka po ne­bu pa se ne vi­di do­bro. Zbu­ni me i jed­na ras­kr­sni­ca. Jo­pet sam uda­rio de­sno, ali ko­lje me grd­na suj­ma da sam za­tr­tao. Pri­ku­plja mi se da pla­čem. Uto­li­ko ma­lo una­pri­jed sta­de ri­ka ma­ga­re­ta. Za­i­gra mi sr­ce da is­ko­či pa po­le­ćeh kao da sam okri­la­tio na onaj pra­vac okle se ču­je ma­ga­re. Po­tr­či, po­tr­či, po­tr­či – dok se z de­sne stra­ne ne uka­za jed­na ve­li­ka ku­ća. Jo­pet za­ri­ka ma­ga­re. Za­vi­ri, ali ni­je mo­ja Ma­ga­ri­ca, no ma­ga­rac ko­mad ja­to­r­ni­ji od nje. Dok ja za­vi­ru­jem ono ma­ga­re, tr­že se sve­zan pas s jed­ne me­đe, škri­pi mu vla­čeg kao da će se pre­ki­nu­ti. Ur­la va­ška kao ažda­ja, či­ni mi se ni­je ma­nja od ono­ga ma­gar­ca. Uto­li­ko ne­ko za­ur­la u onu ku­ću. Otvo­ri­še se vra­ta i iza­đe jed­na že­na. Uči­ni mi se do­bro vi­so­ka, a ne­što dr­ži u ru­ci. Pa­šče sa me­đe ne skla­pa vi­li­ca no usr­nu­lo kao na ja­to vu­ko­va. Ja ube­u­tio uz ono ma­ga­re, a že­na mi se pri­mi­če. Pi­ta me či­ji sam i šta tra­žim. Ni­je­sam joj od­go­vo­rio ni dvi­je ri­ječi dok se pro­kri­vi mu­ški glas iz ku­će. Ne­što grd­no oso­va, a on­da iz­le­će na vra­ta i pi­ta že­nu ko je to kod ma­ga­re­ta. Ona ve­li da je do­mi­lje­lo ne­či­je di­je­te sa­mo brez iko­ga. On usr­nu na nju cr­nje no pas na me i za­su sva­što što mu je na usta do­di­lo. Na­zi­vlje je sva­kom ži­vi­nom i ve­li da mi se ne pri­mi­če. Ka­že da je to do­vr­lja­lo ne­što bo­le­sno i da će mu uni­je­ti špa­njo­li­cu u ku­ću. Bo­ga­mi se že­na vrc­nu na­trag, ali ti­snu mi u ru­ke ono što dr­ža­še. Ośe­tih pod ru­kom da mi je da­la klip mer­ti­na, bi­ja­še do­po­la oko­ru­ban. To je po­si­gur ona kru­ni­la mer­tin, pa kad je do­ma­ćin brek­nuo na nju da iza­đe, za­bo­ra­vi­la da po­met­ne klip no š nji­me iza­šla.

Ulje­ze že­na u ku­ću, a ja se ska­me­nio kod ono­ga ma­ga­re­ta i ne znam kud ću ni ka­ko ću. Va­ška s me­đe jed­na­ko ur­la i tr­že se. Ne bi ni­ko­li­ko dok jo­pet iz­le­će iz ku­će onaj zlo­tvor i do­bro sam za­pam­tio šta ve­li, usta mu se da­bog­da oka­me­ni­la:

– Mi­či se oto­le, ne­sre­ćo, ako ne­ćeš da na te pu­štim Ga­ro­va! Sik­ter da te mo­je oči ne vi­de!

Du­la­nuh ja, ali sam se smeo pa ne znam na ko­ju ću stra­nu. Sad ne znam s ko­je sam stra­ne ni do­šao ! Po­tr­čah do dža­de, ali oči da mi iz­bi­ješ ne znam kud da okre­nem. I pri­je ni­je­sam znao idem li do­brim prav­cem, a sad ne znam ni s ko­je sam stra­ne do­šao kod one zle ku­će. Da je ras­kr­sni­ca dr­žao bih se de­sno­ga pu­ta, a ova­ko bo­jim se da se ne vr­nem u onaj ži­ča­ni lo­gor đe je do­ve­den na­rod da ga mu­ške­ta­ju. Obla­ci se pre­go­ne pro mje­se­ca pa se ka­mi vi­di. Onaj ker s me­đe ne smi­ru­je se no rvlje kao lav. Ku­ku mi do­vi­je­ka! Ne­ma­di ja kud­ka­mo no se jo­pet po­vra­ti u prav­cu ku­će, ali ne ku­će no jed­no­ga si­je­na što bi­ja­še žđe­ve­no ne­da­le­ko od ku­će. Ma­ga­rac je bio sve­zan bli­zu to­ga si­je­na. Šću­li se ja uz ono si­je­no i kon­tam da ću tu osta­ti dok se raz­vi­di. Ga­rov se us­ko­pi­štio pa ne aba­šu­je, a onaj zlo­tvor iza­šao iz ku­će pa raz­gle­da da se ni­je­sam vra­tio.

Ka­ko sam ti ja tu za­spao ne umi­jem vi pri­ča­ti. Za­spao sam i od strâ i od dri­je­ma. Ne znam kad sam za­spao, ma znam kad sam se pro­bu­dio. Pro­bu­dih se – kad sun­ce vi­so­ko od­sko­či­lo. Je­dva se ala­ver­tih đe sam. Dok sam bio u onoj tra­po­vi­je­sti uči­nje­lo mi se da ću pre­vr­nu­ti svi­jes. Mo­re bi­ti ne bih se ni ala­ver­tio da ni­je bi­lo ono­ga isto­ga Ga­ro­va s me­đe. Usr­nu on na ne­što, a me­ne se pro­bi­stri pa­met đe sam si­noć do­šao. Dok ja ču­čim i mi­slim ka­ko da iz­le­tim na dža­du, onaj ljuc­ki ur­lov iz­le­će iz ku­će i jo­pet su­je i be­sti­ma­va že­nu. Na­zi­vlje je kur­vom i su­je joj maj­ku. Naj­po­tlje ve­li da će je skre­sa­ti ko­si­je­rom. I ču­do jed­no: kad goć za­gra­je do­ma­ćin i Ga­rov usr­ne, či­nje­lo mi se da jed­nak glas ima­ju kao da su bra­ća ro­đe­na. Ma la­ko mi je što ur­la­ju, no sle­dih se kad vi­đoh da ide zlo­tvor s ko­si­je­rom u ru­ci pra­vo na si­je­no đe sam se ja stu­lio. Pri­mi­če se on, a ja od ve­li­ko­ga strâ šmug­nuh pod ono si­je­no. To je bio lanj­ski stog pa ga je sto­ka pod­sku­bla ozdol te se di­je­te ko­li­ko ja la­ko mo­glo za­vu­ći da se ne vi­di. Pro­tu­rio sam ru­ku te do­ku­čio onaj klip mer­ti­na što mi je si­noć da­la ona že­na.

Ur­lov do­đe do u bli­zi­nu sto­ga pa śe­de is­pod jed­ne sren­sle da ple­te lje­su od lje­sko­va pru­ća i škro­bu­ti­ne. Do­bro sam ga osmo­trio ka­kav je. To bi­ja­še ru­nja­vo kao da ni­je če­lja­de. Od pa­sa pa gor­je ne­ma­še ni­šta na se, a ru­njav je po le­đi­ma jed­na­ko kao po pr­si­ma. Za­ra­stao u cr­nu bra­du­ri­nu, ne mo­reš od­mlje­ri­ti ko­li­ko je đa­vo­lu go­di­na. Dok ple­te lje­su stal­no ne­što mu­mla i sam se sa so­bom ina­di. Po­si­gur to je bi­lo ne­što lu­do pa ni­je pri­spio ni za voj­sku ni za rop­stvo. Ka­ko bi ta­da zdrav čo­vjek mo­gao osta­ti kod ku­će da je sve­zao u pa­met? Kad sam ga vi­dio ka­kav je uvlje­rio sam se da bi na me pu­štio Ga­ro­va da me na­šao. Bio je za­mlo­go is­pod one sren­sle dok je opleo lje­su. Što je ri­jek, ja ni­je­sam smio ni di­ja­ti. Zgr­čio se is­pod ono­ga si­je­na i znao sam da mi oto­le ne­ma iz­la­ska dok ne mrk­ne. Kad sam goć po­mi­slio da iza­đem is­pod si­je­na, Ga­rov je jed­nak usr­nuo kao da su mu sa­mi đa­vo­li do­ka­ži­va­li šta ja po­mi­šljam. Rvlje Bo­ga ti mo­lim kao ala, da se otrg­ne ne bi mu se ni­šta odr­ža­lo što je brez oruž­ja. Onaj avet­ni do­ma­ćin i po­što je opleo lje­su stal­no je ne­što šer­va­nio oko ku­će i zgra­nji­vao se jed­na­ko na sve što mu se na­đe na put. A ne is­pu­šta ko­si­jer iz ru­ka. Že­na mu jed­nom ne­što oštro pre­po­re­če, a on se na­da­de za njom. Da je ne ugra­bi­še kuć­na vra­ta šća­še je skre­sa­ti! Sve mi se či­ni da je u ku­ći bi­lo na­kvo če­lja­de od ko­ga se onaj ur­ne­be­snik pri­bo­ja­vao. To mi se či­ni po to­me što mlo­go vi­še ga­la­mlja­še is­pred ku­će no dok je u ku­ću.

Ta­ko sam ti ja vas bo­go­vet­ni dan ostao is­pod si­je­na. Žva­tao sam po zr­no ono­ga mer­ti­na s kli­pa što mi je pru­ži­la zlo­tvo­ro­va že­na, du­ša joj se po­sve­ti­la! Žva­ćem zr­ne­vlje, ali ne­mam pu­ste plju­va­če da pro­žde­rem za­lo­gaj, no mi se od že­đe sko­r­ča­la i usta i be­ri­kat. No da vi­di­te ka­ko mi iz­ne­na­da po­mo­ga Bog i na­kva sud­bi­na.

Le­žim ja ona­ko zgr­čen, a jed­na pir­ga­sta ko­ko­ška za­ja­vo­ri­la oko si­je­na. Sve ob­i­gra­va oko ono­ga žgur­li­na đe sam ja, a ne smi­je da ulje­ze. Po sit­no­me ja­vo­re­nju vi­di se da joj je pri­tu­ži­lo da sne­se ja­je.Bi­ja­še pir­ga­sta gi­ga ko­li­ko orao. Ve­li­ki joj se uvor pre­vio na jed­nu ban­du. Na­jed­nom sta­de, do­bro me za­vi­ri pa pre­sko­či on­da pre­ko me­ne. Ne po­tra­ja ni­ko­li­ko dok se di­že i od­ja­vo­ri onu ka­ta­va­si­ju da se zna da je sni­je­la ja­je. Pre­sko­či jo­pet pro me­ne i ode svo­jim pu­tem. Okre­ni se ja ne­ka­ko na ban­du da vi­dim ono mlje­sto đe je le­ža­la kad iza me­ne gni­je­zdo i u nje­mu če­ti­ri ja­ja. Bo­že po­mo­zi! Ja uzmi pa jed­no za dru­gim po­pij tri ja­ja. Pro­bio sam ih tr­nom na dva kra­ja i na du­šak sva­ko po­pio. Uto­li­še mi i glad i že­đu. Oće mi se i da­lje da pi­jem vo­de, ali do­đo­še mi pi­to­ma usta i gr­lo. Po­mo­goh se ja s ja­ji­ma lje­po­tu bož­ju te sam po­tlje mo­gao la­ko gri­sti zr­ne­vlje mer­ti­na s ono­ga kli­pa. I sva­ko sam izio osvem tri ko­ja sam osta­vio Pir­gi uz ono če­tvr­to ja­je što ni­je­sam po­pio. Osta­vio sam joj za sva­ko ja­je po jed­no zr­no. Alal joj bi­lo!

Čim se umra­či­lo iz­le­tio sam is­pod si­je­na i ob­rio se na dža­du. Usr­nu Ga­rov kad iz­le­ćeh i za­ču se jo­pet glas onog avet­ni­ka. Ni­je­sam ti ja sad gle­dao na ko­ju stra­nu tr­čim, no sam le­tio dža­dom sve dok se čuo lav ono­ga pa­šče­ta. Va­zdan sam is­pod si­je­na du­mao na ko­ju ću se stra­nu da­ti kad iz­le­tim, ali ni­je­sam se mo­gao do­mi­sli­ti s ko­je sam stra­ne do­šao do re­če­ne ku­će. Ali jo­pet mi se či­nje­lo da sam uda­rio na­de­sno. Noć bi­ja­še pro­ša­ri­ta, ne znam da li vi­še mlje­seč­na ili obla­či­ta. Pre­ja­ša­va­ju se obla­ci a pu­vu­ka ća­ran vlje­tar. Bo­ga­mi ste­gla me že­sto­ka že­đa da ne mo­gu plju­nu­ti. I do­šla mi je jo­pet na­kva ve­li­ka tu­ga: mi­slim i na Đe­da i na Ma­ga­ri­cu a ne znam kud idem. Jo­pet mi se vr­nu­lo ono sta­nje kad pla­čem a ne re­vu mi su­ze. Sve­za­lo mi se ne­što za gr­lo pa pri­te­že i da­vi. Za­bu­ši­li su me ja­di naj­vi­še se­dep to­ga što ne znam kud idem. Le­di me po­mi­šljaj da ću se jo­pet obre­sti u one ži­ce đe će Šva­bi da mu­ške­ta­ju i vlje­ša­ju. Ma uva­tio me strâ od sva­šta. Kvrk­ne ti­ca z gra­ne, ili pre­tr­či zec pro dža­de, a ja vas pre­tr­nem od strâ. Ko­li­ko sam bio slo­bo­dan kad sam kre­nuo po­no­ći s Ma­ga­ri­com da tra­žim Đe­da u Ma­džar­sku, to­li­ko sam sad od sva­šta po­stao strec­ljiv.

*        *        *

Ta­ko ja pi­štim i mi­lim onom dža­dom dok se iza me­ne ču na­kav ve­li­ki tu­tanj i ar­la­ka­nje. Okre­ni se kad se iza jed­ne ve­li­ke oku­ke po­ma­lja­ju uči­ni mi se ilja­de ro­go­va. Ne vi­di se ni­šta dru­go do da iz­vi­ru go­ve­đi ro­go­vi iz ze­mlje. Ne­ka­kva śen od go­re bi­ja­še za­klo­ni­la dža­du pa se vi­de ro­go­vi, ali ne i lu­bi­ne ko­je ih no­se. Pro­đe me na­kva stru­ja kroz ži­vot. Uto­li­ko zari­ka vo pa mi ma­lo lak­nu. Vi­đoh da to ne iz­vi­ru ro­go­vi iz ze­mlje no da ne­ko go­ni go­ve­da. On­da na­ga­mi to­li­ko go­ve­če­ta da mi se uči­ni da će sve po­pr­šti­ti što je pred nji­ma. Ja štr­mak­ni ž dža­de i šmug­ni u je­dan omar.

Pa­sa onaj go­ve­đi dže­lep mi­mo me­ne. Sa stra­na ide po je­dan čo­ba­nin, a iza dže­la­pa ja­še ko­nja­nik. Bi­je­li se ko­nja­ni­ku ka­pa spre­ma mlje­se­ca. Bi­ja­še mlje­sec za tren sa­svi­jem obe­čio. I kad me sva ta ka­ta­va­si­ja raz­mi­nu, po­mo­li se jed­no pa­šče, ni­je ma­nje od ono­ga Ga­ro­va s me­đe. Iđa­še va­ška naj­lak dok ne do­đe is­pred me­ne. A on­da sta­de, po­di­že gla­vu u ne­bo pa de­sno i li­je­vo nju­ši ari­ju. Ośe­tih da mi se udr­ve­ni­še no­ge od lju­to­ga strâ. Ne po­tra­ja ma­lo dok se ona ažda­ja na­ko­stri­je­ši i za­re­ža. Šklep­nu ju­na­če vi­li­ca­ma pa mi se uči­ni da mu je sva­ki zub ko­li­ko vo­luj­ski rog! Usr­nu kao da je na­ga­zio na vu­ka, ali ne mi­če se s mlje­sta. Mo­ra bi­ti da je me­ne sta­la pi­ska, ali ja se ne śe­ćam da sam čuo svoj glas. Ne znam ti ja je­su li oni vi­ka­li na pa­šče, sa­mo se pre­da me ob­re­to­še i onaj ko­nja­nik i ona dva čo­ba­na. Pas pre­stao da la­je, a me­ne iz­ve­li na dža­du. Onaj s bi­je­lom ka­pom pi­ta me ko sam i okle sam. Pri­čam ja sve nje­mu i ko sam i okle sam i kud sam bio kre­nuo. Pi­ta i ka­ko mi je ime. Sve ja pra­vo ka­žu­jem. Čo­ba­ni se vr­nu­še go­ve­di­ma, a Bje­lo­ka­pa me po­ve­de za ru­ku i ve­li:

– Aj­de ti sa mlom. Ja ću ti ka­za­ti ka­ko ćeš na­ći Đe­da i Ma­džar­sku. Za Ma­ga­ri­cu vi­še ne pi­taj, nju su ti pod za­rok ras­tr­ga­li vu­ko­vi. Ču­dim se ka­ko i te­be ni­je­su za­kla­li. Na­ma su no­ćas uda­ra­li na vo­lo­ve, da ni­je bi­lo mo­ga psa Ze­ća ne bi­smo se mo­gli od­bra­ni­ti. Kad je za­la­jao na te mi­šlje­li smo da su jo­pet vu­ko­vi.

To mi je Bje­lo­ka­pa sve me­ko i li­je­po is­pri­čao, a on­da iz­nio ci­cu vo­de iz konj­skih bi­sa­ga i pru­žio mi da pi­jem. Ni­je­sam pre­du­ši­vao dok sam se uće­šio. Ne pi­ta me je­sam li gla­dan no iz istih bi­sa­ga iz­va­di ko­mad še­nič­na lje­ba i ve­li­ku kri­šku si­ra pa mi da­de. Pu­ca mi niz gr­lo ona za­i­ra, a on me vo­di za ru­ku. Jed­nom ru­kom me­ne a dru­gom ko­nja. Čim me po­veo ga­zda za ru­ku nje­gov pas Zeć me smi­lo­vao. Po­če da se obr­nja­va oko me­ne i vr­ti re­pom. Dao sam mu po­la one kri­ške si­ra. Bje­lo­ka­pa ne­što smr­si na­kvim je­zi­kom što ja ne ra­zu­mi­jem te se je­dan od onih čo­ba­na su­vra­ti. Uze me čo­ba­nin za ru­ku, a Bje­lo­ka­pa ve­li:

– Sad ćeš ja­ša­ti na vo­la, ali ču­vaj se da ne pa­neš. Do­bro se dr­ži za ono uže ko­jim je vo pre­teg­nut.

Ja ni­je­sam znao da se mo­re ja­ša­ti vo, pa se ma­lo kao pre­pa­doh. Di­že me onaj što me po­ve­de na jed­no­ga vo­la što iđa­še is­pred sve­ga dže­le­pa. Pre­ko vo­la bi­ja­hu pre­ba­če­ne ve­len­ce i ka­ba­ni. Pre­ba­če­ni pro vo­la pa pre­teg­nu­ti užem da ne pa­nu. Sna­šli se lju­di: lak­še im da vo no­si ro­bu no oni. I da vi­diš: đe­te­tu je li­je­po ja­ša­ti na vo­la. Mlo­go ši­ri no mo­ja Ma­ga­ri­ca pa mo­gu i da śe­dim i da ču­čim. Dr­ži se za ono uže pa igraj po nje­mu kao po li­va­di. Naj­po­tlje sam se pru­žio po vo­lu po­tr­bu­ške, no­ge su mi sa­mo ma­lo raz­mi­nji­va­le nje­gov rep. Vo mi­ran i li­je­po vi­đu da mu je mi­lo što se ša­šo­ljim po nje­mu. Po­ma­lo pu­vu­ka stu­den vlje­tar, ali me­ne to­plo od vo­la. Ne­sta­lo mi pla­ča i sva­ke tu­ge kao da me ni­je­su ni­kad ni va­ta­li. Vo mi do­đe mio ni­šta ma­nje no što mi je bi­la Ma­ga­ri­ca kad sam š njo­me kre­nuo da tra­žim đe­da Sta­no­ja. Bje­lo­ka­pa je ne­ko­li­ko pu­ta do­ja­ša­vao do me­ne, mi­lo­vao me po gla­vi i so­ko­lio da se do­bro dr­žim za uže. Dri­je­ma­lo mi se, ali ni­je­sam zas­pi­vao dok je sva­nu­lo. Čo­ba­ni su stal­no ar­la­ka­li na go­ve­da pa mi je i to, mo­re bi­ti, po­ma­ga­lo da ne za­spim. I kad bih tre­nuo br­zo bih se pre­nuo.

Ä je sva­nu­lo šće­ra­li su go­ve­da ž dža­de i okre­nu­li ih put jed­ne ve­li­ke ce­ro­ve šu­me. Tu bi­ja­še plan­di­šte đe ima do­sta la­do­vi­ne. Ne­da­le­ko pro­ti­če jed­na ri­je­ka, ali usu­ka­la pre­su­ši­lo bi je go­ve­če. Kad sja­šah vo­la vi­đoh da je on naj­vi­ši me­đu vo­lo­vi­ma. Bi­ja­še to ba­ljas broćen s ro­go­vi­ma vi­lo­go­rim kao u je­le­na. Bje­lo­ka­pa ski­de se­dlo, bi­sa­ge i stva­ri što se uve­žu­ju u ter­ki­je, a Vran­ca da­de jed­no­me čo­ba­nu da ga na­po­ji na ri­je­ku. Me­ne je pro­stro pu­steći­ju, a se­be čul te smo oba le­gli u la­do­vi­nu da spa­va­mo. I onaj što je na­po­jio ko­nja le­gao je da spa­va na one ve­len­ce što su ski­nu­te z Bro­će­na. Onaj dru­gi čo­ba­nin oće­rao je vo­lo­ve da ču­va oko ri­je­ke. Kad sam se pro­bu­dio, onaj što je oti­šao da ču­va vo­lo­ve spa­va­še na ve­len­ce, a onaj što se na­spa­vao oti­šao za vo­lo­vi­ma. Bje­lo­ka­pe ne bi­ja­še, a Vra­nac mu na­ve­zan do­lje kod ri­je­ke da pa­se. Ne po­tra­ja du­go evo Bje­lo­ka­pe. No­si vru­ća so­mu­na i da­de mi da je­dem. Ma ni dva pu­ta do da­nas ni­je­sam ijo ta­ko slat­ko­ga lje­ba. Mo­reš ga sa­vi­ti oko ru­ke, a raz­mi­ri­sao svo plan­di­šte. Ulje­go­še i go­ve­da u plan­di­šte. Na­po­ji­la se i na­pa­sla pa po­li­je­ga­la da pre­ži­va­ju. Sve mir­no kao da su iz jed­no­ga to­ra. Uva­ti­li svo plan­di­šte, uda­ra­ju na pre­žvu i kao pod ko­man­du me­lju zu­bi­ma. Po­ne­ko­me na rog sle­ti ona ša­re­na ti­či­ca što va­zda nad­li­je­će go­ve­da. Tek po­tlje sam ja do­znao što su oni go­ni­li go­ve­da po­no­ći a pro­dan ih na­pa­sa­li. Go­ve­če se lje­ti mlo­go lak­še go­ni po mra­ku no po vi­đe­li­ci. Dok je sun­ca uba­da­ju oba­do­vi i mu­va pa se go­ve­če us­ko­si i str­ca s pu­ta da blje­ži u la­do­vi­nu. Po­no­ći ne, no se sto­ka kao ma­lo pre­pa­ne i ide mir­no ku­da si je na­pu­tio.

Tek kad je sva­nu­lo vi­dio sam ka­kvi su mi sa­put­ni­ci. Bje­lo­ka­pin at bi­ja­še vra­nac kal­či­nas u jed­nu zad­nju no­gu, ni­je mu ma­ne da ga okra­če voj­vo­da. Na Bje­lo­ka­pi svit­ne pe­pe­lja­ste čak­ši­re, a spu­čio pr­si u čov­ni ja­ke­tun. Crn ja­ke­tun kao zivt, a ni­za nj pu­ca niz pu­la kao da su od sre­bra. Bi­je­la ka­pa mu na­o­kru­ga­lac, jed­na­či­ta kao da je tač­na po­lo­vi­na ka­kvo­ga ve­li­ko­ga ja­ja. Suk­ne­na, od va­lja­no­ga suk­na. U ter­ki­je mu uve­za­na aljin­ka sva ov­to­če­na li­si­com. Š njo­me se bi­ja­še po­krio pro pr­si kad je le­žao u plan­di­šte. Bje­lo­ka­pa je po­sta­ri­ji čo­vjek, pa­so je da­će u jed­nu pro še­set. Bri­je i bra­du i br­ko­ve, sa­mo ta­da bi­ja­še za­ne­o­bri­ja­nio. Bra­da mu po­si­je­đe­la, a ko­su ši­ša na pr­vi lu­mer. Ne ski­da ka­pu ni kad spa­va. Ski­de je sa­mo kad mu je po­si­pao čoba­nin iz ci­ce da se umi­je. Ta­da sam i vi­dio da je ópípán. Umi­va se vo­dom jad­na­ko po gla­vi kao i obra­zi­ma. Na­vrlj je ma­lo na jed­no oko, oči mu ve­li­ke i uga­ra­ste. Pu­ši ni­kad ne pa­ti­še. Sa­vi­ja iz jed­ne sak­ti­jan­ske će­se u pra­ve ko­tro­ban­ske kar­ti­ce. Ona se će­sa smr­ska­va na cr­ve­nu uzi­cu što je sva na­tru­nje­na zlat­nim i sre­br­nim iskra­ma. Kad Bje­lo­ka­pa uz­ja­u­je na ko­nja, do­bro mu se bljec­ne nož is­pod ono­ga čov­no­ga ja­ke­tu­na. Za­bo­den u šu­plji­ka­stu ka­ni­ju, a ko­ri­ce mu bi­je­le kao mla­di zu­bi. Pu­ša­še va­la taj ik­san da ni­kad ne tu­li, a v­o­ma plju­va kad pu­ši. Pljuc­ka na­sit­no ne pre­sta­je, pa mu ja­ke­tun po pr­si­ma kao ma­lo po­žu­tio. Ni­kad ni­je­sam vi­dio da je po­nu­dio onu dvo­ji­cu čo­ba­na da za­pa­le iž nje­go­ve će­se, a pu­ša­hu obo­ji­ca. Bje­lo­ka­pi dva pr­sta de­sne ru­ke, ka­ži­prs i ve­li­ki, na­skroz po­žu­će­li od du­va­na. Ma ni­je­su po­žu­će­li no po­ča­đa­vi­li i uta­nji­li se.

Čo­ba­ni bi­ja­hu jed­na­či­tih go­di­na. Do­bro mla­di, oba br­ka­ti, oba jed­na­ko za­ga­ra­ste ma­sti. Oba obo­mo­ta­va­ju cr­ve­ne kr­pe oko gla­ve. Ne no­se ni­ka­kve ka­pe no im crn per­čin na­gu­šljao iz obo­mo­ta­no­ga ša­la oko gla­ve. Kao da su se dva ga­vra­na na­le­gla na cr­ve­na gni­je­zda. Sve im je jed­na­či­to po če­mu mo­re na­li­ko­va­ti čo­vjek na čo­vje­ka, sa­mo što jed­no­me bi­ja­še pro­šla ve­li­ka bra­zgo­ti­na od li­je­vo­ga uva pre­ko obra­za pa do na vr no­sa. Ši­ro­ka ko­li­ko naj­ši­ri mu­ški prs, a du­bo­ka un­ču. Bi­ja­še za­ne­o­bri­ja­nio, ali bra­da mu se ni­je mo­gla sre­sti pro one udo­li­ne. Bi­je­li se, ju­na­če, uśe­ko­ti­na kroz gu­stu bra­du kao car­ska dža­da kroj cr­nu alugu! Ne dâ ona cr­ve­na kr­pa što je smo­tao oko gla­ve da se vi­di šta je bi­lo s uve­tom. Pod za­rok mo­ra da je ili pre­śe­če­no ili na­skroz ot­ki­nu­to. Ni­je se ono­li­ka uri­jez mo­gla pro­te­ći niz obraz do na vr no­sa a da đa­vo uvo ne od­ne­se. Nos mu je bio pre­re­zan na­dvo­je pa se sra­stao u jed­nu čo­mr­gu. Li­je­va no­zdr­va sa­mo mu li­jek osta­la šu­plja i ču­je se ka­ko di­sa­nje svi­ra­la kro­za nju. Iako mu je ona bra­zgo­ti­na pro­šla da­le­ko is­pod oka, po­ja­du mu je za­te­gla ja­go­di­cu na­ni­že, a ja­go­di­ca po­te­gla za so­bom do­nji oč­ni ka­pak. Oke­sio ka­pak pa se odr­lja is­pod oka cr­ve­ni, a uka­za­lo se svo oko iz gla­ve. Odr­lja stal­no na­pli­ta su­zom, ali ne ka­plje niz obraz no se ona­ko je­zeri.

Na obo­ji­ci čo­ba­na jed­na­či­ta suk­ne­na ro­ba. Bi­la je od bi­je­lo­ga va­lja­no­ga suk­na,ali se po­ja­du utran­da­la. Čo­ba­ni se se­ka­ju z go­ve­di­ma kad ih va­ta­ju da se sti­ma­va­ju te su se ima­li đe obr­lja­ti. Kad su za­jed­no stal­no pri­ča­ju nji­jov­ski­jem je­zi­kom, a Bje­lo­ka­pa š nji­ma nji­ov­ski­jem a sa mlom na­ški­jem.

Ni onaj dr­lja­vi ni onaj zdra­vi čo­ba­nin ni­je­su se okre­ta­li na me vi­še no da me ne­ma. A ni­je ni me­ne za nji bi­lo sta­lo kad mi je nji­jov ga­zda bio pod gla­vom. Još mi je glav­ni­je bi­lo što sam se spri­ja­te­ljio z ga­zdi­nim Ze­ćom. Uma­lo uve­če ne po­gi­boh od nje­ga kad me na­nju­šio po­red dža­de, a kad sva­nu či­nje­lo mi se da mi je mi­lo što sam š njim u dru­štvo kao da sam s mo­jom Ma­ga­ri­com. Dok sam spa­vao u plan­di­šte bi­ja­še Zeć le­gao kod me­ne pa li­je­po do­će­rao nju­šku do mo­je gla­ve te je­dan dru­go­me di­ja­mo u nos. Kad pa­ne mu­va jed­na­ko je zgo­ni s me­ne kao i š nje­ga. Ne mo­gah odo­lje­ti no sam ga za­gr­lio i po­lju­bio s te i s te ban­de. Ta­da mi se či­nje­lo da bih vo­li­ji bio da mi se u dru­štvu sa Ze­ćom tu­ka­ti s onim zlo­tvo­rom što je stio da pu­šti Garova na me no da mi se vr­nu i Đed i Ma­ga­ri­ca. Po­tlje sam ne­ko­li­ko pu­ta sni­vao po­no­ći ka­ko Zeć ko­ma­di Ga­ro­va i nje­go­va avet­no­ga ga­zdu. On ko­ma­di, a ja gra­ci­jam!

A bi­ja­še va­la Zeć da ta­kvo­ga psa ne­ma osvem u pri­či! Dla­ka mu siv­ka­sta pa vu­če na ze­le­nu, du­ža i goj­na­ti­ja no ru­no u ov­na. Vi­sok je ko­li­ko naj­vi­ši vuk, sa­mo što ni­je tan­ko­guz kao on no mu se za­o­bli­le sa­pi ko­li­ko u me­đe­da. De­blji mu vrat no gla­va te se ni­ka­ko ne bi mo­gao ve­za­ti kao dru­ga pa­ščad. Ne­što mu jed­nu pred­nju no­gu ne­kad lo­mi­lo pa do­bro za­ba­tlja­la is­pod ko­lje­na. Sve mi se či­ni da su ga to va­ta­la vuč­ja gvo­žđa pa im se otr­gao. Ne vi­đa­še se da ra­mlje, sa­mo kad ide dža­dom po­ne­kad za­sta­ne i po­dig­ne onu do­va­će­nu no­gu, ali ne za­du­že no što bi trep­nuo. Ne­što ga greb­nu­lo i pro no­sa, ali mu ona pru­ga jed­na­či­ta i li­je­po mu sto­ji. Zeć ne bi­ja­še kao dru­gi psi da ti pi­ždri u oči i bro­ji za­lo­ga­je dok je­deš. Ne va­la, no ne či­ni se mu­ka­et dok ne­ko je­de, a mo­gao si pre­da nj met­nu­ti sva­ku ra­nu da je i ne pri­nju­ši ako ga ne po­nu­diš. Bje­lo­ka­pa da­va­še obrok Ze­ću ta­man kao što da­va se­be. Ja sam mu va­zda ki­dao od mo­ga ko­ma­da, ali či­nja­še mi se da uzi­mlje sa­mo da mi ne iza­đe iz aj­te­ra. Vi­dio sam da Zeć ni­kad ne pri­la­zi onoj dvo­ji­ci čo­ba­na, a ni oni mu se do­du­še ne okre­ću ko­li­ko ni na me. Kad jed­nom na­lje­ze onaj dr­lja­vi čoban po­red me­ne i Ze­ća, dok smo za­jed­no le­ža­li u plan­di­šte, Zeć ga po­gle­da na­ko­ši­to, ma­lo reg­nu i ze­ru mu se za­bi­je­lje­še zu­bi. Vi­đe to Dr­lja­vi ali se uči­ni ne­vi­dio. Ni­kad Zeć dok smo išli dža­dom ni­je pre­tr­ča­vao pred go­ve­da no je va­zda išao iza Bje­lo­ka­pe, naj­po­to­nji. Ze­ću bi­ja­še do­bro mio i ga­zdin Vra­nac. Šća­še da do­đe kod nje­ga pa ga, kao ba­ja­gi, ko­lje za či­čak od zad­nje no­ge a Vra­nac ugoj­go­li i vi­diš da mu je mi­lo što se š nji­me Zeć ša­li.

U plan­di­šte smo osta­li sve do is­pred mra­ka. Čo­ba­ni su na­pa­sa­li go­ve­da i po­pod­ne, i još ih jed­nom po­ji­li na onu ri­je­ku. U preśe­nak sun­ca šće­ra­li su go­ve­da na dža­du i na­pu­ti­li u istu ka­ta­va­si­ju kao i pr­ve no­ći. Bje­lo­ka­pa ja­še Vran­ca, ja Bro­će­na, dvo­ji­ca čo­ba­na oba­ska­ču oko go­ve­di z bana­da, Zeć jo­pet naj­po­to­nji. Išli smo svu dra­gu noć; jed­nom se oti­skoh s vo­la i stu­koh ko­lje­no. Bo­li, ali ne mlo­go. Po­što se raz­da­ni­lo ni­je­smo mlo­go pu­to­va­li, no Bje­lo­ka­pa sa mlom i sa Ze­ćom u jed­nu la­do­vi­nu, a čoba­ni za go­ve­di­ma u pa­šu i na vo­do­poj. Kad se na­spa­vao, Bje­lo­ka­pa je ne­kud plje­ške išao i ni­je ga bi­lo za­mlo­go. On­da smo ti tu no­ći­li i pod­ra­ni­li u de­vet zo­ra. U ne­ka do­ba ba­nu­smo na jed­nu ne­pre­gled­nu vo­du. Ni­đe joj kra­ja ne­ma. Bi­ja­še dan ve­dar kao ogle­da­lo pa ne znaš ja­li se ogle­da ne­bo u vo­du ja­li vo­da u ne­be­sa! Jata bi­je­li­je ti­ca do­li­je­ću otu­da i od­o­vu­da i pa­da­ju na onu vo­du. To vi je bi­lo Ska­dar­sko je­ze­ro. Čo­ba­ni uobru­ča­še vo­lo­ve u ka­ra­ko­lo, ja i Zeć sto­ji­mo z ban­de, Bje­lo­ka­pa sve­za Vran­ca za jed­nu no­ru i ode na vo­du đe staja­hu dva bro­da. Lu­lja­ju se je­dan uz dru­go­ga ali se ne do­va­ta­ju. Uči­nje­še mi se ko­li­ko dvi­je ku­će. Ni­kad pri­je ja ni­je­sam vi­dio bro­do­ve, a čuo sam za nji od đe­da Sta­no­ja. I moj otac Lu­ka oti­šao je bro­dom u Ame­ri­ku. Pri­ča­še Đed da se s bro­do­va uto­pi­lo mlo­go na­ših lju­di što su išli s ra­bo­te iz Ame­ri­ke da po­ma­žu kra­lju Ni­ko­li kad se oti­mao Ska­dar od Tu­ra­ka.

Oba bro­da ima­ju jed­na­či­te di­mlja­ke, na­vi­ja­še im se gus dim na jed­nu stra­nu. Z bro­do­va na oba­lu pre­ba­če­ne ve­li­ke gu­ste lje­se. Pro njih je tre­ba­lo uće­ra­ti go­ve­da na bro­do­ve. Bje­lo­ka­pa je za­mlo­go pri­čao z broc­kim gla­va­rom, a on­da z bro­da ma­nu ru­kom na čo­ba­ne da pri­će­ra­ju go­ve­da. Če­tvo­ri­cu z bro­do­va i onu dvo­ji­cu čo­ba­na sto­ti­nu je ja­da ubi­lo dok su uće­ra­li pro lje­sa ono­li­ki dže­lep go­ve­đi. Ora­ći vo­lo­vi ula­ze kao da ih ugo­niš u po­ja­tu, a jun­če­vi i ja­lo­ve kra­ve ne­ma si­le da pon­ta­ju na one lje­se. Jed­na dže­ve­ra­sta ja­lo­vi­ca iz­dr­lji­la oči a sto­ji je der­nja­va kao da je na­ga­zi­la na go­ve­đi strv. Tu go­ved što ne­će da ula­ze mo­ra­li su va­ta­ti i ve­zat, pa po dvo­ji­ca te­gle go­ve­če a če­tvo­ri­ca ga na­gu­ra­va­ju. Jed­no­me pru­ga­sto­me jun­cu mo­ra­li su ve­za­ti ku­ko­tres u ob­lje no­ge, i na ru­ka­ma su ga uni­je­li pro one lje­se. Bje­lo­ka­pa ni­je ni pru­tom ma­nuo na go­ve­da dok se ugo­ne na bro­do­ve, no je sta­jao i pu­šio kao da to ni­je­su nje­go­va po­sla.

Bro­do­vi osta­še na vo­di, a Bje­lo­ka­pa ma­lo pro­mr­si š čoba­ni­ma i oni odo­še iza jed­nih gu­stih vr­bo­vi­na. Za­met­nu­li ka­ba­ne i ve­len­ce što su ski­nu­li z Bro­će­na. Ne po­me­nuh vi do sad ovo: Obo­ji­ca čo­ba­na no­si­li su jed­nu tor­bu pre­prt­nja­ču, za ne­ko­li­ko je no­si je­dan a on­da je pre­u­zme dru­gi. Ni­je­sam vi­dio šta je­du.

Bje­lo­ka­pa za­kro­či Vran­ca pa okre­nu jed­nom dža­dom, a ja i Zeć za njim. Ši­ro­ka i rav­na dža­da ne od­mi­če se da­le­ko od vo­de. Ko­lje me stu­če­no ko­lje­no, ali mo­re se tr­plje­ti. Bje­lo­ka­pa me so­ko­li da ne iz­o­sta­nem, ali ne da­va mi da uz­ja­šem. Kad se v­o­ma umo­rim te za­o­sta­nem, on sja­še pa śe­de­mo dok ja po­či­nem. Oko pod­ne smo za­du­go po­či­va­li u jed­nu vr­bo­vu la­do­vi­nu i obo­ji­ca do­bro po­spa­va­li. Zeć mi je jo­pet bio pri­ma­kao nos uz nos. Je­li smo so­mu­na i si­ra, a ima­li smo i do­brih ja­bu­ka što je ga­zdu da­ro­vao broc­ki gla­var. Bi­ja­še sva­ka ko­li­ko mu­ška ša­ka, na­skroz cr­ve­ne, sla­đe od me­da a to­pe se po usti­ma.

Pu­to­va­li smo on­da do u pr­vo­mrač­je, ali ni­đe mi ne da­de da uđa­šem. No­ći­li smo is­pod jed­no­ga nad­ne­še­no­ga va­la i do­bro pod­ra­ni­li. On­da sam ja va­zdan kle­cao za Bje­lo­ka­pom, a on ja­šao, sja­i­vao i iš­če­ki­vao me. Sve ta­ko do u jed­no do­ba no­ći. Ma ni­je bi­lo pre­še da on sja­u­je da bih ja uđo, no me mo­gao da je stio met­nu­ti pre­da se ili iza se­be. To bi Vra­nac ośe­tio ko­li­ko da je na nj sle­će­la mu­va. To bi­ja­še at kao gor­ska vi­la. Po­tlje ću vi ka­za­ti što je Bje­lo­ka­pa šte­dio Vran­ca od me­ne.

Sti­go­smo. Noć oblač­na, ne vi­di se ni­šta. Da li je bi­lo s ovu ili s onu stra­nu po­no­ći ja ti ne znam. Usrnu­še va­ške, uči­ni mi se da ih ima mlo­go. Bje­lo­ka­pa za­u­sta­vi ko­nja pa vik­nu nji­jov­ski, a od­o­nu­da mu od­go­vo­ri ta­nak mu­ški glas. Psi za­mu­ko­še kao da ih ne­sta­de, a za­škri­pa­še avlij­ska vra­ta. Iza­đe či­ni mi se če­ta lju­di i svi se po­re­đa­še is­pred ka­pi­je. Je­dan dr­ži zu­blju lu­ča, raźan­gi­ja­la se kao kla­či­na. Pro­vi­đe se kao da ogri­ja mlje­sec. Bje­lo­ka­pa ne sja­u­je no us­te­gao Vran­cu. Lju­di se kao pod ko­man­du pre­klo­ni­še, sva­ki pri­ti­skao dla­nom de­sne ru­ke na sr­ce. I ga­zda se kao ma­lo do­va­ti ru­kom do pr­si ali se ne pre­klo­ni. Ja sto­jim spo­red Vran­ca, a Zeć čuč­nuo do me­ne pa se i on ga­zdin­ski uden­de­čio. Bje­lo­ka­pa s ko­nja ne­što smr­si pod­nji­jov­ski pa sja­ša, a je­dan mu pri­stu­pi te pri­mi Vran­ca. Dru­gi je­dan do­đe i po­ve­de me­ne za ru­ku kroz avlij­ska vra­ta. Bje­lo­ka­pa mi ni­šta ne re­če kao da me ne­ma. Po­veo je me­ne onaj što dr­ža­še luč. Uve­de me u jed­nu zgra­du gre­da­ru. To je skle­pa­na zgra­da od ce­ro­vih gre­da, sva­ka je deb­lja no čo­vjek pro pa­sa. Pod­zi­da­na na ve­li­ki po­drum, a na jed­nu je vo­du. U nju se mo­re ulje­ći sa­mo uza stu­be. Ako ulje­zeš a ne­ko ti mak­ne stu­be, ne mo­reš iza­ći ako ti ni­je­su ni­kla kri­la. Sve što ni­je ti­ca pr­slo bi da sko­či s one vi­si­ne. Zgra­da pu­na pun­ca­ta ma šta ma sva­šta. Na­met­nu­ta śer­na vu­na svu­da una­o­ko­lo, a bi­ja­še je do­sta iš­če­šlja­ne i u ku­đe­lje. Uva­ti­la vu­na svu pro­sto­ri­ju, ni­je na sre­di­nu osta­lo ta­va­na ko­li­ko naj­ma­nja ro­vi­na. Tu na­slo­že­ne tru­blje suk­na i va­lja­no­ga i ne­va­lja­no­ga. U ona ce­ro­va de­bla za­blje­ni gvo­zde­ni kli­no­vi ko­li­ko ku­re­lji. O nji­ma vi­se ov­nuj­ski ob­lu­ko­vi, gužbe uža, ne­u­či­nje­ne ću­me zu­ba­ca od gra­bu­lja, bra­vlje ča­pre, i ne umi­jem ti ja na­bro­ji­ti šta tu sve vi­sa­še. Ima­še i na­pu­va­nih mlje­ši­na, ne­ko­li­ka bra­vlja si­ri­šta, iśe­če­ni go­ve­đi opan­ci – ma s jed­nom ri­je­či snos, sve pu­no kao oko. Raz­mo­ta onaj lu­čo­no­ša, bi­lo mu je ime Imer, pe­ču sva­lja­no­ga suk­na te le­goh, a po­krio me s neo­ma­šće­nim konj­skim ču­lom. Uda­ri me sil­na apa od śer­ne vu­ne, uči­ni mi se da ću se udu­ši­ti. No iz­gle­da ni­je­sam se imao kad ni udu­ši­ti jer sam br­zo za­spao. Okle ne­ću kad me opi­la ono­li­ka apa od vu­ne i ča­pa­ra.

Bi­ja­še sva­nu­lo kad sam se pro­bu­dio. Otvo­ri vra­ta, kad stu­be mak­nu­te i po­lo­že­ne na ze­mlju. To se bo­ja­li da po­no­ći ujad ne po­bljeg­nem! Ne po­tra­ja ma­lo evo ti isto­ga Ime­ra. Uze me za ru­ku i po­ve­de u ve­li­ku oda­ju pred Se­li­ma. No aj­de sad da vi­di­mo šta je to ve­li­ka oda­ja što me Imer od­veo pred Se­li­ma. Se­lim je bio onaj što smo ga do sa­da zva­li Bje­lo­ka­pa.

Se­lim je bio do­ma­ćin nad rav­no de­vet ku­ća. Ni­je­su za­gra­đe­ne jed­na od dru­ge no sve sku­pa ob­i­gra­va vi­so­ki zid pro ko­ga se ne mo­re ni­šta vi­đe­ti šta se unu­tra či­ni. Onu zgra­du đe sam ja no­ćio, i još se­dam–osam slič­nih njoj, ne bro­jim u ku­će. Šta­le i po­ja­te su ba­ška, isto za­jed­nič­ki ob­i­gra­ne ne zi­dom no plo­tom. Na sva­ki ras­te­galj oko­lo­kuć­no­ga zi­da prore­za­ne ma­zga­le kroz ko­je se sa spolj­ne stra­ne ne mo­re ni­šta vi­đe­ti, a s unu­tra­šnje mo­reš sve. Ta­ko su na­ro­či­to pro­re­za­ne da se kro­za nji mo­re iz­nu­tra ni­ša­ni­ti pu­škom i ga­đa­ti de­sno i li­je­vo. U sre­di­ni sve­ga to­ga na­se­lja uba­ni­la se glav­na ku­ća, vi­ša i u vi­si­nu i u ši­ri­nu no da dru­ge dvi­je sre­da ujed­no sa­sta­viš. Po­kri­ve­na cr­ve­nom ti­glom, a sve osta­le plo­čom. U tu ve­li­ku ku­ću ži­vi s va­mi­ljom kuć­nji do­ma­ćin ko­ji se bre­spo­go­vor­no pi­ta sa svi­jem što za­li­je­že i zid i plot. Kad ula­ziš u ve­li­ku ku­ću pr­vo te sre­te ve­li­ka oda­ja. Ne­ma u nju sto­li­ca, a sva je za­str­ta ser­dža­da­ma. Ta­man da car do­đe ne mo­re tu obu­ven ulje­ći no se mo­ra is­pred vra­ta sa­zu­ti. Na sred oda­je met­nu­ta dva ku­ši­na, je­dan cr­ven ve­li­ki i dru­gi ze­len oma­nji. Sva­ko­ga bož­je­ga ju­tra ko­li­ko je u go­di­ni da­na u tu se oda­ju u isti sat i mi­nut sku­plja­ju svi mu­ški ko­ji su u ku­ću no­ći­li. Sva­ki ko­ji se mo­re dr­ža­ti no­ga, i ako mu je pa­sa­lo če­tr­nes go­di­na. Ne­ka mu je pa­sa­lo sto­ti­nu mlje­sto mu je da do­đe, ako mo­re brez tu­đe po­mo­ći. Tu se sku­plja­ju da ču­ju dnev­na na­re­đe­nja od do­ma­ći­na, od naj­sta­ri­je­ga. Ne mo­ra do­ma­ćin bi­ti naj­sta­ri­ji po go­di­na­ma, on je naj­sta­ri­ji či­nom i s ri­je­či ko­ja sve ve­že i dri­je­ša. E ta­kav ti je do­ma­ćin bio moj bje­lo­ka­pa Se­lim.

Bi­lo je ta­da pod Se­li­mo­vom ko­man­dom se­da­mles mu­ških gla­va što su pro če­tr­nes go­di­na. Tu ima ro­đa­ka do če­tvr­to­ga pa­sa. Za ono se­dam go­di­na ko­je sam kod njih pro­veo bi­va­lo je i po dva­des mu­ških gla­va, a spa­da­lo je i na če­tr­nes. Mom­čad su pri­spi­je­va­la u lju­de, a sta­ri su umi­ra­li. Do­du­še, ne­ko­li­ko ih je i po­gi­nu­lo na raz­ne na­či­ne. Ni u ka­kvoj voj­sci na svi­je­tu ne pi­ta se ofi­cir, ni­ti ni­ka­kav uči­telj u ško­li, kao što se u njih bre­spo­go­vor­no pi­ta do­ma­ćin. Ta­kvo­ga slu­ša­nja i ras­po­re­da mo­re bi­ti sa­mo kod mra­va i če­la. Evo ka­ko do­ma­ćin š nji­ma ko­man­du­je.

Do­ma­ćin po­no­ći zdu­ma šta će ko śu­tra ra­di­ti i š či­me će mi­ri­ta­ti. Svi bo­si nao­kru­ga­lac čuč­nu po onoj ser­dža­di oko Se­li­ma, a on śe­di pre­kr­šte­nih no­ga na onaj ve­li­ki cr­ve­ni ku­šin. Śe­di i sa­op­šta­va im na­re­đe­nja jed­no­me po jed­no­me. Onaj što pr­vi do­bi­je za­po­vi­jed od­ma se dig­ne, pre­klo­ni se i z de­snom ru­kom na sr­cu iza­đe na­gu­zič­ke pro vra­ta. Ta­ko isto iza­đe dru­gi po­što ču­je šta mu je za­po­vi­đe­no, ta­ko tre­ći i on­da re­dom sva­ki dok ih te­če. Pr­vo se da­va za­po­vi­jed naj­mla­đe­mu po go­di­na­ma ili naj­ne­zna­ve­ni­je­mu po pa­me­ti. Mo­re pr­vi bi­ti i ka­kav pa­met­ni ako je ne­ka­kvom ne­va­lja­li­com od ju­če za­mi­ri­tao da bu­de iza naj­mla­đe­ga i iza naj­ne­zna­ve­ni­je­ga. Ima­še ne­ki si­ro­ti Kaj­taz pro šest go­di­na, a je­dva da mu je kad ugra­bio ka­kav đe­ti­ćak da pri­je od nje­ga iza­đe iz ve­li­ke oda­je. Kaj­taz je Se­li­mov brat od stri­ca, ali zlo­rad­nik i plju­ska­lo. Ni­je se ni­kad ni že­nio. Kaj­ta­zu je na­re­đi­vao da pla­ši soj­ke iz mer­ti­na, da ba­ča u po­nor ono što se omr­ci­ni, i da ra­di dru­ge naj­po­to­nje po­slo­ve. Ta­ko ti je to ura­đe­no da onaj ko­me se pr­vo za­po­vi­đe­lo ne zna ni­šta šta će ko ra­di­ti to­ga da­na. Onaj po­tlje nje­ga, što ja­de na­kve po­bo­lje od nje­ga zna, već zna šta je ka­za­no pr­vo­me, tre­ći zna šta je re­če­no dvo­ji­ci, če­tvr­ti tro­ji­ci – i sve se ta­ko sva­ko­me na­red­no­me po­ve­ća­va i zna­nje i va­žnost. Onaj ko­ji osta­ne sam sa Se­li­mom zna šta je sva­ko­me na­re­đe­no; zna sve što i Se­lim. Zna sve što i Se­lim, ali ne smi­je Se­li­mu ni­šta pre­pra­vlja­ti. Ma ne smi­je va­la ni Kaj­ta­zu pre­pra­vi­ti ono što je je­zi­ko­vao do­ma­ćin. U slu­ča­ju osu­stva Se­li­mo­va za­mlje­nju­je ga ovaj što je po­to­nji do­bio za­po­vi­đaj. Kad ne­ma do­ma­ći­na, on uju­tro śe­da na onaj ze­le­ni ku­šin što je oma­nji od cr­ve­no­ga na ko­ji smi­je śe­sti sa­mo Se­lim. U slu­ča­ju da i to­ga što je dru­gi po va­žno­sti ne bu­de u ku­ći kad ne­ma ni do­ma­ći­na, onaj tre­ći će śe­sti na ze­le­ni ku­šin. I sve ta­ko se ide una­tra­ške do naj­mla­đe­ga ili do Kaj­ta­za.

Ono­me do se­be do­ma­ćin ka­že šta će to­ga da­na ra­di­ti, ili đe je na­u­mio da ide. Ka­že mu to, ali ne da to smi­je pri­ča­ti ko­me dru­go­me. Isto ta­ko ka­že dru­gi tre­će­mu, tre­ći če­tvr­to­me – i ta­ko do Kaj­ta­za.

Evo ka­ko se Se­li­mov na­rod ras­po­re­đu­je da ži­vi u onim ku­ća­ma. Sva­ki ože­nje­ni ima po­seb­nu pro­sto­ri­ju đe no­ći­va sa svo­jom va­mi­ljom. Đe­ca osta­ju u toj pro­sto­ri­ji s ro­di­te­lji­ma dok ne pri­spi­ju za že­nid­bu i udad­bu. Jed­nom go­di­šnje iz­vo­de se đe­ca pred Se­li­ma da od­re­di ko­ga tre­ba od­lu­či­ti od ro­di­te­lja. Čim đe­voj­ci mog­ne da ulje­ze mu­ška ša­ka u ča­ra­pu – uda­va­ju je. A kad mu­ško­me pro­nik­ne gor­nja gu­bi­ca – mo­re se že­ni­ti. Ako je di­je­te ate­žno, osta­je kod oca i maj­ke da o nje­mu ra­de do­vi­je­ka. Đe­tić ko­ga je do­ma­ćin od­lu­čio od ro­di­te­lja ide da no­ći­va u jed­nu mo­mač­ku ka­ma­ru, a od­lu­če­na đe­voj­ka ide u đe­vo­jač­ku. Kad se ne­ko ože­ni mo­ra mu se stva­ra­ti pro­sto­ri­ja da uve­de ne­vlje­stu. Glav­no je da bu­de za­seb­na, a ne ma­ri ako ni­je vi­ša no ko­li­ko mo­re pri­ti­snu­ti stru­ka. U po­je­di­nim od onih ku­ća ži­ve u po­seb­nim ka­ma­ra­ma po ne­ko­li­ko va­mi­lja. U njih se ne mo­re uze­ti go­la đe­voj­ka kao u nas, no ako ti se mi­snu­lo že­ni­ti mo­raš ne­vlje­stu pla­ti­ti kao Mar­ko maj­ku. Ko ima do­sta zdra­vih đe­vo­ja­ka to mu je bo­lje no da je re­gu­li­sao ame­ri­kan­sku pen­zi­ju. Za­to u njih ne mo­re osta­ti đe­voj­ka usi­đe­li­ca ako ni­je baš sa­vir lu­da ili va­ket­na. Ako ti je sta­lo da br­zo udaš šćer ili se­stru, spu­šti joj ci­je­nu pa se od­ma na­daj pro­sci­ma. Se­lim je naj­po­tlje udao i Aja­nu, šćer ono­ga Ime­ra što me s lu­čem uveo u gre­da­ru. Aja­na ima­še iš­ča­šen kuk pa na­ba­da no­gom kao da sa­di ku­pus, a kad kra­če ši­ri ru­ke kao da će po­le­će­ti. Se­lim je da­de jed­no­me ik­ti­ja­ru što pro­da­va bo­zu na plja­cu ska­dar­sku. E pa­ček: ne re­koh vi do­sad da se ono mlje­sto đe sam se­dam go­di­na ži­vio s Ar­na­u­ti­ma na­zi­vlje Bu­ša­ti. To je ne­da­le­ko od gra­da Ska­dra.

Se­li­mov na­rod ni­ka­da ne ru­ča­va za­jed­no osvem jed­nom go­di­šnje na Baj­ram. To je nji­ma sve­ča­nos kao na­ma Bo­žić, ne bi­lo pri­mi­je­nje­no. Ali i ta­da sa­mo mu­ški je­du sku­pa, a žen­ske š nji­ma ne śe­da­ju. Je­dže­ci se za sve va­mi­lje go­to­ve u za­jed­nič­ku ašči­ni­cu đe svak do­di da je­de kad mu je pri­li­ka za to. I že­ne zna­ju za uci­plje­ni red kao i mu­ški. I me­đu nji­ma se zna naj­sta­ri­ja do­ma­ći­ca ko­ja se bre­spo­go­vor­no pi­ta za sva­ku di­ja­ni­ju. Za glav­nu do­ma­ći­cu ni­kad se ne mo­re met­nu­ti že­na glav­no­ga do­ma­ći­na, no va­zda ne­ka dru­ga ko­ja će bi­ti glav­na do­ma­ći­ca – to Se­lim od­lu­ču­je. Do­ma­ći­ca ne sku­plja že­ne uju­tro da im izda za­po­vi­đa­je, no za­re­di po ku­ća­ma od jed­ne do dru­ge i ka­že sva­koj šta va­lja da či­ni to­ga da­na.

No što vi pri­čam, uve­de me Imer pred Se­li­ma u ve­li­ku oda­ju. Śe­đa­še sam na onaj cr­ve­ni ku­šin i pu­ši. Na nj druk­či­ja ro­ba no što je bi­la. Obu­kao jed­no­man aljin­ku od ru­men­ka­sta pr­ti­šta, a ista mu ka­pa na gla­vu. Li­je­vom ru­kom pre­bra­ja žu­te mrn­đu­le na bro­ja­ni­ce. Ma­nu ru­kom da mu pri­đem. Pri­đi ja, a on me po­mi­lo­va po gla­vi i re­če da čuč­nem pre­da nj. On­da ve­li da će mi kod njih bi­ti li­je­po. Ču­va­ću go­ve­da z dru­gom đe­com i ni­ko me ne smi­je tu­ra­ti. Tre­ba da pam­tim ka­ko se na­zi­vlju stva­ri da bih pro­go­vo­rio nji­jov­ski je­zik. Ja bi­jah za­u­stio da pi­tam oće li mi ka­za­ti je li da­le­ko Ma­džar­ska đe mi je Đed, ali Se­lim ma­nu ru­kom na Ime­ra te me on iz­ve­de. Od­ve­de me u ašči­ni­cu, te mi ne­ka Zu­ma De­mu­še­va da­de pu­nu dr­ve­nu ća­su udro­blje­ne me­rti­ni­ce u vru­ću va­re­vi­nu. Ni­je­sam ni po­la izio no mi se ste­gle vi­li­ce i sr­ce. Ośe­tio sam da mi ni­ko ne­će ka­za­ti đe je Đed u Ma­džar­ska, a da blje­žim ne znam na ko­ju ću stra­nu. Sve mi se po­br­ka­lo pa ne znam vi­še ni šta je de­sno a šta li­je­vo. Či­ni mi se da sun­ce sa za­pa­da iz­gri­ja­va. Kao da si me ba­čio s ne­be­sa pa mi sve do­šlo na­o­kru­glac. Ośe­ćam da mi re­vu su­ze, ali ne pla­čem na­glas. Imer me bo­le­će gle­dao, ali ne umi­je­mo ni­šta da pro­go­vo­ri­mo je­dan z dru­gi­jem. I ne re­koh vi ni ovo: Ni­ko od njih ni­je znao ope­pe­li­ti na­ški osvem Se­lim. Uze me Imer jo­pet za ru­ku i po­ve­de na ne­ke ba­ro­vi­te le­di­ne đe se ču­va­ju go­ve­da i bi­vo­li. Imer je bio go­ve­đi čo­ban, a po­ma­ga­la su mu đe­ca ko­ja još ni­je­su ka­pac­na za te­ške po­slo­ve. Ta­ko sam ti ja sva­ki upi­pa­laj bož­ji dan išao za go­ve­di­ma i bi­vo­li­ma. No­ći­vao sam u istu zgra­du gre­da­ru. Uvo­dio me va­zda Imer i za­mlo­go mi­cao stu­be da ne po­blje­žem. Ubr­zo su mi skro­ji­li ro­bu kao i nji­jo­vim đe­ti­ći­ma. Sve su mi da­li no­vo, ka­ko ro­bu od va­lja­no­ga suk­na ta­ko i opan­ke od bi­vo­la. Na­sta­ko­še mi bi­je­lu ka­pu, istu kao što oni no­se. Đe­ca me ni­je­su ni ti­ca­la ni cvi­je­lja­la. Spr­va sam i brez cvi­je­lja­nja pla­kao i tu­go­vao, a po­tlje pre­vi­koh. Učio sam nji­jo­ve ri­je­či br­zo i na za­mljer­ke. Po­tlje mlje­sec da­na znao sam ka­ko se na­zi­vlje i vo­da i ljeb i sun­ce i mlje­sec i zvi­je­zde, i mlo­ge alat­ke i sva­ka ži­vo­ti­nja. A po­tlje go­di­nu da­na otr­si­lo mi se pa sam pri­čao ni­šta go­re no njij­o­va đe­ca. Bio sam pam­tljiv ču­do jed­no!

Ta­ko sam ti ja ču­vao Se­li­mo­va go­ve­da i ra­stao. Ni­ti me kad Se­lim zvao da mi što ka­že, ni­ti ga ja oči­ma gle­dam. Sa­mo sam po Ze­ću i Vran­cu zna­vao kad je ga­zda kod ku­će. Vra­nac ni­je pa­sao z dru­gi­jem klju­sa­di­ma no je vo­đen na jed­nu ve­li­ku li­va­du đe sa­mo on pa­se. Sva­ko­ga ju­tra je od­re­đi­vao Se­lim ko će mu to­ga da­na o Vran­cu mi­ri­ta­ti. Zna­la mu se jed­na zob­ni­ca uju­tro a dru­ga uve­če. Zeć je le­žao na jed­nu štu­ru is­pred ve­li­ke oda­je. Pre­da nj mje­de­na ća­sa u ko­ju mu glav­na do­ma­ći­ca si­plje da lo­če. Kad me goć Zeć vi­dio do­tr­čao je da se oko me­ne umi­lja­va, a ja sam ga va­zda za­gr­lio kao kad smo za­jed­no spa­va­li u ono plan­di­šte. Dru­goj đe­ci bi­ja­še de­spet što me­ne Zeć ta­ko pri­bi­ra, a nji­ma se ne či­ni mu­ka­et. Zeć ni­kad ni­je la­jao kad je kod ku­će. Dok la­ju dru­gi psi, on se us­to­bo­či kao ga­zda i sa­mo po­ne­kad na­glas zi­jev­ne. I ku­nem vi se Bo­gom: do­kle je goć bio Zeć živ či­nje­lo mi se da imam ne­ko­ga svo­ga.

Dok su dva Baj­ra­ma pro­šla Se­lim je če­sto ne­kud išao s Vran­cem i Ze­ćom. Ne­đe is­pred tre­će­ga do­go­di se ovaj zvek. To­ga da­na ki­ša ni­je pa­ti­sa­va­la. Is­pred mra­ka Imer i mi đe­ca, svi mo­kri kao čep od bu­ri­la, pri­go­ni­mo go­ve­da i bi­vo­le to­ro­vi­ma. Vlje­tro­vi­ta ki­ša pa se go­ve­da re­bre i pot­ko­vi­lju­ju gla­vu. Uto­li­ko se iza ne­ko­ga gro­blja po­mo­li Se­lim na Vran­ca, a za njim Zeć. Ja stao i če­kam kad će Zeć do­le­će­ti da se mi­lu­je­mo, ali nje­ga sta­de ci­ka i ja­u­ka­nje. Ma ni­je to ni ja­u­ka­nje ni za­vi­ja­nje, no je­či kao ljuc­ki ra­nje­nik. Pri­tr­či mu ja kad imaš šta vi­đe­ti! Ni­je to Zeć no grd­ni grd­no­vet­ni ra­nje­nik i mu­če­nik. Uda­ren po gla­vi pa mu pre­śe­če­no po­la uve­ta, a on­da se bra­zgo­ti­na za­re­za­la du­žom vi­li­ce te mu obe­u­ši­la jed­nu no­zdr­vu. Bi­je­le mu se zu­bi kroz ra­sje­ko­ti­nu. Jed­no oko ni­je vi­še oko – no kr­va­va ra­pa! Što je vra­ta, pr­si i po­vrh no­ga – to je sve ći­ćer kr­va­vo. Oh, Bo­že, tu­žno­ga ra­nje­ni­ka! E lju­di mo­ji, ote mi se na­glas da pla­čem, ni­je­sam ta­ko ni­kad pri­je. Svi mi se ja­di ko­je sam pre­tr­pio na­jed­no pri­ku­pi­še. Iza­đe mi pred oči gro­blje đe mi vra­ne klju­ju maj­ci oči, za­ur­la mi u uši glas ono­ga zlo­tvo­ra što je na me stio da pu­šti Ga­ro­va s me­đe. Za­vr­vlje mi is­pred oči na­rod što ga vo­de Šva­bi u Ni­ši­će. Bo­gom bih se za­kleo da pre­da mlom pu­če dža­da i ni­za nju džan­da­ri vo­de đe­da Sta­no­ja. On­da kao oću da uva­tim mo­ju Ma­ga­ri­cu, a ona blje­ži od me­ne br­že ne­go zec. On­da mi se uči­ni kao da se Zeć pre­tvo­rio u ono­ga Se­li­mo­va čo­ba­ni­na što ima­še du­bo­ku bra­zgo­ti­nu od uva do na vr no­sa. Uda­ri mi te­ška vre­li­na u obra­ze. Ma s jed­nom ri­je­či: svi ja­di ko­ji su me da­vi­li jo­pet me šče­pa­še. Ze­ćo­ve mu­ke po­zli­je­di­še sve mo­je ra­ne ko­je su se bi­le za­mla­di­le.

Kad vi­đo­še ona dru­ga đe­ca ka­kav je Zeć, na­do­da­še i oni da ku­ka­ju. Se­lim sja­ša Vran­ca i da­de ga Ime­ru, pa brez ri­je­či kre­nu avli­ji. Sa­vio se i pre­ku­stu­rio, ni cr­ni ni bi­je­li. Imer na­pre­ši­to zov­nu De­mu­ša te se on za je­dan tren obre­te pred Se­li­ma. Ar­na­u­ti kad što spre­šno sa­op­šta­va­ju, uta­nje glas pa ni­kad ne bi po gla­su po­znao ono­ga što zo­ve. Ne­što im tan­ko pro­svi­ri u gla­su kad je ka­kvo zlo, ma­lo ude­blje kad ne­što ni­je mlo­go spre­šno, a kad pro­će­ra­ju pi­sak kroz nos eto ti ve­se­lo­ga gla­sa. A is­pred sva­ke vr­ste zva­nja Ar­na­ut pr­vo oteg­ne »Eeeee«, pa on­da do­da ime zva­no­ga. – Đe­ca po­će­ra­še go­ve­da i bi­vo­le da za­tvo­re, De­muš je uveo Se­li­ma u ku­ću, Imer od­ve­de Vran­ca da na­mi­ri, a ja sam po­blje­gao u gre­da­ru da ku­kam za Ze­ćom i za mlom. Za­rio sam se u onu vu­nu, a pu­sto sr­ce oće da is­ko­či.

Zeć ni­je osvi­tao živ. Le­gao je na onu štu­ru is­pred ve­li­ke oda­je i ni­je se di­zao. Kaj­taz ga ni­je stro­va­lio u po­nor đe se ba­ča­ju mr­ci­ne no mu je na­re­đe­no da ga zako­pa u ze­mlju ukraj one li­va­de đe pa­se Vra­nac Se­li­mov.

Vi­đe­lo se po Vran­cu da Se­lim ni­je vi­še ni­kud išao. Vra­nac je i da­lje vo­đen na onu nje­go­vu li­va­du, ob­ra­đi­va­no je sva­ko­dnev­no o nje­mu, ali ni­ti je se­dlan ni­ti je ko na nj uz­ja­i­vao. Ko­nja do­ma­ći­no­va ni­ko ne smi­je uz­ja­i­va­ti osvem nje­ga. Za­to i me­ne ni­je dao da uđa­šem, ili da me met­ne is­pred se­be, one no­ći kad me do­veo u Bu­ša­te. Dok je do­ma­ćin živ ne­ma to­ga maj­či­na si­na ko smi­je uđa­ti na nje­go­va ja­je­ća­ka.

Ja sam Ime­ra pi­tao ko je ra­nio Ze­ća, ali on mi je oštro re­kao da ga o to­me ni­kad ne smi­jem vi­še pi­ta­ti. Ni đe­ca ni­je­su po­mi­nja­la Ze­ća, ni­ti sam o nje­mu mo­gao što iž njih is­ku­či­ti. Kad je do­šao na­red­ni Baj­ram ni­je Se­lim kao pri­je s na­ma ru­ča­vao u ašči­ni­cu. Sa­mo je po­mo­lio na vra­ta, bla­go­slo­vio ru­čak i vr­nuo se u ve­li­ku ku­ću. I da­lje su mu sva­ko ju­tro do­la­zi­li u isti mi­nut lju­di da im iz­da­va na­re­đe­nja, ali ni­kad se ni­je vi­đe­lo da iz­la­zi iz ku­će. Ni Vra­nac kud ide s li­va­de ni Se­lim iz ku­će!

*        *        *

Se­lim je imao sa­mo jed­no­ga si­na, Ome­ra. Bi­ja­še li­jep da ni dva pu­ta u vi­je­ku ne vi­đoh gled­ni­ju mu­šku gla­vu. Ši­rok u ple­ći, vran mu per­čin bi­jel vrat pre­krio, ni­kad ni­je što ni­je na­smi­jan, ru­ke mu še­sne i bi­je­le kao u pi­sa­ra, štru­cu­je cr­ne br­ke, a plje­va – ni vi­la mu Ra­vi­joj­la dru­ga ni­je! Svi su mu­ški u Se­li­mo­vo na­se­lje no­si­li jed­na­či­te suk­ne­ne bi­je­le ka­pe, sa­mo Omer ima­še druk­či­ju. Isto je ob­li­ka kao pre­re­za­no ja­je, sa­mo što je ple­te­na od žuć­ka­ste svi­le z dvi­je uple­te­ne cr­ve­ne ži­ce uoko­lo. Š nje vi­si ki­ta cr­ne svi­le pa mu se pro­si­pa niz jed­no uvo. Ne do­go­ni Omer ka­pu na obr­ve kao dru­gi Ar­ba­na­si, pa mu pu­sto če­lo si­je­va s one vi­si­ne kao mlje­sec iza go­re. Ka­pa va­ta sa­mo vrh gla­ve, a oko nje na­o­kru­glac ro­vi­na cr­ne ko­se. Kad se na­smi­je ču­ješ ga na pu­ško­met, či­ni ti se da ima sto­ti­nu bi­je­li­je zu­ba kad se na­smi­je. Kad te po­gle­da ne­što ti je to­plo oko sr­ca. Pi­to­mi­ji mu je glas kad su­je no dru­go­me kad bla­go­si­lja. Omer je­dan u ro­di­te­lja, pa ga pu­sta maj­ka pod­go­ji­la. A i Bog ga dao da je soj­li ro­đen, ku­ka­la mu maj­ka! Bi­ja­še Omer po­ja­du ra­no ože­njen. Se­lim gra­bio da iz­ve­de po­tom­stvo od je­din­ka si­na. Ože­njen je iz Ska­dra se­strom odže Lja­ti­fa. Ni­je da­la na­kva zla sud­bi­na da ima si­no­va, no sa­mo tri šće­ri. Naj­sta­ri­ja se uda­la, sred­nja od­lu­če­na, a naj­mla­đa za­goj­na­ti­la za uda­ju. Sva­ka kle­ta soj­li na oca. Že­na Ome­ro­va, Zu­mra, bi­la ne­kad li­je­pa, ali uve­la i do­šla su­va kao gra­na.

Omer je va­zda od­re­đi­van da ra­di go­spoc­ke po­slo­ve, a ot­ko Se­lim ne iz­la­zi iz ku­će Ome­ru je da­to da mi­ri­ta s k­up­ovi­nom kuć­nih stvari što se iz Ska­dra na­ba­vlja­ju. Ome­ro­vo je bi­lo da jed­nom ne­đelj­no ide u Ska­dar i da po­svr­ša­va što mu otac na­re­di. Ne sa­mo da na­ba­vlja, no i da ugo­va­ra s tr­gov­ci­ma šta tre­ba pro­da­va­ti od go­di­šnje­ga vru­ta. No da vi­di­te šta se sa mlom do­go­di­lo kad je Se­lim od­re­dio Ome­ra da uzme u ru­ke svu tr­go­vi­nu sa ska­dar­skim tr­gov­ci­ma. Jed­no ju­tro ra­no do­đe Imer u mo­ju gre­da­ru i ka­že da od­ma idem pred Se­li­ma. Ja se obu­ci i oti­di. Izuj se, ulje­zi, pre­klo­ni se, met­ni de­snu ru­ku na sr­ce, i ura­di sve što tre­ba kad se ula­zi u ve­li­ku oda­ju. Se­lim śe­di na onaj cr­ve­ni ku­šin i pu­ši. Ali ne­ma ni po­la pr­vo­ga Se­li­ma. Na nj isto ru­men­ka­sto pr­ti­šte, ali uši­pio uvre­zao bi mu se nos u ve­zit­ku. Pu­sti pr­sti ni­je­su mu vi­še ča­đa­vi od du­va­na, no cr­ni i ugor­je­li. Glas mu do­šao mlo­go ta­nji, a uva­ti­la ga sip­nja pa ši­šti iz pr­si kao će­ra­li­ca. Ma­nu ru­kom na me da čuč­nem pre­da nj. Čuč­nuh ja, a on me po­mi­lo­va po gla­vi i po­če da zu­ji kao če­la iz umr­le du­bo­vi­ne:

– Slu­šaj, si­ne moj, šta ću ti ka­za­ti! Ti za­slu­žu­ješ da ra­diš bo­lji po­sao od go­ve­đe čo­ba­ni­je. Ti ćeš od­sad ići s mo­jim Ome­rom u Ska­dar da mu mi­ri­taš oko ko­nja i da mu bu­deš vlje­ran. Ti znaš da zbo­riš i naš i vaš je­zik, pa ćeš Ome­ru do­ka­ži­vat šta zbo­re va­šim je­zi­kom ska­dar­ski tr­gov­ci. Do­bro ćeš slu­ša­ti šta oni zbo­re i sve ćeš Ome­ru do­ka­ži­va­ti. Sa­mo do­bro pa­zi, ni­kad ne smi­ješ u Ska­dar pro­go­vo­ri­ti va­ški, no ne­ka svak mi­sli da si Ar­na­ut. Ako bu­deš slu­šao Ome­ra, ne­će ti va­li­ti al­ve ni gu­ra­bi­ja. Bog te bla­go­slo­vio i sret­na ti no­va ra­bo­ta!

To Se­lim iz­re­če pa me pri­vi ru­kom uza se. Vas bi­ja­še uz­vi­štao od du­va­na i plju­vač­ke, a ośe­tih i da mu na­pre­ši­to lu­pa sr­ce. Do­đe mi ga ne­što žao pa ga za­gr­lih, a on se ne na­da to­me pa mu is­pa­de na ser­dža­du za­ždi­ve­ni ci­gar iz ru­ke.

*        *        *

Je­dan­put ne­đelj­no išao sam s Ome­rom u Ska­dar. Omer ja­ša­še Pu­ta­lja, ne­go­re­ga ata od Se­li­mo­va Vran­ca. Ono ni­je da­le­ko od Bu­ša­ta do Ska­dra pa ni­je ma­ri­lo što idem plje­ške. Bio sam ja štr­kljas đe­ti­ćak, a i go­nio sam vi­še tri­n­e­stu go­di­nu. Obu­kao me Omer pod­va­ro­ški kao cvi­jet. Od­ma sam ti ja po­čeo slu­ša­ti šta se pri­ča o ci­je­na­ma i sve Ome­ru do­ka­ži­vao. Šća­smo oba ulje­ći u ne­či­ju bu­ti­gu i Omer ar­ba­na­ški pi­ta po­što je ta i ta stvar. Pi­ta i iza­đo­smo, a ja se po­vr­nem i vir­kam s vra­ta da ču­jem šta tr­go­vac pri­ča sa že­nom ili sa še­gr­tom. Ni­šta ti se tr­go­vac od me­ne ne lec­ka jer mi­sli da ne znam ni­ka­kav je­zik osvem ar­na­ut­ski. Vi­di da je na me ar­na­ut­ska ro­ba i ni­šta ne suj­ma. Tr­go­va­ca je u Ska­dru bi­lo mlo­go vi­še Sr­ba no Ar­na­u­ta, a svi zna­ju i ar­na­ut­ski je­zik. Tr­go­vac pri­ča sa že­nom ili še­gr­tom da li Ome­ru kad se vr­ne tre­ba spu­šta­ti ci­je­nu, a ja sve za­pam­tim i po­tlje ka­žem Ome­ru. Ta­ko smo ti ob­la­zi­li sve bu­ti­ge i va­zda jev­ti­ni­je ku­po­va­li no što dru­gi umi­ju da tr­gu­ju. Isto sam ta­ko či­nio i kad je Omer što nu­dio tr­gov­ci­ma na pro­da­ju. Na pri­li­ku nu­di vu­nu, or­ke ili ne­što dru­go. Nu­di i ka­že ci­je­nu, a ja po­tlje do­znam je li tr­go­vac na­mlje­ran da mu to­li­ko pla­ti. Ta­ko ti se me­ne pro­pi­ri­lo, umlje­sto da gli­bam za bi­vo­li­ma u si­ro­vim opan­či­na­ma, ja še­tam Ska­drom bi­je­li­jem, je­dem al­vu a ga­zim pot­ko­va­ne opan­ke. Omer mi da­va pa­ra pa mi ne fa­li al­ve ni gu­ra­bi­ja. Da­va mi va­la vi­še no što mi i tre­ba. Pro­šlo je bo­ga­mi ne­ko­li­ko pe­ta­ka dok sam ja uvi­dio da mo­ja šet­nja po Ska­dru ni­je do­šla iz Se­li­mo­ve gla­ve. Omer je bio se­dep­nik što sam na­pu­štio bi­vo­le i go­ve­da, a ne Se­lim.

Ja sam bio je­di­ni ik­san iz Se­li­mo­va na­se­lja u ko­ga je Omer mo­gao dr­ža­ti vlje­ru da mu ne oda jed­nu ve­li­ku taj­nu. Vi­đoh ja jed­no­ga da­na da me Omer bla­znji i te­to­ši da mu dr­žim vlje­ru, a da je pri­slu­ški­va­nje tr­go­va­ca nje­mu de­ve­ta ru­pa na svi­ra­li. Ni­jed­no dru­go di­je­te ni­je mu mo­glo bi­ti po­vjer­lji­vo za­to što ona ima­ju svo­je ro­di­te­lje pa ih mo­gu is­ku­ša­ti šta Omer ra­di po Ska­dru. Evo šta je to Omer ra­dio što je tre­ba­lo ču­va­ti u de­vet ja­ma da se ne do­zna.

Kao što sam vi po­me­nuo, Omer je bio ože­njen se­strom Lja­ti­fa, odže ska­dar­sko­ga. Odža Lja­tif ima­še li­je­pu ku­ću ne­da­le­ko od ska­dar­ske plja­ce. Ogra­đe­na zi­dom, a po­dig­nu­ta na is­pust kao mlo­ge što se ta­ko zi­đu u Ska­dar. Zid ne za­kla­nja pro­zo­re no se mo­gu vi­đe­ti kad se pri­mi­češ ku­ći. Tri pro­zo­ra u plja­cu okre­nu­ta, na sva­ko­me gvo­zde­ne ve­ri­ja­de. Na dva od pro­sto­ga gvo­žđa, a na tre­ći pro­zor što je š čo­ška ve­ri­ja­de iša­ra­ne u ne­ko­li­ko bo­ja. Iza njih se śaj­ka cklo. Lja­tif bi­ja­še kao da si dvo­ji­cu splje­skao u jed­no­ga. Š njim bi raz­bio br­do ko­li­ki je, a glas mu ta­nak kao u đe­te­ta. On je dr­žao mo­li­tvu u dža­mi­ju sva­ko­ga pet­ka u pod­ne. Pet­kom je naj­glav­ni­ja mo­li­tva jer je pe­tak nji­jov sve­tac. Sve mi se či­ni da je Lja­tif bio na­kav glav­ni­ji odža, a i ona ob­li­sta oko fe­sa bi­ja­še mu bo­ga­ti­ja no u odže bu­šat­sko­ga Dža­vi­da.

Lja­ti­fo­va že­na ni­je ima­la đe­ce. Bi­ja­še mu ži­va sta­ra maj­ka, ne ču­je ni­šta, ali još na­zdi­re na oči. Ču­je se iz ku­će ka­ko se va­zda ne­što ko­lje­da­vi a ni­ko je ne slu­ša. Kad je li­jep dan iz­ve­de je odža Lja­tif pod jed­nu na­stre­šni­cu i tu po­va­zdan śe­di na ser­dža­du i kr­ma­u­če. Odži­ni­ca ni­kad ne iz­la­za­še iz ku­će kad ne­ko do­đe, ve­le da se ne po­ka­žu­je ni pred ro­đe­nim bra­tom. Ka­da sa­đe­mo u Ska­dar ja i Omer, va­zda osta­vlja­mo Pu­ta­lja u Lja­ti­fo­vu avli­ju. Osta­vlja ga Omer na­slo­bod­no, kao u ta­zbi­nu. I stva­ri ko­je na plja­ci ku­pu­je­mo da­vao mi je Omer da od­ne­sem odži­noj ku­ći. Kad uju­tro do­đe­mo Omer bi va­zda po­si­dio s odžom na ve­ran­du što bi­ja­še sva ob­ra­sla ru­ža­ma.

Tu su se raz­go­va­ra­li i ča­šća­va­li. Ka­vu je ku­va­la odži­ni­ca, ali je ni­je iz­no­si­la no je ta­ba­ku s vil­dža­ni­ma do­da­va­la odži kroz vra­ta. Šća­še joj se od­o­nu­da po­mo­li­ti ru­ka u svi­len ru­kav kad do­da­va ta­ba­ku. Kad odže ne­ma kod ku­će Omer sam śe­di na ve­ran­du i ni­ko ga ne ča­šća­va. Ja ni­je­sam pri­stu­pao na ve­ran­du, no sam śe­dio na jed­nu du­bo­vi­nu što bi­ja­še po­lo­že­na is­pred one na­stre­šni­ce đe iz­vo­di odža ba­bu. U bli­zi­ni je ra­čva­sta smo­kva za ko­ju smo ve­za­li Pu­ta­lja. Ja sam mu na­ti­cao zob­ni­cu, po­kri­vao ga ču­lom kad je ki­ša, či­stio kr­ka­lu is­pod nje­ga i dru­go što je tre­ba­lo. Ni kad pa­da ki­ša ni­je­sam ula­zio na ve­ran­du, no sam utr­ča­vao u na­stre­šni­cu đe śe­di ba­ba.

Pr­vo­ga pet­ka kad me Omer uveo u odži­nu avli­ju pri­mi­je­tio sam da iza onih ša­re­nih ve­ri­je­da beč­ka če­lja­de. Ne mo­re se vi­đe­ti ko je, ali ni­kad ni­je škrip­nu­la avli­ja a da se ne pri­mi­je­ti da ne­ko vi­ri iza ša­re­nih ve­ri­je­da. Is­pod ša­re­nog pro­zo­ra ra­sti­ja­še sva­ko cvi­je­će, a naj­vi­še bi­tu­ran i ka­di­vi­ca. Pr­vom kad sam ulje­gao u avli­ju ne bi­ja­še odže Lja­ti­fa kod ku­će. Kad sve­za­smo Pu­ta­lja, Omer pro­đe is­pod ša­re­no­ga pro­zo­ra, kao či­ne na­ne­se ga put, pa ubra jed­nu kadi­vi­cu i uba­či je unu­tra. Za ne­ko­li­ko pe­ta­ka Omer je va­zda ta­ko uba­či­vao ka­di­vi­cu kad ne­ma odže kod ku­će, ali ni­je ula­zio. E jed­no­ga pet­ka Omer uba­či ka­di­vi­cu kroz pro­zor, a od­o­nu­da mu se vra­ti bi­je­la svi­le­na ma­ra­ma. Po­la­ko sle­će u cvi­je­će, a Omer je uze i ti­snu u nje­dra. Bo­ga­mi sam ja slu­tio na što sve to iz­la­zi, jer đe­ti­ćak od tri­n­es go­di­na zna na čem ži­to ra­ste. Kad smo se po­pod­ne vr­ta­li ku­ći, Omer mi se po­vlje­rio. Ve­li da će on idu­će­ga pet­ka da ulje­ze u odži­nu ku­ću, a ja tre­ba da se is­pe­njem u ra­čve od smo­kve za ko­ju ve­že­mo Pu­ta­lja i da gle­dam stal­no na onaj so­kak što vo­di od plja­ce do odži­ne ku­će. Ako vi­dim ne­ko­ga da se pri­mi­če so­ka­kom, da uba­čim je­dan orak kroz onaj ša­re­ni pro­zor. Va­zda će mi, ve­li, da­va­ti po pun džep ora­ka da mi ne va­li. Ula­zi­će, ka­že, u odži­nu ku­ću jer­bo ima ta­mo na­kvo­ga po­sla za ko­ji ni cr­na ze­mlja ne smi­je da do­zna. Da se do­zna, za­kla­li bi i me­ne i nje­ga.

Ja sam ti u smo­ko­ve ra­čve śe­dio sva­ko­ga pet­ka od god do god za dvi­je go­di­ne i ku­sur. Ni­kad ni­ko ni­je pon­ta­vao onim du­gač­kim so­ka­kom, ni­ti sam ikad za te dvi­je go­di­ne po­vi­še uba­čao orak kroz ša­re­ni pro­zor. Sa­mo je po­ne­kad do­di­la ona kri­vo­re­pa Aja­na što je uda­ta za bo­za­dži­ju na plja­cu ska­dar­sku. Nju je odža Lja­tif pla­ćao da mu ra­di oko maj­ke. Do­di­la je ka­žem, ali ona ni­kad ni­je ula­zi­la kroz ona vra­ta ku­da odži­ni­ca ka­vu na ve­ran­du do­da­va. Aja­na je ula­zi­la kroz li­je­va vra­ta đe le­ži ona ba­ba i či­sti­la na­stre­šni­cu i avli­ju. Ta­ko ni­je bi­lo po­tre­be da uba­ču­jem orak kad vi­đu da do­di Aja­na. Ona je do­la­zi­la rad­nim da­nom da ra­di po odži­noj avli­ji, a pet­kom ni­je do­šla u sve tri pu­ta. I to ni­je do­di­la pet­kom da ra­di, jer je to sve­ča­ni dan, no sa­mo da ba­bi ne­što do­da i da se od­ma vra­ti.

U po­to­nji va­kat ja sam kr­cao or­ke čim bih se is­peo u ra­čve, jer sam se bio na­skroz oslo­bo­dio da ni­ko ne­će do­ći. Omer je va­zda ula­zio u ku­ću u isto vri­je­me, ma gle­dao je na sat da bu­de u isti mo­me­nat. Evo što je to ta­ko či­nio. Kad uju­tro do­đe­mo u Ska­dar iz Bu­ša­ta, pr­vo svra­ti­mo u Lja­ti­fo­vu avli­ju da osta­vi­mo Pu­ta­lja. Omer po­śe­di na onu ve­ran­du i ča­sti se s odžom, a on­da ide­mo da svr­ša­va­mo po­slo­ve po Ska­dru. Zna­lo se da odža pet­kom po­či­nje mo­li­tvu u dža­mi­ju tač­no u pod­ne, ne mo­re se­kund ni pri­je ni po­tlje. Bi­ja­še ne­da­le­ko od dža­mi­je jed­na vi­so­ka ku­la i u njoj pri vru sat što zvo­nja­vom po­ka­žu­je ko­ja je ura. Pet sa­ti – on pet pu­ta jek­ne, šes – šes pu­ta, dva­nes – dva­nes pu­ta, i ta­ko na sva­ki sat jek­ne ono­liko pu­ta ko­li­ko je sa­ti. Na po ure uda­ra po jed­nom ma slabije. Odža Lja­tif bi­ja­še ta­čan kao di­jo­mant, pa kad onaj sat jek­ne jed­nom on za­kro­či u dža­mi­ju, a ni­kad ni­je­sam vi­dio odžu da je ostao pred dža­mi­ju kad sat dva­na­e­sti put od­jek­ne. Ja ti i Omer sve šer­va­ni­mo po plja­ci dok odža Lja­tif ne za­mak­ne u dža­mi­ju. Isto se ta­ko tač­no zna­lo ko­li­ko će odža u dža­mi­ju osta­ti, va­la ni ma­nje ni vi­še no ne­pu­ne dvi­je ure. Ta­ko, ä vi­di­mo da odžu za­lo­ži­še dža­mij­ska vra­ta, mi ti niz onaj du­gač­ki sa­li­dža­ni so­kak po­i­ta­mo odži­noj ku­ći. Taj sokak ne bi­ja­še du­ži no dvi­je do­bre konj­ske to­va­ri­ne. Ta­ko ti je Omer bio za dvi­je ure ser­bez slo­bo­dan, jer se ni­je ni­ka­ko mo­glo do­go­di­ti da odža iza­đe ra­ni­je iž dža­mi­je no što je uci­plje­no po nji­o­vo­me za­ko­nu. Vlje­ruj­te mi, kad se onaj ko kla­nja mo­li svo­me bo­gu Ala­hu, i pro­sti čo­vjek a nek­mo­li glav­ni odža, mo­reš ga be­sti­mo­va­ti, mo­reš mu ve­li­ku šte­tu či­nje­ti, mo­reš ga der­nu­ti š čim oćeš, ali si­le ne­ma da ćeš ga po­br­ka­ti u mo­li­tvu. Ali kad od­mo­li ono što je pred­vi­đe­no, on­da blje­ži od nje­ga.

Bi­lo je pro­šlo do­sta pe­ta­ka dok sam pre­gao da vir­nem kroz onaj ša­re­ni pro­zor đe je Omer uba­či­vao ka­di­vi­ce. Ne­što me bi­ja­še pod­u­ze­lo da vi­đu šta se či­ni unu­tra. Oću da vi­đu ili ću cr­ći! Bo­lan, ja sam vi­še bio mo­mak, prin­ča­lo mi še­snes go­di­na! Za­cr­nje­la mi se bi­ja­še gor­nja gu­bi­ca, da sam bio Ar­na­ut tra­ži­li bi mi đe­voj­ku da ku­pe. Uzmi ja onu du­bo­vi­nu na ko­ju sam si­dio dok se ni­je­sam po­čeo pe­ti u smo­ko­ve ra­čve, pa je pri­slo­ni uz ćo­šak od ku­će. Is­pe­nji se na nju i po­gle­daj unu­tra. Bio sam se ja iza ćo­ška vlje­što za­su­kao da se ne mo­gu vi­đe­ti iz­nu­tra. Gle­dam ja kroz pro­zor u ka­ma­ru, ali ni­je to ka­ma­ra no raj i ze­malj­ski i ne­be­ski ako ih iđe ima!

Ne­ma u oda­ju zi­da ni ta­va­na što ni­je pri­ti­snuo ći­lim, a svu­da una­o­ko­lo na­ni­za­ni svi­le­ni ku­ši­ni od svih bo­ja na svi­je­tu. Žut stra­mac uva­tio sre­di­nu ka­ma­re i na nje­mu moj Omer le­ži s ne­be­skim an­đe­lom! Ne vi­đeh Ome­ru gla­vu ni ra­me­na, jer mu je na ru­ku odži­ni­ca po­či­nu­la pa joj se ko­sa pro­su­la i uva­ti­la po Ome­ra. Nje­zi­no li­ce ne znam jal je blje­lje ja­li ru­me­ni­je, oči go­re kao dvi­je ne­be­ske zvi­je­zde, a to­li­ko je pro­su­la ko­se da je ka­ma­ru uva­ti­la po­mr­či­na. Ni­je to ko­sa no ne­be­ski obla­ci! Po­kri­lo se njih dvo­je cr­ve­ni­jem jor­ga­nom što su po nje­mu bi­je­le ru­že pro­cak­će­le. Ome­ro­va ro­ba pre­ba­če­na pro jed­ne skri­nje što je žu­ća od li­mu­na. Do stram­ca met­nut okru­gao ze­le­ni ku­šin i na nje­mu po­či­va Ome­rov zlat­ni sat. Ima­še on sat s ve­li­kim lan­cem što ga za­te­že pro pr­si. Po­red ku­ši­na bi­je­li se Ome­rov nož. Sve mi se či­ni da je to onaj Se­li­mov što ga je no­sio dok je po svi­je­tu odio. Z dru­ge stra­ne stram­ca uni­sko jed­na sre­bre­na tr­pe­zi­ca, a na nju ckle­ni ibrik z dvi­je ča­še. Na­su­to u ob­lje pi­će što je ru­me­no kao zo­ra, jed­na ča­ša ne­tak­nu­ta a dru­ga do po­la ot­pi­ta. Dok sam vi­rio kroz pro­zor uda­ri­še od­o­nu­da bož­ji mi­ri­so­vi, ni­je­sam ih pri­je ni po­tlje ta­kvih mi­ri­sao. Dao bih ta­da vas svi­jet da mi je mo­glo bi­ti da ser­bez mi­ri­šem onu lje­po­tu. Mi­li­je mi je bi­lo ble­nu­ti kroz onaj ša­re­ni pro­zor no da se moj na­zvao Ska­dar na Bo­ja­ni! Šćah ja još da bu­ljim, no zar­za Pu­talj pa strek­nuh i vr­nuh se z du­bo­vi­nom na mlje­sto.

E po­tlje to­ga gle­da­nja kroz ša­re­ni pro­zor če­kao sam ti ska­dar­ski pe­tak, ne bih ta­ko ni otva­ra­nje ne­be­sa što­no se ka­že. Ne znam ja­li je Omer ra­di­je če­kao pe­tak ja­li ja! Mo­gu se za­kle­ti da je Omer znao da ja gle­dam kroz pro­zor, ali to nje­mu ni­je sme­ta­lo. Bi­lo je nje­mu glav­no da sam mu vlje­ran. A ka­ko sam mu on­da bio vlje­ran, ona­ko mi Bog i da­nas po­mo­gao! U po­to­nji va­kat da­vao mi je Pu­ta­lja da ja­šem kad se vr­će­mo iz Ska­dra u Bu­ša­te. Ni­je me dr­žao za slu­gu, no za dru­ga i bra­ta.

Pri­je no što odža Lja­tif iza­đe iz dža­mi­je, mi smo ti obo­ji­ca jo­pet bi­li na plja­ci. Na­đe­mo se is­pred dža­mi­je, kao eto po­svr­ša­va­li smo po­slo­ve pa če­ka­mo odžu da ide­mo za­jed­no nje­go­voj ku­ći. Da uzme­mo stva­ri što smo osta­vlja­li i Pu­ta­lja, i da se vr­će­mo u Bu­ša­te. Va­zda odži bi­ja­še do­bro mi­lo što ga iš­če­ka­mo. Š nji­me ode­mo šet­njom onim sa­li­dža­nim so­ka­kom, jo­pet se njih dvo­ji­ca ča­ste na ve­ran­du, jo­pet bljec­ne žen­ska ru­ka kroz vra­ta kad do­da­va odži ta­ba­ku s ka­vom i vil­dža­ni­ma. Po­što po­pi­je ka­vu Omer se kli­pi na Pu­ta­lja, ja za njim pa pra­vo u Bu­ša­te. Odža nas va­zda is­pra­ti do na so­kak. No osta­vi­mo sad odžu, i odži­ni­cu, a da vi­di­mo šta se u Bu­ša­te od­i­gra­va.

*        *        *

Ot­ka­ko je Se­lim pre­ki­nuo pu­te­ve i iz­la­ske sve mu se po­ka­ra­bo­si­lo. Po­če­še na­kvi ne­re­dov­ni do­ga­đa­li da mu se de­ša­va­ju. Jed­no ju­tro osva­nuo mu je Vra­nac mr­tav! Zdrav omr­kao, a la­dan osva­nuo! Uko­pa­li su ga ta­man do Ze­ćo­va gro­ba. Ni­je mu Kaj­taz ko­pao ra­pu no ne­ko­li­ci­na vi­đe­nih lju­di ko­je je Se­lim od­re­dio. Jed­nu đe­voj­ku što je tek bi­la od­lu­če­na od ro­di­te­lja, i to baš šćer ono­ga Ime­ra što sam š nji­me ču­vao go­ve­da, ugra­bi­še na­kvi Ar­na­u­ti u sred bi­je­la da­na. To je bi­lo u pe­tak kad smo ja i Omer u Ska­dru, te ne znam ka­ko se to od­i­gra­lo. Ni o to­me ni­je­su šće­li da pri­ča­ju. Sa­mo sam od Ome­ra do­znao po­ne­što. Pra­le že­ne vu­nu na po­tok što te­če na­ni­že Ze­ćo­va i Vran­če­va gro­ba. I re­če­na đe­voj­ka bi­la sa že­na­ma. Ime sam joj za­pam­tio: Bu­lja. Do­le­će­la dva–tri Ar­na­u­ta na ko­nji­ma i ugra­bi­li Bu­lju. Do­ko­pa­li je pa je śe­li jed­no­me pre­da nj i od­le­će­li kao bli­je­ska. Otac joj Imer ne su­ša­še obra­za. Je­dva se vu­kao za go­ve­di­ma a po­stao ša­ka ko­sti. Sve mi se či­ni da su oti­ma­či bi­li po­ne­čem mlo­go opa­sni, pa ni­ti se što pred­u­zi­ma­lo da se Bu­lja vr­ne, ni­ti se o njoj pri­ča­lo. Pi­tah Ome­ra, ali ne šće mi ka­za­ti ko su oni te su ote­li Bu­lju. Vi­dio sam da mu ni­je mi­lo što ga to pi­tam. Re­kao mi je Omer i to da onoj kri­vo­gu­zoj Aja­ni, što je u Ska­dar uda­ta za plja­car­skog bo­za­dži­ju, ni­šta ne ka­žu­jem što me pi­ta. – Aja­na i bo­za­dži­ja ži­vlja­hu u jed­nu ću­lu, ko­li­ko pre­vi­ja­ča, taman kod plja­ce. Šća­še ona o sve­mu da se ras­pi­tu­je ka­ko joj je u ro­du, i ja sam joj sve ka­ži­vao dok mi sad Omer ne re­če da joj ni­šta ne ka­žu­jem. Kao što sam vi re­kao, Aja­na je bi­la Ime­ro­va šćer, se­stra ove ote­te Bu­lje. – Ubr­zo po­što je ote­ta Bu­lja, ne­ko im ukra­de po­vi­še no tri­des ova­ca. I to se do­go­di­lo na sa­mi Baj­ram. Svi smo mu­ški, osvem Se­li­ma, za­jed­nič­ki ru­ča­va­li u ašči­ni­cu, a kod ova­ca su bi­le sa­mo ne­ko­li­ke žen­ske. Po­pla­ši se ov­ce od ne­šta pa du­la­ni uz ne­ka šu­mnja­ta pr­la. Kad su ih oku­pi­le, iz­broj kad ih mäjkã vi­še no tri­des. Oti­šlo je da su ih iźe­li vu­ko­vi, ali ni­ko im ni­je strv na­o­dio. I o to­me ne bi­ja­še mi­lo da se pri­ča u Se­li­mo­vu na­ro­du. Ma bi­li to vu­ko­vi ili đa­vo­li, ne­ko je mo­rao ośe­ti­ti da ne­ma mu­ških čo­ba­na kod ova­ca. Ne­đe s ra­ne je­se­ni iz­gor­je­še im tri stoga si­je­na što su bi­la žđe­ve­na na onu li­va­du đe je ve­zan Se­li­mov Vra­nac dok je bio živ. Po­no­ći su sto­go­vi za­ždi­ve­ni i re­klo bi se da ih je po­go­dio grom. Mo­re bi­ti, jer tih da­na bi­lo je za­ki­ša­lo i pu­ca­le su mu­nje i gro­mo­vi. No, da vi­di­te ka­ko ni­je svak vlje­ro­vao da su gro­mo­vi se­dep­ni­ci si­jen­ske pa­lje­vi­ne.

Kad smo idu­će­ga pet­ka osta­vi­li Pu­ta­lja u Lja­ti­fo­vu avli­ju, Omer je ulje­gao u bu­ti­gu Ada­ma Štam­bu­ka da š nji­me ugo­vo­ri pro­da­ju ora­ka. Bi­li su or­ci ro­di­li u Bu­ša­ti­ma da gra­ne ne mo­gu dr­ža­ti. Tre­ba­lo je da po­go­di or­ke i da uzme pa­re, a or­ci će se do­će­ra­ti po­što se obe­ru i osu­še. Ta­ko je Omer tr­go­vao s ne­ko­li­ci­nom tr­go­va­ca iz Ska­dra. Pro­da se vu­na, lje­ko­vi­te tra­ve, or­ci ili ne­što dru­go, a te se stva­ri zgo­ne u Ska­dar kad to od­go­va­ra tr­gov­cu ko­ji je ku­pio. Si­gur­ni­ji je, bo­lan, ta­ko tr­go­vac: ako ni­je ro­ba kod nje­ga, ni­ti mu mo­re iz­gor­je­ti ni­ti se po­kva­ri­ti. Pla­će­nu ro­bu du­žan je da ču­va onaj ko­ji je pro­da­va. Kad je Omer iza­šao ja sam se pro­mo­tao is­pred Ada­mo­ve bu­ti­ge da vi­dim o če­mu tr­go­vac pri­ča sa že­nom. Ima­še že­nu Ata­nu, jed­na av­ga­ra, a kuč­ka sa de­vet si­sa. U sva­što se Ada­mu mi­je­ša i ne dâ mu ope­pe­li­ti kad je što ijet­ka. No­sa­še se ona ni kao bu­la ni kao na­ša žen­ska, no ne­što ba­ška od svi­je­ta. Slu­šam ja, a Ata­na osu­la sva­ke ja­de grd­ne na Ada­ma. Su­je ga što je Ome­ru is­pla­tio ugo­vo­re­ne or­ke. Ne­sret­ni Adam se bra­ni da je on ta­ko va­zda ra­dio i sa Se­li­mom i sa Ome­rom, a on­a do­ra­ni:

– Šu­ti cr­ni še­i­ta­ne! Da ti ni­je me­ne str­va ti se ne bi zna­lo! Što me ne pi­ta oćeš li Ome­ru da­ti pa­re, dao ti Bog ra­ne na dži­ga­ri­ce! Po­čeo je Se­lim Bo­gu da pla­ća za sve što je uči­nio. Zna vas Ska­dar da su mu ubi­li Vran­ca i za­ždi­li si­je­no, za­ždio ne­be­ski grom u te, kao što je za­ždio u me kad sam te vi­đe­la oči­ma! Bo­lje bi bi­lo i Ome­ru da se za­tvo­ri sa Se­li­mom u ku­ću no što iz­no­si gla­vu na pa­zar ska­dar­ski. Što me ne upi­ta tre­ba li Ome­ru da­va­ti pa­re, omlje­ra­la ti da­bog­da po­krov pri­je da­na­šnje­ga da­na!…

Šća­še Ata­na još da zbo­ri, ali ulje­ze na­kav mu­šte­ri­ja pa aba­ši. Kad iza­đe mu­šte­ri­ja, ja se jo­pet pro­sun­daj is­pred vra­ta kad Ata­na oti­šla ne­kud kroz ku­ću, a Adam bi­ja­še uva­tio gla­vu u ša­ke. Kad smo se vr­ta­li po­pod­ne ku­ći ja sam Ome­ru is­pri­čao sve što je zbo­ri­la Ata­na. On se grd­no pro­mi­je­ni u obraz da ga ni­kad pri­je ta­kvo­ga vi­dio ni­je­sam. Ni­šta mi ne ve­li, ni da li tre­ba jo­pet da slu­šam šta Ata­na pri­ča, ni­ti mi išta re­če po­vo­dom ono­ga što mu is­pri­čah. Bi mi ga mlo­go žao što to­li­ko cr­kle­ti. Pr­vi put ot­ka­ko ga znam bi­ja­še spu­štao ka­pu do obr­va pa mi do­đe ne­ka­ko kao ne­po­znat. Ta­da mi je mlo­go vi­še na­li­ko­vao na Se­li­ma no što mi se pri­je či­nje­lo.

Do idu­će­ga pet­ka Ome­ru se jo­pet vra­tio ra­tluk u obra­ze, i jo­pet je ka­pu uz­di­gao š če­la. Oti­šli smo u Ska­dar i sve svr­ša­va­li onim re­dom kao i va­zda. Pri­mi­je­tio sam kad uđaše na Pu­ta­lja da Ome­ru vi­si le­vor. Nož bi­je­lih ko­ri­ca bi­ja­še pre­mlje­štio na li­je­vi kuk, a na nje­go­vo mlje­sto ob­lje­sio ku­le­tu s le­vo­rom. Du­gač­ke ci­je­vi le­vor pa mu do­bro vi­ri is­pod ja­ke­tu­na. Kad sam taj dan kroz ša­re­ni pro­zor gle­dao nje­ga i odži­ni­cu, na onaj ku­šin po­red stram­ca đe je me­tao sat, sad uza nj le­ža­še le­vor. Nož kao i pri­je blje­šta­še spo­red ku­ši­na.

Mi smo ti na­sta­vi­li da ide­mo sva­ko­ga pet­ka i ni­šta vi­še su­mlji­vo ni­je­sam ču­jao ni od Ata­ne ni od dru­go­ga. Co­ta­va Aja­na me stal­no za­sri­je­ta­la da me ne­što pi­ta, ali ja joj se ni­je­sam či­nio mu­ka­et. I ču­do jed­no: Omer me ni­ka­da ne pi­ta­še je­sam li što čuo, ne va­la ni­kad. Ne znam ko­li­ka su pet­ka pro­šla do ovo­ga po­to­nje­ga o ko­me ću vi sa­da pri­ča­ti. Bi­ja­še se do­bro ulje­glo u zi­mu. Sa­mo ni­je zi­ma kod njih oštra kao u nas. Bi­ja­še mlo­go vlje­tro­vi­to, ali ni­je mra­zo­vi­to.

Do­šli smo to­ga pet­ka ra­no u Ska­dar i osta­vi­li Pu­ta­lja u Lja­ti­fo­vu avli­ju. Omer je s odžom po­si­dio na ve­ran­du dok su po­pi­li ka­vu. Po­tlje smo svr­ša­va­li po­sle po čar­ši­ji sve do pod­ne. Ku­po­vao je Omer spre­mu za jed­nu đe­voj­ku što im se bi­ja­še is­pro­si­la. Dva sam pu­ta no­sio ku­plje­ne stva­ri i osta­vljao na odži­nu ve­ran­du. Na­ta­kao sam Pu­ta­lju zob i oči­stio is­pod nje­ga kr­ka­le. Bi­ja­še ona glu­va ba­ba iz­mi­lje­la iz ku­će u avli­ju i ne­što kr­ma­u­če gr­đe no ikad pri­je. Kad sam dru­gom iz­la­zio, ulje­ze kri­vo­re­pa Aja­na i osta da vr­će ba­bu u ku­ću. Jo­pet sam se vra­tio na plja­cu te ja i Omer če­kaj dok jek­ne sat s one ku­le. Lja­tif nam kao i va­zda uči­ni pre­klon kad pa­sa u dža­mi­ju. I mi se nje­mu pre­klo­ni­smo i sa­če­ka­smo dok ga za­lo­ži­še dža­mij­ska vra­ta. Kad je sat od­jek­nuo dva­ne­sti put, mi smo već bi­li uga­zi­li u onaj sa­li­dža­ni so­kak što ide od plja­ce do ku­će odže Lja­ti­fa. Do u avli­ju za­jed­no, a on­da ja u smo­ko­ve ra­čve, a Omer kod odži­ni­ce iza ša­re­nog pro­zo­ra.

Škri­nu­še vra­ta za Ome­rom, ba­ba iz ku­će za­bo­lje­ka gr­đe no ikad, a me­ne pod­uze na­kva stu­de­na suj­ma da ni­je ni­kad pri­je ta­ko. Ma ne znam šta mi je, ni­ti imam vo­lju da kr­cam or­ke, ni­ti da pri­no­sim du­bo­vi­nu i gle­dam kroz ša­re­ni pro­zor Ome­ro­vu ra­zo­no­du. Za­lo­žih od jed­ne gu­ra­bi­je, ali pro­pi­to mi grk­ne i ne­mam plju­va­če da obr­nem za­lo­gaj niz gr­lo. Bu­ljim iz one ra­čve kao ćuk, a ne znam u šta tre­ba da gle­dam. Bo­ga­mi se grd­no uz­jo­gu­nio i Pu­talj pa stri­že uši­ma i vr­še oko one smo­kve. Ni­je po­zo­bao ni po­la, a otre­se gla­vom kao da bi zba­čio zob­ni­cu. Sve me ne­ka­ko ža­lo­sti­vo po­gle­du­je i po­ma­lo po­nji­sku­je kroz nos, ali sa­mo li­jek bož­ji. Pod­u­ze me na­kva tre­šnja da se to tr­plje­ti ne mo­re. Za­kro­čih jed­nom no­gom da sa­đem na ze­mlju, dok uto­li­ko zar­za Pu­talj izu­blea, ma zar­za kao mu­nja ne­be­ska. Zar­za jed­nom pa dru­gom brez pre­du­ši­va­nja, a pro­pe se na zad­nje no­ge. Po­pla­ši­še se i po­le­će­še ne­ke dvi­je ti­ce gu­gut­ke što su va­zda po­či­va­le na odžin krov. Je­dva sam ja spu­štio dru­gu no­gu na ze­mlju kad Bog na­re­di pa se iza ša­re­no­ga pro­zo­ra pro­lo­mi žen­ski vri­sak. Vri­šti Bog je ubio kao da si je na va­tru na­lo­žio! Vri­šti ona ne pa­ti­še, a ču se ujed­no i mu­ški glas, za­kleo bih se da je Ome­rov. On­da ne­što tu­po i krup­no tre­snu da zvek­nu­še de­mir­lu­ci na sva tri pro­zo­ra. Sve se to de­si­lo u tren oka, a on­da za­štek­ta le­vor. Pre­sta­de sva­ki glas, a na ona vra­ta kroz ko­ja se ka­va do­da­va na ve­ran­du iz­le­će odži­ni­ca go­la kao od maj­ke ro­đe­na. Ko­sa joj se pro­su­la sve do pa­sa i pre­kri­la je ospri­je i oza­di. Ni­je do­bro ni pre­kro­či­la na ve­ran­du kad iz­le­će za njom čo­vjek s no­žem, a vas is­kr­va­vljen po pr­si­ma. Kr­vav i nož, ali bi­je­le mu se ko­ri­ce, za­kleo bih se da je to onaj Ome­rov što je le­žao spo­red ku­ši­na. Ili je isti ona­kav. Dr­ži jed­nom ru­kom nož, a dru­gom sko­pa odži­ni­cu za ko­su i uvu­če je unu­tra. Nju jo­pet sta­de vri­ska, a uto­li­ko se otr­že Pu­talj pa le­ti kroz avli­ju kao da ga go­ni ja­to vu­ko­va. Le­ti a rže ne pa­ti­še.

Ali ku­nem vam se ži­vi­jem Bo­gom, me­ne vi­še pre­śe­če kad vi­đoh ko je onaj čo­vjek što iz­le­će s no­žem za go­lom odži­ni­com, no svi dru­gi ja­di ko­ji se tu osi­dra­še.To bi­ja­še onaj Se­li­mov go­ve­đi čoba­nin što je imao du­bo­ku bra­zgo­ti­nu od uva niz obraz pa do vr no­sa. Pro­šlo je bi­lo, do­du­še, se­dam go­di­na otkad ga ni­je­sam vi­dio, ali i sad se mo­gu za­kle­ti da je to on bio. Ko bo­lan ne bi za­pam­tio onu bra­zgo­ti­nu kroz neo­bri­ja­nu bra­du, i ono oko što mu je na­pu­lji­lo iz gla­ve. A za sve ja­de nos što se sra­stao u jed­nu čo­mr­gu! Bi­ja­še mu šal spao z gla­ve pa vi­đoh i da mu je ośe­če­no po­la uve­ta. Ko­sa mu još cr­na kao zivt, a ne znam ka­kva ro­ba na nje­mu bi­ja­še. Kao ne­što si­vo, ali sve okr­va­vlje­no. Či­ni mi se da mu je ona odr­lja is­pod oka mlo­go vi­ša no što je bi­la. Kao što sam vi re­kao kad sam ga opi­ši­vao, onaj ur­jez bio mu je odr­ljio do­nji ka­pak pa mu se jed­no oko uči­nje­lo mlo­go vi­še od dru­go­ga. – I u sve­mu to­me ja­du i ito­šti­ni śe­tih se Ze­ća i nje­go­vih ra­na, i kao da mi se pri­ka­za da ga je isti ovaj zlo­tvor po­śe­kao. Eto ka­žem, ne­ka­ko mi se pri­ka­za a ne znam ka­ko.

Kad je Dr­ljan sko­pao i po­vu­kao odži­ni­cu u ku­ću, ja sam iz­le­tio iz avli­je ali ni­šta ne znam ka­ko. Ma ne bih znao ni da sam iz­le­tio da se u sred ono­ga sa­li­dža­no­ga so­ka­ka ne su­da­rih s odžom Lja­ti­fom. Na­le­ćeh na nj pa se od­bih od one bož­je si­le i lju­štih na­gu­zič­ke ko­li­ko sam dug i ši­rok. On mi se ne uči­ni mu­ka­et no pro­du­ži u ku­ću. A ośe­tio je da sam na­le­tio na nj kao da se su­da­rio s mu­vom. To bo­lan bi­ja­še ci­je­po­nja ko­li­ko plas si­je­na. Još se ni­je­sam bio ni di­gao kad na­le­će Pu­talj, a vu­če mu se is­ki­da­na uzda niz so­kak. Pre­sko­či pro me­ne i ne­sta­de ga kao bli­je­ske. Ako je u ona­kvo­me tr­ku na­le­tio na odžu Lja­ti­fa Bog sa­mi zna šta je bi­lo! Ja ti se ni­je­sam okre­tao, no se di­gao i po­le­tio niz so­kak.

Evo ko­li­ko je go­di­na pa­sa­lo od­on­da, a ni­kad se ne mo­gu za­kle­ti ili sam na­le­tio u so­kak na odžu Lja­ti­fa ili mi se to uči­nje­lo u onoj tra­po­vi­je­sti kad sam blje­žao. A evo što se ne mo­gu za­kle­ti. Ot­ko je Omer ulje­gao u ku­ću dok se čuo žen­ski vri­sak ni­je va­la ni­ka­ko pro­šlo ni po ure, a sve ono zlo od vri­ska pa dok sam iz­le­tio iz avli­je ni­je tra­ja­lo ko­li­ko bi se dva pu­ta čo­vjek pre­kr­stio. Sve to sa­be­ri pa ćeš vi­đe­ti da za to­li­ko odža u dža­mi­ju ne bi mo­gao svr­ši­ti je­dva tre­ći­nu mo­li­tve. Ka­žem vi, ne mo­gu se do­mi­sli­ti da ima si­le ko­ja bi na­će­ra­la odžu da ob­u­sta­vi pri­je vre­me­na mo­li­tvu u dža­mi­ju. Re­koh vi, bo­lan, da i pro­sti Ar­na­ut ko­ji kla­nja ne­će pre­ki­nu­ti mo­li­tvu pa da vi­di da mu je plam iz­bio na ku­ću. Ne znam ja ka­ko je odža pri­je vak­ta iza­šao iž dža­mi­je, sa­mo znam ovo: Kao da i sad vi­đu odži­ne oči ko­je su me po­gle­da­le kad sam na nj na­le­tio i š nji­me se su­da­rio. Ni­kad ga ta­kvo­ga ra­ni­je ni­je­sam vi­dio. Bi­ja­hu mu za­pi­ša­le oči su­zom, ali ni­je uči­nio obraz kao da pla­če ne­go kao da se smi­je. Pro­svr­dlao me je taj nje­gov po­gled kroz sr­ce, pa evo i sad dok vi pri­čam ośe­ćam kao da mi lad­nu ve­zit­ku ne­ko pro­di­je­va kroz pr­si. E đe­co mo­ja, ko se u mla­de da­ne mlo­go is­pre­pa­da, ne­će ga po­ma­lo stra­ve osta­vlja­ti do smrt­ne ure nje­go­ve.

Ja sam ti pro­tr­čao so­kak i ule­tio u plja­cu, kao zr­no iz pu­ške. Ni­je­sam znao kud me no­ge no­se, no sam se su­da­rao š či­me sam se sre­tao. Obo­rih jed­nu že­nu što no­sa­še na gla­vu kra­vlja­ču va­re­vi­ne. Na­će­ra mi se na pra­vac i onaj bo­za­dži­ja što je za njim bi­la kri­vo­gu­za Aja­na i obo­rih ga. Za­la­ja jed­no pa­šće na me, a žen­ski glas za­vi­ka na ar­ba­na­ški »Dr­ži­te lu­pe­ža«. Bo­gom bih se za­kleo da je to bi­la Aja­na. Ni­je­sam se okre­tao ali do­bro se po­zna­va nje­zin glas, kvr­ča­še kao soj­ka u mer­tin. Uva­lih se u jed­nu lo­kvu i skva­sih se do pa­sa. Ne znam ti ja š či­me sam se sve su­da­rao, sa­mo sam za­pam­tio jed­no: kad na­le­ćeh is­pred dža­mi­je vi­dio sam da je za­tvo­re­na, a is­pred vra­ta na­ni­za­na obu­ća onih što su ulje­gli da se mo­le nji­o­vo­me Bo­gu. Je­dva sam bio raz­mi­nu­to dža­mi­ju kad sat s one ku­le jed­nom od­zvo­ni. E po to­me mo­re­te vi­đe­ti da je odža Lja­tif na­pu­štio dža­mi­ju na sat ra­ni­je no što tre­ba. Mo­li­tva pet­kom za­vr­ša­va se u dža­mi­ji li­jek po­pri­je no što sat od­jek­ne dva pu­ta na dvi­je ure po­pod­ne. To sam do­bro za­pam­tio jer smo ja i Omer va­zda če­ka­li odžu Lja­ti­fa da za­jed­no ide­mo nje­go­voj ku­ći. Ta­ko vi ka­žem: ili je odža mo­rao iza­ći iz dža­mi­je pri­je no se za­vr­ši­la mo­li­tva, ili sam ja na­le­tio na ma­šte­ni­je a ne na Lja­ti­fa. Da li ga je ka­kav dru­gi odža za­mi­je­nio, ili su oni te se mo­le Bo­gu osta­li u dža­mi­ju dok sat uda­ri dva pu­ta – ne znam ti ja. Kao što vi re­koh, obu­ća bi­ja­še po­re­đa­na is­pred dža­mi­je, kao i sva­ko­ga pet­ka kad se vr­ši po­dnev­na mo­li­tva.

Iz­le­tio sam iz plja­ce, pre­tr­čao pro mo­sta na Bo­ja­ni i na­dao da tr­čim jed­nom ši­ro­kom dža­dom što vo­đa­še u prav­cu ku­da ni­je­sam pro­la­zio. Tr­čao sam dok je bi­lo du­va u me­ne. Mo­kar kao čep od bu­ri­la, do pa­sa od one lo­kve đe se uva­lih a od pa­sa od zno­ja. Kad sam ośe­tio da je Ska­dar ostao da­le­ko iza me­ne, i da me ni­ko ne go­ni, aba­šio sam da tr­čim i mi­lio sam ona­ko dža­dom kao ne­do­blje­ni­ca. Ni­je po­tra­ja­lo du­go dok se pre­da mlom uka­za­la ras­kr­sni­ca: dža­da se ras­k­ro­či­la u de­sno i u li­je­vo. Stao sam ona­ko gr­dan i znoja­v, a do­đe mi pred oči da je to ona ras­kr­sni­ca ko­ja me sre­la kad sam s Ma­ga­ri­com kre­nuo u Ma­džar­sku da tra­žim đe­da Sta­no­ja. Jo­pet mi se raz­ma­i­nja pred oči pa vi­đoh da to ni­je ona ras­kr­sni­ca no dru­ga, ali jed­na­ko ne znam na ko­ju ću stra­nu obr­nu­ti kao ni on­da što ni­je­sam zna­vao. Pro­mi­slio sam šta da či­nim, te ja jo­pet uda­ri de­snom dža­dom. Pro­mi­slio sam ova­ko: Đed me na­u­čio da se dr­žim de­sne stra­ne i stal­no sam se dr­žao; je­su me va­zda ja­di bi­li, ali jo­pet sam živ! Sti­sni ja jo­pet te de­sno.

Oću da crk­nem od že­đe, a sr­ce mi se ci­je­pa za Ome­rom. Kao da mi se ne­ka­da­šnja ža­los i za Ma­ga­ri­com i za Ze­ćom po­vr­nu­la i sa­sta­vi­la na­jed­no, pa mi sr­ce utro­je go­ri. Re­vu mi pu­ste su­ze kao po­to­ci, ali sad ni­je­su vru­će no pro­pi­to stu­de­ne kao šnje­ža­ni­ca. Zu­ji mi u uši­ma ona vri­ska odži­ni­ce i Pu­ta­lje­va pi­ska, a ne mo­gu da ras­tu­ma­čim šta bi sa Ome­rom i ko ga iz­da­de. Onaj dr­lja­vi dže­lat bi­ja­še vas kr­vav, pa ne znam da li što ga je Omer ra­nio, ili od kr­vi Ome­ro­ve. Daj ti zna­di ko je pu­cao iz le­vo­ra, da li Omer da li on. Ali da je Omer ostao živ, on bi iz­le­tio iz ku­će i ne bi če­kao da se dže­lat s odži­ni­com vra­ti. Ma ne znam ti ja sad šta sam on­da sve po­mi­šljao, sa­mo mi se Omer ni­je iz gla­ve mi­cao. Či­nje­lo mi se da bih dao ob­lje ru­ke za Ome­ra kad bi mo­gao pro­ži­vlje­ti. Ta­ko ti ja pre­bi­ram ja­de o Ome­ru i vu­čem se kao ne­do­klan onom dža­dom dok na­lje­goh na tro­ji­cu lju­di.

Śe­de po­red pu­ta na je­dan pre­va­lje­ni cer i je­du. Iz jed­ne tor­be iz­va­di­li rža­no­ga lje­ba, lu­ka i sla­ni­ne. E ja ti sla­ni­nu ni­je­sam bio vi­dio za pu­nih se­dam go­di­na. Je­du oni a po­red sva­ko­ga po pu­na vre­ća ne­če­ga, za­ve­za­na. Na naj­sta­ri­je­mu od njih cr­no­gor­ska ka­pa, ista ona­kva ka­kvu je imao đed Sta­no­je. Ona dva dru­ga no­se kač­ke­te. Po cr­no­gor­skoj ka­pi od­ma zna­doh da su to na­ši lju­di, te ja nji­ma na­ški »Po­mo­zbog«. Onaj s cr­no­gor­skom ka­pom od­vra­ti pro za­lo­ga­ja »Bog ti do­bro dao«, a je­dan mla­đi ve­li »Okle ti znaš naš je­zik, đe­ti­ću?«

*        *        *

Obre­nu me na­ški go­vor te ja si­đi ž dža­de i pra­vo nji­ma. Ru­kuj se i śe­di na onaj cer pre­va­lje­ni. Od­ma mi po­nu­di­še da je­dem, ali ja ka­žem da umi­rem od že­đe. Ne bi li­jen onaj je­dan po­mla­đi no iz­va­di iz tor­be dr­ve­nu ci­cu i pru­ži mi je. Na­pih se i uči­ni mi se isto ona­ko slat­ka vo­da kao što je bi­la ona iz ci­ce ko­ju mi je pru­žio Se­lim one no­ći kad me bio Zeć na­nju­šio spo­red pu­ta. Sad me sta­ri s cr­no­gor­skom ka­pom pi­ta okle znam na­ški je­zik, a ja mu od­go­va­ram da ni­je­sam Ar­na­ut no da sa­mo no­sim ar­ba­na­šku ro­bu. On­da ja na­sta­vim pa im is­pri­čam i ko sam i okle sam i šta me stre­vlji­va­lo, i sva­ku di­ja­ni­ju o mo­me ži­vo­tu. Is­pri­čao sam i o Se­li­mu, i o Bu­ša­ti­ma, i o da­na­šnjim ja­di­ma Ome­ro­vim. Kad me sa­slu­ša­še, sta­ri za­u­či­ni:

– E si­ne moj, do­sta te ja­da ubi­lo. Ali jo­pet imaš ta­li­je kad si na nas na­ga­zio. Mi smo ti Cr­no­gor­ci iz Pi­pe­ra, a ku­pu­je­mo du­van iz Ska­dra te ga pre­pro­da­va­mo. Aj­de s na­ma i mi će­mo te pre­ve­sti pre­ko ar­na­ut­ske gra­ni­ce kao da si nam sin. Mo­re bi­ti da ćeš na­ći kod ku­će ka­kvo­ga ta­li­ka. Mo­re bi­ti da ti se Đed vr­nuo iz Ma­džar­ske, a ko zna da ti i otac ni­je do­šao iz Ame­ri­ke. Mo­re bi­ti da je i pa­re za­ra­dio. Te­be Ar­na­u­ti ni­je­su pri­ča­li, pa ne znaš da vi­še Šva­bi ne vla­da­ju Cr­nom Go­rom. Ima bli­zu če­ti­ri go­di­ne da je Austri­ji đa­vo opu­vao ru­čak. Umro je Fra­njo Jo­sip, a svi Šva­bi ić­še­ra­ni iz na­še dr­ža­ve. Svi nji­jo­vi špi­ju­ni i kur­ve po­va­ta­ni su i pro­ve­de­ni kroz uli­ce da se po­šte­ni na­rod š nji­ma im­bre­ti. Ti si vi­še po­ve­li­ki đe­tić i mo­reš ima­ti i ku­ću i sre­ću ako te šćed­ne ala­vi­ja. To­ga Se­li­ma što te do­veo u Bu­ša­te ja do­bro po­zna­vam. Ka­ko te po­veo da te spa­si ona­ko nje­mu Bog po­mo­gao na ovaj i na onaj svi­jet! On te vo­dio da mu bu­deš bre­splat­ni slu­ga do­vi­je­ka. Kad je po­no­ći na­šao si­ro­če po­kraj pu­ta, sta­ri ja­mo­guz je po­mi­slio »Evo mi bre­splat­no­ga slu­ge do­vi­je­ka«. Mi­slio je, po­gan, da će va­zda vla­da­ti Austri­ja s ko­jom je or­ta­ko­vao i tr­go­vao. Znam ti ja, di­je­te, Se­li­ma kao sta­ru še­sti­cu. Još u tur­ski va­kat on je ku­po­vao ja­lo­va go­ve­da. Ku­po­vao je i po Pi­pe­ri­ma i ja sam mu jed­nom pro­dao vo­la. Ku­po­vao i pro­da­vao za su­ve du­ka­te tur­skoj voj­sci, a po­tlje austrin­skoj. Đe je goć mo­gao sva­ko­ga je pre­va­rio u tr­go­vi­nu, a ni­je­si ga imao ko­me da­vi­ja­ti, jer ne znaš je li bio mi­li­ji Šva­bu jal Tur­či­nu! Špi­jao je pri­li­kom i na­kve že­ne iz Ve­le­sto­va ko­je su no­si­le pre­svlak i za­i­ru lju­di­ma na Ska­dar kad je kralj Ni­ko­la ra­tio s Tur­ci­ma. Špi­jao ih te ih Tur­ci uva­ti­li i po­ve­li. Po­tlje ih mi­je­nja­li Tur­ci s Cr­no­gor­ci­ma za za­ro­blje­ne Tur­ke. No znaš li, đe­ti­ću, što Se­lim sad ne smi­je da iza­đe iz ku­će? Čuo sam o to­me sve ja, pri­ča­li su mi ne­ki na­ši tr­gov­ci u Ska­dar. Ja, bo­lan, po­zna­vam Ska­dar kao ovu svo­ju tor­bu na ple­ći­ma. Pa­sa­lo je tri­des go­di­na ot­ko slazim u Ska­dar te uzi­mljem du­van da ga pro­da­vam na­šim lju­di­ma po Cr­noj Go­ri. Tur­ska vlas ni­je sme­ta­la da se tr­gu­je z du­va­nom, a austrin­ska, ko­ju je đa­vo po­nio, i ova na­ša ne da­ju da se tr­gu­je. Za­to ti star mo­ram da kri­ju­ći pre­la­zim gra­ni­cu, i da blje­žim od na­let­nih džan­da­ra kao đa­vo od kr­sta. – Pri­ča­ju mi tr­gov­ci da je ovo tvoj Se­lim ura­dio kad je pa­la Austri­ja. On je imao na­kve or­ta­ke Ar­na­u­te iz Ul­ci­nja. Kad je vi­dio da će pro­pa­sti Austri­ja, Se­lim ni­je stio š nji­ma da sra­bo­šu­je ra­ču­ne, no je dr­žao du­ka­te kod se­be, a njih za­ba­šu­ri­vao – pa kad je pa­la Austri­ja on ti nji­ma omlje­ri od ša­ke do lak­ta! A to mu je la­ko bi­lo uči­nje­ti s ovo­ga raz­lo­ga. Ku­će tih nje­go­vih or­ta­ka Ar­na­u­ta osta­le su u gra­ni­cu na­še no­ve dr­ža­ve. Se­lim ti po­mi­sli da mu oni ne­će vi­še mo­ći ni­šta ura­di­ti kad ga je za­gra­di­la dr­žav­na gra­ni­ca pre­ko ko­je se iz stranj­ske ze­mlje ne mo­re pre­la­zi­ti. On ti za­jed­nič­ke du­ka­te u svoj ta­ku­lin, a or­ta­ci­ma onu stvar. Ali Ar­na­u­ti iz Ul­ci­nja ni­je­su bi­li li­je­ni, no su taj­no pre­la­zi­li gra­ni­cu, kao ovo što je i mi du­van­dži­je taj­no pre­la­zi­mo, i vać­ka­li Se­li­ma da ga za­ko­lju. Sta­ri se li­sac ču­vao i vara­kao, i ve­le da je po­tro­šio mlo­go du­ka­ta pla­ća­ju­ći uho­de ko­ji bi pro­so­či­li Ul­ci­nja­ne i pro­ka­za­li ih ar­na­ut­skim vla­sti­ma u nji­jo­vu dr­ža­vu. Ali sve mu to bi­lo dža­ba, no su ga or­ta­ci jed­nom sko­li­li da ga ko­lju. Skoli­li ga, ali ga je unio at za ko­ga se pri­ča da mu ni­je ma­ne da ga ja­še ve­zir. To je taj Vra­nac što mu je cr­kao. Ni­je cr­kao no ga zbo­li or­ta­ci Ul­ci­nja­ni. Ta­da je ra­nje­no i to nje­go­vo pa­šče što ga spo­mi­nješ. I ov­ce ni­je­su po­kla­li vu­ko­vi no Ul­ci­nja­ni, a si­je­ni­ma ni­je tre­ba­lo že­šće­ga gro­ma no što su oni. I ta đe­voj­ka što je ote­ta i sve dru­go što se de­ša­va­lo – sve je to nji­jo­vo ma­slo i Se­li­mo­va mi­ri­ta. I vi­diš ti ka­ko mu je ne­sret­ni sin pla­tio gla­vom. Ti, đe­ti­ću, ve­liš da si po­zna­vao Se­li­mo­va čoba­na ko­ji je za­klao Ome­ra. To­ga što je ra­njen po obra­zu. E to ti je Se­li­mov or­tak ili nje­gov čo­ban, dru­ga ne mo­re bi­ti. Taj Omer je ve­liš bio do­bar i li­jep. Vlje­ru­jem ti ja to slo­bod­no, mo­re va­la Ar­na­ut bi­ti i li­jep i do­bar čo­vjek kao ika­kav. Ali sve je to bi­lo za­lu­du kad je on Se­li­mov sin. Omer je gla­vom pla­tio ono što je Se­lim za­mi­ri­tao kod Bo­ga i kod lju­di. Od oca je osta­nu­lo si­nu, što se ve­li.

Išli smo za­mlo­go onom dža­dom i sta­ri je me­ne i onoj dvo­ji­ci pri­čao sve što zna o Se­li­mu. Zna­va­še on i odžu Lja­ti­fa. Ve­li da se odža pro­čuo po že­ni ka­kve ni­je bi­lo u Vla­ha ni u Tur­či­na. Is­pri­ča on da je Lja­tif uzeo udo­vi­cu be­ga ska­dar­sko­ga ko­ga su po­śe­kli Cr­no­gor­ci kad je kralj Ni­ko­la oti­mao Ska­dar od ca­ra tur­sko­ga. Beg po­gi­nuo, a bu­lu uzeo odža Lja­tif. Pri­li­kom da je ona odži do­ni­je­la be­go­ve du­ka­te, pa je Lja­tif ne­ko­ga pot­pla­tio te su ga met­nu­li za glav­nog odžu ska­dar­sko­ga. Zna­va­še sta­ri o Lja­ti­fu mlo­go ko­je­če­ga što ja ni­je­sam zna­vao, ali ne mo­ga­še da se do­mi­sli ka­ko se odža spaj­da­šio s onim dr­lja­vim čoba­nom što je za­klao Ome­ra. Sta­ri vlje­ro­va­še da je odža Lja­tif mo­gao na­pušt­ti­ti dža­mi­ju pri­je no svr­ši mo­li­tvu. Jes, ve­li, nji­o­va vlje­ra ne ob­u­sta­vlja mo­li­tvu ni za mr­tvu gla­vu, ali ako ne­ko Ar­na­u­tu pon­ta na že­nu – ma bo­ga­mi će osta­vi­ti i mo­li­tvu i Bo­ga. Pi­taj Ar­na­u­ta oće li da ga osli­je­piš u oba oka ili da mu po­mi­lu­ješ že­nu, pa ćeš vi­đe­ti da je ra­di­ji da sli­jep śe­di do­vi­je­ka sa­mo mu že­nu ne tu­raj.

Je­dan od one dvo­ji­ce usko­či sta­ro­me u ri­ječ pa mi ve­li:

– Odža Lja­tif mo­gao je do­zna­ti da mu Omer pri­ti­ska že­nu jer je ne­ko mo­gao vi­đe­ti te­be ka­ko vi­riš kroz onaj ša­re­ni pro­zor. Re­kao si da zid oko odži­ne ku­će ni­je pre­vi­sok i da se sva tri pro­zo­ra mo­gu s plja­ce vi­đe­ti. Vi­diš, ti se to­ga ni­je­si śe­tio da te mo­gao va­zda ne­ko od plja­ce gle­da­ti ka­da vi­riš kroz pro­zor i to odži do­ka­za­ti…

Šća­še još da zbo­ri o to­me ka­ko sam ja se­dep­nik Ome­ro­ve smr­ti, ali se na nj sta­ri osi­je­če:

– Ne­moj ti da trtljaš sva­što. Ljev­še je sva­što je­sti no sva­što pri­ča­ti! Ni­je ovaj đe­ti­ćak se­dep­nik Ome­ro­ve smr­ti vi­še no je­sam li ja. Ni­je se Ome­ru brez po­gi­bi­je mo­glo raz­mi­nu­ti za­to što je nje­go­vu smrt Se­lim za­mi­ri­tao. A kad već po­mi­nješ to ko je Ome­ra mo­gao pro­ka­za­ti, to po­si­gur ni­je bio ni­ko dru­gi do ona co­ta­va odi­va što je Se­lim dao dža­be ono­me đu­tur­umu ko­ji po plja­ci pro­da­va bo­zu. Đe­tić ka­že da je ona slu­ži­la u Lja­ti­fo­voj ku­ći i da je i pet­kom po­ne­kad do­di­la, pet­kom kad Omer ja­ra­ni s odži­ni­com. Sa­kat­ni­ca je ži­vlje­la za ono­ga ge­ja­ka brez iđe išta, a Lja­ti­fu su zvec­ka­li be­go­vi du­ka­ti. Ona je sve mo­gla pri­vi­đe­ti i za do­bru će­su sve ka­za­ti. Ču­li ste da Omer ni­je bio š njo­me uli­je­po. Da je bio, što bi zbo­rio ovo­me đe­ti­ću da joj ni­šta ne ka­žu­je što ga pi­ta. Ja mi­slim da je nje­zi­no ma­slo i ono gra­blje­nje đe­voj­ke ko­je po­me­nu ovaj đe­tić. Ne­ka joj je to bi­la se­stra, ni­šta ne br­ka. Ko­ga je Bog obi­lje­žio ču­vaj se nje­ga! Mi­sli­te li vi da je ona za­bo­ra­vi­la što je da­ta đu­tu­ru­mu! Ne­ka je ona ro­ma i co­ta­va, ona je mla­da žen­ska od kr­vi i me­sa. Ja znam nje­zi­no­ga bo­za­dži­ju! Ne bi bo­lan du­še­van čo­vjek za nj dao ko­bi­lu a ne žen­sku. Zna­te li vi dvo­ji­ca ka­kav je? E ja mi­slim da od Ska­dra do Stam­bo­la ne­ma ona­kve ukle­tve! Ne­ma u nj tri­des ki­la, a oko vra­ta mu ob­i­gra­va gu­ša ko­li­ko nap­uvana mlje­ši­na. Kad pro­go­va­ra okre­ne mu ari­ja u onu mlje­ši­nu pa kre­ke­će kao ža­ba. A zar mi­sli­te da mu je Se­lim dao dža­be co­ta­vu đe­voj­ku? Ta­ko mu Bog po­mo­gao! Dao je đe­voj­ku da mu bo­za­dži­ja do­ka­žu­je šta se o nje­mu priča po Ska­dru. Plja­car­ski bo­za­dži­ja raz­no­si lje­ti bo­zu po svoj plja­ci, i od bu­ti­ge do bu­ti­ge, i sve ču­je šta se pri­ča. A eno ka­kva je ona ckvr­nja pa jo­pet zna i na­ški i ar­ba­na­ški. Znam ja nje­ga ot­ko sla­zim u Ska­dar, ime mu je Ra­sim. Spr­da­ju se š nji­me pa ga zo­vu Ra­sim–beg. Ne­moj ti đe­ti­ću da slu­šaš što ovaj moj ba­le­go­nja pri­ča, ne zna on ko­li­ko mu je od no­sa do usta, aka­mo­li ka­ko je po­gi­nuo Omer. Ne­moj ti, si­ne moj, da pe­češ na sr­ce da si se­dep­nik Ome­ro­ve smr­ti. Nje­go­voj se gla­vi bi­lo is­pi­sa­lo, i tu ni­je dru­ga mo­gla bi­ti. Se­lim još ni­je Bo­gu pla­tio ko­li­ko mu je du­žan. Ne­moj ti cr­kle­ti­ti da si što kriv, no za­bo­ra­vi Se­li­ma i Ome­ra.

Bio me onaj mla­đi na­jadio pri­čom da sam ja se­dep­nik Ome­ro­ve smr­ti, ali me sta­ri iz­li­je­či. Raz­go­vo­ri me va­la, ne bi ni­šta bo­lje da mi je otac ro­đe­ni, ali isto mi se va­zda za­stu­de­ni oko sr­ca kad po­mi­slim da sam mo­gao bi­ti se­dep­nik Ome­ro­ve po­gli­bi­je. Bio sam di­je­te pa se ni­je­sam mo­gao do­śe­ti­ti da se s plja­ce mo­re vi­đe­ti kad ne­ko vi­ri kroz pro­zor sa ša­re­nim ve­ri­ja­da­ma. Ka­žem da me va­zda lju­to žga­ra Ome­ro­va smrt iako sam čis pred Bo­gom i na­ši­jem i nji­ho­vi­jem. Čis sam pred svi­jem bo­go­vi­ma za­to što sam bio vlje­ran Ome­ru i što sam že­lio nje­go­vu smrt ko­li­ko i svo­ju. Ne­ka mu je la­ka ze­mlja i alal mu bi­lo sve što sam ga po­slu­šao! Bio je raj­ska du­ša pa je u ra­ju i po­gi­nuo. Imao je do­sta lje­po­te i mla­do­sti, pa zar mu ni­je sve­ti­je što je mlad umro no da je do­ži­vio da rop­će sli­nav i sli­jep na ka­kvoj se­ći­ji. Ne­ma gr­đe bru­ke od sta­ro­sti, re­kao je Vla­di­ka Ra­de. Još jed­nom ka­žem: ne­ka je Ome­ru la­ka ze­mlja i sve mu alal bi­lo s mo­je stra­ne!

*        *        *

Da vi ne­što re­čem o du­van­skim šver­ce­ri­ma što su me pre­ve­li pro ar­na­ut­ske gra­ni­ce u na­šu dr­ža­vu. To su bi­le du­van­dži­je iz Pi­pe­ra što ku­pu­ju ska­dar­ski du­van i po­tlje ga pre­pro­da­va­ju pa­ru na pa­ru. Njih ni­je­su go­ni­le ar­na­ut­ske vla­sti jer Ar­ba­ni­ji ide u ra­čun da joj se du­van pro­da­va. A na­še vla­sti go­ni­le su ih kao Bog đa­vo­la. Na­ša dr­ža­va je šće­la da ona za­ra­đu­je od pro­da­je du­va­na, ona a ne po­je­di­ni šver­ce­ri. Ali du­van­dži­je su taj­no pre­la­zi­li gra­ni­cu, ku­po­va­li du­van i šver­co­va­li ga po svoj Cr­noj Go­ri. Evo đe su se­be od Ska­dra Ba­nja­ni pa je i odo­le išlo šver­ce­ra u Ska­dar da do­no­si du­van i da ga pre­pro­da­va. Spre­ma Ba­nja­na, Pi­pe­ri su što je ri­jek na prag od Ska­dra. Mo­re bi­ti da zna­te da je ska­dar­ski du­van naj­bo­lji na svi­je­tu, pu­ši­li su ga i car tur­ski i će­sar austrin­ski. Sa­de ga Ar­na­u­ti svu­da oko Ska­dra, sa­di­la ga je i Se­li­mo­va va­mi­li­ja u Bu­ša­te. Žut je kao li­mu­no­va ko­ra, Ar­na­u­ti ga re­žu na mra­vlju no­gu, a mi­ri­še ljep­še no ra­ki­ja pe­ča­tli­ja. Ja sam ga pr­vi put čuo da mi­ri­še one no­ći kad su me spo­red pu­ta na­šli Se­lim i nje­go­vi čo­ba­ni. Ni­je­su bo­ga­mi oni no jad­ni Zeć. E ne­ka je i Ze­ću la­ka ze­mlja, to mu ka­žem isto kao da je bio ik­san!

Onaj sta­ri s cr­no­gor­skom ka­pom bi­ja­še te­me­ljit čo­vjek, a li­je­po pri­ča slu­šao bi ga gla­dan i že­dan. Ima ru­ke kao dvi­je lo­pa­te, u obraz li­jep i pi­tom i pro­sto la­ko­śen čo­vjek. Vi­di se da u nje­mu ima do­sta i pa­me­ti i čo­e­stva. Onaj što ve­li da sam ja se­dep­nik Ome­ro­ve smr­ti ko­mad po­mla­đi od sta­ro­ga. To je je­dan ci­ci­kur to­li­ko vi­sok da se una­pri­jed na­geo iz ple­ći. Ne vi­đoh ni dva pu­ta ta­ko su­va mu­ška ik­sa­na. Na onu br­sti­nu na­sa­đe­na gla­va či­ni mi se ni­je vi­ša no ši­pak, a pod gr­lom mu ja­bu­či­ca ko­li­ko ko­si­jer. Kad pri­ča gra­na ru­ka­ma, a kad kra­če va­ta za tri nor­mal­na ljuc­ka ko­ra­ka. Ono je va­zda is­pred nas iz­mi­ca­lo pa śe­de i če­ka dok do­đe­mo. Šta gođ pri­ča sve to uda­ra ne­kud na ban­du i sta­ri ga stal­no šut­ka i is­pra­vlja. Onaj tre­ći je naj­mla­đi po go­di­na­ma. Gu­zat je kao že­na, a ne­ma mu opa­nak ko­li­ko u đe­te­ta. On ni­šta ne pr­o­go­va­ra, a sve mu je smi­je­šno što se pri­ča. Pri­čao ne­ko ova­ko ili ona­ko nav­ćo­guz se jed­na­ko ke­si. Sva tro­ji­ca du­van­dži­ja no­ša­hu jed­na­či­te suk­ne­ne vre­će, ne­ka­ko neo­bič­no ša­ren­ka­ste. Po­tlje su mi pri­ča­li lju­di da su du­van­ski šver­ce­ri ima­li za sva­ko do­ba od go­di­ne raz­li­či­te vre­će. Lje­ti su no­si­li vre­će što su oma­šće­ne uze­le­no, a zi­mi pir­ga­ste i ša­ren­ka­ste. To su se oni bo­jom ukri­va­li da lak­še blje­že kad ih na­pr­ca­ju džan­da­ri i vi­lan­ce. Vre­će im bi­ja­hu uvr­ši­te du­va­nom. Lak­še bi im bi­lo da ih upr­te, ali oni ne­će no ih za­me­ću na ra­me. To je jo­pet spo­rad džan­da­ra i vi­la­na­ca. Kad ih đe oku­če, oni la­ko zba­ce vre­će s ra­me­na pa blje­že. Glav­no im je da une­su gla­vu, a du­van đa­vo ne­ka no­si.

Išao sam ja s tro­ji­com du­van­dži­ja pr­vo za­mlo­go dža­dom, a on­da Bog te pi­ta ko­li­ko na­kvim pr­li­ma i du­bo­do­li­na­ma. Śu­tri dan u ne­ko do­ba onaj sta­ri ve­li:

– Evo si­ne moj, sad smo ulje­gli u na­šu dr­ža­vu. Ti aj­de tom na­pu­ti­com, dr­ži pra­vo i na­lje­ćeš na jed­nu ve­li­ku ku­ću z de­sne stra­ne. Pred njom je svol­ta­na gu­stri­jer­na. U toj ku­ći je džan­dar­ska po­sta­ja. Ulje­zi i sve im is­pri­čaj: i ka­ko si se ob­rio u Ar­ba­ni­ju i ko­li­ko si bio i kod ko­ga si bio i ka­ko ti je Omer po­gi­nuo, i ka­ko si z du­van­skim šver­ce­ri­ma gra­ni­cu pre­šao. Sve is­pri­čaj isti­ni­to ka­ko je bi­lo, sa­mo ne­moj gu­ja da te za­ko­lje pa da ka­žeš s ka­kvim si šver­ce­ri­ma gra­ni­cu pre­šao. Ako ka­žeš ka­kvi smo, po­ga­zi­ćeš ljeb i so što smo za­jed­no po­tro­ši­li. Ne odaj nas ona­ko ti Bog po­mo­gao! Vi­diš, ni­je­si čuo ko­ja su nam ime­na, ali je­si za­pam­tio ka­kvo nam je ob­lič­je. Kad te bu­du džan­da­ri pi­ta­li ko su i ka­kvi su šver­ce­ri, ti ova­ko ka­ži: »Bi­la su dvo­ji­ca, jed­no­me ime Marko a dru­go­me La­kić. Mar­ko je po­mla­đi, cr­ven u obraz i žu­tih br­ko­va. La­kić je cr­ne ko­se i ne­ma pal­ca na de­snoj ru­ci. No­se obo­ji­ca po pu­nu ša­re­nu vre­ću du­va­na«.

Sta­ri me dva pu­ta na­go­nio da po­no­vim i ime­na šver­ce­ra ko­je tre­ba da pro­ka­žem i da ih opi­šem ka­kvi su. Ja sam mu sve u ri­ječ tač­no po­tvr­dio. On­da su se sva tro­ji­ca sa mlom ru­ko­va­li i odo­še iza jed­no­ga obe­ra. Ja pra­vo onom na­pu­ti­com ka­ko mi je re­kao sta­ri dok me do­če­ka­la re­če­na džan­dar­ska po­sta­ja i pre­da nju svol­ta­na gu­sti­jer­na. Sve sam is­pri­čao onim prav­cem ka­ko me sta­ri na­u­čio. Je­dan me džan­dar is­pi­ti­vao, a dru­gi sve za­pi­ši­vao što sam iz­go­va­rao. Da­li su mi da je­dem i on­da re­kli da le­žem na je­dan kre­vet što bi­ja­še u nji­o­vu kan­ce­la­ri­ju. Tu sam spa­vao za­mlo­go. On­da me je­dan od njih po­veo u va­roš Pod­go­ri­cu u dru­gu džan­dar­sku po­sta­ju. A oto­le bog­me sve je po­sta­ja po­sta­ji me­ne do­da­va­la dok su me do­ve­li na Ve­le­mlje. Če­ti­ri da­na sam osta­vio od Pod­go­ri­ce do Ve­le­mlja. Na Ve­le­mlje u po­sta­ju ka­za­li su mi da je moj đed Sta­no­je umro u rop­stvo, ali za oca mi ni­je­su ni­šta re­kli. Ja sam pi­tao i za oca, a oni ve­le da ne zna­ju. Ka­za­li su mi da mi ku­ća ni­je pra­zna no da se u nju na­se­li­la mo­ja tet­ka Zla­ta­na. On­da me je­dan džan­dar po­veo ku­ći. Ono od Ve­le­mlja do mo­je ku­će, kao što zna­te, ima ne­pu­na ura pu­ta.

Ja sam se je­dva śe­tio da imam tet­ku Zla­ta­nu. Mo­ja po­koj­na tet­ka bi­la je pri­je Švap­sko­ga ra­ta, ne pam­tim ja kad, uda­ta u Or­bo­vi­ća na Bo­bo­tu­lje. To je bi­la se­stra mo­ga oca Lu­ke. Do­ma­ćin joj je po­gi­nuo u ko­mi­te, ubi­li ga Šva­bi na Pi­la­tov­ce, a obo­je joj đe­ce umr­lo od gla­di i špa­njo­li­ce. Osta­la tet­ka Zla­ta­na brez iko­ga. Kad je i na­ša ku­ća opu­šće­la, ona ti se vra­ti­la na rod­bin­sko og­nji­šte i tu osta­la.

Kad me uveo džan­dar u ku­ću i ka­zao tet­ki Zla­ta­ni ko sam, ona je po­koj­ni­ca ko­vr­lji­la une­svi­jes. A kad se po­vr­nu­la ne znam ja­li je vi­še ku­ka­la ja­li plje­va­la. Sve jed­nom okre­ni: »Bla­go me­ne, sre­ćo mo­ja, do­vi­je­ka«, a dru­gom »Ku­ku me­ne, moj je­di­ni bra­te Lu­ka, do­vi­je­ka«. Na ne­pun mlje­sec pri­je mo­ga po­vrat­ka iz Ar­ba­ni­je do­bi­la je tet­ka Zla­ta­na glas iz Ame­ri­ke da je mo­ga oca Lu­ku za­tr­pa­la ze­mlja u ame­ri­kan­sko­me rud­ni­ku. Ta­ko se ni nje­mu kao ni đe­du Sta­no­ju ne zna gro­ba ni mra­mo­ra. Na tet­ki­nu plje­smu i kuk­nja­vu oku­pi­lo se svo se­lo. To je bi­lo pred­ve­če, a ni­je­su se raz­me­ta­li dok je sva­nu­lo. Is­pri­čao sam im te no­ći mlo­go od ono­ga što se sa mlom de­ša­va­lo. I po­koj­ni stri­ko Šće­pan pr­vi me na­zva Ar­na­u­tom. To je onaj isti Šće­pan što je na­sli­je­dio Đe­dov ka­ban dok su još bi­li u bo­san­ski grad Ze­ni­cu. To­boš se na­ša­li: »Kad su ti Ar­na­u­ti spa­si­li ži­vot da ne umreš od gla­di, tre­ba te, vlje­re mi, pro­zva­ti Jo­vo Ar­na­ut«. Na­zva me stri­ko Šće­pan Ar­na­u­tom, i evo ta­ko me na­zi­vlju i da­nas.

Ostao sam ti da ži­vim na svo­me ima­nju s tet­kom Zla­ta­nom. Bog da je pro­sti. Ži­vlje­la je se­dam go­di­na po mo­me do­la­sku i ni­je mi bi­la go­ra no da me ro­di­la. Evo me još u is­toj ku­ći u ko­joj sam se i ro­dio. I slu­šaj­te ovo đe­co mo­ja: da se na­ve­že se­dam no­ći jed­na na dru­gu ne bih vi is­pri­čao šta mi se sve do­ga­đa­lo ot­ko sam do­šao iz Ar­ba­ni­je do da­na­šnje­ga da­na. Sa­mi ja­di ko­ji su me tre­vlji­va­li ovo­ga po­to­nje­ga ra­ta ne bi sta­li u tri no­ći pri­če. Ču­li ste šta sam u pr­vo­me ra­tu do­ži­vio, ali sve je to pe­ro za ka­pu pri ono­me što mi se do­ga­đa­lo u ovo­me po­to­nje­mu ra­tu. Ako bu­dem živ, i ako šćed­ne­te da me slu­ša­te, i to ću vi pri­ča­ti dru­gih no­ći kad bu­de­mo si­je­li­li. Sad je mlo­go pre­va­li­lo pro po­no­ći, Vla­ši­ći su pre­va­li­li svo­ju dža­du, vri­je­me je da se ra­zi­la­zi­mo. Bla­go Vla­ši­ći­ma, nji­ma je pra­va dža­da pa ne mo­ra­ju da bi­ra­ju de­sno ni li­je­vo.

MI­SIR­SKA GO­DI­NA

Mi smo Ba­nja­ni za­pam­ti­li de­ve­sto dva­des i de­ve­tu go­di­nu po sni­je­gu ko­ji je meo za­ma­ni­ce tri­nes če­la! Po­čeo je da ri­ma na Sve­to­ga Jo­va­na uve­če i ni­je pre­sta­jao ni za ko­li­ko bi zi­jev­nuo do na Sa­vin­dan po­pod­ne! Na na­še ploč­no guv­no, đe ne od­mi­je­će ni pri­mi­je­će, iz­mlje­ri­li smo dva me­tra i se­dam­de­set i če­ti­ri cen­ta sni­je­ga. To je Bo­ga ti mo­lim, vas me­tar pro mljer­no­ga čo­e­ka!

Tu istu go­di­nu, ilja­du de­ve­sto dva­de­set i de­ve­tu, pam­te Ba­nja­ni i po ro­du ze­malj­sko­me ka­kav rod do­tle ni­je bio do­pri­čan, ni po­tlje dru­gi za­pam­ćen!

Či­ta se u knji­ge da ima ze­mlja Mi­sir, ne­đe na is­tok đe se sun­ce ra­đa, u ko­ju Bog ne šte­di ni­je­dan ze­malj­ski be­ri­ćet što ga lju­di umi­ju na­bro­ja­ti. Do­ka­žu­ju knji­ge sta­ro­stav­ne da ne­ma kra­ja mi­sir­ski­jem ši­ri­na­ma, ni du­ži­na­ma ta­mo­šnji­je ri­je­ka, ni­ti se mo­gu iz­mlje­ri­ti du­bi­ne si­nje­ga mo­ra mi­sir­sko­ga! U Mi­sir se vo­da pro zi­me ne le­di, a pro lje­ta ta­mo ne tre­ba če­lja­de­tu da blje­ži od va­ro­pe­ka u la­do­vi­nu! Ta­ko je Bog Mi­sir pr­vo upi­to­mio, a on­da ga s ro­dom ze­malj­ski­jem bla­go­slo­vio! La­ko mu je bi­lo da na­mi­šlja be­ri­će­te na oši­ri­ne đe ne­ma mra­zo­vi­te zi­me ni ljet­nje že­ge, no ne znam šta mu je tre­ba­lo, is­to­me Bo­gu Sa­va­o­tu, da vre­ću mi­sir­ski­je da­ro­va pro­si­plje na Ba­nja­ne ilja­du de­ve­sto dva­des i de­ve­te go­di­ne! Da pro­spe na­va­ku ta­da i ni­kad vi­še, pri­je ni po­sli­je! On, sla­va mu i mi­los, po­si­gur zna što mu je to tre­ba­lo, zna on, ma mi je za­jad što ne znam ja!

Mi tu u ka­me­ni­te Ba­nja­ne ne­ma­mo bli­že ri­je­ke od Tre­bi­šnji­ce u Er­ce­go­vi­nu, a da ne ka­plju Vre­la nje­go­ška ne bi­smo zna­li šta je to ži­va vo­da. Cr­ni Kuk u Cu­lju­šu ne tre­ba ubra­ja­ti u iz­vor–vo­de, ne tre­ba sto­ga što nji­jo­ve vo­de­ne ži­ce ne iz­bi­ja­ju na ze­mlju ko­ju sun­ce ogri­ja­va. Mo­raš se niz stu­be spu­šti­ti u cr­no­ku­šku ja­mu i po­ba­uč­ke umi­lje­ti u cu­lju­šku pe­ći­nu za vo­du, či­ni ti se da je do­no­siš s ono­ga svi­je­ta! No ne bi to­li­ko br­ka­lo to što nam ni­je­su do­su­đe­ne ži­ve vo­de da nas je za­pa­la ze­mlja de­be­li­ca ko­ja mo­re lje­ti da odr­ži vla­gu u se. Ni­je nas za­pa­la de­be­li­ca no ta­nu­ši­ca i ka­me­nu­ša! Ja ne znam ima li u sve Banj­sko ple­me đe de­be­li­ce u ko­ju na­re­dan ra­o­nik ne­će za­ku­či­ti za sta­nac ka­men. A ne­ka u Ba­nja­ne ne pa­ne ki­ša ne za vi­še no za mlje­sec da­na, usu­ka­će se trav­ke iz ze­mlje i po­če­će li­sto­vi na go­ru da se kor­ča­ju s kra­je­va. Sad kad to znaš mo­reš pro­mi­sli­ti ka­ko nas Bog spr­ži kad po­ča­ka­re ljet­nje su­še, a mo­re se do­go­di­ti da ne pro­ka­plje ki­ša od Vi­do­va do Aran­đe­lo­vad­ne! Za­pam­tio sam ba­rem tri pu­ta u vi­je­ku kad smo vo­du za bo­žić­nu če­sni­cu do­go­ni­li s ri­je­ke Tre­bi­šnji­ce! Sad ti skon­taj ka­ko nam je bi­la slat­ka če­sni­ca s te vo­de, a la­ko ti je skon­ta­ti kad ti ka­žem da od mo­je ku­će na Tu­pan do ri­je­ke Tre­bišnjice ima naj­bo­lja če­ti­ri sa­ta oda ljuc­ko­ga i konj­sko­ga.

Na­kva je đa­vo­lja si­la na­mlje­sti­la da u Ba­nja­ne po­tlje du­gi­je su­ša na­stu­pa­ju mra­zo­vi­te zi­me, i da po­tlje ta­kvi­je zi­ma vo­ma za­doc­nja­va pro­lje­će! Od go­lo­mra­zi­ce po­su­še se ja­se­no­ve go­re u osjo­ne va­le, a kad pro­lje­će za­doc­ni po­tlje go­lo­mra­zne zi­me, ne mo­re tra­va na va­kat da ko­por­ne iz ze­mlje. Ta­ko osta­ne­mo brez si­je­na te oja­đe­le go­di­ne. Da nas za­pa­nu ta­kve tri zi­me za­ma­ni­ce, od­blje­gle bi iz Ba­nja­na i zvljer­ke i lju­di!

No što ti re­koh, na­kva ne­vi­dov­na si­la bi­ja­še spre­mi­la mi­sir­ski be­ri­ćet na mo­je go­lo­gu­ze Ba­nja­ne ilja­du de­ve­sto dva­de­set i de­ve­te go­di­ne. Ta­da nas Bog olje­po­ti i omi­si­ri kao da mu se šće­lo da se s na­ma na­ša­li! Otvo­ri na­du da se mi­sir­ski be­ri­ćet mo­re jo­pet po­vr­nu­ti, pa ko mo­re da se na­da ne­ka se sit na­na­da! S tom ti je ša­lom ne­ko­me do­bro uči­nio a ne­ko­me, bo­ga­mi, ni­je. Ni­je svak ka­pac da se na­da, a ko mo­re da se na­da – to ti je kao da mu je da­to po­la od ono­ga u što se na­da.

Mar­ko po­koj­ni Sa­vin ve­lja­še da je dva­des i de­ve­ta go­di­na na­mlje­šte­na i sa sni­je­gom i z be­ri­će­tom da bi za­do­vi­jek ta go­di­na osta­la za pri­ču. A Šće­pan Sa­rić šća­še Mar­ku po­ver­ma­ti da to što on pri­ča jes isti­na sa­mo ako je Bog pr­vo pri­ča­o­ca stvo­rio pa tek on­da ono o če­mu pri­ča­o­ci umi­ju da pri­ča­ju. Ja ni­je­sam pre­pra­vljao Šće­pa­nu ni Mar­ku, a mi­slio sam i on­da ovo što mi­slim i da­nas – da Nje­go­va si­la pr­vo na­mlje­šta sta­vri ko­je su za pri­ču, a da lju­di na du­ge no­ći, kao što je ova no­će­šnja, pro­pri­ča­ju o sva­če­mu što je za pri­ču. Eto ta­ko, bi­la je pr­vo ilja­du de­ve­sto dva­de­set i de­ve­ta go­di­na s mi­sir­ski­jem be­ri­će­tom u Ba­nja­ne, a dru­go je to što ja pam­tim tu go­di­nu i te­be je no­ćas do­pri­ča­vam! Ako za­pam­tiš mo­ju pri­ču mo­reš je is­pri­ča­ti ne­ko­me, on­da taj ne­ko mo­re dru­go­me ne­ko­me, po­tlje taj dru­gi ne­ko mo­re – ko­me je nje­mu dra­go… Ta­ko se kraj pri­či o šnje­go­pad­noj i be­ri­ćet­noj banj­skoj go­di­ni ne mo­re do­ku­či­ti. Mo­re tu pri­ču pre­śe­ći sa­mo no­va mi­sir­ska go­di­na na Ba­nja­ne ako je Bog da.

Pa aj­de da ti sad opri­čam re­če­nu go­di­nu ko­ja ni­je bi­la ni za ko­ga dru­go­ga gla­so­vi­ta osvem za nas Ba­nja­ne, i po­seb­no za mo­je Tu­pa­nja­ne! Ne re­koh ti da je mo­je se­lo Tu­pan naj­vi­še se­lo u Ba­nja­ne. Poj­a­ši ko­nja na Ta­nu­re­vo br­do pa okre­ni uz­duž Tu­pa­nom ne­ćeš sja­i­va­ti za če­ti­ri sa­ta, dok ne do­đeš na Rav­nu Gla­vi­cu! Da po­pri­je­ko ja­šeš, od Vr­bi­ce do Ša­bo­ve Du­bra­ve, ne bi vi­še no dva sa­ta osta­vio.

Bio je dva­des i de­ve­te go­di­ne Mi­sir u Ba­nja­ne u što ma va­la i sva­što! Da pa­da sni­jeg na mi­sir­sku ze­mlju, ne bi pod za­rok ni­šta pi­to­mi­je pao no što ta­da pa­de na Ba­nja­ne! Meo je tri­nes če­la za­ma­ni­ce ni po ju­gu ni po śe­ve­ru, no pra­vo ozgor s ne­be­sa u cik, i brez puv­ka vlje­tre­no­ga! Tru­sio je sni­jeg z bla­go­slo­vom s vi­so­ka kao da na svi­le­no sit­no si­to si­ješ si­tu nu­la­ri­cu! Da je sö­va ne­be­ska pa­la s me­ća­va­ma, ili da su pu­kli vlje­tro­vi po­tlje nje­zi­no­ga pa­de­ni­ja na Sve­to­ga Sa­vu po­pod­ne, ne bi se mo­glo odo­lje­ti toj uso­vi s ne­be­sa, no bi snje­žni gazap po­da­vio sve ljuc­ko i aj­van­sko što ze­mljom ga­mi­že!

Kad pre­sta sni­jeg da vi­ti­lja, iz­ve­dri se upi­to­mo, mo­gao si pro­si­je­ca­ti pr­ti­ne kroz sni­jeg kao da si­je­češ ci­je­li sir. Od po­vr­ši­ce po­tlje ni­je bi­lo ni po­zna­je, ma ni­je se ozgor sni­jeg ni po­kor­čao dok ga je tra­ja­lo na ze­mlju. A tra­ja­lo je te zi­me du­go i za mlo­go! Okre­nu­la je umlje­re­na stu­den, ni­je vri­je­me na­vla­či­lo ni na sni­jeg ni na ki­šu. Ni­ti se za­šo­ka­ći­še zaśe­re kao što umi­ju kad u ga­zap tre­ne ki­ša, ni­ti se uobli­še sme­to­vi ka­ko se uoble kad vlje­tro­vi uzmu da ko­man­du­ju sa sni­je­gom pr­še­lja­nom. Da su se me­ća­ve is­ko­vri­je­ži­le na ono­li­ki sni­jeg, ili da je u nj je­da­nak pu­kla ju­go­vi­na, sve bi se u Ba­nja­ne u cr­no za­vi­lo osvem oči ko­je bi nam po­bi­je­lje­le. Ta­ko nam bje­li­na s ne­ba ne obr­nu na cr­no no osta­de bi­je­la!

Sva­ka ku­ća po­je­di­nač­no pro­śe­kla je pr­ti­ne do sta­ja i sto­go­va, do vo­da i tra­po­va, a on­da okre­nu slo­ga u na­rod te mo­bom pro­gr­nu­smo pu­te­ve do Ve­le­mlja i Bo­žu­ra. Pro­gr­nu­smo pu­te­ve ka­ko bi­smo do­ba­vlja­li iz va­ro­ši što ne­ma­mo i da mo­re­mo oti­ći na dok­to­re u Ni­ši­će i Tre­bi­nje. Ta­da je od Bo­žu­ra išao je­dan krak kol­sko­ga pu­ta uli­je­vo za Ni­ši­će, a je­dan je obr­tao ude­sno pro Vi­lu­sa za Tre­bi­nje. Tu dža­du i de­sno i li­je­vo ta­da je pro­gr­nu­la dr­ža­va, ni­ko ma­nje no kralj Alek­san­dar za­po­vi­dio je da voj­ska pro­gr­ne put od Bu­do­ša do Klo­bu­ka! Kao što mo­re bi­ti znaš, s onu stra­nu pla­ni­ne Bu­do­ša ne mo­re pa­nu­ti go­le­mo sni­je­ga, a od Klo­bu­ka na­do­lje, niz La­stvu i Kor­je­ni­će, va­ta pi­to­ma ari­ja ko­ja ne dâ sni­je­gu ni da obi­je­li.

Slo­žno pri­vic­nu­smo da pro­gr­će­mo pr­ti­ne od Ve­le­mlja do Bo­žu­ra, pa se po­mi­ri­še i oni ko­ji ni­kad ne zbo­re je­dan z dru­gi­jem. Pu­ni­ša Ja­šov i Ra­mo Đo­lov va­zda su s ne­šta gov­na­i­sa­li i va­vi­jek čo­klja­ni­li oko mr­gi­nja, ni­je­su se ni mir­bo­ža­li na Bo­žić ako su se in­tra­li! Ta­ko oni va­zda une­li­je­po, a re­če­ne zi­me mo­gao si njih dvo­ji­cu vi­đe­ti ka­ko je­dan z dru­go­ga pri­ždi­je­va­ju ci­gar đu­zi­ne. Ta­ko su se sla­ga­li dok je bio mi­sir­ski sni­jeg na ze­mlju, a čim je ze­mlja okop­nje­la pro­du­ži­li su da lu­za­ju je­dan o dru­go­me i da je­dan na dru­go­ga ke­ze zu­be kao li­si­ca na smr­zlo gov­no! Ta­ko ti je pi­to­mi sni­jeg bio opi­to­mio dva plju­ska­la i gov­no­ba­lja ta­man za ono­li­ko za ko­li­ko su mi­ro­va­le zvljer­ke po no­ra­ma i pe­ći­na­ma. Re­kao sam ti da smo na na­še guv­no, đe ne od­mi­je­će ni pri­mi­je­će, iz­mlje­ri­li sni­jeg od dva me­tra i se­dam­de­set i če­ti­ri cen­ta. Kroz ta­kvi ga­zap ni­je se kre­ta­la iz svo­je lo­ge zvljer­ka ma­la ni ve­li­ka.

Dok tra­ja­še sni­jeg ujed­no, umri­je nam sa­mo Ja­ni­ca Li­ko­va ko­joj smo pri­je Jo­va­nja dne tri pu­ta ždi­li sa­mrt­nu svi­je­ću. Ja­ni­ca pre­vr­ni oči­ma, zi­jev­ni jed­nom–dva­put, is­pu­ni ari­ju iz pr­si, mi joj uždij svi­je­ću i po­bo­di vi­še gla­ve, a ona jo­pet pro­gle­daj i poč­ni da di­ja. Ta­ko je tri pu­ta išla na onaj svi­jet i tri se pu­ta otu­da vr­ta­la! Po­vr­nu­la se Ja­ni­ca iz mr­tvi­je i tljâla u tra­po­vi­je­sti sve do na ne­đe­lju da­na po Sa­vi­nud­ne, kad je po­koj­ni­ca is­pu­nu­la. Šće­pan po­koj­ni Sa­rić ve­lja­še da je sa­mo ba­tli sni­jeg odr­žao Ja­ni­cu te je z du­šom u nos di­ja­la dok se ni­je­su pro­śe­kle pr­ti­ne do gro­blja i do cr­kve. Ja­ni­ca umri­je, a dvo­je–tro­je če­lja­di, što su pri­je Ja­ni­či­ne smr­ti bi­li pri­splje­li za mr­ca, pri­če­ka­še dok ne okop­nje sni­jeg. Ta­ko je sa­mo po­koj­na Ja­ni­ca Li­ko­va is­ko­ri­sti­la pr­ti­nu ko­ju smo skup­no pro­gr­nu­li do nje­zi­ne vlje­či­te ku­će.

Po­ži­vlje­la je po­koj­na Ja­ni­ca de­ve­de­set i ku­sur go­di­na. Ni­je vi­jen­ca na gla­vu me­ta­la, a ni­je ni­ko pri­vi­dio ni da su se na nju mu­ške ga­će dri­je­ša­le! Ni­je ima­la ni­ko­ga na ukop­ni dan da mu se za njom iz­ja­vi sa­u­če­šće, a na­kon nje osta­la je sa­mo šu­plja ko­li­ba pod sla­mom i dlan ze­mlje oko ko­li­be. Kad je Ja­ni­ca spa­la s no­ga, nju je za ka­ri­tat pre­nio u svo­ju ku­ću iz­va­nji joj bra­tić Pu­ni­ša La­šov. To je onaj Pu­ni­ša što sam ti ga spo­mi­njao da čo­klja­ni oko mr­gi­nja s Ra­mom Đo­lo­vi­jem. Smi­lo­vao se na iz­va­nju tet­ku da je pri­dr­ži u bo­le­sti i sa­ra­ni da bi ga za­pa­la nje­zi­na ko­li­ba i onaj po­piš ze­mlje oko ko­li­be!

Iako za Ja­ni­com ni­je iz­ja­vlji­va­no sa­u­če­šće, ni­ti je za njom kva­še­no obra­za, ni­je osta­lo se­lja­ni­na na Tu­pan da ne pro­gr­će pr­ti­nu do gro­blja da bi se po­koj­ni­ca sa­ra­ni­la. Ta­ko se do­go­di­lo da Ja­ni­ci Li­ko­voj, usi­đe­li­ci od de­ve­de­set go­di­na i se­o­skoj ukle­tvi, ode u spro­vod sve mu­ško što je bi­lo od zdra­vlja i na­pret­ka u Tu­pa­nu! Dok smo išli u Ja­ni­čin spro­vod od Pu­ni­ši­ne ku­će do cr­kve, pi­ta­li smo jed­ni dru­ge mo­re li se iko do­śe­ti­ti ka­kvo­ga tu­panj­sko­ga ili banj­sko­ga ple­me­ni­ka ko­ga je ta­ko slo­žno se­lo is­pra­ti­lo na nje­gov po­to­nji put. Ka­ko je is­pra­ti­lo ak­nu­tu i vr­lja­vu Ja­ni­cu Li­ko­vu, Bog da je pro­sti! Pi­ta­li smo jed­ni dru­ge, a ni­ko se ni­je mo­gao śe­ti­ti uko­pa na ko­ji naj­ma­nje tre­ći­na zdra­vi­je Tu­pa­nja­na ni­je do­šla. Ni­je se ni bar­jak­tar Ćet­ko Pe­jov, pa­še­nog kra­lja Ni­ko­le, mo­gao po­fa­li­ti da mu je s Tu­pa­na do­šlo na sa­ra­nu sve mu­ško, kao što bi­ja­še do­šlo na sa­ra­nu po­sta­li­ce ko­joj ne­ma kud du­ša na taj svi­jet! Ni­je se mo­gao s ti­jem po­fa­li­ti ni bar­jak­tar ko­ji je s Kra­ljem bio is­to­pi­zdić, a po­fa­li se po­koj­na Ja­ni­ca, la­ka joj ze­mlja! Do­ni­je­la joj, bog­me, mi­sir­ska go­di­na i na­kva sud­bi­na, – eto to ti je to i ni­šta dru­go!

Sni­jeg po­tra­ja uci­je­lo do Mu­če­ni­ka, a on­da pa­de ki­ša is­po­ti­ja, pi­to­mo i brez vlje­tro­va. Na­o­di­la ju­žna kiša dan–dva, a on­da se skrk­nu­še ma­gle kao pra­vo­mrač­je! Sni­jeg ti gi­ne od ma­gle bo­lje no od ki­še, ma­gla je za sni­jeg što i jev­ti­ka su­ši­ca za če­lja­de! Gi­nu sni­jeg na ze­mljer­ke za ne­đe­lju da­na, skr­pa se ne­be­ska usov te pro­gle­daše pri­so­ja i gla­vi­ce! Ku­da pr­ska­va sni­jeg tu­da naj­or­ga­va tra­va na pre­šu i na tra­vu uda­ra­ju će­to­vi. Mo­gao si ta­da vi­đe­ti sni­jeg, spo­red sni­je­ga cvi­jet a na cvi­je­tu če­lu! Kao da se ne bi­ja­še pro­lje­će ro­di­lo iz zi­me no iz sa­mo­ga se­be! Ni­je se do­pri­ča­lo da je ikad pri­je no te go­di­ne sta­la če­li­nja je­ka na Vi­dov­dan kao što sta­ja­še na Bla­go­vi­jes te go­di­ne! Još se bi­ja­hu uvol­ta­le pla­ni­ne ubi­je­lo kad je do­le­će­la ti­ca la­sta­vi­ca. Po­no­ći ču­ješ snje­žne po­to­ke ka­ko se sli­je­va­ju, do­li­ne i po­di­ne osta­ju ćar­ne is­pod sni­je­ga, mi­ri­še zdra­vljem ne­bo i ze­mlja! Snje­žni do­to­ci s pla­ni­na ni­je­su pre­su­ši­va­li do Ilina­d­ne, bi­je­le pla­ni­ne bra­ni­le su da se pre­gri­je ari­ja, obla­ci se to­ga pro­lje­ća br­zo za­me­ta­hu, a još se br­že pro­si­pa­še ljet­nja ki­ša. Ne tra­ja­še ki­ša ni kva­rat od ure, brez vlje­tra poč­ne i pre­sta­ne, od gräda ni spo­me­na ne­ma, za­gr­mi sa­mo to­li­ko da ne za­bo­ra­vi­mo da se bo­ji­mo od gro­ma ne­be­sko­ga! Kad je za­plje­va­la ti­ca la­sta­vi­ca sa­mo su bi­la okop­nje­la pri­so­ja i po­ko­ja gla­vi­ca, a kad po­le­će uvi­sin­ke ti­ca še­vr­lju­ga, za­ša­re­nje­še se no­ći kao ja­la­dža! Kad se pro­spe mlje­se­či­na, mo­gao si ze­ca ga­đa­ti na pu­ško­met, a kad mlje­se­ca ne bi­ja­še, uz­du­gu­lji se sni­jeg u bi­je­le pa­so­ve kroz oso­ja te raz­bi­je ka­ra­mlu­či­nu na ze­mlju, kao što Ku­mo­va sla­ma raz­bi­ja ne­be­sku cr­nja­vi­nu kad mlje­se­ca ne­ma!

Po­tlje ta­kvo­ga pro­lje­ća okre­nu be­ri­ćet u što u sva­što! Snje­žne vo­de s pro­lje­ća na­žmi­ka­le ze­mlju, on­da uče­sta­le ljet­nje ki­še te se ta­ko jed­na­či­to sve­za­la vla­ga ze­malj­ska s vo­de­ni­jem ži­la­ma is­pod ze­mlje. Ma­lo je re­ći da je ćar­na ari­ja uz­dra­vo pro­li­sta­la go­ru. Ta­da sva­ko dr­vo, ne­sa­đe­no kao i sa­đe­no, bi­ja­še se po­deli­ja­lo s li­stom, kao da je na go­ru ze­le­na ki­ti­na pa­la a ne okop­nje­la! U si­je­no ima­še vi­še đe­te­li­ne no bu­sji­ke, ku­ku­ri­jek ni­je ni­cao iz ze­mlje, to­ga se lje­ta ota­va tri pu­ta ko­si­la! Ro­jio se i tre­ći če­li­nji pa­ro­jak, a mo­gao se i iz če­tvr­to­ga med va­di­ti da je bi­lo po­tre­be. Pr­vo je za­no­vet za­me­di­la kr­še­ve i pro­do­li, on­da tra­va śe­no­ko­sna pro­su­la med po rav­ni­na­ma, a li­po­vi­na po čko­lju i obe­ri­ma! Vri­je­sak je po­tlje usla­dio pr­la i udu­te ku­da ni­je sva­ti­la za­no­vet i śe­no­ko­sna tra­va, da bi naj­po­tlje o me­đu­dne­vi­ci pa­lo to­li­ko me­dlji­ke na go­ru, te je sa sva­ko­ga li­sta slat­ka vo­da ka­pa­la! Ni­je u Ba­nja­ne bi­lo to­li­ko ulja­ni­ka i uli­šta da se vas med une­se u du­bo­vi­ne, če­le se ni­je­su mo­gle to­li­ko na­pu­šta­ti i na­ro­ji­ti da raz­me­de br­da i do­li­ne. Vi­še su ki­še me­da ras­pla­ka­le, no što su če­le pod kri­la pre­ni­je­le u ko­šni­ce.

De­ve­sto dva­des i de­ve­to bi­lo je pr­vo lje­to ko­je ja pam­tim kad ni­je­smo go­ni­li aj­van na za­jed­nič­ke vo­do­po­je, no se sva­ka fa­mi­lja man­te­nja­la s vo­dom na svo­me ima­nju! Ku­će ko­je ni­je­su ima­le ubla ni gu­sti­jer­ne po­ji­le su sto­ku na za­ploč­ke što su se po­ne­đe za­vr­nu­li s pro­lje­ća kad su snje­žni po­to­ci za­bri­žda­li. Po­tlje su za­ploč­ke ljet­nje ki­še za­ka­nji­va­le te ni­je­su pre­su­ši­va­li do je­se­nji­je li­ja­vi­ca. Ta­ko nam to­ga lje­ta za­ra­sto­še pu­ti do ple­men­ski­je vo­da i vo­do­po­ja – do kle­nač­ke Vr­be i tu­panj­ske Vr­bi­ce, do pod­lju­ćan­ske Ka­da­ru­še i ko­pri­vač­ke Za­i­mo­va­če, do ubla Ba­ji­či­ća i ubla Ću­re­vač­ko­ga, do Re­sne u Pri­gra­di­nu i Pli­će u Go­lje­vi­nu!

Ne na­me­nuh ti da se te bla­go­slo­ve­ne go­di­ne i aj­van ba­ška plo­dio. Ne­ki­je pro­lje­ća, ma ne, bo­ga­mi, ne­ki­je no go­to­vo sva­ko­ga, ki­ti­li smo ja­se­nje s ko­źim i ov­čjim iz­ja­lov­ča­di­ma da ih na gra­ni ti­ce airu­ju. To­ga pro­lje­ća ne ču­smo vra­nu da grak­ne na iz­ja­lov­če! Ne ču­smo ni ga­vra­na da za­grak­će na str­vi­nu po­što kre­pa­ća u sto­ku ni­je bi­lo ni­ka­kvo­ga! Ne­ka to što su ov­ce i ko­ze zdra­vu mlad do­no­si­le i s pu­ni­jem vi­me­ni­ma za­da­ja­le, no bi­lo je to­ga pro­lje­ća vi­še bli­zna­di i špu­ra­di no ikad što se pam­ti! Te go­di­ne na ka­lac uz pa­stu­va pror­za­še i pod­met­nu­ti ko­nji, a ora­ći vo­lo­vi su­vat­ni­ci šća­gu se na­dat s ba­ko­vi­ma u vo­lo­vod­ni­cu. No udu­go bi to bi­lo pri­ča­ti u što su se sve Ba­nja­ni, i mo­ji Tu­pa­nja­ni, omi­si­ri­li i obe­ri­će­ti­li ilja­du de­ve­sto dva­des i de­ve­te go­di­ne! S jed­nom ri­je­či, da si na stu­de­ni ka­men ba­čio ka­kvo śe­me, i na stu­de­no­me ka­me­nu ono bi pre­ro­di­lo. I ono što je bi­lo od pri­ro­de ja­lo­vo mu­či­lo se te go­di­ne da se oplo­di i umlo­ži. Šće­lo se jed­nom u vi­je­ku da vi­di­mo ka­ko Bog ne šte­di kad da­va – eto to ti je to!

Bog da­de Ba­nja­ni­ma mi­si­r­sku na­va­ku iz­ne­na­da, ma ne da­de sva­ko­me Ba­nja­ni­nu pa­me­ti da ne av­di­še s to­li­ko be­ri­će­ta! Ne umlje­še po­je­din­ci da da­ju se­be ka­rara, no uči­nje­še blu­stva i pri­va­ti­še za ne­va­lja­la dje­la! Šće­pan je po­koj­ni Sa­rić zbo­rio da za ta blu­stva i ne­dje­la ni­je­su kri­vi oni što su ih po­či­nje­li, no je, ve­li, kri­va ista ona si­la ko­ja je te go­di­ne iz­ne­na­da pro­su­la mi­sir­ske da­ro­ve na bre­zvod­ne Ba­nja­ne! Zbo­ra­še Šće­pan da je to Bog pro­suo ku­šnju da vi­di ko u Ba­nja­ne ima uma i pa­me­ti da us­preg­ne svo­je pri­rod­ne ma­o­ve, a ko ne­ma no se pre­pu­šti gri­zi­ni da ga no­si kud je njoj vo­lja, kao što no­si osta­lu tra­vo­pa­snu ži­vo­ti­nju! I bez­be­li, bi­lo je ona­ko ka­ko je Šće­pan tol­ko­vao. Mi­sir­ski so­ko­vi od ko­jih je te go­di­ne na­je­dra­la go­ra i tra­va, i ko­ji su se sa­su­li u sve što se plo­di i raz­mlo­ža­va, pro­stru­ja­li su i kroz ljuc­ke lu­bi­ne. Ko ni­je imao ja­ke mo­žda­ne za­por­nje da us­preg­ne sa­mo­ga se­be, to­ga je ik­sa­na pre­u­ze­lo ti­je­lo od pa­sa na­do­lje, a gla­va mu se na­pra­zno vlje­tri­la na ra­me­ni­ma!

Ne­ko­me Đor­đu Mr­ši­ću s Pre­ši­nu­te Lju­ti bi­lo je ta­da pa­sa­lo še­set go­di­na. On je Švap­sko­ga ra­ta pro­dao ima­nje Ve­se­li­nu Triv­ko­vu, pro­dao ga uz zle go­di­ne kad se na bro­te umi­ra­lo od gla­di i špa­njo­li­ce, od strâ i bre­so­li­ce. Ne sa­mo Đor­đo, no su mlo­gi Ba­nja­ni da­va­li ta­da do­li­nu za vre­ću ži­ta, li­sto­ber za ši­lje­že, ko­su si­je­na za oso­ljaj so­li! Ve­se­lin Triv­kov ku­pio je tre­ći­nu Tu­pa­na na taj na­čin, a sva­ko banj­sko se­lo ima­lo je po jed­no­ga svo­ga Ve­se­li­na! Dav­no je ka­za­no da je rat ne­ko­me rat a ne­ko­me brat! Kad se sje­di­ni­la Cr­na Go­ra sa Sr­bi­jom te kralj Alek­san­dar si­jo na pri­je­sto­lje, do­ne­še­na je za­kon­ska na­red­ba da svi oni do­ma­ći­ni ko­ji su od ne­vo­lje pro­da­li ka­ko svo ima­nje ta­ko i ise­ta od ima­nja, mo­gu po­vr­nu­ti ono što su pro­da­li. Mo­gu ako svo­me Ve­se­li­nu na­mi­re du­plo što su od nje­ga do­bi­li. Ako je Ve­se­lin ku­pio do­li­nu za stâr ži­ta, tre­ba­lo mu je da­ti dva sta­ra ži­ta i po­vr­nu­ti do­li­nu. Ako je dat li­sto­ber za ši­lje­že, tre­ba­lo je vr­nu­ti dvo­je ši­lje­ži i uze­ti li­sto­ber. Ista je za­kon­ska ured­ba na­ređi­va­la da onaj po­treb­nik ko­ji vr­će ze­mlju tre­ba pr­vo da se pred po­pa a na Ča­sni krs za­ku­ne da je od Ve­se­li­na pri­mio to i to za to i to ise ze­mlje, i da mu se brez po­go­vo­ra vlje­ru­je u za­kle­tvu. Za­kon­ska na­red­ba ni­je pred­vi­đa­la da se Vese­lin za­kli­nje, po­što je kralj Alek­san­dar re­kao da ne tre­ba vlje­ro­va­ti u za­kle­tvu rat­noj bra­ći ko­ji su te­kli imo­vi­nu dok su nji­o­ve kom­ši­je i ple­me­ni­ci umi­ra­li od gla­di i špa­njo­li­ce. Ta­ko je is­pa­lo da ni­je ute­ko ni­ko ko je ste­ko s tu­đe ba­šti­ne i upre­ta!

E, oja­đe­li Đor­đo Mr­šić o ko­me ti pri­čam bi­ja­še jed­na bu­lo­ži­na, ma sa­mo pu­ne sa­o­ne ljuc­ke tru­li­ne! Bog stvo­rio ži­vo­ga mr­ca i po­rin­tu ko­ja mo­re na jed­no ču­ča­lo po­san­ća­ti ko­li­ko bi ru­ča­la tri uka­ra­re­na čo­e­ka! Po­lap­no i izi­ječ­no, a mu­ka mu je bi­lo na­zva­ti če­lja­de­tu do­bro­ju­tro kad pa­sa spo­red nje­ga. To­ga mu­ško­ga te­me­ru­ta ži­vi­na bi iźe­la da mu ni­je bi­lo že­ne Za­gor­ke. Za­gor­ka ni pe­če­na i va­re­na, išla je za­ma­ni­ce sva­ko­ga da­na na nad­ni­cu te ra­ni­la se­be i onu tru­ti­nu kod ku­će, ali ni­je mo­gla to­li­ko za­ra­di­ti da vr­ne Ve­se­li­nu du­plo ono ­što im je dao za ima­nje. Pri­je Švap­sko­ga ra­ta imao je Đor­đo, za­lu­du, uli­je­po i ora­ni­ce i ko­sa­ni­ce, i li­sto­be­ra i pa­si­šta, ali sve im je šklap­nuo Ve­se­lin kad se po­če­lo umi­ra­ti od gla­di i bre­so­li­ce. Đor­đo i Za­gor­ka sve su pro­da­li Ve­se­li­nu, ali to ih ni­je ska­pu­la­lo no im je umr­lo sve tro­je đe­ce i Đor­đo­va oba ro­di­te­lja. Ta­ko je pro­da­to ima­nje odr­ža­lo u ži­vo­tu sa­mo ono­ga te­me­ru­ta i Za­gor­ku. Za­gor­ka je pre­kur­la­la glad i bo­les, ali ni­je se mo­gla po­vr­nu­ti na pr­vu mlje­ru, no je osta­la ona­ko osu­še­na ka­ko se sko­ča­nji­la od bo­le­sti i od ža­lo­sti za po­mr­lom đe­com. I kao što ti re­koh, Đor­đo i Za­gor­ka ni­je­su po­vr­nu­li ima­nje od Ve­se­li­na Triv­ko­va, no su osta­li na ni­šta brez ni­šta. Ku­ću ni­je­su bi­li pro­da­li, ali ma­la im je bi­la vaj­da od ku­će kad je osta­la na tu­đe­mu ima­nju.

Za­gor­ka je ra­di­la jed­na­ko žen­ske i mu­ške po­slo­ve, a Đor­đo ni­ti je što u ru­ke uzi­mao ni­ti se kud kre­tao. Kad je stu­de­no ni­je se mi­cao s upre­ta, a kad je to­plo na­u­zna­čio bi se u ka­kvu la­do­vi­nu đe bi ga na­šla noć kad ne bi oglad­nio i ožed­nio.

No da vi­diš šta mi­sir­ski so­ko­vi uči­nje­še od ana­let­no­ga Đor­đa Mr­ši­ća s Pre­ši­nu­te Lju­ti! Šta obr­ši od so­ko­va od ko­jih je te go­di­ne na­je­dra­la i trav­ka u po­lju i zvljer­ka u go­ru!

Spre­mi­la Za­gor­ka Đor­đa u Ćet­ka Sa­vi­na da do­ne­se na­kvu na­ruč. Ona ga je spre­ma­la u se­lo isto kao što se di­je­te spre­ma – da do­ne­se ili od­ne­se ka­kvu sit­ni­cu, kao na pri­li­ku uže, gre­be­ne, po­log za pod kvoč­ku, ili pro­pir­ljaj va­tre kad se pre­tu­li og­nji­šte. I kad ni­je bi­lo ni­ka­kve pre­še, Za­gor­ka je ne­što iz­mi­šlja­la da je Đor­đo po­slu­ša, eto šće­la je da po­še­ne onu pa­nji­nu s mlje­sta đe se na­le­gao ka­ko oja­đe­lik ne bi za­bo­ra­vio da kra­če s no­ga­ma.

Ćet­ko Sa­vin imao je že­nu Je­le­nu, bi­la je ro­dom od Uš­ću­mli­ća iz Pi­ve. Ma ni­je to bi­la že­na, zbo­ri­lo se, no i čo­ek i že­na! Vi­đe­na i pro­go­vor­na, ni­ko te ne umi­je sti­ma­ti kao Je­le­na, sva­ki je žen­ski śed­nik za­či­nje­la, zna­lo joj se pri­bra­no mlje­sto i za svad­be­nu so­fru i za žal­be­nu tr­pe­zu! U sve Ba­nja­ne, u dvi­je Ru­di­na, i u isto Gra­o­vo, slu­ša­la se tu­žba­li­ca Je­le­ne Ćet­ko­ve s Tu­pa­na! Ćet­ko je ste­čan do­ma­ćin i mrav rad­nik, ali tu­tu­ši­ca u dru­štvo! Da mu ni­je bi­lo Je­le­ne, zna­lo bi se za nj ta­man do ta­zbi­ne i do uj­če­vi­ne! No Je­le­na mu je uz­di­gla čo­e­stvo, đe se zna­lo za tu­ži­li­cu Je­le­nu tu se zna­lo i za Ćet­ka. Za­to su na­kvi zbo­ri­li da bi pra­vi­je bi­lo zbo­ri­ti da je Ćet­ko Je­le­nin no da je Je­le­na nje­go­va! Je­le­na iđa­še na alu­se i spro­vo­de, ja­še se­dle­ni­ka ko­nja, a tka­lja na­ko ta­kva. Bog­me, tka­lja kao Je­le­na Ćet­ko­va s Tu­pa­na! Tka­la je ser­dža­de i ći­li­me, ali ne sva­ko­me. Kad je do­dio na Ve­le­mlje ban Mu­jo So­či­ca š nji­me je bi­la i nje­go­va ba­ni­ca Jo­ka. Ro­dom se Jo­ka ka­ži­va­la š Če­va od Vu­ko­ti­ća, ista bra­ta­nič­na kra­lji­ce Mi­le­ne Ni­ko­li­ne. Je­le­na Ćet­ko­va pri­stu­pi­la je ba­nu Mu­ju, ali ni­je ga sa­mo po­lju­bi­la u ru­ku, kao što su ga lju­bi­le dru­ge drû­ge kad pri­stu­pa­ju, no je pri­sna­ži­la pa se š nji­me ce­li­va­la u obra­ze s te i te ban­de! Bi­la je Je­le­na gla­si­ta tka­lja i tu­ži­li­ca, pa je ima­la sko­po­sti da ta­ko uči­ni, a ga­i­ret da se z Ba­nom u obraz po­lju­bi da­va­lo joj je, bog­me, i to što je bi­la ro­dom iz Pi­ve ka­lo­vi­te! Kao što znaš, Mu­jo So­či­ca bio je Pi­vlja­nin, sin voj­vo­de La­za­ra. Po­lju­bi­la se Je­le­na i z ba­ni­com Jo­kom i da­ri­va­la joj ći­lim što ga je tka­la od god do god za go­di­nu da­na! Ko je po­tlje vi­dio re­če­ni ći­lim u dvo­ro­ve ba­na od Ce­ti­nja, za­kleo se da Je­le­ni­nu da­ru ni­je ma­ne da po nje­mu če­plje ne Ban i Ba­ni­ca no Car s Ca­ri­com u Stam­bo­lu!

Kad je išao te­me­ru­ta­sti Đor­đo po na­kvu na­ruč u Ćet­ka Sa­vi­na, bi­lo je Je­le­ni Ćet­ko­voj pa­sa­lo pe­de­set go­di­na. Oba su joj si­na bi­li na ve­li­ke ško­le u Be­o­gra­du, ima­la je uda­tu šćer i u nje se pri­da­lo unu­če. Ta­ko se bi­la ba­bom na­zva­la, ali u pu­ste Je­le­ne bi­ja­še još bi­je­lo gr­lo kao jo­mu­ža, dva joj se cr­na oka uokru­ži­la kao u is­pro­še­ni­ce, ni­đe gre­žbe po obra­zu – oču­va­na žen­ska u sta­su i ste­pe­nu. No­si­la je us­tu­re­nu kr­pu re­sa­ču, brez ople­ća ni­je ni za sta­ti­ve śe­da­la, bur­mu vi­ti­cu i ame­ri­kan­ski pr­sten s lo­zo­vom gran­či­com ni­je mi­ca­la s ru­ke.. No što ti pri­čam, ba­ni oja­đe­li Đor­đo u ku­ću, tu ne bi­lo Ćet­ka, a Je­le­na pre­sla­ga­la na­kve ser­dža­de što je iza­tka­la. Utr­pu­njaj onaj ba­le­go­nja Za­gor­kin, po­gle­daj Je­le­nu, za­u­zmi se da na­zo­ve po­mo­zbog, ali pla­ni mu na­kva va­tra uz obra­ze, uzmi mu se ri­ječ, a ne­što ga iz­nu­tra po­će­raj te ti on brez ri­je­či mâg na Je­le­nu! Tre­ni te­me­rut kao bli­je­ska, po­le­ti i iti po vr Je­le­ne Ćet­ko­ve! Mi­snu­lo mu se ku­kav­cu da se po­va­lja s Je­le­nom na one ša­re­ne ser­dža­de! Ja sam vi­dio Đor­đa kad je uga­ve­ljao u ku­ću Ćet­ko­vu, ali ne po­tra­ja ni­ko­li­ko dok se za­ču na­kav ne­re­dov­ni avaz iz ku­će Ćet­ko­ve. Slu­šam a ne umi­jem da se ra­za­be­rem: sad mi se či­ni da bar­li­je­če spra­će­no ju­ne, a sad se pre­sta­vlja kao da za­ko­vr­će mu­ški glas! On­da kao da okre­nu na le­lek, on­da jo­pet za­bar­li­je­ka, pa naj­po­tlje ne znam ni šta sam čuo ni šta slu­šam! Po­mo­zi mi Maj­ko Bož­ja i Bo­go­ro­di­ce! Mo­gao sam se sa­mo za­kle­ti da ta­kvu vri­sku i der­nja­vu ni­je­sam pri­je ču­jao. Pro­lo­mi se još je­dan vi­ganj, dok uto­li­ko iz­le­će ne­sret­ni Đor­đo iz ku­će Ćet­ko­ve. Le­ti, ju­na­če, itri­je no uvot­ka ov­ča, a Je­le­na se na­do­da­la za njim, u ru­ci joj ota­rak ko­li­ko naj­vi­ši pu­ro­met! Pri­stiže ga Je­le­na pa ga okro­ji s onom dr­ve­zi­nom je­dan­put–dva­put, a on na­do­dao ru­ke iz­nad gla­ve i kri­vi se kao da ga asu­le! Đor­đo pu­šta avaz ali sad ne­ka­ko na­tan­ko, a Je­le­na ba­či onaj ćo­tek, vi­đe da ja to gle­dam pa se za­ce­nu od smi­ja. Ja pi­tam šta se to či­ni, a Je­le­na za­u­či­ni:

– Ka­ko šta se či­ni, Ja­go­šu, ja­dan ne bio! Ja pre­sla­gah na­kve ser­dža­de kad utr­pu­nja u ku­ću ovaj pek­si­jan bož­ji. Po­gle­da me gri­nja, šća­še ne­što da pro­mo­zo­li, ali ne mo­ga no mu na­pu­lji­še oči kao ten­cu. Uda­ri mu ba­la na usta ko ve­pru, seg­nu na­pri­jed i gr­ma­či da me va­ta! I ku­nem ti se ži­vi­jem Bo­gom Go­spo­dom da mi se ne pri­tre­vi ovaj ćo­tek dr­ve­ni pri ru­ci, šća­še me rđa pre­va­li­ti na ser­dža­du, šća­še pod za­rok ne bih mu se mo­gla od­bra­ni­ti! Za­mi­sli moj Ja­go­šu, mi­snu­lo se Đor­đu na žen­sku, nje­mu se mi­snu­lo – onoj ljuc­koj po­me­ti­ni što ni­je za­slu­žio ni su­vo­gu­za Za­gor­ka da sto­ji za njim! E pa pro­mi­sli, zbi­lja, po­ga­ni mr­tve, ču­ješ bu­lo­ži­ne i za­va­lje­ni­ka, grom ga ne­be­ski pro­ma­šio, kao što ni­je pro­ma­šio ne­sret­nu Za­gor­ku one ure kad se nje­go­vom na­zva­la! Bo­lje bi joj bi­lo da je na­ma­kla štrik na gr­lo umlje­sto što se vljen­ča­la s oni­jem za­sti­đem!

Ja sam ti se tu na­ša­lio s Je­le­nom, a i ona žen­ska ša­lji­va i pro­go­vor­na pa śe­do­smo da ona­ko na­pre­ma­se po­pri­ča­mo. Is­pri­čao sam Je­le­ni da sam ono­mad­ne vi­dio istu ne­pri­li­ku ko­ju je ona da­nas vi­đe­la. Ista je ne­pri­li­ka, ali ono što sam ja vi­dio ni­je či­nio ik­san no aj­van! Evo što je to bi­lo i šta sam ja to­ga da­na Je­le­ni Ćet­ko­voj is­pri­čao na­pre­ma­se.

Do­veo bi­ja­še Jo­van Jev­tov iz Vod­no­ga Do­la be­de­vi­ju da se opa­se pod mo­ga pa­stu­va tro­go­ca. U Jo­va­na soj­li ko­bi­la, a moj pa­stuv Ze­kan kao vi­la z go­re, ma što je ri­jek va­ljao je ku­ti­ju du­ka­ta! Z da­na oda do­vo­di­li su lju­di ko­bi­le da se pri­plo­de pod mo­ga Ze­ka­na. U me­ne ta­da još bi­ja­še jed­na to­var­na do­ra­ti­na, pa­sa­lo mu dva­des i pet go­di­na, na jed­no oko oćo­ra­vio, po­si­je­dio a u sve če­ti­ri no­ge oba­glji­vio! Ni Gur­be­ti ni­je­su šće­li da ga od­ve­du, a me­ne žao da ga ri­nem u ka­kvu urvi­nu. Slu­žio me Do­rat to­li­ke go­di­ne, pa ne mo­gu da preg­nem da na nj za­ma­nem, ne­što mi ser­to da mu ja ži­vot uzmem! Ka­žem ne­ću ga tu­rat, no ne­ka glo­ma­zi po ima­nju dok ne do­spi­je sam od se­be. Bio je ja­ka ko­nji­na ne za jânja no za to­va­ra i po­te­ga. Bio ne­kad ali go­di­ne ga na­svo­ji­le, ma pro­sto ga je bi­la na­kva mr­tvač­ka to­nja spo­pa­la. Ni­je­sam ču­jao da je zar­zao ima tri go­di­ne. I da vi­diš, bra­te moj ro­đe­ni, šta se do­go­di mo­me Do­ra­tu! Dok je Ze­kan či­nio nji­sku oko Jo­va­no­ve ko­bi­le, Do­rat bi­ja­še di­gao gla­vu pa na­zdi­re s oni­jem jed­ni­jem okom šta se či­ni. A kad ona ze­le­na mu­nja pa­stuv­ska sko­či s isu­ka­nom po­lju­ma­čom na be­de­vi­ju, do­ra­ti­na zar­za, sta­de usit­no da če­plje na ono mlje­sto đe sta­ja­še, a is­pod nje­ga se kre­nu onaj mr­tac ko­ji mu se ni­je kre­tao otkad je uško­pljen na­se dva­de­set i tri go­di­ne! Pod­met­nuo mi ga je ti­rac An­đe­lić iz Mi­ru­ša… I ta­ko, ja Je­le­ni is­pri­čah ka­ko se Do­rat vr­nuo iz mr­tvi­je i re­koh joj da se ne ču­di što je pr­čo­vi­ti da­mar pr­o­ra­dio Đor­đu Mr­ši­ću. Va­la mo­gao je i Đor­đu za­ško­po­ra­ti kad je pro­ra­dio mom Do­ra­tu. Isti onaj mi­sir­ski sok ko­ji je na­kva si­la ne­vi­dov­na uto­či­la u sta­re ži­le Do­ra­to­ve uto­či­la ga je i u oja­đe­lo­ga Đor­đa Mr­ši­ća s Pre­ši­nu­te Lju­ti. Uto­či­la ga mi­sir­ska go­di­na nje­mu ko­ji ni­je imao mu­ški mu­ka­et po­tlje Švap­sko­ga ra­ta, ni­ti su ga seoske že­ne ra­ču­na­le u mu­ške ik­sa­ne. Ta­ko je mi­sir­ski be­ri­ćet dao mu­ški po­nat i Đor­đu i Do­ra­tu, sa­mo je Do­rat bo­lje pro­šao no Đor­đo jer ni­je do­bio ćo­te­ke po lu­bi­ni ka­ko ih je Đor­đo do­bio.

Bi­ja­še u Sto­ja­na Ta­lo­va na­ra­sla đe­voj­ka ko đe­mi­ja. Spa­se­ni­ja! Li­je­pa i ustid­na, a ru­ka­ta – ne znaš jal je bo­lja ple­ti­lja ja­li ve­zi­lja! Po­če­še je pro­si­ti na­kvi momci iz bli­zi­ne, maj­ka je šća­še da­ti, ali Sto­jan se pro­pi­njao vi­so­ko, on je va­zda za­la­gao vi­še no što mo­re pro­ždri­je­ti. Ve­lje­pr­če­nje mu je do­te­glo po maj­ci mu Sto­ji ko­ja je bi­la unu­ka voj­vo­de Jev­ta Mi­le­ti­na ko­ga kralj Ni­ko­la spo­mi­nje u Lu­kav­sko ko­lo. Bi­la Sto­ja, bog­me, Voj­vo­di­na unu­ka pa se vo­zdi­gla z gla­si­ti­jem ro­dom kao svi­jet­njak gu­zi­com! Ta­ko su Sto­ja i sin joj Sto­jan pro­vi­ra­li da uda­ju Spa­se­ni­ju za so­je­vi­ća i ko­lje­no­vi­ća či­je je bra­stvo kralj Ni­ko­la oplje­vao. Ni­je­su njih dvo­je pi­ta­li ni ka­kav je mo­mak na oči, ni šta ima kod ku­će ni ka­kav je pod ka­pu, – nji­ma je glav­no bi­lo da se opri­ja­te­lje s ku­ćom ko­ja je no­si­la bi­lje­ge i blje­šala or­de­nje i me­da­lje.

Sto­ja i Sto­jan skon­ta­li su sva mlje­sta đe se oku­plja­ju na­roc­ki alu­si i ta­mo spre­ma­li Spa­se­ni­ju ne bi li je za­gle­dao ka­kav so­je­vić. No đe­voj­ka uda­va­ča ne mo­re ići sa­ma na sku­po­ve, po­seb­no ne na one da­le­ke na ko­je se mo­ra rä­ni­ti i s ko­jih se mo­ra pri­mr­ca­ti. Ž đe­voj­kom udad­be­ni­com mo­ra va­zda ići ka­kva mu­ška bli­žnji­ka, krv­na ili ku­mov­ska. Se­dep to­ga Sto­jan se po­go­dio sa svo­ji­jem si­nov­cem Jo­va­nom Ša­jo­vi­jem da pra­ti Spa­se­ni­ju na alu­se, a da on, isti Sto­jan, ra­di one po­slo­ve ko­je bi Jo­van svr­ša­vao da ne pra­ti Spa­se­ni­ju. Re­če­no – uči­nje­no, Jo­van i Spa­se­ni­ja od sku­pa do sku­pa, od alu­sa do alu­sa, a Sto­jan od do­li­ne do le­di­ne, od po­ja­te do sto­ži­ne, ne­kad s ko­som a ne­kad s mo­ti­kom!

Jo­van je od Spa­se­ni­je bio Sta­ri­ji da­će i se­dam go­di­na. Ja­dan bra­te ko­ji mo­mak Jo­van bi­ja­še! Je­dan u maj­ke, oslu­žio voj­ni stan, obla­če ga ro­di­te­lji kao ru­žu u pe­ri­vo­ju, otac mu Ša­jo ima ame­ri­kan­sku pen­zi­ju pa odri­je­šio će­su na je­din­ka si­na! Jo­van bi­ja­še ni pre­vi­sok ni pre­ni­zak no – ta­man! Vas oti­šao u mo­mač­ki vrat, otu­ta­šan i u ple­ći i u de­be­lo me­so, či­ni ti se da je na­smi­jan i kad spa­va! Ni­je mu se u ja­ka­nje mo­gao na no­ge odr­ža­ti ni­je­dan nje­gov vr­snik u Ba­nja­ne, a kad se te­gli kli­pa po­di­že uvis i te­že­ga mom­ka od se­be. Ne­ka su tri­de­se­to­ri­ca uobli­li gr­lo i za­plje­va­li skup­no, mo­gao si raz­u­zna­ti Jo­va­nov glas ka­ko bru­ji! U Jo­va­na ko­sa vra­na kao zivt, na­ko­so mu oči, da mu je sa­mo jed­no oko ta­ko na­ko­si­to mo­glo se po­mi­sli­ti da je vr­ljav. Ali po­što su mu oba jed­na­či­to na­ko­še­na – po­gled mu do­đe ne­ka­ko is­pod se­be i li­je­po mu sta­ja­še. Jo­van je bio oma­lo pri­če, kad zbo­ri pi­to­mo mu se ri­je­či sla­žu, iz usta mu se is­po­ti­ja ču­je zbo­re­nje, glas mu se ne­ka­ko uvr­nuo u se od mu­ško­ga zo­ra što ga je pod­u­zeo!

Te bak­su­zne mi­sir­ske go­di­ne išao je Jo­van sa Spa­se­ni­jom na sve sku­pe i alu­se na ko­je se ide s Tu­pa­na na­ov­dan, kao i na one dru­ge s ko­jih se na­ov­dan ne mo­reš vr­nu­ti no mo­raš ne­đe no­ći­va­ti.

Išli su Jo­van i Spa­se­ni­ja pod Ostrog na Tro­ji­čin dan kad sa svi­je stra­na na­rod na bro­te pri­stu­pa Ći­vo­tu Sve­to­ga Va­si­li­ja, sla­va mu i mi­los! Je­dan su dan osta­vi­li u put do gra­da Ni­ši­ća, on­da ko­na­či­li u Ni­ši­će kod na­kve svojt­bi­ne, a śu­tra su od Ni­ši­ća do pod Ostr­og mo­gli ko­mot­no na­ov­dan oti­ći. Ko­nak su dru­gi či­nje­li na po­vrat­ku u Ni­ši­će i ta­ko su tek pro­śu­tra uve­če do­šli ku­ći. Bo­že je­di­ni, ka­ko rat­ni bi­ja­hu Sto­jan i Sto­ja kad su pra­ti­li u Ostrog Jo­va­na i Spa­se­ni­ju! Jo­van za­di­jo ću­mu bi­tu­ra­na i ka­di­vi­ce u džep na pr­si, užu­to ga ge­te pot­kre­sa­le do ko­lje­na kao Mi­li­ća Bar­jak­ta­ra iz plje­sme! Sa Spa­se­ni­je bljec­ka­ju be­len­zu­ke i đer­da­ni kao s Aj­ke Atla­gi­ća, ne fa­lit joj vlje­ru! Ni­je ša­la, ju­na­če, doć pod Ostrog đe se ku­pe Br­đa­ni i Cr­no­gor­ci! Pod Ostr­og se sli­je­že Bo­sna i Er­ce­go­vi­na, a da iz knji­ge či­taš ne bi mo­gao do­či­ta­ti ko­li­ko se na Tro­ji­čin dan pod Ostr­og sli­je­že svi­je­ta od sva­ke ru­ke! Ko­li­ko Sve­cu pri­stu­pa zdra­vo­ga i bo­le­sno­ga ik­sa­na, i ko­li­ko na tu sve­ča­nos pri­stu­pa so­je­vi­ća i odža­ko­vi­ća što do­de da đe­voj­ke udad­be­ni­ce gle­da­ju i za­gle­da­ju! Ma či­nje­lo se Sto­ji i Sto­ja­nu da će im Spa­se­ni­ja za­trep­ta­ti me­đu dru­ge đe­voj­ke na ostr­o­šku ši­re­vi­nu kao što trep­će zvi­je­zda Da­ni­ca me­đu zvi­je­zde kad mlje­se­ca ne­ma! Ja se bi­jah pri­tre­vio kod ku­će Sto­ja­no­ve kad kre­tahu Jo­van i Spa­se­ni­ja, pa se i me­ne uči­ni, ama­na­ta mi bož­je­ga, da će Spa­se­ni­ju š nje­nom or­mom i lje­po­tom te­ško pre­će­ra­ti ijed­na nje­zi­na vr­sni­ca iz sve Cr­ne Go­re i Br­da, iz bu­tum Bo­sne i Er­ce­go­vi­ne! Ta­ko mi se uči­ni kad mi za­bli­je­šti­še oči od đer­da­na i be­len­zu­ka š nje­zi­no­ga gr­la i ru­ka.

O Go­spo­đi­nu dne po­to­nje­mu išli su Jo­van i Spa­se­ni­ja u ma­na­stir Ko­si­je­re­vo đe se to­ga da­na oku­plja na­roc­ki udut od Tre­bi­nja pa do Ne­ve­si­nja, s one stra­ne, i od So­mi­ne do Klo­bu­ka s ove! Do Švap­sko­ga ra­ta po­či­va­le su mo­šti Sve­to­ga Ar­se­ni­ja u ma­na­stir Ko­si­je­re­vo pa se išlo na Go­spo­đin dan po­to­nji da se pri­stu­pi Sve­cu ko­si­je­rev­sko­me. I po­što Sve­ti Ar­se­ni­je ode iz Ko­si­je­re­va, osta­de nam na­vi­ka da o Go­spo­đi­nud­ne ide­mo u Ko­si­je­re­vo. Kad se za­ra­ti­lo sa Šva­bom de­ve­sto i če­tr­n­e­ste go­di­ne, od­ni­je­še Bje­lo­pa­vli­ći Sve­to­ga Ar­se­ni­ja u nji­jov ma­na­stir Ždre­ba­o­nik kod Da­ni­lo­va Gra­da i ne šće­še ga po­tlje ra­ta vr­nu­ti, na­let ih bi­lo! Jes da ni­je Sve­ti Ar­se­ni­je ni­đe ni pri­mać Sve­to­me Va­si­li­ji Ostr­o­ško­me, sla­va im i mi­los jed­no­me i dru­go­me, ali jo­pet bi­lo nam je kri­vo što osta­do­smo brez Sve­ca ko­ji nam je bio tu na bli­zu­rak. Mo­gli smo tri pu­ta oti­ći da se nje­mu po­mo­li­mo za ko­li­ko bi­smo jed­nom oti­šli da se po­mo­li­mo Sve­to­me Va­si­li­ji, a ra­ču­nam da bi tri mo­lje­nja mo­gla sta­ti u onaj je­dan! Ako se do­bro pod­ra­ni mo­re se s Tu­pa­na na­ov­dan oti­ći u Ko­si­je­re­vo i vr­nu­ti se. A ko uva­ti ma­lo no­ći otu­da, mo­re u Ko­si­je­re­vo osta­ti dok se na­i­šća­li gle­da­nja i za­gle­da­nja, ko­la i raz­go­vo­ra.

No đe­voj­ke se ne za­gle­da­ju sa­mo ta­mo đe se na­rod mo­li Bo­gu i sve­ci­ma, no još ako ćeš i vi­še se za­gle­da ka­kva je ko­ja uda­va­ča na sku­po­ve đe đe­voj­ku ne spre­ča­va mo­li­tva i sve­ta le­tur­đi­ja da či­ni one po­na­ša­je što za udad­be­ni­cu ni­je­su še­sni ni ugled­ni. Gle­daj ti nju kud joj oči po­li­je­ću i na što joj li­ska je­zik kad se skr­ka­ju zbo­je­vi aj­va­na na ple­men­ske vo­do­po­je, kad se zgo­ne bra­vi na po­su­š­je, kad se be­ru lje­šni­ci i ma­li­ne, kad se uve­če po mlje­se­či­ni ko­ru­ba mer­tin iz la­bu­di­ne i kad je ka­kva mo­ba! Kao na pri­li­ku pla­stid­ba si­je­na ili sla­ga­nje li­sta. Oću re­ći, tre­ba za­gle­da­ti đe­voj­ku ta­mo đe na­go­le ide mla­đa­ri­ja, ta­mo đe pod­jed­na­ko ku­ca­ju lju­bav­ni da­ma­ri po če­lja­di­ma mu­ški­jem i žen­ski­jem. Sve su to zna­li Sto­ja i Sto­jan, pa su spre­mi­li Spa­se­ni­ju s Jo­va­nom u Ba­ljač­ke Do­le kad se lje­šni­ci be­ru i u Bi­je­lu Go­ru kad se ku­pe ma­li­ne po pla­ni­ni.

U Ba­ljač­ke Do­lo­ve ide se o pr­vo­me Go­spo­đi­nu dne da se be­ru lje­šni­ci. Bi­ja­hu pu­sti pre­ro­di­li kao i svi dru­gi ze­malj­ski ro­do­vi te go­di­ne. Žu­te se s lje­sko­vi­ne kao du­ka­ti, ni­je ih ni tre­ba­lo bra­ti, drm­ni ma­lo s li­je­skom pa će se lje­šni­ci pro­su­ti ni­za te kao sun­ča­ri­ce. Do­pri­ča­no je da lje­sko­va žga­ri­ca kad se je­de ä se lje­šnik ube­re z gra­ne us­pa­lju­je jed­na­ko žen­sku i mu­šku krv, pa se u Ba­ljač­ke Do­le gle­da­lo ko­ja uda­va­ča mo­re mom­ku odo­lje­ti da je ne uve­de du­blje u lje­sko­vu go­ru i š njo­me ta­mo uči­ni ono što mu se mi­snu­lo da či­ni! Gle­da­lo se, bog­me, ko­joj se đe­voj­ci ne­će za­tre­sti ko­šu­lja na pr­si kad se oko nje svu­da una­o­ko­lo rska­ju lje­sko­ve žga­ri­ce i ti­tra­ju mu­ški da­ma­ri. Ne­koj se za­tre­se ko­šu­lja pa šmug­ne du­blje u lje­sko­vu go­ru, a ne­ka se ala­ver­ti te uti­ša i se­be i ko­šu­lju i osta­ne pod li­je­sku đe je svak vi­di.

U Ba­ljač­ke Do­le o Ve­li­kom Go­spo­đi­nu dne do­de na­go­le Gor­nji Ba­nja­ni i sva So­mi­na, Vuč­ji Do i Vr­bi­ca, a ne do­đe ih ma­li­na ni s udu­ta od Ko­va­ča do Ba­lja­ka i od Zvi­je­ri­ne do Av­tov­ca! Ni­je­su se ba­ljač­ki lje­šni­ci ni­kad ob­ra­li ni brez Go­li­ja­na, ni brez Mi­ru­ša­na. Od na­še­ga Tu­pa­na do Ba­ljač­ko­ga Do­la ima naj­bo­lja tri sa­ta mo­mač­ko­ga oda, ni­je Jo­va­nu i Spa­se­ni­ji tre­ba­lo sve­o­sve ra­ni­ti, ali otu­da su se sa zvi­je­zda­ma vr­ta­li. U Ba­ljač­ke Do­le osta­ja­lo se sve dok nag­ne dan, ta­ko uka­ra­re­no i ta­ko je va­zda bi­lo.

Isto njih dvo­je, Jo­van Ša­jov i Spa­se­ni­ja Sto­ja­no­va, išli su mi­sir­ske go­di­ne u Bi­je­lu Go­ru na Ilin­dan kad se ma­li­ne be­ru po pla­ni­ni. Na Bje­lo­gor­ske Ublo­ve mo­gao si to­ga da­na vi­đe­ti je­ger mo­mač­ki i đe­vo­jač­ki iz sve­ga ple­me­na gra­ov­sko­ga, sa Zu­ba­ca i s Konj­sko­ga, iz La­stve Kor­je­nić­ke i sa Sko­źe­gr­ma. Kri­vo­ši­ja­ni od Ma­lo­je­va Do­la do Le­de­ni­ca mi­sli­li su da se brez njih ne mo­gu obra­ti ma­li­ne na Ilin­dan u Bi­je­lu Go­ru! Bi­ja­še Spa­se­ni­ja obu­kla blu­zu od će­nar svi­le ru­me­ne kao zo­ra, i ma­ve­na pli­sir ko­tu­la ma­ve­ni joj se kao ma­ve­ne ma­li­ne u pla­ni­nu! Opan­ci uči­nje­ni na gra­ne pod er­ce­go­vač­ki, ne znaš ja­li su joj blje­lje vrč­ma­ni­ce na opan­ke ja­li kal­ce­te što su joj uva­ti­le do člja­na­ka a ne do­va­ti­le se no­žni­je li­sto­va! Đer­da­ni bi joj za­pi­nja­li za vri­je­žu ma­li­no­vu kad be­re pa ih ni­je o gr­lo ob­lje­si­la, ali bi­ja­še met­nu­la men­đu­še na uši. I one joj se ma­ve­ne kao dvi­je bje­lo­gor­ske ma­li­ne! Met­nu­la Spa­se­ni­ja na sva­ku ru­ku po jed­nu be­len­zu­ku što su ko­va­ne od ne­šta što se ru­me­ni kao nje­zi­na će­nar svi­la na gru­di­ma! Z Bo­gom bi se za­kleo da to Spa­se­ni­ja ni­je kre­nu­la da be­re ma­li­ne no da za­śe­de u ne­ka­kvu go­spoc­ku tr­pe­zu đe se pi­je ruj­no vi­no iz ckle­ni­je ča­ša i đe se go­sti s pre­slač­ka­ma po­nu­đa­ju. Jo­van bi­ja­še obu­kao va­ro­ške mr­ke pan­ta­lo­ne i ko­šu­lju s ko­li­je­rom od kam­bri­ka, ću­mu ka­di­vi­ce za­di­jo u bi­je­lu ko­šu­lju na pr­si. Na ru­ci mu ame­ri­kan­ski pr­sten ko­li­ko zlat­na čon­ču­la, a sat zlat­ni iza ša­ke. Vi­di se da Ša­jo ni­je šte­dio ame­ri­kan­sku pen­zi­ju kad je bi­rao si­nu sat! Bljec­ka Jo­va­nu iza ša­ke sat ko­li­ko mlje­sec, vas je od su­vo­ga zla­ta, a sat­ni ka­jiš ca­kli se od cr­na sak­ti­ja­na. Po Jo­va­nu ni­ko ne bi vlje­ro­vao kad bi mu ka­zao da ide u ma­li­ne, no te mo­gao ko­mot­no pre­va­ri­ti da je kre­nuo ne­đe da z go­spo­dom si­je­li i čo­e­ku­je!

Ni­je se, ama­na­ti, ču­di­ti što su se ta­ko uj­du­ri­sa­li Jo­van i Spa­se­ni­ja kad su po­šli da be­ru bje­lo­gor­ske ma­li­ne. Zna­li su Sto­ja i Sto­jan da na Bje­lo­gor­ske Ublo­ve do­la­ze mom­ci za­gled­ni­ci iz ču­ve­ni­je bra­sta­va i odža­ka. Tu su Vu­ka­lo­vi­ći sa Zu­ba­ca ko­ji su da­va­li voj­vo­de na Er­ce­go­di­nu, tu su Sa­mar­dži­ći iz Kri­vo­ši­ja ko­ji su u ze­ma­nu ima­li kne­zo­ve što su ru­ča­va­li sa zlat­ni­jem pi­ru­no­vi­ma! Iz Gra­o­va iza­đu u Bi­je­lu Go­ru Da­ko­vi­ći, Bu­la­ji­ći i Ko­va­če­vi­ći, sva ta tri bra­stva ju­nač­ka je plje­sma oplje­va­la! Do­la­zi­lo je da be­re ma­li­ne i da za­gle­da đe­voj­ke i dru­gi­je mo­ma­ka od gla­so­vi­ti­je ku­ća i bra­sta­va, no ih ja po­ja­đel ne umi­jem sve na­bro­ji­ti! Ja ne umi­jem, ma umlje­li su Sto­ja i Sto­jan, umlje­li su ih na­bro­ji­ti na­i­zust kao da ih či­ta­ju iz vlje­či­to­ga ka­len­da­ra. Aj­de što je znao Sto­jan, on je umio da či­ta i da pi­še, on se kre­tao kroz na­rod i ču­jao šta lju­di pri­ča­ju o bra­stvi­ma i ple­me­ni­ma, no okle Sto­ja sve to na­u­či, mu­nja je opa­li­la! Ni­je ra­za­zna­va­la slo­va u knji­gu, a tra­ga­la se naj­vi­še do ko­ša­ra i do kr­me­da­ra! Ali eto, ka­žem ti, bi­la je avi­zna u pa­met da ti na­bro­ji po ime­nu i pre­zi­me­nu sve mom­ke že­nje­ni­ke, što­no se ka­že, od Bo­ja­ne do Ze­le­nog Li­ma! Da na­bro­ji sve že­nje­ni­ke ko­ji bi bi­li s ku­ćom i s pre­zi­me­nom spra­ma ku­će i pre­zi­me­na nje­zi­no­ga đe­da Jev­ta Mi­le­ti­na ko­ga Go­spo­dar s Ce­ti­nja po­mi­nje u Lu­kov­sko ko­lo.

U Bi­je­lu Go­ru ne mo­re se s Tu­pa­na oti­ći na­ov­dan. Spa­se­ni­ja i Jo­van pod­ra­ni­li su sa zvi­je­zda­ma i po­tro­ši­li svo do­pod­ne dok su sti­gli na Ubla Bje­lo­gor­ska. Bra­li su ma­li­ne dok ni­je na­geo dan, pa su sa zvi­je­zda­ma do­šli na Do­lo­ve Mi­ro­tinj­ske i tu no­ći­­li u Vu­ji­či­ća u Jov­no­vu uj­če­vi­nu. Tek su pro­śu­tri dan u ne­ka do­ba ba­nu­li kad su se vr­nu­li, te ne znam je li se đe ku­pi­no­va krv do­va­ti­la će­nar blu­ze svi­le­ne što se ru­me­nje­la kao pra­sko­zor­je.

Išli su Jo­van i Spa­se­ni­ja me­đu­dne­vi­ce na Vre­la Nje­go­ška kad se be­ru me­đet­ko­vi lje­šni­ci po Nje­go­šu. Na Vre­la je o me­đu­dne­vi­ci do­di­la Ni­šić­ka Ru­di­na i sva ona osre­di­na kad po­će­raš od Vir­ka i Vi­dro­va­na pro Śe­no­ko­sa i Zle Go­re i uva­tiš do Kr­sca Go­lij­sko­ga i Sri­je­da Nje­go­ški­je. Ni­je­su Vre­la ta­da osta­ja­la ni brez mo­ma­ka iz Du­ge gla­so­vi­te! Moj so­ko­le, ka­kve su se na Nje­go­ška Vre­la oku­plja­le soj­li po­ro­di­ce da đe­voj­ke za­gle­da­ju i me­đet­ko­ve lje­šni­ke be­ru. Tu se jed­ni mi­mo dru­ge su­mi­nju­ju Mi­ću­no­vi­ći, za ko­je bi zna­la sva Je­vro­pa pa da ni­je­su ima­li ni­ko­ga dru­go­ga osvem Vu­ka Mi­ću­no­vi­ća ko­ga je oplje­vao Vla­di­ka Ra­de u Gor­ski vi­je­nac! Su­mi­nju­ju se Mi­ću­no­vi­ći s Ra­do­je­vi­ći­ma ko­je je uso­jio i vo­zdi­gao Ser­dar Šće­pan dok im tra­ga tra­je! Eto ti na Vre­la Ra­du­lo­vi­ća iz Bre­zo­vi­ka i Śe­no­ko­sa što su zor­ni š ču­ve­njem i s imo­vi­nom, a Vi­šnji­će iz Go­li­je i Đu­ro­vi­će iz Ru­di­ne ne tre­ba na Vre­la pre­sta­vlja­ti, zna se za ta bra­stva i po sri­je­di i una­o­ko­lo. Kad su Tur­ci pro­će­ra­ni s udu­ta Ni­šić­ko­ga ka­pe­tan­stva, kralj Ni­ko­la po­si­jao je po Ni­šić­koj Ru­di­ni cuc­ka bra­stva gla­so­vi­ta, pa su sva­ke go­di­ne o me­đu­dne­vi­ci po Nje­go­šu bra­li i rska­li me­đet­ko­ve lje­šni­ke i Kri­vo­ka­pi­ći i Pe­ro­vi­ći, i Pe­ši­ka­ni i Ba­tri­će­vi­ći, i Zvi­ce­ri i Po­po­vi­ći. Uglav­nom, pe­lo se na me­đet­ke po Nje­go­šu to­li­ko so­je­vi­ća i ku­ći­ća da Sto­ja i Sto­jan ni­je­su za­ža­li­li što će se Spa­se­ni­ja za­mu­či­ti do Vre­la Nje­go­ški­je. Kao što znaš, dan o me­đu­dne­vi­ci skälā du­ži­nu, pa Jo­van i Spa­se­ni­ja ni­je­su mo­gli sti­ći da se na­ov­dan na­be­ru me­đet­ko­vi­je lje­šni­ka, no su no­ći­li u Bo­ji­či­ća na Du­ma­ču što su Spa­se­ni­ji ro­đa­ci pro maj­či­ne uj­če­vi­ne.

No da ti ne du­ljim la­kr­di­ju, ni­je­su Sto­ja i Sto­jan spre­ma­li Spa­se­ni­ju sa­mo na ove oku­pe ko­je sam ti spo­me­nuo, no i na dru­ga mlje­sta ko­ja ti ne­ću spo­mi­nja­ti da te ne za­mu­čam. Naj­po­tlje su njih dvo­je išli na Rav­nu Gla­vi­cu na Sve­tu Og­nje­nu Ma­ri­ju kad se iz ze­mlje čo­vr­ta ko­ri­je­nje od tra­ve lin­cu­re što se me­će u lo­zo­vu ra­ki­ju da se š njo­me na šte­sr­ca po­nu­đa­ju če­ljad zdra­va i bo­le­sna. Da­vaj uju­tro bo­ni­ku po usr­kljaj ra­ki­je što se užu­će­la i ugr­kla od lin­cu­re, pa će mu se za ne­đe­lju da­na pre­pra­ti krv i spra­ti se š nje­ga sva­ka ma­ća. A po­nu­đaj tom istom ra­ki­jom zdra­vo­ga ne za vi­še no za tri da­na, pa ćeš vi­đe­ti ka­ko će ki­di­sa­ti da mu je da­vaš stal­no! Ra­ki­ja lin­cu­ro­va vr­će bo­le­sno če­lja­de u zdra­ve, a zdra­vi na­rod na­je­dra­va, ka­ko mla­do ta­ko i sta­ro. I kad su išli da lin­cu­ru be­ru na Og­nje­nu Ma­ri­ju, sla­va joj i mi­los, no­ći­li su Jo­van i Spa­se­ni­ja u is­ti­je Bo­ji­či­ća na Du­ma­ču. Ni­je­su se mo­gli na­ov­dan vr­nu­ti, tra­va lin­cu­ra sa­mo ra­ste po vro­vi­ma vi­so­ki­je pla­ni­na, a Rav­na Gla­vi­ca je na vr vr­ca­to Nje­go­ša. Ja ni­je­sam bi­jo pri­je ču­jao da se mom­ci i đe­voj­ke us­pi­nju na Rav­nu Gla­vi­cu spo­rad čo­vr­ta­nja lin­cu­ro­vi­je ko­ri­je­nja iz ze­mlje. Ko­li­ko ja znam lin­cu­ra se na Og­nje­nu Ma­ri­ju be­re po­je­di­nač­no, to na­go­le či­ne čo­ba­ni ona­ko uz­gred za aj­va­nom, čo­vr­ta­ju je lju­di kad be­ru ja­pi­ju od kr­sta­te go­re, i pla­ni­šta­ci ko­ji umi­ju da po če­li­njem sni­je­tu po­tre­ve če­lu da je iśe­ku iz šu­plja de­bla. Ka­žem ti, ni­je bi­lo na­vi­ke da se mom­ci i đe­voj­ke ku­pe na Rav­nu Gla­vi­cu na Og­nje­nu Ma­ri­ju, ali, eto, išli su Jo­van i Spa­se­ni­ja. Bo­že moj, ja ih ni­je­sam pra­tio da bih se mo­gao za­kle­ti da su sti­za­li u Nje­goš to­ga da­na i no­ći­li u Du­ma­ču, no Sto­ja mi je re­kla i da su išli na Rav­nu Gla­vi­cu i no­ći­li u Bo­ji­či­ća. Uglav­nom, išli ne­kud Jo­van i Spa­se­ni­ja na Og­nje­nu Ma­ri­ju, a đe su išli – to oni zna­ju!

I kao što ti spo­me­nuh, te ilja­du de­ve­sto dva­des i de­ve­te go­di­ne ni­je­smo zna­li šta je bo­lje ro­di­lo: ja­li lje­ko­vi­to bi­lje po pla­ni­na­ma ja­li śe­no­ko­sna tra­va po um­ni­na­ma, ne znam je li vi­še bi­lo lje­šni­ka me­đet­ko­vi­je ili lje­sko­vi­je. Jed­na­ko su se ma­ve­nje­le ma­li­ne blje­lo­gor­ske i cr­ve­nje­le dre­nji­ne i ši­pur­ci po Je­li­ći­ma! Sve je bi­lo jed­na­ko pre­ro­di­lo, uz­ras ze­malj­ska ko­ja sa­ma ni­če kao i ona što je za­sa­đu­je ljuc­ka ru­ka! Jed­na­ko je bu­ja­la i sva­ka na­plod­ba ljuc­ka i aj­van­ska, sve što se mlo­ži i plo­di ni­je iz­o­sta­lo da se ne omlo­ži i ne pri­plo­di. Ta­ko je to bi­lo te mi­sir­ske go­di­ne u Ba­nja­ne.

No ne ule­zi vra­že, ne­đe z doc­ka­ne je­se­ni, još ni­je bi­la pa­la sva go­ra i sla­ne su osvi­ta­le, ču se zvek i ka­li­jež! Ob­na­ro­do­va se da je trud­na Spa­se­ni­ja Sto­ja­no­va! Na­ja­de joj sva­nu­lo, njoj jed­nom a Sto­ji i Sto­ja­nu tri­des i jed­nom! Ču­lo se, zbor­ka­lo se, do­šla vlas s Ve­le­mlja u ku­ću Sto­ja­no­vu te pi­ta­li đe­voj­ku u če­mu je stvar. Ona ni­je mlo­go ta­ji­la no ka­bu­li­la da je no­se­ća. No aj­de što je đe­voj­ka za­trud­nje­la i ka­za­la da je trud­na, ni­je ona ni pr­va ni po­to­nja ko­ja je po­gri­je­ši­la, mla­da krv mo­mač­ka i đe­vo­jač­ka plje­ni se kao sta­ro vi­no! Ni­je to ču­do, ma jes ka­sti­že­ni­je, ma jes zvek­nu­lo ču­do i ka­sti­že­ni­je kad je Spa­se­ni­ja is­ti­jem vla­sti­ma s Ve­le­mlja, i u isti dim, re­kla da je di­je­te gra­dio ni­ko dru­go no – Jo­van, nje­zin isti ro­đak s ko­ji­jem je ob­i­šla sva­ki na­roc­ki alus od blje­lo­gor­ske Ja­stre­bi­ce do nje­go­ške Rav­ne Gla­vi­ce! Re­kao sam ti da su Jo­van i Spa­se­ni­ja od dva bra­ta đe­ca, ona je šćer Sto­ja­no­va a on je sin Ša­jov! Ša­jo i Sto­jan su bra­ća po ocu ali ni­je­su po maj­ci. Ša­jo i Sto­jan bi­li su si­no­vi Sre­te­na Mr­ko­nje, Sre­ten se že­nio dva pu­ta, od pr­ve mu je že­ne Ša­jo, a dru­ga že­na ro­di­la mu je Sto­ja­na. No aj­de, ni to sve ni­je ču­do ne­vi­đe­no, gri­jeh je naj­mi­li­ji, svak se mo­re pre­va­ri­ti. U jed­nu se plje­smu plje­va ka­ko du­bo­ka vo­da ne­ma bro­da, ni li­je­pa đe­voj­ka roda! Jes Jo­van i zlo i blu­stvo uči­nio kad je u istu ro­di­cu di­je­te na­či­nio, ali je vi­ši gri­jeh ostao pri nje­mu za­to što je ta­ko na­gr­đe­nu đe­voj­ku osta­vio, a on po­blje­gao s gla­vom i s cr­ni­jem obra­zom po svi­je­tu.

Me­ne je, bra­te, za­ču­dio i to­me se ču­du ne mo­gu na­ču­di­ti ka­ko Jo­van ne za­vo­lje ona­kvu žen­sku đe­mi­ju, ona­kav stas i obraz u đe­voj­ke, ka­ko ne smi­lo­va Spa­se­ni­ju s ko­jom je ob­i­šao sve na­roc­ke alu­se od Ostro­ga do Ko­si­je­re­va i od vro­va nje­go­ški­je do Bi­je­le Go­re iz­nad Mo­ra Ja­dran­sko­ga! Cak­će­li su ob­u­če­ni i na­mi­ri­sa­ni kao dvi­je ru­že u pe­ri­vo­ju, bi­li su za­jed­no da­nju i po­no­ći, pa to ni­šta ne po­ma­ga no Jo­van du­la­nu u svi­jet, a nju ne po­ve­de sa so­bom! Ubr­zo se ču­lo da je u Sr­bi­ju pre­blje­gao, a ni­je se do­ka­za­lo da je ikad za Spa­se­ni­ju upi­tao. Sa­zna­lo se da se ubr­zo ože­nio, otac mu Ša­jo spre­mao do­la­ra od ame­ri­kan­ske pen­zi­je te se oku­ćio, ni­kad se vi­še na Tu­pan ni­je po­vra­tio. Spa­se­ni­ja je osta­la na očev upret da po­di­že zan­či­cu kao i sva­ka po­gre­šni­ca. Ro­di­la je zdra­vo žen­sko di­je­te, ma od­ma se vi­đe­lo da je plju­nu­ti Jo­van to di­je­te.

Ni­ko ni­je čuo Spa­se­ni­ju da je kad Jo­va­na kle­la i be­sti­ma­va­la, ni­ti joj je bi­lo pra­vo kad ne­ko Jo­va­na su­je i po­ni­ža­va. Eto ta­ko se na­mlje­šti­lo da je mi­sir­ska go­di­na bi­la ku­šnja i za Spa­se­ni­ju Sto­ja­no­vu i za Jo­va­na Ša­jo­va. Mi­sir­ski be­ri­ćet ustru­jao je lju­bav­ne so­ko­ve u Spa­se­ni­ju, a u Jo­va­na je uto­čio so­ko­ve od pa­stu­vlu­ka i pr­če­vi­ne. I va­zda ne­što jed­no raz­li­či­to bi­va – ne­ko­me bu­de ta­ko a ne­ko­me ona­ko! Sve je to na­kva sud­bi­na.

Mi­sir­ska go­di­na uči­nje­la je pa­ča­riz i od Ra­da Pa­vlo­va ž Džan­kov­ca.

Ra­du je bi­la ku­ća pri pla­ni­ni, naj­vi­še je za­ra­đi­vao od me­da, imao je pe­de­set su­da če­la. Med je pro­da­vao na plja­cu ni­šić­ku i do­bro pro­tu­rao kad su ki­šna lje­ta. Pro­lje­će kad za­ka­sni i kad po­ča­ka­ri su­ša, kao i kad ma­ća pa­ne na go­ru i tra­vu, Ra­de je te go­di­ne pu­vao u pra­zne ša­ke. Ima, bo­lan, zli­je go­di­na kad ne mo­reš uši­ka­ti če­lu da si vi­len, no če­li­nji ro­je­vi blje­že u pla­ni­nu đe ni­je sva­ti­la ma­ća i đe ro­se pla­nin­ske odr­ža­va­ju će­to­ve na tra­va­ma. Kad na­lje­ze go­di­na da od če­la ne­ma aira, Ra­de je išao da nad­ni­či u ko­na­vljan­ski­je La­ti­na. Ni­je pi­tao ko­ju mu ra­bo­tu nu­de Ko­na­vlja­ni no je rbo ži­vo­tom šta mu je da­to. Sje­se­ni je iz Ko­na­va­la do­no­sio na­kvu cr­ka­vi­cu da izi­mi se­be i fa­mi­lju. Kan­đu­rio je zi­mi to što je za­ra­dio i Bo­ga mo­lio da okre­ne bu­ro­ćet­na go­di­na i da če­le po­le­te po cvi­je­tu. Pa­ček, ne re­koh ti, Ra­de je imao sa­mo ku­ću pri pla­ni­ni i luč­njak ze­mlje, jer mu je otac Pa­vle pro­dao ima­nje uz Švap­ski rat kad se umi­ra­lo od gla­di i špa­njo­li­ce, od strâ i bre­so­li­ce. Pro­dao Pa­vle ima­nje Ve­se­li­nu Triv­ko­vu i umro, a po­tlje oslo­bo­đe­nja že­na mu, i ta­da još ne­do­ra­sli Ra­de, ni­je­su ima­li ku­dre­ta da po­vr­nu od Ve­se­li­na imo­vi­nu. Ta­ko su osta­li u ku­ću pod sla­mom i na luč­njak ze­mlje na ko­ji se ni­je mo­glo dr­ža­ti ni­šta če­tvo­ro­no­go no pa­šče i kr­me u kr­me­da­ru. Ne bi se Ra­de i maj­ka mu, ni doc­ni­je že­na i đe­ca mu, mo­gli odr­ža­ti u onoj slam­noj vi­ća­ri da im ni­je bi­lo če­la. Ga­zde ne mo­gu za­bra­ni­ti tu­đi­jem če­la­ma da do­li­je­ću na nji­jo­va ima­nja, ni­ti svo­ju če­lu mo­reš go­ni­ti na pa­šu, pa je ta­ko Bog ve­li­ku prav­du uči­nio što ne mo­reš raz­u­zna­ti ko­je su če­le ga­zdin­ske a ko­je si­ro­tinj­ske. Da ov­ce i go­ve­da mo­gu ići u sam­pas po tu­đi­jem ima­nji­ma, kao što se če­le na­pa­sa­ju , po­rav­na­li bi se ga­zde i si­ro­ma­si. Da mo­re pu­sto no – ne mo­re, ni­ti će ikad mo­ći!

Kad do­đe mi­sir­ska go­di­na u Ba­nja­ne te ro­di med bo­lje no u pri­ču, Ra­da ne de­stre­ga ni­šta dru­go no isti med od ko­je­ga je ži­vio s fa­mi­ljom. Moj bra­te, i to je na­kva sud­bi­na, ne znam ja da li bož­ja da li đa­vo­lja. Za Ra­da Pa­vlo­va je, kao što ćeš vi­đe­ti, bi­la i bož­ja i đa­vo­lja.

Na­kav Ko­na­vlja­nin kod ko­ga je Ra­de pr­ve go­di­ne ra­dio na nad­ni­cu na­mlje­štio mu je da pro­da­va med jed­no­me tr­gov­cu iz Du­brov­ni­ka. Du­brov­ča­nin je ot­ku­plji­vao med u Ra­da te ga kr­cao ne­kud u svi­jet i pre­pro­da­vao. I ka­ko je Ra­de po­čeo s pro­lje­ća da Du­brov­ča­ni­nu pro­da­va za­no­vet­ni med, ni­je par­ja­vao no je tr­gov­cu do­tu­rao med s tra­ve śe­no­ko­sne i s li­po­vi­ne, ta­ko s vri­je­ska i s me­dlji­ke ko­ja je me­đu­dne­vi­ce ka­pa­la sa sva­ko­ga li­sta na go­ru. Naj­ma­nje jed­nom ne­đelj­no Ra­de je zgo­nio to­va­re me­da u Ja­zi­nu, tu ga je če­kao ka­mi­jon ono­ga Du­brov­ča­ni­na da pre­u­zme ro­bu, i ta­ko ne­pre­stal­no sva­ke ne­đe­lje od Vas­kr­se­ni­ja do Lu­či­na da­na je­se­nje­ga! Re­če­ni tr­go­vac na­u­čio je Ra­da da ne uzi­mlje sva­ki put pa­re za to­va­re me­da ko­je šće­ra u Ja­zi­nu, no da mu on, isti tr­go­vac, me­će pa­re na ban­ku du­bro­vač­ku i da mu ta­mo u ban­ci ra­ste ka­ma­ta na nov­ča­nu glav­ni­cu! Ra­de ga je po­slu­šao i za pa­re ni­je pi­tao do na Sve­to­ga Lu­ku, kad je pa­la go­ra z gra­na te če­le pre­sta­le da do­vla­če slat­ku me­dlji­ku u uli­šta. Na Lu­čin­dan je Ra­de oće­rao po­to­nji to­var me­da u Ja­zi­nu, oto­le se s or­ta­kom na ka­mi­jon za­kr­cao i ba­nuo u Du­br­o­nik da sku­dža ra­ču­ne s re­če­nom ban­kom. I da vi­diš, moj so­ko­le si­vi, šta se ta­mo s Ra­dom Pa­vlo­vi­jem od­i­gra­va­lo!

La­ti­ni su sta­re va­ra­li­ce, ni­kad se ni­je za­pam­ti­lo da oni ni­je­su pre­va­ri­li Vla­he kad im je pa­lo ša­ka! Ne va­ra­ju La­ti­ni sa­mo ne­zna­ve­na Vla­ha, no će pre­va­ri­ti sva­ko­ga na bi­je­lo­me svi­je­tu ko­me mo­gu oči za­ma­štra­ka­ti da ga na­lo­že na va­tru. Ta­ko su i oja­đe­lo­ga Ra­da pre­va­ri­li i na va­tru na­lo­ži­li! Pr­vo je onaj la­tin­ski tr­go­vac sti­mao Ra­da u svo­ju ku­ću kao da mu je vljen­ča­ni kum ili naj­glav­ni­ja svoj­ta ko­ju ima! Do­če­kao ga sa pre­slač­ka­ma i pr­vu mu ča­šu na­si­pao, a on­da ga po­veo u na­kvo la­tin­sko dru­štvo kao da oće da se s Ra­dom pro­de­li­ja. Ra­de ta­mo do­đi, a oni ga sman­đi­jaj i svlje­šti­či da poč­ne š nji­ma da igra na kar­te. Poč­ni ti Ra­de da igra, a oni mu na­mlje­šta­ju igru da do­bi­ja vi­še no svi oni. Ko­ju ti je on igru igrao i ka­ko se ta igra ta­mo zo­ve – ne znam ti ja. Znam to da je Ra­de znao pri­je no je oti­šao na zli put u Du­brov­nik da igra sa­mo one igre ko­je zna­mo i mi dru­gi na Tu­pan i u Ba­nja­ne. Mi smo igra­li ona­ko u ni­šta na du­ge no­ći, ali sve­ča­ni­jem da­nom na bre­spo­sli­cu u po ci­gar đu­zi­ne. Igra­li smo fir­cik, bri­šku­lu i po­ma­lo anj­ca. A šta je Ra­de ta­mo igrao to mo­re bi­ti zna­ju sa­mo La­ti­ni i apat­ni đa­vo­li bo­lje no što je Ra­de zna­vao!

Obr­ni Ra­de pa igraj i do­bi­jaj, a ka­ko je sve vi­še do­bi­jao ta­ko mu se sve vi­še usla­ča­va­lo da igra. Po­ne­ki je put po­do­sta iz­gu­bio, a on­da mu se još vi­še usla­či­va­lo da igra ne bi li ono iz­gu­blje­no po­vr­nuo i no­vo za­ra­dio. Ali ni­je ti Ra­de sa­mo tro­šio na kar­te no su ga La­ti­ni na isti ka­lup i još na ne­što na­u­či­li. Na­u­či­li ga, bog­me, La­ti­ni da ulje­ze u kur­var­sku ku­ću, a kad je jed­nom ulje­gao po­tlje ni­je umi­jo ka­za­ti da li mu se vi­še usla­ča­lo da igra na kar­te ili da tro­ši pa­re na kur­ve.

Ot­ka­da po­sto­ji gra­da Du­brov­ni­ka ota­da u nje­mu ima ku­ra­va ko­je su svlje­šti­le kur­var­ski za­nat bo­lje no ika­kve dru­ge kur­ve na okrs bi­je­lo­ga ba­šan­sko­ga svi­je­ta! Kad se ču­lo za Ra­dov zvek du­bro­vač­ki, pri­čao nam je po­koj­ni Triv­ko Zu­pljak, ko­ji je či­tao sve knji­ge sta­ro­stav­ne, da se ne mo­re utvr­di­ti jal su gla­si­ti­ji du­br­o­vač­ki La­ti­ni kao sta­re va­ra­li­ce ja­li nji­jo­ve žen­ske kao kur­ve vać­ka­li­ce! On po­koj­nik, pro­fe­sor Triv­ko, vlje­ro­va­še da su la­tin­ske kur­ve bi­le gla­si­te od is­to­ka pa­ke do za­pa­da, a ne zna­va­še je­su li Du­brov­ča­ni baš to­li­ko bi­li gla­so­vi­ti kao sta­re va­ra­li­ce.

Pri­ča po­koj­ni Zu­pljak da Tur­ci ni­kad ni­je­su kre­ta­li da osva­ja­ju Du­brov­nik se­dep to­ga što su kroz ze­ma­ne svi knja­že­vi du­bro­vač­ki snab­di­je­va­li s kur­va­ma i ca­ra i ve­zi­ra u Stam­bo­lu na Bo­spo­ru! A evo ka­ko Triv­ko pri­ča­še da je kre­nuo taj or­ta­kluk Tu­ra­ka i La­ti­na pro ku­ra­va.

Na­kav tur­ski car Mu­rat, ne, bog­me, onaj što mu je Mi­loš pro­suo gri­zi­nu na Ko­so­vo, no je­dan dru­gi što mu je ime kao i pr­vo­me, bio strek­nuo od­ne­šta te mu se ni­je mo­gao di­za­ti na mlje­ru mu­ški ku­dret kad kre­ne na žen­sku! E pa sad mo­reš pro­mi­sli­ti ka­ko je bi­la ve­li­ka mu­ka na to­ga tur­sko­ga ca­ra Mu­ra­ta! On kao i svi dru­gi tur­ski ca­re­vi pri­je i po­tlje nje­ga imao je u car­sko­me ha­re­mu od sto­ti­nu pa do tri­sta že­na. Ni­je smi­jo ima­ti ma­nje no sto­ti­nu ni pro tri­sta, a iz­me­đu ta dva bro­ja nje­go­va je vo­lja bi­la ko­li­ko će ih bi­ti. Ko­li­ko je bi­jo jak u tu­ri­nu – to­li­ko je na­ba­vljao že­na da ih ti­je­šti! E ovaj Mu­rat o ko­me ti pri­čam, ve­lja­še Triv­ko, imao ni ma­nje ni vi­še no rav­no tri­sta že­na u ha­re­mu. Sve mla­đa od mla­đe, sve ljep­ša od ljep­še, a sva­ka jed­na­ko želj­na da se s ca­rem va­lja na me­ke du­še­ke! Tre­ba­lo se, bo­lan, to­li­koj žen­skoj va­tri pri­mi­ca­ti, a nje­mu ve­sel­ni­ku bi­jo omek­šao vr­snik kao spu­ža­li­na! Do­ba­vlja­li su iz sve­ga car­stva tur­sko­ga tra­va­re i dok­to­re, i ga­ta­re i va­le­ta­re, ali je sve bi­lo dža­ba! Ni­je osta­lo lje­ko­vi­te trav­ke po po­lji­ma i pla­ni­na­ma od ko­je ni­je car čaj po­pio, ali i to je sve bi­lo dža­ba! Što se vi­še oko ca­ra ra­di­lo, sve mu se vi­še bak­su­znja­ku kle­pio onaj sme­te­njak me­đu no­ge! Pro­čuj se to nje­go­vo zlo po svi­je­tu, čuj za tu nje­go­vu be­do­vu i knjaz du­bro­vač­ki, te ti on, isti knjaz, spre­mi naj­gla­so­vi­ti­ju kur­vu du­bro­vač­ku po sred car­sko­ga Stam­bo­la! Ni­je spre­mio knjaz sa­mo kur­vu, no joj je i prat­nju pri­do­dao, ne bi bo­lju ni za se­be iza­brao da ga je po­čem tur­ski car po­zvao pre­da se na di­van!

Do­plo­vi du­br­o­vač­ka đe­mi­ja pod Stam­bol, iše­taj ž đe­mi­je kur­va s prat­njom, pa oto­le dre­to po sred car­ski­je dvo­ro­va! Pre­daj kur­va ca­ru pismo od knja­za du­br­o­vač­ko­ga, car ga pro­či­taj, pa s is­ti­je sto­pa s kur­vom, ali brez nje­zi­ne prat­nje, sle­bu­taj se na me­ke du­še­ke! Pri­ča­la je po­tlje ta gla­so­vi­ta kur­va du­bro­vač­ka da ni­je vi­še no kva­rat od ure pri­mje­nji­va­la na ca­ra kur­var­ske vlje­šti­ne i na­či­ne dok ni­je car omek­šao u pr­si i otvrd­nuo u ga­će. Kre­ni ca­ru onaj su­ne­tli­ja ka­ko bi sam u Bo­ga mo­gao po­že­lje­ti! On­da ti je car okre­nuo re­če­noj kur­vi ta­ba­ne u gor­nje ta­va­ne i ni­je se š nje mi­cao ne­đe do ak­ša­ma! Kad se pro­ču­lo kroz car­ske dvo­ro­ve da se car iz­vi­dao, u je­dan su glas za­plje­va­le sve car­ske bu­le ko­li­ko ih je bi­lo u ha­re­mu! Ja ti, či­ni mi se, re­koh da ih je bi­lo rav­no – tri­sta! Od tur­sko­ga ak­ša­ma do nji­jo­vo­ga sa­ba­ha pro­la­mao se Stam­bol od plje­sme car­ski­je bu­la u ha­re­mu.

Car Mu­rat je na car­sko­me dvo­ru pri­dr­žao istu kur­vu du­br­o­vač­ku sve dok se na sva­ku svo­ju bu­lu ośe­do­čio da mu ne­će mu­ški po­nat škro­ka­ti, a on­da je na istu đe­mi­ju na ko­ju je do­šla u Stam­bol is­pra­tio svo­ju vi­da­ri­cu. Triv­ko ve­lja­še da su se car i kur­va bi­li uva­ti­li is­pod ru­ke, is­pred ga­zi­la nje­zi­na prat­nja, a iza njih je na­stu­pa­lo ilja­du Tu­ra­ka s pu­ška­ma o ra­me­ni­ma. Kad je kur­va stu­pi­la s no­gom na đe­mi­ju, car joj je s oba­le mor­ske ma­nuo s ru­kom, a ona ilja­da car­ski­je Tu­ra­ka po tri pu­ta je opa­li­la plo­tun u ne­be­sa.

Car je po kur­vi spre­mio fer­man knja­zu du­bro­vač­ko­me u ko­me se či­ta da se Du­brov­ni­ku ota­da pa za­do­vi­jek ne tre­ba bo­ja­ti ni od tur­sko­ga ca­ra ni od tur­ske voj­ske ne­bro­ja­ne. I ta­ko je odi­sta bi­lo! Tur­ski ca­re­vi i car­ski ve­zi­ri sla­ma­li su car­stva i kra­ljev­stva na tri ča­sti od svi­je­ta, a Du­br­ov­nik, ko­ga mo­re ku­ra­to di­je­te pre­pi­ša­ti, – ni­je­su tu­ra­li!

Ni­je tur­ski car Mu­rat kur­vu sa­mo s fer­ma­nom u Du­brov­nik opra­vio, no je na­re­dio da joj se dâ ono­li­ko du­ka­ta i dra­go­ga ka­me­nja ko­li­ko ih ona mo­re s ob­lje­ma ru­ka­ma za­gr­lja­pi­ti iz ba­ju­na đe se ca­re­vo ne­mlje­re­no bla­go ču­va. Jed­nom je tre­ba­lo da za­gr­lja­pi du­ka­ta a dru­gom dra­gi­je ka­me­no­va! Ta­ko car re­kao da uči­ni kur­va, a on­da joj on, isti car, svo­jom ru­kom o vrat ob­lje­sio de­vet đer­da­na i se­dam đer­da­ni­ca! Đer­da­ni su bi­li od su­vo­ga zla­ta, a u đer­da­ni­ce bljec­ka­lo je pod­jed­na­ko zlat­ni­je mrn­đu­la i di­jo­ma­na­ta! Đer­da­ni ni­je­su bi­li jed­na­či­ti, u naj­ma­nje­mu je bi­lo se­da­mles a u naj­vi­še­mu se­dam­de­set i se­dam zlat­ni­je san­ta­le­ta! Đer­da­ni­ce su bi­le pod ko­nac jed­na­ke sa­mo im di­jo­man­ti ima­li bo­je raz­li­či­te. Jed­ni su bi­li u ma­ve­no, dru­gi u žu­to, tre­ći u cr­ve­no, če­tvr­ti u dže­ve­ra­sto, i ta­ko re­dom dok do­đeš do sed­me bo­je!

Kad je đe­mi­ja s kur­vom i š nje­zi­nom prat­njom di­gla si­dra is­pod Stam­bo­la te car kre­nuo da se s prat­njom vr­će u svo­je dvo­ro­ve, pu­kla su s car­ske ta­bi­je u je­dan glas po tri pu­ta se­dam­de­set i če­ti­ri to­pa ba­lje­me­za! Za­gr­mlje­li su to­po­vi u čas kur­ve du­bro­vač­ke se­dep ko­je je u je­dan glas za­plje­va­lo tri­sta bu­la u ha­re­mu ca­re­vo­me! To­po­vi su pu­kli i od­jek­nu­li, đe­mi­ja za­br­o­di­la niz mor­ske ši­re­vi­ne, kur­vi za­zve­ča­lo de­vet đer­da­na i se­dam đer­da­ni­ca, a car Mu­rat ot­še­tao u ha­rem da na­mi­ru­je što je pro­pu­štio dok je bio mek u ga­će a tvrd u ko­šu­lju!

Vi­di, za­ba­čih se s pri­čom o kur­vi du­bro­vač­koj i sul­ta­nu tur­sko­me, a sti­jo sam ti re­ći ka­ko se Ra­de Pa­vlov na­mu­rao u kur­var­sku ku­ću du­bro­vač­ku kad je o Lu­či­nud­ne de­ve­sto dva­des i de­ve­te išao u Du­brov­nik da na­ku­dža pa­re od pro­da­to­ga me­da. Ra­de po­di­ži pa­re z ban­ke pa tro­ši s oni­jem škla­pi­ku­ra­ma, a što ni­je ur­vao š nji­ma to je iz­gu­bio s La­ti­ni­ma na kar­te. Kad je oja­đe­li Ra­de ostao ćul kao cr­kve­ni miš, ni­je­su ga šće­li pu­šta­ti ni da ulje­ze u kur­var­sku ku­ću. Onaj La­ti­nin što je š nji­me or­ta­ko­vao, i ko­ji ga je na­u­čio da okre­ne na kar­te, uči­nio se kao da Ra­da ne po­zna­va. Kad je do­ju­če­ra­šnji or­tak za­nio gla­vu od Ra­da, dru­gi na­kav La­ti­nin šap­ni is­to­me Ra­du na uvo da tr­go­vac ko­ji ga sad ben­du­nja dr­ži pod svo­je i onu ban­ku đe se pa­re osta­vlja­ju i istu kur­var­sku ku­ću u ko­ju se Ra­de na­i­šća­lio one me­ko­te i lje­po­te. Re­kao mu to da ni­ko ne ču­je na uvo i na­u­čio ga da blje­ži iz Du­brov­ni­ka dok mu je gla­va na ra­me­ni­ma. Ra­de ti vi­di zlu i go­ru te po­blje­zi u Ko­na­vle i pri­vic­ni na nad­ni­cu da za­ra­di ka­kvu cr­ka­vi­cu. Vr­nuo se na Tu­pan tek po­tlje Bo­ži­ća i do­nio to što je skan­đu­rio na nad­ni­cu po Ko­na­vli­ma. No ne bi­ja­še se Ra­de po­tle­u­šio, no pra­vo te gle­da ne bi bo­lje da se iz Du­br­ov­ni­ka vr­nuo s ame­ri­kan­skom pen­zi­jom! Ni­šta ti on ni­je krio, no je na otvo­re­ne kar­te ka­ži­vao ka­ko mu je bi­lo s kur­va­ma i s La­ti­ni­ma. Naj­po­tlje ve­lja­še ne­ka je alal i kur­va­ma i La­ti­ni­ma ono što je š nji­ma po­tro­šio kad se na­i­šća­lio go­spo­stva i lje­po­te ko­je ni­je ni u san sni­vao! Ni­je ka­že znao da su slat­ke pa­re s me­da pri­je no ih je u Du­brov­ni­ku po­tro­šio! Ko je sti­jo da ga slu­ša, Ra­de mu je brez za­sto­ja pri­čao o vlje­šti­na­ma na­kve kur­ve ko­ja ni­je umlje­la na­ški je­zik da zbo­ri, no se on š njo­me mo­to­vi­ma spo­ra­zu­mi­je­vao. U tu kur­var­sku ku­ću ne­ma tr­džu­ma­na, a ne­maš do­du­še ta­mo što ni zbo­ri­ti ako si ka­pac da pla­tiš ko­li­ko tre­ba. Ako je Ra­du i de­se­ta isti­ni­ta, ne ču­dim se što je car tur­ski Mu­rat kur­vi du­br­o­vač­koj svo­jom ru­kom o vrat ob­lje­sio de­vet đer­da­na i se­dam đer­da­ni­ca. Ako je ona ž đe­mi­je či­nje­la ca­ru ono što je nje­zi­na na­sljed­ni­ca či­nje­la Ra­du, ja se, ama­na­ti, ne ču­dim ni što Ra­de ni­je za med­ni­jem pa­ra­ma za­ža­lio! Kleo se Ra­de z go­spo­dom Bo­gom i ži­vo­tom svo­je fa­mi­lje da ne bi vr­nuo ono što je u Du­br­ov­nik po­tro­šio kad bi mo­rao da za­bo­ra­vi ono što je u Du­brov­ni­ku do­ži­vio za ne­đe­lju da­na po Lu­či­nu dne dva­des i de­ve­te go­di­ne! Ta­ko po­koj­ni Ra­de ni­je imao vaj­de od mi­sir­ske go­di­ne u Ba­nja­ne, ma jes u Du­brov­ni­ku.

Mi­sir­sku go­di­nu u Ba­nja­ne pam­ti­mo i po ne­stan­ku Na­sta­di­na To­mo­va s La­ni­šta.

Na­sta­din je imao osmo­ri­cu bra­će, on je bio de­ve­ti, naj­mla­đi. To­mo­vo ima­nje bi­lo je me­đu pr­va ima­nja u Ba­nja­ne, ali kad se ima­nje raz­dvo­ji­lo na si­no­ve, ostao je nâm i glas To­mo­va po­te­sa i ni­šta dru­go. Bra­ća se po­že­ni­la i po­di­je­li­la, za­pa­lo ih po ise ze­mlje. Eto ta­man to­li­ko da se ka­žu­ju po To­mo­vom ima­nju ko­ga vi­še ne­ma, a da ne po­mi­nju svo­ja ima­nja ko­ja ima­ju. Ni­je sva­ki od To­mo­vi­je si­no­va ostao da ži­vi na La­ni­šta: naj­sta­ri­ji je spu­čio u Ame­ri­ku, je­dan se u Dr­pe pri­že­nio na pič­ko­vi­nu, dvo­ji­ca po­gi­bo­še Švap­sko­ga ra­ta, oba na Ko­bi­lju Gla­vu, ali jo­pet ih osta­de pe­to­ri­ca da se mr­gi­nja­ju po La­ni­štu. Na­sta­di­na kao naj­mla­đe­ga za­pa­lo je da osta­ne u oče­vu ku­ću, š nji­me su osta­li i ro­di­te­lji, po­šte­no ih je sa­ra­nio. Na­sta­din se ra­no ože­nio jed­nom za­va­lje­ni­com iz Mi­ru­ša i po­suo ga pi­lež đe­ce. On va­ljan i sti­je­čan, ali ko­ja je vaj­da kad mu je že­na ži­vi me­it. To bi­ja­še sa­pa­ta ga­zi­ba­ra i ni­šta dru­go. Za­lo­žio si­ro­ma Na­sta­din da pro­du­ži To­mov nâm i glas i da se oda­zo­ve na sve oda­zi­va­li­ce na ko­je se i To­mo oda­zi­vao. Oće, ali ka­ko s oskud­na ima­nja i sa že­nom pod­lje­pu­šom! Jed­na mu ru­ka pra­zna a u dru­gu ne­ma ni­šta! Zbo­ri­lo se da je To­mo u sa­me Ba­nja­ne imao se­dam­de­set i se­dam što mo­kri­je što su­vi­je kum­sta­va. Na­sta­din je imao dvi­je se­stre uda­te, a ubio me Bog ako ni­je imao vi­še no de­set te­ta­ka što s oče­ve što s maj­či­ne stra­ne. Uz to mu do­daj ta­zbi­nu i uda­te sva­sti­ke i pri­ja­telj­ske ku­će pro bra­tin­ski­je ta­zbi­na, a ne­moj mu za­bo­ra­vi­ti ni uj­če­vi­nu. Sve te nje­go­ve svoj­te skon­taj pa ćeš vi­đe­ti da je Na­sta­din mlo­go da­na u go­di­ni mo­rao po­tr­o­ši­ti na sa­ra­ne, na sla­ve, na kum­stva i na ne­na­dov­ne tre­vo­ve. Ni­je sti­jo da po­pu­šti no je išao na sve oda­zi­ve na ko­je je išao i nje­gov otac ga­zda To­mo ko­ji je bio me­đu pr­ve do­ma­ći­ne u Ba­nja­ne. Oda­zi­va se Na­sta­din a ne­ma tro­ška ni ku­dre­ta da se oda­zo­ve! Sa­mo da je do­če­ki­vao mla­de i sta­re odi­ve, bi­la bi mu pu­na ka­pa. I odi­sta, sve mu je bi­lo po jed­noj stra­ni a odi­ve po dru­goj.

Znaš li ti ka­kve su na­še odi­ve! Kad im se bra­ća po­že­ne i po­di­je­le te im se bra­tin­ska ku­ća ras­cr­vi, kad se bra­ća i bra­ta­ni­ći pro­spu iz ku­će okle se odi­va uda­la, odi­va tu svo­ju mi­los pre­ne­se na ono­ga bra­ta ko­ji je ostao da ži­vi u sta­ru ku­ću. U onu ku­ću u ko­ju se odi­va ro­di­la i iz ko­je se uda­la. Eto, Na­sta­din je imao če­ti­ri bra­ta, sva če­tvo­ri­ca su ži­vlje­la u svo­je ku­će na La­ni­šta, ali odi­ve, To­mo­ve šće­ri i se­stre, bro­ji­le su pra­vi­jem ro­dom sa­mo Na­sta­di­na i nje­go­vu ku­ću. Ako su do­di­le na La­ni­šta, u Na­sta­di­na su pr­vo do­šle, ako su na svad­bu zva­le ne­ko­ga od ro­da – to je mo­ra­lo za­pa­nu­ti Na­sta­di­na, ako je tre­ba­lo ka­kvu po­moć tra­ži­ti od rod­bi­ne – ni to ni­je raz­mi­nu­lo Na­sta­di­na! A dav­no je ka­za­no »Do­šla te­ta ko­lač do­ni­je­la dva po­je­la i tri od­ni­je­la«. Ja znam slu­ča­je­va da odi­va svr­će u rod­bin­sku ku­ću iz ko­je se uda­la i on­da kad joj u nju ni­ko od rod­bi­ne vi­še ne ži­vi no je ku­ća pro­da­ta ja­ba­na čo­e­ku. Pod za­rok, pra­va odi­va ne­će pro­ći ni tu ja­ba­nu ko­ja joj se u rod­bin­sku ku­ću na­se­li­la. S jed­nom ri­je­či, svi ob­la­sci i pro­la­sci ka­ko odi­va ta­ko dru­ge krv­ne svoj­te i ku­mo­va od­bi­ja­li su se o Na­sta­di­na i nje­go­vu ku­ću. Sa­mo da je pre­tvo­rio u nad­ni­ce da­ne ko­je je po­tro­šio na oda­zi­va­nje mo­gao je pod­mi­ri­ti sve tro­ško­ve ko­ji idu na kuć­ni man­tenj. Ono što je Na­sta­din po­tro­šio da se ne iz­gu­bi glas To­mo­ve ku­će i po­te­sa mo­glo ga je us­pre­ći da ne ubro­ždi u lu­pe­šti­nu u ko­ju je bio ubro­ždio! Mo­glo je – ali ni­je!

Pr­vo je Na­sta­din po­čeo da kra­de u glav­ni­je ku­mo­va ko­ji ni­je­su mo­gli ni sni­va­ti da ih on pot­kra­da. Ko je mo­gao na to da po­mi­sli kad se ni­je mo­glo do­ka­za­ti da je u Ba­nja­ne kum ku­ma po­krao! A Na­sta­din je u ku­mo­va krao baš za­to što se to ni­je mo­glo ni za­mi­sli­ti.

Iste je­se­ni kad je umro To­mo, Na­sta­din je pe­nuo ov­na tre­će­pre­od­ni­ka u ku­ma mu Jev­ta Tla­či­ća s Raz­vr­šlja. Pri­pre­žao se Jev­to­vo­me kr­du, ši­nuo ov­na, preve­zao mu uriv­kom vi­li­ce da ne ble­ji, spu­štao ga u na­kvu ri­vi­nu, po­no­ći oti­šao te ga do­nio, za­klao i sve sre­dio pri­je no je sva­nu­lo. Śu­tri dan je klao svo­ju ov­cu za pa­str­mu, po­mi­je­šao kra­de­no me­so, ča­pru obri­jao i na­pu­vao i – po­zdra­vi Ali­ju u voj­sku! Na to se mi­je­ni­lo! Jev­to se ras­pi­ti­vao je li mu ko vi­dio ov­na tre­će­pre­od­ni­ka ili mu strv na­šao, ža­lio se i ku­mu Na­sta­di­nu da ga je šte­ta pri­bi­la, ža­lio se i dru­gi­jem i naj­po­tlje pre­ža­lio. Vuk izi­jo ma­gar­ca! Ne bi­lo ov­na ni od ov­na gla­sa! Jev­to pre­ža­lio ov­na, a Na­sta­din iz­ra­ču­nao da s ti­jem ov­nom kad ga osu­ši i ure­di mo­re to­kom na­red­ne zi­me do­če­ki­va­ti i ku­ma Jev­ta i dru­ge ku­mo­ve i pri­ja­te­lja kad se tre­ve u ku­ću.

U dru­go­ga ku­ma, iste te je­se­ni, ukrao je Na­sta­din če­lu pri­je­śe­da, pa je te zi­me mo­gao s me­dom i me­do­vi­nom do­če­ki­va­ti svoj­te i ku­mo­ve ko­ji ga bu­du ob­la­zi­li. U tre­će­ga ku­ma, što mu je ku­ća na bli­zurpak, po­no­ći je pre­nio sa si­jen­ske za­si­je­či bre­me–dva si­je­na, ta­man to­li­ko ko­li­ko mu je po­tre­bi­to da me­će pred ko­nje kad pri­spi­je­va­ju ko­nag­dži­je. U ku­ma Jun­či­ća s Tro­šu­lje ukrao je vre­ću ne­i­šče­šlja­ne vu­ne, ta­man ko­li­ko je do­sta da se is­ple­tu da­rov­ne ča­ra­pe ko­je Na­sta­di­no­vi­ca tre­ba da po­kla­nja ku­mo­vi­ma i pri­ja­te­lji­ma kad do­de u obi­la­zak… I ta­ko, bog­me, re­dom Na­sta­din se bio ras­po­re­dio na ku­mo­ve te krao jed­no­me ovo dru­go­me ono, tre­će­mu jed­no i če­tvr­to­me dru­go… A sve što je po­krao tro­ši­li su ti isti ku­mo­vi kao i dru­gi ku­mo­vi i pri­ja­te­lji s ko­ji­ma se ob­la­zio.

No ni­ka­kva se lu­pe­šti­na ni­je mo­gla za­ta­ji­ti pa ni­je ni Na­sta­di­no­va! Za­kle­la se ze­mlja ra­ju da se taj­ne sve do­zna­ju! Iste te je­se­ni oti­šao Na­sta­din u Ra­da­nov Nu­go da kra­de kr­to­lu u ku­ma Vo­ji­na Ta­ta­ra. Bio ve­li­ki trap kr­to­le ne­da­le­ko od ku­će Vo­ji­no­ve, Na­sta­din usko­čio u trap i na­met­nuo vre­ću kr­to­le. Kad je sti­jo da pro­tu­ri vre­ću kroz onaj žgur­lin na ko­ji je ulje­gao, na­kva žen­ska ta­da iza­đi iz ku­će na po­piš te vi­di šta se či­ni. Ne bu­di ti ona li­je­na, no za­ždij snop mla­će­vi­ne pa s oni­jem sno­pom za­ti­sni žgur­lin kroz ko­ji je oja­đe­li Na­sta­din sti­jo da iz­ne­se vre­ću kr­to­le. Za­če­pi ta žen­ska čo­e­ka s vre­ćom u trap, pa na­ždij da ko­e­vi­te­za što je gr­lo da­va:

– Evo lu­pe­ža, di­ži­te se da ga va­ta­mo!

Dr­lja­si va­mi­lja na no­ge, pri­sna­ži te pre­tu­li onaj snop, za­vi­ri u trap – kad imaš šta vi­đe­ti. Kum Na­sta­din se od di­ma i od strâ obe­zna­nio uz vre­ću kr­to­le! Kum Vo­jin s va­mi­ljom iz­vu­caj Na­sta­di­na iz tra­pa, po­vr­ni mu ži­vot i ta­man kad se ko­por­nuo i ala­ver­tio đe je i ka­ko je – ba­ni džan­dar­ska pa­tro­la u ku­ću! Kao kad oće ne­sre­ća, do­go­di­lo se da baš te no­ći džan­da­ri s ne­šta ta­la­ma­re kroz Ra­da­nov Nu­go. Do­go­di­lo se da po­tre­ve kad su ku­mo­vi uva­ti­li Na­sta­di­na u lu­pe­šti­nu. Kleo se po­tlje Vo­jin Ta­tar da š nje­go­ve stra­ne ne bi ni cr­na ze­mlja zna­la da je Na­sta­din krao kr­to­lu da ni­je đa­vo te no­ći na­nio džan­da­re u nje­go­vu ku­ću. Za­pri­je­tio bi Vo­jin fa­mi­lji da ni­ko­me ni­šta ne pri­ča, a ku­mu bi Na­sta­di­nu opro­stio kao da ni­je ni­šta ni bi­lo. No kad se za­jo­sa tak­si­rat na ne­ko­ga, ni­ko ga ne mo­re za­u­sta­vi­ti! Džan­da­ri na li­cu mlje­sta sve­ži Na­sta­di­na te š nji­me u džan­dar­sku po­sta­ju na Ve­le­mlje. Ne znam ja šta su oni u po­sta­ju či­nje­li od Na­sta­di­na, sa­mo se śu­tri dan sa­zna­lo ko je ukrao i ov­na tre­će­pre­od­ni­ka u Jev­ta Tla­či­ća s Raz­vr­šlja, i če­lu pri­je­śe­da u to­ga i to­ga do­ma­ći­na, i si­je­no sa ­za­si­je­či u dru­go­ga, i vre­ću ne­i­šće­šlja­ne vu­ne u Jun­či­ća s Tro­šu­lje. Po­tlje se pri­ča­lo da je pri­znao i na­kve lu­pe­šti­ne ko­je ni­je bio uči­nio! Sve se sa­zna­lo i ob­i­sti­ni­lo, ali ni­je­dan od re­če­ni­je ku­mo­va ni­je sti­jo da te­re­ti Na­sta­di­na zbog lu­pe­šti­ne ni­ti su šće­li da od nje­ga uči­nje­nu šte­tu na­mi­ru­ju. Sve mu ala­li­li! Isti ku­mo­vi kle­li su se kum­stvom i s na­pret­kom svo­ji­je fa­mi­lja da ne bi ni­kad ni­ko­me ka­za­li za re­če­nu lu­pe­šti­nu Na­sta­di­no­vu da su je po­čem sa­zna­li. I vi­diš, osta­la bi mo­žda taj­na do­vi­je­ka, ili mo­re bi­ti ne bi se još za­mlo­go sa­zna­lo da Na­sta­din kra­de, da apat­ni đa­vo­li ni­je­su one no­ći na­ni­je­li džan­da­re kroz Ra­da­nov Nu­go. I ne­moj se ni­šta ču­di­ti što su ta­ko po­stu­pa­li Na­sta­di­no­vi ku­mo­vi. Ne­ćeš se to­me ču­di­ti ako znaš ka­kav je bio od­no­šaj na­ši­je Ba­nja­na pre­ma ku­mov­skoj ku­ći, ka­kav je bio taj od­no­šaj dok se kum­stvo pri­zna­va­lo i po­što­va­lo. Gra­đe­na su, bo­lan, u nas ko­pi­lad i u naj­bli­žu ro­di­cu, bra­ća su zbog mr­gi­nja išla na su­do­ve, za­kan­dža­va­li su se si­no­vi s oče­vi­ma, ali još se ni­je za­pam­ti­lo da je bi­lo ka­kve ma­će po­me­đu ku­mo­va. Ja bar do no­ćas ni­je­sam ču­jao da je kad Ba­nja­nin u ku­mu di­je­te na­či­nio ili s ku­mom na sud oti­šao! Pri­ča se sa­mo da je blu­stvo s ku­mom uči­nio je­dan Vu­ja­di­no­vić ko­ji je ži­vio na Tu­pan pri­je no smo mi do­šli s Ve­le­sto­va da se na Tu­pan na­se­li­mo. To je bi­lo na­se dvlje­sta i ku­sur go­di­na kad je s Cr­nom Go­rom vla­dao Sve­ti Pe­tar Ce­tinj­ski, sla­va mu i mi­los! Pri­je na­še­ga do­se­lje­nja sta­li su na Tu­pan Vu­ja­di­no­vi­ći i Ugre­no­vi­ći, kad su oni ne­kud ose­li­li mi smo se ta­da na Tu­pan do­se­li­li. I što ti re­koh, je­dan Vu­ja­di­no­vić po­gri­je­šio s ku­mom od Ugre­no­vi­ća, i to ne ž đe­voj­kom no s udo­vi­com! Kad se zvek ob­i­sti­nio i udo­vi­ca ka­za­la di­je­te na bo­go­dar­no­ga ku­ma, vla­sti su ta­da­šnje na­re­di­le da ni Ugre­no­vi­ći­ma ni Vu­ja­di­no­vi­ći­ma vi­še ne mo­re bi­ti ostan­ka ni na Tu­pan ni­ti u Ba­nja­ne. Ob­lje su po­ro­di­ce ne­kud po­blje­gle, ne zna se šta je bi­lo s udo­vi­com i š nje­zi­ni­jem đe­te­tom, a zna se da je Vu­ja­di­no­vić, ko­ji je po­gri­je­šio, pre­blje­gao u Ko­na­vle. Ta­mo se po­la­ti­nio i s La­din­kom se ože­nio. Od nje­ga se iz­le­gao ši­ro­ki trag zli­je lju­di, nje­go­vi su po­tom­ci naj­že­šće usta­še iz ovo­ga po­to­nje­ga i iz ono­ga pr­vo­ga ra­ta. I pro­mi­sli, ni­je ta­mo bož­ji ot­pad­nik mi­je­njao pre­zi­me, no se i ta­mo pi­sao da je Vu­ja­di­no­vić, na­let bi­lo i nje­ga i nje­gov trag!

Kad su ku­mo­vi opro­sti­li Na­sta­di­nu lu­pe­šti­nu, vlas ga je pu­šta­la da ide ku­ći, ali ni­je sti­jo da pro­dan iza­đe iz pr­de­ka­ne no je iza­šao po­no­ći kad ga ni­ko ne vi­di. Kao što sam ti re­kao, Na­sta­din je po­čeo da kra­de u ku­mo­va s mr­tve je­se­ni kad se pa­str­ma ko­lje i pa­le če­le pri­je­śe­di. Uva­ti­li su ga u kra­đu kr­to­le ne­đe is­pred Bo­ži­ća, a re­če­ni sni­jeg ga­zap po­čeo je da pa­da na Jo­vanj­dan. Pri­čao sam ti da smo skup­no pro­si­je­ca­li pr­ti­ne do Ve­le­mlja i Bo­žu­ra, do cr­kve i do gro­blja, i da nam se na tu mo­bu po­mi­ri­še i oni što ni­je­su zbo­ri­li je­dan z dru­gi­jem. Re­kao sam ti da je sve mu­ško što je bi­lo zdra­vo i što je ka­pac da dr­ži lo­pa­tu u ru­ke iza­šlo da pro­gr­će pu­te i pr­ti­ne. Sa­mo ti ni­je­sam re­kao da je­di­ni Na­sta­din To­mov s La­ni­šta ni­je na tu na­šu za­jed­nič­ku ra­bo­tu do­la­zio. Ni­je do­la­zio a bio je zdrav i ka­pac da ba­ča sni­jeg s lo­pa­tom. On je, oja­đe­lik, kop­nio od sra­mo­te što je krao u ku­mo­va, pa ti te zi­me ni­je od­mi­cao da­lje od ku­će no do po­sra­ne ra­pe! On ni­je ni­kud iz­la­zio, a va­la ni­ko ga ni­je ni ba­de­rio, te­ško se bi­lo pre­vi­ći da se be­sti­ma­va če­lja­de iz ku­će To­ma Vu­čaji­ća đe ni­kad ni­je bi­lo, da se zna, lu­pe­ža ot­ko smo se do­se­li­li s Ve­le­sto­va u Ba­nja­ne. I naj­ta­nja ljuc­ka pre­đa lec­ka­la se da la­je na ku­ću na ko­ju se ni­kad ni­je smlje­lo la­ja­ti!

Pr­šte mi­sir­ski sni­jeg pri­je Mu­če­ni­ka, ras­to­či­še se ma­gle i ju­go­vi­na, još za sni­je­ga po­le­će­še če­le po cvi­je­tu, a po­če da se plo­di jed­na­ko dvo­no­go i če­tvo­ro­no­go! Be­ri­ćet je bio u sva­ko­ga ujed­na­čen te se ni­je otva­ra­la pri­ča o ne­če­mu što je po­se­bi­to. Bu­ja­lo je u sva­ko­ga jed­na­ko u to­ru i obo­ru. Ta­ko smo se svi ču­di­li sva­če­mu, ali ni­ko po­je­di­nač­no če­mu po­je­di­nač­no­me. Svi se jed­na­ko za­ču­di­li i ušu­će­li i ta­ko bi mo­re bi­ti pro­šla sva mi­sir­ska go­di­na da se ne do­go­di ne­što po­se­bi­to baš u Na­sta­di­na To­mo­va s La­ni­šta!

U Na­sta­di­na To­mo­va ima­še ko­bi­la Ze­ka, ma pra­va be­de­vi­ja, ni­je joj ma­ne da je ve­zir ja­še! Po­koj­ni To­mo na­ba­vio je ne­đe ždre­be­tom u Er­ce­go­vi­nu, na­u­čio je da pa­rad­no odi kad se ja­še i da ras­ko­rak jed­na­či­ti va­ta kad se sa­ma­ri. Pla­ti­ča­sta ko­bi­la, oštra da­ma­ra, z dla­kom vu­če na­ze­le­no te se gle­da kao kr­sta­ta go­ra kad je gle­daš na­pre­ma­se. I jed­no ju­tro, ne­đe oko Đur­đe­vad­ne, osva­nu­še pod Na­sta­di­no­vu Ze­ku dva ždri­jep­ca, osva­nu ču­do ne­vi­đe­no i ne­do­pri­ča­no! Oždri­je­bi­la Ze­ka dva ko­nja – je­dan vra­n kao vra­no­vo kri­lo, a dru­gi blje­lan kao volj kar­te. Oba brez bi­lje­ga! Jed­na­či­ta ždre­bad, po­ra­sna i goj­na­ta, na­rod po­če da se oku­plja kao na ka­stig, da gle­da što pri­je ni­je vi­dio!De­ša­va­lo se u Ba­nja­ne da se kra­va ob­li­zni i ov­ca otro­ja­ni, ali da se ko­bi­la ob­li­zni – e to se ni­je opri­ča­lo ni do­pri­ča­lo ot­ko smo se za­me­ća­ni­li na Tu­pan! Pi­ta­li smo Đo­ka Su­lji­na ko­me je ta­da bi­lo prin­ča­lo de­ve­de­set go­di­na je li ču­jao da se ne­đe ko­bi­la ob­li­znu­la, a đed Đo­ko kao snok­ta od­go­vo­ri da mu to ni­je do­pri­čao ni đed Tu­ro ko­ji je umro u de­ve­de­set i de­ve­toj go­di­ni! Đed Đo­ko ta­ko do­ka­ži­vao, a bre­spo­sle­ni na­rod bu­bao i kon­tre­sao što se to ču­do do­go­di­lo baš na ima­nje Na­sta­di­na To­mo­va s La­ni­šta ko­ji je po­krao ku­mo­ve. Tu­ma­či­li su to ova­ko i ona­ko, sve je pre­pra­vlja­lo jed­no dru­go­me, sa­mo ni­ko ni­je pre­pra­vio ga­ta­ru i va­le­ta­ru Obre­nu Ja­ni­či­ću! Pro­ro­ko­vao je Ob­ren da se mo­re na ima­nje Na­sta­di­no­vo i vi­še ču­do do­go­di­ti se­dep to­ga što je isti Na­sta­din pri­va­tio za imo­vi­nu bo­go­dar­nije ku­mo­va! Mo­žda bi ne­ko i Obre­nu pre­pra­vio da se ne obes­tr­vi Na­sta­din! Omr­kao a ne osva­nuo! Pi­ta­li smo na sve stra­ne i pro­pi­ti­va­li, sve ja­me i ur­vi­ne ob­la­zi­li, pra­ti­li vra­ne ga­vra­no­ve đe idu ju­trom na str­vi­nu i okle se pred mrak vra­ća­ju. Džan­da­ri išlje­đi­va­li na­kve za ko­je se mi­sli­lo da su mo­gli bi­ti se­dep­ni­ci Na­sta­di­no­ve po­gi­bi­je i – sve bi­lo dža­ba. Ne­ma ga pa ne­ma, ne­ma od nje­ga str­va ni po­zna­je kao da ga Bog ni­kad ni­je ni da­vao! Pri­ča­lo se na raz­ne ru­ke šta je mo­glo bi­ti š nji­me. A ja­dan bra­te: ko bi mo­gao na­tka­ti to­li­ko ma­ra­ma da sve­že na­ro­du usta da ne pri­ča i ne kon­tre­sa! Naj­po­tlje su zbo­ri­li da je po­blje­gao u Ame­ri­ku, ta­mo ga brat oku­ćio i ože­nio. Jed­ni su pri­ča­li ovo dru­gi ono, a kad sve sa­sta­viš na­jed­no vi­diš da svi sku­pa ma­nje zna­ju no što zna je­dan po­je­di­nač­no. S jed­nom ri­je­či, bi­jo Na­sta­din To­mov, taj isti Na­sta­din či­nio ono što dru­gi ni­je­su či­nje­li i ne­sta­lo ga s ovo­ga svi­je­ta druk­či­je no što dru­gi lju­di ne­sta­ju! Ta­ko je to bi­lo i ja ti o to­me na dru­gi na­čin ne umi­jem tol­ko­va­ti! Što je Na­sta­din po­krao ku­mo­ve, što se obes­tr­vio i osta­vio fa­mi­lju na zlu re­du, što mu se ob­li­zni­la ko­bi­la ka­ko se dru­ge ne ob­li­zne, i što je ba­či­la jed­no cr­no a dru­go bi­je­lo ždre­be – to zna sa­mo na­kva si­la ko­ja sve to na­mlje­šta da nam se ta­ko de­ša­va!

No i Na­sta­din je bio i pro­šao. Po­blje­gao je od­ma po Vi­do­vu dne, po­blje­gao ili ob­ra­dio o ži­vo­tu, pri­ča o nje­mu bu­ba­la sve do Bo­ži­ća, bu­ba­la bi i da­lje da je ne pre­si­je­če pri­ča o Jo­va­nu Ša­jo­vu i Spa­se­ni­ji Sto­ja­no­voj. I o nji­ma bi pri­ča još po­tra­ja­la da i nju ne pre­śe­če Ra­de Pa­vlov ko­ji se vr­nu iz Ko­na­va­la da pri­ča ka­ko je med po­tro­šio na kur­ve du­bro­vač­ke! Ta­ko su pri­če smlje­nji­va­le jed­na dru­gu sve dok ne pa­sa mi­sir­ska go­di­na. A kad pa­sa ilja­du de­ve­sto dva­de­set i de­ve­ta go­di­na kao da ni­kad ni­je ni do­di­la, osta­do­smo na bre­zvod­ne Ba­nja­ne da se za­ba­vlja­mo o svo­me ja­du ka­ko smo se va­zda i za­ba­vlja­li ot­ko smo se do­se­li­li s Ve­le­sto­va na Tu­pan.

Već idu­će go­di­ne ne osta­de ni­šta od lanj­skog mi­sir­sko­ga be­ri­će­ta! Pa­sa mi­sir­ska go­di­na kao da ni­je ni do­di­la, sa­mo Bog je­di­ni zna oće li se ikad vi­še po­vr­nu­ti. Ta­ko baš iz­la­zi ona­ko ka­ko sam ti na po­čet­ku re­kao! Bog na­mlje­šta stva­ri za pri­ču da bi­smo se ima­li na bre­spo­sli­cu š či­me za­ba­vlja­ti. Mi­sir­sku go­di­nu Bog je dao Ba­nja­ni­ma sa­mo za pri­ču i ni za šta dru­go! Da tre­ba če­mu dru­go­me – tvr­do vlje­ru­jem da je ne bi dao mo­ji­jem Tu­pa­nja­ni­ma i osta­li­jem Ba­nja­ni­ma!

SER­DA­REV GROB

Pu­sto­polj­sko bra­stvo Oči­ni­ći do­se­li­lo se od­ne­kle iz Cr­ne Go­re na­se dvlje­sta i ku­sur go­di­na. Do­pr­tlja­li kad je š Cr­nom Go­rom vla­dao Sve­ti Pe­tar Ce­tinj­ski, sla­va mu i mi­los. Sve­ti Pe­tar isti je stric vla­di­ke Ra­da: Ra­de je sin To­mov, a Pe­tar i To­mo bi­li su bra­ća po ocu i maj­ci. Zbo­ra­še po­koj­ni Pe­tar Ni­ko­lin s Raz­vr­šlja da vla­di­ci Ra­du ni­je do­šla pa­met na oca, no na stri­ca, te je ona­ko sni­tio Gor­ski vi­je­nac.Sni­tio ga ka­ko dru­go­ga ni­je sni­ća­vao ni­je­dan dru­gi vla­dar ko­li­ko je kru­gle ze­malj­ske!

Znao je Sve­tac da je pla­ni­na ono­ga či­je ov­ce po njoj pa­su, pa je vlje­što oti­ski­vao cr­no­gor­sku śe­ro­maš da pri­ti­ska tur­ske ze­mlje po Ba­nja­ni­ma i Ni­šić­koj Ru­di­ni. Ni­je on, ne boj se, ra­se­lja­vao Pe­tro­vi­će ni Man­du­ši­će, ni Mi­ću­no­vi­će ni Ra­slap­če­vi­će, no one po­treb­ni­ke ko­ji ni­je­su uva­ti­li ni­ka­kav lad po­da se. Ra­se­lja­vao je ur­ja­ke što su ima­li vi­še đe­ce no ko­za. Ne mo­reš ti pr­stom po­še­nu­ti zdrav zub iz vi­li­ce!

Kad je Sve­ti Pe­tar na­se­lja­vao Pu­sto­po­lje, Tur­ci su vla­da­li ka­ko z banj­skim Pu­sto­po­ljem, ta­ko i sa svi­jem er­ce­go­vač­kim ino­ri­ja­ma ko­je će po­tlje Vu­če­dolj­ske bit­ke knjaz Ni­ko­la pri­va­ti­ti pod svo­je kri­lo. Vla­da­li su š nji­ma, ali ima­li su ko­ri­sti sa­mo od na­se­lje­nih mlje­sta. Đe ni­je bi­lo srp­ske ra­je – tu je ta­ku­lin tan­čao ca­ru i ve­zi­ru!

Bi­lo je u Ba­nja­ne i Ru­di­nu pust­olo­vi­ne i osvem Pu­sto­po­lja. Blje­žao je si­bljan s kra­ji­ne đe se ži­vlje­lo iz­me­đu na­ko­va­nja i če­ki­ća! Otu­da Tur­ci, a od­o­vu­da Cr­no­gor­ci: jed­ni te krv­ni­če što si bli­zu Cr­ne Go­re, a dru­gi te trû kao tur­sku ra­ju i za­va­lje­ni­ke.

Pa­ša Sto­če­vić iz Mo­sta­ra bio je pre­gao da jo­pet na­se­li ra­se­lje­no Pu­sto­po­lje. On se pi­tao sa svom Er­ce­go­vi­nom s mo­ra do Ni­ši­ća, a pri­li­kom bio je ve­li­ka po­gu­zi­ja na du­ka­te. Ni­je te pi­tao ko si ni okle si, no ti da­vao pu­sto­lo­vi­ne ko­li­ko oćeš. Sa­mo ako si se pot­ka­i­tio da ćeš mu š nje da­ci­ju pla­ća­ti. Sve­ti Pe­tar znao je Ali­pa­ši­nu du­bo­ku gu­zi­cu, pa ga je za­nu­dio da mu na­se­li Pu­sto­po­lje sa svo­jom śe­ro­ma­ši. Ka­ko su Pa­ša i Sve­tac sno­va­li je­dan dru­go­ga da pre­va­re i za­ma­štra­ka­ju, ne znam ti ja, sa­mo je iza­šlo na ul­ti­nu da se Pa­ša lju­to pre­va­rio. Stio da se pro­met­ne pa se pre­met­no! Vi­đe­će­te ka­ko.

Ni­je mlo­go po­tra­ja­lo po­što su se Oči­ni­ći me­ća­ni­li na Pu­sto­po­lje dok je đa­vo od­nio pa­šu Sto­če­vi­ća i nje­go­vu si­lu pek­si­jan­sku! Do­ka­za­lo se da on ni­je smio car­ske ze­mlje na­se­lja­va­ti s Cr­no­gor­ci­ma brez do­zvo­le Ca­ra če­sti­to­ga! Ze­mlja je Ca­re­va, a ne nje­go­va! Kad se to do­ka­za­lo, on­da klin kli­nu, a śe­ki­ri oba, te se ob­i­sti­ni da je Sto­če­vić s na­se­lje­nih ino­ri­ja krao car­sku da­ci­ju. Umlje­sto da na sva­ko de­set ca­re­vih du­ka­ta uzi­ma je­dan za se­be, on je po de­vet zlat­nih ma­dža­ri­ja sa­si­pao u svo­ju tor­bu bez­da­ni­cu, a jed­nu spu­štao u car­sku će­su.

Moj bra­te, ni­je ni­či­ja do zo­re gor­je­la! Car ti spre­mi iz Stam­bo­la Ome­ra ve­zi­ra s voj­skom da po­si­je­če pa­šu ne­vljer­no­ga i da za­pli­je­ni što se nje­go­vo na­zi­vlje. No, plje­sma bi bož­ja bi­la da ga je sa­mo po­śe­kao! Ima ne­što gr­đe i od smr­ti. Omer ve­zir je na­re­dio da se Pa­ši sve­žu ru­ke na­o­pa­ko, pa da ga on­da ona­ko sve­za­na i brez čal­me uđa­šu na­o­pa­ko na go­lo ma­ga­re. Po­tlje su da­li Gur­be­tu da vo­di ma­ga­re kroz Mo­star, a is­pred Gur­be­ta i ma­ga­re­ta met­nu­li te­la­la da ka­žu­je šta je Pa­ša s car­skom ze­mljom i s Ca­re­vim du­ka­ti­ma či­nio.

Ta­ko je Sve­ti Pe­tar o jed­no­me tro­šku na­se­lio tur­sko Pu­sto­po­lje i zlo­me pa­ši Sto­če­vi­ću sku­vao pa­na­i­ju.

Oči­ni­ći su na svo Pu­sto­po­lje za­te­kli sa­mo tri ku­će i u nji­ma tri va­mi­lje. Pro­zi­va­li su se Lju­šti­ći, ka­ko se i da­nas pro­zi­va­ju: te se tri ku­će ni­je­su tra­ga­le, no osta­le tri i upi­pa­laj sa­mo tri. Oči­ni­ća ni­kad ni­je bi­lo ma­nje od tri­des ku­ća. Ne znam ja ka­ko su Lju­šti­ći osta­li da se ne ra­se­le kao što su se ra­se­li­li dru­gi Pu­sto­po­lja­ni či­ja će ima­nja po­śe­sti Cr­no­gor­ci. A ni­je nam, va­la, ni pre­ša da no­ćas bri­ži­mo ni ka­ko su se dru­gi ra­se­li­li, ni ka­ko su oni osta­li.

Čim su do­pr­tlja­li Oči­ni­ći, Lju­šti­ći su šče­ka­li ro­glju za vrat. Ne smlje­li Cr­no­gor­ci da se ase na banj­ske ja­či­ce, pa svu si­lu okre­nu­li na ve­se­le Lju­šti­će. Pre­po­če­li Oči­ni­ći od so­je­vi­ća i odža­ko­vi­ća ka­ko se tre­ ne­ja­ku­ši­ca, pa se oko­ja­si­li na tri ku­će lju­štić­ke. Zlo ju­na­ku u bra­stvu ne­ja­ku! Kud su goć Lju­šti­ći kre­nu­li, Oči­ni­ći su im no­gu pot­pe­tlja­li. Sve im je kod Oči­ni­ća bi­lo dža­ba: i što su gled­ni, i što im sva­ka ra­bo­ta ide od ru­ke, i što su raz­vlje­ni u pa­met da pri­va­ta­ju za ško­lu. Lju­šti­će su oni či­ta­li kao tur­sku me­toš i tan­ko­lo­zo­vi­će; ni­ti su se Oči­ni­ći od njih že­ni­li, ni­ti da­va­li odi­ve u nji­o­ve ku­će. Kad je knjaz Ni­ko­la za­me­ra­čio na jed­no­ga Lju­šti­ća da ga vo­di u per­ja­ni­ke, bar­jak­tar Oči­nić do­ša­nuo je Knja­zu ne­ko­li­ke ri­je­či, te je Lju­štić ostao đe je i bio. Ka­ko ta­da, ta­ko i una­pre­dak – Oči­ni­ći su za­la­ma­li Lju­šti­će u što–u sva­što. Upi­taj naj­zna­ve­ni­je­ga i naj­a­vet­ni­je­ga Oči­ni­ća ko ži­vi na Pu­sto­po­lje, jed­na­ko će ti ka­za­ti:

– Ži­vi­mo mi Cr­no­gor­ci što smo na Pu­sto­po­lje do­šli iz Cr­ne Go­re z bla­go­slo­vom Sve­to­ga Pe­tra Ce­tinj­sko­ga, i ži­ve dvi­je–tri ku­će tur­ske me­to­ši ko­je smo za­te­kli kad nas je Sve­tac na­se­lio.

Aj­de u dru­go, no i u gro­blje su Oči­ni­ći skr­pa­li Lju­šti­će. One go­di­ne kad se za­kra­ljio knjaz Ni­ko­la, Pu­sto­po­lja­ni su po­di­gli no­vu cr­kvu i oba­su­ka­li s me­đom gro­blje i cr­kov­ni śen. Ta­da su šće­ra­li Lju­šti­će da se ko­pa­ju u onu ba­ru iza cr­kve i za­pri­je­ti­li im da ne smi­ju ni prismrđe­ti đe dru­go. Kad je je­sen ki­šo­vi­ta, ne mo­gu Lju­šti­ći u su­vo mr­ca uko­pa­ti, a lje­ti se od ko­ro­vi­ne i smr­dlji­ke ne vi­de nji­o­vi gro­bo­vi. Za­to se Lju­šti­ći­ma ni­je mi­lje­lo da po­di­žu nad­grob­no spo­me­nje u onu ba­re­ti­nu, no su sa­vi­ja­li mu­ku u se i če­ka­li svo­ju uru. Pre­du­go su če­ka­li, ali su je do­če­ka­li! A do­če­ka­li su je se­dep gro­ba ser­da­ra Šće­pa­na Ra­do­je­va.

*        *        *

Od­ma ka­ko ulje­zeš u śen pu­sto­polj­ske cr­kve, pa s li­je­ve stra­ne do dru­ma, sta­jao je grob ser­da­ra Šće­pa­na Ra­do­je­va iz Mar­ko­vi­ne. Sta­jao je bli­zu sto­ti­nu go­di­na! Pr­vo te do­če­ka ra­van le­di­njak ko­li­ko ova ka­ma­ra đe śe­di­mo. Iz­nad le­di­nj­ka jed­na ka­me­na za­si­jek du­ga spre­ma le­di­nj­ka, a go­rje raz­vlje­na na­rav­no i uši­ro­ko ko­li­ko do­bra stru­ka. Ni­je ta ka­me­na po­vrš jed­no­man, no ra­pa­va na ne­ko­li­ko mlje­sta, te iz onih ra­pa ra­ste po rûs vri­je­ska. Pod­no le­di­nj­ka uz­nio se bri­jes što va­ta la­do­vi­nom i le­di­njak i ka­me­nu za­si­jek iz­nad nje­ga. Ka­me­na po­vrš bla­go je na­ko­še­na pre­ma le­dinj­ku i bri­je­stu, pa ne mo­re bi­ti su­ša jed­no­me ni dru­go­me. Ne­ka po­str­ca ki­ša kao iz usta, spli­će se do­volj­no vo­de da le­di­njak osta­ne ze­len i bri­jes goj­nat u li­šće. Ne­ka sve to, no se i one ra­pe u ka­me­nu na­će­ra­le du­bo­ke, pa i kad su naj­su­šni­ja lje­ta iž njih mla­za vri­je­sak, i tu zu­ji če­la kao da je ulja­nik.

Ser­dar je le­žao na le­dinj­ku po­me­đu bri­je­sta i za­si­je­ci, pa ne znaš jal mu je bi­lo oća­ri­ti­je, ja­li la­do­vi­ti­je! Ako je dr­žan ka­kav na­roc­ki skup kod pu­sto­polj­ske cr­kve, glav­ni­na lju­di si­đe­la je na onoj za­si­je­ci. Pr­vi cvi­jet ko­ji nik­ne s pro­lje­ća kod pu­sto­polj­ske cr­kve – tu se po­ka­žu­je. Pr­va če­la tu do­le­ti, i po­to­nja oto­le od­li­je­će. Kad po­ča­ka­re ljet­nje su­še, svo pu­sto­polj­sko gro­blje bi­lo bi mr­tvo da ga Ser­da­rev grob ne oži­vi!

Ser­dar Šće­pan Ra­do­jev pogi­nuo je na Du­gu ni­šić­ku po­me­đu Gra­o­vač­ke i Vu­če­dolj­ske bit­ke, ne znam tač­no ko­je je go­di­ne to bi­lo. Ni­je­sam slu­šao plje­smu o nje­go­voj po­gi­bi­ji, no jed­nu dru­gu ko­ja ka­žu­je ka­ko je knjaz Da­ni­lo pre­su­dio na smrt ser­da­ra Šće­pa­na. Pre­su­dio ga Knjaz, a ni­šić­ki ga Tur­ci spa­si­li. Evo ka­ko je to bi­lo.

Kad je po­śe­čen Ali­pa­ša Sto­če­vić, ta­da je s Cr­nom Go­rom vla­dao knjaz Da­ni­lo, isti si­no­vac vla­di­ke Ra­da. Š nji­me je Car u Stam­bo­lu po­sti­gao zdo­go­vor da po­gra­nič­ni Tur­ci i Cr­no­gor­ci ne smi­ju jed­ni dru­gi­jem zla či­nje­ti. Ni­ti śe­ći gla­ve, ni­ti ići u pljač­ke i plje­no­ve. Knjaz je pr­vo pot­pi­sao s Ca­rem zdo­go­vor, a on­da po­ru­čio Cr­no­gor­ci­ma da će bi­ti mu­ške­tan sva­ki ko nje­go­vu i car­sku ri­ječ po­ga­zi. Ser­da­ru Šće­pa­nu bi­li osta­li ne­po­rav­nati na­kvi ra­ču­ni s ni­šić­kim Tur­ci­ma, te im on uva­ti bu­si­ju i po­si­je­ci tro­ji­cu. Po­si­je­ci i une­si gla­ve u Mar­ko­vi­nu! Kad su Knja­zu do­ka­za­li Ser­da­rev ne­po­sluk, po­ru­čio je Šće­pa­nu Ra­do­je­vu da bi­ra: ili da do­đe na Ce­ti­nje da mu se pre­su­di ka­ko je je­zi­ko­va­no, ili ne­ka ulje­ze u Grad ni­šić­ki da Tur­ci š nji­me mi­ri­ta­ju. Ser­dar Šće­pan oda­brao je dru­go, jer je bio ra­di­ji da mu ži­vot uzmu du­šma­ni no bra­ća. Ser­dar spu­či plje­ške iz Mar­ko­vi­ne, pre­daj se grac­koj stra­ži, stra­ža ga uve­di u Grad, te on ba­ni na âr pred ka­pe­ta­na Mu­šo­vi­ća, pa ta­ka i ta­ka stvar! Ka­pe­tan sa­slu­šaj pa na­brek­ni da se po­zo­vu sve grac­ke po­gla­vi­ce na zdo­go­vor.

Pod­vij po­gla­vi­ce no­ge una­o­ko­lo, a Ka­pe­tan za­pi­taj šta da se či­ni sa ser­da­rom Šće­pa­nom. Ser­dar je si­dio na ser­dža­du po­da­lje od po­gla­vi­ca i ni­je bio ve­zan. Mu­šo­vić za­pi­taj, a ere­zni Ni­ši­ća­ni ospi kao iz osi­nja­ka. Okle, bo­lan, ne­će! Ne­ko­me je ser­dar Šće­pan pośe­kao bra­ta, ne­ko­me si­na, a ne­ko­me mo­re bi­ti obo­ji­cu. A mlo­gi je is­pred Ser­da­ra kr­va­vi­jeh ga­ća po­blje­gao! Plje­sma ve­li da je Ser­dar po­śe­kao se­dam­de­set i se­dam bi­ra­ni­je gla­va iz Ni­ši­ća! No, što vi pri­čam, Ka­pe­tan śe­di na âru, od­bi­ja si­ge i slu­ša ka­ko se pre­go­ne kr­vav­ci oko Ser­dar­ske gla­ve. Je­dan mo­li da svo­jom ru­kom Ser­da­ra na ko­lac na­bi­je. Dru­gi ima vo­lju da ga sa­bljom po­si­je­če. Tre­ći pred­la­že da se Ser­dar spra­ti u tav­ni­cu đe se le­gu gu­je i ja­kre­pi, a če­tvr­ti da se Ser­dar živ ode­re na mlje­ši­nu. Ka­pe­tan sve sa­slu­šaj pa am­ba­ri da se ser­dar Šće­pan sa­bljom po­si­je­če kao ju­na­ci što se si­je­ku, a ne da mu se sra­mot­na smrt uda­ra kao lu­pe­ži­ma i pr­ži­ba­ba­ma. Mu­šo­vić pre­su­du je­zi­kuj, a dig­ni se na no­ge Alaj­beg Ve­ri­zo­vić, ko­me je pa­sa­lo sto­ti­nu go­di­na: Oštro­pio se đed spo­mo­ću dva šta­pa na no­ge pa otr­sio:

– Ka­pe­ta­ne od Ca­re­va gra­da, ku­nem ti se sve­tom Ća­bom ko­ju sam po­o­dio, i ime­nom svi­je­tlo­ga Ca­ra ko­je­ga sam u oči gle­dao, da ti ne va­lja pre­su­da ko­ju si iz­u­stio! Ser­dar Šća­pan ni­je na­še Tur­ke pri­je­va­rom śe­kao, no ih na ju­nač­ki meg­dan za­zi­vao, ili im va­tao bu­si­ju. Zna Ser­dar za ju­nač­ki na­uk: »Sa­blja mi, sa­blja ti – pa ko što mak­ne«. Što je ser­dar Šće­pan ala­vič­ni­ji i vlje­šti­ji no tvo­ji gra­đa­ni, to mu ju­nač­ka sre­ća do­no­si. Ka­ko ne znaš, Ka­pe­ta­ne, ne zna­lo te lje­to ni go­di­na, što do­ka­žu­ju knji­ge in­dži­je­li! In­dži­je­li iz­go­va­ra­ju da je Mu­rat na Ko­so­vo ama­nat osta­vio da se ju­na­ci­ma ju­na­štvo ne po­ni­šta­va! Re­kao je Car sa­mrt­nik da je Mi­loš Obi­lić ju­nak i da mu se ju­na­štvo za­do­vi­jek pri­zna­va. A ti oćeš da po­si­je­češ ser­da­ra Šća­pa­na ko­ji ti je do­šao kao ću­ku ti­ca! Di­vlja zvljer­ka kad ute­če me­đu lju­de da se spa­si, do­bri lju­di ne­će joj na­u­di­ti! Tvo­ji se grac­ki so­je­vi­ći po­pa­šti­li da se ju­na­če nad ju­na­kom brez oruž­ja. A đe su do sad bi­li, gov­no­ba­lji? Ako su oni ta­kve zli­ce, ne­ka te­gle bru­šket ko­ga će za­pa­nu­ti da sa Šće­pa­nom meg­dan po­di­je­li. Ko do­bi­je na bru­šket, daj jed­na­či­te sa­blje nje­mu i Šće­pa­nu, na­re­di ne­ka se po­si­je­ku tu is­pred âra, a mi će­mo s âra gle­da­ti. Pa ko­me opan­ci, ko­me oboj­ci! La­ko je ser­da­ra Šće­pa­na se­i­ri­ti kad ga sve­za­no­ga si­je­ku ili kad la­je s ko­ca, no je š nji­me te­ško meg­dan di­je­li­ti. I još da ti se, car­ski Ka­pe­ta­ne, za­ku­nem sa svo­ji­je sto­ti­nu go­di­na, a sa dva­des i se­dam ra­na ko­je sam za­ra­dio od Kru­sa do Mo­sko­vi­je, da ću za Šće­pa­nom obu­ći mr­ku ko­šu­lju ako ga da­nas ne­ju­nač­ki umo­ri­te. Oću, kao da mi je od sr­ca opao! Mlad si, Ka­pe­ta­ne, pa mo­re bi­ti ne znaš ka­ko me je ser­dar Šće­pan ze­ma­ni­le za­du­žio da ga ža­lim bo­lje no si­na. Evo, čuj ako ne znaš. Šćer mi Mir­sa­du is­pro­si beg Lju­bo­vić za si­nov­ca u Ne­ve­si­nje. Po­ve­do­še sva­to­vi Mir­sa­du, ali kad su bi­li kroz zlu Du­gu, za­pa­do­še im Cr­no­gor­ci. Tu ni­je pre­ži­vlje­lo tur­sko­ga oka za śe­do­ka osvem mo­je šće­ri Mir­sa­de i nje­zi­ne jen­đe. Cr­no­gor­skoj če­ti bio je aram­ba­ša isti ovaj Šće­pan ko­me da­nas su­diš. Ni­je mu ta­da još bi­lo pu­ni­je dva­des go­di­na. Kad su po­śe­kli Lju­bo­vi­ća sva­to­ve, Šće­pan je brek­nuo na Cr­no­gor­ce da se ne­vlje­sti i nje­zi­noj jen­đi ne smi­je ni­ka­kva ža­o­vi­ca na­ni­je­ti vi­še no da im je svi­jem ro­đe­na se­stra. Ta­ko se se­dep Ser­da­re­ve ča­sti i ju­na­štva mo­ja ra­me­tli Mir­sa­da vr­nu­la u rod zdra­va ti­je­la i či­sta obra­za…

Ka­pe­tan je po­slu­šao sta­ro­ga Alaj­be­ga Ve­ri­zo­vi­ća i za­nu­dio Tur­ke da iza­be­ru meg­dan­dži­ju spre­ma Šće­pa­na. Tur­ci pot­ko­vi­lji gla­ve kao da su uasu­lje­ni, a Ka­pe­tan do­ne­si no­vu pre­su­du. Pre­su­di da se ala­li ži­vot ser­da­ru Šće­pa­nu, i da mu se da­ri­va at i sa­blja, pa ne­ka sret­no ko­nja ja­še i sa­blju pa­še do u Mar­ko­vi­nu. Kad je Šće­pan sa­slu­šao no­vu pre­su­du, za­fa­lio se Ka­pe­ta­nu i po­le­tio ru­ci Alaj­be­ga Ve­ri­zo­vi­ća. Sta­rac ni­je do­pu­štao da mu Ser­dar ru­ku po­lju­bi, no su se po­lju­bi­li u obraz kao otac sa si­nom što bi se po­lju­bio. – Sve što sam vi is­pri­čao do­sad o Šće­pa­nu ja ni­je­sam iz­mi­slio, no plje­sma ta­ko na­ki­ti­la!

Kroz ma­li va­kat po­što se do­go­di­lo sa Šće­pa­nom ovo što ste ču­li, ubio je iz ku­bu­re To­dor Ka­dić knja­za Da­ni­la se­dep to­ga što mu je, isti Knjaz, pri­ti­snuo že­nu kad je či­nio sa­bor pod Ostr­og z Bje­lo­pa­vli­ći­ma. S tom po­gi­bi­jom pa­lo je u vo­du sve što je Car bio uci­pio s Knja­zom. Jo­pet su se Cr­no­gor­ci ve­snu­li niz Er­ce­go­vi­nu da pli­je­ne i si­je­ku, jo­pet su Tur­ci er­ce­go­vač­ki raz­mo­ta­va­li bar­ja­ke da kre­ću na Cr­nu Go­ru ka­ko su kre­ta­li va­zda po­tlje Ko­so­va. Tad su že­šće kre­nu­li no ikad! Cr­na Go­ra je ta­da bi­la kao du­bo­vi­na brez ma­ti­ce. Knjaz Da­ni­lo po­gi­nuo, a mla­do­me knja­zu Ni­ko­li ni­je bi­lo ni se­da­mles go­di­na. Pri­ku­plja­je se tur­ske voj­ske sa svih ba­na­da, ali naj­že­šća si­la šće­la je da pro­đe kroz Du­gu ni­šić­ku. No mla­di Knjaz bu­di ti avi­zan pa po­vlje­ri Du­gu ser­da­ru Šće­pa­nu, kao što su mu je po­vlje­ra­va­li i sve­ti Pe­tar i vla­di­ka Ra­de i knjaz Da­ni­lo pri­je no je uči­nio zdo­go­vor s Ca­rem da er­ce­go­vač­ki Tur­ci i Cr­no­gor­ci ne či­ne zlo jed­ni dru­gi­jem. Po­vlje­ri Knjaz Šće­pa­nu Du­gu, a Šće­pan spre­mi sa­i­je na dva svo­ja po­bra­ti­ma: voj­vo­du Ili­ju s Lu­ko­va i ser­da­ra Đo­ka Ba­nja­ni­na. Ni­je oko­li­šio, no klik­nuo kao so­ko si­vi: »Br­žaj­te, bra­ćo, z bra­ćom na Du­gu kr­va­vu da do­če­ka­mo si­lu pek­si­jan­sku!«

No, da vi­di­te ka­ko će do­ći svak po svo­je, a đa­vo po nje­go­vo. Lju­bo­vi­ći iz Ne­ve­si­nja ni­je­su mo­gli la­ko pre­gor­je­ti sva­to­ve i mla­do­že­nju Mi­ra­le­ma što ih je Šće­pan š če­ta­ma na Du­gu pośe­kao. Ni­je­su mo­gli ra­ne za­bo­ra­vi­ti, no su od­re­di­li po­seb­ni bar­jak voj­ske na ser­da­ra Šća­pa­na. Iza­bra­li Lju­bo­vi­ći u bar­jak naj­bo­lje ni­šan­dži­je i gla­vo­śe­ko­vi­će ne bi li se Šće­pa­nu u sto­pu sta­lo. Ali ni­šta im ne bi po­mo­glo da se je­dan ni­šan­dži­ja ni­je do­śe­tio da se is­pe­nje na je­lu ze­le­nu, pa da s je­le sni­ša­ni u Ser­da­ra. Ta­ko je i ura­dio, pu­klo je Šće­pa­nu okle se ni­je na­dao, ze­mlja ga ni­je ži­vo­ga iš­če­ka­la.

U raz­dvo­ju bo­ja ono ne­ko­li­ko Mar­ko­vlja­na što je pre­te­klo za­met­ni Ser­da­ra da ga no­se u Mar­ko­vi­nu. No, Ser­dar je bio ljuc­ka slo­ta ka­kva ni­je za­pam­će­na! Da ga ni­je zr­no ugra­bi­lo, ne bi se na­šao ju­nak da mu na sa­blju do­a­ka. Za­met­ni Mar­ko­vlja­ni mr­ca, ali ko će si­le­si­ji ljuc­koj odo­lje­ti! Uni­je­li su ga z Du­ge pro Nje­go­ša, ali kad su bi­li niz Ce­ro­vi­cu, vi­đe­li su da ne­ma­ju jâči da ga do­se­ka­ju na Mar­ko­vi­nu. Bi­li su ra­nje­ni i is­kr­va­vlje­ni. Ne mo­gli mr­tvo­ga Ser­da­ra da­lje da no­se, te ga sa­ra­ni­li na Pu­sto­polj­sko gro­blje. Bar­jak­tar Oči­nić je od­re­dio mlje­sto đe će se uko­pa­ti Ser­dar. Mo­re ne­ko da upi­ta što ga ni­je­su sa­ra­ni­li u ne­ko dru­go banj­sko gro­blje, no baš na pu­sto­polj­sko. Cr­no­gor­ci su ga na Pu­sto­po­lje uko­pa­li kao na svo­je gro­blje, jer su tu osi­dra­li nji­o­vi od­se­lje­ni­ci Oči­ni­ći… Ali ne­ka pri­če o ser­da­ru Šće­pa­nu, no da vi­di­mo ka­ko su mu ko­sti is­ko­pa­ne na­kon sto­ti­nu go­di­na.

*        *        *

De­ve­sto če­ters i še­ste go­di­ne pro­blje­na je te­sta od Ja­se­na do Ve­le­mlja. To je pr­vi put ko­ji je na­či­njen u Ti­to­vu dr­ža­vu po­tlje oslo­bo­đe­nja od Nje­ma­ca i Ta­li­ja­na. One go­di­ne kad se za­kra­ljio, knjaz Ni­ko­la obe­ćao je Ba­nja­ni­ma da će ih s te­stom po­ve­za­ti s Ni­ši­ćem i s Pri­mor­jem. Obe­ćao pa pre­va­rio! On­da je nje­gov unuk pro šće­ri, kralj Alek­san­dar, ob­re­kao da će is­pu­ni­ti đe­do­vo obe­ća­nje te na­re­dio da se za­poč­nu ra­do­vi iz prav­ca Ja­se­na. Po­će­ra­no je, mo­re bi­ti, tri­sta me­ta­ra pu­ta pri­je no Kra­lju pu­če po­gi­bi­ja u Fran­cu­sku. To je bi­lo ilja­du de­vet sto­ti­na tri­de­set i če­tvr­te go­di­ne! Đa­vo od­ne­se i Kra­lja i sve ra­do­ve što su za­po­če­ti. Pri­ča se da je ma­li kralj Pe­tar stio da na­sta­vi oče­ve ra­do­ve, ali, to­li­ko mi ja­da ako je! Ni­je on ni śe­dao na oče­vu sto­li­cu, no je po­blje­gao u bi­je­li svi­jet, ä su se Njem­ci i Ta­li­ja­ni zdra­ži­li na Ju­go­sla­vi­ju kao na gnji­le kru­ške.

Kad se pro­bi­la te­sta do­šao je gla­vom Bla­žo Jo­va­no­vić da odr­ži go­vor na­ro­du. Š nji­me se do­ve­zla mlo­zi­na đe­ne­ra­la i mi­ni­sta­ra da su je­dva sta­li na bi­sti­jer­nu Je­vre­ma Jev­to­va okle se go­vo­ri­lo. Zo­ran Bla­žo, z br­ci­ma kao u aj­du­ka, krup­no zbo­ri i osi­je­ca cr­no­gor­ski. Tu­če ša­kom o ta­vu­lin is­pred se­be, i be­sti­ma­va kra­lje­ve i po­po­ve kao na­rod­ne zlo­tvo­re i na­bi­gu­zi­ce. Kralj Ni­ko­la je unio ku­lje u svi­jet, a osta­vio Cr­nu Go­ru da je pre­pi­ša­va Fra­njo Jo­sip i uz­duž i po­pri­je­ko. Unuk mu Alek­san­dar po­pe­tljao je u pr­de­ka­ne ko­mu­ni­ste i na­pred­ne lju­de, a pra­u­nuk Pe­tar kur­va se po Lon­do­nu i dr­ška na­rod­ne iz­daj­ni­ke da se su­pro­sta­vlja­ju Ti­tu i no­voj dr­ža­vi. Po­mi­nje Bla­žo i stranj­ske kra­lje­ve i ca­re­ve, no im ja ni­je­sam ime­na po­va­tao. Tom sam jed­nom slu­šao Bla­ža Jo­va­no­vi­ća da dr­ži na­ro­du go­vor, ali sam ośe­tio da umi­je i po­fa­li­ti i na­ka­sti­ga­ti. Pri­čao je Bla­žo za­mlo­go, ali ni­je­sam ni tre­ću ri­ječ čuo – ne da ne­sret­no plje­ska­nje da se ču­je go­vor­nik. Ne znam je­su li vi­še plje­ska­li oni te su oko nje­ga na bi­sti­jer­nu Je­vre­mo­vu, ili na­roc­ka ma­sa što bi­ja­še uva­ti­la plja­cu ve­lem­sku sve od ku­će Lju­bi­ce Ča­ka­ru­še do Ma­ki­na ana.

Naj­po­tlje je Bla­žo s one vo­de vo­zdi­gao Banj­sko ple­me do ne­be­sa. Ve­li da smo se ju­nač­ki dr­ža­li na lju­toj kra­ji­ni ku­da se sva­ki đa­vo oba­da. Po­ni­je­li smo se i s Tur­ci­ma, i sa Šva­ba­ma, i s kra­lje­vi­ma i s po­po­vi­ma, a u na­rod­noj bor­bi i re­vo­lu­ci­ji pr­vi smo put po­ka­za­li sve­mu svi­je­tu ko­li­ko va­lja­mo. Po­me­nu Bla­žo i Ste­va­na Or­bo­vi­ća iz So­mi­ne, ko­ji je dra­go­volj­no zgo­to­vio ru­čak na par­ti­zan­sku bri­ga­du. Po­me­nu i po­lom Ta­li­ja­na na Pe­tro­vi­će, ko­ji su uči­nje­li banj­ski par­ti­za­ni. On­da se Bla­žo vrc­nu na­trag pa zbo­ri da je Cr­na Go­ra ima­la va­zda de­snu ru­ku u Ba­nja­ne, a ta de­sna ru­ka je Pu­sto­po­lje i Pu­sto­po­lja­ni. Cr­no­gor­ci s Pu­sto­po­lja oču­va­li su grob ser­da­ra Šće­pa­na Ra­do­je­va iz Mar­ko­vi­ne! Ja sta­jah do uči­te­lja Mić­ka Ko­pri­vi­ce, pa ga ša­pću­ći za­pi­tah što Bla­žo vo­zdi­že Pu­sto­po­lja­ne mi­mo osta­le Ba­nja­ne. Uči­telj mi od­vra­ti da je je­dan če­lo­nja što sta­ja­še z de­sne stra­ne Bla­žo­ve ro­đe­ni unuk ser­da­ra Šće­pa­na Ra­do­je­va. A, ja­dan bra­te, ko­ja to asi­ja bi­ja­še! Pu­ca ni­za nj ođe­lo Ti­to­va đe­ne­ra­la, or­de­nje mu pr­si pri­ti­snu­lo, a sva­ko­ga na bi­sti­jer­ni Je­vre­mo­voj, osvem Bla­ža, vi­si­nom nad­vi­sio! Ni­je ga vi­si­nom nad­vi­sio, ali Bla­žo ga ne mo­ga­še do­zva­ti ni ž đov­dom, ni z br­kom ni s oči­ma! Ta­man je Đe­ne­ral ona­kvi ka­ko plje­sme do­ka­žu­ju da je bio ser­dar Šće­pan Ra­do­jev iz Mar­ko­vi­ne. Đe­ne­ral je pri­je ra­ta ve­li­ke ško­le na­u­čio, a gla­vom Sa­va Mi­za­ra od­re­dio ga je da ko­man­du­je z bri­ga­dom par­ti­za­na. No ne bi mu Bla­žo sto­ga ona­ko uve­li­čao đe­da Šće­pa­na, no je bi­la jed­na dru­ga stvar po­sri­je­di.

Sa svi­jem pro­tiv­ni­ci­ma u Cr­nu Go­ru Bla­žo i par­ti­za­ni mo­gli su bo­lje na kraj iz­la­zi­ti no sa sa­mim pu­kov­ni­kom Ba­jom Sta­ni­ši­ćem iz Bje­lo­pa­vli­ća. Bio Ba­jo voj­ne ško­le iz­u­čio te znao s voj­skom ko­man­do­vat, a na­će­rao se hrabar i od se­be. Dr­žao Ba­jo go­vo­re po Cr­noj Go­ri te po­ma­mlji­vao na­rod da se od­bi­je od par­ti­za­na i da kre­ne za njim. I mlo­go se na­ro­da od par­ti­za­na od­bu­či­lo i pri­sta­lo za Ba­jom Sta­ni­ši­ćem. Naj­po­tlje je pu­kov­nik Ba­jo oti­šao s voj­skom u Ostro­ški ma­na­stir kod ći­vo­ta Sve­to­ga Va­si­li­ja, sla­va mu i mi­los! Na­mlje­štio pod Ostrog svoj štab i ogla­sio kroz na­rod da se oto­le ne­će mi­ca­ti dok se ne vr­ne kralj Pe­tar iz Lon­do­na. Po­tlje je zuk­nu­lo kroz na­rod da ma­na­stir Ostrog ne mo­re ni­ka­kva si­la osvo­ji­ti ko­ju ne šti­ti Sve­ti Va­si­li­je i nje­go­va ve­li­ka mi­los. I br­zo se po­vlje­ro­va­lo da ostro­ški zi­do­vi ne ac­ka­ju za to­po­ve, a da za pu­ške i mi­tra­lje­ze mi­sle ko­li­ko i me­đed za če­le. Sva­ki dan je­ča­la zvo­na s one vi­si­ne, dr­ža­li ka­lu­đe­ri mo­li­tve za zdra­vlje kra­lja Pe­tra i Ba­ja Sta­ni­ši­ća, a ba­ča­li kle­tav na ko­mu­ni­ste i par­ti­za­ne. Bo­ga­mi ti se mlo­zi­na par­ti­za­na po­me­ti jer ne zna­ju oće li pro­du­ži­ti kud su kre­nu­li, ili se vr­nu­ti na je­ku ostro­ških zvo­na. I Sa­va Mi­za­ra, i isti Bla­žo Jo­va­no­vić, i svi par­ti­zan­ski gla­va­ri u Cr­nu Go­ru, uva­ti gla­vu u ša­ke. Do­mi­šlja­ju se ka­ko da stanu na put Ba­ju Sta­ni­ši­ću, a do­mi­sli­ti se ne mo­gu. Dok su oni du­ma­li šta da či­ne i šta da pred­u­zi­mlju, tre­ni na no­ge unuk ser­da­ra Šća­pa­na, ovaj đe­ne­ral Sve­to­zar o ko­me vi pri­čam, pa za­i­šti da mu se do­pu­šti da on iza­be­re če­tu lju­di iz sve par­ti­zan­ske voj­ske, če­tu s ko­jom će do­a­ka­ti Ba­ju Sta­ni­ši­ću. Trep­nuo se u obraz i ju­na­štvo da će Ba­jo pr­nu­ti u ši­šu pri­je no se iko na­da. Gla­va­ri je­dva do­če­kaj i do­pu­šti Sve­to­za­ru da či­ni ka­ko je na­u­mio.

Ka­ko je Sve­to­zar bor­ce bi­rao, po če­mu ih je iz­a­bi­rao i ko­ga je iza­brao, ja ti ne znam. Pri­ča­lo se da ni­je uzi­mao Bje­lo­pa­vli­će no sa­mo Ka­tu­nja­ne, ko­ji zna­ju šta je To­dor Ka­dić uči­nio od knja­za Da­ni­la. Je li ta­ko, ne znam ti ja, sa­mo znam da je śu­tri dan u sva­nu­će za­ku­ca­lo Ba­ju zvo­no u jed­nu ban­du! Iz­gle­da da se Sve­to­zar z dru­ži­nom spu­štao na ko­no­pe niz Ostro­ške gre­de, za­te­kao na spa­va­nje Ba­ja i nje­go­vu te­va­bi­ju, i ni­je pu­štio ži­va đa­vo­lje­ga. Upa­li u ma­na­stir i po­mla­ti­li, a on­da na zdo­go­vo­re­ni na­čin uda­ri­li u ma­na­stir­ska zvo­na te ogla­si­li da je Ba­jo is­pla­zio je­zik na jed­nu ban­du. Na ugo­vo­re­ni znak par­ti­za­ni uda­ri na ona­ko smu­će­nu voj­sku Ba­jo­vu i uči­ni ka­sap­ni­cu. Je­su po­bi­li mlo­go Ba­jo­ve voj­ske, ali od to­ga je bi­lo sto­ti­nu pu­ta glav­ni­je za par­ti­za­ne to što je na­rod ośe­tio da Sve­ti Va­si­li­je još ni­je am­ba­rio šta mi­sli. Za­to je mlo­zi­na lju­di jo­pet jo­snu­la u par­ti­za­ne. Ne­ko do­ka­žu­je da je Sve­ti Va­si­li­je pre­pu­štio Ba­ja par­ti­za­ni­ma se­dep to­ga što su Bje­lo­pa­vli­ći ubi­li knja­za Da­ni­la. Pri­ča­ju ta­ko da je gla­va Ba­jo­va oti­šla za Da­ni­lo­vu gla­vu. Pri­ča­ju, a ja vi sa­mo do­ka­žu­jem šta se pri­ča.

Eto, ta­ko se Sve­to­zar Ra­do­je­vić, unuk ser­da­ra Šće­pa­na iz Mar­ko­vi­ne, pro­čuo u svu dr­ža­vu pa mu je Ti­to svo­jom ru­kom pri­šio na pr­si ve­li­ke me­da­lje. A, bog­me, ko­me je Ti­to pri­šio me­da­lju, to­me se pi­to­mo osmlje­ki­vao i Bla­žo Jo­va­no­vić i svi gla­va­ri.

Po­što su se svr­ši­li go­vo­ri na Ve­le­mlje i iźe­li pe­če­ni janj­ci, đe­ne­ral Sve­to­zar je pri po­vrat­ku svra­tio i Bla­ža i svu svi­tu na Pu­sto­polj­sko gro­blje da im ka­že đe le­ži nje­gov pre­dak, ser­dar Šće­pan. Mi­lo mu bi­lo da se pofa­li ž đe­dom ko­ga je Bla­žo Jo­va­no­vić, go­spo­dar cr­no­gor­ski, spo­me­nuo. Bez­be­li, imao se s ki­me i po­fa­li­ti! No, pri­li­kom da se Sve­to­za­ru isti Bla­žo Jo­va­no­vić ta­da kao ma­lo po­drug­nuo što Ser­dar le­ži na tu­đe gro­blje i u pro­sti grob bez spo­me­ni­ka. Što je Bla­žu tre­ba­lo da se po­dru­gu­je, i ka­ko se po­špr­di­ca do­va­ti­la Đe­ne­ra­la, ne znam ti ja. Pri­li­kom da je Sve­to­zar pro­ždro gu­ku i pre­šu­tio. Znam sa­mo da je kroz krat­ki va­kat is­ko­pao đe­da s Pu­sto­po­lja, od­nio mu ko­sti u Mar­ko­vi­nu i na­či­nio Ser­da­ru nad­grob­ni spo­me­nik ma­lo ni­ži od cr­kve na Mar­ko­vi­nu.

*        *        *

A sad da vi­di­te ka­ko obr­ši­še Pu­sto­po­lja­ni po­što Ser­dar ode u Mar­ko­vi­nu.

Pro­ču­lo se da će na Vi­dov dan đe­ne­ral Sve­to­zar pre­no­si­ti Ser­da­ra s Pu­sto­po­lja na Mar­ko­vi­nu. Oće to mlo­gi da vi­de, te i ja š nji­ma. Kud svi Tur­ci, nek i ma­li Mu­jo! Nas što ni­je­smo Pu­sto­po­lja­ni do­šlo ne­ko­li­ko, a Pu­sto­po­lja­na sve­ko­li­ko! Sve što ne spa­va u be­ši­ku, ili što ni­je zdre­lo za mo­ti­ku, sve se s Pu­sto­po­lja sle­ga­lo na gro­blje. Mo­gao si ta­mo vi­đe­ti đu­tu­ru­ma ka­ko se na­čo­ke­šio na štap, i di­je­te ko­je još ni­je pro­go­vo­ri­lo. Ne­vlje­sta osta­vi­la ma­ka­nju pri si­si, pa vi­tla de­sno i li­je­vo! Čo­ba­ni po­za­tva­ra­li ži­vo pa do­le­će­li! I sa­ka­to i zdra­vo, i pa­met­no i ate­žno, i umi­ve­no i br­lja­vo – skrka­lo se u zboj oko Ser­da­ra. Kao da če­ka­ju mänu da im s ne­ba pa­ne!

Pod bri­jes pe­če­no ja­nje ski­nu­to s ra­žnja, škip za­me­đe­nih pri­ga­ni­ca, gru­da pre­su­ka­ča i ka­bu­li­ca ku­va­nih ja­ja. Pri­slo­nje­na uz bri­jes ma­sti­ka pe­ča­tli­ja i dva bo­cu­na: u jed­no­me vi­no, a u dru­gi na­do­šla me­do­vi­na. Po­red kab­u­li­ce ot­klo­plje­na ve­li­ka ku­ti­ja ci­ga­ra »ko­za­re«. Sve je to pri­re­dio Ri­sto Oči­nić, pra­u­nuk ono­ga bar­jak­ta­ra Oči­ni­ća ko­ji je od­re­dio mlje­sto kod pu­sto­polj­ske cr­kve đe da se uko­pa ser­dar Šće­pan Ra­do­jev. Pri­re­dio Ri­sto do­ček za Đe­ne­ra­la i za one što š nji­me do­đu. Ras­kre­be­čio se Ri­sto pod bri­jes i pu­ši, a se­stra mu Ilin­ka čuč­nu­la, dr­ži ze­le­nu gra­nu u ru­ku te bra­ni ni­met od mu­va. Pu­sto­po­lja­ni što su či­nov­ni­ci u Srez ni­šić­ki do­šli do­đa­vo­lji kao na kro­pi­lo. Pu­sto­polj­ski uči­telj Mić­ko ni­je to­ga da­na uvo­dio đa­ko­ve u ško­lu, no ih do­veo na gro­blje da vi­de ka­ko Đe­ne­ral pre­no­si đe­da.

Ne­đe is­pred pod­ne iz­bi­še is­pod Ću­rev­ca tri li­mu­zi­ne i za li­mu­zi­na­ma po­ve­li­ko cr­no auto što se š nji­me u gra­do­ve pre­vo­ze mr­ci na ukop­ni dan. Li­mu­zi­na što je u sre­di­ni cr­ve­ne bo­je i ko­li­ko đe­mi­ja, one dru­ge po­ma­nje, ma­ve­ne i u sve jed­na­či­te. Pri­splje­še i sta­še is­pred cr­kov­ne avli­je. Iz pr­ve iza­đo­še gla­va­ri iz Ve­lem­ske op­šti­ne, njih tro­ji­ca; iz cr­ve­ne li­mu­zi­ne po­mo­li se pr­vo đe­ne­ral Sve­to­zar, a za njim još dvo­ji­ca i jed­na mla­da vi­so­ka žen­ska. U tre­ću li­mu­zi­nu si­đe­li su če­tvo­ri­ca, ne­ko re­če da su to gla­va­ri iz Sre­za ni­šić­ko­ga što či­ne prat­nju Đe­ne­ra­lu. Je­dan od one dvo­ji­ce što je ž Đe­ne­ra­lom na­li­ku­je u sve­mu na Đe­ne­ra­la, od­ma sam se za­kleo da mu je brat. I zo­ran, i te­me­ljit u ži­vot, i cr­na br­ka, i oštra oka i goj­na­tih obr­va. Sve mu kao u Đe­ne­ra­la, sa­mo je li­jek ni­ži od nje­ga. I u ci­vil­noj je ođe­ći. Iz auta što je za mr­ce od­re­đe­no iza­đo­še tro­ji­ca, dvo­ji­ca vi­đu da su gro­ba­ri s ni­šić­kog gro­blja. Gle­dam ih kad idem po­ne­ko­me na sa­ra­nu u Ni­ši­će. No­se gro­ba­ri pa­lu, ku­ča­ru, mo­ti­ku, jed­nu ma­cu na­krat­ko na­sa­đe­nu i po­du­gač­ko dri­lo.

Đe­ne­ral pr­vi, oni dru­gi za njim, ulje­go­še u avli­ju; na­rod im se raz­ma­če te pro­đo­še i pri­stu­pi­še Ser­da­re­vu gro­bu. Đe­ne­ral za­u­či­ni: »Do­bar dan, na­ro­de«, ali se ni s ki­me ne ru­ko­va. Pu­sto­po­lja­ni od­vra­ti­še kao iz jed­no­ga gr­la: »Do­bra ti sre­ća, Đe­ne­ra­le, i do­bro nam do­šo!« Śe­de Đe­ne­ral s prat­njom na ka­me­nu za­si­jek po­vi­še Gro­ba, a gro­ba­ri po­met­nu­še alat i po­vr­nu­še se te do­ni­je­še mr­tvač­ki ba­jun ka­kvo­ga pri­je ni­je­sam gle­dao! Bo­gom bi se za­kleo da je gra­đen od pi­tu­ra­ne ora­ko­vi­ne, al­ke za no­še­nje ne da su mje­de­ne, no re­kao bi zlat­ne. Uđe­lja­no br­šlja­no­vo li­šće u ora­ko­vi­nu, pu­ca oko ba­ju­na śaj­na ob­li­sta s re­sa­ma, a pre­li­va se is­pod za­klo­pa svi­le­ni po­krov, ne bi­jel, no ru­men! Ne­ma ozgor na ba­ju­nu da se vi­di kr­sta ni pe­to­kra­ke. Ni­je, va­la, ba­ju­nu i opre­mi ma­ne pa da će u nj le­ći đe­ne­ral Sve­to­zar ili Bla­žo Jo­va­no­vić! Po­met­nu­še rad­ni­ci ba­jun na ka­me­nu za­si­jek, Đe­ne­ral im da­de mot da poč­nu s ra­dom, dok uto­li­ko ni­če po­me­đu Đe­ne­ra­la i ba­ju­na Ri­sto Oči­nić. Ras­pu­vao br­ke, za­ba­či gla­vu kao da će ki­nu­ti, pa uobli glas:

– Do­bro do­šao, dru­že Đe­ne­ra­le, sa svom svo­jom prat­njom i z dru­ži­nom! Ne­ka je sre­tan tvoj do­la­zak na na­še Pu­sto­po­lje – oće, ako­bog­da – i ne­ka bu­de za­do­vi­jek po­no­šlji­vo va­še do­la­že­nje me­đu na­ma – daj, bo­že, da bu­de! Mi, bra­stvo Oči­ni­ća s Pu­sto­po­lja, oku­pi­li smo se ođe da­nas da te do­če­ka­mo i da vas po­zdra­vi­mo, i da ti do­ži­vot­no za­fa­li­mo što si opi­ja­čio Ba­ja Sta­ni­ši­ća, na­roc­ko­ga iz­ro­da i iz­daj­ni­ka! Ima­lo je okle va­ma do­ći, dru­že Đe­ne­ra­le, te si vi­đen i u po­gled i u ju­na­štvo, i u pa­met i u čo­e­stvo! Do­šlo ti je na đe­da ser­da­ra Šće­pa­na, ko­me smo Grob na Pu­sto­po­lje ču­va­li i sa­ču­va­li sto­ti­nu go­di­na! Ako vas ne za­glu­šam, dru­že Đe­ne­ra­le, ja bi vi re­kao une­ko­li­ko ko smo bi­li pri­je no smo se do­se­li­li, i okle smo se do­se­li­li. Nas je Sve­ti Pe­tar Ce­tinj­ski po­veo š Če­va ju­nač­ko­ga i ođe na­se­lio nase dvlje­sta go­di­na, i to z bla­go­slo­vom da bu­de­mo gla­va­ri i či­nov­ni­ci do­kle nas imad­ne! Na­še­mu pre­da­ku Aki­mu dao je bar­jak­tar­stvo, te mi ni­je­smo bar­jak iz ru­ka is­pu­šta­li dok je bi­lo či­na bar­jak­tar­sko­ga u Cr­nu Go­ru. Pri­zna­vao nas je i vla­di­ka Ra­de i knjaz Da­ni­lo i knjaz Ni­ko­la, sve se­dep to­ga bla­go­slo­va i to­ga bar­jak­tar­stva. Ni­je­su nas sa­mo pri­zna­va­li ne­na­rod­ni re­ži­mi i kra­lje­vi ko­ji su za­tva­ra­li ko­mu­ni­ste, kao što ste vi, i na­rod­ne pr­va­ke što su se bo­ri­li za prav­du i slo­bo­du na­še otadž­bi­ne! Pr­va­ke kao što si ti, Đe­ne­ra­le, i va­ša vr­sta! Se­dep na­še­ga nâma, knjaz Ni­ko­la je na­re­dio da se vaš đed ser­dar Šće­pan ne no­si z Du­ge u ju­nač­ku Mar­ko­vi­nu, no da se sa­ra­ni me­đu na­ma na ovo gro­blje. Car ju­na­ka je tvr­do vlje­ro­vao da će­mo Grob Ser­da­rev ču­va­ti i sa­ču­va­ti od sva­ke si­le pek­si­jan­ske. Lju­bo­vi­ći iz Ne­ve­si­nja šće­li su da mr­tvo­me Ser­da­ru po gro­bu po­če­pa­ju, ali kad su ču­li da je uko­pan me­đu na­ma na Pu­sto­po­lje, otri­ca­li su se od zle na­mlje­re. Kao što vi spo­me­nuh, dru­že Đe­ne­ra­le, Knjaz je na­re­dio da se Ser­dar uko­pa na Pu­sto­po­lje, a moj pran­đed, bar­jak­tar Akim, oda­brao mlje­sto đe će se uko­pa­ti. I ne sa­mo što je oda­brao no je Ser­da­ru, kao ju­na­ku i cr­no­gor­sko­me ple­me­ni­ku, da­ri­vao ovaj le­di­njak is­pred nas ko­ji je za se­be i za svo­je po­tom­stvo bio na­mi­je­nio! Pran­đed na­še mlje­sto ustu­pio, a mi smo se s ti­jem di­či­li. Mo­gu se za­kle­ti na sre­ću i na du­šu da ni­ko naš od ono­ga pa do da­na­šlje­ga da­na ni­je po­nio ža­o­vi­cu što je Ser­dar uko­pan na na­še mlje­sto! Če­ka­li smo sto­ti­nu go­di­na da uva­ti­mo ono što je na­še, i još bi­smo tri­sta če­ka­li brez gr­ke ri­je­či! Još ti jed­nom ne­za­bo­rav­na fa­la, dru­že Sve­to, što ste do­šli me­đu na­ma, i mo­lim te da sa svo­jom prat­njom uzmeš na usta za­lo­gaj lje­ba i ča­šu ra­ki­je iz mo­je ku­će. Ne­ka to bu­de za du­šu tvo­ga đe­da i mo­ga pran­đe­da, ko­ji mu je mlje­sto ustu­pio! Pri­mak­ni­te se i nek vi je pri­jat­no i uz­dra­vlje – oće, ako­bog­da! Smrt fa­ši­zmu – slo­bo­da na­ro­du! Ži­vio Drug Ti­to! Ži­vio Bla­žo Jo­va­no­vić! Ži­vio na­rod­ni đe­ne­ral drug Sve­to­zar Ra­do­je­vić!

Vik­nu­še Pu­sto­po­lja­ni po tri pu­ta »Ži­vio!« a Đe­ne­ral ode s prat­njom da se ča­šća­va pod bri­jes. Rad­ni­ci s ala­tom pri­vic­nu­še da ot­ko­pa­va­ju Ser­da­rev grob. Ja sam se pri­ma­kao da vi­đu ka­kav će Ser­dar iza­ći is­pod ze­mlje po­tlje sto­ti­nu go­di­na. Plje­sma plje­va da je Šće­pan Ra­do­jev bio ljuc­ka slo­ta, pa oću da vi­đu ima li što od to­ga.

Ma­ko­še gro­ba­ri plo­če i kri­o­ni­ce, a bljec­nu­še ko­sti ćar­ne i bi­je­le. Če­lja­đe­će ko­sti iz ba­ju­na su kma­ste i lo­ti­nja­ve, a iz ze­mlje či­ste i pać­ne. Ta­ko je to ne­što Bog od­re­dio da ljuc­koj ko­sti mi­ri­še ze­mlja de­be­li­ca i ni­šta dru­go! Ju­na­če moj, ko­li­ke su Ser­da­re­ve ko­sti! Do­ko­ljen­ski gnjat do­va­tio bi naj­vi­so­či­jem čo­vje­ku do ku­ka, ta­ko be­dre­nja­če, ta­ko do­la­kat­ne, ta­ko iz­na­dlakat­ne ko­sti – du­gač­ke su pro mlje­re. Re­bra se ukri­vi­la kao an­dža­ri i bi­stro do­ka­žu­ju da sr­cu u Ser­da­re­va pr­sa ni­je bi­lo ti­je­sno! Imao je Ser­dar zdra­ve zu­be, bi­ja­hu se pro­su­li iz vi­li­ca; oni plo­ča­ni – bi­je­le se ši­ro­ki ko­li­ko kre­me­nje cu­kra. Ośe­do­čih se da plje­sma o ser­da­ru Šće­pa­nu ni u što ni­je pre­će­ra­la! Ve­seo ti Đe­ne­ral pri Ser­da­ru! Sve­to­zar je kao pla­ni­na kad sta­ne spre­ma dru­gih lju­di, a kad bi stao spre­ma Šće­pa­na, spa­la bi mu ci­je­na.

Ne­ka sve to, no da vi­diš ču­da ve­li­ko­ga! Kad po­di­že gro­bar ču­tu­ru Ser­da­re­vu, ne­što u nju za­čan­dr­lja i za­zve­ča! Svi se zgle­da­smo, a gro­bar se ni­šta ne uži­ma, no muć­nu š ču­tu­rom de­sno i li­je­vo. Mu­ća on, a ču­je se da ne­što gvo­zde­no unu­tra zve­či i dža­ra­ka. On­da gro­bar po­gle­da, a po­gle­da­smo i mi te smo oko nje­ga, kad Ser­da­re­va lu­ba­nja šu­plja na vr vr­ca­to gla­ve! Šu­plja po­vi­še no što bi pri­ti­sla mu­ška un­ča. I što ti je ik­san ko­ji je na­vi­kao da nju­ši po tu­đim gro­bo­vi­ma: za­pe gro­bar pr­sti­ma te oškr­nu od lu­ba­nje đe je ona šu­plji­ca. Kos se la­ko pre­da­de, a okle ne­će kad je stâla pod ze­mlju go­to­vo sto­ti­nu go­di­na! Oškr­nu od one ko­sti, iz­vr­nu ču­tu­ru šu­plji­com na dlan, muć­nu š njo­me jed­nom–dva­put te is­pa­de tur­sko zr­no sin­džir­li­ja! Ja pri­je ta­kvo zr­nje ni­je­sam oči­ma gle­dao, sem što sam slu­šao da se u plje­sme spo­mi­nju: »Zgo­di­še ga dvi­je sin­džir­li­je, / đe pro­bi­še me­lem ne tre­bu­je.«

To ni­je jed­no zr­no, no dva po­ve­za­na sin­dži­rom od tri al­ki­ce. Sad pro­mi­sli ko­li­ko je bi­la tvr­da pu­sta gla­va ser­da­ra Šće­pa­na Ra­do­je­va iz Mar­ko­vi­ne! Zgo­di­le je dvi­je sin­džir­li­je, na jed­no je mlje­sto pro­bu­ši­le, ali na dru­gu stra­nu ni­je­su mo­gle pro­lo­mi­ti. I to ni­je­su iz da­le­ka do­le­će­le, no s je­le ze­le­ne pra­vo u Ser­da­rev cik! Ne mo­gle Ser­da­re­vu gla­vu da pro­bi­ju, a smio bih se kla­di­ti da bi pro­svr­dla­le onaj bri­jes kod Ser­da­re­va gro­ba! A ka­kvo je bi­lo tur­sko oruž­je mlje­ri po to­me da zr­nju ni sin­dži­ru ni­je mo­gla vla­ga ni rđa na­u­di­ti za sto­ti­nu go­di­na! Ta­ko ti je u sta­ri ze­man jed­no dru­go do­zi­va­lo: Ser­dar bio spre­ma tur­ske sin­džir­li­je, a tur­ska sin­džir­li­ja spre­ma Ser­da­ra i nje­go­ve su­vr­sti.

Gro­bar se za­ču­di okle je gla­va šu­plja na sa­mo­me sam­ca­to­me vru. »Kao da je Ser­dar ga­đan iz avi­jo­na«, po­šprd­nu se onaj će­di­ljak. Ja mu re­koh da ta­da avi­jo­na ni­je bi­lo, no je Ser­da­ra sni­ša­nio Tur­čin u cik s je­le ze­le­ne đe se bio uš­ča­pao. Još ne bi­ja­hu stru­li sr­maj­li ši­ri­ti ž dže­ma­da­na, i ne sa­mo ši­ri­ti, no se cr­ve­nja­še i dlan čo­ve dže­ma­dan­ske. Cr­ve­nja­še se, ali kad ga do­va­ti onaj gro­bar­ski ke­so­zub – pro­su se u pra­ši­nu. Po to­me mlje­ri ka­kva su bi­la sta­rin­ska ođe­la i čo­ve stam­bo­lij­ske. To su one čo­ve iz plje­sa­ma što su od sun­ca ru­me­ni­je i od vo­de cr­ve­ni­je!

Ta­man kad bi­ja­hu gro­ba­ri sku­pi­li Ser­da­re­ve ko­sti u je­dan bi­je­li ku­šin, vr­nu se š ča­sti Đe­ne­ral s prat­njom. Po­di­že će­su s ko­sti­ma, met­nu je u otvo­ren ba­jun, pa se sa­že te je po­lju­bi. Za Đe­ne­ra­lom po­lju­bi će­su s ko­sti­ma brat Đe­ne­ra­lov, a on­da po­lju­bi­še svi re­dom ko­li­ko ih je iza­šlo iz tri li­mu­zi­ne. Ona žen­ska ne šće da lju­bi Ser­da­ra u će­su, no se sa­mo ma­lo pre­klo­ni iz­vi­še ba­ju­na š će­som. To to­me sam za­klju­čio da je ona že­na jed­no­ga od dvo­ji­ce Ra­do­je­vi­ća. Pod za­rok im ni­je se­stra, da je se­stra po­lju­bi­la bi Ser­da­ra u će­su. Mo­ra­la bi po­lju­bi­ti đe­do­ve ko­sti pa da je do pod­ne uz­ra­sla, što­no se ka­že. Svo­ja krv ne pi­ta za go­spo­stvo, a što je tu­đe od kr­vi, tu­đe je i od sr­ca. Još ako je La­tin­ka, ču­dim se što se i pre­kla­nja­la vi­še će­se sa Ser­da­rem.

Po­tlje go­spo­de, na­va­li­še Pu­sto­po­lja­ni da ce­li­va­ju Ser­da­ra. Ka­kvo je to bi­lo co­ka­nje, ro­di­la te maj­ka! Ri­sto ski­nuo ka­pu, śaj­ka mu se će­la kao ogle­da­lo spre­ma vi­dov­dan­sko­ga sun­ca, sa­geo se pa lju­bi Ser­da­ra u će­su ne jed­nom no po tri pu­ta. Da ko bro­ji, i vi­še bi bi­lo! Kad ižlju­bi, ne iz­ma­če se od ono­ga ba­ju­na kao što se dru­gi iz­mi­ču, no se ukur­či vi­še Ser­da­ra kao da pri­ma sa­u­če­šća. Za Ri­stom dru­gi Pu­sto­po­lja­ni, bi­lo mu­ško, bi­lo žen­sko, pri­vic­li pa co­ka­ju onu će­su. Ilin­ka, Ri­sto­va se­stra, na­ži­ma­la je da pla­če, i uze­la pe­ro od ubrad­nog van­cu­le­ta pa uti­re oči. Na­smi­ja se onaj gro­bar što je va­dio sin­džir­li­ju iz Ser­da­re­ve lu­ba­nje, po­smi­je­va­la se i ona go­spo­đa. Oni Pu­sto­po­lja­ni te se ne ume­ću da pla­ču pre­ci­bri­li se u obraz, da ko­pa­ju ro­di­te­lja ne bi že­šće. Ja i dru­gi Ne­pu­sto­po­lja­ni ski­nu­li smo ka­pe z gla­va i pre­kr­sti­li se vi­še Ser­da­re­va ba­ju­na, ali ni­je­smo ga ce­li­va­li.

Kad vi­še ni­je bi­lo ni­ko­ga ni da se kr­sti ni da ce­li­va, Đe­ne­ral da­de mot gro­ba­ri­ma da za­klo­pe ba­jun. Za­klo­pi­še i od­ni­je­še me­đu se u auto, a Đe­ne­ral pro­go­vo­ri s ono­ga ka­me­no­ga ben­ta:

– Fa­la vi, dru­go­vi Pu­sto­po­lja­ni, ko­ji ste se oku­pi­li na ovo gro­blje da oda­te po­čas mo­me pre­da­ku ser­da­ru Šće­pa­nu Ra­do­je­vu iz Mar­ko­vi­ne! Fa­la vi, dru­go­vi, što ste mu vi i va­ši pre­da­ci sa­ču­va­li Grob sto­ti­nu go­di­na! Fa­la dru­gu na bi­ra­ni­jem ri­je­či­ma što je iz­go­vo­rio o mo­me pre­da­ku i o me­ne. Ni­je tre­ba­lo da­nas ođe da se spo­mi­nju mo­je rat­ne za­slu­ge, ali kad je i o to­me zbo­re­no, ne­ka vi je i za to mo­ja za­fal­nos! Po­seb­no vi mlo­go fa­la na do­če­ku ko­ji ste spre­mi­li me­ne, mo­joj prat­nji i mo­joj dru­ga­ri­ci, kao i dru­go­vi­ma iz Sre­za i Op­šti­ne. No mo­ram vi re­ći da ni­je tre­ba­lo da či­ni­te tro­ška da­nas ođe. Že­lja mi je da mi po­vlje­ru­je­te da nam ni­je žao bi­lo, me­ne i mo­joj bra­ći, da ča­sti­mo vas, ali ni­je­smo pred­vi­đe­li da će da­nas bi­ti oku­pa ođe. No, to me ne ču­di! Ja sam čuo od sta­rih lju­di da su Ba­nja­ni mlo­go ča­zbe­ni i da Pu­sto­po­lja­ni no­se pr­vljen­stvo u ča­zbe­nos i u sti­mu. I ja sam se u to mo­gao uvlje­ri­ti kad sam par­ti­zan­sku voj­sku vo­dio kroz Ba­nja­ne i kroz Pu­sto­po­lje. Me­đu va­ma ni­je tre­ba­lo či­nje­ti re­kvi­zi­ci­ju, no ste dra­go­volj­no da­va­li iz svo­jih to­ro­va i am­ba­ra. Ču­lo se na­da­le­ko za Ste­va­na Or­bo­vi­ća iz So­mi­ne ko­ji je iz svo­ga do­ma zgo­to­vio ru­čak za par­ti­zan­sku bri­ga­du. Nje­ga je sko­ro spo­me­nuo i drug Bla­žo Jo­va­no­vić, pred­śed­nik Cr­ne Go­re, kad je dr­žao go­vor na Ve­le­mlje. No sad bih, dra­gi Pu­sto­po­lja­ni, stio ne­što na­ro­či­to da ka­žem.

Drug ko­ji je go­vo­rio da je nje­gov pre­dak dao mlje­sto da se uko­pa moj pre­dak, po­mi­njao je kra­lja Ni­ko­lu i dru­ge vla­da­re cr­no­gor­ske. Sve to mo­re bi­ti isti­na što on ka­že, ali u na­še vri­je­me, kad smo zba­či­li Kra­lja i ne­na­rod­nu kli­ku, to ne­ma ni­ka­kvo­ga zna­ča­ja. Kra­lje­vi i knja­že­vi pi­ta­li su se i sa ze­mljom, i s na­ro­dom, i z gro­bo­vi­ma i sa sva­čim, a se­lja­ci i rad­ni­ci mo­ra­li su da slu­ša­ju nji­ho­va na­re­đe­nja i išći­le nji­jo­ve. E to­ga, dru­go­vi Pu­sto­po­lja­ni, vi­še ne­ma, i ja vi se s ovo­ga mlje­sta mo­gu za­kle­ti brez us­te­za­nja da to­ga ni­kad vi­še ne­će bi­ti dok odi Sun­ce ne­be­si­ma! Mi ne­će­mo vi­še slu­ša­ti šta su na­re­đi­va­li ne­na­rod­ni re­ži­mi i kra­lje­vi, no će­mo se upra­vlja­ti pre­ma svo­me mi­šlje­nju, ra­di­će­mo ka­ko drug Ti­to mi­sli da tre­ba, i ka­ko na­ša slav­na Ar­mi­ja za­po­vi­je­da. U smi­slu to­ga na­re­đu­jem da se u Grob ko­ji da­nas na­pu­šta moj pre­dak Šće­pan Ra­do­jev sa­ra­ni pr­vi mr­tac ko­ji se de­si u se­lo Pu­sto­po­lje. Ne­ću da se pi­ta da li je to umr­lo če­lja­de drug ili dru­ga­ri­ca, je li imu­ćan ili śe­ro­ma­šan, po­ti­če li od ser­dar­ske ili na­ja­mlič­ke ku­će, je li no­sio or­de­nje ili je ču­vao tu­đe ko­ze. Sa­mo ne bih do­pu­štao da se u Ser­da­rev grob sa­ra­ni ik­san ko­ji je no­sio ne­pri­ja­telj­sku pu­šku ovo­ga po­to­nje­ga ra­ta i sa­ra­đi­vao s oku­pa­to­rom kao na­rod­ni iz­daj­nik. Još jed­nom vi ka­žem: ne­ka drug ko­ji je dr­žao po­zdrav­ni go­vor opro­sti što ne­će mo­ći za­dr­ža­ti pr­vljen­stvo na Grob, osvem ako mu se ne na­đe iz ku­će pr­vi mr­tac s Pu­sto­po­lja. Na ovaj Grob ima pra­vo on kao i dru­gi Pu­sto­po­lja­ni što ima­ju. Ko­me se pr­vo do­go­di da mu se pre­sta­vi če­lja­de u ku­ću, ne­ka ga ođe ko­pa i sret­no mu bi­lo! Ser­dar i Bar­jak­tar ži­vlje­li su za se i za svoj va­kat, a mi ži­vi­mo da­nas za nas i za na­šu da­na­šnji­cu. Oće­mo da smo svi jed­na­ci kao ste­ga fi­še­ka, ne­će­mo se vi­še ra­zuzna­va­ti ni s ođe­lom ni s je­dže­kom, ni z gro­bom ni s ima­njem. Svi jed­na­ci i svi za jed­no! Pro­šlo je za­do­vi­jek vri­je­me kad smo se di­je­li­li na ga­zde i na­jam­ni­ke, na gla­va­re i na ra­ju. Pre­ga­zi­li smo Su­tje­sku i Ne­re­tvu da bu­de­mo jed­na­ci i bi­će­mo jed­na­ci! Pri­vic­ni­mo ži­vo­mr­tvi­ce da ob­no­vi­mo ovu ze­mlju ko­ju su ru­ši­li tu­đi­ni i do­ma­ći iz­daj­ni­ci, ra­di­mo kao da će bi­ti mir sto­ti­nu go­di­na, a spre­maj­mo se kao da će se uju­tro za­ra­ti­ti! Za­bo­ra­vljaj­mo na sta­re ne­prav­de i kre­ni­mo slo­žno u no­ve po­blje­de! Jo­pet vi ka­žem – ne­ka se u Grob mo­ga đe­da Šće­pa­na uko­pa pr­vi mr­tac s Pu­sto­po­lja, sa­mo pa­zi­te da to ne za­pa­ne na­rod­no­ga iz­daj­ni­ka iz po­to­nje­ga ra­ta. Za to ću pi­ta­ti, a ne za čin i za­slu­ge da­to­ga mr­ca. Još vi jed­nom fa­la na do­če­ku i sti­mi, fa­la vi i na do­bro vi se do­la­zi­lo! Ja bih že­lio da još du­go go­di­na osta­ne pra­zan Grob mo­ga pre­da­ka, a da vi ra­di­te sret­no i ve­se­lo u na­šoj dru­štve­noj za­jed­ni­ci. Smrt fa­ši­zmu – slo­bo­da na­ro­du! Ži­vlje­la Ko­mu­ni­stič­ka par­ti­ja Ju­go­sla­vi­je na če­lu sa dru­gom Ti­tom! Ži­vio mar­šal Ju­go­sla­vi­je, naš vo­lje­ni drug Ti­to!

*        *        *

Ne­ka Ser­da­re­va gro­ba i Đe­ne­ra­lo­va go­vo­ra, no da vi­di­mo ka­kvi se đa­vo­li po­že­ni­še na Pu­sto­polj­sko gro­blje.

Ä śe­de Đe­ne­ral s prat­njom u li­mu­zi­ne, ot­vr­ze da tu­ži Ilin­ka, se­stra Ri­sta Oči­ni­ća: u jed­ne ni­ti da tu­ži, a u dru­ge da to­va­ri i be­sti­ma­va. Ilin­ci je bi­lo pa­sa­lo pe­de­set go­di­na, ni­je se uda­va­la, a la­ko bi ti se bi­lo za­kle­ti da se na nju ni­je­su ga­će dri­je­ši­le. Ni­ko, bo­lan, ni­je smio pon­ta­ti na onu ažda­ju, pa da mu je po­lju­ma­ča ko­li­ko u pa­stu­va tro­go­ca! Ubio me Bog ako je Ilin­ci bio kra­ći gnjat no u ser­da­ra Šće­pa­na! Na­o­bla­či­la se ona žen­ska usov, a ne znaš je li ro­klji­vi­ja u se­lo ili u ku­ću. Na­bru­či, vo­da je od­ni­je­la, ne sa­mo te­be no i sva­ko­ga tvo­ga u tra­gu. Sit­ni­je joj je bi­lo za­ga­lan­ca­ti ko­tu­lu i plje­snu­ti se oza­di no dru­goj žen­skoj na­zva­ti čo­vje­ku do­bro­ju­tro. Ako joj se ko su­pro­ti­vi te je na­zo­ve usi­đe­li­com, Ilin­ka do­ra­ni kao Vla s ko­ca da se mo­gla uda­ti ne jed­nom, no se­da­mles pu­ta za tan­ko­lo­zo­vi­će i ne­so­je­vi­će. Ve­li, ra­di­ja je bi­la da sple­te si­je­de na očev upret no da ode u bra­stvo od ko­ga će se za­sti­đe­ti nje­zin rod bar­jak­tar­ski i gla­var­ski… No, što vi pri­čam, Ilin­ka opu­šti­la žder­ku, str­ca­ju joj su­ze iz oči, a da je naj­ško­lo­va­ni­ji čo­vjek uzeo la­pis i ar­ti­ju ne bi sti­gao ni de­ve­tu da uva­ti šta je sve pro­su­la kod Ser­da­re­va gro­ba. Ri­sto uva­ti gla­vu u ša­ke pod onaj bri­jes, mi ubeuti­li pa slu­ša­mo, a Ilin­ka ot­ki­va. Omlje­ra od ša­ke do lak­ta sva­ko­me ko pro­mi­šlja da mo­re brez svo­ga gr­di­la uko­pa­ti mr­ca u Ser­da­rev grob. Ona će, ve­li, Đe­do­vu sa­blju ski­nu­ti š či­vi­lu­ka te od­bra­ni­ti grob i čo­e­stvo njij­o­ve ku­će. To će uči­nje­ti ako joj brat ost­ane ska­me­njen kao što se pred Đe­ne­ra­la bio ska­me­nio. Naj­po­tlje je za­mo­li­la Ri­sta da se mu­ške­ta i da uva­ti grob ko­ji je njij­ov po bož­joj prav­di…

Ni đa­vo­li ne bi mo­gli pov­to­ri­ti sve što je Ilin­ka iždrv­nja­la na Pu­sto­polj­sko gro­blje. Ri­sto ni zbo­ri ni mo­zo­li, no se o ja­du svo­me za­ba­vio, a dru­gi Pu­sto­po­lja­ni iz­gle­da­ju ne­ko ova­ko, dru­gi ona­ko. Oni te ima­ju pri­lič­no če­lja­de za mr­ca blje­nu­li u obraz, a oni ko­ji­ma je zdra­va va­mi­li­ja če­pu­ka­ju s no­ge na no­gu. Po­koj­no­ga Si­ma Mi­lo­še­va bi­ja­še pod­u­zeo ra­tluk i gra­ci­ja. Za­su­ku­je br­ke i po­di­že ka­pu na če­lo jer mu je otac sa­tljao na­skroz od sip­nje. Va­la, da je bi­lo prav­de, tre­ba­lo je da Mi­loš bu­de pr­vi mr­tac na Pu­sto­po­lje! To bi­ja­še ik­ti­jar u glav­nje, žu­te ča­pre, a ču­ješ ga do pred ku­ću ko­li­ko ro­pi­će. Znao sam što su i ne­ki dru­gi Pu­sto­po­lja­ni blje­nu­li u obraz, ali ne mo­gah se avi­za­ti što je Du­šan Pren­tov ozi­dao kao ša­rov niz gre­du. Tr­lja ru­ke, a za­pla­mio se u obraz, ne­što ga vru­će pod­u­zi­ma. Sta­ja­še do me­ne po­koj­ni Vo­jin Lju­štić, te ga ja pri­u­pi­tah što se Du­šan ora­ti­sao kad ne­ma u ku­ću ni­ko­ga sta­ri­je­ga od se­be. Vo­jin mi šap­nu da Du­šan ima u Vr­ba­su stri­ca cam­pa­ta kao panj… S jed­nom ri­je­či, ko je po­gle­dao Pu­sto­po­lja­ne ko­ji su do­šli da is­pra­te Ser­da­ra mo­gao je sva­ko­ga iza­bra­ti ko­ji ima u ku­ću če­lja­de što je zdre­lo za mr­ca. Sva­ko­me je to pi­sa­lo na obra­zu, ako si umio pro­či­ta­ti.

Po­tlje se sva­što pri­ča­lo; ako je bi­la i de­ve­ta isti­na, tu je bi­lo do­sta bru­ke i ka­li­je­ža! Si­mo Mi­lo­šev je śu­tri dan zdu­ćio u Ko­na­vle da, kao či­ne, ra­di u La­ti­na na nad­ni­cu, a že­na mu zar­đa­vi­la i uva­ti­la lo­gu. Na je­dan kre­vet Mi­loš se za­cje­nju­je od za­du­ve, a na dru­gi Si­mo­va že­na bo­li bo­lu­je. Ta­ko ti Mi­lo­šu ni­je imao ko do­da­ti ni ča­šu vo­de, a ka­mo­li ga po­nu­di­ti i aju­ta­ti. I on bi ve­sel­nik ča­spri­je do­spio da mu ne pri­sko­či šćer. Uda­ta na­bli­zu­rak, u Pri­gra­di­nu, pa je do­tr­ča­va­la ju­trom i ve­če­rom da oca po­nu­di i okri­je­pi. Ne sa­mo što Mi­loš pre­kur­la, no mu šćer po­vr­nu ži­vot te se oštro­pi na no­ge i po­če iz­la­zi­ti do pred ku­ću. Ži­vio je po­tlje du­že no tri go­di­ne. Du­šan Pren­tov je zdi­mio u Voj­vo­di­nu da do­ve­de bo­le­sno­ga stri­ca od de­ve­de­set pa­sa­lo go­di­na. E kad oće da se ne­što za­i­na­di – oće! Če­teres i še­ste go­di­ne mo­rao si po­tro­ši­ti šes i vi­še če­la dok si s vo­zom oti­šao s Pu­sto­po­lja do u Vr­bas. Pre­śe­da­lo se iz vo­za u voz pr­vo na Hum, pa on­da u Sa­ra­je­vo, pa u Vin­kov­ce, pa u Vr­po­lje i Sta­ru Pa­zo­vu, pa u pi­zdu ma­te­ri­nu! Pa da te mi­li Bog sa­ču­va! Ja sam te go­di­ne išao u Vr­bas na ukop se­stri Mi­lu­ši, pa znam ka­ko mi je bi­lo. Ni­je­sam se mo­gao po­vr­nu­ti na pr­vi ka­rar za ne­đe­lju da­na, a bio sam ta­da i jak i zdrav u sve­mu. Du­ša­nov stric Ra­do­je iz­dr­ža to­li­ku dâlj i ne šće umri­je­ti! Čim se na­se­lio Ser­da­rev grob, ot­kr­ca­li su đe­da u Vr­bas i ja ne znam ko­li­ko je po­tlje po­ži­vio.

Ne­ka Gor­da­na Spa­so­je­va ute­kla je od pa­stor­ka na Klja­ko­vi­cu kod se­stre da se spa­si. Pre­pa­de se da joj pa­sto­rak ne tru­sne ne­što u za­i­ru, kao što je tru­snuo na­kvoj tet­ki oko či­je­ga se ima­nja po­tlje z bra­tom su­dio. Dvo­je–tro­je zlo­ži­vot­ne če­lja­di s Pu­sto­po­lja po­blje­glo je u Ni­šić­ku bol­ni­cu, i ni­je­su se otu­da vr­ta­li dok je bio pra­zan grob. No, jo­pet vi ka­žem, sva­što se pri­ča­lo, pa daj ti zna­di šta je od sve­ga to­ga bi­lo isti­na. Kad ne­što zuk­ne, to na­rod po­tlje ki­ti i na­do­da­va po svo­joj vo­lji. Za­vr­zi ti je­lu u pla­ni­nu, ima­će je ko sve­sti u se­lo! Da! A ko ti to zna, moj li­je­pi bra­te, šta bi se sve još po Pu­sto­po­lju de­ša­va­lo, šta bi se za­vr­zi­va­lo i na­do­da­va­lo da Vo­jin Lju­štić ne uči­ni ono što je uči­nio!

*        *        *

Pri­je sam vi po­me­nuo da su Oči­ni­ći, kad su se do­se­li­li iz Cr­ne Go­re, za­te­kli na Pu­sto­po­lje sa­mo tri ku­će. To su bi­li Lju­šti­ći. Što se Lju­šti­ći ni­je­su ra­se­li­li z dru­gim bra­stvi­ma ko­ja su se obes­tr­vi­la ne­kud u Sr­bi­ju – mo­gao bih sa­mo da na­ga­đam. Znao je po­koj­ni Pe­tar Ni­ko­lin i to da ras­tol­ma­či, ali ja ni­je­sam do­bro uva­tio Pe­tro­ve do­ka­ze.

Osta­le tri ku­će na Pu­sto­po­lje i do­če­ka­le Oči­ni­će. No ni­je­su za Lju­šti­će do­šli iz Cr­ne Go­re Oči­ni­ći, no naj­vi­ša be­do­va što ih je mo­gla stre­vi­ti. Do­šli go­lo­gu­zi s vi­še đe­ce no ko­za, pa svo­ju aku okre­nu­li na Lju­šti­će. Bu­pa­ju se u pr­si da ih je Sve­ti Pe­tar na­se­lio, do­ka­žu­ju ko su bi­li ta­mo okle su se do­se­li­li, jer ih ni­ko na Pu­sto­po­lje ne mo­re u laž uće­ra­ti. Sve što su dru­gi od njih či­nje­li, pre­po­če­li su Oči­ni­ći i okre­nu­li da či­ne od Lju­šti­ća. Sa­ču­vao te Go­spod Bog od go­spo­da­ra ko­ji je do ju­če bio na­ja­mlik! Lju­šti­ća tri ku­će, a Oči­ni­ća tri­des i tri! Ako ti je bi­lo mi­lo da do­znaš šta Oči­ni­ći mi­sle o Lju­šti­ći­ma tre­ba­lo je da za to upi­taš onu Ilin­ku što sam je spo­mi­njao, da upi­taš nju i nje­zi­nu su­vrs. Lju­šti­ći su gled­ni lju­di, i slat­ki za sva­ki rad, i raz­v­lje­ni u pa­met da sva­ta­ju ško­lu. Ali što za­lu­du! Ni­šta im se to ni­je pri­ma­lo, no su pred­u­zi­ma­li Oči­ni­ći sve mlje­re da ih đi­lak­nu s Pu­sto­po­lja. Ka­ko su goć ni­ca­li Lju­šti­ći na Pu­sto­po­lje, sla­na ih je jed­na­ko pa­li­la. Svi su Ba­nja­ni za­plje­va­li kad su do­šli pod kri­lo knja­za Ni­ko­le, a Lju­šti­ći su za­ku­ka­li za Tur­ci­ma kao za ro­đe­nom bra­ćom. Nji­ma su gr­đi Tur­ci do­šli na Pu­sto­po­lje no oni što su im ra­ni­je su­di­li. Ako je na­ra­sla uzo­ri­ta đe­voj­ka u Lju­šti­ća, Oči­ni­ći su joj ob­ra­di­li o obra­zu, ili za njom pro­su­li ri­je­či pa je mo­ra­la spa­nu­ti na udov­ca ili blje­ža­ti u Sr­bi­ju da se uda. Lju­šti­ća mo­mak ne­đe is­pro­si spre­ma se­be đe­voj­ku, a Oči­ni­ći i za njim pu­šti prôspu te se is­pr­o­še­ni­ca po­pi­šma­ni i vr­ni mla­do­že­nji pr­sten. Pri­ča se da su isti Oči­ni­ći uči­nje­li da Lju­štić ne ide u Knja­že­ve per­ja­ni­ke. Pri­mi­je­tio knjaz Ni­ko­la, kad je do­dio u Ba­nja­ne da či­ni sa­bor, mom­ka Lju­šti­ća kao vi­lu na­gor­ki­nju, pa re­kao da ga za­pi­šu u per­ja­ni­ke. Bar­jak­tar Oči­nić pri­stu­pi Knja­že­vom sku­tu pa ob­la­ži Lju­šti­ća. Knjaz on­da na­re­di da se Lju­štić ska­ši na per­ja­nič­ki spi­sak… Udu­go bi bi­lo pri­ča­ti kad bi­smo spo­mi­nja­li sve đe su Oči­ni­ći za­lo­mi­li Lju­šti­ći­ma. Čuo sam ja mlo­go o to­me da se kon­tre­sa, a vi­dio ni­je­sam ni­šta. Ko­li­ko čuo to­li­ko mi se­va­pa, a ko­li­ko vi­dio ono­li­ko mi gri­ja! Mlo­gi su se ču­di­li što Lju­šti­ći ne pre­go­še da na­pu­šte Pu­sto­po­lje i Oči­ni­će, ši­rok je bi­je­li svi­jet. I ja sam se isti to­me ču­dio. Ali oni ne šće­še, no su če­ka­li svo­ju uru. I da vi­di­te ka­ko su je do­če­ka­li.

*        *        *

Vo­jin Lju­štić bio je ru­kat čo­vjek mi­mo lju­de. Ni­je on pi­tao je li ka­men, ili gvo­žđe ili dr­vo, no je ru­ka­ma stva­rao što je s oči­ma vi­dio! Ni­je Vo­jin sa­mo pre­po­či­njao, no mu se sa­mo­me do­ka­ži­va­lo da na­či­ni ono što dru­gi ne umi­je. Ko­li­ko je Pu­sto­po­lja i se­la oko Pu­sto­po­lja, ni­je iz­no­še­no mr­ca brez ba­ju­na iz Vo­ji­no­vih ru­ka. Kad si mu dao do­bru šti­cu, ni­je iz nje­go­vih ru­ka iz­la­zio gr­đi ba­jun no onaj što ga do­ne­se đe­ne­ral Ra­do­je­vić da po­ne­se u nj Ser­da­ra. Kad stru­gu za­ti­sne tr­njem, po­zna­va­lo se da je is­pod Vo­ji­no­ve ru­ke. A po­ši­ti mla­će­vi­nom po­ja­tu, žđe­nu­ti li­snik, uobli­ti stog, ogr­nu­ti do­li­nu kr­to­le, po­će­ra­ti zid me­đe – ni­ko ni­je umio u na­še kra­je­ve kao Vo­jin što je umio. Ne­ka ra­lo i ja­ram, no dr­ža­li­cu od mo­ti­ke i ku­pu­snu sa­di­li­cu mo­gao si po­zna­ti da su Vo­ji­no­ve. Na Bi­leć­ku i Ni­šić­ku plja­cu pi­ta­lo se za Vo­ji­no­va ko­si­šta i sijen­ski alat. Lju­di su una­o­ko­lo zva­li Vo­ji­na da im sri­je­že ja­pi­ju, i ja sam ga zvao kad sam gra­dio ja­nji­lo. Kad se dru­gi maj­sto­ri ni­je­su mo­gli do­mi­sli­ti da za­če­pe gu­sti­je­ri­nu, Vo­jin se zvao. Od sva­šta je taj sret­ni do­ma­ćin znao su­tu­ku. Ne­ka ju­nac sta­ne da li­je­že u ora­nje, Vo­jin ga je do­vo­dio u bra­zdu. S na­ov­dan oda do­vo­di­li su Vo­ji­nu ma­ni­ta pa­stu­va da ga pot­ku­je i uta­lu­mi. S jed­nom ri­je­či, Vo­jin je bijo na­roc­ka na­va­ka – vi­še je dru­gi­jem no se­bi ko­ri­stio.

Kao što sam vi spo­me­nuo, bi­ja­še Vo­jin do­šao na Pu­sto­polj­sko gro­blje da gle­da ka­ko se ot­ko­pa­va Ser­da­rev grob. Sta­ja­li smo je­dan spo­red dru­go­ga dok su gro­ba­ri ku­pi­li Ser­da­ro­ve ko­sti. Bi­ja­še ga za­in­te­re­so­va­lo tur­sko zr­no sin­džir­li­ja, te ga je uzi­mao u ru­ke i za­vi­ri­vao. Gle­dao je i za­pi­njao zu­bom da vi­di je li gvo­žđe ili olo­vo. Ve­li da je zr­nje olov­no, a sin­džir­čić od če­li­ka. Kad su gro­ba­ri za­vr­ši­li po­sao, Vo­jin je sa­šao u Grob i na­šao dvi­je–tri sit­ne ko­šči­ce ne­po­ku­plje­ne. Otro ih je s rup­cem iz dže­pa i pri­dru­žio ih ko­sti­ma u će­su… Stio sam da vi ka­žem ovo: Vo­jin i kad spa­va ni­je dan­gu­bio, jed­na­ko je či­nio ko­ris na tvo­me i na svo­me ima­nju.

Ni­je Vo­jin to­ga da­na ostao na Pu­sto­polj­sko gro­blje ko­li­ko sam ja ostao, no je ra­ni­je oti­šao. Kad se Ilin­ka us­ko­pi­šti­la da ru­ži i su­je, Vo­jin se us­ko­me­ša i pro­mi­je­ni u obraz. Ba­či za­ždi­ven ci­gar iz ru­ke, pa sa­vi dru­gi i pri­pa­li. Ali ne po­te­že ni dva di­ma, no jo­pet ba­či dru­gi kao i pr­vi. On­da me po­gle­da, kao ma­lo se osmlje­nu, i brez ri­je­či ode iz cr­kov­ne avli­je. Me­ne ta­da ni­šta ni­je bi­lo neo­bič­no što Vo­jin ode naj­pr­vi, znao sam da on va­zda ita na ra­bo­tu svo­ju ili tu­đu. Tek ću se ja ka­sni­je pri­śe­ti­ti da je ne­ka­ko na­pre­ši­to oti­šao s ono­ga ben­ta, a ta­da, ka­žem, ni­je­sam ni slu­tio da Vo­jin što neo­bič­no pro­mi­šlja.

Ne po­me­nuh vi da je Vo­jin imao va­mi­lju od za­vi­da. Naj­sta­ri­ji sin oti­šao da stu­di­ra u Be­o­grad, a dvo­ji­ca mla­đih uče – je­dan na Ve­le­mlje, dru­gi u Ni­ši­će. Ško­la sva­ko­me ide za ru­kom, kao što je Lju­šti­ći­ma va­zda išla. Išla je Lju­šti­ći­ma ško­la, ali svi nji­o­vi ko­ji su iz­u­či­li ni­je­su se me­ća­ni­li u na­še kra­je­ve, no su se oti­ski­va­li u Bo­snu i Sr­bi­ju. U Vo­ji­na bi­ja­hu dvi­je šće­ri udad­be­ni­ce, da su či­je dru­go no lju­štić­ke, oko njih bi se po­gra­bi­li ko­li­ko su gled­ne i va­lja­ne. E, jes ču­do ve­li­ko! Ču­do je ve­li­ko u to­me što su svi Ba­nja­ni pre­po­če­li od Pu­sto­po­lja da kr­pa­ju Lju­šti­će. Evo šta ja pri­čam no­ćas me­đu va­ma, a gro­ba mi u ko­ji ću, ne bi mi bi­lo pra­vo da su mi se si­no­vi po­že­ni­li od Lju­šti­ća, ni da mi se šćer uda­la u njij­o­vo bra­stvo. A što ne bi, ja vi ne umi­jem ka­za­ti, ta­ko je to ne­ka­ko uj­du­ri­sao Bog ili đa­vo! Či­ni mi se vi­še apat­njak iz gre­da no Sa­va­ot! Že­ni­li su se, bo­lan, Ba­nja­ni i vr­ljom i dr­ljom, i ga­zi­ba­rom i pod­lje­pu­šom, a pać­ni­ce i lje­po­ti­ce iz bra­stva Lju­šti­ća spa­da­le su na udov­ce i sta­nji­va­le se niz du­bo­ku Er­ce­go­vi­nu i Pri­mor­je. Uda­va­li su isti Ba­nja­ni šće­ri i za ci­gu­ze i te­me­ru­te, dok su lju­štič­ki sva­to­vi či­nje­li po tri ko­na­ka dok do­ve­du đe­voj­ku. Jo­pet vi ka­žem, ne mo­re bi­ti da je to Bog ta­ko od­re­dio, no na­kva an­đa­ma ko­ja ik­sa­nu vrat lo­mi.

Eto, ja sam vi une­ko­li­ko opri­čao ka­kav bi­ja­še Vo­jin Lju­štić i nje­go­va va­mi­lja, a sad da vi­di­te šta je Vo­jin uči­nio.

Đe­ne­ral Ra­do­je­vić od­nio je Ser­da­ra na Vi­dov dan če­ters i še­ste go­di­ne, a ovo što je Vo­jin uči­nio od­i­gra­lo se na Pan­ta­li­jev dan isto­ga lje­ta. Svi Pu­sto­po­lja­ni sla­ve Sve­to­ga Pan­ta­li­ju, to im je pri­slu­ga. Jes im pri­slu­ga, ali oni su ga sla­vi­li ni­šta ma­nje no Sve­to­ga Aran­đe­la Mi­ha­i­la što im je kr­sna sla­va. Dru­gi Ba­nja­ni is­pra­ća­li su pri­slu­gu sa svi­je­ćom i z bo­lji­jem ruč­kom za do­ma­ću če­ljad, a Pu­sto­po­lja­ni su šće­li da se s nji­o­vi­jem Pan­ta­li­jom uz­ne­su mi­mo osta­le. Šća­še Ilin­ka, ko­ju vi spo­mi­njem vi­še pu­ta, da se na­glas fa­li ka­ko ni­ko u Ba­nja­ne ne­ma dvi­je sla­ve osvem Cr­no­go­ra­ca na Pu­sto­po­lje… Na Pan­ta­li­jev dan o ko­me vi pri­čam bi­jah oti­šao na pi­će u Za­ri­ja Oči­ni­ća, s ko­jim mo­ja ku­ća ima i vljen­ča­na i kr­šte­na kum­stva. – Ne po­me­nuh vi da je od­ma po­tlje ra­ta sve brez raz­li­ke i sla­vi­lo, i vljen­ča­va­lo i kr­šća­va­lo. Tek će doc­ni­je vlas oću­šnu­ti cr­kvu i po­po­ve. – Pan­ta­li­jev dan ne bi­ja­še vruć kao što on umi­je da bu­de. Vi­še oblač­no no ve­dro, i po­ma­lo stru­ji ari­ja. Bi­ja­še nas se­dam–osam zva­ni­ca u ku­ma Za­ri­je. Ta­man se di­gli u Sla­vu bož­ju, kad jek­nu zvo­no s Pu­sto­polj­ske cr­kve. Bi­je zvo­no u jed­nu ban­du! – Mo­re bi­ti da vi mla­đi ne zna­te ka­ko zvo­ne cr­kov­na zvo­na. Kad bi­je u jed­nu ban­du, ogla­ša­va da je ne­ko umro, a kad uda­ra u ob­lje, zna­či da je pri­čes, slu­žba bož­ja ili ka­kav kru­pan do­ga­đaj. – Is­tr­ča­smo iz ku­će, a is­tr­ča­va­ju i iz dru­gih ku­ća. Za­se­o­ci su ob­i­gra­li Pu­sto­polj­sku va­lu pa is­pred jed­ne ku­će mo­reš vi­đe­ti sva­ku dru­gu. Is­tr­ča­va na­rod iz ku­ća, a zvo­no ne pa­ti­še, no je­ca u jed­nu ban­du. Pre­sta­de zvo­no da ku­ca, a is­ko­či čo­vjek na onaj ka­me­ni bent po­vi­še Ser­da­re­va gro­ba. Is­ko­či i za­ko­svi­te­za:

– Oooo, Pu­sto­po­lja­a­a­ni­ii, do­đi­te kod cr­kve da vi­di­te što pri­je vi­đe­li ni­je­ste! Br­žaj­te da ču­je­te i vi­di­te ono što ni­je­ste ču­li ni vi­đe­li!

Is­pu­ste­ka to što ste ču­li, ne­sta­de ga s ono­ga ben­ta, jo­pet jek­nu zvo­no. Ali sa­da ne uda­ra u jed­nu ban­du, no u ob­lje. Moj so­ko­le, da je ko­me bi­lo sta­ti pa gle­da­ti šta či­ni na­rod! Sve le­ti niz Pu­sto­polj­sku va­lu, ne znaš je li br­že mla­do ili sta­ro. Sit­na đe­ca pla­ču što ih sta­ri­ji ne če­ka­ju, a usr­nu­le va­ške is­pred sva­či­je ku­će. Ko­li­ko ûči Pust­po­lje, bi se Bo­gom za­kleo da je na­stu­pi­la rat­na blje­ža­ni­ja! Ku­ća po­koj­no­ga ku­ma Za­ri­ja po­naj­bliža je cr­kvi, te mi pr­vi sti­go­smo pred avli­ju cr­kov­nu. Po­gle­daj, kad Vo­jim Lju­štić po­te­že sin­džir od cr­kov­nog zvo­na. E, ta­da me­ne tek­nu da smo do­tr­ča­li na ne­ka­kvo ve­li­ko zlo. Do­đe mi pred oči ka­ko se Vo­jin mi­je­nja u obraz i na­pre­ši­to na­pu­šta isto ovo gro­blje dok je Ilin­ka be­sti­ma­va­la ži­ve i mr­tve i zbo­ri­la bra­tu Ri­stu da se mu­ške­ta ako mi­sli da za nji­jo­vu ku­ću sa­ču­va Ser­da­rev grob. Oće­mo da ula­zi­mo u cr­kov­ni śen, ali Vo­jin pu­šti zvo­no, pa u tri kro­ka do­sko­či do bri­je­sta, ski­de pu­šku z gra­ne i is­ko­či na ka­me­nu za­si­jek po­vi­še Ser­da­re­va gro­ba. Vi­di se da pu­ška ni­je lo­vi­ca no kra­gu­je­vač­ki ka­ra­bin; žu­ti mu se kun­dak i śaj­ka ci­jev spre­ma sun­ca kao da je ju­če is­pod če­ki­ća. Okre­nu Vo­jin pu­šku u nas, na­će­ra fi­šek u ci­jev pa osu:

– Ne­ka mi se ne pri­mi­če onaj ko­me ni­je mi­lo da po­gi­ne! Stoj­te đe ste i šče­kaj­te ove što tr­če kao na ka­stig, a bi­će ve­li­ki ka­stig, ako­bog­da! Opro­sti­te mi Ne­pu­sto­po­lja­ni ko­ji ste do­šli na pi­će, a mo­lim i sve­to­ga Pan­ta­li­ju da mi opro­sti što ovo či­nim na nje­gov dan. Za ovo što ću uči­nje­ti se­dep­ni­ci su Pu­sto­po­lja­ni, pu­sti gla­si za nji­ma osta­ja­li da­bog­da! E, pa, sad čuj­te me Pu­sto­po­lja­ni, kad ste se oku­pi­li!

Bij­hu se pri­ku­pi­li Pu­to­po­lja­ni i zva­ni­ce, a vi­di se da tr­če i iz ku­ća što mr­gi­njaju s Pu­sto­po­ljem. Oku­pi se grd­ni na­rod, ko­li­ko naj­vi­ši spro­vod ko­ji se tu mo­re vi­đe­ti. Sve se uti­ša­lo, sa­mo mo­reš ču­ti da ka­šlju i di­ja­ju oni te su va­o­sni u pr­si. Vo­jin okre­nuo pu­šku u nas, a trep­ti s one za­si­je­ci u no­vo ođe­lo kao da je kre­nuo u sva­to­ve. Cr­no­gor­ska ka­pa na gla­vu, cr­ve­ni mu se dže­ma­dan, u bi­je­loj ko­šu­lji, na nj svit­ne di­mi­je i do­ko­lje­ni­ce. Ni­kad pri­je ni­je­sam vi­dio tako ođe­ve­na Vo­ji­na. Na Vi­dov dan, kad su pre­no­si­li Ser­da­ra, iz­gle­da­še kao da je kre­nuo na ra­bo­tu. Opran i pa­ćan, ali na nje­mu vi­še ve­do i okr­plje­no no no­vo… No, da vi­di­te šta da­lje zbo­ri Vo­jin:

– E, pa, sad čuj­te me, Pu­sto­po­lja­ni, kad ste se pri­ku­pi­li! Čuj­te šta vi po­ru­ču­je Vo­jin Lju­štić na nje­go­vu po­to­nju uru! No, još vi jed­nom pri­tvr­đu­jem pri­je ne­go poč­nem da zbo­rim! Ko­ji se goć po­še­ne s to­ga mlje­sta đe sto­ji dok ja iz­go­va­ram ovo te sam na­mi­slio, sr­ce ću mu iz­gor­je­ti, pre­va­ri­ti ne­ću! Ako me ga­ra­bin sla­že jed­nom, ne­će dru­gom ili tre­ćom odi­sta. Po­la­ko­mi­li ste se Pu­sto­po­lja­ni na Ser­da­rev grob, kao što ste se va­zda la­ko­mi­li na sve što ste na­ma Lju­šti­ći­ma mo­gli ote­ti i pri­svo­ji­ti! Vi ste se na­mlo­ži­li, za dvlje­sta go­di­na ot­ko ste se do­se­li­li, kao ze­če­vi, a mi ka­ko on­da, ta­ko i da­nas – osta­je­mo na tri ku­će. Ko nam goć pri­ra­ste od sre­će i na­pret­ka, mo­ra se oti­snu­ti u bi­je­li svi­jet, jer zna da mu me­đu va­ma i s va­ma op­stan­ka ne­ma. Zar nam ne ote­ste per­ja­ni­štvo kad nam ga je na­mi­je­nio knjaz Ni­ko­la? Zar nam ne sku­di­ste đe­ti­ća kad je bio iza­bran da ide u ško­lu na dr­žav­ni tro­šak? Ode vaš ko­ji ni­je mo­gao ni do­zva­ti na­še­ga u raz­vi­će i pa­met!. Zar nam ne ob­laj­ste La­za­ra da je po­krao če­le u Smr­du­šu, a Bog nam je śe­dok da ste ih po­kra­li vi! Ko­li­ko nam po­šte­ni­je đe­vo­ja­ka za ovih dvlje­sto go­di­na ni­je­ste sku­di­li, to­li­ko vi pu­ta Bog u sve po­mo­gao! Na­še je bi­lo Pu­sto­po­lje pri­je no ste do­pr­tlja­li š Če­va, a vi nas šće­ra­ste u ovu ba­ru is­pod cr­kve da spu­šta­mo mr­ce u vo­du i da se pre­go­ni­mo sa zmi­ja­ma kad sa­ra­nju­je­mo če­lja­de! Sva­ki čin i or­den ko­ji smo mi za­mi­ri­ta­li vi ste od­ni­je­li! Sva­ka vlas ko­ja je na­la­zi­la va­ma je da­va­la bi­lje­ge i me­da­lje! A ka­ko ste sva­koj vla­sti i dr­ža­vi bi­li vljer­ni, ona­ko vi Bog po­mo­gao! Kra­lju ste se Ni­ko­li uvla­či­li u gu­zi­cu dok ste ga la­ga­li da ste mu vljer­ni, a po­tlje kre­nu­ste u kon­tra­ko­mi­te! Ko po­stro­ji sto­ti­nu Ba­nja­na da ih ša­ma­ra kao ma­lu đe­cu, kad ni­je­su šće­li oda­ti ko­mi­te, no vaš so­je­vić! Ko do­če­ka pr­vi Ta­li­ja­ne na Vra­nja Pri­so­ja če­ters i pr­ve godi­ne i po­zdra­vi ih kao oslo­bo­di­o­ce? Vaš gla­var, vaš ku­ćić i odža­ko­vić! Vi ste se i me­đu se va­zda sa­ti­ra­li, ali se sa­tri­je­ti ne mo­ga­ste za­to što ste u sve­mu jed­na­ci! Šta je­dan dru­go­me mi­sli­te, to dao Bog i te­bi i nje­mu! Sva­ki bi se od vas ro­đe­ne maj­ke od­re­kao da se pri­dvo­ri vla­sti! Tram­pi­li bi­ste za pr­vljen­stvo i oče­ve ko­sti iz gro­ba! Ako je kad me­đu va­ma blje­snu­lo ju­na­štva i čo­e­stva, to je do­šlo od­ne­kle pro maj­ke, a ne iz va­še pro­kle­te kr­vi!

On­da je Vo­ji­nu bi­lo ma­lo da ka­že ovo što ste ču­li, no po­če po­je­di­nač­no da se obra­ća Pu­sto­po­lja­ni­ma. Skr­kli se mi kao ov­ce u ti­je­san tor, a Vo­jin pro­zi­vlje jed­no­ga po jed­no­ga Pu­sto­po­lja­ni­na. Jed­no­me ka­že da mu je đed bio švap­ski špi­jun; dru­go­me – da mu je maj­ka s vljen­ča­nim ku­mom ro­di­la ko­pi­le; tre­će­mu – da mu je otac po­blje­gao sa Ska­dra te su za njim đe­ca ga­đa­la kr­ka­la­ma i plje­va­la: »Što ne osta u boj lju­ti, ko­nju žu­ti!« Po­me­nu Vo­jin mlo­go pu­sto­polj­ske ile i gu­be za ko­je mi Ne­pu­sto­po­lja­ni ni­je­smo zna­li. Ka­že to­me i to­me Oči­ni­ću da mu je otac pr­vo­ga ra­ta ti­snuo pu­šku u po­ja­tu Lju­šti­ća ne bi li je na­šli Šva­bi kad pre­tre­sa­ju. A đe su na­šli kri­ve­no oruž­je, tu su ku­ću tr­nom za­tvo­ri­li. Ka­že Vo­jin da je bož­ja prav­da sméla Šva­be da pu­šku ne na­đu, a okre­nu­la ih na Oči­ni­ća ko­ji je pu­šku ti­snuo, te mu tri si­na mu­ške­ta­li! To se sve­ti­la Austri­ja za ublje­no­ga sol­da­ta na Pu­sto­po­lje. Jed­no­ga Oči­ni­ća pro­zva Vo­jin po ime­nu pa ga pi­ta le­ži li još sa sna­om, kao što su to blu­stvo či­nje­li svi nje­go­vi u tra­gu. Pri­ču­ja­li smo i mi da se u jed­noj pu­sto­polj­skoj ku­ći ne pi­ta ko ti je že­na, a ko snâ, no se pri­mi­češ jed­noj kao i dru­goj, ti bra­to­voj že­ni, a brat tvo­joj. Ka­žem, o to­me se zuc­ka­lo, a Vo­jin to ob­na­ro­do­va pred svom ma­som. Ni­je­smo va­la zna­li ni da je jed­no­ga Pu­sto­po­lja­ni­na gr­adio Tur­čin is­pod Še­o­vi­ća gla­vi­ce, đe mu je maj­ka god­i­la ži­to u mlin da se me­lje. I to od Vo­ji­na sa­zna­do­smo! Naj­po­tlje Vo­jin na­bro­ji svu ko­pi­lad ko­ju su Pu­sto­po­lja­ni gra­di­li me­đu se, te ta­ko neki pro­mi­je­niše oca iz­ne­na­da. Po­me­nu i ne­ko­li­ka grd­na kri­vo­klet­stva ko­ja su či­nje­li. Ka­za po­i­me­ni­ce dvo­ji­cu ko­ji su se kri­vo za­kle­li na krs i iko­nu da je Lju­štić po­te­gao le­vor na bar­jak­ta­ra Oči­ni­ća. A to ni­je bi­la isti­na, no je re­če­ni Lju­štić is­tu­me­zao Oči­ni­ća kad mu je isti Oči­nić na­či­nio di­je­te u šćer. Iz­me­rao Bar­jak­ta­ru re­bra, a Bar­jak­tar na­šao kri­vo­klet­ni­ke, te sud na Ce­ti­nje pre­su­di Lju­šti­ća na tav­ni­cu Gr­mo­žu­ra, đe se le­gu gu­je i ja­kre­pi. Otu­da Lju­štić ni­je ko­sti do­no­sio!

Da vi skra­tim pri­ču. Či­ni mi se da ne bih mo­gao pov­to­ri­ti od sad pa dok sva­ne da sam za­pam­tio sve što je Vo­jin iz­go­vo­rio s ono­ga ben­ta. Pri­pi­ri­la si­dža ne­be­ska u cik mo­žda­ni, pe­ca­ju nas oba­di ko­li­ko str­šlje­no­vi, zi­je­va ti ga­ra­bin­ska ci­jev pred oči, ne smi­ješ se ni po­če­ša­ti! A da te mi­li Bog sa­ču­va! I na­ma sa stra­ne bi­lo je tu mlo­go ja­da, a tek ka­ko je Pu­sto­po­lja­ni­ma! Či­nje­lo mi se ta­da, a či­ni mi se i no­ćas: ne­ka je pro­sto fi­še­ku ko­ji bi se na me po­tro­šio pri­je no bih čuo o se­be i o svo­jim pre­da­ci­ma ono što je re­kao Vo­jin Pu­sto­po­lja­ni­ma. Po­tlje sam mlo­go pu­ta mi­slio mo­re li sve bi­ti isti­na što je Vo­jin ka­zao. Zna­li smo mi da Pu­sto­po­lja­ni ima­ju mlo­go ma­će, kao što je i svi dru­gi une­ko­li­ko ima­ju, ali da su to­li­ko ila­vi i gu­ba­vi, ni­je­smo vlje­ro­va­li! Da ni­je­su Vo­ji­na či­ta­li lju­di kao čo­vje­ka tvr­da na ri­ječ, i tvr­da kao di­jo­mant ni ja mu ne bih sve po­vlje­ro­vao… No Vo­jin ti je ova­ko na­sta­vio i za­vr­šio:

– I sad, Pu­sto­po­lja­ni, oće­te na la­žu da ot­me­te Grob ser­da­ra Šće­pa­na. Grd­no ste se pre­va­ri­li, oće­te, kam da vi je u vi­li­ce! Ka­ko se ba­rem da­nas ne za­sti­đe­ste pred ku­mo­vi­ma i pri­ja­te­lji­ma ko­ji ovo slu­ša­ju! Vi­di­te li Si­mo­ve ne­vlje­ste ka­ko je do­i­gra­la kao dvi­zi­ca ov­ča, a ni­je la­di­la lo­gu od Vi­do­va dne! Si­mo se iz­ma­kao u Ko­na­vle, že­na mu se ume­lu­ni­la da je bo­le­sna, a onaj ik­ti­jar ska­pa­va od gla­di i že­đe na upret. Mo­le Si­mo i ne­vlje­sta Bo­ga da Mi­loš opi­ja­či pa da ga sa­ra­ne u Ser­da­rev grob, i uva­te pr­vljen­stvo kod ove cr­kve. No ti, ne­vlje­sta Si­mo­va, ni­je­si kri­va, ti si od po­šte­no­ga ro­da, a na pa­śa­luk te na­u­či­lo oči­nić­ko čo­e­stvo! Ti si, Du­ša­ne, po­te­gao u Vr­bas da do­ve­deš stri­ca, re­kao si pa­nja­tu, da si ga po­že­lio ti i tvo­ja va­mi­lja. Ka­ko si stri­cu isti­nu ka­zao, ona­ko ti čo­e­stvo re­u­ši­lo! Ob­la­ziš li, Va­si­lju, ma­ći­ju što je po­blje­gla kod se­stre na Klja­ko­vi­cu da joj ne tru­sneš ne­što u je­džek kao što si tru­snuo onoj tet­ki oko či­jeg se ima­nja su­diš z bra­tom? A ti, Ri­sto Oči­ni­ću, ka­ko si da­nas, so­ko­le si­vi, bar­jak­ta­ro­vi­ću, ku­ći­ću i odža­ko­vi­ću? Da­nu re­ci Ilin­ci da iz­de­kla­mu­je ko su Lju­šti­ći i ka­kvi su, da iz­de­kla­mu­je ono na što ste je svi tu­tu­ka­li! Ogla­si­li ste da vi je Sve­ti Pe­tar Ce­tinj­ski dao bla­go­slov da bu­de­te u sve­mu pr­vi na Pu­sto­po­lje. I bi­li ste u sve­mu pr­vi osvem u čo­e­stvo! La­ga­li ste sva­ko­ga ka­ko je knjaz Ni­ko­la na­re­dio da se ser­dar Šće­pan uko­pa na ovo gro­blje. A Bog i lju­di zna­ju da su Ser­da­ra Mar­ko­vlja­ni uko­pa­li se­dep to­ga što ni­je­su ima­li jâči da ljuc­ku slo­tu u Mar­ko­vi­nu do­se­ka­ju. Sa­mo su pe­to­ri­ca Mar­ko­vlja­na no­si­li mr­tvo­ga Ser­da­ra: jed­no­me je ru­ka iza ša­ke bi­la ośe­če­na, a na svoj pe­to­ri­ci bi­lo je pro tri­des ra­na! Ra­nje­ni­ci su je­dva ži­vi ra­nje­no­ga Ser­da­ra do na Pu­sto­po­lje do­se­ka­li i tu ga uko­pa­li. Ti se, Ri­sto, fa­liš pred Đe­ne­ra­lom da je tvoj đed Akim da­ri­vao mr­tvo­me Ser­da­ru svoj grob, kao da ste iz Cr­ne Go­re do­ni­je­li i ovu le­di­nu i ovo gr­o­blje! Vi ste la­ga­li ot­ko vas je Bog stvo­rio, pa si stio da sla­žeš i đe­ne­ra­la Sve­to­za­ra Ra­do­je­vi­ća. Stio si, ali ti je ostao šu­palj nos do oči! Mi­slio si da ćeš ga ku­pi­ti s pe­če­ni­jem mr­ljav­če­tom, a on te pro­či­tao ko si i oda­srao te kao naj­po­to­nju džo­ru! Ne da­de Đe­ne­ral da mu umi­liš u gu­zi­cu ka­ko ste se ti i svak tvoj uvla­či­li sva­koj vla­sti! Ti si, Ri­sto, kr­ma­u­kao s ovo­ga ben­ta da je va­še pra­vo na Ser­da­rev grob, ali iz­gle­da da te Đe­ne­ral slu­šao ko­li­ko i mu­lu uz ićin­di­ju! Đe­ne­ral je pre­su­dio da će se u ovaj grob uko­pa­ti pr­vi mr­tac s Pu­sto­po­lja, i vi­đe­će­te da će ta­ko bi­ti! Da se uko­pa i da mu to ukop­no mlje­sto osta­ne po­tom­stvu za­do­vi­jek. Vi ste, Oči­ni­ći, do­ka­ži­va­li ka­ko je Ma­to Glu­šac pro­ro­ko­vao da će se Lju­šti­ći va­zda ko­pa­ti u ba­ru đe se ko­pa­mo, a vi va­zda is­pred cr­kve. E, mo­gu vi re­ći da je me­ne sko­ri­ce do­šao isti Ma­to na san i re­kao da je do­šla ura da blje­ži­mo iz one ra­pe đe ste nas do da­nas u mr­tve i ži­ve sa­ra­nji­va­li! A sad zbo­gom, Pu­sto­po­lja­ni, ču­li ste ko ste i ka­kvi ste, pa se pre­ma to­me una­pre­dak rav­naj­te! Ka­ko sam da­nas s ovo­ga mlje­sta isti­nu zbo­rio, ona­ko mi ima­la kud du­ša na taj svi­jet, i ona­ko osta­lo od me­ne tra­ga! Ja ću se uko­pa­ti u ovaj Ser­da­rev grob i to da­nas, zar ne vi­di­te da ste mi do­šli na sa­ra­nu? Fa­la vi ne­za­bo­rav­na što ste se ta­ko ma­sov­no oku­pi­li! Je­ste li mo­gli i sni­va­ti da će­te jed­no­me Lju­šti­ću do­ći u to­li­ko­me bro­ju na spro­vod? I još vi ovo na svo­ju sa­mrt­nu uru ka­žem: šta smo mi za­mi­ri­ta­li spre­ma vas i vi spre­ma nas – to Bog na­mi­rio i va­ma i na­ma! I zbo­gom, Pu­sto­po­lja­ni!

Ni­je ni­ko ni uz­dah­nuo dok je Vo­jin zbo­rio. Ni Ilin­ka ni­je bi­je­lje­la zu­ba, to je bi­lo pr­vom u nje­zi­no pe­de­set go­di­na da je ne­ko­me pre­šu­će­la ri­je­či. Iz­gle­da da je strâ i sip­nju umi­rio, te ni­je­su bo­ni­ci ka­šlja­li ni ro­pi­ta­li. Upe­kao zvi­je­zdom sve­ti Pan­ta­li­je, za­la­ja­va­ju va­ške una­o­ko­lo, dvi­je–tri vra­ne sle­će­še na cr­kvu. Vo­jin re­če: »Zbo­gom«, pa kle­če na li­je­vo ko­lje­no, za­pe pu­šča­nu ci­jev pod vi­li­ce, i vi­đo­smo ka­ko pru­ži de­snu ru­ku niz pu­šku. Odri­je­ši ga­ra­bin na onu ti­ši­nu – ma ma­lo je to re­ći da pu­če, no se pro­lo­mi kao grom ne­be­ski! Po­le­će­še vra­ne sa cr­kve, a usr­nu­še va­ške po Pu­sto­po­lju! Či­nje­lo mi se da ne bi ja­če za­gr­mio ni tur­ski dže­fer­dar ko­ji je bio ka­pac da iz­ba­či onu sin­džir­li­ju što je osta­la u Ser­da­re­vu lu­ba­nju. Od­jek­nu pu­canj kroz Va­lu pu­sto­polj­sku kao da je odri­je­šio dže­fer­dar Vu­ka Man­du­ši­ća ko­ji je oplje­vao Vla­di­ka Ra­de u Gor­ski vi­je­nac.

         Pu­če ga­ra­bin, Vo­jin se sni­za niz pu­šku, Pu­sto­po­lja­ni se okre­nu­še i odo­še naj­lak svak na svo­ju stra­nu. Ni­ko va­la ri­je­či ne iz­u­sti, ni­ti se okre­nu. I ni­je­sam mo­gao vi­đe­ti da dvo­je odo­še za­jed­no, no se sva­ko ujed­no­ni­či­lo. Ni Ilin­ka ni­je pro­go­va­ra­la, sa­mo se ma­lo okre­nu­la na Vo­ji­na i Ser­da­rev grob i plju­nu­la. Mi Nepu­sto­po­lja­ni osta­smo na gro­blje kao po ko­man­di. Ni­je tu ni­ko­ga bi­lo ko­me Vo­jin ni­je osta­vio pred ku­ću ili u ku­ću ne­što is­pod svo­je ru­ke. A i brez to­ga ni­je nam va­lja­lo da se ra­zi­đe­mo z gro­blja kad i Pu­sto­po­lja­ni i da osta­vi­mo sa­mo­ga mr­ca.

Ni­je du­go po­tra­ja­lo dok je do­šla s Ve­le­mlja vlas z dok­to­rom Mi­ha­i­lo­vi­ćem. Vo­ji­no­vi si­no­vi po­ka­za­še vla­sti­ma te­sta­ment ko­ji je Vo­jin na­pi­sao svo­je­ruč­no i u ne­za­bu­la­nu ku­ver­tu osta­vio. U te­sta­men­tu Vo­jin mo­li i vlas i si­no­ve da se ne če­ka dva­des i če­ti­ri sa­ta da pro­tek­nu od nje­go­ve po­gi­bi­je, no da se uko­pa u Ser­da­rev grob čim dok­tor ami­nu­je da je mr­tac ne­po­vrat­no mr­tav. Na­la­že Vo­jin si­no­vi­ma i dru­goj va­mi­lji da ga ne pre­o­bla­če, no da se uko­pa u ono što je sam obu­kao. Na­kri­ču­je da mu se ne spi­ra krv s ono­ga ka­me­na, no ne­ka je spe­ru ki­še.

Vlas ni­je či­nje­la ri­je­či, no je na­re­di­la da se po­štu­je sve što je Vo­jin osta­vio u ama­net. I mi smo ti ga uko­pa­li isto­ga da­na u pr­vo­mrač­je. Bi­ja­še pi­to­mo ve­če, i ve­dro. Bi­la se do uko­pa sle­gla na­roc­ka ma­sa ka­kva se ne­će oku­plja­ti na Pu­sto­po­lje do ka­kvo­ga vi­še­ga zve­ka! Zdo­zvao se na­rod z br­da na br­do, ne bi bo­lje te­le­fo­nom. Pro­šlo je po ure po uko­pu dok je ma­sa iz­gr­ca­la iz cr­kov­ne avli­je.

Od sve­ga što sam vi no­ćas is­pri­čao me­ne je naj­za­čud­ni­ja ova stvar. Ka­ko se Vo­jin ne po­bo­ja da će va­mi­lja pro­či­ta­ti te­sta­me­nat u ne­za­bu­la­nu ku­ver­tu i spri­je­či­ti da ne is­pu­ni zli na­um. Ja sam isti pi­tao naj­sta­ri­je­ga si­na Vo­ji­nova, ono­ga što stu­di­ra u Be­o­gra­du, je­su li zna­li na šta se Vo­jin ri­je­šio, i ako su zna­li ra­šta do­pu­šti­še da ob­ra­di o ži­vo­tu. Mo­mak ma­lo pro­mi­sli, pa mi pi­to­mo i brez zle vo­lje od­go­vo­ri:

– Ka­ko je po­koj­ni ta­ta ri­je­šio, ta­ko je i tre­ba­lo da bu­de!

Eto, ta­ko se na­no­vo na­se­lio Ser­da­rev grob. Ni­je pro­šlo ni po­go­di­ne dok su Vo­ji­no­vi si­no­vi po­di­gli ocu spo­me­nik od cr­na mer­me­ra. Vo­ji­no­va sli­ka pre­ni­je­ta je na por­cu­lan i ukle­sa­na u mer­mer, či­ni ti se da će Vo­jin š nje pro­go­vo­ri­ti. Is­pod sli­ke sa­mo pi­še ko­je je go­di­ne Vo­jin ro­đen i ko­li­ko po­ži­vlje.

La­ka mu ze­mlja i Bog da ga prosti!

PR­VLJE­NAC IZ­NE­NA­DA

         Ne mo­re se do­ku­či­ti šta sve le­ži u čo­e­ku, jed­na­ko je taj­no­vit i ko­zba­ša i nje­gov vo­do­no­sac! Ik­san ti je ljuc­ki ja­ma bre­zda­ni­ca – vi­diš ih sa­mo do­ne­kle, ne sa­svi­jem. Aj­de osmo­tri pr­vo ja­mu bre­zda­ni­cu! Vi­diš z go­li­jem okom nje­zi­no gr­lo i nazdi­reš la­kat–dva niz gr­lo. Za­vi­ri, na­preg­ni se, iz­be­či i pre­se­re­pi se, ali sve ti je dža­ba, ni­šta ne vi­diš no što si osmo­tri­jo kad si po­gle­dao. Ne­što te do­lje vu­če a ne znaš u što si se za­bu­ljio! Sa­mo se mo­reš za­kle­ti da je is­pod te­be pu­kla mr­ča­va do na onaj svi­jet! On­da se dig­ni s ja­me pa sa­be­ri sve na­jed­no, sve što si čuo da se pri­ča o ja­ma­ma, pa ćeš vi­đe­ti da se zna sa­mo ono što i ti znaš – da iz ja­me iz­la­ze đa­vo­li! Vlje­ru­je­mo svi da iz­la­ze, ali ni­ko ne zna sla­ze li oni na dno bre­zda­ni­ce kad se uz pr­ve ko­ko­te vr­ću u ja­mu! S jed­nom ri­je­či, sti­jo sam ovo da ti ka­žem: kad pri­čaš o ja­mi bre­zda­ni­ci i o ljuc­kom stvo­ru, dr­ži se sa­mo prav­ca ko­ji s oči­ma gle­daš i s uši­ma slu­šaš. Ako se dr­žiš to­ga sen­ta, ne­ćeš se stro­po­šta­ti u ja­mu ni­ti se pre­va­ri­ti u čo­e­ka. Da je isti­na ovo što ti re­koh, uvlje­ri­ćeš se kad ti opri­čam po­koj­no­ga Ru­da­na Sa­vo­va iz tu­panj­sko­ga Dža­me­tov­ca. Bi­li smo kom­ši­je, mo­gli smo se is­pred ku­ća do­ba­či­ti ka­me­nom.

Ru­dan Sa­vov Pljo­šta­ni­ca bi­jo je po­smr­če, otac mu je po­gi­nuo Švap­sko­ga ra­ta na Ko­bi­lju gla­vu. Po­gi­nuo Sa­va, a osta­la mu ne­vlje­sta ž đe­te­tom pod pas. Pod pas je bi­jo po­koj­ni Ru­dan o ko­me ti pri­čam. No jed­no zlo ne do­di ni­kad sa­mo, za njim na­stu­pi dru­go, a da­bog­da se na dru­go­me za­u­sta­vi­lo! Ru­dan ti ni­je bi­jo na­pu­ni­jo ni dvi­je go­di­ne kad mu je umr­la maj­ka od bo­le­sti špa­njo­li­ce, vo­da je od­ni­je­la! Ni­je ona sa­ma umr­la, no je ti­je go­di­na špa­njo­li­ca gu­sto na­se­li­la sva­ko gro­blje jed­na­ko u Ba­nja­ne i Gra­o­vo i ob­lje Ru­di­ne. Ja to na­roc­ko zlo do­bro pam­tim, mo­gao sam sve za­pam­ti­ti, ro­di­jo sam se Ska­dar­ske go­di­ne. I to na ne­đe­lju da­na po­što mi je otac oti­šao na Skadar okle se ni­je vr­tao. Kao što i znaš, pr­vo je bi­jo Ska­dar­ski rat de­ve­sto­dva­n­e­ste, on­da se išlo na Bu­gar­sku, po­tlje je po­blje­gao kralj Ni­ko­la na zli put i do­šla Austri­ja da vla­da s na­ši­jem ze­mlja­ma.

Kad špa­njo­li­ca stre­vi če­lja­de, ono se pr­vo za­cr­ve­ni kao uvor od ko­ko­ške, ma pro­pi­to se za­pla­mi kao žar u ce­ro­vu glav­nju, a on­da se u bo­ni­ka raźa­n­gi­ja va­tra spra­ma to­ga cr­ve­ni­la. Od to­ga og­nja istopi se če­lja­de za ne­đe­lju da­na, spa­sa mu ne­ma! A ko­me Bog dâ te pre­kur­la bo­le­šči­nu, š nje­ga spa­ne jed­na­ko dla­ka z gla­ve i ru­nja sa stid­ni­je mlje­sta. Ni u obrvu ni u tre­pa­vi­cu ne osta­ne dla­ke ni od nje po­zna­je! Spa­ne dla­ka š če­lja­de­ta, a oko­ru­ba­ju mu se dla­no­vi i ta­ba­ni no­žni. No, ma­li­na je bo­le­sni­ka pre­ži­vlje­la špa­njo­li­cu, a pro­klet­ni­ca je bi­ra­la na­go­le mla­do i zdra­vo, a raz­mi­nji­va­la sta­ro i zlo­ži­vot­no! Ko je bi­jo pu­n sna­ge i kr­vi ni­je se mo­gao pre­tu­li­ti kad se jed­nom za­ždi­jo, a ve­re­ti­zni i tan­ki u ži­vot ni­je­su ima­li u što da uvu­ku ve­li­ku va­tru, pa ija­ko se ta­kvi za­pa­li­jo la­ko se pre­tu­li­jo. Po­tlje su na­kvi gla­so­vi­ti dok­to­ri do­ka­ži­va­li da su če­ljad po­mr­la od špa­njo­li­ce se­dep to­ga što se vlje­ro­va­lo da bo­le­sni­ka ne smi­ješ po­nu­đa­ti sa stu­de­nom vo­dom. Da se zna­lo to što se po­ne­vak­tu ob­i­sti­ni­lo, da se zna­lo da bo­ni­ku od špa­njo­li­ce tre­ba da­ti stu­de­ne vo­de ä se on za­ža­ri u obraz, da­va­ti mu ko­li­ko goć oće, ne bi u nas po­mr­lo ono­li­ko na­ro­da ko­li­ko je po­mr­lo. S vo­dom bi se za­ga­si­la če­lja­đe­ća va­tru­šti­na kao što se š njo­me za­ga­šu­je sva­ka va­tra! E da se to zna­lo kao što ni­je! Po­ne­ko je, bo­ga­mi, zborijo da su švap­ski dok­to­ri ta­da na­mljer­no pro­su­li kroz na­rod pri­ču da ne va­lja da­va­ti vo­de če­lja­de­tu ko­je se tre­se od špa­njo­li­ce. Pro­tu­ri­li pro­klet­ni­ci tu laž ka­ko bi po­mr­lo što vi­še na­še­ga na­ro­da, i to sve zdra­vo­ga i mla­do­ga. Mo­re li bi­ti isti­na to što se pri­ča­lo, ne znam ti ja, sa­mo znam da se o to­me zbo­ri­lo i kon­tre­sa­lo. No, ko je ta­da po­mro – la­ka mu ze­mlja, šta je ko uči­ni­jo – to o nje­go­voj du­ši vi­si­lo, a da mi na­sta­vi­mo pri­ču o Ru­da­nu Sa­vovu Pljo­šta­ni­ci iz mo­ga i nje­go­vo­ga Dža­me­tov­ca, tu­panj­ske po­se­li­ce!

Umr­la od špa­njo­li­ce Ru­da­no­va maj­ka An­dri­ca, a Ru­da­na pri­va­ti­la stri­na mu Sto­ja. Do­ma­ći­na Sto­ji­na, Đor­đi­ja Pljo­šta­ni­cu, od­ve­le su Šva­be u rop­stvo, umro je ne­đe u ze­mlju Ma­džar­sku. Osta­la Sto­ja sa svo­je če­tvo­ro đe­ce i s pe­ti­jem Ru­da­nom. Šće­ri su joj bi­le sta­ri­je, sin Ili­ja naj­mla­đi, isto mu ne­pu­ne dvi­je go­di­ne kao i Ru­da­nu. Sto­ja po­koj­na bi­ja­še vuk žen­ski, pro­vi­ra­la je i se­ka­la se z gla­do­vi­ma i s ja­do­vi­ma bo­lje no što bi mu­ška gla­va! Čo­vr­ta­la si­jer­mu­šu u žu­će­ni­cu, bra­la ko­pri­vu i lje­sko­vu re­su, tu­kla šo­der na švap­sku dža­du za ša­ku bra­šna i oso­ljaj so­li. Ima­la je se­dam ova­ca kad se za­ra­ti­lo i sva­ku je to­kom rop­stva za­kla­la te spa­ša­va­la đe­cu od gla­di. Naj­po­tlje je svo­jom ru­kom za­kla­la ždre­be te na­ra­ni­la đe­cu i na­či­nje­la im opan­ke od ždre­be­će ko­že! Kad je iza­šao Šva­bo iz ze­mlje, pred Sto­ji­nu ku­ću ni­ti je ble­ja­lo ni ve­ča­lo, ni ri­ka­lo ni rok­ta­lo, osta­la joj je sa­mo sta­ra ko­bi­la Ze­ka i miš u du­va­ru, što se ka­že! Ni­je joj pre­te­klo ni­šta od ži­voga, ma je sa­ču­va­la ži­vu i zdra­vu đe­cu – svo­je če­tvo­ro i pe­to­ga Ru­da­na, si­nov­ca si­rot­no­ga.

Đa­vo od­ne­se Austri­ju kao da ni­je ni do­la­zi­la, sje­di­ni se Cr­na Go­ra sa Sr­bi­jom, Ka­ra­đor­đe­vi­ći uva­ti­še pri­je­sto­lje, Sto­ja bljec­nu me­đu na­rod či­sta obra­za i s pu­nom ku­ćom zdra­ve đe­ce. Bi­ja­še ona li­je­pa žen­ska, zor­na u ste­pen i za­ma­ši­ta u vi­si­nu, li­ce joj bi­je­lo a oči ga­ra­ve! Ma snop žen­ski, a op­sta­la u po­šte­nje tvr­da kao di­jo­ma­nat! Ni naj­po­ga­ni­ja usta ni­je­su ima­la šta re­ći za njom osvem po­šte­no i ča­sno! Dok je tra­ja­la švap­ska oku­pa­ci­ja, do­sta se žen­ski­je oja­đe­li­ca pro­kur­va­lo – ne­ka od ne­vo­lje a ne­ka od išći­la! Jed­ne su se po­va­ta­le s švap­ski­jem vak­maj­sto­ri­ma, dru­ge s ko­mi­ti­ma, a ne­ka Jok­na Da­mlja­no­va z Gra­či­ća jed­na­ko se ti­je­šti­la s pa­tro­la­ma švap­ski­jem ko­je go­ne ko­mi­te i s ko­mi­ti­ma ko­ji od njih blje­že! Kao što ti re­koh, Sto­ja bog­me jok, no sa­ču­va obraz i iza­đe na glas u se­lu i ple­me­nu. Jed­na­ko se Sto­ja Đor­đi­je­va iz Dža­me­tov­ca pro­ču­la kao so­bra­zna udo­vi­ca i kao žen­ski ba­sta­dur! Ne re­koh ti, Sto­ja ni­je uz glad­ne go­di­ne pro­da­la ni­šta od ima­nja kao što su mlo­gi ur­va­li ze­mlju i ba­šti­nu. Kad su od gla­di do­šle vi­le oči­ma, mo­gao si ku­pit śe­no­kos za vre­ću bra­šna i li­sto­ber za sla­ni­cu so­li. An­dri­ja Mi­ra­nov i Mi­njo Mi­la­nov pro­da­li su sve što se nji­o­vo na­zi­va­lo, ali ni je­dan ni dru­gi ne ska­pu­la­še če­ljad, umr­la im je po tre­ći­na fa­mi­lje i jed­no­me i dru­go­me, Bog da ih pro­sti mu­če­ni­ke!

Sad da vi­diš ka­ko je Sto­ja de­di­ja­la Ru­da­na ko­ga je pri­hva­ti­la kad su mu bi­le ne­pu­ne dvi­je go­di­ne.

Kad je pre­u­ze­la di­je­te iz na­ruč­ja nje­go­ve mr­tve maj­ke, nje­zin Ili­ja još je do­jio, ni­je ga bi­la od­bi­la od si­se. Ni­je bi­jo od­bljen ni Ru­dan, do­jio je maj­ku kad mu je ona po­koj­ni­ca iz­da­nu­la! On­da je Sto­ja po­di­je­li­la svo­je pr­si na dvo­je – jed­nu stra­nu po­sao je Ili­ja a dru­gu Ru­dan! I ni­je ih od­bi­ja­la od pr­si sve dok se ne oslo­bo­di ze­mlja, od­u­sta­vi­la ih je od si­se ono­ga da­na kad se ob­na­ro­do­va­lo da je pu­kao slom Austri­ji. Ni­je se do­pri­ča­lo da su ne­či­ja đe­ca to­li­ko du­go do­ji­la maj­ku ko­li­ko su Sto­ju oži­va­li Ili­ja i Ru­dan, ni­je se va­la tako ne­što ču­lo ni pri­je ni po­tlje Sto­je! A bez­be­li bi­ja­še ih še­re­met­no gle­da­ti ka­ko sto­je­ći do­je Sto­ju je­dan iz jed­ne dru­gi iz dru­ge ban­de, a ona sklo­pi­la ru­ke oko obo­ji­ce.

Kad bi kud kre­nu­la š nji­ma dvo­ji­com, Ili­ju je vo­di­la za ru­ku a Ru­da­na no­si­la u na­ruč­je! Kad im da­va lje­ba bi­je­lo­ga, pr­vo ni­met pru­ži Ru­da­nu pa on­da Ili­ji, kad im ši­je bi­je­le ko­šu­lje – obi­la­to kro­ji plat­no za Ru­da­na, a od ono­ga što do­te­če sa­sta­vlja ko­šu­lji­cu nje­zi­no­me Ili­ji! Ne­ka u igri za­jed­no uči­ne ka­kvu šte­tu, Ili­ja je kod Sto­je va­zda kriv bi­vao a Ru­dan nig­da! S jed­nom ri­je­či, Sto­ja je uze­la na­uk od je­tr­vi­ce Vin­ke ko­ja se u plje­smu plje­va kao stri­na adam­sko ko­lje­no. Plje­va­še uz gu­sle po­koj­ni No­vak Inić ka­ko se raz­bo­lje­la ne­vlje­sta Ko­vilj­ka, pa kad je vi­đe­la da će umri­je­ti, pri­zva­la svo­ju je­tr­vu Vin­ku i u ama­net joj osta­vi­la svo­ga ma­lo­ga si­na Mir­ka. I Vin­ka je po­di­za­la si­nov­ca Mir­ka bo­lje no svo­ga si­na Ma­rin­ka, po­di­za­la ih i po­di­gla ca­ru za voj­ni­ke! Šće­pan po­koj­ni Sa­rić zbo­ra­še da je Sto­ja na­u­či­la iz plje­sme po­na­šaj spra­ma si­nov­ca sir­ja­ka, iz plje­sme o je­tr­vi­ca­ma Vin­ci i Ko­vilj­ci. Pe­tar Ni­ko­lin pre­pra­vlja­še Šće­pa­nu da je Sto­ju Bog na­u­če­nu stvo­ri­jo, a da se od gu­sa­la sa­mo pod­u­či­la! Slu­ša­le su, ve­li Pe­tar, i sve dru­ge že­ne plje­smu od gu­sla­ra o je­tr­vi­ci adam­sko­me ko­lje­nu, pa za mlo­ge ni­je na­uk pri­je­njao vi­še no pri­je­nja li če­la za brus! Me­ne se či­ni da je Pe­tar bo­lje po­go­di­jo pra­vac no po­koj­ni Šće­pan. Ja pam­tim ne­ko­li­ke ma­ći­je ko­je su pro­go­ni­le pa­stor­čad kao bog đa­vo­la, znam i po­ne­ku zlu stri­nu, a na­šlo bi se i te­ta­ka ko­je su ben­du­nja­le si­ro­čad bra­tin­sku ili se­strin­sku. Mo­gao bih na­bra­ja­ti i zle i ple­me­ni­te že­ne, ma ne bih ni­jed­nu dru­gu osvem Sto­je ko­ja je uze­la mu­stru iz plje­sme o je­tr­vi­ci Ko­vilj­ci! Da Sto­je i Ko­vilj­ke ni­ču u sva­ko se­lo i ple­me, ne bi plje­sma o ta­kvi­je­ma že­na­ma ni po­sto­ja­la. Plje­sma se sa­vi­ja oko ljuc­ki­je po­na­ša­ja ko­ji to­li­ko pred­nja­če da ih obič­ni ljuc­ki ik­san ne mo­re ni do­zva­ti aka­mo­li sti­ći i pre­sti­ći! Ti mo­raš osko­či­ti od dru­gi­je da bi sti­gao u plje­smu, plje­sma raz­mi­nju­je te dru­ge ma va­ta te­be! A da bi mo­gao uzet na­uk iz plje­sme, dža­ba ti je što oćeš da uzmeš, ni­je do­sta što si vo­ljan, no mo­raš bi­ti i pri­kla­dan da za te pri­je­ne to što oćeš.

Dav­no je ka­za­no da se ni Bo­gu ne va­lja mo­li­ti pro raz­lo­ga! Ako vr­li­nu ne sa­vi­ješ u na­čin – eto ti go­to­ve ma­ne! Je­lo brez so­li je blju­ta­vo, neo­so­ljen je­džek ni­je pri­ja­tan ljuc­ko­me gr­lu, ali pre­sla­no je­lo ne mo­re se je­sti! Ne­sla­no je­lo i ne­ka­ko a ce­celj ni­ka­ko! Na mo­ru de­be­lo­me, đe je vo­da ne­mlje­re­na, če­lja­de umi­re od že­đe! Ako mor­sku vo­du pi­ješ od že­đe, š njo­me baš po­vr­češ že­đu, pa ti naj­po­tlje od sla­ne že­đe na­pu­lje oči i spa­sa ti ne­ma! Ta­ko crk­neš od iste so­li od ko­je ti je krv slan­ka­sta i brez ko­je bi se uba­žđe­la ista krv u ljuc­ke ži­le! Ta­ko ti je to na­kva si­la od­re­di­la da se sva­ko do­bro pro­met­ne u zlo ako pro­bi­je okvir spra­ma ko­je­ga je to do­bro na­či­nje­no. Bi­va, sti­jo sam ti re­ći da je Sto­ja pre­so­li­la svo­ju pa­žnju spra­ma si­rot­no­ga Ru­da­na, pa će taj nje­zin pre­so­ljaj sko­či­ti na nos is­to­me oja­đe­lo­me Ru­da­nu. Ako me sa­slu­šaš, vi­đe­ćeš ka­ko se to od­i­gra­lo.

Na­vi­kla Sto­ja da te­to­ši Ru­da­na, a on se ulo­gi­jo u to te­to­še­nje. Ma­lo bi bi­lo re­ći, kao što se obič­no zbo­ri, da je Sto­ja raz­ma­zi­la Ru­da­na, da ga je raz­vu­kla, raz­blu­đe­la i raz­de­di­ja­la, jes – sve se to mo­re re­ći, ali s ti­jem ni­je­smo ni­šta dru­go ka­za­li do ono što se mo­re vi­đe­ti na sto­ti­nu i jed­no mlje­sto! Zna maj­ka da raz­vu­če si­na je­din­ca, još ako je do­žud­nik ko­ji je ro­đen po­tlje mlo­go šće­ri. Ne raz­ma­zi ga sa­mo maj­ka no i ba­ba i otac i sta­ri­je se­stre, ma sva fa­mi­lja! Sve se uga­đa ta­kvo­me je­din­cu, pa se kroz to uga­đa­nje uli­je u nj ra­dos što ga je Bog dao! Ru­da­nu se uga­đa­lo kao si­nu do­žud­ni­ku i još vi­še, ali kroz to uga­đa­nje u nj se uvr­zao ko­nac sa­ža­lje­nja a ne ra­do­sti! Ru­da­na je stri­na Sto­ja raz­ma­zi­la i raz­de­di­ja­la za­li­je­va­ju­ći ga sa­ža­lje­njem kao što se cvi­jet za­li­je­va s vo­dom stu­de­nom od ko­je­ga mu tr­nu ži­le. Raz­ma­že­ni do­žud­nik poč­ne da se dr­či baš za­to što se u nj upli­va pre­mlo­go lju­ba­vi i po­vlje­re­nja, što će ga doc­ni­je ko­šta­ti ako se sam ne do­zo­ve iz pa­me­ti. Raz­ma­že­no­ga jed­nin­ca nje­go­vi dru­go­vi oće va­zda u igri da pre­tek­nu i do­ja­ka­ju, oće sto­ga što je dr­čan mi­mo dru­ge. Kad je do­žud­nik ja­či od dru­gi­je, sva­ki drug po­je­di­nač­no oće da se od nje­ga od­bra­ni, a kad se opa­še mo­mač­kom sna­gom, sva­ki sma­tra do­bi­ćem ako mu je pre­ba­či­jo ka­me­na s ra­me­na, od­ja­kao ga, ote­gli­jo kli­pa ili ga nad­ci­kvao! To što svi na­sto­je da se od nje­ga od­bra­ne i do­ve­du u red raz­ma­že­no­ga je­din­ca u ko­je­ga je sa­su­to pre­mlo­go lju­ba­vi i ra­do­sti, to ga po­la­ko uvo­di u red te vi­di da mu se stal­na drč­nos ne is­pla­ti. Po­ma­žu mu oni ko­ji se od nje­ga bra­ne da na pri­rod­ni na­čin sni­že kur­če­nje s ko­ji­jem je štr­čao iz­nad dru­gi­je! Uda­ri se raz­ma­že­ni je­di­nac umom po pa­me­ti, uvi­di šta mu ne va­lja, uz­dre­ne jed­na­ko u pa­met i čo­e­stvo te se nje­go­ve ma­ne iž đe­tinj­stva smi­ta­re š nje­ga kao sta­ro per­je sa so­ko­la!

Ali kao što ti re­koh, Ru­da­no­va raz­ma­že­nos bi­la je sa­svi­jem dru­go­ga ko­va. Ot­ko ga je Sto­ja pri­va­ti­la iz mr­tvo­ga na­ruč­ja nje­go­ve maj­ke, on je ne­pre­sta­no bi­jo i za Sto­ju i za sva­ko­ga sir­jak, gri­jo­ta bož­ja, ma­ka­nja brez oca i maj­ke, a sva­ki raz­go­vor o Ru­da­nu i po­či­njao je i za­vr­ša­vao se sa­žal­nim uz­da­hom – eee ja­a­a­de! Kad u igri ž đe­com ogre­be ko­lje­no ili la­kat pa za­pla­če, va­zda se po­ne­ko na­šao da pi­ta: »A što pla­če ona gri­jo­ta bož­ja?« Ma ne­ka je za­tra­bu­ni­jo u snu, Sto­ja je uz­dah­nu­la: »E jad­no si­ro­če brez oca i maj­ke!« A kad se to isto do­go­di­lo Ili­ji, Sto­ji­no­me si­nu, ona ni­je okre­ta­la gla­vu, kao ni dru­ge maj­ke što ne okre­ću kad se đe­te­tu de­ša­va ono što se do­ga­đa svoj đe­ci ovo­ga svi­je­ta! Ta­ko isto kad se Ru­da­nu do­ga­đa­lo ne­što ve­se­lo što se do­ga­đa i dru­goj đe­ci, jo­pet se u nj uši­vao ko­nac sa­ža­lje­nja. Re­klo bi se ta­da: »E, da mu se di­ći kle­toj maj­ci da ga vi­di«, »A što za­vaj­du kad ne­ma bo­le­će­ga da mu bu­de mi­lo«, ili ne­što slič­no to­me. I jo­pet ono oba­ve­zno na kra­ju i po­čet­ku – eee ja­a­a­de! Ta­ko mu je Sto­ja zbo­ri­la, kao i dru­gi, kad mu je ka­kvu no­vu ri­ječ iz­go­vo­ri­jo, kad se u snu na­smi­jao, kad je pr­vo slo­vo u ško­lu na­u­či­jo. Ta­ko su Ru­da­na i ža­li­li i fa­li­li s is­ti­jem ža­lo­sni­jem gla­som i po­gle­dom! Taj ibri­šim ne­pre­stal­no­ga sa­ža­lje­nja spleo se i oko đe­ce s ko­jom se Ru­dan igrao i po­tlje u ško­lu kre­nuo. Kad je sti­jo da se u ne­če­mu tak­mi­či s dru­gom đe­com, ona ni­je­su pri­va­ta­la tu igru. Ni­jed­no ga di­je­te ni­je za­br­ljo­šti­lo ni od­ja­ka­lo, ni­ti mu se ru­ga­lo, ni mu ote­lo ka­kvu stvar iz ru­ke. Ta­ko mu se ni­šta ni­je do­ga­đa­lo što se dru­goj đe­ci do­ga­đa. Vi­đe­la đe­ca da se svi po­na­ša­ju druk­či­je spra­ma Ru­da­na no spra­ma njih, pa i ona uva­ti­la pra­vac od­ra­sle če­lja­di.

Uz Ru­da­na na­vi­kla i Sto­ja da joj se va­zda upu­ću­ju ri­je­či ko­je ni­je­su na­mi­je­nje­ne dru­gi­jem že­na­ma. Kad bi ne­ko sa­ža­li­jo ili po­fa­li­jo Ru­da­na s oni­jem žal­ni­jem uz­da­hom eee ja­a­a­de, od­ma bi do­dao: »Ali šta bi š nji­me bi­lo da mu stri­ne Sto­je ne­ma«, ili »Pro­će mu­ka sa sir­ja­ka kad je uza nj ova­kva stri­na«, ili: »Ne­ma si­ro­če maj­ke, ali Sto­ja mu ni­je go­ra od maj­ke«. Ukrat­ko, ni­je bi­lo da­na kad ne­ko Sto­ji ni­je re­kao da je ba­ni­ca žen­ska, da će joj du­ša bla­go­va­ti na ono­me svi­je­tu, da će joj sve re­u­ši­ti, da je bo­lja no mu­ška gla­va, da bi va­lja­la za gla­va­ra, i Bog te pi­ta šta se sve Sto­ja još na­slu­ša­la na do­mu i na pu­tu kad je bi­la s Ru­da­nom! Šće­pan, ko Šće­pan šća­še da re­če ka­ko se ne bi smi­jo za­kle­ti da su Ru­da­nu bi­le mi­li­je me­ke ri­je­či no što su Sto­ji bi­le mi­le. Ru­dan je, ve­li, raz­ma­zi­jo Sto­ju ba­rem ko­li­ko i ona nje­ga! Oni raz­vu­kli jed­no dru­go, a na­rod njih obo­je! Sto­ja ti se pro­pi­to bi­ja­še vo­zdi­gla mi­mo drü­gē že­ne, bez­ma­lo pre­sta­de plje­sma o je­tr­vi­ci Ko­vilj­ci, je­tr­vi­ci adam­skom ko­lje­nu, ni­je­su slu­ša­li plje­smu no gle­da­li Sto­ju i o njoj pri­ča­li!

Pro­ču se Sto­ja Đor­đi­je­va iz tu­panj­sko­ga Dža­me­tov­ca ma­le po­se­li­ce! Kre­nu pri­ča za njom ma i ona za pri­čom! Ni­je Sto­ja par­ja­vi­la, no je odi­la jed­na­ko na ve­se­le alu­se i tu­žne oku­pe, na svad­be i sa­ra­ne, pred ma­na­sti­re o go­do­vi­ma i na va­ša­re o pa­za­ri­ma, – išla je bra­te i đe je ima­la po­tre­be i oba­ve­ze da se oda­zo­ve i đe ni­je! Išla je ko na za­ma­šljen ku­pus, a svu­da joj je bi­lo uci­plje­no mlje­sno u pr­vu tr­pe­zu me­đu pr­ve že­ne! A kad že­na ne­ma, śe­da­la je me­đu pr­ve lju­de, me­đu pr­vo­bra­stve­ni­ke i pr­vo­ple­me­ni­ke. Je­bem mu oca ako Sto­ja ni­je va­ta­la ne sa­mo Banj­sko ple­me, đe joj je do­mo­vi­na, i Gra­ov­sko ple­me, oko­le joj je rod­bi­na, no je tra­ži­la i de­ve­tu pro­zu­ko i sta­ra kum­stva u dvlje­ma Ru­di­na­ma, te sti­za­la na njij­o­ve sku­pe i oku­pe. Mo­re bi­ti da je ona kao ra­zum­ska žen­ska mo­gla vi­đe­ti da se vo­ma ras­tr­ča­la, ali to­li­ko se bi­la u tu svo­ju ču­ve­nos ugri­zla da se od nje ni­je mo­gla od­bu­či­ti. Nje­zin nâm i glas išao je is­pred nje, a ona se po­te­ži­la da ga u sto­pu pra­ti! Đe je goć mi­sli­la da je če­ka nje­zi­no mlje­sto, ona je od­lam­pa­la da ga uva­ti.

Ä je Ru­da­nu za­ga­ra­vi­la na­u­sni­ca, bi­stro se vi­đe­lo da ga je Sto­ja de­stre­ga­la š nje­zi­nom ve­li­kom pa­žnjom. Kad mu je pre­vi­rao đe­ti­nji glas u mo­mač­ki, uvr­ze mu se u pro­go­vor onaj ko­nac eee ja­a­a­de i gri­jo­to bož­ja, te mu ne zdre­nu gr­lo mu­ški i na­krup­no. Ni­je nje­go­vo gr­lo bi­lo ro­đe­njem pla­mi­ra­no za ta­nak glas, no mu ga je uta­njio onaj ibri­šim sa­ža­lje­nja, uči­ni­jo mu ga je ne­ka­ko pri­tu­lje­ni­jim. Ču­ješ li­je­po da mu je glas bi­jo mu­ški za­met­nut, da je bi­jo na­ši­ro­ko za­sno­van, ali ga je nit sa­ža­lje­nja na­u­sko za­vr­ši­la! Čim Ru­dan pro­go­vo­ri, ośe­ćaš da mu glas vu­če na sti­ša­no, ne­ka­ko mu stru­ji na­tu­žno i va­ta ne­mu­ški se­nat! No ne­ka ti Ru­dan no i dru­gi kad š nji­me pri­ča­ju na­mlje­šta­ju svoj glas pre­ma nje­go­vo­me. Bo­lje re­ći, sam im se glas na­mlje­šta pre­ma nje­mu, kao da onaj cr­ve­ni ko­nac sa­ža­lje­nja pre­la­zi s Ru­da­na na nje­go­ve sa­be­śed­ni­ke. Ne­ka ti što pre­la­zi na dru­ge ko­ji ima­ju obi­čan mu­ški glas, no se Ru­da­nov ko­nac je­da­nak uvr­zao i u Ste­va­na Đu­ro­va s Mr­gu­do­ve Lo­kve od ko­ga ni­ko u banj­sko­me ple­me­nu ni­je imao krup­ni­ji glas! Šća­še se na si­je­lu uve­če za­u­ze­ti po­koj­ni Ste­van da što pri­ča, pa kad u pri­či tre­ba s ne­šta da vik­ne, je­da­nak bi se is­tu­li­la lam­pa na zid. Vik­ne, ju­na­če, kao da je šu­palj na vr gla­ve, a brun­da mu glas kao da si tri me­đe­đa ri­ka u nje­go­vo gr­lo upreo! No sve mu je to bi­lo dža­ba kad je pro­go­vo­ri­jo s Ru­da­nom po­koj­ni­jem! Ru­dan ne­što za­pi­taj Ste­va­na, poč­ni Ste­van svo­ji­jem gla­som da mu od­go­va­ra, ali ne sa­sta­vi ni tri ri­je­či pri­je no mu spa­ne na­ni­sko, sam mu se glas ne­ka­ko na­vi­je na Ru­da­no­vu mlje­ru. Kao da iz­nad Ru­da­na ne­vi­dlji­vo leb­di ka­lem ono­ga kon­ca od sa­ža­lje­nja. Sto­ji­na ibri­ši­ma eee ja­a­a­de ko­ji se sam od­mo­ta­va i uvra­zi u sva­či­je mu­ško gr­lo ko­je s Ru­da­nom pro­go­va­ra! Naj­po­tlje se eto uvr­ze i u gr­lo Ste­va­na Đu­ro­va s Mr­gu­do­ve Lo­kve ko­ji je bi­jo ka­pac iz tri du­ška na­pu­va­ti jar­če­vu mlje­ši­nu, od či­je­ga se gla­sa is­tu­li­la sva­ka vi­đe­li­ca kad bi is­pod nje vik­nuo, ko­ji je de­blje zbo­ri­jo no ije­dan Ba­nja­nin nje­go­vo­ga vak­ta i ze­ma­na! Svi smo zna­li da kon­ca sa Sto­ji­ne ro­ke­le od sa­ža­lje­nja ne mo­re manj­ka­ti do­kle Ru­dan ze­mljom če­plje i do­kle se š nji­me zbo­ri i go­vo­ri. E jes va­la i ovo ču­do i ču­do­ve­ni­je! Sre­te Ru­dan čo­e­ka ko­je­ga ni­kad pri­je ni­je s oči­ma vi­di­jo, pa se do­go­di da s ti­jem čo­e­kom pro­tu­ri ne vi­še no tri ri­je­či, onaj će na­mljer­nik sni­zi­ti svoj glas spra­ma Ru­da­no­va pro­go­vo­ra! Ta­ko je Ru­da­nu do­ti­ca­lo cr­ve­no­ga kon­ca od sa­ža­lje­nja i na do­mu i na pu­tu, jed­na­ko kad pri­čaš š če­lja­di­ma ko­ja ga po­zna­va­ju, i kad zbo­ri s oni­jem ko­je pri­je ni­je čuo ni vi­di­jo! Do­te­klo je te sa­ža­lji­ve pre­đe da se pro­ši­je kroz sva­či­je gr­lo do­kle s Ru­da­nom mo­zo­li! Ka­ko je i za­što je, ku­da i kro­što je to na­mlje­šte­no da ta­ko bu­de, zna sa­mo ne­ko ko­me je tre­ba­lo da to baš ta­ko bi­va!

Kad se Ru­dan bi­ja­še za­mom­či­jo i do­šla pri­li­ka da se pri­va­ti mu­ški­je po­slo­va – ra­la i ko­se, Sto­ja ga je za­li­ši­la, a ti su po­sli za­pa­li nje­zi­no­ga Ili­ju. Do­kle je bi­jo ma­li, re­kao sam ti, Sto­ja je no­si­la Ru­da­na u na­ruč­je, a kad se za­mom­či­jo vo­di­la ga je sa so­bom na ve­se­le alu­se i tu­žne sku­po­ve. Prav­da­la se s oti­jem da joj no­si tor­bu, da mi­ri­ta oko ko­nja ko­ga ona ja­še, da ne va­lja žen­skoj gla­vi da ide sa­ma, i ta­ko re­dom na­la­zi­la je va­zda oprav­da­nje što Ru­dan ide š njo­me svu­da i na sva­ko mlje­sto! Ru­dan je š njo­me odi­jo i pro­vo­di­jo se do­kle se Ili­ji sta­kao znoj š če­la idu­ći za ra­lom ili s ko­som u ša­ke. Kad Sto­ja pro­da­va mrs na plja­cu Bi­leć­ku, Ru­dan po­ma­že da je u ra­ču­nu ne za­bro­je Tur­ci mu­šte­ri­je, a kad ka­štra­di­nu pro­da­va na Ri­san­ski pa­zar, Ru­dan ne dâ da mu stri­nu pre­va­re La­ti­ni lu­ka­vi! Kad se mom­ci ku­pe u Ba­ljač­ke do­le da be­ru lje­šni­ke i za­gle­da­ju đe­voj­ke, Sto­ja ide s Ru­da­nom da mu bu­de sru­ke i ri­je­či! Uglav­nom, na­vi­kli su bi­li jed­no na dru­go, Ru­dan je Sto­ji bi­jo što i pa­soš s ko­ji­jem svu­da ula­zi i pro­la­zi, a Sto­ja je bi­la Ru­da­nu što i stra­žar ko­ji ga ču­va i za­šti­ću­je od zli­je oči i ne­va­lja­la dru­štva. Ni­kad se njih dvo­je ni­je­su zdo­go­vo­ri­li da idu za­jed­no, no im se sa­mo na­mlje­šta­lo da se jed­no spre­ma ä se ono dru­go poč­ne spre­ma­ti za ka­kav put i od­la­zak!

Ta­ko Ru­dan oda sa Sto­jom oko­lo na­o­ko­lo, a Ili­ja ra­di po­slo­ve mu­ške i te­ške, ra­di i za se­be i za Ru­da­na. Da Ru­da­na ni­je bi­lo, otvo­ri­li bi se Ili­ji pu­ti na sku­pe i oku­pe, na svad­be i sa­ra­ne, u Ba­ljač­ke do­le da be­re lje­šni­ke kao i dru­gi mom­ci što ih be­ru, i u Bi­je­lu go­ru o Ili­nud­ne da ma­li­ne be­re, kao i dru­gi mom­ci što či­ne! Ali nje­mu je sve te ode i po­o­de Ru­dan za­če­pi­jo, ne Ru­dan no Sto­ja ko­ja brež nje­ga ni­je šće­la oti­ći ni na po­piš, što­no se ka­že! A kad se pri­va­tao ka­kvo­ga po­sla s Ili­jom, to je ova­ko iz­gle­da­lo. Ili­ja ko­si a Ru­dan mu vo­du no­si, Ili­ja sto­ji na si­jen­ski stog i ne­ko mu iz­da­va vi­la­ma si­je­no, a Sto­ja i Ru­dan gra­bu­lja­ju oko sto­ga ko­ji se đe­de! Ili­ja ujar­mi­jo vo­lo­ve pa ore do­lo­ve ili pre­o­ra­va do­li­ne, a Ru­dan s ko­si­je­rom ne­što pot­kre­sa­va oko ora­nja i pla­ši ti­ce ra­ta­ri­ce! Kad se o me­đu­dne­vi­ci be­re lis, Ili­ja se pe­nje na ce­ro­vi­ne đe ga tri smr­ti če­ka­ju: zmi­ja da ga z gra­ne pe­či me­đu oči, da ko­si­je­rom osi­je­če svoj nos, da s ce­ra pa­ne br­do­no­ži­ce na gla­vu u gro­ti­nju! Pe­nje se Ili­ja s ce­ra na cer, a Ru­dan s no­ga kre­ska ja­se­nje i po­du­bi­ce! Ili­ja po­ši­va ku­ću ili po­ja­tu, a Ru­dan pre­sla­že sta­ru mla­će­vi­nu. Ili­ja ko­lje brav­če i na­vr­ću­je ga na ra­žanj, a Ru­dan śe­de­ći okre­će pe­ci­vo i glo­đe po­lig­nja­te! Kad se go­ni ži­to u Za­slap­ske vo­de­ni­ce, đe ti se mo­re de­si­ti da dre­ždiš i po tri če­la do­kle le­ži vo­da, to­var go­ni Ili­ja. A pod Še­o­vi­ća gla­vi­cu, đe ra­ste vo­će i mi­ri­še cvi­je­će, i đe bu­le plje­va­ju iza plo­ta – Ru­da­na za­pa­da da oće­ra to­var ži­ta u ta­mo­šnju vo­de­ni­cu. Kad ideš za na­to­va­re­ni­jem ko­njem u Za­slap, mo­raš niz Bo­ja­nje brod bi­ti na opre­zu da klju­se­tu ne pre­le­ti to­var pro gla­ve, mo­raš se se­ka­ti ž džom­ba­sti­jem pu­tem i z go­lo­gu­zi­jem Za­sla­pom, a kad ideš u mli­ne pod Gla­vi­cu Še­o­vi­ća, ideš car­skom dža­dom i su­mi­nju­ješ se o luk­su­zni­jem ko­li­ma i s go­spoc­ki­jem na­ro­dom! Eto ta­ko, kao što se bi­jo od Ru­da­na od­vr­nuo nje­gov mu­ški glas, ta­ko se i on bi­jo od­ro­nuo od svi­je mu­ški­je ra­do­va. To mu je išlo jed­no z dru­gi­jem!

Spo­me­nuo sam ti ka­ko su se Šće­pan Sa­rić i Pe­tar Ni­ko­lin, oba su po­koj­na, pre­go­ni­li oko to­ga je li Sto­ja de­stre­ga­la Ru­da­na š nje­zi­nom ne­vidov­nom pa­žnjom i sa­ža­lje­njem, ili se Ru­dan de­stra­gan ro­di­jo. Je­dan ve­lja­še ovo dru­gi ono, a ja mlîm da tri­sta Sto­ja ne bi mo­glo s mu­ško­ga prav­ca svr­nu­ti Ru­da­na da ga Bog ni­je bi­jo na­sa­di­jo na mu­stru da se po­žen­ski u gla­su i smek­ša u po­na­ša­ju! Bog je pr­vo na­či­ni­jo mu­stru, a on­da ga Sto­ja ople­la spra­ma te mu­stre! Mi­slim da Šće­pan po­ga­đa kad kaže da je ista sud­bi­na pla­mi­ra­la i Sto­ju da ople­te Ru­da­na spra­ma bož­je mu­stre i ka­lu­pa! I stri­na i si­no­vac, i mu­stra jed­no­ga i dru­go­ga, te­ku s isto­ga iz­vo­ra i za­to se jed­no na dru­go na­do­ve­zu­ju i jed­no u dru­go ura­sta­ju!!

Kad je Sto­ja na­či­sto sa­tlja­la da ne mo­re pre­če­tve­ri­ti pro pra­ga brez šta­pa, ne bi­ja­še šcnu­la u pa­met no je bi­stro mi­šlje­la kao da joj je tri­des go­di­na! Go­to­vo sa­svi­jem ob­ne­vi­đe­la na oči, i na uši je po­pu­šta­la na za­mljer­ke, ali, kao što re­koh, osta­la pu­sta bi­stra u gla­vu i ra­za­bra­na u go­vor. Ośe­ti­la Sto­ja da joj br­zo va­lja pu­to­va­ti u ne­do­o­de, pa na­va­li­la na Ru­da­na da se že­ni, ni­je šće­la da ga na­kon se­be osta­vi neo­že­nje­na. Sto­ja ni­je bi­la pre­mlo­go cam­pa­ta z go­di­na, no se pro­pi­to od ne­šta šlju­nu­la i vi­đe­lo se da joj va­lja pu­to­va­ti brez po­vrat­ka! Mo­re bi­ti ni­je­sam po­tre­vi­jo kad sam je­zi­ko­vao da je Sto­ja na­va­li­la na Ru­da­na da se že­ni, jer ni­je ona š nji­me o nje­go­voj že­nid­bi mlo­go glja­go­lja­la, no mu odre­ši­to re­kla da se mo­ra že­ni­ti. A što je ona ka­za­la, to je za Ru­da­na bi­lo cr­ve­no slo­vo ko­me po­go­vo­ra ne­ma! Ni­kad i ni u če­mu on njoj ni­je či­ni­jo po­go­vo­ra.

Sto­ja se pr­vo ras­pi­ta­la pro ku­mo­va i pri­ja­te­lja đe bi se za Ru­da­na na­šla pri­klad­na đe­voj­ka, pa kad je po­tre­vi­la žen­sku kao skro­je­nu za nje­ga, ni­je odu­go­vla­či­la no je i pro­sid­bu i ugla­vu i svad­bu ubr­zo uči­nje­la. Ne re­koh ti da je na dvi­je go­di­ne po­pri­je no se Ru­dan ože­ni­jo Sto­ja na­re­di­la da se opra­vi i do­ve­de u red ku­ća ko­ja je osta­la od oca Ru­da­no­va, ona u ko­ju se Ru­dan ro­di­jo i iz ko­je ga je Sto­ja uze­la s mr­tvo­ga na­ruč­ja nje­go­ve maj­ke. Ku­ća je pre­po­šve­na, obi­je­lje­na i za­sta­klje­na, a uba­če­no u nju mo­bi­lja i noć­ne ro­be ko­li­ko je po­treb­no da se mo­re pro­pi­ri­ti na og­nji­šte i ži­vlje­ti u ku­ću. Sve je to ura­đe­no pod Sto­ji­nom ko­man­dom. U Ili­ji­nu ku­ću uči­nje­na je Ru­da­no­va svad­ba i u nju je ostao s ne­vlje­stom tri no­ći, a on­da je pre­šao u ku­ću na svo­je ima­nje i na­zvao se kuć­nji­jem do­ma­ći­nom! Zna­la je Sto­ja da Ili­ju i Ru­da­na tre­ba raz­dvo­ji­ti dok je ona ži­va, Ili­ja je bi­jo ože­njen na ne­ko­li­ko go­di­na ra­ni­je, ni­je šće­la Sto­ja da iz­va­nje je­tr­ve, Ili­ni­ca i Ru­da­no­vi­ca, je­du džo­ran­du iz jed­no­ga va­ga­na!

Aj­de da ti pr­vo re­čem ka­kav po­koj­ni Ru­dan bi­ja­še na­o­či kao mla­do­že­nja, pa ću ti on­da opri­ča­ti nje­go­vu že­nu i že­nid­bu.

Bi­ja­še Ru­dan pro­teg­nut a žin­ćel, vi­še osno­van no podat­kan. Ra­me­na mu ob­lje­še­na na­škar­pu, ne­ka­ko de­blje­ga vra­ta no što bi oče­ki­vao da ta­kav mo­re ni­ći iz ona­kvi­je ra­me­na! Zi­nut kad se smi­je, što je ri­jek vi­di mu se re­si­na, pre­ska­če mu je­zik pro zu­ba kad zbo­ri. Li­ca na­smi­ja­na kao u đe­te­ta što je od ne­šta za­pla­ka­lo pa pre­sta­lo da pla­če a po­če­lo da se smi­je. Znaš ka­ko pre­sta­ne di­je­te s pla­čem kad mu pru­žiš ka­kvu džidžu, poč­ne da se smi­je a još mu te­ku su­ze! Ako mu uzmeš ono što si mu dao, di­je­te će je­da­nak bri­znu­ti u plač i der­nja­vu, uz iste su­ze ko­je mu ni­je­su pre­su­ši­le. Eto, baš ta­ko ne­ka­ko iz­gle­da­še li­ce u Ru­da­na, mo­reš jed­na­ko re­ći da mu se plač­no li­ce obr­će na ve­se­lo i da mu se ve­se­li osmi­jeh na­vla­či na pla­čev­ni! Re­kao sam ti da glas u Ru­da­na bi­ja­še poj­mi­jo mu­ški a za­vr­ši­jo na­žen­sko! Zvo­no­vit mu avaz kad zo­ve na­pre­ma­se, mo­ga­še do­zva­ti z br­da na br­do kao lo­ko­mo­ti­va! Kad se ne­ko­me ozi­va, i ono ma­lo mu­ško­ga ku­dre­ta u gla­su iz­gu­bi se se­dap Ru­da­no­va obi­ča­ja da ne iz­go­vo­ri mu­ški oziv evo­mo­oo, no žen­ski što je što­oo! Ni­je se za­pam­ti­lo da se ozvao ka­ko se mu­ški ozi­va­ju, no upi­pa­laj va­zda što je što­oo. Ima­še po­koj­ni Ru­dan svi­la­sto ri­đu ko­su a na­sit­no bre­no­va­nu, bra­da mu jed­na­či­ta i ri­jet­ka, za­ga­ra­sti­ja mu dla­ka u bra­du no u ko­su, štru­co­vao je br­ke ta­man po mlje­ri gor­nje gu­bi­ce. Oči mu na­du­bo­ko usa­đe­ne, no­sa po­ve­lič­ka i na­ku­ča­sta, a uši mu še­sno slo­že­ne uz gla­vu. Bi­ja­še sit­na oda, ma­lo po­vit u ple­ći, du­gač­ke mu ru­ke do is­pod ko­lje­na, uda­ri­jo ga ve­li­ki bi­ljeg na splet od li­je­ve ru­ke. Ni­je Ru­dan pu­ši­jo, bi­je­le mu ru­ke a pa­ćan u ro­bu, ima­še na­vi­ku da z dva pr­sta li­je­ve ru­ke čup­ka de­snu obr­vi­cu. Mi­lo mu je bi­lo da plje­va kad su svad­be i ve­se­lja, uple­te glas z dru­gi­jem pa gi­gi­će Mu­ja i Se­fe­ra! Kad za­plje­va sa žen­ski­jem ču­ješ ga da je mu­ško, a kad se po­mi­je­ša s mu­ški­jem gla­so­vi­ma ni­je mo­gao da uobli gr­lo z dru­gi­jem, no ču­ješ ka­ko ba­ška je­ca nje­gov, na­tan­ko i na­žen­sko! Kao što vi­diš, ni­je on imao ka­kve ka­ba­ste ma­ne i vi­dlji­ve va­­len­ce po ko­ji­ma bi se pam­ti­jo, da je imao bo­lju sud­bi­nu nje­go­vo­me iz­gle­du ne bi bi­lo za­mljer­ke.

Ru­dan se ože­ni­jo od Ša­ro­vi­ća s No­zda­ra. Bi­ja­še Ane­ta žen­ska đe­mi­ja, za­ma­ši­ta i otu­ta­šna. Ima je ko­li­ko je do­sta i u vis i u šir i u pr­si i u sa­pi, mu­ški kra­če; či­ni ti se da bi obr­nu­la na mu­ško da je osta­la u maj­ku du­že za ne­đe­lju da­na! Mu­ški Ane­ta ga­zi ali ne mo­re se re­ći da je an­gi­ro­ša, ona je sa­mo jor­da­mli za­sno­va­ta žen­ska, pro­si­ja­va iz nje na­kva unu­tra­šnja pi­to­mi­na te je ni­ko ne mo­re na­zva­ti mu­ško­ba­njom. Znao je Mi­jaj­lo Ša­ro­vić, Ane­tin otac, do­ka­za­li su mu, da Ru­dan ni­je sla­dak ama baš ni za ka­kav mu­ški rad, ali mu je brez ri­je­či dao đe­voj­ku. Evo s ko­ga mu je raz­lo­ga dao snok­ta ova­kvu udad­be­ni­cu, tek joj pa­sa­lo dva­des go­di­na. Ša­ro­vi­ći su li­je­po brat­stvo, Mi­jaj­lo do­ma­ćin od na­či­na, na do­br­om ima­nju, ali bi­le su ga po­su­le đe­voj­ke kao ika­kvo­ga! Jed­nu za dru­gom že­na mu je ro­di­la se­dam šće­ri, tek osmom Bog mu je dao si­na, ostao je o je­din­cu! Ja­do moj i cr­njo, to­li­ke đe­voj­ke mo­gu bi­ti po­nos ro­da i ro­di­te­lja ako z gla­ve kre­nu ala­vič­no da se uda­va­ju. Kao što se one iste mo­gu pro­met­nu­ti u be­do­vu i si­či­ju ro­da i ro­di­te­lja ako pr­va od njih ne bude ba­tli­ja no čiv­te­li­ja. Ne­ka ne­ko u naj­sta­ri­ju na­či­ni di­je­te pa je ne šće­de uze­ti, ili ako pr­va po­bljeg­ne od do­ma­ći­na, ni­jed­na od oni­je mla­đi­je ne­će iza­ći na pra­vac, no će im se svr­nu­ti jed­noj ova­ko dru­goj ona­ko. Ako je pr­va se­stra bak­su­zna s uda­jom, one dru­ge ne mo­gu sa­ći s pu­ta ko­ji je ona tra­si­ra­la! Kad bog po­da­ri da se naj­sta­ri­ja pri­klad­no uda, on­da mla­đe opu­ča­ju jed­na za dru­gom, ka­ko ko­ja sta­ne na po­li­cu od uda­je, pr­va na­vr­će pro­sce onoj što je do nje. Ako ta­ko okre­ne ala­vi­ja, ku­ća do­bi­je če­tu ze­to­va, a ko­li­ko ze­to­va to­li­ko pri­ja­telj­ski­je ku­ća i ku­mo­va! A sa­ču­vaj Bo­že kad je pr­va đe­voj­ka bak­su­zni­ca, nje­zi­ne mla­đe se­stre spa­nu na tan­ka bra­stva, ne­ka ode za udov­ca ne­ka za star­ca, uda­va­ju se za ču­ru­ke i za kli­je­ni­te lju­de, otac ih da­va pri­li­ci i ne­pri­li­ci sa­mo da ih se kur­ta­li­še.

Mi­jaj­lo Ša­ro­vić je pro­ci­je­ni­jo da je Ru­dan Pljo­šta­ni­ca po sve­mu pri­kla­dan da š nji­me ot­poč­ne uda­ju svo­ji­je se­dam šće­ri. No­zdra mu go­lij­ska da­le­ko naj­bo­lji dan oda od tu­panj­sko­ga Dža­me­tov­ca, ni­je Mi­jaj­lo pri­je gle­dao Ru­da­na da bi za­pa­zi­jo žen­sku stru­nu u nje­go­vu gla­su, što se re­klo da ni­je sla­dak u mu­ški rad znao je Mi­jaj­lo da se to mo­re su­zbi­ti uz ba­sta­nu i usta­nu žen­sku ka­kva je nje­go­va šćer Ane­ta. Osta­lo je sve le­glo na mlje­ru; Pljo­šta­ni­ce ž Dža­me­tov­ca bra­stvo od ugle­da, mo­mak na li­je­pu ima­nju, ne­ma bra­će da š nji­ma oče­vi­nu di­je­li, ima mla­do­že­nje na­o­či, z go­di­na­ma ta­man zdri­jo za ozbilj­nu že­nid­bu. Sve što Ru­da­nu ne va­lja sit­ni­ca je ko­ja vi­še pri­vla­či po­ga­na usta no po­šte­no in­te­re­so­va­nje. Naj­po­tlje mo­gao je Mi­jaj­lo pro­su­di­ti – ne­će ga Ane­ta no­si­ti za ka­pu, ne­ma dr­ve­ta brez gra­ne ni ljuc­ko­ga stvo­ra brez ma­ne! A man­dži­je i ru­ga­li­ce što bu­du kon­tre­sa­le, ne­ka ih ne­ka se ru­ga­ju, ne tre­ba ni oni da osta­nu bre­spo­sle­ni. Śe­la ru­ga spo­red pu­ta pa se sva­ko­me ru­ga, a njoj svak ko ti­jem pu­tem pro­la­zi!

Oti­šla ki­ta sva­to­va na No­zdra po Ane­tu, i ja sam bi­jo me­đu nji­ma i to pr­vlje­nac. Zva­la je Sto­ja na Ru­da­no­vu svad­bu i de­ve­tu pro­zu­ko, kao da je šće­la da joj se još jed­nom, ali iz sto­ti­nu gr­la, ka­že da je ona ba­ni­ca žen­ska i adam­sko ko­lje­no, da je kao stri­na bi­la bo­lja no mlo­ge maj­ke. Šće­la je još jed­nom da ču­je ono što je slu­ša­la otkad je Ru­da­na po­di­gla s mr­tvi­je pr­si nje­go­ve maj­ke. Da se još jed­nom za­ža­li, i to sad iz sto­ti­nu usta, što Ru­dan ne­ma pu­sti­je ro­di­te­lja da vi­de ka­kva im je si­nov­ska ki­ta i sva­to­vi, što ne­ma sve­kra i sve­kr­ve da sna­ju do­če­ka­ju i bla­go­slo­ve…

Do­ve­li smo Ane­tu i pro­svad­bo­va­li, ču­lo se ono što je Sto­ja že­lje­la da ču­je, sve se svr­ši­lo ka­ko je tre­ba­lo, i o to­me ti vi­še ne­ću pri­ča­ti.

Ane­ti je bi­lo za­jad kad je vi­đe­la da Ru­dan ni­je uša­van ni u mu­ške ni u do­ma­ćin­ske po­slo­ve, ali ste­gla je sr­ce i pre­gla da pre­mo­sti ur­vi­nu ko­ja je pr­sla po­sred do­ma u ko­ji je do­šla! I kad bi joj se sa­vi­la mu­ka na oži­či­cu od Ru­da­no­va ne­zna­ven­lu­ka, ciknuo bi joj kroz uši očev bla­go­slov ko­ji je iz­go­vo­ri­jo dok je ona sta­la me­đu đe­ve­re. Dao joj bla­go­slo­ve­nu ča­šu i za­i­skao od nje da se po­na­ša ona­ko ka­ko to oče­ku­ju ro­di­te­lji i se­stre nje­zi­ne. To je zna­či­lo da ona mo­ra da­ti do­bar glas od se­be ako ne mi­sli da tre­ba da spa­nu nje­zi­ne se­stre na ate­žne đu­ve­gli­je i ne­pri­li­ke. Zna­la je Ane­ta da taj bla­go­slov, da ta mol­ba oče­va, mo­re pre­ra­sti u te­šku kle­tvu ako bu­de druk­či­je no što se on, Mi­jaj­lo Ša­ro­vić s No­zda­ra na­da. Mo­re ako bi se ona, nje­go­va naj­sta­ri­ja šćer, na pri­li­ku ras­pu­šti­la od Ru­da­na i vr­nu­la na očev upret! Zna­la je Ane­ta da ne smi­je ni­šta ura­di­ti od šta bi se nje­zi­no­me ocu za­ža­ri­jo obraz, zna­la je to ona pa je ri­je­ši­la da ne smi­je se­dep nje za­ku­ka­ti nje­zi­ni­je šes mla­đi­je se­sta­ra! Kad bi se š nje­ne stra­ne ču­lo što da ne va­lja, na­glas bi joj se­stre za­ku­ka­le. One što su pri­splje­le i one što pro­će­ta­va­ju za udad­be­ni­ce lju­to bi za­ku­ka­le, a one što su još ne­zre­le za uda­ju pi­šće­le bi uz one zna­ve­ne što pla­ču. Zna­la je i čvr­sto od­lu­či­la da ne­će ona bi­ti se­dep­ni­ca mla­đi­jem se­stra­ma da se uda­va­ju za ne­pri­li­ke i da osta­ju na očev to­prak da ple­tu si­je­de ple­te­ni­ce. Sve je zna­la, sve je vi­đe­la i pro­ci­je­ni­la, te pre­gla da svo­ji­jem ra­dom i po­na­ša­jem po­kri­je i pri­kri­je sva­ku ma­nu Ru­da­no­vu. Šće­la, pre­gla i us­plje­la!

Ane­ta je pro­la­ma­la i rva­la svo­ji­jem ži­vo­tom to što je mo­gla, a što ni­je mo­gla to je po­sti­za­va­la Ru­da­no­vom nad­ni­com i pla­ća­njem. Na­đe čo­e­ka da joj uz­o­re do­li­nu, a Ru­dan mu za­uz­vrat od­ra­di nad­ni­com u plastid­bi, no­še­nju na­vi­lja­ka i dru­gi­jem po­slo­vi­ma ko­je je umi­jo da ra­di. Dru­gi joj po­ši­je ku­ću ili po­ja­tu, a Ru­dan to­me iz­go­ni gnoj, izgr­ne vu­šći­ju, do­vla­či dr­va za kla­či­nu ili ne­što dru­go za šta ne tre­ba zna­ve­ni­to­sti. I ta­ko re­dom, sve se na vri­je­me ra­di­lo, Ru­da­no­va ku­ća po­zna­va­la se me­đu dru­gi­jem ku­ća­ma po na va­kat ura­đe­nim po­slo­vi­ma, sve je cak­će­lo na nje­go­vu ima­nju kao da se on ra­zu­ma u mu­ške i do­ma­ćin­ske po­slo­ve. Da su bli­že bi­la No­zdra, otac bi Ane­tin njoj pri­sko­či­jo u sve mu­ške ra­bo­te. Da su no ni­je­su, re­kao sam ti da su No­zdra da­le­ko od Dža­me­tov­ca naj­bo­lji dan oda. Ni Ili­ja, Ru­da­nov brat od stri­ca i vr­snik, ni­je se po­te­ži­jo da pri­sko­či kad su mu­ški po­slo­vi u pi­ta­nju. Kao da mu je bi­lo mi­lo da gle­da Ru­da­na ona­ko sa­ma i bre­spo­moć­na kad mu do­đu na red po­slo­vi od mu­ško­ga zna­ve­nja. Re­kao sam ti da je Ru­dan go­spo­do­vao sa Sto­jom dok je Ili­ja ra­do­ve ra­do­vao i ja­de ja­do­vao, Ili­ja je dru­go­vao z dr­ža­li­com i s ku­ča­rom dok je Ru­dan za­di­je­vao bi­tu­ran u špag na pr­si i gla­di­jo ću­bu! No či­ni mi se da ne bi Ili­ja baš ta­ko ben­du­njao Ru­da­na da ga na to ni­je na­fu­ri­ja­la nje­go­va že­na Do­sti­nja. To bi­ja­še jed­na oštr­o­zu­ba su­vo­gu­za, plati­ča­sta kao osu­še­na pa­lu­ti­na, oko­šta kao prit­ka, opa­sa­la bi se s je­zi­kom, a umro bi joj na prag od gla­di! Ne­to­mi­la na­skroz u se­lo i u ku­ću pod­jed­na­ko. Bi­la je od do­bra bra­stva, ali što za­vaj­du kad je ni­je dao Bog da bu­de sprama nje­zi­no­ga ro­da. Od­ma se vi­đe­lo da je Do­sti­nji kri­vo što je Ane­ta od nje vi­đe­ni­ja i ljep­ša, i va­la bo­lja u sve­mu! Pu­sta Ane­ta i sno­pa­ta i pr­sa­ta i gu­za­ta i si­sa­ta, no­ga joj je pro li­sta bi­la što je Do­sti­nja pro stru­ka! Vi­še je va­ljao Ane­tin osmi­jeh i pro­go­vor no tri Do­sti­nje da si na­sa­di­jo jed­nu na dru­gu.

Kad Bog oće da se ša­li ni­ko se ta­ko ne umi­je na­ša­li­ti! Ona­ko spljo­šte­na Do­sti­nja ra­đa­še go­di­šnje po di­je­te, sve ku­pus i di­je­te što­no se ka­že, a ona­ko za­o­blje­na Ane­ta osta­de bež­đet­na! Išla je Ane­ta na tra­va­re i na va­le­ta­re, ob­la­zi­la dok­to­re i eći­me, odže i po­po­ve, mo­li­la se Bo­gu i sve­ci­ma, ali ni­šta ne po­ma­ga, ne za­če­di ona đe­te­ta od svo­ga sr­ca! Odža iz Kor­je­ni­ća otvo­re­no je re­kao da ni­je nje­zi­na va­len­ca što ne­ma đe­ce no da je fa­li­čan u mu­ško śe­me nje­zin muž i da će Ane­ta za­trud­nje­ti ako pro­mi­je­ni pra­za. Ali Ane­ta je bi­la so­bra­zna žen­ska, ni naj­po­ga­ni­je oči ni­je­su mo­gle pri­vi­đe­ti da je ona ima­la po­sla s ka­kvi­jem dru­gi­jem čo­e­kom osvem sa su­pru­gom ko­je­ga joj je su­đe­ni­ca do­su­di­la! A pra­vo ako će­mo, ona je bi­la za bo­lji mu­ški pi­jez no što je bo­le­ći Ru­dan, bi­la je bez­be­li za čvr­šći mu­ški za­gr­ljaj. Zna­la je i ona sa­ma da je to ta­ko, ali je osta­la pri ri­je­či iz oče­va bla­go­slo­va i pri po­pov­skoj za­po­vi­je­di s vljen­ča­nja da muž i že­na nje­go­va di­ja­ju s jed­nom du­šom iz dva nji­o­va ti­je­la! Oca je ču­la na No­zdra kad je sta­ja­la me­đu đe­ve­re na udad­be­ni dan, a po­pa Mi­lo­ša slu­ša­la je kad joj je me­tao vi­je­nac na gla­vu u Štr­bač­ku cr­kvu!

Osta­de Ane­ta brež đe­te­ta pa je sva­ku mi­los i pa­žnju ko­ju bi đe­ci po­sve­ći­va­la, da ih je Bog dao, usmje­ri­la na Ru­da­na. Ni­je­dan do­ma­ćin u se­dam se­la una­o­ko­lo ni­je bi­jo pa­ćan i opran kao Ru­dan. Va­zda sve­ča­ni­jem da­nom bi­ja­še na nj bi­je­la ko­šu­lja od kam­bri­ka, spu­či­jo se u đi­lo od cr­ve­ne ru­de, opan­ci mu uči­nje­ni na er­ce­go­vač­ku ša­ru. No­si­jo je Ru­dan va­ro­ški ja­ke­tun od sr­bi­jan­sko­ga šaj­ka i raj­to­zne čak­ši­re od štru­ca. I rad­ni­jem da­nom Ru­da­nu su se bi­je­lje­le ča­ra­pe, a re­dov­no se po­ši­ša­vao kao da je va­ro­ša­nin. Kad ga po­gle­daš me­đu dru­ge se­lja­ke, pu­ša­še po­koj­ni Ru­dan ne pa­ti­še, uči­nje­na mu du­van­će­sa na er­ce­go­va­či na­čin, ma iz­gra­na­ta kao i nje­go­vi opan­ci! Sa­mo je u ku­ću Ga­vri­la Mar­ko­va i Jev­ta Kr­sto­va bi­lo len­cu­na, i to ska­lu­plje­ni­je u skri­nju za stid­na go­sta, a Ru­dan je bi­jo je­di­ni se­ljak u vas Tu­pan ko­ji se po­no­ći po­kri­vao s len­cu­nom! Ane­ta je bi­la do­ma­ći­ca mi­mo dru­ge drû­ge, a kao i sva­ka že­na ko­ja ne­ma po­ro­da ra­di­la je za tri žen­ske. Sti­ca­la, šte­đe­la i če­če­lji­la, ima­še mo­bi­lja i noć­ne ro­be kao da joj je pu­na ku­ća če­lja­di.

Ru­dan je ođe­ćom u či­sto­ćom cak­ti­jo me­đu se­lja­ci­ma kao cvi­jet me­đu tr­njem, ali sve mu to bi dža­ba. Ostao je za dru­gu tr­pe­zu đe je i pri­je si­di­jo, a Ane­ta uva­ti Sto­ji­no mlje­sto na ve­se­li­jem i tu­žni­jem oku­pi­ma. Re­kao sam ti da je Sto­ja si­đe­la sa­mo đe pr­ve že­ne śe­de, a kad ni­je že­na bi­lo, njoj se mlje­sto či­nje­lo me­đu pr­ve lju­de se­la i ple­me­na! Sto­ju se­dep sir­ja­ka Ru­da­na pro­zva­li adam­ski­jem ko­lje­nom, Ane­tu zo­vu isto ta­ko što Ru­da­na iz­dva­ja iz nje­go­ve su­vr­sti, kao što ga je Sto­ja iz­dva­ja­la iz svi­je si­ro­ča­di otkad se u Ba­nja­ne za si­ro­čad zna! Ta­ko je oti­šla pri­ča o Ane­ti is­ti­jem oni­jem sen­tom ko­ji­jem je išla i pri­ča o Sto­ji. Sto­ja iz­dva­ja­la si­nov­ca sir­ja­ka, a Ane­ta do­ma­ći­na ko­ji je bi­jo sir­jak! Pri­ča­še se ka­ko ni­ko ni­ko­ga ta­ko ne pa­zi i po­štu­je kao Ane­ta Ru­da­na, te ka­ko joj je suk­no i ple­ti­vo mi­mo dru­ge, te ka­ko je svo­jom no­gom ugo­di­la u Sto­ji­nu sto­pu. Sve joj je, ve­lja­hu, je­din­stve­no kao što je i Sto­ji­no sve bi­lo je­din­stve­no! Ta­ko se Sto­ja pro­du­ži­la u Ane­tu, kao što se onaj uz­dah e gri­jo­to bož­ja ko­ji je pra­ti­jo Ru­da­na kao si­ro­če brez oca i maj­ke, pro­du­ži­jo u iste ri­je­či sa­mo s no­vom po­ru­kom: e gri­jo­to bož­ja što mu osta ku­ća brež đe­te­ta! Kad se Ru­dan ob­u­če i uj­du­ri­še mi­mo dru­ge, od­ma ču­ješ da ža­le što Ru­dan n­e­ma đe­ce da vi­de ka­kav im je ta­ta. Kad mu ne­ko vo­zdig­ne Ane­tu da je čo­ek že­na, od­ma ne­ko dru­gi do­da da je gri­jo­ta bož­ja što ta­kva že­na ne­ma po­ro­da! S jed­nom ri­je­či, na­rod bi­jo na­vi­kao da se sve Sto­ji­ne vr­li­ne či­ta­ju iz Ru­da­no­va iz­gle­da kao iz knji­ge, pa se pro­du­ži­la na­vi­ka da se u is­toj knji­zi či­ta Ane­tin po­na­šaj i vr­li­na! Ta­ko se na­mlje­sti­lo da se ne pri­ča o Ru­da­nu no sa­mo po­vo­dom Ru­da­na. Sve ma­ne Ru­da­no­ve ni­ko ni­je pri­mlje­ći­vao sto­ga što se svak za­ba­vljao sa Sto­ji­ni­jem i Ane­ti­ni­jem vr­li­na­ma. Da ga ni­je­su te dvi­je že­ne za­klo­ni­le, mo­glo se o nje­mu pri­ča­ti ovo što ću ti ja sad re­ći.

Ni­je va­la Ru­dan znao ni­šta od ono­ga što se tra­ži od do­ma­ći­na ku­će da zna. Re­kao sam ti da ni­je umi­jo ni da ore ni da ko­si ni da po­ši­va ni da ko­lje pa­str­mu. No aj­de što ni­je znao te glav­ne mu­ške ra­bo­te, no ni­je mu pri­je­nja­lo za ru­ke ni ono dru­go što svak umi­je da uči­ni ako mu ni­je ped me­đu oči! Ni­je znao zi­mi, kad je ne­rad­ni­ca, da opra­vi i za na­red­no lje­to na­sa­di śe­ki­ru i mo­ti­ku, umi­jo je da ube­re škro­bu­ti­nu ali dru­gi mu je od nje spli­je­tao gu­žbe! Ubrao bi on pru­će za lje­su, ali zva­la je Ane­ta ne­ko­ga iz se­la da lje­su ople­te. Be­re dr­vo za te­ljig, a dru­gi mu te­lji­ge sa­vi­ja, Ane­ta ši­ša ov­ce a on pri­ku­plja vu­nu. Kad je vu­čar­lji­vo ni­kad uve­če ni­je za­pu­ste­kao is­pred ku­će, no je Ane­ta bo­lje­ka­la da se ras­pla­ši zvljer­ka! Dok Ane­ta pot­ki­va ko­nja, Ru­dan joj do­da­va ča­vle… I ta­ko re­dom, mo­gao bih ti na­bra­ja­ti mi­li­tar po­slo­va i po­sli­ća­ka brez ko­ji­jeh ku­ća ne mo­re, a ko­je Ru­dan ni­je umi­jo da opo­sli. Ka­ko je za te po­sle utr­nuo pod Sto­ji­nom ru­kom, ta­ko se isto ni­je mo­gao ras­tr­nu­ti kad je Sto­ju smi­je­ni­la Ane­ta.

Da je Ru­dan ba­rem znao da gu­sla ili da gle­da u ple­će ili da za­var­ču­je, ili ne­što dru­go što do­ma­ći­nu ni­je ni po­tre­bi­to da zna, pa da se bar po to­me ne­što o nje­mu re­če, no ni­je si­ro­ma znao to ni­jed­no ni ni­šta dru­go što je slič­no to­me! Evo sam, kao što vi­diš, opa­nja­ti­jo i ocam­pa­ti­jo, a ubi­jo me Bog ako sam u mo­me vi­je­ku po­zna­vao čo­e­ka ko­ji ne­ma ni vr­li­na ni ma­na kao što Ru­dan ne­ma­še. Ni­šta se o nje­mu ni­je mo­glo re­ći osvem da je to Ru­dan ko­ga je ču­va­la Sto­ja kao ma­lo vo­de na dlan i ko­ga po­štu­je Ane­ta kao da je pri­ši­jo gla­var­sku bi­lje­gu na ka­pu! Ni­je se mo­glo do­ka­za­ti da je Ru­dan ni na­mig­nuo ka­kvoj žen­skoj, a ka­mo­li da je s ka­kvom uči­ni­jo lju­bav­no va­lja­li­šte! I po to­me je, po­koj­nik, bi­jo ba­ška od nas dru­gi­je Ba­nja­na, po­seb­no Tu­pa­nja­na.

Do­ma­ći­ni i lju­di od na­či­na ne po­sr­ću na sva­ku pro­će­pa­ču, ali đa­vo mi du­šu iz­va­di­jo ako znam ijed­no­ga ba­sta­na Ba­nja­ni­na ko­ji ni­je ba­rem jed­nom, ako ga je za­pa­lo, di­gao ka­kvoj oć­ki ta­ba­ne u ne­be­sa! Ima odi­sta ilja­du na­či­na da odap­neš pu­šku a da ti se ne do­zna. Kad se po­no­ći go­ni aj­van na pa­za­re, kad če­kaš u Za­slap­ske mli­ne da pro­vre vo­da, kad su sla­ve i svad­be, i iste sa­ra­ne, pa do­đu na ko­nak pri­ja­te­lji­ce i ro­di­ce, kad aba­tiš žen­sko če­lja­de đe ko­sov­ci su­de, kad ti oćeš a ona se ne bra­ni! I da ti ne na­bra­jam, ko je bi­jo ka­pac ži­vo­tom, ko­me je že­na bo­le­sna ili je pre­va­li­la z go­di­na­ma, imao je mlo­go pri­li­ka da ne­što žen­sko pri­ti­sne. On­da ne­moj za­bo­ra­vi­ti ni to da se čo­ek mo­re ose­va­pi­ti kad ovre­žgo­li na­red­nu žen­sku ko­ja kod ku­će ne­ma mu­šku ru­ku spra­ma se­be. Do­bar čo­ek i do­ma­ćin ako ofra­šti ka­kvu žen­sku, on o to­me ne pri­ča, po­šten čo­ek ne­ma ta­ko vljer­na pri­ja­te­lja ko­me tre­ba po­vlje­ri­ti ono što jav­no ne va­lja uči­nje­ti. S ti­jem se fa­le i ve­lje­pr­če sa­mo mu­ške kur­ve, se­o­ske dé­re i pič­ko­pre­ži, pic­maj­sto­ri ko­ji su obraz po­kri­li žen­skom ko­tu­lom. Ako te za­pa­ne – skre­ši dže­fer­dar, odap­ni oruž­je i šu­ti, ču­vaj taj­nu i zbog se­be i zbog žen­ske s ko­jom si imao lju­bav­nog po­sla, po­mo­li se Bo­gu i on će ti opro­sti­ti gri­jeh! Ču­vaj se da ti že­na ne do­zna, jer ona ni­je Bog da pra­šta! No što ti re­koh, mo­gle su sve va­ro­ške pič­ko­da­va­li­ce i se­o­ske ća­pi­ku­re pro­la­zi­ti mi­mo Ru­da­na, on im se ni­je či­ni­jo mu­ka­et, ne, bi­va, što se bo­jao od že­ne, ne­go pro­pi­to što ni­je bi­jo ni za ka­kav ne­red za ko­ji pri­va­ta­ju lju­di i od re­da i od ne­re­da. Ro­di­jo se kao tić, po­di­zao se kao tić u Sto­ji­nu gni­je­zdu, a kad mu je per­je na­ra­slo, Ane­ta je na­sta­vi­la da ga pï­ta kao ti­ća! Ni­je se do­ka­za­lo da je iz­go­vo­ri­jo gru­bu ri­ječ, da se ko­me po­smi­jao, da je ne­ko­me ser­to od­go­vo­ri­jo, ne va­la ni đe­te­tom ni mom­kom ni čo­e­kom ni­ti do­ma­ći­nom! Ni­kad Ru­dan na sud ni­je oti­šao ni kao śe­dok! Sa­mo je jed­nom sti­jo da se iskaže umu­ški, pa je i to jed­nom iza­šlo na ši­ljak. Evo ka­ko je to bi­lo.

U mo­je Ba­nja­ne rav­ne mo­gao sam iz­br­o­ja­ti na pr­ste od jed­ne ru­ke lju­de ko­ji ni­kad ni­je­su za­ma­nu­li na svo­ju že­nu, a ni­je­sam za­pam­ti­jo ni­jed­no­ga ko­ji je tu­đu že­nu uda­ri­jo. Uždi­je muž že­ni si­let kad poč­ne da mu jar­ca, za­dla­ni je vru­će kad se pre­da nj s ne­šta is­ko­vri­je­ži, kad je ona jed­na a nje­zi­ni­je de­vet je­zi­ka! Kad ti se umi­je­ša u po­sla ko­ja ni­je­su nje­zi­na, va­lja je pre­se­re­pi­ti šta­pom ili š či­bu­kom, šta ti se pri­je na­đe pri ru­ci. Ne va­lja že­nu mla­ti­ti i tu­me­za­ti, to ne či­ne do­ma­ći­ni i mu­že­vi od ljuc­ko­ga re­da, ali uždi­ti joj apaz kad za­slu­ži ni­ti je šte­ta ni gri­jo­ta! Ako je do­bra že­na, za­pam­ti­će ona taj ćo­tek, pa će se po­tlje lec­ka­ti od du­ga je­zi­ka, a ako za nju śet i si­let ne pri­je­nja­ju, on­da se mo­raš od nje bra­ni­ti da bi osta­li za­jed­no ti i ona. Mi u Ba­nja­ne ni­je­smo pam­ti­li mu­že­ve ko­ji za­ša­ma­re svo­ju že­nu, no one ko­ji to ni­kad ni­je­su uči­nje­li. Ta­ko ti je to od­re­đe­no da se pam­ti i pre­pri­ča­va sve što je ri­jet­ko i neo­bič­no, a da se za­bo­ra­vlja­ju sva­ko­dnev­ni i obič­ni ljuc­ki po­na­ša­ji.

Do­bar čo­ek i do­ma­ćin ni­kad ne za­ma­ne na svo­ju že­nu za­to što je za­mi­sli­jo da je uda­ri, no to mu se do­go­di u mo­men­tu, u ito­šti­ni, kad ne raz­mi­šlja va­lja li to ili ne va­lja, kad ga ona žgar­ne s ne­čim iz­ne­na­da. Mo­re bi­ti da čo­ek od na­či­na ne bi ni­kad ni za­br­ljo­šti­jo že­nu da mu ona to što iz­go­va­ra re­če kad ni­ko ne slu­ša, no kad su sa­mi njih dvo­je. Ali že­na ne umi­je da uvu­če je­zik u gla­vu kad je s ne­šta ijet­ka, no za­jar­ca kad dru­gi slu­ša­ju, a čo­ek ta­da mo­ra da za­ma­ne na nju da ne bi oti­šla ri­ječ ka­ko se on bo­ji od že­ne. Ne uda­ri on nju ta­da što mu je re­kla to i to, no od de­spe­ta što je ne­ko čuo ka­ko mu ona pre­pra­vlja. Ne sve­že li joj on ta­da ba­rem za­u­šak, za­vr­ši­će se pri­ča ka­ko on ne smi­je od že­ne na­glas ni pr­nu­ti aka­mo­li pro­go­vo­ri­ti! Ako li joj ta­da đa­vo­li po­lo­ču pa­met te po­tlje za­u­ška ili br­ljo­ške ne za­šu­ti no na­sta­vi dr­gol ko­ji je po­če­la, mo­re joj se do­go­di­ti da do­bi­je po lu­bi­ni ono što joj se mu­žu na­šlo pri ru­ci: šav­ni­cu, dr­ža­li­cu, konj­sku oglav, smo­ta­no uže, a o mlo­gu su ja­vri­ku­ru iz­mlje­re­ne vi­le i gra­bu­lje! Kad su ito­šti­na i obraz u pi­ta­nju, ta­da se ne pi­ta š čim ćeš na že­nu za­ma­nu­ti! No če­šće od sve­ga dru­go­ga na­še je­zi­ča­ste že­ne do­bi­le su štap po rte­ni­ci za­to što smo svi no­si­li šta­po­ve. Sva­ki naš čo­ek poč­ne se šta­pa­ti ä mu pa­sa če­te­res go­di­na! Svi za­pr­te šta­pi­nu, ili onu pra­vu ku­pov­nu ili pri­ruč­nu što ga na­či­niš sam. Štap do­bro do­đe da se mo­reš od­bra­ni­ti od pa­šče­ta ko­je izu­blea pre­da te is­ko­či, da se iš­će­ra ži­vin­če iz ka­kve šte­te, da se smla­ti zmi­ja na pu­tu! Šta­pom do­va­tiš voć­ku z gra­ne, šta­pom put­ni­ku uka­žeš na pra­vac, mo­reš šta­pom ne­što iz­mlje­ri­ti ako si uza nj ozna­či­jo do­kle je ce­nat a do­kle me­tar. No ni­je­smo mi Ba­nja­ni za­me­ta­li štap sa­mo sto­ga što nam mo­re tre­ba­ti, či­ni mi se da su za štap lju­di pri­va­ti­li on­da kad su od­lo­ži­li oruž­je. Štap je za­mi­je­nio ne­ko­me ku­bu­ru, ne­ko­me nož a ne­ko­me dže­fer­dar ili mo­skov­ku! Ma pro­pi­to se svi kur­če sa šta­pom, ako ne­maš oruž­je imaš štap! Na­še že­ne no­si­le su štap sa­mo u kraj­njoj nuždi: kad oco­ta­vi ili kad je sta­ros sa­svi­jem sa­vi­je da se brez šta­pa ne mo­re di­ći ni brež nje­ga kro­či­ti. Ta­ko one oja­đe­le od ne­vo­lje štap no­se, a mi da se š nji­me si­lo­ba­di­mo! Po­seb­no mi Ve­le­stov­ci, ko­je je Sve­ti Pe­tar Ce­tinj­ski na­se­li­jo na banj­ski Tu­pan, ni­je­smo se mo­gli na­vi­ći da ide­mo brez oruž­ja kad je umi­nuo va­kat od nje­ga. Oti­šli Tur­ci i Austri­ja, mi od­lo­ži­li oruž­je i pri­va­ti­li šta­po­ve, kad ne­maš du­šma­ni­na pre­da se, imaš že­nu! Ta­ko ti se to na­mlje­šti­lo da smo naj­če­šće šta­pom do­va­ta­li že­nu kad za­bo­ra­vi da ima du­ži je­zik no što tre­ba. No oću da ti pov­to­rim, ni šta­pom ni z dru­gi­jem do­bar čo­ek ne do­va­ta že­nu što oće, no što se u tre­nu na­i­je­di na nju, i to sa­mo kad ih ne­ko slu­ša sa stra­ne. Pe­tar po­koj­ni Ni­ko­lin ve­lja­še da ne va­lja uda­ra­ti žen­sku za­to što ona ni­je sa­mo že­na no je i maj­ka. Bog je že­ni na­mi­je­ni­jo da ra­đa lju­de, pa sto­ga lju­di tre­ba da je po­štu­ju i kad je naj­je­zi­ča­sti­ja. Šće­pan Sa­rić ne mi­šlja­še ta­ko no ve­li da je Bog na­re­di­jo da že­na bu­de u vla­sti čo­e­ka, ka­ko u na­ruč­ju nje­go­vo­me ta­ko i u sve­mu dru­go­me! Ni­ko, ka­že, čo­e­ka ne na­zi­vlje po že­ni, ali se sva­ka že­na na­zi­vlje po čo­e­ku. Mo­re muž bi­ti ka­kva ve­že­gre­bi­ca, žu­ra i ûš, ci­guz ili ce­ge­lja­lo, će­di­ljak i pod­rep­na mu­va, a že­na mu ljuc­ka ba­ni­ca, ublag­ni­ca i sti­ma­ni­ca, pa će se jo­pet zbo­ri­ti ona je nje­go­va a ne on je nje­zin. Ma ni­je se ne­ki Ob­ren Obi­rak smi­jo ni pre­kr­sti­ti a da pr­vo ne za­pi­ta že­nu Ra­doj­ku smi­je li, to bi­ja­še šma­ljak od čo­e­ka, a ona azma­no­ša žen­ska, pa se jo­pet zva­la Ra­doj­ka Obre­no­va, a ne Ob­ren Ra­doj­čin. Ne­ko­ga Mi­ća Sna­tri­cu tu­kla je že­na sta­pnom me­ća­i­com i za­ko­vr­ta­la mu uši, šća­še mu­če­nik da se od nje­zi­na si­dži­la kri­vi kao ja­rac kad ga asu­le! No sve je to bi­lo dža­ba, zbo­ri­lo se Pa­va Mi­ćo­va a ne Mi­ćo Pa­vin. A što da ide­mo da­lje od Ane­te i Ru­da­na, zar ni­je bož­ja prav­da da se zbo­ri Ru­dan Ane­tin a ne obrat­no ka­ko se zbo­ri­lo, ali ta­kva ti je žen­ska sud­bi­na u na­še Ba­nja­ne, i ne sa­mo u Ba­nja­ne no u svu Cr­nu Go­ru i Er­ce­go­vi­nu!

Za­ba­či­li smo se od Ru­da­na i Ane­te, za­ne­se nas pri­ča o že­na­ma i šta­po­vi­ma, ali ne ma­ri – ima još do­sta no­ći, tek su Vla­ši­ći pa­sa­li Ću­re­vac! Daj da ti još ne­što re­čem o to­me šta na­še že­ne mi­sle o ćo­te­ci­ma i šta­po­vi­ma, pa će­mo se on­da pri­vr­nu­ti Ru­da­nu i Ane­ti.

Ćet­na, maj­ka po­pa Mi­la i po­pa Lu­ke, bi­la je ro­dom š Če­va od Vu­ko­ti­ća. Maj­ka dvo­ji­ce ju­na­ka o ko­ji­ma plje­sme plje­va­ju! Lu­ka je na Gra­o­vu na­či­ni­jo ot­kos kroz Tur­ke azi­jo­te, a Mi­lo je zvao na meg­dan ni­šić­ko­ga ka­pe­ta­na Mu­šo­vi­ća ali mu ni­je smi­jo iza­ći! Ćet­na se pr­vom bi­la uda­la za na­kvo­ga Po­bo­ra, ali za njim ni­je svr­sto­va­la ni ne­đe­lju da­na. Da ga is­pro­ba je li oštar ju­nak, Ćet­na ti śe­di na kuć­nji prag s pre­sli­com za pas. Śe­la, ra­ši­ri­la se iz pu­ni­je vra­ta i vrn­da vre­te­no, za­pa­le­ve­ri­la da pre­de! Do­ma­ćin joj do­đi od­ne­kle s pu­ta, na­zo­vi po­mo­zbog, osmlje­ni se i za­su­či da pro­đe spo­red nje i ulje­ze u ku­ću. Ni­je joj re­kao ni po­ta­mo se, a je­dva je ulje­gao jer je ona śe­la po sred pra­ga i upri­je­či­la pre­sli­cu ši­rom vra­ta. Kad je ona vi­đe­la da on ne­ma sklo­no­sti ni da joj re­če »po­še­ni se da pro­đem«, Ćet­na ti ba­či pre­sli­cu pa se s is­ti­je sto­pa vr­ni u rod na Če­vo kr­va­vo! Re­kla je da ne­će sta­ti za ja­do­va, ne­će da se na­zi­vlje že­nom mu­ške žen­ku­li­ce ko­ja ne umi­je re­ći da mu se sklo­ni s kuć­nje­ga pra­ga, no se pro­vla­či spo­red nje da ulje­ze u ku­ću kao što se pro­vu­ku­je li­si­ca kroz šu­palj plot! Ni­je­su joj Vu­ko­ti­ći re­kli ni cr­no ti oko u gla­vu, a kroz ma­li va­kat do­šao je Jo­vo­vić iz Mar­ko­vi­ne, za­pro­si­jo Ćet­nu i da­li mu je brez ri­je­či. Uda­la se Ćet­na za Pe­tra Jo­vo­vi­ća s ko­ji­jem je ro­di­la re­če­ne ju­na­ke po­pa Mi­la i po­pa Lu­ku. Po­tlje ne­ko­li­ko da­na Ćet­na ti se ras­pri­je­či s pre­šli­com na Jo­vo­vi­ća prag, za­vrn­da­la vre­te­no i za­pa­la­ve­ri­la da pre­de! Pe­tar ti se od­ne­kle vra­ti, pa kad je sti­jo da ulje­ze u ku­ću, ni­je Ćet­nu pi­tao što je tu śe­la, no je iš­či­bu­kao da joj vi­še ni­je pa­da­lo na um da Jo­vo­vi­ća is­pro­ba­va je li oštar ju­nak ili ni­je. Osta­la je Ćet­na za Pe­tra Jo­vo­vi­ća i ro­di­la mu tri si­na o ko­ji­ma i da­nas gu­sla­ri plje­va­ju. Tre­ći joj sin Ra­mo ni­je bi­jo gla­so­vit ko­li­ko sta­ri­ja dvo­ji­ca, ali nje­gov sin No­vak, Ćet­nin unuk, pre­te­kao je s ju­na­štvom oba stri­ca, i Mi­la i Lu­ku! I No­vak je ulje­gao u plje­smu ni­šta ma­nje no njih dvo­ji­ca.

Šće­pan po­koj­ni Sa­rić šća­še da za­pre­da na nje­gov­ski na­čin da je Pe­tar Jo­vo­vić iš­či­bu­kao Ćet­nu za­to što je čuo ka­ko je is­pro­ba­va­la oštri­nu ono­ga Po­bo­ra za ko­ga se uda­va­la. Da to Pe­tar ni­je čuo, ve­li, ne bi se usu­di­jo da kre­ne na Ćet­nu. To je, ka­že, bi­la žen­ska ažda­ja, a još od Vu­ko­ti­ća od ko­ji­jeh se i kralj Ni­ko­la ože­ni­jo! Ne znam ti ja je li Pe­tar smi­jo uda­ri­ti Ćet­nu š či­bu­kom ili brez či­bu­ka, sa­mo znam da su na­ši s Ve­le­sto­va, a Ve­le­sto­vo i Mar­ko­vi­na su jed­no do dru­go­ga, da su na­ši iz Cr­ne Go­re do­ni­je­li u Ba­nja­ne na­uk da se mu­ško­vi­na i ju­na­štvo po­ka­žu­ju kad se za­ma­nju­je na že­nu! Ja ti o to­me ni­je­sam sti­jo pri­ča­ti, no mi se sa­mo na­met­nu­lo da bi se po­ka­za­lo ka­ko je oja­đe­li Ru­dan Sa­vov Pljo­šta­ni­ca sti­jo da po­ka­že da je i on sta­ri­nom s Ve­le­sto­va i da mu va­lja za­br­ljo­šti­ti že­nu. Sti­jo ku­ka­vac da uči­ni ono što i dru­gi či­ne, pa mu ni to, što ti po­me­nuh, ni­je oti­šlo za ru­kom, sti­jo ali mu se na­mlje­ra pro­brc­nu­la!

Bi­ja­še se Ru­dan vr­nuo s pi­ća, išao na Đur­đev dan u ku­ma Le­sa na Go­lu­bi­nji­cu. Bi­jo na sla­vu pa ga ugri­ja­lo vi­no i ra­ki­ja, ru­me­no mu vin­ce uda­ri­lo u li­ce a že­že­na ra­ki­ja eglen otvo­ri­la! Ona­ko na­ke­ke­ru­šen sja­ša s klju­se­ta, dr­ža­še u ru­ku ze­le­nu lje­sko­vu švi­cu. Ane­ta se na­mrki na nj kad ga vi­đe plja­na, mi dvo­ji­ca–tro­ji­ca kom­ši­ja śe­đa­smo is­pod or­ka na tru­pi­ne, sve­čan dan pa plan­du­je­mo. Na­mr­ki se Ane­ta, tr­že mu oglav iz ru­ke i re­če ne­što na­ko­ši­to. To Ru­da­nu ode uz ko­su, po­gle­da pr­vo nas što śe­di­mo, pa on­da ne bi li­jen no s oni­jem žit­ki­jem pru­tom lje­sko­va­kom, ma ni­je to mljer­ni prut no švi­ca, pri­sna­ži da ši­ba Ane­tu. Ona ne pu­šta oglav konjsku iz ru­ke, mu­va se ono klju­se, a Ru­dan ši­ba že­nu ne po ži­vo­tu, ka­ko se že­ne bi­ju, no po no­ga­ma i de­be­lo­me me­su, ka­ko se ka­žnja­va­ju đe­ca kad uči­ne ka­kvu šte­tu. Do­va­ti je ne­ko­li­ko pu­ta s oni­jem tan­ki­jem pru­ti­ćem, a ona na­ždi da ku­ka iz sve­ga mo­zga! Mi se di­go­smo i ko či­ne bra­ni­mo Ane­tu, od­bi­smo Ru­da­na od nje i ba­či­smo mu prut, Ane­ta pu­šti klju­se i po­blje­že u ku­ću ku­ka­ju­ći! Ru­dan od­ve­de ono klju­se da mu da na­čin, a nas ne­ko­li­ci­na pre­đo­smo u mo­ju ku­ću da si­jeli­mo na sve­ča­ni dan.

Pre­pi­ra­li smo se oko to­ga što ona­ko za­ku­ka Ane­ta kad je ni­je mo­glo za­bo­lje­ti Ru­da­no­vo ši­ba­nje. To je bo­lan pru­tić od ko­ga ni di­je­te ne bi za­pla­ka­lo, a Ru­dan je za­ma­nji­vao kao da je mi­lu­je! Uda­ra je kao da mu je žao što je uda­ra, a pod za­rok bi­lo mu je žao! Ja ka­žem da je Ane­ta šće­la s ku­ka­njem da se ču­je ka­ko eto i nju bi­je muž, šće­la je da se pro­ču­je da je i Ru­dan mu­ško, da se zna ka­ko je i on s Ve­le­sto­va, eto za­pa­lo je jed­nom da ogla­si nje­go­vu oštri­nu i mu­ško­vi­nu! Pri­va­ti­la za ku­ka­nje kao Ćet­na Pe­tro­va za pre­šli­cu! Ja ta­ko de­ba­tu­jem a ve­li mi ne­ki po­koj­ni Jan­ko Alek­sin is­pod Nje­go­ša, to mi je ro­đak po maj­ci, bi­ja­še do­šao u me­ne na­kom pre­šom, ve­li mi Jan­ko:

– E ku­ku ti, ro­đa­če, u pa­met ma­nit li si! Ni­je Ane­ta ku­ka­la da bi se ču­lo za Ru­da­no­vu mu­ško­vi­nu i oštri­nu, no je za­pla­ka­la ona ba­ni­ca žen­ska, ona vi­la gor­ska ko­ja je za­ro­blje­na u tav­ni­cu ono­ga su­vo­mu­da, za­ku­ka­la je Ane­ta od sra­mo­te što je do­ma­ćin do­va­ta s pru­tom kao što se do­va­ta di­je­te kad pro­spe čor­bu po se­be. Pla­ka­la je ona što je bi­je s pru­tom kao uči­telj đa­ka, a ne apa­zom, či­bu­kom ili sa šta­pom š či­me su tu­panj­ski Ve­le­stov­ci na­vi­kli da mu­šku­ju!

Ne mo­gu ni da­nas da pro­he­sa­pim je­sam li ja bi­jo u pra­vu ili ro­đak mi Jan­ko, ali i jed­no i dru­go mi­šlje­nje na isto se uva­ti­lo kad je pu­kao po­sprd­ni glas po se­lu ka­ko je Ru­dan išvi­cao Ane­tu s tan­ki­jem pru­tom po no­ga­ma i de­be­lo­me me­su kao što se ši­ba di­je­te. Da Ane­ta ni­je bi­la gla­so­vi­ta žen­ska, se­o­ska špo­ka­la, kač­ki­ni i vi­žlo­vi, is­pi­ra­li bi usta s Ru­da­no­vi­jem pru­tom, no pre­sta­še se­dep Ane­te. Ozbilj­na če­ljad re­ko­še eee ja­a­a­de i e gri­jo­to bož­ja što ta­kva žen­ska vi­jek pro­vo­di s ne­pri­li­kom mu­škom. To je pr­vom da se ču­lo ka­ko se sa­ža­lje­nje ne od­no­si na Ru­da­na, no na ne­ko­ga dru­go­ga a po­vo­dom nje­ga!

Ta­ko je ve­sel­nik Ru­dan sti­jo da pre­sko­či se­be, sti­jo da se umet­ne u po­na­ša­nje ko­je ni­je nje­go­vo, sti­jo da se pro­met­ne pa se pre­met­nuo! No ni­je sa­mo on po­ku­šao da is­ko­či iz vre­će što je za­ve­za­na s cr­ve­ni­jem kon­cem eee ja­a­a­de ko­ji je is­pre­la Sto­ja, no je ista Ane­ta pre­gla da raz­ve­že tu vre­ću i oslo­bo­di iž nje nje­zi­no­ga Ru­da­na oja­đe­lo­ga! Da vi­di­mo ka­ko je to šće­la i do­kle je sti­gla.

Kao što si čuo, Ane­ta Ru­da­no­va bi­la je ro­dom s No­zda­ra od Ša­ro­vi­ća, šćer Mi­jaj­la Ša­ro­vi­ća. Na­me­nuh ti i to da je ona bi­la naj­sta­ri­ja od se­dam se­sta­ra i da su te se­stre ima­le naj­mla­đe­ga bra­ta, je­din­ca do­žud­ni­ka! To­ga Ane­ti­na bra­ta, Ste­va­na, znao sam do­bro, slu­ži­li smo za­jed­no voj­ni stan u ma­ke­don­sko­me gra­du Ki­če­vu na go­di­nu pri­je no je po­gi­nuo kralj Aleksndar. Ste­van bi­ja­še mo­mak od za­vi­da, to je je­dan mu­ški za­suk, zo­ran ko­li­ko gle­dan, va­la ne znam šta bi mu se do­da­lo i od­u­ze­lo. Ako bih bi­rao iz ple­me­na naj­ja­če­ga, naj­bo­lje­ga i naj­te­me­lji­ti­je­ga mom­ka, ne bi nje­ga mo­gao raz­mi­nu­ti! Na­smi­jan bi­ja­še a še­san u odu, pi­tom u pro­go­vo­ru, mu­ško u po­gle­du, raz­va­ljen u pa­met a smi­šljen u raz­go­vo­ru! Eto sa­mo kad bi­smo śe­kli dla­ku na če­tvo­ro mo­glo bi se po­me­nu­ti da je mo­gao bi­ti za po­dla­ni­cu vi­so­či­ji i da mu bra­da pre­vi­so­ko va­ta, go­to­vo do obra­zni­je ja­go­di­ca. To bi mu mo­gla za­mlje­ri­ti ka­kva cje­pi­dla­ka, a me­ne se či­nja­še da mu je vi­si­na ta­man spra­ma ši­ri­ne. Bra­da mu je jed­na­či­to cr­ven­ka­sto cr­na pa to što se pre­vi­so­ko di­že iz­gle­da kao da se do­zi­vlje š nje­go­vi­jem obr­va­ma ko­je su goj­na­te i cr­ven­ka­sto cr­ne kao i bra­da! A za­sve, kad po­gle­da ozdol na­vi­še uči­ni ti se da mu du­ge tre­pa­vi­ce pre­đo­še iz bra­de i za­ko­vr­dža­še se u obr­vi­ce! Ta­kav Ste­van me­ne iz­gle­da­še, a sad za­mi­sli ka­kav se on đe­voj­ka­ma či­ni­jo u snu i na ja­vi! Kad šća­smo mar­ši­ra­ti kroz grad Ki­če­vo, ako nam je na voj­ni stroj po­gle­da­la ka­kva žen­ska pro­la­zni­ca, zna­di da joj se po­gled za­u­sta­vi­jo na Ste­va­na Ša­ro­vi­ća iz go­li­ski­je No­zda­ra! Ni­je Ma­ke­don­ci oko žvrk­nu­lo ni na ofi­ci­ra ni ka­pla­ra, ni na čel­no­ga ni do čel­no­ga, no na Ste­va­na – na nje­go­vo li­ce i ob­lič­je, na nje­go­vu đov­du i mu­ško­vi­nu! Iz­gle­da­še da mu je na de­sno oko vi­še spu­šten ka­pak no na li­je­vo, ali i to mu li­je­po sta­ja­še! Kao da je za­mi­sli­jo da s ti­jem okom na­mig­ne pa još ni­je na­mig­nuo! Ta­ko bi se žen­skoj ko­ju bi po­gle­dao Ste­van va­zda či­nje­lo da će joj na­mig­nu­ti. I za­to ga je sva­ka vi­še gle­da­la no dru­ge mom­ke pa ta­man da su oni zor­ni i li­je­pi ko­li­ko i Ste­van! Sva­koj žen­skoj sva­ka­ti­le mi­lo je kad joj mo­mak na­mig­ne, sve što se mo­glo za­mlje­ri­ti po­koj­no­me Ste­va­nu ni­je ni­šta dru­go osvem do­da­tak ljuc­koj lje­po­ti na ko­ju tre­ba da po­le­ti oko zlo­ga ik­sa­na. To je sa­mo nje­go­va od­bra­na od na­tu­re, to je Bog dao lje­po­tom iza­bra­ni­jem da ne bi oti­šli od zli­je po­gle­da i za­vi­dlji­vi­je uz­da­ha!

Kad Bog oće da sa­sta­vlja što tre­ba sa­sta­vi­ti i da ra­sta­vlja što oće da ra­sta­vi, on se sve­mo­gu­ći ne umi­je za­u­sta­vi­ti ni u jed­no­me ni u dru­go­me! Ta­ko isto ni u lje­po­ti ni u gr­di­lu Bog sa­va­ot ne­ki­je pu­ta ne­ma mlje­re ni ka­ra­ra! Ve­le lju­di, a i sli­ke pri­ka­žu­ju to što se pri­ča, da je Vla­di­ka Ra­de bi­jo ljep­ši no tri­sta li­je­pi­je lju­di da si u jed­no­ga sa­sta­vi­jo! S dru­ge stra­ne ima pri­ča o na­kvo­me ču­ve­no­me ju­na­ku iz Bje­lo­pa­vli­ća što je bi­jo to­li­ko gr­dan me­đu dru­ži­nom da mu je knjaz Ni­ko­la dao me­da­lju kao naj­gr­đe­mu Cr­no­gor­cu i Br­đa­ni­nu! Knjaz je da­vao me­da­lje za sve iz­u­zet­no i ne­do­stiž­no, pa eto ni­je sti­jo da raz­mi­ne ni ne­do­stig­nu­tu grd­no­ću mu­šku! Pe­tar Ni­ko­lin zbo­ra­še da re­če­ni gr­dov iz Bje­lo­pa­vli­ća ne bi do­bi­jao me­da­lju sa­mo sto­ga što je naj­gr­đi, no, ve­li, on je bi­jo gr­dan li­kom i grd­ni ju­nak dje­lom! Ta­ko Pe­tar, a Šće­pan do­da­va da je isti Bje­lo­pa­vlić bi­jo pa­me­tan i do­mi­šljat da snok­ta od­go­vo­ri i sa­mo­me knja­zu Ni­ko­li. Kad ga je Knjaz za­pi­tao ima li što od nje­ga gr­đe u svu Cr­nu Go­ru i Br­da, gr­dov ni­je trep­nuo no od­go­vo­ri­jo da ima i to mlo­go gr­đe, a to je tur­ski grad Spuž na sred knja­že­vi­je Bje­lo­pa­vli­ća, zor­ni­je i ju­nač­ki­je! Ti­me je tar­nuo knja­za Ni­ko­lu đe ga bo­li, jer ta­da još ni­je­su bi­li is­pla­še­ni Tur­ci iz Spu­ža, no je od­li­je­ga­la ri­ka spu­ško­ga odže ju­trom i ve­če­rom! Bje­lo­pa­vli­ći su bi­li od­u­da­ri­li od ca­ra tur­sko­ga i da­ci­ju mu ni­je­su da­va­li, ali tvr­di Spuž na kra­ji­ni lju­toj ni­je se dao, no je odo­li­je­vao zor­ni­jem Br­đa­ni­ma i mr­ki­jem Cr­no­gor­ci­ma još po­za­du­go. Ta­ko je bi­je­li Spuž ko­ji je kao la­bud ti­ca bi­je­la ši­ri­jo kri­la na spu­ško­me ka­me­no­me vi­su i bi­jo cr­no gr­di­lo za Knja­za i sve Cr­no­gor­ce! Što je ne­ko­me cr­no – to dru­go­me mo­re bi­je­lo iz­gle­da­ti! No aj­de da se vr­ne­mo, jo­pet smo se uda­lji­li od Ru­da­na i nje­go­ve Ane­te. Sti­jo sam ti sa­mo re­ći da je Bog ko­ji se ne umi­je za­u­sta­vi­ti sa­sta­vi­jo Ste­va­na Ša­ro­vi­ća s No­zda­ra sa žen­skom ko­ja je po sve­mu bi­la spram nje­ga. Nju ti ne tre­ba opi­ši­va­ti, do­volj­no je da ti re­čem ka­ko je ona bi­la me­đu đe­voj­ka­ma ono što i Ste­van me­đu mom­ci­ma! Imaš pa­met pa sam za­mi­šljaj ka­ko je ona š lje­po­tom bljec­ka­la me­đu đe­voj­ke i ne­vlje­ste mla­de.

Ne­ka Bog sa­sta­vlja i ra­sta­vlja ka­ko je nje­mu dra­go, ne­ka mlje­ri lje­po­tu i gr­di­lo š nje­go­vi­jem kan­ta­rom, a mi će­mo vi­đe­ti ka­ko se že­ni­jo Ste­van Ša­ro­vić s No­zda­ra, šu­ra Ru­da­na Sa­vo­va iž Dža­me­tov­ca.

Bi­la na­ra­sla đe­voj­ka kao z go­re vi­la u jed­no­ga Dok­ni­ća s Ve­li­ko­ga Zlo­stu­pa što je vo­di­jo tra­žbi­nu od ono­ga Dok­ni­ća iz pri­če ko­me je ja­rac Blje­lan na­šao u pe­ći­ni bla­go ne­bro­ja­no.

Po­si­gur si čuo pri­ču o Dok­ni­ću sa Zlo­stu­pa ko­ji je jed­ne je­se­ni bi­jo oće­rao bu­ljuk ja­lo­vi­je bra­va da pro­da­va na Gra­ov­ski pa­zar. Kup­ci do­di­li i go­di­li se z Dok­ni­ćem, ne­ko ku­pi ja­lo­vu ov­cu ne­ko ko­zu, je­dan jar­ca dru­gi ov­na, dok uto­li­ko ba­ni Sto­jan Kan­dić iz Bro­ćan­ca vi­lu­ško­ga. Bi­jo se Sto­jan pro­čuo da ga­ta i pret­ska­zu­je go­to­vo ko­li­ko i Ma­to Glu­šac. A bi­jo bi kao ga­tar i mlo­go gla­si­ti­ji da mu nam od ga­ta­nja ni­je bi­jo pre­u­zeo isti Ma­to. Bo­že me opro­sti, Sto­jan ti je bio spra­ma Ma­ta Glu­šca što i sve­ti Ar­se­ni­je spra­ma Sve­to­ga Va­si­li­ja Ostro­ško­ga, sla­va mu i mi­los! Sve­ti Ar­se­ni­je po­či­va u Ždre­ba­o­ni­ku na sred Bje­lo­pa­vli­ća, a Sve­ti Va­si­li­je pod Ostrog pla­ni­nu na kraj ple­me­na Bje­lo­pa­vlić­ko­ga. Ima Sve­to­ga Ar­se­ni­ja kao sve­ca i ču­do­tvor­ca ko­li­ko je do­sta, ali ko­ja mu je vaj­da kad je vas ču­do­tvor­ni nâm i glas pre­u­zeo Sve­ti Va­si­li­je Ostro­ški! Sve­ti śen ostro­ško­ga is­cje­li­te­lja uva­ti­jo je Ždre­ba­o­nik i nje­go­va sve­ti­te­lja, pa Sve­ti Ar­se­ni­je mir­no po­či­va u ći­vo­tu i ni­ko ga ne uz­ne­mi­ra­va. A is­pred ći­vo­ta Sve­to­ga Va­si­li­ja da­no­noć­no vr­ve i zdra­vi i bo­le­sni i sta­ri i mla­di i volj­ni i ne­volj­ni i sve vlje­re ko­je u jed­no­ga Bo­ga vlje­ru­ju! E ta­ko ti je i Sto­jan Kan­dić bi­jo skr­pan s Ma­to­vi­jem na­mom, pa se ne­ki­je pu­ta ra­ču­na­lo da je re­kao Ma­to Glu­šac i ono što je pro­ro­ko­vao Sto­jan Kan­dić. Po na­či­nu ga­ta­nja Sto­jan i Ma­to mlo­go su se raz­li­ko­va­li. Sto­jan ni­je pri­čao š lju­di­ma kao Ma­to, no je zbo­ri­jo sam sa so­bom, on je gla­sno mi­sli­jo a iz­gle­da ni­je čuo se­be kad iz­go­va­ra ono što mu se u gla­vu pret­ska­zu­je! To je kao što ne­ko na­glas iz­go­va­ra ono što sni­va, sa­mo je raz­li­ka u to­me što Sto­jan ni­je spa­vao kad je gla­sno mi­sli­jo no je bi­jo bru­dan. To mu se do­ga­đa­lo i kad ide i kad sto­ji i kad śe­di i kad bru­dan le­ži! Ko bi goć sri­jo ili sti­gao Sto­ja­na na­ću­ljio bi uši da va­ta ono što on iz­go­va­ra i pro­ro­ku­je. Ina­če s ni­čim se dru­gi­jem ni­je raz­li­ko­vao od svo­je su­vr­sti, se­lja­ka i do­ma­ći­na. Imao je fa­mi­lju, orao i ko­pao, išao po pa­za­ri­ma i Bo­gu se mo­li­jo kao i osta­li lju­di! Kao što i znaš, Ma­to Glu­šac bog­me jok, no je u sve­mu bi­jo ba­ška! Ni­je se fa­mi­ljao, išao je po na­ro­du a ni­je se zna­lo đe no­ći­va. Pri­čao je š lju­di­ma i pret­ska­zi­vao šta će bi­ti, ni­je vo­li­jo da ga pi­taš no sam ti je ka­ži­vao ono što je sti­jo ka­za­ti. Ži­vlje­li su u isti va­kat, a da li su se kad sre­li Ma­to i Sto­jan, ne bih ti umi­jo re­ći.

I što ti re­koh, bu­ši Sto­jan Kan­dić na Gra­ov­ski pa­zar i sta­ni kod ono­ga Dok­ni­ća iz Go­li­je što je pro­da­vao ja­lo­ve bra­ve, sti­jo i on da ku­pi brav­če, šta li! Re­če­ni Dok­nić pro­da­vao i go­di­jo se, pa kad je ne­ko sti­jo da ku­pi jed­no­ga bi­je­lo­ga jar­ca s ve­li­ki­jem ro­go­vi­ma, Dok­nić ga za­ci­je­ni to­li­ko i to­li­ko, a Sto­jan ona­ko za se­be kao da ga ni­ko ne slu­ša re­ci:

– E skup je va­la pa da mu bljec­ka­ju ro­go­vi kao ono­me Blje­la­nu što le­ži u pe­ći­nu na bla­go ne­bro­ja­no!

Re­ci to Sto­jan, čuj to Dok­nić pa od­ma ob­u­sta­vi pro­da­ju re­če­no­ga jar­ca blje­la­na s ve­li­ki­jem ro­go­vi­ma. Pre­ki­ni go­did­bu, pro­daj one pre­o­sta­le bra­ve po­što–za­što, sve­ži Blje­la­na za ro­go­ve pa š njim pra­vo ku­ći na Ve­li­ki Zlo­stup! Evo če­ga se Dok­nić śe­ti­jo kad je Sto­jan iz­go­vo­ri­jo ono što si čuo.

Kad uda­re ljet­nje že­ge i va­ro­pe­ci, ko­ze ono­ga Dok­ni­ća plan­do­va­le su u na­kvu pe­ći­nu što je bi­la pu­na ka­ra­mlu­či­ne. Kad iz­go­ni ko­ze iz pe­ći­ne, pri­mi­je­ti­jo je da jed­no­me jar­cu śa­je ro­go­vi, a kad ga iš­će­ra pred pe­ći­nu ne­sta­ne to­ga ro­gov­sko­ga śa­ja! Svi­je­tlje­li su ro­go­vi sa­mo to­me bi­je­lo­me jar­cu a ne dru­gi­jem jar­če­vi­ma ni­ti ro­ga­ti­jem ko­za­ma. Is­to­me to­me Blje­la­nu ni­je­su ro­go­vi bljec­ka­li kad le­ži u po­ja­tu, ni u tor ni ni­đe dru­go do u re­če­nu pe­ći­nu! I to ni­je­su mu svi­je­tlje­li ro­go­vi jed­na­či­to kao što po­no­ći mač­ki svi­je­tle oči na pri­li­ku, no su mu ne­jed­na­či­to pro­si­ja­va­li kao da mu se u nji­ma le­gu svi­jet­nja­ci! No ni­je ti Dok­nić o to­me vo­di­jo ra­ču­na ni­ti je kon­tao da bi to mo­glo ne­što po­se­bi­ce zna­či­ti. Ima na ze­mlji raz­ni­je bljec­ka­li­ca na ko­je se ni­ko ne osvr­će ni ov­zi­re! I zvi­je­zde se pro­si­plju po ne­be­si­ma pa se ni­ko ne pi­ta za­što se pro­si­plju! Ne pi­ta se šta zna­če zvi­je­zde pro­si­pu­še a nek­mo­li da se do­ma­ćin pi­ta što bi­je­lo­me jar­cu bljec­ka­ju po­no­ći ro­go­vi! Po­no­ći bljec­ka­ju oči i mač­ki i ovci i li­si­ci, i panj u go­ri mo­re po­no­ći da svi­je­tli, a ne pi­taš se što ni ka­ko! Ali kad je Dok­nić čuo Sto­ja­na Kan­di­ća da spo­mi­nje bljec­ka­ju­ćeg jar­ca Blje­la­na ko­ji na bla­go le­ži, tek­ni nje­ga da bi to mo­gao bi­ti baš taj nje­gov Blje­lan što je sti­jo da ga pro­da na Gra­ov­ski pa­zar! Ta­da se za­čudi­jo se­bi ka­ko ni­kad ni­je po­mi­sli­jo što Blje­la­nu ne svi­je­tle ro­go­vi kad po­no­ći le­ži u po­ja­tu no sa­mo kad plan­du­je u pe­ći­nu. On­da se priśe­ti­jo da je Blje­lan va­zda svi­je­tli­jo s jed­no­ga mlje­sta iz pe­ći­ne. Ne znam ti ja šta je Dok­nić ta­da sve kon­tao i du­mao na Gra­ov­ski pa­zar, sa­mo je osta­la pri­ča da je š nje­ga spa­la ko­ko­ška me­sa dok se z Blje­la­nom vr­tao z Gra­o­va na Zlo­stup, co­bo­ću­ći od stra da će mu ne­ko ote­ti jar­ca! Ja­lo­vi se bra­vi pro­da­ju na pa­za­re s je­se­ni, a sit­na sto­ka sa­mo lje­ti plan­du­je u pe­ći­nu, pa je osta­lo oja­đe­lo­me Dok­ni­ću vi­še no po go­di­ne da ču­va Blje­la­na bo­lje no bra­ta ro­đe­no­ga! Tre­ba­lo je če­ka­ti lje­to da že­ge i va­ro­pe­ci uće­ra­ju Blje­la­na u pe­ći­nu, do lje­ta jar­ca ni­je mo­gao na­će­ra­ti da le­že u pe­ći­nu na ono mlje­sto đe je va­zda le­žao. Mo­re bi­ti da bi Blje­lan le­gao da je ostao Dok­nić š nji­me svu noć u pe­ći­nu, ali ni­je smi­jo da preg­ne na to, bo­jao se da ne iz­lu­di u ka­ra­mlu­či­nu pe­ćin­sku s jar­cem ko­je­mu s ro­go­va str­ca­ju var­ni­ce a ne znaš što! Mo­gao se od stra bla­nu­ti u stu­de­nu pe­ći­nu pod cr­nu ze­mlju! Ka­ko se Dok­nić za to po­go­di­ne po­no­ći okre­tao i pre­vr­tao od stra lju­to­ra da mu se što ne do­go­di Blje­la­nu pri­je no stig­ne si­dža ne­be­ska i ko­ze odu u pe­ći­nu da plan­du­ju, sa­mo se o to­me mo­re­mo do­mi­šlja­ti! Pre­kur­lao je strep­nju i bre­sa­ni­cu, do­šlo je vru­će lje­to, Blje­lan je le­gao na isto mlje­sto u pe­ći­nu i bljec­nu­li mu ro­go­vi kao i pri­je što su bljec­ka­li! Dok­nić uzeo ku­ča­ru, di­gao plo­ču na ko­ju je le­žao Blje­lan i na­šao ze­mlja­ni ćup bla­ga ne­bro­ja­no­ga! Uzeo je bla­go i vra­ti­jo plo­ču na mlje­sto ka­ko je i sta­ja­la. Blje­lan je le­gao na istu olo­ču, ali vi­še mu ni­je­su svi­je­tlje­li ro­go­vi! Pro­śu­tri dan ja­rac se uga­i­pi­jo kao da ga Bog ni­je ni da­vao, jar­ca ne­sta­lo a Dok­ni­ću bla­go osta­lo! Ni­kad se Blje­la­nu strv ni­je na­šao – bi­lo ga pa ga ne­ma!

Dok­nić ni­ko­me ni­je ka­zao ko­li­ko je bi­lo bla­ga u ću­pu, ali po ima­nji­ma ko­ja je ku­po­vao vi­đe­lo se da je bi­la po­ve­li­ka rnja­ga bla­ga le­že­će­ga! Po­tlje su nje­go­vi si­no­vi na­sta­vi­li da do­ku­plju­ju br­da i do­li­ne, śe­no­ko­se i li­sto­be­re, đe je ko u Go­li­ju sti­jo ze­mlju da pro­da­va tu se Dok­nić ob­ri­je­tao da ku­pu­je! Zbo­ri­li su Dok­ni­ći da će za bla­go ko­je su iz ze­mlje do­bi­li sa­mo ze­mlju ku­po­va­ti! No ka­ko su se s ima­njem ši­ri­li, ta­ko su se u fa­mi­lju su­ža­va­li, do­lo­vi i pro­do­li su se mlo­ži­li, a broj­ča­no je tan­ča­lo mu­ško po­tom­stvo! Onaj Dok­nić što je na­šao bla­go pod Blje­la­na u pe­ći­nu imao je se­dam si­no­va, on­da su nje­go­vi si­no­vi ima­li po tro­ji­cu, a si­no­vi ti­je si­no­va sa­mo po jed­noga mu­ško­ga po­tom­ka. Po­tlje je ta ku­ća spa­la na jed­no­ga i sa­mo na jed­no­ga! Svo Blje­la­no­vo bla­go ko­je je bljec­ka­lo kroz na­ku­po­va­ne ze­mlje pri­pa­lo je sa­mo jed­no­me do­ma­ći­nu, a taj naj­po­to­nji imao je sa­mo šćer je­di­ni­cu, to jed­no žen­sko di­je­te u vas vi­jek! E ta nje­go­va je­di­ni­ca je ona lje­po­tom gla­so­vi­ta đe­voj­ka što je za­pa­la Ste­va­na Ša­ro­vi­ća s No­zda­ra. Ta­kav par mla­de­na­ca ni­je Go­li­ja za­pam­ti­la, ni Go­li­ja ni oko Go­li­je ko­li­ko mo­reš uva­ti­ti za dan ljet­nje­ga oda po­je­di­nač­no na sva če­ti­ri prav­ca!

Re­če­ni Dok­nić sa Zlo­stu­pa Ve­li­ko­ga ob­na­ro­do­vao da će uda­ti šćer je­di­ni­cu sa­mo za mom­ka je­din­ca ko­ga će udo­ma­ze­ti­ti. Ta­kav zet će na­sli­je­di­ti svu sil­nu Dok­ni­ća imo­vi­nu kroz ko­ju bljec­ka bla­go Blje­la­no­vo! Sad ti mo­reš pi­ta­ti što je sti­jo je­din­ca za ze­ta i do­ma­ze­ta, i evo ka­za­ću ti. Đe ima vi­še bra­će ni­šta ni­je lak­še no da je­dan od njih ode na pič­ko­vi­nu i udo­ma­ze­ti se. Do­đe na ta­zbin­sko ima­nje, ali on ima za­ple­će u bra­ći ko­ja su osta­la na oče­vi­nu, pa za­to ta­zbi­ni ne­će bi­ti la­ko da ta­kvo­ga ze­ta baš sa­svi­jem sa­vi­je pod svo­je. A je­di­nac ne­ma ni u ko­ga da se na­da pa se vas­ko­lik pre­da ta­zbi­ni!

Šćer­sku uda­ju ob­na­ro­do­vao otac i ubr­zo do­šao pro­sac! Mi­jaj­lo Ša­ro­vić s No­zda­ra do­veo si­na Ste­va­na i is­pro­si­jo mu đe­voj­ku brez ri­je­či u bo­ga­ta Dok­ni­ća sa Zlo­stu­pa! Ni­je Dok­nić ri­ječ uči­ni­jo za­to što se sve s ob­lje stra­ne slum­bi­ja­lo jed­no z dru­gi­jem. Do­bi­jo Dok­nić što je tra­ži­jo, Ša­ro­vić na­šao što je za­mi­šljao! Na pro­sid­bi je uci­plje­na ugla­va i do­go­vo­re­na sva­ka di­ja­ni­ja. Na ugla­vu ni­je se zbo­ri­lo o pre­la­sku ze­ta na ta­zbin­sko ima­nje, ni­je o to­me ta­da tre­ba­lo ni zbo­ri­ti, Bog je sve bi­jo pla­mi­rao ka­ko va­lja! U Steva­na bi­li vre­me­ni­ti ro­di­te­lji, re­koh li ti da je on bi­jo mla­đi od se­dam se­sta­ra, a kad se ože­ni­jo bi­lo mu je, is­to­me Ste­va­nu, prin­ča­lo tri­des go­di­na. U mom­ka sta­ri, ma u đe­voj­ke mla­di ro­di­te­lji, pa se na­mlje­šti­la po­god­nos ne bi bo­lje da su je ob­lje ku­će za­jed­nič­ki iz­mi­sli­le! Dok Ste­van popa­zi i sa­ra­ni svo­je ro­di­te­lje, pu­nac i pu­ni­ca na Zlo­stu­pu bi­će ja­ki i mla­di te im ne­će tre­bo­va­ti ni­ka­kve po­mo­ći sa ze­tov­ske stra­ne. A ta­man kad nag­nu da sta­ra­ju, pre­ći će im zet s fa­mi­ljom s No­zda­ra u ku­ću da po­pa­zi i sa­ra­ni že­ni­ne ona­ko ka­ko je pa­zi­jo i sa­ra­ni­jo svo­je ro­di­te­lje. Ta­ko će Ste­van u va­kat po­śe­sti ta­zbin­ske dvo­re i či­tlu­ke, a ne­će mu se ra­ču­na­ti da se udo­ma­ze­ti­jo, ne­će sto­ga što ni­je pre­šao u ta­zbi­nu čim se ože­ni­jo, ka­ko to na­go­le či­ne do­ma­ze­ti. Ma eto, sve ka­ko va­lja za­sno­va­no, sve se na­mlje­šti­lo ka­ko tre­bu­je, tre­ba­lo je sa­mo pro­ve­sti svad­be i sva­to­ve da se o nji­ma pri­ča i pri­po­vi­je­da!

Moj isti ro­đak, brat mi od tet­ke, oče­ve se­stre, Ke­zun Pro­dri­ba­ba sa Štu­ke­lji­ne Gla­vi­ce, opri­čao mi je sva­ku di­ja­ni­ju sa Ste­va­no­ve svad­be. Se­stra Ste­va­no­va bi­la je za Ke­zu­nom, Ru­dan i Ke­zun pa­še­no­zi. Ste­van se že­ni­jo o Mi­tr­o­vud­ne, a Ke­zun je do­šao na Sve­to­ga Aran­đe­la na pi­će u me­ne, pa ni­je ni­šta pro­pu­šti­jo s te svad­be da mi ne is­pri­ča. Ovo što ću ti ja ka­za­ti o Ste­va­no­vi­jem sva­to­vi­ma i po­se­bi­ce o Ru­da­nu Sa­vo­vu, ko­ji je bi­jo sva­tov­ski bar­jak­tar, sa­mo je po­ne­što od Ke­zu­no­ve pri­če, ono što sam od nje­ga uva­ti­jo – to ti pre­no­sim.

Ša­ro­vi­ći s No­zda­ra za­dr­ma­li svad­bu i sva­to­ve kao u pri­ču! Tu je mo­mak na gla­su, jdi­nac me­đu se­dam se­sta­ra, tu je se­dam ze­to­va sa se­dam ba­na­da, tu su sil­ni ku­mo­vi i pri­ja­te­lji, sja­ti­la se na tu svad­bu i u te sva­to­ve i de­ve­ta pro­zu­ko ako je šta va­lja­la! Tre­ba­lo je da zvek­ne glas na če­ti­ri stra­ne da sin Mi­jaj­la Ša­ro­vi­ća s No­zda­ra go­lij­ski­je uzi­ma šćer ono­ga Dok­ni­ća sa Zlo­stu­pa Ve­li­ko­ga što mu iz imo­vi­ne pro­si­ja­va Blje­la­no­vo bla­go! Uzi­mlje mu šćer i na­šlje­đu­je bla­go! Tre­ba to da se ču­je, ali i da se pro­ču­je ka­ko je zor sva­to­va Ša­ro­vi­ća spra­ma imo­vi­ne na ko­ju će za­śe­sti do­ma­zet Ste­van! Tre­ba to da se ču­je i pro­ču­je pa je Mi­jaj­lo pre­gao da se ne iz­o­sta­vi ni­je­dan sva­tov­ski obi­čaj ko­ji se u plje­sma­ma spo­mi­nje. Sve je bi­lo kao ne­kad što je bi­lo, sve je ob­no­vlje­no što je bi­lo za­bo­ra­vlje­no! Naj­po­tlje su se śe­ti­li ča­u­ša, za­gla­va­ri­li ga da upra­vlja s ko­mo­r­dži­ja­ma i da vo­di sva­tov­ske je­de­ke! Išle su u sva­to­ve i dvi­je jen­đi­bu­le, od­re­đen je po­se­ban se­iz da vo­di ko­nja pod đe­voj­ku! Oti­šlo je na broj se­dam­de­set i se­dam sva­to­va, ba­ška se ra­ču­na ča­uš s ko­mor­dži­ja­ma, jen­đi­bu­le i se­iz–ko­njo­vo­dac ne bro­je se u sva­to­ve, bo­je­vo­ga sva­ta na ata bi­lo je se­dam­de­set i se­dam na broj! No osta­vi­mo sad sva­tov­sku si­lu i or­di­ju ko­ja se kre­će s No­zda­ra na Zlo­stup, a re­ci­mo ri­ječ–dvi­je o ođe­lu ko­je je Mi­jaj­lo Ša­ro­vić za­mi­sli­jo da ku­pi si­nu Ste­va­nu i nje­go­voj is­pro­še­ni­ci i su­đe­ni­ci. Da im ku­pi đe­lo i ođe­lo za nji­ov vljen­ča­ni dan!

U vri­je­me Ste­va­no­ve žen­did­be još su se gla­si­le te­ra­zi­je u Ga­be­li ri­san­skoj, to je onaj ter­zi­jan­luk iz sta­ro­ga ze­ma­na iz ko­ga su svit­na ođe­la na­ba­vlja­li cr­no­gor­ske voj­vo­de i ser­da­ri, ba­no­vi i ka­pe­ta­ni! Ve­le da je iz te rad­nje i sam kralj Ni­ko­la obu­kao dže­ma­dan i kra­lji­ca Mi­le­na zu­bun što je ov­to­čen že­že­ni­jem zla­tom. U Ri­san na mo­ru de­be­lo­me na­ba­vlja­la se čo­va ve­de­nič­ka ko­ja sve vi­še ru­me­ni što je vo­de du­lje plâ­ču, a što od sun­ca bi­va cr­ve­ni­ja! U Ri­san se kro­ji­la i svi­la ko­ja je ćar­ni­ja što je sta­ri­ja, ve­le da je ta će­nar svi­la tka­na u Stam­bo­lu na Bo­sfo­ru, kao što je čo­va ve­de­nič­ka iza­tka­na u Mle­ci­ma lu­ka­vi­jem! U is­toga te­ra­zi­je ri­san­sko­ga mo­gao si na­ba­vi­ti i pas tram­bu­las što se sli­va od že­že­ne svi­le u na­kvo­me gra­du Tram­bu­li­ju ne­đe na is­tok đe se sun­ce ra­đa! Ne­ka ga čo­ek, ako je sta­sa ju­nač­ko­ga, obo­mo­ta oko pa­sa se­dam pu­ta, jo­pet će ti se uči­nje­ti da mu na­mo­ta ne­ma ni­ka­kvo­ga no da se ju­nak sa­mo za­svi­le­ni­jo oko pa­sa! To­li­ko je tan­ka tram­bu­la­ska svi­la da ni apo­te­kar­ska va­ga ne­će trep­nu­ti ako joj na je­dan tas na­slo­žiš se­dam­de­set i se­dam pa­so­va tram­bu­la­sa! To je vi­še bi­la svi­le­na mi­sao no svi­le­na ro­ba, ta­nji je tram­bu­las no pe­lud s tre­šnje­va cvi­je­ta. Užar­ko je ru­men kao sun­če­va za­sta­va na su­šno lje­to, ko se opa­še s tram­bu­la­som pa­som či­ni ti se da se oko nje­ga ste­gla ne­be­ska du­ga! U ri­san­sku ter­zi­ja­nu iz­ra­đi­va­la se upi­pa­laj sva­ka ri­za ko­ja je po­tre­bi­ta za mu­šku i žen­sku no­šnju, za mu­ško i žen­sko ođe­lo u ko­je se brez za­zo­ra mo­re iza­ći pred ca­ra i ve­zi­ra! Tu su se ši­li dže­ma­da­ni sa zlat­ni­jem gra­na­ma i z gor­nji­jem pu­ci­ma ko­ja se na če­krk okre­ću, s ti­jem se pu­ce­ti­ma mo­re na­zdra­vi­ti kao s ra­kij­skom ča­šom! Ni­je se zna­lo je­su li iz te rad­nje gla­si­ti­je du­šan­ke ili ze­le­ne do­la­me, za sva­ko­ga je bi­la čo­va ista, a ve­zli su po te­be ono­li­ko zlat­ni­je gra­na ko­li­ko si bi­jo ka­pac da pla­tiš. Ako si z di­mi­ja­ma ma­ve­ni­jem uga­zi­jo u bi­je­le do­ko­lje­ni­ce ri­san­ske, što se sa žu­ti­jem šu­šta­ma za­kop­ča­va­ju, mo­glo ti se uči­nje­ti da ti ni­je­si ti, no Mi­lić bar­jak­tar ko­me se žu­te no­ge do ko­lje­na po­bra­ti­me kao u so­ko­la! Ni­je žen­ska ođe­ća iz ru­ke ri­san­sko­ga maj­sto­ra iz­o­sta­ja­la iza nji­jo­vog mu­ško­ga ođe­la. Cr­ve­nje­li su se čov­ni zu­bu­ni i do­lak­ti­ce sa zlat­ni­jem gra­na­ma na pe­še­vi­ma sa sr­maj­li ov­to­kom, žu­će­le su se će­nar blu­ze kao da će iz­gor­je­ti, ve­lo­vi se cr­nje­li kao po­mr­či­na! Ko­tu­le i do­lak­ti­ce mo­gle su bi­ti one far­be ko­ju na­ru­či mu­šte­ri­ja. Bi­li su na­pa­lo­ku će­me­ri, be­len­zu­ke, men­đu­še i đer­da­ni da ih bi­raš ona­ko ka­ko ih mo­reš pla­ti­ti!

Ne mo­gu ti ja svu svit­nu ro­bu iz Ri­sna opri­čat, nje je bi­lo mlo­go a ja sam je ma­lo gle­dao! Umlje­sto ono­ga što ti ne umi­jem re­ći, čuj ovo pa on­da pro­su­di ka­kva su ođe­la nu­di­le ri­san­ske ter­zi­je.

Kad su Mi­lo­še­vi­ći gra­di­li no­vi spo­me­nik na Štr­bač­ko gro­blje, pre­mlje­šti­li su ko­sti svo­ga pre­da­ka Pa­ja Mi­lo­še­va, pre­tu­ri­li ih iz sta­ro­ga gro­ba pod no­vi spo­me­nik! Uz ko­sti je na­đen tr­co­ljak ši­ri­ta s ri­san­sko­ga dže­ma­da­na i dlan čo­ve iz Pa­jo­ve mor do­la­me što je iz Ri­sna na­ba­vlje­na. To je s ko­sti­ma na­đe­no a ne za­bo­ra­vi da je knez Pa­jo le­žao u ze­mlju sto­ti­nu i ku­sur go­di­na! Umro je tu­panj­ski knez po­pri­je Vu­če­dolj­ske bit­ke, a ko­sti su mu pre­tre­še­ne iste go­di­ne kad je umro Ti­to. Vi­šnja po­koj­na Jo­va­no­va do­šla je na Tu­pan pri­je Ska­dra, a uko­pa­li smo je uz se­ljač­ku rad­nu za­dru­gu, još se ni­je Za­dru­ga ras­for­mi­ra­la ma se zbo­ri­lo da oće. Vi­šnja je oti­šla u ze­mlju s ri­san­ski­jem ođe­lom u ko­je je do­šla iz Kri­vo­ši­ja. Sto­ti­nu pu­ta, po­zajm­lji­va­la ga je ne­vlje­sta­ma ko­je ni­je­su mo­gle na­ba­vi­ti ta­kvo ođe­lo, a že­lje­le su da u svit­noj ro­bi bljec­nu na vljen­ča­ni dan. Sad iz­ra­ču­naj ko­li­ko je sun­ce be­či­lo u Vi­šnji­no ođe­lo, ko­li­ko su ga ki­še mo­či­le, ko­ji ga je konj­ski štra­pac str­cao, ka­kvi su ga di­mo­vi ka­di­li – du­van­ski i ta­mljan­ski, ko­li­ko ga je vo­ska sa svi­je­ća na­ka­pa­lo, kroz ko­je je obla­ke pra­ši­ne pro­la­zi­lo! A ne za­bo­ra­vi da Vi­šnja ni­je ima­la ni sum­preš ni čet­ku da ope­gla i očet­ka ođe­lo ka­ko se to da­nas či­ni! I sad mi vlje­ruj tvr­do ovo što ćeš ču­ti. Ubi­jo me Bog ako se po­koj­na Vi­šnja ne bi­ja­še pro­pi­to pod­mla­di­la u ono ođe­lo dok je le­ža­la na mr­tvač­ko­me od­ru. Ne bi ti re­kao da je nje­zi­no ri­san­sko ođe­lo kre­nu­lo u ze­mlju no u cr­kvu na vljen­ča­nje! Ni čo­va ni svi­la ne bi­ja­hu ac­nu­le, ono što je ri­san­ski ter­zi­ja sa­ši­jo i iz­ve­zao – to je vre­me­nu omlje­ri­lo od ša­ke do lak­ta!

E, Mi­jaj­lo ti je Ša­ro­vić oti­šao u Ri­san i ku­pi­jo si­nu i sna­ji, za nji­jov vljen­ča­ni dan, svit­na ođe­la, ma sva­ku di­ja­ni­ju ko­ju na se me­ću mu­ško i žen­sko če­lja­de, od gla­ve do pe­te! Mi­jaj­lo je sti­jo da se ču­je ka­ko je išao baš on, gla­vom i bra­dom, a da ko bi dru­gi no otac što že­ni si­na od Dok­ni­ća sa Ve­li­ko­ga Zlo­stu­pa! Ko bi dru­gi no sve­kar či­ja sna­ja śak­ti s imo­vi­nom kao što su svi­je­tlje­li ro­go­vi Blje­la­no­vi kad je le­žao na ne­bro­ja­no bla­go u pe­ći­nu! Sti­jo je Mi­jaj­lo sve da se zna i sve da se do­zna, pa je po­te­gao s No­zda­ra u Ri­san da svo­jom ru­kom oda­be­re re­če­na ođe­la!

Kad je Mi­jaj­lo išao u Ri­san da ku­pi re­če­na ođe­la uči­ni­jo je pr­vi ko­nak na Dža­me­to­vac tu­panj­ski kod šće­ri Ane­te i ze­ta Ru­da­na Pljo­šta­ni­ce. S No­zda­ra u Ri­san i na­trag osta­vi se dva da­na i uči­ne tri ko­na­ka, te se Mi­jaj­lu po­tre­vi­lo da no­ći kod ćše­ri od­o­vu­da i otu­da. Tre­ći ko­nak či­ni­jo je u Ri­snu na mo­ru si­nje­mu! Dža­me­to­vac je ta­man na sre­di­ni pu­ta od Go­li­je na śe­ve­ru do Ga­be­le ri­san­ske na mo­ru.

Uju­tro kad je Mi­jaj­lo kre­tao u Ri­san, Ane­ta ti po­teg­ni pa­re te ih pru­ži ocu i re­ci mu da ku­pi za Ru­da­na do u sit­ni­cu sve isto i jed­na­či­to ođe­lo ka­kvo će za Ste­va­na ku­pi­ti! Mi­jaj­lo se za­ču­di okle joj to­li­ke pa­re, iz­dr­lji se na šćer što joj je pa­lo na um da Ru­da­nu na­ba­vlja ođe­lo kao že­nje­ni­ku! Za­u­sti­jo da ka­že to što je s oči­ma na­dr­lji­jo da re­če, ali do­volj­no je bi­lo da ga Ane­ta du­bo­ko po­gle­da pa da uz­dr­ži je­zik za zu­be! Pro­či­tao je Mi­jaj­lo iz Ane­ti­na po­gle­da da je nje­zin nâm i glas udao sve nje­zi­ne se­stre, a da ona ni Ste­va­nu ni­je bi­la sne­ru­ke kad su mu se se­stre po­u­da­va­le sve bo­lje jed­na od dru­ge. Ni­je bo­ga­ti Dok­nić brez ri­je­či dao đe­voj­ku sa­mo Ste­va­no­voj lje­po­ti, no i ugle­du nje­go­ve ku­će, ugle­du ko­ji su pod­u­pr­li sed­mo­ri­ca ze­to­va, se­dam pri­ja­telj­ski­je ku­ća i se­dam ku­mo­va bo­go­dar­ni­je! Mi­jaj­lo je uzeo pa­re iz Ane­ti­ne ru­ke, ugri­zao se za je­zik i re­kao da će ku­pi­ti sve što ona za­po­vi­je­da. Met­nuo pa­re u špag, a do­da­la Ane­ta da je Ru­da­nu po­tre­bi­to to ođe­lo da bi kao bar­jak­tar si­nuo me­đu sva­to­ve kao mlje­sec me­đu zvi­je­zde na ve­dru noć! Oće, ve­li, da joj čo­ek bu­de spra­ma či­na ko­ji ga za­pa­da kao naj­sta­ri­jeg ze­ta u sva­ti­ma nje­zi­no­ga bra­ta jdi­no­ga! E ta­da ti je Mi­jaj­lo pro­ždro vru­ću gu­ku i je­dva se ala­ver­ti­jo da uđa­še ko­nja i pro­du­ži u Ri­san! A evo od šta se za­be­zek­nuo ve­se­li Mi­jaj­lo.

Ni­je Mi­jaj­lo imao na­mlje­ru da sva­tov­ski bar­jak da naj­sta­ri­je­mu ze­tu, Ru­da­nu Pljo­šta­ni­ci, ni­je sti­jo da Ru­da­na za­bar­jak­ta­ri ija­ko mu ta po­čas pri­pa­da po bož­joj prav­di! Bar­jak se da­va naj­sta­ri­je­mu ze­tu, ali Ru­dan ni­je bi­jo zo­ran i ugo­dan po­gle­da­ti kao osta­li ze­to­vi Mi­jaj­lo­vi. Ja­do moj, tre­ba­lo je vi­đe­ti se­dam ze­to­va Mi­jaj­la Ša­ro­vi­ća, tu ne bi­ja­še, osvem Ru­da­na, čo­e­ka ko­ji ni­je i vi­đen i gla­sit! Spo­me­nuo sam ti mo­ga ro­đa­ka Ke­zu­na Pro­dri­ba­bu sa Štu­ke­lji­ne Gla­vi­ce. Vi­sok to bi­ja­še čo­ek, kao naj­vi­so­či­ji, a tr­go­vac gö­vē­đu ko­ga su zna­li svi pa­za­ri od Fo­če tu­feg­džij­ske do Ri­sna na mo­ru da­le­ko­me! Je­dan Mi­lja­nić iz Mu­že­vi­ca, Ra­do­van, ple­ćat i zbljen kao ma­zi­ja, imao je tri­sta ova­ca u kr­du, a ša­ljiv­dži­ja da su se lju­di gra­bi­li da śe­du do nje­ga! Tre­ći Mi­jaj­lov zet bi­ja­še An­to Zi­mo­njić od Gac­ka, kad ga vi­diš la­ko ti je po­zna­ti da je od so­ja Bog­da­na Zi­mo­nji­ća. Bi­ja­še gu­slar, plje­va, ro­di­la ga maj­ka, kao da ga je gra­di­jo haj­duk u vi­lu na­gor­ki­nju! Dvo­ji­ca ze­to­va bi­li su iz Pi­ve ka­lo­vi­te, Vra­čar z Be­zu­ja i Ni­ko­lić s Ru­di­ni­ca. Vra­čar otu­ta­šan čo­ek, mu­dar kao da je ško­le uči­jo, a Ni­ko­lić vi­tak i ta­nak, stru­ji iž nje­ga na­kva pi­to­mi­na, ma­lo­rek, a ni­ko u Pi­vu ni­je znao sre­za­ti ja­pi­ju kao on! Sed­mi Mi­jaj­lov zet je To­mo Ko­so­vić iz Ra­šti­ce, ima­še ga na­o­či ko­li­ko je do­sta, za­me­će pri­če iz sta­ro­ga ze­ma­na. Da­vao je da bi­raš če­lu iz nje­go­va ulja­ni­ka ako mu pre­bro­jiš če­li­nja uli­šta a ne za­bro­jiš se! Sva­ko­ga Mi­jaj­lo­va ze­ta ja sam po­zna­vao, svi su do­di­li na sla­vu u Ru­da­na i Ane­te, a po­je­di­nač­no sam ih sre­tao i tre­vlji­vao i na tu­žne i na ve­se­le oku­pe. S jed­nom ri­je­či, mo­gao si me­đu Mi­jaj­lo­vi­jem ze­to­vi­ma na­ći i tr­gov­ca i gu­sla­ra i maj­sto­ra i pa­me­ta­ra, i ša­ljiv­dži­ju i sna­o­dži­ju, Bo­ga ti mo­lim kao da je sva­ki gra­đen za sva­to­ve! Osvem oja­đe­lo­ga Ru­da­na, sva­ki je mo­gao po­ni­je­ti bar­jak ne sa­mo sva­tov­ski no i alaj­bar­jak voj­ni i boj­ni! Ru­dan s ona­ko ob­lje­še­ni­jem ra­me­ni­ma i s plač­nom stru­nom u gla­su či­ni­jo se još žin­će­li­ji i ne­vi­đe­ni­ji no što je bi­jo kad ga sa­mo­ga gle­daš. Kad se po­mi­je­ša z dru­gi­jem Mi­jaj­lo­vi­jem ze­to­vi­ma, uči­ni ti se da je pro­šven ne jed­nom no se­dam pu­ta s kon­cem eee ja­a­a­de ko­ji je u nj Sto­ja uvr­zla.

Ane­ta je bi­la avi­zna že­na, zna­la je ona da će joj otac Mi­jaj­lo za­o­bi­ći Ru­da­na i da­ti bar­jak dru­go­me ze­tu, tvr­do je to ona zna­la pa je ri­je­ši­la da mu iz­bi­je iz gla­ve tu za­mi­sao. A ni­je mu tu na­mlje­ru mo­gla iz­bi­ti iz gla­ve s ni­čim dru­gi­jem osvem s ođe­lom ko­je ne­će ima­ti ni­ko od sva­to­va osvem nje­zi­no­ga Ru­da­na! Ima­će ga nje­zin brat Ste­van, ali mla­do­že­nja u nas i u Go­li­ji ni­ti ide u sva­to­ve ni­ti se on sva­tom bro­ji! Ste­van će obu­ći ri­san­sko ođe­lo i oti­ći u cr­kvu na vljen­ča­nje i svu­ći ga čim se iz cr­kve vra­ti. Ta­ko je Ane­ta ura­di­la da se Mi­jaj­lo śe­ti pra­va naj­sta­ri­je­ga ze­ta da no­si sva­tov­ski bar­jak u ta­zbi­ni, zna­la je da će nje­zin otac pre­su­di­ti po prav­di kad Ru­dan bljec­ne me­đu sva­to­ve u ri­san­sko­me ođe­lu kao što bljec­ka zvi­je­zda Da­ni­ca me­đu dru­gi­jem zvi­je­zda­ma!

Šće­la je Ane­ta da se bar jed­nom ne za­sti­di od Ru­da­na kad su svi Mi­jaj­lo­vi ze­to­vi na oku­pu. Ima­še si­ro­ma Ru­dan na­vi­ku da za­spi­va śe­de­ći dok nje­go­vi pa­še­no­zi pri­ča­ju i ko­men­di­ja­ju. Ka­ko je na­u­či­jo na Sto­ji­nom kri­lu kad je bi­jo sir­jak eee ja­a­a­de, ta ga na­vi­ka po­tlje ni­je osta­vlja­la. Na­gle­da­la se Ane­ta Ru­da­na kad mu gla­va pa­ne na pr­si pa na­sit­no rče dok se dru­gi lju­di pru­ža­ju u pri­ču o sve­mu i sva­če­mu! Kad Ru­dan oke­dži usta i rče ni­kad ga Ane­ta ni­je bru­di­la i ba­de­ri­la, vi­đe­lo se da joj se sa­vi­ja ža­o­vi­ca na oži­či­cu, ali uvr­ta­la je mu­ku u se i tr­plje­la! Na­gle­da­la se ona ta­kvo­ga Ru­da­na, pa je šće­la jed­nom u vi­je­ku da ga vi­di druk­či­je­ga, da s ne­čim is­pred­nja­či pa­še­no­zi­ma, da bar za je­dan dan bu­de od njih gla­so­vi­ti­ji! Šće­la je, bra­te, da Ru­dan jed­nom ne bu­de Ru­dan!

Mi­jaj­lu Ša­ro­vi­ću sve­za­la se čo­mr­ga me­đu oči kad je Ane­ta iz­u­sti­la da ođe­lo ku­pu­je za sva­tov­sko­ga bar­jak­ta­ra Ru­da­na i ni­je mu se raz­ve­ži­va­la sve dok se ni­je­su u nje­go­voj ku­ći oku­pi­li Ste­va­no­vi sva­to­vi, se­dam­de­set i se­dam na broj! Ali kad se ka­ma­ra pro­svi­je­tlje­la od Ru­da­no­va ođe­la, kad su svi dru­gi s ođe­lom iz­gle­da­li kao da su kre­nu­li u pa­zar a ne u sva­to­ve, Mi­jaj­lo je znao da po bož­joj prav­di i ljuc­ko­me obi­ča­ju sva­tov­ski bar­jak pri­pa­da naj­sta­ri­je­mu ze­tu. Ali, pri­je no što vi­di­mo ka­ko su sva­to­vi­ma po­di­je­lje­ni či­no­vi, čuj ka­ko je Ane­ta na­ba­vi­la Ru­da­nu ata ja­je­ća­ka, da ga ja­še u sva­to­ve i da se š nji­me po­no­si!

Kad je pu­kao slom Austri­ji te se sje­di­ni Cr­na Go­ra sa Sr­bi­jom, Bla­go­je Mar­kov iz Ro­mo­vine do­ve­de iz Ko­na­va­la jed­nu pa­rad­nu be­de­vi­ju. Dok je car­stvo rva­lo, nju je ja­šao ni­ko ma­nji no đe­ne­ral Fra­nja Jo­si­fa, š nje je i po­gi­nuo u bo­ju ju­nač­ko­me! Đe­ne­ral po­gi­nuo a ko­bi­la se ra­ni­la u kuk te osta­la co­ta­va. Na­kav joj Ko­na­vlja­nin ra­nu iz­vi­dao i pro­dao je Bla­go­ju za mlje­ši­nu si­ra pr­lja! Ni­ko se ni­je ču­di­jo što će Bla­go­ju sa­ka­ta pa­rad­na ko­bi­la, ču­di­li bi se da je nju ku­pi­jo ne­ko dru­gi, zna­lo se da će on š njo­me airo­va­ti! Bla­go­je bi se sna­šao i na pu­stoj pla­ni­ni, od jed­no­ga sol­da tri je gra­di­jo, bi­jo je tr­go­vac i šver­cer da ga Ba­nja­ni ta­kvo­ga ra­đa­li ni­je­su! Bla­go­je ti na­ve­ži co­tu na ja­sle, na­tak­ni joj zob­ni­cu, a če­ša­gi­jaj je sva­ki dan kao da će š njo­me na pa­ra­du! Vri­snu­la be­de­vi­ja na ka­lac, pro lje­ta se opa­sla te na idu­će pro­lje­će oždri­je­bi­la mu­ško ždre­be ala­ta­sto. Pa­sla se be­de­vi­ja pod banj­sko­ga pa­stu­va. Ona du­gač­ka i pla­ti­ča­sta, vi­so­ka u no­ge i vi­di se da je bi­la oštra kao mu­nja ne­be­ska! Ona ta­kva a pa­stuv okra­tak i zbljen, tr­bu­ljas, de­blje mu no­ge ko­mad no u nje, gla­va­ti­ji od be­de­vi­je, ob­ra­sta zi­mi gu­stom dla­kom. Be­de­vi­ja ne rže no pro­pi­to pi­šti, a nje­go­vo je rza­nje naj­lak i na­de­be­lo! Pa­rad­ni ko­nji ne mo­gu brez zob­ni­ce i če­ša­gi­je, a banj­sko klju­se mo­reš na sla­mu izi­mi­ti, ot­me­na konj­ska sor­ta oće dru­me i kal­dr­me a naš se konj mo­re is­pe­ti đe i ko­za di­vo­ko­za, iz­dr­žljiv je u rad, pe­če žeđ u se!

Alat iz­ra­ste u pa­stu­va, ne u pa­stu­va no u ne­be­sku bli­je­sku! Kao da je po­te­gao so­ko­ve iz di­vlje­ga ko­ri­je­na pa ih upi­to­mi­jo kad su kro­za nj pro­stru­ja­li! U pa­rad­nu ot­me­nos austrin­ske be­de­vi­je upli­la se iz­dr­žlji­vos banj­ski­je ko­nja! Po­ni­ži bi­ja­še Alat od skot­ni­ce be­de­vi­je a plati­čas kao i ona, pa­rad­no pot­ko­vi­ljio gla­vu a z gri­vom mu se igra­ju vlje­tro­vi! Gri­va je u be­de­vi­je pa­da­la na jed­nu ban­du a u nje­ga se pro­si­plje de­sno i li­je­vo. Rže na­tan­ko kao mu i maj­ka, dla­ke svi­je­tle kao u nje, ni­je še­sno sa­pat na nju no gu­zat kao sa­mar­ni ko­nji! Gle­da Alat ne­ka­ko di­vlje, a stri­že s uši­ma ne pa­ti­še. Kad je sve­zan, Alat ko­pa s pr­vom no­gom, čas jed­nom čas dru­gom, dok ga ja­šeš vi­diš da je odom oti­šao na be­de­vi­ju – kad je u naj­vi­še­mu tr­ku met­ni na nj uvr­šatu ča­šu vo­de ne­će se pro­su­ti! Ośe­tljiv Alat bi­ja­še na pla­šak ne kao gic­lji­vo klju­se ko­je se zgra­nju­je kad ne­što za­čan­dr­lja, no je opre­zan i opa­zan kao da je oždri­je­bljen za meg­da­na ju­nač­ko­ga! Bru­dan kao zec a opa­zan kao lo­vač­ki pas! Ala­ti na­go­le ni­je­su gla­si­ti ko­nji kao vran­ci što su i do­ra­ti, ali kad se na­će­ra alat ala­tom – ne mo­re ga pre­će­ra­ti ni vra­nac ni do­rat ni ku­laš ni đo­gat! Za­to ve­le bi­nja­dži­je i džam­ba­si – sto ala­ta sto du­ka­ta, je­dan alat sto du­ka­ta!

Kad ja­šeš ko­nja kao što je Bla­go­jev Alat, sam se od se­be ju­na­čiš i učo­e­čiš pa ija­ko te ta­kvo­ga ni­je maj­ka ro­di­la! Ple­me­nit konj či­ni od čo­e­ka što i ri­san­sko ođe­lo od nje­ga stva­ra – obu­ci panj eto ti ban! Uđa­ši ko­nja de­li­ju, kao što je re­če­ni Alat, pa ako nije­si baš sa­svi­jem osmo­guz i će­di­ljak ko­me sli­ne br­ko­vi i kad ni­je pre­la­đen, us­tu­ri­ćeš se i do­bi­ćeš ma­lo zo­ra mu­ško­ga! Konj ti je ja­je­ćak za čo­e­ka što i cr­no­gor­ski sto­lo­vač! A sto­lo­vač je sto­li­ca na­ši­ro­ko za­sno­va­na, te­lut od na­slo­na va­ta ti do iz­nad bu­bre­ga, kad  śe­diš u nj mo­raš se is­po­ra­vi­ti kao da ti se pri­pu­ča me­da­lja na pr­si! Iz sto­lo­va­ča ne mo­reš pre­tu­ri­ti no­gu pro no­ge i kad bi sti­jo, no se ras­ko­ra­čiš ka­ko se ras­k­ra­kao i kralj Ni­ko­la kad śe­di! Mo­reš sre­sti Cr­no­gor­ca da tr­pu­nja gle­da­ju­ći pre­da se kao da ne­što tra­ži što je iz­gu­bi­jo, sja­di­jo se ge­relj i umr­tvo­gle­di­jo, ali ne­ka i ta­kav ja­dov śe­de u sto­lo­vač, spa­šće š nje­ga vi­še no po­la ne­soj­lu­ka! Śe­de na­ši­ro­ko, us­pra­vi rte­nja­ču, us­tu­ri ga sto­lo­vač pa po­gle­da po­vi­so­ko i ne­što se od nje­ga na­či­ni. I su­vo­mud ci­guz mo­ra na sto­lo­vač śe­sti kao da su mu ob­re­kla mu­da! Šće­pan Sa­rić pri­ča­še da je kralj Ni­ko­la iz­mi­sli­jo ka­ko da se na­či­ni cr­no­gor­ski sto­lo­vač se­dep to­ga što su nje­mu, is­to­me Kra­lju, bi­le kri­ve no­ge. A kad śe­de u sto­lo­vač ras­k­ro­či se te se ne vi­di da su mu no­ge ra­sle kao da je ja­šao ba­čvu dok su mu ra­sle no­ge. A on­da, ve­li Šće­pan, ras­kro­či­li su se u sto­lo­vač i oni Cr­no­gor­ci ko­ji su ima­li pra­ve no­ge kao dvi­je dr­ža­li­ce!

Alat Bla­go­jev bi­jo je iza­šao na ve­li­ku ci­je­nu, ali ni­je ga sti­jo pro­da­ti za­to što se vi­še pro­čuo pro Ala­ta no pro sa­mo­ga se­be! I to ni­je ni­šta čud­no, kako plje­sme ka­žu­ju i Mar­ko Kra­lje­vić mo­gao se po­zna­ti po nje­go­vu Šar­cu od meg­da­na a nek­mo­li da se ne po­zna Bla­go­je Mar­kov po nje­go­vu azgi­nu Ala­tu! Ra­stao je Bla­go­je kad ču­je ka­ko se pri­ča da se u Ba­nja­ne ni­je za­me­ta­lo konj­ske ogla­vi kao što je nje­gov Alat, lju­di su z da­na oda do­vo­di­li ko­bi­lu da sta­ne pod Ala­ta, svak se gra­bi­jo da uti­ći pred ku­ću nje­gov soj! Lju­di su se do­mi­šlja­li a ni­je­su se mo­gli do­mi­sli­ti što Alat Bla­go­jev zar­že jed­nom tač­no u po­noć a dru­gom kad za­plje­va­ju pr­vi ko­ko­ti! Plje­sma ve­li da je o po­no­ći rzao Da­mlja­nov Ze­len­ko, a ni­je se pri­je ču­lo da je ne­či­ji konj rzao kao po ko­man­di o mr­kloj po­no­ći i u cik zo­rin kad pi­to­me ti­ce za­plje­va­ju! Pro­čuo se Alat Bla­go­jev u Ba­nja­ne i Gra­o­vo, u dvi­je Ru­di­ne, a nâm nje­gov va­tao je do Bi­le­će i Ni­ši­ća, do Ri­sna i Ko­na­va­la. Bla­go­je Ala­ta ja­šao, a do­kle ga je do­ja­šao do­tle se o nje­mu pri­ča­lo. Tra­ži­li su bi­nja­dži­je i tr­gov­ci da ga ku­pe, ali Bla­go­je ni­je sti­jo da ga pro­da, ni­je sti­jo no se š nji­me po­no­si­jo! Kad je ku­pi­jo co­ta­vu be­de­vi­ju u Ko­na­vle, mi­sli­jo je Bla­go­je na za­ra­du u tr­go­vi­nu, a kad se Alat pro­čuo, ta nje­go­va ču­ve­nos ma­lo je kle­nu­la Bla­go­ja tr­gov­ca i šver­ce­ra, Šće­pan ve­lja­še da je Alat po­pra­vi­jo Bla­go­ja u čo­e­stvo!

Jed­no­ga ti da­na Ane­ta Ru­da­no­va pra­vo u ku­ću Bla­go­ja Mar­ko­va, pa za­i­šta Ala­ta da ga Ru­dan ja­še u sva­to­ve nje­zi­no­ga bra­ta Ste­va­na! Išti i re­ci da će za­mu­ku Ala­to­vu pla­tit ko­li­ko Bla­go­je za­i­šte! I svi smo se ču­dom čudi­li kad se ču­lo da joj je dao Ala­ta a da ri­ječ ni­je uči­ni­jo! Šće­pan ve­lja­še da je Bla­go­je imao svo­ju ra­ču­ni­cu kad je ta­ko postu­pi­jo. Bla­go­je je bi­jo tr­go­vac, dr­žao je bu­ti­gu na Ve­le­mlje i da­vao pa­re na ka­ma­tu. A za­sve pro­čuo se kao šver­cer s ro­bom ko­ju va­ta­ju džan­da­ri i vi­lan­ce. Kad Ru­dan uđa­še Ala­ta svak će re­ći od Dža­me­tov­ca do No­zda­ra da ti­jem pu­tem ni­je pro­la­zi­lo go­re­ga bi­nja­dži­je na bo­lje­mu atu! Ako ona konj­ska mu­nja zba­či sa se­be oja­đe­lo­ga Ru­da­na, još u ri­san­sko­me ođe­lu, o to­me će se pri­ča­ti, a Bla­go­ju ide u ra­čun da se o nje­mu pri­ča bi­lo ka­ko. Vri­je­me o ko­me ti pri­čam ni­je bi­lo ju­nač­ko no tr­go­vač­ko i šver­cer­sko! Dok se is­pred te­be pro­sti­ra­la boj­na po­lja­na sti­cao si glas i čo­e­stvo kroz ju­na­štvo i me­da­lje, a kad se sje­di­ni­še Cr­na Go­ra i Sr­bi­ja – ne­sta bo­je­va ne­sta me­da­lja, ne­sta čo­e­ko­va­nja! Na­vi­kli su bi­li na­ši Ba­nja­ni, po­seb­no mi Ve­le­stov­ci, da br­ža­mo je­dan is­pred dru­go­ga, ne­ko š či­nom ne­ko s ima­njem, ne­ko se di­či­jo s oni­jem što su mu sta­ri osta­vi­li ne­ko s oni­jem što je sam za­ra­di­jo. Naj­po­tlje su ne­ko­li­ci­na u nas plje­va­li plje­sme o bra­stvi­ma i ple­me­ni­ma i tak­mi­či­li se či­ja će plje­sma vi­še na­li­ko­va­ti na Banj­sko ko­lo ko­je je sni­ti­jo kralj Ni­ko­la i ko­je smo svi zna­li na­pa­met. Kao što su i po dru­gi­jem ple­me­ni­ma svi zna­li svo­je ko­lo ko­je im je Go­spo­dar is­plje­vao! Šća­še ne­ki Ko­sta­din Un­čić s Tu­run­ta­ša da pre­vr­ne ka­pu kad ide o Go­spo­đi­nud­ne na na­roc­ki sa­bor kod Ko­si­je­rev­sko­ga ma­na­sti­ra. I on­da ona­ko s pre­vr­nu­tom ka­pom đu­la kroz na­rod! Upi­ta ga jed­nom po­koj­ni Mi­tar Mi­lo­šev što to či­ni sa so­bom, a Ko­sta­din od­go­va­ra da je on lju­ti śe­ro­mah ko­ji se ni ščim ne mo­že me­đu dru­ge po­ka­za­ti i iz­dvo­ji­ti, pa, ve­li, ne­ka ba­rem ne­ko upi­ta ko­ji je ono čo­ek s pre­vr­nu­tom ka­pom! Ne­ma­še Ko­sta­din ni­ko­ga no se­be, fa­mi­lja mu po­mr­la od špa­njo­li­ce, ima­nje pro­dao glad­ni­je go­di­na, ostao na luč­njak ze­mlje u su­vo­me­đu ku­ću. Sve opa­lo od nje­ga, on se od­ro­nuo od sva­ko­ga! Eto ta­ko ti je to, oćeš i pa­met da pre­vr­neš sa­mo da bi se o te­be pri­ča­lo, da bu­deš u ne­če­mu druk­či­ji no dru­gi što su. Ta­ko je, ve­li Šće­pan, i Bla­go­je dao Ala­ta Ane­ti, pa i kad bi š nje­ga Ru­dan vrat slo­mi­jo, pri­ča­lo bi se o Bla­go­ju i nje­go­vo­me atu vi­lo­vi­to­me!

Po­koj­ni Pu­le Go­lu­bov mi­šlja­še da je Bla­go­je dao brez ri­je­či ko­nja Ane­ti sto­ga što ga je nje­zin nâm i glas usmlje­ri­jo da uči­ni ljuc­ko­vi­nu. Bla­go­je se ni­je pre­kr­sti­jo a da ne po­mi­sli na ko­ris ko­ju od to­ga mo­re kod Bo­ga ima­ti, ali eto ni­je mu se za­met­nu­la ri­ječ da Ane­ti ka­že ne dam, ili da od­ma skon­ta ka­kvu ko­ris od da­va­nja! Za­to ga je, ve­li isti Pu­le, Bog da­ro­vao da se vi­še pro­ču­je s to­ga jed­no­ga ljuc­ko­ga tre­na no pro svi­je nje­go­vi­je ma­ri­fe­tlu­ka kao tr­gov­ca, džam­ba­sa i šver­ce­ra! Bo­gu se ne pla­ća sva­ke su­bo­te, a Bog te umi­je da­ro­va­ti baš on­da kad na nj ni­je­si po­mi­sli­jo. Kad se ču­lo o Ala­tu Bla­go­je­vu ovo što ćeš i sad ču­ti, lju­di su se u ču­du pi­ta­li mo­re li to bi­ti isti­ne. A evo šta se ču­lo i pro­ču­lo!

Re­koh ti da su u sva­to­ve Ste­va­na Ša­ro­vi­ća išli se­dam­de­set i se­dam sva­to­va i da se u nji ni­je­su bro­ji­li ča­uš i jen­đi­bu­le. Mi­jaj­lo je za­gla­va­ri­jo sva­to­ve dr­že­ći se obi­ča­ja da je bo­lje vo­di­ti sva­ta a osta­vi­ti bra­ta. Ni­je te on pi­tao ko­li­ko si mu svoj­ta i bli­žnji­ka, či­no­ve je po­sta­vljao ta­ko da se pri­ča i pri­po­vi­je­da o po­no­su ku­će Ša­ro­vi­ća s No­zda­ra! Ri­san­sko ođe­lo je uči­nje­lo da Ru­dan Pljo­šta­ni­ca do­bi­je bar­jak. Konj pr­di što je on bi­jo naj­sta­ri­ji zet, čo­va ve­de­nič­ka i zlat­ni ši­ri­ti za­bar­jak­ta­ri­li su Ru­da­na ve­se­loga! Ni­je­dan dru­gi zet sa svo­ji­jem vr­li­na­ma, ko­je sam ti spo­me­nuo, ni­je mo­gao ni do­zva­ti Ru­da­na od ko­ga se ra­si­ja­la oda­ja u ko­ju su se sva­to­vi oku­pi­li da im Mi­jaj­lo raz­di­je­li či­no­ve i gla­var­stva!

Kad je Mi­jaj­lo sret­nji­kao Ru­da­nu bar­jak, dru­gi su se ze­to­vi z­gle­da­li kao da pi­ta­ju s oči­ma je­dan dru­go­ga: Aj­de što ni­je­sam bar­jak do­bi­jo ja, no što ni­je­si ti! To­mo Ko­so­vić sti­jo je da se za­ba­či s pri­čom iz sta­ro­ga ze­ma­na, Vra­čar je sa­vi­jao ci­gar kao da ni­šta ni­je bi­lo, Ni­ko­lić je i bi­jo ma­lo­rek pa se sa­mo osmlje­nuo, Ke­zun se pro­te­gao i zi­jev­nuo, sa­mo je Zi­mo­njić od de­spe­ta is­ke­zi­jo zu­be kao da se opr­ži­jo, a kad mu je Mi­jaj­lo pru­žio gu­sle, re­kao je kro­za zu­be da ih po­da bar­jak­ta­ru Ru­da­nu! Sa­mo je Mi­lja­nić za­gra­ci­jao i na­zdra­vi­jo Ru­da­nu. Kao što si čuo, to je bi­jo čo­ek ša­ljiv­dži­ja, mi­li­je mu je bi­lo da se na­smi­je no da mu daš bar­jak i bar­ja­či­cu! Mi­lja­ni­ću do­šla gi­da da se ša­li i gra­ci­ja, a dru­ge Mi­jaj­lo­ve ze­to­ve ste­gao de­spet u pod­gr­lac. Pri­čao mi je ro­đak Ke­zun ka­ko su svi osvem Mi­lja­ni­ća, i isti Ke­zun, te no­ći ben­du­nja­li Mi­jaj­la, ali ne­će­mo se s oti­jem za­ba­či­va­ti, no da vi­diš ka­ko je isti Mi­jaj­lo iza­brao pr­vljen­ca od sva­to­va!

Za pr­vljen­ca se me­će svat ko­ji tre­ba pr­vi da stig­ne pred ku­ću iz ko­je se do­vo­di đe­voj­ka. Do­le­ti pred pri­ja­telj­sku ku­ću, raz­mi­je­ni zdra­vi­cu, pri­mi mu­štu­luk i on­da tre­ne kao bli­je­ska ne­be­ska na­zad i po­mi­je­ša se sa sva­to­vi­ma! Što je zvi­je­zda pa­da­li­ca me­đu dru­gi­jem zvi­je­zda­ma to je pr­vlje­nac sva­tov­ski me­đu sva­to­vi­ma! I zvi­je­zda i pr­vlje­nac pro­spu se iz svo­ga dru­štva, ali u isto dru­štvo i osta­nu! E za­to se za pr­vljen­ca bi­ra svat bi­nja­dži­ja, tu mo­ra bi­ti at spra­ma sva­ta a svat spra­ma ata! Od gled­no­će pr­vljen­ca i br­zi­ne nje­go­va ko­nja za­vi­si oće li mu­štu­lug­dži­ja do­bi­ti ko­šu­lju ili ča­ra­pe. Ako je pr­vlje­nac do­le­ti­jo kao bli­je­ska, smo­ta­ju mu bi­je­lu ko­šu­lju oko vra­ta, ako su i konj i ko­nja­nik osred­nje ru­ke, za­bi­je­ljeće se pr­vljen­cu ča­ra­pe u špag. Ako se po­tre­vi pr­vlje­nac za­va­lje­nik, na klju­si­ni s ko­je­ga je ski­nut sa­mar pri­je no je ose­dla­na za sva­to­va, ne da mu se ni­šta osvem go­le bo­ce zdra­vič­ke!

Mi­jaj­lo Ša­ro­vić je tra­ži­jo i na­šao pr­vljen­ca spra­ma sva­tov­ske rke i or­di­je ko­ja je kre­ta­la s No­zda­ra na Ve­li­ki Zlo­stup! Pre­bi­skao je sve svoj­te od Bo­ja­ne do ze­le­nog Li­ma i na­šao ro­đa­ka, ne ro­đa­ka no de­ve­tu pro­zu­ko u Vre­li­ma pod­no Pir­li­to­ra. A Pir­li­tor je na­spram Dur­mi­to­ra vi­so­ke pla­ni­ne! Ba­ba pro maj­ke to­ga Mi­jaj­lo­va ro­đa­ka bi­la je ro­dom iz bra­stva iz ko­ga se že­ni­jo pr­vi put Mi­jaj­lov iz­va­nji stric. Eto to­li­ko su oni bi­li svoj­te i ro­đa­ci! Ni­je Mi­jaj­lo tra­ži­jo ro­đa­ka no pr­vljen­ca ka­kvo­ga Go­li­ja ni­je vi­đe­la ni za­pam­ti­la! Tra­ži­jo al­čak i na­šao pr­vljen­ca ko­ji se pro­čuo po nje­go­voj su­roj be­de­vi­ji. S tom je ko­bi­lom bi­jo do­bi­jo konj­ske tr­ke i na Nje­go­vu­đi po­lju ši­ro­ko­me i kod Sve­te Tro­ji­ce plje­valj­ske i na sred Bo­bo­va kr­va­ve pa­lan­ke! Pre­zi­vao se taj pr­vlje­nac z dva pre­zi­me­na, jed­no Jak­šić a dru­go Dur­ko­vić, oba glasi­ta i gla­so­vi­ta! Okle mu dva pre­zi­me­na – ne umi­jem ti ka­za­ti! Ali kad su mo­gli le­će­ti kri­la­ti ko­nji s Pir­li­to­ra na Dur­mi­tor, ja mlim da su mo­gli bi­va­ti i lju­di z dva pre­zi­me­na is­pod ti­je zor­ni­je pla­ni­na! No da vi­diš ka­kva mu je su­ra be­de­vi­ja pro ko­je se pro­čuo vi­še no i s pre­zi­me­ni­ma! Bi­la je uze­le­no ku­la­ta­sta, vu­če na je­se­nje­ga vu­ka su­ro­ga, u oba oka ča­ka­ra­sta, u tri no­ge jed­na­či­to kal­či­na­sta, š če­la na nos jed­no­man br­nja­ta­sta! Kad ot­po­či­nje nji­sku ču­je se na­re­sko i na­tan­ko kao da bo­lu­je, a kad dor­za­va ono što se zazu­e­la da izr­že, pro­la­ma joj se vri­ska kao da je bu­ca­ju tri pla­nin­ska vu­ka! Iz­me­đu ko­pi­ta i či­ča­ka to­li­ko je tan­ko iz­ve­de­na, pre­tva­ra ti se da će joj se u tr­ku sve če­ti­ri no­ge pod­lo­mi­ti! Rep na­di­gla luča­sto kao da joj je u vla­scu s iglom pod­bo­den, vu­če joj se stru­na po ze­mlji, kad se bra­ni od mu­ve sva­ti sa­ma se­be s re­pom do đe­ma i čam­pa­re! Glo­đe pu­sta dvo­stru­ki đem i z bi­je­lom se plje­nom pre­ba­cu­je kao da joj iz usta iz­li­je­ću go­lu­bo­vi ti­ce bi­je­le! Kad je zi­mlji­vo vri­je­me iz no­zdr­va joj su­ču ma­gle je­se­nje, stri­že s uši­ma ne pa­ti­še, što ač­ka zu­bi­ma to je nje­zi­no i đa­vo­lje! Ne da ko­nji­ma pre­da se kad je u ka­ra­va­nu, kao da je kle­ta od pa­smi­ne ono­ga Do­ra­ta što se oteo Mi­lo­šu Vo­ji­no­vi­ću pa se umi­je­šao u car­ske ko­nje da im ne da pre­da se! Be­de­vi­ja is­pod Pir­li­to­ra na­ću­li se i za­pli­je na­pri­jed, što pre­sti­že oće to da spr­šti s pr­vi­jem, a što iza se­be osta­vlja to oće da smla­vi zad­nji­jem no­ga­ma! Kad bi ač­ka­la đem sa zu­bi­ma, ta­da se na nju ne bi odr­žao ni Mu­sa Ke­se­dži­ja! U Plje­vlja je bi­jo ču­ve­ni Uso Ci­ga­nin ko­ji ku­je konj­ske đe­mo­ve i pot­ko­ve, po­te­zao je Uso ci­ganj­sku sor­tu od ko­va­ča i pot­ki­va­ča ko­ji su i sil­ni­jem pa­ša­ma Sel­ma­no­vi­ći­ma is­te­za­li vi­to gvo­žđe kao ci­je­li sir kad su im konj­ske đe­mo­ve i pot­ko­ve uj­du­ri­sa­li! E pa re­če­ni Dur­ko­vić – Jak­šić, ime­na mu ne znam, na­ba­vi­jo je iz Plje­va­lja đem za su­ru be­de­vi­ju ko­ju ja­še i pro­ja­ša­va! Da je s ka­kvi­jem dru­gim đe­mom za­vi­li­čao onu konj­sku ažda­ju, ona bi lju­to gvo­žđe šče­pa­la zu­bi­ma, pa bi on š nje vrat slo­mi­jo! S jed­nom ri­je­či, re­če­na be­de­vi­ja ni­je ima­la va­len­ce pa da je ja­še cr­ni Ara­pin, onaj Arap što je uda­ri­jo zu­lum na Ko­so­vo da mu svad­ba­ri­nu pla­ća!

Mo­reš me ti pi­ta­ti okle je bi­la ta­kva be­de­vi­ja to­me Dur­ko­vi­ću – Jak­ši­ću, mo­reš i pi­taj slo­bod­no. A ja ću ti ka­za­ti ija­ko me ne pi­taš da se na Dur­mi­to­ru, kad je š nji­me vla­dao Voj­vo­da Mom­či­lo, bi­jo uti­ći­jo konj­ski soj o ko­me se u plje­sme plje­va! Jed­ni su ko­nji ima­li kri­la i okri­lja, ne­ki su se br­zi­nom sa ze­com tak­mi­či­li, na­kvi jo­pet nji­šta­li su ona­ko ka­ko nji­šti re­če­na be­de­vi­ja! Voj­vo­da Mom­či­lo bi­jo je ujak Mar­ka Kra­lje­vi­ća, pa eto do­te­klo je śe­me­na od ta­da­šnji­je ko­nja sve do svad­be Ste­va­na Ša­ro­vi­ća s No­zda­ra. Sad is­pod Pir­li­to­ra i Dur­mi­to­ra vi­še ne­ma ti­je ko­nja, is­tra­ži­jo im se soj! I sad se po na­vi­ci bi­nja­dži­je tak­mi­če na ši­ro­ko­me po­lju Nje­go­vu­đi, ali tr­če s obič­ni­jem klju­sad­ma, osta­la pu­sta že­lja i na­vi­ka ali od vi­lo­vi­ti­je ko­nja ne­ma ni po­zna­je! No­si ata u sr­cu a tr­či na klju­se­tu!

Pi­taš je li dvo­pre­zi­me­njak Dur­ko­vić – Jak­šić bi­jo spra­ma be­de­vi­je, je li bi­jo bi­nja­dži­ja spra­ma su­re be­de­vi­je ko­ju ja­še i pro­ja­šu­je! Ma okle bo­lan da bu­de, i da je bi­jo naj­zor­ni­ji čo­ek ni­ko ga ni­je mo­gao pri­mi­je­ti­ti kod ona­kve ši­mi ko­bi­le. Ma­lo i ve­li­ko se­i­ri­lo je vit­ku be­de­vi­ju, da je nju ja­šao Jan­ko Ne­sto­po­ljac ta­man bi mu pa­so­va­lo! A ni­je ni Jan­ko ni bi­nja­dži­ja, no na­kav de­rep s Vre­la pir­li­tor­ski­je ko­ji se pro­čuo po be­de­vi­ji ča­ka­ra­stoj i kal­či­na­stoj! Da je bi­jo spra­ma ko­bi­le ko­ju ja­še, ne bi mu se do­go­di­lo ovo što ću ti sad re­ći!

Zna se šta va­lja da či­ni sva­ki sva­tov­ski gla­var, zna se šta je nje­go­vo da zbo­ri a šta ni­je. Sta­ri svat ima pr­vu i po­to­nju ri­ječ, nje­mu se ne pre­pra­vlja, on ko­man­du­je, na­zdra­vlja i čo­e­ku­je! On śe­di u če­lo so­fre do sta­ro­ga sva­ta od do­ma, ne mo­re ni­ko bi­ti po­me­đu njih dvo­ji­ce, svi gle­da­ju ko­ji će od njih pa­met­ni­je na­zdra­vi­ti i ri­je­či pro­ve­sti! Kad se re­klo – vo­di sva­ta a osta­vi bra­ta – naj­vi­še se mi­sli­lo baš na sta­ro­ga sva­ta, on je sva­tov­ski pro­go­vor i pro­zor kroz ko­ji pri­ja­te­lji gle­da­ju na ku­ću u ko­ju su da­li odi­vu. Bo­že moj, mo­glo se i s ma­nje sta­ro­ga sva­ta kad se do­vo­di đe­voj­ka iz isto­ga ili iz su­śed­no­ga se­la, ali mi smo se u Ba­nja­ne i u Go­li­ju če­sto že­ni­li iz dru­go­ga pa i tre­će­ga ple­me­na, te je tre­ba­lo da sta­ri svat otvo­ri sva­tov­ski obraz pred ja­ba­nom! Do­ma­ćin od sva­to­va sa­mo no­si taj čin, ali on ne­ma par­nja­ka da śed­nu je­dan uz dru­go­ga za tr­pe­zu, ne­ma sto­ga što do­ma­ćin od do­ma stal­no svi­đa po­sla, on mo­re­pa de­sno i li­je­vo, o nje­go­vu vra­tu vi­si sti­ma i do­ček sva­to­va i pri­ja­te­lja! Ta­ko do­ma­ćin od sva­to­va ima čin brez zna­če­nja, a do­ma­ćin od ku­će tr­či i svi­đa vi­še no dru­gi ko­ji ne­ma či­na ni­ka­kvo­ga. Voj­vo­da od sva­to­va śe­di do voj­vo­de od do­ma, i oni je­dan uz dru­go­ga, je­dan z dru­gi­jem zbo­re i š ča­ša­ma se ku­ca­ju, de­li­ja­ju se š či­no­vi­ma ali ne­ma­ju ni­ka­kvu du­žnos! Za voj­vo­de se bi­ra­ju lju­di pri­klad­ni po­gle­da­ti, voj­vo­da ne mo­re bi­ti će­di­ljak, ba­vr­ljan, ni­sko­guz i mi­šo­brk, ne mo­re se do­go­di­ti da je voj­vo­da naj­gr­đi me­đu sva­to­vi­ma. Ruč­ni đe­ve­ri su mla­di lju­di, na­go­le mom­ci ne­že­nje­ni, oni ne­ma­ju par­nja­ke na žen­skoj svad­bi, nji­jo­vo je da su lič­ni i iz­gled­ni, tre­ba­lo bi da po­me­đu njih sta­ne mla­da kao je­li­ka me­đu dva bo­ra pla­nin­ska! Kad se ša­le ž đe­ve­ri­ma, zo­vu ih pi­zdo­vo­đe! Bi­ra­ju se jed­na­či­ti đe­ve­ri, ne bi tre­ba­lo da ih pre­ra­sta ne­vlje­sta. Kad mla­da sta­ne me­đu đe­ve­re, pa ako iz­gle­da­ju kao da su bo­ro­vi ob­gr­li­li je­li­ku gor­sku, tre­nu jed­ni s plje­smom: »Je li ka­kva ta đe­voj­ka, o ja­vo­re ze­len bo­re«, a dru­gi im dim u dim od­go­vo­re: »Jes li­je­pa kao vi­la, o ja­vo­re ze­len bo­re«. Ako su đe­ve­ri vi­so­ki i zor­ni i mla­da spra­ma njih gled­na i iz­gled­na, ve­se­lje se ukva­si u obra­ze i sva­to­vi­ma i svad­ba­ri­ma, pa se plje­sma na­sta­vi do kra­ja:

Đe­ve­ri­ma do ra­me­na, o ja­vo­re ze­len bo­re,

                  Bar­jak­ta­ru do bar­ja­ka, o ja­vo­re ze­len bo­re,

                  S mla­do­že­njom pod­jed­na­ka, o ja­vo­re ze­len bo­re!

        

           Baš se ni­kad ne na­mlje­sti da je na svad­bi kao u plje­smi o svad­bi, ali ako ni­je na svad­bi sve­o­sve druk­či­je ne­go što bi mo­glo bi­ti da plje­smi ne sme­ta, plje­sma o đe­ve­ri­ma ze­le­ni­jem bo­ro­vi­ma i đe­voj­ci pla­nin­skoj je­li­ci mo­re da se ču­je! Ali kad se do­go­di da su oba đe­ve­ra ni­ža od đe­voj­ke, ili da su zor­li đe­ve­ro­vi a đe­voj­ka ba­re­če krat­ka gnja­ta a ma­lja­va vra­ta, ne otva­ra se ni­ko­me pi­sak da se plje­smom upi­ta ka­ko se gle­da mla­da me­đu đe­ve­ri­ma! No ako je sta­ri svat do­pu­šti­jo da ra­ki­ja bu­de sva­tov­ski ka­di­ja, po­rav­nja­ju se svad­ba i plje­sma pa ne kri­va ni ta­mo ni amo! Ali ta­da to vi­še ni­je­su sva­to­vi no la­ća­mi­ja, to ni­je­su sva­to­vi no mu­stra da se uzme pri­mljer ka­ko ne va­lja vo­di­ti sva­to­ve.

Kum je svat od po­što­va­nja, nje­mu se ne gle­da­ju vr­li­ne i va­len­ce, nje­ga šti­ti Sve­ti Jo­van ko­ji je stao po­me­đu dvi­je ku­će ko­je su se oku­mi­le. S ku­mom se ni­ko ne ša­li, on do­bi­ja na­ro­či­ti dar od ku­me, nje­go­vo je da z da­rom ku­mov­ski­jem pre­ba­či i sta­ro­ga sva­ta i sve sva­to­ve!

Kao što ti na­me­nuh, pr­vlje­nac ima da po­le­ti is­pred sva­to­va, da za­mi­je­ni zdra­vi­cu i da jo­pet do­le­ti u sva­to­ve i sta­ne u sva­tov­ski red i po­re­dak. Ta­da se pro­lo­mi plje­sma iz svi­je sva­tov­ski­je gr­la:

Na red na red, ki­će­ni sva­to­vi,

                                   Sve dva i dva zor­no na­stu­paj­te!

        

I kad se sva­to­vi vr­ću sa ši­ća­rom, jo­pet tre­ba pr­vi da do­ja­še pred mla­do­že­nji­nu ku­ću i da ta­mo pri­mi mu­štu­luk. No ovo nje­go­vo dru­go pr­vljen­stvo ni­ko i ne gle­da, svi ga već po­zna­va­ju, đe­voj­ka je do­ve­de­na, sva­to­vi su tu, ve­selje je pot­pu­no! Ši­ćar se po­zdra­vlja, gle­da se mla­da, se­i­re se sva­to­vi, ko se na­ke­ke­ru­ši­jo plje­va svo­ju plje­smu, ko se ašik ka­kvoj oć­ki uči­ni­jo, mo­li Bo­ga da pa­ne mrak što pri­je! Dok su se sva­to­vi ras­tr­ča­va­li oko ku­će, po­ne­ko je ko­nju mu­da iz­bro­jio!

Još sa­mo da ti spo­me­nem sva­tov­sko­ga bar­jak­ta­ra. Ne bi tre­ba­lo da je bar­jak­tar ka­kav otljaz i ljuc­ki oči­njak, ali ima i ta­kvo­ga ako je zet ta­kav, a zna se da zet no­si bar­jak, tu ne­ma spa­sa no se i ta­kav ljuc­ki gr­mo­ljak za­bar­jak­ta­ri! Gle­da se ka­ko mu se bar­jak na vlje­tru le­pr­ša, umi­je li da ga no­si po­no­sno ili ga je za­met­nuo kao ži­jo­ku kad mla­ti raž! Mo­ra bar­jak­tar bi­ti oso­bi­to li­čan da bi se pri­mi­je­ti­jo on a ne bar­jak, jer bar­jak pre­u­zme i osred­nje gle­d­no­ga ple­me­ni­ka a nek­mo­li ka­kvo­ga žu­ru i obir­ka! Ni­je bar­jak­te­re­vo da za­me­će ša­le i sva­tov­ske po­špr­di­ce, od nje­ga se ne oče­ku­je da pri­ča i na­zdra­vlja, on se sa­mo gle­da a nje­go­vo­me se či­nu plje­va:

Raz­vij bar­jak bar­jak­ta­re,

                                   Od ju­nač­ke ku­će sta­re!

        

Ru­da­nu Pljo­šta­ni­ci Bog je bi­jo po­mo­gao te je to­li­ko bljec­nuo u ri­san­sko­me ođe­lu da ga ni­je mo­gao za­śe­ni­ti bar­jak pa ta­man da mu se iz­nad gla­ve le­pr­šao onaj Bo­ška Ju­go­vi­ća što se u plje­sme plje­va! Kao što je su­ra be­de­vi­ja bi­la pre­u­ze­la pr­vljen­ca od sva­to­va, ono­ga Dur­ko­vi­ća – Jak­ši­ća is­pod Pir­li­to­ra, isto je ta­ko Ru­dan u svit­no­me ođe­lu bi­jo pre­u­zeo bar­jak na vlje­tro­ve i nje­go­vo ko­plje s na­bo­de­nom ru­me­nom ja­bu­kom! Raźan­gi­jao se Ru­dan u čo­vi ve­de­nič­koj sa zlat­ni­jem ši­ri­ti­ma, ras­plam­sao se kao sun­ce iza go­re ze­le­ne, za­bljec­kao u svi­li i ka­di­fi kao si­je­va­li­ca pred ki­šu, te mu se bar­jak u ru­ke ni­je pri­mlje­ći­vao! Ru­dan u ri­san­sko­me đe­lu i ođe­lu pre­u­zeo sve sva­to­ve, sa­mo se u nj gle­da­lo, bar­jak­ta­ra ta­kvo­ga Go­li­ja ni­je za­pam­ti­la!

Pri­je­ča pod Rud­ana Alat Bla­go­ja Mar­ko­va, bar­jač­ke re­se pro­si­plju mu se niz ple­ći, ko zna za Bo­ška Ju­go­vi­ća mo­glo mu se pre­tvo­ri­ti ono što ne more bi­ti! Ođe­lo Ru­da­na uju­na­či­lo, konj ga pod­u­to­ri­jo, pri­ča mi ro­đak Ke­zun Pro­dri­ba­ba da si se mo­gao z Bo­gom za­kle­ti da to ni­je onaj žen­ska­sti Ru­dan Sa­vov iz Dža­me­tov­ca ob­lje­še­ni­je ra­me­na na škar­pu, sle­đe­na osmi­je­ha i tan­ka plač­lji­va gla­sa! Za­te­že s li­je­vom ru­kom uzdu Ala­tu, a z de­snom ob­dr­ža­va bar­jak da mu ga ne is­trg­nu vlje­tro­vi s Ki­ja­ka i Tro­gla­va ko­ji su s ti­je pra­va­ca pu­va­li to­ga doc­no­je­se­nje­ga da­na! Kad je pa­še­nog mu Mi­lja­nić kli­ko­vao »ve­se­lo bar­jak­ta­re, ve­se­loo«, Ru­dan je ot­klik­nuo kao svi­re­na s mor­sko­ga va­po­ra, tri pu­ta je od­jek­nu­lo na­kvo šu­plje br­do što se tu ne­đe u bli­zi­ni bi­lo na­će­ra­lo! Ono re­koh ti da je Ru­dan umi­jo plje­va­ti tan­ko gla­so­vi­to, s mu­ški­jem se ava­zom upli­je­tao u žen­ske gla­so­ve, ali žen­ski mu je je­čao glas kad je uoblja­vao gr­lo s mu­ški­jem ava­zo­vi­ma! Ta­da, ve­li Ke­zun, bi­ja­še Ru­dan opu­šti­jo žder­ku što ni­je ni­kad pri­je, a ni­ti će!

Kad su se sva­to­vi Ša­ro­vi­ća pri­ma­kli na pu­ško­met pri­ja­telj­skoj ku­ći Dok­ni­ća na Ve­li­ki Zlo­stup, sta­ri svat je ko­man­do­vao sva­to­vi­ma da za­sta­nu. Is­pred sva­tov­ske rke i or­di­je pu­kla pr­ži­nja­sta va­la kao da ju je Bog za taj dan stvo­ri­jo, kao da je ta va­la plje­sko­vi­ta za konj­ski po­trk do­sni­va­na! Pru­ži­la se rav­no a na­ko­ši­to ru­da­sta rav­ni­na kao da si je na­ru­či­jo za ko­nja i ju­na­ka! Ba­ro­vi­ta po­di­na ni­je za konj­sku tr­ku jer konj ura­nja do či­ča­ka u me­ku ze­mlju, kao što ni­je ni car­ski drum jer je pre­tvr­da sa­lidž za ata pod ju­na­kom! Pr­ži­nja­vo ze­mlji­šte je ni pre­me­ko ni pre­tvr­do, no ta­man i po­ta­man za ju­na­ka i nje­go­va ata kra­ta! E kad su sva­to­vi iz­bi­li na pre­žva­lje okle se na pu­ško­met da­lji ku­ća Dok­ni­ća, sta­ri svat je, kao što ti re­koh, dao znak da se za­sta­ne, i sta­la je sva­tov­ska po­sta­va! On­da su se po­na­či­nje­li, slum­bi­ja­li i sta­li u red spra­ma plje­sme:

Na red, na red ki­će­ni sva­to­vi,

                                     Ko nas gle­da nek mu mi­lo bi­va!

        

On­da su sva­to­vi za­plje­va­li »ki­će­no ki­će­no ne­bo zv­je­zda­ma« i opa­li­li le­vo­re i ku­bu­re, a vlje­tar je u to do­ni­jo s ve­li­ko­ga Zlo­stu­pa plje­smu »pod onom go­rom ze­le­nom«. Ta­ko su se dvi­je ku­će s plje­smom po vlje­tru do­zva­le da bi im pri­ja­telj­stvo bi­lo ta­lič­no i po­fa­lič­no! Za­je­ča­la br­da i do­li­ne, na­gi­nju se bo­ce a su­sti­že le­vor ku­bu­ru! Bi­jo je­se­nji dan ni la­dan ni vruć, vlje­tri la­ko­kri­li su­še pot konj­sku i ju­nač­ku, ko­nje ugri­jao je­čam a sva­to­ve ko­na­vo­ska ra­ki­ja gro­mov­nja­ča! I ta­man kad su sva­to­vi is­plje­va­li »ši­ro­ko ši­ro­ko po­lje ov­ca­ma«, sta­ri svat je uči­ni­jo mot pr­vljen­cu Dur­ko­vi­ću – Jak­ši­ću da uči­ni što je do­go­vo­re­no. A bi­li su se zdo­go­vo­ri­li da pr­vlje­nac kad ču­je u plje­smu ri­ječ »ov­ca­ma«, po­le­ti na Zlo­stup, iz­mi­je­nja zdra­vi­ce i jo­pet se u sva­to­ve kao bli­je­ska vra­ti! Dru­gi­jem sva­to­vi­ma bi­jo je na­re­di­jo da svi ujed­no is­plo­tu­na­ju svo­ja pu­ci­va ono­ga tre­na kad pr­vlje­nac po­le­ti na ko­bi­li su­roj be­de­vi­ji! Iz­re­ci se u plje­smu ri­ječ »ov­ca­ma«, za­štek­ći le­vo­ri i za­laj ku­bu­re, a be­de­vi­ja na­tan­ko za­nji­šti kao da je zbo­de­na s an­dža­rom u bo­ju lju­to­me! Za­vri­šta­la su­ra be­de­vi­ja, on­da se po­sle­gla da uva­ti zeč­ki skok, pr­vlje­nac se u ba­krač­li­je oštro­pi­jo a od šim­šir se­dla ma­lo od­sko­či­jo! Ta­man kad je kuc­nuo ko­bi­lu z ba­kar­li ma­mu­za­ma u nje­zi­ne tan­ke bo­ko­ve, ne­vi­dov­no se ču­do do­go­di­lo! Ču­do i ka­sti­že­ni­je, ne­vi­đe­no i ne­do­pri­ča­no!

Suk­ni be­de­vi­ja s pr­vljen­cem na se da pre­bro­di va­lu plje­sko­vi­tu, a uto­li­ko Alat pod Ru­da­nom zar­ži, ne kao da ga nož u bo­ju zbo­de no kao da ga od­je­da­man zgri­že se­dam pla­nin­ski­je vu­ko­va! Pro­lo­mi­jo mu se rzaj gro­mo­vi­to, ni­kad pri­je ni­je ta­ko zar­zao, nji­šti kle­ti Alat kao da mu je to po­to­njom po nje­go­vu gla­vu! On­da je sko­či­jo ne zeč­ki no vuč­ki, pr­ži­na za­plju­snu­la is­pod ko­pi­ta, sva­to­vi zi­nu­li s isu­ka­ni­jem oruž­jem, ni ko što zbo­ri ni ro­mo­ri, da ne frk­ne po­ne­ki konj na nos – ti bi re­kao da to ni­je­su sva­to­vi no pa­ra­stos brez po­po­va! Su­ra be­de­vi­ja le­ti, Alat se za njom na­ti­snuo, ni bi­nja­dži­ji ni ko­bi­li tan­koj be­de­vi­ji ni­je se pri­ka­zi­va­lo ko za nji­ma tr­či u ma­ni­ti lik! On­da su sva­to­vi od stra po­ska­ka­li s ko­nja, svak je mi­sli­jo da će Ru­da­nu li­nu­ti mo­zak, te­ško bi se bo­lan odr­žao Re­lja Kri­la­ti­ca na ta­kvo­me Ala­tu le­te­će­mu! Ko­ji bi se to ju­nak iz plje­sa­ma mo­gao ta­ko ras­po­re­di­ti da s jed­nom ru­kom dr­ži uzdu konj­ske ažda­je, da dru­gom odr­ža­va bar­jak ko­ga su vlje­tro­vi pla­nin­ski u broc­ka je­dra pre­tvo­ri­li, i da se odr­ži u se­dlu šim­ši­ro­vu! Da se odr­ži i da ne pre­bro­ji mu­da onoj konj­skoj uso­vi! Ko bi to mo­gao, ne bi iz­gle­da ni­ko do Ru­dan Sa­vov Pljo­šta­ni­ca iz Dža­me­tov­ca tu­panj­sko­ga, u ođe­lu ri­san­sko­me! Ka­ko? To ne zna­mo ja ni on, to sa­mo zna na­kva si­la ko­ja je uči­nje­la da to bu­de ta­man ta­ko! Mi­jaj­lo se Ša­ro­vić po­seb­no bi­jo uža­pi­jo od stra da će Ru­da­nu is­pa­sti bar­jak iz ru­ke, to bi bi­lo sra­mo­ta za ona­kve sva­to­ve, ža­li­je bi to bi­lo Mi­jaj­lu no da mu se naj­sta­ri­ji zet sman­dr­lja s Ala­ta! Ru­da­na bi lak­še šte­to­vao no stid lju­di od pa­de­ni­ja bar­jak­ta­ra s Ala­ta vi­so­ko­ga! Oja­đe­li Ru­dan sti­jo je da Ala­ta us­preg­ne, ali ni­je mo­gao jer je ona konj­ska mu­nja su­vo­met­na bi­la uva­ti­la đem sa zu­bi­ma!

Šće­pan po­koj­ni ve­lja­še da je u Bla­go­je­va Ala­ta iz­ne­na­da uza­vre­la krv pa­rad­ne be­de­vi­je ko­ja ga je oždri­je­bi­la. Po­tlje se pri­ča­lo i pre­pri­ča­va­lo da je ona austrin­ska be­de­vi­ja, Ala­to­va skot­ni­ca, ona ko­bi­la ko­ju je Bla­go­je Mar­kov ku­pi­jo u Ko­na­vle za mlje­ši­nu si­ra pr­lja, da je ta be­de­vi­ja do­bi­ja­la konj­ske utak­mi­ce u sred Be­ča gra­da bi­je­lo­ga is­pred dvo­ro­va ca­ra si­je­do­ga! A do­ka­ži­vao je po­koj­ni Špi­ro Ži­rak da joj je, is­toj ko­bi­li, car Fra­njo Jo­sif svo­jom ru­kom na­ma­kao oko vra­ta ze­le­ni vi­je­nac od br­šlja­na zim­ze­le­na! Na­ma­kao joj ga sto­ga što je is­pred­nja­či­la svi­jem ko­nji­ma iz car­ski­je šta­la, a car­ski aro­vi ima­li su ko­nja ko­li­ko je u go­di­ni da­na! Isti Špi­ro zbo­ra­še da je re­če­na be­de­vi­ja od­ni­je­la i tr­ku na na­kvo­me po­lju kod Bu­di­ma gra­da đe su se tak­mi­či­li ko­nji iz er­đe­la tro­ji­ce ca­re­va i sed­mo­ri­ce kra­lje­va! Zna­va­še Špi­ro ta ime­na car­ska i kra­ljev­ska, ali ja ih ni­je­sam uva­ti­jo! On­da se po­tlje kon­tre­sa­lo da je tu be­de­vi­ju ja­šao gla­vom đe­ne­ral Po­ćo­rek ono­ga da­na kad je u Sa­ra­je­vo, a na Vi­dov­dan, do­če­kao u go­sti Fran­ca Fer­di­nan­da i nje­go­vu go­spo­đu So­fi­ju! Ja­šao je Po­ćo­rek pa­rad­nu ko­bi­lu kad je Ga­vri­lo Prin­cip, ru­ka mu se po­sve­ti­la, sni­ša­ni­jo u Fer­di­nan­da car­sko­ga si­na i na­šljed­ni­ka. Ta­da je be­de­vi­ja od puc­nja strek­nu­la i sa se­be zba­či­la Po­ćo­re­ka švap­skog đe­ne­ra­la! Ja ne znam mo­re li sve to bi­ti isti­na, ali ka­žem ti pri­ča­še po­koj­ni Špi­ro, ako je on me­ne la­gao i ja te­be no­ćas po­la­gu­jem!

I Šče­pan i Pe­tar Ni­ko­lin sla­ga­li su se da je na­kva si­la šće­la da uči­ni s Ru­da­nom ovo što ćeš ču­ti da je uči­nje­no š nje­zi­ne stra­ne. Okle baš nje­mu da ne­sta­nu oba ro­di­te­lja pri­je no je na­pu­ni­jo dvi­je go­di­ne, okle mu baš ona­kva stri­na Sto­ja, ka­ko on ona­kav za­su­ka­nik da po­tre­vi Ane­tu, ona­kvu ba­ni­cu žen­sku! Ka­ko da iz­ne­na­da ob­u­če ri­san­sko ođe­lo ka­kvo mu ni­kad ni­ko nje­gov u tra­gu ni­je no­si­jo! Ka­ko s Ala­tom, kao što ćeš ču­ti, da pre­stig­ne ona­kvu su­ru be­de­vi­ju, ka­ko da u nje­go­ve ru­ke do­pa­ne ona­kav at ko­ga je oždri­je­bi­la car­ska pa­rad­na be­de­vi­ja! Šće­pan ve­li da Bog stva­ra lju­de za pri­ču – ne­ko­ga lje­po­tom ne­ko­ga gr­di­lom, ne­ko­ga da­ru­je s ju­na­štvom a ne­ko­ga s umom i pa­me­ti! Šta bi lju­di či­nje­li na du­ge no­ći da se ne­ma o čem pri­ča­ti! Dao nam je Bog da su­di­mo o čo­e­ku sa­mo do­ne­kle, ne sa­svi­jem, re­koh li ti ja na po­čet­ku da je čo­ek kao ja­ma bre­zda­ni­ca, vi­diš la­kat–dva kad gle­daš ozgor, a on­da ti se gu­bi oči­nji vid u mr­ča­vu i va­ta te strâ što ne znaš ni­šta o ono­me što je do­lje pu­klo do na onaj svi­jet! Kad opu­čiš ka­me­nu ri­du u ja­mu, ču­ješ ka­ko joj ne­sta­je tut­nja i či­ni ti se da te ne­što vu­če do­lje, a kad oćeš da ulje­zeš u čo­e­ka, bož­je­ga stvo­ra, ču­ješ da te­be ne­sta­je u nje­go­vu ja­mu bre­zda­ni­cu, te vrc­neš na­trag da gle­daš svo­ja po­sla! Sva­ki je čo­ek ja­ma po­se­bi­ce, sva­ka ljuc­ka ja­ma kao i pla­nin­ska ima po­seb­no gr­lo i na­ro­čit pri­laz, sva­koj je za­jed­nič­ko sa­mo to što je bre­zda­ni­ca i što iz sva­ke iz­la­ze đa­vo­li kad pa­ne mrak i vr­ću se u nji kad za­plje­va­ju pr­vi ko­ko­ti, ti­ce pi­to­me!

I sad daj da vi­di­mo šta se da­lje od­i­gra­va­lo s Ru­da­nom Pljo­šta­ni­com kad je bi­jo bar­jak­ta­rom u sva­to­vi­ma Ste­va­na Ša­ro­vi­ća s No­zda­ra! Pre­sti­gao ti je Ru­dan na Ala­tu pr­vljen­ca Dur­ko­vi­ća – Jak­ši­ća i nje­go­vu vit­ku be­de­vi­ju, ne sa­mo što ga je pre­sti­gao no je spo­red nje­ga pro­le­ti­jo da mu se pr­vlje­nac ni­je mo­gao ni za rep Ala­tov uva­ti­ti. Pro­ši­šao spo­red nje­ga kao vi­jar pla­nin­ski i sti­gao pred pri­ja­telj­sku ku­ću Dok­ni­ća na Zlo­stu­pu Ve­li­ko­me! Stao Alat pred ku­ću kao spo­me­nik mje­de­ni, Ru­dan dao svo­ju i uzeo nji­jo­vu zdra­vi­cu, svak ko je gle­dao za­plje­skao s ru­ka­ma! Pri­ča mi ro­đak Ke­zun da su mu pri­ča­li Dok­ni­ći ka­ko se ta­da Ru­da­nu sve na­mlje­šti­lo da o nje­mu ode pri­ča sen­tom i kra­ji­nom. Stao Alat pred ku­ću kao da je tu ni­kao, ni­ti za­a­ša­va za plje­smu i der­nja­vu, ni­ti se lec­ka od puc­nja­ve ko­ja se pro­lo­mi­la kad je do­le­ti­jo pr­vlje­nac u ođe­lu ri­san­sko­me i pod bar­ja­kom re­sa­ti­jem! Alat se uki­pi­jo, mo­gao je Ru­dan ko­mot­no iž dže­pa uze­ti bo­cu i raz­mi­je­ni­ti je, uzdu je ko­nju po­pu­šti­jo, Alat pu­šti­jo đem iz zu­ba, sta­lo mu jo­pet gvo­žđe na glad­no u vi­li­ce!

Kad je bak­su­zni pr­vlje­nac Dur­ko­vić – Jak­šić vi­di­jo da Ru­dan mi­je­nja zdra­vi­ce, on se je­da­nak okre­nuo na­trag, ali ni­je svr­tao u sva­to­ve no pro­du­ži­jo ku­ći, pro­du­ži­jo s cr­nom ka­pom u ža­lo­snu ru­ku, ni­je sva­tov­skoj dru­ži­ni re­kao ni zbo­gom! Ve­li ro­đak mi Ke­zun Pro­dri­ba­ba da ni sta­ri svat ni­šta ni­je re­kao, ni ni­ko dru­gi od sva­to­va, sa­mo su se svi ču­dom ču­di­li što ona pu­sta be­de­vi­ja ni­je vi­še bi­la ona pr­vo­šnja! Po­sa­ge­la gla­vu, iz­gu­bi­la oštri ôd, šlju­nuo joj se rep u vla­scu, ga­ve­lja no­gu pred no­gu kao da je zgo­đe­na gu­tu­na­rom, ne­sta­lo joj va­tre u odu i po­gle­du, sve što je ima­la neo­bič­no pre­u­zeo joj Alat pod Ru­da­nom! Mo­re li bi­ti da klju­se umi­je da pa­ti, mo­re li tra­vo­pa­sni stvor zna­ti da je iz­gu­bi­jo utak­mi­cu, ne umi­jem ti ja tol­ko­va­ti! Šće­pan ve­li da mo­re, a Pe­tar ve­lja­še da se konj i čo­ek ko­ji ga stal­no ja­še mi­je­ša­ju je­dan z dru­gi­jem i kad pa­te i kad se ve­se­le, ras­po­lo­že­nje bi­nja­dži­je pre­la­zi na ko­nja i s ko­nja na ja­ha­ča. No, ni­je­su ti sva­to­vi mlo­go gle­da­li biv­še­ga pr­vljen­ca i nje­go­vu be­de­vi­ju, bi­jo i pro­šao, sva­to­vi su se na­če­ti­li če­ka­ju­ći Ru­da­na, no­vo­ga pr­vljen­ca da im do­le­ti s pri­ja­telj­skom zdra­vi­com sa Zlo­stu­pa go­lij­sko­ga! Ta­ko ti je to – dok si ne­što svi te gle­da­ju s ne­šta, a kad si ni­šta svi te ne gle­da­ju jo­pet s ne­šta!

Ru­da­nu su Dok­ni­ći na bar­jač­ko ko­plje na­ta­kli cr­ve­nu ja­bu­ku, onu što je bi­la na­tak­nu­ta sma­kli su go­lij­ski vlje­tro­vi. On­da su mu po­me­đu ja­bu­ke i bar­ja­ka uve­za­li bi­je­lu ko­šu­lju od kam­bri­ka i ću­mu bi­tu­ra­na ze­le­no­ga s cr­ve­nom ka­di­vi­com! Sve je to bi­lo na­mi­je­nje­no pr­vljen­cu Dur­ko­vi­ću – Jak­ši­ću, nje­mu bi ko­šu­lju sta­vi­li oko vra­ta, za­ki­ti­li bi ga cvi­je­ćem na pr­si, a ja­bu­ku bi mu na­ta­kli na bo­cu zdra­vi­ce ko­ju mu pru­ža­ju! Bi­lo je pra­vo da je on to do­bi­jo, ali Bog je druk­či­je na­mi­je­ni­jo! Sve da ni­je imao ona­ko gla­so­vi­tu be­de­vi­ju, pra­vo je bi­lo da te da­ro­ve do­bi­je za za­mu­ku što se po­te­ži­jo da o svo­joj bra­šnje­ni­ci do­ja­še na No­zdra z da­le­ki­je Vre­la pod­no Pir­li­to­ra. Kad je Ru­dan otu­da trk uva­ti­jo, či­nje­lo ti se da se pr­žinja­va va­la is­pod Zlo­stu­pa Ve­li­ko­ga pre­tvo­ri­la u si­nje mo­re ko­ji­jem plo­ve konj i ju­nak na dva je­dra je­dro­vi­ta: jed­no je u tri bo­je, a dru­go se je­dro bi­je­li kao šnje­go­vi na vi­so­koj pla­ni­ni! Vlje­tro­vi s Ki­ja­ka i Tro­gla­va bi­li su sta­li da se za­sta­va i ko­šu­lja ne le­pr­ša­ju no da je­dro­vi­to iz­gle­da­ju! Ne sa­mo što je Ru­dan na Ala­tu kao pla­nin­ski vi­hor do sva­to­va do­le­ti­jo, no je oko sva­tov­sko­ga dru­štva tri pu­ta oko­lo­ma­ti­jo i on­da se sa sva­ti­ma po­mi­je­šao. Ta­da su ga po­zdra­vi­li iz le­vo­ra i ku­bu­ra, uobli­le se va­tre­ne ci­je­vi u je­dan pu­canj! Ru­dan se us­tu­ri­jo kao broc­ki ka­pe­tan kad mu mor­na­ri da­va­ju po­čas, sva­ko­me se uči­nje­lo da to vi­še ni­je onaj pr­vi Ru­dan ob­lje­še­ni­je ra­me­na i pla­ča­sta gla­sa, da to ni­je Ru­dan no ne­ka­kvo sa­ma­šte­ni­je ko­je je me­đu sva­to­ve Ste­va­na Ša­ro­vi­ća do­le­će­lo na dva kri­la. Jed­no mu je kri­lo bi­je­lo, od la­bu­da ti­ce bi­je­le, a dru­go mu je da­ro­va­la utva ti­ca zla­to­kri­la! Śaj­ka­ju, ve­li mi Ke­zun, s Ru­da­na, š nje­go­vi­je pu­ca i ši­ri­ta, sun­ča­ne śaj­ka­li­ce, po­ne­ki se svat kr­sti z de­snom a po­ne­ki s li­je­vom ru­kom, svak je po jed­nom obr­nuo ra­ki­je iz one zdra­vi­ce što je pr­vlje­nac i bar­jak­tar do­ni­jo sa Zlo­stu­pa! Ni­je to bi­la lam­be­ko­ša iz Ko­na­va­la no ma­sti­ka pe­ča­tli­ja od ko­je mi­ri­še čo­ek i śu­tri dan. Od te mi­ri­sne ra­ki­je an­ga­ri­je bi­la se raz­mi­ri­sa­la sva ona va­la ko­ju je Ru­dan dva pu­ta na Ala­tu pre­le­ti­jo. Eto ta­ko se na­mlje­šti­lo da i s mi­ri­som ra­ki­je eglenli­je po­zdra­ve Ru­da­no­vu blje­du i po­blje­du, da po­zdra­ve Ru­da­na svat­sku per­ja­ni­cu iz­ne­nad­nu!

No daj da ti vi­še ne du­ljim la­kr­di­ju! Ne­ću ti pri­ča­ti ka­ko se spro­ve­la svad­ba u ku­ću Dok­ni­ća na Zlo­stu­pu, Ke­zun ve­li da je bi­la ve­li­ka sti­ma i do­ček, đe­vo­jač­ka svad­ba ta­man spra­ma sva­tov­ske svi­te s No­zda­ra. A okle ne­će bi­ti kad se u Dok­ni­ća pre­si­pa­lo Blje­la­no­vo bla­go ne­bro­ja­no! Ne­ću ti pri­ča­ti ni ka­ko se svad­be­no ve­se­lje od­i­gra­lo u ku­ću Ša­ro­vi­ća kad su se sva­to­vi vra­ti­li sa ši­ća­rom. Ke­zun mi o to­me ni­je re­kao go­to­vo ni­šta, ne sto­ga što se ni­je ima­lo o če­mu pri­ča­ti, ima­lo je ne boj se i sti­me i tro­ška spra­ma đe­voj­ke ko­ja je do­ve­de­na i Dok­ni­ća ko­ji su je da­li. Ima­lo je šta da se pri­ča i kon­tre­sa, no je sve za­klo­ni­jo Ru­dan s pr­vljen­stvom i z bar­ja­kom, Ru­dan u ođe­lu ri­san­sko­me. Ke­zun mi je sa­mo pri­čao o Ru­da­no­voj pro­mlje­ni ka­kvu ne mo­reš na­ći ni u pri­ču!

Kad su se vr­nu­li sva­to­vi sa Zlo­stu­pa, Ru­dan vi­še ni­je bi­jo onaj pr­vo­šnji. Vra­ti­jo ra­me­na sa škar­pe na pra­vu mlje­ru, pod­u­to­ri­jo mu se glas te ko ga ni­je znao od­ra­ni­je ne bi taj s uvom uva­ti­jo onu plač­lji­vu stru­nu u nje­go­vu gla­su. Ru­dan je druk­či­je i si­jo no što śe­di – pre­tu­ri­jo no­gu pro no­ge, uda­ra se z dla­nom po ko­lje­nu kad pri­ča, po­di­gao gla­vu u vis i di­že zdra­vi­ce! Kad za­i­gra ko­lo on pr­vi ska­če, za tr­pe­zom pr­vi plje­smu za­vo­di, sva­koj red­njoj ča­ši po­gle­dao bi u dno da tu ni­je bi­lo Ane­te. Kad su se sva­to­vi vra­ti­li ž đe­voj­kom i od­ja­ša­li ko­nje, Ane­ta je pri­mi­la Ala­ta, na­ta­kla mu zo­b­ni­cu i na­čin uči­nje­la, a on­da se vr­nu­la i sta­la po­bli­že Ru­da­na da se ču­di ka­ko joj do­ma­ćin iz­ne­na­da čo­e­ku­je! No kad je vi­đe­la da Ru­dan ne pro­pu­šta red­nju ča­šu ko­ju mu na­si­pa do­ma­ćin od do­ma, ona mu je, is­to­me do­ma­ći­nu, da­va­la mot da raz­mi­nju­je Ru­da­na. I mr­ki­la se na Ru­da­na kad je pru­žao da mu se na­spe ča­ša, ali to ni­je po­mo­glo. Ru­dan je pi­jo kad je goć ugra­bi­jo da ga ne vi­di Ane­ta, ni­je ga pi­će s no­ga oba­li­lo, no je iz­vla­či­lo iž nje­ga svo ono ve­se­lje ko­je se u nj kri­lo i sa­bi­ja­lo otkad ga je stri­na Sto­ja uze­la iz mr­tvo­ga na­ruč­ja nje­go­ve maj­ke pri­je no je na­pu­ni­jo dvi­je go­di­ne! Ve­li Ke­zun da se ni­je ko­la za­me­ta­lo u ku­ću ni pred ku­ću Mi­jaj­la Ša­ro­vi­ća, ni se zdra­vi­ce za tr­pe­zom di­za­lo, đe Ru­dan ni­je pred­nja­či­jo! Bo­gami se, ve­li, oni dru­gi Mi­jaj­lo­vi ze­to­vi, a Ru­da­no­vi pa­še­no­zi, li­stom okle­pi­li, si­ja Ru­dan ođe­lom i ve­se­ljem, a oni keze zu­be na­i­jet­ko kao da su pro­ždr­li ze­le­nu dža­nju, i ko­se se je­dan na dru­go­ga! Sa­mo je Mi­lja­nić iz Mu­že­vi­ca gra­ci­jo, nje­mu do­šlo sno­ge da se ša­li i aran­za­di, nje­mu ti je ša­la bi­la mi­li­ja no ra­ki­ja pe­ča­tli­ja!

No sve­mu do­đe kraj, svad­ba se u ra­tlu­ku raz­met­nu­la, po­ku­plje­na je bo­ga­ta po­lje­va­či­na, ne­vlje­sta je da­ri­va­la sva­ko­ga sva­ta s ko­šu­ljom brez ko­li­je­ra, kum je do­bi­jo u bo­šču ko­šu­lju s ko­li­je­rom, me­ki šu­go­man ko­li­ko stru­ka i ča­ra­pe gra­naj­li­je. Ru­dan je kao svat do­bi­jo ko­šu­lju od kam­bri­ka brez ko­li­je­ra, a ona ko­šu­lja što mu je na bar­jač­ko ko­plje uve­za­na kad je ba­nuo na Zlo­stup, bi­la je i od kam­bri­ka i s ko­li­je­rom! Te što ti re­koh, svad­ba se sret­no raz­met­nu­la, svi su se sva­to­vi i svad­ba­ri zdra­vo ku­ći po­vra­ti­li, Ru­dan i Ane­ta sti­go­še u pr­vo­mrač­je na Dža­me­to­vac! I me­ne se uči­ni da to ni­je Ru­dan ko­ji je oti­šao, ne znam da li vi­še na nje­ga śak­ti­ja­še ođe­lo ri­san­sko ili nje­go­vo li­ce na­smi­ja­no!

Śu­tra uju­tro čuo se na­kav dr­golj po­me­đu Ane­te i Ru­da­na, re­koh ti, na­še su ku­će bi­le na­bli­zu­rak pa jed­na la­ko ču­je kad se u dru­gu če­ljad sva­đa­ju i ve­se­le. Ru­dan kre­nuo da obla­či svit­no ri­san­sko ođe­lo u ko­je je išao u sva­to­ve, a zbo­ri mu Ane­ta da to ne či­ni jer ta­kvo ođe­lo ni­je od po­lja no od ko­la! Bi­jo je obu­kao čov­ne di­mi­je i do­va­ti­jo se dže­ma­da­na, ali Ane­ta ga je na­će­ra­la da svu­če, čuo sam ka­ko ga uvlje­ra­va da će se na­rod ču­di­ti i im­bre­ti­ti kad ga vi­di na pro­sti dan u ođe­lu ko­je ni­ko, ako ima pa­me­ti, ne no­si u rad, i po ku­ći kad ne­ma ni­ka­kve sve­ča­no­sti! Ru­dan bi­ja­še za­krup­njao s oni­jem gla­som ko­ji mu je na­je­drao ono­ga tre­na kad je na Ala­tu pre­te­kao su­ru be­de­vi­ju Dur­ko­vi­ća – Jak­ši­ća, ali spa­de mu go­vor na pr­vu mlje­ru kad Ane­ta pod­vik­nu krup­ni­je no što smo mi­sli­li da umi­je ta­ko krup­no i na­śe­či­to zbo­ri­ti! Jo­pet za­zvu­ča u Ru­da­no­vu pro­go­vo­ru ona pla­čev­na stru­na ko­ja se bi­la iz­gu­bi­la dok je čo­e­ko­vao na No­zdra, pre­da­de se ku­ka­vac sta­ro­me gla­su i ta­da­šnjoj Ane­ti. Kad sam ga ma­lo po­tlje vi­di­jo, ra­me­na mu se bi­ja­hu ob­lje­si­la na ška­r­pu, po­na­geo se iz ple­ći, iz­gu­bi­jo oštar od, sle­di­jo mu se osmi­jeh na obra­zu, pa ne znaš je li to pre­stao da pla­če ili mu se pri­ku­plja da za­pla­če! Uku­vi­jo s oči­ma i vra­ti­jo se na pr­vu mlje­ru, bi­jo je jo­pet po mu­stri ko­jom ga je skro­ji­la stri­na Sto­ja i s ko­jom je mi­ri­ta­la Ane­ta ot­ko je za nj do­šla pa dok je na dva bar­jač­ka jed­ra do­plo­vi­jo pred sva­to­vi­ma na No­zdra!

Ane­ta je s lo­zo­vom ra­ki­jom ma­kla s ri­san­sko­ga ođe­la mr­lje i na­ka­pe, ni­je se oko to­ga mlo­go za­ba­vlja­la po­što čo­va ve­de­nič­ka i svi­la stam­bol­ska ne da­ju na se tru­nu ni na­tru­nu! Sve što tu svit­nu ro­bu za­mr­lja sa­mo se so­bom raz­mr­lja ! Si­ro­ma Ru­dan ni­je od ve­li­ke gra­ci­je imao mlje­re ni ka­ra­ra, pa je ođe­lo s ma­sni­jem ru­ka­ma tran­dao, is­plju­ski­va­lo mu se iž ča­še vi­no i ra­ki­ja, śe­dao je na ma­snu sto­li­cu, a i konj­ski štra­pac na ka­sno­je­se­nji dan uči­ni­jo je svo­je! Ali sve se to s ri­san­sko­ga ođe­la ma­klo kao da ni­je ni bi­va­lo, kad je Ane­ta ob­lje­si­la ođe­lo na či­vi­luk u ka­ma­ru đe spa­va s Ru­da­nom, sva se pro­sto­ri­ja za­si­ja­la. Po­no­ći joj ni­je tre­ba­lo ždi­ti vi­đe­li­cu, ka­ma­ra je pro­blje­la­sa­la od zlat­ni­je ši­ri­ta niz do­la­mu, od sr­maj­li pu­ca niz dže­ma­dan, od žu­ti­je kov­ča niz bi­je­le do­ko­lje­ni­ce! S ne­ba cr­no­gor­ske ka­pe s ob­li­stom pro­te­zao se Ča­sni krs kao ku­mo­va sla­ma pro ne­be­sa, a š če­ti­ri stra­ne kr­sta bljec­ka­la su če­ti­ri slo­va kao če­ti­ri zvi­je­zde zor­nja­če. Sva­ko slo­vo jed­na­ko śak­ti a iz sva­ko­ga se či­ta jed­na­ko da Sr­bi­nu ne­ma spa­sa brez slo­ge i brac­ke lju­ba­vi!

Re­koh ti, do­đo­še Ru­dan i Ane­ta u pr­vo­mrač­je, Ane­ta je oti­ma­ri­la Bla­go­je­va Ala­ta i na­ta­kla mu zob­ni­cu, ni­je ga ni uju­tro od­ve­la ga­zdi no tek ne­đe po­pod­ne. Ni­je mu zob­ni­cu mi­ca­la osvem dok ga je na­po­ji­la, iš­če­ša­gi­ja­la ga kao da će na sve­ča­nu pa­ra­du, ose­dla­la, u bi­sa­ge met­nu­la da­ro­ve za Bla­go­ja ko­ji je za Ane­tin aj­ter dao Ala­ta da ga Ru­dan ja­še u sva­to­ve! U jed­nu stra­nu bi­sa­ga met­nu­la bo­cu pe­ča­tli­ju s ra­ki­jom an­ga­ri­jom, a u dru­gu ska­lu­pi­la onu bi­je­lu ko­šu­lju s ko­li­je­rom ko­ju su uve­za­li Dok­ni­ći na bar­jač­ko ko­plje Ru­da­no­vo! Ska­lu­pi­la ko­šu­lju da­rov­nu da š njo­me da­ru­je ga­zdu Bla­go­ja, Ane­ta je bi­la do­ma­ći­ca od na­či­na, zna­la je ona ka­ko se obraz ču­va i nâm otva­ra!

Kad je Ane­ta sma­kla zob­ni­cu Ala­tu i uze­la da ga od­ve­de ga­zdi Bla­go­ju, Ru­dan je uzda­nuo i plju­snuo su­ze niz obra­ze! Ma ni­je­su to plju­snu­le su­ze no pla­nin­ski po­to­ci, kao da su se iz Ru­da­na pro­to­či­li svi pla­če­vi ko­ji su se kro­za nj pre­li­je­va­li ali se ni­je­su iz­li­je­va­li. No su se sa­mo či­ta­li na pla­čev­no­me li­cu nje­go­vo­me, či­ta­lo se na Ru­da­no­vu obra­zu da se on iz­nu­tra ku­pa su­za­ma!

Ima­la je šta Ane­ta vi­đe­ti kad se vra­ti­la iz ku­će Bla­go­je­ve! Ru­dan se svu­kao i le­gao u kre­vet, iz­nad nje­ga bljec­ka sve­ča­no ođe­lo ri­san­sko, le­ži Ru­dan ni gla­ve ne di­že, za­žeo oči a vla­žne mu tre­pa­vi­ce! Ane­ta pi­ta šta mu je, a on ni zbo­ri ni ro­mo­ri no na­sit­no uz­di­še kao po­tlje ve­li­ko­ga pla­ča. Je­dva je is­te­gli­la iž nje­ga ri­ječ da ga je pot­ko­či­la sle­ze­na i da su mu se po­śe­kle no­ge u ko­lje­na! Śu­tri dan se po­ža­li­jo da mu je pre­šla mu­ka u gla­vu, ni­šta ne pro­go­va­ra ako ga što ne za­pi­taš, od­bi­la mu se ra­na, vi­še tlja­je no što za­spi­va. Ne­sta­ja­lo ga je na­pre­šu, ma pod za­rok š nje­ga je dnev­no spa­da­la po ko­ko­ška me­sa! Ušilji mu se nos, ju­na­če, uvr­zao bi ga u ve­zit­ku, pro­vi­đe­še mu se uši, uši­plje u ži­vot za pet­n­es da­na kao da je bo­lo­vao tri go­di­ne! Vi­đe cr­na Ane­ta da je bo­le­snik uva­ti­jo sa­mrt­nu lo­gu te se ve­snu na tra­va­re i ga­ta­re, na eći­me i he­ći­me, na odže i va­le­ta­re, a go­ni­la ga je i na glav­ne dok­to­re u Ni­ši­će i Bi­le­ću! Či­ta­li su mu ma­sla na bde­ni­ja, tri ka­lu­đe­ra su mu pod Ostrog kod Ći­vo­ta u je­dan glas plje­va­li mo­li­tvu, no­ći­jo je u Ko­si­je­re­vo đe je ne­kad po­či­vao Sve­ti Ar­se­ni­je. Naj­po­tlje je do­ba­vlja­la Tur­či­na Sa­di­ko­vi­ća iz Ča­plji­ne ko­ji li­ječi od svi­je bo­le­sti, za nje­ga se zbo­ri­lo da je što i tra­va iva – od mr­tvo­ga gra­di ži­va! Dok je Ru­dan bo­lo­vao, a bo­lo­vao je po­koj­nik od Ma­lo­ga Go­spo­đi­na dne do Va­ve­de­ni­ja, uko­pa­li smo ga, Bog da ga pro­sti, baš na Va­ve­de­ni­je Pre­sve­te Maj­ke Bož­je!

Dok je Ru­dan bo­lo­vao pri­ča­lo se i kon­tre­sa­lo o nje­go­voj bo­le­sti, pri­ča­lo na sto­ti­nu ru­ka i na­či­na! Jed­ni zbo­re da je na­ga­zio, dru­gi da je oti­šao od zli­je oči, jer je svak gle­dao i ču­dom se ču­di­jo nje­mu u ođe­lu nje­go­vo­me. Gle­da­li su ga na dvi­je svad­be kao da je do­le­ti­jo iz plje­sme, gle­da­li su ga i svi­jem pu­tem od No­zda­ra do Dža­me­tov­ca i obr­nu­to! A da ti ne spo­mi­njem ko­li­ko se po­gle­da bi­lo sto­pi­lo u jedan po­gled kad je Ru­dan po­le­ti­jo na Ala­ta i pre­te­kao sva­tov­skog pr­vljen­ca na ko­bi­li su­roj be­de­vi­ji. Bo­lan, da je bi­jo umlje­sto Rud­ana Sr­đa Zlo­po­gle­đa, ras­to­pi­jo bi se od to­li­ko gle­da i po­gle­da! Ne­ki su zbo­ri­li da ga je pro­kleo isti Dur­ko­vić – Jak­šić ko­me je bi­lo na­mi­je­nje­no sva­tov­sko pr­vljen­stvo, a Ru­dan mu ga šklap­nuo kao da mu je osta­lo od de­vet đe­da! Ane­ta je pe­kla mu­ku u se što ga ni­je s ne­čim obi­lje­ži­la kad mu je ođe­lo ri­san­sko obu­kla, a po­vlje­ri­la se mo­joj že­ni da će oti­ći gre­šna na onaj svi­jet što Ru­da­nu ni­je uši­la u ođe­lo če­mu­lju če­sna ili ti­sov iver, da bi se od nje­ga od­bi­le zle oči i na­tu­re. Šće­pan se Sa­rić smi­ja­še kad se ta­ko pri­ča jer on ni­je vlje­ro­vao u zle oči i bre­spo­sli­ce, a Pe­tar po­koj­ni Ni­ko­lin mu pre­pra­vlja i do­ka­žu­je ka­ko je Vla­di­ka Ra­de re­kao u Gor­ski vi­je­nac da ima žen­ski­je ro­go­ša ko­je će zli­jem oči­ma ustri­je­li­ti i pod ne­bo or­la a ka­mo­li čoj­ka ne­sret­nje­ga! Ja sad ne bih pre­kra­ti­jo je li to ova­ko ili ona­ko, sa­mo znam da se đe­te­tu uve­žu­je cr­ve­na pre­đa na ob­lu­čac od ko­li­jev­ke da bi zle oči pr­vo po­gle­da­le pre­đu pa di­je­te. Ne sa­mo đe­te­tu no se na­pred­no­me ždre­be­tu uve­zu­je cr­ve­na pre­đa u gri­vu, te­le­tu u rep, kra­vi z do­bri­jem vi­me­nom pre­đa se isto u rep uple­te, a vo­lu ba­lje­me­zu za­u­ška se uvo – eto bar da na ne­što mo­gu zle oči po­le­će­ti pri­je no se udi­ve si­li vo­luj­skoj! Ako ima zli­je oči, on­da je pod za­rok Ru­dan bi­jo me­kan i pre­me­kan da ih otr­pi u ođe­lu ri­san­sko­me. Pri­čao sam ti ka­ko ga je šti­ti­la Sto­ja, ka­ko ga je te­to­ši­la i ču­va­la kao ma­lo vo­de na dlan, ka­ko ga je ona cr­ve­na nit sa­ža­lje­nja ču­va­la od sva­či­je gru­be ri­je­či i pri­je­ko­ra. I on­da ta­ko raz­mek­ša­no­ga čo­e­ka na­skroz raz­go­li­ti ođe­lo ri­san­sko i at vi­lo­vi­ti ko­ji je ka­pac da pre­sti­že su­re be­de­vi­je! Či­ni mi se da bi kle­ti Ru­dan lak­še pod­ni­jo zle oči, pa da je go gol­cat kao od maj­ke ro­đen do­šao šu­ri u sva­to­ve, no što je pod­ni­jo u ođe­lu ri­san­sko­me! Ma bo­ga­mi, brez uvi­ja­nja vlje­ru­jem da su ga gr­đe ždra­le zle oči no da je bi­jo či­ple go i da je ča­lan­ku­ras išao šu­ri u sva­to­ve! Da se ba­rem oga­rao po obra­zu, da je je­dan prs za­vi­jo kao da se po­śe­kao, ili da je bi­lo ka­ko pri­vu­kao zle oči da ne po­le­te od­ma na nj u ođe­lu, mo­re bi­ti da bi se spa­si­jo! Zna­la je to po­koj­na Ane­ta pa je cr­kle­ti­la uime to­ga i zbo­ri­la da gre­šna zbog to­ga u cr­nu ze­mlju od­la­zi!

Dok je bi­jo u bo­le­sti, Ru­dan je imao vi­še ob­la­zni­ka no ije­dan Tu­pa­nja­nin, pa ri­zi­kuj i Ba­nja­nin, da se pam­ti. Je­bem mu oca ako ni­je vi­še no iko u Ple­me­nu banj­sko­me ko je do sad bo­lo­vao i umi­rao! Do­di­li su mu svi pa­šo­ne­zi, njih še­sto­ri­ca sa že­na­ma, do­di­jo Mi­jaj­lo Ša­ro­vić sa sna­om da ga obi­đu. Š nji­ma je do­di­jo i pri­ja­telj Dok­nić sa Zlo­stu­pa Ve­li­ko­ga! Ni­je osta­lo de­ve­te svo­je­te i pro­zu­kli, ni kum­stva sta­ro­ga ni mla­do­ga, da ne obi­đu bo­no­ga Ru­da­na. A on­da bog­me do­di­lo se kao na ka­stig, do­kle je pu­kla pri­ča o Ru­da­nu u ođe­lu ri­san­sko­me a na Ala­tu vi­so­ko­me, do­tle je do­te­klo ob­la­zni­ka Ru­da­na bo­le­sni­ka! Sva­ko­ga je Ane­ta do­če­ka­la ka­ko ljuc­ki va­lja i tre­bu­je, ne bi joj osta­lo ni­šta, pre­ko­ta­ri­la bi imo­vi­nu da joj ni­je otac Mi­jaj­lo po­mo­gao. Pri­ča­lo se da je bo­ga­ti Dok­nić tut­nuo pri­ja­te­lju Mi­jaj­lu za­mo­tu­ljak pa­ra da po­mo­že Ane­ti u Ru­da­no­voj bo­le­sti. I ja vlje­ru­jem da je ta­ko bi­lo: i Dok­nić i Mi­jaj­lo šće­li su da joj po­mog­nu, či­ni mi se da su ośe­ća­li ka­ko je se­dep nji­jo­va ve­se­lja za­jed­nič­ko­ga do­šla Ru­da­nu smrt­na ura. Pe­klo ih je to pa su po­mo­gli Ane­ti ko­ja sa­mo­ra­na osta­je u Dža­me­tov­cu da udo­vu­je i ja­de ja­du­je!

Kao što si čuo, Ru­dan je oti­šao na No­zdra u sva­to­ve o Ma­lo­me Go­spo­đi­nu dne, a umro je uoči Sve­to­ga Va­ve­de­ni­ja, to ti je, ako se ne br­kam, pro dva i po mlje­se­ca da­na. Ka­ko je le­gao kad je Ane­ta po­ve­la Ala­ta da ga vra­ti Bla­go­ju, ni­kad vi­še ni­je usta­jao osvem za ono­li­ko ko­li­ko je po­tre­bi­to da iz­vr­ši pri­rod­nu po­tre­bu. A ko­li­ko je ni­me­ta me­tao na usta ni­je bi­lo po­tre­be da se uime nu­žde di­že na no­ge ni tre­ći dan. Na mlje­se­čak da­na pred smrt, Ane­ta je o nje­mu ra­di­la kao o ma­lo­me đe­te­tu, iz kre­ve­ta se ni­je di­zao ni­ti se na no­ge is­po­ra­vljao. Na ne­đe­lju da­na pri­je no je iz­da­nuo uzeo mu se glas, la­ko je umro, ma ni­je va­la ni zi­jev­nuo, sa­mo mu ne­sta­lo di­sa­nja! I va­le­ta­ri i ga­ta­ri, i tra­va­ri i eći­mi i svi dok­to­ri ni­šić­ki i bi­leć­ki jed­na­ko ni­je­su zna­li ošta je Ru­dan umro. Ni­je­su zna­li ošta se ona­ko su­ši­jo ni ošta je pre­svi­snuo! Na­rod pri­čao, bu­bao i kon­tre­sao pa i pre­stao. Sva­ko ču­do za tri a ču­do­ve­ni­je za se­dam da­na i – fer­tik, po­to­ne pri­ča kao ri­je­ka po­nor­ni­ca!

Zbo­ri­li su Ane­ti da ne ko­pa Ru­da­na u ođe­lo ri­san­sko, gri­jo­ta je, ve­le, da ta­kva vri­jed­nos tru­ne u gnji­lu ze­mlju. Ja sam na­go­va­rao Ane­tu da za­sta­vi ođe­lo u ku­ću, ve­lju – ako ne­maš Ru­da­na imaj ba­rem nje­go­vu ro­bu se­dep ko­je se pro­čuo uz­duž i po­pri­je­ko! Ali na­ši śe­ti i sa­vje­ti ni­je­su za nju pri­je­nja­li, Ane­ta je obu­kla Ru­da­na kao ono­ga da­na kad se spre­mao u sva­to­ve na No­zdra go­lij­ska! I ne sa­mo što mu je ri­san­sko ođe­lo obu­kla, no ga svo­ji­jem ru­ka­ma mr­tvo­ga uj­du­ri­sa­la tač­no ona­ko ka­ko je to uči­nje­la kad se u sva­to­ve spre­mao. Sa­ma ga je ku­pa­la i nok­te mu ob­re­za­la, a pla­ti­la Bog­da­nu Ber­be­ru s Ve­le­mlja da ga po­ši­ša i ob­ri­je mr­tvo­ga kao što ga je ši­šao i bri­jao ži­voga ono­ga da­na kad je kre­nuo u sva­to­ve! Zbo­ri­li smo Ane­ti da smak­ne s Ru­da­no­ve ru­ke zlat­nu vi­ti­cu, ali ona ne šće ni to da po­slu­ša. Od­ni­jo je u ze­mlju vljen­ča­nu bur­mu ko­ju je na­ti­cao na prs sa­mo sve­ča­ni­jem da­nom i uz pri­li­ke kao što su bi­li sva­to­vi u ko­je je išao.

No ne­ka ti što se pri­ča­lo i pre­pri­ča­va­lo o Ru­da­no­voj smr­ti i bo­le­sti, no se pri­ča pro­te­gla i o ovo­me ču­du ne­do­pri­ča­no­me ko­je ću ti spo­me­nu­ti! Isto­ga ono­ga da­na kad je Ru­da­nu za­ždi­ve­na smrt­na svi­je­ća, a to je bi­lo u pr­vo­mrač­ja uoči Va­ve­ne­di­ja, bi­jo sam uza nj, ne sa­mo ja no naj­ma­nje tri­de­se­to­ro če­lja­di te mu je ve­če­ri ču­va­lo du­šu, ito­ga da­na čuo je Dur­ko­vić – Jak­šić u Vre­li­ma pod­no Pir­li­to­ra da mu rže su­ra be­de­vi­ja kao da je bu­ca­ju vu­ko­vi! Ko­bi­la zar­za­la a on ośetijo na­kvu sko­pos u ži­vot, sko­pos ko­ja ga je bi­la na­pu­šti­la ono­ga zlo­ga da­na kad mu je Ru­dan na Ala­tu sva­tov­sko pr­vljen­stvo sto­pi­jo i za­to­mi­jo nje­gov nâm i nje­go­ve be­de­vi­je! I što ću ti du­ljit la­kr­di­ju, lju­di pri­ča­ju i do­ka­žu­ju da je Dur­ko­vić – Jak­šić jo­pet s istom ko­bi­lom pro­li­je­tao kao bli­je­ska od Vre­la do Sve­te Tro­ji­ce, do Bo­bova kr­va­ve pa­lan­ke i do dru­gi­je po­lja i pro­sto­ra đe se konj­ske tr­ke iz­vo­de i do­bi­ja­ju! Jo­pet je tr­ke do­bi­jao, jo­pet je be­de­vi­ja rep luč­no na­di­gla kao da joj je u vla­scu s iglom pod­bo­den! Jo­pet je be­de­vi­ja ža­lo­sti­vo is­po­ti­ja rza­la kao da je­či, jo­pet su i ona i nje­zin bi­nja­dži­ja bi­li kao i pri­je nji­ho­vo­ga po­gnu­ća i po­gi­nu­ća u sva­ti­ma Ste­va­na Ša­ro­vi­ća s No­zda­ra. Mo­re li to bi­ti, a ako mo­re – ka­ko bi­va da su­ra be­de­vi­ja s to­li­ke da­lji­ne mo­re ośe­ti­ti šta se u Dža­me­tov­cu de­ša­va! Ka­ko mo­re zna­ti ko­bi­la, tra­vo­pa­sni stvor, da je Ru­da­nu Sa­vo­vu du­ša u raj po­le­će­la! To ne zna­va­hu da tol­ma­če ni Šće­pan po­koj­ni ni Pe­tar, a nek­mo­li da znam ja! Znam sa­mo to da ne znam dru­go­ga stvo­ra ko­je­mu je du­ša za­slu­ži­la da u ra­ju bla­gu­je kao što je za­mi­ri­ta­la na­pa­će­na du­ša po­koj­no­ga Ru­da­na Sa­vo­va Pljo­šta­ni­ce!

Ane­ta je po­ži­vlje­la sve do pred ovaj po­to­nji rat što se bi­jo raz­i­grao kroz Hr­vac­ku i po svoj Bo­sni i Er­ce­go­vi­ni. Bi­la je po­ja­du ocam­pa­ti­la, ni­je br­ka­la u pa­met, vi­đe­la je na­o­či, ali bi­ja­še oja­đe­li­ca na­skroz oglu­vlje­la. Uko­pa­li su po­koj­nu Ane­tu ne u Ru­da­nov grob no spo­red nje­go­va gro­ba. Ta­ko s jed­ne stra­ne le­ži Sto­ja, z dru­ge Ane­ta, a po­me­đu njih dvi­je – njij­ov Ru­dan. Le­že na Štr­bač­ko gro­blje i če­ka­ju Stra­šni Sud.

UGRE­NO­VI­NA

         Vi jed­ni mi­sli­te da ima bak­su­znih ima­nja, a dru­gi da ne­ma. Ja ne umi­jem iz­u­sti­ti s jed­nom ri­je­či »ima« ili »ne­ma«. Ne umi­jem ja ta­ko, no ću vi opri­ča­ti jed­no ima­nje iz mo­ga kra­ja, pa po­tlje sa­mi pre­su­di­te ili je ono bak­su­zno ili ni­je.

To se ima­nje na­zi­vlje Ugre­no­vi­na. Ni­je to Ugre­no­vi­na no naj­smi­šlje­ni­ji dlan ze­mlje na ko­ji sam do­dio. Bog je Ugre­no­vi­ni dao sve što mo­reš po­že­lje­ti, osvem sre­ću ono­me ko­me je su­đe­no da na nju ži­vi.

Śe­no­ko­sa ima pro tri­des ko­sa, ni na jed­no ima­nje za tri da­na oda una­o­ko­lo ne mo­re se po­će­ra­ti to­li­ki jed­no­man ot­kos. Bi­lo se pro­ču­lo da ne­ma te mu­ške pe­tlje ko­ja bi ugre­nov­ski ot­kos iš­će­ra­la brez po­či­va­nja. Kad se jed­nom Bog­dan Zi­mo­njić vr­tao iz ta­zbi­ne (bio je ože­njen od Ko­pri­vi­ca iz Za­nu­gli­na), na­lje­gao na Ugre­no­vi­nu i vi­dio da se Tur­ci ras­po­re­đu­ju da ulje­gu u ko­še­vi­nu. Ta­da je Ugre­no­vi­na bi­la ni­šić­kih Tu­ra­ka. Ko­sci va­ta­li red ko će iza ko­ga, a pred nji­ma se ras­pr­di­vao asi­ja što je met­nut za ko­zba­šu. Ve­le da mu vrat ni­je mo­gao sva­ti­ti vo­luj­ski te­ljig. Kad je Vra­to­nja po­će­rao ot­kos, i svi se on­da iza nje­ga po­re­đa­li, Bog­dan do­ko­paj ko­su ono­me naj­po­to­nje­mu Tur­či­nu pa raz­vu­ci. Bog­dan ma­je a Tur­ci iska­ču, Bog­dan bri­je a Tur­ci kme­če i blje­že de­sno i li­je­vo. Ne­đe na sre­di­nu śe­no­ko­sa osta­la su is­pred Bog­da­na sa­mo tro­ji­ca i če­tvr­ti ko­zba­ša. Ubr­zo su ona tro­ji­ca od­sko­či­li u stra­nu, a ostao Vra­to­nja da mu Zi­mo­njić pu­va u ba­bi­nu ru­pu. Bog­da­no­va ko­sa vi­ju­ga oko čla­na­ka kao zmi­ja, a Tur­čin ste­nje kao da ga asu­le. Ne­će pa­śa vlje­ra da po­pu­šti, a do­šle mu vi­le oči­ma! Ma­ni, ma­ni, a ma­ni, a ma­ni, – ko će ljuc­ko­me zma­ju odo­lje­ti! U je­dan mâ rik­ni drob u ga­će Tur­či­nu, ko­zba­ša br­do­no­ži­ce na ot­kos, a Zi­mo­njić sa­mo pre­kro­či pro nje­ga i na­sta­vi ko­še­vi­nu. I ku­nu se lju­di: ni­ti je Bog­dan ko­su oštrio, ni­ti je po­či­vao dok je iš­će­rao ot­kos na vr Ugre­no­vi­ne. On­da je po­ba­čio ko­su, ni­je se ni okre­nuo no pro­du­žio u Gac­ko. Tur­ci su osta­li da ko­zba­ši vr­ću drob u ga­će. Po­tlje te sra­mo­te ni­kad Tur­ci dok su upra­vlja­li s Ugre­no­vi­nom ni­je­su onaj śe­no­kos druk­či­je ras­ka­ša­li osvem na­o­kru­glac. Ni Tur­ci ni po­tlje Tu­ra­ka. Ulje­gu svi ko­šci u sre­di­nu śe­no­ko­sa, pa je­dan za­ko­si i na­vi­ja se za li­je­vom ru­kom, a on­da za njim je­dan za dru­gim oko­lo na­o­ko­lo. Ta­ko se ni­kad ne zna ima li još ko­ga da bi mo­gao po­će­ra­ti ot­kos kao voj­vo­da Bog­dan. Mo­re bi­ti da će se ne­ko ro­di­ti da po­će­ra Bog­da­nov ot­kos, ali dru­go­ga Bog­da­na maj­ka vi­še ne­će ra­đa­ti! Mi­jeh od ov­na tre­će­pre­od­ni­ka na­di­mao je od­jed­nom brez pre­du­ši­va­nja. A kad bi za­plje­vao uz gu­sle ni­je osta­ja­lo vi­đe­li­ce u ku­ći ko­ja se ni­je is­tu­li­la. Ne va­la pa da je oda­ja đe Bog­dan plje­va bi­la ko­li­ko ca­rev di­van, što­no se ka­že! Bog­dan Zi­mo­njić je bio i pop i voj­vo­da ujed­no. Moj ga je otac Mi­jat pam­tio.

No što vi re­koh za śe­no­kos na Ugre­no­vi­nu. Śe­no­ko­sni udut ne­ka­ko je ulek­nut, kao na pri­li­ku mli­ječ­no­ga ški­pa. U rav­no dno do­lje ra­ste đe­te­li­na gu­šća no ko­sa na gla­vu. Ma­ven­ka­sta sit­na li­sta, a s mlo­go bi­je­lo­ga cvi­je­ta. Po stra­na­ma una­o­ko­lo na­slo­ži­la se tra­va bu­sji­ka, uga­ra­sto ze­le­na, ne pu­šta cvi­jet iz se­be, a te­ško za nju ko­sa pri­je­nja. Od nje se tur­sko­me ko­zba­ši i na­pu­ni­la mud­na će­sa! Da­vaj ko­nju zo­bi ili tra­ve bu­sji­ke s Ugre­no­vi­ne – sve­jed­no je. Osta­lo je ova­ko da se pri­ča: Ako pa­stu­vu da­vaš đe­te­li­ne s Ugre­no­vi­ne, a pod­met­nu­tu ko­nju bu­sji­ko­vi­ne, ili ćeš s jed­no­ga vrat slo­mi­ti, ili će ti oba car od­ve­sti da ih ja­še! Bak s Ugre­no­vi­ne kad ri­če ne pu­šta ava­za no sa­mo se ndi­ma i bi­je bo­ci­ma. Pre­u­zme mu si­la glas te ne oče­plja žder­ku dok ga ne uasu­liš. Z dan oda do­vo­de lju­di kra­vu da sta­ne pod vo­la s Ugre­no­vi­ne.

Oko­lo sve­ga śe­no­ko­sa ra­ste iva i vri­je­sak te iz­gle­da s je­se­ni kao da si ga oba­su­kao ša­re­nim đer­da­nom. I ne­ka po­ča­ka­ri su­ša sve od Mu­če­ni­ka do Bo­ži­ća, jo­pet ćeš na Ugre­no­vi­nu vi­đe­ti rûs đe­te­li­ne s pro­lje­ća i struk vri­je­ska s je­se­ni. To je i odr­ža­va­lo va­zda śe­me če­la u na­še mlje­sto. Kad su be­ro­ćet­ne go­di­ne, to ni­je śe­no­kos na Ugre­no­vi­nu no do­li­na me­da. Da sve če­le iz Cr­ne Go­re i Er­ce­go­vi­ne do­đu u pa­šu na Ugre­no­vi­nu ne bi je za svo lje­to i je­sen mo­gle raz­me­di­ti.

Ora­ća ze­mlja na Ugre­no­vi­nu od­ma je do śe­no­ko­sa, sa­mo je po­me­đu do­li­na i po­di­na ubo i pro­gon. Ima je ko­li­ko po­la śe­no­ko­sa. Sva je ora­ni­ca u jed­nu bra­zdu, rav­na bez bre­šči­ća. Kao da śe­no­ko­su mak­neš one stra­ne ku­da ra­ste bu­sji­ka pa da osta­ne sa­mo rav­no dno ž đe­te­li­nom – eto ta­kva je i to­li­ka ora­ni­ca. Ze­mlja je cr­ni­ca kao ugar, ni­đe za­lo­ga­ja gnji­le ni cmo­ni­či­ne. Či­sti­ji je i vo i orač kad iz­la­ze s te do­li­ne no kad u nju ula­ze. Ne pam­ti se da je tu za­ku­čio ra­o­nik za ka­men. Ko­paj va­la đe oćeš na Ugre­no­vi­nu, pa ako is­ko­paš ru­pu s vr se­be pri­je no te sre­te ka­men, – do­đi te mi oki­ni nos! S Ugre­no­vi­ne no­se lju­di śe­me od kr­to­le, a omlje­ri­će ti oto­le klip mer­ti­na kao sa sred Me­to­ki­je. Ugre­nov­ska še­ni­ca je sva­ku dru­gu pre­će­ra­la. Na Ugre­no­vi­nu ni­kad ne­ma ve­li­ko­ga vlje­tra iako su se vi­di­ci otvo­ri­li na sve če­ti­ri stra­ne. Kao da se vlje­tro­vi je­dan dru­go­ga bo­je pa se sa­mo za­li­je­ću i pro­pi­nju, ali se na Ugre­no­vi­nu ne su­da­ra­ju. Ta­ko na še­ni­cu va­zda pir­ka ari­ja, a ne­ma vlje­tro­va da je lo­me i po­li­je­žu. Kao što zna­te, še­ni­ca ne­će pro­do­li i du­bo­do­li­ne no ši­ri­ne i oća­ri­ne.

Po­me­đu śe­no­ko­sa i ora­će ze­mlje pru­žio se pâs pro­go­na, ši­rok ko­li­ko do­bra to­va­ri­na. Na sred pro­go­na ra­stu, ot­ko lju­di pam­te, tri luč­ko­ja­se­na. Po­me­đu ja­se­nja je bu­nar vo­da lad­na. To je ubo sa ži­com ži­ve vo­de ko­ja ne mo­re pre­su­ši­ti. Ne­ka ne pa­ne ki­ša kao u pri­či za tri go­di­ne, jo­pet će iz žgur­li­na na dno ubla iz­re­va­ti noć­no ba­rem po bu­ri­lo vo­de. Lad­ni­ja je i bi­stri­ja lje­ti no zi­mi. Kad je ki­šo­vi­ta go­di­na ubo je pun kao oko, ali ta­da vo­de­na ži­ca ne­će na­do­ći da vo­da pre­vre pro kor­ni­ža. Svo lje­to mo­re se ko goć oće s ubla man­te­nja­ti, ali ono što se dnev­no po­tro­ši to se po­no­ći sa­mo na­mi­ri. Ali Bog na­re­di da sva­ke tre­će go­di­ne, ne­đe oko Mi­tro­vad­ne, grc­ne vo­da iz ubla i uva­ti dio śe­no­ko­sa i ze­mlju ora­ni­cu. Na­kva ne­vi­de­ća si­la nad­me vo­de­nu ži­cu u ze­mlju te pro­vre ključ na sred ubla. Ali ni­kad to ne bi­va s po­ma­mom, no vo­da naj­lak vre i jed­na­či­to se pre­li­va i ras­ta­če uoko­lo. Ni­je nig­da za­pam­će­no da je vo­da le­ža­la pro se­dam če­la. No poro­ne u ze­mlju kao da ni­je ni do­di­la. Vo­da se po­vu­če, a ze­mlja osta­ne bla­go­slo­ve­na za tri na­red­ne go­di­ne. Sva­ku bu­bi­nu, sva­ko­ga cr­va, sva­ku kr­ti­cu i svu dru­gu ma­ću ko­ja se na­ku­pi­la vo­da po­da­vi i is­tu­ri na se da se vi­di. Vo­da iz­ba­či, a do­le­te vo­de­ne ti­ce iz svi­je­ta te po­ku­pe i raz­ne­su.

Ona tri luč­ko­ja­se­na oko ubla ni­kla su po­tlje ovo­ga po­to­nje­ga ra­ta, a umo­ri­ćeš oči ako po­gle­daš ko­li­ko su iz­vin­da­li u ne­be­sa. Ja pam­tim ba­rem tri pu­ta po tri ona­kva luč­ko­ja­se­na, na ono isto mlje­sto. U naš kraj te­ško đe mo­reš vi­đe­ti i ši­ljak luč­koj­ase­na, mo­reš to dr­vo sa­di­ti ali ne­ćeš ga za­ti­ći­ti. A one kod Ugre­no­vi­ća ubla i si­je­ci i ždij i za­la­maj, i či­ni š nji­ma šta oćeš, – i jo­pet ih ne­ćeš is­ti­ći­ti. Usi­je­ci ga ove go­di­ne iz ko­ri­je­na, do­go­di­ne će ši­nu­ti omla­da iz ono­ga pa­nja što je ostao pod ze­mlju. Va­zda ra­stu tri i sa­mo tri, a ne tre­ba im vi­še no se­dam go­di­na da do­đu na mlje­ru ka­kvi su i bi­li. Po dru­gim mlje­sti­ma ne­će luč­ko­ja­sen uči­nje­ti za tri­des što će kod ubla za se­dam go­di­na. Ve­lja­še po­koj­ni Šće­pan Vi­da­kov da se Ugre­no­vi­ća luč­ko­ja­se­ni omla­đu­ju i ra­stu mi­mo dru­ge sto­ga što im se ži­le u ze­mlju mi­je­ša­ju s vo­de­nom ži­com.

Kad se ode pro­go­nom od ubla na śe­ver­nu stra­nu na­lje­ze se na Ob­lu gla­vi­cu. Rav­na je kao ja­je, sa­mo ne sto­ji uz­gor no kao da si ga po­lo­žio. Oba­su­ka­la je Gla­vi­cu do­po­la lje­sko­vi­na, a gor­je ra­ste jed­na­či­ta ce­ro­va go­ra. Pri­ča se da je mo­star­ski ve­zir Ali­pa­ša Sto­če­vić do­ba­vljao lje­šni­ke s Ugre­no­vi­ne sva­ke go­di­ne dok je bio na Er­ce­go­vi­nu. Imao je on pri­li­kom se­dam že­na sve lje­ša od lje­še, pa mu je tre­ba­lo mu­ške mo­ći da bi sva­ka bi­la rât­na. Do­čuo pa­ša da lje­šni­ci s Ugre­no­vi­ne uz­ma­mlju­ju čo­vje­ka kao pa­stu­va, pa si za tor­bu lje­šni­ka s Oble gla­vi­ce mo­gao do­bi­ti sva­ku prav­du u Mo­sta­ru. I zbi­lja, brez ša­le, lje­šnik s Ugre­no­vi­ne da­va mu­šku sko­pos i đe­du od se­dam­de­set go­di­na. Ali bog­me ne ako ga ube­reš ze­le­na, ni­ti ako je zrio pa pao na ze­mlju. Ne, no sa­mo ako ti je iz zre­le ko­mi­ne z gra­ne pao u ru­ku. Ne smi­ješ ga ubra­ti, no sa­mo pri­ni­je­ti ru­ku i ma­lo drm­nu­ti lje­sko­vi­nu da ti ona žu­ta su­za ka­ne na dlan. E od ta­kvi­je lje­šni­ka pro­vre­će ti krv i mi­snu­će ti se na žen­sku pa da ti je sto­ti­nu go­di­na. Što je to ta­ko – Bo­ga jedi­no­ga pi­taj.

I ce­ro­va go­ra s Ugre­no­vi­ne ni­je kao što su dru­ge. Tu su ti ce­ro­va de­bla rav­na kao bu­ko­va, a pra­va kao svi­je­ća. Ne raz­vo­de gra­ne uši­ro­ko, a ra­đa­ju si­tan žir kao va­džo­la. Šti­ca je oto­le pro­pi­to cr­ve­na, a ni­đe čvo­ra kro­za nju. Ma­na­stir­ska tr­pe­za i sto­li­ce u Ko­si­je­re­vo gra­đe­ni su od ce­ro­vi­ne s Ugre­no­vi­ne. Kad se za­kra­ljio knjaz Ni­ko­la de­ve­sto­de­se­te go­di­ne, gla­so­vi­ti dun­đer iz Vra­nje Du­bra­ve, Tre­ćo­man Bor­čak, iž­đe­ljao je od ugre­nov­ske ce­ro­vi­ne du­van­sku ku­ti­ju i da­ro­vao je Go­spo­da­ru na Ce­ti­nje. Dun­đer kra­lju ku­ti­ju od ce­ro­vi­ne s ob­lič­jem Sve­tog Ar­se­ni­ja Ko­si­je­rev­sko­ga, a kralj dun­đe­ru, du­kat s obra­zom ru­sko­ga ca­ra Ni­ko­la­ja! Eto ko­li­ko mu se do­pa­la ku­ti­ja od ce­ro­vi­ne s Ugre­no­vi­ne!

Kad se ide pro­go­nom od ubla na ju­žnu stra­nu na­lje­ze se na Pod­zi­da­ne le­di­ne. To ni­je­su le­di­ne no jed­na ve­li­ka za­ra­van što se pro­te­gla u du­ži­nu ba­rem ko­li­ko i śe­no­kos, a uz­ni­je­la se pa ti iz­gle­da kao da je pred so­bom pri­zaj­mi­la i śe­no­kos i ora­ni­cu i pa­šnjak što je do ora­ni­ce. Na vr te za­rav­ni bio je po­dig­nut grad ne­kad u ze­ma­nu. Još su osta­le zi­di­ne što sad na­li­ku­ju na kr­njav zub iz do­nje vi­li­ce. Po­koj­ni Šće­pan ve­li da je to bio grad na­kvo­ga na­ro­da što se na­zi­vao Bre­so­li. Ima­li su kra­lji­cu Sto­ju Gra­bi­ju ko­ja je vla­da­la pri­je Isu­sa Kri­sta. Pod­no za­rav­ni ima do­sta ome­đi­na od ku­ća što su tu gra­đe­ne i raz­gra­đi­va­ne. Svak či­ja se Ugre­no­vi­na na­zi­va­la tu se me­ća­nio. Po­ni­že ome­đi­na sto­ji cr­kva z gro­bljem.

Kad od Pod­zi­da­nih le­di­na kre­neš na ora­ni­cu pu­ca ti s de­sne stra­ne pa­šnjak što kri­je vi­še bo­ga­stva no sve ono što sam vi do­sad po­mi­njao da ima Ugre­no­vi­na. Evo ko­li­ki je: Da sa­sta­viš śe­no­kos i ora­ni­cu ujed­no pa još bi ba­rem dva pu­ta bio vi­ši. Pa­šnjak se sre­di­nom sa­vi­ja oko jed­ne uske vla­ke, a de­sno i li­je­vo raz­mi­lje­li se bre­šči­ći i gla­vi­ce. Pro­su­li se kao ve­li­ki kr­tič­nja­ci, a po­me­đu njih mo­reš pre­bro­ji­ti le­di­nj­ke i okru­gla­ste vr­te. Svu­da po­ma­lo ka­men ni­če iz ze­mlje, ali sa­mo na jed­no mlje­sto usi­rio se u gro­ti­nju da ne mo­re pro­ći klju­se ni go­ve­če. Po ci­je­lom udu­tu ra­ste oni­ska ra­nje­vi­na: ne­ma je mlo­go da bi sme­ta­la tra­vi, a jo­pet je ima do­sta da se la­do­vi do­zo­vu kad je že­ga. Tri­sta ova­ca i tri­de­se­to­ro ko­nja i go­ve­di mo­re tu­da da pa­se kao po pla­ni­ni od god do god za go­di­nu da­na! Tu na­vi­je ma­nje sni­je­ga no iđe una­o­ko­lo, a pr­ve pro­ša­ri­ce s pro­lje­ća pro­će­ta­ju na ugre­nov­sko pa­si­šte.

Na onu stra­nu pa­šnja­ka ka­ko se pre­mi­če Obloj gla­vi­ci raz­vr­šen je pen­tar plo­če da ga ta­kvo­ga ne po­sto­ji ku­da sam do­dio. Slo­že­na plo­ča na ni­zo­ve, ci­je­pa se sa­ma po ži­ci, ni­je de­blja no mu­ška un­ča, a plit­ka da ne­ma iz­nad nje ni po­dla­ni­ca ze­mlje. Plo­čom s to­ga pen­ta­ra bi­la je po­kri­ve­na Kin­ko­vi­ća ku­la na Ve­le­mlje. Ka­pe­tan Ćet­ko Pe­jov kad se ože­nio sva­sti­kom kra­lja Ni­ko­le ozi­dao je ku­lu i po­krio je plo­čom iz pen­ta­ra s Ugre­no­vi­ne. Dok su se ku­će plo­čom po­kri­va­le, do­ma­ćin ko­ji je imao Ugre­no­vi­nu mo­gao je re­ći da ima zlat­nu ži­cu u pen­ta­ru ploč­no­me.

Ta­man đe pre­sta­je pen­tar plo­če pro­si­pa se sa­ma pr­ži­na da je ne tre­ba ko­pa­ti ni pro­si­ja­va­ti. Sit­na, oštra pod ru­kom a cr­ven­ka­sta isto kao ona šti­ca od ce­ro­vi­ne s Oble gla­vi­ce. Sve na­še cr­kve na udu­tu od Bi­je­le Go­re do Tro­gla­va i od Ki­te Ni­šić­ke do Vla­i­nje kar­ta­ne su pr­ži­nom s Ugre­no­vi­ne. Ako svol­ta­nu vo­du ne omal­te­ri­šeš s tom pr­ži­nom dža­ba ćeš je za­če­plja­ti, za­če­pi­ti je ne mo­reš.

Od ra­pa okle se va­di pr­ži­na ne­ma što bi do­ba­čio ka­me­nom đe je za­śe­čen pen­tar ka­me­na za gro­bo­ve i spo­me­nje. Šće­pan vlje­ro­va­še da je za­śe­čen još u do­ba Sto­je Gra­bi­je, a ra­di i da­nas. Tu je bi­jel ka­men kao mra­mor. Sa­mo je po­ne­đe pro­šven pla­vom ži­com tan­kom kao vi­lin­ska ko­sa. To­li­ko da se po­zna­va spo­me­nje s ovo­ga pen­ta­ra na sva gro­blja na dan oda una­o­ko­lo. Ta­kvo­ga ka­me­na ne po­sto­ji u na­še kra­je­ve, pa je la­ko po­zna­ti sva­ki spo­me­nik ko­ji je do­ve­žen s Ugre­no­vi­ne. Oto­le ka­men ne sta­ra, no je to­li­ko zbljen da mu ni li­ša­je­vi ni mra­ze­vi ne mo­gu ni­šta.

Duž ci­je­lo­ga pa­šnja­ka z de­sne stra­ne pro­la­zi po­sa­li­dža­ni drum što je pro­bljen pri­je no se naš na­rod do­se­lio u ove kra­je­ve. Šće­pan ve­li da su ga i gra­di­li i sa­li­dža­li Gr­ci kad su vla­da­li svi­jem ze­mlja­ma od Du­na­va do Ze­le­nog Li­ma. Do­ma­ćin Ugre­no­vi­ne ni­kad ne mo­re bi­ti u pri­li­ci da do­đe u če­grst s kom­ši­jom–mr­gi­nja­šom jer ne­ma ni kom­ši­je ni mr­gi­nja­ša. Ne­ma ni­ko­ga da mu uvi­re u mr­gi­nje, no mu ima­nje za­gra­đu­ju br­da i gla­vi­ce z dvi­je stra­ne, s tre­će car­ski drum, a s če­tvr­te se­o­ska ko­mu­ni­ca. Ta­ko je eto Bog na­re­dio da je Ugre­no­vi­na ob­da­re­na š čim ma sa sva­čim na svi­je­tu, pa su joj i mr­gi­nji ba­ška od dru­gih ima­nja. Kad Bog da­va ili uzi­ma on ne umi­je da se za­u­sta­vi!

Eto ja sam vi une­ko­li­ko opri­čao ka­kvo je ima­nje Ugre­no­vi­na. Mo­re­te ośe­ti­ti ko­li­ko mu je Bog dao sti­me i be­ri­će­ta, ijako ja ni­je­sam umio po­me­nu­ti ni de­ve­tu vr­li­nu ko­ju je na­kva si­la po­da­ri­la to­me ima­nju. Da je po­koj­ni Šće­pan Vi­da­kov živ, on bi umio bo­lje opi­sa­ti Ugre­no­vi­nu no ika­kav čo­vjek.

*        *        *

A sad da vi pri­čam o va­mi­lja­ma što su ži­vlje­le na Ugre­no­vi­nu. Pri­ča­ću i ono što sam čuo i ono što sam svo­jim oči­ma vi­dio. Ono što sam vi­dio opi­sa­ću tač­no kao da ste sa­mi vi­đe­li, a ono što su mi pri­ča­li ka­za­ću vi ka­ko sam za­pam­tio. Ako su me­ne la­ga­li, – la­ga­ću i ja vas no­ćas.

Osta­la je pri­ča o Ugre­nu i nje­go­voj va­mi­lji. Kad je Ugren ži­vio ta­da još ni­je­su Tur­ci bi­li obla­da­li s na­šim ze­mlja­ma. Ni­je­su se ni na­ša da­na­šnja bra­stva bi­la do­se­li­la u ove kra­je­ve, no je po­svu­da ovu­da ži­vio na­kav dru­gi na­rod od ko­ga vo­de lo­zu Ma­ta­ru­go­vi­ći i Ko­ko­ti­ći. Po­koj­ni Jo­van Ću­prul­di­ja, ko­ji je bio gra­ma­ti­čan i isto­ri­čan čo­vjek bo­lje no da je ško­lo­van, ka­ži­va­še da su pri­ču o Ugre­nu sa­ču­va­li Ma­ta­ru­go­vi­ći i do­da­li je na­še­mu na­ro­du kad se ko­mad po­tlje u ove kra­je­ve do­se­lio od­ne­kle iz Ru­si­je. Jo­van ve­lja­še da ni­je za­pam­će­no kad je pr­vom na­se­lje­na Ugre­no­vi­na. Zna se sa­mo da je to bi­lo pri­je Isu­sa Kri­sta. A ovo što će­te ču­ti do­ga­đa­lo se, ka­ko to Jo­van do­ka­ži­va­še, uoči sa­me ko­sov­ske po­gi­bi­je. Još ni­je­su Tur­ci bi­li ba­nu­li na Ko­so­vo, ali je bi­lo ob­na­ro­do­va­no da se car Mu­rat za­ko­tr­ljao s voj­skom na srp­sko­ga ca­ra La­za­ra. Po­ru­čio Mu­rat La­za­ru da mu pre­da klju­če­ve od gra­do­va ili da ga če­ka na bi­lje­zi. La­zar ga do­če­kaj na Ko­so­vo te Mi­loš Obi­lić ras­po­ri Mu­ra­ta, a Tur­ci La­za­ru osi­je­ci gla­vu i une­si je… No, evo šta sam ja od po­koj­no­ga Jo­va­na za­pam­tio o Ugre­nu i nje­go­voj va­mi­lji.

Ugren je imao tri si­na sva tri ože­nje­na. Dru­ge va­mi­lje ko­li­ko je bi­lo ne zna­va­še Jo­van. Slu­ge i čo­ba­ni ču­va­li su sil­nu sto­ku i ra­di­li ze­mlju, a si­no­vi Ugre­no­vi sa­mo su tr­go­va­li. Ta­da je Ugre­nu pri­pa­da­la i sva da­na­šnja ko­mu­ni­ca što je do śe­no­ko­sa, a što je ima ko­li­ko se­dam śe­no­ko­sa. Slu­ge sve ču­va­le i ra­di­le, si­no­vi pro­vi­đa­va­li i tr­go­va­li, a sta­ri Ugren ko­man­do­vao. Naj­sta­ri­ji Ugre­nov sin dr­žao je pa­zar du­bro­vač­ki, sred­nji plja­cu ri­san­sku, a naj­mla­đi ni­je išao na pu­te­ve no je sa­mo na­re­đi­vao ro­bu ko­ju tre­ba pro­da­ti. Na­re­đi­vao je da če­ka go­to­va dvo­ji­cu bra­će tr­go­va­ca. Obo­ji­ca sta­ri­jih go­ni­li su zer­ze­va­te na po se­dam ko­nja. Po tro­ji­ca ki­ri­dži­ja mi­ri­ta­li su s ko­nji­ma dok ka­ra­van ode i vr­ne se s pa­za­ra. Tr­gov­ci su ja­ša­li ko­nje kao pa­še. Ugren je za­ra­đe­vi­nu pre­bra­jao, mo­ra­la se sva­ka će­sa pre­da nj iz­ru­či­ti, kod nje­ga su bi­li klju­či od ri­zni­ce.

Sve što ra­đa na Ugre­no­vu ima­nju bi­lo se pro­ču­lo na­da­le­ko, pa je i u Ri­snu i u Du­brov­ni­ku za tre­ći­nu sku­plje pla­ća­no no što se pla­ća­la ista ro­ba z dru­gih ima­nja. Ugren je na­re­dio si­no­vi­ma da ne pri­ma­ju dru­ge pa­re no sa­mo su­ve su­vo­vet­ne du­ka­te. Zbo­rio je da je vo­li­ji da dža­be ro­bu raz­da­ju, no da mu sre­bre­ne pa­re za nju do­ne­su. U Ugre­no­voj ku­ći ru­ča­va­lo se iz sre­bre­nih su­da, ali pa­ru sre­bre­nu Ugren ni­je mo­gao tr­plje­ti. Zbo­rio je da pra­va pa­ra mo­ra bi­ti i žu­ta i vru­ća kao sun­ce ne­be­sko. Du­brov­ča­ni su ku­po­va­li na ilja­de tvo­ri­la si­ra s Ugre­no­va ima­nja. To su bi­la tvo­ri­la ko­li­ko naj­vi­ši ov­nuj­ski ob­luk, a umo­če­na u ras­to­pljen vo­sak da se žu­te kao svi­je­ća. Ku­po­va­li su ih Du­brov­ča­ni za­to što su ta­ko za­vo­šće­na tvo­ri­la mo­gla sta­ja­ti i de­vet go­di­na a da osta­nu ćar­na kao ono ju­tro kad su usi­re­na. Du­brov­ča­ni su ima­li bro­do­ve da tr­gu­ju po svi­jem mo­ri­ma od svi­je­ta, pa im je za­vo­šće­ni sir mo­gao bi­ti du­re­tan i po­vo­ljit mrs kad pi­ju vi­no. Mi­ri­še na onu ma­ven­ka­stu đe­te­li­nu sa śe­no­ko­sa, je­dar od tra­ve bu­sji­ko­vi­ne, a ne mo­raš ga ču­va­ti od vo­de i ma­lu­še jer vo­sak ne da vo­di u se. Du­bro­vač­ki tr­gov­ci su zla­tom pla­ća­li i ko­tu­ro­ve ov­čje­ga lo­ja s Ugre­no­va ima­nja. Ni­ka­kav lu­ćum ni­je mo­gao br­že za­če­pi­ti pr­sli­nu na bro­du kao taj loj. Ču­do jed­no: ona na­ro­či­ta vo­da i tra­va s Ugre­no­vi­ne da­va ne­što na­ro­či­to i lo­ju te ni­je kao dru­gi ov­čji lo­je­vi. Kad ga je­deš pi­tom je kao ma­slo, što na­ma­žeš š nji­me s to­ga blje­ži vo­da za de­vet go­di­na, a na što ka­ne mak­nu­ti ga ne mo­reš osvem da ga iz­go­riš.

I lje­šni­ke s Ugre­no­vi­ne Du­brov­ča­ni su du­ka­ti­ma pla­ća­li. Pla­ća­li su ih za­to što su š nji­ma mi­ti­li ono­ga ko­ga je tre­ba­lo pod­mi­ti­ti. Pri­li­kom da su baš Du­brov­ča­ni vlje­što pro­ši­li na sve če­ti­ri stra­ne svi­je­ta da se od lje­šni­ka s Ugre­no­vi­ne uz­ma­mlju­je mu­ška krv, pa je to on­da nji­ma ko­ri­sto­va­lo mo­re bi­ti bo­lje no one­me ko­ji tro­ši lje­šni­ke. Ma bo­lan, Du­brov­nik ni­je bio gla­so­vit oruž­jem i voj­skom, no s lu­kav­stvom i vje­šti­na­ma. Da ni­je­su bi­li kur­vi­ni si­no­vi đe bi se ša­ka ja­da odr­ža­la da je ne spr­šte ve­li­ke voj­ske i ca­re­vi. Pri­ča­še po­koj­ni Jo­van Ću­prul­di­ja da bi Du­brov­ča­ni ot­ku­pi­li od Ugre­no­va naj­sta­ri­je­ga si­na lje­šni­ka pa da ih je bi­lo tri­sta kvin­ta­la. Ni­je bi­lo ni­jed­no­ga ca­ra ni će­sa­ra ku­da su oni do­di­li što mu ni­je­su da­ro­va­li po tor­bu lje­šni­ka s Ugre­no­vi­ne. Pro­da­vao je naj­sta­ri­ji Ugre­no­vac i mlo­ge dru­ge stva­ri što mu na ima­nju ra­đa­ju, ali ja ni­je­sam upam­tio od Jo­va­na sem ovo što ste ču­li.

Sred­nji Ugre­nov sin zgo­nio je u Ri­san sva­što, a naj­vi­še med i vu­nu. To su la­tin­ski tr­gov­ci ku­po­va­li. Od me­da su mi­je­si­li pre­slač­ke, a od vu­ne tka­li luk­su­znu ro­bu što je pro­da­va­ju go­spo­di po svi­je­tu. Ni­ko ne tro­ši pre­slač­ke ko­li­ko La­ti­ni, a ni­ko ne­ma od sva­šta maj­sto­ra kao La­ti­ni na pri­mor­ju. U Ri­san je sred­nji Ugre­no­vac zgo­nio i ba­le ča­pa­ra od zvljer­ke, i to­plje­no ma­slo, i mlje­ši­ne sko­ru­pa – i šta ti ja znam šta sve dru­go.

Ta­ko su ti Ugren i Ugre­nov­ci tr­go­va­li, a bla­go se na snos sa­si­pa­lo. Đa­vo se­re sa­mo na ve­li­ku go­mi­lu! Sve ove sa­da­šnje ome­đi­ne on­da su bi­le ku­će, u sre­di­nu se bi­la iz­vi­si­la ku­la đe je bla­go osta­vlja­no. S vr ku­le kroz je­dan žgur­lin na­ro­či­ti slu­ga osma­trao je da­no­noć­no, a oko ku­le di­zao se zid s pu­škar­ni­ca­ma sta­ri­ji od ljuc­ke vi­si­ne. Oko ku­le bi­lo je pu­šte­no se­dam uže­šće­nih pa­sa. Râ­nje­ni su sa­mo si­ro­vi­jem me­som da bi se stal­no že­sti­li i di­vlja­li. Me­som su ih smlje­li ra­ni­ti sa­mo Ugren i Ugre­nov naj­sta­ri­ji sin, dru­gi ni­ko ni­je im mo­gao ni vo­de usu­ti da lo­ču. Râ­ni­li su ih sa­mo njih dvo­ji­ca za­to što su oni je­di­ni mo­gli kod bla­ga ula­zi­ti. Da ko dru­gi od va­mi­lje ta­mo pon­ta, raš­ča­la­pa­li bi ga psi kao zvljer­ku. Eno još ima po­zna­je i od ku­le i od zi­da!

*        *        *

Kad se pro­ču­lo da idu Tur­ci iz Azi­je na ca­ra La­za­ra, Ugren se mlo­go uža­pio i pre­gao da sa­ču­va du­ka­te. Mu­čio se šta da či­ni s to­li­kim bla­gom. Te ovo ću, te ovo ne­ću, te najt­po­lje ri­je­ši da ga šće­ra u Du­br­ov­nik. Zna­lo se da su Du­brov­ča­ni pod­mi­ti­li ca­ra Mu­ra­ta da ih ne spr­šti ako do­bi­je ca­ra La­za­ra. Oni su pro­su­li do­sta bla­ga pred Mu­ra­ta, a sre­li su ga pri­je Ko­so­va s to­va­ri­ma lje­šni­ka s Ugre­no­vi­ne i š će­sa­ma bla­ga ne­bro­ja­no­ga. Mu­rat je bio do­bro star, a vo­dio je sa so­bom vi­še no sto­ti­nu že­na sve mla­đa jed­na od dru­ge. Ja­do moj, da im se car dnev­no sa­mo ozi­vao, ras­ple­ćao bi se! Tre­ba­lo je bo­lan za­ga­ši­va­ti to­li­ku ži­vu va­tru! Šće­pan po­koj­ni Vi­da­kov ne vlje­ro­va­še da su Du­brov­ča­ni lje­šni­ci­ma pod­mi­ti­li ca­ra tur­sko­ga, no ve­li da Tur­ci ni­je­su tu­ra­li Du­brov­nik se­dep to­ga što im je tre­bo­va­la du­bro­vač­ka pa­met. Du­brov­ča­ni su zna­li da zbo­re sve ljuc­ke go­vo­re pa su sva­ko­me ca­ru i će­sa­ru do­ka­ži­va­li šta se o nje­mu pri­ča po svi­je­tu. Sva­ko­ga su put­ni­ka i na­mljer­ni­ka pu­šta­li da im u grad ser­bez ulje­ze i dr­ža­li ga da ne iza­đe dok mu ne iz­ma­me što ima i u dže­pu i u je­zi­ku. Tako se Du­brov­nik do­mi­slio da va­lja­va sva­koj si­li, a da nje­mu ne bu­de ni­šta. Svak je mi­slio da ko­ri­sti du­bro­vač­ku pa­met, a oni su tvr­do vlje­ro­va­li da će op­sta­ti dok tra­je ljuc­ke glu­po­sti. Ku­po­va­li od jed­no­ga ca­ra ono što ne­ma dru­gi, a od dru­go­ga ono što ne­ma pr­vi. Od obo­ji­ce su ku­po­va­li i obo­ji­ci pro­da­va­li, od jed­no­ga iz­vla­či­li te dru­go­me do­da­va­li, s ti­jem obo­ji­ci oči za­ma­štra­ka­va­li, a sva­ko­me jed­na­ko mi­sli­li! Evo bra­te ova pri­ča do­ka­žu­je ko­li­ko je bi­lo smo­ta­no du­bro­vač­ko lu­kav­stvo, i pa­met i lu­kav­stvo.

Kad je car Bu­na­par­ta bio osvo­jio tri ča­sti od svi­je­ta ova­ko je po­ru­čio du­bro­vač­ko­me knja­zu: «Čuo sam, du­bro­vač­ki knja­že, da si do­bro lu­kav i pa­me­tan. Pa ako si ta­kav kao što pri­ča­ju, po­zi­vljem te da mi od­go­vo­riš na tri pi­ta­nja ko­ja ću ti po­sta­vi­ti. Ako od­go­vo­riš, ostaj i da­lje knja­zom i ne­ću ti tu­ra­ti u dr­ža­vu. Ne od­go­vo­riš li na sva­ko pi­ta­nje, mi­či mi se s knja­žev­stva du­bro­vač­ko­ga, a mo­ja će bi­ti bri­ga ko će upra­vlja­ti z gra­dom Du­brov­ni­kom. Evo ti, knja­že, iz­go­va­ram tri pi­ta­nja, a osta­vljam ti rok od tri­des i tri da­na da raz­mi­sliš, da pri­stu­piš pre­da me i da mi od­go­vo­riš. Evo slu­šaj: Pr­vo, đe je sre­di­šte od sve­ga okr­sno­ga ba­šan­sko­ga svi­je­ta; dru­go, ko­li­ko ja, car Bu­na­par­ta, va­ljam kad bi se mo­gao pro­ci­je­ni­ti u pa­re; i tre­će, šta ću ja mi­sli­ti u mo­joj gla­vi on­da ka­da do­đeš te pri­stu­piš pre­da me».

Du­bro­vač­ki knjaz kad je do­bio po­ru­ku od Bu­na­par­te oku­pi pre­da se sve lju­de iz Du­br­ov­ni­ka i iz Ko­na­va­la pa im ka­ži šta car po­ru­ču­je. Dok su pa­me­ta­ri uči­li knja­za šta i ka­ko da ca­ru Bu­na­par­ti od­go­vo­ri, tre­ni na no­ge je­dan ko­źi čo­ba­nin iz Ko­na­va­la pa re­ci: «Svi­je­tli knja­že, daj mi da ob­u­čem tvo­je ođe­lo pa ću ja ići pred ca­ra Bu­na­par­tu da mu od­go­vo­rim na ono što pi­ta». Knjaz ti ni­je či­nio ri­je­či, no svu­ci sa se­be zlat­no ođe­lo te obu­ci ko­za­ra. Čo­ba­nin ti ni­je če­kao da pro­đu tri­des i tri da­na no s istih sto­pa pa pred Bu­na­par­tu. Ulje­zi, pri­stu­pi mu ru­ci i sni­ži se pred nj. Car ti ga ni­je mlo­go sti­ma­vao no od­ma do­ra­ni: «Đe je, knja­že du­bro­vač­ki, sre­di­šte sve­ga okr­sno­ga ba­šan­sko­ga svi­je­ta?» Knez za­vr­ti zlat­nim šta­pom pre­da se, ta­man se­be iz­me­đu no­ga, pa re­ci: «Evo ta­man ođe pre­da me. Ako ne vlje­ru­ješ, ve­li­ki ca­re, a ti mlje­ri bi­je­li ba­šan­ski svi­jet pa do­ka­ži da la­žem». «Od­go­vo­rio si na pr­vo pi­ta­nje – zbo­ri Bu­na­par­ta – no sad od­go­vo­ri na dru­go: Ko­li­ko ja va­ljam da se pa­ra­ma mlje­rim?» A ko­zar kao snok­ta: «Sa­mo dva­des i de­vet sre­bre­nih di­na­ra, o naj­vi­ši ca­re od svi­je­ta!» Car se uda­ri ru­kom po ko­lje­nu pa na­brek­ni: «Za­što to­li­ko ma­lo, go­lo­gu­ze du­bro­vač­ki? Zar ja ne va­ljam ni­šta vi­še no mlje­ši­nu vi­na, mi­šu me­đu vla­da­ri­ma!» Ko­na­vlja­nin ti se ni­je pre­pao no pu­štio ca­ra Bu­na­par­tu da se is­tut­nji, pa tek kad se sla­dio, do­dao brez vo­je: «O naj­sret­ni­ji ca­re pod sun­cem, kad je Isus Kri­stos bio pro­ci­je­njen sa­mo na tri­des sre­bre­nih di­na­ra, ja mi­slim da ni­je ma­lo da te­be ci­je­ni­mo na dva­des i de­vet. Ti si vi­ši od svih ca­re­va na svi­je­tu, ne­ma od te­be ni­ko vi­ši no Isus Kri­stos, ali i on je od te­be, sil­no­ga ca­ra Bu­na­par­te, je­dva sku­plji za je­dan sre­bre­ni di­nar­čić». Ca­ru uda­ri ru­men u obra­ze pa ve­li: «Pri­zna­vam ti i dru­go pi­ta­nje, no aj­de šta ćeš ka­za­ti na tre­će – Šta ja sad mi­slim?» Na to će ko­źi čo­ba­nin iz Ko­na­va­la: «Ti mi­sliš, ca­re, da sam ja knjaz du­bro­vač­ki, a ja sam ko­źi čoba­nin iz Ko­na­va­la, no sam obu­kao knja­že­vo ođe­lo i uzeo nje­gov zlat­ni štap».

Car ti je Bu­na­par­ta pu­štao ko­za­ra da ide zdra­vo i ve­se­lo u Du­brov­nik. Ta­ko ti je Du­brov­nik i da­lje ostao da slo­bo­dan ču­či na ono­me ka­me­nu. A ja­do moj, da ni­je­su ima­li ta­kvu pa­met ću­šnu­li bi ih ca­re­vi s ono­ga ka­me­na ne jed­nom no sto­ti­nu pu­ta. Svi su Du­brov­ča­ni ima­li ima­nja u Ko­na­vli­ma, a pi­ta­li su se­lja­ke iz Ko­na­va­la ka­ko tre­ba i s ca­re­vi­ma pri­ča­ti.

No što vi pri­čam za Ugre­na i nje­go­vo bla­go. Kad se uža­pio da će Tur­ci sve osvo­ji­ti, ri­je­ši ti on da blgo pre­će­ra u Du­brov­nik. Za­po­vi­dio je da sva tri si­na za­jed­no bla­go po­će­ra­ju. To mu je bi­lo pr­vom i po­to­njom da svu tro­ji­cu si­no­va spre­ma za­jed­no i na istu ra­bo­tu. Kao što sam vi po­me­nuo, naj­sta­ri­ji je tr­go­vao z Du­brov­ni­kom, sred­nji s Ri­snom, a naj­mla­đi je osta­jao kod ku­će da pri­pre­ma ro­bu ko­ju je tre­ba­lo zgo­ni­ti na pa­za­re i pro­da­va­ti. Ugren ih je na­u­čio da ova­ko pre­će­ra­ju bla­go do Du­brov­ni­ka. Na­met­nu­li su ve­li­ke ara­re iš­če­šlja­nom vu­nom, pa on­da uba­či­li u vu­nu će­se z bla­gom. Ta­ko su na­to­va­ri­li če­tr­nes ko­nja. Svak ko ih je srio ili sti­gao mo­gao je po­mi­sli­ti da Ugre­nov­ci oće­ra­še, kao što su na­u­či­li, vu­nu da pro­da­va­ju la­tin­skim tr­gov­ci­ma niz pri­mor­je. Zap­ni ti oni ta­ko tran­cip od če­tr­nes to­var­ni­je ko­nja, a pu­šta­li za so­bom onih se­dam uže­šće­nih pa­sa što bi sva­ki bio ka­dar da udari i na gor­sku ažda­ju. Ki­ri­dži­je ni­je­su sa so­bom vo­di­li, ni­je­su vo­di­li ni ko­nje ja­je­ća­ke no si­gu­ra­li ka­ra­van kao da su pro­sti tr­gov­ci.

Ko­nak su ti uči­nje­li na Konj­sko kod or­ta­ka đe je va­zda onaj naj­sta­ri­ji Ugre­nov sin no­ći­vao kad je išao u Du­brov­nik u tr­go­vi­nu. Odi­sta, od Ugre­no­vi­ne ne mo­re se za dan sti­ći s ko­nji­ma u Du­brov­nik, no se uve­če do­đe na Konj­sko, a oto­le se uju­tro kad se pod­ra­ni ra­no sa­đe na plja­cu du­bro­vač­ku.

Do­đi Ugre­nov­ci na Konj­sko kad ne­ma kod ku­će or­ta­ka no oti­šao ne­đe na put. Bi­la mu že­na i đe­ca. Oni ti oto­va­ri, pa vre­će slo­ži jed­nu na dru­gu u jed­nu ka­ma­ru, a ko­nje po­ve­ži is­pred ku­će. Ve­če­raj i po­smi­ri se pa njih tro­ji­ca le­zi u ka­ma­ru sa tri stra­ne onih vre­ća. Se­dam ma­ni­tih pa­sa bi­lo je spu­či­lo ku­ću kao da si je opa­sao lju­tim gu­ja­ma iz pri­so­ja. Uju­tro se dig­ni ra­no kad ko­nji đe su bi­li, vre­će jed­na na dru­gu đe su i bi­le, ma i pa­ščad ni­je­su la­di­la lo­gu za svu noć. Tu ti oni kod or­ta­ko­vi­ce po­pij po­od­nju pa kre­ni da to­va­re. Po­dig­ni pr­vu vre­ću – kad zvek i ka­li­jež: ona la­ka, kao pe­ru­ši­na! Na­gu­šlja­la se ona vu­na ka­ko je i bi­la, sve­za­na vre­ća ka­ko je i bi­la, ali u njoj ni­ti bla­ga ni od bla­ga tra­ga! Di­ži ti oni jed­nu po jed­nu, ali oćeš… Dva­des i osam vre­ća na­gu­šlja­no vu­ne, dva­des i osam vre­ća za­ve­za­no ka­ko je i bi­lo, ali ni u jed­noj ni po­zna­je od bla­ga vi­še no da ga Bog ni­kad ni­je ni da­vao!

Vr­ti se tro­ji­ca Ugre­no­va­ca oko ku­će i po ku­ći kao mra­vi u glav­nju, ni­ti mo­gu na dom ni na put, ne zna­ju šta da či­ne od ži­vo­ta svo­ga. Aj­de što su svo bla­go iz­gu­bi­li i što ne­ma­ju Ugre­nu kud pred oči, no još im je vi­še ku­ku bi­lo što ne mo­gu ni za što da za­če­ček­nu što bi zbo­ri­lo kud se bla­go obes­tr­vi­lo. Ma ni­je po­no­ći ni konj zar­zao, ni­je od onih se­dam pa­sa ni­je­dan ni reg­nuo, njih tro­ji­ca spa­va­li oko vre­ća, vre­će za­ve­za­ne ka­ko su i bi­le, – ali u nji­ma ni­je osva­nu­lo ni­šta osvem ka­me­nja stu­de­no­ga! Dok oni ku­ka­ju i do­mi­šlja­ju se šta da či­ne od ži­vo­ta svo­ga, uto­li­ko se vr­ni onaj ortak od­ne­kle s pu­ta. To je, kao što vi re­koh, do­ma­ćin u či­ju su ku­ću no­ći­li. On do­đi a oni nje­mu ta­ka i ta­ka stvar. Sve mu isti­ni­to ka­ži. Kad ih sa­slu­šaj, on ih na­u­či da vi­še ne ku­ka­ju i da svoj ži­vot ne de­stre­ga­va­ju , no da idu kod pa­me­ta­ra u Ko­na­vle ko­ji se pro­čuo na sve če­ti­ri stra­ne svi­je­ta da se do­mi­šlja i po­ga­đa ono što dru­gi ljuc­ki ik­san ne mo­re ni po­go­di­ti ni­ti se do­mi­sli­ti. Taj pa­me­tar bio je, pri­li­kom ču­kun­đed ono­ga koźe­ga čo­ba­ni­na što je za­je­bao ca­ra Bu­na­par­tu. U tu ko­na­vljan­sku ku­ću ni­je se iz­gle­da pa­met pre­ki­da­la od pam­ti­vi­je­ka pa dok ih je tra­ja­lo. Zna­va­še po­koj­ni Jo­van Ću­prul­di­ja kad je ne­sta­lo lju­di iz te ku­će, ali ja po­ja­đel to ni­je­sam za­pam­tio. Šće­pan Vi­da­kov pri­ča­še da je du­bro­vač­ko lu­kav­stvo bi­lo uj­du­ri­sa­lo da ti pa­me­ta­ri ne ži­ve u Du­brov­nik no s ko­za­ma u Ko­na­vle. Pa­me­ta­ri su bi­li Du­brov­ča­ni, ali je ure­đe­no da ži­ve u Ko­na­vle. Pa­me­tar ni­je ni­ko­ga smio pri­mi­ti brez do­pu­šte­nja knja­za i go­spo­de du­bro­vač­ke. Da bi ti oti­šao u Ko­na­vle kod pa­me­ta­ra da ti pro­ri­če i pa­me­tu­je, mo­rao si pr­vo do­bro pod­mi­ti­ti go­spo­du du­bro­vač­ku da ti uči­ne kod knja­za ka­ko bi se do­bi­lo do­pu­šte­nje za od­la­zak. Ta­ko si jed­nu pla­ću da­vao go­spo­di i knja­zu, a jed­nu pa­me­ta­ru kad ti is­pa­me­tu­je ono što ga pi­taš. Da bi do­šao kod pa­me­ta­ra mo­rao si ima­ti cr­no na bi­je­lo od knja­za du­bro­vač­ko­ga da te smi­je pri­mi­ti. I pr­vo si mo­rao da ka­žeš knja­zu šta ima da pi­taš ko­na­vljan­sko­ga pa­me­ta­ra. Jo­van Ću­prul­di­ja ve­lja­še da ni­je­su pa­me­ta­ri ži­vlje­li u Ko­na­vle sa­mo se­dep to­ga da bi Du­brov­nik za­ra­đi­vao na nji pa­re, ne­go i za­to da bi mo­gli bi­stro da mi­sle. U gra­du ti bo­lan sva­ki đa­vo sme­ta kad što pro­mi­šljaš, a na se­lo ne no ti se bi­stri pa­met i ju­trom i ve­če­rom.

Naj­sta­ri­je­mu Ugre­nov­cu ni­je bi­lo te­ško do­bi­ti do­pu­šte­nje da ide kod pa­me­ta­ra. Nje­ga su do­bro po­zna­va­li, a i na­da­li su se ve­li­koj ko­ri­sti od Ugre­no­va bla­ga. Ugren je bio do­bio lič­no od knja­za du­bro­vač­ko­ga cr­no na bi­je­lo da će mu bla­go sa­ču­va­ti dok bu­de tre­ba­lo. Bi­lo je ugo­vo­re­no da Ugren da­va Du­brov­ča­ni­ma na go­di­nu po to­li­ko i to­li­ko tvo­ri­la si­ra i po to­li­ko to­va­ra lje­šni­ka kao pla­ću za za­mu­ku što se ču­va bla­go. Br­zo su ti tro­ji­ca Ugre­no­va­ca do­bi­li do­pu­šte­nje da mo­gu ići pa­me­ta­ru u Ko­na­vle. Do­đi njih tro­ji­ca pre­da nj, iz­ja­daj mu se, i sve isti­ni­to is­pri­čaj. Pa­me­tar je bio sli­jep, si­dio je bos na žu­tu štu­ru, a na se je imao sa­mo od koźe ko­stre­ti ople­te­nu aljin­ku. Za­ra­stao u ko­su i bra­du kao žu­đel, nok­ti i na ru­ke i na no­ge kao or­lo­ve pan­dže. U ko­li­bi nje­go­voj š nji­me i no­ći­va­ju i plan­du­ju tri cr­ne ko­ze i je­dan žut ja­rac. Kad je sve čuo šta Ugre­nov­ci ka­žu­ju, pa­me­tar na­sta­vi da im pri­ča:

– Bra­ćo Vla­si, čuj­te i po­čuj­te! Ni­kad vi­še dok ste ži­vi ne tre­ba da pi­ta­te za to pro­kle­to bla­go, vo­da ga mut­na od­ni­je­la! Vi ste mla­di i lju­di ste od na­pret­ka, pa će­te dru­go bla­go ste­ći i za­ra­di­ti. A za­i­ma­će­te dru­go sa­mo ako bu­de­te ka­dri da za­bo­ra­ti­ve pr­vo. Do­kle goć mi­sli­te o pr­vo­me ne mo­re vi ni­ka­kav rad ići u na­pre­dak. Va­še bla­go je ze­mlja uvu­kla u se, jer je nje­zi­no i bi­lo. Ze­mlja vu­če svo­je, a ne pi­ta ni kad će ga po­vu­ći ni ka­ko će ga uvu­ći. Sve bla­go na svi­je­tu na ul­ti­nu se u ze­mlju vra­ti. Zla­ta ne­ma pre­mlo­go, pa kad ga ze­mlja ne bi po­vr­ta­la u se br­zo bi ga u ze­mlju ne­sta­lo. Zla­to se ne bi zla­tom ni na­zi­va­lo da se ono mo­re va­zda sa­ču­va­ti kao pro­ste stva­ri te se ču­va­ju. Lju­di ot­ko ih ima va­de zla­to iz ze­mlje, a že­le ga va­zda jed­na­ko kao ono­ga da­na kad su ga po­če­li va­di­ti. Svi ca­re­vi na svi­je­tu ima­li su sil­ne ku­le bla­ga, pa daj mi re­ci­te – đe im je to bla­go da­nas? No­vi ca­re­vi ima­ju svo­je bla­go, ali ni­ti vi­še ni ma­nje no što su ga sta­ri ca­re­vi ima­li. I nji­jo­vo­ga će bla­ga ne­sta­ti kao i njih sa­mih, a no­vi ca­re­vi ko­ji do­đu ima­će bla­ga ni ma­nje ni vi­še no oni što su pri­je njih vla­da­li. Va­zda se bla­go va­di iz ze­mlje, a va­zda ga jed­na­ko i ima i ne­ma! Bra­ćo mo­ja śe­kir­lji­va, va­še je bla­go ze­mlja u se usrk­nu­la slat­ko kao da ste bi­li ca­re­vi ili kra­lje­vi. Ni­je­su se va­še vre­će ni dri­je­ša­le ni ci­je­pa­le, no ona si­la ko­ja je umlje­la da stvo­ri zla­to u ze­mlju umlje­la ga je i iz­va­di­ti iz va­ših vre­ća. Ja sa­mo znam da ga je ze­mlja u se vr­nu­la, a ka­ko ga je vr­nu­la – to je­di­ni Bog zna! Znaj­te jed­no: va­še će bla­go jo­pet ne­kad iz ze­mlje iz­du­ši­ti, ali sa­mo Bog zna kad. Da mi pa­me­ta­ri i ga­ta­ri zna­mo kad se bla­go iz ze­mlje po­ka­žu­je, ne bi ca­re­vi svi­je­tom upra­vlja­li, no mi pa­me­ta­ri. Mo­re pro­ći ga­vra­nov vi­jek dok se va­še bla­go po­ka­že, a mo­re u to­ku śu­tra­šnje­ga da­na. Ne­ko će ne­kad na nj na­ga­zi­ti ili će se ne­ko­me pri­sni­ti. Zna se sa­mo da se ne­će po­ka­za­ti ono­me či­je je bi­lo, ni­ti ko­me od nje­go­va tra­ga. Da ne pri­pa­da bla­go ono­me ko­me je na­mi­je­nje­no, no ono­me ko­me je su­đe­no, ka­za­će vi pri­ča ko­ju ću vi sad is­pri­ča­ti. Pri­ča­ću ako ima­te vre­me­na da me sa­slu­ša­te.

Oni se tro­ji­ca ne­sret­ni­ci stu­li­li is­pred nje­ga i slu­ša­li. Ka­me­na im je utje­ha bi­la to što im je pa­me­tar vet­mao o bla­gu, ali šta su mo­gli no se ona­ko oka­me­ni­ti i slu­ša­ti. Is­pred pa­me­ta­ra na jed­nu tr­pe­zu va­zda je sta­ja­la po jed­na de­mi­ža­na ra­ki­je i jed­na vi­na pa si mo­gao pi­ti kad oćeš i ko­li­ko oćeš. Sam si si­pao u dr­ve­nu ko­na­tu i pio. Pa­me­tar ni­je ni oku­šao, no je mlje­sto se­be da­vao iz ko­na­te da pi­je onaj žu­ti ja­rac. Iz iste one ko­na­te okle su pi­li i oni što do­de ne­vo­ljom kod pa­me­ta­ra. Sva­ko­ga ko do­di kod nje­ga on je na­go­nio da pi­je vi­na ili ra­ki­je. Pi­će raz­bi­ja strâ u če­lja­de, pa ako po­pi­ješ slo­bod­ni­je pa­me­ta­ru is­ka­žu­ješ što si kod nje­ga do­šao. Ta­ko su ti tro­ji­ca Ugre­no­va­ca tu si­đe­li i pi­li vi­na i ra­ki­je, a pa­me­tar na­sta­vio svo­ju pri­ču:

– Ta­mo ne­đe da­le­ko đe Mle­ča­ni vlada­ju do­go­dio se sko­ri­ce ve­li­ki ka­stig. U jed­no mlje­sto is­pod na­kve ve­li­ke pla­ni­ne bio pri­spio mo­mak za že­nid­bu. Je­di­nak u maj­ke, a da se lju­di mo­gu vi­la­ma že­ni­ti, oko nje­ga bi se vi­le za­va­di­le! Is­pro­si­la mu maj­ka đe­voj­ku što se bi­la i lje­po­tom i mi­ra­zom u svu ze­mlju pro­gla­si­la. Ne­ma­la bra­će i se­sta­ra, a ro­di­te­lji joj ima­li i tič­jeg mli­je­ka. Pro­si­lo je se­dam­de­set i se­dam pro­sa­ca, ali ona ni­ko­ga ni­je be­ge­ni­sa­la. Oti­šla ki­ta i sva­to­vi te do­ve­li bla­go i đe­voj­ku. Ro­di­te­lji đe­vo­jač­ki uz sva­to­ve su spre­mi­li sil­nu prat­nju jer je bi­lo aj­duč­lji­vo vri­je­me pa je tre­ba­lo pro one ve­li­ke pla­ni­ne sa­ču­va­ti bla­go i đe­voj­ku. Pro­ve­li sva­to­vi i pra­ti­o­ci pro pla­ni­ne sve zdra­vo i ve­se­lo, prat­nja se vra­ti­la, a ve­se­lje okre­nu­lo ka­ko se ne pam­ti. Bi­lo je od­re­đe­no da se svad­ba ne raz­me­će za tri da­na. Ne mo­re se opi­sa­ti šta je sve đe­voj­ka mom­ku u mi­raz do­ni­je­la. O sa­mo­me nje­zi­no­me vra­tu vi­si­lo je se­dam đer­da­na od že­že­no­ga zla­ta, i tri od dra­go­ga ka­me­nja što se po­no­ći pre­si­ja­va. Na ob­lje ru­ke ima­la je be­len­zu­ke od bi­je­lo­ga zla­ta ko­je se va­di iz ze­mlje sa­mo na jed­no mlje­sto, i to ta­mo đe ži­ve lju­di što ži­vo ljuc­ko me­so je­du. Do­ni­je­la mu pe­ču čo­ve ko­ju ži­žak ne do­va­ta, i pe­ču svi­le što od vo­de po­sta­je ru­me­ni­ja i od sun­ca mek­ša i śaj­ni­ja. Do­ni­je­la mu mo­li­tve­nu ča­šu od ckla ko­je se ne mo­re slo­mi­ti, ni­ti se iz te ča­še onaj ko pi­je mo­re oplja­ni­ti. Od isto­ga ckla ima­la je ogle­da­lo što tri pu­ta uči­ni lje­vši če­lja­đe­ći lik ko­ji je uva­ti­lo. Ni­đe se na svi­je­tu osvem u Mle­ci­ma ne mo­re ta­kvo cklo gra­di­ti. Je­dan konj je od uva do re­pa bio na­to­va­ren sa­mo zlat­nim su­di­ma, a dru­goj ro­bi i bo­gat­stvu ni­je bi­lo mlje­re ni ka­ra­ra. No sve je to bi­lo pe­ro za ka­pu pri na­kvoj stva­ri što se ne mo­re opi­sa­ti. To je bi­la mje­de­na ku­ti­ja i u njoj na­kva su­tu­ka ko­ja ono­me či­ja je imo­vi­nu umlo­ža­va. Ču­je se u ku­ti­ju kao da sik­će zmi­ja, ali ne da se ni­ko­me otvo­ri­ti. Ako imaš tu ku­ti­ju, le­zi pa ne ra­di ni­šta a sve će ti re­u­ši­ti. Ima­nje ti vi­še osvi­će no omr­če, a ne boj se bla­gu ni imo­vi­ni ni od vo­de ni od va­tre.

Kad je bi­lo no­ći o po­no­ći, maj­ka je sve­la si­na i snau u me­ku lo­žni­cu. Od­ve­la ih je u po­seb­nu ka­ma­ru đe su bi­li pro­str­ti me­ki stram­ci i svi­le­ni ku­ši­ni. Mom­ku od lju­ba­vi sr­ce uzi­gra­lo, pa od­ma svu­kao ođe­lo sa se­be i le­gao. Le­ži a če­ka ono­ga bož­je­ga an­đe­la da mu pa­ne u na­ruč­je! Pod­u­ze­la ga mla­dos i krv pa oće pu­sto sr­ce da mu is­ko­či, a đe­voj­ka sta­la vi­še nje­ga i uko­či­la se kao stu­de­ni ka­men. Pu­ca ni­za nju pu­sta svi­la i ka­di­fa, ru­ni se š nje zla­to i dra­go ka­me­nje, a su­ze joj se ko­li­ko lje­šni­ci niz obra­ze ko­tr­lja­ju! «Šta ti je đe­voj­ko, ko­ja ti je go­le­ma ne­vo­lja» – za­u­či­ni mo­mak, a ona ne od­go­va­ra. Ali kad je on nju pre­ku­mio i za­mo­lio da mu ka­že što joj je, ona mu kroz plač od­go­vo­ri­la:

– Vo­lje­la sam u se­lo kom­ši­ju, ali me kle­ti ro­di­te­lji za nj ne da­do­še! Zlat­nu ko­šu­lju ko­ju sam te­be do­ni­je­la bi­la sam nje­mu na­mi­je­ni­la. Śe­tih se nje­ga pa mi sr­ce pro­pla­ka, a opro­sti mi što ti br­kam ve­se­lje. Sva­ki od se­dam­de­set i se­dam pro­sa­ca i ti se­dam­de­set i osmi ljep­ši ste od nje­ga, ali eto on mi je bio ži­vo sr­ce po­nio. No ja sam nje­ga vi­še pre­gor­je­la. Iz­gle­da ti si mi su­đen, bi­ću ti vljer­na dok sam ži­va, i jo­pet te mo­lim da mi opro­stiš što sam ove no­ći za­pla­ka­la!

Re­ci to đe­voj­ka pa poč­ni da svla­či svi­lu i ka­di­fu sa se­be, ali mo­mak tre­ni na no­ge, br­zo se obu­ci, i ne daj njoj da se svla­či. «Ne svla­či se – ve­li – no če­kaj dok do­ve­dem maj­ku». Ona osta­ni sto­je­ći, a on trk po maj­ku te je do­ve­di. Do­ve­di pa joj ka­ži sva­ku di­ja­ni­ju i za­u­či­ni:

– Maj­ko, Bog i ti ste mi śe­do­ci da se đe­voj­ka ni­je ni svla­či­la, aka­mo­li sa mlom li­je­ga­la. Ti maj­ko pre­ko­na­či š njo­me kao s ro­đe­nom šće­ri, a ja idem da se ve­se­lim sa sva­to­vi­ma dok sva­ne. A kad sva­ne spre­mi­ću i đe­voj­ku i sva­ku di­ja­ni­ju što je do­ni­je­la u mi­raz, ne­ka ide i ne­ka no­si u svoj rod. Ne­ću ja đe­voj­ku ko­joj je sr­ce osta­lo kod dru­go­ga, a me­ne ti­je­lo do­ni­je­la. Ne­ka no­si i sr­ce i ti­je­lo ono­me ko­me je do­su­đe­no, a ne ono­me ko­me je na­mi­je­nje­no. Ne ono­me ko­me su je lju­di na­mi­je­ni­li, no ono­me ko­me je Bog do­su­dio.

Svu je noć bio sa sva­to­vi­ma da im ne br­ka ve­se­lje. A kad je uju­tro sva­nu­lo, am­ba­rio je u če­mu je stvar i na­re­dio da se to­va­ri sve što je do­ne­še­no. Ma ni­je va­la ni jed­nu ma­ra­mi­cu, što je ri­jek, osta­vio no sve vr­nuo ona­ko ka­ko je i do­šlo. Isti sva­to­vi jo­pet po­ve­di đe­voj­ku da je vr­nu ro­di­te­lji­ma. I đe­voj­ku i bla­go. Ali kad su bi­li pre­ko one ve­li­ke pla­ni­ne, uda­ri na njih ja­či­na aj­du­ka. Vi­đe­li aj­du­ci da ne­ma one ju­če­ra­šnje prat­nje te oci­je­ni­li da mo­gu uda­ri­ti. Po­bi­li su sve sva­to­ve, a za­ro­bi­li bla­go i đe­voj­ku. Ni­šta se ne zna ka­ko su aj­du­ci bla­go po­di­je­li­li i ko­me je đe­voj­ka do­pa­la.

Kad je ko­na­vljan­ski pa­me­tar is­pri­čao ovo što ste ču­li, upi­tao je tro­ji­cu Ugre­no­vih si­no­va što su si­đe­li is­pred nje­ga i pi­li vi­no i ra­ki­ju:

– Sad ste ču­li pri­ču, pa daj re­ci­te tre­ba li da­lje da cr­kle­ti­te uime bla­ga ko­je je ne­sta­lo iz vre­ća. Eno vi­đe­li ste da je bla­go ono­me mom­ku bi­lo do­šlo u ša­ke, ali mu je oti­šlo kao da ni­je ni do­di­lo. I ono­me mom­ku u se­lu što ga je vo­lje­la đe­voj­ka dža­ba je sve bi­lo, – ni­je nje­mu bla­go su­đe­no, pa eto to ti je. Sve je to Bog na­mi­je­nio raz­boj­ni­ci­ma iz go­re ze­le­ne. Me­ne je sa­mo jed­no za ve­li­ko ču­do: ka­ko se to mo­mak upu­šti te brez ve­li­ke prat­nje spre­mi sva­to­ve u go­to­vu po­gi­bi­ju. A znao je da se brez ve­li­ke oru­ža­ne prat­nje ne mo­re pro­ći kroz onu ve­li­ku pla­ni­nu. Ne­ka­ko is­pa­da kao da je on zlo uči­nio što je vra­tio đe­voj­ku ni lju­blje­nu ni omi­lo­va­nu.

Kad je pa­me­tar za­vr­šio pri­ču, pro­zbo­rio je onaj naj­mla­đi Ugre­nov sin:

– Va­la, stri­če, me­ne ni­je ni­šta za­ču­do no ka­ko mo­ga mlad mo­mak us­pre­ći krv da ne po­lju­bi ona­ko li­je­po đe­voj­ku. Va­la bih je ja po­lju­bio pa da bi me zmi­ja za­kla­la. Bih va­la pa da je vo­lje­la ne mom­ka u se­lo, no i Boga i đa­vo­la. Kad je bi­la pri­sta­la da mu bu­de že­na, tre­ba­lo je va­la da za­gri­ze u ona­kvu ja­bu­ku pa da će mu svi zu­bi is­pa­nu­ti!

Pa­me­tar slu­šao i šu­tio, a onaj sred­nji Ugre­nov sin do­dao:

– Ni­je me­ne ni­šta za­ču­do što je mo­mak ta­ko po­stu­pio, sva­ka bi po­šte­na mu­ška du­ša ta­ko ura­di­la. Ko bi bo­lan upla­ka­nu đe­voj­ku ko­ju su ro­di­te­lji si­lom da­li imao vo­lju da lju­bi i mi­lu­je! Gre­o­ta je na to i po­mi­sli­ti.

Pa­me­tar i da­lje šu­ti, a onaj naj­sta­ri­ji sin Ugre­nov za­u­či­ni:

– Mo­re bi­ti da ni ja ne bih đe­voj­ku lju­bio da sam bio na mlje­sto ono­ga mom­ka, ali, ku­nem ti se Bo­gom, ne bih joj dao bla­go da no­si ko­je mi je do­ni­je­la. Nju bih spre­mio okle je i do­šla, a bla­go…

Ni­je naj­sta­ri­ji Ugre­nov sin ni iz­go­vo­rio ono što je na­mi­slio kad je pa­me­tar tre­nuo na no­ge, pro­gle­dao oči­ma ko­li­ko vil­dža­ni­ma i vik­nuo onoj dvo­ji­ci, sred­nje­mu i naj­mla­đe­mu Ugre­no­vu si­nu:

– Dr­ži­te lu­pe­ža i zlo­tvo­ra! Dr­ži­te i evo vi uže pa ga sve­ži­te!

Iz­vu­kao je pa­me­tar uže is­pod one ko­stret­ne aljin­ke i po­mo­gao onoj dvo­ji­ci da sve­žu naj­sta­ri­je­ga bra­ta. Kad su ga sve­za­li pa­me­tar re­ci:

– E jad­na bra­ćo, a ne­sret­ni Vla­si, on je po­no­ći ustao i po­krao bla­go. Ka­ko je to ra­dio, to on i đa­vo zna­ju. Sva­ki od vas tro­ji­ce po­ka­za­li ste šta vi le­ži na sr­ce kad ste ona­ko pro­su­di­li o mom­ku ko­ji je bla­go i đe­voj­ku vra­tio. Vo­di­te lu­pe­ža iz mo­je ku­će i ne­ću vi ni­šta na­pla­ti­ti što sam se za­mu­čao s va­ma. Kad na­đe­te bla­go, do­đi­te da mi pla­ti­te i da mi is­pri­ča­te ka­ko ga je po­krao. Vo­di­te lu­pe­ža iz mo­je ku­će, a ra­di­te š nji­me šta zna­te i umi­je­te. Vo­di­te ga pr­vo na Konj­sko da vi ka­že đe je bla­go za­ko­pao. Aj­te i sr­e­tan vi put!

Oto­le su ti nje­ga sve­za­no­ga od­ve­li na Konj­sko da im ka­že đe je ukra­de­no bla­go osta­vio. Šta su š nji­me ra­di­li i je­su li ga bi­li i mu­či­li da im pri­zna – ni­je osta­la pri­ča. Kad su se pri­ma­kli or­ta­ko­voj ku­ći na Konj­sko ko­li­ko se mo­re do­zva­ti, onaj sve­za­ni Ugre­nov sin vab­ni se­dam pa­sa što su bi­li osta­li kod ko­nja is­pred or­tač­ke ku­će. Pa­ščad do­le­ti, a on ih na­dr­škaj na dvo­ji­cu bra­će ko­ja ga vo­de. Ni­je ti iz­glad­nje­loj i uže­šće­noj pa­šča­di mlo­go tre­ba­lo, no su raš­ča­la­pa­li onu dvo­ji­cu kao gor­ski vu­ko­vi. Re­kao sam vi pri­je da su pa­šča­di­ma, što su bi­la pu­šta­na oko ku­le da ču­va­ju bla­go, smlje­li da da­va­ju si­ro­vo me­so sa­mo Ugren i naj­sta­ri­ji Ugre­nov sin. Njih dvo­ji­ca su pse ra­ni­li, a psi su sa­mo njih dvo­ji­cu za ga­zde pri­ma­li i nji­o­va na­re­đe­nja iz­vr­ša­va­li. – Kad su va­ške ras­tr­gle sred­nje­ga i naj­mla­đe­ga Ugre­no­va si­na, naj­sta­ri­ji Ugre­no­vac ona­ko sve­zan po­blje­gao je u go­ru. Za njim je oti­šlo se­dam ona­ko kr­va­vih pa­sa. Šta je bi­lo š nji­me i kud se obes­tr­vio ne pam­ti se.

Šće­pan Vi­da­kov i Jo­van Ću­prul­di­ja va­zda su se pre­pi­ra­li oko to­ga kud se naj­sta­ri­ji sin Ugre­nov dio i s ki­me je bla­go po­di­je­lio. Šće­pan vlje­ro­va­še da se on ona­ko sve­zan vra­tio u Du­brov­nik, ka­zao đe je bla­go i z Du­brov­ča­ni­ma ga po­di­je­lio. Po­koj­ni Jo­van bio je sa­svim dru­go­ga mi­šlje­nja. On vlje­ro­va­še da su knjaz i go­spo­da du­bro­vač­ka ä su ču­li da je bla­go po­kra­de­no, i da će tro­ji­ca Ugre­no­va­ca ići kod pa­me­ta­ra, po­ru­či­li pa­me­ta­ru u Ko­na­vle da je ne­ko od Ugre­no­vih si­no­va ko­ji ni­je stio da di­je­li bla­go s bra­ćom, i da ga u Du­brov­nik osta­vlja, bla­go ukrao i na­mi­slio da ga no­si u Tur­ke ili u Mlet­ke. Za­to se, ve­li Jo­van, pa­me­tar bio umet­nuo da je sli­jep ka­ko bi vać­kao sva­ki po­kret i po­gled njih tro­ji­ce dok im je pri­čao pri­ču. Jo­van Mi­šlja­še da je naj­sta­ri­ji Ugre­nov sin bio u zdo­go­vo­ru s onim or­ta­kom u či­ju su ku­ću no­ći­li i da su oni za­jed­no po­no­ći bla­go kra­li i iz­no­si­li. Mo­ra ve­li da je onoj dvo­ji­ci mla­đe bra­će ne­što u pi­će uve­če bi­lo usu­to te su spa­va­li svu noć kao za­kla­ni. Or­tak je kao ba­ja­gi śu­tri dan od­ne­kle do­šao s pu­ta, jer je on bio ne­đe tu. Ali Jo­van ne zna­va­še da od­go­vo­ri na Šće­pa­no­vo pi­ta­nje: «Pa kad je ta­ko, što ih je or­tak upu­ći­vao na pa­me­ta­ra ko­ji sve po­ga­đa?» La­ko im je bi­lo kra­sti bla­go i iz­no­si­ti ga kad je ono se­dam pa­sa vr­će­lo re­pom oko naj­sta­ri­je­ga Ugre­no­va si­na. Po­koj­ni Jo­van na­mi­šlja­še šta je sve mo­glo bi­ti, ali ka­žem vi ni­je­su Ma­ta­ru­go­vi­ći do­pri­ča­li šta je bi­lo z bla­gom i s naj­sta­ri­jim Ugre­nov­cem ko­ji je sve­zan i s kr­va­vom pa­šča­di u go­ru ute­kao. A do­pri­ča­no je o Ugre­nu šta je či­nio kad je čuo za bla­go i si­nov­sku po­gi­bi­ju.

Kad je Ugren za zlo do­čuo, do­la­nuo je on put Konj­sko­ga da tra­ži bla­go i naj­sta­ri­je­ga si­na. Obi­jao je si­nji ku­ka­vac od Konj­sko­ga do Du­brov­ni­ka i Ko­na­va­la, ali ni­je ni­ka­kvo­ga str­va na­la­zio ni si­nu ni bla­gu. Ni­je se ku­ći nig­da vr­tao no ne­đe ska­pao, a ne zna se đe. O nje­mu ni­je osta­lo dru­go­ga tra­ga ni gla­sa osvem da je ska­pao brez iko­ga svo­ga.

Ne mlo­go po­tlje ovo­ga što se do­ga­đa­lo Ugre­nu i nje­go­vim si­no­vi­ma na­ga­mi­li su Tur­ci te pri­ti­sli ne sa­mo Ugre­no­vi­nu no i sve ze­mlje s mo­ra na Du­na­vo. Da li su Tur­ci Ugre­no­vu si­ro­ti­nju od­ma ću­šnu­li s ima­nja, da li ni­je­su, kud se di­je­va­la ta si­ro­ti­nja i ka­ko je obr­ši­la – ni­ko ti o to­me ne zna ni­šta. Te se ta­ko ne zna je li od Ugre­no­ve ku­će osta­lo ljuc­ko­ga śe­me­na. Eto to vi je bi­la pri­ča o va­mi­li­ji ko­ja je na­se­lja­va­la Ugre­no­vi­nu pri­je Ko­so­va. Od sve si­le Ugre­no­ve osta­la je sa­mo pri­ča i Ugre­no­vi­na. Ka­ko se to ima­nje zva­lo pri­je Ugre­na ne zna­va­hu ni po­koj­ni Šće­pan ni po­koj­ni Jo­van. Ne zna to ni­ko.

*        *        *

Je li Tur­ci­ma bi­la bak­su­zna Ugre­no­vi­na ja vi ne umi­jem ka­ži­va­ti. Oni se s na­ši­jeh ze­ma­lja ni­je­su mi­ca­li od Ko­so­va do Gra­o­vač­ke bit­ke pa to oni i đa­vo­li zna­ju ka­ko im je bi­lo na Ugre­no­vi­nu. Kad su po­śe­če­ni Tur­ci na Gra­o­vac, Knja­zu na Ce­ti­nje ti se bi­lo mi­snu­lo na Er­ce­go­vi­nu da bu­de nje­go­va pa je tu­tuk­nuo Lu­ku Vu­ka­lo­vi­ća i Bog­da­na Zi­mo­nji­ća da di­žu ustan­ke pro­tiv Tu­ra­ka. Pa kad su voj­vo­da Vu­ka­lo­vić i Zi­mo­njić za­mu­ti­li bu­ne niz Er­ce­go­vi­nu, Tur­ci­ma ko­ji su bi­li s ovu stra­nu Klo­bu­ka i Ve­le­mlja sa­vi­la se mu­ka na oži­či­cu. Po­če­li su da blje­že ne­zdre­li­ce i da pro­da­va­ju ima­nja za ono­li­ko ko­li­ko im po­nu­diš. Ja ne znam tač­no kad, ali bi­lo je ne­đe po­me­đu Gra­o­vač­ke i Vu­če­dolj­ske bit­ke. Tur­ci su po­blje­gli s Ugre­no­vi­ne, a ima­nje pro­da­li tro­ji­ci bra­će sa Žu­glja­ja. Pre­zi­va­li su se bra­ća Bu­ro­nje, ni­je­su bi­li že­nje­ni, ima­li su od va­mi­lje sa­mo jed­nu ne­u­da­tu se­stru. Naj­sta­ri­ji je bio To­maš, dru­goj dvo­ji­ci ne znam ime­na. Se­stra je bi­la Pa­va, po­tlje se uda­la za Li­mu­na Li­si­či­ća u Ra­da­nov Nu­go. Moj po­koj­ni đed Akim zna­va­še o Bu­ro­nja­ma sva­ku di­ja­ni­ju: i ka­ko su do­šli, i okle su im bi­le pa­re da ku­pe Ugre­no­vi­nu, i ka­ko su se po­ga­đa­li s Tur­ci­ma, i ka­ko su uda­va­li se­stru Pa­vu, i ka­ko su iz­gle­da­li oni i Pa­va – i sve dru­go. I ja sam do­sta to­ga od nje­ga za­pam­tio, ali to bi bi­lo udu­go pri­ča­ti. Na­po­me­nu­ću sa­mo da su bra­ća Bu­ro­nje bi­li cr­no­ma­nja­sti kao Gur­be­ti a ze­le­ne im oči kao okri­jek. Se­stra im Pa­va ne, no ima­la je cr­ne oči a žu­tu ko­su kao sun­ce.

Jed­no­ga lje­ta is­pred Pan­ta­li­je­vad­ne Bu­ro­nje vr­li še­ni­cu. Bi­la ro­di­la ona­ko ka­ko Ugre­no­vi­na umi­je da ra­đa. Kad su je ovi­ja­li bio je kup ži­ta po­ku­pio po­da se go­to­vo svo guv­no, a uz­ra­stao pro ljuc­ke vi­si­ne. Po­sva­đaj ti se oni oko ne­šta te dvo­ji­ca mla­đih ubij naj­sta­ri­je­ga bra­ta, To­ma­ša. Lo­pa­ta­ma što se vi­je ži­to pro­su­li mu mo­zak po še­ni­ci. Kad su zlo uči­nje­li, za­pr­škaj ti oni To­ma­ša u ono ovi­ja­no ži­to pa na­daj di­mo­ve u svi­jet. Ni­ko ni­je do­ka­zao kud su se obes­tr­vi­li. Moj đed Akim ču­vao je re­če­no­ga da­na ov­ce po se­o­skoj ko­mu­ni­ci, što je s li­je­ve stra­ne Ugre­no­vi­ća śe­no­ko­sa, pa vi­dio ka­ko ga­vra­no­vi gra­ču i pa­da­ju na Ugre­no­vi­ća guv­no. Znao je da ga­vran ne pa­da đe ne­ma ka­kve po­gi­bi­je, te on vik­ni na­kve čo­ba­ne, š nji­ma po­tr­či na guv­no i na­đi ka­li­jež. Oku­pi se se­lja­ni, po­ku­pi To­ma­ša i onu še­ni­cu ku­da je bi­la kr­va­va te uko­paj na gro­blje kod ugre­nov­ske cr­kve is­pod Pod­zi­da­nih le­di­na. Pop Ste­van bio ne­kud oti­šao pa To­ma­šu ni­ti je opi­je­lo či­tao ni­ti mu je grob opa­jan.

To­ma­šev zet Li­mun Li­si­čić sa že­nom Pa­vom od­ma je po­sio ta­zbin­sko ima­nje i na­se­lio se na Ugre­no­vi­nu. Ne mo­re jed­no­me sva­nu­ti dok se dru­go­me ne smra­či pred oči! Li­si­čić po­sio Ugre­no­vi­nu i od­ma mu na­do­šla na­va­ka. Že­na mu jed­no­ga za dru­gi­jem ro­di­la tri si­na, a po­tlje dvi­je šće­ri u jed­no bre­me. Svi su pre­te­kli i Ska­dar­ski i Bu­gar­ski i Švap­ski rat i pre­kur­la­li špa­njo­li­cu. Naj­sta­ri­ji Li­mu­nov sin Jev­to bio je od­ve­den u rop­stvo u Ma­džar­sku, ali se vra­tio zdra­vo i ve­se­lo. Kad je iza­šao Šva­bo te se uje­di­ni­la Cr­na Go­ra sa Sr­bi­jom, ni­je na tri da­na oda una­o­ko­lo bi­lo zdra­vi­je i na­red­ni­je va­mi­lje no što je Li­mu­no­va. Ob­lje đe­voj­ke udao za odža­ko­vi­će, a si­no­ve ože­nio od ko­lje­no­vi­ća. U sva­ko­ga mu si­na po­če­la se ra­đa­ti mu­ška đe­ca, ne znaš je­su li Li­si­či­ći­ma vi­đe­ni­ji ku­mo­vi ili pri­ja­te­lji. Bog im okre­nuo snos u imo­vi­nu, sve­ga im vi­še osvi­će no omr­če. Kad se oku­pljao na­roc­ki alus na Vi­lu­se da se pro­sla­vlja sje­di­nje­nje Cr­ne Go­re i Sr­bi­je Li­mun Li­si­čić je dra­go­volj­no do­će­rao tri vo­la te se pe­kli da na­rod je­de. Pro­čuo se Li­mun i nje­go­va imo­vi­na pa je bio ka­pac da di­že i oba­ra ci­je­ne na če­ti­ri ve­li­ka pa­za­ra. Dr­ži plja­cu bi­leć­ku i ni­šić­ku, a ni­je ne­zna­ven ni u Ri­snu i Du­brov­ni­ku. Svu­da se tra­ži nje­go­va še­ni­ca što bi š nje vo­du pio i kli­po­vi mer­ti­na što im ni­je ma­ne da su sa sred Me­to­ki­je. U vu­ni što pro­da­va ne­ma čič­ka ni tu­ši­ce, ni­ti lje­šni­ka cr­vlji­va s Oble gla­vi­ce. Med i ma­slo s Ugre­no­vi­ne ku­pu­je naj­vi­ša go­spo­da i do­te­ći ne mo­re ko­li­ko se tra­ži. Mo­reš vo­la s Ugre­no­vi­ne po­zna­ti u ilja­du kad rik­ne, i ko­nja kad zar­že. Va­zda po kar­van ko­nja sti­že ili od­la­zi s Ugre­no­vi­ne što pre­go­ni plo­ču i pr­ži­nu. Ma s jed­nom ri­je­či, Li­si­čić je bo­gat­stvom sti­gao Ugre­na, sa­mo mu je fa­li­la ku­la z du­ka­ti­ma i uže­šće­nim pa­šča­di­ma! Kad se gra­di­la že­lje­zni­ca što po­ve­žu­je Cr­nu Go­ru s Er­ce­go­vi­nom, in­dži­li­je­ri su bi­li pla­mi­ra­li da ona pro­la­zi iza Za­no­vet­no­ga va­la pa da iz­bi­je na Po­ko­šlji­va­ču. Ali kad je Li­mun za­gr­lja­pio iž dže­pa, isti im­dži­li­je­ri po­ni­šti­li pr­vi plam te že­lje­zni­ca za­u­ča po­red Ugre­no­vi­ne.

Ka­ko je Li­mun ula­zio u sta­ros sve ga je vi­še ži­žlje­la na­rod­ska pri­ča da je Ugre­no­vi­na bak­su­zni ljuc­ki me­ćan. Bo­lje­lo ga je to pa je bio pre­gao na sve na­či­ne da či­ni do­bro­čin­stva ne bi li se Bog i sve­ci smi­lo­va­li da se sta­ro zlo ne pov­to­ri na nje­go­vo ima­nje. Kad se po­pra­vljao i na­no­vo osvje­šta­vao ma­na­stir Ko­si­je­re­vo, Li­mun je pla­tio dun­đe­ra Tre­ćo­ma­na Bor­ča­ka iz Vra­nje Du­bra­ve da od ce­ro­vi­ne s Oble gla­vi­ce na­či­ni ma­na­stir­sku tr­pe­zu i ška­nje­ve. Škanj što je na­mi­je­njen za igu­ma­na ni­je mu bi­lo ma­ne da na nj po­či­va vla­di­ka. Ma­na­sti­ri­ma u Pi­vi u Žu­pi u Mo­ra­či i u Ždre­ba­o­ni­ku dao je Li­mun ve­li­ke pri­lo­ge. Tri­des ov­no­va ko­šta­la ga je me­da­lja s ob­lič­jem Sve­to­ga Va­si­li­je Ostro­ško­ga ko­ju je da­ro­vao ostro­ško­me igu­ma­nu da je ob­lje­si oko vra­ta. Me­da­lju mu je is­ko­vao ču­ve­ni zla­tar u bo­san­sko­me gra­du Fo­či. Ko­vao je ve­le za po­la go­di­ne, ali za­to je Li­mu­na ko­šta­la tri­des ov­no­va tre­će­pre­od­ni­ka. No Li­mun ni­je sa­mu me­da­lju od­nio pod Ostrog, no je na­to­va­rio tri ko­nja kao pri­log ma­na­sti­ru: je­dan to­var vo­ska, dru­gi me­da a tre­ći lje­šni­ka s Oble gla­vi­ce. Ka­lu­đe­ri ne­ma­ju že­na, ali eto ne­ka zo­blju lje­šni­ka za sva­ki slu­čaj! U jed­no se­lo kod Po­po­va Po­lja u Er­ce­go­vi­nu, đe je bio ro­đen Sve­ti Va­si­li­je, sla­va mu i mi­los, Li­mun je po­di­gao vo­du za­du­žbi­nu. Do­dio sam ja na nju kad smo ovo­ga po­to­nje­ga ra­ta išli da go­ni­mo usta­še što su ba­ča­li na­rod u ja­me. To je ve­li­ka gu­sti­jer­na pod vo­lat. Na nju ure­zan krs u ka­me­nu i na­pis da se či­ta ko je za­du­žbi­nu po­di­gao o svo­me tro­šku. Ni­đe Li­mun ni nje­go­vi si­no­vi ni­je­su sre­li ni sti­gli klja­sto i ne­volj­no če­lja­de a da mu ni­je­su pru­ži­li pa­ru i re­kli li­je­pu ri­ječ. Ni­je osta­lo pro­śa­ka ni ne­volj­ni­ka u svu Cr­nu Go­ru i Er­ce­go­vi­nu ko­ji na Li­mu­no­vu Ugre­no­vi­nu ni­je tor­bu na­pu­nio… Ma s jed­nom ri­je­či, ne mo­re se sve na­bro­ja­ti šta je Li­mun pred­u­zi­mao da Ugre­no­vi­nu smi­lu­je Bo­gu i sve­ci­ma.

Na jed­nu go­di­nu pri­je no će po­gi­nu­ti po­koj­ni kralj Alek­san­dar, Li­mun Li­si­čić ob­na­ro­do­va da će met­nu­ti no­vi krov na ugre­nov­sku cr­kvu, da će ozi­da­ti ka­me­nu avli­ju oko gro­blja i cr­kve, i da će no­vo zvo­no cr­kve­no po­di­ći na mlje­sto sta­ro­ga što je na­pu­klo ni­ko ne zna kad ni ka­ko. Što re­kao to je uči­nio! Do­ba­vio iz Dal­ma­ci­je go­ge i maj­sto­re, a on ona­ko star i sva mu va­mi­lja ar­ga­tu­ju. Stio je da se umo­ri i on i va­mi­lja na cr­kve­noj za­mu­ci. Po­če­lo se ra­di­ti pred Mu­če­ni­ke, a na ne­đe­lju da­na pri­je Pan­te­li­je­vad­ne bi­lo je sve azur! No­vi vo­lat šće­me­ren na cr­kvu, s vr nje­ga uko­van nov li­jes od ce­ro­vi­ne s Oble gla­vi­ce. On­da po li­je­su slo­že­na plo­ča iz pen­ta­ra kao per­je na ti­ci go­lu­bu! Oko cr­kve i gro­blja spu­čio se jed­na­čit zid na va­ca­du z dvo­kril­nim vra­ti­ma od žu­ta me­sin­ga. Zvo­no no­vo obe­či­lo s cr­kve, ve­le da mu je sam zve­čak te­žak tri­nes oka! Svo gro­blje oči­šće­no da ni­je osta­lo pilj­ka ni su­va dr­ve­ta. Od te­sa­no­ga ka­me­na pod­zi­dan grob To­ma­ša Bu­ro­nje, a Li­mun je­zi­ko­vao da će mu po­di­ći krs s na­pi­som čim se osvje­šta cr­kva i gro­blje.

Kad je sve na cr­kvu i oko cr­kve bi­lo azur, Li­mun ti je ona­ko star po­ja­šao Zu­kva­lja pa pra­vo na Ce­ti­nje. Pri­stu­pio je vla­di­ci Do­ži­ću i uči­nio mu ve­li­ke mol­be da do­đe i osvje­šta cr­kvu na Ugre­no­vi­nu. Od­ja­šao je Li­mun na Zu­kva­lja, ali se plje­ške s Ce­ti­nja vra­tio. Ko­nja sa se­dlom i pod svom or­mom da­ro­vao je vla­di­ci Do­ži­ću i vla­di­ka dar pri­mio. Dar pri­mio, Li­mu­na bla­go­slo­vio i obe­ćao da će do­ći na Ugre­no­vi­nu da osvje­šta cr­kvu.

Bi­ja­še osva­nuo ve­dar Pan­te­li­jev­ dan. Ve­dar kao ri­blje oko. Obe­či­lo sun­ce, ali na Ugre­no­vi­nu ne mo­re bi­ti spar­no ni že­glji­vo. Re­kao sam vi da tu vlje­tro­vi pir­ka­ju sa svih stra­na ali se ne su­da­ra­ju. Raz­mi­ri­sa­la se sva ugren­ska va­la od pi­ća i je­sti­va. Bi­la su is­pe­če­na dva­des i če­ti­ri ja­lo­va bra­va, a vo tre­ćo­te­ljak sku­van u ve­li­ke ka­za­ne. Se­dam ko­nja pi­ća do­će­ra­no iz Ko­na­va­la, če­ti­ri vi­na a tri ra­ki­je. Sa­mo­ga ulja za pri­ga­ni­ce do­će­ra­ne su dvi­je mu­lja­če od po pe­de­set ki­la. Za­o­kru­gli­le se gru­de ci­je­lo­ga si­ra, mo­gao si ko­mot­no š nji­ma pre­kri­ti onu cr­kvu. Vi­dio sam oči­ma dvi­je konj­ske ko­ta­ri­ne pu­ne sku­va­ni­je ja­ja. Žu­te se pa­ti­špa­nji iśe­če­ni na jed­nu rnja­gu ko­li­ko na­vi­ljak si­je­na. Tr­pe­za od ce­ro­vih šti­ca s Oble gla­vi­ce za­te­gla se s kra­ja u kraj cr­kve­ne avli­je pa se cr­ve­ni. U vr so­vre škanj što je dun­đer Bor­čak iz Vra­nje Du­bra­ve đe­ljao tri mlje­se­ca dok ga je uj­du­ri­sao da na nj mo­re śe­sti vla­di­ka Do­žić. Na ška­nju ono što se ple­ći­ma na nj na­sla­nja pre­kri­ve­no bi­je­lim ruč­ni­kom s iz­ve­ze­nim žu­tim kr­stom. Na ono đe se śe­da met­nu­ta tri ve­ze­na ku­ši­na je­dan svr dru­go­ga. Do­šlo plje­va i mrav na­ro­da. I se­dam po­po­va sva­ki s ode­ždom i kr­stom oko vra­ta. Ni­je­su Li­si­či­ći po­je­di­nač­no ni­ko­ga zva­li osim vla­di­ku Do­ži­ća, no ob­na­ro­do­va­li da je svak do­bro do­šao na nji­o­vo ima­nje da po­tr­o­ši na Pan­te­li­jev dan, kad se svje­šta cr­kva, ko­ru lje­ba i ča­šu vi­na.

Ne­đe oko de­vet ura uka­za se dru­mom cr­na le­mu­zi­na te Li­mun tr­že za sin­džir a jek­nu cr­kve­no zvo­no s one vi­si­ne. Jek­nu sko­vao ga maj­stor kao da je s Ostro­ško­ga ma­na­sti­ra! Svi se pre­kr­sti­smo. Uto­li­ko pri­stu­pi le­mu­zi­na, a iž nje iza­đe vla­di­ka Do­žić vas u zla­tu. Š nji­me još tro­ji­ca ka­lu­đe­ra z bi­je­li­jem bra­da­ma do po­ja­sa. Na­zva nam Vla­di­ka Bo­ga i pre­kr­sti nas de­snom ru­kom ona­ko na­pre­ma­se u ari­ju. Mi svi kao je­dan: «Do­bro ti Bog dao i do­bro nam do­šao Sve­ti Vla­di­ko!» Śe­de on u onaj škanj što je za nj na­re­đen. Sta­do­še oko nje­ga tro­ji­ca ka­lu­đe­ra što su do­šli š nji­me. Pr­vo sed­mo­ri­ca po­po­va, pa on­da i mu­ško i žen­sko i sta­ro i mla­do po­če­smo da pri­stu­pa­mo Vla­di­ci. Klek­neš pre­da nj na ko­lje­na, po­lju­biš mu pru­že­nu ru­ku, a on sva­ki put do­da jed­na­ko mu­ško­me i žen­sko­me: «Bog te bla­go­slo­vio». Ta­ko smo ti svi pri­stu­pi­li i ce­li­va­li Vla­di­ku. On­da je Vla­di­ka s tro­ji­com ka­lu­đe­ra iza se­be ulje­gao u cr­kvu, za nji­ma sed­mo­ri­ca po­po­va, a on­da jo­snu na­rod da ula­zi. Ko je bio star i ne­jak ima­li su ga spr­šti­ti. Svak oće da ulje­ze a cr­kva ne mo­re pri­mi­ti ni po­la na­ro­da. Ja bi­jah mlad i jak pa na­vri­jeh lak­to­vi­ma i ra­me­ni­ma i bo­ga­mi ulje­goh. Ko ni­je mo­gao da ulje­ze ostao je is­pred vra­ta i oko cr­kve. Raz­ma­ja­še po­po­vi sve­te mi­ri­so­ve, a uči­ni mi se da je uždi­ve­no sto­ti­nu svi­je­ća. Plje­va­ju po­po­vi i ma­ju ka­di­o­ni­ci­ma, a ona tri ka­lu­đe­ra sva­ki otvo­rio knji­gu te či­ta­ju. Na onaj sve­ti ta­vu­lin is­pred ol­ta­ra ras­klo­plje­na knji­ga što je vi­ša no one tri ka­lu­đer­ske da u jed­nu sa­sta­viš. Iž nje či­ta Vla­di­ka. Ne umi­jem ti ja ka­za­ti ko­li­ko je pro­šlo vre­me­na ot­ko smo ulje­gli s Vla­di­kom u cr­kvu dok je sta­la kuk­nja­va ono­ga na­ro­da is­pred cr­kve što ni­je mo­gao ulje­ći da ču­je bož­ju slu­žbu. A evo šta se to do­go­di­lo.

Še­ni­ca je bi­la po­žnje­ve­na na Ugre­no­vi­nu i slo­že­na u gra­ni­ce na do­li­ne. Ni­je bi­la ma­nje ro­di­la no one go­di­ne kad su je po­to­njom ovr­li bra­ća Bu­ro­nje. On­da po Pan­ta­li­je­vud­ne tre­ba­lo je vri­je­ći i uno­si­ti ži­to u ku­ću. Va­zda po­pri­je no se une­se no­vo ži­to tre­ba­lo je pre­ru­či­ti iz ko­še­va sta­ro ži­to, ako ga ima, a iz­ni­je­ti ko­še­ve da se ne­ko­li­ko da­na pro­vlje­tre i pro­sun­ča­ju. Ako se ta­ko ne uči­ni sva­ke go­di­ne ži­to će se u ko­še­vi­ma uži­ška­ti ili uma­lu­ša­ti. Li­mun Li­si­čić imao je se­dam ko­še­va da je u sva­ki mo­glo sta­ti ba­rem po se­dam kvin­ta­la ži­ta. Vi mla­đi ne pam­ti­te ka­ko su iz­gle­da­li ko­še­vi, pa aj­de da vi ka­žem. Žit­ni koš je uoblo raz­ve­den na pri­li­ku gu­me­no­ga toč­ka na ko­ji se vo­ze pru­ge i ve­li­ki ka­mi­jo­ni s pri­ko­li­ca­ma. Vi­sok je ko­li­ko da met­neš ba­rem tri toč­ka je­dan na dru­gi. I gor­je je sve­den, ali je osta­vljen otvor kroz ko­ji se mo­re uvu­ći di­je­te ili ma­nja žen­ska. Kad se ko­še­vi či­ste tre­ba da ulje­ze če­lja­de i da ome­te ma­lu­šu i pa­u­či­nu što se na­va­ta­la. Mo­re se koš ple­sti od raz­li­či­to­ga pru­ća, a naj­bo­lje je od klo­ko­če­vi­ne. Klo­koč se zgvo­zdi pa mo­re du­ra­ti ko­li­ko da je ba­kren. Sa spo­lja­šnje stra­ne koš je ra­van da ti ne mo­re za­pi­nja­ti ro­ba kad ra­diš oko nje­ga. Ra­van je jer su svi kra­je­vi od pru­ća unu­tra uvr­nu­ti. Ne­ko je u na­še mlje­sto imao po je­dan, ne­ko i dva i tri, ali ni­je za­pam­će­no da je iko dru­gi imao se­dam žit­nih ko­še­va no Li­mun Li­si­čić. E sve to se­dam ko­še­va bi­li su iz­ni­je­li i od­ni­je­li ih vi­so­ko iz­nad ku­će đe ne do­la­ze ko­ko­ške. Ko­koš tra­ži zr­no, pa ako je koš ne­đe bli­zu ule­će­će i opo­ga­ni­ti ga. Kad sam ja uju­tro pro­la­zio ugre­nov­skoj cr­kvi vi­dio sam ko­še­ve ka­ko se cr­ne iz­nad Li­mu­no­ve ku­će. Bi­ja­še ih li­je­po po­gle­da­ti, ne­ka­ko śe­de te­me­lji­to kao ba­no­vi.

U tro­ji­ce Li­si­či­ća bi­la je pu­na ku­ća đe­ce. Ja vi tač­no ne znam ka­za­ti ko­li­ko je ima­lo mu­ških a ko­li­ko žen­skih u po­je­di­no­ga. Znam sa­mo da je u njih tro­ji­ce bi­lo rav­no tri­ne­ste­ro. U dvo­ji­ce po če­tve­ro, a u naj­sta­ri­je­ga, u Jev­ta, pe­te­ro. Oni što su bi­li pri­ra­sli do­šli su na Pan­te­li­jev dan kod cr­kve, a tač­no osme­ro ma­nje đe­ce osta­lo je kod ku­će. Naj­mla­đe je bi­lo od dvi­je go­di­ne, naj­sta­ri­je­mu tri­nes. Od ve­li­ke če­lja­di u ku­ću je osta­la sa­mo sta­ra Pa­va. Bi­la je sli­je­pa u oči, osli­je­plje­la je još pri­je Švap­sko­ga ra­ta. Ali ču­la je na uši i ni­je bi­la po­br­ka­la u gla­vu. Ne bi­lo bog­me zna­ve­ne če­lja­di kod ku­će pa đe­ca uze­la da se igra­ju pod svo­je. Na­kva naj­sta­ri­ja đe­voj­či­ca što je bi­la od tri­nes go­di­na igra­la se ž đe­com oko onih ko­še­va pa na­u­či­la đe­cu da u sva­ki koš ulje­ze po jed­no. I sed­me­ro đe­ce ulje­zi u se­dam ko­še­va. On­da ona bak­su­zni­ca za­ko­tr­ljaj ko­še­ve je­dan za dru­gim niz onu stra­nu. Ja sam vi re­kao da od ubla, ko­ji je sred Ugre­no­vi­ne, ra­stu str­me stra­ne i na ju­žnu i na śe­ver­nu stra­nu. Na śe­ver se stra­na pro­du­ža­va u Ob­lu gla­vi­cu, a na jug u Pod­zi­da­ne le­di­ne. Sa­mo su ko­mad vi­so­či­je Pod­zi­da­ne le­di­ne od Oble gla­vi­ce. Re­kao sam vi i to da je na vr Pod­zi­da­nih le­di­na bio po­dig­nut grad što mu sad zi­di­ne na­li­ku­ju na kr­njav zub u do­njoj vi­li­ci. – Kad je ona đe­voj­či­ca za­ko­tr­lja­la se­dam koše­va je­dan za dru­gim, ko­še­vi su po­le­će­li ni­za stra­nu po­red ku­će, pa obr­nu­li li­je­vo po­red cr­kve, na­do­da­li se na rav­ni pro­gon i sva­ki ule­tio u ubo. Kad su ko­še­vi po­le­će­li is­pod gra­da s Pod­zi­da­nih le­di­na ni­ka­kva ih si­la ni­je mo­gla za­u­sta­vi­ti. Ako se me­đa pred njih na­će­ra­la la­ko su je pre­sko­či­li, pre­le­će­li su i pro jed­nog pod­zi­da­nog ben­ta s li­je­ve stra­ne cr­kve što je ko­mad sta­ri­ji od ljuc­ke vi­si­ne. Ma bo­lan, ka­ko je stra­na bi­va­la str­me­ni­ja ta­ko su ko­še­vi br­zi­nu na­do­da­va­li. Kad je ona oja­đe­la đe­voj­či­ca vi­đe­la da ko­še­vi ž đe­com pro­li­je­ću mi­mo cr­kvu po­blje­gla je u ku­ću i sa­kri­la se iza sli­je­pe ba­be Pa­ve.

Ja ni­je­sam gle­dao ka­ko le­te ko­še­vi no sam bio u cr­kvu i slu­šao slu­žbu bož­ju. Ali kad se ra­zle­glo ku­ka­nje is­pred cr­kve, mi smo na­ga­mi­li jed­no pro dru­go­ga i jo­pet smo se ima­li po­pr­šti­ti. Tu se ni­je gle­da­lo đe je Vla­di­ka ni ka­lu­đe­ri, no sve ži­vo­mr­tvi­ce na­ždi­lo da iz­la­zi, bi­lo je ne­ja­či da osta­je is­pod no­ga. Kad sam ja iza­šao iz cr­kve već bi­ja­še vi­je­nac na­ro­da oko ubla. Vo­da bi­ja­še mir­na ali za­kr­va­vlje­na. Dok su ko­še­vi le­će­li ni­za stra­nu, oni osu­še­ni ča­por­ci od pru­ća što su unu­tra okre­nu­ti is­pro­ba­da­li su ži­vo­te one đe­ce pa je za­to vo­da bi­la kr­va­va.

Pro­šlo je ko­mad vre­me­na dok su ko­še­vi s mr­tvom đe­com iz­va­đe­ni iz ubla. Ne bi se oni brez ja­da ni iz­va­di­li da tu ni­je bi­lo onih maj­sto­ra Dal­ma­ti­na­ca što su me­ta­li no­vi krov na cr­kvu i zi­da­li cr­kov­nu avli­ju. Oni su La­ti­ni pa ni­je­su do­šli na Pan­te­li­jev dan kod cr­kve da se mo­le Bo­gu no da do­bi­ju od Li­mu­na ve­li­ke da­ro­ve i da śe­du za tr­pe­zu ko­ju će da bla­go­slo­vi vla­di­ka Do­žić. Dal­ma­tin­ci su lju­di s mo­ra pa svi zna­ju i da ro­ne i da pli­va­ju kao ri­ba. Ima­li su i ko­no­pe i na­kve čen­ge­le s ku­ka­ma ko­ji­ma se mo­re za­ku­či­ti ono što je pa­lo u vo­du. Ni­je­su Dal­ma­tin­ci bi­li od­ni­je­li alat jer je tre­ba­lo još da na­či­ne krs na grob To­ma­ša Bu­ro­nje i da ra­de dru­ge zi­da­ni­je na Li­mu­no­vu ima­nju.

Po­pri­je mra­ka Dal­ma­tin­ci iz­va­di­še sve ko­še­ve. Kad po­va­di­še đe­cu gro­zo­ta je bi­lo po­gle­da­ti. Ne­ko­me pa­ro­žak iz­bio jed­no ne­ko­me oba oka, a što je obra­za i vi­de­će­ga ti­je­la sve ubod do ubo­da. Đe­ca u ra­na­ma, ali ni­je­su ma­ve­na kao što po­ma­ve­ne top­ci, no su im bi­je­le i ru­ke i obra­zi. Is­to­či­la im se krv pa po­cr­ve­nio ubo, a đe­ca osta­la bi­je­la.

Mlo­go je na­ro­da s to­ga ja­da po­blje­glo, a ono što je osta­lo dr­ža­li smo Li­mu­na i nje­go­vu va­mi­lju i bra­ni­li da se ne po­ko­lju. Že­na naj­mla­đe­ga Li­mu­no­vog si­na, ko­joj je uto­plje­no svo če­tvo­ro đe­ce, is­tr­že se i sko­či u ubo, ali je spa­si­še Dal­ma­tin­ci. I slu­šaj­te ne­što! Da naj­ško­lo­va­ni­ji čo­vjek uzme la­pis i ar­ti­ju pa da pi­še za se­dam da­na i se­dam no­ći je­dva bi opi­sao ža­los ko­ju je či­nje­la Li­mu­no­va va­mi­lja. Ni­je sa­mo Li­mu­no­va, no tu ni­je osta­lo mu­ško­ga i žen­sko­ga ik­sa­na što sve ni­je na­glas ku­ka­lo.

Vla­di­ka i ona tri ka­lu­đe­ra kad su vi­đe­li ka­kvo se oko ubla ko­lo za­i­gra­lo, ulje­gli su u le­mu­zi­nu i oti­šli. Ta­ko ti je cr­kva na Ugre­no­vi­ni osta­la na­po­la osvje­šta­na. I svi su se po­po­vi raz­blje­ža­li osvem po­pa Ze­ca. Đe­ca ni­je­su ni pre­svla­če­na ni u ku­ću uno­še­na, no u pr­vo­mrač­je uko­pa­na sve po­je­di­nač­no oko To­ma­še­va gro­ba. Pop Zec či­tao im je opi­je­lo i sva­ko­me opo­jao grob. Ne pam­ti se ni­kad pri­je u na­še kra­je­ve da su mr­ci sa­ra­nji­va­ni po­što pre­śe­ni sun­ce. A kad je pop Zec opa­jao gro­bo­ve go­to­vo se ni­šta ni­je vi­đe­lo. Noć bi­ja­še oblač­na i uda­ri ve­li­ka ki­ša. Na­rod se raz­i­šao, a od sve­ga ono­ga je­la i pi­ća ni­ko ni­je oku­šao. Za ne­đe­lju da­na mo­gao si vi­đe­ti ka­ko ga­vra­no­vi nad­li­je­ću cr­kvu, a i dru­ga zvljer­ka, dvo­no­ga i če­tvo­ro­no­ga, raz­vla­či­la je oto­le šta je šće­la. Ali zvljer­ka ni­je mo­gla osvo­ji­ti dva­des i če­ti­ri pe­če­na bra­va i sku­va­no­ga vo­la tre­ćo­te­lja­ka, pa bi­ja­še bazd uva­tio svu Ugre­no­vi­nu.

Kad su đe­cu spu­šta­li u ze­mlju, Li­mun se vi­še se­dam otvo­re­nih gro­bo­va za­vje­to­vao da će blje­ža­ti s va­mi­ljom s Ugre­no­vi­ne. Re­kao je da bi naj­ra­di­je s pro­kle­to­ga ima­nja blje­žao na kraj od svi­jeta. I odi­sta ni­je pro­šlo ni po go­di­ne dok je od­se­lio u Ju­žnu Ame­ri­ku. Ta­da ti je Ju­žna Ame­ri­ka da­va­la ze­mlje i šu­me ko­li­ko oćeš, sa­mo ako se pot­pi­šeš da ćeš u nju ži­vlje­ti i ob­ra­đi­va­ti je. Ta­ko ti je sta­ri Li­mun od­nio ko­sti na dru­gu čas od svi­je­ta. I nje­mu i že­ni mu Pa­vi bi­lo je pa­sa­lo pro osam­de­set go­di­na. Pa­va je po­tlje đe­ti­nje po­gi­bi­je svr­nu­la s pa­me­ti pa ni­je ni zna­va­la da se­li s Ugre­no­vi­ne. Ova­ko: oti­šlo je osme­ro ve­li­ke če­lja­di u Ame­ri­ku – Pa­va i Li­mun i nji­jo­va tri si­na su tri že­ne. U Jev­ta su bi­la dva đe­ti­ća, oba vi­še mom­ci, i jed­na đe­voj­či­ca, u sred­nje­ga bra­ta Ja­go­ša osta­lo je jed­no mu­ško i dvo­je žen­sko đe­ce. U naj­mla­đe­ga Li­si­či­ća, u An­ta, ni­je osta­lo ni­šta no mu se svo če­tve­ro đe­ce uto­pi­lo u ubo. Ta­ko, osme­ro ve­li­ke če­lja­di i še­ste­ro đe­ce oti­šlo je u Ju­žnu Ame­ri­ku. Za­kr­ca­li su se na brod iz Gru­ža kod Du­brov­ni­ka. Do že­lje­znič­ke sta­ni­ce na Pr­li­ne is­pra­ti­lo ih je vi­še no sto­ti­nu mu­ška i žen­ska če­lja­de­ta. Ni­je bio ni­šta ma­nji ko­leč no onog da­na kad su đe­ca sa­ra­nji­va­na. I ja sam Li­si­či­će pra­tio na sta­ni­cu.

Oti­šli su Li­si­či­ći na ne­ko­li­ko po­što po­gi­be po­koj­ni kralj Alek­san­dar i ni­kad ni­ko­me ni­je­su pi­sa­li ni­ti abe­ra od se­be da­va­li. Ni­je­su va­la ni onim dvlje­ma odi­va­ma, Li­mu­no­vim šće­ri­ma, što je jed­na bi­la uda­ta u Pla­me­no­vi­će a dru­ga u Av­da­lo­vi­će. Do­ču­ja­li smo od dru­gih ose­lje­ni­ka da su Li­mun i Pa­va ubr­zo sa­mr­li po­što su pre­šli, a da je ona dru­ga va­mi­lja na­či­nje­la ko­li­bu pri jed­noj šu­mi, i da ra­de kao i dru­gi śe­ro­ma­si. Ta­ko smo za njih po­ne­što sa­zna­va­li dok se ne za­rati, a kad pri­klo­pi rat ni­ti je ko za njih vi­še pi­tao, ni­ti je ko što do­ka­ži­vao. Ni po­tlje ra­ta o nji­ma ni­je­sam ni­šta ču­jao. Bog je­di­ni zna je li ko od njih pre­te­kao i ka­kva mu je sud­bi­na.

*        *        *

Ot­ko su Li­si­či­ći ose­li­li u Ame­ri­ku ni­ko se ni­je na Ugre­no­vi­nu na­se­lja­vao. Ona je ota­da sva­či­ja i ni­či­ja. One dvi­je Li­mu­no­ve uda­te šće­ri bi­le su ži­ve sve do ne­dav­no, ali ni one ni nji­o­ve va­mi­lje ni­ti su kad do­šli na Ugre­no­vi­nu, ni­ti su za nju kad upi­ta­li. Svak ko oće na­pa­sa sto­ku po Ugre­no­vi­ni kao po se­o­skoj ko­mu­ni­ci. Mo­reš va­di­ti pr­ži­nu i ko­ri­sti­ti oba pen­ta­ra kao da su ti osta­li od de­vet đe­da. Svak si­je­če ce­ro­vi­nu s Oble gla­vi­ce, ali ona se pu­sta ne dâ no se na­pre­šu omla­đu­je i na­dok­na­đu­je. Lje­šni­ci oko Oble gla­vi­ce ra­đa­ju kao i va­zda, a ona tri luč­ko­ja­se­na na pro­go­nu jed­na­ko vin­da­ju u ne­be­sa kao što su i vin­da­li. Ubo sva­ke tre­će go­di­ne pre­ri­je­vlje na śe­no­kos i ora­ni­cu, ali ni­ko ni­ti ore ni­ti ko­si. Pa­la je ku­ća Li­mu­no­va i šta­le pa se po­mi­je­ša­le sa sta­rim ome­đi­na­ma te ih ima ko­li­ko grad. Krov je spao s cr­kve, ali vo­lat sto­ji kao ono ju­tro kad je šće­me­ren. I avli­ja cr­kov­na ni­đe ni­je ac­nu­la, sa­mo je ona dvo­kril­na vra­ta od me­sin­ga ne­ko od­nio. Zvo­no vi­si đe je i vi­si­lo, ali na­pu­klo je isto kao ono pri­je nje­ga što ga je za­mi­je­nio Li­mun. Ne zna se ni od šta je pu­klo ni ka­ko je pu­klo, a vi­di se pr­sli­na ni­za nj stao bi u nju prs. U gro­blje oko cr­kve ni­ko se vi­še ne ko­pa po­što su ose­li­li Li­si­či­ći.

Eto to vi je pri­ča o va­mi­lja­ma ko­je su na­se­lja­va­le Ugre­no­vi­nu. Vi­đe­li ste ka­ko je sva­ka obr­ši­la. Po­koj­ni Šće­pan Vi­da­kov i Jo­van Ću­prul­di­ja va­zda su se pre­pi­ra­li oko to­ga kad se za­le­gao bak­su­zluk Ugre­no­vi­ne. Jo­van vlje­ro­va­še da je sve po­če­lo od ono­ga mo­men­ta kad je naj­sta­ri­ji Ugre­nov sin stio da pre­va­ri oca i bra­ću. Šće­pan ne mi­šlja­še ta­ko, no ka­že da se zlo to­ga ima­nja za­le­glo mlo­go pri­je Ugre­na, a da je Ugre­no­va va­mi­lja sa­mo pla­ti­la ne­či­je du­go­ve. Mo­re se, đe­co mo­ja, kon­tre­sa­ti i ova­ko i ona­ko, ali ni­ko ne zna kad se zlo ra­đa ni kad umi­re. Da se to zna, la­ko bi se bi­lo sa zlom bo­ri­ti. Ja sam vi sa­mo is­pri­čao pri­ču o Ugre­no­vi­ni, a vi mi sad od­go­vo­ri­te je li to ima­nje bak­su­zno ili ni­je.

GLAVARI I PISARI

Kad su Cr­no­gor­ci ska­ši­li Tur­ke na Vuč­ji Do, Car tur­ski se avi­zao da mo­ra obr­nu­ti uli­je­vo s Cr­nom Go­rom. Sto­ga ti on do­zo­vi knja­za Ni­ko­lu u Stam­bol, pa se dig­ni pre­da nj na no­ge i svo­jom ru­kom pri­šij mu na pr­si me­da­lju od su­vo­ga zla­ta. On­da su Car i Knjaz śe­li za car­ski ta­vu­lin i uči­nje­li zdo­go­vor da se ni s ove ni s one stra­ne ne smi­ju zla či­nje­ti. Bi­va, da Tur­ci i Cr­no­gor­ci ne smi­ju uska­ka­ti pro gra­ni­ce kao što su do­tle uska­ka­li, ni­ti smi­ju aj­van pli­je­ni­ti, ni ljuc­ke gla­ve osi­je­ca­ti. Za isti ta­vu­lin sa­sta­vi­li su Car i Knjaz se­ten­ci­ju od zdo­go­vo­ra i spre­mi­li je jem­ci­ma na pot­pis. Tur­ski car je za svo­ga jem­ca od­re­dio la­tin­sko­ga kra­lja, a naš kralj oda­brao ru­sko­ga ca­ra Ni­ko­la­ja.

Jem­ci su se­ten­ci­ju prvo pot­ka­i­ti­li, a on­da na nju uda­ri­li mu­ro­ve te zdo­go­vor uci­pljeli ka­ko ne mo­re ni Knjaz ni Car uda­ri­ti na se brez svo­ga gr­di­la ve­li­ko­ga! Se­ten­ci­ja je iz­go­va­ra­la da će oba jem­ca, i pre­va­re­na stra­na, jo­snu­ti s voj­skom na zdo­go­va­ra­ča ko­me đa­vo­li po­lo­ču mo­zak te se po­pi­šma­ni.

Ni­šta se ne­moj­te ču­di­ti što se tur­ski Car di­gao na no­ge pred na­še­ga knja­za Ni­ko­lu. I to ni­je se di­gao đe bi­lo, no u sred nje­go­va Stam­bo­la! I ne kra­dom, no pred svi­jem pa­ša­ma i ve­zi­ri­ma! Ni­je Car tre­nuo na no­ge, ne boj se, od vru­ća ko­la­ča, no za­to što mu je knjaz Ni­ko­la na Vuč­ji Do pro­će­rao zad­nje mi­mo pr­ve! Car je u to­me bo­ju šte­ti­vao tro­ji­cu pa­ša – Muk­ta­ra, Se­li­ma i Osma­na – a ko­li­ko mu se pro­stih Tu­ra­ka ni­je vr­nu­lo s Vuč­je­ga Do­la, to sa­mi đa­vo zna. Šće­pan po­koj­ni Vi­da­kov zbo­ra­še da je na Vuč­ji Do le­gla tur­ska la­zi­na ni­šta ma­nje no što je bi­la srp­ska na Ko­so­vo! Isti Šće­pan do­ka­ži­va­še ka­ko Vu­če­do­lja­ni za tri go­di­ne ni­je­su či­sti­li si­jen­ske po­di­ne, no po nji­ma osta­vi­li ko­šči­ne da se svi­jet im­bre­ti s tur­skom po­gi­bi­jom. Kad su stru­le tur­ske i konj­ske lje­ši­ne, ve­lja­še Šće­pan, ni­je­si mo­gao po­tre­vi­ti kad je na Vuč­ji Do lje­to, a kad je zi­ma. Jed­na­ko se bi­je­lje­lo lje­ti od ko­šči­na i zi­mi od sni­je­ga! Na vr­ku tri go­di­ne, kad su Vu­če­do­lja­ni sku­pi­li ko­šči­ne na jed­no mlje­sto, rnja­ga ni­je bi­la ma­nja od Ve­li­ke go­mi­le na Ru­sa­no­vi­će!

Ne­moj­te se ču­di­ti ni što se knja­zu Ni­ko­li sa­vi­la mu­ka na oži­či­cu kad je sa zlat­nom me­da­ljom na pr­si ba­nuo na Ce­ti­nje i ob­na­ro­do­vao re­če­ni zdo­go­vor sa sul­ta­nom. A su ču­li šta je u Stam­bo­lu je­zi­ko­va­no sa sul­ta­nom, ple­men­ski gla­vari zdu­ći­li su na Ce­ti­nje, šče­ka­li se pred pa­lac, i svi za­jed­no iza­šli pred knja­za Ni­ko­lu. Ni­ti su Bo­ga na­zi­va­li, ni Knja­že­voj ru­ci pri­stu­pa­li, no u je­dan glas uče­pr­lji­li da ne­će po­što­va­ti re­če­ni zdo­go­vor. Knjaz Ni­ko­la za­pi­taj šta je po­sri­je­di te ne­će, a na­kav iz­me­đu gla­va­ra za­u­či­ni:

-Sa­slu­šaj, Ni­ko­la Sta­nin, ova tri pi­ta­nja što su iz gla­ve ka­ko mo­je ta­ko i sva­ke ko­ja sto­ji pre­da te, pa će ti se ka­za­ti što ne ben­da­mo za tvoj i ca­rev zdo­go­vor u Stam­bo­lu! Pr­vo ti je pi­ta­nje ovo: š či­me će­mo se mi ju­na­ci za­ba­vlja­ti kad umi­nu bo­je­vi s Tur­ci­ma? Dru­go ti je ovo: okle će­mo se s me­som man­te­nja­ti kad ne smlje­de­mo uli­je­ta­ti pro gra­ni­ce da aj­van pli­je­ni­mo? Evo ti, Ni­ko­la, i tre­će­ga pi­ta­nja: ka­ko će nam si­no­vi i unu­ci za­mi­ri­ta­ti me­da­lje i čo­e­stvo kad ne­sta­ne kr­va­ve po­lja­ne? Sad ti se, Go­spo­da­ru, zakli­nje­mo z gla­va­ma i s oruž­jem da se ne­će­mo mi­ca­ti s Ce­ti­nja dok ne od­go­vo­riš na ovo što smo te pi­ta­li, ili dok na na­še oči ne iz­bu­caš se­ten­ci­ju od zdo­go­vo­ra s tur­skim ca­rem. Mi te­be to­li­ko i ta­ko, pa sad gle­daj­mo ko­me će opan­ci, a ko­me oboj­ci!

Knjaz ti Ni­ko­la ni­je umio ni pro­mo­zo­li­ti na gla­var­ska pi­ta­nja, no je jeda­nak br­zo­ja­vio ru­sko­me ca­ru Ni­ko­la­ju ka­ko je obr­šio s ple­men­skim gla­va­ri­ma. Ja­vio, bog­me, sve svo­me ime­nja­ku i otvo­re­no mu po­ru­čio ili ne­ka na­śe­tu­je ka­ko da se umi­re od ze­mlje gla­va­ri, ili ne­ka se otri­ca i mu­ra i pot­pi­sa na re­če­ni zdo­go­vor. Car ti Ni­ko­laj ne bu­di li­jen, no s istih sto­pa na­gil­taj pi­smo knja­zu Ni­ko­li na Ce­ti­nje.Ve­le lju­di da je ru­ski car Ni­ko­laj ova­ko raz­go­vo­rio na­še­ga Ni­ko­lu:

-Ra­šta si se pre­pao, Knja­že ne­va­ljač­ko! Na kan­tar si te­ži od me­ne, a ne umi­ješ da­ti dže­vap ze­mlji ka­kvih bi ilja­du ze­ma­lja mo­glo sta­nu­ti u jed­nu mo­ju Ru­si­ju! Ja dr­žim za ka­pu­ri­cu tri ilja­de ško­lo­va­nih đe­ne­ra­la, a te­be omlje­ra od ša­ke do lak­ta bu­lju­čak ko­za­ra ko­ji ne umi­ju slo­vo iz knji­ge na­pi­sa­ti ni pro­či­ta­ti. Ja sa­či­nim po se­dam zdo­go­vo­ra s po se­dam ca­re­va i kra­lje­va pa svi đe­ne­ra­li do­đu mi na sret­nji­va­nje kao na sla­nu ša­ku, a ti jed­nom zdo­go­vor sa­či­nio pa ti se sa­vi­la mu­ka na drob! Sti­sni pe­tlju, Pe­tro­vi­ću, i opo­me­ni se ko si i okle si! Zar ti ne do­te­že ni ze­re od pa­me­ti vla­di­ke Ra­da ni od ju­na­štva voj­vo­de Mir­ka? Udri se, moj ime­nja­če, umom po pa­me­ti i sa­slu­šaj ovo što te śe­tu­jem.

Ne­moj z gla­va­ri­ma ni­šta zbo­ri­ti kad su na oku­pu, no po­zi­vaj pre­da se jed­no­ga po jed­no­ga i sva­ko­me istu pri­ču ka­ži. Ka­ži im iste ri­je­či, ali sva­ko­me na­me­ni da ta­ko sa­mo nje­mu pri­čaš. Ka­ko pr­vo­me ta­ko i po­to­nje­mu gla­va­ru re­ci da upra­vlja š nje­go­vim ple­me­nom ka­ko mu pa­met odri­je­že. Ne­ka su­di sve da­vi­je i na­roc­ke za­mr­ša­je po ade­tu, a ne­po­sluk i blu­stva mo­re glo­blja­va­ti ka­ko ga Bog uči. Ne­ka mi­ri­ta s kle­tvom i z bla­go­slo­vom ka­ko mu dra­go, i ne­ka se od ka­šti­ga­nja i de­ge­ne­ka ne lec­ka on, no nje­go­vi ple­me­ni­ci. Re­ci gla­va­ru da mu se u glo­blje­vi­nu ne­ćeš pa­ča­ti, no da osta­vljaš na nje­go­vu pa­met i čo­e­stvo oće li što u tvo­ju će­su zvec­nu­ti. Za­po­vi­di on­da, Knja­že, gla­va­ru da ob­na­ro­du­je u svo­je ple­me da Go­spo­dar ne­će ni per­ja­ni­ke bi­ra­ti, ni me­da­lje di­je­li­ti dok ne pri­pi­ta gla­va­ra ko je za­mi­ri­tao. On­da na­me­ni gla­va­ru da ne cr­kle­ti uime to­ga što ne umi­je pi­smo ­te­be na­pi­sa­ti, ni tvo­je što ga spre­miš nje­mu pro­či­ta­ti. Uće­ši gla­va­ra da ćeš mu s Ce­ti­nja spre­mi­ti pi­sa­ra ko­me mo­re za­po­vi­đe­ti da pi­še i da ot­pi­šu­je sve što je po­tre­bi­to. Kad sve ovo što sam te do sad na­u­čio is­tol­ku­ješ ple­men­sko­me gla­va­ru, pru­ži mu ru­ku da je po­lju­bi, pa mu on­da oštro na­brek­ni da ča­sa ne ča­si, no da s istih sto­pa ide okle je do­šao.

Kad opre­miš, Pe­tr­o­vi­ću, od ze­mlje gla­va­re ona­ko ka­ko sam te na­u­čio, na­re­di da se pre­da te iz­ve­du ško­lo­va­ni pi­sa­ri. Ne jed­no­ga po jed­no­ga, no ne­ka ti u gru­pu do­ve­du ono­li­ko pi­sa­ra ko­li­ko si s Ce­ti­nja opre­mio ple­men­skih gla­va­ra. Ras­po­re­di pr­vo pi­sa­re na ple­me­na, a on­da im na­kri­či da va­vi­jek bu­du sprem­ni sko­kom kad gla­va­ri kre­snu s okom. Za nji­jo­vu za­mu­ku obre­ci pi­sa­ri­ma pla­tu na go­di­nu. Ne­ka im pla­ta bu­de pr­vo či­pa i jed­na­či­ta, a po­tlje im po­pu­štaj ka­ko ko­ji za­mi­ri­ta­va. Po­što se pi­sa­ri raz­mi­le po ple­me­ni­ma, ne traj mlo­go, Knja­že, no po­zi­vaj jed­no­ga po jed­no­ga pi­sa­ra pre­da se i sva­ko­me po­daj po jed­nu te­ku i po je­dan la­pis. Istu ona­ku te­ku i isti ona­ki la­pis ka­kvi se mo­gu vi­đe­ti na tvo­me kra­ljev­sko­me ta­vu­li­nu. Po­daj te dvi­je stva­ri pi­sa­ru i re­ci mu da za­pi­šu­je sve što nje­gov gla­var iz­go­va­ra. Što je ri­jek, ne­ka za­pi­še u te­ku i kad gla­var zi­jev­ne dva­put za­ma­ni­ce. Ako ču­je pi­sar gla­va­ra da po no­ći tra­bu­ni u snu, ne­ka i to une­se u te­ku! Ma ne­ka glo­blje­vi­na ni­je vi­ša no je­dan so­lad, mo­ra i nju pi­sar za­mr­či­ti u te­ku! Ni naj­ma­nju da­vi­ju ko­ja iza­đe pred gla­va­ra, ni naj­sit­ni­ju br­ljo­šku ko­ju ne­ko šče­ka od gla­va­ra, pi­sar da ne za­bo­ra­vlja da gr­dan ni­je! Ma upi­pa­laj sve mo­ra za­bi­lje­ži­ti. On­da za­po­vi­di pi­sa­ru da dva pu­ta na go­di­nu, jed­nom o Bo­ži­ču i dru­gom o Đur­đe­vu dne, do­di u pa­lac da osta­vlja sta­ru i na­pi­sa­nu, a da uzi­mlje no­vu i ne­is­pi­sa­nu te­ku. Ako se bu­de ika­kvoj ži­voj du­ši po­vlje­rio da ima re­če­nu te­ku, ti ćeš po­ru­či­ti gla­va­ru ko mu ra­di o gla­vi. I ne sa­mo što ćeš po­ru­či­ti gla­va­ru, no ćeš mu do­pu­šta­ti da pre­su­di pi­sa­ru kao pro­sto­me ple­me­ni­ku. Kad pi­sa­ru bu­deš sa­op­štio šta ga če­ka ako ne umlje­de da šu­ti, ne pu­štaj ga ru­ci no mu daj mot da ide okle je i do­šao.

Naj­po­tlje je ru­ski car Ni­ko­laj ova­ko raz­go­vo­rio na­še­ga knja­za Ni­ko­lu:

-Knja­že Ni­ko­la, ro­đa­če i ime­nja­če! Ku­nem ti se s car­skom krunom da će ti dr­ža­va na­li­ko­va­ti na du­bo­vi­nu če­la ako iz­vr­šiš sve što sam te na­śe­to­vao. Ti ćeš, Knja­že, pli­va­ti kao ma­ti­ca po me­du, ona ša­ka gla­var­skih tru­to­va tan­co­va­će uz tvo­je di­ple, a pi­sa­ri će spa­da­ti s no­ga tr­če­ći od ple­men­sko­ga gla­va­ra ko­ga slu­že do Ce­ti­nja! Dr­ži se, Pe­tro­vi­ću, sva­ke di­ja­ni­je iz mo­ga pi­sma pa će ti i Bog jem­či­ti da te ni­je­dan od plemenskih gla­va­ra ne­će za­pi­ta­ti ni š či­me će se za­ba­vlja­ti kad umi­nu bo­je­vi s Tur­ci­ma, ni ka­ko će se s me­som man­te­nja­ti kad ne smlje­de uska­ka­ti pro gra­ni­ce, ni ka­ko će mu si­no­vi i unu­ci za­mi­ri­ta­va­ti čo­e­stvo i me­da­lje kad ne­sta­ne kr­va­ve po­lja­ne.

Šće­pan po­koj­ni Vi­da­kov zna­va­še da knjaz Ni­ko­la ni­je či­nio po­go­vo­ra kad je pro­či­tao re­če­no pi­smo, no je otr­sio i gla­ve­re i pi­sa­re ka­ko ga je car Ni­ko­laj na­śe­to­vao. Po­slu­šao je pa­met­ni­je­ga od se­be, te ste­gao ku­ko­tres i gla­va­ri­ma, i pi­sa­ri­ma i pro­sto­me si­blja­nu.

SNOVI I SINOVI

Ima­nje po­koj­nog Per­ka Mir­ko­va s Po­ko­šlje­va­če kao da je smi­šlje­no za pro­go­ne i otvo­riš. Oku­plje­na ba­šti­na na jed­no mlje­sto pa si mo­gao od Per­ko­ve ku­će jed­na­ko do­zva­ti ko­sca i čo­ba­ni­na, ora­ča kao i li­sto­ber­ca! Ima­nje ne­ve­li­ko, ali ćar­no u do­li­nu, rav­no u ot­kos, a li­sto­be­re pre­u­ze­la ja­se­no­vi­na. Vo­do­poj­ni ubo iz­du­ben po­me­đu pa­si­šta i śe­no­ko­sa, na­ko­šit mu splov s one stra­ne ku­da se ne pro­la­zi, a ot­ko­šit s pro­go­na. Ta­ko se na­mlje­sti­lo da se či­ste vo­de u nj sli­je­va­ju, a da ne­či­ste blje­že od ubla.

Per­ko­va ku­ća je pod plo­čom i na izbu, svol­ta­na gu­sti­jer­na va­ta splov s kuć­nje­ga kro­va, ma­lo po­da­lje uši­ri­lo se po­tava­nje­no ja­nji­lo po­kri­ve­no s ti­glom! Sla­mom je po­ši­ven ov­čji ajat na jed­nu vo­du, kao i dvo­vod­na po­ja­ta po­me­đu ja­nji­la i ka­me­no­ga guv­na.

Per­ko je dr­žao aj­va­na ta­man spra­ma ima­nja: bu­lju­čak ova­ca, kra­vu–dvi­je i ko­nja. Ma ka­kva ko­nja! Po­što­vao je Per­ko ko­nja spra­ma če­lja­de­ta!

Ima, bo­lan, do­ma­ći­na, kao što bi­ja­še ne­ki ičo­gla­va­sti Ni­ko­la Ra­mov s Tu­run­ta­ša, ko­ji va­zda na­ba­vlja­ju do­bre konj­ske ogla­vi, a ni­kad do­bra ko­nja ne­ma­ju! Dža­ba im je što na­ba­vlja­ju kad ne umi­ju da udo­ma­ći­ne klju­se pred ku­ću! Da je oja­đe­li Ni­ko­la do­ba­vio Ša­ri­na Kra­lje­vi­ća Mar­ka ili su­ru be­de­vi­ju Ara­pa tro­gla­vo­ga, nje­mu bi ti se jo­pet či­nje­lo da ti imaš bo­lje­ga ko­nja no što ga on ja­še! Va­zda je Ni­ko­la džam­ba­sio kao Gur­bet, pa ni­ti je on do­ma­ćin­ski ura­stao ko­nju u se­dlo, ni­ti se nje­gov konj una­či­nio u nje­go­vo ima­nje. Per­ko bog­me jok, no se on ni­je raz­dva­jao od ko­nja sve dok mu ga ne mak­nu is­pred ku­će konj­ska staros ili ka­kav ne­nad­ni trev. Kad mu sa­sta­ra konj, Per­ko ga ni­je pro­da­vao Gur­be­ti­ma, kao dru­gi što či­ne, ni­ti je na nj za­ma­nji­vao śe­ki­rom, kao ne­ki or­ja­ti što za­ma­nju­ju, na­let ih bi­lo! Per­ko je star­ca konj­sko­ga iz­vo­dio u Ću­re­vac po go­lo­mra­zi­ci kad se mr­zne mo­zak u gnja­to­ve da ga raš­ča­la­pa­ju glad­ni i oze­bli vu­ko­vi!

Per­ko po­koj­ni Mir­kov na­li­ko­vao je na svo­je ima­nje: ne­ma ga mlo­go ni u ši­ri­nu ni u du­lji­nu, ali sve mu se pi­to­mo do­zi­vlje jed­no z dru­gi­jem! Per­ko je go­spoc­ki­je iz­gle­dao kad ore na do­li­nu no mlo­gi kad ide u sva­to­ve! Bio ti je on pro­pi­to pâ­ćan sam od se­be, dao ga Bog ta­kvo­ga! Ni­je na­mljer­no va­tao pr­vljen­stvo ni u zbo­ru ni u ra­du, ali kad je što ura­dio – to su dru­gi pre­po­či­nja­li, a ono što je pro­go­vo­rio – to se pov­to­ra­va­lo! Ni­kad ni­ko Per­ka ni­je vi­dio da on što opo­šlja­va po ser­tu vre­me­nu, on je pu­štao sva­ku sa­la­u­ku i mo­tljan­ci­ju da pro­tut­nji mi­mo nje­ga i nje­go­va ra­da. Ni­je dr­žao za rep ko­su ni mo­ti­ku od ždra­ka do mra­ka, no je po­tlje po­pa­sa va­tao la­do­vi­nu i ni­je se vr­tao na ra­bo­tu do za­ra­na­ka. Bez­be­li, ne bi Per­ko s to­li­ko ra­da mo­gao op­sta­ti na go­lo­gu­zu Po­ko­šlji­va­ču da ni­je bio pr­žeć u ne­što dru­go. Ne bi mo­gao da ni­je pri­vic­nuo za po­slo­ve ko­ji se ne bro­je u te­ške ra­do­ve što ci­je­de znoj iž če­lja­de­ta.

U svo ple­me banj­sko ni­je se za­pam­ti­lo lov­ca ko­ji je zgu­lio to­li­ko ča­pa­ra s ku­ni­ca i s li­si­ca ko­li­ko ih je zgu­lio Per­ko! Ni­je on si­ljao u lov za paśom pa­me­ti, no je li­si­ce va­tao u gvo­žđa a ku­ni­ce je za­če­pljao u ka­me­ne no­re i pe­ći­ne. Ja sam svo­ji­jem oči­ma gle­dao Per­ka ka­ko o Đur­đe­vu dne no­si na pa­zar po tri­des ča­pa­ra od ku­ni­ca i li­si­ca!

Per­kov luč za pot­pa­lu va­tre žu­tio se i na ni­šić­ku i na bi­leć­ku i na tre­binj­sku plja­cu. Ni­je bi­lo pri­je kao što je sad da se na­rod gri­je na pe­tro­u­lje i elek­tri­ku, no je i va­ro­ška go­spo­da lo­ži­la špo­re­te i fu­ru­ne na dr­va. Per­ko ni­je śe­kao lu­če­ve bo­ro­ve, no se do­mi­slio da va­di luč iz bo­ro­vi­je pa­nje­va po Nje­go­šu i po Ci­gan­ki. Svlje­štio da iz sta­ri­je pa­nje­va isi­je­ca luč, da ga si­je­če na­tan­ko ko­li­ko la­pis i da s li­po­vom li­kom uve­za­ne sno­pi­će lu­če­vi­ne pro­da­va va­ro­ša­ni­ma. Va­zda iz­bri­ja­na i pi­to­mo nasmi­ja­na Per­ka ni­je­su raz­mi­nji­va­le žen­ske, sta­re i mla­de, na tri re­če­ne plja­ce, no su se gra­bi­le da od nje­ga ku­pe luč i pot­pa­lju­ju š nji­me dr­va kad pro­pi­ru­ju u špo­ret i fu­ru­nu. Po lu­če­vu mi­ri­su zna­lo se da je Per­ko do­šao na plja­cu, ali ja ti ne umi­jem ka­za­ti je li žen­ske vi­še va­bi­la lu­če­va mi­ra ja­li sam Per­ko! Mi­ra je lu­če­va mi­rom mi­ri­sa­la, a Per­ko­vo osmi­ja­no li­ce bljec­ka­lo je s pljač­ne tmu­re­vi­ne kao što bljec­ka mlje­sec na ne­bu kad se pre­go­ne obla­ci! Žen­ske je ne­što ma­mi­lo s Per­ko­ve te­zge te mu je espap kop­nio od žen­ski­je po­gle­da bo­lje no sni­jeg što kop­ni od ždra­ke sun­ča­ne!

Kad lju­di za­met­nu pri­ču na ka­kav skup, tu­žni ja­li ve­se­li, Per­ko je ra­di­je slu­šao no pri­čao. A kad ga je ne­ko za­pi­tao šta on mi­sli o to­me o če­mu se pri­ča, od­ma se vi­đe­lo da Per­ko ni­je za­či­nio skup sa­mo s na­smi­ja­ni­jem obra­zom i sa svo­jom la­ko­śe­nom če­rom no i š ljuc­ki­jem pro­go­vo­rom.

Znao je Per­ko da pi­to­mo uda­ra uz gu­sle i da slo­ži glas s je­kom sa stru­na da se ne mo­reš ala­ver­ti­ti upre­da li se nje­go­vo gr­lo u gu­sle ja­vo­ro­ve, ili gu­sle iz­ra­sta­ju iz bi­je­lo­ga gr­la nje­go­vo­ga! No, ni­je se za­pam­ti­lo da je on kad ski­nuo gu­sle š či­vi­lu­ka pri­je no su ga za­mo­li­li da plje­va. Bi­va, Per­ko ni­je sti­jo da va­ta pr­vljen­stvo ni u zbo­ru ni u raz­go­vo­ru, ni u plje­smu ni u uda­ra­nje, no mu se pr­vljen­stvo na­mlje­šta­lo i či­nje­lo sa­mo od se­be!

Per­ko ni­je br­ko­ve ni za­pu­štao ni štru­co­vao, no su mu uz­ra­sli na jed­nu mlje­ru i tu osta­li spra­ma nje­ga jed­na­či­ti. Vlje­ruj­te mi tvr­do da br­ci po­ka­žu­ju ka­kav je u čo­e­stvo onaj što su mu ni­kli is­pod no­sa!

Pla­o­vi­ti lju­di i ju­na­ci ima­ju na­go­le ma­ša­la brč­ne dla­ke. Mar­ku Kra­lje­vi­ću pre­sta­vlja­li su se br­ko­vi kao da no­si u zu­be mr­ko ja­nje od po­la go­di­ne! Ta­ko plje­sma ve­li. Bo­lan, mo­raš ima­ti i đov­du i da­mar spra­ma ve­li­ki­je br­ko­va! Kad te po­gle­da­ju lju­di, mo­ra­ju po­vlje­ro­va­ti da si ka­pac da to­li­ke br­ko­ve no­siš!

Ima otlja­za, kao što bi­ja­še ne­ki Mr­do Pi­ljov s Omu­že­ni­ka, što im naj­or­ga­ju br­ci na­di­vlje kao da ni­je­su njij­o­vi. Mr­du oja­đe­lo­me ni­kla gla­va iz ra­me­na ne­ma je ko­li­ko ši­pak, ši­šti na nos kao oče­ru­pa­na gu­ska, od pa­sa na­do­lje Bog za­su­kao ono­ga će­di­lja­ka, a da ga na­ve­deš na aj­van­ski kan­tar za­te­gao bi ma­lo vi­še no do­bro ši­lje­že! E pa pro­mi­sli, ta­kvo­me se ne­so­ju raz­vla­sa­li cr­ni br­ko­vi! Raz­vla­sa­li mu se de­sno i li­je­vo, da su ni­kli Bla­žu Jo­va­no­vi­ću ma­ne im ne bi bi­lo ni­ka­kve! Šće­la si­la ko­ja ga je stvo­ri­la da se na­špr­da s ve­sel­ni­kom Mr­dom Pi­ljo­vi­jem, – eto to ti se do­go­di­lo š nji­me i š nje­go­vi­jem br­ko­vi­ma!

Isto ta­ko kad vi­diš ne­ko­ga, brez ob­zi­ra ima li ga do­sta na­o­či ili ne­ma, da s ob­lje­ma ru­ka­ma uši­lja­to fr­cu­ni br­ko­ve, zna­di slo­bod­no da je to na­kva ve­že­gre­bi­ca u ko­ju ne mo­re zdre­nu­ti čo­e­stvo ni ju­na­štvo! A kad sre­teš ćo­sa­va čo­e­ka, e blje­ži od nje­ga ona­ko kao što bi du­la­nuo da si srio br­ka­tu že­nu!

I Per­ko­va va­mi­lja bi­la je po nje­go­voj mlje­ri: sve zdra­vo, sve gled­no i sve od na­pret­ka!

Ilin­ka Per­ko­va, ro­dom od Bim­ba­ša s Vlje­tre­no­ga, bi­ja­še usta­na žen­ska i ba­sta­na, i kuć­na i pać­na, smir­na u fa­mi­lju a ubla­ga u se­lo! Ni da je iza­be­reš iz alu­sa kao naj­gled­ni­ju, ni­ti da je me­đu drúge za­pa­ziš po ka­kvoj va­len­ci! Plav­ka­sta žen­ska, glas joj vu­če na­krup­no, ima­še je do­sta u pr­si, mo­re bi­ti da je za ko­ji ce­nat pre­ra­sla Per­ka s vi­si­nom.

No, ima­še po­koj­na Ilin­ka je­dan vi­dov­ni bi­ljeg ko­ji ni­je mo­gla da otu­ri od se­be do po­to­nje nje­zi­ne ure. Či­nje­lo se Ilin­ci da će se nje­zin Per­ko is­to­pi­ti od žen­ski­je oči! To je bi­jo taj nje­zin oja­đe­li bi­ljeg! Ma što je ri­jek, br­ka­lo je po­koj­ni­ci i kad ro­đe­na se­stra Per­ko­va š nji­me na­sa­mo pro­go­va­ra! A nek je Per­ko pro­tu­rio me­ku ri­ječ i z ba­bom od sto­ti­nu go­di­na, Ilin­ci je ne­sta­lo ari­je u pr­si! Kad je išla s Per­kom na ka­kav na­roc­ki okup, bi­lo ko­rot­ni ili rat­ni, ni­je Ilin­ka kao dru­ge drúge si­đe­la sa že­na­ma no je va­ta­la mlje­sto ta­man do Per­ka. Śe­de do nje­ga i ne mi­če oči š nje­ga, a kad Per­ko što pro­go­vo­ri, ona mu gle­da pra­vo u usta i slu­ša ono što on iz­go­va­ra kao da ga je ta­da pr­vom u vi­je­ku s oči­ma vi­đe­la! Kad Per­ko ne­što ra­bo­ta na ima­nje, ni­je ga zva­la da do­đe na ru­čak, no je no­si­la je­džek da njih dvo­je za­jed­no ob­je­du­ju! Ma bra­te, Ilin­ka je po­koj­na ra­sla da bu­de s Per­kom sa­ma sam­ca­ta i pro­dan i po­no­ći! Ja ne znam da je ikad pri­je nje bi­lo u sve Ba­nja­ne že­ne ko­ja je na otvo­re­ne kar­te vo­lje­la do­ma­ći­na ono­li­ko ko­li­ko je po­koj­na Ilin­ka Per­ko­va vo­lje­la nje­zi­no­ga Per­ka! Ne­ka je Per­ko oti­šao ne­đe na put ne za vi­še no za jed­nu noć, Ilin­ci je pro­ka­pao sni­jeg iz oči­nje­ga vi­da! Ku­ća dža­ba, dža­ba đe­ca, dža­ba svi po­slo­vi ko­je opo­šlja­va, njoj ti se či­nje­lo da vu­ci vi­ju kroz ku­ću i na ima­nje kad ona Per­ka ne gle­da s oči­ma!

Ne­ću da ka­žem, bi­lo je že­na u mo­je se­lo Tu­pan i u mo­je ple­me Ba­nja­ne ko­je mi­sle da će sva­ki muž iti­ti na tu­đu že­nu ako je aba­ti đe ko­sov­ci su­de!

Ne­ka šmr­klji­va Mi­lo­sa­va To­mo­va z Gra­či­ća ni­je zbo­ri­la s To­mom po za ne­đe­lju da­na sa­mo zbog to­ga što je To­mo pro­la­zni­ci ili kom­ši­ni­ci me­ko na­zvao do­bro­ju­tro. A nje­zin To­mo bi­ja­še ci­guz od ro­ma­če što ga­ve­lja kad ide i kr­me­lja kad gle­da! Mo­gao joj se za­kle­ti pod Ostrog da ne­će ovo dok je živ ima­ti po­sla z dru­gi­jem žen­ski­njem, i pra­va bi mu bi­la za­kle­tva. To­ma je sa­mi Go­spod Bog ču­vao da se na nj ne pre­va­ri žen­ska ako ni­je ćo­ra­va u oba oka! No to Mi­lo­sa­va ni­šta ni­je vi­đe­la, njoj se či­nje­lo da će To­mo ča­pla­i­sa­ti na žen­sku ä ga za­pa­ne i da će sva­ka žen­ska le­ći na ple­ći pred To­ma čim je on po­gle­da!

Jed­na Ma­ra Mi­li­ki­na iz Džan­kov­ca pri­vi­đe da Mi­li­ka pri­ti­ska ne­ku udo­vi­cu Ka­pe­ti­ni­ća, pa na­ma­če štrik na gr­lo ne sa­mo se­be no pro­klet­ni­ca za­ma­če i dvo­je žen­sko đe­ce! Jed­noj joj šće­ri bi­lo pet go­di­na a dru­goj sa­mo tri. Mi­li­ka bio oti­šao da ja­ra­ni s udo­vi­com Ka­pe­ti­ni­ća, a Ma­ra, is­kop­ni­ca, obu­ci se­be i đe­voj­či­ce u no­vu ro­bu pa ob­lje­si u por­tik od ku­će obo­je đe­ce i sa­mu se­be! Kad je Mi­li­ka otvo­rio vra­ta do­če­ka­la su ga tri mr­ca što vi­se s vlje­ša­la!

Odi­va Mi­la­vi­ća što je bi­la uda­ta za Vu­ja­di­no­vi­ća u Za­mla­ćen osi­je­če do­ma­ći­nu z bri­ja­ćom bri­tvom ono što mu je oja­đel­ni­ku vi­si­lo u ga­će! Na­šla ga s pr­vom kom­ši­ni­com u go­ve­đe ja­sle pa se pri­šu­će­la da ni­šta ni­je vi­đe­la te smi­šlja­la ka­ko da mu se osve­ti. Kad je pr­vom uve­če do­ma­ćin kre­nuo na nju, pa ta­man kad se na­mlje­štao da joj uči­ni mu­ški na­čin, ona ti ma­ni iz ru­ke z bri­ja­čom bri­tvom te mu ot­ki­ni ono što je mo­gla za­ku­či­ti s oštri­vom! Za­le­le­kaj ra­nje­nik, zbu­baj se pr­ve kom­ši­je, met­ni ku­ti­ju ški­je ra­nje­ni­ku na ra­nu, umo­taj ga s len­cu­nom od be­da­ra do vi­ti­je re­ba­ra, na­to­va­ri na klju­se i po­će­raj u Ni­šić­ku bol­ni­cu. Oni su ita­li ko­li­ko su mo­gli, a ra­nje­nik je kr­va­vi trag osta­vljao sve do Tru­blje­le. Na Tru­blje­lu se obe­zna­nio, oto­le su ga na no­si­la po­ni­je­li, zi­je­nuo je na Ku­si­de…

Eto ta­ko, bi­lo je va­zda lju­bo­mor­ni­je že­na i u Ba­nja­ne i mi­mo Ba­nja­na, ali kao što ti re­koh, Ilin­ka Per­ko­va bi­la je ba­ška u toj žen­skoj ma­ći. Ni­kad ona ni­je uva­ti­la Per­ka na dru­gu žen­sku, ni­je joj do­ka­za­no ni da Per­ko ima đe ja­ra­ni­cu, ni­je ona ni­šta do­ma­ći­nu pri­go­va­ra­la uime žen­ski­je, ni­ti ga je, da je ko čuo, ba­de­ri­la što ide če­sto na pu­te­ve. Ilin­ka je sa­mo cr­kle­ti­la što s Per­kom na dom i na put ne mo­re bi­ti sa­mo je­di­na ona i ni­ko dru­gi do ona! Mo­ra da je Ilin­ka do­ni­je­la na ovaj svi­jet bi­ljeg od to­ga žen­sko­ga cr­kle­ta, to se ne uči od dru­go­ga, tu bolj­ku maj­ka ra­đa! Pa­ti­la je klet­ni­ca od lju­bo­mo­re, pa su banj­ske pri­če o na­ši­jem pu­te­vi­ma od Ilin­ke na­či­nje­le pa­te­ni­ka i mu­če­ni­ka! O če­mu se goć pri­ča­lo, ona je ne­što iz te pri­če pri­mlje­ra­va­la na se i na nje­zi­nog Per­ka. Evo sa­mo da ti na­me­nem ne­ko­li­ke ta­kve pri­če ko­je za Ilin­ku ni­je­su bi­le pri­če no žar og­nje­ni ko­ji je ždi­je i sa­go­ri­je­va.

Ba­nja­ni­ma su naj­bli­ži vo­de­ni mli­ni u Za­slap. Od mo­je ku­će na Tu­pan, kao i od Per­ko­ve ku­će na Po­ku­šlji­va­ču, ima do Za­sla­pa naj­bo­lja če­ti­ri sa­ta oda ljuc­ko­ga i konj­sko­ga! A do vo­de­ni­ce Be­ge­ni­ši­ća pod Še­o­vi­ća gla­vi­cu osta­vlja­li smo i po pet ura pri­je no je pro­bljen kol­ski put pro Vi­lu­sa.

Ri­jet­ko smo ti mi Ba­nja­ni go­ni­li po­je­di­nač­no da me­lje­mo ži­to u Za­slap, no smo ote­za­li ka­ra­van od pet do de­set, pa ri­zi­kaj i do se­da­mles to­va­ra konj­ski­je! Po­će­ra­ju lju­di svo­je to­va­re, a on­da, bog­me, one ku­će đe je mu­ška no­ko­šti­na ti­snu uz lju­de mla­đe žen­ske ili đe­tić­ke da s po­mo­ću mu­ške ja­či oće­ra­ju po to­var ži­ta u vo­de­ne mli­ne. Glav­no je bi­lo da iz ku­će ide po če­lja­de za klju­se­tom, eto sa­mo da im se ra­ču­na da idu, a lju­di su spra­ma svo­ga po­šte­nja mi­ri­ta­li s tran­ci­pom! Tre­ba­lo se ču­va­ti od mli­na­ra kad za­si­pa­ju ži­to i kad uzi­mlju ujam, a mo­gao se od njih sa­ču­va­ti sa­mo onaj od ko­ga se bo­je. Kad su mli­na­ri vi­đe­li da je uz to­var do­šla ka­kva ne­jač, umlje­li su umlje­sto uči­nje­no­ga ži­ta da pod­met­nu ka­kvu kla­ti­nu i uro­di­cu.

Ne znaš je li te­že šće­ra­ti konj­ske to­va­re u Za­slap, ili ih je te­že iš­će­ra­ti či­ta­ve iz ono­ga za­slap­sko­ga ždu­la na Bo­ja­nje br­do! Za­slap­ske stra­ne to­li­ko su str­me te ima ko­mo­ci­je da sa­mo jed­no na­to­va­re­no klju­se pro­đe oni­jem za­voj­ci­ma. Ne­ma put­ne ši­ri­ne da dva ko­nja mo­gu na­po­re­do sta­ti, no se ni­žu to­var­ni­ci u du­zi­nu je­dan iza dru­go­ga. To­li­ko je za­slap­ska stra­na ob­lje­še­na da z Bo­ja­njeg br­da do Za­slap­ni­ce mo­raš se­dam­dest i se­dam pu­ta pri­te­za­ti ko­nju po­pru­ge ako ne­ćeš da mu sle­ti za vrat sa­mar s to­va­rom! A kad se na­će­ra gic­lji­vo klju­se, dža­ba svi po­pru­zi i ku­sku­mi, pre­va­li­će to­var pre­va­ri­ti ne­će, osvem ako ga ne dr­žiš za uzdu pod vi­li­ce. Ne­ma ta­kvo­ga konj­sko­ga pon­ta ko­ji se ne­će opo­ti­ti u de­vet go­li­je vo­da i po­to­va dok iz Za­sla­pa iz­ne­se to­var na Br­do Bo­ja­nje! Ovo ti spo­mi­njem sto­ga da bi vi­dio ko­li­ko je bi­lo po­tre­bi­to mu­ške ja­či i sko­po­sti uz banj­ski ka­ra­van kad se u moj va­kat go­ni­lo ži­to na me­lja­vu u vo­de­ne mli­ne za­slap­ske. Sad vi­še ne­ma ni mo­ga vak­ta ni banj­sko­ga ka­ra­va­na da se spu­šta u Za­slap! Sva­ka ku­ća pre­šla je na ku­pov­no bra­šno, do­li­ne su za­pu­sto­ša­le, ja ne znam da li se još u Za­slap okre­ću mlin­ski žrv­nje­vi. Da­će Bog da se okre­ću!

No da vi­diš ču­da ve­li­ko­ga, mlo­go­me ti je bi­lo mi­li­je da ode u štra­pac za to­var­ni­jem ko­njem do Za­sla­pa i na­trag, no da ga spre­miš pod Ostrog na Go­spo­đin dan kad do­la­zi od­sva­kle na­rod na bro­te da se s stra­om bož­jim po­mo­li Sve­to­me Va­si­li­ji Ostr­o­ško­me, sla­va mu i mi­los!

U Za­slap pri­sti­že Za­slap­ni­com pi­to­ma stru­ja s ri­je­ke Tre­bi­šnji­ce, a Tre­bi­šnji­com do­stru­ji bla­ga ari­ja od­ne­kle s mo­ra de­be­lo­ga. Sto­ga ne mo­gu u Za­slap zi­mi za­di­mi­ti su­ve su­vo­met­ne me­ća­ve, ni­ti se mo­gu uvol­ta­ti snje­žni sme­to­vi kao što se svol­ta­va­ju kod nas u Ba­nja­ne. Ni­ti uždi­ju u Za­slap lje­ti va­ro­pe­ci kao u nas kad se sci­bri že­ga ilin­šta­ka!Steg­ne, bra­te, va­tra od­ne­kle i od­sva­kle, kao da nas je Bog na­lo­žio na nje­go­vo og­nji­šte! Bi­va, is­ti­jem prav­cem ku­da lje­ti Za­slap­ni­com uz­vod­no do­stru­ji ćar­na ari­ja tu­da zi­mi istom ri­je­kom niz­vod­no omi­če stu­den iz Za­sla­pa. Sad kad ovo znaš što sam ti ka­zao, mo­reš pro­mi­sli­ti šta od za­slap­ske pi­to­me no­ći oče­ku­ju mu­ški pic­maj­sto­ri i mi­lo­ku­ra­ste že­ne kad ih po­ne­se banj­ski ka­ra­van u Za­slap. O is­to­me tro­šku mo­reš po­mi­sli­ti šta su či­nje­li mu­ški ode­ri i žen­ski ne­do­de­ri kad je le­ža­la ri­je­ka za­slap­ska i po tri če­la za­ma­ni­ce!

Mo­re bi­ti da ni­je­si čuo za jed­no ču­do ri­je­ke Za­slap­ni­ce, ka­kvo se dru­go ču­do ni­je do­pri­ča­lo da ga ima đe dru­go u na­šu ze­mlju do u Za­sla­pu! Ima ga, ve­le, još sa­mo na dva mlje­sta i to oba pu­ta u ze­mlju Ru­si­ju. Sa­mo u Ru­si­ju i ni­đe vi­še na okrs bi­je­lo­ga ba­šan­sko­ga svi­je­ta! Ima sa­mo u nas i u ze­mlju Ru­si­ju! Evo čuj ka­kvo je to ču­di­lo!

Za­slap­ni­ci na­jed­nom, brez ika­kva zna­ka i na­ja­ve, ne­sta­ne gla­sa i iz­vo­ra! Ne­sta­ne joj, ju­na­če, mla­za iz ka­me­ne pr­sli­ne kao da ga Bog ni­kad ni­je bi­jo ni da­vao! I ta­ko ri­je­ka osta­ne mr­tva naj­ma­nje se­dam ura! Ako pa­sa se­dam ura a vo­da ne blju­ne iz ka­me­ne pro­ri­je­zi, osta­ćeš da je če­kaš se­da­mles sa­ti, ma­nje ne mo­re bi­ti ni za trep­taj oč­ni! On­da, ako ne pro­vre ni ta­da, ne­moj joj se na­da­ti do pro­śu­tri dan u onaj isti tren od da­na u ko­ji je i pre­su­ši­la. Ukrat­ko, ni­je se za­pam­ti­lo da je Za­slap­ni­ca za­dr­ža­va­la banj­ske ki­ri­dži­je du­lje no tri če­la, ni­ti se za­pam­ti­lo da se ona smi­lo­va­la za­slap­ski­jem mli­na­ri­ma pri­je no što je na­te­na­ne od­le­ža­la se­dam ura!

Pri­ča se da je pri­je Ko­so­va ri­je­ka Za­slap­ni­ca pre­su­ši­va­la na pre­du­šak, eto sa­mo to­li­ko da se za kva­rat od ure od­mo­re mli­no­vi i stu­pe va­lja­li­ce. A kad su po­tlje Bo­ja ko­sov­sko­ga obla­da­li Tur­ci s na­ši­jem ze­mlja­ma, nji­o­vi­jem pro­kle­ti­jem se­de­pom Za­slap­ni­ca je pro­mi­je­ni­la svo­ju ćud.

Bi­le do­šle tur­ske arač­li­je u za­slap. Ra­za­pe­li svi­le­no ča­dor­je pred Len­der­ske mli­ne, što su naj­bli­ži iz­vo­ru ri­je­ke Za­slap­ni­ce. Tur­ski bu­lju­ba­ša bi­jo asi­ja što ga je­dva at no­si i po­gu­zi­ja što mo­re na jed­no ču­ča­lo iz­bro­ji­ti ko­šči­ne pe­če­noj dvi­zi­ci ov­čoj! Mo­gao je na ob­li­zak sma­za­ti dvi­zi­cu i po­tlje brez pre­du­ška ždrok­nu­ti mu­lja­ču na­do­šle me­do­vi­ne! Pre­kr­stio Tur­čin no­ge na ser­dža­du, vr­ća­la se ov­nuj­ska pe­ci­va, jed­ni arač­li­je ba­ča­li pre­da nj će­se z da­ci­jom, a dru­gi mu pri­vo­di­li žen­ske da vi­di je­su li po nje­go­vo­me me­ra­ku! Jed­na žen­ska na noć ni­je nje­mu bi­la ni za ob­li­zak, naj­ma­nje je on po tri đe­voj­ke jal ne­vlje­ste mla­de ob­noć ob­le­ža­vao, na­let ga bi­lo!

Kad se pa­śa vlje­ra na­i­jo lo­ja is­pod ov­nuj­ski­je oči i pre­su­šio bu­ri­lo me­do­vi­ne, za­i­šti on da mu se do­ne­se ćup stu­de­ne vo­de s iz­vo­ra ri­je­ke Za­slap­ni­ce. Raz­bre­kla se bi­la u nj ono­li­ka gri­zi­na pa sti­jo kur­vin sin da s vo­dom le­de­ni­com za­ga­si gu­znu vra­gu! Otr­či Len­der š ću­pom na iz­vor kad ta­mo le­gla ri­je­ka! Vr­ni se on i re­ci Tur­či­nu u če­mu je stvar, a tur­ska ala ne­si­ta po­teg­ni sa­blju da oja­đe­lo­me Len­de­ru gla­vu od­si­je­če. Za­ma­ni bu­lju­ba­ša sa­bljom, Len­der vrc­ni z gla­vom, a jed­na od oni­je žen­ski­je što su pri­ve­de­ne za noć­no ve­se­lje za­u­či­ni da Len­der ni­je kriv, no da je kri­va ažda­ja ko­ja za­če­plja ri­ječ­ni iz­vor. Ne mo­re, zbo­ri­la đe­voj­ka, vo­da da pro­vre iz ka­me­ne pro­ri­je­zi sve dok se ažda­ja svo­je­volj­no ne po­še­ne. To je, na­do­da­va­la ona, vo­de­na ažda­ja ko­ja ni­kad na sun­ce ne iz­la­zi, no se rvlje s vo­de­ni­jem ži­la­ma kro­za ze­mlju i ta­ko će se rva­ti š nji­ma do sud­nje­ga da­na! Tu đe­voj­ku što je zbo­ri­la ovo što si čuo bio je is­pro­sio onaj Len­der što ga je sti­jo po­śe­ći sa­bljom tur­ski arač­li­ja. Ni­je ga re­če­ni Tur­čin po­śe­kao, no s ona­ko isu­ka­nom sa­bljom tre­nuo na no­ge!

Tur­sko­me asi­ji bu­di kri­vo što nad njim mo­re bi­ti si­la ko­ja brez nje­go­va do­pu­šte­nja stu­de­nu vo­du za­u­sta­vlja. Bu­di mu kri­vo pa oto­le ti on u tri pu­ta do­kr­o­či do za­slap­sko­ga iz­vo­ra i kroz onu ka­me­nu pr­sli­nu okle vo­da iz­vi­re ga­đaj sa­bljom vo­de­nu ažda­ju! Ima­la po­gu­zi­ja tur­sku sa­blju spra­ma se­be, du­žu no što su bi­le ujed­no du­gač­ke tri obič­ne tur­ske sa­blje! Za­ma­ni tur­ska usov s oštri­jem gvo­žđem kroz onu ka­me­nu pro­ri­jez, Tur­čin ši­ni s oštri­vom a otu­da je­da­nak po­te­ci kr­va­va vo­da na va­lo­ve! Iz ze­mlje se ni­je ču­lo ni­ka­kvo­ga gla­sa, sa­mo je za kva­rat od ure vre­la kr­va­va vo­da. On­da je je­da­nak pro­bi­stri­la kao da ni­šta ni­je ni bi­lo.

Po­tlje kr­va­vo­ga treva, Za­slap­ni­ca ni­je vi­še li­je­ga­la na pre­du­šak, no je po­če­la, kao što ti re­koh, da li­je­že i po se­dam i po se­da­mles ura i po rav­no tri če­la! I što je još go­re, jed­na­ko za mli­na­re i za po­me­lja­re, u to­me li­je­ga­nju ne­ma ni­ka­kvo­ga re­da. Mo­re se do­go­di­ti da to­kom jed­no­ga lje­ta Za­slap­ni­ca li­je­že i po se­dam pu­ta, a pam­te se i po tri go­di­ne da uza­sto­pi­ce ni­je li­je­ga­la. Za­slap­ni­ca mo­re va­zda uzap­ti­ti vo­du kad se ne na­daš, a ne dâ ti da pred­vi­diš kad mo­reš po­će­ra­ti ži­to da brez če­ka­nja za­speš i sa­me­lješ.

Ono­me Len­de­ru što za­ma­lo ni­je osto brez gla­ve isto ve­če pri­ka­za­la se na san ra­nje­na vo­de­na ažda­ja. Pri­ka­za­la mu se s ljuc­ki­jem gla­som i pro­kle­la sve đe­voj­ke ko­je u za­slap­ske mli­ne do­go­ne ži­to da me­lju i tu če­ka­ju da se Za­slap­ni­ca smi­lu­je i po­te­če iz one ka­me­ne pr­sli­ne. Pro­kle­la ažda­ja đe­voj­ke da ne umlje­du u za­slap­ske mli­ne sa­ču­va­ti od mu­ške sna­ge svo­ju đe­vo­jač­ku ustid­nos!

To što mu se pri­ka­za­lo na san Len­der je po­vlje­rio svo­joj is­pro­še­ni­ci śu­tri dan. To je bi­la ona đe­voj­ka ko­ja mu je gla­vu sa­ču­va­la od sa­blje bu­lju­ba­ši­ne i s ko­jom je isti arač­li­ja no­ću se­i­rio dok je Len­der u snu s ažda­jom raz­go­va­rao! Vlje­re­nik joj san po­vlje­rio, a ona ni­je umlje­la sa­ču­va­ti taj­nu ko­ja joj je po­vlje­re­na. Njoj bak­su­zni­ci bio je tur­ski bu­lju­ba­ša raz­vio stid­nu ma­ra­mu, pa ni­je ima­la đe­vo­jač­ke ustid­no­sti da pre­šu­ti ono što joj se na vlje­ru ka­že.

Ve­le lju­di da ni­đe ni­je lak­še pre­va­ri­ti đe­voj­ku, do ko­je ni­je mu­ška ru­ka do­va­ta­la, no u za­slap­ske mli­ne kad le­ži vo­da. Ne sa­mo đe­voj­ka no i uda­ta žen­ska, i ras­pu­šte­ni­ca, kao i udo­vi­ca, ne­ka osta­ne jed­nu noć da če­ka ri­je­ku dok pro­vre iz ka­me­ne prs­li­ne – ne­će umlje­ti da zba­či mu­šku ru­ku sa se­be! Ta ne­moć ob­u­zme žen­sku baš u onaj tren kad se ogla­si mlaz vo­de iz ka­me­ne pro­ci­je­pi, u onaj tren kad se za­vi­tla­ju mlin­ski ka­me­no­vi, kad za­lu­pa­ju stu­pe va­lja­li­ce i kad z do­la­pa za­str­ca vo­da oma­ja! Pri­je no mla­zne Za­slap­ni­ca, sve se uti­ša kao da ži­vo ni­šta ne­ma! Ni konj ne­će frk­nu­ti na nos, ni pi­je­vac ne­će s kri­li­ma klep­nu­ti iako mu je va­kat od plje­va­nja, i vlje­tre­ne stru­je će utr­nu­ti da ne tre­pe­ri ni ja­si­ko­vo li­šće! Ma što je ri­jek, ta­da ne­će po­le­će­ti ni zvi­je­zda pa­da­li­ca ako je bi­la na­mlje­ri­la da se pro­spe niz ne­be­sa!

No ta­man, kad si po­vlje­ro­vao da ti je pre­sta­lo i di­sa­nje u pr­si, za­čo­ke­ta se­dam­de­set i sedam za­slap­ski­je mli­na, pro­ra­di ništa ma­nje no to­li­ko stu­pa va­lja­li­ca, zar­žu svi kar­van­ski ko­nji u je­dan glas, za­kle­pe­ću pi­jev­ci s kri­li­ma i za­ku­ku­ri­je­ču, a pic­maj­sto­ri ko­ji su se do ta­da oštri­li na žen­ske pr­sli­ne odri­je­še gat­nja­ke te po­va­de us­tvr­dle ku­re­lje! Pu­sta žen­ska ta­da ne umlje­de re­ći ni po­ta­mo se, no le­že na ple­ći, zap­ne oči­ma u ne­be­sa i pre­pu­šti se kle­tvi vo­de­ne ažda­je. One ažda­je ko­ju je tur­ski bu­lju­ba­ša ga­đao sa­bljom kroz ka­me­nu pr­sli­nu! Osta­lo je da se pri­ča da bi Za­slap­ni­ca za­do­vi­jek us­pre­gle vo­du ako se uz nje­no pro­vi­ra­nje iz ka­me­ne pr­sli­ne ne bi ni­jed­na mu­ška be­le­đi­ja za­mo­či­la u žen­ski vo­di­jer!

Je­dan bra­te, ne­ko ova­ko pri­ča ne­ko ona­ko do­pri­ča­va, jed­ni vlje­ru­ju da je sve bi­lo ona­ko ka­ko se do­ka­žu­je, dru­gi mi­sle da ni­šta nije bi­va­lo od to­ga što se pri­ča. Ja mlim da to mo­re bi­ti i ta­ko i ova­ko, ma pri­če o za­slap­ski­jem po­me­lja­ri­ma i vo­de­ni­jem ažda­ja­ma za­da­va­le su cr­klet Ilin­ci Per­ko­voj i nje­zi­noj lju­bo­mor­noj su­vr­sti kad su im mu­že­vi išli u Za­slap da me­lju ži­to i va­lja­ju suk­no.

Ne­ki ate­žni Jo­kan Du­kov s Okra­ja­ka uči­ni da po­vlje­ru­ju u za­slap­ske noć­ne je­ba­či­ne i oni ko­ji ne vlje­ru­ju ni u kle­tve ni u vo­de­ne ažda­je.

Bi­ja­še se Jo­ka­nov brat Mi­jaj­lo ože­nio jed­nom sa­pa­čom s Omu­že­ni­ka. Ne­vlje­sta kao đe­mi­ja, mla­da, po­ra­sna i od do­bra bra­stva – ma sve uka­ra­re­no kao što tre­ba! I mla­do­že­nja Mi­jaj­lo zor­li i jor­da­mli spra­ma nje. Ne sme­ta što je ko­mad sta­ri­ji od nje, ka­ko bi­ja­še uoblio vra­tom uze­la bi ga va­la sva­ka đe­voj­ka iz Ba­nja­na ko­ju bi za­pro­sio.

Do­ve­li sva­to­vi đe­voj­ku, śe­lo se za tr­pe­zu, ne­vlje­sta vi­še so­vre sta­la me­đu đe­ve­re kao je­la ze­le­na me­đu dva bo­ra, štek­ću le­vo­ri i ku­bu­re, lan­da­ra bar­jak s kro­va, svad­ba­ri i svoj­te ula­ze da se s mla­dom pi­ta­ju i po­lju­be! Pri­la­ze joj svi, pa gr­ma­čio i ne­sret­ni Jo­kan da se upi­ta sa sna­om kao što se i dru­gi š njo­me pi­ta­ju i po­zdra­vlja­ju.

No da vi­diš ka­kav bi­ja­še oja­đe­li Jo­kan. Ima­še on, ve­sel­nik, gla­vu ko­li­ko naj­vi­ši bron­zin, ima ga ne­što u vi­si­nu, ali uzeo ga Bog u ži­vot či­ni ti se da ne­ma na što ono­li­ka gla­va sta­ja­ti. Za ka­kvu ža­o­vi­cu šća­še Jo­kan da se de­ra­či kao ma­lo di­je­te. A ne­ka se i naj­vi­še za­ce­ne od pla­ča, pru­ži mu ka­kvu đe­ti­nju dži­džu vr­nu­ćeš ga s oti­jem u ra­tluk pri­je no mu se osu­še su­ze. Ni­je umio da vr­ši ni­ka­kav po­sao s ru­ka­ma, umio je da ču­va bra­ve ali z dru­gi­jem čo­ba­ni­ma. Umio je i da otr­pu­nja za klju­se­tom u Za­slap kad ide banj­ski ka­ra­van u me­lja­vu.

Te što ti pri­čam, ras­pra­ćao se kle­ti Jo­kan, pa kad se pri­ma­če ne­vlje­sti me­đu đe­ve­ri­ma, za­sta­de, po­gle­da je ozgor na­do­lje i ozdol na­gor­je, pa on­da za­u­či­ni, mu­nja ga ne­be­ska opa­li­la:

– Do­bro do­šla snao mo­ja sret­na i li­je­pa! Ja te bo­ga­mi po­zna­vam! Vi­dio sam te u Za­slap kad sam go­nio na­še­ga Do­ra­ta da se me­lje ži­to. Kad zar­za­še ko­nji i za­plje­va­še ko­ko­ti, pre­va­li te Da­mljan Šeć­kov pro vre­će ži­ta i…

Još je ku­ka­vac sti­jo zbo­ri­ti da ga na­kav svat ne vre­sa šta­pom po ono­me bron­zi­nu gla­ve­no­me. Jo­kan se za­ce­nu od pla­ča i ute­če iz ku­će, ve­se­lje okre­nu ka­ko je i za­po­če­lo, a ne­vlje­sta se još vi­še us­tu­ri me­đu đe­ve­re kao jeli­ka ze­la­na me­đu pla­nin­ske bo­ro­ve!

Jes Jo­kan Du­kov ave­tan stvor, jes da se nje­mu ni­ko ne ra­zu­ma u ono što tru­šti, ali jo­pet je pu­klo kao ma­la pu­ška da je ne­vlje­stu Mi­jaj­la Du­ko­va s Okra­ja­ka iz­do­va­tao Da­mljan Šeć­kov u Za­slap pro vre­će ži­ta kad je pro­vre­la vo­da iz ka­me­ne pro­ci­je­pi. Pri­ča­lo se o to­me pa se i za­bo­ra­vi­lo, ali ta pri­ča do­da­la je cr­kle­tu Ilin­ke Per­ko­ve i nje­zi­ni­je drúga ko­je pa­te od lju­bo­mor­ne bo­le­sti.

Ni­je po­koj­noj Ilin­ci bi­lo pra­vo ni kad je Per­ko išao na pu­te­ve ko­je ću ti sad spo­me­nu­ti. Te pu­te ni­je sam Per­ko pu­to­vao, a mi smo dru­gi išli š nji­me i brež nje­ga, ali sva­či­ja že­na ni­je jed­na­ko si­či­ja­la dok se do­ma ne vr­ne­mo s pu­te­va.

Kad su Ba­nja­ni svr­ša­va­li krup­na po­sla u dr­žav­na nad­le­štva, ta­da smo išli u Ni­ši­će. I po­što je pro­blje­na štre­ka od Bi­le­će do Ni­ši­ća, ilja­du de­ve­sto tri­des i osme go­di­ne, mi smo ti se te­že svi­ka­va­li da uska­če­mo u že­lje­zni­cu na Sta­ni­cu ri­je­čan­sku, pa smo na­sta­vi­li da ide­mo ka­ko smo do ta­da odi­li: Išli smo plje­ške ili s klju­se­tom. Voz pro­la­zi kad je nje­mu dra­go, a mi smo ima­li na­čin od od­la­ska i po­vrat­ka ko­ji je na­ma pa­so­vao.

Kre­ta­li smo iz Ba­nja­na ne­đe po­pod­ne, va­ta­li u put ko­mad no­ći i ko­na­či­li na ono­me udu­tu od Ku­si­da do Šte­di­ma. Oto­le smo uju­tro ko­mot­no sti­za­li u Grad ni­šić­ki baš u va­kat kad se otva­ra­ju nad­le­štva i su­do­vi. Po­svr­ša­va­li bi­smo po­sla do na uru–dvi­je po­pod­ne i kre­ta­li da jo­pet uva­ti­mo u put ko­mad no­ći. I mo­gu ti re­ći da to ni­je bio te­žak put ako si do­bra sa­sta­va i ako ti je na­red­no klju­se.

Mi Ba­nja­ni ko­ji smo do­se­lje­ni s Ve­le­sto­va iz Cr­ne Go­re, na­se dvlje­sta i ku­sur go­di­na, naj­ra­di­je smo se že­ni­li iz Cu­ca i naj­ra­di­je smo odi­ve da­va­li u Cu­ce. Zna­li smo i mi i Cu­ce da od zna­na ze­lja gla­va ne bo­li! Kad je Ni­šić otet od Tu­ra­ka, knjaz Ni­ko­la je do­sta Cu­ca na­se­lio na onaj udut od Bo­žu­ro­va br­da do Mo­šta­ni­ce ni­šić­ke. Ta­ko je Go­spo­dar pri­ma­kao Cu­ce Ni­šić­ko­me gra­du, ali ni­je im dao ni Ka­pi­no po­lje ni Sli­vlje, kao što je dao Nje­gu­ši­ma i Če­vlja­ni­ma, no im je raz­di­je­lio kr­še­vi­tu ru­din­sku ino­ri­ju. Kao da je mi­slio svi­je­tli Go­spo­dar da ju­nač­ke Cu­ce ne mo­gu op­sta­ti ako ne kre­šu go­ve­di­ma gra­bo­vu brs i ako ne ja­ra­ka­ju za ko­za­ma! Mi­slio je, iz­gle­da, Go­spo­dar i na na­še banj­sko ko­na­či­šte kad ide­mo u Ni­ši­će, pa nam je po­tlje do­bi­ća Gra­da ni­šić­ko­ga na­mlje­stio svoj­te iz Cu­ca u Šte­dim i na Ku­si­de.

Kad smo išli u Ni­ši­će no­ći­va­li smo kod svojt­bi­ne u ku­će i po­ja­te, sta­ri­ji u ku­ću a mla­đi u po­ja­tu. Po­koj­na Ilin­ka Per­ko­va bar tri pu­ta je ona­ko aka­sti­le išla u Ni­ši­će kad je Per­ko odio da svr­ša­va krup­ne po­slo­ve u su­do­ve i nad­le­štva. Tut­nje­la je š nji­me sa­mo sto­ga što se bo­ja­la da će on no­ći­ti ne­đe đe no­ći­va­ju i žen­ske ko­je su na­red­ne za va­lja­li­šte. A pri­ča o Du­mi Pe­ro­voj i Jo­va­nu Jo­ko­vi­ću naj­vi­še je vo­di­la Ilin­ku da mlje­ri put od Ba­nja­na do Ni­ši­ća.

Du­ma bi­ja­še je­dan an­gir žen­ski, ši­ra no du­lja! Ni­je đe­ce ima­va­la, a dr­ža­li su ona i do­ma­ćin joj Pe­ro na­ja­mli­cu za ku­ću i na­ja­mli­ka za pre­ku­ću. Pe­ro je ču­vao ov­ce i ne pam­ti se da je kad iza čo­ba­ni­je iz­o­stao. Imao je on ame­ri­kan­sku voj­nu pen­zi­ju, na Ver­den je ostao brez li­je­ve ru­ke do lak­ta, no­sio je zlat­ni će­mer oko pa­sa i štru­co­vao br­ke po­da­me­ri­kan­ski. Imao je će­mer z du­ka­ti­ma, ali Du­ma mu je za­po­vi­đe­la da ču­va ov­ce i on uime to­ga ni­je či­nio pri­go­vo­ra. Pe­ro jed­no­ruk be­ja­ka za ov­ca­ma, a Du­ma z do­la­ri­ma pli­va kao če­la po me­du! Okro­či­la Ku­la­ša sa sre­bre­nom čam­pa­rom i ne pro­pu­šta na­roc­ke alu­se od Ostro­ga do Ko­si­je­re­va, ni­ti brez nje mo­gu tri plja­ce i tri pa­za­ri­šta u Ni­ši­ću, u Bi­le­ći i u Tre­bi­nju! Zaj­ma Du­ma pa­re na ka­ma­tu, na­ku­dža­va du­go­ve, go­ni su­dom ne­pla­ti­še, ne­ma je po tri no­ći za­re­dom ku­ći da do­la­zi!

Jed­nom sje­se­ni oti­šao po­koj­ni Bla­go­je Ze­kov u Ni­ši­će i pao na ko­nak na Ku­si­de. Si­ro­ma Bla­go­je ni­je imao svoj­te na udu­tu od Ku­si­da do Šte­di­ma, te pla­tio ko­na­či­šte u ân Vi­da­ka Bo­ja­ni­ća na Plo­ču ku­sid­sku. Bla­go­je pi­taj ima li mlje­sta na ko­nak, a Vi­dak re­ci da ima je­dan pra­zan kre­vet u ka­ma­ru đe je ulje­gao da no­ći Jo­van Jo­ko­vić š nje­go­vom že­nom. Jo­van je bio stoč­ni tr­go­vac što če­sto do­di u Ba­nja­ne da go­di vo­lo­ve i ja­lo­ve kra­ve.

Ulje­zi Bla­go­je u ka­ma­ru kad ta­mo jes Jo­van Jo­ko­vić ma ni­je š nji­me u kre­vet nje­go­va že­na no Du­ma Pe­ro­va! Za­gr­li­li se u še­snes, uva­ti­li ter­đaj i s jed­nom du­šom di­ja­ju! Bla­go­je se sku­nja­to­rio u onu pla­će­nu kre­ve­ti­nu i no­ćio, pod­ra­nio u de­vet zo­ra, pla­tio Vi­da­ku ko­nak i pro­du­žio u Ni­ši­će. Ko­ga je goć sti­gao ili srio is­pri­čao mu je ka­ko se Du­ma Pe­ro­va ti­je­šti­la s Jo­va­nom Jo­ko­vi­ćem u ano­ve Bo­ja­ni­ća na Ku­si­de! Bla­go­je pri­čao, dru­gi pre­pri­ča­va­li, a ta nji­o­va pri­ča va­ta­la za be­ri­kat Ilin­ku Per­ko­vu i nje­zi­nu žen­sku su­vrs ko­ja bo­lu­je od bo­le­sti lju­bo­mor­ne! Va­ta­la Ilin­ku sto­ga što Per­ko če­sto iđa­še na ni­šić­ku plja­cu da pro­da­va luč za pot­pa­lu, i u grad ni­šić­ki da svr­ša­va krup­na po­sla u su­do­ve i dr­žav­na nad­le­štva.

Na­ma Ba­nja­ni­ma glav­ni aj­van­ski pa­zar bio je na Gra­o­vo. Iz­la­zi­li su na gra­ov­ski pa­zar s mo­ra tr­gov­ci da ku­pu­ju aj­van, ku­po­va­li su i sit­nu i krup­nu sto­ku a naj­vi­še ba­ko­ve i na­pra­vlje­ne ov­no­ve. Ba­ko­ve i ov­no­ve za­kr­ca­va­li su la­đa­ma na de­be­lo mo­re te go­ni­li tr­go­vi­nu na ostr­vo Mal­tu đe En­gle­zi ima­ju fa­bri­ke za kon­zer­ve. En­gle­ska kon­zer­va s Mal­te od me­sa iz rav­ni­je Ba­nja­na ćar­na je i de­ve­te go­di­ne kao što je bi­la u onaj tren kad je za­bu­la­na! Pri­ča­lo se da na to­me da­le­ko­me ostr­vu mal­te­ško­me ima vi­še di­mlja­ka na fa­bri­ke za kon­zer­ve no što ima tur­ski­je dža­mi­ja u gra­du Sa­ra­je­vu!

Isto kao kad smo zgo­ni­li u Za­slap da me­lje­mo i kao kad smo išli u Ni­ši­će da krup­ne po­sle svr­ša­va­mo, ta­ko su i na Gra­o­vo išli do­ma­ći­ni da aj­van pro­da­va­ju. Iz ku­ća đe je mu­ška no­ko­šti­na spre­ma­li su mla­đe že­ne, đe­voj­ke i đe­ti­će. Evo sa­mo da ne­ko ide uz spre­mlje­ni aj­van, a sti­ma i po­god­ba bi­la je bri­ga zna­ve­ni­je lju­di i do­ma­ći­na.

Mi smo sa sto­kom kre­ta­li u Gra­o­vo od­ma po­po­no­ći da bi­smo uju­tro sti­gli na pa­zar, a on­da smo jo­pet sa zvi­je­zda­ma do­ma do­di­li. S ra­ne je­se­ni la­ko se ja­vi i krup­ni i sit­ni aj­van se­dep to­ga što su umi­nu­le ljet­nje že­ge a ni­je­su sti­gle stu­de­ni i mo­tljan­ci­je mr­tvo­je­se­nje! Sto­ka mir­na, no­ći ozvlje­zda­ne, ze­mlja mi­ri­še na ota­vu i je­se­nje ka­ću­no­ve! Na Gra­o­vo ra­de ka­va­ne i bu­ti­ge, tr­gov­ci s mo­ra do­no­se kri­ve ro­ga­če i žu­te ne­ran­dže, mo­reš ku­pi­ti i dar i uzdar­je. Tako ti se bi­lo sve na­mlje­sti­lo za pic­maj­sto­re da go­ne po mlje­se­či­ni aj­van u Gra­o­vo. Ni na­red­nu žen­sku če­lja­de­tu ni­je bi­lo mr­zno da pro­ga­zi noć­nu pi­to­mi­nu od rav­ni­je Ba­nja­na do Gra­o­va na kra­ji­nu!

Po­koj­ni Per­ko Mir­kov s Po­ko­šlji­va­če o ko­me ti pri­čam bio je sti­mač stoč­ni ka­kvo­ga Ba­nja­ni do da­nas ni­je­su ima­va­li! Kle­li su se lju­di da će Per­ko u tri ki­la me­sa sti­ma­ti vo­la od tri­sta oka, a koźe­ga i ov­čje­ga bra­va ni­je tre­ba­lo na­vo­di­ti na aj­van­sku va­gu ako se tu Per­ko pri­de­sio. On ni­je odi­zao bra­va da ośe­ti ko­li­ko pi­za, no ga je va­tao s jed­nom ru­kom za rep a z dru­gom mu pi­pao gru­di. Va­zda bi po­gle­dao i je­zik u brav­če­ta. Đe je Per­ko sta­jao tu sti­ma­či i tr­gov­ci ni­ko­me ni­je­su mo­gli za­ma­štra­ka­ti oči. Za­to su Per­ka pri­zi­va­le ne sa­mo žen­ske no i do­ma­ći­ni su ga zva­li kad se po­ga­đa­ju s pri­mor­ski­jem tr­gov­ci­ma. Zbo­ri­lo se da na sve­mu pa­za­ru gra­ov­sko­me ni­ko ni­je pri­bra­ni­ji me­đu na­rod i mr­zni­ji me­đu pri­mor­ske tr­gov­ce no Per­ko Mir­kov iz Ba­nja­na! Dao mu Bog pri­rod­ni aviz, nasmi­jan obraz i po­šte­nje – eto to ti je to! Ne re­koh ti da je po­koj­ni Per­ko pro­fekt i či­tao i pi­sao. On je ne­pi­sme­noj če­lja­di na pa­za­ru gra­ov­sko­me bio va­zda pri ru­ci kad je što tre­ba­lo za­mr­či­ti ili pro­či­ta­ti. A imao je po­koj­nik ru­ko­pis kao da je iz­u­čio ve­li­ke ško­le, pi­sao je ša­ro­vi­to, ku­ka­la mu maj­ka, da se li­je­po či­nje­lo i ono­me ko slo­va ne raz­u­zna­va!

I o gra­ov­sko­me pa­za­ru osta­la je pri­ča da se pri­po­vi­je­da i da ja­de za­da­va lju­bo­mor­no­me žen­ski­nju na pri­li­ku po­koj­ne Ilin­ke Per­ko­ve, Bog da je pro­sti!

Gra­o­vo je kroz vre­me­na ima­lo ša­re­nu po­li­ti­ku. Od­ma kod Dra­ga­lja po­či­nja­la Austri­ja, Tur­ci bi­li za­śe­li z dvi­je ban­de, a Cr­na Go­ra tu od­ma pro pren­ke! Gra­o­vlja­ni od sva­ko­ga po­ne­što pri­mi­li, ni­ko­me ni­šta ni­je­su vlje­ro­va­li, sva­ka okol­na dr­ža­va zna­la je da Gra­o­vo druk­či­je mi­sli no što iz­go­va­ra! Ta­ko mi­sli­le i Austri­ja i Tur­ska i Cr­na Go­ra, a sva­ka se jed­na­ko gra­bi­la o gra­ov­ski pa­zar da ta­mo ku­pu­je i pro­da­va. Ni­kad ni­je utvr­đe­no je­su li te dr­ža­ve spre­ma­le na pa­zar gra­ov­ski vi­še tr­go­va­ca ili špi­ju­na pro ko­jih je sva­ka vać­ka­la šta one dru­ge dr­ža­ve mi­sle o Gra­o­vu i dru­gi­jem dr­ža­va­ma, i šta ko pla­mi­ra u tr­go­vi­nu i u po­li­ti­ku. Tu se na ve­li­ko tr­go­va­lo i još na vi­še la­ga­lo, pa su Gra­o­vlja­ni pre­po­če­li ma­ri­fe­tlu­ke i od jed­no­ga i od dru­go­ga. Zbo­ri­lo se da ne­ćeš naći u svu Cr­nu Go­ru i Er­ce­go­vi­nu vlje­šti­je tr­go­va­ca od Gra­o­vlja­na ni po­li­ti­ča­ra ko­ji će kao oni iz­ma­mi­ti od te­be da ti ka­žeš ono što si sti­jo da iz­ma­miš od nje­ga da ka­že. Iz­gle­da da je Vla­di­ka Ra­de mi­slio na gra­ov­ske tr­gov­ce kad je re­kao u Gor­ski vi­je­nac da od tr­go­va­ca sa­mo vlje­šti­je la­žu Tur­ci kad se ku­nu s vlje­rom tur­skom i sve­cem Mu­ha­me­dom, i že­ne kad pla­ču­ći de­ve­to­stru­ke su­ze pro­si­plju!

Ta­ko ti se sve bi­lo zdro­zdi­lo na­jed­no da se Gra­o­vo i plja­ca gra­ov­ska pro­ču­ju na sve stra­ne, i da sve što se do­ga­đa na Gra­o­vo i na plja­cu gra­ov­sku od­jek­ne ne jed­nom no se­dam pu­ta na se­dam­de­set i se­dam stra­na! Evo da ti na­me­nem sa­mo jed­nu ta­kvu pri­ču. Vi­đe­ćeš da to ni­je pri­ča no ka­sti­že­ni­je, a to se ka­sti­že­ni­je od­i­gra­lo kad je s Cr­nom Go­rom vla­dao knjaz Da­ni­lo Pe­tro­vić. On je si­di­jo na pri­je­sto­lje ce­tinj­sko po­me­đu Vla­di­ke Ra­da i kra­lja Ni­ko­le. Da­ni­lo je bio isti si­no­vac Vla­di­čin i isti stric Kra­ljev.

U na­kvo se­lo ne­đe iza Pu­sto­ga Li­sca pri­vi­đe­lo se da su trud­ne tri đe­voj­ke iz tri gla­si­ta bra­stva. Znam da su bi­la gla­si­ta ali ni­je­sam za­pam­tio ko­ja su. Ple­men­ski ka­pe­tan s po­pom pri­zo­vi sva­ku re­če­nu đe­voj­ku pre­da se i pi­taj za blu­stvo. Pi­taj jed­nu je li trud­na – ona ka­bu­li da jes, pi­taj dru­gu – ka­bu­li i dru­ga, isto ta­ko od­ma pri­znaj – i tre­ća! Zvek, ka­sti­že­je, im­bret, ču­do ne­do­pri­ča­no! Pi­taj ka­pe­tan pr­vu ja­doj­ku či­je joj je di­je­te – ona ka­ži to­ga i to­ga mom­ka iz to­ga i to­ga se­la. Dru­ga đe­voj­ka re­ci da je s is­ti­jem ti­jem mom­kom po­gri­je­ši­la, ta­ko re­ci i ona tre­ća bak­su­zni­ca! Oooo, puk­ni ze­mlji da u te pro­pa­ne i pop i ka­pe­tan i Pu­sti Li­sac, i sve oko Li­sca da se džom­bo­sa na taj svi­jet! No, bog­me, gla­va­ri na­roc­ki mo­ra­ju da mi­ri­ta­ju s na­roc­kom mu­kom, a mu­ka je ta­da bi­la i na po­pa i na ka­pe­ta­na vi­ša no što mo­re bi­ti! Tri­ma gla­si­ti­jem bra­stvi­ma je­dan mu­ški pa­stuv uda­rio na obraz, mo­re pla­nu­ti pu­ška s tri stra­ne, mo­re bi­ti no­si­la na sva­ku ban­du! Ka­pe­tan ti steg­ni mu­ku u se i po­šlji s is­ti­je sto­pa da mu se do­ve­de mo­mak s ko­ji­jem su po­gri­je­ši­le tri đe­voj­ke iz tri gla­si­ta bra­stva.

Do­ve­li mom­ka, pi­ta ga gla­var za ka­sti­že­ni­je ko­je se do ta­da u Cr­nu Go­ru ni­je ni do­pri­ča­lo, a mo­mak pet ni šes no pri­zna­va da je s ti­jem tri­ma đe­voj­ka­ma imao lju­bav­no­ga po­sla, i to iste no­ći kad su se vr­ta­li s plja­ce gra­ov­ske! Išle su te tri đe­voj­ke i on če­tvr­ti na Gra­o­vo da do­ne­su slav­sko pu­nje za na­kvo­ga ljet­nje­ga sve­ca ko­ga su sla­vi­li bra­stva te tri đe­voj­ke i nje­ga če­tvr­to­ga, če­ti­ri ga ne­be­ske mu­nje opa­li­le!

Kre­nu­li po­doc­kan iz Gra­o­va, ra­no ih uva­ti­la noć, đe­voj­ke ča­šća­va­le mom­ka s ne­ran­dža­ma i sa smo­kva­ma, a mo­mak sva­ku oja­đe­li­cu za­nu­đao s ra­ki­jom me­ga­ri­jom od ko­je mi­ri­še i de­mi­ža­na i če­lja­de koje se po­nu­đa iz te de­mi­ža­ne! Pri­pi­ja­le đe­voj­ke one me­ga­ri­je, a bi­lo ih strâ od noć­ni­je utva­ra, pa se sva­ka uz ono­ga mom­ka pri­vi­ja­la! Tri đe­voj­ke kao tri vi­le z go­re, pro­si­pa­le se zvi­je­zde po ne­be­si­ma, a mo­mač­ka krv plje­ni­la se kao ne­pre­vre­lo vi­no! No mo­re bi­ti da se ne bi do­ga­đa­lo ono što se do­go­di­lo da ni­je mlje­sec bak­su­zno­ga mom­ka na zlo na­vo­dio!

Bio obe­čio mlje­sec ko­li­ko tur­ska tev­si­ja, pro­vi­đe­la se noć da si mo­gao uvr­sti ko­nac u ve­zit­ku, ali kad se goć mom­ku mi­snu­lo na jed­nu od oni­je đe­vo­ja­ka, na­vu­kla se na mlje­sec cr­na stru­ka obla­ka! Zvi­je­zde su se na­mi­ga­va­le i trep­ta­le, ku­mov­ska sla­ma na­sti­ra­la se kao za lo­žni­cu, a kur­va mlje­sec umo­ta­vao se s cr­nom obla­či­nom da mo­mak u ne­vi­đe­li­ci uči­ni blu­stvo ž đe­voj­kom! Mom­ku se mi­sne, đe­voj­ka se pri­vi­je uza nj, mlje­sec šmrk­ne za oblak, pa­ne mrak na ze­mlju i – đa­vo­li se ože­ne! On­da jo­pet obe­či onaj ba­ljen s ne­ba, đe­voj­ke se jo­pet pri­vi­ju uz mom­ka, sr­ce im za­lu­pa od noć­ni­je utva­ra, nje­mu jopet na um do­đe mu­ška mi­sao i sko­pos u ži­vot! I ta­ko je tri pu­ta mlje­sec obla­čio cr­nu ri­zu, tri je pu­ta mom­ka ob­la­zi­la mu­ška po­mi­sao, tri su se đe­voj­ke po tri pu­ta u se za­kle­le da će jed­na dru­goj ču­va­ti taj­nu do­vi­je­ka!

Kad je mo­mak ob­ra­dio o sve tri đe­voj­ke, ne­sta­lo je cr­nog obla­ka kao da ni­je ni po­sto­jao. Do­šli su put­ni­ci ku­ća­ma u ne­ko do­ba no­ći, a mlje­sec ona­ko go i de­beo na­sta­vio je svo­ju noć­nu plo­vid­bu iz­me­đu mi­li­jar­du zvi­je­zda na ne­be­si­ma!

Dok je do­bro­sret­ni mo­mak pri­čao ovo što si čuo, ple­men­ski ka­pe­tan opre­mao je ula­ka na Ce­ti­nje da go­spo­da­ru Da­ni­lu is­pri­ča ka­kvo se zlo do­go­di­lo u ta i ta se­la iza Pu­sto­ga Li­sca! Ka­pe­tan je ula­ka spre­mio na Ce­ti­nje, ali ni­je raz­me­tao skup­šti­nu no ostao s po­pom, s re­če­ni­jem mom­kom i s oni­ma tri­ma po­gre­šni­ca­ma. Ostao da če­ka Knja­že­vu pre­su­du!

Knjaz Da­ni­lo na­re­dio je da gre­šni mo­mak iza­be­re za svo­ju za­ko­ni­tu že­nu jed­nu od oni­je tri­ju gre­šni­je đe­vo­ja­ka. Kad je dra­go­volj­no iza­be­re, ne­ka pop ča­sa ne ča­si no ne­ka ih ta­man tu vljen­ča po za­ko­nu. Ta­ko se jed­noj, pre­su­đi­vao Knjaz, spa­ša­va čas da se ona ne na­zo­ve po­gre­šni­com ni­ti nje­zi­no di­je­te ko­pi­le­tom. Kad se vljen­ča­ju ne­ka ta žen­ska ide oče­voj ku­ći, a na­re­đu­je se ka­ko nje­zi­ni­jem ro­di­te­lji­ma ta­ko i se­lu da je ni­ko ne smi­je pre­ko­ri­je­va­ti ni­ti po­pri­je­ko gle­da­ti. Ko pre­kr­ši Knja­že­vu za­po­vi­jed te la­ne na nju s po­ga­ni­jem ri­je­či­ma, šče­ka će ga ši­bi­ka­nje ako je mu­ško i ka­šti­ga­nje ako je žen­sko!

Po­tlje re­če­no­ga vljen­ča­nja ne­ka ple­men­ski ka­pe­tan i isti pop odu s mom­kom na nje­go­vo ima­nje, pa ono ise od ima­nja što ga za­pa­da od nje­go­ve oče­vi­ne ne­ka isti pop i ka­pe­tan po du­ši po­di­je­le na dva rav­na di­je­la. Kad po du­ši po­di­je­le, ne­ka se je­dan di­jo dâ onoj jed­noj đe­voj­ci što je osta­la da se na­zi­vlje po­gre­šni­com i nje­zi­no di­je­te ko­pi­le­tom, a onaj dru­gi di­jo ne­ka se po­da onoj dru­goj đe­voj­ci ko­ja je iste sud­bi­ne kao i ona pr­va. Po­što su osta­le brez obra­za, zbo­rio knjaz Da­ni­lo, ne­ka bar ima­ju dlan ze­mlje i omlje­zu okle ih ni­ko ne mo­re ću­šnu­ti. Kad se ta­ko na­mi­re žen­ske po­gre­šni­ce, ne­ka se gre­šni mo­mak za­ku­ne na Ča­sni krs pred is­ti­jem po­pom da ne­će pre­blje­ći ni u Tur­sku ni u Austri­ju, no da će slu­ša­ti Knja­že­vu ri­ječ šta da či­ni od ži­vo­ta svo­ga!

Knjaz je ple­men­skom ka­pe­ta­nu na­re­dio da uči­ni ova­ko. Kad bu­de pr­va śe­ča s Tur­ci­ma, gla­var će re­če­no­me mom­ku za­po­vi­đe­ti da brez pu­ške i brez no­ža uči­ni za­gon na Tur­ke. Ako mu Bog dâ te go­lo­ruk pre­te­če tu śe­ču, ne­ka mu je alal što je blu­stvo uči­nio s tri­ma đe­voj­ka­ma! Ne­ka po­no­sno no­si gla­vu ko­ju mu je Bog po dru­gi put do­di­je­lio i ne­ka do­ve­de svo­ju za­ko­ni­tu že­nu s ko­jom se vljen­čao. A ko mu spo­me­ne uči­nje­no blu­stvo šče­ka­će ga ši­bi­ka­nje po gu­zi­ci ako je mu­ško i ši­ša­nje ple­te­ni­ca ako je žen­sko! Do­go­di li se da mu Tur­ci osi­je­ku gla­vu, ne­ka se ne za­go­ne Cr­no­gor­ci da ga mr­tva sve­te i gla­vu mu iz tur­ski­je ša­ka spa­ša­va­ju! Ne­ka Tur­ci no­se nje­go­vu ośe­če­nu gla­vu, a jed­na­ko ih na­let bi­lo i z gla­vom i brez gla­ve! Ta­ko je pre­su­dio knjaz Da­ni­lo, ta­ko je mo­mak po­gi­nuo. Ne zna se đe mu je gla­va oka­pa­la, ne­ko ve­li u Tre­bi­nju a ne­ko na be­de­me od Trav­ni­ka. Ali se zna da je od nje­ga ši­ro­ki trag osta­nuo. Sve tri po­gre­šni­ce ro­di­le su si­no­ve, od ono­ga što je no­sio nje­go­vo pre­zi­me is­ti­ći­li su se lju­di i ju­na­ci, a oni što su se pro maj­ke pro­zi­va­li pro­su­li su se u bra­stva okle su im bi­le maj­ke. Zna­va­še po­koj­ni Pe­tar Ni­ko­lin sva­ko bra­stvo po­i­me­ni­ce, ali ja se bo­jim da ih ne po­br­kam pa ti ne­ću ni­jed­no spo­mi­nja­ti. Za­pam­ti sa­mo da su to sve ču­ve­na bra­stva što va­ta­ju one okra­ji­ne oko Pu­sto­ga Li­sca!

Po­koj­na Ilin­ka cr­kle­ti­la je i zbog Per­ko­vi­je pu­te­va u Ko­na­vle, či­ni mi se da je vi­še ve­nu­la spo­rad Ko­na­va­la no ujed­no zbog Za­sla­pa, Gra­o­va i Ni­ši­ća! Pri­če, pu­ste pri­če, one ni­je­su za Ilin­ku bi­le pri­če no otrov od ko­ga je sa­gnji­je­va­la unu­tra i ve­nu­la u obraz!

Mi smo ti Ba­nja­ni ima­li po­seb­ne pu­te­ve u Ko­na­vle. A da bi ti to do­bro ra­zu­mio, va­lja ne­što da ti re­čem o Ko­na­vli­ma!

Pri­ča­še po­koj­ni Triv­ko Zu­pljak, Bog da ga pro­sti, da je u do­ba kad je vla­dao Sil­ni Car Du­šan ži­vio u Ko­na­vle na­rod ko­ji se s tri pr­sta kr­sti. Ta­da ta­mo ni­je bi­lo La­ti­ni­na ni od ki­la! Ve­li da je no­šnja ko­na­vljan­ska ko­ju da­nas mo­reš vi­đe­ti na mu­škoj i žen­skoj če­lja­di ista isto­vet­na ko­ja je bi­la u ze­man kad je Du­šan Sil­ni su­dio s Ko­na­vli­ma! Ko­na­vlja­ni su bi­li Sr­bi, ali su ih vlje­što po­la­ti­ni­li la­tin­ski po­po­vi iz Du­brov­ni­ka. To su oni po­po­vi man­ti­ja­ši što na vr gla­ve bri­ju ko­su na­o­kru­glac, što se z bi­je­li­jem ko­no­pom pre­te­žu pro pa­sa, što im lan­da­ra sre­bren krs o de­sno­me ku­ku, što kra­ču me­ko kao na fe­de­re i što do­go­ne pi­tom obraz kao da se od ne­šta olak­ša­va­ju. Bo­lan, na­ši pra­vo­slav­ni po­po­vi ima­ju že­ne i đe­cu, pa ti oni za­to ne mo­gu iz­gle­da­ti jed­na­či­to kao što la­tin­ski po­po­vi jed­na­či­to iz­gle­da­ju. Mo­reš po na­še­mu po­pu po­zna­ti je li se sva­dio s po­pa­di­jom kad je kre­nuo od ku­će, a na la­tin­sko­me po­pu ne mo­reš ni­šta dru­go pri­mi­je­ti­ti osvem da na­li­ku­je na dru­gog po­pa la­tin­sko­ga, kao što ze­če­vi na­li­ku­ju je­dan na dru­go­ga! Na­še­mu po­pu mo­re po­pa­di­ja z glav­njom raz­bi­ti gla­vu ako joj se do­ka­že da je sman­dr­ljao ka­kvu pro­će­pa­ču, a la­tin­sko­me po­pu nje­go­va cr­kva opra­šta brez po­go­vo­ra sva­ko blu­stvo ko­je uči­ni vi­du­ći i ne­vi­du­ći!

Ve­li­ka je raz­li­ka i u is­po­vi­je­di po­me­đu na­ši­je i nji­o­vi­je po­po­va. Ubio me Bog ako sam za­pam­tio da se iko iz Ba­nja­na ona­ko aka­sti­le is­po­vi­je­dio pred po­pa, a sva­ki La­ti­nin ba­rem tri pu­ta ne­đelj­no tr­či u cr­kvu i is­po­vi­je­da se. Naš Ra­do­sav Kve­kić po­te­že iz pu­ške te ubi oca, kad su se sva­đa­li oko mr­gi­nja, pa ne tra­ži po­pa da se is­po­vi­je­di, a ne­ka se La­ti­nin po­čo­klja­ni sa že­nom po­tr­ča­će pred nji­jo­vo­ga po­pa da se pre­ci­bri u obraz i is­po­vi­je­di. Uči­ni La­ti­nin blu­stvo ili zlo, otr­či pred po­pa i sve pri­zna, pop mu sve opro­sti i – mir­na Bo­sna! On­da śu­tra jo­pet Jo­vo na­no­vo: uči­ni šta oćeš, pri­znaj šta si uči­nio, pop će ti na is­po­vi­je­di sve opro­sti­ti i – jo­pet ti se ra­ču­na kao da ni­je­si ni­šta či­nio!

Va­vi­jek su bi­li Du­brov­ča­ni go­spo­da a Ko­na­vlja­ni se­lja­ci. Du­brov­ča­ni su iz­mi­šlja­li vlje­šti­ne da Ko­na­vle ne upu­šte Tur­ci­ma, a Ko­na­vlja­ni za­uz­vrat do­no­si­li Du­brov­ča­ni­ma ise od sva­ko­ga ro­da ze­malj­sko­ga sa svo­ji­je ima­nja. Go­spo­da du­bro­vač­ka blje­ža­la je iz ono­ga grac­ko­ga mi­žga­ra, đe ih je ne­sret­nja će­sko­ta da­vi­la, da se na­di­ja­ju ćar­ne ari­je u Ko­na­vle. S pro­lje­ća su še­ta­li po Ko­na­vli­ma da mi­ri­šu će­to­ve i be­ha­re, sje­se­ni da zo­blju gro­žđe i ne­ran­dže, zi­mi da se­i­re kad se mr­ču ma­sli­ne. Ja­dan bra­te, go­spa­ri du­bro­vač­ki iz­bri­ja­ni i na­mi­ri­sa­ni, a Ko­na­vljan­ke me­ke ru­ke i pi­to­me ri­je­či, pa ti je tu bi­lo na­pre­tek ša­le i ša­la­ca­nja. Kad go­spar aba­ti na­sa­mo Ko­na­vljan­ku, ište joj ne­ran­dže što je sa­kri­la u nje­dra, a Ko­na­vljan­ka ot­pu­či blu­zu da ga uvlje­ri ka­ko ta­mo ne­ra­na­dža ne­ma! No i kad je go­spo­din na­šao ne­ran­dže u nje­zi­na nje­dra kao i kad ni­je, Ko­na­vljan­ka ni­je na is­po­vi­jed od­la­zi­la srp­sko­me no la­tin­sko­me po­pu. Zna­la je ona da će joj la­tin­ski pop vas gri­jeh opro­sti­ti, da će je ubla­ži­ti s ri­je­či­ma i pre­po­ru­či­ti joj da kod nje­ga tra­ži spa­sa od sva­ke an­đa­me i sa­ma­šte­ni­ja.

I Ko­na­vlja­nin je tr­čao la­tin­sko­me po­pu da se is­po­vi­je­di ako je mlo­go sla­gao na kan­tar, ako je kr­stio vi­no pri­je no ga je pro­dao or­ta­ku iz Ba­nja­na, i kad je du­bro­vač­koj go­spo­đi, ko­joj do­no­si ise od ro­da ze­malj­sko­ga, di­gao ta­ba­ne u gor­nje ta­va­ne! A la­tin­ski je pop va­zda bre­spo­slen, nje­mu ne sme­ta­ju đe­ca ni po­pa­di­ja, on će te pri­mi­ti i is­po­vi­je­di­ti jed­na­ko u po­no­ći kao u pod­ne, ne pi­ta te on ko­je si vlje­re ni je­si li mu­ško ili žen­sko.

I ta­ko ma­lo po­ma­lo la­tin­ski su po­po­vi pre­vla­šći­va­li Ko­na­vlja­ne pod svo­je. Is­po­vi­je­da­li ih, opra­šta­li im gri­je­ho­ve i naj­lak ih na­vla­či­li da po­či­nju š če­ti­ri pr­sta da se kr­ste. Uči­li su ih da pa­lac ne pri­bi­ja­ju uz ka­ži­prs i ka­ži­prs uz ve­li­ki prs, no da pa­lac sa­vi­ju u dlan a da ka­ži­pr­stu do­da­ju u je­dan red ve­li­ki prs, ma­li i do­ma­lo­ga. Re­kli su po­po­vi Ko­na­vlja­ni­ma da se mo­gu obla­či­ti u no­šnju ka­ko su se i obla­či­li, da na­di­je­va­ju đe­ci ime­na ka­ko su i na­di­je­va­li, mo­gu i kr­snu sla­vu da sla­ve ako im je mi­lo da je sla­ve, ukrat­ko – da sve ra­de što su i ra­di­li osvem što će svlje­šti­ti da se umlje­sto tri kr­ste š če­ti­ri pr­sta! Eto, bog­me, ne­ka Ko­na­vlja­ni po­pu­šte la­tin­skoj cr­kvi za je­dan prs, a cr­kva će nji­ma za­uz­vrat opro­sti­ti sve gri­je­ho­ve ko­je uči­ne ovo dok su ži­vi!

Pri­ča­še po­koj­ni Triv­ko Zu­pljak da la­tin­ski po­po­vi iz Du­brov­ni­ka ne bi š nji­ho­vi­jem pi­to­mi­jem na­tra­ma i na­smi­ja­ni­jem ma­štra­ci­ma mo­gli po­la­ti­ni­ti baš sve Ko­na­vlja­ne da na­ši ple­me­ni­ci, ko­ji su do­lje sla­zi­li i osta­ja­li, ni­je­su do­so­li­li la­tin­sku ka­šu u Ko­na­vle. Eto ka­ko Triv­ko ve­lja­še da je to bi­va­lo.

Išli su na­ši iz Ba­nja­na na nad­ni­ce u Ko­na­vle. I ne sa­mo iz Ba­nja­na no i s mlo­gi­je ino­ri­ja iz Cr­ne Go­re i Er­ce­go­vi­ne. U na­ša mlje­sta kad za­di­me me­ća­ve i svol­ta­ju šnje­go­vi ne­maš po­sla baš go­to­vo ni­ka­kvo­ga. Pra­zno­ruk si zi­mi kod ku­će, pa ti do­bro do­đe da na pri­mor­je ci­je­diš ma­sli­ne, pe­češ ra­ki­ju i ot­kr­ca­vaš la­tin­ske zer­ze­va­te u lu­ke na bro­do­ve. Odeš u Ko­na­vle da ra­diš a ujed­no oće­raš da pro­daš su­vo me­so i bi­je­li mrs. Ko­na­vlja­ni su oso­bi­to u nas ku­po­va­li su­vu jar­če­vi­nu i sir iz mlje­ši­na jer im i je­dan i dru­gi taj po­nu­đaj otva­ra ape­tit da pi­ju be­van­du. Go­spo­da du­bro­vač­ka va­zda je pi­la vi­no uci­je­lo, a Ko­na­vlja­ni se va­vi­jek na­li­je­va­ju vin­ske be­van­de. Be­van­da ti je spra­ma vi­na što i na­ša mla­će­ni­ca spra­ma gru­ša­vi­ne, sa­mo što je Ko­na­vlja­ni­nu mi­li­ja be­van­da no na­ma mla­će­ni­ca! Od vi­na i gru­ša­vi­ne za­i­gra­će mu­ški da­ma­ri i star­cu pa­nja­tu, a od mla­će­ni­ce i be­van­de i mlad mo­mak omli­ta­vi­će u tu­ri­nu!

Ta­ko smo ti mi Ba­nja­ni da­va­li Ko­na­vlja­ni­ma su­vu pa­str­mu ko­źu i bi­je­li smok iz mlje­ši­na da im se otva­ra ape­tit na be­van­du, a oni na­ma uz­vra­ća­li s vi­nom i ra­ki­jom za na­še sla­ve i svad­be i s ma­sli­no­vi­jem uljem za li­jek ljuc­ki i aj­van­ski.

Od­u­vi­jek je bio obi­čaj u Ko­na­vle da se od bra­će sa­mo je­dan že­ni, a da se oni dru­gi pro­spu za ra­bo­tom kroz bi­je­li svi­jet. Naj­vi­še su išli da mor­na­re na bro­do­ve i da ra­de u ame­ri­kan­ske rud­ni­ke. Ta­ko im mom­ke raz­jag­mi svi­jet a đe­voj­ke im sto­ga osta­nu ne­u­da­te! Šće­le bi one ve­sel­ni­ce, ka­ko da ne, da se uda­va­ju, ali ko­ja je vaj­da kad ih ni­je imao ko uze­ti. Za­to su te na­u­da­te Ko­na­vljan­ke lak­še uli­je­ta­le u na­ruč­je na­ši­jem nad­ni­ča­ri­ma što su sla­zi­li u Ko­na­vle no što ti­ce uli­je­ću u kan­dže ću­ko­vi­ma! Naš ku­ro­nja dogam­ba iz sni­je­žnog ga­za­pa u pi­to­me Ko­na­vle, na­i­šća­li se smo­ka­va i ne­ra­na­dža, ne­ke­ke­ru­ši se vi­na cr­ve­no­ga i že­že­ne ra­ki­je, pa ga pod­u­zme mu­ška žes da je ne mo­re us­pre­ći! Vi­no je ko­na­vljan­sko pit­ko kao pri­čes bož­ji, a ra­ki­ja im je osor­lji­va i pr­čo­vi­ta. Ali Ba­nja­ni ni­je­su zna­li za bo­lju ra­ki­ju, te im je lam­be­ko­ša ko­na­vljan­ska le­će­la niz gr­lo kao da je pe­ča­tli­ja ili me­ga­ri­ja. Ta­ko is­pa­da da je na­ma sve bi­lo li­je­po što je Ko­na­vlja­ni­ma bi­lo obič­no.

Kad mi do­bi­je­mo na dar ne­ran­džu, ta voć­ka ide kroz Ba­nja­ne od ru­ke do ru­ke kao dar i uzdar­je, ide sve dok ne stru­ne, a u Ko­na­vlima ti se či­ni da i nji­jo­ve ku­kri­ce ra­đa­ju s ne­ran­dža­ma. U nas se z­dra­ži fa­mi­lja na ša­ku smo­ka­va kad ih do­ne­se­mo iz Ko­na­va­la, a u njih smo­ko­vo dr­vo ra­ste na­slo­bod­no uz mr­gi­nje i vr­zi­ne kao što u Ba­nja­ne ra­ste sren­slo­vi­na! Tako im isto ra­ste po­svu­da ši­pak, ta­ko i ro­gač, a gro­žđe da i ne spo­mi­nje­mo! Kad bi grc­nu­lo ruj­no vi­no i ra­ki­ja lo­zo­va­ča iz ko­na­vljan­ski­je po­dru­ma, Ko­na­vle bi se uje­ze­ri­le da bi po nji­ma mo­gla za­plo­vi­ti mor­ska đe­mi­ja!

Te što ti na­me­nuh, Bog ti pomo­gao ja­ki, sa­đe banj­ski ob­lo­mud u ko­na­vljan­sku ra­je­vi­nu, na­ždro­ka se pi­ća i na­zo­blje vo­ća, on­da mu se na­dig­ne mu­ški po­nat pa mu se ko­na­vljan­ske usi­­đe­li­ce pre­tvo­re u žen­ske gu­gut­ke iz car­sko­ga pe­ri­vo­ja! Kad ni­je Ko­na­vljanka sve­o­sve uve­la od go­di­na, jes va­la ma­ša­la žen­ska mu­stra! Mo­reš je pro pa­sa pre­šti­nu­ti z dvi­je ro­ma­če, sva­ka je bi­je­lu kr­pu na gla­vu za­tu­ri­la še­ši­ra­sto, a ću­ma žu­te svi­le na­tu­ri­la se po­me­đu one dvi­je ne­ran­dže što ih je spu­či­la u svi­le­nu blu­zu s ma­ve­ni­jem pu­la­ma. No­si opan­ke s vrč­ma­ni­ca­ma blje­lji­jem od sni­je­ga, a ru­men­ka­ste ča­ra­pe ura­sta­ju oko no­žni­je li­sto­va u pli­sir ko­tu­lu što je ma­ve­na kao i pu­le s ko­ji­jem bi­je­lu blu­zu za­pu­ča! No­si pu­sta zlat­no pr­šte­nje na de­snu kao i na li­je­vu ru­ku, a đer­dan joj sa­mo li­jek vir­ka is­pod svi­le­ne ću­me što je po­pu­ni­la nje­zi­nu pro­do niz pr­si. Ko­na­vljan­ka je pi­to­ma u odu i ra­du, a kad pro­go­vo­ri zu­ji kao če­la što je ka­diš s ta­mlja­nom na Mu­če­ni­ke!

Sad mo­reš pro­mi­sli­ti ka­ko je naš vra­to­nja po­tr­čan i na Ko­na­vle i na Ko­na­vljan­ke kad z doc­ne je­se­ni ode na ra­bo­tu u onu bož­ju pi­to­mi­nu. Po­trč­ni i po­lap­ni na me­ko­tu i to­plo­tu, pa se za­to kroz ze­ma­ne mlo­go Cr­no­go­ra­ca i Er­ce­go­va­ca pri­že­ni­lo u Ko­na­vle. Pri­že­ni­li se, pri­mi­li la­tin­sku vlje­ru i ta­mo osta­li do­vi­je­ka! Još se ni­je za­pam­ti­lo da je u Ba­nja­ne do­ve­de­na ne­vlje­sta iz Ko­na­va­la, pa je pra­vi­je re­ći da su se Ko­na­vljan­ke že­ni­le iz Ba­nja­na no da su se Ba­nja­ni že­ni­li iz Ko­na­va­la! Eno sad kroz Ko­na­vle ugru­ša­la se na­ša pre­zi­me­na – i Mi­lja­ni­ći i Ko­pri­vi­ce i Og­nje­no­vi­ći i Mi­lo­vi­ći i mlo­go još dru­gi­je bra­sta­va iz Cr­ne Go­re i Er­ce­go­vi­ne! Ti na­ši ze­mlja­ci i ple­me­ni­ci, ne oni no nji­jo­vi po­tom­ci, sad su že­šći La­ti­ni no što su oni Ko­na­vlja­ni ko­ji obla­če istu no­šnju ka­kva se no­si­la u do­ba Du­ša­na Sil­no­ga!

Ni­je­su iz Ba­nja­na, kao i iz dru­gi­je ple­me­na i kra­je­va, od­la­zi­li u Ko­na­vle sa­mo oni ko­ji ra­de na nad­ni­cu i oni što se la­ko­me na ima­nje i la­tin­ske usi­đe­li­ce, no su do­lje opu­ča­li i oni što blje­že od ne­šta iz svo­ga mlje­sta. Ka­kav bož­ji ot­pad­nik uči­ni blu­stvo, lu­pe­šti­nu ili ubi­stvo, pa dal ta­ba­ne – spu­či u Ko­na­vle! Va­zda su Ko­na­vle bi­le u dru­gu dr­ža­vu te se to­me što blje­ži od za­ko­na ni­je tre­ba­lo bo­ja­ti da će ga ta­mo­šnje vla­sti vr­nu­ti ona­mo okle je i do­šao. Ti pro­klet­ni­ci što su blje­ža­li od su­da ljuc­ko­ga i bož­je­ga blje­ža­li su i od srp­sko­ga po­pa kao đa­vo od Ča­sno­ga kr­sta! Klo­ni­li su se na­še­ga po­pa a pri­vi­ja­li se la­tin­ski­jem po­po­vi­ma da ih oni is­po­vi­je­de i opro­ste im sve ne­va­lja­lo što su uči­nje­li. La­tin­ski pop ta­kvo­ga pre­bje­gli­cu ni­je sa­mo is­po­vi­je­dio i gri­je­ho­ve mu ala­lio, no ga je na­mlje­rio na žen­sku da se pri­že­ni i udo­ma­ze­ti na ku­ću i ima­nje. Po­tlje ga isti la­tin­ski pop bresplatno vljen­ča, pot­po­mog­ne ga s pa­rom dok se oko­run­da i ug­ni­je­zdi na pič­ko­vi­nu, i naj­po­tlje mu obe­ća, kur­vin sin, da će mu i đe­cu bre­splat­no kr­sti­ti ako ih Bog dâ! Sva­ki la­tin­ski pop ne šte­di da za­gr­lja­pi iz cr­kve­ne ka­se kad oće da po­mo­že ono­ga ko­ji je pre­gao da se pre­kr­sti ša­pač­ke š če­ti­ti pr­sta!

Bi­lo bi udu­go pri­ča­ti na ko­je su sve na­či­ne Ko­na­vlja­ni pre­la­zi­li u La­ti­ne i na ko­je su sve ma­ri­fe­tlu­ke va­ta­ne pre­bje­gli­ce i šta im je sve či­nje­no dok ni­je­su po­če­li da se kr­ste ša­pom umlje­sto s tri pr­sta! S jed­nom ri­je­či, da­nas u sve Ko­na­vle ne­ma srp­sko­ga uva i pra­vo­slav­no­ga śe­me­na, sve su ta­mo ći­ćer La­ti­ni. Bog bi­jo jed­nom dao pa on­da sve uzeo! Na­ša šte­ta a nje­go­va vo­lja!

Ja se po­ja­du za­ba­čih s Ko­na­vli­ma, a sti­jo sam ti re­ći da je po­koj­ni Per­ko Mir­kov s Po­ko­šlji­va­če če­sto sla­zio u Ko­na­vle i da je zbog ti­je nje­go­vi­je od­la­za­ka po­koj­na Ilin­ka pe­kla mu­ku u se i sa­gnji­je­va­la ne­đe oko sr­ca kao što iz­nu­tra gnji­je kru­ška je­ri­ba­sma kad je osta­viš u ra­ve! Ni­je Ilin­ka o Per­ko­vi­jem pu­ti­ma u Ko­na­vle ni­šta ču­ja­la osvem po­šte­ne ri­je­či. Ni­je ni­ko čuo da ga je kad se vr­tao iz Ko­na­vla ba­de­ri­la ni s jed­nom ri­je­či, nju su sa­mo ne­sret­ne pri­če o banj­skoj pr­če­vi­ni niz Ko­na­vle pro­pi­to za­bla­nji­va­le.

Ni­je Per­ko ni u Ko­na­vle ra­dio te­ške ra­do­ve, no sa­mo one ko­ji se mo­gu opo­sli­ti śe­de­ći. Kla­si­rao je ne­ran­dže za pro­da­ju, za­mlje­nji­vao na­sa­de na ruč­ni alat i dru­go što­šta ra­dio što se mo­re oba­vlja­ti u su­vo­tu. Ko­na­vljan­ski or­ta­ci fa­li­li su Per­ka da ni­ko ne do­no­si ta­ko ćar­no osu­še­no me­so i ta­ko čis bi­je­li mrs kao što Per­ko do­no­si. U sva­ki rad Per­ko je bio jed­na­ko vlje­ran La­ti­ni­nu kao i Sr­bi­nu, što se ne bi mo­glo re­ći za ne­ke na­še Ba­nja­ne. Ta­ko je ne­ki Špi­ro Ma­nić pod za­kle­tvom pro­da­vao La­ti­ni­ma me­so od kre­pa­la aj­va­na, a Đu­ro Kun­dić s Ploč­ni­ka fa­lio se da La­ti­ne za­je­be u sva­ki rad ako ih mo­re za­je­ba­ti! Špi­ro se kri­vo kleo da je me­so od zdra­va aj­va­na a Đu­ro je La­ti­ni­ma pod­va­lji­vao brez za­sto­ja jer su obo­ji­ca vlje­ro­va­li da se Sr­bin ne mo­re ogri­je­ši­ti ako se kri­vo za­ku­ne pred tu­đom vlje­rom, i ako va­ra tu­đu vlje­ru.

Bu­ljuk Mi­lja­ni­ća oti­šao da ku­pi ma­sli­ne u Ko­na­vle. Mi­lja­ni­ći su soj­li i zor­li lju­di, ja ne znam da đe u Ba­nja­ne mo­re bi­ti zdra­vi­ji i zor­ni­ji mo­mak no u njih! U ot­ko­su je naj­bo­lji ko­sac Mi­lja­nić, ako ne­ko na boj­nu nji­vu ne dâ nik­me pre­da se – to jo­pet mo­re bi­ti Mi­lja­nić, ako ne­ko za­met­ne ša­lu mi­mo lju­de – zna­di slo­bod­no da je to Mi­lja­nić! Elem, oti­šli Mi­lja­ni­ći, ku­pi­li kod jed­ne ko­na­vljan­ske udo­vi­ce ma­sli­ne i po­ku­pi­li, kr­ka­li sko­ru­pa i ov­nuj­ski­je be­dri­ca iz br­za­ra i to­ra­ba što su po­ni­je­li, ke­ke­ru­ši­li vi­na i ra­ki­je i za­sla­đi­va­li se smo­kva­ma i ne­ran­dža­ma. Sve se bog­me sa­sta­vi­lo jed­no z dru­gi­jem, pa im uza­vre­la mu­ška krv na va­lo­ve!

Śu­tri dan zva­la re­če­nu udo­vi­cu jed­na dru­ga Ko­na­vljan­ka s na­kvo­ga obe­ra, zva­la je i pi­ta­la, a njoj ve­se­la udo­vi­ca od­go­va­ra­la;

– O Lu­ce, ooo!

– A što zva, Ka­te, što­oo?

– A je­su li Vla­si u te­be ju­če ku­pi­li ma­slin­ke, je­su lii!

– A je­su, po­mo­gao im Bog vla­ški i na­ški pod­jed­na­ko­oo!

– A ka­kvi su na po­slu, ooo Lu­ce­ee?

– S jed­nom ri­je­či, Ka­te mo­ja, tvr­đi je Vla­si­ma kad ga va­de no na­ši­jem kad ga me­ću­uu!

Dru­ga pri­ča do­ka­žu­je da je je­dan Lu­čić iz So­mi­ne uva­tio Ko­na­vljan­ku ta­ko na­pre­ši­to da joj je od nje­go­va pa­stu­vlu­ka za­štuk­nu­lo u vrat. Zli­ka­la si­ro­ta ona­ko kri­vo­vra­ta ne­ko­li­ka da­na, pa naj­po­tlje oti­šla dok­to­ru u Du­brov­nik i sve mu po­vlje­ri­la kao da sto­ji pred la­tin­sko­ga po­pa na is­po­vi­jed. Dok­tor je pi­tao ka­ko je de­stre­ga­la vrat a ona am­ba­ri­la:

– Do­šo je­dan vla­ški de­ro­nja da nam ku­pi ma­slin­ke na nad­ni­cu, pa me, si­nju ku­ka­vi­cu, aba­tio sa­mu u ko­no­bu! Pre­tu­rio me pro jed­no­ga ka­šu­na, pro­tu­rio is­pod mo­ji­je ple­ći nje­go­ve ru­ke ko­li­ko dvi­je lo­pa­te i na­či­sto me pro­bo s oni­jem vla­ški­jem pri­por­cem! Pri­bro­ji­la sam zvi­zde na ne­be­si­ma iako je bi­lo ne­đe oko po­dne­va kad me na­let­nik na­pa­sto­vao, pro­kle­ta mu du­ša! Ja sam se, kle­ta, u onoj ito­šti­ni ne­ka­ko še­nu­la s ka­šu­na, te mi si­njoj ku­ka­vi­ci uštu­če vrat! Ja ni­sam sti­la s po­ga­ni­jem Vla­hom da vo­dim ju­bav, no je on na me na­va­li­ja a ni­je me pi­to. Sme­la ga Sve­ta Go­spa Ma­ri­ja i Sve­ta Mu­če­ni­ca Mag­da­lje­na!

On­da dok­tor za­u­či­ni da je to bio vla­ški di­vljak ko­ji ska­če na žen­ske kao što ska­če to­var na ma­ga­ri­cu i da ga za­to tre­ba pri­ja­vi­ti vla­sti­ma. Tre­ba ga, zbo­rio la­tin­ski dok­tor, op­tu­ži­ti da je na­pa­sto­vao ne­du­žnu žen­sku i da je ošte­tio pr­šljen u vra­tu nje­zi­no­me! Ta­ko zbo­rio dok­tor du­bro­vač­ki, a Ko­na­vljan­ka do­ra­ni­la:

– Ne­ka je pro­kle­ti Vlah pro­kle­t za do­vi­ka za­to što mi je, grd­noj, iš­ča­ši­ja vrat, ali bra­vo mu ga što mi je dao for­cu gu­zo­vi­ma! Ta­kvu mi for­cu moj po­koj­ni Ma­te ni­kad ni­je uči­ni­ja ot­ko sam se uda­la za nj ga pa do­klen se upo­ko­jio, ne­sret­nik!

Ima i ova pri­ča o Ba­nja­ni­nu i Ko­na­vlja­ni­nu.

Do­šli sje­se­ni na­kvi Ba­nja­ni pred jed­nu ko­na­vljan­sku ku­ću i pi­ta­li do­ma­ći­na ima li za njih kod nje­ga ra­bo­te. Ma­sli­ne su se oko ku­će bi­le sa­vi­le od ro­da, vi­đe­li su oni da ima po­sla ali eto pi­ta­li. Oni pi­ta­li, on re­kao da ima ra­bo­te i pre­vi­še, a on­da im dre­to ośe­kao da ih ne bi pri­mio i kad bi mu dža­be ra­di­li. Imao Ko­na­vlja­nin obi­čaj da ri­je­či­ma do­da­va »ooo«, to Ba­nja­ni­ma bi­lo smi­je­šno te oja­đe­lo­ga Ko­na­vlja­ni­na na­vla­či­li da im ob­ja­sni što ih ne pri­ma na nad­ni­cu da ra­de. Oni pi­ta­li, a on si­ro­ma ot­vr­zi kata­va­si­ju:

– Ja sam se za­kleo Sve­toj Go­spi Ma­ri­ji da ni­kad vi­še ne­ću pri­mi­ti na ra­bo­tu po­ga­no­ga Vla­ha, ooo! Do­šo la­ni Vlah iz Ba­nja­na da mi ku­pi ma­slin­ke, ooo, i do­bro ih je ku­pi­ja za ne­đe­lju da­na, ooo! Po mo­me ja­du ja oti­šo u Gruž za na­kvom pri­šom, ooo! I kad sam se vr­no na­ga­zi­ja sam na mo­je ve­li­ko zlo, ooo! Ulje­go ja u ku­ću kad na moj brač­ni kre­vet, ooo, iz­nad ko­je­ga vi­si Sve­ti An­tun i naš car Gra­njo Jo­sip, ooo, uva­ti­ja ne­či­sti Vlah mo­ju Lu­cu, ooo, pa joj di­ga no­ge u ne­be­sa, eeeee!

Kao što sam ti na­me­nuo, re­če­ne pri­če kr­pa­le su po­koj­nu Ilin­ku te je bi­la na­go­le ne­rat­na kad ode Per­ko u Ko­na­vle. To je Ilin­ci bi­la ma­ća i fa­lin­ka, a u dru­go joj se ni­je­su zna­le ma­ne. Po­di­gla je Ilin­ka tri šće­ri kao tri jed­na­či­ta cvi­je­ta na li­va­du, nijd­na ni­je iš­če­ka­la se­da­mles go­di­na no se uda­la sve bo­lje jed­na od dru­ge. Njih ni­je uda­la sa­mo nji­jo­va gled­no­ća, no i Per­ko­va na­smi­ja­nos što je sva­koj ti­tra­la s obra­za. Da je Per­ko imao ne tri no tri­des i tri šće­ri s ta­kvi­jem osmi­je­hom, ni­jed­na ne bi iš­če­ka­la na očev upret se­da­mles go­di­na! Bo­ga ti mo­lim, la­kośe­nos Per­ko­va po­mo­gla mu je da bo­lje pro­da­va luč i ča­pre od di­vlje zvljer­ke, a nek­mo­li da mu ne po­mo­že da šće­ri ra­no po­u­da­va.

Po­tlje tri đe­voj­ke Ilin­ka je ro­di­la Mi­la­na, si­na do­žud­ni­ka! Još u nje­go­vu đe­tinj­stvu vi­đe­lo se da će to bi­ti za­ma­šit mo­mak, kao što je i bio. Do­šlo mu od­ne­kle te je u sva­što bio ja­to­r­ni­ji od Per­ka. Vi­sok u ras­tri­je­zi, ši­ro­ki­je ra­me­na, kru­pan mu glas kao naj­krup­ni­ji što se mo­re ču­ti u mla­da čo­e­ka. Ne oba­śa­va­še ga iz­nu­tra Per­kov śen i na­smi­ja­nos, no mu do­šlo na maj­ku te iz­gle­da­še kao na­tmu­ren i kad ni­je ije­dak. Da je sta­ro vri­je­me bio bi Mi­lan zor­li haj­duk, ne­ma­še ni osa­mles go­di­na a cr­ni br­ci kre­nu­li mu kao u aram­ba­še! Mo­gao si Mi­la­na po­zna­ti na sva­ki alus po ođe­lu. Pri­je ono­ga pr­vo­ga ra­ta no­si­li su se na se­lo opan­ci, a Mi­lan ni­je izu­vao ci­pe­le ni pro­sti­jem da­nom. Ni raj­to­zne čak­ši­re ni ja­ke­tun Mi­lan ni­je obla­čio ni od če­ga dru­go­ga osvem od ku­pov­ne ro­be. Per­ko mu ku­po­vao gor­nju ro­bu u bu­ti­ge od Ni­ši­ća do Du­br­ov­ni­ka, a tri se­stre gra­bi­le se da mu ple­tu đi­la i va­nje­le i da gra­na­ju ge­te i ča­ra­pe. Mi­lan se ni­je ki­co­šio kao va­ro­ški gla­du­ni što i­du go­lo­gla­vi, no je na­sti­cao cr­no­gor­sku ka­pu, – bi­ja­še ga pu­sta pod­ni­je­la kao da je per­ja­nik kra­lja Ni­ko­le! Ni­je Mi­la­nu tre­ba­lo ku­po­va­ti ko­šu­lje no su mu iih ku­me do­no­si­le. Pre­šlo s oca na si­na pa je Per­kov sin imao vi­še kum­sta­va, i vljen­ča­ni­je i kr­šte­ni­je, no svi nje­go­vi vr­sni­ci u Ba­nja­ne! S jed­nom ri­je­či, bi­ja­še se pro­ču­lo kroz tri ple­me­na da je u Per­ka Mir­ko­va sa se­la Tu­pa­na a iz za­se­li­ce Po­ko­šlji­va­če na­ra­stao sin da mu ne­ma na­da­le­ko pa­ra! Mi­la­na bi­ja­še to­li­ko iz­nio glas i uz­nio ga nad osta­le mom­ke u Ba­nja­ne da se vi­đe­lo da ne­će iz­do­bri­ti! No sve je to na­kva sud­bi­na!

Tre­ba­lo je sje­se­ni ilja­du de­ve­sto če­te­res i pr­ve da Mi­lan Per­kov ode u re­gru­te, ali, kao što znaš, za­ra­ti se s pro­lje­ća te iste go­di­ne. Za­ra­ti se, pa­de ze­mlja i ulje­go­še Ta­li­ja­ni da vla­da­ju s Cr­nom Go­rom i s Pri­mor­jem! Za­vla­da­še Ta­li­ja­ni i po­di­je­li­še na­ro­du tre­bo­va­nje, te se na­je­de lje­ba od si­te i onaj ko­ji ga je do ta­da sa­mo u pe­ka­ru gle­dao! Di­je­li se bi­je­lo bra­šno po čla­no­vi­ma sva­ko­me pod­jed­na­ko, ta­ko ulje ma­sli­no­vo, di­je­le se ma­ka­ro­ni na ču­va­le, ka­va u ku­ti­je i cu­kar u će­se, a ci­bo­k vruš­te i oni ko­ji ne­ma­ju zu­ba! Naj­po­tlje su Ta­li­ja­ni di­je­li­li i ne­ko pi­će ver­mut što su jed­ni na­ši mi­sli­li da je vi­no a dru­gi da ni­je no ra­ki­ja. Ne­ma Ba­nja­ni­na ko­ji ni­je pro­fu­mao ne­ke ci­ga­re što ih na­zi­vlju po­pu­la­re. Raz­mi­ri­sa­li se Ba­nja­ni od ta­li­jan­ske ka­ve i ra­ki­je, Je­vren Obre­nov otvo­rio ka­va­nu na Oso­je te se za nje­gov ta­vu­lin tu­če fir­cik i bri­šku­la, tu se pi­je i lum­pu­je, tu i čo­ban­čad ku­pu­ju ta­li­jan­ske bom­bo­ne! Ma ko ne zna re­kao bi da ni­je ze­mlja pa­la ne­pri­ja­te­lju u ša­ke, no da Ba­nja­ni sla­ve sta­lno kr­sne sla­ve i svad­be svad­bu­ju!

Evo ti jed­no­ga da­na Per­ka Mir­ko­va u mo­ju ku­ću. Do­šao da mi po­vlje­ri jed­nu svo­ju na­mlje­ru. Ve­li Per­ko da po nje­go­vu kon­tu ne mo­gu Ba­nja­ni osta­ti mi­mo svi­je­ta – da pa­pe ta­li­jan­ske ma­ka­ro­ne i ke­ke­ru­še ver­mut dok ra­tu­ju dru­ge ze­mlje i na­ro­di. Ože­ni­će se i u Ba­nja­ne đa­vo­li, ośe­ća se da ko­mu­ni­sti re­že na kra­ljev­ske ofi­ci­re ko­ji su po­tlje ka­pi­tu­la­ci­je ze­mlje do­šli u svo­je ku­će i na ima­nja. Zuc­ka se i da usta­še iz Er­ce­go­vi­ne oštre no­že na Ba­nja­ne i Oput­nu Ru­di­nu! Zbog sve­ga to­ga, zbo­ri da­lje Per­ko, ri­je­šio je da že­ni si­na Mi­la­na, i to što pri­je. Mi­lan je pla­o­vit i po­tr­čan, pre­gra­bi­će ga br­zi­na i sna­ga, za­ku­či­će ne­ko­ga ili ne­ko nje­ga, pa će mu se, bo­ji se Per­ko, ku­ća is­ko­pa­ti! – Ja ću ti po­tlje pri­ča­ti što je Per­ko baš me­ne iza­brao da mi se po­vlje­ra­va, a sad čuj šta sam ja ta­da nje­mu re­kao.

Ja ni­je­sam oko­li­šio no sam Per­ku ka­zao da se ču­dim nje­go­vu na­u­mu. Ovo, ve­lju ja nje­mu, ni­je va­kat od že­nid­be, sad se sa­mo đa­vo­li že­ne! Ne znam što mu je pri­cvr­lje­lo da že­ni si­na sad kad se ne zna ne sa­mo šta će bi­ti do­go­di­ne, no ne zna se ni šta će bi­ti do śu­tra uju­tro! Mo­reš omrk­nu­ti a ne osva­nu­ti, ako imaš ru­čak ni­ko ti ne śe­do­či da ćeš ve­če­ra­ti!

Ja ta­ko nje­mu, a Per­ko se ljut­nu na me pa mi ve­li da je me­ne la­ko da ta­ko di­plam! Ja imam tri si­na, a on sa­mo jed­ne oči u gla­vu, pa ako mu is­pa­nu i te jed­ne oči, osta­će i on i nje­go­va ku­ća sli­je­pi do­vi­je­ka! Ka­že da je na­mlje­rio da že­ni si­na ne bi li se iz­ma­mi­lo mu­ško di­je­te da se ku­ća ne is­tra­ži, a Mi­la­nu kao Mi­la­nu ne­ka bu­de ono što mu je do­su­đe­no!

To Per­ko re­če, a ja mu ni­je­sam vi­še pre­pra­vljao no mu sret­nji­kao za­mi­sao i upi­tao ga je li za­gle­dao đe­voj­ku za Mi­la­na je­di­nog si­na. On zbo­ri da jes i to na Pe­tr­o­vi­će u Ve­li­za­ra Će­ra­ni­ća. Ka­že da je zor­na đe­voj­ka a Ve­li­zar kra­san pri­ja­telj. Upi­tah ja šta je Mi­lan re­kao kad mu je pred­lo­že­no da se že­ni, a Per­ko ve­li da mu sin ni­je zu­ba obi­je­lio no sle­gao ra­me­ni­ma i pri­stao na ono što otac ka­že. No, ni­je bi­lo po­tre­be da mi kon­tre­sa ka­ko mu Mi­lan ni­je pre­pra­vljao na­um. Ni­ko ni­je čuo Per­ka da je oso­vao če­lja­de u ku­ću ja­li sjak­nuo če­lja­de iz ku­će, kao što ni­je ni­ko ni ču­jao ni­ko­ga od nje­go­ve fa­mi­lje da Per­ku ka­že ni cr­no ti oko u gla­vu! Fa­mi­lja je za nje­ga bi­la ži­va iko­na, a on za fa­mi­lju cr­ve­no slo­vo ko­je za­pre­šta­va i rad­ni­jem i sve­ča­ni­jem da­nom pod­jed­na­ko. Kao što ti stal­no na­mi­njem, Ilin­ka je sa­mo ve­re­mi­la što Per­ko stal­no ide na pu­te­ve, svak je znao i vi­dio da ona od to­ga kop­ni, ali po­koj­ni­ca ni­je uime to­ga iz­vla­či­la je­zik iz gla­ve. Ni­je se ču­lo da se ko­me po­ža­li­la, a šta je Per­ku zbo­ri­la kad su njih dvo­je ne­đe na­sa­mo, ja ti o to­me ne umi­jem pri­ča­ti.

U pr­vu ne­đe­lju Per­ko i Mi­lan is­pro­si­li su đe­voj­ku, o jed­nom tro­šku pri­ja­te­lji ugla­vi­li svad­bu, a u dru­gu ne­đe­lju oti­šlo je nas po­vi­še no tri­des sva­to­va po De­san­ku na Pe­tro­vi­će. Is­pro­še­ni­ci je bi­lo ime De­san­ka.

Do­če­ka nas pri­ja­telj Ve­li­zar Će­ra­nić ka­ko ljuc­ki va­lja i tre­bu­je! Me­sa ku­va­no­ga i pe­če­no­ga bi­ja­še na sno­so­ve, pred sva­ko­ga sva­tov­sko­ga gla­va­ra met­nu­to po ov­nuj­sko ple­će, a pred sta­ro­ga sva­ta i ple­će i gla­va! Niz tr­pe­zu nižu se slat­ke đa­ko­ni­je, a ver­mu­ta ta­li­jan­sko­ga ima i za vrat da si­plješ ako ti je mi­lo! Rât­ni sva­to­vi se­dep do­če­ka pri­ja­telj­sko­ga, a sva­ko­ga je jed­na­ko za­ni­je­la lje­po­ta đe­vo­jač­ka! De­san­ka bi­ja­še tan­ko­vi­ja­sta i vi­so­ka, a kao da je šće­la da bu­de cr­no­ma­nja­sta pa za­sta­la. Uga­ra­ste je če­re sa­mo to­li­ko da joj ži­vlje bljec­ne zub­ni bi­ser kad se na­smi­je. Pre­tvo­ri mi se, ju­na­če, da đe­voj­ka vi­še na­li­ku­je na Per­ka no na Ve­li­za­ra oca ro­đe­no­ga!

Dok smo si­đe­li za pri­ja­telj­sku tr­pe­zu De­san­ka po­gle­da­va­še sve­kra, a Per­ko ne mi­ca­še oči sa snae! Da ko ne zna o če­mu se ra­di, je­mi­nao bi se da to Per­ko uda­va šćer pa uzi­ma že­lju od đe­te­ta pri­je no mu iza­đe iz ku­će! Per­ko ni zdra­vi­cu pri­ja­telj­sku ni­je di­gao, či­nje­lo mi se da ni­je do­va­tao do ov­nuj­sko­ga ple­ća pre­da se, pio je red­nju ča­šu i gle­dao u snau! Bez­be­li, ni­je ša­la že­ni­ti je­di­no­ga si­na, že­ni­ti ga od do­bra bra­stva i gla­si­ta do­ma, još ž đe­voj­kom što je od vi­le lje­po­tu pre­po­če­la! Ako se ika­kva žen­ska gla­va mo­gla na­zva­ti ta­na­nom ne­vlje­stom, ka­ko se u plje­smu na­zi­vlje Mla­da Goj­ko­vi­ca iz Ska­dra na Bo­ja­nu, be­li se De­san­ka Mi­la­no­va mo­gla ta­ko na­zi­va­ti! I da te ni­ko ne pre­ko­ri što je ta­ko na­zi­vlješ! Kao da pusta kri­je mlje­sec u ru­ka­ve i sun­ce u obra­ze! Kao da je do pod­ne uz­ra­sla na pi­to­mu sun­cu pro­ljeć­nje­mu! Kao da je ro­đe­na da za­tra­vlju­je sve mu­ško oko se­be. Ako se ne­ko ne­kad zbog ta­kve đe­voj­ke po­tur­čio, alal mu bi­lo što je vlje­ru pro­mi­je­nio!

No da vi­diš, mi­jo po­bra­ti­me, šta se de­si kad po­ve­do­smo De­san­ku đe­voj­ku iz pri­ja­telj­sko­ga do­ma Će­ra­ni­ća!

Is­pod ku­će Ve­li­za­ra Će­ra­ni­ća na Pe­tro­vi­će pro­str­la se pr­ži­nja­sta ra­van, ma kao smi­šlje­na za sva­tov­sko ras­tr­ča­va­nje na ko­nji­ma.

I sva­to­vi se raz­i­gra­še! Je­čam tr­če a kli­ku­je ver­mut ta­li­jan­ski, le­pr­ša se bar­jak sva­tov­ski, ržu ko­nji, plje­va­ju ju­na­ci! Ko ne zna ne bi re­kao da je pa­la dr­ža­va kao gnji­la kru­ška, no da smo osve­ti­li ujed­no Ska­dar i Ko­so­vo pa se ve­se­li­mo s plje­smom i šen­lu­kom! Tre­šte le­vo­ri, sva­to­vi se su­mi­nju­ju je­dan spo­red dru­go­ga, đe­ve­ri ž đe­voj­kom usta­vi­li ko­nje dok ne umi­ne sva­tov­ska for­ca! Dok uto­li­ko is­ko­či zec iz jed­no­ga tr­no­va gr­me­na! Kum­ba­si zec iz gr­me­na, ali se sme­te te ne umlje­de da po­blje­že iz­me­đu sva­to­va. Sko­či de­sno–li­je­vo, li­je­vo–de­sno, na­zad–na­pri­jed, na­pri­jed–na­zad, a on­da ga Bog sme­te pa čuč­nu na je­dan bu­bre­žak ze­mlja­ni! Ču­či mu­nja ga opa­li­la, mi­ga s uši­ma a ne umi­je da se oto­le po­še­ne! No ne­ka što je zec ube­u­tio na jed­no mlje­sto, no i sva­to­vi us­te­gli ko­nji­ma, gle­da­ju ze­ca i po­gle­du­ju is­pod oka je­dan na dru­go­ga! Po­gle­dah ja u Per­ka, on se bi­ja­še li­jek na­mr­štio, ali ne za du­lje no što bi zec sko­čio s ono­ga bu­bre­ška da je sti­jo da sko­či! Po­gle­da Per­ko snau me­đu đe­ve­re, raz­ve­dri­še mu se oči i obra­zi, pa s ru­kom ma­nu na sva­to­ve da jo­pet ko­nje raz­i­gra­ju.

Mi ti oto­le kre­nu­smo, sva­to­vi se jo­pet raz­i­gra­še, a zec osta da se vlje­tri kao da je ni­kao iz ono­ga bre­žulj­ka za­o­blje­no­ga! Ja se vi­še ni­je­sam okre­tao da vi­đu ču­či li bak­suz na isto mlje­sto ili se ala­ver­tio da oto­le blje­ži. Ni­je­sam se okre­tao, ni­šta ni­je­sam ta­da ni­ko­me ni re­kao, a bi­la me pod­u­ze­la suj­ma da Mi­la­no­va že­nid­ba ne­će na sre­ćan pra­vac iza­ći ka­ko je Per­ko za­mi­slio. Da usko­či zec u sva­to­ve i da ne umlje­de iza­ći iz sva­to­va – to se ni­je mo­glo raz­mi­nu­ti brez ne­sre­će, ili brez ka­kvo­ga ne­do­pri­ča­no­ga kasti­že­ni­ja! Zec je u sva­što bak­suz od pan­ti­vi­je­ka!

Ubr­zo po­tlje Mi­la­no­ve že­nid­be za­me­te se kr­va­vo ko­lo na Ba­nja­ne! Pu­kov­nik Ba­jo Sta­ni­šić opa­li na Ta­li­ja­ne ne­đe u Bje­lo­pa­vli­će, a on­da i Sa­va Mi­za­ra šče­ka ta­li­jan­sku ko­lo­nu na Vi­lu­se te ih po­ko­ma­di gr­đe no i Ba­jo! Ofi­ci­ri što su do­blje­ža­li u Ba­nja­ne kad je ka­pi­tu­li­ra­la dr­ža­va za­kli­nju se u kra­lja i otadž­bi­nu ka­ko su se i za­kli­nja­li, a ko­mu­ni­sti po­če­še na­glas da be­sti­ma­va­ju i kra­lja Pe­tra i ofi­ci­re, i cr­kvu i dr­ža­vu, i po­pa i po­pa­di­ju! La­je se i be­sti­ma­va s ob­lje stra­ne, a on­da se po­bi­še is­pred Ve­lem­ske pe­ka­re, i to sa šta s ni­šta, Ob­ren Sa­jov, što mu je maj­ka od Sta­ni­ši­ća iz Bje­lo­pa­vli­ća, i Bla­go­je Mi­du­rov što je ože­njen od Mi­za­ra iz Nu­do­la. Bla­go­je i Ob­ren ujed­no su zna­li ma­lo vi­še no je­dan pa­met­ni­ji ćuk, ali zna­ve­ni­je lju­de i do­ma­ći­ne pot­ko­či­la je sle­ze­na kad su ču­li da su se po­bi­la i po­gov­na­la ta dva ja­do­va. Ti otlja­zi nikad ni­je­su śe­li ni u tre­ću tr­pe­zu, ali zna­li smo da se Bla­go­je i Ob­ren ne bi­ju i sra­mo­te iz svo­ji­je no iz ne­či­je dru­gi­je glava. Bla­go­je ti­sni prs u uvo pa za­plje­vaj – «imam pu­šku od dva me­tra da ubi­jem kra­lja Pe­tra», a Ob­ren do­ra­ni da i nje­mu i ono­me ko ga je na plje­smu na­u­čio je­be oca očin­sko­ga u prk­no! Bla­go­je ti nje­mu za­lju­šti apaz uz uši, a Ob­ren ras­teg­ni z gran­či­nom te ga vre­saj po oči­ma. Da ih ni­je­su raz­dvo­ji­li gre­bli bi se i čan­ga­li ljet­nji dan do pod­ne!

Śu­tri dan je ni­kla plje­sma – „po­bi­le se dvi­je ave­ti­nje kod pe­ka­re na­rod­ne sve­ti­nje!” Đe­ca su plje­smu plje­va­la i ja­de za­da­va­la Obre­nu i Bla­go­ju, a mi smo pod za­rok zna­li da se za­i­gra­lo ko­lo od banj­ske ne­sre­će!

Po­če na­rod na­pre­šu da se raz­dva­ja na po­li­tič­ke stru­je, a lju­di se ras­to­či­še u raz­li­či­te voj­ske. Unuk Đo­ka Ba­nja­ni­na, ser­dar Ko­sto Ra­do­vić, ko­ji ni­je pri­zna­vao Ka­ra­đor­đe­vi­će za cr­no­gor­ske go­spo­da­re, po­zva da za njim kre­nu oni ko­ji­ma ni­je bi­lo mi­lo što se sje­di­ni­la Cr­na Go­ra sa Sbri­jom de­ve­sto i osa­mle­ste go­di­ne! Unuk Đet­ka Pe­jo­va, dok­tor Ste­vo Pe­jo­vić, do­đe od­ne­kle iz Sr­bi­je te za njim jo­snu mlo­zi­na Ba­nja­na u čet­ni­ke da ra­tu­ju za kra­lja Pe­tra i za otadž­bi­nu. Mo­re bi­ti da za Dok­to­rom ne bi kre­nu­lo ono­li­ko pr­vo­ple­me­ni­ka i do­ma­ći­na da ko­mu­ni­sti ne po­bi­še Ra­do­va­na Ko­so­vi­ća, No­vi­cu Da­ko­vi­ća i Đo­ka­ša Ze­če­vi­ća! Pre­su­di­li ih da su ku­la­ci i stri­je­lja­li na prav­di vi­šnje­ga Bo­ga! No aj­de što mu­ške­ta­še pr­vo­ple­me­ni­ke, to po­ne­ko­me ni­je bi­lo mr­zno, no uči­nje­še ljuc­ki gri­jeh ko­ji ni­je či­nje­la ni­ka­kva voj­ska ot­ko se voj­ske za­me­ću! Ubi­še, Bog im su­dio, bra­ću Oda­li­će u Gra­o­vo što se ni­kad na no­ge ni­je­su is­po­ra­vlja­li, i pu­ca­še s ple­ći u sta­ro­ga Aki­ma Ele­za ko­ji je bi­jo pa­me­tan i raz­vljen čo­ek pri­je no mu se od ne­šta smet­nu­lo. Išao je Akim po­no­ći na grč­ka gro­blja po Ba­nja­ni­ma da ot­ko­pa­va skri­ve­no bla­go ca­ri­ce Sto­je Gra­bi­je. Ni­ko­ga Akim ni­je tu­rao, išao je za svo­jim umi­šlja­jem, do­ma­ćin­ske ku­će da­va­le mu za ka­ri­tat ko­ru lje­ba, obla­čio je ro­bu što je ne­ko­me pu­sta osta­la. No­vak La­zov pro­ro­ko­vao je da Bog mo­re opro­sti­ti ko­mu­ni­sti­ma što su na prav­du Bo­ga mu­ške­ta­li ple­me­ni­ke i do­ma­ći­ne, ali će ih na ul­ti­nu sme­sti si­la bož­ja sto­ga što su uda­vi­li Aki­ma Ele­za i bra­ću Oda­li­će. Zbo­rio No­vak da su s oti­jem uči­nje­li že­šći gri­jeh no da su cr­kvu po­ru­ši­li!

Banj­ske i ru­din­ske ko­mu­ni­ste ili par­ti­za­ne, sve­jed­no je to ka­za­ti, od­veo je za so­bom Pe­tar Ko­mle­nić, sin ču­ve­no­ga ju­na­ka s Vuč­je­ga Do­la i još ču­ve­ni­je­ga po­pa s Pi­la­tov­ca To­do­ra Ko­mle­ni­ća! Pe­tar je bio pro­fe­sor u Ni­šić­ku gim­na­zi­ju pa su za njim kre­nu­li na­go­le đa­ci i omla­din­ci da be­sti­ma­va­ju kra­lja i po­po­ve, i sve što se na­zi­vlje kra­ljev­sko i po­pov­sko.

Mi­la­na Per­ko­va pre­te­gao je na čet­nič­ku stra­nu nje­gov pu­nac Ve­li­zar Će­ra­nić s Pe­tro­vi­ća, a Ve­li­zar je oti­šao prav­cem ko­ji je uva­tio nje­gov brat od tet­ke dok­tor Ste­vo Pe­jo­vić. I ne sa­mo što Mi­lan ode u čet­ni­ke, no se ubr­zo pro­ču­lo da banj­ski čet­ni­ci ne­ma­ju pe­če­ni­je oči od Mi­la­na! Re­kao sam ti da se vi­đe­lo po nje­go­vi­jem br­ci­ma da u Mi­la­na ima mlje­sta da zdre­ne ju­na­štvo!

Na ri­je­ku Ne­re­tvu bi­la je že­sto­ka bor­ba po­me­đu čet­ni­ka s jed­ne i Nje­ma­ca i par­ti­za­na z dru­ge stra­ne. Kad je pod Mi­la­na konj po­gi­nuo, Mi­lan je sko­čio u Ne­re­tvu, pre­pli­vao ri­je­ku i spa­sio se. I ne sa­mo što se spa­sio, no je ona­ko mo­kar oku­pio raz­blje­ne čet­ni­ke, okura­žio ih i š nji­ma za­pao u na­kav kla­nac te se tu par­ti­za­ni­ma i Njem­ci­ma ju­nač­ki osve­ti­li. Za­to što se vi­đe­lo da je Mi­lan ju­nak brez uz­ma­ka, od­ma ga je tu na ri­je­ci Ne­re­tvi čet­nič­ki ko­man­dant Ivan Ja­ni­čić met­nuo da ko­man­du­je z ba­ta­ljo­nom! Oto­le ti je Mi­lan sa svo­jom voj­nom je­di­ni­com i z dru­gi­jem čet­ni­ci­ma Iva­na Ja­ni­či­ća oti­šao u Gra­o­vo.

U Gra­o­vo se na­mlje­sti­la čet­nič­ka bri­ga­da s ko­jom je ko­man­do­vao re­če­ni Ivan Ja­ni­čić, unuk Ja­ni­či­ća kne­za od Bro­ćan­ca! Bri­ga­da se di­je­li­la na ba­ta­ljo­ne a s jed­ni­jem ba­ta­ljo­nom je, kao što ti re­koh, ko­man­do­vao Mi­lan Per­kov.

Kad su par­ti­za­ni sta­li da mo­bi­li­šu lju­de, i omla­di­nu mu­šku i žen­sku, da ih mo­bi­li­šu pod ci­je­nu mu­ške­ta, ta­da se naj­ma­nje tri­sta pu­ša­ka iz Ba­nja­na, iz Gra­o­va i dvi­je Ru­di­ne sta­vi­lo pod ko­man­du Iva­na Ja­ni­či­ća. Ne­ki su lju­di po­ve­li u Gra­o­vo šćer, ne­ki se­stru, a mlo­gi i mu­šku đe­cu od pet­nes go­di­na. Ni­je­su ih vo­di­li sa­mo da ih spa­se od mo­bi­li­za­ci­je no i od strâ da će đe­voj­ke i ne­do­ra­sli mla­di­ći dra­go­volj­no pri­sta­ti za par­ti­za­ni­ma.

Kad je Ti­to uvlje­rio Čer­či­la da samo on, is­ti Ti­to, i nje­go­vi par­ti­za­ni, vo­de bor­bu pro­tiv Nje­ma­ca i Ta­li­ja­na, in­gle­ški avi­jo­ni po­če­li su po no­ći da ba­ča­ju na Ve­lem­sko po­lje ma šta ma sva­šta što si mo­gao za­mi­sli­ti da tre­bu­je voj­sci i na­ro­du!

Na­lo­že se va­tre oko Po­lja ve­lem­sko­ga, avi­jo­ni po no­ći do­le­te i iz­ru­če to­va­re u onaj va­tre­ni krug, pa ti se śu­tra kad sva­ne či­ni da je Ve­lem­sko po­lje pro­će­ta­lo u sve bo­je od svi­je­ta! Bo­gom bi se za­kleo da to ni­je ve­lem­ska go­lo­gu­zi­na za ko­ju ni ma­ga­re ne mo­re zu­bom za­pe­ti, no da se tu stvo­ri­lo po­lje pod Stam­bo­lom đe su pa­še i ve­zi­ri ra­za­pe­li svi­le­no ča­do­r­je!

Sva va­la ve­lem­ska trep­ta­še od že­že­ne svi­le: jed­ni su pa­do­bra­ni cr­ve­ni kao žar ne­be­sni, dru­gi uma­ve­no pri­ti­sli po­lje kao da su od ne­ba od­bu­če­ni, ni­je bi­lo ma­nje ni oni­je što se žu­te kao li­mu­no­vi s mo­ra. On­da se po­me­đu njih ra­zu­zbi­li bi­je­li pa­do­bra­ni kao bi­je­li la­bu­do­vi me­đu cvi­je­će žu­to i cr­ve­no! Ta­ko ti bli­je­šte oči kad gle­daš pa­do­bra­ne na­pre­ma­se, a kad se pri­mak­neš vi­diš da is­pod pa­do­bran­ski­je ča­do­ro­va le­že vre­će si­te, cu­kra, so­li i ka­ve, le­ži go­to­vo je­sti­vo u kon­zer­ve, sni­za­le se ba­le ro­be gor­nje i do­nje, tu se ne da­ju iz­br­o­ji­ti ku­ti­je s lje­ka­ri­ja­ma za sve bo­le­sti!

Dru­go ju­tro osva­nu is­pod že­že­ne svi­le bre­me­na oruž­ja i dže­ba­ne, tre­će ju­tro – jo­pet je­sti­vo i lje­ka­ri­je, če­tvr­to – po­mi­je­ša­no jed­no z dru­gi­jem, a pe­to­ga ju­tra mo­re bi­ti pod pa­do­bra­ne ono što ni­je­si ni u san sni­vao! I ta­ko za ne­đe­lju da­na sva­ke no­ći ob­go­ri­je­va­lo je Ve­lem­sko po­lje, po svu noć zu­ja­la su banj­ska ne­be­sa kao da se ro­je gvo­zde­ne če­le! Ju­tra ve­lem­ska osvi­ta­la su ša­re­ni­je jed­no od dru­go­ga!

Osta­la je pri­ča da je Ma­to Glu­šac pro­ro­ko­vao ka­ko će se ne­bo pro­bu­či­ti vi­še Ve­le­mlja i ka­ko će ne­be­ske kr­pe i od oblač­no­ga i od ve­dro­ga ne­ba pa­nu­ti s ne­be­sa i za­mo­ta­ti svo Ve­le­mlje! Kad je to Ma­to pro­ro­ko­vao, a to je bi­lo u do­ba knja­za Da­ni­la, mi­sli­li su da je Ma­to sa­vir lud kad mo­re da ta­ko ne­što pri­ča i do­ka­žu­je! Mi­sli­li ta­ko ta­da oni ko­ji su pli­će pa­me­ti, a pa­met­ni­ji slu­ša­li i šu­ta­li! Pri­ča se po­tlje za mlo­go bi­la pri­ta­ji­la, a kad su in­gle­ški avi­jo­ni iz­ru­či­li ša­re­ne to­va­re na Ve­lem­sko po­lje, pro­bu­di­la se pri­ča o Ma­tu Glu­šcu. Ma­to je bio iz Cr­kvi­ca, ni­kad u ku­ću ni­je no­ći­vao, ni­je se zna­lo okle do­la­zi ni kud od­la­zi, gle­dao je una­pri­jed naj­ma­nje za tri ljuc­ka pa­sa!

Ta­ko iz­ne­na­da pa­de mäna s ne­be­sa na Ba­nja­ne te se par­ti­za­ni i nji­o­ve fa­mi­lje naj­e­do­še je­sti­va i obu­ko­še na se sve ganjc no­vo, ka­ko ni­kad ni­ko nji­ov u tra­gu ni­je obla­čio ni­ti se ra­nio! Bi­ja­hu se đe­voj­ke spu­či­le u blu­ze in­gle­ške što su okrat­ke kao mu­ški dže­ma­da­ni, mlje­sto ko­tu­la uba­ći­le se u ga­će pum­pa­ri­ce, a sa­ši­le ko­šu­lje od že­že­ne svi­le pa­do­bran­ske! Ni­je ti tre­ba­lo pi­ta­ti ko­ja je žen­ska iz čet­nič­ke fa­mi­lje, sva­ku si čet­nič­ku že­nu i đe­voj­ku mo­gao po­zna­ti me­đu par­ti­zan­sko žen­ski­nje kao što mo­reš pre­po­zna­ti čav­ku me­đu ti­ce ša­re­ni­ce!

Ni­je ti ta­da tre­ba­lo pi­ta­ti ko je čet­nik a ko par­ti­zan u Ba­nja­ne, jer su svi čet­ni­ci banj­ski bi­li u Gra­o­vo a par­ti­za­ni i sre­do­nje de­li­ja­li su se s in­gle­škom ro­bom! Sve što je par­ti­zan­sko bi­lo je si­to i na­pi­to, ob­u­če­no i na­o­ru­ža­no, de­re plje­sma na Ve­le­mlje, ni mo­re im ne bi­ja­še do ko­lje­na!

Ne­ka Mi­li­ca Pe­tro­va iz To­či­na Do­la ni­je mo­gla pre­ža­li­ti što In­gle­zi ni­je­su do­šli z do­bre­ti­ma ko­ja pa­da­ju po no­ći s ne­be­sa kao što su bi­li do­šli Ta­li­ja­ni s tre­bo­va­njem kad je vla­dao z Ba­nja­ni­ma ser­dar Ko­sto Ra­do­vić! Mi­li­ca je od Ta­li­ja­na na­u­či­la do­sta ri­je­či ta­li­jan­ski­je kad je na Vi­lu­se osta­ja­la kod tet­ke i po mlje­sec da­na, pa ni­je mo­gla pre­ža­li­ti što ni­je na­u­či­la i po­ne­ku in­gle­šku ri­ječ. Bi­ja­še ču­la da In­gle­zi još pi­to­mi­je zbo­re no Ta­li­ja­ni, pa je ža­li­la za In­gle­zi­ma što ni­je­su do­šli kao i za Ta­li­ja­ni­ma što su oti­šli! Ni­je ona si­ro­ta šte­đe­la vr­sni­cu ni od par­ti­za­na ni od Ta­li­ja­na, ali šće­la je da ośe­ti ka­ko In­gle­zi zbo­re i tvo­re pod­nji­jov­ski! Šće­la je ma joj se ne da­de da na­u­či in­gle­ški ni ka­ko se ka­že bri­tva!

Te što ti re­koh, do­sta lju­di iz Ba­nja­na po­ve­lo je u Gra­o­vo šće­ri i se­stre uda­va­če, ne­ki i ne­do­ra­slu mom­čad. Bo­ja­li su se da će žen­ski­nje i mu­ška mla­dež pre­ći dra­go­volj­no u par­ti­zan­sku će­re­stu se­dep je­sti­va iz pa­do­bra­na i ri­za in­gle­ški­je. Mi­lan Per­kov je sti­jo da vo­di De­san­ku u Gra­o­vo, ali ni­je bi­lo si­le da ona na to pri­sta­ne. Ni­je se Mi­lan bo­jao da će nju pre­vla­sti­ti par­ti­za­ni pro in­gle­ški­je pre­sla­ča­ka i ćin­te­ra­ca, no je sti­jo da stal­no bu­de ona š nji­me i on š njo­me! Jes se bi­lo Mi­la­nu od­ne­kle za­met­nu­lo čo­e­stvo i ju­na­štvo, ali na nje­go­vu ne­sre­ću bi­la mu je do­šla lju­bo­mo­ra pro maj­ke Ilin­ke! Šće­la je ta­ko sud­bi­na da ga ta str­ko­ti­na s maj­či­ne stra­ne ne raz­mi­ne! Ni­je Mi­la­nu bi­lo pra­vo da De­san­ka brez nje­ga ode ni u rod na Pe­tro­vi­će da obi­đe ro­di­te­lje, a da je pu­šti sa­mu na ka­kav put ili da je vi­di u ka­kvo­me raz­go­vo­ru s mu­škom ja­ba­nom – e o to­me ni­je bi­lo zbo­ra! Isto kao što je Ilin­ka ra­sla da bu­de s Per­kom ona i sa­mo ona, ta­ko je i Mi­lan že­lio da De­san­ka bu­de sa­mo š nji­me i ni s kim vi­še. Ni­je po­me­đu Mi­la­na i De­san­ke bi­lo gr­ke ri­je­či, da se ču­lo, kao što ni­je bi­lo ni po­me­đu Ilin­ke i Per­ka. Sve je me­đu nji­ma, i jed­ni­jem i dru­gi­jem, pa­so­va­lo ka­ko va­lja i tre­bu­je, ni­je va­lja­lo sa­mo to što je Mi­lan kao i maj­ka mu Ilin­ka bo­lo­vao od lju­bo­mor­ne bo­le­sti. Mi­lan je brez ostat­ka pre­u­zeo lju­bo­mor­nu mu­stru od Ilin­ke, to­me ni­je bio kriv on ni Ilin­ka, ta­ko je šće­la na­kva si­la ko­ja je stvo­ri­la jed­no i dru­go po is­to­me ka­lu­pu!

Osvem Per­ko­ve fa­mi­lje i me­ne ni­ko ni­je znao da Mi­lan do­di iz Gra­o­va naj­ma­nje jed­nom mlje­seč­no, ali či­nje­lo mi se da ti nje­go­vi do­la­sci ne osta­vlja­ju vid­ni­je­ga tra­ga na Per­ko­vu ku­ću. Mi­lan po­no­ći do­di i po­no­ći od­la­zi, Per­ko mi pri­ča kad do­di i ka­ko do­di, ali ja ga ni­kad ni­je­sam vi­dio. Ilin­ka se uvu­kla u se, ne­ma sa sna­om gr­ke ni slat­ke, ništa ona snai ne za­po­vi­je­da, ma pro­ti­to joj se ukla­nja s pu­ta da joj ne sme­ta kad pro­la­zi. A ni­je, do­du­še, De­san­ki tre­ba­lo ni­šta ni za­po­vi­je­da­ti. Ne znaš je li ta žen­ska gla­va ve­se­li­ja kad svi­će ili kad se umra­ču­je, ne zna se je li itri­ja kad go­to­vi za­i­ru ili kad po­spre­ma ku­ću i avli­ju! Da joj z bi­je­lom ma­ra­mom pre­bri­šeš ku­ću i mo­bi­lje, ne bi se po­zna­lo na bi­je­lo plat­no da se opra­ši­nja­lo!

Me­ne se pre­tva­ra­lo da je Ilin­ka ra­ni­ju bri­gu zbog Per­ko­vi­je pu­te­va sad pro­met­nu­la na cr­klet što joj snâ ne­ma đe­te­ta. De­san­ka do­šla za Mi­la­na pa­sa­lo tri go­di­ne, a još ska­če ja­lo­va! Kad De­san­ka pro­đe is­pred Ilin­ke, sve­kr­vin po­gled steg­ne se u obruč oko sna­i­na stru­ka. A De­san­ka pu­sta tan­ka kao gu­šte­ri­ca, vit­ka kao omo­ri­ka u go­ru ze­le­nu, vit­ki­ja što je ri­jek no kad smo je do­ve­li s Pe­tro­vi­ća! Ilin­ci se na za­mljer­ke si­je­če li­ce u bra­zgo­ti­ne, usi­je­ca joj se na­kva mu­ka oko usta, ma s jed­nom ri­je­či – sa­sta­ra ona po­koj­ni­ca na pre­šu. Ko ne zna, Per­ko mu je ko­mot­no mo­gao re­ći da mu Ilin­ka ni­je že­na no tet­ka ili stri­na!

Per­ko bi­ja­še sve pu­te i od­la­ske ob­u­sta­vio. Rat­no je sta­nje, ne­ma ni plja­ca ni tr­go­vi­na, ni sti­ma­va­nja ni Ko­na­va­la! Za­ba­vlja se u ku­ću i oko ku­će, snâ mu pr­vu ča­šu do­da­va, a ne dâ mu da se sa­gne oko ži­že s og­nji­šta kad ci­gar pri­pa­lju­je no mu je ona do­da­va! Uve­če mu umi­va no­ge pred li­je­ga­nje, a uju­tro mu po­si­pa da se umi­je po obra­zu. Kad Per­ko što ra­di te se ozno­ji, De­san­ka pri­tr­či pa mu svi­le­ni­jem rup­cem obri­še če­lo. Per­ko se po­no­si sa sna­om, gle­da u nju kao u sun­ce s ne­ba, mi­li­ja mu osvi­će no što omr­če! No ni­je mu se ama­na­ti ču­di­ti! Uni­je­la mu je u ku­ću lje­po­te ko­li­ko itri­ne, ne znaš jal je ve­se­li­ja ja­li smi­re­ni­ja, Bog je dao i ja­tor­nu i pro­go­vor­nu! Ko se ne bi ve­se­lio kad ima ta­kvo­ga an­đe­la u ku­ću! Bi svak.

No osta­vi­mo za­sad Per­ka i De­san­ku, i istu Ilin­ku, a da vi­di­mo šta se de­ša­va s Mi­la­nom i z gra­ov­ski­jem čet­ni­ci­ma.

Ilja­du de­ve­sto če­te­res i če­tvr­te go­di­ne In­gle­zi su oda­sra­li kra­lja Pe­tra u čet­ni­ke, a na­či­sto se okre­nu­li Ti­tu i nje­go­vi­jem par­ti­za­ni­ma. Kad je vi­dio da je tvr­da ze­mlja a ne­bo vi­so­ko, Ivan Ja­ni­čić je po­zvao gra­ov­ske čet­ni­ke s ko­ji­ma je ko­man­do­vao da kre­nu za njim ne­kud put Bo­sne. Sti­jo je Ivan da se u Bo­snu po­no­snu sa­sta­vi š čet­nič­ki­jem je­di­ni­ca­ma Dra­že Mi­ha­i­lo­vi­ća i Pa­vla Đu­ri­ši­ća i da on­da oni tro­ji­ca po­tra­že ka­kav se­la­met od ži­vo­ta svo­ga! Jed­ni ve­le da je đe­ne­ral Dra­ža sti­jo na­sta­vi­ti bor­bu pro­tiv Ti­ta i nje­go­vi­je par­ti­za­na, a dru­gi do­ka­žu­ju da je isti Dra­ža mi­slio što i Pa­vle – da se š čet­nič­kom voj­skom kre­ne ne­kud u bi­je­li svi­jet đe ne vla­da cr­ve­na pe­to­kra­ka!

Ja­ni­čić ni­je na­re­dio da gra­ov­ski čet­ni­ci kre­nu za njim, no im je osta­vio na vo­lju: ko oće – oće, a ko ne­će – na­go­na mu ne­ma! Kad je ko­man­dant Ivan ta­ko je­zi­ko­vao, svi čet­ni­ci ko­ji su bi­li s Iva­nom ot­ko su se raz­dvo­ji­le voj­ske če­te­res i pr­ve go­di­ne kre­nu­li su za njim. Oni kre­nu­li za svo­ji­jem ko­man­dan­tom, a oni­je tri­sta i ku­sur Ba­nja­na, Gra­o­vlja­na i is­ti­je Ru­di­nja­na, ko­ji su se bi­li sklo­ni­li u blok gra­ov­ski da bi iz­bje­gli par­ti­zan­sku mo­bi­li­za­ci­ju, za­fa­li­li su svo­me ko­man­dan­tu, svi se š nji­me po­zdra­vi­li i ru­ko­va­li i re­kli da će oni osta­ti da se pre­da­ju par­ti­za­ni­ma. Ni­je­su, ve­le, ni­ko­me ni­šta uči­nje­li, pa ne­ma­ju od šta da se bo­je. Osta­će, zbo­ri­li oni Iva­nu, u Gra­o­vo dok ulje­gu par­ti­za­ni, ne­će se pri­je raz­la­zi­ti ku­ća­ma da im isti par­ti­za­ni ne bi re­kli ka­ko su po­blje­gli od strâ. Ivan je, ka­žu, sle­gao ra­me­ni­ma, pro­mi­je­šao se u obraz i re­kao:

– Ne­ka vam je, bra­ćo, Bog ja­ki u po­mo­ći! On je­di­ni mo­re vas spa­si­ti ako vam spa­sa ima!

A ko­ju im je stu­de­nu ča­vle­ni­cu mo­gao re­ći pu­kov­nik Ivan Ja­ni­čić! Ivan je bio kra­ljev­ski ofi­cir, znao je on ko su par­ti­za­ni i ko­mu­ni­sti! Uki­nu­la se Ja­ni­či­ću ri­ječ s usta kad je vi­dio da će po­vi­še no tri­sta lju­di osta­ti u Gra­o­vo da do­bro­volj­no met­nu gla­ve u vuč­je če­lju­sti!

Oti­šao Ivan š nje­go­vom voj­skom u Bo­snu, a oni­je tri­sta i ku­sur lju­di što ni­je šće­lo š nji­ma da ode oku­pi­lo se na gra­ov­ski stoč­ni pa­zar ko­ji sam spo­mi­njao kad sam na­me­nuo gra­ov­sku tr­go­vi­nu. Sta­la rnja­ga go­lo­ru­ki­je lju­di, ski­nu­li s ka­pa čet­nič­ke ko­kar­de, a pu­ške slo­ži­li na jed­no mlje­sto kao dr­vlja­nik.

Ne­đe u pre­śe­nak sun­ča­ni sti­gli su par­ti­za­ni i na­re­di­li ona­ko go­lo­ru­ki­jem lju­di­ma da dig­nu ru­ke uvis. Pre­tre­sli ih pr­vo a on­da im ko­man­do­va­li da se izu­ju i da svu­ku gor­nju ro­bu sa se­be. Pri­ča­še po­koj­ni Bor­ko Ko­va­če­vić, koji je oto­le ju­nač­ki po­blje­gao, da su tre­ći­na od ti­je tri­sta lju­di osta­li go­lo­gu­zi kad su po par­ti­zan­sko­me na­re­đe­nju svu­kli čak­ši­re sa se­be. To je bi­lo rat­no sta­nje, lak­še se do­di­lo do gor­nje no do do­nje ro­be, lju­di su na­vla­či­li na go­lo ti­je­lo sa­mo čak­ši­re i ka­kvu ja­ke­tun­či­nu. Pri­ča­še Bor­ko da La­zar po­koj­ni La­bu­dov s Ogra­đe­ni­ce ni­je imao na se ni čak­ši­re ni ja­ka­etun, no je no­sio ka­ba­ni­cu na go­lu ča­pru. La­zar je pro dva­des go­di­na ra­dio u ame­ri­kan­ske rud­ni­ke, a kad se iz Ame­ri­ke vr­nuo ni­je ni po­či­njao da što ra­di no je da­vao pa­re na ka­ma­tu. Zaj­mao je na ka­ma­tu do­la­re od ar­ti­je, a ono što je bi­lo u zla­tu no­sio je u će­mer oko pa­sa. Zna­lo se da je po­zla­tio drob, ali krio je du­ka­te kao zmi­ja no­ge! No­sio je na se sa­mo rke i ki­ki­re­zi­ne da bi za­va­rao po­gle­de oni­je što za­vla­če ru­ku u tu­đe dže­po­ve. Kad je oti­šao u Gra­o­vo na­ba­vio je ne­đe jed­nu voj­nič­ku ka­ba­ni­či­nu, va­ta­la ga je sve do no­žni­je člja­na­ka, ru­ka­vi su joj bi­li du­ži no nje­go­ve ru­ke pa ih je mo­rao za­vr­nu­ti.

Ve­li Bor­ko da su svi na La­za­ra po­gle­da­li kad je svu­kao ka­ba­ni­cu, i par­ti­za­ni i čet­ni­ci. La­zar okra­tak i ni­sko­guz, tre­se se od strâ kao prut na vo­di, pri­te­gao ga će­mer oko pa­sa ši­rok ko­li­ko mu­ška po­dla­ni­ca! Će­mer od cr­na sak­ti­ja­na, di­je­li se na pre­grat­ke kao ku­le­ta, sva­ki mu džep­čić za­pu­čen s kov­čom što se śa­ji kao da je sre­bre­na. Jed­na par­ti­zan­ka se pri­mak­ni pa re­dom ot­pu­či sva­ku onu kov­ču, za­vi­ri šta ima i vi­di da se unu­tra žu­te že­že­ni du­ka­ti. Ona ni­je šće­la da odri­je­ši La­za­rev će­mer, ni­ti je re­kla La­za­ru da ga on od­ve­že, no ga je pre­śe­kla ba­ju­ne­tom s pu­ške! Pre­śe­kla, pa ga di­gla s ob­lje­ma ru­ka­ma uvis te iž nje­ga is­tre­sla du­ka­te. Bljec­nu­še, ve­li Bor­ko, pu­ste ma­dža­ri­je kao zvi­je­zde, La­zar za­še­le­da na no­ge, pro­str­ca­še mu su­ze niz obra­ze. I ne sa­mo što su mu gru­nu­le su­ze niz obra­ze no se za­ce­nuo od pla­ča kao di­je­te kad se uda­ri u la­kat ili ko­lje­no! Pla­če La­zar a bljec­ka­ju mu zlat­ni ame­ri­kan­ski zu­bi u gor­nju i do­nju vi­li­cu! Ka­že Bor­ko da je sva­ki La­za­rev zub bi­jo ko­li­ko zla­tan na­pr­stak!

Ni­je La­za­ru da­la sud­bi­na da na onaj svi­jet od­ne­se zla­to u mr­tva usta. Ista ona par­ti­zan­ka trg­nu­la je s ru­kom La­za­re­ve zlat­ne zu­be te ih po­mi­je­ša­la z du­ka­ti­ma iz nje­go­va će­me­ra ko­ji su se bi­li ras­tr­ca­li oko plač­no­ga i go­lo­gu­zo­ga La­za­ra! Par­ti­zan­ka pro­su­la pred La­za­ra La­za­re­ve zu­be i du­ka­te, a na­kav par­ti­zan ko­ji je či­nom sta­ri­ji od nje, po­ku­pio zla­to i sa­suo ga se­bi u nje­dar­ca! Kad je ostao brez zlat­ni­je zu­ba i du­ka­ta, La­zar je pre­stao da pla­če. Pre­stao je i da drk­će te se uko­čio kao stu­de­ni ka­men i ostao da šut­ke če­ka ono što će ga šče­ka­ti!

Pri­ča Bor­ko da se će­mer bio to­li­ko uśe­kao La­za­ru u ti­je­lo da je vãša du­bo­ka mu­šku po­dla­ni­cu uva­ti­la obruč oko nje­ga. Bo­gom bi se, ve­li, za­kleo da se va­ša š nji­me ro­di­la. Bio La­zar sve­zao će­mer kad je bio mlad oko mr­ša­va stru­ka, pa ni­ti ga je po­pu­štao ni dri­je­šio kad mu se stao tr­buk od sta­ro­sti po­pu­nja­ti. Ta­ko se će­mer uśe­kao u ti­je­lo, a ti­je­lo pri­mi­lo uśe­kli­nu kao da je od pri­ro­de ure­za­na!

Sad da vi­diš ka­ko se spa­sio Bor­ko Ko­va­če­vić ko­ji mi je is­pri­čao ovo što si čuo o La­za­ru La­bu­do­vu s Ogra­đe­ni­ce i nje­go­vo­me će­me­ru.

Sta­ja­lo je u pa­za­ri­šno ka­ra­ko­lo gra­ov­sko tri­sta i ku­sur svu­če­ni­je lju­di. Una­krs na če­ti­ri stra­ne bi­li su po­sta­vlje­ni mi­tro­lje­zi na no­ga­re, a po­red mi­tro­lje­za sta­jao je po je­dan par­ti­zan. Ta­ko sta­ja­le mi­tro­ljež­dži­je, a sa sva­ke stra­ne pri­la­zi­li par­ti­zan­ski oru­žni­ci te od­vo­di­li oni­je ro­bo­va ko­li­ko su šće­li. Ko je uzi­mao po jed­nog to­ga ni­je­su veza­li, a ko je sti­jo da vo­di po dvo­ji­cu ili tro­ji­cu, pr­vo su mu ih sve­za­li pa ih sve­za­ne da­li da vo­di na stri­je­lja­nje. Dvo­ji­ca par­ti­za­na no­si­li su ko­lut te­le­grav­ske ži­ce, a tre­ći je śe­kao ži­cu i š njo­me ve­zao ro­blje. Ako je ne­ko­me bi­la gi­da na tro­ji­cu, ve­za­ni su ta­ko što je ono­me sred­nje­mu pri­ve­zan je­dan za li­je­vu a dru­gi za de­snu ru­ku. Ve­li Bor­ko da je je­dan par­ti­zan sti­jo da po­ve­de pe­to­ri­cu, ali mu ni­je dao onaj što je glav­ni no mu re­kao da ga to­li­ko ne mo­re za­pa­nu­ti! Zbo­rio da tre­ba da do­te­če svi­jem po­što svi dru­go­vi i dru­ga­ri­ce iz bri­ga­de ko­ja je osvo­ji­la Gra­o­vo za­slu­ži­li su da ubi­ju ba­rem po jed­no­ga na­rod­no­ga iz­daj­ni­ka.

Sun­ce je pre­śe­nja­va­lo kad je po­če­lo gra­ov­sko ubi­ja­nje, a on­da je pa­la mlje­seč­na noć. Bi­la pro­gle­da­la noć da si mo­gao spra­ma mlje­se­ca ga­đa­ti ze­ca i uvr­sti ko­nac u ve­zit­ku! Bor­ko po­koj­ni pri­ča­še da su lju­di mir­no i brez ot­po­ra pru­ža­li ru­ke na po­vez kao da se va­ta­ju u ko­lo. Je­dan Anić iz Mr­gu­do­vi­je Do­li­na ko­vr­ljio je u ne­svi­jes, a do­sti­na su sto­je­ći pi­ša­li od ve­li­kog strâ! Sto­ji go­lo­guz čo­ek, po­si­je­dio i pre­va­lio z go­di­na­ma, a ne ala­ver­ću­je se da mo­kri no ona­ko bu­ri­dža vo­da iž nje­ga! Ne­ki su po­śe­da­li tu đe su sta­ja­li i śe­de­ći če­ka­li svoj red kao da ih pro­zi­vlju na voj­nu vi­ži­tu!

Po­koj­ni Vu­ko­ta Pe­jov pre­kr­stio se kad su do­šli da ga ve­žu i po­lju­bio se s onom dvo­ji­com što su oda­bra­ni da ih sve­žu z Vu­ko­tom. Po­lju­bi se Vu­ko­ta, ve­li Bor­ko, s jed­ni­jem Ma­za­li­com s Rav­ne Gla­vi­ce, a si­ro­ma Ma­za­li­ca gr­ma­či da lju­bi ono­ga što si­je­če ži­cu i ve­že ro­bo­ve. Bi to âr ono­me što si­je­če i ve­že, pa po­te­že le­vor i skre­sa Ma­za­li­ci u sli­je­po oko. On­da je ublje­ni­ka odri­je­šio od Vu­ko­te i pri­veo dru­go­ga da ga ve­že za Vu­ko­tu. Po­koj­ni se Vu­ko­ta jo­pet pre­kr­stio i s pri­do­šli­com se po­lju­bio, a on­da ona­ko uđe­ve­ren z dvo­ji­com oti­šao mir­no na stri­je­lja­nje!

Ne­ki To­mi­slav Cu­ca što je bio na­ja­mlik u Mi­tra Mi­lo­še­va za­le­le­kao je iz sve­ga mo­zga kad su ga sve­za­li. Za­le­le­kao pr­vo za svo­jom gla­vom, pa za Ba­nja­ni­ma i za Ru­di­nja­ni­ma i za Gra­o­vlja­ni­ma, i naj­po­tlje za svi­jem ko­ji ni­je­su ima­li pa­me­ti da odu s ko­ma­dan­tom Iva­nom Ja­ni­či­ćem no osta­li kao be­sle­ma­ći u gra­ov­sku ka­sap­ni­cu! Naj­po­tlje je za­le­le­kao za svo­jom avet­nom pa­me­ti. Sti­jo je, bi­re­ko, Cu­ca još ne­što da zbo­ri, mo­re bi­ti i da be­sti­ma­va par­ti­za­ne, ali mu ne da­de onaj što ve­že i si­je­če, no ga mlat­nu po gla­vi s kli­je­šti­ma s ko­ji­jem ra­di. Mlat­nuo ga po ci­ku te Cu­ci ne­sta­lo ava­za!

Mi­tar Špi­rov iz Ću­rev­ca, dok su ga ve­za­li za na­kvo­ga dru­go­ga, so­vao je Mo­ša Je­vre­ja i Ti­to­vu ko­pi­lad i sve par­ti­zan­sko što mu je na usta do­di­lo! Ve­zi­lac je sti­jo i nje­ga da vre­sa s kli­je­šti­ma po ci­ku, ali mu to ni­je do­pu­štao par­ti­zan ko­ji je če­kao da vo­di Mi­tra. Uzeo je Mi­tra san­dru­to­ga i od­veo da ob­ra­di o nji­ma na gra­ov­skoj mlje­se­či­ni!

Ta­ko je Bor­ko Ko­va­če­vić gle­dao oko se­be šta se či­ni, a on­da mu je do­šao ku­dret da blje­ži! Bor­ko je u je­dan tren, ona­ko bos i go, itio kao zvljer­ka te zgo­dio ša­kom i sli­je­po oko ono­ga što ki­da ži­cu i po­ve­zu­je lju­de! Dvo­ji­cu što no­se ko­lut te­le­grav­ske ži­ce ak­nuo je su dvi­je ru­ke te su pa­li na­gu­zi­če, a on­da je kao ne­be­ska bli­je­ska do­sko­čio do mi­tro­ljež­dži­je, ko­ji mu se na­šao na pra­vac, i zgo­dio ga po­din­gle­ški pe­sni­com u vi­li­cu! Ko­vr­lji mi­tro­ljež­dži­ja pro mi­tro­lje­za, to što je Bor­ko uči­nio bu­di sva­ko­me izu­blea, dok su par­ti­za­ni do­šli se­be Bor­ko je uva­tio kri­vi­nu iza jed­no­ga ko­ša­ra i do­va­tio se do­li­ne s neo­bra­ni­jem mer­ti­nom! Iz mer­ti­na je raz­gu­lio, va­tao mr­tve uglo­ve od gr­me­na do ka­me­na i štr­mak­nuo pro na­kvog pre­žva­lja!

Ne bi Bor­ku Bog po­mo­gao da su par­ti­za­ni okre­nu­li da pu­ca­ju za njim kroz mer­tin. A ni­je­su pu­ca­li sto­ga što su se bo­ja­li da će po­bi­ti svo­je dru­go­ve i dru­ga­ri­ce ko­ji su se ša­la­ca­li kroz neo­bran mer­tin. Spra­ma mlje­se­ca ša­re­nje­le su se blu­ze od pa­do­bran­ske svi­le, od­je­ki­va­la je plje­sma i ki­ki­ta­nje, ra­fa­li su grok­ta­li po sve­mu po­lju gra­ov­sko­me, sla­vi­lo se osva­ja­nje Gra­o­va! Mi­li­jar­de zvi­je­zda igra­le su ko­lo oko mlje­se­ca što je bio obe­čio kao po­noć­no sun­ce!

Bor­ko ka­že da za­ma­lo ni­je po­gi­nuo baš ono­ga mo­men­ta kad je po­mi­slio da je ute­kao! Bio je s jed­nom no­gom za­ko­ra­čio u do­li­nu s neo­bra­ni­jem mer­ti­nom kad je z dru­gom no­gom gnjec­nuo u ne­či­ji pro­sut mo­zak ko­ji se još ni­je bio ola­dio. Kad se iz­bli­za pu­ca čo­e­ku u gla­vu, puk­ne lu­ba­nja i mo­zak uci­je­lo jed­no­man is­ko­či iž nje! Bor­ko je na­ga­zio na mlak mo­zak, po­kli­zao se i lju­štio ko­li­ko je dug i ši­rok. Uto­li­ko je ne­ko za­ko­e­vi­te­zao «Va­taj ga maj­ku mu je­bem čet­nič­ku!» Pu­sti Bor­ko bio je itra da­ma­ra pa je pao na ze­mlju i vi­ju­gao se kao zmi­ja kroz mer­tin dok je mer­ti­na tra­ja­lo. On­da se is­pra­vio na no­ge i du­la­nuo pro pren­ke kao blije­ska! Ma s jed­nom ri­je­či, šće­la sud­bi­na da Bor­ko Ko­va­če­vić osta­ne za śe­do­ka gra­ov­ske po­gi­bi­je ilja­du de­ve­sto če­te­res i če­tvr­te go­di­ne! Eto to ti je to i ni­šta dru­go no to!

Još da vi­diš ka­ko se iz­ne­na­da spa­sio Da­ni­lo Stoj­ba­ša te ga ne smla­ti­še te no­ći na Gra­o­vo.

U Gra­o­vo su z Da­ni­lom bi­li otac mu Sta­ni­ša i dvo­ji­ca bra­će, nje­mu je bi­lo osa­mles go­di­na. Stoj­ba­še s Vu­či­ce su soj­li i zor­li lju­di, od­va­zda su ima­li jak po­tes i pr­vo ima­nje, a po vr sve­ga dr­ža­li su bu­ti­gu na Vu­či­cu. Stoj­ba­še su bi­li se­ljač­ki bo­ga­ti, a u ku­ći su ži­vlje­li pod­va­ro­ški. Te no­ći kad su par­ti­za­ni na­re­di­li da se čet­ni­ci svu­ku, sve je ogo­lo­gu­zi­lo sa­mo je Sta­ni­ša sa si­no­vi­ma imao či­ste ko­šu­lje i bi­je­le pr­te­ni­ce! Sta­li njih če­tvo­ri­ca je­dan do dru­go­ga, bi­je­lje­la im se do­nja ro­ba na gra­ov­skoj mlje­se­či­ni, če­ka­li svo­ju po­to­nju uru! Uto jed­na par­ti­zan­ka do­đi pa po­ve­di sa­mo­ga Da­ni­la! Bi­lo je ne­sta­lo ži­ce u onaj ži­ča­ni ko­lut, pa su pre­sta­li da ve­žu po dvo­ji­cu i po tro­ji­cu, a da­va­li su da se vo­di na stri­je­lja­nje sa­mo po je­dan. Ni­je­su smlje­li da da­va­ju vi­še no jed­no­ga, jer su se bo­ja­li da mo­re ne­ko po­blje­ći kao što im je Bor­ko Ko­va­če­vić po­blje­gao.

Par­ti­zan­ka po­ve­la Da­ni­la pa kad ga je na­ve­la spo­red ono­ga ko­ša­ra ko­ji je bio i Bor­ku sru­ke da ute­če, re­ci ona Da­ni­lu da usko­či u ko­šar i da se tu pri­tu­li dok ona ne do­đe da ga po­tra­ži. Da­ni­lo šmug­ni u ko­šar i sa­krij se u la­bu­dinu od mer­ti­na što je tu bi­la uba­če­na. Pri­krio se s la­bu­di­nom i gle­dao s ko­ša­ra šta se či­ni na mlje­seč­nu noć gra­ov­sku. I Da­ni­lo pri­ča, kao što je i po­koj­ni Bor­ko pri­čao, da je Bog bio na­mlje­stio me­ku i pi­to­mu noć je­se­nju! Pu­vu­kao je ća­ran vlje­tar z Bi­je­le Go­re, mlje­sec je o po ne­ba be­čio i ti­tra­le su mi­lja­r­de zvi­je­zda! Bog stvo­rio noć­ni dan i sun­ča­ni mlje­sec!

Pri­ča Da­ni­lo Stoj­ba­ša da se ona par­ti­zan­ka, ko­ja ga je na­mlje­ri­la na ko­šar, vr­ta­la rav­no pet pu­ta te uzi­ma­la po jed­no­ga čet­ni­ka, vo­di­la ga iza ko­ša­ra i pu­ca­la mu u gla­vu! Gle­dao je Da­ni­lo iz ko­ša­ra ka­ko mu iz­vo­di jed­no­ga po jed­no­ga oca Sta­ni­šu i dvo­ji­cu bra­će. Ni­je­dan ni­je ni ri­je­či pro­go­vo­rio, a nek­mo­li da je po­ku­šao da ute­če. Za­bo­ra­vio sam ko­ji je bio če­tvr­ti, a pe­to­ga je iz­ve­la Vu­la Ba­ko­ča s Ma­ri­ne Gla­vi­ce. Kad ga je do­ve­la pred ko­šar, Vu­le je tre­nuo da blje­ži i po­blje­gao bi pod za­rok da ga ni­je­su spu­ti­le pro­kle­te pr­te­ni­ce! Šće­la nje­go­va be­do­va da ima do­nje ga­će na se, a da je te no­ći bio go­lo­guz ri­zi­kaj da bi ga i da­nas sun­ce gri­ja­lo! Tre­ni Vu­le da blježi, bio je mo­mak kao zvi­je­zda, ali puk­ni mu gat­njak, spu­ti ga pr­te­ni­ce oko člja­na­ka te ga par­ti­zan­ka ona­ko spu­će­no­ga ola­di ra­fa­lom iz in­gle­ške ma­šin­ke.

Ne­đe po­pri­je dru­gi­je ko­ko­ta, ve­li Da­ni­lo, pre­sta­le su ma­šin­ke da štek­ću, ta­da je i mlje­sec pre­śe­nuo, zgu­snu­la se ka­ra­mlu­či­na kao ti­je­sto! Ni­šta se ni­je ču­lo osvem pa­šča­di što re­že i lo­ču krv po gra­ov­sko­me po­lju. A kad su za­plje­va­li dru­gi ko­ko­ti, ba­nu­la je u ko­šar ona par­ti­zan­ka ko­ja ni­je Da­ni­la šće­la stri­je­lja­ti te mlje­seč­ne no­ći.

Pi­ta par­ti­zan­ka, ve­li Da­ni­lo, je­sam li tu i ja ve­lju da je­sam. Ni­je mi zna­la ime ni­ti me za ime pi­ta­la, no ve­li baš ta­ko – «Je­si li tu?» On­da je śe­la do me­ne na onu la­bu­di­nu i za­gr­li­la me s ob­lje­ma ru­ka­ma kao da me u že­lju do­če­ka­la! Imao sam na se sa­mo ga­će i ko­šu­lju, bi­lo je stud­nji­ka­sto u je­se­nje pra­sko­zor­je, bio sam utr­nuo od stu­de­ni. Ali kad me ona za­gr­li ona­ko to­pla i kr­va­va, nje­zi­na to­plo­ta sve­ga me je­da­nak za­gri­ja­la, ośe­tio sam da úči krv kro­za me i da bi­ju da­ma­ri po mo­me ti­je­lu! Či­nje­lo mi se, zbo­ri Da­ni­lo, da će ši­nu­ti mu­nja pra­vo s ne­be­sa i pre­ko­si­ti na jed­no mlje­sto me­ne i nju, ali da mi je ta­da ne­ko re­kao da blje­žim pri­je no me opa­li grom ne­be­ski, ja ta­da ne bih po­blje­gao! Da li je to­ga tre­na Bog sa mlom upra­vljao ili su cr­ni đa­vo­li sa mlom vla­da­li – to sa­mo je­di­ni Bog zna!

Ta­ko ti je par­ti­zan­ka ona­ko to­pla i kr­va­va pri­ti­sla Da­ni­la na gru­di, bi­lo joj se sr­ce raz­i­gra­lo, Da­ni­lo se ni­je mo­gao ala­ver­ti­ti je li se ona ta­da smi­ja­la ili je pla­ka­la!

Da­ni­lo se ni­je sti­di­jo da opi­še šta mu se ta­da sve do­go­di­lo. I nje­mu se, ve­li, sr­ce je­da­nak raz­i­gra­lo po gru­di­ma i na­do­šla mu mu­ška sna­ga kao da je le­gao u svi­le­ne du­še­ke s vi­lom na­gor­ki­njom! Na­do­šla mu, bog­me, sna­ga kao pa­stu­vu na ka­lac, pa ti je on ona­ko vru­ću i kr­va­vu par­ti­zan­ku po­va­lio na la­bu­di­nu u ko­šar i ob­ra­dio mo­mač­ki oko nje kao da se te no­ći u Gra­o­vo ni­šta ni­je de­ša­va­lo! Kad se sla­dio od mu­ške že­sti, Da­ni­lo je po­mi­slio da će se nad njim ne­bo pro­lom­ti i pod njim se cr­na ze­mlja džom­bo­sa­ti! Uto­li­ko su za­plje­va­li ko­ko­ti i si­nu­la zo­ra! Ona žen­ska di­gla se i oti­šla, ni­je mu re­kla ni zbo­gom. Da­ni­lo je pru­žio za njom ru­ke, ali je nje ne­sta­lo kao da ni­je ni po­sto­ja­la. Va­zdan je Da­ni­lo ona­ko s okr­va­vlje­nom ko­šu­ljom i pr­te­ni­ca­ma pred­re­ždao u ko­ša­ru, a idu­će ve­če­ri kad se smra­či­lo oto­le se di­gao i po­blje­gao.

Pri­ča Da­ni­lo šta se sve na­gle­dao iz ko­ša­ra otkad je oti­šla par­ti­zan­ka dok ga ni­je za­gr­li­la noć da po­blje­že.

Ä je cik­nu­la zo­ra ga­vra­ni su nad­le­će­li Gra­o­vo. Ga­vran ośe­ti ljuc­ku krv i raz­bo­ji­šte z da­lji­ne s ko­je mo­re za dan od­le­će­ti i do­le­će­ti! Za­grak­ta­li vra­ni ga­vra­ni sa svi­je stra­na na Gra­o­vo, a on­da je uždi­la ki­ša kao da se mu­zu ne­be­sa! Bog je ure­dio da oće ki­ša na ljuc­ku krv i po­gi­bi­ju! Da­ni­lo je gle­dao iz ko­ša­ra ka­ko Če­lin­ski po­tok te­če kr­vav na va­lo­ve! Ne­đe oko pod­ne pre­sta­la je ki­ša, bljec­nuo je ve­dar je­se­nji dan, par­ti­za­ni su pri­vic­li da do­vla­če oni­je tri­sta i ku­sur ublje­ni­ka i da ih sur­va­va­ju u du­bo­ke ra­pe iz ko­jih se pri­je ra­ta va­di­la pr­ži­na. Do­vu­ca­li su lje­še­ve i sur­va­li u ra­pe, on­da gro­bo­ve po­rav­na­li sa ze­mljom, po­stro­ji­li se u ko­lo­ne i plje­va­ju­ći oti­šli da oslo­ba­đa­ju Ce­ti­nje od iz­daj­ni­ka i na­rod­ni­jeh ne­pri­ja­te­lja! Če­lin­ski po­tok se u ne­ko do­ba pro­bi­strio, ga­vra­no­vi su se vr­nu­li is­ti­jem sen­tom okle su i do­le­će­li, smr­zla se ti­ši­na na Gra­o­vo kao da se ni­šta ni­je ni do­ga­đa­lo!

Da­ni­lo je uve­če is­ko­čio iz ka­ša­ra, do­va­tio se one do­li­ne s mer­ti­nom kroz ko­ju je i Bor­ko Ko­va­če­vić po­blje­gao i zdra­vo na­pu­štio Gra­o­vo. Za vi­še no po­go­di­ne krio se u Ba­nja­ne po šu­ma­ma i pe­ći­na­ma. Naj­po­tlje se pre­dao par­ti­zan­ski­jem vla­sti­ma, a oni ga pre­su­di­li na tri go­di­ne ro­bi­je i uze­li mu pra­vo gla­sa za pet go­di­na. Od­ro­bi­jao je u Žut­ki­ća ku­ću u Ni­ši­će, ali vi­še je pro­veo na pri­sil­ni rad u Ja­vo­rak no u tav­ni­cu. Po­tlje je do­šao ku­ći i za­te­kao ži­vu maj­ku. Ni­je se sti­jo že­ni­ti, umro je od ka­pi one go­di­ne kad se osno­va­la se­ljač­ka rad­na za­dru­ga na Tu­pan. Osta­la je Da­ni­lu maj­ka sa­mo­ra­na, vi­đe­la je na oči ali je bi­la na­skroz oglu­nu­la, ži­vlje­la je bak­su­zni­ca pro sto go­di­na! Ta­ko je pu­sta osta­la ku­ća i imo­vi­na Sta­ni­še Stoj­ba­še na Vu­či­cu!

Vi­đe li ti ka­ko se ja za­ba­čih z Gra­o­vom, a sti­jo sam ti is­pri­ča­ti šta je Mi­lan Per­kov ura­dio po­tlje gra­ov­ske po­gi­bi­je.

Mi­la­nu je je­di­ni put bio da ode s Iva­nom Ja­ni­či­ćem i s oni­jem čet­ni­ci­ma ko­ji su oti­šli u Bo­snu da se sje­di­ne z Dra­žom i s Pa­vlom Đu­ri­ši­ćem. Mi­la­nu i nje­go­voj su­vr­sti ni­je bi­lo op­stan­ka po­što su par­ti­za­ni na­či­nje­li spi­sak rat­ni­je zlo­či­na­ca i na­rod­ni­je iz­daj­ni­ka na ko­ji se či­ta­lo ime Mi­la­na Per­ko­va kao ko­man­dan­ta ba­ta­ljo­na i ju­na­ka s Ne­re­tve. Ni­je­su ga oni zva­li ju­na­kom no iz­daj­ni­kom, ali su Ne­re­tvu pri­plje­va­li uz nje­go­vo ime jer su za­pam­ti­li ka­ko je ju­nač­ki osve­tio čet­ni­ke ko­je su udru­že­ni Njem­ci i par­ti­za­ni raz­bi­li i po­ko­ma­di­li. Spi­sak na­rod­ni­je ne­pri­ja­te­lja ko­ji­ma opro­sta ne­ma par­ti­za­ni su ob­na­ro­do­va­li pri­je Gra­ova ka­ko bi na­ma­mi­li da osta­nu u Gra­o­vo oni­je tri­sta i ku­sur lju­di ko­je su po­mla­ti­li. Po­vlje­ro­va­li oni, grom ih udrio, da im ni­je opa­sno ži­vo­tu kad ih ne­ma na re­če­no­me spi­sku pa ostali do­bro­volj­no na gra­ov­sku kla­ni­cu!

Mi­lan Per­kov bio je kre­nuo s Iva­nom Ja­ni­či­ćem u Bo­snu, ali se pre­do­mi­slio te se odvo­jio od Iva­na i vr­nuo u Ba­nja­ne! Mi­lan je uve­če ba­nuo u ku­ću, a Per­ko śu­tra uju­tro do­šao da mi ka­že u če­mu je stvar. Zdo­go­vo­ri­li smo se đe će se Mi­lan kri­ti i ka­ko će se kri­ti. Za to nje­go­vo kri­ve­nje mo­gao sam zna­ti sa­mo ja i Per­ko­va fa­mi­lja. Sa­mo mi i cr­na ze­mlja pod na­ma!

Re­kao sam ti pri­je da je Per­ko bio lo­vac mi­mo lju­de. On je po­zna­vao sve pe­ći­ne, sve ja­me i žgur­li­ne đe se mo­re za­če­pi­ti ku­ni­ca i li­si­ca. Po­zna­vao je sve ka­me­ne no­re na udu­tu od se­dam se­la una­o­ko­lo! Kad je jed­nom ne­da­le­ko od ku­će za­če­pljao ku­ni­cu u jed­nu no­ru, od­va­li se pred njim plo­ča, po­gle­daj on kad iza te plo­če obe­či­la pe­ći­na ko­li­ko naj­vi­ša ka­ma­ra. On­da se po­tre­vi­lo ta­ko da ta pe­ći­na svo­jom šu­plji­com vo­di ta­man do so­mi­ća od Per­ko­ve ku­će. Per­ko­va ku­ća je na izbu, pa ono ku­će što je na živ­cu uka­pa se z gor­nji­jem zi­dom u ze­mlju, bo­lje re­ći uvi­re u gla­vi­cu što je ni­kla iz­nad ku­će! Gla­vi­ca je pre­ra­sta­la ku­ću sa śe­ve­ra, zna­li su sta­ri maj­sto­ri ka­ko se va­lja za­klo­ni­ti od śe­ver­ni­je vlje­tro­va!

E, pe­ći­na ko­ja se otvo­ri­la pred Per­ka kad je za­če­pljao ku­ni­cu do­pi­ra­la je ta­man do kuć­no­ga so­mi­ća sa śe­ver­ne stra­ne. Per­ko je pro­bio śe­ver­ni so­mić te se iz ku­ži­ne mo­glo pro­la­zi­ti u re­če­nu pe­ći­nu. To je Per­ko ura­dio uoči ra­ta a za taj pro­laz ni­ko mu ni­je znao osvem me­ne i nje­go­ve fa­mi­lje. (Re­kao sam ti da ću ti po­tlje is­pri­ča­ti što je Per­ko me­ne po­vlje­ra­vao sva­ku taj­nu svo­ju i svo­je ku­će.)

Per­ko je pro­bio zid ka­ko mo­re ulje­ći če­lja­de iz ku­će u pe­ći­nu, na­či­nio na otvor vra­ta, a na vra­ta na­mlje­štio ra­ve od po­da do ta­va­na ku­žin­sko­ga. Mo­gao si gle­da­ti s ilja­du oči­ju da ni­šta ne pri­mi­je­tiš osvem rá­va i su­da što se dr­že u ra­ve.

Per­ko je osta­vljao lje­ti u pe­ći­nu su­vo me­so da se ne uga­gri­ča, tu je krio du­van ko­tro­ba­nat i pu­ške lov­ni­cu i ka­ra­bin. Na Ve­le­mlje je bio Pre­mro vi­lan­ca od ko­ga se ni­šta ni­je mo­glo sa­kri­ti što je za kri­ve­nje, ali osta­la je Pre­mru Per­ko­va pe­ći­na ne­po­zna­ta. I ja sam u Per­ko­vu pe­ći­nu no­sio da kri­jem pu­šku i du­van. Ne re­koh ti pri­je da sam ja uoči ra­ta šver­co­vao z du­va­nom iz Er­ce­go­vi­ne i još vi­še iz Ska­dra. Osta­vljao sam u Per­ko­vu pe­ći­nu i po tri­des ki­la du­va­na ko­tro­ban­ta što se pus žu­ća­še kao li­mun s mo­ra, iz­re­zan na­sit­no kao mra­vlja no­ga, a mi­ri­še ljep­še no ra­ki­ja pe­ča­tli­ja! Kad se za­ra­ti­lo od­nio sam u pe­ći­nu se­dlo š ču­lom, ba­lu ov­to­če­ni­je ve­le­na­ca i tru­blju sva­lja­no­ga suk­na.

Kad je do­šao Mi­lan da se kri­je, Per­ko je svu pe­ći­nu ob­lo­žio śer­nom vu­nom. Raz­mu­tio pr­vo bo­ro­vu smo­lu pa osmo­lio pe­ćin­ske zi­do­ve, a on­da na­ba­čio vu­nu na smo­lav ka­men. Ta­ko je śer­na vu­na za­šti­ti­la pe­ći­nu od vla­ge i du­min­da­će. Ne­ka ti ov­ca ka­že šta je śer­na vu­na! Mo­re se­dam da­na ci­je­pa­ti ki­ša na ov­cu i jo­pet joj ne­ća vla­ga do­pri­je­ti do ča­pre. Ne­će sto­ga što śe­ra ne da vo­di u se ni kro­za se! Isto ta­ko se­dep śer­ne vu­ne ov­ca iz­dr­ža­va jed­na­ko mraz i vru­ći­nu. Zi­mi je ov­ci is­pod ru­na to­plo i su­vo, a lje­ti joj je s ru­nom svje­ži­je no kad je oši­ša­na. Pe­ći­nu je Per­ko po­ta­va­nio s je­lo­vi­jem šti­ca­ma, po šti­ca­ma pro­stro štu­ru, a po štu­ri ra­za­stro ko­stret­ne gu­be­re.

Uni­je­li su Mi­la­nu kre­vet u pe­ći­nu, met­nu­li kraj kre­ve­ta je­dan ta­vu­lin­čić sa ška­njem, a na ula­zna vra­ta bi­ja­še ob­lje­šen fe­ral sa cklom u ko­ji se si­plje gaz kao i u lam­pu. Ma bra­te, dat je sva­ki ku­ćev­ni na­čin pe­ći­ni da je tu mo­glo ži­vlje­ti če­lja­de ta­man do­vi­je­ka! Još da je pu­sta svje­tlos mo­gla do­pri­je­ti, to ne bi tre­ba­lo na­zi­va­ti pe­ći­nom no spa­va­ćom so­bom! Mo­glo se do­go­di­ti da iz­go­ri ku­ća Per­ko­va, a da ne ulje­ze va­tra u pe­ći­nu.

E sad da ti opri­čam što mi je Per­ko sve po­vlje­ra­vao, no se bo­jim da će to bi­ti udu­go pri­ča­ti.

Na­še dvi­je ku­će oku­mi­le su se Gra­o­vač­ke go­di­ne, u va­kat kad je u nas bi­la ja­ka krv­na osve­ta. Pran­đed Per­kov Pe­jo imao je dva si­na: od jed­no­ga se tra­ga Per­ko, a dru­go­ga ko­ji se ni­je že­nio ubio je sin mo­ga pran­đe­da Jo­ša, ubio ga Osto­ja od ko­ga se tra­gam ja i moj si­no­vi. I to ubio Osto­ja Ga­ja sa šta ma s ni­šta!

Bi­la su­šna go­di­na, če­ka se na Pli­ću red za vo­do­poj, bi­la ste­gla že­ga, uz­ne­o­ri­la se sto­ka. Obo­ji­ca mo­ma­ka, Osto­ja i Ga­jo, bi­li se za­gle­da­li u istu đe­voj­ku Go­li­ća. Ona će po­tlje za­pa­nu­ti mo­ga pre­da­ka Osto­ju. Ośe­tio Ga­jo da đe­voj­ka vi­še na­vi­ja Osto­ji no nje­mu, te pre­žao da na­ne­se ka­kvu šte­tu svo­me mo­mač­ko­me su­par­ni­ku. I baš dok je Ga­jo ble­nuo u Go­li­ća đe­voj­ku, ko­ja je ta­da pri­vr­ta­la ov­ce na ko­ri­to, za­i­graj se nje­go­vi ba­ko­vi te po sred na­še­ga aj­va­na ko­ji je če­kao vo­do­poj. Kao kad oće ne­sre­ća, ši­ni bak s ro­gom te raz­bu­či na­še­ga ždri­jep­ca od tri go­di­ne, pro­spi mu cre­vad ta­man tu! Bio ždri­je­bac spra­ma gor­ske vi­le, vran kao ga­vra­no­vo kri­lo, š će­tom na če­lo i pu­to­no­gas u tri no­ge! Va­zda se zbo­ri­lo da vra­nac pu­to­no­gas u tri no­ge va­lja ku­ti­ju du­ka­ta! Gra­be se gu­sla­ri da ube­ru stru­nu s ta­kvo­ga pa­stu­va tro­go­ca!

Pro­spi bog­me bak ždri­jep­cu drob, a Osto­ja po­teg­ni ku­bu­ru iza pa­sa te na mlje­sto ubij Ga­ja, ze­mlja ga ži­vo­ga ni­je šče­ka­la! Osto­ja je, ve­le, bio pr­vi bi­nja­dži­ja u Ba­nja­ne, mi­jo mu bi­jo ja­je­ćak kao brat ro­đe­ni, ne mo­gao pred pu­stom đe­voj­kom da otr­pi šte­tu te uči­nio zlo!

Kad se ovo zlo do­go­di­lo, knjaz Da­ni­lo ni­je su­dio sa svi­jem Ba­nja­ni­ma no sa­mo s tre­ći­nom na­še ino­ri­je. Po­tlje do­bi­ća na Gra­o­vac ilja­du osam­sto pe­de­set i osme go­di­ne tur­ski car ustu­pio je Cr­noj Go­ri jed­no ise Ba­nja­na te mi ko­ji ži­vi­mo na to­me ise­tu ota­da se ra­ču­na­mo u cr­no­gor­sku dr­ža­vu. Do ta­da smo bi­li tur­ska ra­ja pra­va.

Knjaz je na­re­dio da se na Ce­ti­nje do­ve­du otac ublje­no­ga Ga­ja zva­ni Pe­jo i š nji­me na­po­re­do Osto­ja ko­ji je ubi­jo Ga­ja. Uz Osto­ju tre­ba­lo je do­ve­sti i Osto­ji­na oca Jo­ša. Knjaz okom per­ja­ni­ci sko­kom, do­ve­li na­re­če­ne lju­de na Ce­ti­nje i ta­man kad je knjaz Da­ni­lo za­u­stio da iz­re­če pre­su­du, sti­sni pe­tlju Pe­jo, otac ublje­no­ga Ga­ja, pa ot­vr­zi ka­ta­va­si­ju:

– Svi­je­tli go­spo­da­ru, ja opra­štam gla­vu mo­ga si­na Ga­ja ali s ovom na­god­bom! Ne­ka nam du­šma­ni vi­je­ća­ju kum­stvo i ne­ka se Jo­šo za­ku­ne na ći­vot Sve­to­ga Va­si­li­ja Ostro­ško­ga da će i on i Osto­ja i vas nji­ov trag do­kle ih tra­je dr­ža­ti taj­ne mo­je ku­će i mo­ga po­tom­stva! Mi će­mo im po­vlje­ra­va­ti sva­ku taj­nu što ima­mo, a oni će nam dr­ža­ti vlje­ru da za te na­še taj­ne ne sa­zna­de ni cr­na ze­mlja! I ta­ko ne­ka osta­ne do­vi­je­ka, ne­ka osta­ne dok se dim vi­je iz­nad na­ši­je ku­ća! Ako se ko od njih pre­va­ri od­sad pa do­vi­je­ka te nam oda taj­nu, mi će­mo isto­ga tre­na na­pla­ti­ti krv ko­ju su nam du­žni! Ako du­šma­ni pri­sta­ju na ovo što sam pred­lo­žio, ja ću s Jo­šom za­jed­no oti­ći pod Ostrog pa ne­ka se on za­kli­nje a ja ću slu­ša­ti ka­ko će se za­kle­ti!

Moj pran­đed Jo­šo i nje­gov sin Osto­ja bu­di ta­da rat­ni do ne­be­sa! Mr­tva gla­va opro­šte­na, ne pla­ća se krv­ni­na, Knjaz od­u­stao od pre­su­de, sve se iz­ne­na­da ala­vič­no na­mlje­sti­lo! Od­ma su s Ce­ti­nja kre­nu­li u Ostr­og, nad Jo­šom su ka­lu­đe­ri či­ta­li kle­tve­no de­ni­je, Jo­šo se kleo ona­ko ka­ko je ob­re­če­no, a Pe­jo je slu­šao i do­da­vao amin!

Moj ti pran­đed Jo­šo ni­je umio pro­mi­sli­ti da je dr­ža­nje tu­đe taj­ne mu­ka pre­ve­li­ka ne za ono­ga či­ja je taj­na no za ono­ga ko­ji je ta­ji! Ne­ću ti ja sad pri­ča­ti šta je sve stru­nu­lo u mo­ga pran­đe­da Jo­ša, u mo­ga đe­da i u mo­je­ga oca, i u isto­ga me­ne. Ne znam ili je vi­še u nas tru­nu­lo to što ta­ji­mo ili smo mi sa­mi tru­nu­li od to­ga što ne mo­re­mo ni­ko­me dru­go­me ka­za­ti! Evo sad ne­ma ži­vi­je ni Per­ka ni Mi­la­na, ali moj se pran­đed za­kleo pod Ostrog da ti da­nas ne odam taj­nu ko­ja gnji­je u me od ilja­du de­ve­sto če­te­res i pe­te go­di­ne do da­na­šnje­ga da­na! I sa­gnje­će to za­jed­no sa mlom u gro­bu kad mi se uspe ze­mlja na obraz!

Vlje­ruj mi tvr­do da je ču­va­nje taj­ne bo­les od ko­je li­je­ka ne­ma, ti­šti te bo­lan ne­is­pri­ča­na taj­na kao da si joj ti se­dep­nik. Ja mi­slim da je mo­ja ku­ća že­šće pla­ti­la s ti­jem što nam tu­đe taj­ne bo­lu­ju u pr­si no da su nam na­pla­ti­li krv za krv i da su pri­mi­li ci­je­nu za mr­tvu gla­vu Ga­jo­vu!

Mo­re bi­ti da si slu­šao pri­ču o ber­be­ru ko­ji je bri­jao ne­ka­kvo­ga ca­ra Tro­ja­na i vi­dio da u ca­ra ni­je­su ni­kle če­lja­đe­će no ko­źe uši! Sve mu ti­je­lo i ob­lič­je bi­lo ljuc­ko sem što je is­pod car­ske kru­ne mla­tio s uši­ma kao ja­rac šu­ši­lo! Car je Tro­jan pi­tao sva­ko­ga ber­be­ra šta je vi­dio na nje­go­voj gla­vi, pa ko­ji je bio br­zo­rek te od­go­vo­rio da je na ca­ru pri­mi­je­tio ko­źe uši, car je na­mig­nuo dže­la­tu da to­me ber­be­ru ta­man tu po­si­je­če gla­vu! Ovaj ber­ber o ko­me ti pri­čam bu­di mu­dar pa re­ci da ni­je vi­dio ni­šta, i ta­ko ti on osta­ni z gla­vom na ra­me­ni­ma. Na­sta­vio je taj ber­ber da bri­je ca­ra Tro­ja­na, ali že­gla ga je u pr­si taj­na ko­ju je no­sio, pa je jed­no­ga da­na đe ne vi­di ni­ko is­ko­pao ra­pu u ze­mlju, kle­kao na ko­lje­na, za­vu­kao gla­vu u ra­pu i pro­ša­pu­rao cr­noj ze­mlji da car Tro­jan ima ko­źe uši! S ti­jem je olak­šao se­be mu­ku i pro­du­žio da bri­je re­če­no­ga ca­ra. No ubr­zo je iz one ra­pe ni­kla ozo­vi­na, br­zo uz­vin­da­la i ogra­na­ti­la! On­da su čo­ba­ni od nje­zi­ni­je iz­da­na­ka na­či­nje­li svi­ra­le kao što su ih gra­di­li i od dru­gi­je ozo­vi­na što po dru­gi­jem mlje­sti­ma ra­stu i gra­na­ju se. Ali ni­jed­na svi­ra­la ko­ja je na­či­nje­la od ozo­vi­ne iz ra­pe ni­je svi­ra­la kao što dru­ge svi­ra­le svi­ra­ju, no je sva­ka jed­na­či­to iz­go­va­ra­la ono što je ber­ber po­vlje­rio cr­noj ze­mlji. Iz­svi­ra­la je svi­ra­la ja­sno i gla­so­vi­to: «U ca­ra Tro­ja­na ra­stu ko­zje uši!»

Moj bra­te, dav­no je ka­za­no da se za­kle­la ze­mlja ra­ju da će se do­zna­ti sve taj­ne! Bog je ta­ko stvar uj­du­ri­sao da u ljuc­ko­me ik­sa­nu ne mo­re stru­nu­ti taj­na, a da taj isti stvor od nje iz­nu­tra ne tru­ne! Oće če­lja­de da pri­ča ono što je ču­lo od dru­go­ga i o dru­go­me, jer ono što se jed­nom ču­je stal­no zbo­ri iz če­lja­de­ta: «ka­ži me, ka­ži me!» No što bi se pri­če pri­ča­le i plje­sme plje­va­le da ni­je na­kve si­le u čo­e­ku ko­ja ga na­go­ni da pri­ča i da plje­va. Ni­je od pri­če če­lja­de si­ti­je ni­ti mu je od nje to­pli­je, ali ži­va du­ša oće sta­lno da pri­ča, da pre­pri­ča­va, da do­pri­ča­va i da opri­ča­va! Di­je­te pri­je no što pro­go­vo­ri ga­če, ako je zdra­vo i na­mi­re­no, a ti­ca po­va­zdan z gra­ne ne­što ča­vr­lja š nje­zi­ni­jem je­zi­kom! Ve­le lju­di da pri­ča i go­ra i tra­va, sa­mo što čo­e­ku Bog ni­je dao aviz da taj nji­jov je­zik ra­zu­mi­je! U sta­ri ze­man lju­di su ra­zu­mi­je­va­li go­vor vra­ni­je ga­vra­no­va i so­ko­lo­va. Ta­ko plje­sma plje­va, ali ja ne znam mo­re li to bi­ti isti­na.

No što ti pri­čam, evo ti u jed­no pr­vo­mrač­je Per­ka, pa ta­ka i ta­ka stvar! Ve­li da Mi­lan ni­je ostu­pio s Iva­nom Ja­ni­či­ćem, no se odvo­jio od nje­ga, do­šao ku­ći i eno ga u re­če­nu pe­ći­nu!

Ja sam od­ma oti­šao s Per­kom da obi­đem kri­ve­ni­ka. Bi­ja­še Mi­lan kao ma­lo za­mi­šljen, okoš u ži­vot i bli­jed u obraz. Iza­šao je iz pe­ći­ne te smo za­jed­no ve­če­ra­li nas tro­ji­ca. Ni­je ni tri pu­ta za­lo­žio, či­nje­lo mi se da on jede ra­nu ko­li­ko što i ra­na je­de nje­ga. Ilin­ka ni­šta ne pro­go­va­ra­še, sa­mo gle­da ka­ko joj je snâ još vit­ka kao gu­šte­ri­ca. Ukr­šta­ju Ilin­ka i Mi­lan bri­žne po­gle­de, a Per­ko i De­sen­ka oba­śa­va­ju ku­ću kao mlje­se­či­na. Ja sam otvo­re­no pi­tao Mi­la­na če­mu se po­na­dao kad se odvo­jio od Iva­na i od svo­ga dru­štva, a on mi od­go­vo­ri da će se po­si­gur kralj Pe­tar vr­nu­ti do pro­lje­ća u ze­mlju, a vr­nu­će se, ka­že, čim se uje­di­ne Ame­ri­ka i In­gle­ška te kre­nu na Ru­si­ju da ru­še Sta­lji­na i ko­mu­ni­ste! Kad se to do­go­di, Ti­to će od­le­će­ti kao što je i do­le­tio, a kralj će Pe­tar za­vla­da­ti z dr­ža­vom Ju­go­sla­vi­jom kao što je i vla­dao! Ni ja ni Per­ko ni­je­smo Mi­la­nu pre­pra­vlja­li, no ga pu­šta­li da ost­ne na nje­go­vu ka­ko je za­mi­slio.

Fa­mi­lje ko­ji­ma je ne­ko po­gi­nuo u Gra­o­vo, kao i one što ne zna­ju gro­ba ni mra­mo­ra svo­joj bra­ći i oče­vi­ma ko­ji su ostu­pi­li s Iva­nom Ja­ni­či­ćem, ni cr­ne ni bi­je­le. Svi po­tmu­li u obraz, ne­ma­ju ob­ljen­ka ni pro­go­vo­ra! Per­ko i De­san­ka bog­me ne, no iz­gle­da­ju rat­no i na­smi­ja­no, pa se po­če kon­tre­sa­ti dvo­stru­ko: jed­ni su zbo­ri­li da se Mi­lan ne­đe kri­je i da za to kri­ve­nje zna Per­ko­va fa­mi­lja, a dru­gi su do­ka­ži­va­li da Per­ko do­bi­va od Mi­la­na po­volj­ne gla­so­ve od­ne­kle iz svi­je­ta. I odi­sta, Per­ko i De­san­ka oda­va­li su se odom i pro­go­vo­rom da su rat­ni, Ilin­ka se sti­sla u se kao i va­zda, a njih dvo­je s osmi­je­si­ma pro­gri­ja­va­li su svo se­lo! Per­ko ve­se­lo ća­ka vo­lo­ve, a kad De­san­ka va­bi ov­ce ili kad iška ja­stre­ba iz ko­ko­ši, pro­ve­se­li se sva va­la od nje­zi­no­ga gla­sa! Ma či­nje­lo mi se, ime­na mi bož­je­ga, da pred Per­ko­vu ku­ću i ko­kot ve­se­li­je plje­va no đe dru­go, i da pas la­je zvon­ki­je no pred dru­ge ku­će, i da konj Per­kov če­šće rže no dru­gi ko­nji u se­lo!

Pro­đe je­sen, ulje­ze se u zi­mu, ra­no svol­ta­še šnje­go­vi! Vi­đe­lo se lje­ti po ov­siku i po di­vi­zbi­ni da će uvol­ta­ti ga­zap do ra­ča­va! Bi­ja­še po­bi­je­lje­lo ja­se­nje od ov­si­ka kao da je po­pa­la snje­žna ki­ti­na, a di­vi­zbi­na uz­ra­sla do konj­ski­je stre­me­na! Taj cvi­jet svo­jom vi­si­nom po­ka­žu­je ko­li­ki će pa­nu­ti sni­jeg na­red­ne zi­me. Di­vi­zbi­na slu­ti vi­si­nu a ov­sik po­ka­žu­je da će bi­ti sni­je­ga na um­no kao i u pla­ni­nu. I sle­ze­na od bra­va po­ka­ži­va­še da će pa­nu­ti tri ve­li­ka sni­je­ga, sve vi­ši od vi­še­ga. Isto su to i bra­vlja ple­ća te go­di­ne po­ka­ži­va­la.

Pa­de ra­no sni­jeg a špi­ju­ni ukr­sti­še tra­go­ve oko Per­ko­ve ku­će. Omr­ca­li su oko Per­ko­ve ku­će i osvi­ta­li, ubi­še Per­ko­va psa iz pu­ške, sve su pred­u­zi­ma­li ali ne sa­zna­do­še đe se Mi­lan kri­je! Per­ko mi pri­ča da se Mi­lan ve­o­ma uz­ne­mi­rio, ne­ma da­nju ni no­ću mi­ra u onu pe­ći­nu vi­še no ima li ga crv u ogor­je­lu glav­nju! Zbo­ri da bi blje­žao ne­kud z gla­vom brez ob­zi­ra da ni­je pao ono­li­ki ga­zap na ze­mlju. Ja ni­je­sam či­nio ni­ka­kav sa­vjet Per­ku ni Mi­la­nu, a znao sam pod kaul da im se ne­će raz­mi­nu­ti brez po­gi­bi­je! Znao sam po jed­no­me mo­me snu!

Do­đe mi na san, i to na pr­vo­san pri­je po­no­ći kad se sve isti­ni­to prika­žu­je, da ula­zim u Per­ko­vu ku­ću. Ja ula­zim kad Mi­lan i Per­ko plje­ne ka­zan uza­vre­le va­re­vi­ne. Ono znaš da je u nas obi­čaj da lju­di oplje­ne mli­je­ko kad se uz­vari. Plje­ne Mi­lan i Per­ko, ma­nu­še po ne­ko­li­ko pu­ta s ka­ši­ka­ma, dok se uto­li­ko ona vre­la va­re­vi­na pro­met­nu u ći­ćer krv. Plje­ne i da­lje njih dvo­ji­ca, plje­na osta­je i da­lje bi­je­la ka­kva je i bi­la, a is­pod plje­ne cr­ve­ni se krv umlje­sto vre­le va­re­vi­ne! Kad sam se pro­bu­dio znao sam pod za­rok da se Mi­la­no­vo kri­ve­nje u pe­ći­nu ne­će raz­mi­nu­ti brez Per­ko­ve ili Mi­la­no­ve po­gi­bi­je!

Jed­no ju­tro, ona­ko aka­sti­le, osva­nu mr­tav Per­kov konj Ze­kan! Kad konj ja­je­ćak ili tor­ni pas osva­ne iz­ne­na­da mr­tav na ima­nju, to pret­ka­zu­je da se kuć­ni do­ma­ćin ne­će du­go na­no­si­ti gla­ve, ili do­ma­ćin ili ne­ko ko ni­je go­ri od do­ma­ći­na!

Sad da vi­diš šta od Per­ko­ve fa­mi­lje uči­nje sud­bi­na od ko­je se ne mo­re po­blje­ći.

Po­rav­njao sni­jeg br­da i do­li­ne, Ozna upe­tlja­va tra­go­ve oko ku­će Per­ko­ve, a za­met­nu­la se pri­ča da je trud­na De­san­ka Mi­la­no­va! Kao što sam ti re­kao, De­sen­ka je bi­la u če­ru što cr­no – cr­no, što bi­je­lo – bi­je­lo, gor­je­le su joj dvi­je ru­že u dva obra­za, itra kao pre­pe­li­ca, a tan­ka stru­ka kao gu­šte­ri­ca! Ta­kva bi­la stal­no ot­ko je do­šla za Mi­la­na, a od­sko­ro po­sta­lo joj li­ce ša­re­no kao ja­je u ti­ce, cr­ne plja­ske ko­li­ko mu­ška un­ča po­pa­le je po če­lu, iz­gu­bi­la itri­nu i vit­ko­ću, opu­ni­la se u tan­ke bo­ko­ve, po­če­sto je sla­bu­nja­va, špi­ju­ni su pri­viđa­li i da blju­je! Pro­ru­žnja­la se De­san­ka kao što se pro­ru­žnja­va­ju že­ne kad pr­vom za­pa­nu ž đe­te­tom.

Tu ni­je bi­lo dvoj­be, svak ko­me ni­je­su li­nu­le oči vi­dio je da je De­san­ka trud­na. Na­rod bu­pa s pri­čom i do­mi­šlja se na raz­ne na­či­ne! Jed­ni ve­le da je pod za­rok Mi­lan tu ne­đe, da ga ne­đe kri­je nje­go­va fa­mi­lja. Dru­gi ve­le da je Mi­lan po­gi­nuo, a da je De­san­ka po­pi­la trun sa ne­kim iz se­la. Ne­ko spo­mi­nje da je De­san­ka išla če­šće u rod na Pe­tr­o­vi­će i da je ta­mo ne­ko na nju oda­peo pu­šku! Spo­mi­nje na­rod i što mo­re i što ne mo­re bi­ti, dok se je­dan­dan ob­zna­ni da će do­ći vlas iz Mlje­snog od­bo­ra s Ve­le­mlja da pi­ta De­san­ku ko joj je na­či­nio di­je­te.

I jo­pet u jed­no pr­vo­mrač­je eto ti ku­ma Per­ka u mo­ju ku­ću!

Ve­li Per­ko da ne zna šta da ra­di od ži­vo­ta svo­ga, pa do­šao da tra­ži po­moć i sa­vje­te. Sve što za­mi­sli po­tlje vi­di da ne iz­la­zi na do­bro. Ako De­san­ka pri­zna da je di­je­te Mi­la­no­vo, Mi­la­nu ne­ma spa­sa, ka­ko Mi­la­nu ta­ko ni nji­ma tro­ma – De­san­ki, Ilin­ci i is­to­me Per­ku! Mi­la­nu je sve­jed­no ili se pre­dao ili da po­gi­ne u sop­stve­noj od­bra­ni, on je osu­đen na smrt i ova­ko i ona­ko! Ili se pre­dao ili ne pre­dao, njih tro­je bi­će pre­su­đe­ni na za­tvor za­to što ni­je­su pri­ja­vi­li vla­sti­ma na­rod­no­ga ne­pri­ja­te­lja! I ne sa­mo što će ih za­tvo­ri­ti, no će par­ti­zan­ska vlas ra­di­ti na sve na­či­ne da De­san­ka po­ba­či Mi­la­no­vo di­je­te! Ne­će oni do­pu­šta­ti da pro­pla­če di­je­te na­rod­nog iz­daj­ni­ka. Ako De­san­ka ka­že da je uko­pi­li­la s ne­kom iz se­la ili s Pe­tro­vi­ća, vlas će to­ga na­bi­je­đe­no­ga tra­ži­ti i na­ći, ali on ne­će pri­zna­ti i ta­ko će sve osta­ti na is­to­me! On­da će naj­po­tlje mu­či­ti De­san­ku da ka­bu­li či­je je di­je­te! Ako De­san­ka ka­že da je s ne­kim u pro­la­zu za­ni­je­la či­je ime ne zna, vlas joj to­me is­ka­zu ne­će vlje­ro­va­ti, a ono što ro­di osta­će da se na­zi­vlje ko­pi­le­tom bi­je­lo­ga svi­je­ta! On­da da­lje zbo­ri po­koj­ni Per­ko da ima on po­to­nji pred­log, ali ga je, ku­ne se kum­stvom i na­pret­kom, stid i sra­mo­ta da to iz­u­sti pre­da me! Ali kad ga ja opo­me­nuh da ne­ma taj­ne iz nji­jo­ve ku­će ko­ja se ne mo­re mo­joj ku­ći po­vlje­ri­ti, Per­ko sti­šte pe­tlju pa ve­li:

– Ku­me Ra­di­vo­je, ne­ma dru­go­ga spa­sa ni iz­la­za no da De­san­ka ka­že da no­si mo­je di­je­te, da ka­že da je po­gri­je­ši­la sa mlom! Ta­ko će op­sta­ti Mi­la­no­va gla­va, ta­ko nas dru­ge ne­će vo­di­ti u za­tvor, De­san­ku ne­će mu­či­ti ni išlje­đi­va­ti! Jes ve­li­ka sra­mo­ta da se ču­je ka­ko je snâ sa sve­krom po­gri­je­ši­la, ali Bog će da­ti pa će se sve is­pra­vi­ti. In­gle­ška i Ame­ri­ka za­ra­ti­će s Ru­si­jom, vr­nu­će se kralj Pe­tar, Ti­tu i nje­go­vi­jem ko­mu­ni­sti­ma puk­nu­će slom, Mi­lan će ta­da iza­ći na svje­tlos sun­ča­nu! A kad Mi­lan jav­no iza­đe iz pe­ći­ne, on će ob­na­ro­do­va­ti isti­nu ka­ko je mo­jim i nje­go­vi­jem zdo­go­vo­rom uči­nje­no da De­san­ka ka­že na me di­je­te. Svak će po­vlje­ro­va­ti da je taj zdo­go­vor bio je­di­ni na­čin da se i Mi­la­nu i na­ma i nje­go­vo­me ne­ro­đe­no­me đe­te­tu gla­ve sa­ču­va­ju! Ta­ko će ako­bog­da na pro­lje­će iza­ći sva­či­je dje­lo na vi­đe­lo! No mo­lim te, ku­me Ra­di­vo­je, do­đi ve­če­ras u mo­ju ku­ću da ulje­ze­mo kod Mi­la­na u pe­ći­nu i da ovaj moj na­um ko­ji si čuo uzmeš pod svo­je i da Mi­la­nu ka­žeš da si ga ti smi­slio a ne ja! Ne mo­gu ja od sti­da i sra­mo­te da to pred­lo­žim Mi­la­nu, no mu ti pred­lo­ži a ja ću se slo­ži­ti da je to pa­met­no što si za­mi­slio! Ti ćeš ta­ko Mi­la­nu re­ći, a ja znam da ne­ćeš ni­ko­me oda­ti taj­nu, kao što ni­je­si ni ti ni ni­ko tvoj oda­li ono što smo vam na­taj­no ka­za­li! Bi­će sve ona­ko ka­ko je i bi­lo od Gra­o­vač­ke go­di­ne do da­na da­na­šnje­ga!

Ja sam pri­stao da Mi­la­nu pe­dlo­žim sve ono što smo se do­go­vo­ri­li. Do­šao sam u pr­vo­mrač­je u Per­ko­vu ku­ću. Osta­še Ilin­ka i De­san­ka da śe­de kod og­nji­šta, a ja i Per­ko ulje­go­smo kod Mi­la­na u pe­ći­nu.

Mi­lan bi­ja­še uva­tio gla­vu u ša­ke, vo­ma ne­ra­tan, iz­do­lio u ži­vot i is­kop­nio u obraz, re­klo bi se da je bio de­vet go­di­na u tav­ni­ci đe se le­gu gu­je i ja­kre­pi! Ne­ka je sva pe­ći­na ob­lo­že­na śer­nom vu­nom i una­či­nje­na kao spa­va­ća so­ba, pe­ći­na je osta­la pe­ći­na! Pe­ći­na je ku­ća neo­bič­na, sta­nac ka­men is­pi­ja ik­sa­na pa sve da je ob­lo­žen svi­lom i ka­di­fom! Bog je od­re­dio da če­lja­de oda po sun­cu i da ži­vi u ku­ću s vra­ti­ma i s pro­zo­ri­ma! Da je pe­ći­na čo­e­ku na­mi­je­nje­na, ra­sla bi če­lja­di­ma ru­nja po ti­je­lu kao što ra­ste me­đe­du i ja­zav­cu! I me­đe­du i čo­e­ku da­te su ku­ća i ka­ba­ni­ca ka­kve im pa­su­ju – tu za­mlje­ne ne mo­re bi­ti! Me­đed bi ve­re­mio u so­bu kao što čo­ek ve­re­mi u pe­ći­nu!

Ja sam do­nio bo­cu ra­ki­je drê­nje i unio je u pe­ći­nu te na­zdra­vio Per­ku i Mi­la­nu. Mi­lan ni­je sti­jo ni da oku­si od ra­ki­je, a nas dvo­ji­ca smo se po­la­ga­li z bo­com i osle­gli bo­cu za po­dla­ni­cu pri­je no smo po­pu­ši­li po ci­gar du­va­na. Pri­pi­ja­mo ja i Per­ko i va­ta­mo ku­raž da zbo­ri­mo ono što smo se zdo­go­vo­ri­li. Mi­lan pu­ši ne pa­ti­še, ulje­gao du­van u śer­ne zi­do­ve pe­ćin­ske, bi­je na­kva lju­ta apa oda­svu­da, da ne bi one ra­ki­je ja bih se po­blju­vao! Ta­ko smo za ne­ko­li­ko si­đe­li i zbor­ka­li, naj­vi­še smo pri­ča­li o ono­me što sam ja čuo na Le­sov ra­di­jo. Zbi­lja, ne re­koh ti da je moj pr­vi kom­ši­ja Le­so Ošvić imao ra­di­jo na ba­te­ri­je, te smo po­no­ći kad nas ne vi­di ni­ko slu­ša­li šta se pri­ča u Lon­don. Od­re­đi­va­li smo ne­ko­ga od Le­so­ve fa­mi­lje da dr­ži stra­žu pred vra­ta dok mi slu­ša­mo vi­je­sti. Ta­da je bi­lo za­bra­nje­no da se slu­ša Lon­don, mo­gla se sa­mo na­slo­bod­no slu­ša­ti Mo­skva i ono što pri­ča­ju sta­ni­ce iz na­še ze­mlje. Kad smo osle­gli bo­cu ra­ki­je do u dno, Per­ku se odri­je­ši go­vor pa po­če:

– Mi­la­ne si­ne moj je­di­ni! Ne­ka je sla­va go­spo­da Bo­gu što ti je zdra­vo gla­va na ra­me­na! Zdra­va ti je gla­va, ali ona ti u ovaj zli va­kat vi­si o kon­cu ta­nje no da si ne­đe u tu­đe­mu svi­je­tu. Sud­bi­na je do­ni­je­la te ti je De­san­ka za­pa­la ž đe­te­tom, uzdam se u sud­bi­nu i sta­ru ala­vi­ju da će ro­di­ti si­na! Znao sam da će nam Bog po­mo­ći, sni­vao sam da nam ku­ća ne­će osta­ti brez si­no­va! No ču­je se da će śu­tra do­ći vlas iz Mlje­snog od­bo­ra da pi­ta­ju De­san­ku či­je joj je di­je­te pod pas. Šta da či­ni­mo, Mi­la­ne si­ne moj do­žu­đe­ni? Šta da ura­di­mo da nam pro­klet­ni­ci ku­ću ne is­ko­pa­ju? Da ni­je ovo­ga ana­let­no­ga sni­je­ga tre­ba­lo bi da blje­žiš u go­ru ze­le­nu, da blje­žiš a da mi ka­že­mo kad ute­češ đe si bi­jo i ka­ko si se kri­jo! Ču­je se da su plje­valj­ske pla­ni­ne pu­ne čet­ni­ka ko­je pred­vo­di Bo­žo Blje­li­ca. Drob­njač­ke i piv­ske go­re dr­ži Vla­do Šip­čić, a kroz Nje­goš i So­mi­nu pla­ni­nu pro­la­zi Alek­sa Te­pa­vče­vić. Vi­so­ku Tru­si­nu i Ba­bu pla­ni­nu još ni­je­su upu­šti­li par­ti­zan­ski­jem zlo­tvo­ri­ma er­ce­go­vač­ki čet­ni­ci Mi­lo­ša Ku­re­ša! Sad su svi oni na ja­ta­ku i osta­će ta­mo do Đur­đe­va da­na. A kad se go­ra za­o­đe­ne li­stom, svi će ako­bog­da jo­pet go­ri u haj­du­ke. Oće ako nas ne ogri­je sun­ce te se do pro­lje­ća ne vr­ne kralj Pe­tar! No daj Mi­la­ne ka­ko te­be da sa­ču­va­mo dok ne pr­snu ovi šnje­go­vi? Da se pre­daš, spa­sa ti ne­ma jer su te pro­gla­si­li rat­ni­jem zlo­čin­cem, zlo im da­lo što im je oči otvo­ri­lo! Zlo­čin­cem te na­zi­vlju što si bi­jo ju­nak đe prah go­ri pred oči ju­nač­ke! Zlo­či­nac si sto­ga što si na Ne­re­tvi ju­nač­ki osve­tio dru­ži­nu ko­ju su zdo­go­vor­no na­pa­li Njem­ci i Ti­to­vi par­ti­za­ni! Zlo­či­nac si i za­to, moj si­ne, što ni­je­si plju­nuo na Ča­sni krs i na vlje­ru ri­šćan­sku! Ako ne­ka­ko odo­le i ute­češ i une­seš ži­vu gla­vu, a sa­zna­de se đe si bi­jo i đe si se kri­jo, nas tro­je će po­pe­tlja­ti u lan­ce i od­ve­sti u tav­ni­cu! Nas spra­ti­ti pod Žut­ki­ća vo­lat i od­u­ze­ti nam ku­ću i imo­vi­nu. Gvo­zde­nu Jo­va­no­vu z Bo­žu­ro­va Br­da uze­li su po­la imo­vi­ne za­to što je skri­vao bra­ta, i to pro­stog čet­ni­ka ko­ji se ne či­ta na spi­sak na­rod­ni­je ne­pri­ja­te­lja. Ste­van Pe­ro­vić iz Ka­men­ska dao ru­čak Alek­si Te­pav­če­vi­ću pa ga pre­su­di­li na tri go­di­ne ro­bi­je i uze­li mu po­la ima­nja! Uči­nje­će vla­sti sve da De­san­ka po­ba­či di­je­te na­rod­nog ne­pri­ja­te­lja, a ako se ži­vo ro­di, Bog sa­mi zna šta će bi­ti i š njo­me i ž đe­te­tom u za­tvo­ru! Ko se ne bo­ji Bo­ga taj se ne sti­di od lju­di, a ko se Bo­ga ne bo­ji i lju­di ne sti­di on je ka­pac sva­ko zlo uči­nje­ti jed­na­ko ik­sa­nu od­ra­slo­me i plo­du ne­ro­đe­no­me! Ta­ko nam je sud­bi­na na­pi­sa­la ovo što nam se do­go­di­lo, a ti sad re­ci Mi­la­ne šta da či­ni­mo i uči­ni­mo od ži­vo­ta svo­ga i od na­še ku­će?

Ne do­pu­štih Mi­la­nu da pro­go­vo­ri, no ja pre­u­zeh Per­ku ri­ječ. Ja ni­je­sam oko­li­šio no dre­to re­kao ono što sam se do­go­vo­rio s Per­kom da ka­žem Mi­la­nu:

– Mi­la­ne, ku­me moj i ju­na­če brez uz­ma­ka! Evo sud­bi­na s jed­nom ru­kom pru­ža bla­go­slov na va­šu ku­ću, a z dru­gom oće da vam utre og­nji­šte i ku­ći­šte! No daj da vi­di­mo šta nam je či­nje­ti. Ako De­san­ka ka­bu­li da no­si tvo­je di­je­te, te­be spa­sa ne mo­re bi­ti a zlo­tvo­ri ne­će do­pu­šti­ti da se ro­di tvo­je di­je­te! Da ku­ma De­san­ka ka­že da no­si di­je­te ka­kvo­ga ne­zna­no­ga pro­la­zni­ka, to joj ni­ko ne­će vlje­ro­va­ti za­to što se za De­san­kom do sad ni­je ču­ja­la po­ga­na ri­ječ. Ne bi joj vlje­ro­va­li, no je išlje­đi­va­li na nji­jo­ve na­či­ne i ni­ko ne zna šta bi š njo­me naj­po­tlje uči­nje­li! Čuo si šta su ra­di­li od To­ma­ne Je­vre­mo­ve! Ni­je­su joj da­li vo­de za se­dam če­la, pru­ži­li su joj ča­šu vo­de tek kad je svr­nu­la s pa­me­ti! Na­go­ni­li je da oda đe se Je­vrem kri­je, ni­je ga oda­la ali je pre­vr­nu­la svi­jes. Obre­nu Za­jo­vu ve­za­li su za mo­šnje mä­cu od tri oke ne bi li pri­znao će mu se kri­je sin Ne­boj­ša. Obez­na­nji­vao se Ob­ren i bi­vao pod­mr­tvo po pô sa­ta, otr­pio je mu­ke tri da­na, a naj­po­tlje je odao si­na! Do­di­ja­le mu, bog­me, mu­ke Isu­so­ve te mu je­zik pre­gra­bio pa­met! Kao što vi­diš, mu­ke ne mo­gu da otr­pe ni zdra­va ni zdre­la če­ljad, a nek­mo­li da ih mo­re otr­plje­ti mla­da ne­vlje­sta ž đe­te­tom pod pas! No slu­šaj, moj ku­me Mi­la­ne! Ja imam je­dan na­um, ne­moj se za­ču­di­ti kad ti ga ka­žem! Či­ni mi se da je to je­di­ni spas i za te­be i za tvo­je ro­di­te­lje i za tvo­ju že­nu i za tvo­ga ne­ro­đe­no­ga si­na! U Bo­ga se ja­ko­ga uzdam da će ku­ma De­san­ka mäšiti si­na!

Evo ku­me Mi­la­ne, šta sam ja smi­slio, a to što sam smi­slio re­kao sam ku­mu Per­ku. Ja mu re­kao a on ni­je ni­šta na to mo­je od­go­vo­rio vi­še no pro­go­va­ra li stu­de­ni ka­men! Ja ću ti re­ći to što sam nje­mu ka­zao, a ti ćeš na­dam se pro­go­vo­ri­ti i bi­stro mi od­go­vo­ri­ti šta mi­sliš o mo­me na­u­mu. Ku­me Mi­la­ne, kad do­đu śu­tra pro­klet­ni­ci da je išlje­đu­ju, ku­ma De­san­ka tre­ba da sti­sne pe­tlju pa da ka­že da je po­gri­je­ši­la sa svo­ji­jem sve­krom a sa tvo­ji­jem ocem Per­kom! Ako smog­ne sna­ge da to ka­že, ne­će je vo­di­ti u za­tvor ni­ti će je na­mo­ra­va­ti da pri­zna či­je joj je di­je­te. Te­be će osta­ti gla­va na ra­me­ni­ma, ro­di­te­lje ti ni­ko ne­će tu­ra­ti, sa­ču­va­će se ku­ća i imo­vi­na. A kad Bog na­re­di te se vr­ne o po­lje­ću kralj Pe­tar, ti ćeš iza­ći iz pe­ći­ne, iza­ći će dje­lo na vi­đe­lo – sve će se ob­i­sti­ni­ti ka­ko Bog mi­lu­je i za­po­vi­je­da! Ako bu­de zla sud­bi­na te ti upu­štiš gla­vu pri­je no do­đe Kralj i si­ne slo­bo­da, to će bi­ti do­kaz da De­san­ka no­si tvo­je di­je­te. Glav­no je da sad spa­si­mo i tvo­ju gla­vu i tvo­je di­je­te ko­je no­si ku­ma De­san­ka. Ja ne vi­dim dru­go­ga pu­ta ni na­či­na da vas ska­pu­la­mo osvem ovo­ga ko­ji si čuo! Čuo si ovo što si čuo, pa daj sad da ču­je­mo i mi te­be! Ako pri­sta­neš na ovo što si čuo, ti tre­ba da ka­žeš De­san­ki da si ti isti smi­slio da ona ka­že di­je­te na sve­kra. Ta­ko joj re­ci, a ne­moj uzi­ma­ti u usta ni me­ne ni moj pr­edlog. Ako joj za­po­vi­je­diš da ta­ko ka­že, ona će te­be po­slu­ša­ti! Ako De­san­ka ka­že da će pri­sta­ti da re­če vla­sti­ma to što joj za­po­vi­je­daš, on­da ti ka­ži Ilin­ci to šta si na­u­čio De­san­ku da uči­ni. Ti znaš da je Ilin­ka bi­la va­zda mu­a­na­ta kad se zbo­ri o Per­ku i o že­na­ma, pa bi joj bi­lo izu­blea da śu­tra ču­je od De­san­ke ono što si ti na­u­čio De­san­ku da ka­že! Za­to ti Mi­la­ne re­ci maj­ci isti­nu, ona će te­be sve po­vlje­ro­va­ti. Ilin­ci bi to bi­la ka­til vi­jes ako je ču­je sa­mo od De­san­ke!

Dok sam ja pri­čao Mi­lan je na­go­le dr­žao gla­vu u ša­ke i pu­šio, a sa­mo se lec­nuo i po­gle­dao ijet­ko oca kad sam ja iz­u­stio moj na­um da De­san­ka tre­ba na sve­kra da ka­že di­je­te. Kad sam ja pre­stao da zbo­rim, Mi­lan za­ne­ko­li­ko ni­šta ni­je pro­go­vo­rio, a on­da re­če po­la­ko kao da to ni­je­su nje­go­va po­sla:

– Ne­ka sve bu­de ta­ko ka­ko ti pred­la­žeš, ku­me Ra­di­vo­je!

Śu­tri dan ne­đe oko de­vet ura do­šli su tro­ji­ca brez oruž­ja iz Mlje­snog od­bo­ra s Ve­le­mlja, jed­na sa­ni­tet­ka iz Ve­lem­ske am­bu­lan­te i tro­ji­ca ozna­ša s ma­šin­ka­ma. Sve mu­ško jed­na­ko ob­u­če­no u no­vu in­gle­šku ro­bu, a sa­ni­tet­ka obu­kla blu­zu od pa­do­bra­na. Blu­za joj ma­ve­na kao či­vit, a ona ru­me­na i goj­na­ta, da joj uda­riš po jed­no­me obra­zu dru­gi bi joj obraz pr­skao!

Ulje­gli su u ku­ću ona tro­ji­ca brez pu­ša­ka i sa­ni­tet­ka, a ozna­ši su osta­li is­pred vra­ta – je­dan s pu­škom pre­ko kri­la a dvo­ji­ca s oruž­jem na go­tovs! U ku­ću smo već bi­li ja i Per­ko sa že­na­ma, De­san­kom i Ilin­kom.

Po­śe­da­le su pri­do­šli­ce, si­đe­li smo ja i Per­ko, a osta­le su da sto­je Ilin­ka i De­san­ka. Uto­li­ko se di­že na no­ge onaj što je naj­sta­ri­ji, bi­ja­še to otu­ta­šan žu­telj s tan­ki­jem br­ci­ma, iz­va­di jed­nu ar­ti­ju iz dže­pa pa sta­de da le­ga:

– Dru­ga­ri­ce De­san­ka, ti si bi­la že­na na­rod­nog ne­pri­ja­te­lja, na­rod­no­ga iz­daj­ni­ka i rat­nog zlo­čin­ca Mi­la­na Per­ko­va Ože­gi­ća. Iz­daj­nik je ro­đen 1918. go­di­ne, a š njim si, na­ža­los, stu­pi­la u za­ko­nit brak 1941. go­di­ne! Ta­da si po­sta­la nje­go­va za­ko­ni­ta že­na što si for­mal­no i da­nas. Na­rod­na vlas se na­da­la da ćeš se, dru­ga­ri­ce De­san­ka, jav­no od­re­ći mu­ža iz­daj­ni­ka i ta­ko za­dr­ža­ti gra­đan­sku čas i nje­gov di­jo ze­mlje za se­be, ali ti to do da­nas ni­je­si, još jed­nom ka­žem na­ža­los, šće­la uči­nje­ti! Re­če­ni na­rod­ni ne­pri­ja­telj Mi­lan Ože­gić ne­stao je po­tlje oslo­bo­đe­nja Gra­o­va i na­rod­na vlas ne­ma po­da­ta­ka đe se sa­da re­če­ni zlo­či­nac na­la­zi! Ima gla­so­va da je ostu­pio z dru­gi­jem čet­nič­ki­jem zli­kov­ci­ma u ka­pi­ta­li­stič­ke ze­mlje na Za­pad, a ne­ki dru­go­vi pret­po­sta­vlja­ju da se on ne­đe skri­va š čet­nič­ki­jem ban­da­ma ko­je još ni­je sti­gao pra­ved­ni sud no­ve dr­ža­ve, Fe­de­ra­tiv­ne Na­rod­ne Re­pu­bli­ke Ju­go­sla­vi­je! Dru­ga­ri­ce De­san­ka, Mlje­sni na­rod­ni od­bor Ve­le­mlje sa­znao je pre­ko Afe­žea za Ba­nja­ne i Oput­nu Ru­di­nu da ste Vi u dru­go­me sta­nju, što bi se na­roc­ki re­klo – Vi ste trud­ni, dru­ga­ri­ce De­san­ka! Mi smo do­ve­li sa­ni­tet­ku iz Am­bu­lan­te, dru­ga­ri­cu Mil­ku, da iz­vr­ši struč­ni uvi­đaj Va­še­ga zdrav­stve­no­ga sta­nja! Ako dru­ga­ri­ca sa­ni­tet­ka kon­sta­tu­je da ste trud­ni, Vi ste du­žni na li­cu mlje­sta da na­rod­noj vla­sti ka­že­te ko je otac Va­še­ga đe­te­ta! Vlas na­rod­na ima pra­vo da pret­po­sta­vi da se Vaš muž, na­rod­ni iz­daj­nik i rat­ni zlo­či­nac, skri­va od prav­de ne­đe na ovi­jem te­re­ni­ma i da ste Vi š nji­me za­ni­je­li di­je­te. Ako je on otac đe­te­ta, Vi ste duž­ni da ka­že­te đe se on na­la­zi, a mo­ra­će­te i da od­go­va­ra­te zbog sa­rad­nje s rat­ni­jem zlo­čin­cem ko­ga je no­va dr­ža­va, Fe­de­ra­tiv­na Na­rod­na Re­pu­bli­ka Ju­go­sla­vi­ja, osu­di­la na smrt stri­je­lja­njem! Ako je Va­še di­je­te za­če­to u van­brač­noj ve­zi, Vi ste duž­ni da na li­cu mlje­sta sa­op­šti­te ime dru­ga s ko­ji­jem ste za­ni­je­li! U to­me slu­ča­ju, na­ša no­va dr­ža­va, Ti­to­va Ju­go­sla­vi­ja, ze­mlja rav­no­prav­nih i zbra­ti­mlje­nih na­ro­da i na­rod­no­sti, na če­lu s Ko­mu­ni­stič­kom par­ti­jom Ju­go­sla­vi­je i s Mar­ša­lom Ti­tom, bri­nu­će o tvo­me đe­te­tu dru­ga­ri­ce De­san­ka! So­ci­ja­li­stič­ka vlas ne pi­ta ko je brač­ni a ko van­brač­ni, kao što se pi­ta­lo u bur­žo­a­skoj i tru­loj pred­rat­noj Ju­go­sla­vi­ji! U nas je bra­stvo i je­din­stvo, u nas su svi lju­di jed­na­ci, mu­ško kao i žen­sko, sta­ro i mla­do, zdra­vo i bo­le­sno! A sad, dru­ga­ri­ce Mil­ka, oba­vi­te svoj struč­ni po­sao i par­tij­ski za­da­tak, da bi po­tlje dru­ga­ri­ca De­san­ka re­kla ono što ima da ka­že. Smrt fa­ši­zmu – slo­bo­da na­ro­du! Ži­vio vr­hov­ni ko­man­dant Na­rod­no­o­slo­bo­di­lač­ke voj­ske Ju­go­sla­vi­je, mar­šal Ju­go­sla­vi­je, naj­ve­ći sin ju­go­slo­ven­skih na­ro­da, mu­dri vo­đa, bo­rac za rad­nič­ka pra­va, he­roj ra­ta i stra­teg so­ci­ja­li­stič­ke re­vo­lu­ci­je, naš vo­lje­ni drug i uči­telj – Jo­sip Broz Ti­to!

Ona dru­ga dvo­ji­ca iz Mlje­snog od­bo­ra s Ve­le­mlje i dru­ga­ri­ca Mil­ka sa­ni­tet­ka, kao i tro­ji­ca ozna­ša is­pred vra­ta, vik­nu­še kao iz jed­no­ga gr­la »ži­vi­jo!«, a De­san­ka do­da­de snok­ta:

– Ne­ma po­tre­be da me pre­gle­da sa­ni­tet­ka, ja sam trud­na evo već še­sti mlje­sec, a otac mo­ga đe­te­ta je…

Ni­je De­san­ka ugra­bi­la da iz­u­sti ime oca nje­zi­no­ga đe­te­ta, no su pa­le ra­ve sa zi­da u je­dan tren! Pa­le ra­ve, a iz pe­ći­ne iz­le­tio Mi­lan! Pr­vo je osuo zbo­rom a on­da ra­fa­lom:

– Či­ju vi že­nu išlje­đu­je­te, ko­mu­ni­stič­ki ja­ma­ri, maj­ku vam je­bem mo­šov­sku!

Re­če to po­koj­ni Mi­lan pa osu plo­tun iz ma­šin­ke! Dvo­ji­ca od one tro­ji­ce iz Mlje­snog od­bo­ra s Ve­le­mlja za­dri­je­ma­še na sto­li­ce đe su si­đe­li, onaj tre­ći što je dr­žao fa­ke­lu De­san­ki stro­po­šta se u og­nji­šte i jek­nu, sa­ni­tet­ka Mil­ka sko­či na no­ge i sta­de da vi­ga­nji iz sve­ga gla­sa. Ku­ka, Bo­ga ti mo­lim, sve se pro­la­ma, a vi­di se da joj ni­je ni­šta!

No da vi­diš ka­ko se u ku­ću Per­ko­vu ne­nad­no zlo do­go­di! Oja­đe­la Ilin­ka bi­la je naj­bli­ža onoj dvo­ji­ci što ih Mi­lan iz pr­ve po­ko­si, pa i nju bak­su­zni­cu za­ka­či Mi­la­nov ra­fal iz ma­šin­ke te ona mu­če­ni­ca po­gi­nu! Za­kr­va­vlje joj bi­je­la ko­šu­lja oko sr­ca, uki­de se s no­ga spo­red og­nji­šta! Ilin­ka je bi­la pać­ni­ca, va­zda je obla­či­ća će­nar bi­je­lu ko­šu­lju kad je đe išla s Per­kom i kad su joj stid­ni lju­di do­di­li u ku­ću! Obla­či­la je bi­je­lu svi­le­nu ko­šu­lju sa zlat­ni­jem ople­ćem, a u kr­pu re­sa­ču za­ba­da­la je zlat­nu pro­ba­da­ču. I to­ga zlo­ga ju­tra po­koj­ni­ca se bi­la obu­kla kao za sve­ča­nos, kao da je zna­la da joj je to po­to­nje obla­če­nje.

Ni­je­su još bi­li zi­je­nu­li svi po­blje­ni­ci o ko­ji­ma ti pri­čam, kad ra­fali iz tri ma­šin­ke s vra­ta po­ko­si­še Mi­la­na Per­ko­va! Tri ozna­ša osu­li grup­ni plo­tun, vi­dio sam ka­ko se Mi­la­nu re­še­ta­ju gru­di! Sun­ča­ri­ca je bi­la kro­za nj pogleda­la, a on se još dr­žao na no­ga­ma!Vi­đe­lo se da ih ona­ko iz­re­še­tan još su­je i be­sti­ma­va, ali ja i Per­ko nje­smo mo­gli ču­ti šta Mi­lan iz­go­va­ra jer su štek­ta­le ma­šin­ke s vra­ta i ku­ka­la je Mil­ka sa­ni­tet­ka iz svi­je mo­zgo­va! Ne znam je­su li mi gr­đe pro­cik­nu­le uši od ma­šin­ski­je plo­tu­na ili od nje­zi­ne der­nja­ve! A kao što ti re­koh, ni­šta je ni­je sva­ti­lo ni po pr­stu!

Evo ka­ko se na ul­ti­nu raz­mr­si­lo ovo kr­va­vo ko­lo u ne­sret­nu ku­ću Per­ka Mir­ko­va Ože­gi­ća s Po­ko­šlji­va­če!

Ni­je ni đa­vo crn ko­li­ko mu se re­klo, pa ni par­ti­zan­ske vla­sti ni­je­su šće­le vo­di­ti De­san­ku u za­tvor, ni­ti su je po­tlje Mi­la­no­ve po­gi­bi­je vi­še išlje­đi­va­li. Per­ka su od­ma sve­za­li i od­ve­li u za­tvor. Pre­su­di­li ga na se­dam go­di­na ro­bi­je, ali ni­je za­tvo­ren u Žut­ki­ća ku­ću u Ni­ši­će, no su ga spro­ve­li u na­kvu tav­ni­cu ne­đe u Bo­snu ko­ja je uvol­ta­na pod ze­mlju de­vet la­ka­ta a što je zi­da­na u tur­ski ze­man!

Ni­ko Per­ka ni­kad ni­je ob­i­šao, a ni­kad se iz tav­ni­ce ni­je ni vra­tio! Na raz­ne se na­či­ne kon­tre­sa­lo ka­ko je po­koj­ni Per­ko do­spi­jo! Jed­ni ve­le da je umro od na­kve bo­le­sti epi­de­mi­je, dru­gi su do­ka­ži­va­li da ga je za­ni­je­la ri­je­ka kad je z dru­gi­jem ro­bo­vi­ma iz­ba­čao reč­ni pi­je­sak na oba­lu! Pri­ča­lo se i da je ob­ra­dio o svo­me ži­vo­tu. Ne­ko pri­čao ovo dru­gi ono, jed­ni iz­mi­šlja­li dru­gi do­da­va­li, a kad sve to sa­sta­viš na­jed­no mo­reš sa­mo re­ći da Per­ka ne­ma me­đu ži­ve i da mu se ne zna gro­ba ni mra­mo­ra! Sa­mo Bog je­di­ni zna ka­ko mu je mu­če­ni­ku du­ša is­pa­nu­la!

Mi smo isti dan sa­ra­ni­li po­koj­nu Ilin­ku. Ni­je bi­lo po­tre­be da je pre­o­bla­či­mo po­što je bi­la obu­kla naj­bo­lje što je ima­la u ba­ju­nu vljen­ča­no­me! Zlat­ne ošvi­ce śak­ti­ja­hu joj po­me­đu će­nar svi­le i kr­va­vi­je ru­ža na će­na­ru! Le­ža­še Ilin­ka na ple­ći kao da je za­spa­la, pro­bi­je­lje­la u obra­znu če­ru, a ne­sta­lo joj ono­ga gr­ča što joj se za­met­nuo oko usta kad je do­šla s Vlje­tre­no­ga za Per­ka. Za­met­nuo se grč zbog nje­zi­no­ga cr­kle­ta što Per­ko ide na pu­te­ve brež nje! Dav­no se grč bi­jo oko usta za­met­nuo, ste­gao se kad joj je De­san­ka u ku­ću do­šla, a pri­te­gao kad je Mi­lan do­šao da se kri­je u re­če­nu pe­ći­nu. Grč joj se po­koj­ni­ci ve­zao i ze­te­zao, ali se na po­to­nju nje­zi­nu uru raz­dri­je­šio te joj li­ce bi­ja­še ve­se­li­je mr­tvoj no što je bi­lo ži­voj!

Vla­sti nam na­brek­nu­še da ne smi­je­mo Mi­la­na, kao rat­nog zlo­čin­ca i na­rod­no­ga ne­pri­ja­te­lja, pre­o­bla­či­ti u ukop­nu ro­bu, ni­ti mu gra­di­ti ukop­ni san­duk, ni ga mo­re­mo osta­vlja­ti da mr­tav pre­no­ći u nje­go­vu ku­ću! U če­mu se za­te­kao u to­me ga je tre­ba­lo uko­pa­ti! I to ne tra­ja­ti s uko­pom, no od­ma tre­ba š nji­me u ze­mlju pri­je no se ola­di!

Kad smo tu na­red­bu ču­li, ja i De­san­ka ri­je­ši­smo da ni Ilin­ku ne osta­vlja­mo za śu­tri dan, no da ih obo­je, Ilin­ku i Mi­la­na, za­jed­no sa­ra­ni­mo. Ni­ko od ja­čeg i mla­đeg na­ro­da iz se­la ni­je smi­jo do­ći da nam po­mo­že oko uko­pa, ni­ti je ko smi­jo Desanki iz­ja­vi­ti sa­u­če­šće za sve­kr­vom i do­ma­ći­nom! Do­šla su sa­mo tri–če­ti­ri sta­re že­ne i đed Mi­lić Pa­jov ko­me je bi­lo pa­sa­lo de­ve­de­set go­di­na! Me­ne i De­san­ki naj­te­že je bi­lo da od­ne­se­mo mr­ce na gro­blje. One ba­be i đed Mi­lić po­ma­ga­li su nam ko­li­ko su mo­gli, ali ma­la je to po­moć bi­la. I što bi mo­gli da po­mog­nu, ni­je da­la usov šnje­žna kroz ko­ju smo mi­lje­li pr­ti­nom od ku­će do gro­blja. Po­či­va­li smo na sto mlje­sta, naj­po­tlje smo u­blje­ni­ke, jed­no po jed­no, vu­ca­li za so­bom i do­vu­kli na gro­blje! Per­ko­va ku­ća ima­la je po­ro­dič­nu grob­ni­cu s ukop­ni­com, te nam ta­ko Bog po­mo­ga da ne mo­ra­mo ko­pa­ti gro­bo­ve za Mi­la­na i Ilin­ku!

Kad smo mr­ce po­lo­ži­li jed­no do dru­go­ga u dvi­je ukop­ni­ce, đed Mi­lić po­te­že iž nje­da­ra svi­je­ću ne de­blju no la­pis te je za­pa­li­smo i po­bo­do­smo u sni­jeg vi­še grob­ni­ce. Met­nu­li smo kri­jo­ni­ce na po­koj­ni­ke, iš­če­ka­li svi­je­ću da se uće­ši i raz­i­šli se u pr­vo­mrač­je z gro­blja tu­panj­sko­ga!

Kad smo oba­vi­li ukop, uči­nje­lo mi se da je sni­jeg š nje­go­vi­jem blje­li­na­ma po­da­stro vas bi­je­li ba­šan­ski svi­jet! Uči­ni mi se da su i ne­be­sa po­bi­je­lje­la! Dr­šću zvi­je­zde od stu­de­ni na bi­je­la ne­be­sa, đed Mi­lić s one tri–če­ti­ti sta­ri­ce cr­ne se pr­ti­nom kao pre­tu­lje­ni ugarci, ja i De­san­ka ita­li smo ku­ći da pro­pi­ri­mo va­tru! Bi­le su nam se ru­ke uko­ča­nji­le od mra­za da za nji ni­je­smo ču­li!

Ja sam tu noć ostao u Per­ko­vu ku­ću te oprao krv što se oko og­nji­šta bi­la sto­či­la iz po­gi­ba­la­ca, a De­san­ka je raźan­gi­ja­la va­tru na og­nji­štu i uči­nje­la red po ku­ći! U pra­sko­zor­je ja sam oti­šao mo­joj ku­ći, a De­san­ka se ni­je smi­ri­va­la u kre­vet no je osta­la da śe­di po­kraj va­tre na og­nji­šte.

Ne­đe is­pred Đur­đe­va dne De­san­ka je ro­di­la zdra­vo mu­ško di­je­te! Ja sam pu­cao iz le­vo­ra kad sam čuo da se ni­je is­ko­pa­la ku­ća Per­ka Mir­ko­va! Ni­je­sam se bo­jao špi­ju­na što će do­sta­vi­ti u Mlje­sni od­bor na Ve­le­mlje da sam se ve­se­lio kad se ro­di­jo sin rat­no­ga zlo­čin­ca i na­rod­no­ga ne­pri­ja­te­lja! Di­je­te bi­ja­še za­sno­va­to i vla­sa­to, pu­na ga be­ši­ka! De­san­ki se br­zo vr­nu pr­va lje­po­ta u obraz i vit­kos u struk, a jo­pet joj za­ti­tra u oči onaj nje­zin osmi­jeh! Otac joj Ve­li­zar s Pe­tr­o­vi­ća pru­žio je šće­ri sva­ku po­moć, De­san­ka usta­na i ba­sta­na, od­ma se vi­đe­lo da će ona, ako joj bog da zdra­vlja, is­pli­va­ti ž đe­te­tom na oba­lu!

Kad je di­je­te jak­nu­lo, po­zva­la je po­pa i me­ne za ku­ma da kr­sti­mo đe­ti­ća! De­san­ka pred­lo­ži da đe­te­tu na­đe­do­smo ime Pe­jo! Da­la mu je ima po ono­me Pe­ju, Per­ko­vu pran­đe­du, ko­ji je u do­ba knja­za Da­ni­la opro­stio krv na­šoj ku­ći. Śe­ćaš li se da sam ti re­kao da je sin mo­ga pran­đe­da Jo­ša zva­ni Osto­ja ubi­jo Ga­ja si­na Pe­jo­va. Pe­jo je pred­lo­ži­jo da se krv smi­ri s ti­jem što će ota­da pa za­na­vi­jek na­ša ku­ća ču­va­ti nji­o­ve taj­ne. Moj pre­dak Jo­šo pri­stao, oti­šao s Pe­jom pod Ostr­og i za­kleo se na ći­vot Sve­to­ga Va­si­li­ja Ostro­ško­ga da će na­god­ba osta­ti uci­plje­na do­vi­je­ka. Sve sam ti to pri­je re­kao!

Ma­li Pe­jo ni­je bio na­pu­nio ni tri go­di­ne kad se ču­lo da je Per­ko umro u na­kvu bo­san­sku tav­ni­cu! Ni­ko ni­je do­šao da iz­ja­vi sa­u­če­šće De­san­ki osvem me­ne i jed­ne sta­ri­ce ko­ja je još tra­ja­la od one tri–če­ti­ri ba­be ko­je su po­ma­ga­le me­ne i De­san­ki da sa­ra­ni­mo Mi­la­na i Ilin­ku. Đed Mi­lić Pa­jov bio je umro pri­je no se ma­li Pe­jo Mi­la­nov is­po­ra­vio na no­ge. Na ne­ko­li­ko pri­je gla­sa o Per­ko­voj smr­ti, ubi­la je kap Ve­li­za­ra Će­ra­ni­ća, oca De­san­ki­na.

Kad je De­san­ka sti­ša­la ža­los za ocem i sve­krom, zov­nu me u jed­no pr­vo­mrač­je da mi ne­što ka­že. Do­šao ja, si­jo spo­red va­tre i uzeo ma­lo­ga Pe­ja na kri­lo. Kad me po­slu­ži­la s ka­vom i ra­ki­jom, De­san­ka ve­li:

Ku­me Ra­di­vo­je, ti znaš da je osto živ dok­tor Ste­vo Pe­jo­vić, brat od tet­ke mo­ga po­koj­no­ga oca Ve­li­za­ra. Pre­blje­gao je stri­ko Ste­vo u Ame­ri­ku i ja­vio mi je pro jed­no­ga čo­e­ka da se­lim s ma­li­jem Pe­jom za Ame­ri­ku ä mi to do­pu­šte ove da­na­šnje vla­sti. I ja ću to uči­nje­ti čim bu­dem mo­gla. No moj ku­me Ra­di­vo­je, ja te ve­če­ras ni­je­sam zva­la zbog to­ga no zbog ne­če­ga dru­go­ga. Zva­la sam te da ti ne­što ka­žem što ti mo­ram re­ći. Znam da je pre­dak mo­ga Pe­ja, nje­gov pra­šu­kun­đed Pe­jo, oba­ve­zao za­kle­tvom va­šu ku­ću da sa­zna­va­te sve na­še taj­ne i da ih ču­va­te do­vi­je­ka! Na­ši ri­je­ši­li da vam sve taj­ne ka­žu­ju, a vi se trep­nu­li pod Ostrog da će­te s ti­jem taj­na­ma u ze­mlju od­la­zi­ti! Da se sve­kar Per­ko živ vrnuo iz za­tvo­ra, on bi ti po­si­gur jed­nu taj­nu po­vlje­rio. Ali kad sud­bi­na ne da­de da ti on to ka­že, – ja ću ti se po­vlje­ri­ti…

I ta­ko mi ku­ma De­san­ka ka­za taj­nu ko­ja tru­ne u me evo bli­zu pe­de­set go­di­na! Bog ne da­de da mi tu taj­nu po­vlje­ri Per­ko, no mi je po­vlje­ri žen­ska gla­va! To je bi­lo pr­vom ot­ko smo zdo­go­vor uči­nje­li na Ce­ti­nje pred knja­za Da­ni­la da žen­ska gla­va iž nji­jo­ve ku­će po­vlje­ra­va taj­ne na­šoj ku­ći. I to ču­do do­ne­se na­kva sud­bi­na! Po du­ši, mo­gao je Per­ko tu taj­nu me­ne po­vlje­ri­ti pri­je no je oti­šao u ne­dod, imao je on vre­me­na da to uči­ni, ali eto on to ne uči­ni! No i to mu alal bi­lo s mo­je stra­ne i sa stra­ne mo­je ku­će. Ne no­sim ja s­porad to­ga na po­koj­nog Per­ka ža­o­vi­cu, la­ka mu bi­la tu­đa ze­mlja, mu­če­ni­ku!

I ta­ko što ti re­koh, taj­na ko­ju mi re­če De­san­ka Mi­la­no­va tru­ne u me od ilja­du de­ve­sto če­te­res i osme go­di­ne do da­na da­na­šnje­ga! Tru­ne ona u me i ja tru­nem š njo­me i stru­nu­će­mo za­jed­no u Cr­nu Ze­mlju! Sa­mo se bo­jim da iz mo­ga gro­ba mo­re nik­nu­ti ozo­vi­na da pro­svi­ra tu taj­nu kad od nje­zi­ni­je gra­na čoba­ni na­či­ne svi­ra­le! Bog mi je śe­dok da ja ne­ću ko­pa­ti ra­pu u ze­mlju da joj sa­op­štim taj­nu ko­ju mi je De­san­ka po­vlje­ri­la. Ne­ću ko­pa­ti ra­pu kao što se pri­ča da je ko­pao na­kav ber­ber što je vi­di­jo da u ca­ra Tro­ja­na ra­stu ko­źe uši, pa to što je vi­di­jo ne smio ni­ko­me opo­vi­đe­ti no Ze­mlji! Ako mo­re iz mr­tvi­je usta iza­ći taj­na u ze­mlju, on­da će po­si­gur iz mo­ga gro­ba nik­nu­ti ozo­vi­na.

Ako iz mo­ga gro­ba nik­ne ozo­vi­na i taj­na pro­svi­ra u svi­jet, ja ne­ću za to bi­ti gre­šan no Bog ko­ji na­mlje­šta da ta­ko bu­de.

De­san­ka i ma­li Pe­jo pre­šli su u Ame­ri­ku i pri­ča se da su se ta­mo li­je­po na­mlje­sti­li. Sa­mo Bog zna oće li mu De­san­ka po­vlje­ri­ti ono što je me­ne ka­za­la!

VI­ŠE­GRADS­KA ĆU­PRI­JA

         De­ve­sto pe­de­set i de­ve­te umr­la mi je že­na. Zar­đa­vi­la je po­koj­na Mi­li­ca o Mu­če­ni­ci­ma, a uko­pa­li smo je śu­tri dan po Lu­či­nu dne. Od­ne­se je ži­va ra­na, ođe glu­vo bi­lo. Po­što sa­ra­ni­smo po­koj­nu Mi­li­cu, sve mi ob­ne­mi­lje. Uze mi se sva­ki mâ: ni što pri­va­tim ru­ka­ma, ni­ti mi se oki­da ri­ječ s usta da bih zbo­rio s ki­me. Ukre­de mi se i san baš go­to­vo sve­ko­li­ko. Od­bi­la mi se râ­na, da­no­noć­no stu­de­ne mi no­ge. Grk­ne mi za­lo­gaj lje­ba, a kad kap vo­de pu­štim niz gr­lo, či­ni mi se da je u nju raz­mu­će­na če­me­ri­ka. Ne­ko me na­u­či da opro­bam s ra­ki­jom. Ja opro­baj, ali ne vr­će mi se ni­ka­kav ku­dret u ži­vot! Osleg­nem bo­cu pe­ča­tli­je do u ra­me­na, ali dža­ba: sa­mo mi se za­tre­su ko­lje­na da ne mo­gu pre­če­tve­ri­ti pro ku­će. Da ne pre­sta­doh s ra­ki­jom, šćah ska­pa­ti, pod za­rok! Da opro­stiš, ni sed­mi dan ni­je­sam iz­la­zio na dvor, a kad puš­tam vo­du pe­če me kroz ti­je­lo kao da je uza­vre­la. Do­šle vi­le oči­ma, ma mre li se ova­ko, ma mre, ku­nem ti se Bo­gom!

Sve sam pred­u­zi­mao što se mo­re pred­u­ze­ti. Žao mi, bo­lan, umri­je­ti, sve bih pla­kao za so­bom. Pre­ga­ši­va­la mi je ču­ve­na Ja­na Pup­ka­ra u Nu­do. Ka­ra­i­ca iz Sto­ca od­re­dio mi tra­ve i ča­je­ve. Zla­ta­na Vr­džu­ni­ca iz Za­gu­lja mlje­ri­la mi skra­tu. Ob­i­šao sam dok­to­re i u Bi­le­ću, i u Ni­ši­će i u Du­brov­nik. I sve mi je jed­na­ko ne­po­mo­glo!

Kad se ni­je­sam na­dao, ba­nu mi sin Ra­do­van iz Be­o­gra­da. Za­vr­šio za dok­to­ra i do­šao. A, po­ma­gaj, Bo­že! I dru­gi li­jep glas do­ne­se, gri­ja­lo ga sun­ce! Ve­li da se vlje­rio ž đe­voj­kom iz bo­san­skog gra­da Vi­še­gra­da. Mla­đa od Ra­do­va­na tri go­di­ne, na­še je vlje­re, za­vr­ši­la za pro­fe­so­ri­cu, ime joj Ol­ga. Po vr to­ga sa­op­šta­va mi Ra­do­van da će se za­po­sli­ti u Vi­še­grac­ku bol­ni­cu da li­je­či na­rod, a Ol­ga u Gim­na­zi­ju da uči đa­ke. Do­bi­će stan ä stu­pe na du­žnost, a to je idu­će­ga mlje­se­ca.

No, da vi­diš šta s istih opa­na­ka Ra­do­van od me­ne uči­ni! Ka­že da dru­ga ne mo­re bi­ti no da idem š nji­me u bo­san­ski grad Vi­še­grad. Ka­že da je nje­mu i Ol­gi dr­ža­va obe­ća­la ve­li­ki stan i da ima­mo đe svi ko­mot­no ži­vlje­ti. I da osta­nem š nji­ma sve dok se ne po­vr­nem u ži­vot. Ja pre­ku­mljuj Ra­do­va­na da to ne či­ni od me­ne, i la­ži ga da sam od­sko­ro mlo­go bo­lji, ali on zars­nuo jed­nu te jed­nu: mo­ram š nji­me ići i dru­ga bi­ti ne mo­re! – Tek sam ja po­tlje sa­znao da je po­koj­ni Du­šan Bo­ja­nić, nas dvo­ji­ca smo od dvi­je se­stre, pi­sao Ra­do­va­nu u Be­o­gra­du da sam ja grd­no obo­lio, i da ću po­de­zvi­ja­ti ako sam osta­nem na Po­ko­šlji­va­ču.

Sva­što mi je pro­la­zi­lo kroz gla­vu, ali na naj­po­to­nju po­slu­šah Ra­do­va­na. Pri­stao sam da idem u Vi­še­grad i da ži­vim š nji­ma, ali sam mu do­ka­zao da ne mo­gu ići od­ma š nji­me, no ne­ka ide on na sret­ni put, a ja ću do­ći kad pro­dam kra­vu i pri­pre­mim ku­ću da mo­re sa­ma osta­nu­ti. – Ne­ću te za­ma­ra­ti s oti­jem ka­ko mi je bi­lo kad sam kuć­na vra­ta i pro­zo­re za­ki­vao z bro­kvi­ca­ma. Na­me­nu­ću ti sa­mo jed­nu di­ja­ni­ju. Psa Li­so­va od­veo je bli­ži mi ro­đak Jev­to, ali pu­snik ni­je stio da se okre­ne ni na râ­nu ni na vo­du, no je tri­n­e­sti dan du­ži osva­nuo. Ni­je, ve­li Jev­to, ni la­jao ni za­vi­jao, no na­tan­ko cvi­lio da­no­noć­no dok je ska­pao. Da sam ga ga­đao iz lo­vi­ce, ma­nje bih se ogri­je­šio no što sam ga ta­ko osta­vio.

Ja sam se po­zdra­vio s Po­ko­šlji­va­čom u tre­ću ne­đe­lju po­što je Ra­do­van oti­šao u Vi­še­grad. Za­kr­cao se na sta­ni­cu Pod­bo­žur i to s mo­tor­ni­jem vo­zom. Taj se voz ra­ču­njao kao naj­br­ži. Śe­di­šta su u vo­zu od cr­ve­ne čo­ve, va­lja­la bi za dže­ma­da­na, a na­slo­ni za ru­ke pre­svu­če­ni, s mr­kim sak­ti­ja­nom. Kad śe­diš u onu lje­po­tu pro­mi­sliš da ćeš po­či­nu­ti! I me­ko po­da te, i na­ro­čit na­slon za ple­ća, ogle­da­lo vi­še te­be, a pro­zor mo­reš po vo­lji otvo­ri­ti i za­tvo­ri­ti. Ali da vi­diš ka­ko mi vas taj ugo­đaj sko­či na nos! U mo­tor­ni voz tre­seš se ta­mo i ta­mo kao da si na re­še­to, a ur­la ma­ši­na da ne mo­reš od nje ni­šta pro­go­vo­ri­ti. Smu­ća ti se mo­zak u ču­tu­ru, te za­bo­ra­viš i ka­ko ti je ime, a oja­đe­li što­mak pri­ku­pi se do u oždr­lje. Ja sam pi­tao ono­ga što pro­zum­ba­va kar­te od šta je to­li­ka tre­šnja u vo­zu, a ono na­kvo cr­vo­gla­vo sa­mo ot­pu­nu i ve­li da to ni­je nje­go­va bri­ga. Ta zla noć u mo­tor­ni voz od Pod­bo­žu­ra do Sa­ra­je­va uze­la mi je i ono ži­vo­ta što sam imao… Pi, mo­ga gr­di­la! Ona­ko zlo­ži­vo­tan oću da iš­ći­ćam! I pod za­rok šćah iz­da­nu­ti da što pri­je ne sti­go­smo u Sa­ra­je­vo. Ona otrov od mo­tor­no­ga vo­za ne ide da­lje od Sa­ra­je­va, no se vr­će u Ni­ši­će okle je i kre­nuo, da­bog­da u sre­ću ne sti­zao, li­še put­ni­ka!

Sa­đi ja s vo­za i do­nok­ti pred sa­ra­jev­sku že­lje­znič­ku sta­ni­cu. Ni­je to sta­ni­ca kao dru­ge što su, no se uz­vi­si­la kao ma­na­stir! Is­pred sta­ni­ce le­ži je­ze­ro, uva­ti­lo na­o­kru­glac ko­li­ko tri naj­vi­ša guv­na da ih sa­sta­viš. Kor­niž od bi­je­lo­ga ka­me­na na va­ca­du spu­čio je­ze­ro kao što tvo­ri­lo spu­či gru­du si­ra. Na sve če­ti­ri stra­ne ono­ga je­ze­ra usa­đe­ne u kor­niž po jed­na aždaj­ska gla­va od gvo­žđa! Sva­koj ažda­ji bi­je iz usta po mlaz vo­de ilja­du pu­ta bi­stre kao su­za! Ta­kve vo­de ni­je­sam pio ku­da mi je no­ga do­di­la. Stu­de­ni­ja no šnje­žni­ca, a ne uda­ra u zub­ne kr­nja­di­ne. Po­lju­bio sam onu jed­nu ažda­ju u usta i ni­je­sam se od­mi­cao od nje dok sam pod­u­stao. Po­pi­ti žban one le­de­ni­ce na pra­zan što­mak i na mr­tav ži­vot, a ne crk­nu­ti – to ti zna­či da ja ni­je­sam pio vo­du, no me­lem i bož­ji bla­go­slov! Gla­va mi se je­da­nak raz­bi­stri­la, što­mak se vr­nuo iz be­ri­ka­ta na svo­je mlje­sto, i ośe­tih da sam gla­dan. Da­bog­da se ru­ka po­sve­ti­la ono­me ko je je­ze­ro za­met­nuo i na­mlje­štio one gvo­zde­ne ažda­je s vo­de­nim mla­ze­vi­ma! Vlje­ruj mi tvr­do da mi je vi­ši ku­dret u ži­vot da­la sa­ra­jev­ska vo­da no svi va­le­ta­ri i lje­ka­ri od Ja­ne Pup­ka­re iz Nu­do­la do dok­to­ra So­ko­lo­vi­ća u Du­brov­ni­ku!

Ni­je po­tra­ja­lo mlo­go dok sam se ukr­cao u voz što ide u bo­san­ski grad Vi­še­grad. To bi­ja­še pra­vi voz, ne mo­tor­ni, no onaj što se u nj lo­ži ću­mur. Ni­ti se tre­se ni­ti iž nje­ga bi­je apa kao iz mo­tor­no­ga đe se lo­ži pe­tro­u­lje. Mo­gu da gle­dam kroz pro­zor, ali ne da­ju oja­đe­li tu­nje­li. Či­nje­lo mi se, ama­ne­ta mi bož­je­ga, da na štre­ci od Sa­ra­je­va do Vi­še­gra­da ima vi­še tu­nje­la no što ima u go­di­nu da­na! E, ko­li­ko ih je, sve­to­me se Va­si­li­ju Ostr­o­ško­me po­kla­njam! Me­ne se či­ni da je bi­lo pa­met­ni­je pro­bi­ti jed­no­man tu­njel od Sa­ra­je­va do Vi­še­gra­da, no ono­li­ko pu­ta ula­zi­ti u ze­mlju i iz­la­zi­ti iz ze­mlje. Je­dan moj sa­put­nik što smo si­đe­li je­dan do dru­go­ga – to bi­ja­še Ta­ba­ko­vić iz Bi­le­će, pri­ča mi da je štre­ku od Sa­ra­je­va do Vi­še­gra­da gra­dio car Fra­njo Jo­sip dok je vla­dao Bo­snom i s Er­ce­go­vi­nom. Kad je je­zi­ko­vao Car da se štre­ka pro­bi­ja, in­dži­nje­ri mu pri­stu­pi ru­ci pa re­ci da je ta rad­nja pre­mlo­go sku­pa. Iz­bro­ji­li in­dži­nje­ri Ca­ru sve pla­ni­ne ko­je tre­ba pro­si­je­ca­ti, vo­de ko­je tre­ba pre­mo­sti­ti i na­pu­ti­ce ko­je tre­ba ra­si­je­ca­ti. A ba­ška mu na­me­nu­li da mi­na ne mo­re ni ki­lo od­bi­ti od bo­san­sko­ga ka­me­na ljut­ca. Car Fra­njo sa­slu­šaj švap­ske in­dži­nje­re pa za­pi­taj:

– Mo­re li ki­lo mo­ga zla­ta iz­bi­ti ki­lo bo­san­sko­ga ka­me­na?

In­dži­nje­ri re­ci da mo­re, a Car na­brek­ni da se poč­ne s ra­do­vi­ma. Ka­me­ni maj­sto­ri su na­ba­vlje­ni iz Dal­ma­ci­je, Er­ce­gov­ci do­ve­de­ni da mi­na­va­ju, a Bo­san­ci da ar­ga­tu­ju. Car na­re­dio da se maj­sto­ru kao i ar­ga­tu nad­ni­ca pla­ća sa­mo zlat­nom pa­rom! Ta­ko je Ca­re­vo zla­to pro­vr­će­lo tu­nje­le od Sa­ra­je­va do bo­san­sko­ga gra­da Vi­še­gra­da, što ih ni­je ma­nje no u go­di­nu da­na.

Ta­man mi se Ta­ba