Novak Kilibarda – lik i djelo

Vražji vrti

(U ovoj knjizi su sve pripovijetke iz dvije prve zbirke Novaka Kilibarde. Prva zbirka, Vražji vrti, objavljena je 1977. u izdanju Književnih novina, a  druga, Crnogorci i Đaponezi u izdanju Ježa 1981. godine. U izbor je ušlo još pet pripovijedaka iz kasnije objavljenih zbirki.)

NOVAK KILIBARDA

VRAŽJI VRTI

 (Pripovijetke)

UMJESTO PREDGOVORA

Išlo nečije momče iz Trepača nekud u Korjeniće. Kad je pasalo Budetinu gradinu pa kroz Pustopolje, iskoči iz jedne lijeske đevojka ljepša od išta na bijelome svijetu. Ljepša no Bog i Sunce! Rumene joj aljine kao zora, sva titra i trepti. Momak se zabezekni i ne more nikud od strâ i ljepote pa onako ubeuti i ne more nikud. Đevojka zaučini:
– Kad se vrneš, ja ću se pretvoriti u aždaju i izaći preda te. Ne prepani se no rišćaj te se sa mlom poljubi; bićeš najsretniji čovjek na svijetu.
Utoliko nestani đevojke, momče se alaverti i produži, ali bilo je kao u trapovijesti. Kad se śutri dan vratilo pro Pustopolja, naljezi na ono mljesto, kad pod onom lijeskom zmijurina – prava aždaja. Kosa mu se pobij na glavi od strâ, zakukaj pa naždij da blježi. Ona pojmi za njim i sve diže glavu kao na priliku da oće da se poljubi š njim. Zinula, šklepće viličinama, a iljadu zuba kao u paščeta. Kad je zmijurina viđela da on odista blježi, ona ti se jedanak pretvori u onu istu jučerašnju đevojku, pa okreni ljuckim glasom:
– Kud blježiš božji nesretniče! Ti me jopet zakova i zakopa ko zna koliko vljekova! Ja ležim u crkvi na nebrojenom blagu, a ti si bio rođen pod zvijezdom da uzmeš i blago i mene. Bog ti je to bio namijenio, ali džaba kad nemaš srca ni muškoga gaireta. Dok se jopet rodi momak pod istom zvijezdom da me smljede poljubiti, proteći će mnogo vode Pustopoljem i vljekova svijetom.
A je to izgovorila pretvorila se u živi oganj. Ona vatra kao oće da liže uvisinke pa mota, mota, mota – prometnu se u vatreni jezik, ljucki što ljucki, ali visok koliko dva najviša svatovska barjaka. U jedan mâ pobi se onaj barjak vrhom u zemlju i uvijuga se isto kao zmija, ne osta nikakve poznaje više no da ga Bog nije ni davao.
Ono nesretno momče iz Trepača nije svrstavalo po godine. Crče od sičije.
SEOBA

Kad smo se ukrcali u mašinu na Pustopolje, vidio sam da će nam put izaći na šiljak. Zavrečaše nakve ženetine iz Zlokosa da ojkaju. Piska i koleč, a mladost pljeva. Ko je poćerao po kravetinu i one izdrljile oči pa riču. Kvrče kokoške, a vlas se izdire na jednog Ploskića; čuješ, jad ga znao u perčin, oće da nosi žrvnje u Ravnu Zemlju. Veli da mu bez njih niđe nema života. Išćera vlas i paščad, e jes ih bilo desetoro. Sve mršnuše, pa kad mašina pisnu i krenu, ona drljasiše za vozom i laju. Jedno nas je pratilo sve do kuće Zarije Zekića, dok kukalo kviknu.
U nesretnim vagonima odma zapara da skoče oči. Bljuje narod kao koze kad se s proljeća prejedu mlada čaplijeza. U vagonima s nama i krave i kokoške. A narod ide rasebe u nakve late, pa dok onaj kastig prospu i mazga bi pobljuvala džigarice.
Prvo smo počeli kasniti u Bileći, pa onda bogme redom dok nam je najade svanulo. Jebem mu oca ako nijesmo na posranom Umu čamili tri ravna čela. Šćahu nakvi da se vrću, ali ne mogaše od rza. Onda do Sarajeva sačuvao te Bog gospod!Ima jedan tumbin kroz nakvu Ivanovu planinu; nećete mi vljerovati, a duše mi dugačak je kao na priliku da uljeze mašina poniže kuće Jevta Krstova, a da izbije u Dugu Nišićku. E kroza nj su nam bile došle vile očima. Vagoni se puni našikaše dima i garevine i onoga kastiga od mašine. Ajde neka što štiplje za oči i za nos, no iscijepa nesretne prsi. Što nam je bilo oždrlja i berikata kao da je tuda prošla rašpa. Ko bi je bio vaosan od zaduve ili je malo donosio jevtikom imao je biti bumbat.
Te mi tako cingulja, cingulja, cingulja, – ma najbolji sat smo se vukli kroz onaj pakao. Žene su malu đecu nekako pritrpavale rutinama da se ne uguše. Jači su i trpljeli, ali đuturumima puče pogibija. Samo Bečanu Lazarevu nije ništa smetalo, no u onoj neviđelici on po vr one đevojčine Pavla Šakova. E taki su ti Sertovići – ma ne mogu uspreći krvuštinu dok im ne bude šeset godina. Pavle osuo pa kašlje, Anica kuka jer misli da će umrijeti od zaduve, a Bečan culja ljepotu božju. No ajede đavo neka ga nosi, no da vidimo kako je dalje bilo na putu.
Izađosmo iz tumbina svi crni kao Gurbeti. Uljegla garevina u oči, a vode kami u svakoga. Voz stade na jednoj stanici neđe u Bosni pa okrenu tri sata da kasni. Mi brže na jedan potok pa trljaj zemljom obraz i ruke i jedva se povrnusmo u narod. Ali za tri dana iskašljavao sam crne okrupine iz nesretnih prsi. Od Sarajeva živnusmo nako kukanje. Puštaše nas u bolji voz i dobismo narodske vagone. Ajvan smo skupili i spratili u jedan ajvan-vagon. Kreni tako, ali kad naljezi pro kakvog mosta đeca se načeti da gledaju, a žene strâ pa naždij da kukaju. A bogami smo se i mi mlogi bojali da se ne stropoštamo. Pade nam u jednu veliku rijeku vreća kapa s glava. Načetilo se sve da gleda kolika je rijeka, a ljudi se ne naučili da se toliko savijaju, pa ona arija od voza odnese svaku kapu s glave koja je bila crnogorska. Obraza mi pala je puna kotarina kapa. Zaplivaše rijekom i bi se Bogom zakleo da su kakve crne tice. Ono se poneka i crveni nebom i ona koja nema obliste pa propito lijepo gledati kako pliju. Tu mi đavo odnese novu novcatu crnogorsku kapu s oblistom. Odnese i Stani Mališinoj krpetinu s glave, a ono, što je kukalo neznaveno, zakoljedavi da se ustavlja voz. Uzeše je na degu i posvađa joj se sin s Borom Turovijem. Počeli da pronalaze nešto oko nakvih Švaba i komita i špije džandarima. Mi navali i utrkmi da ne puca zvek. Tako je bilo stalno nakvoga pljuskanja, svađe, trtljanja i čokljanjenja , – ma nije nam majkalo imbreta sve dok smo putovali. Kao što nam toga ne fali prije ni potlje.
Kad se iskrcasmo na Stanici, nejač odvedoše u jednu baraku, a mlađe i jače pod šatore. Śutri dan narediše da se svi muški izdvoje i da uzme svak sapuna ako nema. Mi u jednu kolonu idi više no kvarat od ure te u jedno kupatilo.
Kuća okružena jelama, nije joj krov kao u drugih kuća no nekako u visinu i sve kao u crkve samo što joj je zvonik srubljen. Je li crkva?, ma jes kunem ti se Bogom! Upitasmo nakve i oni vele da je crkva, no je pretvorena u kupatilo da se kuplje narod. Mi nagami u onu crkvu kad lijepo po zidovima sve cijevi debele kao čovjeku iza šake, a gorje iznad glave vise iz onih cijevi rešetke isto kao one što ih moreš viđeti na latama u korjenićkih Turaka kad zalijevaju pamirodu. Da bude viši kastig, kad unutra dvije tri ženske, ne zna ni jedna dobro naški.
Onaj što nas dovede naredi da se svučemo svi čiple goli, a da robu predamo onome ženskinju da je slaže u oltar. Nasta urnebes! Đe ćemo se svlačiti goli znao ga jad u vid očinji! Nije to bolan vojska da je sve mlado i jednogoci i đe ne poznava niko nikoga. Ođe je druga stvar. Mogao si tu viđeti da su zajedno đed od osamdeset godina, sin mu od pedeset i unuk od dvaes. Đe moreš naćerati mušku đecu da se svlače pred starim ljudima. Ima tu i kumova i prijatelja, ali za sve jade šta ćeš od onih ženskih. Nijesu travopasna živina, no imaju obraz kao iksan. Onaj što nas vodi kaže da to njima nije ništa. To je njijov posao, one su i prije radile u grackom kupalištu što je srušeno. Ja to tada nijesam vljerovao, a sada bogami vljerujem. Eno, brate, po gradovima gledao sam u onim nužnicima đe moraš platiti da uljezeš načeti se po desetak ljudi i svaki, da oprostiš, piša i drži se za ono što ima da uvati, a žensko čeljade ništa ne zaašava, no mete ili drugo što radi između njih i ništa se ne libi no da oni ljudi drže svijeće u rukama. I ja bih danas drukčije zborio, ali onda mi se bio prevrnuo svijet kad sam vidio da tri ženske stoje, a oće trista ljudi da se svuče. No ajde nalet ih bilo, no da vidiš što se od nas radi.
Koljedava jer neće mlozina da se svuku. Neki mladi i slobodni zgalancaše se i predavaju robu onim ženama. Malo pomalo svuče se sve osim desetak ljudi. Onaj što nas vodi viče i galami, ali oni zakopištili pa neće. On naredi ženama da svakome davaju po slizak sapuna. To su bili veliki peraći kandioti, no ih iśekli koncem na djelove koliko kremen cukra. One kukavice davaju sapun, a ne mogu vam opričati kalijež! Nalet ih bilo, svi odvalili one oklasine kao mertin kad dobro rodi. One dodavaju sapun i prolaze između onih bajoneta, ma bogami se ništa ne stide i ne leckaju nego da je ljudima izraslo cvijeće između noga. U jedan ma onaj što nas vodi komandova: »Pušti vodu!«
Iz onih rešetaka, iz onih cijevi, čini mi se iz neba i zemlje, bljunu voda i odma se uvati para da ne moreš viđeti prs pred očima. Ali nekako voda nejednačita znale je rane u oči. Odnekle vrele kapi, pa kad te pogode moraš se prokriviti kao jarac kad ga asule, a odnekle mlaz studene iljadu puta kao sniježnica, pa ne znaš koja je grđa i nesretnija. Stari suju i kunu, a oni mlađi ržu i kikoću se. U jedan mâ nakva posoksija u jednome ćošku. Neki sin Marice Perove, ždrijebac od osamles godina, po vr one jedne ženske, a ona ugojgolila i živa se ne čuje. Ne bi to niko ni vidio, no nakvi navališe oće i oni. Stari ljudi nazvaše ih svakom živinom, a ona ženska spasi glavu u oltaru. Ima se za njom nadati volovodnica isto kao ljeti na Bjelogorski ubo kad zaluta zubačka krava u naša goveda. No je stramota o tome pričati, a duše mi i obraza onaj ćosavi Anto Sajov što mu je tada bilo blizu osamdeset godina navirao je tamo, no ga neko rinu pa mu se vas nos rašćeta kao glavica kupusa.
U jedan vakat obustaviše vodu, otvoriše vrata od one bogomolje i nesta pare. Sve crveno, kipi znoj iz oči. Oni što se nijesu šćeli svući i oni se svukli kad je bljunula voda i kad su viđeli da ostaše obučeni. Sve upipalaj golo! Nema niko ničim da se otre, dok utoliko zaređaše one ženske da nam davaju prtište i ostalu robu. Nijesu one dijelile kako kome pasuje, no nasumice po glavi. Ne more se roba ni četvrtome ugoditi. Crevlje ni desetome. Mi po onoj ledini ispred crkve mijenjaj i jadi dok se nekako obuci. Mogao si viđeti svašta, robe od svake vojske na svijetu. Samo su pokidani vojni znaci i činovi. Onda civilne robe što je nekada nosila velika gospoda. Bile su me zapale jedne svilene gaće, ne rajtozne no one što bismo rekli pantalone, da bi tri Jevrema u njih mogla da stanu. Dževeraste kao divlja mačka. Kad smo se obukli, svak se svakome smije, a svak vljeruje da nije grdan kao što su drugi. Neki zavikaše da neće među narod, ali ne pomaga im, jer reče onaj te nas vodi da su one ženske zakuvale u velike kazane svu našu robu i da je tek śutri dan moremo dobiti. Mi nemadi kud no pristani.
Gledamo preda se i uputili se u kolonu da se vrćemo. Kad nas narod sreta ulicom sve prevrće oči od smija. A đe nas vidi pašče, a bijaše onih gradskih skitnica više no sam u vas vijek vidio, zakovrni pa laje da oba oka izvadi. I to znaš kako laju: isto kao naša paščad kad vide rnjagu Gurbeta. Ništa no usitne pa ževkaju, a u lavu nemaju one paśe ozbiljnosti i težine kao kad laje pašče na oružnika i zvljerku. Ma i pašče ima um da vidi ko nije kao drugi narod. Nakvi počeše da bačaju ponešto sa sebe, nakvi suju i bestimavaju. Jedan Kostretić obuo crevlje što imaju visoke pete, na priliku ženske, pa ne umije đavoljom da kroči. To bijaše jedan jadov, zasukanik i cimokur, kljunula bi mu kokoš u guzicu. Nakvi ga naučiše te ih on zavrndeleca i produži bos.
Nekako se dokotrljasmo do onih šatora i onda nastade pravi imbret. Mlade žene i đeca polijegali od smija i rugaju nam se kakvi smo. Nakve žene kunu i rondaju što se doćerasmo kao Gurbeti, a jedna žena nasloniila se na zid pa nabraja kao više mrtve glave. Domaćin joj za bratom nosio crnu košulju, štriku pro prsi i crno nebo na kapi, a sad obukao bijele gaće kao volj karte i šareni jaketun pa se doćerao kao onaj što vodi po narodu međeda za nos. Jedna naglas osova sve što je na usta dodilo i naveza domaćina na svaki paśi rep. Plaovitiji ljudi zamlatiše žene, pa neke viganje, a neke zakopštile pa laju.
Onaj te nas je vodio ispe se na jednu bačvu od gaza i zaprijeti da se moramo utišati. Utoliko dođe Savo Plazina i održa govor. Reče da se boles pojavila i da smo se svi morali okupati i popariti robu. Trebalo je da okuplju i žene, ali, eto, obećava da to neće činjeti. Zamoli on narod da oprosti što je to sve tako bilo i mi se, bogami, utalumismo. Tako ti naše ženetine ostaše našim sedepom neokupane, a ja onako mogao lako umrijeti, i za njih je sve bilo pripravljeno kao i za nas. A oba mi svijeta trebalo ih je okupati. Ima onih zavaljenica i posropeta iz Zlokosa što ih ne bi oprala ona rijeka te nam u nju popadaše kape iz voza. Sama gnjecopizda Radoša Pekova potrošila bi tri crkve vode.
Večerasmo i polijegasmo. Nije se, pravo da ti kažem, narod imao čime dobro pokriti. Odnijeli smo mi dosta velenaca i gubera, ali trebalo je i prostrijeti i pokriti se. Čim smo izašli znojavi iz one crkve mlogoga je svatila pontura i po noći ga uvati vatra. Ali pusti narod odnio dosta česna, žuči i meda – onoga što nam je vazda bolje održavalo život no doktori. Žene nakrkaj česna i žuči u nas i trljaj sirćetom i mertinovim brašnom tabane i slijepe oči. U ponekoga i po kapca lozove rakije.
Ujutro prisnažiše doktori s nekcijama. Odveli su više od deset starih i vaosinih ljudi u bolnicu, a nesretni Tomaš Pešin zijenu śutri dan. Žalio se čitavim putem da ne more nikud i da nema skoposti u kostima, a i ne bijaše to ništa nego vijes. Dobi katar pluća i crče. Ono je kukalo vazda i bilo gladno, kao da mu je uzočas davala žena kakvu okrepu. Umrije Tomaš i to je prvi mrtac od našega naroda u Ravnoj Zemlji. Zato i Bog pomoga Tomašu te mu se održaše govori što nijesu nikad nikome njegovome u tragu, prije ni potlje. Bolan, drmali su govori kao da je umro kakav državljanin.
Zagrcao Vaso Savović pa ne da izdušiti. Kaže da je Tomaš svojim primjerom pokazao kako se treba boriti i pošto rat prođe. Viđeli su oni, veli, da je Tomaš na smrt bolesan čovjek, ali nije bilo sile da ne ide u Ravnu Zemlju, jer je stio da pokaže kako treba osnovati novo groblje da bi novi život krenuo. Želio je da se okupa od svega jadnoga i siromašnoga da bi čis otišao u Ravnu Zemlju. Kaže da je njegov grob sveti grob u kojemu će da počivaju kosti koje su lomljene i na Skadru i na Troglavu. Da vidiš da nekako ganutljivo zbori, pa narod koji nije iz Zgođena vljeruje mu. Nama, Bogom ti se kunem, milo. Nikome nije žaoTomaša da je umro trideset godina ranije, a sad nam donese čoestvo. Jesmo mi jedan s drugijem zborkali da se čovjek zbilja nikada ne more zakleti šta će sve š njim biti. Zamisli Tomaš Pešin! Nije Skadra gledao više no je li moja baba, ako nije u nj otrpunjao kakvim švercom. Gonio je svega vijeka kiriju Savu Masniću, a da mu nije bilo zeta Šora Perića pod zarok bi skapao. Zet mu Šoro vazda davao vurde kad je klao pastrmu i to mu je bio smok do Đurđevadne. Nije imao braće ni sinova. Od Stane se nije smio Bogu moliti. Ali, eto, naš Tomaš okupa štroku sa sebe i umrije. I ostavi nam dobar glas i grob.

STRMOGLAV

Zbuljukali na jedno mljesto više od iljadu ovčijih brava. Onda ih skrkali na Pustopolje da luče u krdove i jave u Planinu. Koze su baška. Nijesu oni gledali da razdvoje ovce po sentovima okle su, da bi se crni ajvan u jednome krdu poznavao, no onako iz buljuka zacijepi po dvljesta koje prve sretu. Za čobane određeni s koca i s konopca, sve kačkini i neradnici, od zla oca, a od gore majke. Oni što im nikad niko njijov nije imao svoga krda. Odjaviše!
U Planini nanizali kolibe od Zlostupa do Babina đisa i namljestili planinke. A jadan brate, kakve su birali angiroše – đevojčine kao bikovi, puštenice i mlade udovičine. Ma vljere mi da je vojna komisija birala zgođenske ćapikure ne bi ih tako izabrala.
Po dvojica čobana čuvaju po dvljesta ovaca, ali ni dva dana ne sastave s istim krdom. Ujutru zburljaju s drugim krdima, uveče nasumice odluče po dvljesta; tako nikad u sreću da se ušika i zaobli krd od istog ajvana. Stoji pusta bleka, blježe kao beslane; za mljesec dana bilo je pola romica, pocrvljale se, vukovi bucaju, đavoli se žene. Čobani grabe da išćeraju na Oštrovrh i samo Boga mole da uždije žega pa da poliježe stoka. Planinke donesi ručak, nakrkaj se čobani pa onu stvar u šake. Bengiraju se po Planini, a nesretne ovčine peče sveti Ilija njegovom zvijezdom. Ovčiji brav ako nema znavena čobana zabije nos u ladovinu, a bude devet ura i tako jadi i čami dok nagne dan.
Kmet Prodan vidi da se tako ne more stići u sreću, pa zaprijeti da će svi biti išćerani iz čobanije ako ne uzgone ovce u plandište. Znao je da ovca ako se ispeče ljeti na suncu, zajuži o proljeću i spasa joj nema. Ona koja ne lipše s proljeća mrleda do jeseni, ali ne dulje no krepa. Namijenio Prodan svakome čobanu posebno plandište i zaprijetio im da samo na tim mljestima imaju plandovati.
Luku i Bečana zapalo Mašutovo plandište. To je jedan iznešeni zaravnjak i na njemu četiri bukve; lad kao guber, žraka sunčana ne probija. Sa svake bande, osobito od Šuškovače, puvuka vljetar povazdan. Ma smišljeno plandište, kao što ga je birao Mašut Turov. Čuvao je Mašut svoj mal besprestalno sedamdeset godina, a vazda je ljetovao u Planini. Svakoga je dana tu plandovao, a čim bi vidio da se oblači od Ravne gore živo je sjavljivao ajvan u one niže rupe đe nema visoke gore. Znao je Mašut da sila śerne vune i ovčja apa privlače nebesku žicu ništa gore no gvožđe. Ali Luka i Bečan nijesu pośeli Mašutovu pamet ako su mu pośeli plandište. Grcnula im grizina, a ukočili im se oni kačamalji s tuđe muke; pameti nemaju, s dosta guzice, a nimalo obraza! Tiješte one varnice po Planini, a odaviru kao žirovnici.
Jedandan, neđe o svetome Panteliji Tupanjskome, oni još u devet ura ućerali ovce u Mašutovo plandište pa otišli na Blaženicu da se provencavaju. Prala se kolektivna vuna, pa pljeva i mrav žena pralo. U jedan vakat oko podne zađedi se od Ravne gore plasa modra oblaka. Ama ne bi popušio cigar duvana dok se smračila Planina i udarili oni okrugli vijarovi što mogu iščupati i bor sa žilama. Metu se đavoli po Planini, a dolje, nema puškomet, u Mudrenicama uždila sidža nebeska, samo trešti, i ljudi vršu žito. A su se promotali oni vijarovi, treni žica svetoga Ilije pa u Mašutovo plandište. Od jedne od onih bukava nije ostalo ništa sem panja. Bijele ćepanice odlećele na deset tovarina daljine. Rascijepilo je od perčina do žila i sva otišla u tirintike. Nije ni od dvljesta ovaca kapulala đavolja, sem nakvih desetak crvljivih romica što nijesu ni stizale do plandišta, no se pozavlačile po onim norama.
Dotrči s Blaženice sve što je bilo, ali tu nije imalo znavena čeljadeta da prevrne ubljenice i da ih pospe lišćem i vlažnom zemljom, bar one što nijesu upipalaj opaljene. Svi onako ubeuti, a Luka i Bečan trk na Kusak da kažu kmetu Prodanu. Kad je došao Prodan, više ovcama ne bi pomogao ni sveti Ilija koji ih je gađao, ni svi marveni doktori.
Nije pasalo ni pet ura od smrada se nije moglo pristupiti. Rojevi zelenih muva da izbiju oči, a vranetine i orlovi supovi počeli da se namanjuju. Zvljerka i tice raščalapale bi lubine, ali daj ti to iščekaj. Ubažđela bi se sva Planina, pa đe će onda da pase onoliko ajvana što ga nije svatio grom. Nije se onoliko mrcina moglo ni pokopati; okle uzočas u Planini toliko debele zemlje da se iskopaju rape i vurdupi. Nemadi se, bogme, no Prodan jezikuj da se moraju sve ubljenice strmoglaviti u jamu Golubnjaču.
Jametina daleko, ima dalje no što bi popušio cigar duvana. A treba jači da se presekaju onolike lubine. No domisli se neki Andrija što je vazda okupljao sijela za omladinu. Slušali su ga dobro, a i nekako su bili od njega uvatili strâ. Spremi ti on nakve kolektivne kurire i čobane da pozovu omladinu iz cijelog Zgođena.
Ujutro je došlo više od trista osoba. Andrija rasporedi onu posoksiju sve od Golubnjače do Mašutova plandišta. Razmakao ih toliko da može iksan iksanu dovucati mrtvu ovcu. Oni te su do ovaca sve se izmiču jer ih guši bazd, a s one strane od Golubnjače razvezala se pljesma. Pusta mladež navikla da zajedno pljeva, pa i sad udarili u pljesmu o radu, o okupu, o ljubavi, o svačemu – ma ječi sva Planina. Andrija je onda održao malo govora i rekao da stočni otkup ne more pokolebati nikakva šteta na njegovu putu, na njegovu rastu, na njegovu razvoju. Namenuo je da omladina treba svojim radom da namiri štetu kako bi se začepila usta neprijateljima koji rovare protiv okupa i zajedničkog dobra koje je prikupljeno od sitnosopstvenika. Andrija abaši, a pljesma se jopet od Golubnjače razvezi. Nije bila osoba do osobe pa da se uoble glasovi, no razvrljita čeljad, a vljetar puva, te je mogao ko ih je poznavao svakoga razuznati kako pljeva svoju pljesmu. Oni što ne umiju dobro da pljevaju samo krmauču. Naučili pljevati skupa pa sad im se iščašila pljesma. Andrija je samo jednom započinjao i to onu pljesmu koja kaže da svaki rad oće da se pljeva uza nj pa i kad je šteta.
Pripirio sveti Ilija njegovom zvijezdom, niđe oblaka ni za lijek. Grakće vrana, kolju se po onim rupinama vaške oko mrcina što su ih ponoći odvucale, izmiljelo desetak crvljavih romica pa i one bleje, omladina pljeva, zuji muva, obad da izbije oči. Ali kad je prva mrcina prešla iz ruke u ruku od plandišta do Golubnjače, nije se tu više znalo ko pije ni ko plaća, niti se potlje čujalo avaza od pljesme. Zaćanuo bazd nesretne ženske, pa koja je gođ takla mrcinu odma joj grcnuo ključ na grlo. Bilo je dosta i muških te su bljuvali. Uzavrela vrana i svraka, a Andrija i Prodan mole da se ne patiše s akcijom. Niko ih ne sluša šta zbore, onaj đerdan naroda vata se za nos, a jadojke zatisle usta venculetima i vezenim maramama što ih nose u slanicama i namljenjuju momcima. Udarile sve ženske u plač, a neki slobodniji muški neće više ni da dovate.
Prije podne sve se razblježalo. Andrija i Prodan otišli su zajedno da smišljaju kakav dževap da daju onolikim mrcinama.

MAČKA

Bijaše mi se razboljela neka nesretna sna što je rodom iz Bileće. Brat mi umrije od španjolice na dva mjeseca poprije, a ona kukala ponešena za njim, pa niti spavaj niti što puštaj niz grlo dok spade s noga. Pokojni otac zapoviđe mi da odem u Bileću ne bih li donijela kakvih medižina. Snain otac, pokojni prijatelj Leso, bio je znaven čovjek, pa mi se pusti otac ponada da će mu on u švapskih doktora nabavljati ljekarija. Ovi jadi o kojima ti pričam bili su uz onaj prvi rat, devestosedamleste.
Krenula sa mlom i Ćetna Maksimova, moja vrsnica. Obljema nam je bilo po nepuno osamles godina. I nju spremio otac da mu u nakvih poznanika nakudža dug i da što kupi ako iščupa pare. Bijaše proklete španjolice u narodu, pa ko je imao čime da se ponudi taj se i spasio.
Mi smo dobro podranile te stigosmo oko podne u Bileću. Samo nas je na jednome mljestu, kod anova Bajovića, zaustavljala švapska straža, ali nije pretresala no nas samo trdžuman pitao okle smo i što idemo u grad, i ima li kod nas španjolice. Mi nijesmo smljele kazati da ima, jer nas ne bi puštio da prođemo, no rekosmo da idemo u nabavku potreba za kuću. Puštiše nas da pasamo, ali nam onaj trdžuman jopet reče da stanemo. Mi stani, a on veli jesmo li iz komitskih kuća. Mi rekosmo da nijesmo i da će mu to posvjedočiti i Leso Đapić što živi u gradu. Naučio nas je moj pokojni otac šta sve treba da kažujemo švapskoj straži.
Svršismo poslove oko kojih smo išle i noćismo u prijatelja Lesa. Ali ujutro nekako okrtismo te se ne vrnusmo na vakat. A ja sam tome kriva. Pokojna prijateljica Mara darova mi nakvu rizu mrke robe za bluzu, pošto sam osiroćela za bratom, te ja oću i da je neđe sašijem. Jedna šćer prijatelja Lesa što ima makinju življaše podaleko od grada, te dok otidi, te dok sašij – ma bilo je prevalilo podne kad smo krenule kući. Mi poitaj što smo iđe bržem mogle da bi za vida stgle u naš sent, ali ono je jesenji dan dozlaboga kratak, a švapska straža zaustavi nas jopet kod anova Bajovića. Ne onaj isti, no nakvi drugi. Pas od onoga trdžumana (a svi trdžumani bili su švapski špijuni), nakvo osorljivo i pogano, pa nas uze na ispitivanje za svaku dijaniju: i okle smo, i kud smo išle, i šta smo nosile – i sve, rđa mu dodijala. Najpotlje nas pretrese nalet ga bilo! Tako ti mi grdno odocnismo. Otole na prešu vati, vati, vati – ali isto nam mrče poprije Badnjeva brda. Zbij se jedna uz drugu, ništa ne zbori, na nama opanci pa se ne čuje da idemo, i tako mili sve do u Pustopolje. Sumavale smo da u nečiju kuću svrnemo, ali jopet velimo da nećemo no idemo pa šta nam jaki Bog da. A od Pustopolja pa do naših kuća ima najbolja dva sata oda, i to prodan, a ne ponoći.
Dođosmo pred Pustopoljsku crkvu, ono put prolazi taman pored nje. Crkva je na jednome ravnom breščiću na osami i nema niđe kuća bliže no što bi mogao dozvati. Samo se još poneđe u kućama vidi da gori lampa, ali sve mirno i ne čuje se ni pašče da zalaje. Dobro oblačno, ali ne baš svuda. Puvuka oštar vljetar pa se oblaci suminjuju; ponekad se pomalo ukaže mljesec, ali više ga nema no što ga ima. Od Bijele gore najorgavaju crni oblaci i pobojasmo se da nas ne uvati kiša. Ništa ne zborimo, no onako jedna uz drugu gamižemo. Mene nekakva sujma vata, ali ništa ne zborim Ćani, no samo Boga primaljam da otole što prije škampamo. I pojađele torbe nam dosta teške. A i da su najlakše bile bi teške: ukipila ona priprta pro ramena i prsi. Dok ništa no u jedan mâ Ćetna strecnu, segnu u bandu i zaviganji iz svega mozga:
– Pis, pis, pis znao te jad u oči! Pis! Pavo, sestro moja, ne daj me! Oće mačka da mi izbije oči! Aj kuku mene, aj leleeee! Pis, ne daj za ime božje, aj kuku…!
Da te mili Bog sačuva! Spade š nje ona torba, a ona se brani rukama i nogama, dokopava onako naindivid kamenje i gađa na sve strane. Ja samo stojim i vičem:
– Ćetna, Bog s tobom! Nema nikakve mačke! Ćetna, prekrsti se! Ćetna, kumim te Bogom, kuku mene noćas…!
Ali ništa ne pomaže, Ćetna pišti i više ne znam ni šta zbori, a kamenji strcaju da izbiju oči. Svati me jedna oblutica u pleći, viđoh da sam poginula, te ja bljež iza crkve. Kukam što me grlo dava.
Nekako vljetar razmače oblake pa se dobro proviđe. Ćetni nestade avaza. Virni ja iza crkve kad se ona ne drži više noga, no se prevalila pro puta, a nogama i rukama bupa po onom kamenju.
Bog naredi te zalajaše vaške sa svih bandi, nikad u mome vijeku ne čuh toliki paśi lavež. Ma ne da to laju, no neko zavija, neko urla, a najviše ih ciči kao da ih biješ po galjupinama. Ja samo kukam iz svega glasa. Zvala bih, ali ne znam ničije ime, pa samo onako koevitezam:
– Aj za svetoga Vasilija Ostroškog, aj, kuku mene noćas, aaa eda ikoga!
Ne gledam ja više na Ćetnu, no sam se o svome jadu zabavila. Ubrzo ne ostade niđe unaokolo kuće što ispred nje ne bljecnu luč. Čujem nakve muške glasove da zovu i nešto zbore, ali ja ne znam šta izgovaraju.
Sa svih strana prisnažiše ljudi. Neko nosi luč, neko glavnju, a jedan zapalio snop slame. Viđu da sam neke ljude gledala, ma nikome ne znam imena. Pitaju šta je, kakvo je zlo, ali ja ne mogu da dođem sebe no im samo mavam rukama u pravcu Ćetne. Oni viđeše da žensko čeljade leži na putu, pa zaboraviše na me, no bržebolje nekolika čovjeka ukrstiše ruke u nosila, a oni drugi digoše im na ruke Ćetnu, pa onda sve trkom u prvu kuću.
Jedna velika kužina i gori vatra na ognjištu. Dvije mlade ženske i jedna baba. Dijete u kolijevci. Dva kreveta, jedan ispod rava, a drugi blizu ognjišta.
Ćetnu metnuše na onaj krevet kod ognjišta, a mene odma pitaju ko smo i šta nas je snašlo. Ja oću da pričam, no mi se skorčala nesretna usta. Ja im kazah čije smo, ali nemaše kad da me slušaju no se zabaviše oko Ćetne.
Ko nije tada vidio Ćetnu taj ne umije Boga faliti. Nema na njoj ni opanaka ni čarapa, pala joj krpa s glave. Od bluze samo jedan rukav na njoj, a ono drugo sve opalo. Pune joj šake krvave kose. Što je obraza, grla i vrata sve dignuto na nokat pa brizga krv. Ne bi je ni mačka grđe izgrebala pandžama. Ne otvara oči, ali biju po njoj damari pa se vidi da je živa. Sve joj noge u ćićer krvi, a pola nokata i s ruka i s noga svrnuto. A imala je zaludu ljepše ruke no ijedna đevojka u Zgođenu. Ona je jedinica pa ju je majka vazda zališavala od grezih radova. Nikad joj nije dala da pere robu u lukšiji da joj ruke ne pocrne i ispucaju. Nije motiku i śekiru nikad uzimala u ruke, no je išla za ovcama, pa su joj ruke bile bijele i lijepe kao u varoške đevojke. Vazda je vezla i plela, a nije je bilo vezilje u čitavom plemenu.
Kad joj viđoh rane, navrše mi suze na oči i ne mogah ustaviti jecanje. Sve me oni ljudi ćeše da ne plačem, ali ja ośećam da ona muka spada s mene. Žene obrađuju oko Ćetne kao da im je po sto puta sestra. Baba zapali tamljan pa je okadi iznad glave; ona jedna mlada ženska otvorila joj vilice pa joj iz svojih prsi dava arije, a ona druga donijela kraljaču vode pa joj pere rane. Jedan dobro star čovjek otkide rukav od svoje košulje, zamoči ga u rakiju, pa ga onda polako iscijedi iznad svih Ćetninih rana. To nju i povrnu u život. Ona pusta rakija nagrize meso i živce, te se ona od muke osvijesti. Kad Ćetna otvori oči, prvo pogleda u mene pa zaučiji:
– Pavo jadna, jesi li živa?
Onda pogleda oko sebe i opet zaučini:
– A đe smo ovo za Svetog Vasilija?
Ja joj rekoh da smo u kući jednog Bojičića što dobro poznava moga i njezinoga oca. Ne pitam ja nju ni o mački, ni šta bi, a ni ona o tome ne progovara. Zakanu je jedan čovjek rakijom, a ona stara donese odnekle kašiku meda, razmuti u jednu ćikaru i napita je kavenom kašikom. Kad joj zaviše sve rane, opet zaže oči. Mi se svi nadnijeli da vidimo spava li, kad spava. Samo nekako naprešito dija, isto kao ono dijete kad je na nj velika vatra. Često se stresa ali se ne budi.
Meni su zborili da i ja ležem u onaj drugi krevet, ali ja se ne šćeh razdvajati od Ćetne. Čim je zabijeljela zora ustani ja da idem kući. Oni me još ustavljaju i nude svim što su imali u kući, ali ne mogah ništa okusiti no vode. Stio onaj domaćin da me prati, ali ja mu ne dadoh.
Ja brzo dođi kući i ispričaj za zlo što nas je snašlo. Odmah se moj otac i Ćetnin otac, i još nekolika čovjeka, podigni pa pravo u Pustopolje. Poveli su i jednoga konja sedlenika. Šćela i Ćetnina majka da ide, ali joj ne dadoše.
Ćetna se ujutro povrnula i mogla je da śedi. Vele da su oni ljudi u Pustopolju bili načinjeli melem i smekšali joj rane. Natovari Ćetnu na konja, pa moj otac vodi, Ćetnin goni, a dvojica ljudi drže s banada i doćeraj kući. U roku tri dana spala je Ćetni sva kosa s glave i dlake iz obrva. Dovodili su gatare i travare, ali izgleda da joj najviše pomoga neki odža iz Korjenića te spašava narod od natura i velikih straova. Kad se dobro kopornula, vodili su je Svecu u Ostrog.
Svu godinu je nekako zlikala i nije joj se mogao vrnuti obljenak u obraze, niti raniji ratluk. Onda Bog naredi pa izađe Švabo, bljenu narod, njoj niče kosa i obrve te ozdravi.
Bilo je zvuknulo u narod ono što se š njom odigralo, pa se Ćetna ne udade kao što se nadala. Mladi i neženjeni momci klonili su se nje kad su čuli šta je bilo kod Pustopoljske crkve. Dođe jedan udovac s Petrovića što je ostao na đecu i isprosi je. Nije loše s njime proživjela i lijepu je đecu rodila. Vazda mi je bila mila kao sestra, ali nikad je ne pitah ništa o onoj nesretnoj mački koju moje oči ne viđeše. Sumavala sam nekoliko puta, ali ne mogah. A ni ona je nikad nikome nije pominjala. Možda samo majci.
TOMANA

Prvi Sabnić doselio se u Zgođen odnekle s Čeva. Bio je od junačke i glasite porodice, no je s nakve krvi pobljegao glavom bez obzira. Mato Glušac ga je oženio nakvom avgarom od Blamaća s Baljaka. Imala je vele obrve nakostriješene iznad oči da bi se od nje prepao. Otac Lazara Đuričina dao mu je okrajak zemlje i jednu kolibu da uvede jadestu, a eno došlo je potlje vrijeme da su mu sinovi kupili po Zgođena. Svi su bili neobični pogledati ko im i majka, a ustani i pošteni ljudi. Uz sušne i gladne godine mogao si u njih i na Svetoga Đorđiju kupiti star žita i tovar sijena. Ćahu im se zelenjeti stogovi od pet i više godina; vazda čekaju zlu zimu, pa kad nema niko piće da bi kokošku nalegao, oni uzmi paru na paru. Bilo je ljudi da im obećavaju kilo žita za kilo sijena.
Imali su Stabnići samo jednu sestru. O njenu jadu bi se moglo dugo pričati, ma ću ja sukratiti. Iskali su je kad je narasla kao jednu i pojednu, sve se siromasi lakomili na ajvan koji je imala. Iskala su je dva rođena brata Ševića; nemali se na što popišati pa šćeli da se kopornu s Tomaninom prćijom. Ona im prsnula. Ali nađe se alčak da je prevari.
Drago Tomov rekao da će je uzeti i navlačio je dok joj je izmamio pare i silnu stoku od prćije. Kad je vidio da je narasla kao ljeb u kvas, omjerio joj od šake do lakta. Kad se kutarisala bremena i odnijela u Kotor, nije se više miješala s narodom no se preselila u Torokan. Stabnići su kosili Vlake torokanske, komunicu koju nikad niko prije njih nije kosio. Zgonili su s Torokana sijeno prije snijega. Ona ti pojavi dželep govedi na Vlake, sklepaj joj braća od borovine tvrdu pojatu i pokrij lučevijem klisom. Sijeno žđedi na vrata od pojate i tako je zazimila prvu zimu.
Pričaše ona na otvorene karte kako je zle noći provodila. Naokrugalac povezana goveda, a ona u sredini loži vatru. Pusta bukovina razgrijava, a i goveda zapuvaju, ko sita od planinske trave, snijeg od metra i po svoltao pojatu sa svake strane, te toplo kao u kutiji. Psa je vezala taman do sebe i nije mu smljela smaći s glave, jer bi jedanak u vučje čeljusti. Pričaše da prve zime za mljesec dana nije mogla oči sklopiti od goveđe rike i dernjave, jer osobito kad se navati noć vukovi stalno viju i strcaju oko kolibe. A bogami će goveče na puškomet ośetiti zvljerku i stane ga dernjava. Kaže da su potlje goveda oguglala, samo se malo komešaju i volovi šiču na nos, ali vriska abaši. Paščetu se zakamene vilice svu zimu od strâ. Najnesretnije su joj noći bile kad bi se smrzao snijeg u uhvatila se površica. Kune se da je jednu noć kad je bilo vedro, a sve se zaoblilo od snijega da vidiš kao u podne, jato vukova živomrtvice navalilo na kolibu. Grebe kaže vučji zub po onim lučevim šticama, miriše im goveđa apa, a došle vile očima od gladi pa zvljerka navali da oči izvadi. E veli da nema ništa nesretnije no kad śajkaju vučje oči kroz one prsline od štica i kad kese zube i škripe viličinama. Jednu noć dok su obaskakali oko kolibe, nešto se poklaše i nastade urnebes da se od strâ mrzne mozak u gnjatovima. Ona virni kroz nakav ispali čvor, ma bogme kaže ne bi rekao dobrojutro dok desetak raščalapaše jednoga. S noga su ga rastrgli u tren oka i onda sve u jedan tutanj uprcaše nekud. Kad bi svanulo gledala ih je da prolijeću, ali samo po noći obaskakali bi oko kolibe.
Dok je bila jača životom nijesu joj samo dodili vukovi površicom. Dodilo je i dvonogih vukova s daljine od po dana oda. A bila je ženski nedoder jadi je kukali. Ostavila je amanet da je ukopaju na vr Torokana i da joj niko kosti ne prenosi. Znala je ona lijepo da je neće niko ni prenositi ako umre u planini koju niko ne obilazi od Lučina do Đurđevadne. Ali kad spade s noga dođe vlas i odniješe je u nekakav grad đe ima kuća za stari narod što nema nikoga. Niko ne zna ni kad je umrla ni đe je ukopana. Znali su ne boj se oni bratanići da joj šklapnu goveda i podijele zemlju. Počeli su je zvati tetkom tek kad je umrla. Prije je za njih bila samo Tomanetina.
VEMIJA

Vemija nije bila znavena kao druge Dukine đevojke. Nikad joj majka i nije davala lijepu pređu da plete, no samo počinu i tušicu da osovrlja Duki vanjelu što nosi u rad. I ono što je znala roditelji su stukli s glave, a sestre je pretabale. Starija i mlađa sestra od alusa do sijela, ođevene kao cvijet, a Vemiji se znao čobanski prut otko je pomiljela po zemlji. Đetetom je bila vaosna u nogama i tek se isporavila kad su joj pasale četiri godine. Do pet kami je umljela da zbori. One oblje druge Dukine đevojke završile su po četiri godine škole, a Vemiju Duka nije upišivao. Pa i potlje kad se tresnula roditelji su je gledali kao svoj baksuzluk i bedovu, pa tako i ostade.
Bijaše nevelika, dobro crne kose i velikih obrva. Rumena sve bi joj mogao pisati po obrazu. No vazda kao neratna i smijeh joj se sledi oko usta. A imaše prsi da ih takih nije bilo u Zgođenu. Ma vljeruj, kao da si joj nagušljao dva kušina u bluzu. Pro kukova dosta široka i sapata, a guzovima odbila strevu pa joj ozadi kotula kraća za mušku podlanicu. Noge su joj bile deblje oko članaka no mlogoj đevojci pro listova. Ma s jednom riječi, Bog stvorio bareče.
Starija joj sestra imala prosaca kao ikakva i bogato se udala. A okle neće: Duka lijep čovjek, majka od dobra roda, a bratstvo Vučunovića glasito. Nadali su se Duka i žena mu da će im neko zaiskati i Vemiju, kakav udovac ili sirjak, ili neko od tanka bratstva, ali ne šće živ niko. Kad viđoše da od njezine udaje nema ništa, udadoše mlađu đevojku i tako se Vemija nazva usiđelicom.
Sve dok joj je mlađa sestra bila neudata Vemija nije gubila nadu. Šćaše za ovcama po vazdan da njiri u ogledalo, a ništa joj ne bijaše milije no da vata bubamare. Metne je da joj s ruke poleti da bi uzočas pogodila pravac đe će se jado udati. Kad naljeze na rus đeteline, ona ti zaboravi ajvan, pa šunja po čitavu uru dok nađe struk od četiri lista. A ovce joj pukni u štete te nagrdi nečiju dolinu. Džaba je bilo što su se s njom inadili, bila je često bljena, ona nije napuštala ni đetelinu ni bube.
A joj je bilo petnes godina začekivali su je seoski kačkini i činjeli joj mukaet, ali ona je blježala od one rabote kao od žive vatre. Kad bi je momak zdrmuljao i ona ośetila da će je prevaliti, naždila bi da kuka iz svega mozga. I svaki je morao pobljeći da se š njim ne nabija šprdnja. Mlogoga koji joj se kojasio isprožimala je obluticama, pa mu nije više padalo na um da se zagrijava prema nje. Kad su uvarčili da je gicljiva, odbiše se od nje, a držali su naoštrenu beleđiju samo da im se ukaže prilika. A i bila je ona mlinoguza narednija za igranje đe kosovci sude no bilo koja đevojka u Zgođenu.
Kad su joj rekli da je Rosa isprošena, počela je da kuka i nabraja kao za mrtvom glavom. Dan i noć nije sušila obraza ni uvlačila jezik u glavu. Sa sestrom se nije šćela ni pozdraviti, no je onaj dan kad je bila svadba otišla za bravima i nije dodila prije uveče. Molili je i mitili da se poljubi sa sestrom, blažili je da će i za nju doći onaj te joj je suđen, ali ona jednu te jednu:
– Šta učinjeste od mene dabogda vas našli grđi jadi od smrti. Dabogda u mukama otpagali što mi uzeste sudbinu! Ja sam najpoštenija đevojka u Zgođenu i nijesam zamiritala da me preskoči mlađa sestra.
Potlje Rosine udaje Vemija prevrnu ploču. Ilija Đolov, pastuvčina i zloradnik, (bila je jedna udovičina na nj kazala dijete) učini joj se mukaet jednog dana, a Vemija niti kuka kao prije, niti ga gađa valuticama. On provrgoli oko nje dok mu je ugojgolila. Priviđao je potlje narod da se Ilija ne skida s nje više no dijete s trešnje.
Kad Ilija proprti za Vemijom se nadade volovodnica: ma začekivali su je i kad odbija brave od kuće, i kad je u plandištu, i kad goni na popas, i kad uveče dogna kući. Nije umljela kazati da ne dâ; kad je jednom razvezala stidnu maramu nije je više umljela svezati. Priviđali su to roditelji i brat joj, pa joj prijetili, bili je, zatvarali u izbu, ustavljali da ne ide za ajvanom, sve bi džaba. Ona ubroždila i ništa ne zaašava ni za kletve ni za ćoteke.
Ne potraja ni godina dok se ne poče zuckati da je Vemija bređa. Prvo su šaptale žene jedna drugoj, a potlje svak poče da priča na otvorene karte. A lako je bilo i viđeti: ispasala bluzu iz kotule pa je puštala niza se, a pošarenjela u obraz kao jaje od tice. Sve goni brave onim sentom kuda nema drugih čobana.
Jedan dan kmet Jovan pravo u Duke pa taka i taka stvar. Reci da se đevojka mora pitati s kim je pogriješila. More, veli, da obradi o životu ili da učini kakav grđi kastig. Duka veli da on zna za svoju zančicu i da je majka pitala Vemiju čije joj je dijete, ali Vemija zakoptila i nema sile da kaže. Kmet tu plani na Duku i reci da se na svaki način mora doznati čije je dijete. Neće on da dopušti da se odigra nešto što ne valja u njegovoj kmetiji, dok se on kmetom naziva. Kaže da je predśednik opštine zaprijetio, kad je potonji put okupljao kmetove, da su odgovorni za poare, za svađe, za diobe vamilja i svako bludstvo što se dešava. Rekao je, veli, da će svaki biti raskmećen koji ne umije dati dževap u svome udutu kad se dogodi što nevaljalo. Duka obećaj da će činjeti sve što more ne bi li đevojka priznala čije je dijete. Kmet otole pro vrata.
Ujutro čim je svanulo, kmet jopet u Duke, kad tamo vele da nije bilo sile da đevojka išta kaže. Kmet onda naredi da se Vemija taj dan ne sprema za bravima, nego da je dovedu tačno u podne na guvno Toma Suljina. On će do tada pozvati najviđenije ljude iz Zgođena koji mu vazda pomažu da izvede na put što se zamrsi.
Pločno Tomovo guvno je na sredini sela. Zidano je još prije Graovačke bitke. Svi seoski okupi tu se odigravaju i sva ljetnja sijela. Divan mu korniž, pa kad se okolo načeti narod more stati više od sto i pedeset druga. A i Tomova gustijerna taman kod guvna, pa narod vazda ima lijepe vode. U kuću Tomovu more se uteći kad pljusne kiša. Ma smišljeno guvno, brate.
Kad je došao Duka s Vemijom, nije ti na guvnu bilo samo ono nekoliko glavnih ljudi te ih je kmet pozvao, no jednu trećinu korniža pritiskao narod. Sve što je u Zgođenu s koca i s konomca okuilo se. Tu nijesam mogao viđeti sretna domaćina, sem ona nekolicina te ih je doveo kmet, ni žene od načina. Sve sami požmirepi, podrepaši, pljuskala i ona sitnež koju svaka dobra vlas ugoni u poštenje jakom volujskom žilom. Zgođenske ćapikure došle dođavlja. Ama, eto, ne bi se bolje iskupile zgođenske pogani ni da su ih džandari dovodili.
Duka se pita s ona nekolika čovjeka i oni mu učinješe mljesto kod sebe. Jedan mu pruži da zapali. Nesretna Vemija stala na sred guvna, a sve živo u nju ispiždrilo. Sumava da neđe śede, ali ne zna đe će, pa se onako udubila. Onda briznu u plač i ode kod očevih noga pa čučnu. Duka je malo, ko jado, pomilova po glavi, a ona mu se čelom nasloni na koljeno. Duka ne da puši, no pustome dimu ne dâ da mu izađe iz utrobica. Jedan cigar puši, drugi mu savljen iza uva, a treći smotava.
Kmet Jovan se diže i veli:
– Ja vas narode kumim živim Bogom što ste se okupili ko na zamašljen kupus. Ko vas je zvao? Šta ćete vi žene danas ođe, zar nemate ništa pametnije da rabotate kod kuće, no ste se tu načetile kao vrane. Lijepo vas molim da se raziđu svi koji nijesu zvani…
Još je kmet stio da zbori, ali ko jadan – zagraja i zacilikta sa svake bande. Neka Sokna te nema đece, i što je domaćin izgonio tri četiri puta, trenu na noge pa se unese kmetu:
– Nećemo mi tako kmete kao što si naučio! Ko zna šta je naśetovana ova bestija da kaže. I mi ćemo da pričamo šta smo viđeli i šta smo gledali. Mi smo pošten narod i ne moremo trpljeti da se čine bludstva ko što se krenulo.
Sokna mandžuka rukama, a razvezala joj se krpa. Stalno je steže iza vrata, ali joj se jopet razvežuje jer ne more u onoj itoštini da je stegne. Ona jarca, a osulo sa svake bande pa se više ne zna šta ko zbori. U Toma jedan garov svezan ispred jagnjila, ima koliko junac, pa se nešto poplaši od one vreve te uždi da laje kao da je vidio jato vukova. Trže onim vlačegom i urla ne patiše. Tomo ga mršnu te prestade, a u onaj isti tren prestade i narod, kmet poče nešto da zbori, ali graja udari istim pravcem da se ne zna ni ko pije ni kop plaća. A i ker jopet otvrze da ževka. Tomo se diže pa jednim otarkom vresa dvaputa ono pašče te ono uteče u kućaru. Nije se više pomaljalo ni bijeljelo zuba. Kmet viđe da ga neće niko slušati pa prestade, a oni drugi tavri, tavri, tavri dok u jedan ma prestaše i oni.
Vemija šuti i ne podiže glavu s očeva koljena, a Duka ne progovara ništa, no samo puši i gleda preda se. Kmet se okrenu Duki pa veli:
– Vodi je, Duka, kući, a ja ću javiti preśedniku da spremi džandare neka vode Vemiju na Varošicu da se tamo pita. Kad ne moremo ljucki da svršimo stvari među sobom, ovo nije više moja rabota.
Duka uze Vemiju za ruku i naprešito je odvede, a ona ga jedva stiže. Ono je vazda i bila lijena, a sad joj još utrnule noge od onolikog čučanja. A još bremenita. Ona nekolika čovjeka se digoše pa svaki ode na svoju stranu. Kmet ode sam.
Ono cimitorije osta da drgoli na guvnu. Ništa se ne razuznava šta pričaju, samo se čuje da se Sokna kikiće na vas glas. Nijesu se razmetali s guvna dok se ne pogovnaše. Neki Gišo Jevtov što mu je utekla žena śutri dan pošto se oženio rekao Sokni da mlogo graje i da bi Vemija kazala čije je dijete da nje nije bilo. Sokna mu ne ostani dužna no dorani da bi mu bolje bilo da gleda svoja posla. On njoj jopet veli da je iskezila kao lisica na smrzlo govno, a ona njemu da je on suvomudilo i da mu je otišla nedovaćena žena. Gišo ti nju razvezi po zubima, a ona se nadaj na valutice i proćeraj ga pro onoga klanca. Neko drži Sokninu, a neko Gišovu stranu, pa se zameo onaj kalijež da odliježe sva vala. Tomu se smrkni pa sve mršni s guvna. Kad su se nakvi usprotivili, Tomo pojami kao da odriješi Garova s vlačega, pa kad to viđeše sve se rastrca kao mačke s jebališta. Tako Tomo kurtalisa guvno od onih peksijana.
Śutri dan vele da nema Vemije. Nije osvitala u kući. Pukni vas Zgođen da je traži, ali nje niđe. Nema je ni śutri dan. Pretražuju sve seoske vode i jame, ali tu čuj tu vidi. Gledali su samo po onim mljestima đe se more obraditi o životu, jer su vljerovali da se obljesila ili skočila u vodu ili jamu. Niko nije ni pomišljao na kakav drugi način njezine smrti, te nijesu niđe zavirivali, no u vode i jame i zagledali drvljad o koja se čeljadetu zgodno obljesiti. Tek treći dan našli su je u jednoj gustoj ljeskovini što nije dalje od Dukine kuće no što bi dobačio kamenom. Uzela Dukinu brijaću britvu pa se preklala. Kako je dobro zamanula načisto preśekla grkljan i britva joj ostala u ruci.
Majka za njom nije zakukala, a viđeli su je da plače. I Duka je otirao suze. A oblje sestre kukale su za njom kao da je umrla ljucki i kao da nije učinjela nikakvu sramotu. Nije pop dodio, no je ukopana na onom groblju đe se kopaju đeca bez krsta i narod što se sam ubija. Na ukopu su bila ona nekolika čovjeka što ih je kmet zvao na Tomovo guvno i još dvaest trijes druga, svojata i kumova iz drugih sela. Neka joj stara tetka, Dukina sestra, te je udata u Zastrmu malo je protužjela pošto se svršio ukop. Oblje sestre su za njom obukle mrku robu. Niko drugi.

SINĐA

Uz najcrnju glad devetstosedamleste spremila me pokojna majka u Korjeniće da odnesem jedan bakreni kotao ne bih li u Bula za nj uzela šaku brašna i osoljaj soli. Bila nam je pukla pogibija jedući neslanu koprivu i srijemušu. Čeljad podbula, a ko je bio vaosan ili onako sobom zloživotan spao je s noga.
Krenula sa mlom i Sinđa Turova. Ja sam bila tek prispjela đevojka, a ona bijaše prevalila tri krsta. Nije Sinđa ostala neudata samo stoga što je negledna, no joj se propito nije dalo da se uda. Bijaše visoka i pro mljere, pa se nagela iz pleći. A nema prsi više no đetinja šaka, pa se i namljerno pokučivala da joj se ne bi viđelo da je pljosnata. Suva kao brstina, a kmasta u obrazu. Ali imala je dva niza lijepo složenih zuba da ni dvaputa u đevojke nijesam ljepših viđela. I vazda pitomo nasmijana. Dvije joj smijolice na obrazima, a jedna na bradi. Oću da kažem da bi se ona mogla udati po glednoći, jer ima mnogo ženskih da su previsoke i da nemaju prsi, i koje su grđe od Sinđe u obrazu, pa se lijepo udaju. I po kući je trebalo da ona bude bolje sudbine. Turo je bio tanak u imanju, ali nekako paćan i ljudi su rado u njegovu kuću dolazili. Pošten komšija, božja ublaga u selu, sladak da pomogne svačim što je imao. Svak je bio slobodan prizvati njegovo dijete da ga posluša taman kao svoje. Turova žena Stoja ustana, smirna i rukata. Čista joj rana kao iđe u selu, i svakome se mililo da uzme jedžek iz njene ruke. Ako bi đe otišla na svadbu, ili na babine, ili da obiđe bolesnika, ili na kakvu drugu priliku đe idu žene, ona je umljela da odnese iz svoje sirotinje lijep dar, bolje no mloga gazdarica što bi Stoju kupila za mekinje. Stoja je na kuđelju i stativama zarađivala bar toliko da je Turo imao uvijek novu crnogorsku kapu, košulju od beza i tanku bljelaču. Išao je ođeveniji no Risto Bogdanov kome je blejalo trista u krdu.
Nijesu Turo i Stoja ničim obrljali svoju večeru, ali odnekuda je došlo te su bili baksuzniji no zec u gori. Ma da su oburdali sve manastire ne bi bili žešće čivtelije.
Taman kad se počelo zborkati da bi Sinđu iskao neki Plandić s Podvrši, malo postariji čovjek, ali lijep domaćin i na dobru imanju, pogibe Jovan Turov. Bilo mu je sedamles godina.
Jedno jutro bio oprlješao snijeg, pa Tomaš Mitrov, Turov isti rođak i prvi komšija, krenuo u lov. Jovan imao nakvo lovačko vižle, pa ga odriješio da ide neka se uči goniti sa Tomaševijem kerom. Krenuo i Jovan da gleda oće li mu avarisati ker po tragu. Turo ga vrći da ne ide, ali nije pomagalo. Zborio je potlje nesretni Turo da je bio snivao zločes san i da je stoga branio Jovanu da ide s Tomašem.
Paščad odmah digni zeca, Tomaš gađaj i rani ga. Onaj ranjeni zec kumbasi niz jednu gredu i zaskoči u nakvu noru. Jovan za njim da ga uvati, oklizni mu se noga niz onu slisku, pa strmoglavice s litice te je visoka da je ne bi svatile najbolje tri konjske tovarine. Nije živ na zemlju padao, no su mu pokupili komade.
Sinđa se zavila u crno za bratom jedincem i za tri godine niko nije pomišljao da je ište. Kad je trebalo da svuče mrku robu i počelo se čujati da bi je iskao nekakav udovac s Graovca, dođe u Zgođen crnogorska vojska da čuva granicu prema Austriji. Vojska zalogorova ravne tri godine. Nije mlogo potrajalo otkako je došla vojska, dok se posukaše nakve pogane riječi za Sinđom. Koliko ja to viđela toliko mi grija, a koliko čula toliko mi sevapa. U njijovoj kući nastavala su nekolicina, pa oni što po selu prate tuđe posle priviđali da je neki Vasilije iz Vražegrmaca nešto talamario oko Sinđe. Ona i zarđavi i nije nekolika mljeseca išla za ajvanom. Sva bijaše pošarenjela u obraz kao žaba; pričali su i da bljuje. Turo s njom nekud na primorje i tamo su potrajali neđelju dana. Kad su se vrnuli Turo je kazao da je doktor Latinin u Risnu vižitao Sinđu, našao joj gujine u štomaku i izbačio ih medižinama. One seoske ćućkalice kontresale su oko toga još jedan vakat dok ne leže priča. I taman kad se na to sve dobro zaboravilo, Bog naredi te se zarati i pogibe Turo na Klobuku u onoj zgođenskoj četi što je sva izginula braneći onu valu između Klobuka i Kosmaša. Sinđa se jopet zavi u crno. A sve i da nije bilo korote nikome nije padalo na um ni da se ženi ni da se udava dok je bilo ropstvo. Tako se Sinđi produžavalo crno đevovanje.
No što ti pričam, nas dvije otišle u Korjeniće. Sinđa je nosila nakvo pletivo što je radila Bulama. Kad smo posvršavale ono oko šta smo išle, Sinđa veli:
– Daj, Ćana, da svrnemo kod odže što stoji podno Aranđelova da nam što valeta. Imam ja paru da mu platim za nas oblje. Vele da sve pogađa narodu kao da zbori s Bogom, oprosti me Bože, i da mu stoga dodi i muško i žensko iz bijeloga bašanskoga svijeta.
– Šta to zboriš Sinđa moja! – velim ja. – Kako ćemo ići odži? More neko da prividi pa će se s nama nabiti bruka. Kad đevojka ide valetaru, odma kažu da je izgubila nadu od udaje, ili da joj se uždila krv pa joj pricvrljelo da se uda. Nemoj, kumim te Bogom, da to činimo!
Ali ona navalila – ajdemo pa ajdemo. Kumi i moli i zbori da bi ona sa mlom otišla da je zovem u jamu ili vodu. A i bi bezbeli. Bila mi je vljerna i nikad se na nju nijesam naijedila. Ja nemadi kud no pristani, te mi kod odže.
Odža bijaše dobro star čovjek. Nema nikoga no Bulu, mlađa od njega brat bratu trides godina. Sve lepira po kući: te dodava mu kavu, te meće mu žižu u lulu kad puši, te pita ga samo šta oće i šta bi. Šta je veže za onog đuturuma ni sad se ne mogu dośetiti. Daj ti znadi kako je to u njih, samo znam da naša ženska ne bi onako titrala oko iktijara pa da je on vojvoda.
Śedi odža na jednoj velikoj neobrijanoj ovčjoj čapri, a sve oko njega pritisli šareni ćilimi. Niđe stolice u kući, a u jednome ćošku naslagani kušini i roba što se po noći pokrivaju. Nekoliko bakarnih tepsija prislonjeno uza zid. Okalajisane kao ogledalo. Visi o istome čaporu jedna puška i jedna kriva sablja, nikad je moje oči take viđele nijesu. U jednom ćošku, širine koliko ognjište, nema ćilima no to mljesto popločano i jedna šuga dolje pri samoj zemlji vodi na dvor. Jedan veliki žuti ibrik i jedna bakrena konata na sred onih ploča. Potlje su mi pričali šta oženjeni Turci čine po noći s onom vodom te je drže u ibriku, ali, eto, ne valja o svačemu pričati. A šta onaj iktijar čini s vodom to sami bog zna!
Odža suv kao lisnika i tresu mu se ruke. Maven ispod oči, a nos mu koliko muški kvarat. Dva oka zelena kao okrijek, a oko oblje źenice načinjeli se bijeli obruči isto kao ljeti oko sunca kad je velika vrućina i duga suša. Nema nijednoga zuba, a oblje mu gubice utelke nekud unutra. Brada mu se baš gotovo sa svim sastavila s nosom. Iz uši najorgali čupci dlake, bijele kao snijeg. U ruci mu jedan đerdan vas od jednakih mrnđula što se žute iljadu puta kao vosak. Cupli onu lulu nikad ne pariše, a sva mu kamara donosi zivtom da te Bog mili sačuva.
Otkako nas je uvela Bula, dok nas je upitao što smo došle, mogla bih obrnuti deset obrtljaja na muškoj čarapi.
– Što ste došle, Vlainje? – zaučini on.
– Da nam valetaš – odvrati Sinđa.
– A imate li da platite, Vlainje?
– Imamo bogami! – velimo.
Manu rukom na nas i dade mot da śedemo pored njega. Mi se primakosmo i śedosmo. On se prvo zabeči u oči jednoj pa drugoj, ali u mene je mlogo dulje gledao. Onda nam uze obljema rukama dlanove od desnih ruka i zanjiri se prvo u moj pa njezin dlan. Bi rekao da ne vidi dobro, pa mi vas dlan prepipa prstima. Sve me vatala nakva ježnja. Meka mu ruka kao veda krpa. Kad nas je jopet dobro osmotrio, izvadi ispod jednog kupina, što bijaše iza njega, knjigu. Otvori je, kad da vidiš po njoj nijesu slova kao ova te mi imamo, no sve nešto izvezeno. Ma učini mi se da je nadžidžano isto kao da si jedno ispod drugoga nanizao ženska opleća. Nije jednačita boja onoga veza, no sve crno, a samo s početka, i to po neđe, ona šara crvena kao japundža. Metnu knjigu na krilo, pa u one šare gledaj, gledaj, gledaj – bi za toliko čovjek otkovao kosu.
– Slušaj ti rumena – meni rekaše – nećeš se nikad u domu koji te čeka prtiti bremenima, no ćeš življeti kao gospođa. Više ćeš željeti mertinovog ljeba no šenišne pogače; željećeš opanaka, a ne crevalja, biće ti puna kuća kao snos i pun tor kao šipak. Velika te novaka čeka. E više ti ja nemam što pričat, to drugo samo Bog zna. Plati to što imaš i srećan ti put!
Sinđa zaučini:
– A šta ćeš meni kazati, i ja imam da platim?
– Tebi neću ništa kazati, jer ne more nikako knjiga da mi se otvori na te. No ajde obuj se i sretan ti put. A šta će biti s tvojom sudbinom to samo Bog zna, šućur Alahu!
Sinđa zaplaka i stade da ga moli i preklinje. Kovtisala pa moli, a on samo rasteže rukama i odmavuje glavom. Onda dokopa onaj đerdan i poče da ga prebira mlogo brže nego što ga je prebirao kad smo uljegle. Sinđa pišti i poče da ojka. Uljeze ona Bula i pita što joj je. Ja joj kazah da ne more odži da se na nju otvori knjiga, a Bula veli da mu se nikad ne more otvoriti na jedna iksana sem otprve. Bula blaži Sinđu i lijepo vidim da ne bi željela da odža što priča Sinđi. Ali Sinđa, Bog da je prosti, isto kao da prevrnu svijes. Kleče na koljena, dokopa odži ruke i stade da ih ljubi. On ne more da ih istrgne, a ona kuka:
– Aj kumim te Bogom, aj molim te kao svoga oca, aj za spas duše, aj turske ti vlejre…!
Odža neće pa neće. A dobi skopos istrže ruke i oštropi se na noge. Tek se tada viđe koliko je izdolio, ma prazne mu puste gaće i jedva se drži noga. A kad ga Sinđa zakle: »Ela tako mogao umrijeti«, zaljuljaše mu se noge i dođe mu da crkne. Iskolači očima, a udari mu crven u one mrtve obraze. Pritrča Bula pa ga šljunu na one kušine. Nešto mu bi dozlaboga ar zbog one Sinđine zakletve, pa osu:
– Ja ti nijesam stio kazati šta piše da ne znaš prije vakta kakvi će te jadi snalaziti od svoga života. Tako mi baksuzno čeljade nije kućni prag premicalo. Baksuznija si no zec. Miči mi se s oči, ne bih ti žute dukate uzeo iz ruke. Blježi!
Meni došlo da puknem od nakva zora. I ona se Bula sva promiješala u obraz. Smetoh se o jadu i ne znam šta ću. Izvadih nekolika solda i metnuh ih pored odže, a on ih dokopa rukom pa ih stade gnječiti kao da su mu nešto krivi. Sinđa prestade da plače, okamenila se pa niti crni ni bijeli. Gleda preda se i ne trepće očima. Ja je drmni za ramo, a ona isto kao da me ne poznava ubeutila u me i gleda nekud kroza me. Ja je potegni za ruku i izvedi pred kuću. Ma ne rekoh odži i onoj Buli ni zbogom.
Krenusmo kući, ali Sinđa ne progovara ništa više no studeni kamen. Ja joj sve zborim da odža ništa ne zna, no da ga je ona njezina zakletva nešto naijedila, pa je zato udario u onakav tutanj, ne mogla mu dabogda duša ispanuti. Pričam joj i o meni da bi viđela da odža laže. Okle, velim, ja mogu stići u onako bogati dom đe se ne jede mertinica. Ni u Save komandira nije se tako življelo, ni niđe u našim krajevima. Ko to vazda nosi crevlje sem žene činovnika, a okle će mene uzočas uzeti činovnik. Onaj gejak samo je mamipara i više ne zna od starosti šta trušti, no je načisto išćićao. Viđe li kakav je i kakve su mu oči. Ne bi vrana pala na nj da mu kljuje meso. Onda Sinđu zakumih da nikome ne priča o našem putu kod odže, a ja joj se zakleh na sve šes brata da nikome neću ništa pričati. A nijesam duše mi i moje mi lijepe sreće i svega mi što mi je jaki Bog podariio i onako mogla umrijeti nikome ovo pričala dok je Sinđa bila živa. Nijesam šćela da trujem moju novaku i lijepu đecu, slava mu i milos.
Sinđa se sasvim razabra i nije se na nju moglo ništa poznati kad smo došle kući. No da vidiš kakva je dalja sudbina Sinđina.
Pošto izađe Švabo devestoosamleste nije potrajalo ni po godine, isprosi Sinđu jedan Zrnović s Dvrsna. Nije ništa od nje bio stariji, ali ćorav na jedno oko. Strklo mu od nešta još dok je bio đetetom, pa mu se zacmolile trepavice jedna o drugu kao da su srasle još prije no se rodio. Kad trepće onim zdravim okom, miga mi sva vala od onog ćoravog oka. A runjav – to nijesam nikad viđela u mom vijeku – ma sve mu brada doprla do oči, a ono što je od obrva do kose, jado čelo, nema što bi pritiskao sa dva prsta. Sve mu ispod košulje oko vrata najorgali crni čupci. Bože me oprosti, kao da nije čeljade. No svi bi se ti jadi mogli trpljeti, no muca da ne more opepeliti jednu đavolju. Kad zausti da progovori vas se nadme kao da je izio perušinu od kokoške. Onda pušta pomalo arije iz prsi i nakva đavola mrsi s vr jezika. Ali kad ispune onu ariju, što je usrknuo, a ne povrće da uzme drugu, nadođe mu ono jedno oko kao u jejine i vas pomaveni od zora. E tada ne more da zametne riječ više no studeni kamen. A nekih puta kada oće nešto da progovori, prvo počne da dršće gubicama, onda mrda nosom, prevrće onim zdravim okom kao da mu je polenulo, koči vratne žile, pa onda otrsi da ćilikće po kvarat od ure, isto kao ono kad usitno javori kokoška. Kad mu zapne da ne more baš nikako da otvrze, mogaše mu se pomoći, ako ga neko akne u ono bilo. A znavaše da pljeva, ma ne sam. Započni momci da pljevaju, a on se primakni pa gigiće ljepotu božju, sve ga izdaleka poznavaš da je on. Kad se s nekim pokoljedavi oko nečega, a ljuto ko prišt, zabrza pa bi se Bogom zakleo da štekće lisica.
Bio je puki siromah, a od vamilje imao je samo majku. Sinđa ga je dobro poznavala. Njemu je majka bila isto iz Zgođena pa je često dodio u uječevinu. Ujak ga je i namljerio na Sinđu.
Kad je došao s ujakom da je prosi, Sinđa je briznula u plač, ali Stoja i stričevi nijesu je šćeli ni pitati, no je odma dali i ugovorili svadbu. Išla sam joj na veselje i odnijela joj košulju s oplećem. Ma ne bijaše ništa od nje tada no vijes. Vljetar bi je odnio. Nemaše na šta roba stajati no visi ko o kocu. Za dvades i jedan dan, koliko je bilo otkako je isprošena dok je odvedena, nije sušila obraza, ni šćela ništa puštiti niz grlo što je nijesu naćerali. Ništa se na njoj nije imalo viđeti kad su je izveli osim ona dva pusta niza lijepijeh ziba i oči. Smijolice joj se nekud istopile. Doduše, nije se potlje prosidbe nikad ni smijala, pa se nijesu mogle ni viđeti.
Došlo je po nju desetak svatova, sve viđenih ljudi. Išli su za njom u podi majka i Tomaš Mitrov, a s njom je u prvljenči dodio jedan izvanji đever i zaova što je udata neđe u Krivošijama. Kad je došla u prvljenči, učini nam se kao da se lijek oveselila i bijaše malo bljenula u obraz. Ili nam se to samo tako učini.
Ne prođe ni po godine kad se ču zvek: zamakla se Sinđa; našli je da visi o gredi u pojati, pa je skinuli s vlješala i povrnula se. Odma je potrčala Stoja i dovela je. Išla sam da je gledam. Sve joj bijaše maveno oko vrata kuda je propilalo uže s kojim se zamicala. Ništa je ne pitah no samo joj rekoh da je sramota to što je učinjela. Ona me još jednom zagrli, malo se osmjenu i ne reče ništa.
Bila je petnes dana u rodu i domaćin joj je dolazio dva puta da je obiđe. Ona mu je rekla kad je potonji put dodio da dođe u iduću neđelju i da je povede kući. Ali na osvit neđelje ču se kukanje kod Turove kuće. Potrčasmo svi, kad o jednoj krušci što je taman pred kućom visi nesretna Sinđa. Stoja veli da je svake noći bila na oprezi i da je nagledala Sinđu da ne obradi o životu. Veli da je i ove zle noći Sinđa bila u krevetu sve dok nijesu zapljevali kokoti. Ali neđe u rasvit, kad je Stoju prevario san, Sinđa ti se zavinđala.
Nije je niko smio skunuti s vlješala dok nije došla vlas iz Varošice da utvrdi ili je obradila o životu ili je nešto drugo po srijedi.
Dođe dosta ljudi s Dvrsna. Domaćin Sinđin sve plakaše iz onoga jednoga oka. Nešto mu je bi dobro žao. Nije pop Đuro nikako dao da se ukopa u crkvenom śenu, no je saranjena na onome groblju đe se kopaju oni što kidišu na svoj život i đeca koja umiru bez krsta. Vele da je na tom istom groblju u stari zeman kopana nakva druga vljera te je više niđe nema u našim krajevima.
BALJUŠIĆI

Pranđed onoga Lazara Mastića što ga zovu Baljušić je na onoj strmeni kako se primiče od Crvenoga klanca u Čubrilov dolić. U onom trnju s lijeve strane druma i sad se more viđeti podumijenta od njegove omeđine. Potlje mu je sin promijenio imanje s Tončićima i otada Mastići žive kod Klenovog ubla. Na priliku preselili su se na Klenovi ubo poprije no je kapetan Ćetko počeo da sudi Banjanima. A to je bilo neđe ispred Vučjeg Dola.
Lazarevu pranđedu bilo je ime Planko, a ženi mu Plema. Bila je rodom s Nozdara kod Duge Nišićke od Šarovića. Planko je vazda bio jojoški ortak i zato je odboktao u turskoj prdekani više od godine. A bogami je otpagavao jatakovanje s jajošima i od samih Zgođana kako je i pošteno. Nijesu bolan jajoši iz Crne Gore otimali samo tursku stoku, no su vazda zaćelepirili ono na što prvo naljegu pa čije je da je. Mlogo je srpskih krava i volova riknulo u Crnoj Gori, a sve se kontalo da su turski. Nijesu Turci bili zavaljenici da im vazda more otimati ko oće. Da su bili taki davno bi ih đavo opuvo da ne sude pet stotina godina. Planko je prosočavao jojašima i tursku i srpsku stoku, pa je bljen đavo sami zna koliko puta, ali niko ga nije smio smlatiti, jer se bojao da mu jajoši dom ne iskopaju. Priča se da je pošto je izašao iz turske tavnice dokaživao i Turcima sve što im je bilo milo. Ma što je rijek, vatao se u svaku pređu i mijenjao vljeru kao sojka glasove.
Jedan dan neđe s mrtve jeseni kad je bila pala gora, Planko čuvao goveda po onom osoju ispod Vražje gradine. Bilo još zelene travuljine i viša po onim norama, pa se goveda zaškeljkala kroz onu tvrđu, a Planko tražio po Zaljutoj da ubere gredelj. Kad je stio da sađe u neku duboku borčinu, utoliko izleti preda nj čovjek zasukanih rukava i krvave mu oblje ruke do lakata. Planko bači kosijer i śekiru, zakukaj pa naždij da blježi. Stao ga prcanj kroz onu drljež, a onaj čovjek nado se za njim. Prisnaži i uvati. Veli gonilac:
– Ne blježi, junače, kumim te živim Bogom, nijesam ti dušmanin. Ja ti neću ništa životu, no samo oću da mi kažeš đe živi Planko Mastić i kako bih se š njim sastao. Rečeno mi je da je to dobar i valjan čovjek pa imam nešto da mu kažem.
Nesretnome Planku pośekle se noge, bupa mu srce da mu sve oskače jaketunčina na prisima, ali kad čuj šta zbori onaj čovjek lakni mu oko srca, pa onda ambari da je on Planko Mastić.
– Pa što blježiš brate i prijatelju, Bog s tobom. Ja sam s Velestova i ovo mi je prvi put da idem s jajošima niz Ercegovinu. Da smo se alavično vrnuli trebalo je da noćimo u tvojoj poštenoj kući, tako mi je rekla družina koja te dobro poznava. No moj baksuzluk mi ne dade da mi bude sruke ova prvina.
– Pričaj, veli Planko, junače, šta se dogodilo i što si tako krvav, za jedinoga Boga!
– Evo slušaj, no mi daj prvo da zapalim ako imaš… Aeknusmo juče desetoro turske govedi s Krsca. Pośekosmo čobana i niko nac ne viđe. Pusta goveda sve sami volovi i jalove krave, izgleda gatačka trgovina što je trebalo da se prećera u Nišiće. S onom jakom govedi prevalismo do Utesa i niko nas ne viđe, no tu nam puče sutura. Nagazismo na buljuk Turaka sve pod oružjem. Nijesam ja vlješ ovijem krajevima, pa ti ne umijem kazati okle su išli Turci i kud su krenuli. Čim nas viđeše metaše iz pušaka na nas i jedan naš pogibe, drugi mi rođak po ocu. Bijaše blizu jelova aluga i nas četvorica rastrcasmo se na svaku bandu. Ja odma šmugnuh u jednu šuplju bukvu i pritulih se. Turci ne šćeše za nama u alugu, no ono govedi što je ostalo prizajmiše i uzeše s onoga našega mrca oružje. Mi se potlje iskupismo pa se dogovorismo da ne ostavljamo mrca neukopana. Ona trojica, dva su mu ista brata, a jedan mu je brat od ujaka, odnijeli su ga u Muževice da ga ukopaju u groblje, a meni zapovijedili da idem što prije na Velestovo i da kažem za naše kukanje. Oni odniješe mrca, a ja bogami nekako uvatih jednu kravu od one turske govedi što se razblježala po onoj aluzi da je gonim na Velestovo. Ali doćerak je dole i ne mogah više. Ne da se ni povesti ni počerati, a ne smijem putem da idem š njom no sve stranputicama, odrvo i okami. Vidiš kako sam se izbucao i kako sam obosio.
– Ma daj više zbori jednom što su ti tako krvave ruke, za ime božje – veli Planko.
– Ja potegoh i zaklah je u jednoj borini da oderem čerek mesa i dako to bar nekako odnesem kući. Evo zaklao sam je i samo odrao glavu i jednu bedru. Velim ponijeću bar oglavinu da od nje načinim opanke. Čujao sam odavno na Velestovu da si dobar čovjek, a i družina mi reče da je tako, pa velim da ti kažem za ono meso da ga ne raznosi zvljerka, no da ga ti airuješ. No kumim te Bogom, daj mi opanke s noga, vidiš da sam obosio, i donesi mi od kuće malo ljeba ako imaš, jer od juče nijesam ništa na usta metao. Ajde donesi mi zalogaj ljeba, a ja ću taman ovim tvojim kosijerom i śekirom da oderem kravu i da rasiječem ono meso da ga lakše odneseš kući. E milo mi je, poštenja mi, da je ti iskoristiš isto kao da je iźela moja vamilja.
Nije ti više Planku trebalo zboriti. Bljenuo u obraz, a raspuvao brke. Ko lakomo, a naučilo na džabalučinu, pa mu zinula guzica na jalovu kravu. On ti odma izvadi ćesu duvansku i kartice te daj jajošu, pa otole daltabane kući. Kaži sve ženi i zapovijedi joj da pribavi drva i naredi kazan da se topi loj. Onda on uzmi tek izvađen ljeb ispod saksije, grudu cijeloga sira i nakvu ploščicu rakije što je žena imala u skrinji, i jedne čarape. Izuj one nove opanke da ponese jajošu, a obuj nakve oprečanice. Vrni se, kad jajoš odrao kravu. Umotao u struku oglavinu i jednu bedru, i pritegao nakvim urivkom. Onda obojica rasijeci meso u čereke, istresi iz vurde grizinu i sve složi na jednu ploču. Onda śeli i zapalili. Planko mu nazdravi, a onaj jajoš potegne rakije do u ramena one šiše, pa navali na ljeb i sir. Kad se naišćalio, metni u torbu ono što mu je ostalo, obuj nove čarape i opanke, poljubi se s Plankom, zametni ono breme pa zbogom u dobri čas.
Dođi Plema te ona s Plankom u tri četiri puta prenesi dok se smračilo i meso i čapru i džigaricu i vurdu. Ono je Plankova kuća bila na osami i niko nije vidio.
Utoliko pani mrak. Ono goveda kad su sita paše uveče dolaze sama kući. Izađi Planko da ih ućera u torinu, kad sva došla samo nema Baljuše. On protalamari onuda oko kuće, pa oček, oček, oček – ali nema. Onda izađi na onaj ober više kuće pa počni da vabi: »Soliš Baljuša, ća Baljuša, mojsoliš Baljac, ća Baljac!« Sve džaba. Nešto ga takni pa se vrni u kuću, kad se razmirisao loj što ga topi žena.
– Oćeš li vrućih žmira, Plnako? Evo đeca jedu ne patišu – veli Plena.
Planko ništa ne odgovara no uzeo onu čapru i rastire je po kući. Raśajkala se vatra ispod kotla loja pa se dobro vidi. Gleda onu čapru, a i ženu poduzela nakva sujma pa ne umije da izluči kutlaču loja što je zavatila iz kazana. Bulji u onu čapru, ali šta more viđeti kad nema oglavine. Čapra macaste dlake kao i Baljuša, ali svaka macasta čapra je jednaka. Žena vrati onu kutlaču u kotao, pa se zagledaj u čapru, ali ne dulje no što bi udario dlan o dlan i počni da kuka iz svega glasa:
– Šta je, ženo, Bog te pośekao, šuti smela se o jadu, čuće selo pa će doći kao na mrtvu glavu i puće nam pogibija s ove turske krave – veli Planko.
– Kakve turske turio ti Bog gubu na drob. Vidiš li da je ovo Baljuša, dabogda manji umro no si se rodio. Vidiš joj repa da je obatljao dok je bila teletom. A vidiš li joj i ovaj bijeli biljeg na lijevom kukotresu, kuku ti dalo što ti je oči otvorilo! E za koga stojim kukavica gorska, za koga stojim stala ti voda, za koga stojim stale ti kamenom. Malo ti je što zakla Baljušu, no ti odrljači opanke s noga, opalila te žica Svetoga Ilije! Odnese mu i bocu rakije što ranih za lijeka, liječila te dabogda od zlića prije današnjega dana. A đe ti bi pamet iskapao ti vid očinji što ti je i iskapao! Nije no meni kad dođoh za tebe pa se zamakoh…
Okupi se puna kuća i vidi zvek. A šta im je onda ostalo no oturiši da śede, raźangijaj vatru pa one puste džigarice navaljuj na žar dok im je vancalo. Žena pišti ne suši obraza, a Planko samo nudi da jedu i kumi svakom kletvom da nikome ne pričaju za njegovu bruku. Kad su krenuli svakome je ośekao po jedžek mesa i još ih jednom prekumio da nikome ne pričaju.
A evo kako su mu držali vljeru: koliko je bilo śutra niđe nije ostalo đeteta kod ajvana što ne vabi: »Ća Baljac, mojsoliš Baljuša!« Kako prozvaše tada Planka Baljušićem, evo vas trag njegov niko drukčije ne zove do Baljušići.

PUSTOPOLJE

Vidiš ono Pustopolje, ono je jadan sve prokleto. Fala Bogu što se sve ondole raseli u Ravnu Zemlju. Sad je državni zabran, a državnome ne mogu ni đavoli ništa učiniti. Dok je tamo živio naš narod nijesi mogao naći nijednu kuću da joj vrnda rog. Svakoj se bilo u nešto obnedalo: u zdravlje, u kućnu imovinu, u drugo: ako mu nije ništa drugo prokurva mu se žena ili šćer. U ponekoga i jedna i druga. A evo da ti pričam što je to tako bilo.
Cijelo Pustopolje, sva ona zemlja što je bila manastirska do rata nekad je bila imovina jednoga domaćina. Što je tada bilo tako malo naroda ja ne znam; zar ginulo, umiralo i đavo nosio na druge ruke. I taj jedan domaćin oženi sina jedinka odnekle iz daleka. Nije se nevljesta odma mogla svići, a bila je od sebe stideća. Kao da je neko tada uzočas pitao jadojku za koga će otići i kako će joj biti. Dođi odnekle zavrzan koga prije nije čula ni viđela pa mu daj nesretno čeljade. Nije vala to tako pravo i Bog je grešan, pa neka priča šta oće. Ajde i to đavo neka nosi, no kroz neki vakat domaćin je otišao da ore onđe neđe ispod Kraduše i rekao da ne more izjarmljivati volove, no neka mu na dolinu donesu ručak. Dok su se žene oko nešta zabavljale i pričale, kao žene kad nijesu ljudi kući, pasaj jesenji dan časom, i onako je kratak. Njemu se bili nešto uzneorili volovi pa bio kosan, te kad je došla nevljesta on vikni, ne na nju nego tobož osovao ženu što se toliko odocnilo s ručkom. A ono đavo i onako stideći od sebe, strecni od svekra i ne smljedi mu kazati da nije ručala. Svekar jočni volove, pa taman u brazdu uzmi da jede, pogledaj nevljestu kad ona plače. »Što ti je, srećo moja?« – pita on. Ona kukala smeti se pa onako ubeuti. On batali onaj crni ručak pa navali da pita da se nije naijedila što je vikao zbog ručka. A sad ona da se ne bi on kajao i bilo mu žao što se obrecnuo na nju reci: »Ja sam gladna.« E tada mu se smračilo pred oči: jednoga sina u vas vijek, cijelo Pustopolje njegovo, a ona koju je doveo da mu uśemeni trag i svolta šljeme plače od gladi. Bio pusnik mlogo plaovit, kao što je sve muško Bog dao, otmi mu se oči na śekiru koju je ujutru odnio bio da siječe nakvo trnje, potegni, zamani pa oba vola među rogove. Na kukanje nevljeste dođi nakvi čobani, a on u to s glavice zakoevitezaj da se sve kupi na njegovo imanje kao na mrtvu glavu. Ono dodaj jedno drugome, pa navali narod u Pustopolje. A muka ti je sve se bojim i zbuljukati narod. Ma bogami će na kakav zvek ostaviti žena neprosijano brašno i nepodojeno dijete, i čovjek izjarmiti volove, ili izves konja iz guvna, i sve se sjatiti kao na zamašljen kupus. Kad se okupi svijet, on zapovijedi da se deru volovi i da se oba peku. Kako su navrćeli na ražanj tolike lubine i šta se činjelo ne znam ja, ali kunu se da je tako bilo. Kaži da je došao da svu zemlju priloži manastiru. A sve se bojim da su kaluđerske nabiguzice razgaljivale i odvraćale nesretnoga čovjeka, no su samo prežali da mu što prije šklapnu zemlju. Najstariji kaluđer zaučini:
– Bog te blagoslovio, a valja se da uzmeš ovu paru i da je čuvaš kao manastirsko i božje uzdarje za svoju zemlju.
On ga poljubi u ruku, uzimi onu zlu paru, vrni se kući, potegni vamilju i pravo nekud na zli put bez pare i dinara u Srbiju. Ne zna se da je ko dokaživao ni kud se ovaj naš narod doselio iz Crne Gore. Tada je na Cetinju sudio Sveti Petar Cetinjski, slava mu i milos.
Otada nije nesreće falilo u Pustopolju. Evo samo šta se pamti: u Kradušu skoči Gvozden Ilin zbog nakve đevojčine, Rade se prekla, Sava i Pejo se zamakoše, Vlatku Miraševu nije se micala živa rana s nosa, Tomanina zveka kad je ostala udovica nije bilo niđe. Tu Blagoju Šakiću dok življe đavo opuva ručak, iskopaše se Planko Gašov, Šoro Mušin i Vule Bojov. Onim nesretnicima što odoše uoči rata na rabotu u svijet, Perku i Janku, daće Bog da će im se ikad znati za strv. Nakvih vlještica, kopiladi, smuta, zavade, bedove, vlješanja, davljenja – sačuvao te Bog, dosta za svo pleme. Dok je naš narod živio na Pustopolju ja nijesam zapamtio da je ikad bilo da neko manit ne bleji. Stanu manitu što skapa u Prijekoj ljuti kad su našli sve su joj zvljerke bile očoplile noge do koljena. Ispred same selidbe u Ravnu Zemlju najbogatiji Pustopoljanin Uroš Kostov namače uže na grlo, nalet ga bilo. Bogami ga nije trebalo skidati kad su ga našli da visi. Bolje bi bilo Todoru Dunjovu da se on zavinđao, jer zna vas svijet da mu je Uroš napravio sve četvoro đece. Eno brate ko ih poznava more viđeti da je svako pirgaste čapre kao i Uroš i svakome vijarac na čelu kao u Stoknića. Doduše, nije ih sam Uroš gradio no i drugi. U Koja Radova rodilo se čuruko dijete. Pričalo se da ga je gradio neki Tomaš Savov, jer je Tomašev otac isto bio čuruk, kao i ovo dijete. Ma ja ne vljerujem da to more biti; ne bi se onakav čovjek slakomio na onu peksinulju. Ne znaš, vljeruj, s koje ćeš joj bande nazvati dobrojutro.
Fala Bogu što mi se kum Marko Mirkov preseli s Pustopolja pa mu okrenu novaka i u tor i u đecu. Prije nije niko njegov od svoga mrsa pokladovao i nikad mu tor nije bio bez tuđih kesimača. A sad mu puna kuća svega. Što je sve ovo ovako to sami đavo zna.

VRAŽJI VRTI

Ćetko Savov iz Zgođena bio je oženjen od Škrnjevića s Baljaka. Jovana mu dobra žena, netomila i teškośena ma dobra. Poštuje Ćetka, smirna u selu, a radna kao muška glava. Dok je Ćetko bio s vojskom na Skadru i na Bugarskoj, nije se libljela rala ni kose. Ništa ti je njoj bilo po noći oćerati tovar žita u Zaslap da melje i vratiti se kući prije no svane. Stajala je na stogove i pošivala kuću.
Imali su sedmoro đece, ali nije im se dalo da ih podignu. Troje je pijenulo bez krsta, i to sve muške đece; jedno žensko od desetak godina dovati bajurina te umrije, a Đorđije pusnik, momak kao vila, od sedamles godina, pogibe na Tarabošu. Podigoše samo dvije đevojke. Stana ode za jednoga bogata udovca u Dobrićevo, no ni ona ne sastavi potlje udaje ni dvije godine. Ne moga se rastaviti s đetetom.
Ostadoše Ćetko i Jovana sa Simanom. Ona bijaše nevelika, crne kose, bljeluškasta u obrazu i zdravih zuba; malo škiljava na lijevo oko, ali pitoma i nasmijana. Svaka roba stoji joj šesno, rukata kao ikakva druga – od jutra do uveče oplete muške čarape, a vezla je opleća i šćerima popa Stevana kad su se udavale. Čim joj je bilo šesnes godina iska je jedan Točić iz Zlokosa. Bijaše visok i vitak pa joj se sviđe i šćaše ga uzeti, ali ne dade Ćetko za tankolozovića i nejakušicu. Jovana je bila rada da nađu samca pa da ga dovedu u kuću da bi njoj i Ćetku imao ko da sklopi oči. I taman se zborkalo da bi neki Petnjić iz Kosijereva stio da dođe u Ćetka na miraz, kad banu četa crnogorske vojske u Zgođen. Odredio je gospodar na granicu prema Austriji.
Crnogorska vojska zalogorova ravne tri godine u Zgođenu, bogme sve dok se ne poče ratiti s Austrijom. Ćetko ostario i oteščao pa ne more da radi teške poslove, te Simana poče da pere vojsku i otvori kantinu u kući. Ćetko zapeuznu ljepotu božju. Bijaše se kopornuo baš dobro – kupio novo crnogorsko ođelo i nova jajećaka. Jovana nije bila zadovoljna što Simana radi u kantini i nikad niko nije vidio da ona što proda vojsci kad nema Simane kod kuće. Ali što je Ćetko begenisao ona nije preporijecala. Kroz narod se nešto zborkalo o Simani i nakvom vojniku. Mlogome je bilo i krivo što je Ćetko zapeuznuo, pa su lagali i dodavali, ali, eto, kažem ti, bile su se poskitale nakve zle riječi. Ćetko jaše konja i ide po ukopima i svadbama, a Jovana postala šutljivija više nego što je bila. Kad bi vojnici potegli više rakije i počeli da pljevaju, Jovana im nije nikad dala da pljevaju u kući.
– Jadni ljudi, ovo je iskopani dom, kako morete pljevati pod ovim šljemenom. Da bar Đorđijeve kosti ne ostaše na Tarabošu činjelo bi mi se kao da je živu glavu donio. Imate se vi đe veseljeti, Bog vam dao i zdarvlje i veselje!
U potonji vakat niko nije ni započinjao da pljeva u Četkovoj kući.
Kad se zarati s Austrijom izgiboše Zgođani grđe no i na Skadru i na Bugarskoj. Samo su tri kuće ostale iz kojih nije polećela barem po jedna muška glava. Što nije izginulo na Klobuku odvedoše Švabe u Madžarsku. Onda u onaj sibljan te je ostao udari glad i španjolica. Mre se na prešu, kolju se konji i magarad i čovrta žućenica i srijemuša. Za osoljaj soli i šaku brašna davale su su žene vljenčano prštenje i đevojačka ruva iz sanduka. Simana je imala malo zlatnih i srebrnih para pa poče da ide u Trebinje i donosi soli i brašna. Donosila je i medižina i mlogome je skapulala glavu. Oni što su za njom pljuskali dok je bila crnogorska vojska u Zgođenu pogledaše niz nos. No da vidiš kako će joj puknuti pogibija.
Jednoga ljeta o Ilinudne, uz najvišu sušu i glad, nestade nekome Perku Lomiću šilježe. Perko bijaše jedan crijevonja i splačina. Nije mu brada nikad nicala pa došao u obraz zgrežban kao baba. Šibikan je na sred Pljace kad je vojska bila na Skadru. Nije on bio od sreće da ide na vojsku, no je pregonio tajin vojsi pa ga uvatiše da krade so. Prevalili ga onda pro jedne dubovine na sred pljace i opalili mu dvades i pet vrućih po guzici. Kad je uljegla Austrija, onda je počeo da šunja oko švapske komande dok su mu dali da raznosi pozive i naređenja po selima.
On ti odma javi švapskim špijunima Zelenu Malojevu i Borku Jusiću da mu je nestalo šilježe. Śutri dan dva špijuna su još nekoliko soldata zaređaj po Zgođenu da pretraže sve kuće, pojate i pećine. Našli su u Štitarici janjeću čapru. Bila se ubažđela pa soldati rekli Zelenu da je nosi odalje iza njih, a oni odmakli naprijed da ih ne duši bazd. Donesi na guvno Toma Suljina i okupi narod. Došla metoš: starci, žene i đeca, sve maveno od gladi i od strâ. Soldati śede na jednoj međi pa svakoga redom vošte volujskom žilom. Kako koga klepe tako zbore:
– Ili kaži ko je ukrao Perkovo šilježe, ili ćeš pravo u Madžarsku!
Kuknjava i koleč, ali neće niko da prizna. Kad se Zelen privrnuo nekome nesretnome Mašanu te nema jednoga oka, i što je bio svega vijeka najamnik u Save komandira, pa ga vresao žilom između oči, on zaučini:
– Ukrala je šilježe Simana Ćetkova i meni je dala vurdu i pola džigarice.
Odma su svezali Simanu. Okrenuli joj ruke naopako kao da je muški stvor. Zelen joj smotao onu čapru oko vrata i to na šeput kao da je šalpa. Na njoj samo bijela bluza od kamrika i mavena kotula. Bosa. Bačili joj krpu i raspleli pletenice. Borko je vodi za kosu, a Zelen ide za njom, pa đe gođ ona posrne on je prevrze onom žilom pro pleći. Simana ne pušta avaza samo malo jekne kad je svati žila. Kako je dalje vode sve joj se više šareni bluza. Svaka žila kuda prođe ostavi krvavu zmiju. Kad Simana nabasrlja na kamen pa stuče nokat i posrne, Borko se osvrne pa joj sveže po dva apaza. Tako su je ni živu ni mrtvu doveli u Varošicu i zatvorili je u izbu ispod švapske komande.
Bijaše vruć dan da provre mozak. Od teške suše titra jara i uvatila se nakva sumaglica po glavicama. Niđe dlana oblaka, ni vljetra da pokrene ni jasikov lis. Ma ne moreš viđeti ni ticu da proleti.
Ćetko je kukao iz svega mozga i sve nabrajao kao žena. Jovana se kući nije živa čula, no je otišla kod crkve i istužjela se na groblju one đece te su joj pomrla. Kad je poljubila crkovne dovratnike i prekrstila se izrekla je kletvu:
– Neka te, Mašane Jagošev, dabogda te saprla so i ljeb što si iz mojih ruka potrošio! Neka te, Mašane, dabogda te našli jadi grđi od smrti! Neka te, Mašane, dabogda nemao ljuckog obljenika na ovome ni smiraja na onome svijetu! A sa šta slaga dabogda ti provrela krv na ognjištu!
Kad su zatvorili Simanu vratili su se Borko i Zelen s Perkom da od Ćetka naplate šilježe. Čim ih je viđela da se primiču kući, Jovana je otišla na groblje. Pretresali su svu kuću, ali niđe nijesu našli ni solda. Onda su skinuli s čiviluka Ćetkovo crnogorsko ođelo i svileni trambulas. Bio Ćetko metnuo novu crnogorsku kapu na glavu, pa mu i nju s glave skinuli. Iz Jovanine skrinje uzeli su svilenu košulju s oplećem što je čuvala za ukopa. Ćetko je sve gledao šta rade, ali nije bijelio zuba. Kad su izlazili s robom iz kuće, Borko veli Ćetku:
– Sve će ti ovo te smo uzeli biti kod Perka. Rok ti je današnji dan. Ako do tada ne platiš šilježe, on će ovu robu računati kao svoju.
Simanu su śutri dan puštili iz izbe. Nije se mogla dobro držati noga, no se vatala za zid kad je izlazila. Odmiljela je nekud kroz onu šumu iza Riđe lokve. Niko nije smio da joj pruži ni čašu vode. Ćetko i Jovana čekaj jedan dan, čekaj drugi – niti Simana dolazi, niti ko za nju što dokažuje. Ali nema te nema. Sedmi dan pošto je nestala Simana, Ćetko je otišao da pretražuje škrape i nore po Vražjim vrtima. Zavlačio se i u one prsline đe ljudi zaziđuju lisice, zavirivao u jame i pretražio svu pećinu Kalušicu. Naljezi ti on na ženu Jevrema Perina. Bila otišla da nabere breme kukrica. Imala je punu kuću đece, a Jevrem joj je skapao u švapskom zatvoru u Bosni. Ustajala je mimo ikakve i mučila se, pa joj samo dvoje đece umrije od gladi, a ono petoro sačuva.
Pričaše pokojna Miluša Jevremova da je bio nesretni Ćetko vas izbucan, sve mu golo i krvavo tijelo viri kroz one rutine. Ispucale mu gubice od žeđe i pljuva krv. Miluša se njemu javi, ali on ništa ne zbori no gleda pro nje kao da je nema. Uto, veli, zabeči se u Korisnu prodo. To je jedan drljež ispod neke velike litice što u njoj ima vazda divljih čela. Iznad Korisne prodoli kolovratilo se veliko jato tica što jede meso i strvine. Kad odnekle doleti orao ili jastreb, one sitnije tice se rastrcaju, ali se jopet skupe i ne miču se od Korisne prodoli. Padaju, dižu se i grakću ne patišu. Ništa, pričaše pokojna Miluša, ne zbori Ćetko, no se zabečio u one tice, a dva točka suza mile mu niz obraz. Brada mu kao u žuđela, pa mu je suze natapaju i kaplju niz gole prsi. Kad rasplašiše orlovi one tice i stade ih graja, Ćertko diže ruke u nebesa i poče da viče iz svega glasa:
– Eto svatova! Dobro došo stari svate sa svom gospodom! Primite od prvljenca zdarvicu! Dobro došli prijatelji! Sjaujte gospodo svatovi! Vežite im konje, metnite barjak na kuću! Đe su te puške i levori, ne dočekuju se ovako prijatelji…
Onda, kao da mu je dvades godina, razguli pa u jedan trk kući. Miluša prisnaži za njim, ali niđe ga nije mogla stići no joj je utekao. Onda ona s jednoga obera vikni svakoga koga je mogla dozvati i reci da se brža kući Ćetka Savova, jer more biti grđe zlo no što je bilo. Nije tu imalo mladih momaka i zdravih ljudi, no su đuturumi i žene trčali što su mogli. Okupi se, kad nema Jovane, a Ćetko razmlješta stolice po kući i sastavlja trepezu. Nazdravlja i pljeva svatovske pljesme kao da dočekuje svatove. Utoliko i Jovana dođi s groblja. Ništa ne zbori Ćetku, no śela na čelo od trpeze i tuži Đorđija. Izgovara kao da je svadba Đorđijeva, pa zove sina da vidi kuću i veselje što mu pripravlja otac. Narod plače, suza bi iz kamena udarila. Nema tu muške jači da preduzme što i da tome zlu da kakav dževap, no se sve okamenilo i gleda Ćetka kako je otišao putem po jadu.
Nekolike mlađe žene i muška đeca potrči u Korisnu prodo i nađi Simanu. Tice joj iščovrtale oči i iščupale jezik, a lisice i druge zvljerke očoplile joj noge i ruke pa se bijele gnjati. Ni od prsi nema gotovo ništa. Ne more se mrcu niđe pristupiti, jer je pusto ljeto, a ljucko tijelo je nesretnije kad trune od tijela svakoga drugoga stvorenja. Nijesu je otole nikud mogli nositi jer se taki mrtac nije mogao ni obući ni okupati, ni ništa. Žene ti donesi motike i kučare pa je taman tu ukopaj. Ogradile su grob trnjem da ga ne raskopaju paščad i zvljerke. Jovana je došla s popom kad je bio gotov grob. Nije više išla na groblje kod crkve da tuži, no je nabrajala kod kuće.
Ćetko je lutao po narodu više od mljesec dana i nikad nije dodio kući. Sve šćaše da jaše na krivu drvljad kao da su konji. Noću se čujalo kako po Vražjim vrtima pljeva, kuka, suje, urla, smije se na glas da odlieže sva vala. Jopet su tice pokazale da je i on umro. Našli su ga podno Vražjih vrta. Švapska vlas naredila da ga Borko i Zelen donesu kod crkve. Šćeli bar tijem da zadovolje narod, jer je bio neko dokazao da je Mašan Jagošev ukrao šilježe i dao ga komitima. Soldati što su onuda pokraj crkve vršili egzercir taman onim vojnim alatom iskopali mu grob i ukopali ga. Jovana mu nije bila na ukopu no je otišla na Simanin grob u Vražje vrte. Bačila ono staro trnje, donijela novo i nekako ođeljala krs od jasenovine i zabola joj ga više glave.
Simanine kosti niko nije prenosio iz Vražjih vrta. Nema ona više groba zato što nema nikakva obilježja. Iznikao je samo iz one rape jedan glogov trn, eno ga i sada. Može ispod njega ljeti da laduje deset umornih ljudi.

VRANJA PRISOJA

Uoči Petrovadne zadimi mećava da bi dojada bilo da je na Svetoga Savu. Pola zvanica nije ni kretalo, ili se s po puta vrnulo. Samo puste odive došle dođavolja. Zgođenski bravi bili u Vranjijem prisojima u lis. Ne bijaše vučarljivo pa čobani povazdan kući, samo ponekad virnu s Orla i Velica. Kad popodne punu śever i počeše polijetati okrupine, svi odoše da išćeraju brave zaranije. Samo ovce Šora Otaševa ostaše dok se ne umrači. Zvali su čobani neku pokojnu Anetu i zborili joj da su se bravi zbuljukali u borima ispod Lađevice, ali ona nesretna čekala brata Velisava s Cetinja.
Kakav bijaše, moj sokole, Velisav! Nijesu viđenijega Bečića imali u bratsvu ni pečenijih oči u plemenu. Zapalo ga perjaništvo kad oće Bog i nakva sudbina. Kralj Nikola frontao zgođensku vojsku na Pustopolju, pa kad mu je narod pristupio, upita kapetana Ćetka.
– Čiji je onako lijep momak?
Kapetan Ćetko nije kazao, bogme, da je Vukote Otaševa, no kazao da je sinovac Staka Jakovova. Kralj veli:
– Zovi ga!
Momak bani.
– Bi li ti išao u perjanike, dijte? – pita kralj.
– Bih u tvoje zdravlje, gospodare – rekaše Velisav.
A bio je Velisav gorska vila, kukala mu majka. Bogati, od nepunih osamles godina dva crna brka kao zivt, mišice zasukane kao ovnujski rog. Kamena prebaciti, uteći svakome, odjaka, ostavi kosce za sobom, naovdan je išao u Risan kad je kakva preša. Zboraše pokojni otac:
– Da je Staka Jakovova nije mu mane.
Crna Aneta oček, oček neće li Velisav, ali on pusnik zatrajao u kavani na Varošici. Dok se upitaj s ovim, s onim, dok plati ljudima čašu, a i oni pljacarski podvirepi navru kad neko s Cetinja dođe da bi, kao što su naučili, izjadali šmrkljaj rakije i dim duvana, nalet ih bilo.
Kad je palo nebo na zemlju i zaječala bukovina u Ćurevcu, uto i Velisav. Dok se upitaj s vamiljom i prezuj čarape, snozi se noć i ne vidi se prst pred okom. Bogme, pametni ljudi onuda, one komšije, pokojni Perko Stevanov i nakvi još što su šćeli uveče da śede u Vukote, kreni da traže ajvan. Trebalo je skapulati da ga ponoći ne bucaju vukovi. Te Velisav onako s istim ođelom u kojemu pred gospodara izlazi, ona druga vamilja i dva tri još druga čovjeka pa na Crveno ždrijelo. Snijeg je bio nameo momku do račava. Ko ne zna Crveno ždrijelo taj ne umije Boga faliti. Ozdol od Tomorina đe ne pada nikad snijeg toplo, a ozgor sa śevera suve suvometne mećave. Skovitlalo se ono kluvko i zamelo, đavoli se žene. Pričujao im se zvuk čaktara kad ovan otresa glavom, ali od mećave ne moreš da vabiš, smeli se ljudi. Velisav, Perko Stevanov i nakvi jači uskoči niz onaj vurdup i nađi ovce. Nije bilo sile da ih išćeraju na Ždrijelo, no su ih onako vucali i pobadali u snijeg. Ali, đavoli ih šišali, vrću se natrag kao na solilo. Kunu se da je Velisav po dvije ovce pod dva pazuva iznosio.
U jedan vakat noći Bog naredi pršte nebo, samo osta po stručina oblaka iznad Sniježnice i Vučjeg zuba. Vedro kao riblje oko, mljeseca moglo bi se vesti, ali od studeni drhću zvijezde. U Ćuravcu zavijaše vukovi, a dvije lisice promutiše kroz onaj narod i makoše niza ždrijelo. Ništa, veli pokojni otac, no Velisav zaurla: »Vidite crna ždrebeta, vataj, uteče ždrebe, ne daj«…, pa poče da kuka, da se smije, da leleče oca, da fronta vojsku, da zbori nakve sramotne riječi s Cetinja, da bestimava gospodara, nabraja čije su žene kurve po selu, svlači ođelo sa sebe i – sačuvao gospod Bog i crna Ciganina! Perko pus, kao pametan čovjek, kroz onaj snijeg na Bovan pa što ga grlo dava:
– Aaaj, bržaj za spas života na Crveno ždrijelo!
Ono onuda nije razvrljito pa se lako čuje ljucki avaz po noći, te se okupi ono zvanica te je došlo i svak ko je mogao da ganđa kroz onaj gazap. Buljuci naroda gamižu kroz onaj snijeg, stoji viganj i kukanje nesretne Anete, a vaške usrnule da oba oka izvade. Priteci svijet, skoli Velisava, ali ko će božju slotu i mlados uspreći; još kad je ludo čeljade. Prisnaži svi, stigni, sveži, pa čim je svanulo dva tri čovjeka s njim pravo u Ostrog.
Povratio se potlje Velisav nakvo kukanje, toliko da ga ne vežu, ali više nije imao karara kao drugi narod. Za sevap mu se donosilo i radilo o njemu, ali da mu nije bilo sestre Jelice živina bi ga raznijela. Dodila je s Varošice dok je mogla i vazda ga krijepila i ajutala. Bila je sirota, ali dobra i poštena srca. Nije Velisava smrt šćela da spasi dok je uljegao u duboku starost.
VUČJA GRADINA

U Vuka Savina na Trošulji mal brava, dželep govedi i erđela konja. Kleo se Savić Jovanov da nije vidio tolikog krda kuda mu je noga stizala. A Savić je beli bio trides godina čobanin i gonič stoke bokeških trgovaca. Nije se kobilama i ždrebadima šišala griva kad je vojvoda Maksim pośečen na Gluvoj Smokvi, a kleli su se ljudi koji su pamtili da su brojili sedam ošišanih konja u Vuka, sve jajećaka.
Jedne godine oko Mesnih Poklada okrenu krepać u Vukov ajvan. Odma se viđe da nije boles. Lipsavaju samo ugiči i preodnici i jalove ovce što bi valjale za svatovskog peciva. Nema jutra kad Vuk ne survava saone mrcina u jamu Golubnjaču. Viđe čovjek iskop, pa pravo Vuku Butešiću, glasovitome gataru i vidaru. I zduvač je bio, vele. »Aj, pomagaj, brate!« Ali džaba, Vuk neće. Knjaz Nikola je bio naredio plemenskim kapetanima da svakoga gatara globe i šibikaju koji se uvati na poslu, ili ako ga istiniti iksan prosoči. Nudi Vuk Vuku blago i pare, ne pomaže. Onda mu vijećaj kumstvo i zakuni se u život đece da neće znati niko od vamilje, ni crna zemlja. Vuk pristani i zapovijedi da nabavi zdravca vode iz cerove duplje iz koje nikad nije pilo ništa dvonogo ni četvoronogo što se zemljom kreće. Moglo je samo ono što leti. Vuk je tek treći dan u Tanurevu brdu u Lučića dubravi našao u jednoj duplji cera grsti vode i donio kući.
Vuk Butešić je došao ugovorene noći, ali tek kad je izgrijao mljesec. Do tada je Vuk Savić s punom torbom mesa ućutkivao vaške da ne bi probudile čobane koji se na svaki širi zijev paščeta brude i drljase. Zatisnuo je śernom vunom sve čaktare i čakalice. Kad je Vuk Butešić došao, vidio je Vuk Savić da mu se nije trebalo mučiti oko paščadi; nijedno na Vuka ni da regne kamoli da zalaje. Prišao je svima troma i smakao im s glave. Kad je još ostala tovarina mljeseca Vuk je trnovom granom triputa zamočio u kraljaču zdravca i triputa unakrs prekrstio sve struge i izlaze iz torina i pojata. Sve što kopitu i papak nosi i sve troje paščadi josnulo je za Vukom. Bez bleka, bez veka, bez rika, bez lava i rzaja! Vuk pred njima, ajvan za njim pa pravo u Vučju prodo. Vuk Savin se vrnuo da pazi da ko ne izađe iz kuće. U sami cik zore stoka se sama, bez Vuka, vrnula u pojate i torine. Tada je domaćin i probudio čeljad na vakat za dizanje.
Kad je na Vaskrsenije, o roku, Vuk Savin odnio Vuku Butešiću novu crnogorsku kapu i poćerao mu najbolju kravu s teletom (putem je pričao da je goni u Spilu da je dâ napola), kazao mu je da od one noći ni papak u toru nije falio. Zovnuo ga je i da krsti dijete što ga je sna skoro rodila. Vuk Butešić ga lijepo dočekao svojom sirotinjom i kazao mu:
– Kume Vuče, kumstva mi, da si imao iljadu grla nijedno ti ne bi preteklo koje je prešlo pro crvene pređe na glavnom progonu. Spriječio sam ti zlo na početku. Do u ovo doba godine samo se čuvaj vučjeg zuba, a za smute i bolesti u toru nećeš pitati. Zafali Bogu što ti zla namljena nije uždila u vamilju. Šta bi rekao da ti je kao onim u Zastrmu i Zvijerini.
Vuk Butešić nije se nikada ženio. Umro je kad mu je pasalo stotinu godina. Bio je golobrad.

RUDOKOP

Kad sam bio u Ame­ri­ci ra­dio sam u jed­no­me ru­do­ko­pu uglja pet–šes go­di­na. Sad ti ja ne umi­jem do­bro ka­za­ti đe je to bi­lo, ali znam da je da­le­ko i od Na­vi­jor­ka i od Alac­ke. Bi­ja­še ru­do­kop na jed­nim le­di­na­ma đe je tra­vu­lji­na i lje­ti i zi­mi čo­vje­ku do pa­sa. Ima raz­ne zvljer­ke, ali naj­vi­še su nam ja­de za­da­va­li čagljevi. Kad to po no­ći poč­ne da grok­će i da se smi­je kao lu­do če­lja­de, di­že se čo­vje­ku od strâ ko­sa na gla­vi. To ne va­ta ni­ka­kvu ži­vu zvljer­ku da se ra­ni, no sa­mo žde­re str­vi­ne i mr­ci­ne. Čim pa­ne mrak ono se uvla­či u bu­nja­ke, a smr­di i bet­no po­gle­da­ti oči­ma da ni­šta če­tvo­ro­no­go pek­si­ni­je ni­je­sam gle­dao u mo­me vi­je­ku. Ima­še u bli­zi­ni i In­di­ja­na; to je di­vlji na­rod cr­no­ma­njas i cr­ve­ne ča­pre. Ni­ka­kav po­sao ne ra­di no se ma­ška­ri pe­ru­ši­na­ma od ti­ca i vu­če se po­va­zdan po ono­me pu­sto­po­lju za ko­nji­ma. Naj­vi­še ima­ju ša­re­nih ko­nja, ja­šu se bez se­da­la, za sva­ko­ga ma­ni­ti sem za njih. Mi­la In­di­ja­ni­ma ra­ki­ja pa se šća­hu do­vla­či­ti do nas, a na­ši su za ra­ki­ju u njih uzi­ma­li na­kve đer­da­ne i tan­ta­re. Pro­da­va­li smo im i ogri­zi­ne od ra­ne za ka­kve bres­po­sli­ce; ja ni­je­sam du­še mi no da­vao im dža­be. Ma­lo po­ma­lo pa se na­kvi na­ši na­mu­ra­še i na nji­jo­ve žen­ske. Za us­kr­ljaj ra­ki­je ili bo­kun lje­ba ne šća­hu se bra­ni­ti, no su ih pri­ti­ski­va­li svu­da onu­da oko ru­do­ko­pa i onih ba­ra­či­na đe smo no­ći­va­li. Vi­dio sam da im na­ši lju­di ni­je­su mi­li, jer ne šća­še nji­jo­va žen­ska kad je uva­tiš da­va­ti one gra­ci­je kao na­še žen­ske, no iz­dr­lji oči i sa­mo škri­pi zu­bi­ma kad je ko­ji od onih na­ših ždri­je­bo­nja pod­u­pre s ko­lje­na onim pu­ro­me­tom. Ali one ne­ka­ko svi­ko­še da ne­ma ni ra­ki­je ni ogri­zi­na ako se bra­ne, pa ugoj­go­li­še i ta­ko smo ti mi mo­gli va­zda oda­pe­ti oruž­je, a i ne­ma­še na­še žen­ske da daš Bo­ga. Ća­smo mi na­ba­vi­ti ku­va­ri­cu, ali od­ma se na­kav š njom ože­ni, a ku­ća s cr­ve­nom lam­pom da­le­ko od ru­do­ko­pa dan oda i sku­pa da te mi­li Bog sa­ču­va. Ni­je­sam se ja okre­tao na di­vlju ži­vi­nu, ali mo­ram po du­ši pri­zna­ti da sam vi­še osta­vio do­la­ra kod cr­ve­ne lam­pe no što sam ih cr­kvi pri­lo­žio u vas moj vi­jek.
A bi­ja­še smi­je­šno po­gle­da­ti ovo. Ja­me rud­nič­ke ne bi­ja­hu mlo­go du­bo­ke, no do­če­ka ru­da od­ma čim se za­ko­pa ku­ča­rom. Ugalj ne­ka­kav suv i si­pljiv da se od pra­ši­ne ni­je mo­glo osta­ti. Mlo­gi su na­ši ne­sret­ni lju­di tu do­bi­li si­pnju i za­du­vu i ni­je­su se ni­kad vr­ta­li do­ma. Ne­ki što su se vr­nu­li pre­kre­pa­va­li su osta­tak vi­je­ka ka­šlju­ći i na­te­žu­ći se kao da se mla­de. Me­ni Bog po­mo­ga te tu bih sa­mo ne­pu­nu go­di­nu. Kad šća­še lje­ti ugri­ja­ti bož­ja zvi­je­zda, ne mo­reš od zno­ja osta­ti, no se umi­je­si s onom pra­ši­nom pa se ne­sret­ni lju­di oki­nu iz­me­đu śe­da­la i mo­ša­nja. Mi tu svi ubro­ždi pa se lje­ti svla­či go­li i ona­ko ra­di kao od maj­ke ro­đe­ni. Ono po ma­lo la­di i čo­vjek se ma­nje zno­ji i ni­je osta­lo nijd­no­ga da se ni­je zga­lan­ca­vao.
Kad šća­še steg­nu­ti vru­ći­na da po­de­zvi­jaš, mi smo na smlje­ne iz­la­zi­li iz ja­me uz one stu­be, po­ma­lo se gor­je od­ma­ra­li i vr­ta­li se na ra­bo­tu. Od one pra­ši­ne šća­smo se utut­ka­li­ti i po­cr­nje­ti ilja­du pu­ta kao zivt da se čo­vje­ku ni­je ni­šta bi­je­lo viđe­lo do zu­bi i bi­je­lo u oku. Ma sve cr­no što cr­no. I kad bi ka­kav oti­šao iz ja­me da se od­mo­ri va­zda smo zna­li kad se vr­ne je li gor­je pri­ti­ski­vao In­di­jan­ku. Onaj ko­ji bi svr­šio ra­bo­tu šća­še se vr­nu­ti crn kao što je i oti­šao, sa­mo mu se bi­je­li vr­snik. Bo­ga­mi bi­ja­še je­dan Dal­ma­ti­nac po­la­pan na žen­ske pa mu je po tri pu­ta na dan okla­si­na cr­nje­la i bi­je­lje­la. I sad se smi­jem kad mi pa­ne na um ka­kav elen­dek na­či­nje­smo š njim kad se vr­nu s po­la bi­je­la oruž­ja. Ta­man, ka­že, jed­nu bio uva­tio, na­mje­stio ter­đaj i upro do­po­la, a na­kav rad­nik da ga pre­pa­ne i na­či­ni špo­ku pa vi­še nje­ga opa­li iz le­vo­ra. In­di­jan­ka tre­ni is­pod nje­ga kao zr­no iz pu­ške, te se Dal­ma­ti­nac vr­nu u ja­mu bar­da­ste be­le­đi­je. Pro­zva­smo ga Ša­ro­nja i ta­ko mu to osta. E pa šta ne­će ura­di­ti mla­di lju­di kad pod­u­zme krv! Oće sva­što.

POVRATNIK

Kad po­mi­slim da sam mo­gao osta­ti do gr­o­ba u Vojvodinu pri­teg­ne me ne­što na oži­či­cu i vas se nad­mem. Što sam se­lio? – Ko se ni­je pre­va­rio ko li ne­će! Re­kao je pa­met­ni To­dor Jo­va­nov: »Ka­ži mi, bra­te, šta će bi­ti do­go­di­ne, pa ti le­zi a ja ću ra­di­ti za obo­ji­cu.«
Da ti poč­nem pri­ča­ti šta me sve sna­la­zi­lo ot­ko sam ot­pr­tljao iz Banjana dok sam se vr­nuo ne bih ti ni tre­ći­nu is­pri­čao dok sva­ne. Dža­ba što još ne­ma ni de­vet ura a zim­ska je noć. Is­pri­ča­ću po­ne­što, ma ću su­kra­ti­ti ko­li­ko se naj­vi­še mo­re.
Ja oja­đel ne­ka­ko okr­ćeh da se ri­je­šim na se­lid­bu on­da kad su agi­to­va­li da se ide. Doc­kan pri­sta­doh pa me za­pa­de jed­no se­lo đe ne­ma ni­ko­ga od na­ših Banjane što su ose­li­li. Na­ši su po­śe­li Vr­bas, kao što svi zna­te, a ja odoh na zli put na sa­mu gra­ni­cu Ma­džar­ske u Or­goš. Mlje­sto na­go­le ma­džar­sko , a ono dru­go Sr­bi sta­ro­si­đe­o­ci ko­ji se ni­po­če­mu ne raz­li­ku­ju od Ma­dža­ra sem što ne zbo­re ma­džar­ski. Od do­se­lje­ni­ka po­ne­ki za­o­stal­ik kao ja iz ra­znih mlje­sta. Bi­ja­še i jed­na tur­ska va­mi­lja od­ne­kle iz San­dža­ka, za­pa­la je ku­ća s li­je­ve ban­de od mo­je. Svi smo use­lje­ni u švap­ske ku­će, a Šva­be ko­je ni­je­su smla­ti­li pro­će­ra­li u Nje­mač­ku.
Do­bih do­sta ku­će i šta­le, ob­lje pod istim kro­vom. Avli­je bi­ja­še da bi mo­glo sta­ti tri­sta ova­ca. Iz­du­ben bu­nar ta­man is­pred vra­ta, ali ka­kve vaj­de od nje­ga kad mu je vo­da kao da si u nju do­lio de­be­lo­ga ulja. Gli­za­va po­pi­ti, a sve kro­za nju na­kvi pra­me­no­vi te ckle­na ča­ša osta­je iza nje kao da si za­va­tio ne­pro­ci­je­đe­ne luk­ši­je. Kad po­pi­ješ ča­šu vo­de, zbun­ta ti se a ne­što za­šti­plje u što­ma­ku pa če­lja­de­tu iz­bi­je la­dan znoj po če­lu. E bra­te đa­vo­li od nje pi­li, evo dok vi ovo pri­čam pri­ku­plja mi se da blju­jem. Pi!
I ari­ja im je ne­sret­na! Kad si u po­lju ne mo­reš vi­đe­ti če­lja­de na­pre­ma­se ne­ka se od­mak­ne ne vi­še no tri mu­ška ras­te­glja­ja. Oko te­be se uobru­ča na­kva su­ma­gli­ca pa te pod­u­zme ve­li­ki strâ od ne­šta a ne znaš od šta. Mo­žda se od one nji­o­ve ari­je na­še­mu če­lja­de­tu na­vu­če na­kva tlje­na na vid oč­nji te mi u Vojvodini ne vi­di­mo kao na­rod što se ta­mo ro­dio. Ako zov­neš ne­ko­ga pro­spe ti se glas niz onu ra­van, ne­ma avaz ni o što da se od­bi­je, no ona­ko cvi­liš kao gu­ja u pro­ci­je­pu. Je­bem mu oca ako mi ni­je bio ta­nji glas u Or­go­šu no kad mi je bi­lo se­dam go­di­na! A evo ču­je­te ka­ko krup­no zbo­rim.
A da vi­diš ka­kva im je ne­sret­na ki­ša! Sve­to­ga mi Va­si­li­je Ostro­ško­ga, od nje se spo­ri­je su­še ru­ti­ne na če­lja­de­tu no od na­še ki­še. Ne­ma u Vojvodini na­pre­ši­ta plju­ska i onih ši­pu­no­va kao u nas, no sa­mo ona­ko bä­lī i mä­ždī. Ako je oblač­no ne pre­go­ne se obla­ci po ne­be­si­ma kao ođe, no se vi­še te­be usi­ri ona cr­nje­vi­na kao ora­nje. Sve ti se či­ni da ne pa­da ki­ša, a na­žmi­ka­će ti za kvarat od ure i is­pod ko­la­na. Glib im je kao tut­ka­lo jer je u njih cmo­ni­či­na ze­mlja. Isto kao što je ona po­ne­đe u nas na vr do­li­ne što je ne ore­mo no je za­le­di­ni­mo da se ne gli­ba­ju vo i čo­vjek. S ob­lje ban­de uli­ca slo­že­ne su, za­lu­du, ti­gle da pro­la­zi na­rod, ali kro­či sa­mo ne­ko­li­ka ko­ra­ka pa ćeš vi­đe­ti ka­ko će ti se te iste ti­gle usra­ti do za­vrat. Idi naj­lak ko­li­ko goć mo­reš jo­pet ćeš na­ga­zi­ti na ti­glu što je na­po­kle­ku da te sva­ti štr­cak ono­ga žit­ka­ća.
Pra­ši­na im je ne­sret­ni­ja i od šo­ka­ća! Kad uda­ri lje­ti ne­ki vlje­tar što ga oni zo­vu sa­lu­a­ka, dig­nu se ob­la­ko­vi pra­ši­ne kao da se vi­je ži­to na ilja­du gu­va­na. Ako su otvo­re­ni pro­zo­ri, na­šiče se ku­ća pra­ši­ne pa ti sva­ka stvar, i za­lo­gaj lje­ba kad ga me­ćeš u usta, do­no­si na­kvom le­mom i ze­mlja­nom apom. I tra­va im je lje­ti kma­sta od pra­ši­ne. Ne­ka sa­mo po­str­ca ki­ša kao iz usta sve se umi­je­si pa mo­reš po­le­će­ti niz onu tra­vu da slo­mi­ješ vrat gr­đe no kod nas niz led. Ili si pra­šnjav ili gli­bav – dru­ge ti ne­ma ako ta­mo ži­viš.
Zi­me su im naj­vi­še go­lo­mra­za­ste. Ne­ma oso­ja ni pri­so­ja, ni od­me­ta ni do­me­ta, – kad sni­jeg pad­ne, svol­ta i za­ti­sne, be­li, sva­ku šu­plji­nu. Le­že na ze­mlju na­kvo mr­tvi­lo da ču­ješ ti­ši­nu, a mraz im do­la­zi pra­vo s ne­be­sa. Dr­ve­ta ne­ma ni­đe da ube­reš, a dok te za­pa­ne red da ku­piš to­var ću­mu­ra ze­mlja­no­ga, smr­znu­će ti se če­lja­di­ma mo­zak u gnja­to­ve. Lo­žio sam ono što ni­je ni­kad ni­ko moj pri­je u tra­gu – su­vu go­ve­đu ba­le­gu i ša­ši­nu od mer­ti­na. Ve­liš ko­ja je bo­lja? Ne no ko­ja je ne­sret­ni­ja! Ba­le­ga tu­mi­nja i smr­di kao da se bra­niš od zmi­ja, a ša­ši­na drži va­tru dok je lo­žiš. Oni mlje­šta­ni se po­no­ći po­kri­va­ju mi­mo na­rod. Po­kri­va­či su im isto kao da si od dva len­cu­na sa­šio vre­ću pa je na­suo pe­ru­ši­na­ma od le­te­će ži­vo­ti­nje. Kad le­ži če­lja­de is­pod nje Bo­gom bi se za­kleo da se na­du­lo mr­tvo go­ve­če. Drže ja­ta gu­sa­ka i pa­ta­ka te š njih če­ru­pa­ju pe­ru­ši­ne da ih me­ću u one du­nje. Jed­nom go­di­šnje zgu­le ru­ka­ma š njih svu me­ku pe­ru­ši­nu. Ži­vi­ni svo ti­je­lo po­va­me­ni kao či­vit, pa ona­ko lip­ću i vu­ku se za ne­đe­lju da­na dok pre­kur­la­ju i nik­ne im no­vo per­je. Kad su zdra­ve to grak­će i klep­će kri­li­ma pa se dig­ne lje­ti pra­ši­na ne ma­nja no kad na­lje­ze sa­la­u­ka. Zna đa­vo­lji mal da za­gra­je i po­no­ći; pro­bu­di­le su me sto­ti­nu pu­ta dok sam se na zlo svi­kao. E sad ti po­mi­sli ka­ko ti se po­kri­ti onom du­njom kad po­mi­sliš na onu po­ma­ve­nje­lu i olju­šte­nu ži­vi­nu. Ako ri­šćaš da se po­kri­ješ, ki­pi ti znoj onu­da ku­da te sva­ti, a đe se pre­dvo­je one pe­ru­ši­ne te osta­ne sa­mo kr­pa tu­da će ti osva­nu­ti pro­mr­zli­ne ko­li­ko konj­ska sad­na. Mo­joj va­mi­lji su bi­li da­li dvi­je švap­ske du­nje iz ma­ga­zi­na, ali Ja­kov je sa­mo jed­nom no­ćio po­da nju. Mi smo, bo­lan, na­u­či­li da se po­kri­va­mo ve­len­ca­ma što mi­ri­šu na opra­nu ov­ču vu­nu ko­je ne mo­re pro­bi­ti stu­den, a lje­ti te la­de. Bog mi je po­mo­gao što smo bi­li od­ni­je­li če­ti­ri no­ve i ov­to­če­ne ve­len­ce.
Ako ži­viš u Vojvodinu mo­raš pla­ćat i ono što je sra­mo­ta i spo­mi­nja­ti. Mi­sliš ti da mo­reš kao kod nas po­će­ra­ti kr­ma­ču kod kom­ši­je da se bu­ka­ri i ulje­ći kao čo­vjek da po­pi­ješ ka­vu i ra­ki­ju dok se pri­plo­di ma­rvin­če. Mo­reš se­dam ka­me­nja! Ne dâ ti da ulje­zeš u avli­ju vi­še no da si vran­zav dok mu ne pla­tiš. Pr­vo pla­ti ga­zdi pa on­da pu­šti krm­ka. Kad od­ve­deš kra­vu da se vo­di, ga­zda ne da vo­lu no jed­nom da sko­či, a na­pla­ti ne bi že­šće da ti je on gla­vom na­či­nio uslu­gu. Na­te ga ma­te bi­lo!
Ni­je­sam, du­še mi, bio sa­mo že­ljan čo­vje­ka no i dr­ve­ta! Ako ima đe u po­lju dr­vo tu­gu­je i ono kao da je ži­vo. Bi­lo mi je žao jed­ne ja­bu­ke kao se­stre!Ra­sti­ja­še na ne­koj utri­ni đe se ču­va­ju kr­mad, sa­ma brez iko­ga. Ob­lo­mlje­na, svak ko­me tre­ba prut ili ka­kav ši­ljak za­la­ma, a ona pu­sta ona­ko ra­nji­va će­ta a ne ra­đa. Kad na nju pa­ne ja­to čav­ka va­tao me strâ, e je­sam se imao bla­nu­ti. U nas čav­ke i ga­vra­no­vi pre­tka­zu­ju zlo, a u njih ra­stu mlje­sto ja­bu­ka! Kad ore čo­vjek , bi­lo s ko­nji­ma ili ma­ši­nom, pra­te ga ja­ta ga­vra­no­va i čav­ke. To se ni­šta ne pla­ši od ra­ta­ra vi­še no da su pi­to­me ti­ce. Žde­ru na­kve cr­ve i bu­bi­ne iz ora­nja pa mlje­šta­ni ve­le da su ko­ri­sne. E cr­ne ti ko­ri­sti kad iz­nad te­be grak­ću ga­vra­no­vi! U nas is­pred ora­ča trep­će sa­mo ti­ca ra­ta­ri­ca, mi­la ti kao da je zvi­je­zda bljec­nu­la na ze­mlju. Bog je ukra­sio kao cvi­jet, a ne zna čo­vjek kad pri­o­re do­li­nu đe se đe­la do idu­će­ga ora­nja. Ona je bož­ji bla­go­slov ako ga ima!
A ka­kva im je ra­ki­ja i ja­di­ja đa­vo­li š njo­me na­zdra­vlja­li! U Or­go­šu ra­ste mur­va kroz sve uli­ce s ob­lje ban­de, na sva­ko pe­de­set me­ta­ra ima po jed­na. To ro­di da gra­ne ne mo­gu dr­ža­ti. Kad zdre­ne i poč­ne da opa­da, na­va­li mu­va gov­nja­ča i stvo­ri se is­pod mu­ra­va dže­nev. Gle­dao sam, oči­nje­ga mi vi­da, da po­ne­ko sme­te sve ono is­pod mu­ra­va i sa­spe u ka­kvu ba­čve­ti­nu da po­tlje pe­če ra­ki­ju. Ali aj­de jo­pet i mur­va je ne­ka­kvo vo­će, no da vi­diš da u njih ima i go­re ra­ki­je od mu­rvo­va­če. Ne­će­te mi vlje­ro­va­ti da pe­ku ra­ki­ju od ži­ta!
Sa­spe u ka­kav mu­tvak dvi­je tri vre­će še­ni­ce i po­škro­pi je mla­kom vo­dom. Za dva tri da­na ono ži­to pro­kli­ja i uva­te se po nje­mu lje­se od kli­ca i ma­lu­še. Kad se ono do­bro zdr­pi sve sa­spe u ka­kvu ba­čve­ti­nu. On­da u ono na­kr­ka ko­ra i ogri­zi­na od lje­ba, na­de­re kva­sca i, po mo­guć­stvu, uspe cu­kra. Zbur­la ono ka­kvom me­ćai­com i osta­vi. Bog na­re­di te ono uz­vi­šti za dva če­la, ču­ješ do pred ku­ću ka­ko ša­pu­ra, a kla­pi te ki­śe­li­na za nos i oči. Kad poč­ne da pre­vi­re preo ba­čve, sa­spe u ra­kij­ski ka­zan i pe­če ra­ki­ju. U za­ko­nu pi­še da vlas go­ni i glo­blja­va one te pe­ku, ali mlje­šta­ni do­bro pod­mi­ću­ju pa im se ne mo­re ni­šta no tru­ju i se­be i dru­go­ga.
To ni­je ra­ki­ja no otrov! Kad je uspeš u ča­šu iz­gle­da ma­lo blje­lu­ška­sta, i mi­ri­še i na kli­cu od ži­ta i na ono cvi­je­će što ga že­ne zo­vu ka­di­vi­ca. Pit­ka po­pi­ti pa te na­vu­če i puk­ne ti po­gi­bi­ja. Što je vi­še pi­ješ sve te vu­če da je pri­pi­jaš. Ja sam se sa­mo jed­nom na­pio od nje, i to na svad­bi ne­ko­ga Ma­dža­ra što mi je ži­vio s de­sne ban­de, a že­nio se šće­rom ono­ga Tur­či­na iz San­dža­ka što mi je bio li­je­vi kom­ši­ja. Bi­la mi se su­kra­ti­la pa­met da se ni­je­sam mo­gao śe­ti­ti ni da sam do­pr­tljao iz Banjana. Pra­va ra­ki­ja otvo­ri čo­vje­ku i je­zik i pa­met, a ona nji­o­va žit­nja­ča stvo­ri od te­be tra­vo­pa­snu ži­vi­nu i blu­nu. Ne­ka i naj­r­je­či­ti­ji i naj­gra­ma­tič­ni­ji čo­vjek iz Banjana po­pi­je kva­rat one lam­be­ko­še, evo pod za­rok, da ne­će zna­ti okle mu je maj­ka ro­dom. Sa­mo trep­ćeš kao da si za­vra­tao a uki­neš se s no­ga. Za tri da­na po­tlje Mi­lu­ša mi je me­ta­la lad­ne oblo­ge na gla­vu, a što je pu­stih sli­je­pih oči kao da si dva jar­me­na svr­dla za­vr­tio do mo­zga. Ri­gao sam za ne­đe­lju da­na i je­dva ka­pu­lah. Ni­je­sam ti je ja vi­še me­tao na usta.
Ni aj­van im ni­je kao naš! Ne­ću da re­čem, krup­na sto­ka, go­ve­da i ko­nji, su za­ma­ši­ti, ali sit­ni aj­van ni­je kao u nas. Ov­ce im mr­tvu­lja­ve kao na­še kad za­ju­že, ne va­lja me­so od njih. Sa­mo na­kva žlje­ždi­na i mr­ko kao od kre­pa­li­ce, ne dao ti ga Bog pro­ba­ti! Zâ ov­ca pa­se onu pra­šnja­vu tra­vu­lji­nu i pi­je bet­nu vo­du pa joj me­so ne­ma bo­je ni uku­sa. Ni ov­ce ni­kad ne mu­zu, a najvi­še ih dr­že ra­di vu­ne. Na­ša ov­ca ima oštru vu­nu za­to što di­še pla­nin­sku ari­ju, a đe ne­ma oštre vu­ne tu ne­ma ni ćar­no­ga me­sa. U njih se i kr­mad ču­va­ju u po­lju. Svak iš­će­ra svo­je pred avli­ju uju­tro te ih pla­će­ni čoban po­će­ra na jed­nu utri­nu da­le­ko od se­la đe ne­ma ni­šta ze­le­no no ona ne­sret­na ja­bu­ka. A ni­je ni ona ze­le­na no cr­na kad je oki­te čav­ke. Njijo­va kr­mad su ru­nja­ta kao ov­ce, a ne­ma u nje­mu ša­ka me­sa no sve ći­ćer sla­ni­na. I kad je osu­še osta­ne gnje­ca­va i pro­pi­to tuk­ne. Da mi je i sad pri­ne­seš uda­rio bi mi ključ na gr­lo. Pi!
Pa kad im po­gle­daš i ari­ju i vo­du i ra­nu i po­kri­va­če i aj­van i ra­ki­ju i dr­vo i ti­cu – ne­ćeš se za­ču­di­ti što im je ona­kav sta­ri na­rod.
Ja­dan ne bio, od na­še­ga, sta­ro­ga če­lja­de­ta ne­ma se šta uko­pa­ti, mi se, Bo­že mi opro­sti, po­sve­ti­mo pri­je no ode­mo u ze­mlju. Ne­ma ni­đe na okrs bi­je­lo­ga svi­je­ta ljep­ših mr­ta­ca no u nas. Ljep­ši nam je đed mr­tav no živ. Ono dok je živ gle­da te ve­dim oči­ma i naj­orga mu dla­ka iz no­sa i uši, a kad umre za­klo­pe mu se oči, ob­ri­ju ga i po­stric­ka­ju, obu­ku mu cr­no­gor­sko ođe­lo – pa su nam mr­ci pra­va go­spo­da. A ko je bio do­bar i u du­šu i u čo­e­stvo pro­či­ta mu se na mr­tvo­me obra­zu sva­ka lje­po­ta. One u Vojvodini, bo­lan, ne­sret­na je­đa uda­vi te na­va­le na se one tru­li­ne po sto oka. Ne mo­reš ti vi­đe­ti u nji­o­ve ba­be zgre­žba­no li­ce, kao što je to Bog od­re­dio da se raz­li­ku­je sta­ro od mla­do­ga, no se ba­be­ti­na cr­ve­ni kao neo­ka­la­jisan ko­tao, a sva se uobli­la ši­ra no du­lja. Ni ni­kud s mlje­sta ne mo­re da še­ne no sa­mo kak­će. Đe­do­vi su im kao na­pu­va­na mlje­ši­na. Je­de gli­za­ve sla­nin­či­ne, pi­je otro­va od one ra­ki­je, a le­ži u pe­ru­ši­na­ma pa ga zap­ti­je u pr­si i sa­mo ši­šti kroz nos kao oče­ru­pa­na gu­ska. Čim mu do­đe še­set go­di­na sve za­bo­ra­vi osim da je­de. Svi is­pred ku­ća, is­pod onih mu­ra­va, ima­ju klu­pe pa po vas dan dre­žde nji­o­va sta­ra če­ljad, a jed­no s dru­gim ne pro­go­va­ra. Da se ne bra­ne od mu­va ru­ka­ma, bi se Bo­gom za­kleo da su du­bo­vi­ne a ne ži­vi ik­sa­ni. A na­ša sta­ra če­ljad ša­le se i na sa­mrt­no­me od­ru i od­re­đu­ju šta će im se po­tro­ši­ti na sa­ra­ni.
Ali sva bi ta nji­o­va gr­di­la ja ne­ka­ko otr­pio, i još tri­sta gr­đih ja­da što ti o nji­ma ne­ću pri­ča­ti, pa da sam imao rad­ne sna­ge u ku­ći. Ja, kao što zna­te, imao sam u vas vi­jek s Mi­lu­šom sa­mo jed­no žen­sko di­je­te. Ona mi je i bi­la se­dep­nik da se­lim u Vojvodinu. Kad su po­tlje ra­ta dr­ža­li ko­ve­ren­ci­je da se ublje­đu­je na­rod da se­li u Rav­nu Ze­mlju obe­ća­li su zlat­na br­da i do­li­ne. Šća­še se pro­pe­ti ne­ki ra­čva­sti Sa­va­ti­je Sa­vov, što je bio pr­vi pred­śed­nik po­sli­je­rat­ne Op­šti­ne u Banjane, pa za­gr­caj da je do­šlo vri­je­me da pro­gle­da­mo oči­ma. Ta­ko ga da­bog­da svak nje­gov pro­gle­dao ka­ko je pra­vo zbo­rio! Ka­že da nam se maj­ke, šće­ri i že­ne ne­će vi­še pr­ti­ti bre­me­ni­ma, no da će pro­cak­će­ti u sret­noj ze­mlji ko­ja nas če­ka. Ka­že da se vi­še ne­će za­do­vi­jek po­no­vi­ti da čo­vjek ja­še a da pred njim ide že­na plje­ške: ne­će vi­še že­na usta­ja­ti u de­vet zo­ra da umi­je­si ljeb i do­ne­se vo­de pri­je no usta­ne va­mi­lja, no će po­pa­zi­ti na svoj ži­vot i zdra­vlje. Ma ne mo­reš ni za­mi­sli­ti ko­li­ko su oni te su nas ublje­đi­va­li da pr­tlja­mo iz­mi­šlja­li ka­sti­že­ni­ja i na­gr­đa o na­šim že­na­ma i maj­ka­ma. Ko ne zna mo­gao bi se za­kle­ti da su na­še žen­ske bi­le ro­blje gr­đe no u vri­je­me Tu­ra­ka. Ma ko ne zna ne bi se mo­gao do­mi­sli­ti ka­ko se iko mo­gao ro­di­ti kad su že­ne bi­le ona­ke mu­če­ni­ce. Eto sa­mo što ni­je­su op­tu­ži­li lju­de što su se pri­mi­ca­li že­na­ma i za­da­va­li im bo­love kad se po­ra­đa­ju. Nas je sta­ri­je lju­de bi­lo stid od nji­o­va sti­da, a sta­ri­je i pa­met­ni­je že­ne ni­šta im ni­je­su vlje­ro­va­le i ni­jed­na ni­je bi­la za se­lid­bu. Ali đe­voj­ke i ne­vlje­ste mi­šlje­le su da ih u Ra­noj Ze­mlji če­ka sve ob­lje­še­no, pa su na­će­ra­le mlo­ge do­ma­ći­ne da se­le. Mi­lu­ša me raz­bi­ja­la da ne ide­mo te i ne odoh u Vr­bas z Banjanima, ali mo­ja šćer, Ja­na, šća­še po­de­zvi­ja­ti da osta­do­smo. Oti­šle joj sve vr­sni­ce i dru­ga­ri­ce, pa oće di­je­te da pre­vr­ne svi­jes što je osta­lo. Od­bij se đa­vo­le od me­ne! Po­če đe­voj­ka da se su­ši i ve­re­mi pa za­mi­slih da ću osta­ti za uklin na­ro­du. Ve­lju ne­ću va­la da me ono jed­no žen­sko di­je­te pro­kli­nje i mr­tva što joj uzeh no­va­ku, te ja po­ne­vak­tu na­prt­nja­či u Vojvodinu.
Do­đo­smo i na­se­li­smo se, ali tre­ba­lo je od ne­šta ži­vlje­ti! Ot­ko se Švap­sko­ga Ra­ta ra­nih na Stra­ži­štu ni­je­sam bio spo­so­ban za te­ške po­slo­ve, a i že­na mi je odav­no bi­la zlo­ži­vot­na. Kao što i zna­te osta­la je o jed­no­me đe­te­tu. U Banjane smo ži­vlje­li od aj­va­na, a ka­ko sad ži­vlje­ti u tu­đe­mu svi­je­tu! Ku­ku ti Ja­ko­ve u dom! Ja sam ra­njen na Stra­ži­štu kad sam tu­kao švap­ski šo­der da za­ra­dim ša­ku bra­šna, pa mi ni­je­su da­va­li ni­ka­kvo pri­ma­nje kao da sam ra­njen u bor­bi. Od one pri­če Sa­va­ti­ja Sa­vo­va ne­ma ni ostr­ška, sve je sla­gao. U Vojvodini rba­ju žen­ska če­ljad isto kao i mu­ška da im na­pu­lje źe­ni­ce. I ko­pa­ju i ko­se i ne vr­ću se iz po­lja od ždra­ka do mra­ka. Ka­že mi šćer je­dan­dan da će i ona ići na vr­ša­li­cu kao i dru­ge đe­voj­ke što či­ne. Ja do­pu­šti. Ne­đe oko pod­ne sa­vi mi se tu­ga na sr­ce, te ja u po­lje na vr­ša­li­cu po ono­me bož­je­mu ža­ro­pe­ku. Ni­je cr­njo moj, to ljuc­ki rad no rop­stvo! Vr­ša­li­ca ne smi­je sta­ti kad se jed­nom upa­li pa da će svi po­cr­ka­ti. Niz na­ro­da se ras­te­gao pa sve do­da­va­ju sno­plje jed­no dru­go­me, brek­će ona ma­ši­na ne ču­je se ni­šta. Pri­pi­ri­la ne­be­ska zvi­je­zda da uza­vre mo­zak, a ne smi­ješ ni vo­de pi­ti dok ne da po­či­nak onaj te ko­man­du­je ma­ši­nom. U ja­do­ja­ka se ne vi­di vid oč­nji od ma­će i plje­ve; pu­ste ru­ke is­tri­je­ska­le u Ja­ne od ono­ga oštr­o­ga str­na i bo­dlji­ke što ra­ste u ži­tu, đa­vo­li od nje­ga je­li pa­na­i­ju!
Po­gle­da me mo­ja Ja­na pa mi se osmlje­nu a sle­dio joj se osmi­jeh oko oči. Pro­pa­do­še me su­ze pa ne znam što da joj ka­žem ni što da uči­nim sa so­bom. Bog me oka­me­nio pa se ona­ko uko­čio kao ljanj­ska sto­ži­na. Pu­kla ti Ja­ko­ve po­gi­bi­ja i sa se­lid­bom! U nas ni­ka­kav sret­ni otac ni do­ma­ćin ne bi do­pu­štio mla­doj ne­u­da­toj šće­ri da ra­di gre­ze po­slo­ve kao što su na­pri­li­ku no­še­nje na­vi­lja­ka, bra­nje dr­va i pre­ko­pa­va­nje gnjo­ja. Sret­ne maj­ke ni­je­su da­va­le šće­ri­ma da pre­du ko­stret, da pe­ru, u luk­ši­ju, ni­ti ni­šta gru­bo od šta bi đe­voj­ci po­cr­ve­nje­lo li­ce i po­ve­šča­le ru­ke. Za đe­voj­ke je da ple­te mu­ške kal­ce­te i đi­la, da ve­ze ople­ća, da iz­bi­je­li ocu i bra­ći ko­šu­lje, da ču­va ov­ce i da ste­ve­ni po ku­ći ono što joj maj­ka za­po­vi­di. Đe­voj­ka ne tre­ba da sto­ji na sto­go­ve ni da sa­ma go­ni u mlin. Za đe­voj­ke je da po­mog­ne uz pla­stid­bu i da slo­ži gra­nu li­sta. Da Bog sa­ču­va da sret­ni do­ma­ćin do­pu­šti udad­be­ni­ci da pri­va­ti za ne­što što je ser­to i ne­do­lič­no. A gle­dam ka­ko je u Ra­noj i u tav­noj Ze­mlji – gle­dam đe mla­da đe­voj­ka go­ni kra­vu ili kr­ma­ču na ono mlje­sto što ti pri­je re­koh. U nas bi sre­tan kom­ši­ja za­li­šio đe­voj­ku da ne vr­ši ta­ke po­slo­ve ako je osta­la brez mu­ške gla­ve u ku­ći.
Śu­tri dan ne da­doh Ja­ni da ide na vr­šid­bu no spu­čih u Za­dru­gu da mi da­ju ka­kva po­sla. Ne pi­tam šta će me za­pa­nu­ti, ne­ka da­ju šta­mu­dra­go. Ve­le star sam i ne­spo­so­ban za te­ške po­slo­ve pa mi po­nu­di­še da ču­vam se­oc­ku kr­mad. Pri­sta­doh brez ri­je­či! Iz­dr­žah dvi­je go­di­ne š čav­ka­ma i s kr­ma­di­ma oko one ne­sret­ne ja­bu­ke. On­da Bog da­de te mi se li­je­po uda­de šćer. Ode za jed­no­ga Pe­ro­vi­ća s Ru­di­na što je či­nov­nik u Bi­jo­gra­du. Śu­tri dan po svad­bi ja s ba­bom po­ku­pih ono stva­ri te pra­vo u Banjane. Evo me do­šao sam, pa ka­ko mi je ne­ka mi je. Ko vlje­ru­je da ni­je bi­lo raz­lo­ga da se vr­ćem da­bog­da se taj obi­do­vao onom ljepo­tom od ko­je po­blje­goh. Ovo je kle­tva brez gri­ja.
GIZDA

Gi­zda Mi­tro­va je bi­la ro­dom od­ne­kle s Konj­sko­ga vi­še Ko­na­va­la. Mi­tra su ši­bi­ka­li ono­ga pr­vo­ga ra­ta za­to što je po­krao ne­či­je če­le, pa se ni­je mo­gao ože­ni­ti ni­đe iz po­zna­to­ga mlje­sta, no zdi­mio na Konj­sko, đe ga ni­ko ne po­zna­va, i do­veo Gi­zdu. Jed­ni su zbo­ri­li da je bi­la uda­va­ta, dru­gi jo­pet da je po­gre­šni­ca.
Ne svr­sto­va Mi­tar ni dvi­je go­di­ne po­što se ože­ni, no pa­de s ce­ra kad je kre­sao lis i pr­šte kao ja­je. Ni­je s Gi­zdom ima­vao đe­ce.
Gi­zda bi­ja­še ši­ro­ka u ple­ći­ma kao mu­ško, a tu­ži­li­ca da je u ja­du ne­ma. Kad je umro ofi­cir Ćet­ko Pe­rić, brat Sto­je Mo­ja­še­ve, išlo je mlo­go Zgo­đa­na na spro­vod. Kad su do­šli na Tru­blje­lu, Gi­zda je za­tuž­je­la i ču­li su je u Ku­si­da­ma. A ima pun sat naj­bo­lje­ga mu­ško­ga oda od Tru­blje­le do Ku­si­da. Ama bi­ja­še joj žder­ka kao u va­po­ra.
Je­dan joj bi­ljeg u de­snoj obr­vi i iz nje­ga tri če­ti­ri dla­ke od ro­ma­če. Su­no­vra­ti­le se pa ci­lja­ju pra­vo u oko. Ka­ko je ne ti­ču u źe­ni­cu to sa­mi đa­vo zna. Ve­li­ka joj stru­ga iz­me­đu pr­vih gor­njih zu­ba, mo­re joj sta­ti mu­ški prs. Pu­škog­nja­ta­sta, a pla­ti­ča­sta i ospri­je i oza­di.
Po­što je ne­sta­lo Mi­tra ži­vlje­la je od za­var­če; go­to­vo ni­je ni­šta dru­go ni ra­di­la. Ni­kad joj se ne mo­ga­še vi­đe­ti ple­ti­vo u ru­ka­ma, kao u dru­ge žen­ske, no se ona ku­štru­lja uću­ste­či, pa po na­ro­du đe je ko po­zo­ve. A smi­ca­la je stra­o­ve i na­tu­re s na­ro­da mi­mo dru­ge.
Ku­nu se Bo­gom za jed­nu stvar, no je o to­me sra­mo­ta pri­ča­ti kod va­tre, ali oću pa đa­vo ne­ka no­si. Do­veo ne­ki Ser­tić s Dvr­sna, što po­gi­be ovo­ga po­to­nje­ga ra­ta, zdra­vu i li­je­pu ne­vlje­stu od­ne­kle iz Mi­ru­ša. Ne­ma­la bra­će ni se­sta­ra pa joj je pri­pa­da­lo svo ima­nje kad joj sa­mru ro­di­te­lji. Uve­če kad je pr­vom le­gao s ne­vlje­stom od­ma pon­tao na nju, ali ona stvar ni­kud da mu se kre­ne vi­še no stu­de­ni ka­men. Zbo­rio je po­tlje, ma ne sa­mo što ne­će no ne­ma ni­ka­kva ga­i­re­ta vi­še no da ga Bog ni­je na­mi­je­nio za ono što je ni­kao. Dru­gu noć, tre­ću, če­tvr­tu…, ali ni­šta te ni­šta. Vi­di on da će se š njim na­bi­ti bru­ka, a i bi­lo mu žao pu­sto­ga mi­ra­za što bi do­bio kad sa­mru pu­nac i pu­ni­ca. On ti spu­či pa pra­vo kod Gi­zde. Ni­šta se on ni­je uži­mao ni cr­ve­nio, no re­kao Gi­zdi sva­ku di­ja­ni­ju. Ona od­ma obe­ćaj da će po­mo­ći, ali ka­ži da ta­kve na­tu­re mo­re da smi­če sa­mo u Ta­nu­re­vu br­du i to po no­ći. Pri­kr­či­la mu da za to ne smi­je da zna ni ze­mlja, jer ako ko do­ka­že šta je bi­lo sve će bi­ti dža­ba. Upu­ti ga ona da je če­ka tu i tu, ali da se ču­va da ga ko ne vi­di. Re­kla mu je da će zna­ti je li što uči­nje­la da ozdra­vi ne pri­je no u onaj va­kat ot­ko sva­ne dok ogri­je sun­ce.
Oti­šao je u Ta­nu­re­vo br­do kad se po­čeo na­va­ta­ti mrak. Do­đi i śe­di is­pod ono­ga naj­vi­še­ga ce­ra na ko­ji ga je upu­ti­la. Pri­čao je po­tlje da se bio pro­pi­to sle­dio od na­kva strâ i ta­man kad je su­ma­vao da blje­ži, stig­ni Gi­zda.
Bio je ogri­jao mlje­sec. To­pla ljet­nja noć i pu­vu­ka li­jep vlje­tar od Bi­je­le go­re. Kad je do­šla Gi­zda ni­je pro­go­va­ra­la ni ri­je­či, no ga uva­ti­la jed­nom ru­kom za mu­da, a dru­gom za ba­bi­nu ru­pu. Nje­mu ti se je­da­nak us­pra­vi onaj klin da ni­je ta­ko ni­kad ni pri­je ni po­tlje. On­da ti je on nju is­pro­ži­mao se­dam osam pu­ta dok je sva­nu­lo, a ona kad se gođ on po­še­ne š nje, od­bro­ji ne­što i ve­li »Pri­ma­ljaj Bo­ga!« Či­ni joj se, ve­li, da će bi­ti do­bro, ali ne mo­re zna­ti si­gur­no dok ne si­ne zo­ra. On se ču­di to­me ka­ko da ne mo­re zna­ti, znao je jad u vid oči­nji, kad je nje­mu na­do­šla sna­ga kao pa­stu­vu. Ona ve­li nje­mu da mu mo­re jo­pet sta­ti kad kre­ne na ne­vlje­stu isto kao sta­nac ka­men, ako joj se ne po­ka­že na­kav znak u ogra­nak sun­ca.
Kad za­ru­đe pr­va ždra­ka vi­še Pu­sto­ga li­sca, ni­šta, ve­li, no ona do­va­ti onaj ku­relj ob­lje­ma ru­ka­ma; bi­ja­še kre­pao ali se za tren oka uću­ste­či, pa ga po­gle­da jed­nim okom u ono nje­go­vo oko, isto kao ono čo­vjek kad gle­da okom kroz ci­jev od pu­ške da vi­di je li ga­ra­va. Ta­ko ga ona sni­ša­ni pr­vo de­snim pa li­je­vim okom, a on se, uz­ma­mio kao da ni­je upo­tre­blji­van po­go­di­ne. On šće­di jo­pet vr nje, ali ona mu ne da­de vi­še no da je vran­zav. Ne, zbo­ri, ni­po­što, no se pre­kr­sti i aj­de što br­že mo­reš i ne če­kaj no­ći, no čim do­đeš aba­ti ne­đe ne­vlje­stu, u ku­ći, u po­ja­ti, u šu­mi, – ma đe oćeš, a naj­bo­lje bi bi­lo da je pre­va­liš u go­ve­đe ja­sle.
Ser­tić je sa­slu­šaj pa joj pla­ti ko­li­ko je za­i­ska­la, pa oto­le pra­vo ku­ći. Ä je do­šao zov­ni ne­vlje­stu da mu, ko či­ne, ne­što pri­dr­ži u po­ja­ti. Pre­va­li je u go­ve­đe ja­sle. Ro­di­la mu je mu­ško di­je­te pri­je go­di­ne da­na. Kle­o se:
– Da­bog­da se sva­ko­me mo­me mi­lo­me kre­tao va­zda na žen­sku kao što se me­ni kre­tao po­tlje Gi­zdi­nih me­di­ži­na i na mo­ju i na tu­đu!
Gi­zda je smi­ca­la mu­ku s na­ro­da sve dok je bi­la ži­va. Po go­di­na­ma ona bi još ži­vlje­la, no joj pu­če po­gi­bi­ja od na­kve nek­ci­je kad ono bi­ja­še uda­rio pla­šak u na­rod od ve­li­kih bo­gi­nja. Ono nje­no ku­će i ima­nja ne­ma ko­me da pri­pa­ne, no sve uze dr­ža­va pod svo­je.

PI­ZDO­KLEK

Znaš li ti šta je pi­zdo­klek? Ne znaš! E to ti je jed­na ti­ču­ri­na na­lik na ću­ka a ni­je ćuk. U ži­vot je ja­to­r­ni­ja od švra­ke a du­gač­ka joj kri­la i ne­ka­ko ne­soj­ski za­ši­lje­na. Ne mo­re pi­zdo­klek du­lje da pre­le­ti no što bi di­je­te do­ba­či­lo s ka­me­nom. Po­le­ti to­li­ko pa pa­ne, pa jo­pet to­li­ko pa pa­ne. Ni­kad on ne bi po­le­tio da ko ne na­ga­zi na nj te se pre­pa­ne i po­bljeg­ne. Kad ga po­pla­šiš te po­le­ti, kvrk­ne nje­gov­ski – glas mu je po­me­đu soj­ke na su­šno lje­to i vra­ne kad obr­ne ju­go­vi­na. Bet­no ga je ču­ti, iako te od nje­go­ve kvr­ke ne pod­u­zi­ma suj­ma kao od ga­vra­na kad ośe­ti str­vi­šte, ili od ću­ka kad po­no­ći ot­ki­va na ka­kvu sam­šti­nu… No ne pri­čam ti ja o pi­zdo­kle­ku po­ra­di te ti­ce, no oću pr­vo da ti ga opi­šem da bih ti do­ka­zao ka­ko ne­ki Ve­li­ša Mu­strić vi­še na­li­ku­je na pi­zdo­kle­ka no na išta dru­go dvo­no­go i če­tvo­ro­no­go. Evo da ti opri­čam o Ve­li­ši, pa ako i te­be ne uz­li­či na ti­cu pi­zdo­kle­ka, re­ci mi pra­vo u br­ke pr­vo šta ti na usta do­đe.
Ja i ne­ka mo­ja dva vr­sni­ka, Đor­đi­je i Ti­mo­ti­je, što smo sva tro­ji­ca tan­ki s pa­ra­ma, ide­mo tri pu­ta mlje­seč­no u Otel da po­pi­je­mo po mr­ku ka­vu s lo­ku­mom cu­kra. Ide­mo za­ma­ni­ce u pr­ve tri ne­đe­lje u mlje­se­cu, a one če­tvr­te kri­vi­mo vra­to­ve če­ka­ju­ći ka­kvu cr­kav­du. Đor­đi­je i Ti­mo­ti­je če­ka­ju pen­zi­ju, a ja če­kam da mi si­no­vi što plju­snu od nji­jo­vi­je pla­ta. Sve što nas tro­ji­ca pri­mi­mo na pr­vo­ga da sa­sta­viš u jed­no ne bi ni pri­smr­đe­lo pen­zi­ji Lju­bi­še Mi­li­će­va što je pri­je tri­des go­di­na pen­zi­o­ni­san kao par­ti­zan­ski vod­nik pr­ve kla­se. Đor­đi­je je pen­zi­o­ni­san kao uči­telj, Ti­mo­ti­je kao pi­sar, a ja sam ostao se­ljak i kad sam pre­šao u va­roš da ži­vim. Mo­ra­mo, bo­lan, iza­ći me­đu na­rod da ne bi­smo po­de­zvi­ja­li od sam­šti­ne… Vlje­ruj mi, lak­še je sta­ru ik­sa­nu i kad ga ne­ko be­sti­ma­va, no kad ne­ma s ki­me da pro­tu­ri ri­ječ. No što ti pri­čam, kad ulje­ze­mo u Otel, va­zda se­i­ri­mo s Ve­li­šom što ti re­koh da na­li­ku­je na ti­cu pi­zdo­kle­ka. On ti je na­ma tro­ji­cai glav­ni te­ja­tor.
Ve­li­ši je prin­ča­lo še­set go­di­na, a ne­ma si­je­de dla­ke ni u ko­su ni u br­ke. Ni­je vi­sok ni ni­zak no na­ko osred­nji. Iz­ni­štao u pr­si i ra­me­na kao da je ti­je­šten, a za­bre­kao u sa­pi kao sko­ra­šnja udo­vi­ca. Gra­na ru­ka­ma kad pri­ča, a spo­pa­la ga dla­ka svu­da po ti­je­lu. Ne­ma što bi pri­ti­skao pr­stom či­sta obra­za is­pod oči, no sve je pod dla­kom. Iz ko­šu­lje mu na­gu­šlja­la ru­nja svu­da oko vra­ta, a po sple­to­vi­ma od ru­ka i po pr­sti­ma na­slo­ži­le se dla­ke du­že od ro­ma­če. Glas u Ve­li­še ni­je jed­na­čit, ne­kad mu vu­če na­tan­ko a ne­kad na­de­be­lo. Po­ne­kad ja­ra­ka da ti pro­cik­nu uši, a dru­gi put ša­pu­ra kro­za zu­be ka­ko ni­šta ne mo­reš uva­ti­ti od ono­ga što zbo­ri. S jed­nom ri­je­či, Bog je Ve­li­šu ne­ka­ko uša­re­no stvo­rio da ne mo­reš ni­ka­ko do­ku­či­ti šta je u nje­mu glav­no a šta je do­da­to to­me glav­no­me. No ne na­li­ku­je ti on na pi­zdo­kle­ka ti­cu po ovo­me što ti o nje­mu do sad re­koh, ne­go mlo­go vi­še po neče­mu dru­go­me! Naj­bo­lje je da ti opi­šem šta je či­nio u Otel u pro­šlu ne­đe­lju dok sam ja ž Đor­đi­jom i s Ti­mo­ti­jem pio mr­ku ka­vu s lo­ku­mom cu­kra.
Śe­li nas tro­ji­ca za je­dan ta­vu­lin ka­ko ulje­zeš ulje­vo. Ona če­tvr­ta sto­li­ca osta­la pra­zna. Ulje­gli smo u Otel po­pri­je de­vet ura, bi­la je još tre­ći­na pra­zni­je ta­vu­li­na. Ubli­zu nas śe­di sam su­di­ja Mla­ke­tić i pi­je ka­vu. Ule­će ti Ve­li­ša i su­nu mi­mo nas tro­ji­cu kao mi­mo tur­sko gro­blje. Osmo­tri svu sa­lu, pa se pri­po­vra­ti ono­me ta­vu­li­nu đe śe­di su­di­ja Mla­ke­tić. Ma­lo se pre­klo­ni, ru­ko­va se sa su­di­jom i sni­za se na onu jed­nu sto­li­cu. Ras­te­gao usta od pe­di i na­tan­ko se smi­jo­li. Ne ču­smo šta mu re­če su­di­ja sa­mo vi­đe­smo kako za­gra­na s ru­ka­ma i okre­nu na­de­be­lo da zbo­ri. Ta­man kel­ner bi­ja­še pri­stu­pio da pi­ta Ve­li­šu šta će da na­ru­či kad se po­mo­li na vra­ta ko­man­dir Ośe­čić što je nad svom mi­li­ci­jom u gra­du ni­šić­ko­me. Ve­li­ša ti se vi­še ni­je okre­tao na su­di­ju ni na kel­ne­ra ko­ji je pre­bi­rao mu­da vi­še ta­vu­li­na, no upi­ždrio u ko­man­di­ra kao u bi­je­la vu­ka. Čim ko­man­dir śe­de za je­dan ta­vu­lin, Ve­li­ša dr­lja­si i do­le­će do ko­man­di­ra, pre­klo­ni mu se du­blje no su­di­ji i sle­bu­ta na jed­nu sto­li­cu. Bi­ja­hu po­da­le­ko od nas te ne mo­ga­smo ču­ti s ka­kvi­jem je gla­som obr­nuo Ve­li­ša da ra­zo­no­đu­je ko­man­di­ra. Vi­di­mo sa­mo da gra­na ru­ka­ma ne pa­ti­še. Ne po­tra­ja mlo­go dok ne ba­nu na vra­ta di­rek­tor Že­lje­za­re Ma­zlu­nić. Znaš li ti da se za di­rek­to­re Že­lje­za­re ni­kad ne me­ću lju­di ko­ji ni­je­su do­bro pri­zna­ti u Ko­mi­tet i po­li­ti­ku. Mo­reš ti za­vr­ši­ti naj­vi­še ško­le i dža­ba ti je, ne­ćeš po­sta­ti di­rek­tor Ni­šić­ke že­lje­za­re ako te ne vi­de sva­ki dan u Ko­mi­tet i Op­šti­nu. Bi­ja­hu s Ma­zlu­ni­ćem na­kva dvo­ji­ca ba­to­nja: je­dan ši­ri no du­lji, a i ono­me dru­go­me za­ra­sle oči kao da je ši­kao če­le. Na­bli­zu­rak nas tro­ji­ce bi­ja­še se uka­zao je­dan pra­zan ta­vu­lin te śe­do­še di­rek­tor Ma­zlu­nić i ona dvo­ji­ca ba­to­nja. Ma još su se na­mlje­šta­li kad je do­le­tio Ve­li­ša vi­še njih. Pre­klo­ni se ju­na­če kao da ga pre­śe­če pro pa­sa, a ras­te­gao usta od uva do uva, vi­di mu se re­si­na! Ru­ko­va se pr­vo s di­rek­to­rom pa on­da s onom dru­gom dvo­ji­com. Ni­je­smo mo­gli ču­ti od ža­mo­ra ka­van­sko­ga šta tru­šti, sa­mo smo ośe­ti­li da je na­mlje­stio glas na tan­ku stru­ju.
Ta­man Ti­mo­ti­je bi­ja­še po­te­gao da pla­ti one tri ka­ve s tri lo­ku­ma cu­kra što smo po­pi­li, kad ulje­go­še za­jed­no pred­śed­nik Op­šti­ne ni­šić­ke Sre­ten Ne­na­dić i Velj­ko Da­lam­ba što je iza­bran za sa­ve­znog po­sla­ni­ka da pre­sta­vlja u Be­o­grad svu Cr­nu Go­ru. Ja i Đor­đi­je re­ko­smo Ti­mo­ti­ji da ne ita s pla­ća­njem, no da vi­di­mo ko­li­ko će se Ve­li­ša pre­klo­ni­ti pred predśed­ni­ka i pred po­sla­ni­ka.
Kel­ne­ri se raz­i­gra­še da na­đu gla­va­ri­ma pra­zan ta­vu­lin, a si­ro­ma Ve­li­ša bi­ja­še ne­ka­ko ple­ći­ma okre­nut ka vra­ti­ma te ne vi­đe kad ulje­go­še re­če­na dvo­ji­ca. Ne po­tra­ja što bi tri­put pri­nio ci­gar usti­ma dok se Ve­li­ša ne okre­nu i vi­đe predśed­ni­ka s po­sla­ni­kom. Tre­nu ti on ju­nač­ki si­ne na no­ge, po­le­će jed­ni­jem prav­cem ali se su­da­ri s kel­ne­rom. Za­tan­dr­ka ta­ba­ka i su­di što ih je no­sio kel­ner, ali se Ve­li­ša ne sme­te no uda­ri dru­gi­jem prav­cem i obre­te se vi­še ta­vu­li­na đe śe­de po­sla­nik i pred­śed­nik. Ne bi­ja­hu ni oni pre­da­le­ko od nas tro­ji­ce te smo mo­gli da ose­i­ri­mo i to Ve­li­ši­no po­li­je­ta­nje.
Kad do­lam­pa vi­še njih, pr­vo se Ve­li­ša uko­či kao svi­je­ća. Sta­de na­mir­no kao voj­nik, pa mi se uči­ni da je u gor­nji kraj uze­ti­ji no što je i bio. On­da se pr­vo pre­klo­ni pre­śed­ni­ku pa po­sla­ni­ku. Ma­lo je re­ći da se pre­klo­nio, da ni­je te­me­lji­ti­ji u zad­nji no u pred­nji kraj, pod za­rok bi se pre­va­lio, – eto to­li­ko se bio pre­se­re­pio! On­da se ru­ko­va i to s ob­lje­ma ru­ka­ma s predśed­ni­kom pa s po­sla­ni­kom i stro­po­šta se na sto­li­cu. Uto­li­ko Ti­mo­ti­je ugra­bi te pla­ti one tri ka­ve pa se di­go­smo i odo­smo: Ka­kvi­jem je gla­som pro­mo­zo­lio Ve­li­ša s pred­śed­ni­kom i s po­sla­ni­kom ni­je­smo ču­li. Dok smo pla­ća­li ka­ve ni­ti je pro­go­va­rao ni gra­nao s ru­ka­ma.
Ta­ko se nas tro­ji­ca tri pu­ta mlje­seč­no za­ba­vlja­mo u Otel gle­da­ju­ći ka­ko Ve­li­ša pro­li­je­će od ta­vu­li­na do ta­vu­li­na. Mi se ne ču­di­mo Ve­li­ši što ni­kad ni­je sio s pro­sti­jem lju­di­ma, kao što smo na pri­li­ku nas tro­ji­ca, no se ču­du ne mo­re­mo na­ču­di­ti ka­ko gla­va­ri­ma ni­šta ne sme­ta što Ve­li­ša do njih do­li­je­će i od njih od­li­je­će kao ti­ca pi­zdo­klek. Ti­mo­ti­je ve­li da se ne ije­de sto­ga što Ve­li­ša va­zda ide od ma­nje­ga vi­še­mu, a Đor­đi­je ka­že da ni­je u pi­ta­nju to no ne­što dru­go. Đor­đi­je ve­li da Ve­li­ša ni­kad ne ka­že ma­nje­mu šta o nje­mu mi­sli vi­ši, ne­go sa­mo pre­no­si vi­še­mu ono što o nje­mu zbo­ri ma­nji. Ta­ko ti sva­ka grac­ka pa­ta­ri­ca ima pri­li­ku da pro­tu­ri ri­ječ ko­ja će se do­pa­sti vi­šoj pa­ta­ri­ci. A ka­ko joj je mi­lo da ču­je za se li­je­pu ri­ječ iz usta ni­že­ga, ta­ko isto zna da će nje­go­va pi­to­ma ri­ječ po­tre­vi­ti pra­vo u uvo ono­ga ko­me je na­mi­je­nje­na.
I ne sa­mo što gla­va­ri ne za­mlje­ra­ju Ve­li­ši što pro­li­je­će od jed­no­ga do dru­go­ga, no mu uka­zu­ju po­ča­sti i pri­zna­nja. Kad se ras­pi­su­je sa­mo­do­pri­nos Ve­li­ša ti agi­tu­je dok ne spad­ne s no­ga. Kad su ka­kvi iz­bo­ri, Ve­li­ša ti đe­ve­ru­je gla­sač­ku ku­ti­ju od ždra­ka do mra­ka. Kad umre gla­var ili ne­ko iz nje­go­ve va­mi­lje, Ve­li­ša ti ras­po­re­đu­je žal­be­ni­ke ka­ko da ula­ze i iz­la­ze, i uči­ni se bu­lju­ba­ša nad oni­jem što za mr­cem no­se vi­jen­ce i cvi­je­će. A kad umre ka­kav go­lem čvo­ro­nja po­li­tič­ki, Ve­li­ša ti uku­vi u obraz kao da bo­lu­je jev­ti­ku i usu­če se u ra­me­na kao su­va škro­­bu­ti­na. Ako se ka­kav ru­ko­vo­di­lac pri­sil­no mak­ne s po­lo­ža­ja, Ve­li­ša ti na­glas ob­ja­šnja­va da ga je još dav­no tre­ba­lo ću­šnu­ti sa sto­li­ce ko­ja ni­je bi­la za nje­ga. I ne sa­mo da ob­ja­šnja­va da je ta­ke po­tre­bi­to mi­ca­ti i ka­žnja­va­ti, ne­go, Bo­ga ti mo­lim, zna sva­ku di­ja­ni­ju kao da je bio oče­vi­dac kad su re­če­no­me gla­va­ru smi­ca­li z gla­ve. I da vi­diš ču­da ve­li­ko­ga: kad ču­ješ da Ve­li­ša pri­ča na ra­di­jo, ili kad ga vi­diš na te­le­vi­zor da di­sku­tu­je na ka­kvoj śed­ni­ci, ni­ti gra­na s ru­ka­ma kao u Otel ni­ti uda­ra gla­som čas na­tan­ko a čas na­de­be­lo. Ne va­la, no ti se uči­ni i da mu je glas jed­na­čit i da je ja­tor­ni­ji u pr­si i u ra­me­na no kad ga gle­daš na­ži­vo.
I još da ti za Ve­li­šu ka­žem jed­no ču­do. On zna da ga na­zi­vlje­mo pi­zdo­kle­kom, ali se ne ije­di što se ta­ko na­zi­vlje. Ja sam to pro­tu­ma­čio, a Đor­đi­je i Ti­mo­ti­je su po­fer­ma­li da je ta­ko. Evo i ti čuj šta ja mi­slim. Ni­je se za­pam­ti­lo da je ne­ko ubio ti­cu pi­zdo­kle­ka. Ni­ko ne umi­je do­ka­za­ti što je osta­la su­tu­ka da se ta ti­ca ne ubi­ja. Ne ubi­ja se no se pre­no­si ri­ječ kroz na­rod da ga ne va­lja ga­đa­ti. Što je to ta­ko Bo­ga je­di­no­ga pi­taj! Če­ljad se ba­ca­ju ka­me­nom i na vra­nu i na soj­ku i na je­ji­nu. Ja­stre­ba ga­đa­ju iz pu­ške, a or­la va­ta­ju u gvo­žđa. Ja­re­bi­ce se zi­mi va­ta­ju pod ko­ša­ru, pre­pe­li­cu i di­vlje­ga go­lu­ba lov­ci ga­đa­ju iz dvo­ka­ne, a đe­ca se na vrap­ce ba­ca­ju s ka­me­nom i stri­je­lja­ju ga iz prać­ke. Ma s jed­nom ri­je­či, ne­ma le­te­će ži­vo­ti­nje ko­joj ne­što ne pri­je­ti, sa­mo pi­zdo­kle­ka ni­ko ne tu­ra. On sa­mo pre­li­je­će ne du­lje no što di­je­te mo­re do­ba­či­ti ka­me­nom. Po­le­ti to­li­ko pa pa­ne, pa jo­pet to­li­ko pa pa­ne. Mo­re bi­ti da Ve­li­ša ne­što vi­še zna o ti­ci pi­zdo­kle­ku no mi osta­li. Mo­re bi­ti da bi i ka­zao kad bi ga ko za­pi­tao. No ne­će ni­ko da ga za­pi­ta.
ZET

Sa­vo Plen­tić bi­ja­še vi­đen do­ma­ćin i li­jep čo­vjek. Na­kve ne­nad­ne smr­ti čelj­di tr­le su ga, ali što mu je Bog uzi­mao u va­mi­lju da­vao mu je u na­va­ku. Va­zda mu pu­na ku­ća kao snos, a sla­dak da po­ma­že ne­ja­či i ko­njem i vo­lom i sva­čim.
Ima­še jed­nu šćer, ne­va­li­ka ali ja­tor­na i va­lja­na. Cr­ne joj oči, pla­va ko­sa, tan­kih raz­ve­de­nih obr­va, a na­smi­ja­na. Po­če­še pro­sci da se ja­vlja­ju, ali Sa­vo ni­je itao s Ja­ni­nom uda­jom. Ono jed­no žen­sko di­je­te pa ve­li ne­ka je ma­lo.
Bli­že mu kom­ši­je ne­ki Ko­sni­ći što ih zo­vu Če­ši­gu­zi. Ce­ka i ci­mi­rot. Sva­ko im se mu­ško za­mom­či pri­je no mu uda­ri bra­da, raz­no­si se i ko­čo­pe­ri, ni mo­re mu ni­je do ko­lje­na. Dok im ne pa­sa dva­des go­di­na za­kleo bi se da ne­ma sil­ni­jih mo­ma­ka. Ko ne po­zna­va čî su i okle su ve­li da su gled­ni. Ali čim se Če­ši­guz ože­ni, to se sa­vi­je i oja­di kao ob­ljen ja­rac. Bog ga uzme sa sva­ke ban­de, a od one pr­ve vri­ske ne osta­ne ni­šta. Umr­tvo­gle­di kao go­ve­če kad bo­lu­je ba­la­vac. A bi­li su i lju­ta si­ro­maš. Ne­ma ti u njih śe­no­ko­sa da bi tri ov­ce za­zi­mio, pa su va­zda dr­ža­li po bu­ljuk ko­za. Ali i one su im br­sti­le vi­še po tu­đe­mu ne­go po njij­o­vo­me.
Nar­stao Gru­jo Če­ši­guz, za­ja­glu­nio se kao kra­ljev ko­kot i pri­pu­čio ma­šnu. Vr­go­li oko Ja­ne Sa­vi­ne, ali ni­ko­me ne pa­da na um da tu mo­re išta bi­ti. No, đa­vo ni ore ni ko­pa no dru­go­me vrat lo­mi. Ono bli­zu ku­će, a mla­dos lu­dos, te ti Ja­na po­blje­že za Gru­ja. Omr­kla ne osva­nu­la.
Ni­je­su Sa­va ni že­na mu išli za go­di­nu u ze­ta, ali ro­di­te­lji kao ro­di­te­lji, po­mi­ri­li se i opro­sti­li. Kad se ro­di­lo unu­če, Sa­vo je po­čeo da po­ma­že ze­ta i pa­rom i ima­njem, pa se po­če zbor­ka­ti da će ga do­ves u ku­ću i pot­pi­sa­ti mu svo ima­nje. Gru­jo usa­mo­pr­dio uz ta­zbi­nu, po­zo­rio se kao svi­jet­njak s gu­zi­com i ne vi­di ni­ko­ga. Ako ne­ko Sa­vi po­tre do­li­nu, Gru­jo čo­ve­ta i be­sti­ma­va kao da je nje­go­va. Kad se ko­si ili kad je u Sa­va ka­kva sve­ča­nos, kao na pri­li­ku sla­va, Gru­jo se ne uki­da s no­ga.
Jed­nom s je­se­ni stio Sa­va da pro­da vo­la, pa re­kao že­ni da se vo­lu uve­če do­bro met­ne. Gru­jo bio tu pa do­ra­ni:
– Daj, stari, da mu ja no­ćas me­ćem, pa da vi­diš ka­ko će śu­tra za­te­ći na ži­vu va­gu.
Sa­va se nje­mu ni­je me­tao u po­sao, no ga pu­štio ne­ka ra­di i me­će ka­ko mu je dra­go. A ono ti, kao ce­ka što ni­je na­u­či­la ljuc­ki ni po­šte­no, za­mi­je­šaj pun škip ži­ta i me­ki­nja, a na­de­ri so­li. Svu ti je dra­gu noć dre­ždao uz vo­la i ti­skao mu da je­de. Naj­po­tlje ga uva­tio za uvo pa sa­suo u nj tri če­ti­ri ša­ke so­li.
Sa­va se uju­tro ra­no di­gao da go­ni vo­la na Va­ro­ši­cu, iz­veo ga na put, kad Gru­jo ni­če:
– I ja ću bo­ga­mi, sta­ri, s to­bom da ti po­mo­žem na­su­lja­ti vo­la na va­gu.
Šta će Sa­va no ga pu­šti. Ve­li, aj­de đa­vo ne­ka ga no­si. Kad su na­lje­gli po­red gu­sti­jer­ne, Sa­va na­ve­di vo­la na ko­ri­to da ga na­po­ji, a Gru­jo:
– Ne­će­mo mu, stari, sad da­va­ti vo­de, no ću ga ja na­po­ji­ti na gu­sti­jer­ni To­do­ro­voj kad do­đe­mo na Va­ro­ši­cu.
Sa­va ga pu­šti.
Kad su do­šli na Va­ro­ši­cu, Sa­va ulje­gao s na­kvim čo­vje­kom u ka­va­nu da po­pi­je ča­šu, a Gru­jo od­veo vo­la na ko­ri­to. Si­plji la­tom, a vo pij, si­plji, a on pij, – ma ku­nu se Bo­gom da je onaj do­br­o­sret­ni vo pre­su­šio tri uvr­ša­ta ko­ri­ta. Za­brek­ni vo da ga ne bi to­va­ri­na pre­pa­sa­la, jer su go­ve­če­tu iz­go­re­le utro­bi­ce od ono­li­ko­ga ži­ta i so­li.
Ve­li­ka stoč­na va­ga na sred plja­ce. Sto­je dva tr­gov­ca, je­dan mlje­ri, a dru­gi za­pi­su­je. Na­rod na­vo­di na onu va­gu: ne­ko ju­ne, ne­ko kra­vu, na­ko vo­la, a ne­ko sit­ni aj­van. Kad je do­šao Sa­va pro­pu­šti­li su ga kao vi­đe­na i sta­ra čo­vje­ka da iz­mlje­ri pre­ko re­da, te on ma­nu ru­kom na Gru­ja da pri­ve­de vo­la. Sve se na­če­ti­lo da gle­da ko­li­ko će za­te­ći Sa­vin vo, jer ši­reg i ob­li­jeg go­ve­če­ta ni­je do­di­lo ot­ko je pa­za­ra na Va­ro­ši­ci.
Gru­jo te­gli vo­la za uzi­cu da ga iz­ve­de na va­gu, ali go­ve­če se uz­ble­ši­lo od ono­ga svi­je­ta i va­ge, pa ne­ma si­le da na­lje­ze. Za­peo pr­vim no­ga­ma, iz­dr­ljio oči i sve je­či. Sa­va uze prut da ga na­će­ra, a Gru­jo ve­li:
– Ne­moj bo­ga­ti, sta­ri, no odi pa ti dr­ži uzi­cu, a ja sam ja­či da ga po­gu­ram na va­gu. Mo­re nam se po­pla­ši­ti od pru­ta pa će se is­tr­ći. Ko će ovu bož­ju si­lu us­pre­ći i za­dr­ža­ti! Ti znaš ka­ko je on pla­o­vit i jak.
Sa­va pro­đe pa uze onu uzi­cu, a Gru­jo se pod­se­ka vo­lu pod tan­ki bok pa na­vri­je da gu­ra pr­si­ma i lak­to­vi­ma. Sve se okre­će da vi­di gle­da li onaj na­rod ka­ko su ja­ki i on i vo i ka­ko je on Sa­vi­na de­sna ru­ka. Upi­re Gru­jo ko­li­ko ima ži­vo­ta, dok ti se vo ne­što lec­nu pa se po­še­nu u ban­du, a Gru­jo mu se na­mlje­ri tač­no is­pod re­pa. Uto iz vo­la za­pi­ri ze­len ku­žanj pa Gru­ja pra­vo u oči. Uz­bur­lja­la ono­li­ka vo­da go­ve­če, pa bi pr­slo da ni­je ne­đe odu­ši­lo. Kad ga sva­ti onaj mlaz, Gru­ju ne­sta­de ari­je, pa uzda­nu isto kao ono če­lja­de kad se to­pi. Di­gao ru­ke u ne­be­sa, a zi­nuo; sa­mo mu se vi­de oči, a onaj se ka­stig ci­je­di ni­za nj. Ote­šča­li mu br­ci. Ni­je mu osta­lo su­vo ni pod pa­zuvom. Od onih te su bi­li oko­lo ne­ko se va­ta za drob, ne­ko ple­šće ru­ka­ma, đe­čur­li­ja va­ro­ška uva­ti­la elen­dek da to Va­ro­ši­ca ne pam­ti, a ne­ki Ste­vo ber­ber le­gao na ple­ći pa se sve gi­ca no­ga­ma u ne­be­sa. Sa­va pu­štio ono­ga vo­la, kri­vo mu da crk­ne jer čo­vjek i do­ma­ćin ni­je na­u­čio na bru­ku. Kleo se da bi mu lak­še bi­lo da je šte­to­vao dva vo­la. Ali jo­pet šta mo­re, no po­će­raj Gru­ja pre­da se na To­do­ro­vu gu­sti­jer­nu pa la­ta­ma vo­de na nj te spe­ri š nje­ga onaj dže­nev. Sve se jo­pet bi­lo na­če­ti­lo da gle­da. Oti­šao je Gru­jo ku­ći mo­kar kao čep od bu­ri­la, a Sa­va ostao da pro­da­va vo­la.
GNJATILO

Po­koj­ni Pro­dan Du­kin bi­ja­še ažda­ja od čo­vje­ka. Ni­je bi­lo tih vra­ta kroz ko­ja je mo­gao ulje­ći, a da se ne sa­vi­je. I naj­vi­šeg Banja­nima bio je za gla­vu nad­ra­stao. Ši­rok u ple­ći­ma kao oso­je od bri­je­ga. Kad šća­še da ide u lov iz­gle­da­še ta­man kao da je pro se­be upri­je­čio đe­ti­nju a ne mljer­nu pu­šku. Dok je mlad bio ni­je mu ni­ko u Zgo­đe­nu pre­ba­čio ka­me­na, ni­ti ga ote­glio kli­pa, ni­ti mo­gao po­di­ći ka­men ili obo­re­no dr­vo kao što je on. A ne bi­ja­še itar, no ne­ka­ko trom i bu­lo­ži­nas. Kad ide ko da če­plje ja­ja i re­klo bi se da ne­će ni­kad sti­ći ona­mo kud je kre­nuo. A da vi­diš, ne­ka si­tan čo­vjek ide š njim, pa ne­ka ita ko­li­ko mo­re, jo­pet ga je­dva sti­že. Ko ja­do moj, kad je u nje­ga du­ži ko­rak no če­ti­ri u sit­na čo­vje­ka.
Ne bi­ja­še Pro­dan re­čit ni­ti zna­ven da, bi­va, što is­pri­ča što su mu sta­ri do­ka­ži­va­li. A i oma­lo je go­vo­ra va­zda bio. Kad oće ne­što da is­pri­ča, ri­je­či na­ba­da i žva­će i sve do­da­va »Po­mo­zi mi reć.« Ma imaš se iz­ja­lo­vi­ti dok on do­vr­ši onu cr­ka­vi­cu te je po­čeo.
Ima­še do­bro ri­đe br­ke i ko­su, a bra­da mu ne­jed­na­či­ta pa mu se da­la na pro­plan­ke. Do­ži­vio je se­dam­de­set go­di­na bez ijed­ne si­je­de dla­ke, a i sva­ki je zdrav zub od­nio u ze­mlju. Ni­kad ne vi­đoh na nje­mu čak­ši­re da su mu sti­gle do člja­na­ka, no mu se va­zda iz­me­đu no­ga­vi­ce i ča­ra­pe bi­je­li gnjat ko­li­ko mu­ška po­dlac­nia. Ni­je imao đe ku­pi­ti to­li­ko du­gač­ke čak­ši­re da su pre­ma nje­ga. Kač­ki­ni i spr­da­la pro­zva­li su ga Gnja­ti­lo, ali on za to ni­je za­a­ša­vao ni­ti se ije­dio.
Kad se do­se­lio u Vojvodinu, mlo­go su po­če­li da se iz­ru­gu­ju s Pro­da­nom: te Gnja­ti­lo, te to­li­ki je da bi se oko nje­ga mo­gao sa­đe­sti stog si­je­na, te ne­be­si­lo, te ovo te ono. Svi Zgo­đa­ni na­se­lje­ni u jed­nom mlje­stu, svi do­bi­li jed­na­či­te ku­će i okuć­ni­ce, svi ra­de isti po­sao u za­dru­zi, pa ne­ma­ju oko šta da se nad­gor­nja­va­ju no ura­klji­li Pro­da­na da se špr­da­ju. On ośe­ti da je do­va­ćen i bi mu kri­vo, ali ni­je se bra­nio ni­ti bi­lo šta go­vo­rio.
Jed­no­ga da­na di­je­li­la se u za­dru­zi sla­ni­na. Mlje­sto pla­te da­va­li rad­ni­ci­ma sla­ni­ne ko­li­ko je ko za­ra­dio. Sva­ko­ga te ra­di u polju za­pa­lo po tri ki­la sla­ni­ne, a do­bi­ja­li su još i cu­kra i sa­pu­na. U sla­ni­ni ne­ma ni­đe mr­ve crvē­­ni, a na­kva žuć­ka­sta i gli­za­va. I sad kad se śe­tim nje zgrc­ne mi se. Ne su­še je ta­mo kao ovo u nas li­je­po na di­mu od za­no­vet­nih pa­nje­va, no je u na­kve ve­li­ke su­ša­re iz­vi­se, pa lo­že ša­ši­nu i ba­le­gu te je su­še. Za­to u nju ulje­ze na­kva to­nja i ni­je do­bra za ape­ti­t. Go­to­vo ni­je ni­šta na­lik ovoj na­šoj sla­ni­ni od ma­lih kr­ma­di, što ih ži­ri­mo vi­še ko­zal­cem i ko­ro­vi­nom no ži­tom. Ma vred­ni­je je ovo jed­no na­še kr­me no ono tro­du­plo više u Vojvodini. Ne­ma u nji­jo­vom kr­me­tu ni­ma­lo me­sa no sa­ma či­ćer sla­ni­na.
Kad su po­di­je­li­li onu ve­drij­o­lu na ko­ma­de, ne­ko za­u­či­ni:
– Va­la Bo­gu bi li bi­lo čo­vje­ka na svi­je­tu ko­ji bi mo­gao iźe­sti sva ova tri ki­la sla­ni­ne na jed­no ču­ča­lo?
Ne­ko ve­li da ima, ne­ko da je ve­li­ki svi­jet i da je o to­me te­ško išta zbo­ri­ti, ne­ko da ima po­si­gur­no ta­ko­ga čo­vje­ka i u Vojvodinu. Je­dan se je­mi­na da bi mo­gao sam iźe­sti vi­še no po­la, od­ma se dru­gi ja­vlja i tvr­di da bi nje­mu osta­la sa­mo tre­ći­na. Ne­ki Pe­šo Mi­ćin, su­vo­guz i za­su­ka­nik što mu oči ci­kle kao u mi­ša, a vi­di mu se sun­ce kroz uši, oće da pri­ča o svo­me pran­đe­du što je u vri­je­me tur­sko izio pe­če­no ši­lje­že. Ni­ko ga ne slu­ša, ali ono za­ro­ji­lo kao ja­re­ća gu­zi­ca i sve usta­je pa jo­pet śe­da. Ti­mo­ti­je Ame­ri­ka­nac śe­di na jed­noj ba­čvi pa ras­te­gao osmi­jeh od uva do uva i če­ka da svi is­ka­žu što ima­ju, pa da im on­da on svi­ma za­če­pi usta pri­čom iz Ame­ri­ke.
A Ti­mo­ti­ji­ne pri­če zna­le su se i da­lje od Zgo­đe­na. Vi­dio je u Ame­ri­ci ta­ko gu­stu ma­glu da se o nju mo­re ob­lje­si­ti lum­bre­lo, mra­vi­njak na mo­ru, ja­pi­ju od za­no­ve­ti, čo­vje­ka što je­de gvo­žđe i cklo. Ve­li da ame­ri­kan­ski mi­še­vi pro­gri­zu gvo­zde­ni ko­tao lak­še no ovi na­ši vre­ću od bra­šna, a če­le su im ko­mad ja­tor­ni­je no na­ši str­še­vi. Naj­vi­še ga je ubi­lo ja­da od ame­ri­kan­ske stu­de­ni. Ta­ko je mraz uju­tro jak da se ne ču­je kad čo­vjek ne­ko­me na­zo­ve do­bro­ju­tro. A, ve­li, oko pod­ne kad blje­ne sun­ce i ma­lo aba­ši mraz, ču­ješ sve ono što su lju­di uju­tro pro­go­vo­ri­li. Ri­je­či se ras­kra­ve pa ospe sa sva­ke stra­ne, »do­bro­ju­tro« na svim je­zi­ci­ma na svi­je­tu. Ma ve­li da zu­je ri­je­či isto kao kad se pu­šti če­la. To­li­ko mo­re bi­ti dr­vo u Ame­ri­ci da se kro­za nj pro­bi­je tum­bin da pro­la­zi že­lje­zni­ca. Ima ri­je­ka ši­ra no mo­re, ali jo­pet su pro nje na­či­nje­li mos. Brao je kr­to­lu što ne ra­ste u ze­mlji kao na­ša, no na dr­ve­tu kao ja­bu­ke.
Kad se ma­lo uti­ša­še, po­če Ti­mo­ti­je:
– A oko šta se jad­ni kom­ba­te kad ne zna­te šta sve ima na svi­je­tu. Ja sam gle­dao jed­no­ga cr­no­ga čo­vje­ka u Alac­koj što sa­mo ide od gra­da do gra­da da po­ka­žu­je na­ro­du ko­li­ko mo­re iźe­sti. Bi­lo je nas dva­des i se­dam lju­di u jed­nom rud­ni­ku, a ima­li smo jed­nu ku­va­ri­cu što nam go­to­vi za­i­ru. Ja i još dvo­ji­ca na­ših, a sve osta­lo Špa­njo­li i Ta­li­ja­ni. Ja pred­lo­ži ono­me dru­štvu, a do­bro sam znao špa­njol­ski i ta­li­jan­ski, da Crn­cu da­mo ru­čak što bi­je­še sku­va­la za nas ona ku­va­ri­ca. Pun jedan ko­tao ma­sna ori­za i u nj skre­sa­na ja­lo­va ov­ca. Jed­na uvr­ša­ta vre­ća bi­je­lo­ga lje­ba. Oni me od­ma po­slu­ša­še te ja ono­me Crn­cu ta­ka i ta­ka stvar. Kad on Bo­ga­mi ne­će dža­be da je­de, no ve­li da mu svi da­mo po je­dan do­lar pa će on­da jes. Ja dru­štvo jo­pet za­mo­li da mu da­mo i od­ma me po­slu­ša­še. On sma­za, i to sto­je­ći, ko­tao ori­za s me­som i onu vre­ću lje­ba i ne bi mu ni ob­li­zak. A vi mi tu pri­ča­te da ne­ma čo­vje­ka ko­ji bi izio ovaj za­lo­gaj sla­ni­ne. Kad sam se po­tlje pre­se­lio u Ći­ka­go, na­đoh ono­ga Crn­ca. Po­stao ve­li­ki bo­ga­taš, ima svo­je ku­će i ote­le. Sve je to za­ra­dio idu­ći po svi­je­tu da po­ka­žu­je ko­li­ko mo­re iźe­sti. Do­bro sam se š njim po­znao i va­zda me zvao da za­jed­no igra­mo ka­ra­ta. Po­sva­đa­smo se kad utvr­dih da kra­de kar­te i ja ga uva­tih za be­ri­kat…
Ti­mo­ti­je bi pro­du­žio da da­vi Ame­ri­kan­ca da ga ko šće slu­ša­ti. Kad sti­šte Crn­ca za gu­šu, na­sta ki­kit i ur­ne­bes, dok uto­li­ko di­že se Pro­dan i ve­li:
– Ja ću, po­mo­zi mi reć, iźe­sti tri ki­la sla­ni­ne, ali ne­ću dža­be, po­mo­zi mi reć, no da se okla­di­mo. Ako oće­te, po­mo­zi mi reć, ova­ko: da ne je­dem ovu mo­ju sla­ni­nu, ne­go ne­ka mi je­dan da nje­go­vu, a vi dru­gi, po­mo­zi mi reć, da me za­mi­je­ni­te dva­nes pu­ta po no­ći na stra­ži za­dru­žno­ga ma­ga­zi­na. Ako ne iźe­dem sla­ni­nu, po­mo­zi mi reć, ja ću da­ti mo­ju ono­me što sam ijo nje­go­vu, a stra­ža­ri­ću mlje­sto onih te bu­du pri­sta­li na okla­du da me­ne za­mi­je­ne, po­mo­zi mi reć.
Va­so Mi­le­tin, star i pa­me­tan čo­vjek, raz­bi­jao je Pro­da­na da to ne ra­di i zbo­rio mu da sva­što mo­re bi­ti od nje­ga, ali ni­šta ne po­ma­ga. Pro­dan sto­ji i če­ka oće li se ko ja­vi­ti da mu po­nu­di sla­ni­nu. Ne­ki sin Ma­ri­ce Pe­ro­ve, ki­coš i po­žmi­rep, uze svo­ju sla­ni­nu pa š njom pred Pro­da­na:
– Evo ti, Pro­da­ne, mo­ja sla­ni­na pa je­di, a za­mi­je­ni­ću te, ako iźe­deš, jed­nom na stra­ži. Ko će još da za­mi­je­ni Pro­da­na?
Od­ma se ja­vi onih mla­đih i vi­še no što je tra­žio Pro­dan. Svi se pri­ma­ko­še oko Pro­da­na, i oni što ni­je­su ni­šta zbo­ri­li i oni što se ni­je­su šće­li ja­vi­ti da za­mlje­nju­ju stra­žu. Bi­lo je tu pre­ko še­set lju­di te su ra­di­li u za­dru­zi. Onaj Ma­ri­čin sin te je dao sla­ni­nu ve­li da tre­ba ogra­ni­či­ti Pro­da­nu vri­je­me. Va­so Mi­le­tin se s tim ne slo­ži, a on­da i do­sta dru­gih za­vi­ka da ne tre­ba čo­vje­ku ogra­ni­ča­va­ti, no ne­ka je­de dok iźe­de pa ta­man ako će osta­vi­ti či­ta­vu uru. Slo­ži­še se da je sa­mo glav­no da Pro­dan ne pre­ki­da dok je­de, a ko­li­ko će jes to je nje­go­va stvar. Ne smi­je je­sti ljeb sa sla­ni­nom, a ne tre­ba mu sme­ta­ti vo­de ako oće. Pro­dan na sve to pri­sta­de.
Pro­dan śe­de na jed­nu ba­čvu, a dru­gu met­nu­še is­pred nje­ga da mu bu­de ta­vu­lin. Iz­va­di bri­tvu­lin iz dže­pa pa po­če da re­že sla­ni­nu. Ki­da uz­duž tan­ke vâ­še, ne de­blje no pe­ru­ši­na od lu­ka. Iz­la­ze du­gač­ke po ro­ma­ču. Svi gle­da­ju i ni­ko ni­šta ne zbo­ri. Kad je sve iz­re­zao vi­đe­lo se ko­li­ka je to si­la sla­ni­ne. Ma bo­lan či­tav na­vi­ljak. On­da po­če da je­de. Ni­je ni­jed­nu va­šu do­va­tao zu­bi­ma, no sa­mo oba­ra ob­lič­ke. Kad oće da pro­ždre dig­ne gla­vu u ne­be­sa, isto kao ko­kot kad pi­je vo­du pa di­že gla­vu da mu se sto­či. Obo­ri je­dan prut sla­ni­ne pa jo­pet di­že gla­vu. Ono sla­ni­na kli­za­va i štr­mak­ne niz be­ri­kat, a Pro­dan se ni­ma­lo ne si­ti za­to što ne žva­će. Onaj sin Ma­ri­čin te je dao sla­ni­nu za­pa­pri­čio se u obra­zu i ve­li da se ni­je po­go­di­lo da se je­de ob­lič­ke, no kao što svak je­de. Na­kvi se š njim iz­ru­ga­še, a Va­so Mi­le­tin mu ve­li:
– Ako ti je žao sla­ni­ne što si se pe­tljao u ovo. Sad šu­ti, ne­moj da kr­ma­u­češ kad ti ni­je ni­ko stao na rep!
Pro­dan ni­šta ne zbo­ri no oba­ra niz gr­lo prut po prut sla­ni­ne. Ne bi čo­vjek ni­šta br­že ru­čao ka­kva obič­na je­la dok je Pro­dan izio vi­šu po­lo­vi­nu sla­ni­ne. On­da ma­lo sta­de da pre­du­ši, ali ne vi­še no što bi po­pio ča­šu vo­de. Kad jo­pet po­če da oba­ra, vi­đe se da mu ide mlo­go spo­ri­je. Pro­ždi­re s mu­kom, isto kao ono če­lja­de kad je­de, a do­bro ga bo­li gr­lo. Pri­je no pro­ždre steg­ne vi­li­ce i sve mu se nad­mu ži­le po gr­lu. Sva­ki put kad Pro­dan met­ne sla­ni­nu u usta, onaj Ma­ri­čin sin dig­ne ob­lje ru­ke do gla­ve i sti­sne ša­ke. A kad Pro­dan pro­ždre, on pu­šti ru­ke ni­za se. I sve ta­ko stal­no. Kad ona sla­ni­na sa­đe na ne­ko­li­ko vâ­ša, Pro­da­nu do­đe ve­li­ki zort. Dva mu se pu­ta pri­ku­plja­lo da po­b­lju­je, ali se ne­ka­ko sla­di te ne po­vr­nu. Ma­ri­čin sin po­čeo da se ki­ki­će i gra­na ru­ka­ma. Još osta­la tri ko­ma­da, a Prod­ana po­pao kru­pan znoj po če­lu i obra­zu. Ras­pu­či ko­šu­lju, te mu se uka­za­še ru­nja­ve pr­si, sve de­re vo­da niz onu dla­ku. Gle­da ona tri ko­ma­da pre­da se, ali mu se ne ot­ki­da ru­ka da ih do­va­ti. Za­vi­ka onaj Ma­ri­čin sin:
– Je­di Pro­da­ne, ili od po­god­be ne­ma ni­šta! Ne­će­mo te, čo­če, če­ka­ti da pre­žveš to što si izio. Ko­ja se u no­ge uzda­la ta se u ko­lo va­ta­la!
Pro­dan ga ijet­ko po­gle­da, pa uze ona sva tri pru­ta sla­ni­ne i za­su­ka ih jed­no­ga oko dru­go­ga isto kao ono kad se gra­de ve­zo­vi za sno­plje. On­da zi­nu što je naj­bo­lje mo­gao i do­đo­še mu usta ko­li­ko zi­jev od gre­be­na. Ta­da ne sa­mo što di­že gla­vu u ne­be­sa, no je to­li­ko za­ba­ci kao da oće da vata ki­šu u usta. Da br­že ne ra­ši­ti no­ge šća­še se pre­va­li­ti na­u­znak. Uze onaj vez sla­ni­ne, pa ne da ga od­ma pu­šti u usta, no po­la­ko pa š njim ci­ljaj, ci­ljaj, ci­ljaj – te po­go­di pra­vo u otvo­re­no ždri­je­lo. Ni­đe ga ne do­va­ti do usta. Kad po­go­di u šu­plji­cu, sti­šte ša­ke i steg­nu vi­li­ce, pa kad pre­že da pro­ždre, okre­nu se oštro oko se­be i bo­ga­mi pro­ždri­je. I ku­nem ti se bo­gom ne do­đe mu zor da blju­je.
Oni te im je mio Pro­dan kao i oni te im ni­je mio Ma­ri­čin sin za­gra­ja­še i za­klep­ta­še ru­ka­ma. Je­dan ba­ci ka­pu uvi­sin­ke. Ne­ki od onih što su se ja­vlja­li da stra­ža­re po­ku­nji­še se, a jed­ni ne no se i oni smi­ju i gra­ci­ja­ju. Ma­ri­čin sin ni cr­ni ni bi­je­li i pri­ča na­kvi­ma da Pro­dan mo­re la­ko bi­ti bum­bat kad se ono­li­ki mrs raz­brek­ne u nje­mu. Va­so Mi­le­tin uze svo­ju i Pro­da­no­vu sla­ni­nu i kre­nu s Pro­da­nom ku­ći.
Pro­dan se je­dva dr­ži no­ga, pa se pri­dr­ža­va za Va­sa. I vi­di ču­da: dok je ijo sla­ni­nu na­go­ni­lo ga je ne­ko­li­ko pu­ta da ri­ga, a sad ga đa­vo­li za­vol­ta­li pa ni­šta. De­re znoj ni­za nj, a na sva­ka tri ko­ra­ka za­sta­ne da va­ta ari­ju. Kad is­pu­ne ši­šti kao iz vig­nja i sve mu se raz­vla­sa­va­ju br­ci.
No da vi­diš ka­ko mu iz­ne­na­da Bog po­mo­ga. Je­dan ka­mijon što je pre­go­nio ci­me­nat pre­vr­nuo se u ku­ne­tu po­red pu­ta, pa dva tri čo­vje­ka pre­to­vara­ju one vre­će u jed­na konj­ska ko­la. Pro­dan pri­vic­nu da im po­ma­že. Pr­vo uba­či jed­nu vre­ću, a on­da na­slo­ži dvi­je jed­nu na dru­gu – to je rav­no sto­ti­nu ki­la – seg­nu i ob­lje utu­ri u ona ko­la. Još se ni­je ni is­po­ra­vio, a Bog na­re­di pa mu uždi ključ na gr­lo. Ko ja­dan bra­te, na­če­ti­li se oni rad­ni­ci i na­kva đe­ca, i svak ko je pro­la­zio, pa gle­da­ju ka­stig. Pro­dan pr­vo rik­ne »Aaaaa« – čuo bi ga na pu­ško­met – a on­da za­su­ču iz nje­ga oni ka­ji­ši, ma sva­ki isti ona­kav ka­kav je i bio. Ne­či­ja ker­či­na ču­čnu­la na de­se­tak ko­ra­ka pa sve po­ma­lo re­ži i obli­zuje se. Pro­dan se ne­ko­li­ka pu­ta na­te­že i do­bro se ku­ta­ri­sa ono­ga ka­sti­ga. Vas po­ma­ve­nio kao či­vit, do­šle oči da mu is­ko­če, plju­šti su­za iz oči kao po­to­ci. Otri­je se ru­ka­vom od ja­ke­tu­na, ma­lo pre­du­ši pa na­va­li da uba­ča u ko­la one vre­će ci­men­ta. Ma­ni jed­nom, ma­ni dru­gom, ma­ni tre­ćom, – ali sva­nu mu na ja­de. Ośe­ti bru­ku pa raz­gu­li da blje­ži, ali se sple­te pro ono­ga pa­šče­ta pa lju­šti ko­li­ko je dug i ši­rok. Pri­tr­či oni rad­ni­ci i Va­so, kad se on ne­sre­tan vas uvan­džao. Uda­ri­lo mu na­trag, pa mu ni­je ni­đe su­vo ko­li­ko je ga­ća i opa­na­ka. Oni gnja­ti što mu se va­zda bi­je­le iz­me­đu no­ga­vi­ca i ča­ra­pa sad po­žu­će­li. Vas uz­vi­štao kao is­tro­še­no si­ri­šte. Oni se rad­ni­ci uva­ti­še za nos, pa uda­ri­še na­se, ali Va­so ne šće da blje­ži. No Pro­dan ne šće da ide s Va­som ni­ti da ide pu­tem, no upri­je­či pro onih vr­zi­na što ga no­ge da­va­ju. Le­ti kao bli­je­ska, a za njim se na­da­lo ono pa­šče pa žev­ka kao da go­ni zvljer­ku.

SO­REL­LA

O ka­kvo­me ti me­ne po­šte­nju pri­čaš? Re­ci mi ti šta je to! Ako ne znaš ja ću ti da­ti na­uk od ne­ke ne­sret­ne Nov­ke Ig­nja­to­ve što ono­mad­ne na­ma­če uže na gr­lo. Kad re­ko­še da će je od­ve­sti u sta­rač­ki dom u Ri­san, ona sti­šte te se ob­lje­si.
Je­di­nak sin joj po­gi­be od bom­be što je bi­la osta­la po­tlje ra­ta za­tr­pa­na u do­li­ni. Uzeo da oko­pa­va pa za­ka­čio mo­ti­kom onaj bož­ji plam te ga sve­ga la­gu­ma da se ni­je ima­lo šta po­ku­pi­ti. To je bi­la ona avi­jon­ska bom­ba što bi mo­gla da sru­ši i ku­ću na dva spra­ta. Ta­ke su ba­ča­li In­gle­zi na Va­roš kad su Ni­jem­ci ulje­gli po­tlje Ta­li­ja­na. Za­sa­ka­la se u me­ku ze­mlju i ne odri­je­ši­la. Ma eto šće­lo se da puk­ne po­gi­bi­ja i Nov­ci i si­nu joj.
Osta Nov­ci ta­da snâ i u nje dvo­je žen­sko đe­ce. Ni­je pro­šlo ni go­di­nu da­na dok je­dan šo­fer Sr­bi­ja­nac po vr one ne­vlje­ste i od­ve­de je ne­đe u Sr­bi­ju. Osta s Nov­kom obo­je đe­ce; mla­đoj ne­pu­ne dvi­je go­di­ne. Maj­ka ni­je ni­ka­da ni upi­ta­la za njih, na­let je bi­lo!
Nov­ka na­u­či­la na mu­ku sve­ga vi­je­ka pa ob­lje đe­voj­či­ce iz­ve­de na put. Za­vr­ši­še po­ma­lo na­kva za­na­ta i uda­do­še se lje­po­tu bož­ju. Ob­lje u Voj­vo­di­nu. Mla­đa ode da vi­di sta­ri­ju se­stru pa se ne vr­nu. Nov­ka osta­de sa­ma. E sad slu­šaj, ako oćeš, ka­ko je Nov­ka na­gra­ji­sa­la za vri­je­me ra­ta ni kri­va ni du­žna.
Va­zda je Nov­ka dr­ža­la đa­ke na kvar­tir. Od to­ga je i ži­vlje­la kao udo­vi­ca. Se­lja­ci su se gra­bi­li da kod nje da­ju đa­ka za­to što je ona bri­nu­la o nje­mu kao o svo­me đe­te­tu. Pa­zi­la je kad đak do­di i kad od­la­zi. Kad je Nov­ka u ku­ći, ni­je di­je­te smlje­lo da śe­di brez knji­ge u ša­ka­ma. Kad vi­di da đak pu­ši, ili da tr­či za đe­voj­ka­ma, ili da ra­di ka­kve dru­ge stva­ri što ne va­lja, od­ma bi po­ru­či­la ro­di­te­lju da do­đe. Ma ni­je to ra­di­la sa­mo sto­ga što je ži­vlje­la od đa­ka, ne­go za­to što je pro­pi­to po­šte­na du­ša. A šta bi dru­ge či­nje­le da su bi­le na nje­nom mlje­stu! Po­tlje mu­ža osta­la joj je do­bra ku­ća i ba­šta na kra­ju Va­ro­ši. Mo­gla je od ko­nag­dži­ja da ži­vi kao be­gi­nja. Mu­ku je vi­đe­la da od­bi­je ko­nag­dži­je, jer su na­va­lji­va­li se­lja­ci pa­zar­nim da­nom kad do­go­ne aj­van na pa­zar. Ali ona to ne šće jer se bo­ja­la da se ne upi­še u ko­lo Ika­re An­to­ve s dru­go­ga kra­ja Va­ro­ši. Tr­ča­le su ko­nag­dži­je kod Ika­re kao na za­ma­šljen ku­pus. A i bi­ja­še cr­ve­na i sa­pa­ta ku­ka­li je ja­di – pun kre­vet i ži­vi žen­ski ne­do­der. Nov­ka je po­što­va­la mr­tva čo­vje­ka kao ika­kva što sam u vi­je­ku vi­dio. Ne­sret­no­ga joj do­ma­ći­na, po­koj­no­ga Ig­nja­ta, ubi­še džan­da­ri i to ne­ka­ko slu­čaj­no. Go­ni­li džan­da­ri du­van­ske šver­ce­re i na­će­ra­li ih po­red ku­će Ig­nja­to­ve. Kad je čuo da zvi­žđi pa­tro­la, Ig­njat do­ko­paj vre­ću du­va­na što su bi­li osta­vi­li kod nje­ga, kao kod si­gur­na čo­vje­ka, i po­te­ci da je ne­đe spa­si. Vi­di ga po­li­ci­ja pa za­vi­či »Stoj, stoj, stoj!«, a Ig­njat pu­snik po­šten čo­vjek pa ne šće­di da sta­ne jer se bo­jao da mu se ne ka­že da je on pro­špi­jao. Za­pi­ri džan­dar iz pu­ške pa na­sred nje­ga; ni­je živ ze­mlji pa­dao.
Kad su ulje­gli Ta­li­ja­ni na­či­nje­li su ve­li­ku ka­sar­nu ta­man po­kraj Nov­ki­ne ku­će. Ta­li­ja­ni vo­le đe­cu kao ika­kvi lju­di, pa onim đa­ci­ma i nje­zi­nom si­nu va­zda pu­ne ru­ke čo­ko­la­de i ci­bo­ka i še­će­ra, i sva­šta. To je bi­lo od­ma u po­čet­ku rop­stva dok još par­ti­za­ni ni­je­su bi­li opa­li­li na oku­pa­to­ra. Ono, kao i što znaš, cr­no­gor­ska odi­va, Ni­ko­li­na šćer kra­lji­ca Je­le­na, bi­la je u Cr­nu Go­ru spre­mi­la svo­ju gar­du. I pro­sti voj­nik bi­ja­še ob­u­čen kao da je ofi­cir, li­je­pi po­gle­da­ti, na­pred­ni u ži­vot, zna­ju da plje­va­ju i svi­ra­ju, mi­li­je im žen­ske no sun­ce s ne­ba, a mo­reš za ja­je ili ko­koš od njih do­bi­ti šta oćeš. Sve po­ka­žu­ju sli­ke že­na, ma­ja­ka, lju­bav­ni­ca i đe­ce, i sve pla­ču od že­lje. A jo­pet mu ni­šta ne sme­ta da ta­man ona­ko su­zav po­tr­či za pr­vom žen­skom ko­ja mu za­vr­ti re­pom. Izgle­da ta­ki su va­i­njom.
Nov­ka je dr­ža­la ma­lo kao na­kve ka­va­ne. Ma ni­je to bi­la pra­va ka­va­na, no je na­ba­vlja­la one stva­ri što su do­bro mi­le Ta­li­ja­ni­ma da ku­pu­ju. Đač­kim ro­di­te­lji­ma re­kla je da mlje­sto pa­ra za ki­ri­ju do­no­se mla­di sko­rup, ja­ja, ze­ca ili ja­re­bi­cu ako ulo­ve, i ta­ke stva­ri. Za to je do­bi­ja­la od Ta­li­ja­na so, bra­šno, ro­bu i sve ono što se ta­da ni­đe ni­je mo­glo na­ba­vi­ti. Ta­ko i njoj li­je­po da za­ra­đu­je i ro­di­te­lji ne tre­ba da se mu­če oko ki­ri­je. Ta­li­ja­ni do­no­se onu nji­jo­vu ra­ki­ju ver­mut kod Nov­ke pa ras­pir­ja­ni pe­če­nih ko­ko­ša­ka i uda­ri u plje­smu. Svi su Nov­ku zva­li Ma­ma Nov­ka i lju­bi­li je u ru­ku kad im iz­ne­se ne­što od če­ga do­bi­ja­ju gra­ci­ju. Ne tre­ba se gri­je­ši­ti u po­mi­sli da im je Nov­ka bi­la mi­la zbog ne­če­ga dru­go­ga. Ona je bi­la pre­va­li­la go­di­na­ma i ni­je ima­la jed­no­ga oka. Ja sad ne mo­gu mak­nu­ti na du­šu da bi joj baš mr­zno bi­lo da joj je ne­ko pon­tao, ali pod za­rok ni­je ni­ko. Da je to bi­lo đa­ci bi, bez­be­li, vi­đe­li i sva­ko­me is­pri­ča­li jer im je Nov­ka bi­la mr­zna kao đa­vo se­dep to­ga što ih je na­mo­ra­va­la da uče. Ma eto i me­ne je di­je­te bi­lo kod nje, onaj sin te sad ra­di u Nje­mač­ku. Va­zda se ža­lio na Nov­ku i ru­gao joj se kad do­đe ku­ći, ali u ime ne­če­ga s Ta­li­ja­ni­ma ni­je ni zuc­nuo. Eto kad ni­je­su Ta­li­ja­ni pon­ta­va­li na nju on­da mo­reš mi­sli­ti ka­ko je Nov­ka bi­la oko­ja­si­ta i oštra. Bo­ga­ni su Talijani ki­di­sa­va­li na sva­što što je žen­sko pa da je ćo­ra­vo u oba oka i da mu je pa­sa­lo še­set go­di­na. Du­še mi mo­je, sve sta­re va­ro­ške kur­ve ko­je ni­ko ni­je ni po­gle­dao na de­set go­di­na pri­je ra­ta pro­gle­da­le su oči­ma i za­ja­glu­ni­le se dok su bi­li Ta­li­ja­ni. Od Nov­ke su bi­li pro­sto uva­ti­li na­kav pla­šak. A zna­la je ona, ako mi vlje­ru­ješ, i da za­šti­ti Ta­li­ja­na kad što skri­vi kod ofi­ci­ra. Ja sam če­sto do­dio da vi­dim đe­ti­ća pa sam to oči­ma gle­dao. Ako se voj­nik za­dr­ži du­že kod nje da plje­va i pi­je ra­ki­je, ili da igra na kar­te ili što dru­go, pa ne­što ne ura­di što je tre­balo, ofi­cir na­sr­ne na nj da ga sur­gu­ni­še. Nov­ka to ču­je pa od­ma pro one ži­ce ne­što mr­si je­zi­kom i da­va mo­to­ve ofi­ci­ru da voj­nik ni­je kriv. I, ama­na­ta mi bož­je­ga, ofi­cir aba­ši!
Gle­dao sam ka­ko joj Ta­li­ja­ni po­ka­žu­ju sli­ke od svo­je va­mi­lje i či­ta­ju na­glas pi­sma. I Nov­ka pla­če na ono jed­no oko čim za­pla­če Ta­li­jan kad či­ta pi­smo. Ne ra­zu­mi­je đa­vo­lju ri­ječ, a pla­če. Ne­ka­ko se pro­sto bi­la sro­di­la š nji­ma, a oni su zbog ne­šta vo­lje­li da joj či­ta­ju pi­sma. Mo­žda ne­ma­ju ko­me dru­go­me da či­ta­ju jer je­dan dru­go­ga ne­će da slu­ša, možda zbog ne­če­ga dru­go­ga, ne znam ja, sa­mo sam gle­dao đe Nov­ka pla­če kad oni či­ta­ju. Po­tlje je i Nov­ka ava­ri­sa­la ne­ko­li­ko ri­je­či na ta­li­jan­ski, i da ih zbo­ri i da ih ra­zu­mi­je kad joj ne­što tra­že. A i Ta­li­ja­ni na­u­či­še na­še ri­je­či, pa ne­što je­zi­kom a ne­što ru­ka­ma spo­ra­zu­mi­je­va­ju se s Nov­kom lje­po­tu bož­ju.
Kad sam se ja jed­no­ga da­na pri­tre­vio kod Nov­ke, ule­će je­dan Ta­li­jan što mu je ime Fan­đo, ne­ki što li­je­po plje­va­še, a vi­đen po­gle­da­ti da ta­ko­ga ni­je­sam gle­dao. Vas se za­ja­pu­rio i za­di­jao i ve­li da mu je do­šla so­re­la, što na­ški zna­či se­stra. Po sto pu­ta po­na­vlja so­re­la te mo­ja so­re­la; gra­ci­ja ru­ka­ma i ne zna šta či­ni od ve­se­lja. Ište ti on od Nov­ke da mu iz­naj­mi so­bu dok mu je so­re­la tu u pośe­ti de­se­tak da­na. Oni đa­ci bi­ja­hu do­bro na­u­či­li ta­li­jan­ski, pa ne­što oni, ne­što Fan­đo, ne­što Nov­ka – sve ra­zu­mlje­še. Kad Nov­ka pri­sta­de, Ta­li­jan po­tr­ča da do­ve­de se­stru.
Ne­ve­li­ka žen­ska a okru­gla. Na njoj ro­ba kao na naj­vi­šu da­mu što si vi­dio u vi­je­ku. Ko­sa joj ne­ka­ko cr­ven­ka­sta pa se ru­me­ni, a na­pu­de­ri­sa­na ne jed­nom no sto­ti­nu pu­ta. Od nje bi­ju mi­ri­so­vi, jad­na ti ber­ber­ni­ca i apo­te­ka! Du­žih tre­pa­vi­ca ni­kad ni­ko ni­je vi­dio, a mlje­sto obr­va po jed­na tan­ka cr­ta u luk iz­ve­de­na cr­na ilja­du pu­ta kao zivt. Pu­ste ru­ke bi­je­le kao da ih umiva jo­mu­žom, a nok­ti ma­lo kra­ći no pr­sti, cr­ve­ni­ji no čo­va od dže­ma­da­na. Na njoj pr­šte­nje, sve ti od nje­ga zra­ci si­je­va­ju u oči; dvi­je–tri ma­ni­ne i be­len­zu­ke, men­đu­še od po­dla­ni­ce i đer­da­ni. Bi se za­kleo na Sve­to­ga Va­si­li­ju Ostro­ško­ga da su joj cre­vlje i ta­šnja od zmij­ske ko­že, i to od ono­ga naj­lju­će­ga šar­ga­na iz pri­so­ja. Ma to je bo­lan od na­kve dru­ge ko­že pa ofar­ba­no kao zmi­ja. Đe će, ja­dan ne bio, bi­ti ono­li­ka zmi­ja da od nje mo­re sva­ti­ti ko­ža za ta­šnju. Ja sam bo­ga­mi za­gle­di­vao i vi­dio da ni­je na­šve­no jed­no na dru­go, no je iz jed­no­ga ko­ma­da na­či­nje­na ta­šnja.
Une­se Fan­đo u dvi­je ru­ke dva ku­fe­ra, ša­re­ni kao da su od svih bo­ja na svi­je­tu. Ne­ćeš mi vlje­ro­va­ti, a da ih na­to­va­riš na klju­se sva­ti­li bi ko­nju od re­pa do uši. Fan­đo uz­gra­ci­jao oko so­re­le, lju­bi je i gr­li, a Nov­ci sve str­ca­ju su­ze iz ono­ga jed­no­ga oka. Ne­što joj se ra­ža­li­lo na pu­stu se­stru što je po­te­gla na to­li­ki put i to u tu­đu ze­mlju sa­mo da vi­di bra­ta ro­đe­no­ga. A i di­ra je ono­li­ko Fan­đo­vo ve­se­lje, jer ni se­kun­du on ne­ma mi­ra da se skra­si i da śed­ne. I Nov­ka se di­že pa je po­lju­bi i po­gla­di po ko­si.
Da­la je Nov­ka ma­lu so­bu u ko­ju ni­ko ni­je le­gao ot­ka­ko je ne­sta­lo po­koj­no­ga Ig­nja­ta. Ni­ti je ona u nju kad spa­va­la, ni­ti je da­la da đe­ca u nju ula­ze. Kad sam po­mo­gao Fan­đu da une­se­mo one ku­fe­re vi­dio sam ka­kva je so­ba, jer ni­je pri­je mo­ja no­ga u nju ula­zi­la iako sam u Nov­ki­nu ku­ću do­dio go­di­šnje bar po dva­des pu­ta.
U ma­loj so­bi je­dan kre­vet pre­kri­ven jed­nim cr­nim pre­kri­va­čem. Ta­man do nje­ga đe­vo­jač­ka skri­nja li­je­po iz­ra­đe­na. To je po­si­gur­no Nov­ki­na ne­vlje­stač­ka što je do­ni­je­la kad se uda­la. Dvi­je uve­li­ča­ne sli­ke: po­koj­no­ga Ig­nja­ta i ne znam ko je dru­gi. Iko­na kr­sne sla­ve, Sve­ti Đor­đi­je s ažda­jom, i jed­na ma­la uokvi­re­na sli­ka po­koj­no­ga kra­lja Alek­san­dra. Ogle­da­lo vi­so­ko ko­li­ko če­lja­de i za­str­ve­no ozgor li­je­po s jed­nim cr­nim pe­ški­rom. Uči­ni mi se da je vi­še ogle­da­lo no sva so­ba. Do kre­ve­ta jed­na kre­den­či­ca i na njoj va­žo­vi sa slat­ki­jem, dvi­je tri du­nje i jed­na bo­ca s tri pr­sta ra­ki­je. Po ta­va­nu ras­tr­ta jed­na mu­še­ma i po njoj osu­šen ru­žin cvi­jet od ko­ga Nov­ka pra­vi slat­ko i onu ru­me­nu ru­ži­nu vo­du s ko­jom Bu­le go­ste ča­šća­va­ju. Po­koj­na Nov­ka je ro­dom iz Kor­je­ni­ća pa je bi­la vlje­šti­ja po­slo­vi­ma bul­skim no onim što ih ra­de na­še žen­ske.
Nov­ka po­ku­pi na če­ti­ri pe­ra onu mu­še­mu i met­nu je na je­dan ta­vu­lin­čić. Za­klju­ča kre­den­cu i met­nu ključ u nje­dra. Re­če jed­nom đa­ku da ka­že Fan­đu da ona ne kri­je ni­šta od nje­go­ve se­stre, Bo­že sa­ču­vaj, nego, ve­li, unu­tra su stva­ri što su joj osta­le iza mu­ža pa ne bi va­lja­lo da mla­da đe­voj­ka gle­da ro­bu što je osta­la iza mr­ca. I za­pla­ka ta­da po­koj­na Nov­ka, Bog da je pro­sti.
Osta­vi­smo so­re­lu u so­bu. Fan­đo je mo­rao u ka­sar­nu jer je ta­man ta­da ne­što na­pre­ši­to za­svi­ra­lo da se voj­ska oku­pi. I ja sam s istih sto­pa mo­rao da se vr­ćem ku­ći. To je bi­lo, do­bro se śe­ćam, u su­bo­tu. Te no­ći ni­je Fan­đo vi­še do­dio da pi­ta za se­stru za­to što je bi­la na­kva uz­bu­na i sva se voj­ska za­dr­ža­la u lo­go­ru. Nov­ka je so­re­li spre­mi­la ve­če­ru i na­mlje­sti­la joj da spa­va.
Śu­tri dan No­va­ka je mo­ra­la da ide na Ka­pa­nov Grob kod ro­di­te­lja ono­ga jed­no­ga đa­ka što kod nje sta­nu­je. Bi­lo di­je­te do­bi­lo sla­be ocje­ne, šta li, ja ti ne znam. So­re­la osta­la spa­va­ju­ći. A Nov­kin sin i sva tri đa­ka oti­šli da gle­da­ju cir­ku­sa­ne­re što su bi­li sti­gli od­ne­kle s pri­mor­ja. Kad se No­va­ka vra­ti­la ne­đe ra­no po­pod­ne, vi­đe­la je ne­što što nje­zi­ne oči ni­je­su gle­da­le. Otvo­ri vra­ta od ku­će, kad na onim ste­pe­ni­ca­ma što vo­de na gor­nji sprat sve za­gu­šio Ta­li­jan. Ima ih vi­še od de­set. Nov­ka ti se pre­pa­ni da ni­je bi­lo što so­re­li pa br­že mi­mo njih uz one ste­pe­ni­ce. Otvo­ri ne­sret­nu so­bu kad imaš šta vi­đe­ti! Ve­li ima­la se bla­nu­ti. Ono sve što se do­ga­đa va­ta i ogle­da­lo te ta­ko gle­da ka­stig udvo­je. Je­dan Ta­li­jan ras­kar­va­nio ter­đaj, pri­ti­skao so­re­lu, a ona či­ple go­la kao od maj­ke ro­đe­na. Ta­man on sla­zi š nje, a onaj dru­gi te je pr­vi bio do vra­ta odri­je­šio ga­će i pon­ta­va unu­tra. Oni dru­gi is­pred vra­ta sva­ki se dr­ži za ga­će i če­ka red. Nov­ka za­ku­kaj iz sve­ga gla­sa »Aj Fan­đo, đe si Fan­đo, šta ti uči­nje­še od se­stre Fan­đo, ku­ku mi za­do­vi­je­k Fan­đo!«, pa tr­kom pra­vo u ka­sar­nu. Tra­ži Fan­đa, ali na­kav se stra­žar strog na­će­rao pa joj ne da da ulje­ze. Nov­ka sve kukaju­ći jo­pet se vra­ti u ku­ću kad ista sli­ka. Do­bro se sma­njio red, još ih sa­mo dva tri is­pred vra­ta, a sva­ki se dr­ži za odri­je­še­ne ga­će. Ona jo­pet u ka­sar­nu i ta­mo joj tr­džu­man ob­ja­snio da se ona ni­šta ne śe­ki­ra. Ni­je to Fan­đo­va se­stra no da, bog­me, voj­ska u tu­đoj ze­mlji mo­ra da ima ra­zo­no­du. Puk­ni ne­sret­noj Nov­ki pred oči: ni­je to ni­ka­kva so­re­la, ne­go naj­vi­ša kur­va na svi­je­tu. Po­tlje je do­ču­la da je do­šla iz Ko­to­ra đe je Fan­đo bio pri­je no je do­šao u Va­roš. Ta­mo se š njom spaj­da­šio i sad je do­veo da na nju za­ra­đu­je pa­re.
Ne­sret­na Nov­ka išla je kod glav­no­ga ofi­ci­ra, ali on je oštro re­kao da ne­ma Nov­ka ni­šta da pri­ča. Ka­zao je da je žen­ska sa do­brim is­pra­va­ma i da oba­vlja svoj po­sao. Nov­ka ti se bo­ga­mi pri­šu­ti, a ku­ple­raj na­sta­vi u nje­noj ku­ći da ra­di lje­po­tu bož­ju. Od­ma je poru­či­la po nas ro­di­te­lje te do­đo­smo i od­ve­do­smo đe­cu. Ja mo­me đe­ti­ću ni­je­sam tra­žio dru­go­ga ga­zde no ga od­ve­doh ku­ći. I se­dep ta­li­jan­sko­ga kur­var­lu­ka ni­kad mi i ne za­vr­ši ško­lu, no eno ga đe rba ži­vo­tom u Nje­mač­koj kao gre­zi rad­nik. Oni dru­gi su na­šli đe­ci stan i osta­še im u ško­lu sve dok ne pa­de Ita­li­ja. Ne­sret­na Nov­ka je iz­blje­ža­la iz ku­će sa si­nom i pre­se­li­la se kod na­kvo­ga ku­ma u Va­ro­ši.
Ta­li­ja­ni su po­tlje još do­ve­li de­se­tak ku­ra­va i sva­ku na­mlje­sti­še u Nov­ki­nu ku­ću. Jed­nom sam po­tlje pro­la­zio is­pred Nov­ki­ne ku­će i vi­dio ka­stig. Bi­ja­še či­tav red is­pred ku­će, či­ta­va če­ta voj­ske. Je­dan Ta­li­jan do­bro de­beo a okra­tak ne­ka­ko se na­će­rao po­to­nji u re­du i, ku­nem ti se sva­čim na svi­je­tu, u sred bi­je­la da­na iz­va­dio alat, za­peo oči­ma u ne­be­sa, sti­skao zu­be, vas se tre­se i je­či, a ono­ga is­pred se­be plje­nom pre­ba­ču­je. Ili je ne­što lu­do, ili ga je pod­u­ze­la ona že­sti­na pa ne mo­re ni­ka­ko da do­če­ka red.
Ta­ko je ku­ća Nov­ki­na ra­di­la kao ika­kva sve dok se ne pri­ma­ko­še bor­be Va­ro­ši idu­će go­di­ne. On­da sve kur­ve omr­ko­še a ne osva­nu­še. Ili su ute­kle, ili su ih ne­đe Ta­li­ja­ni pre­ba­či­li – to sa­mi đa­vo zna. Kad se vra­ti­la si­ro­ta Nov­ka ni­je šće­la ula­zi­ti u ku­ću dok ni­je do­ve­la po­pa da je osvje­šta. Svu ro­bu je ot­ku­va­la u luk­ši­ju i pro­sti­ra­la je ne­đe­lju da­na po onim me­đa­ma is­pred ku­će, isto kao ono ka­da umre če­lja­de pa se sve što je bi­lo oko mr­ca mo­ra pre­pra­ti. Onu ma­lu so­bu ni­je vi­še ču­va­la no je po­tlje ra­ta u nju na­mlje­šta­la đa­ke isto kao i u one dru­ge so­be.
Eto re­ko­še da se u onoj is­toj so­bi i ob­lje­si­la.
MAJSTOR

Sta­ra cr­kva na Pu­sto­po­lju bi­la je Bog te pi­ta otkad. Gra­di­li su je, bire­ko, oni Vu­ja­di­no­vi­ći što su ži­vlje­li po ovim ze­mlja­ma pri­je no je do­pr­tljao s Ve­le­sto­va ovaj na­rod te sa­da ži­vi u Zgo­đe­nu. Kad je to bi­lo ni­ko ne zna, mo­re bi­ti da ni­je­su još Tur­ci su­di­li. Bi­la je ma­la i ni­ska, Bo­že me opro­sti, ne ja­tor­ni­ja no ljet­nja ko­li­ba. Mo­glo je u nju sta­ti dva­es–tri­jes dru­ga kad se Bo­gu mo­le. U ol­ta­ru se je­dva pop raz­mi­nji­vao sam sa so­bom. Ni­je ima­la zvo­ni­ka. Ka­men joj ni­je te­san, no je ona­ko od gre­zo­ga ka­me­na ozi­da­na. Unu­tra ne­ma­še ni­ka­kve iz­ra­de, osim je­dan okru­gli i li­je­po ste­sa­ni ka­men kao ta­vu­lin na sre­di­ni ol­ta­ra. U nj ure­za­na na­kva slo­va i još ne­što kao na pri­li­ku ne­či­je ob­lič­je. Vi­še vra­ta spo­lja bi­la je jed­na zvi­je­zda od šes pe­ra, iz­re­za­na od cr­ve­no­ga ka­me­na. Da je od vo­ska đe­lja­na ne bi je maj­stor bo­lje iz­veo. Ne­ma ta­kvo­ga ka­me­na ni­đe u udu­tu Zgo­đe­na, no sa­mo na jednom mlje­stu vi­še Do­bri­će­va, ima tri sa­ta konj­sko­ga oda od Pu­sto­po­lja. Ni­je se to­li­ki ka­men mo­gao do­će­ra­ti na klju­se­tu, no su ga mo­ra­li do­se­ka­ti me­đu se.
Zgo­đa­ni pre­gli ma­lo po­pri­je Ska­dra da gra­de ve­li­ku cr­kvu sa zvo­ni­kom i plje­va­o­ni­com. Po­re­za­li se do­ma­ći­ni: ko je naj­ja­či – vo­la, sred­nja­ci – po ju­ne, ko je do­sta ta­nak – ov­cu, i si­ro­maš – ši­lje­že. Kad su raz­lu­či­va­li do­ma­ći­ne po ima­nju, za­u­či­nio Pe­tar Nik­šin da pu­ka si­ro­ti­nja ne bi tre­ba­lo da da­va ni­šta sem da rba ži­vo­tom o svo­me bra­šnje­ni­ku, ali Pu­le Go­lu­bov re­ci da i ta­ke ne tre­ba odva­ja­ti od Bo­ga i cr­kve.
– Ako – ve­li Pu­le – ne­ko ne mo­re da pri­lo­ži za cr­kvu ba­rem ši­lje­že, on­da to­me ne tre­ba ni Bog da po­ma­že. Ne­ka za­va­lje­ni­ci is­pro­ba­ju se­be pred sve­ti­jem Đor­đi­jom ko­me se po­di­že hram. Da­ko i nji­ma kad­god okre­ne u na­pre­dak.
Bi­lo je kao što je Pu­le re­kao. Ni­je osta­lo ni­ko­ga što ni­je dao ono ise ko­je je je­zi­ko­va­no.
Dok su kla­či­ne iz­go­re­le, dok je do­ve­žen ka­men i do­go­nje­na pr­ži­na, dok je iz­va­đe­na po­du­mi­jen­ta i do­ve­že­na ja­pi­ja iz Je­lo­vi­ce, svak je no­sio bra­šnje­ni­cu iz svo­ga do­ma. A kad je po­če­la maj­sto­ri­ja, glav­no­me maj­sto­ru, onoj tro­ji­ci maj­sto­ra što ih je glav­ni do­veo sa so­bom i bu­lju­ku ar­ga­ta ru­čak su re­dom do­no­si­li svi do­ma­ći­ni ko­ji su da­li pri­log od vo­la do ju­ne­ta. Za pred­ru­čak i ve­če­ru svak se sam sta­rao. Ni­je zbo­re­no ka­kav tre­ba da bu­de ru­čak, no je osta­vlje­no svi­ma na obraz da do­no­se ka­ko vlje­ru­ju da tre­ba râ­ni­ti maj­sto­re što gra­de hram sve­to­me ve­li­ko­mu­če­ni­ku Đor­đi­ji. Ni­je sa va­la, ve­le, ni­ko po­ža­lio ni na je­dan je­džek dok je cr­kva bi­la azur.
Za unu­tra­šnju iz­ra­du cr­kve ni­je­su reazrezi­va­li pri­lo­ge, no je osta­vlje­no sva­ko­me na vo­lju da pri­lo­ži ako oće ne­što za svo­ju du­šu i na­pre­dak po­ro­di­ce. I da vi­diš, rte­ni­ci se po­da­vi­ja­li ko će da­ti vi­še. Je­dan ob­re­kao – svi­jeć­njak, dru­gi – sve­ti ta­vu­lin, tre­ći – ča­šu i ka­ši­ku za pri­če­šći­va­nje, i ta­ko re­dom. Usta­ni Mar­ko To­šin pa ve­li:
– Ja ću, lju­di, za na­pre­dak mo­je va­mi­lje i imo­vi­ne i za po­koj mo­ji­je sta­ri­je što su iz­gi­nu­li kao jed­ni i po­jed­ni ju­na­ci i lju­di u ra­to­vi­ma do­ba­vi­ti cr­kov­no zvo­no. Ne bio ko­ji sam ako ne­ću!
Za­graj oni ta­nji i si­ro­ma­šni­ji te pa­su po Mar­ko­vom ima­nju: te alal ti vlje­ra Mar­ko, te sva­ka ti čas, te vi­di se čo­vjek od čo­vje­ka, te i ku­ća ti da­va, te Bog ti dao ovo, te Bog ti dao ono, dok jo­pet Pu­le Go­lu­bov:
– Ne­moj­te lju­di, ku­mim vas Sve­tom Bo­go­ro­di­com, da ovo do­pu­šti­mo. Ma znam ja do­bro Mar­ka, on će va­zda kad za­ku­ca zvo­no da se uz­no­si da to nje­go­vo zvo­no je­či, a svi osta­li što pa­su po nje­go­vo­me ima­nju i ra­de mu do­li­ne na­po­la po­ver­ma­će Mar­ku. Ne mo­gu ja trpljeti da se zo­ve »Mar­ko­vo zvo­no«, no daj da se mi rt­ni­ci po­reže­mo pa da ku­pi­mo zvo­no. Evo ja da­vam ov­na is­pod čak­ta­ra!
Bi­lo je jo­pet kao što je Pu­le re­kao, te Mar­ku osta­de šu­palj nos do oči.
Za sve se na­go­di­li i sve pri­pra­vi­li i oku­pi­li se da s maj­sto­ri­ma po­pi­ju po ča­šu ra­ki­je pri­je no poč­ne da se zi­đe. Maj­stor je bio Vrat­ko La­ti­nin iz Ga­be­le Ri­san­ske. Po­što je ka­pe­tan Pe­tar No­va­kov na­zdra­vio, maj­stor Vrat­ko za­po­vi­je­di ar­ga­ti­ma da poč­nu da raz­va­lju­ju sta­ru cr­kvu. No­va je tre­ba­lo da se po­dig­ne na onom istom mlje­stu na ko­je­mu je bi­la sta­ra. Bi­la Zgo­đa­ni­ma ala­vič­na sta­ra cr­kva, pa ni­je­su šće­li da na­pu­šta­ju nje­no mi­šće. Kad je ma­jstor iz­u­stio da se ra­zi­đu­je sta­ra, svi grak­ni u je­dan glas da to ne mo­re bi­ti ni­ka­ko, no da se oko sta­re zi­đe zid pa tek kad bu­de go­to­vo ko­ri­to da jed­ni raz­va­lju­ju sta­ru, a dru­gi da baš ta­da vol­ta­ju no­vu cr­kvu. Ni­je­su šće­li da ima­ju cr­kvu bez kro­va ni je­dan dan. Vrat­ko ti se bo­ga­mi s tim iz­ru­gaj i re­ci da ni­šta ne ma­ri što će se raz­va­li­ti sta­ra i da on vas gri­jeh u ime to­ga mi­če na svo­ju du­šu. Zbo­ri on da će sta­ra mlo­go sme­ta­ti ra­do­vi­ma i da će se grad­nja zbog to­ga dvo­stru­ko pro­du­ži­ti, ali sve je bi­lo dža­ba – ne­će ni­ko da poč­ne da raz­va­lju­je sta­ru cr­kvu. On­da ka­pe­tan Pe­tar re­ci da ni­ko od Zgo­đa­na ne smi­je ti­ca­ti onu sve­ti­nju što po­či­va u ol­ta­ru dok se ne ozi­đe no­va cr­kva. Ve­li, ako maj­stor Vrat­ko smi­je ne­ka preg­ne pa ne­ka iz­ne­se sve­ti­nju iz cr­kve. Ako mu ni­šta ne bu­de, Zgo­đa­ni će od­ma ži­vo­mr­tvi­ce pri­vic­nu­ti da raz­va­lju­ju sta­ru cr­kvu.
– Ri­šćaj, maj­sto­re Vrat­ko, pa iz­ne­si! – ve­li ka­pe­tan.
– Ka­kva je to sve­ti­nja? – pi­tao je Vrat­ko.
– Na­ša zgo­đan­ska – od­vra­ti Pe­tar – i pr­vo slu­šaj da ti o njoj opri­čam. Na­ši su je do­ni­je­li u onom istom ba­jun­či­ću kad su do­šli s Ve­le­sto­va na­se če­ti­ri ljuc­ka pa­sa. Bi­la je de­se­tak go­di­na u ku­ći mo­ga pran­đe­da, i dok je bi­la ni­kad joj ni­je tu­lje­na svi­je­ća. Sva­ki naš bra­stve­nik do­no­sio je vo­ska za svi­je­će, a ni­ko ih na to ni­je na­mo­ra­vao. Jed­nom kad ni­je bi­lo va­mi­lje u ku­ći Bog na­re­di pa se za­ždij ku­ća. Od šta to sa­mi Bog zna. To je do­bro pam­tio moj po­koj­ni đed. Kad je iz­li­zao plam na ku­ću ko­li­ko bar­jak, do­tr­čao je svak ko je mo­gao, ali ni­je­su ni­šta mo­gli či­nje­ti no je ku­ća spa­pu­nja­la pri­je no bi se po­pu­šio ci­gar du­va­na. Okle ne­će, ja­do moj, kad je bi­la po­šve­na sla­mom. Kad se šlju­nuo krov, ne­ko za­u­či­ni:
– Ka­mo sve­ti­nja za ime Sve­to­ga Va­si­li­ja Ostro­ško­ga!
Sve se ska­me­ni. Ža­li­je im sve­ti­nje no ku­će. Ne­ko re­ci da ne cr­kle­te u ime to­ga, jer će je na­ći zdra­vu i či­ta­vu sa­mo dok se pre­tu­li ona va­tra da mo­gu pon­ta­ti u ome­đi­nu. On­da sko­či ne­ko­li­ci­na te do­ne­si li­jen­ke i poši­va­li­ce da tra­že sve­ti­nju po ono­me zga­ri­štu. Ni­ko ne zbo­ri ni­šta, no se uobru­ča­li oko one vru­će ome­đi­ne i gle­da­ju jed­ni u dru­ge. Dok uto­li­ko na ono­me cr­no­me va­lu, što je bli­zu ku­će do­ba­čio bi ka­me­nom, sta­ni ci­ka na­kve ti­ce. Sve ona ti­ca, zbo­ra­še po­kojni otac, sli­je­će na onaj vao, pa jo­pet uz­li­je­će, pa jo­pet sli­je­će, pa jo­pet uz­li­je­će i ci­ju­če da oba oka iz­va­di. Pi­šti isto kao ono ti­ca ra­ta­ri­ca kad joj se zmi­ja uva­li u gni­je­zdo da da­vi pi­lad. Na­rod pro­đi na­kva suj­ma i ona ne­ko­li­ci­na po­ba­čaj one li­jen­ke i po­ši­va­li­ce u ome­đi­nu. Ni­kad ta­ku ti­cu ni­je­su vi­đe­li – ši­lja­tih i du­gač­kih kri­la, du­ža no u jastre­ba, a u ži­vot ma­la, ne vi­ša no mu­ška ša­ka. Sva cr­na sa­mo joj bi­jel rep. Sve na­pre­ši­ti­je uz­li­je­će i sli­je­će, a ku­ka ne pa­ti­še. Oni svi sku­pa poj­mi ka ono­me va­lu. Kad se pri­mak­ni do va­la, Bog na­re­di te ne­sta­ni ti­ce kao da ni­je ni po­sto­ja­la. Ni­je­su vi­đe­li da je kud od­le­će­la, no se uga­jipi­la da ni­ko ne zna ka­ko. Po­gle­daj oni – kad na vr ono­ga va­la onaj ba­jun­čić sa sve­ti­njom, isti ka­kav je i bio. Svi ski­ni ka­pe, pre­kr­sti se, pri­stu­pi i ce­li­vaj sve­ti­nju te š njom u cr­kvu na Pu­sto­po­lje. Po­met­nu­li su je na onaj te­sa­ni i okru­gli ka­men u ol­ta­ru. Eno je, maj­sto­re Vrat­ko, i da­nas na ono­me is­to­me mlje­stu, pa ako smi­ješ sti­sni pe­tlju i iz­ne­si je iz sta­re cr­kve pri­je no joj se osi­gu­ra no­vi krov. Ako je iz­ne­seš, mo­reš ko­mot­no ru­ši­ti sta­ru cr­kvu.
Maj­stor Vrat­ko po­lo­jio oči­ma i vas se pro­mi­je­šao u obraz. Ski­nuo ka­pu de­snom ru­kom, a li­je­vom se če­še na vr gla­ve sve na jed­no mlje­sto. Ne­ki po­če­li da se pod­gur­ku­ju i po­gle­du­ju is­pod oči, a je­dan od onih maj­sto­ra što je do­šao s Vrat­kom na­duo se od smi­ja pa do­šao cr­ven u obraz kao uvor od ko­ko­ške. Vrat­ku ti bu­di âr što su po­če­li da š njim na­bi­ja­ju špo­ku, pa iti s onom ka­pom pre­da se i ve­li:
– Ja ću s po­mo­ći sve­to­ga Đor­đi­ja ko­me zi­đem hram i uz po­moć još tri­des sve­ti­nja, sla­va im i mi­los, ko­ji­ma sam ozi­dao cr­kve iz­ni­je­ti va­šu sve­ti­nju, no ne­ka odu sa mlom dvo­ji­ca da je iz­ne­se­mo. Ne bi za vas va­lja­lo da bez dvo­ji­ce Zgo­đa­na stra­nac i još ka­to­lik iz­no­si sve­ti­nju.
Sve se je­da­nak uti­ša­lo, sve gle­da pre­da se i ne­će ni­ko ni­šta da pro­go­vo­ri, a ka­mo­li da se ja­vi da ode s maj­sto­rom u cr­kvu. Sa­mo se ona tro­ji­ca maj­sto­ra te ih je do­veo Vrat­ko pod­smi­ja­va­ju i po­gle­da­ju is­pod oči. On­da za­u­či­ni onaj Ba­lju­šić te je kmet:
– Ti si, maj­sto­re Vrat­ko, ob­re­kao da smi­ješ iz­ni­je­ti pa on­da idi. Od nas Zgo­đa­na, evo pi­taj ih, ne­će ni­ko pod kaul s to­bom. A ako si se pre­do­mi­slio, daj da ba­ta­li­mo pri­ču i da poč­ne­mo zi­da­ti kao što je re­kao ka­pe­tan Pe­tar.
Vrat­ko brez ri­je­či pa pra­vo na vra­ta od cr­kve. Oba­zro se je­da­man da vi­di da ko ne ide za njim, ali oni svi ra­stu đe su i po­ni­ca­li. On se pre­kr­sti, po­lju­bi oba do­vrat­ni­ka i ulje­zi u cr­kvu. Zgo­đa­ni oček, oček, oček, – ali ne­ma Vrat­ka ni da zo­ve ni da iz­la­zi. Sve iz­be­či­lo u cr­kvu, ma ni­ko ni da se na­ka­šlje. Bo­ga­mi se za­ble­ši­li i ona tro­ji­ca maj­sto­ra te ih je Vrat­ko do­veo. Ka­pe­tan Pe­tar ski­ni ka­pu i ma­ni ru­kom na one dru­ge te i oni po­ski­daj ka­pe.
– Aj­de­mo lju­di sa stra­om bož­jim da vi­di­mo šta se od­i­gra­lo s maj­sto­rom. Ovo je na­ša ra­bo­ta i naš sve­tac i naš gri­jeh – ve­li ka­pe­tan Pe­tar.
Svi na­ga­mi u cr­kvu, kad imaš šta vi­đe­ti: Ne­sret­ni se maj­stor pru­ćio ko­li­ko je dug i ši­rok. Pre­va­lio se na­u­znak, a sti­sno na pr­si ob­lje­ma ru­ka­ma onaj ba­jun­čić sa sve­ti­njom. Pre­ne­mo­gao se, uda­ri­la mu bi­je­la ba­la na usta, a za­peo oči­ma u ne­be­sa kao da je mr­tav. Pri­sna­ži oni maj­sto­ri da mu uzmu sve­ti­nju, ali on je pri­ca­pio ru­ka­ma kao men­đe­li­ma i je­dva su je otr­gli i met­nu­li na onaj isti okru­gli ka­men u ol­ta­ru. Br­že­bo­lje iz­ne­si Vrat­ka iz cr­kve i poč­ni da mu po­vr­ću ži­vot. Ot­pu­či­li mu ko­šu­lju, str­caj ga vo­dom po obra­zu, za­ka­nji­vaj ga ra­ki­jom, pu­vaj mu u usta, tr­ljaj vrat­ne ži­le i sve dru­go što se či­ni s pre­ne­ma­ga­o­cem. Je­dva mu se po­če­la po­vr­ta­ti ži­va če­ra u obraz i po­čeo je da trep­će oči­ma. Kad je do­šao se­be, ki­ni mu la­dan znoj niz če­lo, a na­kva orov iz nje­ga i na nos i na usta. Sve ći­ćer žuč i na­kvo ze­le­ni­lo kao okri­jek. Kad je po­blju­vao onu mu­ku, po­čeo je da zbo­ri. Ka­pe­tan Pe­tar ga je za­pi­tao ka­kvi su ga na­šli ja­di u cr­kvi.
– Ni­šta – ve­li – no kad sam ulje­gao uči­ni mi se da na­kva ti­ca iz­le­će kroz onaj žgur­lin te je na ol­ta­ru. Ja se pre­kr­stih, po­lju­bih ba­jun i li­je­po mu sa stra­om bož­jim pri­stu­pih. Ali kad ga uzeh u ru­ke, bljec­nu iz nje­ga ze­len plam pa me za­gu­ši i ne­sta­de mi ari­je. Smr­če mi se pred oči i ja vi­še ne znam šta se sa mlom de­ša­va­lo, ni­ti vam vi­še o mo­me ja­du umi­jem zbo­ri­ti.
Re­kao je maj­stor Vrat­ko da je do­sta crn u ži­vot i da ne­će mo­ći zi­da­ti dok se ne po­vr­ne i oko­run­da. Oni maj­sto­ri te su š njim do­šli od­ve­li su ga ku­ći u Ga­be­lu Ri­san­sku i ni­je­su se vr­ta­li ni on ni oni za tri ne­đe­lje. Pri­ča­lo se da je Vrat­ko išao u Ostrog i ne­što pri­lo­žio ma­na­sti­ru.
On­da se vr­nuo i ozi­dao cr­kvu na Pu­sto­po­lju. Kad je bio azur zid i vo­lat, raz­va­li­li su sta­ru cr­kvu i sve ka­men po ka­men iz­no­si­li kroz vra­ta no­ve cr­kve. Sve­ti­nju ni­je­su iz­no­si­li, ni­je­su ni onaj okru­gli ka­men po­še­nji­va­li s ono­ga mlje­sta, no je ostao u no­voj cr­kvi i na nje­mu sve­ti­nja. Eno je i da­nas.
Pri­ča se na raz­ne na­či­ne šta je u ba­ju­nu. Ne­ko je do­ka­ži­vao da je ru­ka na­kvo­ga sve­ti­te­lja, ne­ko da je sa­mo jed­na ko­šči­ca iz no­žno­ga sple­ta, ne­ko ve­li – ko­ta­lac iz mu­ško­ga ra­me­na. Ne­ko jo­pet ka­že da ta­mo bo­ga­mi ne­ma ne­šta.

PRO­SID­BA

Ja sam ti bi­jo ko­man­dir čet­nič­ke če­te u Gra­o­vo, ali ne šćeh šče­ka­ti par­ti­za­ne, kao što ih dru­gi iš­če­ka­še te ti­tov­ci po­mla­ti­še pro tri­sta i pe­dest lju­di, no po­blje­goh baš one no­ći kad se pre­da­lo Gra­o­vo na par­ti­zan­sku ri­ječ i na bož­ju vlje­ru! Sti­snuh te po­blje­goh, kri­jo sam se mlje­sec–dva po Ba­nja­ni­ma, on­da se pre­da­doh Ko­man­di mlje­sta na Ve­le­mlje. Od­ma me za­tvo­ri­še i ubr­zo pre­su­di­še na tri go­di­ne ro­bi­je i na gu­bi­tak pra­va gla­sa za pet go­di­na da­na! Su­di­jo mi je Voj­ni sud u Ni­ši­će, bi­la su tro­ji­ca su­di­ja s ti­tov­ka­ma a pod pe­to­kra­ka­ma.
Od­ro­bi­jao sam u Ku­ću Žut­ki­ća pe­de­set ma­nje dva da­na, a on­da me pre­ba­ci­še na pri­sil­ni rad u Bi­je­le Po­lja­ne. Bi­lo nas je na pri­sil­no­me ra­du sto i ku­sur – što nas ko­ji smo no­si­li čet­nič­ku pu­šku, što ja­ta­ka ne­u­va­će­ni­je čet­ni­ka, što za­tvo­re­ni­ka za dru­ge stva­ri ko­je su on­da­šnje vla­sti ka­žnja­va­le. Svi brez raz­li­ke śe­kli smo kr­sta­tu šu­mu i bu­kvu, kr­sta­tu smo iz­vla­či­li na put da se ot­kr­ca­va u stranj­ske ze­mlje, a bu­ko­vi­nu smo to­va­ri­li na ka­mi­jo­ne i istova­ra­li pred nad­le­štva po Ce­ti­nju, Ni­ši­ću i Ti­to­vo­me Gra­du.
Do na­še ka­žnje­nič­ke bi­la je fron­tov­ska bri­ga­da. Fron­tov­ci­ma ni­je pre­su­đe­no da ra­de, no su do­bro­volj­no pri­sta­li da bre­spla­to śe­ku go­ru kao i mi ka­žnje­ni­ci što śe­če­mo. U ra­tu oni ni­je­su bi­li čet­ni­ci ni par­ti­za­ni no sre­do­nje ko­ji su se po­vi­ja­li pre­ma sva­ko­me vlje­tru, to su ne­mr­či­pu­ške ko­je zbo­re ze­cu »blje­ži« a hr­tu »dr­ži«. Fron­tov­ci su mo­gli da idu po­tlje rad­no­ga vre­me­na kud im je dra­go, ko­me je bli­zu išao je ne­đe­ljom ku­ći, a i džor­na­da im je bi­la na­kvu cr­ka­vi­cu bo­lja no na­ma pre­su­đe­ni­ci­ma. Ta­ko je to bi­lo spr­va za­ne­ko­li­ko, a po­tlje ni nad na­ma ka­žnje­ni­ci­ma ni­je bi­lo po­seb­ne pri­smo­tre, eto sa­mo ni­je­smo mo­gli osta­ja­ti na ko­nak ni­đe dru­go do u na­šu ba­ra­ku. S jed­nom ri­je­či, ko ni­je znao ko smo mi a ko oni, ni­je mo­gao ni po če­mu raz­u­zna­ti do­ju­če­ra­šnje­ga čet­ni­ka od fron­tov­ca ko­ji je dra­go­volj­no do­šao u Bi­je­le Po­lja­ne da se pri­dvo­ri no­voj vla­sti i Ti­to­voj dr­ža­vi. Vi­đe­lo se, bra­te, da ne­ma­mo kud po­blje­ći sve i kad bi­smo šće­li, pa se ko­man­da i stra­ža­ri ni­je­su za­ma­ra­li da nas ne­što po­seb­no si­dži­le. Kad od­ra­di­mo onu pred­vi­đe­nu sat­ni­cu, ako to­ga da­na ni­je­si bi­jo za­bu­šant, ni­ko ti ni­je sme­tao da se po­tlje mi­je­šaš s fron­tov­ci­ma. Spr­va su fron­tov­ci, kad pro­la­ze spo­red nas, dr­ža­li gla­vu kao da im je gov­no za ko­lan, a ka­ko je ste­ga spre­ma na­ma po­pu­šta­la ta­ko su i oni, u po­zdrav i kad se mi­mo­i­la­zi­mo, pi­to­mi­ji bi­va­li. Po­tlje smo po­če­li da śe­di­mo za­jed­no, ci­kva­li smo se, igra­li fir­cik u ci­gar đu­zi­ne; ko je umi­jo za­me­tao je ša­le, da­va­li su se lju­di u pri­ču. Šća­smo se svi sja­ti­ti oko Lu­ke Bro­će­na s Tur­nu­ta­ša kad za­plje­va uz gu­sle! Lu­ka bi­ja­še fron­to­vac, znao je sve plje­sme o Nik­cu od Ro­vi­na, ima­še gr­lo jed­na­ko pi­to­mo i zvo­no­vi­to kao da ga je gra­di­jo haj­duk u vi­lu! Ko je od nas ka­žnje­ni­ka imao ka­kvu svoj­tu, ku­mov­sku ku­ću ili po­zna­ni­ka, po Bi­je­li­jem Po­lja­na­ma, is­pod Li­gu­na­ra, onu­da po Bro­ćan­cu i na Čev­ska Ubla, mo­gao je ser­bez ići u po­śe­tu, ta­man kao da je iz fron­tov­ske bri­ga­de. Pa smo ti išli za­jed­no i po­ba­ška, u po­to­nji va­kat ni po če­mu se ni­je raz­u­zna­va­lo ko smo mi a ko oni! Raz­li­ka je bi­la sa­mo u to­me što smo mi ka­žnje­ni­ci osta­ja­li na Bi­je­le Po­lja­ne da ot­pa­ga­va­mo kri­vi­cu, a fron­tov­ci su se mi­je­nja­li na vr­hu sva­ka tri mlje­se­ca, jed­ni do­di­li a dru­gi od­la­zi­li.
Dok sam bi­jo na Bi­je­le Po­lja­ne po­mo­gao sam se s mo­ji­jem pre­zi­me­nom Vu­ka­lo­vić lje­po­tu bož­ju! Mi Vu­ka­lo­vi­ći sa Zu­ba­ca ima­li smo dvo­ji­cu voj­vo­da – ve­li­ko­ga voj­vo­du Lu­ku ko­ji je di­zao bu­ne pro­ti­vu Tu­ra­ka, i voj­vo­du Triv­ka ko­ji ni­je pri­zna­vao ni­či­je pr­vljen­stvo me­đu er­ce­go­vač­ki­jem voj­vo­da­ma osvem Mak­si­mu Ba­ćo­vi­ću! A ne bi, ama­na­ti, ni nje­mu da Ba­ćo­vić ni­je bi­jo pa­še­nog kra­lja Ni­ko­le! Svu­da una­o­ko­lo na­ši­je ba­ra­ka, u sva se­la đe se mo­re na­ov­dan oti­ći, ži­ve sve lju­ti kr­vav­ci i gla­so­vi­te po­ro­di­ce! Tu su ti Vu­ko­ti­ći i Gar­da­še­vi­ći o ko­ji­ma plje­sme plje­va­ju, tu se o pr­vljen­stvo oti­ma­ju Ni­ko­li­ći i Vu­jo­vi­ći, tu su ti dru­ga bratstva i pre­zi­me­na sve ku­ći­ći i so­je­vi­ći! Mo­ja iz­va­nja stri­na, po­koj­na Sto­ja, bi­la je ro­đe­na se­stra čev­sko­ga bar­jak­ta­ra Jo­va­na Mr­va­lje­va, čo­ek–že­na i gla­si­ta tu­ži­li­ca! Pa sam ti ne­što s te svojt­bi­ne, a ne­što se­dep to­ga što sam Vu­ka­lo­vić s Er­ce­go­vi­ne, śe­dao u če­lo tr­pe­ze kad sve­ča­ni­jem da­nom odem u po­śe­tu pri­ja­te­lji­ma na Če­vo. Za ono po­vi­še no po­go­di­ne što sam ujed­no pro­bo­ra­vi­jo u Bi­je­le Po­lja­ne na ka­žnje­nič­ku džor­na­du, na­pri­čao sam se š Če­vlja­ni­ma sit si­tan! Ja sam nji­ma ka­ži­vao ka­ko se za­met­nu­lo voj­vod­stvo Vu­ka­lo­vi­ći­ma, ka­ko Ba­ćo­vi­ći­ma a ka­ko Zi­mo­nji­ći­ma, na­bro­jao sve voj­vod­ske že­nid­be i po­gi­bi­je, pre­bro­jao na­ša or­de­nja i pre­pri­ča­vao bu­run­ti­je! Če­vlja­ni su me­ne do­ka­ži­va­li ka­ko su se tur­ske voj­ske na Če­vo sla­ma­le, ka­ko su Će­haj–pa­ši su­ka­li cri­je­va po čev­ski­jem ku­kri­ca­ma i ka­ko je Pe­ko Pa­vlo­vić niz Er­ce­go­vi­nu raz­go­ni­jo Tur­ke na bu­lju­ke! Na­bro­ja­li su mi sve bo­je­ve i meg­da­ne u koji­ma su nji­jo­ve sa­blje si­je­va­le i tur­ske gla­ve zi­je­va­le, ali is­pred sve­ga is­tu­ra­li su pri­ču ka­ko se ru­ski car jed­na­ko za­ču­di­jo ju­nač­ko­me zo­ru i mu­škoj lje­po­ti voj­vo­de Pe­tra Vu­ko­ti­ća! Vi­še se, ve­le, ora­ti­sao knjaz Ni­ko­la kad mu je Pe­tar Vu­ko­tić dao đe­voj­ku, no čev­ski voj­vo­da kad mu je go­spo­dar cr­no­gor­ski za­pro­si­jo šćer Mi­le­nu!
Ma vlje­ruj mi tvr­do, pri­bi­ra­li su me i oni Če­vlja­ni ko­ji su bi­li za par­ti­zan­sku stru­ju sa­mo za­to što sam pre­zi­me­nom Vu­ka­lo­vić! A već ka­ko su me sti­ma­va­li oni čev­ski ple­me­ni­ci ko­ji su i sa­mi bi­li za kra­lja i otadž­bi­nu, – o to­me ti ne tre­ba pri­ča­ti! S jed­nom ri­je­či, ubi­jo me Bog ako me iko za­pi­ta ka­ko mi je ime, Če­vlja­ni­ma ti je glav­no bi­lo da ima­ju u me pre­zi­me spra­ma se­be! Ja ti za njih ni­je­sam bi­jo ni čet­nik ni Bla­go­ta, ni ka­žnje­nik ni bre­zgla­snik, oni su me bi­lje­ži­li sa­mo kao Vu­ka­lo­vi­ća iz voj­vod­ske ku­će sa Zu­ba­ca iz Er­ce­go­vi­ne!
Rat je oja­đe­li uči­ni­jo te su udad­be­ni­ce s po­čet­ka ra­ta bi­le usi­đe­li­ce kad se rat za­vr­ši­jo! Đe­voj­ka ti je, bo­lan, kao me­de­ni cvi­jet, ne vi­diš s okom da je pre­će­tao ali ga če­le za­o­bi­la­ze. Cvi­jet i đe­voj­ka ne ośe­te kad preće­ta­ju, ali to ośe­ća­ju mom­ci že­nje­ni­ci i če­le me­do­no­sne! Ako je đe­voj­ci bi­lo prin­ča­lo dva­des go­di­na kad se za­ra­ti­lo, ona se usi­đe­li­com na­zva­la kad se rat za­vr­ši­jo! U ra­tu se đe­voj­ke ni­ti pro­se ni za­gle­da­ju, rat­ni­je go­di­na sa­mo se đa­vo­li že­ne! A u đe­voj­ke se ne ra­ču­na­ju one oja­đe­li­ce ko­je ubro­žde s jed­nom voj­skom pa se ni od dru­ge ne umi­ju bra­ni­ti. Ta­ko ti je on­da bi­lo a sad je sve druk­či­je: da­nas se po­sta­li­com ne na­zi­vlje ni đe­voj­ka od tri­des go­di­na, ni­ti za­mlje­ra onoj ko­ja mi­je­nja lju­bav­ni­ke pri­je uda­je. Ta­ko ti je to u ovo vri­je­me, a kad sam ja kr­či­jo šu­mu po Bi­je­li­jem Po­lja­na­ma, spa­la je đe­voj­ka na udov­ca ili mom­ka s ma­nom ä joj je pa­sa­lo dva­des i pet go­di­na. A za ko­jom su se pro­su­le ri­je­či da je raz­ve­zala stid­nu ma­ra­mu, ta ti je osta­ja­la na očev upret da ple­te si­je­de ko­se! Bi­lo pa pro­šlo, vri­je­me ku­le zi­đe i ra­zi­đu­je!
U jed­no­ga Vu­ko­ti­ća na Če­vo bi­ja­še đe­voj­ka ko đe­mi­ja! Za­ma­ši­ta žen­ska, vi­so­ka i pr­sa­ta, cr­ne obr­ve kao griv­ne a ne pre­ki­nu­le se, na­smi­ja­na u pro­go­vor, spli­je­će ko­su, is­pod bi­je­le kr­pe ocr­ta­va­ju joj se ple­te­ni­ce ko­li­ko ve­zo­vi! Ču­va­še aj­van, ple­ti­vo joj pro­pi­to ti­tra u ru­ke, sa­mo mu­ški kra­če pa joj to ma­lo za­la­ma žen­sku pi­to­mi­nu! Ro­ba joj še­sno sto­ji kao spu­če­na, ka­ko su joj bi­je­le ru­ke bi re­kao da ni­je čo­ba­ni­ca no pi­sari­ca! Da sit­ni­je odi, i da ni­je dä­nū­la u go­di­ne, ne bi se va­la toj žen­skoj ima­lo šta do­da­ti ni od­u­ze­ti, ne bi joj bi­lo za­mljer­ke. Ve­le da su joj se po­če­li ja­vlja­ti pro­sci uoči ra­ta, ali sil­ni Vu­ko­ti­ći za­te­za­li. Bi­la ona jed­na me­đu tro­ji­com bra­će, če­ka­li Vu­ko­ti­ći mom­ka i bra­stvo spra­ma đe­voj­ke i svo­ga pre­zi­me­na. Iš­če­ka­li bi, bez­be­li, da ni­je­su rat i đa­vo­li do­šli po svo­je te ti Ma­li­na, ta­ko joj bi­ja­še ime, oslo­bo­đe­nje do­če­ka­la ne­u­da­ta! Pa­sa­lo joj dva­des i pet go­di­na, li­jek joj se zgre­žba osmi­jeh oko oči kad se smi­je, a u po­gle­du joj pri­mlje­ću­ješ kao ma­lo strâ ko­ji je je­d­nak kod sva­ke đe­voj­ke kad je poč­ne na­gri­za­ti suj­ma u uda­ju. Đe­voj­ka ti je, bo­lan, isto kao ru­ža iz pe­ri­vo­ja: ras­cvje­ta­la se pu­sta i raz­mi­ri­sa­la, ti pon­taš da je ube­reš, ali kad po­mi­sliš ka­kva je bi­la u pu­polj­ku, vi­diš da ona pre­cvje­ta­va! Ma­li­na je bi­la pu­po­ljak uoči ra­ta, a kad sam ja bre­splat­no kr­či­jo šu­mu na Bi­je­le Po­lja­ne, bi­ja­še ona ras­cvje­ta­na ru­ža s po­to­njom ro­som na li­sto­ve!
Je­dan­dan mi se po­vlje­ri Ma­li­nin otac Sta­no­je, ma po­vlje­ri mi se kao pri­ja­te­lju i voj­vod­skoj ku­ći Vu­ka­lo­vi­ća! Ve­li da mu je ve­li­ka ža­o­vi­ca što će mu šćer je­di­ni­ca osta­ti ne­u­da­ta; kad mi to iz­u­sti, sko­tr­lja­še mu se niz obra­ze dvi­je su­ze ko­li­ko lje­šni­ci! Ka­že da bi Ma­li­nu dao i za udov­ca ili sta­ri­je­ga čo­e­ka sa­mo kad bi oti­šla u gla­si­tu ku­ću, ka­ko ga Če­vlja­ni ne bi pi­ta­li đe ži­vi to bra­stvo s ko­ji­jem se opri­ja­te­ljio! Ako ne dad­ne zla sud­bi­na da na­đe ta­kvo­ga ku­ći­ća i so­je­vi­ća, dao bi je, zbo­ri, i u ta­nje bra­stvo, ali u to­me slu­ča­ju mo­rao bi mla­do­že­nja s ne­čim da vi­so­ko od­ska­če od svo­je su­vr­sti. Ako ni­je ko­lje­no­vić, – ne­ka je ba­rem ču­ven š lje­po­tom ili s ima­njem, ili nek je ru­kat u za­nat mi­mo dru­ge! Ne­ka s ne­čim sta­ne is­pred dru­gi­je da se o nje­mu zbo­ri, a za dru­go, ka­že Sta­no­je, on ne­će pi­ta­ti! Is­pri­čao mi je Sta­no­je da su mu pri­je ra­ta is­ka­li šćer je­dan Gar­da­še­vić, jedan Vu­jo­vić i je­dan Gru­ji­čić, sve bi­li mom­ci od za­vi­da i po ku­ća­ma i po ob­lič­ji­ma mo­mač­ki­jem, ali pu­sti otac se la­ko­mi­jo na ško­lo­va­no­ga mla­do­že­nju! Ova tro­ji­ca bi­li su se­o­ski mom­ci po š če­ti­ri raz­re­da osnov­ne ško­le. Sta­no­je kon­tao da mu je đe­voj­ka li­je­pa, da ima dva bra­ta ško­lo­va­na, da joj je đed bi­jo kra­ljev per­ja­nik a pran­đed čev­ski gla­vo­śek; a za­sve da je od ku­će Vu­ko­ti­ća okle su se i kra­lje­vi že­ni­li! Kon­tao ta­ko Sta­no­je i mi­sli­jo da pod za­rok mo­ra do­ći po Ma­li­nu ško­lo­va­ni ku­ćić i so­je­vić! No čo­ek kon­ta a Bog odlu­ču­je, rat pro­kle­ti uči­ni­jo svo­je te Ma­li­na Sta­no­je­va osta­la da ču­va očev aj­van i da u ple­ti­vo upli­je­će tu­gu đe­vo­jač­ku! Od tro­ji­ce pro­sa­ca dvo­ji­ca su pre­kur­la­li rat, pa je Sta­no­ju bi­la ve­li­ka pé­sta ako dâ Ma­li­nu za ne­ko­ga ko s ne­čim ne oska­če od njih dvo­ji­ce. Ako ne oska­če, ve­li Sta­no­je, ne bi on onu dvo­ji­cu mo­gao u oči po­gle­da­ti. Sve mi Sta­no­je pri­ča, ža­li mi se kao bra­tu ro­đe­no­me, i pre­po­ru­ču­je mi se da na­mlje­rim ne­ko­ga na nje­go­vu šćer je­di­ni­cu. Mo­li me da mu na­đem ze­ta od ko­ga se ne­će za­sti­đe­ti me­đu Če­vlja­ni­ma! Sta­no­je mi se pre­po­ru­či­jo jed­ne ne­đe­lje, a u po­ne­đe­nik do­đo­še no­vi fron­tov­ci; odo­še oni što su pro­ve­li na do­bro­volj­no­me ra­du tri mlje­se­ca a do­đe im za­mlje­na.
Po­str­o­ji­li se no­vi fron­tov­ci is­pred nji­jo­ve ba­ra­ke, po­gle­daj ja kad me­đu nji­ma Ra­doš Sti­za­li­ca iz Pa­klja Do­la. Znam mu oca i đe­da, maj­ka mu je od Rat­ko­vi­ća s Mi­či­mo­ti­ke, mi smo š nji­ma ku­mo­vi ot­ko smo pre­se­li­li sa Zu­ba­ca na Do­lo­ve Mi­ro­tin­ske. Ra­do­šu je ta­da je­dva bi­lo tri­des go­di­na, ku­ća nji­jo­va je pri pla­ni­ni, tu­da glav­ne voj­ske ni­je­su ni na­la­zi­le, osvem ako su ne­kad na­str­ca­li če­tni­ci ili par­ti­za­ni. Ta ku­ća sti­za­lič­ka sva­ko­me je ne­ka­ko va­lja­la, ali ni­je bi­la soj­li gla­si­ta da bi joj se to ču­lo i raš­ču­lo. Ni­ti se pro­ču­lo da je va­lja­la, ni­ti je ko pi­tao da li Jev­to Sti­za­li­ca i sin mu Ra­doš pri­pa­da­ju ne­koj stru­ji, čet­nič­koj ili par­ti­zan­skoj. Jev­to se dr­žao že­ni za ko­tu­lu i sva­ko­ga do­če­ki­vao s me­de­ni­jem ri­je­či­ma, a Ra­do­ša bi ti­snuo u po­ja­tu kad bi se ka­kvi oru­žni­ci nji­o­voj ku­ći pri­mi­ca­li. Oru­žni­ci do­đi i pro­đi, Ra­doš se vrni iz po­ja­te u ku­ću i ta­ko su se on i otac mu va­ra­ka­li uz rat. Po­tlje ra­ta tre­ba­lo je, bog­me, da se pri­dvo­re no­voj vla­sti, pa se Ra­doš ja­vi­jo u do­bro­volj­nu fron­tov­sku bri­ga­du na Bi­je­le Po­lja­ne.
A bi­jo je Ra­doš, ju­na­če, mo­mač­ka vi­la me­đu mom­ci­ma! Da po­ja­di­jo ne bi­je­še ne­ja­ku­ši­ca, no da je od ka­kvo­ga zor­li bra­stva i ple­me­na, vlje­ruj Bo­ga mo­gao bi za­pro­si­ti đe­voj­ku u sva­ku voj­vod­sku i ser­dar­sku ku­ću u Cr­nu Go­ru i Er­ce­go­vi­nu! Što cr­no – cr­no, što bi­je­lo – bi­je­lo, vi­sok i te­me­ljit, štrk na no­ge ta­nak u po­ja­su, za­ga­ra­ste če­re, ši­ja mu se uobli­la a ple­ći ko­li­ko vra­ta, br­ci mu goj­na­ti u cr­ve­no ri­đi! Ne da br­ko­vi­ma da baš sa­svi­jem slo­bod­no ra­stu no ih ma­lo pod­si­je­ca s vr­ho­va, va­zda iz­bri­jan kao da je kre­nuo na sve­ča­nos. Ni­je Ra­doš o mlo­go zbo­ra, a kad pro­go­vo­ri ne­ćeš se od nje­ga za­sti­đe­ti. Pu­ši iz uči­nje­ne ov­nuj­ske će­se, ne no­si kre­si­vo no ši­bi­ce kao da je va­ro­ša­nin. E ko mu ne zna tra­žbi­nu i pod­ri­je­tlo, ne bi Ra­do­šu na­šao baš ni­ka­kve ma­ne ni fa­lin­ke! Ako ko zna da su Sti­za­li­ce so­jem ne­ja­ku­ši­ce i tan­ko­vi­na, pri­mje­ću­je da je Ra­doš po­tr­čan vi­še no što mu tre­ba. Kao da va­zda oće da ne­ko­me uči­ni ono mlje­sto na ko­je on śe­di, kad se pi­ta, s ob­lje­ma ru­ka­ma sti­sne tvo­ju ru­ku, va­vi­jek is­pred se­be pu­šta da ulje­ze pr­vi ono­ga s kim ide. Vi­di se po Ra­do­še­vu po­na­ša­ju da se nje­go­va ku­ća na­la­zi­la z ban­de, to je dom brez bra­stve­nič­kog za­ple­ća, Sti­za­li­ce ni­je­su ima­li ni gla­va­ra ni ško­lo­va­ni­je lju­di. Oni su pri pla­ni­ni, ima­li su na­va­ku u sto­ku i kr­to­lu, ni­šta ne­po­šte­no ni­je­su uči­nje­li, ali na­vi­kli su da se sva­ko­me s pu­ta skla­nja­ju. Ni­je­su uči­nje­li ni­šta da se š nji­ma zvek­ne ni da se o nji­ma pri­ča!
Ni­je­sam ja oko­li­ši­jo no Ra­došu ukre­sao dre­to – ta­ka i ta­ka stvar! Zbo­rim ja nje­mu kao da mi je se­strić ili si­no­vac, mo­gu ta­ko da či­nim pro kum­stva ko­je ve­že mo­ju ku­ću i nje­go­vu uj­če­vi­nu. Pri­čam mu ja da ima ta­kva i ta­kva đe­voj­ka u ču­ve­ni­je Vu­ko­ti­ća i da mu mo­re do­ni­je­ti sud­bi­na da se ože­ni od ču­ve­no­ga čev­sko­ga so­ja. Ob­ja­snim ja nje­mu da đe­voj­ka ide za aj­va­nom ti­jem i ti­jem sen­tom, pa ne­ka je za­gle­da i, ako mo­re, ne­ka se š njo­me sa­sta­ne đe ko­sov­ci su­de! Ne­ka se utre­vi š njo­me na­sa­mo, pa šta mu ja­ki Bog da! Učim Ra­do­ša da omek­ša stvar š nje­go­ve stra­ne, a ja ću Ma­li­nu pro­si­ti uime mla­do­že­nje i is­pro­si­ti je u nje­zi­no­ga oca Sta­no­ja! Ra­doš ni­šta ni­je od­go­vo­ri­jo no sle­gao s ra­me­ni­ma i pri­stao brez ri­je­či da ura­di ka­ko sam ga na­u­či­jo.
Ra­doš se śu­tri dan na­šao na pro­go­nu ku­da je đe­voj­ka na­vi­ja­la ov­ce i ta­ko joj se za pet­n­es da­na či­ni­jo mu­ka­et sva­ki upi­plaj dan. Ja sam ga pi­tao šta či­ne kad su na­sa­mo, a on se kao či­ne sti­di, jo­pet sli­je­že s ra­me­ni­ma i ne či­ni ri­je­či; s jed­ni­jem mi okom zbo­ri da su gle­da­li ka­ko ra­ste tra­va na uvoj­ke, a iz dru­go­ga mu či­tam da se Ma­li­na bra­ni­la, ma ne znam je li se od­bra­ni­la! Ne znam ja je li mu đe­voj­ka ugoj­go­li­la, ma znam da Vu­ko­ti­ći zna­ju za nji­jo­vo sa­sta­ja­nje i da će bi­ti džu­lu­se ako mi ne iza­đe na pra­vac mi­sao ko­ju sam sa­op­šti­jo na­taj­no Sta­no­ju. A ka­zao sam Sta­no­ju da ću mu do­ve­sti pro­sca u ku­ću ko­ji je mo­mač­ki­jem zo­rom i lje­po­tom osko­či­jo od sto­ti­nu čet­nič­ki­je ka­žnje­ni­ka i od sto i ku­sur fron­to­va­ca i da ta­kvo­ga mu­ško­ga zor­li­ju ne mo­reš iza­bra­ti ni iz sto­ti­nu lju­ti­je Če­vlja­na! Ne bu­de li ta­ko, ne­ka me vi­še ne zo­ve Vu­ka­lo­vi­ćem ni on ni iko dru­gi na Če­vu rav­no­me i ju­nač­ko­me! Ta­ko sam ti ja na­mu­nji­jo Ra­do­ša da pri­bla­znji đe­voj­ku, a Sta­no­ja da ne umlje­de re­ći da ne dâ kad mu za Ra­do­ša za­pro­sim šćer je­di­ni­cu.
Po­ru­či­jo sam Sta­no­ju da ću u pr­vu ne­đe­lju do­ći s mom­kom da pro­si­mo đe­voj­ku. Ne­ka zna i ne­ka se spre­ma on i ku­ća nje­go­va! Kad je sve­ta ne­đe­lja osva­nu­la, obu­kli smo Ra­do­šu, i obu­li, sve naj­ljep­še što se mo­glo na­ći i iza­bra­ti u fron­tov­sku i u čet­nič­ku ba­ra­ku! Na­đe se u jed­no­ga Ko­va­če­vi­ća s Vi­lu­sa či­sta bi­je­la ko­šu­lja s ko­li­je­rom, u jed­no­ga Zvi­ce­ra iz Cu­ca no­ve raj­to­zne čak­ši­re od štru­ca, oba su oni fron­tov­ci, a u jed­no­ga na­še­ga čet­ni­ka, Adži­ća iz Pi­ve, bi­ja­še oču­van ja­ke­tun od ve­lu­da. Ne­ki Vu­jo­vić sa Zle Go­re na­sta­če Ra­do­šu ka­pu cr­no­gor­sku s no­vom ob­li­stom, a isti Ra­doš imao je no­ve opan­ke uči­nje­ne er­ce­go­vač­ki i ča­ra­pe blje­la­če. Ima­še Ra­doš zlat­ni pr­sten na sred­nji prs od li­je­ve ru­ke, a ja sam mu dao moj sat s lan­cem da ga met­ne u sat­ni džep od raj­to­zni­je čak­ši­ra. Na dan–dva pri­je, ne­ko­ga Po­po­vi­ća iz Ka­men­ska ob­la­zi­la je že­na i do­ni­je­la mu či­sti sa­pun, pa ga Po­po­vić pru­ži Ra­do­šu da se iz­mi­je!
Moj bra­te, ka­ko si­nu Ra­doš me­đu na­ma. Ne što nas je dvlje­sta, no da nas je ta­man ilja­du, ne bi ni­ko bi­jo gled­ni­ji od Ra­do­ša Sti­za­li­ce iz Pa­klja Do­la! Ne znaš jal je na­o­či­ti­ji ja­li ob­u­če­ni­ji, jed­na­či­to mu se ras­po­re­di­li br­ci, cr­na ka­pa uva­ti­la mu po­la če­la bi­je­lo­ga, bi­je­la ko­šu­lja s ko­li­je­rom do­zi­vlje se š ča­ra­pa­ma blje­la­ča­ma, pu­ne ga raj­to­zni­ce, bljec­ka pr­sten s li­je­ve ru­ke, žu­bo­ri sat­ni la­nac niz de­sni kuk, pu­ši iz uči­nje­ne će­se ne pa­ti­še! Bog mu je po­mo­gao što su mu br­ci ucr­ve­no ri­đi pa mu ne mo­gu po­žu­će­ti od du­va­na kao da su cr­ni ili si­je­di. Je­di­na, i sa­mo jed­na, fa­len­ca bi­la je u to­me što mu je ja­ke­tun ono­ga Adži­ća iz Pi­ve ovr­čan, ali đe ćeš ti na­ći ja­ke­tun spra­ma ona­kvi­je ple­ći i ra­me­na! Ja­ke­tun ga ma­lo pri­ca­pi­jo i kra­ći mu ru­ka­vi za po­dla­ni­cu, ali ma­la je to gre­ška na Ra­do­še­voj lje­po­ti mo­mač­koj i ođe­lu s na­ki­ćem ko­je ga je pod­ni­je­lo! Ma ubi­jo me Bog ako bi ma­ne bi­lo Ra­do­še­voj đov­di i iz­gle­du da je za­pro­si­jo Ma­li­nu kad je bi­la đe­vo­jač­ki pu­po­ljak i dok su Vu­ko­ti­ći bi­li na naj­vi­šu brč od ugle­da!
Jed­no­me Go­bo­vi­ću iz Aran­đe­lo­va, što je pre­su­đen na pri­sil­ni rad kao i ja, bi­ja­hu do­ni­je­li od ku­će de­mi­ža­nu ra­ki­je lo­zo­va­če. To je sva­ko­me va­lja­lo kad od ne­šta zar­đa­vi, kad čo­e­ka zub za­bo­li, kad se po­śe­če­mo ili se na­kav pre­ne­mog­ne. Po­šte­no je Go­bo­vić sva­ko­me po­treb­ni­ku da­vao po usr­kljaj ra­ki­je, bi­ja­še to čo­ek i do­ma­ćin. Na­đo­smo onje ne­đe ckle­nu ši­šu te je ja na­spi ra­ki­je iz de­mi­ža­ne, zna se da brez ra­ki­je ne va­lja pro­si­ti đe­voj­ku. Uzmi ti ja i Ra­doš tu bo­cu ra­ki­je, a i ja se po­na­či­ni u ođe­lo ko­li­ko sam mo­gao i iz­mij se či­sti­jem sa­pu­nom ono­ga Po­po­vi­ća! Ja za­su­či br­ke, obo­ji­ca se po­mo­li Bo­gu, te po sred ku­će Sta­no­ja Vu­ko­ti­ća na Če­vo kr­va­vo! Ba­nu­li smo ne­đe oko de­set ura pri­je pod­ne, bi­ja­še li­jep je­se­nji dan, pro­ša­ra­lo se ne­bo, nit je vru­će ni stu­de­no, mo­re se si­đe­ti i pred dvor i na dvor!
Sta­no­je bi­ja­še obu­kao pla­vet­ne di­mi­je i dže­ma­dan. Na dže­ma­dan ob­lje­sio Obi­li­ća i Ka­ra­đor­đa, ob­lje je me­da­lje imao! Že­na mu us­tu­ri­la vel, bi­je­li joj se ko­šu­lja od će­ner svi­le sa zlat­ni­jem ople­ćem, obu­kla čov­nu ja­ke­tu i na­zu­la sak­ti­jan­ske na­nu­le! Kao da je kre­nu­la na kra­ljev dvor da s kra­lji­com Mi­le­nom raz­go­va­ra! Śe­de tro­ji­ca kom­ši­ja, dva Vu­ko­ti­ća i je­dan Gar­da­še­vić, do­šla bi­ja­še i na­kva sta­ra tet­ka od­ne­kle iz Blje­li­ca. Sta­no­je je imao sa­mo jed­no­ga si­na, On po­tlje nas ulje­ze u ku­ću, sta­ri­ji od Ma­li­ne, ostao je o če­ti­ri raz­re­da osnov­ne ško­le. Dru­ga dva Sta­no­je­va si­na po­gi­nu­li su u čet­ni­ke, je­dan je bi­jo uči­telj a dru­gi stu­dent pra­va, to su bi­le, ka­žu, kao pr­ve čev­ske gla­ve.
Ma­li­na le­pi­ra po ku­ći kao bli­je­ska, sve na nju ilja­du pu­ta či­sto i za­teg­nu­to. Li­je­po je u nju ta­kvu gle­da­ti, ali ma­lo mi bî neo­bič­no što je to­li­ko rat­na i uzi­gra­la! Ono se obič­no đe­voj­ka sti­di kad joj do­đu pro­sci u ku­ću, a ona ne, ama­na­ti bož­ji, no sva ti­tra kao da će po­le­će­ti! Vi­đu ja da se ona Ra­do­šu obe­ća­la i pri­je no smo je is­pro­si­li, ne da joj pu­sni­ci osmi­jeh da sa­sta­vi usta no joj se bi­je­li zub­na griv­na bi­se­ra! Či­ni mi se gle­dao bi joj usta ovo dok si živ! Ma ka­žem ti – ni­kad ne vi­đoh rat­ni­ju đe­voj­ku, ni pro­še­ni­cu ni is­pro­še­ni­cu!
Od­ne­kle za­mi­ri­sa ka­va, tu mi­ru ni­je­sam ču­jao una­zad tri go­di­ne, mlje­šte ka­ve pe­kla se ječ­me­ni­ca! No, gla­si­te ku­će ima­ju ne­što če­mu se ne na­daš; ka­ko su do­ra­ni­li pra­vu ka­vu to oni zna­ju, a ima­ju okle da zna­ju! Bo­lan, š Če­va su se i kra­lje­vi že­ni­li, zna­ju Če­vlja­ni ka­ko se lju­di sti­ma­va­ju, ne uči se za jedan dan ljuc­ki do­ček i go­spo­stvo! Ja sam iz­va­di­jo ši­šu ra­ki­je i met­nuo je na ta­vu­lin, ali oni je nije­su oče­plja­li, ni­je obi­čaj da se pro­še­nič­ka ra­ki­ja to­či pri­je no se đe­voj­ka is­pro­si! Ku­nem ti se z Bo­gom za­mi­ri­sa i ra­ki­ja ma­sti­ka, oče­pi Ma­li­nin brat pe­ča­tli­ju bo­cu pri­je neo­tva­ra­nu! Đe je i to ču­do uz rat sa­ču­va­no – to zna ku­ća Vu­ko­ti­ća i nji­jo­vo go­spo­stvo! Za­mi­ri­sa pu­sta ma­sti­ka ja­če no je ikad mi­ri­sa­la, ili se me­ne ta­ko uči­ni se­dep to­ga što sam u ka­žnje­nič­ku ba­ra­ku bi­jo za­bo­ra­vi­jo na sva­ki mi­ris od go­spoc­ko­ga pi­ća i ni­me­ta! Ku­ća Sta­no­je­va bi­ja­še na osa­mi, dvor­na vra­ta otvo­re­na, puvu­ka je­se­nji vlje­tar te raz­no­si mi­ri­se ka­ve i ra­ki­je po Če­vu ši­ro­ko­me!
Pi­je­mo ma­sti­ku, ka­vu usr­ku­je­mo, jo­pet se za­tu­ri pri­ča o sta­ri­jem vak­ti­ma i ze­ma­ni­ma, ni­je­sam se ja upli­je­tao no pu­štao Če­vlja­ne nek na­bro­je sve što su ima­li, a ima­li su ne boj se šta na­bro­ja­ti! Pr­šut is­pred nas na­fe­tan na­tan­ko kao pa­śi je­zi­ci lje­ti, bi­je­li se še­nič­na po­ga­ča, ci­ju­če ci­je­li sir po usti­ma sva­ko­me ko ima zu­ba, za­kla­no ja­nje vi­si u por­tik. Sve je ka­ko go­spoc­ki va­lja i tre­bu­je, sa­mo me­ne po­če­la da va­ta na­kva iz­ne­nad­na suj­ma! Po­čeo sam kao od ša­le kad sam na­mlje­ri­jo Ra­do­ša da se đe­voj­ci uči­ni mu­ka­et na pro­gon đe ne vi­di ni­ko, a sad se pro­sid­ba is­pe­la na vi­so­ko! Vu­ko­ti­ći ni­je­su ša­la, je­bem ti vlje­ru, na mo­ju ri­ječ da­će Sta­no­je đe­voj­ku, što mi je tre­ba­lo da pa­čam pr­ste u tu­đu ra­bo­tu! Ni­je ni Bog re­kao da se Sti­za­li­ca ože­ni okle se ože­ni­jo kralj Ni­ko­la! Sti­za­li­ce ni­je­su sti­za­le da­lje od Za­sla­pa kad go­ne u vo­de­ni­cu, ako se pro­teg­neš vi­še no što ti je dug gu­ber, mo­gu ti no­ge ozep­sti! Jes va­la mo­mak ko­ga sam do­veo li­jep da ga Če­vlja­ni ne mo­gu do­zvat, ali me­ne se uči­ni da su mu vo­ma krat­ki ru­ka­vi od ja­ke­tu­na i da je ka­pu pre­mlo­go na­cu­pao na obr­ve. On­da mi jo­pet ode mi­sao na đe­voj­ku, ne mo­gu se do­mi­sli­ti što se ora­ti­sa­la pre­ko mlje­re. Mo­re bi­ti da joj se Ra­doš svi­đa nâ­ko ta­ko, a mo­re bi­ti i da joj je uvr­zao tra­vu! Mo­re bi­ti i jed­no i dru­go, ali, jo­pet, Ma­li­na je rat­na vi­še no što bi tre­ba­lo da po­ka­žu­je đe­voj­ka kad joj ba­nu pro­sci u ku­ću! Kad ne­što ide pre­dobro to obič­no ne iza­đe na do­bro. Kad se di­je­te pre­mlo­go smi­je i gra­ci­ja, ono po­tlje opla­če! Kad je ik­san ra­tan i ve­seo pro mlje­re, do­go­di­će mu se ne­što što mu ni­je mi­lo! Ma eto ka­žem ti, uva­ti me na­kva suj­ma, ali pu­sta ma­sti­ka raz­bi­ja mi tmur­ne ob­la­ko­ve, mi­ri­še ka­va a mi­ri­še­mo i ja i Ra­doš na či­sti sa­pun s ko­ji­jem smo se iz­mi­li. Tutu­ni se du­van, zvec­ka­ju jed­na o dru­gu Sta­no­je­ve me­da­lje, maj­ka đe­vo­jač­ka zlat­nom iglom pro­ba­da­čom pri­bo­la us­tu­re­ni vel na si­je­de ko­se! O ča­po­ru vi­si sta­ri dže­fer­dar i sa­blja di­mi­šći­ja, a iz­nad oruž­ja na­po­la raz­mo­tan bar­jak ba­ta­li­jon­ski što su ga na dva–tri mlje­sta iz­re­še­ta­la tur­ska zr­na na Ska­dar. Otac Sta­no­jev, per­ja­nik i bar­jak­tar, pao je pod njim, ali Vu­ko­ti­ći ni­je­su do­zvo­li­li da mu pa­ne bar­jak na ze­mlju no su ga iž nje­go­ve mr­tve ru­ke do­ko­pa­li!
Kad ośe­tih da mi se raz­bi suj­ma, di­gao sam se na no­ge i pro­go­vo­ri­jo, i da­nas pam­tim šta sam ta­da re­kao:
– Do­ma­ći­ne Sta­no­je Vu­ko­ti­ću š Če­va ju­nač­ko­ga, či­ni mi ve­li­ku po­čas što sam da­nas u tvo­ju ku­ću gla­so­vi­tu! Za tvo­ga đe­da gla­vo­śe­ka i oca tvo­ga bar­jak­ta­ra zna sva Cr­na Go­ra i Er­ce­go­vi­na, a ugled brat­stva Vu­ko­ti­ća do­va­ti­jo se svi­je srp­ski­je ze­ma­lja. A to što ti se na pr­si cu­ka­ju Ka­ra­đor­đe i Obi­lić śe­do­či da si kro­za se pro­du­ži­jo tvo­je slav­ne pre­da­ke i da si ostao na vi­si­nu tvo­ga bra­stva od ko­ga su se i kra­lje­vi že­ni­li!Kad su me vla­sti do­pre­mi­le na Bi­je­le Po­lja­ne da ku­lu­čim i sa­mu­jem, znao sam da ne­ću sa­mo­va­ti kad je Če­vo bli­zu. Znao sam da ću ja kao Vu­ka­lo­vić ima­ti ši­ro­ko mlje­sto me­đu Vu­ko­ti­će i ni­je­sam se pre­va­ri­jo. Znao sam ja da ci­je­ni­te voj­vo­du Lu­ku ko­ji je di­zao bu­ne niz Er­ce­go­vi­nu pro­ti­vu vlje­re pek­si­jan­ske i voj­vo­du Triv­ka ko­ji je na Glu­vu Smo­kvu za­stu­pi­jo voj­vo­du Mak­si­ma Ba­ćo­vi­ća kad ga je tur­sko zr­no po­go­di­lo! A ka­kav je Mak­sim bi­jo, vi to ka­ži­te, i on je bi­jo zet ku­će Vu­ko­ti­ća i pa­še­nog s kra­ljem Ni­ko­lom! Do­đoh na Če­vo, vi­đoh da ste ta­man ona­kvi ka­ko se do­pri­ča­va ka­kvi ste, a vi me pri­mi­ste i sti­ma­ste kao pri­ja­te­lja i voj­vo­di­ća! Vi­đoh da ima­te vi­lu gor­sku ne­u­da­tu, pa se po­te­žih da vam do­ve­dem u ku­ću pro­sca ko­ji je s mu­škom lje­po­tom i ž đov­dom mo­mač­kom osko­či­jo od svi­je fron­to­va­ca i čet­ni­ka ka­žnje­ni­ka na Bi­je­le Po­lja­ne. Osko­či­jo od njih dvlje­sta i ku­sur ko­li­ko nas ima, a či­ni mi se da mom­ka spra­ma nje­go­ve mu­stre ne mo­re­te da­nas na­ći ni na Če­vu gla­si­to­me! Ra­doš Sti­za­li­ca je­di­nak je u maj­ke, pre­zi­me mu po­ka­žu­je da mu je ku­ća bi­la ka­dra sti­ći đe je va­lja­lo do­di­ti i sti­za­ti! Sud­bi­na je šće­la da Sti­za­li­ce ži­ve is­pod pla­ni­ne Bi­je­le Go­re, po­no­sne što se uci­je­pi­la po­me­đu Cr­ne Go­re i Er­ce­go­vi­ne, š nje se mo­re vi­đe­ti mor­ska ši­re­vi­na, na nje­zi­ne vi­so­ve mo­reš na­ći sni­je­ga i na Ilin­dan u pod­ne! Ni­ko ne­ma ku­ću ta­ko vi­so­ko pri pla­ni­ni kao što je ima­ju Sti­za­li­ce. Spo­red ku­će im pro­la­ze vu­ci i ba­u­ci, a oni se ne bo­je jed­ni­je ni dru­gi­je. To je do­ček­na ku­ća ko­ja je mlo­go­ga spa­si­la da ga ne sme­tu blje­lo­gor­ske me­ća­ve, pro­ču­li su se i po to­me, i u to­me su pr­vi me­đu naj­pr­vi­ma! Do­šao sam da­nas s Ra­do­šem Sti­za­li­com da ište­mo đe­voj­ku Ma­li­nu, da ona do­bi­je zor­na đu­ve­gli­ju i da se š nji­me po­no­si, i da se nâm i glas čev­ski­je Vu­ko­ti­ća pro­ši­ri i na bra­stvo Sti­za­li­ce, oće ako­bog­da! Da­bog­da se pri­ja­te­lji Vu­ko­ti­ći i Sti­za­li­ce sre­ta­li u sva­ku sre­ću, sti­za­li ta­mo đe po­mi­sle da stig­nu, ne mo­gli im pu­te pre­te­ći vu­ci ni haj­du­ci! Mi ište­mo đe­voj­ku, ti Sta­no­je je­zi­kuj da je da­vaš sa sre­ćom, pru­ži­mo ru­ku je­dan dru­go­me, a on­da oče­pi­mo na­šu ra­ki­ju da po­pi­je­mo pri­ja­telj­sku ča­šu i da mla­den­ci­ma sret­nji­ka­mo vlje­rid­bu!
Ta­man kad se di­že Sta­no­je na no­ge i za­met­nu ri­ječ da pro­go­vo­ri, ože­ni­še se đa­vo­li iz­ne­na­da! Sad ćeš ču­ti ka­kav se ne­vi­dov­ni ka­stig od­i­grao, ni­je ka­stig no na­kva đa­vo­lja sud­bi­na!
Kad smo ja i Ra­doš do­šli neđe oko de­set ura pred Sta­no­je­vu ku­ću, po­ku­ša­vala je nje­go­va fa­mi­lja da spra­te kr­ma­ču u obor, ali ne mo­ga­še no im ži­vin­če du­la­nu niz se­lo kao zr­no iz pu­ške! To bi­je­še pre­zim­ska ur­la­ča, mr­ša­va ku­štru­lja, pra­si­la se s pro­lje­ća, pla­ti­ča­sta kao šti­ca a ro­klji­va za tro­je mir­ne kr­ma­di! Ima­še ta kr­ma­ča du­gač­ku nju­šku ko­li­ko u di­vlje­ga ve­pra! Kao što znaš, pre­zimsko kr­me ri­ška i pre­o­ra­va po­di­ne i do­li­ne, pa uči­ni ve­li­ku šte­tu po­seb­no na śe­no­ko­se. Us­plje­li bi da je uće­ra­ju u obor da mi ne ba­nu­smo. Iz po­ča­sti pre­ma na­ma ne šća­še da se za­ma­ja­va­ju s kr­ma­čom, no je pu­šta­še da ide niz se­lo u ala­šu. Kr­ma­ča otut­nje niz Če­vo, a mi ulje­go­smo u ku­ću da pi­je­mo ra­ki­ju pe­ča­tli­ju i usr­ku­je­mo san­toz ka­vu pra­vu! Kad smo ula­zi­li u ku­ću, re­če Sta­no­je­va že­na Ra­du­ša ka­ko se bo­ji da će kr­ma­ča uči­nje­ti ne­ko­me šte­tu u se­lo, ali Sta­no­je se na nju na­mr­ki da ne va­lja pred stid­ni­jem lju­di­ma zbo­ri­ti o sit­ni­ca­ma! Sta­no­je­vu ri­ječ po­fer­ma ona sta­ra tet­ka iz Blje­li­ca.
Ta­man kad sam ja za­vr­šio pro­sid­be­nu ri­ječ i kad je Sta­no­je zi­nuo da mi od­go­vo­ri, ugran­ta u ku­ću je­dan čo­ek iz se­la. Za­ba­lu­šao i ko­lu­taju mu oči, na­zva ne­ka­ko na­ko­ši­to po­mo­zbog i do­ra­ni da mu je kr­ma­ča uči­nje­la grd­nu šte­tu u ku­pus! Pro­dr­la plot, ulje­gla u ku­pu­sni vrt i pre­ko­ta­ri­la ga na­či­sto. Ku­pu­sne gla­vi­ce bi­le za­vi­le vi­še no do­po­la, ni­je ni de­se­ta osta­la ne­dov­aće­na, doc­kan je da se ze­lje omla­di! Mi se svi zgle­da­smo, a Sta­no­je usta­de i ski­de ka­pu pa pri­do­šli­cu za­mo­li da o šte­ti ne zbo­ri pred pro­sci­ma, no ne­ka śe­de da po­pi­je ra­ki­ju, a šte­ta će mu bi­ti na­mi­re­na. Onaj se čo­ek sla­di, śe­de i po­pi ra­ki­ju, a on­da ve­li da će on uvr­sti ve­ri­džak kr­ma­či ako ima­ju ba­kre­ne ži­ce. Ka­že da je kr­ma­ču la­ko sa­vla­da­ti dok je si­ta od ku­pu­sa i da po­sao tre­ba sad od­ma ura­di­ti. Kad oglad­ni, zbo­ri on, ni­ti se mo­re uva­ti­ti ni­ti se da sa­vla­da­ti da joj se uvr­ze ve­ri­džak. Ako joj se ne uvr­ze, jo­pet će ne­ko­me puk­nu­ti šte­ta od nje i pre­o­ra­će š nju­škom śe­no­ko­se po Če­vu. Sta­no­je mu li­je­po za­hva­lju­je, ali ve­li da ne mo­re zbog stid­ni­je lju­di ko­ji śe­de u ku­ću sa­da ra­di­ti o kr­ma­či, no će se to oba­vi­ti dru­gi dan. On ta­ko re­če, a ja do­ra­nih, pu­kla mi po­gi­bi­ja, da to ni­je ni­ka­kva sra­mo­ta, ne­go ne­ka se to sad opo­sli a mi će­mo po­tlje na­sta­vi­ti da raz­go­va­ra­mo i čo­e­ku­je­mo. Sta­no­ju bi mi­la ta mo­ja ri­ječ, iza­đo­še s oni­jem čo­e­kom Sta­no­jev sin i ona tro­ji­ca Če­vlja­na što s­mo za­jed­no si­đe­li! Tre­ba­lo je jâ­či i vlje­šti­ne da se ono­li­ka rok­ta­ča uva­ti i pri­dr­ži dok joj se pro­ba­da gu­bi­ca i uvla­či ve­ri­džak u la­br­nju! Iza­đo­smo ja i Ra­doš da gle­da­mo ra­bo­tu oko kr­ma­če, osta­še u ku­ću Ma­li­na s ro­di­te­lji­ma.
Bi­ja­še se kr­ma­ča ote­gla is­pod jed­no­ga gra­ba ši­ra no du­lja, si­ta i umor­na pa se opu­šta­la na onu ši­re­vi­nu. Pri­vu­ko­še joj se i sko­či­še na nju, do­ko­pa­še je jed­ni za no­ge a dru­gi je dr­že za uši. Pri­čuč­nuo onaj što mu je smi­ri­la ku­pu­sni vrt i pro­ba­da joj s jed­ni­jem ši­lom nju­šku, a ona se kle­ta de­re da se od nje­zi­ne vri­ske pro­la­ma rav­no Če­vo na kra­ji­nu! Ma ur­la, mu­nja je opa­li­la, bo­lje no naj­vi­ši mor­ski va­por kad opu­šti ždre­ku! Maj­stor joj pro­boj­cem pro­svr­dlao nju­šku i uvr­zao ro­ma­ču ba­kre­ne ži­ce, oće ži­cu da za­vr­ne ali se u onoj it­nji ne­đe za­tu­ri­la kli­je­šta. Is­pod ono­ga gra­ba bi­ja­hu pro­su­ti na­kvi sno­po­vi mla­đe­vi­ne, pa kli­je­šta ne­đe šmrk­nu­la i ne mo­remo da ih po­tre­vi­mo. Ako pu­šte kr­ma­ču, ni­ko je vi­še ne­će uva­ti­ti, okre­nu­la ona klet­ni­ca pa za­u­vi­ja ne­ka­ko ža­lo­sti­vo, kr­va­va joj sva nju­ška i maj­sto­ro­ve ru­ke. Ni­ko ne zna šta da se či­ni, kli­je­šta kao da su u ze­mlju pro­pa­nu­la! Maj­stor pred­lo­ži da se dr­ži kr­ma­ča dok on trk­ne ku­ći po nje­go­va kli­je­šta, kad uto­li­ko za­u­či­ni Ra­doš Sti­za­li­ca, da­bog­da ga sti­gla ne­be­ska stre­li­ca od ko­je li­je­ka ne­ma! Ve­li Ra­doš i ja­doš, ja­de mu Bog pre­dao u ži­vot kao što je me­ne pre­dao sra­mo­tu to­ga da­na:
– Ja mo­gu sa zu­bi­ma za­vr­nu­ti ži­cu, imam sve zdra­ve zu­be i to mi ni­je ni­ka­kva za­mu­ka da uči­nim!
Kad čuh šta Ra­doš pro­ba­lje­zga, ču­še me ja­di! Oka­me­nih se na no­ge i ne mo­gu ni­šta da pro­go­vo­rim. Uzeh ru­bac iž dže­pa da obri­šem la­dan znoj što me po­pa­de po če­lu, dok uto­li­ko ve­li je­dan od one tro­ji­ce Če­vlja­na što sam š nji­ma si­di­jo u ku­ću. To je na­kva po­gan što mu je kri­vo ako se gla­si­to uda Sta­no­je­va đe­voj­ka, da ni­je po­gan ne bi po­fer­mao Ra­do­šu da se lju­bi s kr­ma­čom kad se sa­gne da ve­ri­džak za­vr­ne zu­bi­ma! Ve­li Ra­do­šu da klek­ne i za­vr­ne ži­cu, a Ra­doš se sa­že i kle­če, pa okre­nu zu­bi­ma kao kli­je­šti­ma i za­vr­nu ve­ri­džak. Maj­stor mu re­če da za­vr­ne još je­dan­put i Ra­doš ga kao po ko­man­di po­slu­ša. Za­vr­nu, oni pu­šta­še kr­ma­ču pri­je no se Ra­doš is­po­ra­vi­jo na no­ge, kr­ma­ča ga or­nja te śe­de on na­gu­zič­ke na onu mla­će­vi­nu. Na­smi­ja se onaj Če­vlja­nin što mu je po­fer­mao na­mlje­ru, kad vi­đe da je Ra­doš okr­va­vi­jo nos i si­jo na gu­zi­cu. Sta­no­jev sin i ona dvo­ji­ca Če­vlja­na ni­šta ne pro­go­vo­ri­še, maj­stor od ve­rič­ka ne po­zdra­vi se ni s kim no ode, a ja sto­jim kao sto­ži­na na ko­ju je sle­će­la vra­na! Ra­doš se on­da di­gao na no­ge, obri­sao nos od kr­me­će kr­vi, po­lo­jio oči­ma i ala­ver­ću­je se šta je uči­ni­jo. Odo­še ona tro­ji­ca i Sta­no­jev sin u ku­ću da ka­žu Sta­no­ju ka­ko je kr­ma­či uvr­žen ve­ri­džak, ja i Ra­doš osta­smo kao gov­no na će­di­lo! Ni­ko nas ne zo­ve da ulje­ze­mo, a mi ne zna­mo šta je na­trag a šta na­pri­jed!
Kad sam do­šao se­be, pon­taj s Ra­do­šem da ulje­zem u ku­ću. Ulje­gli smo kad imaš šta vi­đe­ti! Sta­no­je svu­kao dže­ma­dan s ored­njem i pri­gr­nuo se s jed­nom raz­dr­tom ja­ke­tun­či­nom kao da gr­će gnjoj iz po­ja­te. Ra­du­ša sma­kla z gla­ve vel sa zlat­nom iglom i pro­ba­da­čom i ubra­di­la se s ve­dom kr­pom kroz ko­ju joj ko­sa vi­ri! Kad smo iza­šli iz ku­će bi­jo je na­sta­vljen ka­zan ja­nje­ti­ne da se ku­va, a kad smo se vr­nu­li bi­ja­še ka­zan dig­nut u ko­mo­stre i va­tra na og­nji­šte uti­ša­na. Sto­ji­mo na sred ku­će, ja i onaj sti­za­lič­ki be­sle­mać, ni­ko nam ne ka­že da śed­ne­mo! Sta­no­je ni zbo­ri ni ro­mo­ri, no uze s ta­vu­li­na onu mo­ju ši­šu ra­ki­je i pru­ži mi je. To je ona otrov­ni­ca ko­ju sam na­suo iz de­mi­ža­ne ka­žnje­ni­ka Go­bo­vi­ća a ko­ju je tre­ba­lo oče­pi­ti kad se đe­voj­ka is­pro­si. Pru­ži mi ši­šu s ra­ki­jom i ve­li:
– Dr­ži, Bla­go­ta, ovu ši­šu i do­bro znaj da ni­je­si Vu­ka­lo­vić ne bi ti se da­nas ova bru­ka na­zdra­vo raz­mi­nu­la! Tre­ba­lo je da znaš da se Vu­ko­ti­ći ne pri­ja­te­lje s ku­ća­ma ko­je se lju­be s kr­ma­ča­ma! Dr­ži ši­šu, va­taj put za uši i od­sad pa za­do­vi­jek za­o­bi­la­zi mo­ju ku­ću i ba­šti­nu!
Ja ni­je­sam pro­go­va­rao, uzeo sam onu pro­kle­tu ši­šu, ali kad sam iz­la­zi­jo pro pra­ga na­mljer­no sam je is­pu­šti­jo iz ru­ke te se slo­mi bo­ca i za­mi­ri­sa ra­ki­ja lo­zo­va­ča. Ni­je­sam re­kao ni zbo­gom, jer mi se ni­je za­me­ta­la ri­ječ u gla­vu ko­ju je tre­ba­lo da pro­go­vo­rim. S onom ri­je­či »Bla­go­ta« na­či­sto mi je re­če­no da se sa mlom kao s Vu­ka­lo­vi­ćem i voj­vo­di­ćem vi­še ne­će pro­go­va­ra­ti. Re­kao sam ti da me Sta­no­je ni­kad ni­je zov­nuo ime­nom, ni on ni dru­gi Če­vlja­ni, no va­zda su mi zbo­ri­li »ju­nač­ka ku­ćo Vu­ka­lo­vi­ća« ili »ku­ći­ću i ko­lje­no­vi­ću« ili »pri­ja­te­lju Vu­ka­lo­vi­ću« ili ne­ka­ko slič­no to­me. Sad me na­zva ime­nom i su ti­jem sve­za mi je­zik u čvor da mu ne mo­gu ni­šta re­ći na po­la­sku.
Sta­no­jev sin iza­šao je iz ku­će pri­je no ja, ona tro­ji­ca Če­vlja­na na­če­ti­li se pa me gle­da­ju, gle­da­ju me­ne i Ra­do­ša, dvo­ji­ci ni­je mi­lo što se raz­vr­gla pro­sid­ba, a onaj tre­ći gle­da is­pod oči, po­smi­je­va se i na­či­sto se vi­di da mu je po­ta­man bru­ka ko­ja se od­i­gra­la. Ču­je se da ne­đe rok­će kr­ma­ča, mo­re bi­ti da je bo­li ona pro­vr­ta kroz nju­šku. Pla­če ona sta­ra tet­ka iz Blje­li­ca, ali ni­šta ne pro­go­va­ra.
Pri­je no iza­đoh po­gle­dao sam Ma­li­nu, bi­ja­hu joj pu­ne oči su­za, ali mu­či se da ih ne pu­šti niz obra­ze. Još se jed­nom osvr­nuh pri­je no sam pro­suo pro­sač­ku ra­ki­ju, a osvr­nuo se i Ra­doš. Po­gle­da nas ona jed­no­ga pa dru­go­ga i sko­tr­lja­še joj se niz obra­zne ja­go­di­ce su­ze ko­li­ko zre­le ku­pi­ne!
Ni­je­sam ti vi­še do­di­jo u čev­ske ku­će da slu­šam pri­ču o ju­na­štvu i pro­šli­jem vre­me­ni­ma. Ra­doš je na vr­hu tri mlje­se­ca oti­šao ku­ći, čuo sam da se ubr­zo ože­ni­jo od­ne­kle iz Er­ce­go­vi­ne.

OJTREN

Oj­tren Mu­lić no­sio je pr­vljen­stvo od lu­pe­šti­ne u svo ple­me gra­ov­sko. Ni­je­su mu bi­li rav­ni ni Vi­ko Pi­jov s No­zda­ra ni Dra­go Ma­zga­lo­vić iz Za­ga­ra­ča. A to su dva naj­gla­si­ti­ja lu­pe­ža ot­ko se Cr­na Go­ra i Er­ce­go­vi­na ta­ko na­zi­vlju. Ni­je od Oj­tre­na mo­g­lo osta­ti ni­šta dru­go osvem ono­ga što je za ne­bo pri­ve­za­no! Mi­li­je mu je bi­lo ši­lje­že s lu­pe­šti­ne ne­go­li vo tre­će­te­ljak s naj­po­šte­ni­je ljuc­ke za­ra­de! Sa­mi đa­vo zna ko­li­ko je pu­ta Oj­tren va­tan u lu­pe­šti­nu, ko­liko su ga pu­ta glo­blji­va­li i tu­me­za­li! Ali sve je to bi­lo dža­ba – on ti se od lu­pe­šti­ne ni­je mo­gao od­bu­či­ti. Oj­tren bi, osvem lje­ba i vo­de, dru­go­me sve pri­je pre­pu­štio no lu­pe­šti­nu. Bog ga je bi­o za­sno­vao na lu­pe­ški ka­lup – i to ti je to!
Je­dan­dan, ne­đe s mr­tve je­se­ni, Oj­tren ra­dio na nad­ni­cu u Aći­ma gra­ov­sko­ga ka­pe­ta­na. Ne on sam, no su u Ka­pe­ta­na nad­ni­či­la mlo­zi­na. Aćim ni­je pi­tao je­si li lu­pež ili ni­je­si, no ka­ko di­ke­laš u nje­gov rad. A ve­le da je Oj­tren bio da­mar–čo­vjek jed­na­ko u rad kao i u lu­pe­šti­nu, vred­ni­ja je bi­la jed­na nje­go­va nad­ni­ca no ne­či­je tri! Bez­be­li, da Oj­tren ni­je bio ta­ki, ne bi mu ka­pe­tan Aćim da­vao pr­vljen­stvo me­đu sve nad­ni­ča­re i na­ja­mli­ke. Ka­pe­tan je Oj­tre­nu pri­mi­cao po jed­nu pa­ru vi­še no dru­gi­jem se­dep to­ga što je itri­ji u rad no dru­gi, i da s tom pa­rom tar­ne dru­ge rad­ni­ke da u rad ne iz­o­sta­nu iza lu­pe­ža…
Ne ra­koh ti da je ka­pe­tan Aćim na­sli­je­dio sil­nu imo­vi­nu od svo­ga oca voj­vo­de An­ta, svu onu imo­vi­nu što je An­tu osta­lo od oca mu voj­vo­de Ja­ko­va. Obo­ji­ca voj­vo­da ima­li su sa­mo po jed­no­ga si­na pa im se imo­vi­na ni­je di­jo­bom raz­dva­ja­la, no je sve u je­dan ko­mad pri­pa­nu­lo ka­pe­ta­nu Aći­mu. Na­sli­je­dio Aćim, moj so­ko­le, voj­vod­ske ku­le i či­tlu­ke, te ti nje­go­va va­mi­lja ni­je ni­šta te­že od ka­ši­ke u ru­ke uzi­ma­la, no su se u nji­jo­vu ku­ću, u nji­jo­ve sta­je i na ima­nje raz­mi­nji­va­li na­po­li­ča­ri s nad­ni­ča­ri­ma i sre­ta­le se slu­ge s na­ja­mli­ci­ma.
Te što ti pri­čam, ra­dio Oj­tren na nad­ni­cu u ka­pe­ta­na Aći­ma i ostao da ko­na­či po­što mu je ra­bo­te do­te­klo i za śu­tra. Kad je uve­če bio va­kat od li­je­ga­nja, Ka­pe­tan za­po­vi­di na­kvoj slu­ški­nji da Oj­tre­nu pro­stre da spa­va ni­đe dru­go do u ka­ma­ru đe on, isti ka­pe­tan Aćim, ko­na­či. Oj­tren za­u­či­ni da to ne mo­re bi­ti ni­ka­ko, jer je ve­li nje­ga, isto­ga Oj­tre­na, za­zor i sra­mo­ta da spa­va u ka­ma­ru đe se voj­vo­do­va­lo i čo­e­ko­va­lo i đe ko­na­če gla­va­ri i ser­da­ri kad do­de u voj­vod­sku i ka­pe­tan­sku ku­ću Da­ko­vi­ća! Ta­ko zbo­rio ko­nag­dži­ja Oj­tren, ali Ka­pe­tan ti ni­je uime to­ga š nji­me glja­go­ljao no mu je­da­nak ośe­kao:
– Sa­mo iz mo­je ka­ma­re ne­ćeš mo­ći otić u lu­pe­šti­nu i jo­pet se vr­nu­ti da te ni­ko ne opa­zi kad iz­la­ziš i ula­ziš. Ja sam ta­ko la­ko­san da me i mlje­sec ne­be­ski pro­bu­di kad vir­ne kroz pro­zor, a ne­ma te mač­ke ko­ja mo­re ta­ko me­ko pre­ći pro mo­je ka­ma­re a da me ne pro­bu­di. Čuo si šta me mo­re pro­bu­di­ti, pa se ti sad rav­njaj s lu­pe­škom na­mlje­rom da škle­pa­riš s vra­ti­ma od mo­je ka­mare dok ja spa­vam. Le­ža­ćeš u mo­ju kama­ru i o to­me vi­še ne­će­mo tro­ši­ti ri­je­či!
Ta­ko je sud­bi­na šće­la da Oj­tren do­ži­vi ono što ni­je do­ži­vio ni­je­dan Gra­o­vlja­nin ko­ji ne no­si gla­var­sku bi­lje­gu na ka­pu. Do­ži­vio da pre­ko­na­či u oda­ju đe sa­mo gla­va­ri bla­gu­ju i no­ći­va­ju, đe su se voj­vo­de ra­đa­le i umi­ra­le i đe je ula­zi­la mr­tva gla­va Sken­der–be­ga Še­o­vi­ća sa Sko­đe­gr­ma ko­ju je voj­vo­da An­to ze­ma­ni­le ot­fi­ka­rio na Bo­ja­nje Br­do. Do­ži­vio Oj­tren ono što ni­je ni u san sni­vao, kao što ti ne sni­vaš šta će se nje­mu od to­ga na ul­ti­nu do­go­di­ti!
Śu­tri dan ne­đe oko pod­ne za­vi­ga­nji na­kav Ma­za­li­ca, što mr­gi­nja s ima­njem ka­pe­ta­na Aći­ma, da je po­kra­den. Cvi­lio bog­me oja­đe­li Ma­za­li­ca da mu me­đu ov­ce ni­je osva­nuo ovan pred­vod­nik. Lu­pež mu po­no­ći ulje­gao u ov­čje ja­nji­lo, ap­nuo ov­na is­pod čak­ta­ra i ne osta­vio za so­bom ni­ka­kvo­ga tra­ga.
Ba­nuo po­kra­de­ni Ma­za­li­ca pred ka­pe­ta­na Aći­ma, pri­stu­pio mu ru­ci i sa­op­štio šte­tu ko­ja mu je pu­kla. Ka­pe­tan ni­je tra­jao no na­brek­nuo ula­ku da raz­gla­si kroz gra­ov­sku kme­ti­ju da će se śu­tra u pod­ne išlje­đi­va­ti kuć­nji do­ma­ći­ni ne bi li se ot­krio lu­pež ma­za­lič­ko­ga ov­na.
Za­po­vi­đe­no – uči­nje­no! Oku­pi­li se do­ma­ći­ni z gra­ov­ske kme­ti­je na guv­no ka­pe­ta­na Aći­ma. Po­śe­da­li na guv­nov­ski kor­niž, Ka­pe­tan se za­ba­nio u škanj na sred guv­na, pop na­ma­kao epi­tra­kilj i raz­ma­jao ka­di­jo­ni­cu. Stao pop s li­je­ve stra­ne do Ka­pe­ta­na i dr­ži krs u de­snu ru­ku. Pr­vo se di­gao s kor­ni­ža kmet gra­ov­ske va­ro­ši i oko­li­ne, ski­nuo ka­pu, pri­stu­pio ru­ci Ka­pe­ta­no­voj, po­lju­bio krs, pre­kr­stio se i iz­u­stio za­kle­tvu:
– Ja (taj i taj), ku­nem se na du­šu i na svo­ju sre­ću da ni­je­sam ukrao ov­na Iva­na Ma­za­li­ce!
Po­tlje kme­ta su je­dan po je­dan osi­pa­li do­ma­ćin­ski đer­dan s kor­ni­ža, sva­ki je pri­stu­pio Ka­pe­ta­nu i po­pu ka­ko je kmet pri­stu­pio, sva­ki je iz­go­vo­rio istu za­kle­tvu ko­ju je i kmet iz­go­vo­rio. Pop je oka­dio iz li­je­ve ru­ke sva­ko­ga kle­tve­ni­ka i po­tlje sva­ke za­kle­tve ras­te­gao amin kao da je od gu­me – »aaami­iin!«
Kad su se svi iz­re­đa­li sa za­kle­tvom, di­gao se kmet s kor­ni­ža i za­pi­tao:
– Ko je je­mac mo­ga po­šte­nja da ni­je­sam ukrao ov­na Iva­na Ma­za­li­ce ne­ka se dig­ne na no­ge i ka­že da svi ču­je­mo ka­ko mi je je­mac?
Po­tlje kme­ta tra­ži­li su je­dan za dru­gi­jem jem­ce s is­ti­jem ri­je­či­ma ko­je je kmet iz­go­vo­rio. I svi su ima­li jem­ce: kmet sva­ko­ga ko je na kor­niž si­dio, ne­ko jed­no­ga, ne­ko tro­ji­cu, na­kvi po sed­mo­ri­cu i po de­ve­to­ri­cu. Osvem kmeta ni­je bi­lo ni­ko­ga da mu se je­mi­na vas guv­nov­ski kor­niž.
Oja­đe­li Oj­tren Mu­lić ni­je si­dio na kor­niž z dru­gi­jem ple­me­ni­ci­ma, no je sta­jao spo­red guv­na i če­kao ono što će ga šče­ka­ti. Svi što śe­de na kor­niž jed­na­ko usvr­dla­li s po­gle­dom u Oj­tre­na, pop sma­kao z gla­ve epi­tra­kilj i uće­šio ka­di­jo­ni­cu, če­ka se sa­mo da ka­pe­tan uči­ni mot pan­du­ri­ma da ve­žu Oj­tre­na. Nje­mu se ve­sel­ni­ku ne pri­zna­va kle­tva ni za­kle­ta, mo­re on s lu­čem po sun­ča­nu da­nu tra­ži­ti jem­ca i ne­će ga na­ći, on je na­u­čio da ot­pa­ga­va i tu­đu lu­pe­šti­nu ako se lu­pež ne pro­so­či…
Ni­je­su za­mlo­go gle­da­li u sto­je­će­ga Oj­tre­na no je ka­pe­tan Aćim za­u­či­nio:
– E ja ću se za­kle­ti na sre­ću i na du­šu da Oj­tren ni­je si­noć ukrao ov­na Iva­na Ma­za­li­ce! Ni­je ga mo­gao pe­nu­ti, jer je ko­na­čio u mo­ju ka­ma­ru đe ja spa­vam. Ni­je­sam ga smio pu­šta­ti da đe dru­go no­ći po­što znam da će se di­ći po­no­ći i pro­lo­ži­ti u lu­pe­šti­nu. Ja sam, do­bri mo­ji ple­me­ni­ci, la­ko­san kao zec; ne­ka se pro ne­besa pro­spe zvi­je­zda pa­da­li­ca ja ću se od nje pro­bu­di­ti! A nek­mo­li da me ne bi pro­bu­dio Oj­tren kad otva­ra i za­tva­ra vra­ta na mo­ju ka­ma­ru. Du­bro­vač­ke bra­ve u mo­ju ku­ću škri­pe kao da su ži­ve!
Ka­pe­tan Aćim re­ci ta­ko, a vas kor­niž tre­ni na no­ge, svi po­ski­daj ka­pe te se pre­klo­ni Ka­pe­ta­nu do ze­mlje i za­ku­mi ga da ne me­će na du­šu i svo­ju sre­ću naj­vi­še­ga gra­ov­sko­ga lu­pe­ža. Je­dan zbo­rio da ne ide pr­voj gla­vi Gra­o­va da uzi­ma u kle­tve­nu ri­ječ naj­go­ru uštvu lu­pe­šku! Dru­gi na­kav plje­nu­šio da se ni ka­pe­tan ni ni­ko nje­gov u tra­gu ni­je za­kli­njao ni u po­šte­nje voj­vo­da i ser­da­ra, a nek­mo­li da su se kle­li u po­šte­nje lu­pe­ža ko­ji bi da mo­re po­krao i Ku­mo­vu sla­mu s ne­be­sa i š njo­me po­ši­jo po­ja­tu! Tre­ći za­gr­cao da će se on sam ra­di­je za­kle­ti po­što mu je mi­li­je da sam kri­vu kle­tvu otr­pi no da se ka­pe­tan gra­ov­ski bla­mi­ra se­dep lu­pe­ža i lu­pe­ško­ga si­na – Oj­tre­na Mu­li­ća! Mlo­zi­na su još zbo­ri­li na­lik ove tro­ji­ce, a na­kav đed što je z go­di­na­ma od­sko­čio iz­nad svi­je z guv­nov­sko­ga kor­ni­ža re­kao je da ne bi on, isti sta­rac, smio mak­nut na du­šu da Oj­tren ni­je ukrao ov­na Iva­na Ma­za­li­ce! Zbo­rio đed da lju­di ne mo­gu spo­zna­ti lu­pe­ške pu­te Oj­tre­no­ve, to sa­mo mo­gu zna­ti še­i­ta­ni iz gre­da ko­ji ka­la­u­ze Oj­tre­nu i ko­ji su Oj­tre­na na­mlje­sti­li u Gra­o­vo!
Śed­ni­ča­ri z guv­na zbo­ri­li ta­ko, ali ka­pe­tan Aćim ni­je za nji­jov zbor za­a­ši­vao, no je ma­nuo s ru­kom na po­pa da se pri­mak­ne. Dok je pop na­mi­cao epi­tra­kilj i pa­lio ka­di­jo­ni­cu, Oj­tren je ukro­čio na guv­no, pao na ko­lje­na pred Ka­pe­ta­na i otr­sio:
– Ne­ćeš se za­kli­nja­ti, ka­pe­ta­ne Aći­me, ve­li­ko­ga mi ime­na bož­je­ga! Si­noć kad si utvr­dio san, ja sam iz­mi­lio iz tvo­je ka­ma­re, usko­čio u ov­čje ja­nji­lo Iva­na Ma­za­li­ce i ši­nuo mu ov­na pred­vod­ni­ka. Od­nio sam ga u Ja­ko­vo­vu pe­ći­nu, ta­mo ga sve­zao za no­ru ka­me­nu, čak­tar mu s ma­ši­nom na­pu­nio da ne zve­či i vi­li­ce mu s opu­tom pre­ve­zao da ne ble­ji! Sve sam to za ne­pu­nu uru uči­nio i u tvo­ju ka­ma­ru umi­lio. Ti spa­va­še na istu ban­du na ko­ju sam te osta­vio kad sam iza­šao iz ka­ma­re. Bio sam pla­mi­rao da no­ćas iz­ne­sem ov­na iz pe­ći­ne i spa­čam ga ka­ko znam i umi­jem. Ja sam ta­ko mi­slio, ali eto ne da­de mi sud­bi­na. Ne dam da se za me kri­vo za­ku­neš, jer ja ni­je­sam krao ov­na sa­mo da se oko­ri­stu­jem, no i da te­be, ka­pe­ta­ne Aći­me, do­ka­žem da ima ne­što mek­še i od mlje­se­či­ne kad vir­ne kroz pro­zor i od mač­je­ga oda kroz tvo­ju ka­ma­ru…
Još je Oj­tren stio da zbo­ri da ni­je­su oni s kor­ni­ža tre­nu­li na no­ge i kre­nu­li na lu­pe­ža z dr­vljem i s ka­me­njem! Ka­pe­tan Aćim brek­nuo je na nji da se sti­ša­ju, i kad su se uta­lu­mi­li, ova­ko je Aćim pre­su­dio Oj­tre­nu:
– U zdra­vlje na­še­ga Go­spo­da­ra, svi­je­tlo­ga knja­za Ni­ko­le, pre­su­đu­jem da se Oj­tre­nu Mu­li­ću uda­ri dva­des i pet de­ge­ne­ka po gu­zi­ci za­to što je ukrao ov­na Iva­na Ma­za­li­ce. A po vr to­ga, na isto mlje­sto i od­ma, da mu se uda­ri još de­set de­ge­ne­ka sto­ga što je s lu­pe­šti­nom opo­ga­nio ka­ma­ru ple­men­sko­ga ka­pe­ta­na u ko­ju je voj­vo­da Ja­kov ze­malj­ske gla­va­re sti­ma­vao, u ko­ju se ro­dio i umro voj­vo­da An­to i u ko­ju sto­ji na zid sli­ka kra­lja Ni­ko­le! Mo­ji vljer­ni ple­me­ni­ci, ni­je Oj­tre­na za­do­vo­lji­la čas što je no­ćio u ka­ma­ru đe ni Bog ni­je re­kao da no­ći­va ta­kva lu­pe­ška uštva, ne­go su ga di­gli đa­vo­li da no­ću lu­pe­ža tu­đu imo­vi­nu!
Ka­pe­tan Aćim je od­še­tao na svo­ju ku­lu, a oni s kor­ni­ža osta­li su na guv­no da se­i­re Oj­tre­na i dvo­ji­cu pan­du­ra ko­ji su, na ono mlje­sto đe je bio po­sta­vljen Ka­pe­ta­nov škanj, pre­va­li­li pra­znu du­bo­vi­nu, spu­za­li Oj­tre­nu ga­će do člja­na­ka, pre­sa­mi­ti­li ona­ko go­lo­gu­za pro du­bo­vi­ne i vre­sa­li ga na­iz­mlje­ni­ce tri­des i pet pu­ta! Je­dan pan­dur uda­rao je s vo­luj­skom ži­lom, a dru­gi z dre­no­vi­jem otar­kom.
Od gra­je i vri­ske oni­je što su osta­li na guv­no da se­i­re Ka­pe­ta­no­vu pre­su­du ni­je se ču­lo ka­ko kme­či si­ro­ma Oj­tren, dok mu pan­du­ri z de­ge­ne­ci­ma ta­nje de­be­lo me­so.

BRO­JA­ČI AJ­VA­NA

Se­ljač­ka rad­na za­dru­ga na Tu­pan osno­va­na je u pe­tak, a u po­ne­đe­nik su za­re­đa­li bro­ja­či da pro­kon­tro­li­šu ni­je li ko pi­sao ma­nje aj­va­na no što ga ima. Za bro­ja­če od­re­đe­ni Paun Ma­ša­nov z Go­lo­ga Br­da i Pe­ro Jun­čić s Vu­či­ce. Nji­ma se dvo­ji­ci dra­go­volj­no pri­dru­žio Da­ni­lo Ve­li­kin iz Sun­tu­li­je.
Paun bi­ja­še je­dan ba­vr­ljan, ne­ma ga un­ča od čo­e­ka a oči mu kao na vr gla­ve. Ma ima­še, ju­na­če, taj otljaz dva oka ze­le­na kao okri­jek, uokru­ži­le se kao dva pra­zna vil­dža­na! To­li­ko vi­da pre­u­ze­lo bi i ma­ša­la mu­šku đov­du, a nek­mo­li ono­ga će­di­lja­ka od ro­ma­če! Ni­je se Paun že­nio, a bi­ja­še mu ta­da pre­pr­ca­lo pe­de­set go­di­na. Od­ma je če­te­res i pr­ve go­di­ne pri­stao za par­ti­zan­skom stru­jom, ali ni­je on uz rat ga­ra­vio pu­šča­ne ci­je­vi. Ta­la­ma­rio je tam–amo s par­ti­zan­skim po­ru­ka­ma i do­ka­ži­vao Ma­tu i Mi­la­nu šta pri­ča­ju čet­nič­ke va­mi­lje. (Mi­lan i Ma­to bi­li su par­ti­zan­ski ile­gal­ci ko­je je Sa­va Mi­za­ra osta­vio u Ba­nja­ne kad je s voj­skom ostu­pio u Bo­snu.) No ne bi ti se Paun s ti­jem po­slu­gom vo­zdi­gao do glav­nog bro­ja­ča ne­po­pi­sno­ga tu­panj­skog aj­va­na da mu se ni­je za­vinća­la se­stra To­ma­na. Ni­je se ni ona uda­va­la, i njoj bi­ja­hu na­pu­lji­le ze­le­ne oči na vr gla­ve, a da ne pro­go­va­ra ljuc­ki­jem gla­som, za­kleo bi se da to ni­je To­ma­na no ža­ba! Bi­ja­še po­koj­ni­ca ši­ra no du­lja, ima je u pr­si i oza­di kao u mljer­ne đe­voj­ke, ma u vi­si­nu se na­či­sto ska­me­ni­la. Čuo si ko­li­ki je Paun, a bio je spre­ma se­stre kao ze­le­ni bor spra­ma za­no­ve­ti! Kad šća­še To­ma­na da upr­ti bu­ri­lo vo­de, ne vi­diš joj gla­vu ako ideš iza nje, no ti se pre­sta­vlja da je bu­ri­lo pro­pen­da­lo na dvi­je žen­ske no­ge. Bi­ja­še To­ma­na va­lja­na i po­slu­ša­la Pa­u­na brez po­go­vo­ra, ali pu­če joj pu­sni­ci iz­ne­na­da po­gi­bi­ja. Ne mo­ga pre­ža­li­ti što joj za­ga­rač­ki čet­ni­ci iźe­do­še ka­cu sko­ru­pa, no ob­ra­di o svo­me ži­vo­tu! Če­ta po­pa Ke­ko­vi­ća opu­va joj ka­či­cu, a To­ma­na uri­vak na gr­lo te se ob­lje­si o dža­nju iza ku­će.
Ä na­svo­ji­še par­ti­za­ni, To­ma­nu su upi­sa­li u žr­tve fa­ši­stič­ko­ga te­ro­ra, pa ti Paun uz­na­pre­do­va lje­po­tu bož­ju uz mr­tvu se­stru. Ni­je ga raz­mi­nji­va­la ni­ka­kva ra­bo­ta kad je tre­ba­lo si­dži­li­ti čet­nič­ke va­mi­lje i spro­vo­di­ti za­po­vi­je­di đe se bre­či. Ti­jem ti je pu­tem Paun do­šao do glav­nog bro­ja­ča sa­kri­ve­nog tu­panj­skog aj­va­na.
Pe­ro Jun­čić bi­ja­še se ske­vrio gr­đe no ja da­nas, a bio je ta­da ko­mad mla­đi od me­ne sa­da­šnje­ga. Ni­je Pe­ro umio iz­go­vo­ri­ti «ne­ću» i «ne mo­gu» kad vlas na­re­đu­je. Ne pi­ta ti on ko­ja je ni či­ja je, za nje­ga je sva­ka vlas od Bo­ga po­sla­na! Za­vla­daj čet­ni­ci na Tu­pan – a Pe­ro njij­o­va me­tla i lo­pa­ta, bu­ši par­ti­za­ni – a Pe­ro br­ži od ze­ca da ih po­slu­ša! Pri­je ra­ta slu­žio je u Op­šti­nu ve­lem­sku, bio je ma­lo bo­ća ser­da­ra Rado­vi­ća kad su ze­le­na­ši i Ta­li­ja­ni upra­vlja­li z Ba­nja­ni­ma, a par­ti­za­ni su ga po­tlje met­nu­li da po­pi­šu­je re­kvi­zi­ci­ju. I svu­da je Pe­ro bio ta­čan kao di­jo­ma­nat! Kod sva­ke upra­ve ra­dio je kao kod svo­je ku­će. Ne­ma usta ko­ja mo­gu do­ka­za­ti da je Pe­ro što sla­gao ja­li na­la­gao, ni da je za­bu­šio ni da je ne­što pro­ne­vlje­rio! Da mu je mas­lo pro­to­či­lo kroz ša­ke – ne bi mu se dla­no­vi oma­sti­li! Po­to­nja vlas ni­je Pe­ra ba­de­ri­la što je slu­žio pr­vu, ni­ti ga je no­vi go­spo­dar ma­ni­sao što je bio po­tr­čan ra­ni­je­mu go­spo­da­ru. Ne­ko je Pe­ra pro­zvao «Pe­ro za­du­žbi­na», i s raz­lo­gom ga je ta­ko na­zvao. Pe­ro ti je kao za­du­žbin­ska ča­tr­nja po­red pu­ta s ko­je svak za­va­ta vo­de ko­li­ko mu tre­ba, ko­ja je sva­či­ja kad se slu­ži š nje i ni­či­ja kad oko nje tre­ba ra­di­ti. Ka­kva je si­la na­mlje­šti­la Pe­ra za svo­ju dvo­no­gu za­du­žbi­nu, ko­joj mo­re za­po­vi­je­da­ti sva­ka si­la od ko­je se na­rod bo­ji, ne znam ti ja! To ni­je zna­vao ni Pe­ro, ni ni­ko osvem ne­vi­dov­ne si­le ko­ja je uj­du­ri­sa­la i Pe­ra i me­ne i te­be ko­ji ovo slu­šaš!
Po­koj­ni Pe­ro bi­ja­še spe­čen kao da je pe­čen, da ga ba­čiš na ugljen ne bi za­smr­dio. Kma­ste ča­pre, ni­jed­ne si­je­de u gla­vu, sit­no­kos i osred­nje­ga ra­sta. Cki­le is­pod sa­sta­vlje­ni­je obr­va sit­ne oči ko­li­ko u džu­dža­na, a ubio me Bog ako je iko vi­dio Pe­ra da se osmlje­nuo. Jed­na­ko bi se na te na­smi­jao da se pre­da nj svu­češ go kao da si obu­kao svit­nu do­la­mu! Dva se pu­ta Pe­ro že­nio, sa­mo mu je dru­ga ra­đa­la, i to jed­nu šćer po­ne­vak­tu. Jed­na­ko je slu­šao ka­ko pr­vu ta­ko po­to­nju že­nu, a u šćer je gle­dao kao u zla­tan krs.
Eto ta­ko, od­re­đen Paun da na­đe i zmi­ju u du­va­ru ako ni­je po­pi­sa­na, a Pe­ro da u tev­ter ubi­lje­ži sve skri­ve­no i pre­bro­ja­no. Da­ni­lo Ve­li­kin ta­ba­na š nji­ma ona­ko aka­sti­le što mu je mi­lo. Ni­je Da­ni­lo ko­pi­ljan no se po maj­ci na­zi­vlje se­dep to­ga što ga je po­di­gla maj­ka udo­vi­ca na ko­ju se vo­di ima­nje i ku­ća. Oca ni­je ni za­pam­tio. Ve­li­kin brat a Da­ni­lov ujak bio je ve­li­ki par­ti­zan­ski čvo­ro­nja, pr­vi do Sa­ve Mi­za­re u di­vi­zi­ju. Ka­žu da je je­dan ra­fal pre­ki­nuo nje­ga i Sa­vu na Su­tje­sku. Kad je ču­la da joj je brat po­gi­nuo, ni­ko Ve­li­ci ni­je vi­dio su­zu. Ni­je za­pla­ka­la no za­plje­va­la par­ti­zan­sku plje­smu «Na­ša bor­ba zah­ti­je­va – kad se gi­ne da se plje­va». S ti­jem je na­či­nom šće­la da se vo­zdig­ne pred čet­nič­ki­jem va­mi­lja­ma ko­je su bi­le u kom­ši­lu­ku. Ma­tu i Mi­la­nu bi­lo je kod Ve­li­ke kao pri sto­gu, bi­lo je nji­jo­vo što i nje­zi­no, a ne bi od­mr­zla je­zik da ih oda pa da su je čet­ni­ci kroz igle­ne uši pro­vr­zli. Išlje­đi­va­li su je i ze­le­na­ši i čet­ni­ci, ali ona ni­je šće­la opan­ca­ti da kri­je par­ti­za­ne.
Od­ma po­tlje ra­ta Da­ni­lo Ve­li­kin je met­nut za glav­no­ga na svu banj­sku omla­di­nu, i sa­mi đa­vo zna do­kle bi van­dži­rao da mu ne pu­če po­gi­bi­ja što se za­vo­lje sa šće­rom Gi­ša­na Ze­le­no­vi­ća s Ume­talj­ke. Zbor­ka­lo se da se mi­lo po­gle­du­ju, a po­pri­je no se ras­for­mi­ra­la za­dru­ga na­či­ni Da­ni­lo di­je­te u šćer Gi­ša­no­vu! Šća­še je uze­ti i pre­ve­sti ku­ći, no mu jed­no ni dru­go ne do­pu­šti maj­ka Ve­li­ka. Bi­ja­še đe­voj­ka kao đe­mi­ja, i uz­ra­sna i pi­to­ma i na­smi­ja­na i blje­lo­pu­ta. Ali dža­ba je sve to bi­lo kad je Gi­šan ubljen kao čet­nik. Ve­li­ka je pr­vo s pla­čem i s kuk­nja­vom mo­li­la si­na da iz­daj­nič­ku śe­ku ne do­vo­di u ku­ću, a on­da ga je kle­la i pre­kli­nja­la da ne sra­mo­ti ime mr­tva uja­ka. Naj­po­tlje se za­kle­la z bra­to­vi­jem ra­na­ma sa Su­tje­ske da će od svo­ga ži­vo­ta uči­nje­ti isto što je uči­nje­la se­stra Pa­u­na Ma­ša­no­va kad su joj za­ga­rač­ki čet­ni­ci iźe­li ka­cu sko­ru­pa. Ra­di­je će, ve­li, na­ma­ći štrik na gr­lo no pu­šti­ti u ku­ću če­lja­de iz čet­nič­ke va­mi­lje. E ta­da se Da­ni­lo pre­lo­mio i od­u­stao od trud­ne đe­voj­ke. Ubr­zo se pre­se­lio s Ve­li­kom u Be­o­grad da ži­ve. Ma­to i Mi­lan ura­di­li da im se je­da­nak da par­ti­zan­ski stan i Da­ni­lu za­po­šlje­nje. Ali oja­đe­lo­ga Da­ni­la ni­je pod­ni­je­la grac­ka ari­ja no se raz­bo­lio od jek­ti­ke. Li­je­čio se kod naj­bo­lji­je dok­to­ra u dr­ža­vi, ali ni­šta ni­je po­ma­ga­lo. Ni­je do­ne­šen na tu­panj­sko gro­blje no je uko­pan u Be­o­gra­du. Po­ne­ko zbo­ra­še da po­koj­ni Da­ni­lo ni­je umro od jek­ti­ke no od ve­re­ma za Gi­ša­no­vom šće­ri što mu je Ve­li­ka ne da­de uze­ti. Je­dan je zbo­rio ovo, dru­gi ono, ki­ti­lo se i ni­ti­lo za­ne­ko­li­ko, a on­da le­gla pri­ča kao i o sva­če­mu dru­go­me što le­že.
No što ti pri­čam, njih tro­ji­ca – Paun, Pe­ro i Da­ni­lo, svi su sad po­koj­ni – ob­i­šli su tu­panj­ske do­ma­ći­ne, ne­ke pro­dan a ne­ke po­no­ći. Pre­bi­ska­li su sve to­ri­ne i po­ja­te od Bu­kov­ča Gra­di­ne do Rav­ne Gla­vi­ce uz­duž i od Vra­no­ve Go­mi­le do Ša­bo­ve Du­bra­ve po­pri­je­ko! Tra­ži­li bro­ja­či kri­ve­nu sto­ku – ma­lu i ve­li­ku. Ba­nji­va­li su u plan­di­šta, va­ta­li bu­si­ju na pa­si­šta, sa­če­ki­va­li kr­do­ve na za­ran­ke i s tri stra­ne op­ko­lja­va­li vo­do­po­je. Po­ne­đe su s uždi­ve­ni­jem lu­čem uli­je­ta­li u to­ri­ne, i to kad pre­va­li noć da bi po­spa­noj če­lja­di bi­lo izu­blea. Paun je aj­van bro­jio, Da­ni­lo pre­bra­jao, a Pe­ro pre­bro­ja­no srav­nji­vao sa za­pi­sa­nim bro­jem aj­va­na, ko­ji je do­ma­ćin je­zi­ko­vao na osni­vač­ku skup­šti­nu, u pe­tak na guv­no Jev­ta Kr­sto­va. Pe­ro srav­nju­je s jed­ni­jem tev­te­rom a u dru­gi za­pi­šu­je kri­ve­ni vi­šak ako ga ima.
Po­tlje ne­đe­ljak da­na za­ka­za­na je ko­ve­ren­ci­ja na isto guv­no Jev­to­vo da ta­mo pod­ne­su iz­vlje­štaj re­če­ni bro­ja­či aj­va­na – Pe­ro, Paun i Da­ni­lo. Jed­na­ko su po­zva­ni do­ma­ći­ni kod ko­jih se ni­je pro­na­šao stoč­ni vi­šak kao i oni što su ma­nje aj­va­na pi­sa­li no su ima­li. Do­šli na ko­ve­ren­ci­ju isti gla­va­ri s Ve­le­mlja i iz Ni­ši­ća ko­ji su na isto Jev­to­vo guv­no osno­va­li u pe­tak tu­panj­sku rad­nu za­dru­gu. Glav­ni je me­đu nji­ma Ko­velj La­mi­to­vić iz Ni­ši­ća.
Bo­ga­mi strâ ve­li­ki ulje­gao u nas sva­ko­ga, jed­na­ko se od ne­šta pre­pa­li lju­di brez stoč­nog vi­ška kao i oni s vi­škom. Ko je tač­no pi­sao bo­ji se da će ga pro­zva­ti što ni­je pro­ka­zao kom­ši­ju što la­žno pi­še, a oni ko­ji su uva­će­ni u laž ze­bu od Žut­ki­ća Ku­će… E zbi­lja, ne re­koh ti da su tro­ji­cu do­ma­ći­na ko­ji ni­je­su šće­li da ulje­gu u za­dru­gu spro­ve­li u Ni­ši­će da ro­bi­ja­ju u Ku­ću Žut­ki­ća. Po­ve­li su Šće­pa­na Sa­ri­ća, Jo­si­fa Ni­ko­li­na i Pren­ta Ili­ća. Ne bi raz­mi­nuo Žut­ki­ća pr­de­ka­nu ni Sa­vić Li­mu­nov da ne ute­če u Du­br­ov­nik i ope­ri­sa sli­je­po cri­je­vo na­zdra­vo. Pod­mi­tio dok­to­re da ga na­zdra­vo ope­ri­šu i za­dr­že u bol­ni­cu po­vi­še no mlje­sec da­na. Na­mljer­no mu za­po­ga­ni­li ra­nu da bi ga mo­gli dr­ža­ti me­đu bo­le­sni­ke. Kad se vr­nuo iz Dur­bov­ni­ka, ni­je­su ga uap­si­li no su na sve sku­po­ve is­pi­ra­li š nji­me usta kao s re­ak­ci­jom i na­rod­ni­jem iz­daj­ni­kom…
E Bog ti po­mo­gao, śe­di­mo na kor­niž od guv­na i co­bo­će­mo od strâ, a vlas spro­vo­di svo­je. Po­što je Pe­ro pro­či­tao one te su la­ga­li kad se aj­van po­pi­ši­vao, Ko­velj je La­mi­to­vić ona­ko śe­de­ći ot­vr­zao fa­ke­lu! Ve­li da su na­rod­ni ne­pri­ja­te­lji jo­pet di­gli gla­vu i da će par­ti­ja ima­ti sna­ge da se š nji­ma ob­ra­ču­na ona­ko ka­ko su za­mi­ri­ta­li. Do­ma­ći­ni ko­ji su la­žno pi­sa­li aj­van po­na­ša­ju se isto kao i ku­la­ci što su se po­na­ša­li kad je slav­na ko­mu­ni­stič­ka par­ti­ja di­za­la na­rod­no­o­slo­bo­di­lač­ku i so­ci­ja­li­stič­ku re­vo­lu­ci­ju u Cr­nu Go­ru. Tu­pa­nja­ni ko­ji su sa­kri­li sto­ku ne raz­li­ku­ju se od na­rod­nih iz­daj­ni­ka što su to­kom ra­ta sa­ra­đi­va­li s oku­pa­to­rom i mo­li­li se nji­jo­vo­me Bo­gu da se iz Lon­do­na vr­ne kralj Pe­tar i nje­go­va kli­ka ko­ja je upra­vlja­la s tru­lom Ju­go­sla­vi­jom. Zbo­ri La­mi­to­vić da je ta po­sra­na dr­ža­va vi­še na­li­ko­va­la na na­rod­nu tav­ni­cu no na pra­vu dr­ža­vu kao što je Ru­si­ja ili Ti­to­va no­va Ju­go­sla­vi­ja! Oni ko­ji la­žu na­rod­nu vlas, mo­ra se – ve­li – na­či­sto re­ći, da su oni i da­lje sr­cem i dušom za po­po­ve man­ti­ja­še ko­ji­ma je ne­po­blje­di­va par­ti­zan­ska voj­ska pred­vo­đe­na le­gen­dar­nim Ti­tom slo­mi­la kič­mu…
Još je Ko­velj mlo­go de­ba­to­vao, ali ja ni­je­sam sve za­pam­tio da ti pov­to­rim. Kad za­vr­ši go­vor­nu ka­ta­va­si­ju o na­rod­ni­jem ne­pri­ja­te­lji­ma ko­ji su jo­pet di­gli gla­vu i la­žno pi­sa­li aj­van, ma­nu s ru­kom na po­koj­no­ga Va­sa Jo­va­no­va s Pre­ši­nu­te Pro­do­li i ve­li:
– Dru­go­vi i dru­ga­ri­ce, me­đu na­ma śe­di drug Va­so Erak, otac jed­no­ga na­rod­nog he­ro­ja i jed­no­ga pr­vo­bor­ca sa spo­me­ni­com. Sli­ku dru­ga Ti­ta u Va­so­vu do­mu kra­si s jed­ne stra­ne or­den na­rod­no­ga he­ro­ja a z dru­ge ti­tov­ska spo­me­ni­ca. Si­no­vi dru­ga Va­sa ni­je­su ža­li­li svo­je ži­vo­te da ih po­lo­že za na­šu Par­ti­ju, za na­šu slo­bo­du, za na­še brat­stvo–je­din­stvo i za na­še­ga vo­lje­no­ga mar­ša­la Ju­go­sla­vi­je, vo­đu re­vo­lu­ci­je, vr­hov­nog ko­man­dan­ta Ar­mi­je i na­sta­vlja­ča mi­sli Le­nji­no­ve – Jo­si­pa Bro­za Ti­ta! Dru­že Va­so, kao što vi­diš još ni­je­su eli­mi­ni­sa­ni na­rod­ni iz­daj­ni­ci ko­ji za­bi­ja­ju kli­po­ve u toč­ko­ve na­še re­vo­lu­ci­je i na­še so­ci­ja­li­stič­ke ob­no­ve i iz­grad­nje. Oni su ośe­ti­li da je osni­va­nje se­ljač­kih rad­nih za­dru­ga ve­li­ka te­ko­vi­na ve­li­ke ok­to­bar­ske re­vo­lu­ci­je i još jed­na ve­li­ka po­blje­da na­še na­rod­no­o­slo­bo­di­lač­ke bor­be i zbra­ti­mlje­nih na­ro­da Ju­go­sla­vi­je, pa oće da sa­bo­ti­ra­ju naš put u sreć­nu bu­duć­nost. Nji­ma su se­ljač­ke rad­ne za­dru­ge trn u oku, nji­ma i za­pad­nim ka­pi­ta­li­sti­ma! Dru­že Va­so, zna­čaj­no je, mlo­go je zna­čaj­no, za na­šu par­ti­ju na Tu­pa­nu, da lju­di ko­ji su u te­me­lje na­še re­vo­lu­ci­je uzi­da­li svo­je si­no­ve jav­no osu­de sa­bo­te­re ko­ji, kao ku­ka­vi­ca ja­je, kri­ju sto­ku od za­dru­ge i od na­rod­ne, ti­tov­ske, vla­sti. Tre­ba, dru­že Va­so, zga­zi­ti iz­ro­de i ku­lač­ke pri­rep­ke ko­ji ne vi­de da se mi u odu pre­stro­ja­va­mo, da na­ša re­vo­lu­ci­ja ne­za­u­sta­vlji­vo te­če, i da će svi oni ko­ji ne mo­gu da uva­te ko­rak s na­ma, stru­nu­ti na đu­bri­štu isto­ri­je i bur­žuj­skom gov­ni­štu svo­je se­bič­no­sti! E pa da vi­di­mo šta ti ka­žeš, dru­že Va­so!
Pri­je no ču­ješ šta mu je po­koj­ni Va­so od­go­vo­rio, evo ti po­slu­šaj ne­ko­li­ko ri­je­či o Va­su Jo­va­no­vu Era­ku s Pre­ši­nu­te Pro­do­li.
Va­so bi­ja­še si­jed kao ov­ca, ali mla­da po­gle­da i brez gre­žbe na obra­zu. Čo­ek od ma­lo ri­je­či, ma ni na svad­bu ni­je bio pro­go­vo­ran. Bog je Va­sa bio dao za sva­ki rad na ima­nju, ne da iz­mi­šlja što no­vo no da do­bro ura­di ono što su mu otac i đed ra­di­li. Od Va­sa se pre­po­či­nja­lo po­ši­va­nje i opra­ši­va­nje, a da sa­đe­de si­je­no i za­vr­ši stog dru­gi ni­je umio kao Va­so. Lju­di su iz nje­go­va to­ra uzi­ma­li ov­če­ga pra­za, i iz nje­go­va am­ba­ra śe­me za do­li­nu. Ako ti se ni­je da­lo u če­le, tre­ba­lo je da iz Va­so­va ulja­ni­ka uši­češ tre­ći pa­ro­jak pa da ti kre­ne i ta na­va­ka! Va­so na sud ni­kad ni­je oti­šao ni kao śe­dok, a nje­go­va va­mi­lja je bi­la je­di­na u se­lu ko­ja sa sva­kom ku­ćom zbo­ri. Ni­ko ga ni­je čuo da je śak­nuo ni oso­vao, ni­ti je kleo nit se za­kli­njao! Da ni­je bio čip na pa­ru da zaj­mi nu­žde­no­me, a tvrd da te po­nu­di z du­van­skom će­som, o Va­so­vi­jem ma­na­ma mo­glo bi se zbo­ri­ti ko­li­ko i o če­li što le­ti s cvi­je­ta na cvi­jet. S jed­nom ri­je­či, sve što je bi­lo po Bož­joj vo­lji Va­so je s vo­ljom či­nio, ali Bog mu ni­je pla­ćao pre­ma nje­go­vi­jem mi­ri­ta­ma.
Imao je Va­so tri si­na: Mi­lo­ra­da, Mi­la­di­na i Mla­de­na. Mi­lo­rad je bio stu­dent kad se za­ra­ti­lo, pri­ča­lo se da je u na­u­ci is­pred­nja­čio svi­jem vr­sni­ci­ma. Oti­šao je za ko­mu­ni­sti­ma i po­gi­nuo na ri­je­ku Ne­re­tvu. Ti­to ga je mr­tva pro­gla­sio za na­rod­no­ga he­ro­ja. Mi­la­din je za­vr­šio za ge­o­me­tra uoči ra­ta i za­po­slio se u Ni­ši­će. I on ode u par­ti­za­ne, po­gi­nuo je na Srem­ski front đe je, pri­ča­ju, gor­je­lo ljuc­ko me­so kao lu­če­vi­na! Ni Mi­ladi­nu u Sri­je­mu ni Mi­lo­ra­du na Ne­re­tvi ne zna se gro­ba ni mra­mo­ra. Bi­lo ih pa ih ne­ma! Naj­mla­đi, Mla­den, bi­ja­še pri­spio za že­nid­bu kad se osni­va­la za­dru­ga i zbor­ka­lo se da će uze­ti šćer ovo­ga Pe­ra Jun­či­ća što po­pi­šu­je tu­panj­sku ne­pri­ja­vlje­nu sto­ku. Va­su ni­je mi­ri­sa­lo pri­ja­telj­stvo s Pe­rom Za­du­žbi­nom, ali ni­je pre­pra­vljao si­no­vljev na­um, no se sti­snuo i pre­šu­tio.
No što ti re­koh, Ko­velj La­mi­to­vić dre­to opo­me­nu Va­sa da tre­ba kao otac Ti­to­vi­je bo­ra­ca, da zbo­ri su­prot do­ma­ći­na ko­ji su kri­li svoj aj­van od po­pi­sa za­dru­žno­ga. Ko­velj re­če a Va­so se di­že na no­ge. Pri­bra ja­ke­tun oko se­be, vr­nu u će­su du­van­sku na­po­la sa­vljen ci­gar i ski­de ka­pu z gla­ve. Si­je­da gla­va pro­sre­bri mu se od sun­ca što bi­ja­še upi­ri­lo na Jev­to­vo Guv­no. Va­so je na­sti­cao cr­no­gor­sku ka­pu do sred če­la, pa ono što ka­pa pri­ti­ska bi­je­li se spra­ma si­je­de ko­se, a ono če­la što sun­ce gri­je slo­ži­lo se s uga­ra­stom če­rom Va­so­va obra­za. Dr­ži Va­so ka­pu u li­je­vu ru­ku, a z de­snom se pre­kr­sti tri pu­ta. Pre­kr­sti se i ve­li:
– Pi­taš li me, je li, za mi­šlje­nje o ovo­me što se da­nas či­ni od Tu­pa­nja­na na ovo guv­no Jev­ta Kr­sto­va! E pa kad me pi­taš, pra­vo ću ti ka­za­ti ča­sno­ga mi kr­sta, i ovo­ga mi sun­ca ne­be­sko­ga što nas jed­na­ko gri­je! Ovo što či­ni­te da­nas od lju­di i do­ma­ći­na to ni­je či­nje­la ni­ka­kva vlas ot­ko se opri­ča­va da vlas po­sto­ji! Ana­te vas ma­te bi­lo pred Bo­gom i lju­di­ma, vas i ono­ga ko je pla­mi­rao da se ovo či­ni! E pa sad do­bro čuj po­to­nju ko­ju ću ti re­ći, La­mi­to­vi­ću: Dva mi si­na da­do­še ži­vo­te za ovo što vi da­nas či­ni­te od tu­panj­ski­je do­ma­ći­na. Osta­de mi sa­mo je­dan sin i na­u­mio je da se že­ni. E ku­nem ti se ne­zna­ni­jem gro­bo­vi­ma Mi­lo­ra­da i Mi­la­di­na da ne bih ža­lio ni Mla­de­na kad bi po­gi­nuo za vlas ko­ja bi vas sru­ši­la. Va­šu vlas i za­dru­gu ko­ju ste osno­va­li. Ka­ko ja ovo pra­vo zbo­rio – ona­ko mi go­spod Bog po­mo­gao!
Va­so se jo­pet pre­kr­sti, na­sta­če ka­pu do sred če­la i brez zbo­gom na­pu­šti ko­ve­ren­ci­ju na Jev­to­vo Guv­no.
Tek pre­o­śu­tri dan vlas je spre­mi­la dva oru­žni­ka da sve­žu Va­sa i da ga po­ve­du u Ku­ću Žut­ki­ća u Ni­ši­će. Od­ro­bi­jao je tri mlje­se­ca i vr­nuo se ku­ći na Pre­ši­nu­tu Pr­o­do.
BOŽ­JI ME­LA­IĆ

Da mi je dru­gi ko pri­čao no Šće­pan Sa­rić ovo što ću vam re­ći, ne bih mu, pod za­rok, vlje­ro­vao. Ali on, po­koj­nik, bi­ja­še ta­čan, na sva­ku bi mu se mo­gao za­kle­ti pod Ostrog. Bo­že moj – ne ve­lim da i nje­ga ni­je mo­gao pre­va­ri­ti ka­kav la­žac po dma­ru. Mo­re i nje­ga i sva­ko­ga! Sa­mo tvr­do vr­lje­ru­jem da ni­je o Šće­pa­no­vu pa­met pre­du­go vi­si­la laž. Šće­pan je bio gra­ma­ti­čan i zna­ven bo­lje no mlo­gi na­ši ško­lar­ci, pa sve ne­ka uče u stranj­ske ze­mlje. Ni­je, ne boj se, Mar­ko Vu­ja­čić svr­tao i no­ći­vao u nje­ga s ni­šta dru­go no da va­ta Šće­pa­no­ve ri­je­či, pa da ih po­tlje me­će u svo­je go­vo­re što ih dr­ža­še na­ro­du! A Mar­ku su jed­na­ko bi­la otvo­re­na vra­ta po­koj­no­ga kra­lja Alek­san­dra i Ti­to­va.
Evo šta jed­nom is­pri­ča Šće­pan na­ma ko­sci­ma kad smo bi­li na mo­bu u ba­be ono­ga Mi­li­ća što je kan­tar­dži­ja na plja­ci u Bi­le­ću. No dav­no je to bi­lo pa sam, pu­snik, mlo­go po­bo­ra­vio. Ota­da je pa­sa­lo če­te­res i ku­sur go­di­na.
Kad se za­vr­zla kroz Er­ce­go­vi­nu ona bu­na što je na­zi­vlju Ne­ve­sinj­ska pu­ška, ve­li­ki je pla­šak ulje­gao u ta­mo­šnje Tur­ke. Oso­bi­to su se bi­li uža­pi­li oni te su sta­ja­li s ima­nji­ma na ovu ban­du pre­ma Cr­ne Go­re. Ra­ču­nja­li su da će ot­pa­ga­ti i ono što ni­je­su kri­vi ako Cr­no­gor­ci pri­sna­že da po­ma­žu usta­nak. Sva­ka tur­ska ku­ća me­ta­la je po no­ći stra­žu, sve što se sto­je­ći pi­ša ni­je se raz­dva­ja­lo od oruž­ja, ne­jač se za sun­ca za­ka­pi­ja­va­la i co­bo­ta­la od strâ do sva­nu­ća. Do­du­še, ni­je im se te­ško bi­lo svi­ći da stu­ble po svu noć na stra­žu po­što su i pri­je bu­ne dr­ža­li va­zda na­ču­lje­ne uši. Tre­ba­lo je, bo­lan, s pa­sa na pas tr­plje­ti Cr­no­gor­ce, ko­ji bi za glad­nih go­di­na vo­du va­ri­li da ni­je­su pli­je­ni­li bu­lju­ke aj­va­na iz Er­ce­go­vi­ne. Eno, bra­te, i plje­sme bi­stro ka­žu­ju da se ne zna ja l je bi­lo gr­đe po­gra­nič­nim Tur­ci­ma ja­li Cr­no­gor­ci­ma. Er­ce­gov­ci da­vi­ja­ma na­vr­ći zle voj­ske na Cr­nu Go­ru, a Cr­no­gor­ci udi­je­vaj če­te u Er­ce­go­vi­nu da oti­mlju sve što su mo­gli za­će­le­pi­ri­ti.
Dok se raz­u­đi­va­la er­ce­go­vač­ka bu­na, knjaz Ni­ko­la je uda­rao pro­pa­gan­du na raz­ne na­či­ne ka­ko bi Tur­ci po­gra­ni­ča­ri osta­vlja­li svo­ja ima­nja i blje­ža­li ne­kud na zli put. Ta­ko se pod­u­zeo knjaz da sa­mi Tur­ci po­si­ju strâ kroz svu Er­ce­go­vi­nu. Znao je da i na­rod mo­re da se ru­ni i osi­pa kao i sve dru­go što se nač­ne s kra­je­va. Kad se ljuc­ka si­bljan od ne­šta pre­pa­ne pa na­ga­mi da blje­ži, to ti je isto kao opa­nak što je kre­nuo da se pot­pe­ću­je. Tri­sta pu­ta mo­reš se pri­o­bu­va­ti, dža­ba ti je – jo­pet će ti se pot­pe­ti­ti!
Voj­vo­da Ba­ćo­vić je, iz­gle­da, na­mig­nuo knja­zu Ni­ko­li da tre­ba pot­pla­ti­ti jed­no­ga odžu iz Ko­ri­ta što se bio raz­gla­sio kao vi­dar i ga­tar. Ma kao i me­ra­kli­ja na pa­re! Kad su zvec­nu­le će­se s Ce­ti­nja, odža za­gri­zi te poč­ni vlje­što da pro­vr­zu­je na­ro­du kroz uši ka­ko ne­će osta­ti ži­va pi­lič­ni­ka tur­sko­ga kad Cr­no­gor­ci ak­nu na Er­ce­go­vi­nu. Nad­mi ti se mlo­zi­ni tu­ri­na od strâ, pa poč­ni da osta­vlja­ju ima­nja, ili da ih pro­da­va­ju po­što–za­što. Se­li­li su se đe su mi­šlje­li da se ne za­me­ću bu­ne, ni­ti se do­sti­ru Cr­no­gor­ci. Sve gle­da jed­no na dru­go pa poč­ni se­la da púste. Ali ne vr­ni đa­vo­le re­pom, kroz ne­ki va­kat ne­ko pro­špi­jaj odžu! Ga­tač­ki ka­di­ja na­re­di da se sve­že i spro­ve­de u Mo­star da mu pa­ša Ali–pa­ša su­di. – Šće­pan po­koj­ni zna­va­še sva­ku di­ja­ni­ju ka­ko je odži be­laj ždrok­no ve­če­ru.
Raz­gra­jao te­lal po Mo­sta­ru da se ide na kastig pred pa­ši­ne sa­ra­je. Sleg­ni ti se svi­jet kao i na sva­ki im­bret.
Spu­za­li odži čak­ši­re do člja­na­ka, pa ga ona­ko ru­nja­ve gu­zi­ce pre­sa­mi­ti­li pre­ko na­kva de­bla. Dvo­ji­ca ga dr­že za ru­ke, za no­ge ga ni­je tre­ba­lo dr­ža­ti, spu­ti­le su ga ga­će. Dže­lat upla­snjio gvo­zde­nu šip­ku, de­be­lu kao ci­jev od pu­ške, a po­du­lju no mu­ški la­kat. Do­bro za­ši­lje­na! Uva­tio je kli­je­šti­ma pa je ona­ko cr­ve­nu za­bo ne­sret­no­me odži u de­be­lo cri­je­vo! Ä je za­cvr­ča­lo ti­je­lo, ona dvo­ji­ca pu­šti odži ru­ke, a on, ku­ka­vac, ob­lje­ma pon­taj da iš­ču­pa gvo­žđe. Ali đe će ga iš­ču­pa­ti po ja­du nje­go­vu kad ži­vi ži­vo­vet­ni oganj ne da ni do­va­ti­ti! On­da ti on – da li što se bio bla­nuo od strâ, da li što je stio da pre­kra­ti mu­ke, ne znam ti ja – po­što se oštro­pio na no­ge, itro śe­di na onu sa­lidž. Ta­ko šip­ka kuc­ni do­njim kra­jem u plo­ču, a gor­njim se pro­vr­zi odži kroz utro­bi­ce. Ni­je vi­še do­dio se­be, ali su za­mlo­go igra­li po nje­mu da­ma­ri i uvla­čio je ari­ju u pr­si. Is­pu­nuo je pri­je pod­ne, ali ga ni­je­su po­še­nji­va­li is­pred pa­ši­na ko­na­ka do ak­ša­ma. Dr­ža­li ga da na­rod gle­da i na­ku­plja strâ u se. Eto vi­di­te, ni­je­su šće­li da ga po­si­je­ku ili na­bi­ju na ko­lac, kao što se va­zda či­ni, no ga obr­nu­li na ka­li­jež. Stio je pa­ša da se o odži­noj sra­mot­noj po­gi­bi­ji što vi­še bu­ba i kon­tre­sa niz Er­ce­go­vi­nu. No, aj­de, đa­vo ne­ka no­si i pa­šu i odžu, kao što ih je i od­nio, no da vi­di­mo što se či­ni u Ko­ri­ti­ma.
Tur­ci su mo­ra­li ne­što da pred­u­zi­mlju ne bi li se iš­će­ra­la zeč­ja vu­na iz na­ro­da. Onaj ga­tač­ki ka­di­ja što je de­stre­gao odžu bio je po­li­ti­čan i kur­vin sin, do ja­da bi to bi­lo da je učio u Stam­bo­lu. Mo­re bi­ti i da je učio! Od­re­di ti on naj­gla­si­ti­je­ga odžu iz svo­ga ka­di­lu­ka da ide u Ko­ri­ta i pre­du­zme mlje­re da na­rod ne blje­ži s car­ske ze­mlje. Bi­lo mu je ime Adem. Spre­mio ka­di­ja gru­pu oru­žni­ka da ne na­pu­šta­ju Ade­ma dok ne po­vla­ča ono što je pr­vi odža pre­o­rao. Iz­gle­da na­pri­čao mu je da brez oru­žni­ka ne smi­je oti­ći ni na po­piš.
Ve­li Šće­pan da je no­vi odža bio za gla­vu pre­ra­stao i naj­vi­so­či­je­ga čo­vje­ka. Ni­je mu čal­ma bi­la go­ra no u ve­zi­ra. De­re čov­nu ću­dri­ju ov­to­če­nu li­si­com, a iz­nu­tra udre­na je cr­ve­na kao krv od svi­le po­sta­va. Bro­ja­ni­ce mu va­lja­ju ku­ti­ju du­ka­ta: sve jed­na zlat­na mrn­đu­la, a jed­na od fil­di­še. Odži bi­lo ne­đe oko pe­de­set go­di­na, tek mu pro­si­je­đe­la bra­da, do­bro opu­nit.
Pet­kom je kla­njao pet pu­ta s mu­ški­jem u dža­mi­ji i pet se pu­ta peo na mu­nar da ot­ku­i­še. Raz­li­je­gao mu se glas na­o­kru­glac ni­šta ma­nje no iz­me­tak iz pre­pu­nje­na dže­fer­da­ra. Sva se ko­rit­ska va­la pro­la­ma­la od nje­go­ve ri­ke. Što su ga Tur­ci du­že gle­da­li i slu­ša­li, sve im se na za­mljer­ke vr­ta­la ru­men u obra­ze i ra­tluk u je­zik. Bio je odža Adem do­nio i knji­gu to­li­ko sku­pu da je ima­la sre­br­ni ba­jun­čić u ko­ji se za­klju­ča­va. Otva­rao je knji­gu sva­ko­ga pet­ka i či­tao iž nje sve ži­ve i mr­tve pro­ro­ke iz Stam­bo­la ko­ji do­ka­žu­ju da će Tur­sko car­stvo po­du­ra­ti ko­li­ko i sam svi­jet. Knji­ga je zbo­ri­la da će Bog tek pla­ti­ti pra­voj vlje­ri ono što je za­mi­ri­ta­la. Tu­ma­čio je odža da bož­ji an­đe­li, što ih Tur­ci zo­vu me­la­i­ći, sla­ze na ze­mlju da vi­de ka­ko ko ra­di. Nji­jo­vo je, ve­li, oko bi­stro na mra­ku kao kad gri­je sun­ce. Sve­tac Mu­ha­med i bož­ji me­la­i­ći sve će uj­du­ri­sa­ti i vr­nu­ti da bu­de kao u sta­ri sreć­ni ze­man. Je­mi­nao se odža pred lju­di­ma da bu­ne što ih di­že ra­ja ne tre­ba sma­tra­ti ne­sre­ćom, no bož­jim bla­go­slo­vom! Kad ra­ja dig­ne gla­vu – to je sa­mo ku­šnja: oće da do­zna sve­mo­gu­ći Alah ko je čvr­sto pri­ca­pio za vlje­ru i ca­re­vu mi­los, a ko suj­ma u Ku­ran i Stam­bol! Tol­ko­vao je odža, usta mu se ska­me­ni­la, da je bu­na bož­ji dar i sto­ga što se, i to ta­man kad tre­ba, ra­ja pre­pe­re i pro­či­sti. Vla­si­ma se po­pu­šti đem da pro­vri­šte i da iž njih pro­vru svi ken­či­lu­ci i bre­zo­bra­zlu­ci. Ti­jem se sva­ka gla­va ko­ju tre­ba po­od­si­je­ca­ti sa­ma pro­zo­ve. A po­što se skr­ši bu­na, đem se sam za­teg­ne, ra­ja slat­ko pro­pi­šti – i bu­de sve azur ka­ko je i bi­lo! Pre­brao se svi­jet kao uči­nje­no śe­me! Ne­mi­ri u dr­ža­vi, tu­ma­čio odža, ni­je­su ni­šta dru­go do Pro­ro­kov sni­jeg što pa­da na ze­mlju da se is­tra­ga­ju i Vla­si i Tur­ci. Naj­po­tlje je do­ka­ži­vao da ni Omer–pa­ša La­tas, što je ma­lo po­pri­je śe­kao po Er­ce­go­vi­ni pa­še i be­go­ve kao ba­tu­ri­ce, ni­je bio bož­ja ka­zna, no car­ska bri­tva ko­ja je sa­śe­kla sa­mo bra­da­vi­ce sa svi­je­tlo­ga obra­za Bo­sne i Er­ce­go­vi­ne. Ma eto, umio je iz­gle­da no­vi ko­rit­ski odža da mâsti i gla­di ni­šta go­re no onaj Mu­staj–ka­di­ja što ga je oplje­vao Vla­di­ka Ra­de u Gor­skom vi­jen­cu.
Ora­ti­sa­li Tur­ci i blje­nu­li u obraz. Na­kvi što su ot­pr­tlja­li po­ru­ču­ju da će se vr­nu­ti. Pro­čuj se to! Kre­ni pet­kom da se oku­plja­ju kod ko­rit­ske dža­mi­je i lju­di z da­lji­ne od da­na oda. Odža je uz sve dru­go či­nio i za­pi­se što po­ma­žu od sva­šta, a naj­vi­še od strâ. Da­vao ih bre­zplat­no, ali ni­je od­bi­jao ako mu se ne­što pru­ži. Do­dio je gla­vom i ga­tač­ki ka­di­ja jed­no­ga pet­ka da ot­kla­nja u ko­rit­skoj dža­mi­ji. Odža Adem usa­mo­pr­dio kao da je ve­zir na Er­ce­go­vi­nu! Bog pa on! I ko zna do­kle bi se asio u Ko­ri­ti­ma da ga ne stre­vi jed­na str­ko­ti­na. Šće­pan znava­še o to­me mlo­go.
Na is­tok od ko­rit­ske dža­mi­je ima je­dan bre­ščić, kao je­dan krš, kao ne­ka­kav čo­belj, što bi se re­klo. Ne­ma dru­gog ime­na no Gla­vi­ca. Kad sam išao ne­đe po­tlje ovo­ga po­to­nje­ga ra­ta u Gac­ko ne­kom ne­nad­njom pre­šom, pro­šao sam kroz Ko­ri­ta. Bo­ga­mi, bi­ja­še Gla­vi­ca ta­man ona­kva ka­ko nam je Šće­pan opi­ši­vao kad smo bi­li na mo­bu u Kr­sti­nje Ra­ko­ve. Ni­je Gla­vi­ca da­lje od dža­mi­je no što bi mo­glo i di­je­te do­zva­ti. Ne­ka­ko je stvo­re­na iz dva di­je­la: je­dan gra­čić kao sa­pi, dru­gi kao gla­va, a pre­se­dla­na pre­žva­ljem od cr­ven­ka­sto­ga ka­me­na. Kao da je to ne­kad bi­lo ži­vo klju­se pa ga po­tlje Bog oka­me­nio. Na oba gra­či­ća ra­stu po ne­ko­li­ka dr­ve­ta, kao bre­ki­nje ili ne­što ta­ko. Na onoj pre­se­dli­ni zi­nu­la ja­ma kao sad­no. Dok sam za­gle­dao na­pre­ma­se Gla­vi­cu, dva mla­za go­lu­bo­va iz­vri­je­še od­o­nu­da. Od gla­vi­ce u prav­cu dža­mi­je pro­str­la se za­ra­van, pr­li­ne na­kve. S one dru­ge ban­de, na is­tok, ima ze­ri­čak va­le, pa se on­da na­sta­vlja ši­ro­ka šum­nja­ta bre­ži­na što se da­lje ve­že s pla­ni­na­ma u sent So­mi­ne.
Ja na­đoh jed­no­ga sta­ra će­vi­ši­ša kod ova­ca. Śe­doh š nji­me da pre­du­šim i na­pu­nih mu. Dok po­pu­ši­smo po ci­gar du­va­na is­pri­ča mi mlo­go o Gla­vi­ci. Ve­li da mra­mor­je s ju­žne stra­ne ni­je ni srp­sko ni tursko, no na­kve tre­će vlje­re. Sa śe­ver­ne je stra­ne mra­mor tur­ske đe­voj­ke ko­joj su haj­du­ci uze­li obraz pa je za­kla­li, na­let ih bi­lo! One bre­ki­nje ona­ko ra­stu od pam­ti­vi­je­ka. Ni­ti vi­še bi­va­ju, ni­ti se su­še. O nji­ma se blje­ša ro­ba s mr­ta­ca ko­je od­ne­se gu­ba, ži­ve ra­ne i jek­ti­ka. Ne zna­va­še što se to ta­ko či­ni. Ve­li: »Da ubi­je bo­les vri­je­me.« Ka­že da se ni­je za­pam­ti­lo da iko smi­je po no­ći oti­ći na Gla­vi­cu. Smio je ne­kad dav­no je­dan gla­so­vi­ti Tur­čin, kad su mu obe­ća­li sa­blju što je do­ne­še­na s Ko­so­va. Obe­ća­li mu, Tur­čin oti­šao, ali se još ni­je vr­tao! Ni­je sta­ri za­pam­tio u svo­je go­di­ne, a bi­ja­še mu pa­sa­lo osam­de­set, da je s pro­lje­ća iđe pri­je za­ću­čio ćuk no z Gla­vi­ce. Na one bre­ki­nje s pro­lje­ća se ba­ča­ju iz­ja­lov­čad od bra­va da ih airu­ju ti­ce… Is­pri­čao mi je još sva­šta, no ja sve ne uva­tih. Uglav­nom, kad sa­be­reš ono što sam čuo od Šće­pa­na i ono što mi je is­pri­čao đed iz Ko­ri­ta, vi­diš da se oko Gla­vi­ce va­zda de­ša­va­lo ne­što ne­re­dov­no. Mo­re, bo­lan, i bož­ji du­zluk što je od ze­mlje i ka­me­na bi­ti ba­ška po ne­če­mu, a ka­mo­li da ne bu­de če­lja­de što je od kr­vi i me­sa! Sad će­te vi­đe­ti ka­ko je Gla­vi­ca za­pa­pri­la čor­bu no­vo­me ko­rit­sko­me odži. Mo­re bi­ti da po­tlje odži Ade­mu ni­je bi­lo mlo­go lak­še no ono­me pr­vo­me odži što mu je ga­tač­ki ka­di­ja za­pr­žio gu­zi­cu.
Pa­da­lo pi­to­mo ra­no­je­se­nje ve­če. Odža se is­peo na mu­nar da u­či ak­šam, onu če­tvr­tu mo­li­tvu što se uči kad poč­ne noć da nad­v­la­va dan. Bi­la tur­ska sve­ča­nos, pe­tak. Is­peo se onaj de­ro­nja i za­koe­vi­te­zao s one vi­si­ne. Izu­ve­ni Tur­ci ču­če oko dža­mi­je, če­ka­ju da odža si­đe. Kad je na sve če­ti­ri stra­ne svi­je­ta od­bo­lje­kao po jed­nom »Ala­hu ak­bar«, što na­ški zna­či »Sla­va Bo­gu«, pa baš kad je pre­du­ši­vao da sa­vi­je glas, Bog na­re­di te se z Gla­vi­ce za­čuj avaz! Ne­što za­u­či kao da je s ono­ga svi­je­ta! Sad ti se či­ni če­lja­de, sad mi­sliš ni­je no ma­šta­ni­je! On­da bi re­kao mu­ško, pa ni­je no žen­sko! Šće­pan ve­lja­še: »Kao da si za­ko­vr­tao mu­ški i žen­ski glas je­dan oko dru­go­ga, ta­ko je to bi­lo.« Pr­vo je na­do­dao ka­ta­va­si­ju »Aaaa!« – va­la ne bi mo­gao to­li­ko ni no­vi odža, a da ne pre­du­ši! On­da je li­jek za­stao, pa na­do­da­lo gla­so­vi­to i ja­sno »Bog će da­ti Tur­či­nu!« Ma­lo po­vi­še sad pre­du­ši­lo, pa na­do­da­lo tri pu­ta uza­sto­pi­ce: »Tur­či­nu, Tur­či­nu, Tur­či­nu!« On­da je ne­što du­lje za­sta­lo da pre­du­ši, pa ot­vr­zlo za­vr­šnu ka­ta­va­si­ju, ali ne sad »Aaaa«, no »Uuuu!« Du­go i za­mlo­go, a sve ne­ka­ko za­mi­ru­ći kao da to­ne u ze­mlju ili da se us­pi­nje na ne­be­sa. Ovo »Uuuu« je iz­vi­ja­lo i za­vi­ja­lo, upre­da­lo i za­pre­da­lo, po­di­za­lo i spu­šća­lo, još mlo­go du­lje no ono pr­vo »Aaaa«. Naj­po­tlje ta­nji­lo, ta­nji­lo, ta­nji­lo – dok se sa­svim is­ta­nji­lo i ne­sta­lo ava­za.
Odža gor­je i svi do­lje slu­šaj i ble­ni ona­ko u pra­zno, ali ne­ma ni­šta vi­še od­o­nu­da da se ču­je do ću­ka. On ću­či brez pre­še kao da se ni­je ni­šta do­go­di­lo. Zri­kav­ci na­o­ko­lo stru­žu, a zvi­je­zde se pro­li­je­va­ju s ne­ba če­šće no ikad…
Idu­će­ga pet­ka sve se po­no­vi­lo. Čim je odža iz­go­vo­rio š dža­mi­je ak­šam­sku mo­li­tvu, tre­ni isti onaj avaz z Gla­vi­ce. Iste mu ri­je­či, isto pre­du­ši­va­nje, isto za­pre­da­nje »Aaaa«, isto upre­da­nje »Uuuu«. Kad je odža sa­šao lju­di se uzru­ja­li i oće da im se ka­že u če­mu je stvar. Ču­de se što je odža ne­ra­tan. Ka­žu da bi tre­ba­lo baš da je on ra­tan ako vlje­ru­je da je ono bož­ji me­la­ić kao što se svu­da pri­ča. Na­va­li­li – ka­ži te ka­ži! Oće da im se ka­že što odža ni­je s one vi­si­ne pi­tao šta će to Alah da­ti Tur­či­nu. Odža uvi­jaj vra­tom i zbo­ri da se bož­ji me­la­ić ne mo­re pi­ta­ti ljuc­kim gla­som, no ga sa­mo tre­ba slu­ša­ti i tu­ma­či­ti. A da bi se sve­ti glas tu­ma­čio, za to tre­ba da je odža du­bo­ke knji­ge iz­u­čio i da je ot­kla­njao što je po­treb­no na Mu­ha­me­do­vu gro­bu, ta­mo ne­đe u Azi­ji đe sun­ce iz­la­zi. Bra­ni se da ne­ma ni ta­kve knji­ge, ve­li ni­je išao na Ća­bu. Mo­že sa­mo da im ka­že to­li­ko ka­ko on kon­ta da ih je Bog bla­go­slo­vio ti­jem što je pu­šćao sve­ti glas baš u nji­jo­ve uši. Eto, ve­li, čim su okre­nu­li da se vr­ću na svo­ja ima­nja i ca­re­vu ze­mlju bož­jem sve­vi­de­ćem oku to ni­je pro­ma­klo… Ali sve je bi­lo dža­ba, raz­i­šli su se ne­rat­ni i oni i odža.
Stig­ni no­vi pe­tak. Na­gr­nuo na­rod sa svih stra­na, po­cr­nje­le od si­blja­na sve me­đe oko dža­mi­je. Do­la­ze od­sva­kle, a naj­vi­še z Ba­lja­ka đe se još pre­klanj­ske go­di­ne bio ogla­sio na­kav ga­tar. Do­ka­ži­vao je da će se u Ko­ri­ti­ma do­go­di­ti ču­do ka­kvo lju­di ne pam­te. Ni­je­su svi ko­ji su do­šli mo­gli da ulje­gu u dža­mi­ju i ot­kla­nja­ju dnev­ne mo­li­tve s odžom, no ih je po­la kla­nja­lo u avli­ji. Bi­lo je do­šlo i ne­ko­li­ko sta­rih že­na ko­je se ni­je­su vi­še po­kri­va­le. Do­šao i bu­ljuk Ga­ča­na, ali brez ka­di­je. Ja ti sad ne umi­jem pri­ča­ti ka­ko su oni svi na­mo­ra­va­li odžu da ž dža­mi­je pi­ta bož­je­ga me­la­i­ća šta će Alah da­ti Tur­či­nu. Da ga pi­ta ako se jo­pet o ak­ša­mu ja­vi avaz z Gla­vi­ce. On se bra­nio da ne mo­re, ali je po­pu­štio. Šće­pan vlje­ro­va­še da su ga na­mo­ra­li Ga­ča­ni. Re­kli da je on do­sta učen da raz­go­va­ra s me­la­i­ćem. A to što ni­je išao Mu­ha­me­du na grob ni­šta ne ma­ri. Glav­no je da je že­lio da ide, i oti­će. Odža ne­ma­di kud no pri­sta­ni da pi­ta bož­je­ga me­la­i­ća ako se jo­pet vra­ti.
Pri­mi­cao se ak­šam, nava­ta­la se pi­to­ma noć, ista kao i u onaj pe­tak kad se pr­vom ja­vio bož­ji me­la­ić. Ko­ri­ća­ni pred­u­ze­li sve mlje­re da se ni­šta ži­vo ne ču­je kad bu­du slu­ša­li odžu i me­la­i­ća. Sva­ko­me pa­šče­tu pre­ve­za­li uzi­ca­ma ga­lju­pi­ne, ski­nu­li sa sto­ke čak­ta­re, ba­či­li kle­pa­la za ti­ce. Ako je u ko­ga bio pa­stu­šas konj da bi vri­snuo, ili pla­o­vit bak da ri­če, spra­ti­li su ih u izbe. Za­pri­je­ti­li že­na­ma da pri­tr­pa­ju dro­nja­ma ma­lu đe­cu ako se ko­je ras­pla­če. Đe je bi­lo lu­do če­lja­de, ili ne­zna­ve­no da gra­je, na­šli su i za njih na­tru da im se to ve­če skame­ne vi­li­ce. Ma eto, ni dvo­no­go ni če­tvo­ro­no­go ni­je smlje­lo gla­sno ni pr­nu­ti, da opro­stiš.
Kre­nuo odža uz mu­nar. Ti­ši­na da mu se čuo sva­ki ko­rak uz one dža­mij­ske ska­li­ne, ču­lo se i ka­ko na­pre­ši­to di­ja. Us­pu­zaj se na onu stu­bli­nu pa ot­vr­zi da vi­če. Ali ne­ma mu ni po­la ono­ga pu­sto­ga gla­sa što je do ta­da pro­si­je­cao kroz Ko­ri­ta. Sad ga nad­ja­ča­va i onaj ćuk z Gla­vi­ce. Ali kad je ne­ka­ko ot­kr­ma­u­kao na če­ti­ri ban­de ono što tre­ba, tre­ni avaz z Gla­vi­ce isto kao što se ja­vljao pr­vi i dru­gi put. Sve upi­palaj isto: i »Aaaa«, i »Alah će da­ti Tur­či­nu«, i tri pu­ta pov­to­ra­va­nje »Tur­či­nu«, i sa­vi­ja­nje »Uuuu«. S jed­nom ri­je­či, sve pod ko­nac isto!
Još ni­je bi­lo sa­svi­jem utr­nu­lo ono »Uuuu«, kad se odža Adem pro­kri­vio ko­li­ko je mo­gao:
– Aaaa, Bož­ji Me­la­i­ću, šta će Sve­mo­gu­ći Alah da­ti Tur­či­nu?
Čim je odža sa­sta­vio vi­li­ce, a to je tra­ja­lo dok mu je glas do­pro do Gla­vi­ce, od­o­nu­da se raz­ve­zi avaz, s ono­ga isto­ga mlje­sta. Ali ni­je vi­še kao onaj pr­vi što ni­je­si mo­gao zna­ti od šta je, no se ja­vio čis i ja­san zdrav mu­ški glas. Na pi­ta­nje odži­no šta će to Alah da­ti Tur­či­nu, sti­gao je od­go­vor:
– Da­će mu go­lu kur­či­nu!
Fa­la bo­gu i đa­vo­lu – što ćša­će da re­če po­koj­ni Šće­pan Sa­rić – ka­kav se ta­da za­meo zvek i ka­li­jež! Odža se ukur­čio na vr one stu­bli­ne pa ne umi­je ni da se okre­ne. Sta­re že­ne ne­što ron­da­ju i be­sti­ma­va­ju odžu Ade­ma, je­dan đed ku­ka na vas glas, mlo­zi­na ni cr­ne ni bi­je­le. Uto ne­ko od Ko­ri­ća­na za­u­či­ni.
– Muč, na­ro­de, znao vas jad u oči! Ono je glas Per­ka Bur­tu­li­je, je­bo mu kr­mak vla­šku maj­ku!
Na­kvi Ko­ri­ća­ni do­ko­pa­li pu­ške i kli­ku­ju da se ide u po­toč. Ali ne­će ni­ko pr­vi da kre­ne. Jed­na gru­pa kre­nu­la da ždi­je ku­ću bar­ja­kra­ta Ja­ganj­ca i da nje­go­vu udo­vi­cu Ha­ti­džu sa­si­je­če na ko­ma­de. To bi, bez­be­li, i ura­di­li da ni­je­su odži­ni oru­žni­ci su­spre­gli one te su se raz­ma­mi­li. A evo što su na­sr­ta­li na ne­sret­nu udo­vi­cu Hati­džu.
Ha­ti­dža je bi­la ro­dom od Av­di­ća s Pla­ne. Svi ste slu­ša­li plje­sme o Šo­bo­ti Av­di­ću, do­bru tur­skom ju­na­ku i još bo­lje­mu čo­vje­ku, ko­ga su po­što­va­le ob­lje vlje­re jed­na­ko. Umio je da sti­sne pe­tlju pa da pre­pra­vi i pa­ši Re­sul­be­go­vi­ću kad je na­sr­tao da trê ra­ju vi­še no što odri­je­žu car­ske ured­be. Na boj­noj nji­vi ni­je dao pred se, a bio je si­ro­tinj­ska maj­ka. Po­si­gur ne bi ni po če­mu bi­la go­ra ni Ha­ti­dža da se za­met­nu­la kao mu­ška gla­va. I kao že­na mo­gla je no­si­ti bar­jak pred Ko­ri­ća­ni­ma. Po­śe­kao joj je Omer–pa­ša do­ma­ći­na i si­na, te je osta­la s ne­ja­či na aga­lu­ku. Ali i da­lje su je i Sr­bi i Tur­ci sma­tra­li kao mu­šku gla­vu, što joj je do­te­glo i po ro­du i po do­mu. Ni­je ti ona mlo­go kri­la fe­re­džom obraz ni dok je bi­la mla­da žen­ska. Do­ma­ćin je po­što­vao mi­mo iko­ga, pa ni­je dru­ge že­ne do­vo­dio kao što Tur­ci ra­de.
Kad se ob­i­sti­ni­lo da je mo­star­ski pa­ša ka­sti­gao ono­ga pr­vo­ga odžu, na ja­de je sva­nu­lo i Tur­ci­ma i Sr­bi­ma ko­ji su ima­li ka­kva po­sla s odžom. Per­ko Bur­tu­li­ja bio je va­lja­tan mo­mak iz Gor­njih Ko­ri­ta, ko­ji je va­zda ra­dio na odži­nu ima­nju i išao odži­ni­jem po­slo­vi­ma po na­ro­du. Je­dan dan sko­vi­tlaj na­kvi Ko­ri­ća­ni Per­ka i uva­ti, pa ga vla­če­gom sve­ži oko vra­ta kao psa. On­da do­ve­di dvo­je uže­šće­no pa­šča­di pa ih sve­ži za onu istu no­ru đe su bi­li pri­di­re­či­li Per­ka. Do­bro ih po­dra­ži i na­dr­škaj te jed­no zgri­zi Per­ku ra­mo, a dru­go mu is­trg­ni uvo iz vla­sca. Per­ko se ni­je mo­gao is­pra­vi­ti jer je sve­zan krat­kim vla­če­gom oko vra­ta. Ra­nje­nik za­le­le­kaj, a do­tr­či udo­vi­ca Ha­ti­dža te ga spa­si. Na­će­ra­la one ne­so­je da ga odri­je­še, do­ni­je­la pu­tu­ru vo­de te ga umi­la i po­te­gla svi­len ja­gluk iž nje­da­ra pa mu za­vi­la gla­vu. Uze­la ša­ku du­va­na pa mu na­ti­ska­la u one ra­ne u ra­me­nu što su is­ko­pa­li pa­śi zu­bi. Ni­je­su joj one rđe smlje­le ni zuc­nu­ti. Bo­lan, ni­je­su to bi­li ka­kvi lju­di od vla­sti, no oni ci­mo­ro­ti i po­žmi­re­pi ka­kvih ima sva­ka vlje­ra. Kad se ne­čim za­bu­ni vlas, ili kad na­lje­gu od­ne­kle smut­nje u dr­ža­vu, ta­kva sit­než či­ni od lju­di sva­ko blu­stvo i gr­di­lo: To su oni očinj­ci s ko­ca i s ko­nop­ca što im je obraz gu­zi­ca, a Bog strâ.
Oti­šao je Per­ko za­mo­ta­ne gla­ve ne­kud iza Gla­vi­ce i ni­je se za nj u Ko­ri­ti­ma zna­va­lo dok se ni­je umet­nuo u bož­je­ga me­la­i­ća. Bio je pre­blje­gao u Cr­nu Go­ru. Šće­pan pri­ča­še da je Per­ko ži­vio ne­đe na Gra­o­vu sve do Vu­če­dolj­ske bit­ke, kad je po­gi­nuo. Ko­ri­ća­ni su vlje­ro­va­li da su Cr­no­gor­ci pod­go­vo­ri­li Per­ka da na­bi­je šprd­nju s nji­jo­vim odžom. Ja tvr­do vlje­ru­jem da ga je pro­met­nu­lo u bož­jeg me­la­i­ća ono uvo što je osta­lo u paśe če­lju­sti. Žao mi je što ne uva­tih od Šće­pa­na, te ne znam ni ja, da li se Per­ko va­mi­ljao, i ima li od nje­ga ka­kvo­ga tra­ga.
Ni o odži Ade­mu što je zvao bož­je­ga me­la­i­ća ne znam ti ni­šta. Ne zna­va­še ni Šće­pan ni­šta o nje­mu osvem to da je čim je sva­nu­lo oti­šao s oru­žni­ci­ma u Gac­ko da pod­ne­se ra­čun ka­di­ji. Šta je po­tlje bi­lo š nji­me – to sa­mi đa­vo zna!
ĆE­SA

Ču­por K­le­pić iz Tr­nov­ca bio je čip­či­ja be­ga Re­sul­be­go­vi­ća iz Tre­bi­nja. Mo­gao je za­pe­u­znu­ti i u do­mu i u to­ru za­to što je bio s ru­ke be­gu i pro­so­ča­vao mu ko šu­ru­je s Cr­no­gor­ci­ma, a ko s Lju­bo­vi­ći­ma u Ne­ve­si­nju. Ču­por be­gu do­bru ri­ječ, a beg Ču­po­ru du­kat u će­su. Va­zda je bio po­vit kao da no­si ov­nuj­ski čak­tar – de­blja­li du­ka­ti, a on sta­rao, pa ga sa­vi­ja­la i će­sa i go­di­ne. Zbo­ra­hu da je le­žao sa­mo na ple­ći, ni­je mo­gao na ban­du za­spa­ti za­to što bi se pre­vr­nu­la će­sa i po­du­vr­la ga u re­bra. Daj ti zna­di, mo­žda i la­žu da je ta­ko ko­na­čio, ma ku­nu se da su mu se bi­le na­bu­ći­le pr­si kao pri­je­snac.
Kad je beg išao s Tur­ci­ma u lov va­zda je po­či­vao pod jed­nim ve­li­kim ce­rom vi­še Ču­po­ro­ve ku­će. Be­gu se bio mlo­go svi­dio cer, pa je za­bra­nio Ču­po­ru da š nje­ga kre­še lis. A cer se bio na­će­rao ta­man kod guv­na na pra­vac vlje­tru vi­ja­ni­ku, te Ču­por ot­ka­ko beg ide u lov ne mo­re ovi­ja­ti ni lo­pa­tu ži­ta. Ču­por jed­nom za­mo­li be­ga da se okre­še cer, a beg mu za­pri­je­ti da će mu skre­sa­ti gla­vu ako ce­ru fa­li i lis z gra­ne. Ču­por pre­šu­ti i tr­pi, a jed­nu do­li­nu za­le­di­ni i tu vr­ši ži­to.
Po­ža­li se Ču­por Ma­tu Glu­šcu da mu je guv­no sne­ru­ke i da beg ne dâ da se kre­še cer. Ma­to ti re­ci Ču­po­ru da ne cr­kle­ti u ime to­ga, no da śu­tra uju­tro pod­ra­ni i ka­že be­gu šta se od­i­gra­lo s ce­rom.
– Ne Ma­to Bog ti i Sve­ti Jo­van! Šta se mo­re od­i­gra­ti s ce­rom? Ne­moj me is­ko­pa­ti!
– Ma ne či­ni se ti, Ču­po­re, mu­ka­et to­me. Što ti re­koh re­koh i aj­de u zdra­vlje, la­ku ti noć!
I Ma­to pro vra­ta. Znao je Ču­por da je dža­ba zva­ti Ma­ta da se vr­ne, po­što ga ni­kad ni­ko ni­je vi­dio da je no­ćio u či­joj ku­ći ot­ka­da je kre­nuo da ga­ta po na­ro­du. Ali od strâ i na­kve suj­me poj­mi za Ma­tom, ali… oćeš!
Bio opr­šeljeo sni­jeg dok je Ma­to si­dio u Ču­po­ra uve­če. Vi­di Ču­por Ma­to­ve sto­pe, a ni­đe Ma­ta. Po­će­raj trag, ali ta­man kod ce­ra ne­sta­ni tra­ga kao da ga ni­je ni po­sto­ja­lo. Pro­žmi Ču­po­ra na­kva je­za pa za­vi­te­zaj na­pre­ši­to: »A Ma­to, a Ma­to, a Ma­to!«, ali … ni­šta. Ču­por ba­či oči u gra­ne od ce­ra, ali ni ta­mo ni­šta. Sva­ka se gra­na vi­di, a ne­ko­li­ka vran­či­ja gni­je­zda ona­ko pod onim sni­je­gom ma­lo po­drh­ta­va­ju i ni­šta dru­go. Ču­por ti stoj, stoj, stoj pod onim dr­ve­tom sve dok poč­ni da puv­ka na­kav vlje­tar. Ne­ma vlje­tra ni­đe uz pla­ni­nu, ni­ti pa­da sni­jeg s me­ća­vom no naj­lak i pi­to­mo. Od­ne­kle se vlje­tar sa­mo ko­lo­vra­ti oko ono­ga ce­ra pa pro­pi­to zu­ji vas cer. Ne­sret­ni se Ču­por pre­kr­sti i vr­ni se u ku­ću. »Aj­de – ve­li – »su sto­ti­nu apat­ni­je đa­vo­la Ma­to i nje­go­va sre­ća! Kud me bak­si­ret obr­nu da te zo­vem u ku­ću i s to­bom mo­zo­lim«.
U je­dan va­kat no­ći Ču­por ti se pro­bu­di, vir­ni kroz pro­zor, kad sni­jeg do­bro poj­mio, ali ni­đe vlje­tra ni me­ća­ve. Kleo se po­tlje đe­com i du­šom da ni­šta pod ja­kim Bo­gom ni­je ču­jao ni on ni va­mi­lja mu, ali kad je sva­nu­lo ima­li su šta vi­đe­ti. Iš­ču­pan cer iz ze­mlje i pre­va­ljen pro guv­na. Ostao jen­dek u ko­ji bi sta­lo tri­sta to­va­ra kr­to­le, a ona bož­ja si­le­si­ja ljulj­nu­la o ze­mlju i skr­ši­lo se po­la gra­na. Od onih gni­je­zda ni­đe tra­ga. Čuš, okle će, ja­do moj, osta­ti što od njih pa da je sva­ko bi­lo ko­li­ko koš žit­ni.
Ču­por ti ni­šta ne zbo­ri va­mi­lji no obuj no­ve opan­ke pa zdu­ći u Tre­bi­nje. Gan­ćao je sni­jeg dok se do­va­tio Do­njih Ba­lja­ka, a on­da, kao što i znaš, je um­no i put na­pod­no­gu, pa va­ti, va­ti, va­ti – bo­ga­mi je pri­je mra­ka ba­nuo pred sa­ra­je be­ga Re­sul­be­go­vi­ća. Ne smlje­di uve­če da pon­ta pred be­ga, no ne­đe se sku­nja­to­ri kod na­kva po­zna­ni­ka dok je sva­nu­lo, pa uju­tro na ka­pi­ju. A stra­ža ga je do­bro po­zna­la i ko­mot­no ga pu­šta­la be­gu. On pre­da nj pa ta­ka i ta­ka stvar.
– Šta mo­re­mo Vla­še! Ti ni­je­si se­dep­nik, a kad bih znao da si, ośe­kao bih, bez­be­li, ko­lac s ono­ga isto­ga ce­ra pa te na nj na­bo. Idi i vik­ni čip­či­je te is­ci­je­paj­te cer u dr­va i sva­ku mi će­pa­ni­cu do­će­raj­te. Ne­moj da ču­jem da je osta­la i naj­ma­nja gran­či­ca!
Ču­por i čip­či­je is­ka­sa­pi cer i na­to­va­ri dva­de­set ko­nja pa spu­či u Tre­bi­nje. Do­će­raj, oto­va­ri i beg ra­tan. Kre­ni na­trag i noć ih je uva­ti­la ne­đe kod Če­pe­li­ce. Ne mo­gu ni­đe ba­nu­ti na ko­nak s to­li­ki­jem ko­nji­ma, a ne ide im se po no­ći onim sen­tom što ni­je ni­kad bez Cr­no­go­ra­ca. Oni ti od­ja­ši, po­ve­ži ko­nje kroz na­kve šu­mar­ke, na­kre­ši im si­ro­ve ra­nje­vi­ne i na­ku­pi šu­šnja, pa ko­nji glo­ma­zi, a ki­ri­dži­je na­lo­ži va­tru pa se opi­je­caj, tre­nji­vaj i ta­ko ja­di dok je sva­nu­lo. Ono je kao što i znaš onu­da oko Će­pe­li­ce go­lo­gu­za­sto, ma ne­ma ni bo­je­ve go­re ni da se lje­ti uko­si si­je­na da bi na­le­gao ko­koš.
U sa­mi ra­svit pip­ni se Ču­por kad mu ne­ma će­se. Na ja­de mu sva­nu­lo! Lju­di ona­ko oze­bli i dre­mlji­vi uz­drgo­li­li se oko ko­nja, a i ko­nji oze­bli pa se ko­se. Gle­daj Ču­por na ko­ga mo­re omlje­ri­ti ili pon­ta­ti, ali ni­je mo­gao do­ći do dže­va­pa no se sti­sni i tr­pi. Do­du­še, ni­je on ni ka­bu­lio ni­kad ni­ko­me da ima o vra­tu do­sta pa­ra; ma ni­je ni ku­mu stio zaj­mi­ti pa da mu je mr­tac u ku­ći ili da bi mu sve u nu­ždi po­cr­ka­lo. Kad bi mu ko za­i­skao pa­ra na za­jam, on bi se oko­ja­sio:
– Šta to pri­čaš bo­lan, okle mi iz prk­na! Ne bi bi­lo upre­ta u Tr­nov­cu da se ja ne uvi­jam oko be­ga mo­jom sti­mom i ima­njem, a to mi ni­ko ne pri­zna­va. Ja tro­šim za sve vas. Okle mi iz prk­na!
Uđa­ši Ču­por ko­nja kao i dru­gi i pro­du­ži u Tr­no­vac. Ne pro­go­va­ra ni s kim, beč­ka is­pod oči na sva­ko­ga, a do­šlo mu da po­lu­di. Ne mo­re se śe­ti­ti ni da je za­ži­mao oči, no je svu noć okra­kao onu va­tru i ni­je se po­še­nja­vao s mlje­sta ni­ti se opru­žao na ple­ći. Va­taj gla­vu u ša­ke, ali vi­dio je da nje­go­va pa­met ne mo­re na­ći ada­le­ta, no da mo­ra ići po ga­ta­ri­ma i ma­na­sti­ri­ma. Žao mu pu­ste će­se, iako se od nje bio zgr­čio kao pr­čo­vit ja­rac.
Po­teg­ni u Ostrog, ka­lu­đe­ri ne­što pe­tljaj i ma­ži – te je li što ko­me du­žan, te pri­la­že li ma­na­sti­ru, te ku­rac, te pa­lac, te – ni­šta. Dr­ži ga tri da­na i tri no­ći sve uz nje­gov tro­šak, ma lu­đi se vr­nuo no je oti­šao. Pri­šu­ti se po go­di­ne dok se ne bi đe po­ka­za­la pa­ra, ali ni­šta te ni­šta. Nje­mu ti si­ni u pa­met da je ot­pri­je ne­ko­li­ko go­di­na beg Re­sul­be­go­vić tri da­na bio ra­za­peo ša­tor pod onim istim ce­rom te se oba­lio. To je bi­lo one go­di­ne kad be­go­va si­na Ru­ste­ma po­śe­ko­še Cr­no­gor­ci u So­mi­ni i kad se be­gu sve bi­lo ob­ne­da­lo: te na Ja­se­nu cr­če konj pod njim, te mu dru­gi sin do­đe ču­ruk iz na­kva ra­ta, te mu po­blje­že ro­blje iz tav­ni­ce, te sto na­kvih šte­ta i tak­si­ra­ta. Vi­dio je ta­da Ču­por da su do­vo­di­li pod ša­tor be­gu od­žu Lo­ga iz Bor­ča da mu ne­što va­le­ta. Mo­rao je ta­da Ču­por da do­ne­se iz Var­da­ra zdrav­ca vo­de što je ni­šta ni­je pi­lo što ze­mljom ide, mo­glo je sa­mo bi­va što le­ti.
Ču­por ti zdi­mi u Bo­rač. Odža oće da zbo­ri, sa­mo pr­vo mu tre­ba do­bro pla­ti­ti. Znao je to Ču­por pa je od­nio na­kvu cr­ka­vi­cu, zâ ne­što pro­dao, zâ uzeo ne­što što je že­na ču­va­la za šćer­sku pr­ći­ju; ne znam ti ja, no imao je da pla­ti ko­li­ko je za­i­skao Lo­go. Odža otvo­ri i ve­li:
– Slu­šaj, Vla­še, ka­mo ti se đe­lo bla­go to zna sa­mo On, šu­ćur Ala­hu, i Ma­to Glu­šac ana­te ga ma­te bi­lo. Ali sa­da ne mo­reš ač­ka­ti Ma­ta pa da si vi­len. Če­kaj do Mi­tro­vad­ne pa kre­ni put Ne­ve­si­nja. Ako ga ni­đe ne tre­viš, kre­ni pod Tru­si­nu. S li­je­ve ban­de pla­ni­ne, gle­da­no sa stra­ne okle do­đeš, ima jed­no po sa­ta oda rav­ni­ne. Idi i sta­ni na sred ono­ga du­zlu­ka i sve če­kaj dok ne bu­ši Ma­to Glu­šac. Ne pi­taj ga ni­šta, sam će ti sve ka­za­ti. Aj­de s airom i vi­še mi ne do­di po­put ovo­ga te si sad do­dio.
Vr­ni se Ču­por ku­ći, ras­pi­taj se za Ma­ta, ali ni­ko ni­je mo­gao ni­šta za nj do­ka­za­ti. Ma­to je išao po na­ro­du i ni­je mu se zna­lo, kao što i znaš, ni ot­ku­da do­di ni ku­da ide. Ve­le da je baš ne­đe te go­di­ne do­bio na sred Ce­ti­nja dva­des i pet po gu­zi­ci. A evo ka­ko je to bi­lo.
Kad je knjaz Da­ni­lo fron­tao voj­sku za Gra­o­vac, Ma­to ba­ni na Ce­ti­nje i pro­mu­ti se kroz onu voj­sku. Do­ka­ži to ne­ko knja­zu, a on na­re­di da mu se do­ve­de Ma­to.
– Ti, Ma­to, po­go­di da će po­gi­nu­ti Smail–aga Čen­gić.
– Ni­je­sam go­spo­da­ru du­še mi no mi se re­klo. Upi­ta me Čen­gić oće li po­ku­pi­ti arač od Usko­ka, a ja mu re­koh da će i gla­vom do­ći na Ce­ti­nje i ata na­po­ji­ti na Ce­ti­nju. Ja sam mu isti­nu ka­zao, a što on i at mu do­đo­še druk­či­je na Ce­ti­nje ni­je to mo­ja stvar.
– Aj­de Ma­to ne za­no­vi­je­taj no mi re­ci ka­kvu ću ima­ti ala­vi­ju s ovom voj­skom te sam kre­nuo.
– Ne znam du­še mi, go­spo­da­ru, to sam Bog zna!
– Ka­ži Ma­to e bi dru­ga!
– Ma ne znam go­spo­da­ru, ama vi­đu da se ilja­de tur­skih pu­ša­ka pri­sla­nja­ju uz tvoj dvor.
Knjaz ti tre­ni i vik­ni da mu se uda­ri dva­de­set i pet po gu­zi­ci. Pre­va­li ga per­ja­ni­ci pro na­kve du­bo­vi­ne pa ode­ri. Od­nok­tio je ku­ka­vac kao uško­plje­no ki­zme ne­kud na zli put; ni­ko ni­je ni vo­dio ra­ču­na ni kud ni ­ka­ko.
Kad su sa­tr­li Tur­ke na Gra­ov­cu i do­ni­je­li na ilja­de pu­ša­ka na Ce­ti­nje da š nji­ma ogra­de cr­kvu, knjaz je po­ru­či­vao da do­đe Ma­to. Ali, pa­ren kašu la­di, ni­je po­ma­ga­la ni si­la ni vlas da se na­đe Ma­to. Ka­žu da se sa­mo ob­rio na Ce­ti­nju ono­ga da­na ka­da je To­dor Ka­dić ubio knja­za Da­ni­la u Prč­nju kod Ko­to­ra. No aj­de đa­vo ne­ka ga no­si no da vi­di­mo šta se od­i­gra­va s ne­sret­nim Ču­po­rom.
Ni­đe tra­ga od Ma­ta do Mi­tro­vad­ne. Uoči Mi­tro­vad­ne Ču­por met­ni bo­kun lje­ba u tor­bu pa put Ne­ve­si­nja. A va­ti, a va­ti, a va­ti, po­ne­ko­ga sre­taj, ali ne pi­taj za Ma­ta, ni­ti se Ma­to đe po­ka­žu­je. Ču­por ti no­ći u Ne­ve­si­nju, pro­vi­tlaj se uju­tro de­sno i li­je­vo kao či­ne da ne­ko­ga tra­ži, a kad je vi­dio da ne­ma Ma­ta on dre­to put Tru­si­ne.
Bio je do­bro na­geo dan kad je sti­gao na onu rav­ni­nu ka­ko mu je re­kao odža Lo­go. Uko­či se na sred ono­ga bož­je­ga du­zlu­ka. Po­pu­vu­je oštar vlje­tar i ki­ša po­če­la da pro­ka­pa. Ni­đe ži­va pi­lič­ni­ka, ni ti­ca da po­le­ti, a žmi­ka ga ki­ša. On se uki­pio i če­ka pa šta mu be­laj do­ne­se. Ono i je­se­nji dan do­zla­bo­ga kra­tak, br­zo mrk­ni, ne vi­di se pr­sta pred okom, a Bog oče­pi nje­go­va ne­be­sa. On se stu­li is­pod na­kva gr­me­na, če­plji s no­ge na no­gu, glo­đi onu ko­ru lje­ba, pu­ši i sve mi­sli o svo­me ja­du. Ka­ko ni­je pre­vr­nuo svi­jes to sa­mi đa­vo zna.
U jed­no do­ba no­ći Bog na­re­di pa sta­ni ki­ša, a puk­ni su­ve su­vo­met­ne me­ća­ve. Vlje­tro­vi usrk­nu­li obla­ke pa ih pre­pre­da­ju u cr­ne svr­dlo­ve na sve stra­ne. Li­je­po, ve­li, stvo­ri se guv­no ve­dra ne­ba vi­še Tru­si­ne i na nje­mu dvi­je tri zvi­je­zde. Ti­tra­ju ilja­du pu­ta kao da su ži­ve. On­da je­da­nak sta­ni vlje­tro­vi, a puk­ni na­kav tu­tanj niz Tru­si­nu. Uto plje­va i mrav ko­nja­ni­ka iz ono­ga tut­nja pa niz po­lje po­red Ču­po­ra. Sve cr­ni ato­vi bez uzda i se­da­la, a na nji­ma lju­di di­gli ru­ke u ne­be­sa. Pre­ma ono dla­na ve­dra ne­ba Ču­por ni­je mo­gao vi­đe­ti ka­kvi su u obra­zu, ma ve­li svi ko­nji zi­nu­li. Pro­le­ti kao bli­je­ska po­red Ču­po­ra, pa ä pa­saj po­lje ni je­ke ni tre­ske kao da ih i ne­ma. Ne­sta­ni pr­vog, a dru­gi tu­tanj niz Tru­si­nu. Jo­pet rnja­ga ko­nja­ni­ka po­ljem, ali sad ni­je­su di­gli ru­ke u ne­be­sa no sva­ki se sklo­pio ko­nju oko vra­ta. Tre­ćom jo­pet rnja­ga ko­nja­ni­ka, no sad se sve su­mi­nju­ju je­dan s dru­gi­jem, a kad ne mo­gu sve pre­ska­ču je­dan pro dru­go­ga. Pa­da­ju oni lju­di s ko­nja, ali se di­žu br­zo kao bli­je­ska. Ko­ji ne mo­re da po­tre­vi na isto­ga ko­nja on iti na dru­go­ga, pa ta­ko po dvoji­ca na jed­no­ga ko­nja. Ne mo­reš ču­ti ni­ka­kva zu­ka konj­sko­ga ni ljuc­ko­ga, sa­mo što sva­ki konj ko­ji osta­ne pra­zan zar­že kao grom. Uobru­ča­lo se ono ma­lo ne­ba vi­še Tru­si­ne z dvi­je tri zvi­je­zde i kra­jič­kom mlje­se­ca, a što je osta­lih ne­be­sa usi­rio se crn oblak kao ze­mlja.
Kad pa­saj i tre­ći tu­tanj i mi­ni i tre­ći ko­nja­ni­ci, u to ne bi uda­rio dlan o dlan ob­zi­nu­še obla­ci onaj za­lo­gaj ve­dri­ne i jo­pet Bog oče­pi ne­be­sa. Ne­sret­ni Ču­por ube­u­tio u mrak i ska­me­ni­la mu se pa­met i vi­li­ce. Pon­ta­vao je da se pre­kr­sti, ali bio se uko­čio kao mo­sor le­da Uto­li­ko pre­da nj bi­jel at ljep­ši od išta na svi­je­tu i na nje­mu Ma­to Glu­šac. Kad gođ ši­ni grom u Tru­si­nu, at se prop­ni na zad­nje no­ge. Ču­por kao da ne­što za­mo­zo­li, a Ma­to:
– Ču­po­re, ču­li te ja­di! Na­ći ćeš pa­re kad ti beg Re­sul­be­go­vić po­ru­či da ih na­đeš.
Ne­sta­ni ata s Ma­tom kao da su pro­pa­li u ze­mlju. Ču­por se pre­kr­sti u onoj tra­po­vi­je­sti i pri­tu­li se pod onaj gr­men dok puk­ni zo­ra. Oto­le crnu ka­pu u ža­lo­snu ru­ku pa na­kri­vi ku­ći. Do­đi i s va­mi­ljom ni ri­je­či. Zâ od strâ, zâ od one stu­de­ni i ki­še, te zi­me od nje­ga ni­je bi­lo sre­će. Ča­mio je oko va­tre i ni­je imao sko­po­sti ni da uče­plje ro­vi­ne ov­ca­ma. Zbor­ka­lo se kao da je ma­lo i za­ble­šen, ali o pro­lje­ću jo­pet se ko­por­nuo i po­čeo da ra­di. Iz­gle­da da je on­da re­kao va­mi­lji sve što se s nji­me od­i­gra­va­lo pod Tru­si­nom.
Idu­će je­se­ni o Pet­ko­vud­ne kre­nuo beg Re­sul­be­go­vić u lov na sr­ne, ne­kud u Tro­glav i Ko­bi­lju gla­vu. Ne svr­će vi­še pod onaj cer da se od­ma­ra, kao što je na­u­čio, no pod je­dan bri­jest is­pred ku­će Bla­go­ja Ba­ji­ća, Ču­po­ro­va ku­ma. Bla­go­je se o ja­du za­ba­vi, jer ne zna ka­kav je na­čin i sti­ma za be­ga. Beg ije­dak na vas Tr­no­vac, po­što dok je Ču­por bo­lo­vao ni­ko ni­je imao do­tu­ri­ti ri­ječ o šu­ro­va­nju ra­je s Lju­bo­vi­ći­ma. Imao je beg od to­ga i ve­li­ke šte­te i je­dva se u Mo­sta­ru oprav­dao od da­vi­ja da nje­go­ve čip­či­je ja­ta­ku­ju s usko­ci­ma iz Cr­ne Go­re i Mo­ra­če. Kad vi­di ijet­ka be­ga, Bla­go­je ti trk po Ču­po­ra pa za­ku­mi:
– Aj ku­mim te Bo­gom i kum­stvom što je me­đu na­ma daj da či­ni­mo sti­mu be­gu, e pro­pa­doh ko ni­ko moj!
Ču­por dođi i pri­stu­pi be­gu, a beg ga sik­te­ri­ši. Ta­ko sva­ki ne­sret­ni, nije on mo­gao do­ka­za­ti be­gu da je bio bo­le­san ni šta mu se sve od­i­gra­va­lo. Beg ruk­ni na nj:
– Slu­šaj Vla­še, da si mi stvo­rio de­set no­vih konj­skih to­va­ri­na od ja­ke pre­đe do śu­tra u pod­ne. Ako ne bu­du to­li­ko tvr­de da sto oka ne mo­re vi­si­ti; sve ću vas po­vje­ša­ti o ovaj bri­jest ko­li­ko vas je u Tr­nov­cu.
Ču­por u ono­me strau vik­ni na one kom­ši­je da sva­ki uzme od ku­će sve što ima is­pre­de­ne pre­đe, a ako ne­ma ne­ka že­ne po no­ći če­šlja­ju i pre­du. Bla­go­je se ta­da bio za­ba­vio ko­lju­ći ov­na da se pe­če be­gu i tako ni­je sna­o­dio pre­đu. Ču­por u onoj ito­šti­ni utr­či u Bla­go­je­vu ku­ću, po­gle­daj kad o gre­di vi­si go­mi­la klu­ba­ka pre­đe. Ču­por ka onim klup­ci­ma da ih ski­ne, a Bla­go­je­va že­na cik­ni kao zmi­ja:
– Ne ku­me za Bo­ga, ne za Sve­to­ga Jo­va­na Kr­sti­telja, ne za so i ljeb!
Ču­por se ska­me­ni šta bi že­ni, jo­pet pon­taj za onu pre­đu, a ku­ma mu se sklo­pi oko ko­lje­na pa pre­ku­mi:
– Ne­moj kum­stva ti, si­je­ci mi ru­ke a ne uzi­maj pre­đu!
Čuj i beg onaj vi­ganj i spre­mi Tur­či­na da vi­di šta se to či­ni. Tur­čin ulje­zi kad že­na šče­pa­la onu pre­đu i mo­reš joj ru­ke ośe­ći, a pre­đe ne dâ. Tur­čin od­gur­ni že­nu, a uto­li­ko Bla­go­je na vra­ta. Kr­va­ve mu ru­ke od ono­ga ov­na. Ta­man ga po­čeo dri­je­ti pa dr­ži nož u zu­bi­ma. Ono, znaš, kad čo­vjek de­re bra­ve do­va­ti nož zu­bi­ma da mu se ne br­lja i da se oko nje­ga ne sa­vi­ja kad mu us­tre­ba. Že­na se pre­vr­će oko og­nji­šta, Tur­ci iz­no­se ona klup­ka pre­đe pred ku­ću, Bla­go­je uca­klio oči­ma i vas se tre­se kao prut na vo­di, a sve mu pu­ca­ju zu­bi ko­li­ko ste­že onaj ne­sret­ni no­žić. I beg sko­či is­pod ša­to­ra pa se ja­dom ču­di ovoj ko­lje­da­vi. Na­re­dio je Tur­ci­ma da od­ma pre­mo­ta­ju pre­đu. No ne ka­zah ti što je beg na­re­đi­vao Tr­nov­ča­ni­ma da se si­gu­ra­ju to­li­ka uža. Evo što.
Ima u So­mi­ni jed­na li­ti­ca vi­so­ka đa­vo sa­mi zna ko­li­ko. Kad po­gle­daš ozdol ne či­ni ti se da su du­že i de­blje bo­ro­vi­ne te ra­stu po vr nje no dr­ža­li­ca od mo­ti­ke. A kad odeš kod bo­ro­vi­na, je­bem mu oca ako sva­ka ne bi va­lja­la za ja­pi­je. U sred te sti­je­ne bi­lo je če­la otkad lju­di pam­te. Kad su lje­ta do­bro vru­ća čo­ba­ni su do­lje li­za­li med ko­li­ko ga je re­va­lo iz onih no­ra. Ni­kad ni­ko ni­je ni po­mi­slio da bi se mo­glo do­ći do to­ga me­da. Sad se beg do­mi­slio da se osve­ti Tr­nov­ča­ni­ma, pa oće da se oni spu­šta­ju na uža i da po­va­de med. Ne­ka ta­ko vi­de da ni­je pa­met­no što na­vi­ja­ju Lju­bo­vi­ća ka­di­li­ku i mu­te nje­mu vo­du kod ve­zi­ra u Mo­sta­ru. No đa­vo ne­ka no­si nje­ga i med, no da vi­di­mo šta se ra­di kod ku­će Bla­go­je­ve.
Ču­por dr­ži klup­ka, a je­dan Tur­čin pre­mo­ta­va. Kad su tre­ći po­če­li da pre­mo­ta­va­ju – mo­taj, mo­taj, mo­taj, kad imaš šta vi­đe­ti: umo­ta­na Ču­po­ro­va će­sa z du­ka­ti­ma, va­la i onaj po­vraz od de­ve­to­ro­stru­ke opu­te što ga je Ču­por na­ti­cao na vrat, sa­mo pre­ki­nut no­ži­ćem. Kad Ču­por vi­di će­su, pru­ći se niz onu le­di­nu. Tur­ci ga za­ka­nji­vaj ra­ki­jom, du­vaj mu u usta, ali on je iz­da­nuo pri­je no što je pao na ze­mlju. Beg se za­ču­di: što ona že­na ku­ka, što umri­je Ču­por, što je Bla­go­je po­de­zvi­jao. Sve mu se to smo­taj i obr­ni te ti on od­u­sta­ni i od lo­va i od me­da. Onu će­su du­ka­ta me­tni ko­nju u bi­sa­ge, pa se vr­ni u Tre­bi­nje.
Bla­go­ja ne mo­re su­spre­ći ni pet lju­di. Bi­je, gri­ze zu­bi­ma, vas je­zik iśe­kao na pa­la­ma­re, zbo­ri sva­šta na svi­je­tu, ma ne po­mi­nje ni Ču­po­ra i Če­pe­li­cu. Sko­li lju­di pa ta­man od one pre­đe is­ple­ti br­že bo­lje tvr­do uže, uton­taj Bla­go­ja, pa dva tri ja­ča čo­vje­ka kre­ni da ga vo­de odži Lo­gu u Bo­rač. Ni­je­su od­ma­kli ni po sa­ta oda kad sre­ti Ma­ta Glu­šca. Ve­li Ma­to:
– Kud ste kre­nu­li lju­di?
– Mi bo­ga­mi na zli put, odži Lo­gu u Bo­rač ne bi li nam što po­mo­gao ovo­me ne­sret­ni­ku što se zgra­nuo.
Ne­ma­te bo­ga­mi kud. Zar ni­je­ste ču­li da je odžu Lo­ga ubi­lo vri­je­me još o Mi­tro­vud­ne?
– Oni na­trag, a Ma­to svo­jim pu­tem.

TET­KA NE­VE­NA

Ma­lo po­pri­je po­gi­bi­je pokojno­ga kra­lja Alek­san­dra na­či­ni Uroš Ste­pe­tić di­je­te u ne­ku Ne­ve­nu Ba­tor što joj je ta­da bi­lo pre­pr­ca­lo tri­des go­di­na. Ne bi­ja­še ru­žna po­gle­da­ti: do­bro vi­so­ka a ši­ro­kih ku­ko­va; uga­ra­sta u obraz i cr­ne ko­se pa bi­je­lo u oči­ma do­šlo još blje­lje i pro­svi­je­tli­lo joj če­ru. Do­du­še ma­lo joj pre­tan­ke no­ge, ali ima je do­sta i ospri­je i oza­di. Itra kao bli­je­ska i pać­na. Ma­la je stvar za­smi­je, a čuo bi je na pu­ško­met kad se ki­ki­će. Po­slu­ži­va­la je na Va­ro­ši­ci kod džan­dar­skih že­na pa je na­u­či­la da se go­spoc­ki no­si. Bi­ja­še se na­će­ra­la pra­va va­ro­ška žen­ska. Ni­je joj se uka­ži­va­la ni­ka­kva pri­li­ka od uda­je – se­lja­ci­ma ne tre­ba da­ma cr­ve­nih gu­bi­ca, a go­spo­de ni­je do­te­klo za šćer Vi­da­ka Ba­to­ra. Ali vlje­ru­jem da bi ona­ko va­lja­na žen­ska na­šla svo­ju ku­ću da se oja­đe­la ni­je vo­ma upu­šta­la u kur­va­nje. Je li bi­la baš to­li­ko ubro­ždi­la ko­li­ko se pri­ča­lo ja ti ne znam, ali oti­šao joj je ta­kav glas. Pri­ča­hu da se Ne­ve­na uor­ta­či­la s ne­kom Štan­ci­kom Ma­dža­ri­com, že­nom ko­man­di­ra džan­dar­ske po­sta­je na Va­ro­ši­ci. Bi­ja­še ko­man­dir ka­to­lik od­ne­kle iz Sla­vo­ni­je, ime mu Mla­den. Ni­je­su se njih dvi­je raz­dva­ja­le, a do­ka­ži­va­li su da Ma­dža­ri­ci ni­je ni­ma­lo de­spet što Mla­den pri­ti­ska Ne­ve­nu.
E baš kad je bi­la naj­vi­ša uka oko Štan­ci­ke i Ne­ve­ne do­đe Uroš Ste­pe­tić iz Vojvodine. Na de­se­tak go­di­na ra­ni­je od­se­lio mu se otac Si­mo na do­bro ima­nje ne­đe ne­da­le­ko od No­vo­ga Sa­da. Da­ro­vao mu ga kralj Alek­san­dar kao voj­ni­ku iz Ska­dar­sko­ga i iz Bu­gar­sko­ga i iz Švap­sko­ga ra­ta. Bio je bo­rac pe­če­nih oči i za­ra­dio dvi­je me­da­lje. Uroš je re­kao da je do­šao u Zgo­đen kod stri­če­va, da po­bolj­ša zdra­vlje jer ga ni­je pod­ni­je­la ari­ja u Rav­noj Ze­mlji. Ali od­ma smo zna­li da la­že. Bi­ja­še to je­dan če­tvr­tan ši­ro­kih ple­ća kao vra­ta, a ru­men. Ne­ko je do­ka­ži­vao da je po­blje­gao od na­kve žen­ske što je ni­je stio uze­ti pa mu pri­je­ti­la. Iz­gle­da da je Uroš po­zna­vao Štan­ciku još dok je bi­la đe­voj­kom, ve­le da je ona ro­dom iz isto­ga mlje­sta đe je na­se­ljen Si­mo Ste­pe­tić. Ja ne znam je li Uroš pri­je po­zna­vao i Mla­de­na, ali od­ma su za­dru­go­va­li i ni­je­su se raz­dva­ja­li. Za­jed­no śe­de u ka­va­ni i igra­ju kar­te, za­jed­no idu u lov, a ne­ma da­na kad Uroš ne ide na ru­čak u Štan­ci­ke. Pri­ča­še se da njih dvo­ji­ca sve na­iz­mlje­ni­ce ti­je­šte i Štan­ci­ku i Ne­ve­nu, a pan­dur Mi­džor pri­vi­đao je da po­no­ći za­mra­ču­ju pro­zo­re i sve če­tvo­ro go­lo ona­ko za­jed­no či­ne stva­ri o ko­ji­ma je sra­mo­ta pri­ča­ti đe slu­ša po­šten na­rod. Daj ti zna­di šta je od sve­ga to­ga bi­lo isti­na! Ja bo­ga­mi ni­je­sam ni­šta vi­dio, a ko­li­ko sam čuo to­li­ko mi se­va­pa! I oni što su to pri­ča­li sa­mo su ona­ko ćuć­ka­li, a ni­ko ni­je smio na­glas ni ope­pe­li­ti jer je sva­ko­me ze­bla gu­zi­ca od ko­man­di­ra džan­dar­ske sta­ni­ce. Uglav­nom, ne bi ni Štan­ci­ki ni Ne­ve­ni pu­va­lo is­pod sa­ma­ra pa da je i sam Uroš ob­ra­đi­vao oko njih, a nek­mo­li dvo­ji­ca! Uro­šu isto kao pla­o­vi­tu ba­ku bi­ja­še uoblio glas, a va­zda kao po­ma­lo zno­jav pa mu se ckli­je vrat i obra­zi. Mla­den bi­ja­še je­dan ži­lo­nja od dva me­tra suv kao li­sni­ka i sve mr­da de­snim ra­me­nom.
Ne po­tra­ja ni po­go­di­ne dok zuk­nu da je trud­na Ne­ve­na Ba­to­ro­va. Pi­ta­la je vlas iz Op­šti­te i ona od­ma pri­zna­la – am­ba­ri­la na Uro­ša Si­mo­va. On ni­je pri­znao da je nje­go­vo di­je­te, a i vlas ga je pi­ta­la kao iza zu­ba, eto sa­mo ono­li­ko ko­li­ko mo­ra. Ba­to­ri ni­je­su bi­li ka­pac, ta­ko sva­ki ne­sret­ni, da na­će­ra­ju Uro­ša da uzme Ne­ve­nu, kao što bi ga na­će­ra­la ja­tor­ni­ja i vi­đe­ni­ja bra­stva. Eno ka­ko Ga­vri­lo Đo­ka­šev na­će­ra ono­ga si­na Sto­ja­na Li­mu­no­va. Is­pre­žao ga po­no­ći ne­đe sa­ma, pod­nio mu le­vor pod vi­li­ce te Sto­ja­no­vac od­ve­de Ga­vri­lo­vu đe­voj­ku. Ro­di­la mu je si­na ni­je pro­šlo ne­đe­lja da­na.
Ne­ve­na se ni­ja ži­va ču­ja­la, ni­ti je so­va­la Uro­ša ni­ti ga za­če­ki­va­la kao što ra­de dru­ge po­gre­šni­ce. Eno bo­ga­ti, ona udo­vi­či­na s Pu­sto­po­lja za­ždi ono­me Ser­ti­ću ja­nji­lo te mu spa­pu­nja de­se­to­ro go­ve­di i še­set ova­ca. A vi­đo­ste li ka­ko ono­ga Bo­ja­no­vi­ća iz Mu­dre­ni­ca is­pro­ži­ma ob­lut­ni­ca­ma ona đe­voj­či­na Spa­so­ja Pe­ro­va. Ne šće je uze­ti kad ka­za na nj di­je­te, ali za­to će se on va­ta­ti za re­bra i de­ve­te go­di­ne. Ma ni­je va­la Ne­ve­na ni rječ re­kla. Uroš se ubr­zo vra­tio, ili ne­kud dru­go oti­šao ne znam ti ja, a Ne­ve­na osta­la s tr­bu­kom do zu­ba. Sva­šta se na­ga­đa­lo o to­me što je Ne­ve­na mir­na. Na­kvi su zbo­ri­li da ona i ne zna či­je je di­je­te, Mla­de­no­vo ili Uro­še­vo. Dru­gi jo­pet ka­žu da je pod za­rok Uro­še­vo, jer da Mla­den ni­je su­vo­mud ne bi ni Štan­ci­ka ska­ka­la ja­lo­va od pra­za. Ma ko se bo­lan mo­re ra­za­bra­ti u nji­jo­vu kur­var­lu­ku!
Otac je po­ru­čio Ne­ve­ni da mu ne iz­la­zi na oči. Ona ni­je ni iz­la­zi­la no osta­la kod Ma­dža­ri­ce sve dok ni­je ro­di­la di­je­te. Ni­je­su pro­šla ni dva mlje­se­ca po­što se oba­bi­la do­šlo je na Pod­bo­žur luk­su­zno auto te pri­va­ti­lo Ne­ve­ni­na si­na. Do Pod­bo­žur su ga od­ni­je­la Štan­ci­ka i Ne­ve­na. Sva­ko­me je bi­lo za­ču­do što di­je­te ni­je od­ne­še­no u Ko­tor đe su se no­si­la sva ko­pi­lad iz na­še­ga kra­ja. Zna­li smo da ima sva­ka ba­no­vi­na do­mo­va đe se no­se đe­ca o ko­ji­ma se sta­ra dr­ža­va, zna­li smo i da je ko­man­dir džan­dar­ske po­sta­je mo­gao na­mlje­sti­ti da di­je­te ode đe oćeš, ali svi smo se jo­pet za­ču­di­li kad su re­kli da je luk­su­zni auto s Ne­ve­ni­nim đe­te­tom pro­du­žio pro Vi­lu­sa, a ne pro Gra­o­va za Ko­tor.
Po­tlje dva–tri mlje­se­ca ode i Ne­ve­na. Is­pra­ti­la je Ma­dža­ri­ca do u Bi­le­ću i za­kr­ca­la je na že­lje­zni­cu. Iz­gu­bi joj se trag! Pri­ča­lo se na raz­ne ru­ke o nje­zi­nom od­la­sku. Jo­vo ber­ber kla­dio se u ki­lo ra­ki­je da je oti­šla u ku­ple­raj. Jed­na džan­dar­ska že­na re­kla je ne­ko­me da je Štan­ci­ka na­mlje­sti­la Ne­ve­nu u svoj rod da bu­de slu­ški­nja. Po­šti­jer Sve­to tvr­dio je da ni­je Ne­ve­na oti­šla brez Uro­še­va zna­nja. Pri­ča­še da ni­kad ne pro­đe mlje­sec da­na što se ne do­pi­šu­ju Mla­den i Uroš. Ama vlje­ruj mi, ko je pi­smen pa da je bi­lje­žio ne bi mo­gao sve uva­ti­ti što se na­ga­đa­lo. Vi­dak Ba­tor je re­kao na­kvi­ma što su ga pi­ta­li da mu je šćer oti­šla kod tet­ke u Pro­ku­plje što se bi­la pri­je ra­ta ta­mo uda­la sa Sr­bi­jan­ca. To je me­ne bi­lo naj­vlje­ro­vat­ni­je. Ne bi Ne­ve­na bi­la pr­va ni po­to­nja po­gre­šni­ca, ili po­sta­li­ca, iz Banjana što je oti­šla da se uda u Sr­bi­ju. Sve ko­je su oti­šle ta­mo su se po­u­da­va­le, ne­ka za udov­ca, ne­ka za sa­ka­ta ili bo­le­sna čo­e­ka, a bi­lo ih je da se bo­lje uda­ju no što bi da ni­je­su po­gri­je­ši­le.
Ne po­tra­ja mlo­go, ko­man­dir Mla­den do­bi pre­mlje­štaj i ne­kud se ose­li sa Štan­ci­kom. Ni­ko ni­je znao đe. Ubr­zo se vi­še ni­ko ni­je ni śe­ćao Ne­ve­ne ni Mla­de­na, jer no­vi ko­man­dir Pre­mro uće­ra na­ro­du strâ u ko­sti. Bla­go­slo­ven je pri nje­go­vo­me zu­lu­mu bio Mla­den i nje­gov kur­va­rluk! Ma bo­ga­mi je Pre­mro za će­su du­va­na ili za ze­či­nu ve­zao lju­de. Dok je Pre­mro bio na Velemlju du­van­skim šver­ce­ri­ma đa­vo opu­va ru­čak, a na­ma se usra u du­van­ske će­se. Po­ku­pio je i mlo­go pu­ša­ka po Banjanima na­let ga bi­lo! A Mla­den je i šver­ce­ri­ma i lo­vo­kra­di­ca­ma gle­dao kroz pr­ste.
Uoči ovo­ga po­to­nje­ga ra­ta jo­pet pro­ra­di pri­ča o Ne­ve­ni Ba­to­ro­voj. Na Vi­da­ku Ba­to­ru i si­no­vi­ma mu za­bi­je­lje­še se ko­šu­lje ljep­še no u naj­vi­ših či­nov­ni­ka, na nji­jo­vim že­na­ma ša­re­ne se mo­der­ne ma­ra­me i oba­ska­ču oko njih pli­sir ko­tu­le. A one đe­voj­ke Vi­da­ko­ve što su osta­le ne­u­da­te ođe­do­še se kao cvi­jet i pro­pi­to do­đo­še mla­đe u obraz. Unu­čad Vi­da­ko­va ru­ma­ju bom­bo­na i čo­ko­la­de i sve po­dra­žu­ju na­šu đe­cu. Ona što idu u ško­lu za­met­nu­li ta­šne isto kao one u džan­dar­ske đe­ce, a po­ba­ča­še tor­ba­ke od be­za i bra­vlje ča­pre. Ne va­de iz usta Ne­ve­nu: te spre­mi­la tet­ka Ne­ve­na, te pi­sa­la tet­ka Ne­ve­na, te do­ći će tet­ka Ne­ve­na, te spre­mi­la tet­ka Ne­ve­na.. Od­bij se đa­vo­le od me­ne! Po­šti­jer Sve­to is­pri­ča ču­do! Ve­li da Vi­da­ku do­de pa­ke­ti iz glav­nog mi­ni­star­stva u Bi­jo­gra­du. Po­šti­jer pi­tao Vi­da­ka i on mu je re­kao da se Ne­ve­na uda­la za na­kvo­ga ve­li­ko­ga či­nov­ni­ka što ga lič­no po­zna­va kralj. On­da jo­pet po­če­še da ga­ta­ju. Ber­ber Jo­vo ka­že da je on va­zda znao da se Ne­ve­na ne od­mi­če od cr­ve­ne lam­pe i da po­šti­jer Sve­to sve la­že što pri­ča. Ta­mo je ve­li ve­li­ke pa­re zgr­nu­la jer je žen­ski ne­do­der pa se i naj­vi­ša go­spo­da ne mi­ču š nje. Dru­gi zbo­re da je ona stal­no mla­dač­na i da do­ji đe­cu na­kvih đe­ne­ra­la i dok­to­ra. Po­mi­nja­li su i Uro­ša: kao eto da je on uvr­stio Ne­ve­nu u na­kav glav­ni otel da ku­va i ona se ta­mo to­li­ko is­prak­si­ra­la te sad go­to­vi ra­nu sa­mo mi­ni­stri­ma. Na­kvi zbo­re da se ona u Bi­jo­gra­du ne raz­dva­ja od Štan­ci­ke, jer je Mla­den van­dži­rao u na­kav ve­lik džan­dar­ski čin i do­bio Bi­jo­grad. Ni­je se ni­šta zna­lo đe je Mla­den dok ga ni­je vi­dio kmet To­mo Su­ljin kad je išao u Bi­jo­grad. Ma pri­ča­li su jed­ni ovo jed­ni ono, ali uglav­nom svi smo vlje­ro­va­li da Ne­ve­na na one pa­ke­te što spre­ma bi­lje­ži la­žnu adre­su. Na­rod je pri­čao i kon­tre­sao, a Vi­da­ko­va va­mi­lja cak­će­la. Bi­ja­hu za­ko­či­li vra­to­vi­ma, ne mo­reš im pri­ni­je­ti ni s lo­pa­te.
Jed­no­ga da­na is­pri­ča po­šti­jer Sve­to da je sti­gao br­zo­jav od Ne­ve­ne da do­la­zi s mu­žem i da ih u taj i taj dan če­ka­ju s ko­nji­ma na sta­ni­cu Pod­bo­žur. Pu­če to kroz Zgo­đen kao ma­la pu­ška! Da je po­ru­čio Mu­jo So­či­ca da će do­ći s Ga­vri­lom Do­ži­ćem ne bi ta­ko jek­nu­lo s kra­ja na kraj Zgo­đe­na. Ve­se­li ti ban i vla­di­ka pre­ma Ne­ve­ni i ze­tu iz Bi­jo­gra­da! Bo­ga­mi oni što su po­mi­nja­li cr­ve­nu lam­pu i dru­ge ne­pri­li­ke pod­vi­še re­po­ve. Sve če­ka i ne bi ni­ko oti­šao u za­ka­za­ni dan pa da ga zo­vu na kum­stvo. No da vi­diš šta či­ne Ba­to­ri!
Ono pe­šes ku­ća u ba­tor­skom Sku­la­ru pre­pra­no u de­vet vo­da. I ve­len­ce što ni­je­su ni­kad pri­je ni is­tre­še­ne od­ni­je­le že­ne ba­tor­ske na Cu­lju­šu da ih ope­ru i iz­lu­pa­ju pra­tlja­ča­ma. Obi­je­li­li sve ku­će i to ne sa­mo iz­nu­tra no i spo­lja. Ni­je se pri­je de­ša­va­lo u Zgo­đe­nu da se bi­je­le spolj­nji zi­do­vi ku­ća. Sa­mo sam jed­nom za­pam­tio da su Zgo­đa­ni kre­či­li po­ja­te i spo­lja i iz­nu­tra. To je bi­lo one go­di­ne kad se uva­li kre­pać u go­ve­da od na­kve te­ške i pre­la­zne bo­le­sti. Vi­da­kov brat, Pa­vić Ri­šnja­nin, ne­ki što je sve dok je za­ne­mo­gao slu­žio kao bo­ća u tr­go­vi­ni bo­ga­tih Ća­to­vi­ća u Ri­snu, fa­lio se u ka­va­ni Mak­si­mo­voj na Va­ro­ši­ci da je si­nuo Ba­tor­ski Sku­lar kao pri­mor­ska va­roš. Ve­li da će Ba­to­ri do­ka­za­ti ze­tu da ni­je­su za­bo­ra­vi­li okle su.
Ni­ko ne mo­re do­ka­za­ti kad su do­se­li­li Ba­to­ri u Banjane. Pri­ča­lo se sa­mo da su do­šli od­ne­kud s Pri­mor­ja pri­je no su Tur­ci obla­da­li na­šim ze­mlja­ma, i da su se nji­jo­vi sta­ri za­ni­ma­li va­đe­njem so­li iz mo­ra ne­đe u Gr­blju. I da su ta­da bi­li bo­ga­ti i ka­to­lič­ke vlje­re. Ja ne znam ka­kvi su ta­mo bi­li, sa­mo znam da su amo tan­ki da ta­nji bi­ti ne mo­gu – ma u če­mu ma va­la u sve­mu. Ne­ma­ju ze­mlje ni to­li­ko da im mo­re ro­di­ti lu­ka za go­di­nu da­na. Pred ba­tor­skom ku­ćom nije se mo­glo ni­kad vi­đe­ti vi­še aj­va­na no po jed­na kra­ve­ti­na, a i ona od­blje­nih ro­go­va i spu­će­na u pre­zno­gu. Ako je bi­lo iđe u Zgo­đe­nu si­plji­vo klju­se ili cr­vlji­vo pa­šće ob­re­lo se pred nji­jo­vim ku­ća­ma. Pr­vi su u Zgo­đe­nu po­če­li da dr­že ma­ga­rad! Dok u dru­gih vri­šti pa­stuv u njih se kri­vi ma­ga­rac! Nji­jo­vo kr­me bi­lo je itri­je no di­vlje, a ob­i­gra po tri se­la na dan. Va­zda mu uvr­žen ve­rid­žak. I o Pet­ko­vud­ne mo­gao si mu se ob­re­za­ti na rbat. Ne pam­ti se da je u Zgo­đe­nu iđe pri­je izio vuk kr­me no u njih. To je bi­lo dva­des i de­ve­te kad ni­je pre­sta­jao sni­jeg za šes če­la. Okle ga ne­će iźe­sti kad ga ni u ta­kvu zi­mu ni­je­su spra­ća­li! E jes bož­je ču­do: Ba­to­ra ni­je Bog dao za ove se­ljač­ke po­slo­ve od ko­jih ži­vi­mo. Eno, bo­lan, ko­li­ko je na­še si­ro­ma­ši ra­di­lo i tu­đu do­li­nu i dr­ža­lo ke­si­ma­če, pa su se tre­snu­li i živ­nu­li. Ne­ko­me iz­u­če đe­ca pa ga po­mog­nu da pri­ku­pi ima­nja, ne­ko ušte­di i za­ra­di, ne­ko­me do­đe no­vaka ni sam ne zna okle. A ne­sret­ni Ba­to­ri jed­nu te jed­nu – ko na­u­či da uvr­za u ve­zit­ku ćo­rav je za šćić­ka­ru! Ot­ka­ko se pam­ti oni do­no­se va­zda s Pri­mor­ja li­mu­ne, ne­ran­dže i one ro­ga­če što ih je­du đe­ca. Ali oni od te tr­go­vi­ne ni­je­su ni­kad ko­por­nu­li u Zgo­đen i u va­kat o ko­me pri­čam. Va­zda usit­no, pre­kre­pa­va a ne kre­pa. Ali va­la ne tre­ba se gri­je­ši­ti no re­ći da je mlo­go­me va­lja­lo nji­jo­vo vo­će. Kad za­pa­nu šnje­go­vi pa se u tr­go­va­ca na Va­ro­ši­ci pre­maj­ka ro­ba, kod Ba­to­ra se mo­gla na­ći i ne­ran­dža da bo­le­snik otre usta i li­mun da mu se is­ci­je­di u čaj. U njih se mo­gao na­ći i oso­ljaj so­li kad ni­je bi­lo ni­u­ko­ga za vri­je­me ra­ta. Ba­to­ri ni­je­su ni­kad zbo­ri­li ko­li­ko im tre­ba pla­ti­ti za voć­ku ili za ša­ku soli, no im se po na­vi­ci dava­lo – ne­ko gru­du si­ra, ne­ko grun sko­ru­pa ili be­dri­cu me­sa. Da­va­li su im i sre­zak sla­ni­ne, ku­đe­lju vu­ne, krug za­to­pa, tor­bu šma­nja­ka i dru­ge stva­ri od ko­jih ži­vi naš na­rod. Ba­to­ri su naj­vi­še za­ra­đi­va­li od po­slu­ga na Velemlju i po Zgo­đe­nu. Ni­ka­kav na­rod­ski skup, ve­se­li kao i tu­žni, ni­je mo­gao pa­sati brez nji­jo­vih že­na. Že­ne su im bi­le či­ste i pać­ni­je no iči­je u Zgo­đe­nu. Kad bi se sta­vlja­la ka­kva glav­na tr­pe­za, ba­tor­ske že­ne su zva­ne da go­to­ve ra­nu i da sta­vlja­ju. Zna­ju da ob­ra­de oko že­ne kad se ba­bi, da po­dvo­re bo­le­sni­ka, a svi či­nov­ni­ci i go­spo­da na Va­ro­ši­ci oti­ma­li su se oko njih da im bu­du slu­ški­nje. Ot­ko po­sto­ji i ško­la i op­šti­na i po­li­ci­ja ba­tor­ske že­ne me­tu kan­ce­la­ri­je. Ma či­ni mi se da je Ba­to­ri­ma baš ta žen­ska va­lja­nos slo­mi­la vrat te su osta­li bes­pre­stal­no si­ro­ti­nja. Sve su im že­ne bi­le ro­dom od­ne­kle s Pri­mor­ja i iz Kri­vo­ši­ja; one pr­ve do­vo­di­le po­to­nje. Mo­žda la­žu, a na­kvi su zbo­ri­li da su u njih i naj­bli­že ro­di­ce do­di­le u istu ku­ću. Ne­kad je ve­le bi­lo da su za dva bra­ta do­šle dvi­je ro­đe­ne se­stre. Tako su ti one od po­čet­ka na­u­či­le je­dan po­sao pa sve do­da­va­la jed­na dru­goj te ni­je­su mo­gle da se pri­vik­nu na ra­bo­tu što od­go­va­ra na­še­mu mlje­stu. Tre­ba jed­no pri­zna­ti: že­ne su im mo­ral­no na­skroz po­šte­ne. Ma ne mo­gu se za­kle­ti za đe­voj­ke, ali že­ne su im bi­le, pod za­rok va­zda po­šte­ni­je no že­ne mlo­gih Zgo­đa­na ko­ji se ni­je­su de­nja­li že­ni­ti od Ba­to­ra. Ne pam­ti se da je u njih bi­lo pri­je ko­pi­le­ta no ono što ga ro­di Ne­ve­na Vi­da­ko­va. Oni što im je bi­lo kri­vo đe se pri­ča da su ba­to­r­ske že­ne po­šte­ne, zbo­ri­li su ka­ko su one učev­ni­je u onim stva­ri­ma, pa na­u­če i đe­voj­ke da se zna­ju sa­ču­va­ti. Ne znam ti ja šta ra­de te nji­jo­ve, sa­mo znam da te na­ša pu­šti naj­du­blje ko­li­ko mo­reš kad je pri­ti­sneš.
A i mu­škim Ba­to­ri­ma mi­li­je je bi­lo da ra­de kao plja­car­ski po­tr­ka­či no da uzmu ra­lo ili ko­su. Po­slu­ša­će te Ba­tor za ban­ku što ne bi dru­gi za ilja­dar­ku. A svi su lov­ci: ne bu­de Ba­to­ru ni pet­nes go­di­na kad s ka­kvom dvo­ka­nom ćev­či­nom o ra­me­nu poč­ne da si­lja za pa­śom pa­me­ti. Vo­li­ji ti je Ba­tor da pro­da ča­pri­cu od ze­ca ili li­si­či­nu no dru­gi vo­la. Ni­je ni­ko­ga dru­go­ga tre­ba­lo gle­da­ti no Pa­vi­ća Ri­šnja­ni­na pa da se vi­di ka­kvi su Ba­to­ri. Pre­ko tri­des go­di­na slu­žio je u Ća­to­vi­ća. Kad su išle na­še ki­ri­dži­je u Ri­san va­zda im se fa­lio da je išao bro­dom Ća­to­vi­ća u da­le­ke ze­mlje i da je na­u­čio stranj­ske je­zi­ke. Gle­da­li su ga da u glav­noj rad­nji pro­da­va ro­bu i za­pi­su­je ra­ču­ne kad ne­ma ga­zde. Ali sve mu to bi dža­ba: kad je osta­rao i ne mo­gao vi­še da rba ži­vo­tom do­đe u Sku­lar u onu istu pu­ša­ru pod sla­mom ko­ju je i osta­vio. Ni­ti se že­ni­lo ni­ti ni­ka­kvu sre­ću! Bi­ja­še do­nio na­kvih pr­nja da se obla­či, a zbo­ri­lo se da ima ne­đe i gu­či­cu pa­ra u zla­tu. Ali ni­ko mu za to ni­je sa­zna­vao, kao da je ono, uzo­čas, na­u­či­lo da uzaj­mi i da po­tro­ši. To je sa­mo gu­či­lo i če­če­lji­lo sve­ga vi­je­ka. Iz­gle­da kad je umro ni­je­su mu na­šli pa­re, no ga je Vi­dak o svo­me tro­šku sa­ra­nio. Pre­va­ri ga ne­sret­ni­ka kap pa ne ka­za bra­tu đe kri­je onu cr­ka­vi­cu što je iz­mu­čio u La­ti­na za tri­des go­di­na. Da mu ni­je bi­lo Vi­da­ko­ve že­ne raz­ni­je­la bi ga ži­vi­na, no ga je pra­la kr­pi­la i po­šte­no ra­di­la o nje­mu. Bog se smi­lo­vao te ima la­ku smrt – umro je one go­di­ne kad je ka­pi­tu­li­ra­la Ita­li­ja. Ni­je mu, obra­za mi, na sa­ra­ni bi­lo vi­še od dva­des dru­ga.
No što sam po­čeo da pri­čam, Ba­to­ri av­di­sa­li što će im do­ći odi­va sa ze­tom ve­li­kim či­nov­ni­kom. Bi­ja­še ne­đe­lja po Pan­ta­li­je­vud­ne. Vruć dan da lip­šeš. Ne­đe oko če­ti­ri ure po­pod­ne za­vi­ka­še đe­ca – »Eno ih!« Bi­ja­hu po­mo­li­li vi­še ku­će Gi­ša Bo­žo­va. Či­ta­vi bo­lan ka­ra­van: bi­la su oti­šla če­tvo­ri­ca mla­đih Ba­to­ra sa dva naj­bo­lja ja­je­ća­ka iz Zgo­đe­na i s jed­nim to­var­nim ko­njem. Uze­li su mo­ga Vran­ca da ja­še zet. Ve­li Vi­dak: »Daj mi ga pa će ti od­ra­dit mo­ja va­mi­lja ko­li­ko re­češ«. Ni­je­sam mu, du­še mi, ni­šta tra­žio no mu dao Vran­ca dža­be. Sve ži­vo na­ga­mi na pro­gon vi­še ku­će Sto­ja­na Jev­to­va ku­da će pro­ći. Tr­či iz ku­će po de­se­to­ro. U sva­ko­ga bi­ja­še do­šao po­neko iz tri se­la uoko­lo, a sve ko či­ne ka­kvom pre­šom. Ne to da na pro­gon tr­če đe­ca i mla­đa­ri­ja i oni bres­pos­lje­nja­ci što idu na sva­što kao na ču­di­lo, no si mo­gao vi­đe­ti i sve vi­đe­ne lju­de i do­ma­ći­ne. Ni­je va­la osta­la ni­jed­na glav­na že­na ko­ja se dr­ža­la na no­ga­ma što ni­je po­tr­ča­la na pro­gon. Ma ko bo­lan ne bi is­tr­čao kad se ču­lo ka­kav zet do­la­zi; svak je stio da vi­di mo­re li se do­go­di­ti ono što se ču­lo. Ne­ko bio bos pa si ga mo­gao vi­đe­ti da le­ti s opan­ci­ma pod pa­zu­vo. Mo­glo se vi­đe­ti da je že­ne­ti­na do­ko­pa­la ne­po­do­je­no di­je­te iz ko­li­jev­ke pa se na­če­ti­la na pro­gon, a di­je­te pi­šti kao da je na­lo­že­no na va­tru. Ta­man bi­ja­hu đe­ca otvo­ri­la mlâd pa ne­či­ja odo­še u šte­te, a ne­či­ja po­sa­še do­đa­vo­lje. Okle ne­će kad ni­je osta­lo đe­te­ta što ni­je oki­ti­lo onaj plot vi­še ku­će Sto­ja­no­ve. Je­bem mu oca ako taj dan ni­je na­či­nje­no vi­še šte­te u na­šem se­lu no sve što je bi­lo od Đur­đe­va do Pan­ta­li­je­vad­ne.
Sve se na­če­ti­lo s ob­lje stra­ne pu­ta, a uždi­la si­dža ne­be­ska. Mu­ve i oba­di pe­ca­ju po ti­je­lu pa se na­rod ša­ma­ra po obra­zu i po go­lim no­ga­ma. Đe­ca se sve gic­ka­ju i če­šu no­gu o no­gu, a sva­ko pu­sto is­pi­ždri­lo kao da če­ka med s ne­ba. Ko je mlo­go star gri­nuo po­red pu­ta pa man­džu­ka ru­ka­ma is­pred no­sa da sa­ču­va oči­nji vid od ži­vi­ne. Onje na pro­go­nu ne­ma pod onim dri­je­nom vi­še la­do­vi­ne no što bi śe­lo pe­to­ro če­lja­di, pa sva­ko­me znoj ki­pi iz oči. Ne­sret­noj Ma­ri­ci Ste­va­no­voj, što je bi­la va­zda va­o­sna od za­du­ve, uze se svi­jes te ko­vr­lji. Po­tr­ča joj snâ u ku­ću Sto­ja­no­vu te do­ne­se ko­na­tu vo­de pa joj usu­še na gla­vu i u pr­si te se po­vr­nu. Al ku­nem ti se Bo­gom, za­ko­pi­šti­la da ne­će da je vo­de ku­ći. Ne­ma­še je kad na­će­ra­ti, jer go­sti se bi­ja­hu po­di­gli is­pod Ždri­je­la đe su u jed­noj la­do­vi­ni od­ma­ra­li vi­še no tri kvar­ta od ure. Ma­ri­cu do­se­ka­še pod onaj dri­jen, śe­di mo­kra i žu­ta u obraz kao vo­sak, a be­či kao da je naj­zdra­vi­ja.
Ba­to­ri iza­šli ma­lo i ve­li­ko, ali ni­je­su se po­mi­je­ša­li s onim dru­gim na­ro­dom no pre­pri­je­či­li put i iz­ma­kli se sto­ti­nu ko­ra­ka na­pri­jed. Is­pred svih stao Pa­vić Ri­šnja­nin. Na­cu­pao ve­li­ki šen­šir od žu­te sla­me, ima mu ona stre­va oko­lo ko­li­ko naj­vi­ša tev­si­ja u Zgo­đe­nu. Pri­ve­zao ga is­pod vi­li­ca cr­nom uzi­com i za­me­tuo še­put. Bi­je­le pan­ta­lo­ne kao da su mu od svi­le, sa­mo po­ja­đe­le zgre­žba­ne na pre­vi­jut­ke ka­ko su bi­le ska­lu­plje­ne u skri­nji. Is­pod ša­re­no­ga ja­ke­tu­na đi­lo kao zivt a pro nje­ga zla­tan la­nac od sata. Zad­io u džep ja­ke­tu­na ne­ko­li­ko la­pi­sa, ni­je­su gr­đi no oni što š nji­ma pi­šu su­di­je i advo­ka­ti. Na no­ge mu žu­te san­da­le brez ča­ra­pa. Sa­mo smo mu pri­je zna­li za sat i la­nac, jer ih je va­zda no­sio, a sve ovo dru­go ni­je pri­je me­tao na se ot­ko se vra­tio iz Ri­sna. Dr­ži u ru­ci ve­li­ku ću­mu bi­tu­ra­na i ka­di­vi­ce. Iza nje­ga od­ma Vi­dak, vas cak­ti u grac­koj ro­bi, pa on­da oni mu­ški na­po­re­do je­dan z dru­gim. Po­tlje njih žen­ske sve dvi­je i dvi­je, a on­da u gru­pi ona sit­než. Sve pać­no – i iš­će­šlja­no i iš­čet­ka­no. Do­di­ja­lo đe­ci ba­tor­skoj da dre­žde na že­gi pa iska­ču iz one rnja­ge, ali mr­ška ih Pa­vić i vr­će na­trag.
Sve dok put­ni­ci ni­je­su ba­nu­li ona na­ša la­ća­mi­ja što se na­če­ti­la po­red pu­ta po­smi­ja­va­la se Ba­to­ri­ma, a ne­ki su po­ne­što i do­ba­či­va­li. Kmet To­mo se ko­sio na njih i uda­ri za­u­šak si­nu ne­ke udo­vi­ce Si­ma­ne iz Ka­ra­no­vi­na što je pla­zio je­zik ba­tor­skoj đe­ci. Je­dan ba­tor­ski đe­tić za­pi­ri ka­me­nom, ali ne po­go­di udo­vi­či­na si­na no pro­vr­ze onu že­nu š đe­te­tom u na­ruč­ju. Ta­man kad kmet To­mo po­če da krup­nja i da kri­ti­ku­je i nas i Ba­to­re, ba­nu­še put­ni­ci.
Na­po­re­do idu ja­je­ća­ci, a vo­de ih po je­dan Ba­tor. Iza njih to­var­ni konj sa­mo mu se vi­di rep i gla­va. Osvo­ji­li ga pu­sti ku­fe­ri, če­ti­ri sa stra­na i na utre­šelj na­ve­za­ne na­kve ba­le. I nje­ga vo­di je­dan Ba­tor, a je­dan pri­dr­ža­va to­var da ne pre­va­li. Ču­je se ka­ko u to­va­ru kuc­ka­ju kao gvo­zde­ni su­di. Ne­ve­na ra­za­pe­la lu­mre­lo, ša­re­no užu­to isto kao kra­ljev ko­kot. Na gla­vi joj šen­šir bi­jel kao sni­jeg, sa­mo što mu s li­je­ve stra­ne po­red uva ucr­ta­na ru­ža cr­ve­na kao krv. Ama ja­dan ko­ja že­na! Pro­sto osa­li­la pa se pu­sti Vra­nac pod njom usap­nao te se po nje­mu uva­ti­la bi­je­la ko­la ko­li­ko Ne­ve­nin šen­šir. Jes da je vru­ći­na i za­pa­ra da se po­de­zvi­ja, ali jo­pet se ne bi konj ona­ko opo­tio da mu ne pi­za ve­li­ka tež. Ru­me­na Ne­ve­na ilja­du pu­ta kao ru­ža, a žu­ti joj se ko­sa is­pod še­nši­ra. Cr­ve­ni­je joj gu­bi­ce no u đe­ce kad kra­du vi­šnje. Si­je­va sun­ce s men­đu­ša i pr­šte­nja s ob­lje ru­ke. A ka­kvi đer­da­ni! Ima dvi­je tri be­len­zu­ka na li­je­voj ru­ci pa sve zvek­nu kad se klju­se gic­ne od mu­ve ili od oba­da. Alji­nu ti ne umi­jem opi­sa­ti – pla­va kao ve­dar dan a po njoj pro­će­ta­le ru­že od svih bo­ja na svi­je­tu. Pu­ste si­se na­vr­le is­pod one svi­le sa­mo što ni­je­su is­ko­či­le, a so­bli­le se ujed­no ko­li­ko sač. Ona gle­da s ko­nja na­rod oko­lo, ne na­zi­va ni­ko­me Bo­ga, a sve ono lu­mre­lo po­di­že po­ma­lo pa ga jo­pet spu­šta. To mo­žda po­zdra­vlja nas se­lja­ke na­kvim go­spoc­kim mo­to­vi­ma što ih mi ne zna­mo. No aj­de ne­ka nju đa­vo no­si, zna­li smo je i pri­je dok je bi­la vit­ka i cro­ma­nja­sta, no da vi­diš ka­kav je go­spo­din.
Na nje­mu šen­šir pli­tak i bi­jel a oko­lo ob­i­gra­la cr­na štri­ka. Očar­li­je ta­ke ni­je­sam gle­dao va­la ni na sli­ci. Ne­ma­ju one za­kač­ke što se me­ću iza uva­di da se dr­že, no sa­mo tan­ka zlat­na ži­ca ušti­nu­la ga pro no­sa da se dr­že. Zla­tan i ok­vr od onih sta­ka­la, a od li­je­vog sta­kla vi­si si­tan zla­tan la­nac i ka­či se za ru­pu na li­je­vom ko­li­je­ru od ja­ke­tu­na. I kad bi mu se spu­za­le očar­li­je niz zno­jav nos, ne bi da­la ona zlat­na ži­ca da se slo­mi­ju. Ja­ke­tun na go­spo­di­nu od bi­je­le čo­ve, a pan­ta­lo­ne cr­ne pa pru­ga­ste od pa­sa niz ob­lje no­ga­vi­ce. Ko­šu­lja bi­je­la kao i ja­ke­tun, a ma­šna se ša­re­ni kao Ne­ve­ni­na alji­na i pre­va­će­na pro sri­je­de zlat­nom šti­pa­vi­com. Do­lje u ba­krač­li­je cre­vlje cr­ne pa śaj­ne mo­gao bi se na nji ogle­da­ti. Ka­ko ih ni­je po­pa­la pra­ši­na od ono­li­ko­ga konj­sko­ga štrap­aca ne mo­gu se avi­za­ti. Mo­žda su mu ih oči­sti­li dok su po­či­va­li u onoj la­do­vi­ni is­pod Ždri­je­la. Na pr­si mu vi­si jed­na ve­li­ka i jed­na ma­nja me­da­lja. U zu­bi­ma lu­la ima ko­li­ko ku­tla­ča, di­mi a či­ni mi se da joj je obruč od či­sto­ga sre­bra. Br­ci mu mlo­go tan­ki ali ufi­ti­lje­ni kao da će ih uvla­či­ti u iglu i jed­na­či­to mu se da­li uz obra­ze. Baš mu po­sve po­si­je­đe­li i po­žu­će­li is­pod no­sa od du­va­na. Obr­ve ve­li­ke i na­ko­stri­je­še­ne, ali ni­je­su po­bi­je­lje­le no tek ugru­ša­le. Na de­snoj ru­ci dva zlat­na pr­ste­na – ma vi­di se da ni­je ža­lio zla­ta onaj ko ih je ko­vao. Kad go­spo­din osmo­tri onaj na­rod, ski­de ona­ko s ko­nja še­nšir i do­bro se po­klo­ni te mu ona lu­la pro­du­ži iz­me­đu konj­skih uši.
Bo­ga­mi se od­ma uti­ša ona gra­ja, a oni što su se po­smi­ja­va­li Ba­to­ri­ma po­gle­da­še niz nos. Kad kmet vi­đe ko je ba­nuo u Zgo­đen, itro se iz­dvo­ji od nas, ski­de svo­ju cr­no­gor­sku ka­pu i do­bro se po­klo­ni is­pred ja­je­ća­ka. Ta­man kad je kmet za­u­stio ne­što da ka­že, tre­nu da zbo­ri Pa­vić Ri­šnja­nin. Kad je vi­dio da se kmet To­mo iz­dva­ja, Pa­vić ti bo­lje bo­lje – pa ta­man pred go­spo­di­na, za­ma­lo se ni­je su­da­rio s Vran­cem. Do­da­de mu onu ki­tu cvi­je­ća pa otr­si do­bro­do­šli­cu:
– Do­bro do­šli ple­me­ni­ti go­spa­ru u ove na­še džar­di­ne! Sun­ce Vas gri­ja­lo, mo­re Vam mir­no bi­lo, Sve­ti Ni­ko­la za­štit­nik tr­go­va­ca i mo­re­plo­va­ca bio s Va­ma na pu­tu a Sve­ta Man­da­lje­na Mu­če­ni­ca na do­mu! Bog Vas bla­go­slo­vio naš pri­mor­ski ba­ne, naš ma­rin­ski Ka­pe­ta­ne, naš Ad­mi­ra­lje…
On­da Pa­vić osu ne­što na na­kvom je­zi­ku, ja ni­je­sam ra­zu­mio đa­vo­lju osim »gra­ci­ja«. Šta gođ ku­piš od La­ti­na na Pri­mor­ju ka­žu ti »gra­ci­ja«. Ma jes Pa­vić »gra­ci­jao« vi­še no de­set pu­ta. Šćah ja još slu­ša­ti Pa­vi­ća pa ija­ko ne ra­zu­mi­jem đa­vo­lju da me ne sme­te kmet To­mo Su­ljin. Šap­nu mi na uvo da se tre­ba od­ma raz­la­zi­ti ku­ća­ma jer, ve­li, da bi­smo se mo­gli po­ka­ja­ti što smo iz­la­zi­li na Sto­ja­nov pro­gon. On­da br­že­bo­lje isto to re­če još ne­ko­li­ci­ni glav­ni­jih lju­di i otr­ča u prav­cu Va­ro­ši­ce. Ono jed­no dru­go­me do­da­de i svi zna­do­še šta je kmet re­kao. Na­kvi po­če­še da ga­la­me na svo­ju če­ljad i da ih go­ne ku­ća­ma. Po­koj­ni Jo­van Ćet­kov vre­sa svo­ju že­nu jed­nim iz­dan­kom. Ču­ješ znao je jad u bu­bre­ge; uz­ne­or­lio joj se di­je­te u na­ruč­je, pro­žeo je u re­bra ka­me­nom onaj ma­li Ba­tor – i jo­pet ne­će da blje­ži ku­ći no za­ble­nu­la u Ne­ve­nu i go­spo­di­na kao da je vi­đe­la bi­je­la vu­ka. Dok smo mi na­bre­ki­va­li va­mi­lja­ma da idu ku­ći, za­vr­ši Pa­vić do­bro­do­šli­cu i go­spo­din sja­ša s ko­nja. Bo­ga­mi kad sa­đe na ze­mlju vo­ma mu opa­de ci­je­na. Ne­ka­ko kreč­kas, a ta­ba­na isto kao ko­kot. Ima ga u pr­si­ma, ali od pa­sa na­do­lje uzeo ga Bog. One pru­ga­ste pan­ta­lo­ne oba­ska­ču oko nje­ga kao da su tu­đe. Uzeo šen­šir i lu­lu u li­je­vu ru­ku, a de­snom se ru­ku­je sa svi­ma Ba­to­ri­ma – sve re­dom i sa čo­vje­kom i sa že­nom i sa đe­te­tom. Že­ne gr­ma­če da ga lju­be u ru­ku ali on ne dâ ni­jed­noj. Kad je na­lje­gao na ne­ku sta­ru Jeg­du, Vi­da­ko­vu sa­mo­ra­nu stri­nu, sti­šte da je po­lju­bi u ru­ku, a ona strec­nu, tr­že ru­ku kao da se opr­ži­la i od ve­li­ko­ga sti­da jek­nu. Ni­đe go­spo­di­nu ne­ma dla­ke na gla­vi vi­še no ima li na pe­ti. Ma­sti mu se i ca­kli ču­tu­ra da sve od nje oska­ču ždra­ke sun­ča­ne kao od ogle­da­la. Ne­ma đa­vo­lje­ga zu­ba u gla­vi. Iz­va­dio lu­lu pa mu se uvr­nu­le gu­bi­ce i do­šla mu usta kao su­va smo­kva.
Kad se ru­ko­vao sa svi­ma re­dom, pro­du­ži š nji­ma plje­ške ku­ći, a Ne­ve­na ni­je sja­i­va­la do pred ku­ću. Ka­ko se ona ta­mo pi­ta­la s ro­di­te­lji­ma i rod­bi­nom to ni­ko ni­je vi­dio do Ba­to­ri.
Dje­lo­vo­đa op­šti­ne je po­tlje pri­čao ka­ko je kmet To­mo do­tr­čao brez du­va na Velemlje i re­kao pred­śed­ni­ku op­šti­ne da je do­šao pra­vi mi­ni­star u Zgo­đen. Za­kleo se sva­kom kle­tvom da je ono­ga ili baš ona­ko­ga vi­dio la­ni u Bi­jo­gra­du kad je išao u de­le­ga­ci­ju da mo­le za put. Zgo­đa­ni su bi­li spre­mi­li tro­ji­cu lju­di u Bi­jo­grad da mo­le Mar­ka Vu­ja­či­ća da im uči­ni pro­tek­ci­ju kod naj­vi­ših vla­sti ne bi li se na­či­nio put kroz Zgo­đen. To je ovaj put što nas ve­že s Ni­ši­ćem, što su ga po­či­nja­la tri vla­da­ra pa ga tek do­vr­ši­la ova dr­ža­va. Kme­ta To­ma je za­pa­lo da ide u Bi­jo­grad sa­mo za­to što mu je maj­ka od Vu­ja­či­ća. Po­tlje se bio ras­pr­dio da je nje­go­va za­slu­ga što se po­čeo gra­di­ti put. I bi­li su ga do­du­še po­če­li, no ga pre­si­je­če rat.
Pri­ča­še po­koj­ni dje­lo­vo­đa Spa­so­je da se pred­śed­nik Đor­đi­je uozbi­ljio kad mu je To­mo is­pri­čao da su do­če­ka­li mi­ni­stra sli­na­vi đu­tu­ru­mi, neo­če­šlja­ne že­ne­ti­ne i go­lo­tr­ba đe­čur­li­ja. Pred­śed­nik se bio uža­pio od mi­ni­stra jer su uoči ra­ta ne­ko­li­ka pu­ta pi­sa­le no­vi­ne da u Banjskoj op­šti­ni ima ko­mu­ni­sta što idu pro­tiv vla­sti i kra­lja. Ko­li­ko se pred­śed­nik bio sko­ča­njio od strâ ne znam ti ja, ali od­ma je s dje­lo­vo­đom Spaso­jem i s kme­tom To­mom oti­šao ku­ći Vi­da­ka Ba­to­ra.
Kad su Ba­to­ri vi­đe­li da se pr­i­mi­ču glav­ni lju­di, ka­za­li ze­tu ko ide, a on ti kao zr­no iz pu­ške iz­le­ti iz ku­će i go­lo­glav i brez lu­le pa pra­vo pred predśed­ni­ka Đor­đi­ja, po­klo­ni se do cr­ne ze­mlje i ospi:
– Do­bro došli gosn Pred­sed­ni­če! Imam čas da Vas po­zdra­vim gosn Predsd­ni­če u ovoj mo­joj ta­zbi­ni kao i u ro­đe­noj svo­joj ku­ći! Gosn Pred­sed­ni­če, ja sam glav­ni por­tir u Kra­ljev­skom Mi­ni­star­stvu u Be­o­gra­du i sto­jim Vam na sva­koj uslu­zi, gosn Pred­sed­ni­če…
Bog te pi­ta šta je sve zet pri­čao i ka­ko se prene­ma­gao. Pri­čao je po­koj­ni dje­lo­vo­đa Spa­so­je još mlo­go no ja ni­je­sam upam­tio. Pred­śed­nik sad ni­je imao kud ni ka­mo no s dje­lo­vo­đom pra­vo u ku­ću Vi­da­ka Ba­to­ra pa zaśe­di za go­to­vu so­vru. Pri­ča­še po­koj­ni dje­lo­vo­đa Spa­so­je da na ta­kav do­ček ni­kad pri­je ni­je do­dio ni on ni predśed­nik Đor­đi­je. Bi­lo je sva­ke đa­ko­ni­je osim ri­be iz Ori­da, što se ve­li u plje­smi. Naj­po­tlje pi­la se na­kva ra­ki­ja što od nje mi­ri­še sva ku­ća. Predśednik se Đorđije nakekerušio toliko da ga je pokojni Spasoje odveo za ruku kao malo dijete.
Ne­sret­ni kmet To­mo ni­je ula­zio u ku­ću Vi­da­ko­vu no du­la­nuo svo­joj ku­ći. Ni­je išao ni na Va­ro­ši­cu po­tlje za mlje­sec da­na. Sve dok bi­ja­še živ po­ne­ko je š nji­me zbi­jao šprd­nju i elen­dek. Sve ga pi­ta­ju đe mu je mi­ni­star. Kmet To­mo umri­je po­tlje ra­ta, ta­man kad je ova dr­ža­va gra­di­la put kroz Zgo­đen.

CR­NO­GOR­CI I ĐA­PO­NE­ZI

Pi­taš me što mi je ba­tlja­sta li­je­va ru­ka? Evo da ti pri­čam.
Ot­ko je lo­mih dav­no je pa­sa­lo če­te­res go­di­na. Ma ka­kvih če­te­res – evo me kao da sam po­sve iš­ći­ćao u pa­met – ima bo­lan vi­še od če­te­res ot­ko sam se vr­nuo iz Ame­ri­ke. Če­kaj … bio sam tri­nes go­di­na ta­mo…, ma­lo vi­še no tri­nes, a uda­ri me Đa­po­nez iste go­di­ne kad sam po­čeo ra­di­ti. Pa ti sad iz­ra­ču­naj.
Bi­ja­še nam rud­nik ne­da­le­ko od jed­no­ga ve­li­ko­ga je­ze­ra. Ni­je mlo­go du­bok ru­do­kop, ari­ja zdra­va, či­sta vo­da, do­bro pla­će­na nad­ni­ca, a pu­ste ri­be u ono­me je­ze­ru da je va­taš ru­ka­ma ako oćeš. Ne­ma ni sat oda od jed­ne pla­ni­ne, ni­je ma­nja no da sa­sta­viš Nje­goš i So­mi­nu. Pu­na zvljer­ke a ne sme­ta ti ni­ko, ako umi­ješ, da lo­viš ko­li­ko ti dra­go. Ubio sam i di­vlje­ga krm­ka od sto i pe­de­set oka i dva lje­lje­na, je­dan ni­je bio ma­nji od vo­la tre­ćo­te­lja­ka. O sit­noj zvljer­ki da ti ne pri­čam! Spr­va sam smla­tio vu­ko­va i li­si­ca bož­ji mi­li­tar, no pre­sta­doh po­tlje da ga­đam zvljer­ku od ko­je ne va­lja me­so je­sti. Mu­ka mi dri­je­ti ča­pre, a bi­ja­hu jev­ti­ne da se ne is­pla­ti šte­ti­ti fi­šek. Ra­nih i me­đe­da s ple­ća na ple­će, ali une­se ra­nu i ne na­đoh ga. Žao mi je i da­nas!
Od na­ših iz Banjana bi­li smo ja, Mak­sim Sa­vin, Ri­sto Mi­lo­šev i Mi­lu­tin Sa­vov. Svi su po­koj­ni, Bog ne­ka ih pro­sti, sem ja do ne­ke ure. Vi­še od dva­de­st bi­lo ih je iz Cr­ne Go­re, naj­vi­še Cu­ca i Bje­lo­pa­vli­ća. Iz Er­ce­go­vi­ne dva–tri i onaj Ti­mo­ti­je što je sve do ovo­ga po­to­nje­ga ra­ta dr­žao bu­ti­gu i ko­na­či­šte u Bi­le­ći. Ne znam je li još živ, a po­mla­đi je bio od me­ne. Ni­je nas uglav­nom bi­lo ma­nje od tri­des što se kr­sti­mo s tri pr­sta. Do­sta bi nas bi­lo za­lu­du da smo sa­mi ali po­ja­du ma­lo kad se po­mi­je­ša­mo s vi­še od pe­de­set La­ti­na iz Imoc­ko­ga Po­lja i Ko­na­va­la. Ra­đa­še i po­do­bra gru­pa Špa­njo­la i ne­što Gr­ka. Bi nam de­spet što su nas nad­ja­ča­li ka­to­li­ci, ali šta mo­re­mo. Cr­no­gor­ce je Bog ka­znio da nas ima svu­da ali po­ma­lo! U bli­zi­ni la­tin­ska cr­kva pa svi što se kr­ste ša­pom na­prt­nja­či ne­đe­ljom da se mo­le Bogu, a mi pra­vo­slav­ci osta­ne­mo ona­ko šću­ka­ni je­dan uz dru­go­ga kao si­ro­čad. Ja i Ri­sto ne zna­mo šta će­mo ne­đe­ljom, te ve­li­mo ako ne mo­re­mo da se mo­li­mo Bo­gu po na­še­mu za­ko­nu da bar ubi­ja­mo zvljer­ku. Ja sam ga i na­u­čio te je uza me po­ne­što i ulo­vio. Je­dan La­ti­nin iz Imoc­ko­ga što bi­ja­še do­bro pi­smen, a zna­va­še ame­ri­kan­ski je­zik brez za­sto­ja, zbo­rio nam je da i mi ide­mo u nji­jo­vu cr­kvu. Ve­li da svi jed­na­ko vlje­ru­je­mo u Bo­ga i Kri­sta i da nam ne­će ni­ko sme­ta­ti ako sto­ji­mo i kr­sti­mo se po­na­ški dok oni śe­de i mo­le se Bo­gu po svo­me za­ko­nu. Ne­ki ičo­gla­va­sti Bje­lo­pa­vlić šća­še da ide­mo, ali mi dru­gi, naj­vi­še ja i ne­ke Cu­ce, na nj dr­vlje i ka­me­nje. Ka­ko da ide­mo u la­tin­sku cr­kvu ku­ku mu da­lo što mu je oči otvo­ri­lo! Zar ni­je čuo od sta­rih da se va­zda tre­ba ču­va­ti la­tin­sko­ga lu­kav­stva, pu­kla mu sra­mot­na po­gi­bi­ja! Kad šća­smo da ide­mo zi­mi u Ko­na­vle da što za­ra­di­mo, ili kad go­ni­mo mrs na plja­cu du­bro­vač­ku, va­zda su nam pa­met­ni­ji na­kri­či­va­li da ne vlje­ru­je­mo La­ti­ni­ma što oči­ma ne vi­di­mo. A ono na­ždi­lo da ide u nji­jo­vu cr­kvu. E pa ne­ma pa­me­ti vi­še no je­ji­na! Umuk­nu­smo mi Bje­lo­pa­vli­ća, ni­je vi­še bi­je­lio zu­ba uime to­ga.
La­ti­ni bi­ja­hu do­ve­li nji­jo­ve ku­va­ri­ce da go­to­ve rad­ni­ci­ma râ­nu. Njih tri i je­dan sta­ri Špa­njol ku­va­li su za svo ljud­stvo u rud­ni­ku, ali sa­mo onu za­i­ru ko­ja uga­đa ka­to­li­ci­ma pa ti mi i za tr­pe­zom osta­smo sir­ja­ci. Naj­te­že nam je bi­lo uz na­še po­sne da­ne – osta­ja­li smo o ko­ri lje­ba i šku­de­li ča­ja. No šta mo­re­mo, pro­ždi­ri i šu­ti. Naj­vi­še su nam ja­da za­da­va­li La­ti­ni uve­če kad po­či­va­mo is­pred onih ba­ra­ka. Uda­ra­ju ne­ko­li­ci­na uz tam­bu­re, a oni dru­gi plje­va­ju plje­sme o nji­jo­vim gra­do­vi­ma i o mo­ru. Mi gle­da­mo pre­da se kao da smo ko­rot­ni. Gr­ci su nam bi­li mi­li­ji no La­ti­ni, iste smo vlje­re bo­lan, ali i oni zna­va­hu da uda­ra­ju uz tam­bu­re i plje­va­ju ne­ka­ko ža­lo­sti­vo, pa nas stid i od njih. Ma­lo po­ma­lo te po­če­še na­kvi La­ti­ni da se s na­ma pro­pi­to ćo­sa­ju što ne umi­je­mo da svi­ra­mo i plje­va­mo kao oni. Mi otr­plje­smo spr­va, ali je­dan­dan do­đe do đa­vo­la. Evo ka­ko je to bi­lo.
Po­koj­ni Ri­sto, je­dan Cu­ca i još dva–tri Bje­lo­pa­vli­ća spa­va­hu po­no­ći s ka­pa­ma na gla­va­ma. Oštra ari­ja u bli­zi­ni ono­ga je­ze­ra, oni mu­a­na­ti od pre­la­de pa se lju­di ču­va­ju da ne oze­bu pro go­le gla­ve. A svi smo se ši­ša­li na pr­vi lu­mer. Mo­rao si se bra­niti da se što ne za­le­že u gla­vu, a i ko­sa se umi­je­si od zno­ja i pra­ši­ne u rud­ni­ku pa se mo­raš sva­ko­ga da­na umi­va­ti i tro­ši­ti sa­pun. Uva­ti­še nas La­ti­ni na elen­dek zbog ka­pa te po­koj­ni Ri­sto Mi­lo­šev za­ša­la­pi jed­no­ga iz Imoc­ko­ga Po­lja. On do­ra­ni ša­kom i iz­bi Ri­stu dva zu­ba iz gla­ve. Mi se po­ja­ri­smo, šća­še do­ći do gr­di­la, ali onaj La­ti­nin što je do­bro pi­smen brek­nu na one nji­jo­ve te svi šmug­nu­še u ba­ra­ku. Mi šta će­mo no uvij mu­ku u se i do­go­va­raj se svu noć šta da či­ni­mo. Vi­đi na­še­ga im­ber­ta! Oće da nam vra­te za sve ono što su im na­ši ura­di­li ot­ko se po­zna­va­mo i tr­gu­je­mo. Ko­li­ko su sa­mo po­zo­ba­li me­sa od kre­pa­lo­ga aj­va­na što smo ga za njih osu­ši­li i pro­da­li u Ko­na­vle i na plja­ci du­bro­vač­koj. A ko­li­ko pu­ta su im se na­ši is­pe­li na že­ne kad su išli da ku­pe ma­sli­ne i osta­ja­li i po mlje­sec da­na, da ti i ne po­mi­njem. Ali, bog­me, na­ma dža­ba sve to što je bi­lo, sad oće oni da nas sje­bu na­či­sto. Vi­di­mo da mo­ra­mo ne­što či­nje­ti.
Po­koj­ni Mak­sim Sa­vin zna­va­še da plje­va uz gu­sle kao ika­kav čo­vjek, ali ne­ma­mo gu­sa­la. Bio ih je po­nio kad smo se za­kr­ca­li za Ame­ri­ku, ali đa­vo mu ih od­ne­se na bro­du ni­šta ne zna­smo ka­ko. Jed­ne ne­đe­lje nas če­tvo­ri­ca iz Banjana po­teg­ni plje­ške u ne­ki ve­li­ki rud­nik, ima da se ide iza one pla­ni­ne đe smo lo­vi­li zvljer­ku tri ure naj­bo­lje­ga oda. Ja i Ri­sto po­ni­je­smo pu­ške. Ta­mo je ra­di­lo do­sta gor­njih Ba­nja­na i Go­li­ja­na. Ima­li smo ku­mo­va i pri­ja­te­lja. Je­dan mo­mak iz So­mi­ne, To­ma­še­vić, ot­se­lio je po­tlje ovo­ga ra­da u Vr­bas, ne znam je li živ, da­de nam gu­sle i ve­li ne­ka ih sve kod nas dok oni ne do­đu da nas obi­đu.
U po­ne­đe­nik uve­če, bi­ja­še tek po­če­la je­sen, pa­la bla­ga noć, pu­vu­ka s je­ze­ra li­jep vlje­tar, bi­stro ne­bo ima mi­ljar­da zvi­jezda. Ta­man iza­šao mlje­sec. Za­vr­ši­la se ve­če­ra, vi­di­mo da se La­ti­ni spre­ma­ju da uda­re u tam­bu­re, dok Mak­sim kad se ni­ko ne na­da uda­ri uz gu­sle. Jek­nu­še pu­ste stru­ne na onu ti­ši­nu bi re­kao da sve­za­še s ne­be­si­ma! I La­ti­ni i Špa­njo­li i Gr­ci sve sko­či na no­ge i uobru­ča­še se oko nas. Naj­po­tlje i sve tri ku­va­ri­ce, ne­ka naj­mla­đa ima­še sa­pi kao be­de­vi­ja, na­če­ti­še se na vra­ta od ku­ži­ne. Onaj sta­ri Špa­njol za­bo­ra­vio da po­met­ne jed­nu te­ću što je prao, pa je dr­ži s ob­lje ru­ke za uši, stao is­pred ku­va­ri­ca i ube­u­tio u Mak­si­ma. Po­koj­ni Mak­sim, Bog da ga pro­sti, is­pr­si se, us­tu­rio ka­pu cr­no­gor­sku, raz­i­gra gu­sle ko­li­ko mo­gu i klik­nu plje­smu o Mi­lo­šu Obi­li­ću. To je ona plje­sma ka­ko su se Mi­lo­šu, kad se na­šao u La­ti­ni­ma, na­ru­ga­li da srp­ske cr­kve nije­su vi­so­ke ko­li­ko nji­jo­ve, a pu­sti Obi­lić za­svr­dlaj bu­zdo­va­nom, pre­ba­či la­tin­sku cr­kvu Di­mi­tri­ju, pro­le­ti bu­zdo­van pa pro­lo­mi du­žde­ve dvo­ro­ve i skre­ši mu dva si­na na­mr­tvo! Alal mu maj­či­no mli­je­ko! Slu­šao sam Mak­si­ma u Zgo­đa­nu da plje­va istu plje­smu, ali on ne bi­ja­še kao osta­li gu­sla­ri, no je znao da ume­će u plje­smu sve no­ve ri­je­či z dru­gih plje­sa­ma ko­je zna, kad mu je po­treb­no da ne­ko­ga na­gr­di ili po­fa­li. E tu noć na­gr­di La­ti­ne i je­ba im oca! Ali oni se ni­je­su mlo­go na to ije­di­li kao što bi­smo mi da nam se ne­ko tak­ne cr­ka­va i sve­ti­nja, no uda­ri­še da se špr­da­ju i aran­za­de. Dok je Mak­sim s Mi­lo­šem ru­so­vao po La­ti­ni­ma, na­kvi nji­jo­vi su se ki­ki­ta­li, i ćo­sa­li, a onaj što je do­bro na­či­tan i dru­gi ozbilj­ni­ji lju­di odo­še u ba­ra­ku.
Kad za­vr­ši Mak­sim plje­smu, je­dan što bi­ja­še naj­vi­ša po­špr­di­ca i po­štre­kač za­i­ska gu­sle, oće ve­li ma­lo da opro­ba. A bi­ja­hu li­je­pe kle­te gu­sle i sad ih pam­tim! Gor­je so­ko nat­kri­lio ažda­ju, gu­da­lo – šar­gan zmi­ja za­te­gla se kao da će te pe­či­ti, niz vrat gu­sa­la Mi­loš pro­ba­da na Ko­so­vu ono­ga pa­śe­ga si­na, a na ku­tla­či od gu­sa­la dva an­dža­ra una­krs i dva or­de­na, vi­so­či­je Obi­li­ća Me­da­lja a po­ni­že Ka­ra­đor­đe­va Zvi­je­zda s Ma­če­vi­ma! Ruč­ka za na­te­za­nje stru­ne – ku­bu­ra sa za­pe­tim ot­pon­cem. I pod­u­pi­rač na­či­njen u li­ku ko­nja s gu­stom gri­vom, ma da ga je đe­ljao od vo­ska na bi ga bo­lje sa­lio, ro­di­la ga maj­ka! Ka­zao nam je To­ma­še­vić da mu je gu­sle na­či­nio ču­ve­ni dun­đer Mi­lo­vić iz Za­lju­te. Na­ru­čio ih je kad je ri­je­šio da ide u Ame­ri­ku i dao za njih ov­cu s jag­nje­tom. A va­lja­le su vo­la iz jar­ma!
Pre­va­ri se Mak­sim, mu­nja ga opa­li­la, te pru­ži gu­sle onoj la­tin­skoj uštvi. To bi­ja­še na­kvo pla­ti­ča­sto i tan­ko, ni­kad ne umi­je da do­će­ra ozbilj­no li­ce no va­zda sprem­no da žmir­ne i da se po­šprd­ne, a po­lap­no na sva­što što ni­je po­šte­no. Pri­vi­đa­lo se da s jed­nim Gr­kom sve ne­što pe­tlja i šver­cu­je, a sva­što se o nji­ma pri­ča­lo, ta­mo na­let ih bi­lo, što ne bi u san snio… Bî nam ve­li­ki âr što da­de gu­sle u ru­ke ono­me vr­ti­gu­zu, ali šta bi bî. Ona po­gan ne umi­je da uci­pi ko­lje­ni­ma gu­sle, no ih met­nu u kri­lo pa po­če da čan­dr­lja. Ne­ma va­la ni­šta jad­ni­je no gu­sle u ne­vlje­šte ru­ke. One po­sra­ne tam­bu­re pu­šta­ju pi­tom glas ka­kvo ih goć če­lja­de uzme, a pu­ste gu­sle oće vlje­štu ru­ku. Kr­sne mi sla­ve, da si čuo vi­dio bi ka­ko gu­sle po­zna­do­še da je ono naj­ta­nja ljuc­ka pre­đa i gri­nja, pa za­ja­u­ka­še kao da ih bo­li. No aj­de što gu­sle ku­ka­ju, no onaj ljuc­ki ne­soj iz­dr­lji oči a is­pla­zi je­zi­či­nu pa po­če da bu­ro­li­če iz sve­ga mo­zga, isto kao ma­ga­rac lje­ti kad đe­ca sa­spu po­da nj ša­ku konj­skih mu­va. Ri­sto bi­ja­še na­mljer­no iz­nio lam­pu gar­bid­nja­ču da svi vi­de ka­ko Mak­sim plje­va, pa svak sad ko se pri­tre­vio vi­đe da ono naj­vi­še Ni­šta zbi­ja šprd­nju i s gu­sla­ma i s Mak­si­mom. Mi sko­či­smo, is­tr­goh mu gu­sle iz ru­ka i pro­to­čih ga li­je­vom ša­kom u pr­si ko­li­ko sam mo­gao. A Ri­sto do­ra­ni gar­bid­nja­čom pa ga ak­nu u ple­ći. Jek­nu ona ve­ga­ra kao da je ra­njen i ute­če, svi mi Cr­no­gor­ci sti­sko­smo zu­be i poj­mi­smo na La­ti­ne, ali onaj na­či­ta­ni va­zda se obre­te đe mu tre­ba. Sta­de izme­đu nas i sve smi­ri. Naj­mek­še nas mo­li da se smi­ri­mo, ma ne bi ta­ko da mu je onu ckvr­nju ro­di­la maj­ka. Ne­ka smo pro­to­či­li ono­ga li­zdu­pa ša­kom i gar­bid­nja­čom, jo­pet nam do­šlo da crk­ne­mo. Ka­ko mo­reš do­pu­šta­ti da ti se ne­ko ru­ga s gu­sla­ma, šta bo­lan da se ra­di! Mi ne­ma­mo či­me za­če­ček­nu­ti da bi­smo se po­ka­za­li pred La­ti­ni­ma, njih si­la bož­ja a mi kao bu­lju­čak u tu­đe­mu kr­du. Ka­ko da ih nad­ja­ča­mo, je­bem im vlje­ru?
Ne­ki Cu­ca, To­maš Kri­vo­ka­pić iz Ro­ko­ča, ve­li da nam ne osta­je ni­šta dru­go no da ih ne­ka­ko vlje­što na­ma­mi­mo pa da se š nji­ma po­ja­ka­mo. On bi­ja­še je­dan za­suk mu­ški kao da je od ma­zi­je, za­ti­snuo bi stru­gu ko­li­ko su mu ši­ro­ke ple­ći. Mo­reš mu po vra­tu vi­đe­ti ka­kva je mo­mač­ka si­la, li­je­po mu ta­nak glas ko­li­ko ga je pod­u­ze­la i za­gu­ši­la sna­ga. Bi­ja­še do­šao po­pri­je na dva mlje­se­ca iz Cu­ca. Svi­jem nam se svi­đe to što re­če. Do śu­tri dan pro­pi­ta­smo se i vi­đe­smo da se mo­re iz­dvo­ji­ti de­se­tak mo­ma­ka što se sva­ki je­mi­na da se ne bo­ji jed­no­ga i po­jed­no­ga La­ti­na. Ja­vih se i ja, ne sti­dim se da ka­žem da me ni­ko u Zgo­đa­nu ni­je od­ja­kao do po­koj­ni Ste­van Pa­vlov, ne­ki mi bli­ži ro­đak što po­gi­be kao ame­ri­kan­ski voj­nik na Fer­du­nu, ku­ka­la mu maj­ka! Ka­me­na mi ni­je pre­ba­čio ni­ko sem ne­ki Ze­če­vić iz Klen­ka, što se od­se­lio ne­đe u Sr­bi­ju od­ma po pr­vo­me ra­tu.
Do­go­vo­ri­smo se da se śu­tra po­ja­ka­mo je­dan z dru­gim i da, ko či­ne, la­ko oba­ra­mo je­dan dru­go­ga da bi­smo ne­ka­ko na­vu­kli La­ti­ne. Ra­ču­na­mo: ako se po­tlje po­va­ta­mo u ko­sti s La­ti­ni­ma, da­ko bar s ne­ko­li­ci­nom omla­ti­mo led­nu i na­bi­je­mo š nji­ma bru­ku. Do­go­vo­ri­smo se da im pot­pli­je­će­mo no­ge, da im ču­klje­vi­ma pri­ti­ska­mo rbat, da ih odi­že­mo od ze­mlje, i sve ono što se ne smi­je ra­di­ti ka­da se lju­di ja­ka­ju ka­ko tre­ba. Mo­raš se bo­lan bra­ni­ti, ti­če nam se obra­za! Kao što se zna, ako ono­me s ki­me se ja­kaš pot­ple­teš no­gu pa ga odig­neš uvi­sin­ke, on­da cim­neš š nji­me de­so i li­je­vo i tre­sneš ga izu­blea o ze­mlju, mo­re, ako ne crk­ne, osta­ti va­o­san dok je živ. Svi zna­te da je La­la Živ­kov ne­đe po­tlje Omer­pa­ši­ne go­di­ne obo­rio jed­no­ga Gra­o­vlja­ni­na u ja­ka­nju, uždio š nji­me o tvr­du ze­mlju i ni­je mu svr­sto­vao ni tri da­na. Bi­la mu je pro­vre­la krv na sva­ku šu­plji­nu i ni­je do­dio se­be. La­lu ni­je­su ka­žnja­va­li, no knjaz pre­su­dio da ni­je ni­šta kriv. »Ni­ko ni­je Gra­o­vlja­ni­na na­go­nio da se ja­ka, ko­ja se u no­ge uzda­la ta se u ko­lo va­ta­la« – re­kao go­spo­dar. Ta­ko i mi ka­že­mo, sve ne­ka nam je­dan La­ti­nin ogri­zi ne­će­mo ni­šta od­go­va­ra­ti ako bu­de prav­de, ko ga je na­go­nio da se ja­ka!
Bi­ja­še tek na­geo dan, jo­pet li­je­po, po­ma­lo bi­je­la ob­lač­ka od one pla­ni­ne pa se pro­ša­re­nje­la la­do­vi­na. Ni­sko le­te la­sta­vi­ce i mi­ri­še na ki­šu kao da će je bi­ti do śu­tra. Pru­ži­la se od ba­ra­ke do je­ze­ra ze­le­na li­va­da, tra­va se gu­sto po­do­tavi­la va­lja po­ko­si­ti – bi­lo če­sto ki­še to­ga lje­ta a ne­ma šta da je opa­se… Po­če­smo se ja­ka­ti je­dan z dru­gim, čas obo­ri je­dan čas dru­gi, dok se pri­ma­če či­ta­va gru­pa La­ti­na i Špa­njo­la. Ne­ko­li­ci­na nji­jo­va se po­ja­ka­še i obo­ri­še na­še. Je­dan se Bje­lo­pa­vlić, ko či­ne, do­bro bra­ni, na­va­lio kao ba­ja­gi da obo­ri La­ti­ni­na i do­bro ga pri­su­kao, ali vlje­što za­sta­de te i nje­ga obo­ri La­ti­nin da svi po­mi­sli­še ka­ko je naš sla­bi­ji. Ne­što se sa­šap­ta­še, iz­dvo­ji se pe­šes nji­jo­vih naj­ja­čih i sva­ki oće da se ja­ka­ju. Mi se itro zgle­da­smo, te nas šes: tri Cu­ce, je­dan Bje­lo­pa­vlić, ja i po­koj­ni Mi­lu­tin Sa­vov, iza­đo­smo na­pri­jed. Iz­dvo­ji se i njih še­sti­na. Me­ne za­pa­de je­dan ci­mo­nja, no­će­šnje mi no­ći, pre­ra­stao me za svu gla­vu a ru­ke mu kao lo­pa­te. Ma­lo me pro­stru­ja na­kva stu­den, a jo­pet ne­što mi zbo­ri iz sr­ca da će po­lju­bi­ti le­di­nu. Aj po­ma­gaj Sve­ti Va­si­li­je Ostro­ški!
Ja­dan bra­te da ti je bi­lo vi­đe­ti! Sve se na­če­ti­lo da gle­da, do­tr­ča­še i ri­ba­ri s je­ze­ra. Ja pr­vi po­čeh. Kad se šče­pa­smo u ko­sti ne da­doh mu ni da udi­ne va­zduh no ga smen­đe­lih, ne bi po­tre­be da či­nim ni­šta što smo se do­go­va­ra­li pr­vi dan, ma ni­je­smo se ja­ka­li što bi is­kre­sao da pu­šiš, ja le­goh na nj kao kad pri­ti­sneš žen­sku. Onaj ci­je­po­nja usta­de i otre­sa se kao oprč­na ko­ko­ška, na­ši gra­ci­ja­ju, ja smo­tah da pu­šim kao da ni­je ni­šta ni bi­lo. Uva­ti­še se dru­ga dvo­ji­ca. Obo­ri Bje­lo­pa­vlić ono­ga či­ni mi se br­že no i ja. Onaj Cu­ca te je re­kao da ih na­ma­mi­mo na ja­ka­nje jedva iza­đe na kraj s jed­nim ri­đi­lom što mu je bi­lo go­to­vo če­te­res go­di­na. No­si­li su se, oba mi svi­je­ta, naj­vi­ši kva­rat od ure. La­ti­nin mu se vlje­što iz­mi­če, iz­ba­čio gu­zi­cu u vlje­tar a po­da­vro gla­vom pod bra­du Cu­ci, te Kri­vo­ka­pić ne mo­re oko nje­ga ni da sva­ti ru­ke. Ali mla­đi Cu­ca mlo­go pa za­mo­ri onu ažda­ju i naj­po­tlje ga obo­ri. Pra­vo re­ći ni­je vi­še Cu­ca imao sna­ge da š nji­me uždi­je o le­di­nu, no go­to­vo pa­do­še ko­ko­ške. Kad se di­go­še uči­ni mi se da su oba jed­na­ko zi­nu­li, po­pa­la ih bi­je­la plje­na i na­di­ma­ju se kao dva vig­nja. Ne­ki Cu­ca s Tre­šnje­va po­va­ta se s jed­nim što ima­še bi­ljeg na li­je­vi obraz. Ne­ka­ko se po­li­za i obo­ri ga La­ti­nin. Po ne­sre­ći pu­če Cu­ci i gat­njak pa La­ti­ni i Špa­njo­li uda­ri­še u ve­li­ku gra­ci­ju i, bo­ga­mi, po­mi­slih da od ono­ga što smo se na­da­li ka­mi će što bi­ti. Onaj moj str­mo­nja te sam ga obo­rio vi­dim da me ne­što beč­ka i či­ni mi se da će me jo­pet zva­ti čim do­vr­še ovi što su se već od­re­di­li da se ja­ka­ju.
Uto se po­va­ta po­koj­ni Mi­lu­tin Sa­vov s jed­nim pi­ždr­o­njom ko­li­ko sto­ži­na. Du­ga ži­la­va vra­ta, ze­le­ne mu oči kao okri­jek, bi­je­le mu tre­pa­vi­ce, pro­će­la­vi­la mu gla­va, no­si štru­co­va­ne br­či­će is­pod no­sa. Ne­đe mu oko tri­des go­di­na. A ja­dan bra­te, kad ga po­koj­ni Mi­lu­tin oša­pi pa mu iš­će­ra ari­ju iz pr­si, sa­sta­vi ša­ke me­đu pleć­ke a okre­nu ču­klje­ve u rbat, bi bo­ga­mi pro­lo­mio str­že­va vra­ta! Pu­ste mi­ši­ce u Mi­lu­ti­na za­su­ka­ne kao ov­nuj­ski rog, gor­je, mo­mak tro­ćo­ša­sto ši­rok i do­lje ta­nak spre­ma ono­ga gor­je – vuk što vuk. Kao i sva­ki vlješt ja­ka­dži­ja, po­śe­če se Mi­lu­tin ma­lo u ko­lje­na, pa on­da tre­nu na­vi­še, po­di­že La­ti­ni­na od ze­mlje, on­da oma­nu de­sno i lijevo pa uždi š nji­me o onu me­ra­ju. E da ti ne du­ljim la­kr­di­ju, ku­nem ti se Sve­ti­jem Jo­va­nom, ni­je se La­ti­nin mo­gao di­ći, bi­ja­še mu ime Fra­njo, no mu ne­sta­lo va­zdu­ha, po­ma­ve­nio i po­cr­nio, a uda­ri­la mu plje­na na usta i krv na nos. Iz­gle­da da je ak­nuo ma­lim mo­zgom pri­je no gu­zi­com pa se obe­zna­nio. Tu bi ti i ostao da ga ne spa­si me­ka li­va­da. Ki­šno lje­to a ba­ro­vi­to i sa­mo od se­be pa se ze­mlja pot­klo­bu­či­la. A i tra­va gu­sta kao ko­sa na gla­vi, vi­so­ka do člja­na­ka. Po­koj­ni Mi­lu­tin stao do me­ne pa oti­re če­lo, na­ši ni­šta ne zbo­re no se sa­mo ve­se­lo z­gle­da­ju, a nji­jo­vi zi­nu­li, uko­či­li se i iz­be­či­li oči. Fra­njo le­ži ne mi­če ni ma­lim pr­stom, dok ne­ko od njih za­vi­ka:
– Ubi­še Fra­nja po­ga­ni Vla­si! Šta gle­da­mo, je­bem im Ma­ter Isu­so­vu!
Šća­hu još ne­ki da zbo­re, dok onaj pi­sme­ni što ni­če svu­da đe mu tre­ba za­u­či­ni:
– Da se ni­ko ni­je mrd­nuo! Šta je Fra­njo tra­žio ono je i na­šao, ni­ko mu ni­je kriv.
On i još dva–tri do­ko­pa­še Fra­nja me­đu se i od­ni­je­še u ba­ra­ku. Nji­jo­vi svi po­tr­ča­še za nji­ma, a mi je­dan do dru­go­ga śe­do­smo is­pred ba­ra­ke. Fra­nja su str­ca­li vo­dom i za­ka­nji­va­li ra­ki­jom te se br­zo po­vr­nuo. Ali za vi­še od ne­đe­lju da­na ni­je sla­zio u rud­nič­ku ja­mu, no je mr­le­dao oko onih ba­ra­ka kao me­ti­lja­va ov­ca. Bi­ja­še ubli­je­dio kao ru­be­ti­na i sve za­pli­je­će no­ga­ma. Ozdra­vio je po­tlje, ali mo­gao bih se za­kle­ti u ži­vot da pam­ti ja­ka­nje i sad, ako je đe živ.
Mi na de­ve­to­me ne­bu, ko je kao mi! Kao da su nam da­li Ame­ri­ku. Po­ka­za­smo da ni­je­smo ko­mu­dra­go. Ne­ka nam se sad spr­da­ju ka­pa­ma i gu­sla­ma, ži­vi­na jed­na bre­zo­bra­zna! No ne ule­zi đa­vo­le, da vi­diš ka­ko će­mo obr­ši­ti po­tlje de­se­tak da­na.
Ima­še na ono­me je­ze­ru fa­bri­ka što pre­ra­đu­je ri­bu u ra­zna je­sti­va i kon­zer­ve. Ame­ri­kan joj vla­snik, je­dan pr­do­nja u bi­je­lom šen­ši­ru ima mu tr­buk kao da je spra­san. Mlo­go Ta­li­ja­na ra­di u fa­bri­ci, ne­ma ni­ko od na­ših lju­di. De­se­tak Đa­po­ne­za ne ra­de ni­šta dru­go no va­ta­ju mre­ža­ma i dru­gim spra­va­ma ri­bu i do­kr­ca­va­ju je u fa­bri­ku. Ima­ju svo­ju ba­ra­ku gra­đe­nu na nji­jov na­čin. Ni­je udu­gulj i na dvi­je vo­de no ne­ka­ko ćo­ška­sto okru­gla i po sve­mu ba­ška od na­ših ba­ra­ka.
Đa­po­ne­zi su sit­ni i ne­ve­li­ki lju­di, a svi jed­na­či­ti kao ze­če­vi. Ma­lih no­se­va, po­ma­lo ote­kli oko oči kao na­še če­lja­de kad ga za­ko­lje če­la pa mu se ne dâ na ve­li­ki otok. Sit­ne im oči i kao ma­lo na­ko­so. Za­ga­ra­ste ko­že, pro­sto kma­sti u obraz i brez ima­lo ru­me­ni­la. Kad naš ik­san do­bi­je ona­ku če­ru go­to­va mu je jev­ti­ka. Škri­pe iz gr­la kad zbo­re, si­tno idu, pać­ni i či­sti, ne na­vla­če se na stu­den ro­bom kao na­ši. Pri­ča­še je­dan Dal­ma­ti­nac iz Spli­ta da su Đa­po­ne­zi naj­vlje­štiji ri­ba­ri na svi­je­tu. Ve­li da nji­jo­vu svu dr­ža­vu okru­ža­va mo­re sa sva­ke ban­de. Ta­ko su ti oni od pam­ti­vi­je­ka do­bro na­u­či­li da va­ta­ju ri­bu i da od nje ži­ve. A ne bi ih, ne boj se, ni dr­žao ni na­ba­vljao onaj ame­ri­kan­ski sek­sen da ni­je­su ta­ki rad­ni­ci. Pre­va­ri­li bi Ame­ri­ka­ni Bo­ga! Pri­ča­li su mi lju­di da su oni bo­ga­tu Alac­ku iz­ma­mi­li za ša­ku do­la­ra u na­kvo­ga ru­sko­ga ca­ra, na­let ga bi­lo.
Đa­po­ne­zi mi­rni i o svo­me po­slu. Va­zda sa­mi sa so­bom, a mi smo š nji­ma ima­li ve­ze sa­mo to­li­ko što smo se vo­zi­li po­ne­kad nji­jo­vom bar­kom u je­dan grad što je s onu stra­nu je­ze­ra. Sad da mi iz­bi­ješ oči ne znam ka­ko se ono zo­vi­ja­še. Ta­mo su se mo­gle igra­ti kar­te i sva­što ku­pi­ti, a bi­ja­še i ku­ra­va ko mo­re i ko oće da pla­ti. La­ti­ni su stal­no išli u kur­var­sku ku­ću, a ni­je ni na­šim mr­zno bi­lo. Ni­je­su šće­li Đa­po­ne­zi da vo­ze sa­mo jed­no­ga, no mo­ra­la se sku­pi­ti gru­pa od bar pet lju­di pa da po­ve­zu. Sa­mo je onaj ško­lo­va­ni La­ti­nin, śe­tih se bi­ja­še mu ime Ju­re, išao po­ne­kad sam na nji­jo­voj bar­ci, a gle­dao sam da do­la­zi kod nje­ga je­dan ka­to­lič­ki pop sam u nji­jo­voj bar­ci. Sa­mo su Đa­po­ne­zi njih dvo­ji­cu šće­li da vo­ze sa­me. Pla­ti gru­pa Đa­po­ne­zi­ma ko­li­ko se zna, pa te od­ve­ze i ne boj se slo­bod­no da će te pre­va­ri­ti. Ali ako ne do­đeš u onaj mo­me­nat kad je re­kao da će se vra­ti­ti, ma bo­ga­mi te ne­će če­ka­ti, ni jed­nu se­kun­du, a na­će ti vr­nu­ti pa­re što si mu dao. Oni su s te vo­žnje za­ra­đi­va­li mož­da ni­šta ma­nje no od one ri­be.
No što ti pri­čam, pro­šlo de­se­tak da­na ot­ko smo se ja­ka­li s La­ti­ni­ma. Jed­no po­pod­ne kad śe­di­mo kao i va­zda is­pred onih ba­ra­či­na do­đe kod nas Ju­re La­ti­nin. Li­je­po se upita i ve­li:
– Vi ste Cr­no­gor­ci kao što se vi­di zor­ni lju­di i ja­ki kao ika­kvi, pa kad ste ta­ki bi­ste li se smlje­li po­ja­ka­ti s onim ma­lim Đa­po­ne­zi­ma?
Mi se za­ce­nu­smo od smi­ja – čuš ne bi­smo, ma ka­ko ne bi­smo, ve­li­mo, ja­dan ne bio, mo­gli bi­smo ih po­ni­je­ti u zu­bi­ma, ono su ma­ka­nje. Ve­li onaj Cu­ca Kri­vo­ka­pić:
– Aj­de Ju­re ne ko­men­di­jaj s na­ma ku­mim te Bo­gom! To se ti kao špr­daš s na­ma, ba­ta­li tu pri­ču, ti si pa­me­tan čo­vjek! Ju­re se pi­to­mo osmjeh­nu, śe­de li­je­po s na­ma, za­met­nu pri­ču o ra­du i dru­gim po­slo­vi­ma kao da smo u naj­bo­ljoj slo­zi. Čak za­tu­ri pri­ču da ne bi tre­ba­lo da se ije­di­mo jed­ni na dru­ge, ve­li da bra­ća ne smi­ju pred tu­đim svi­je­tom da pra­ve bu­da­la­šti­ne. Ma li­je­po zbo­ri kur­vi­no ko­pi­le, umi­lo­sti­vo oči­ma kao da nas zo­ve na kum­stvo. Pri­ča­mo o sve­mu dok, ma­lo ma­lo, pa jo­pet pi­ta bi­smo li se po­ja­ka­li s Đa­po­ne­zi­ma ili da re­če­mo da ne smi­je­mo. Ja oke­ro­sih da smi­je­mo čo­če i da su ma­lo po­vi­ši, no ne­ka ih do­ve­de na ko­je goć oće mlje­sto i u ko­je bi­lo vri­je­me pa da vi­di­mo te si­le! Ma ne­ka do­ve­de va­la i svu Ame­ri­ku ako oće da nas gle­da! On ode a mi sve mi­sli­mo da je to jo­pet ne­ka­kva la­tin­ska uj­dur­ma da se s na­ma na­špr­da­ju. Kri­vo­ka­pić ka­že da je šprd­nja go­to­va što smo pri­sta­li da se ja­ka­mo s onim ke­pe­ci­ma. Ne bi se on, ku­ne se, va­tao š nji­ma ni pod ka­kvu ci­je­nu. Pri­čaj mi s te na ovu, ali i ja mi­slim da je La­ti­nin s na­ma sa­mo pra­vio ša­lu i ni­šta dru­go.
Za­bo­ra­vi­li mi šta je Ju­re pri­čao, kad je­dan­dan isto ne­đe po­pod­ne ide Ju­re pro one li­va­de i vo­di s je­ze­ra Đa­po­ne­ze. Od­bij se đa­vo­le od me­ne! Sta­do­še na ono mlje­sto đe smo se ja­ka­li s La­ti­ni­ma i ne­što ame­ri­kan­ski pri­ča­ju Ju­re i je­dan Đa­po­nez. On­da Ju­re ve­li na­ma da se iz­dvo­ji­mo de­se­to­ri­ca i sta­ne­mo isto ona­ko ka­ko bi­ja­hu sta­li Đa­po­ne­zi. Oni se ras­te­gli u je­dan niz, ma svi pod ko­nac jed­na­či­ti. Raz­mak iz­me­đu se­be osta­vi­li po de­set ko­ra­ka, sto­je na­mir­no kao u voj­sci. Mi se na­su­mi­ce iz­dvo­ji­smo, bi­lo je či­ni mi se še­sti­na onih te se ni­je­su ja­ka­li s La­ti­ni­ma i nas če­tvo­ri­ca što je­smo, To­maš Kri­vo­ka­pić ne šće­de, a po­koj­ni Mi­lu­tin oće. Oće i Mak­sim a ne­će Ri­sto. Kad i mi sta­do­smo u red, sva­ki u prav­cu svo­ga s ko­jim će se ja­ka­ti, Đa­po­ne­zi se pre­klo­ni­še do cr­ne ze­mlje svi kao je­dan. To nas po­zdra­vlja­ju i či­ne nam po­čas. Ne­ma­smo ni mi kud no se ma­lo pre­klo­ni­smo ka­ko je ko­ji stijo. Ono su ti Bje­lo­pa­vli­ći zor­li­je, što im je re­kao i kralj Ni­ko­la, pa ona dvo­ji­ca što bi­ja­hu iza­šla da se ja­ka­ju sa­mo ma­lo klim­nu­še gla­vom. Ne re­koh da sam ja pri­je no smo se po­stro­ji­li ob­ja­snio ja­ka­či­ma da ne­ma po­tre­be da spli­je­će­mo no­ge Đa­po­ne­zi­ma ni da išta ra­di­mo što ni­je po­šte­no. Oni su ka­žem mirni i na svo­me mlje­stu lju­di pa da se ljuc­ki vla­da­mo. Svi pri­sta­do­še, ali Mak­sim re­če da to ne­ma ni po­tre­be jer će­mo i jed­nom ru­kom str­nu­ti onu me­toš.
Sve se na­če­ti­lo što ima ži­ve du­še da gle­da: i ku­va­ri­ce i onaj sta­ri Špa­njol, do­šlo do­sta i onih ža­ba­ra ta­li­jan­skih iz fa­bri­ke što ni­je­su pri­je do­di­li sem je­dan što je pri­ti­ski­vao onu naj­sta­ri­ju la­tin­sku ku­va­ri­cu. E brat bra­tu bi­lo je u nju sto­ti­nu ki­la, kad iz­la­zi na vra­ta ne mo­re što se ne za­ko­si. Mlo­gi se La­ti­ni ne­što na­mi­gu­ju, a ona ûš što je uzi­ma­la gu­sle u Mak­si­ma da se ru­ga uš­če­pa­lo se uoko­lo, uze­lo oči u pa­šče­ta i ne­što av­di­sa­lo kao da si mu dao ša­ku du­ka­ta. Š nji­me i onaj Grk što ja­ra­ne pa i ono is­ke­si­lo i ne­što upi­ždri­lo oči­ma u nas. Dru­gi Gr­ci iz­dvo­ji­li se na jed­nu stra­nu, gle­da­ju i oni, ali mi se uči­ni da su se kao ne­što okle­pi­li i ne­ve­se­li. Tek­nu me ne­što, bo­jim se jo­pet ka­kvo­ga zve­ka a ne znam s ko­je bi ban­de mo­gao do­ći… Ne­mah kad da raz­mi­šljam ne o to­me što mi pri­sta­do­smo no što vi­đoh da smo lu­di što se ne upi­ta­smo za­što su pri­sta­li Đa­po­ne­zi da se ja­ka­ju. Šta im je onaj ma­zlun Ju­re obe­ćao i što su do­šli? Ne mo­gu ni s kim da što pro­go­vo­rim uime to­ga, i, bo­ga­mi, sve me pod­u­zi­ma na­kva grd­na suj­ma. Ta­man šćah da ne­što pri­u­pi­tam Mak­si­ma, ni­je mi sta­lo što će po­re­me­ti­ti red, dok je­dan Špa­njol, što je od­re­đen da dâ znak za po­če­tak ja­ka­nja, me­ta iz le­vo­ra, da­bog­da mu sr­ce iz­go­rio!, te i mi i Đa­po­ne­zi kre­nu­smo jed­ni na dru­ge. Za ona ne­ko­li­ka tre­na dok smo se pri­mi­ca­li si­nu mi kroz gla­vu i ovo: što mi pri­sta­smo da se je­da­nak ja­ka­mo, a ne je­dan po je­dan kao s La­ti­ni­ma? Tre­ba­lo je po re­du pa bi­smo vi­đe­li šta će se to s pr­vim od­i­gra­ti, a ne da ova­ko sr­lja­mo kao mu­ve brez gla­ve. Ali po­to­nja pa­met… Ne mo­gah ni do­mi­sli­ti ono što sam po­čeo kad se po­gle­dah s Đa­po­ne­zom oči u oči. Pro­bo­do­še me one ko­se oči­ce kao dva ši­la, pod­u­ze me na­kvo zlo, ali ne­mah vre­me­na ni da se upla­šim kad se do­go­di ka­sti­že­ni­je!
Svi Đa­po­ne­zi iz­go­vo­ri­še kao iz jed­nih usta jed­nu ri­ječ, svi istu ali ne­ka­ko osor­no i po­tmu­lo kao da zbo­re iz dro­ba. To sam čuo i ču­še me ja­di – ja vi­še ne zna­doh šta bi sa mlom… Ni­ka­kva bli­je­ska ne­be­ska ne bi tre­nu­la kao što su oni. Ma ni­je to bi­lo što se ka­že za tren oka no mlo­go za ma­nje, svi smo bi­li na ze­mlji kao sno­plje. Svi le­ži­mo ne­ko ova­ko ne­ko ona­ko, ni­ko ne mo­re da se ala­ver­ti i da do­đe se­be, ma ne umi­je­mo ni da se gle­da­mo. Svih de­set Đa­po­ne­za sto­je na onoj is­toj li­ni­ji okle su i kre­nu­li na na­še gr­di­lo; jo­pet svi jed­na­či­ti kao pod ko­nac i jo­pet se svi kao je­dan pre­klo­ni­še do cr­ne ze­mlje. Kad su oni do­splje­li na isto mlje­sto okle su kre­nu­li to mo­ja pa­met ni­je mo­gla da pro­tu­vi iako mi­slim o to­me evo pa­sa­lo pe­de­set go­di­na. Ku­ku ti Ra­do­sa­ve u pa­met! Ne te­be sa­mo­me no sva­ko­me tvo­me za­do­vi­jek! Kuku gr­đe no od brac­kog is­ko­pa! E zlo­ga ra­da, e za­sti­đa na­še­ga! Ma da ośe­tih kad me uva­ti, ka­ko me uva­ti da zna­doh, za što me šče­pa, šta uči­ni sa mlom.. Ma ne umr­lo­ga mi sa­ta ni­šta, no mi se sa­mo uči­ni da mi se ob­lje ru­ke iš­ču­pa­še iz ra­me­na i kao da me ne­što uda­ri po te­ti­va­ma is­pod oba ko­lje­na. Po­tlje su mi i dru­gi re­kli da su to isto ośe­ti­li. Đa­po­ne­zi ni­je­su, ve­le oni što su gle­da­li, pa­da­li na nas, ni­ti su spa­da­li s no­ga, ma ni­je­su iz­gu­bi­li ni po­rav­na­nje no osta­li, po­stro­je­ni kao pod li­be­lu i kad su nas otre­sli kao ru­ka­vi­ce.
Mi ona­ko grd­ni i ne­sret­ni le­ži­mo, po­či­nje­mo da se ala­ver­ću­je­mo, ali svi se sti­di­mo je­dan od dru­go­ga. Mi­slim da se di­žem, ali kud i ka­ko, da­bog­da ni­je­dan ne di­zao gla­ve! E ne raz­mi­nu­la nas, mi­slim, ži­ca Sve­to­ga Ili­je! Ta­man Đa­po­ne­zi bi­ja­hu kre­nu­li je­ze­ru, usit­nje­li brez zle vo­lje kao i što idu, dok To­maš Kri­vo­ka­pić za­ko­e­vi­te­za:
– Za pa­śim si­no­vi­ma ko je Cr­no­go­rac! Udri­te lju­di da nam ne osta­ne crn obraz dovi­je­ka! Za mlom ko­me ni­je me­đu oči ono što je že­ni me­đu no­ge! A so­ko­lo­vi…
Za njim se naj­pr­vi za­ska­ka­še Bje­lo­pa­vli­ći, pa Cu­ce, on­da i mi što s­mo po­gi­nu­li tre­nu­smo na no­ge i svi se na­ždi­smo za nji­ma. Le­ti­mo je­dan preo dru­go­ga, a ču­ješ da od la­tin­sko­ga ve­se­lja od­li­je­že ona pla­ni­na! Ma to se, ju­na­če, sve tre­se od smi­ja i elendekâ, či­ni ti se da ih je ilja­du ko­li­ko klep­ću ru­ke i ka­ko se pro­la­ma ki­kit. Ne­ko me­ta iz le­vo­ra de­se­tak pu­ta, po­tlje re­ko­še da je to onaj Špa­njol is­pra­šio sve što je bi­lo u ko­lu. Ne mo­gu se za­kle­ti da je ta­ko bi­lo, a sve mi se či­ni da su one ku­va­ri­či­ne uda­ra­le ne­čim u su­de pa sto­ji zve­ket kao da ka­la­ji­še tri­sta Gur­be­ta. A onu an­gi­ro­šu sa sa­pi­ma, što je va­zda ti­je­štio Ju­re La­ti­nin, ču­jem i sad ka­ko vri­šti kao ždre­bi­ca na ka­lac. Ona se va­zda smi­ja­še da ne znaš ili ku­ka ili se smi­je, ocu joj maj­ku je­bem! Po­tlje su mi re­kli da je onaj je­bi­guz što se špr­dao s gu­sla­ma za­vrn­de­le­cao no­ga­ma na­še ka­pe što su bi­le po­pa­da­le kad nas po­śe­ko­še Đa­po­ne­zi. Sva­ka nam po­tlje bi­ja­še kao da je no­ći­la pod go­ve­da, ja mo­ju ni­je­sam vi­še na­sti­cao na gla­vu.
Svi le­ti­mo za oni­jem kur­vi­nim si­no­vi­ma, ali ko ja­dan… Ma ne bi ih sti­glo zr­no iz pu­ške. Sit­ni mo­gli bi pro­tr­ča­ti kad se ras­ko­ra­či­mo, ali blje­že kao ika­kva zvljer­ka. Vi­đo­smo da će nam škam­pa­ti na vo­du, te na­kvi na­ši ava­ri­sa­še na ob­lu­ti­ce. Bli­zu je­ze­ra bi­ja­hu rad­ni­ci ono­ga ame­ri­kan­sko­ga de­ro­nje iz­va­di­li do­sta šljun­ka iz vo­de za na­kvu grad­nju, te na­pa­do­še na ka­me­nje, i bo­ga­mi su, pri­li­kom, za­pam­ti­la ne­ko­li­ci­na Đa­po­ne­za kad su se s na­ma ja­ka­li. Ja ni­je­sam išao na ka­me­nje no me pod­u­zeo ijed i na­kva si­či­ja, oću da se raz­le­tim u ti­rin­ti­ke ako se ba­rem jed­no­me ne na­pi­jem kr­vi. Na­pu­čio se za nji­ma i sve mi se či­ni da ću šče­pa­ti ma­kar jed­no­ga pri­je no usko­če u bar­ku.
Usko­či­še svi i ta­man kad oće da se oti­snu niz vo­du ja pri­spljeh i, po mo­me ja­du, – a ja­dan ko bi znao šta će či­nje­ti da je bio na mo­me mlje­stu! – uva­tih se li­je­vom ru­kom za onaj te­lut od bar­ke. Ot­kud ja znam šta tre­ba či­nje­ti u ono­me ije­du i ito­šti­ni! Je­dan Đa­po­nez što dr­ža­še ve­slo za­ma­nu i vre­sa me po ru­ci. Ona pu­sta klo­nu, pre­bi je iz­me­đu ša­ke i lak­ta na dvo­je kao da je od sta­kla! Lec­nuh se na­sa­tič­ke i po­sr­nuh u onaj glib, Đa­po­ne­zi za­ve­sla­še niz je­ze­ro, a na­ši ugra­bi­še da ih još jed­nom za­spu ob­lu­ti­ca­ma. Ču­je se ka­ko ka­me­nje po­ga­đa onu bar­ku. Ču­li su, na­dam se, i oni ka­ko im pu­ca­ju re­bra! Me­ne ru­ka kao da je u nju sto­ti­nu ki­la. Da me sva­tio Đa­po­nez onim ve­slom po gla­vi, ne bi vi ovo slu­ša­li no­ćas što pri­čam.
Od­ve­do­še me u ba­ra­ku i je­dan Bje­lo­pa­vlić na­mlje­sti mi lom. Fa­lio se va­zda da umi­je da dla­ži i na­rod i aj­van, ali či­ni mi se i ja bih znao kao i on. Evo vi­diš ka­ko mi je osta­la kri­va ru­ka. Ali udla­ži me ka­ko bi­lo te ob­lje­sih ru­ku o gr­lu. Śu­tri dan za­tra­ži­li smo od ga­zde da nam is­pla­ti što je du­žan. Is­pla­ti brez ri­je­či. Pla­ti­smo jed­no­ga Ta­li­ja­na da nam pre­će­ra konj­skim ko­li­ma ono stva­ri što smo ima­li, te mi svi u onaj rud­nik đe ra­di To­ma­še­vić što nam je dao gu­sle. Pri­mi­še nas ta­mo i po­mi­je­ša­smo se s na­šim lju­di­ma. Ni­ko ne pi­ta ko­li­ka će bi­ti nad­ni­ca sa­mo da nas pri­me.
Dva mlje­se­ca sam no­sio ru­ku o gr­lu i bio brez za­ra­de. On­da pre­ra­stoh i na­sta­vio sam da ra­dim. Ma Sve­to­ga mi Va­si­li­je Ostro­ško­ga, bio sam va­zda ra­di­ji da mi je do­zna­ti bi­še li ono đa­vo­li ili lju­di što nas po­ko­vr­lja­še po onoj le­di­ni no da mi se is­pra­vi­la ova ru­ka što je osta­la ba­tlja­sta. To ti po­šteo ka­žem, a ko ne­će da vlje­ru­je ni­je mi sta­lo.
SUŠA DA NIJE NI KAĆUN IZ ZEMLJE IZBIJAO

Svanulo Tomu Okičinu kad je svakome bilo uzočas. Umire se od gladi devestosedamlaeste, suša da nije ni kaćun iz zemlje izbijao. Da ko ne odradi u bilećkih Turaka po šaku mekinja i kilo repe sijanice, ne bi imalo živa piličnika u Zgođenu. Čovrta se žućenica đe je ima, kolju se kljusad i magarad, propištalo majčino mlijeko. Tomo nekako ortači sa švapskim soldatima koji znaju naški, o njegovoj duši visilo kako, pa za vreću brašna dolinu, za osoljaj listober, za šilježe śenokos. Nakupovao imanja da mu ga goveda i uz obad dnevno ne mogu preći. Kad je Zlatani Pajovoj za dan dvoje đece umrlo i sama ih u vreću na groblje donijela, za spas ono drugo dvoje za june mu dala svo imanje.
Jedno jutro Tomo jezikovao da mu nema najboljega ovna i omjeri na svoga rođaka Janka Zurova da ga je penuo. Bez Jankove zakletve dovede dva soldata i Gaja Rakića na guvno Toma Suljina. Soldati pitaju, Gajo trdžumani, ali Janko i žena mu Jelica zoblju crnu zemlju i trepaju se grobovima đece da nijesu ukrali. Onda ih jedan soldat oklapi šavnicom a drugi onom gumom što nosi vlas, a oni krk jemin – nijesu pa nijesu. Onda oboriše Janka na pleći i Gajo mu upasa u gaće od modrače mačka Toma Suljina. Gajo žitkim ljeskovim ljetorasom voši mačka, Janko pušta avaz kao jarac kad ga asule. Jelica kuka i prenemaže se. Jauk mačka, jeka Janka i viganj Jelice oćera s guvna sve one što su se bili okupili. U jedan vakat Jelica zakumi: „Ne unakrs te Bogom kumim“, a Gajo je unakrs prevali pro Janka i mačka. Ali nešto smrsi Švabo i Gajo se lecnu. Janko se obeznanio i mačak jedva živ; crna krv nažmikala Janku gete i čarape. Odoše Gajo i soldati, a dvije tri stare žene uniješe Janka u kuću Đurovu. Kad mu spuzaj gaće niz koljena, a ono što je bedara i mošanja nema što nije digla mačja pandža.
Ne bi ga ni puštali Gajo i soldati živa da Jelica nije priznala da su ukrali ovna i prodali ga Zlati Dervinoj pod Ljucinu Glavicu.
Śutri dan zorom zovnu Iko Savov sa Zlog guvna i reče Tomu da mu evo treći dan jedan ovan š njegovim bravima. Veli da bi mu isti dan rekao kad je ovan prešao u njegov ajvan, ali morao je da ide neđe na put. Tomo otišao i doćerao. Ma eto Tomo nije bio takav čovjek ni da zamoli Janka da mu oprosti. Zajačio imanjam i usamoprdio pa ne poznava ni Boga ni ljude.
Idućega ljeta kada je izašao Švabo, brat Tomov od sedamles godina preveživao iz jedne ledine u drugu pastušasta konja, bijaše vranac kao suva munja. Pastuv omavuje glavom i uzmamio se, pa momče da mu ne bi istrgao izicu zamotaj je oko ruke. Bio kalac kad se kobile mame, pa nečija vrisni sa Zlostupa, a vranac poleti Strževom stranom kao blijeska. Nakvi čobani zalelekaj kad vidi pogibiju, ali dok dotrči Đokov mozak je ostao po obluticama i kukricama. Kleo se pošten narod da je Tomo za Đokovu saranu zaklao Mrkalja, onoga što je bio tri dana s ovcama Ika Savova.

ŠORKA

Velisav Šorov poludio je kad mu je bilo trides godina. Brzo su ga popuštile zgrane te ga više nijesu vezali, ali vazda je ostao razminut sam sa sobom. Nije napadao nikoga, vamilja je radila oko njega i nijesu mu dali da luta po narodu. Taman je taki doživio devedeset godina. Kad su mu pomrla braća nije imao ko da se o njemu stara, pa mu je svo selo donosilo po nešto, a država mu je davala nakvih rutina da se oblači. Bio je perjanik kralja Nikole kad je poludio.
Velisavov brat Pero bio je oženjen s Ledenica. Doveo jednog mrca, ne valja izgoreti. Vazda drijema, a zacmolila očima kao da je zavratala. U sred podne kad struže krtolu za ručak, zaspe pa joj nož ispane na jednu bandu, krtola na drugu, a ona se pobije na nos. Zapovidi joj svekrva da uveče, pošto leže vamilja, ispeče ljeb, ali od njega se njije zalagalo. Ona ga zamijesi i zapreće, ali prevari je sam pa se zgnjuši kod ognjišta. Kad ujutro od ljeba ništa no ugljen, a ona još tinja na bandu na koju se prevalila. Jednom joj se tako priždila kotulčina, pa da vamilja nije čula da smrdi prtište sva bi spapunjala. A i peksino, ne bi joj čovjek uzeo orah iz ruke. Dok išćera kokošku iz kuće, druga bi nevljesta donijela breme drva. Ma s jednom riječi take gazibare i gnjecopizde nije dodilo u Zgođen. Od dobra roda, došla u dobro bratstvo za viđena momka, ali sve džaba; nije je dao Bog.
Velisav je prozvao snau Šorka čim su je doveli, pa za njim potlje i svo selo. Jedan dan Šorka ti tobož nešto radila ispred kuće, a Velisav izleti, s nožem što se kolju krmad, pa mag na nju. Majko božja, kad je vrisnula, pa polećela, ne bi je stiglo zrno iz puške. Velisav se natiskao za njom, iskolačio oči, škripi zubima, a maje onimm bjelosapcem. Ali niđe ne more da je stigne no mu odmakla više no deset muških rastegljaja. Ne previja noge no turnji pro vrzina i međa isto kao ono uvotka ovča s jeseni kad se za njom nada pašče. Vamilja i komšije vidi zvek i kalijež, pa se sve nadaj za njim u potoč. Žene kukaju iz glasa jer misle da će Velisav iskasapiti Šorku. Pero je metao iz puške tri puta, te se zbubaj po sela i sve živomrtvice priznaži da vataju Velisava. Kad su mu se neki momci primakli, Velisav se okreni i baci nož. Smije se koliko iđe more. Skopaj ga oni za ruke, a Velisav onako bez zle volje veli:
– Što vam je Bog s vama, jeste li maniti! Nijesam ja bogami ništa stio da uradim no samo da isprobam Šorki brzinu. Viđeste li je kako sijeva kao blijeska, zar nije moja snâ najitrija nevljesta u Zgođenu?
Onda se sve povaljalo od smija po onoj podini, a Šorka śela na jednu među i plače. Sva mokra od znoja kao čep od burila.
NAŠLJEDSTVO

Iz jednoga sela kod Popova polja, iz onih limpija đe nema nikakve sreće do kamena, otišao čovjek u Ameriku na zapadu. Nije on, tako nesretni, bio u Ćikagu i u Alackoj i u onijem mljestima okle su mlogli blago donijeli, no neđe u nakvoj pustinji. Tamo radio i jadio i kupio nakve zemljurine koju niko drugi nije stio. Kažu da je tuda živio nakav crveni divlji narod i da mu je je to bio komšiluk. Ništa ne zaradio u rudnicima kao drugi, nemao se kud vratiti, a i od stida ne mogao zato što nije ništa zaradio, te tako ostao tamo zadovijek. Ali Bog naredi pa vlas nađi na njegovu imanju nakav izvor iz koga teče ovaj gaz za lampe, benzin za auta i druge stvari što trebaju svakoj državi koja ima svoju vojsku i koja vodi ratove. Kao u sretnoj zemlji, nijesu ga otole ćuškali kao što bi ovi naši, no teglili su vodu iz zemlje, a njemu suvim zlatom plaćali. On nesretnik naučio jaditi i šteđeti, pa niti se ženi ni nikakvu sreću postiže, no daj blago na banke i zajmove te se godinama para blizni i trojani i sami đavo zna koliko se blaga naleglo.
Ostala su mu bila amo tri brata, nakvih neudatih sestretina i onoga sibljana, a sirotinja se koti kao guba te puno selo. Ma nije svaka muška glava – pričaše mi neka pokojna tetka što je tamo bila udata, no se pusnica zamače – imala ni lučnjak zemlje; nijesu se na svome mogli ni popišati. Bogme rđa i ceka. Kao da se ko uzočas školovao pa da kud pojmi, no se ženilo i kotilo kao cimirot. Kad je Austrija probila štreku kroz Popovu šumu to ih je isporavilo na noge. Muško se zaposlilo po štreci, podbijalo šoder pod šlipere, neko stražario po noći prugu, a neko radio druge stvari oko mašina. Onaj iz Amerike spremio im je nakvu crkavicu, no to nije pričalo jedno drugome no krilo u devet jama, a u pismima lajalo jedno za drugim da bi samo za sebe kakvu sičiju očenulo. A znali su da je onaj polijevonja u Americi postao bogataš, jer su nakve novine o tome pisale, a i ljudi koji su se vratili dokaživali su da se ne more opisati koliko mu se silno blago sasipa. Ma ima i tičijeg mlijeka.
On je jedman stio da se ženi pa pisao bratiji da mu nađu kakvu žensku, a oni, kao božji ajvan, jadi i kudi jedno drugo, a svak na svoj konat fali svoje svastike i svojte, jedno od drugoga tajno spremaj slike onih ženskih te su mu ih falili, dok se on pišmani ženidbe i piši im da je nešto obolio i da mu se više ne javljuju u ime ženidbe. A okle se neće pišmaniti kad je o svakoj što mu je faljena doznao sve zvekove i grdila. Kunijaše se pokojna tetka da su mu šćeli pretopiti i pogrešnicu i puštenicu. A znali ga jadi u oči, vidi se kakav je jadov bio: s blagom nije mogao naći u Americi kakvu kastigulju da se oledi i oženi. Ko zna kakvo je to bilo i viđeti očima. Ima u njegovom selu onih cimonja s mavenim gaćama, protegao se kao zla godina, a mrtac što mrtac.
Ajde đavo neka ga nosi, no jednom dođi saija iz Amerike da je umro. Javila se vlas i poručila u istom pismu da će u kratki vakat spremiti izvješće kome je našljeđe ostavio i kako je podijelio. Fala Bogu, pričaše pokojnica, toga avetluka i kaliježa! Svako muško navalilo da kolje neko june neko jalovicu ovcu i trče u Konavle po vino i rakiju. Prave kao čine žalos, a koliko im ga je žao toliko im Bog pomogao! Oni preguljenici sa štreke koji su pliće pameti prestali da idu na rabotu, odive i zetovi navrli pa se ne miču s upreta; ni ko što više pametno radi niti vodi računa o svojoj rđi. Ako je ko imao kakvu jaketunčinu ili kapetinu što čuva za svatova, i đuturumi za ukopa, to se sve obuklo. Jadojke i usiđelice se poprdusile, izvukle iz bajuna nesretno ruvo pa obukle i razdavaju. Misle kukavice da će na blago navaliti prosci sve varošani i gospoda. Kunijaše se tetka Bogom da su svakoga štrekara išćerali s posla, jer nijesu dodili na rabotu za neđelju dana, a oni se onda naloči konavaoske lambekoše pa na štaciji vas dan omljeraj od šake do lakta onome službeniku s crvenom kapom i zbori da će ubzo moliti on njih da uzmu i bolje poslove ali ga neće pomagati. Bilo je, veli, i nekakvih svađa i blustava; grcnula sirotinji grizina pa od site guzice zaboravili na obraz. Kad su se usrali u što imaju, a poruke iz Amerike ne bilo, sve se potleušilo i poklopilo ušima. Oni što su ićerani s rada mole i kume da se vrnu na rabotu, kamliječu, ali ih ne pomaže. Onje im neđe pošta u blizini u blizini pa to je dreždalo dan i noć i čekalo ko će prvi ščepati pismo iz Amerike koje su čekali kao ozeblina sunce.
Utoliko i pismo. E, kaže pokojna tetka, sve se imalo saklati oko pisma: otimali se, čerupali, gurali, prožimali šakama jedno drugo; možda bi ga u onome avetluku iskandžijali da ga nakav najjači nije dokopao, iskočio na jednu dubovinu i rekao da će ga iźesti ako se ne umire. Oni se utišaj. Ali kad je pročitao pismo onda je nastupio viganj i koleč kao da je pokojni napismeno ostavio da svo blago pripane zemlji u kojoj ga je i zaradio, a jedno veliko ise spremio je manastiru Ostrogu sebi za dušu. Njima ni govno! To je, kaže, lelekalo, jaukalo, zanesvešćivalo se, one ženske drljasile da zguljuju s noga ljudima darovne čarape, zameo se kalijež, puca šamar i kolac. Svak svakome kriv: neko ne bi zaklao june da ga nijesu podgovorili, neko kune u kamen zatuca onoga što ga nauči da ostavi štreku, jedan zet plesnuo se svojoj ženi po guzici pa ona kuka, nikud majci nikud đeverima. To je tako jadilo i deračilo se, i nalet ih bilo. A zar bi ta ceka i umljela trošiti pare kao narod. Nije jadan para za svakoga.

OTROV

Pregao iguman Teodosije Mišković da opravi manastir Kosijerevo. Bio manastriski krov izdolio, konaci poveščali i manastirska zemlja zapustošala. Teodosije ti piši mostarskome vladici Fanariotu i moli ga da isprosi vezirovo dopuštenje za opravak manastira. Jednom moli, drugom kumi – sve uzaludu. Onda Teodosije spuči u Mostar i otpaši ćemer s dukatima pa s njim pred vladiku. Fanariot saspi dukate u njedra i obreci igumanu da će mu za dan-dva sigurati vezirsku buruntiju s dopuštenjem. Nesretni iguman oček, oček, oček – te neđelju dana; troši se po Mostaru i jopet ništa. On ti ne šćedi više moliti vladiku, ni izlaziti predanj, no u onome ijedu dulani u Kosijerevo. Kad je došao, nije ni śedao, no samo u onoj itoštini zapovijedio kaluđerima šta da čine dok se on ne vrne i produžio u Pivski manastir. Otole je zaredio u Ostrog, pa u Ždrebaonik, pa u Moraču, pa bogme u sve one bogate i čuvene manastire što su po Kosovu i Srijemu. Nije se vrtao za godinu dana. Kad je napunio ćesu od pomoći kaluđera i manastira, svratio je u Primorje i našao majstore i od drveta i od kamena. Banuo je s majstorima u Kosijerevo s proljeća i odma zameterizao da radi.
Prije Gospođinadne sio je nov krov na manastir, i konaci uređeni, i manastirski mlini promljeli, i stupa zavaljala, i nove jaže iskopane, i zemlja raskorovljena. Sinuo grad od manastira i one ljepote oko manastira. Na Gospođindan, ono je slava manastirska, navali narod i donesi pravi snos. Iguman je osvještao pred svim narodom sve što je načinjeno i opravljeno i održao govor narodu. Napamet je jezikovao sve što se š njim odigravalo u Mostaru, kuda je išao i ko je priložio blago za opravku manastira.
Potrajalo je neđe do Lučinadne dok je stigla saija od vezira da iguman Teodosije s istih stopa ide u Mostar i pristupi veziru. On ti crnu kapu u žalosnu ruku pa nakrivi u Mostar. Svrni pravo kod vladike Fanariota, ali on mu nije dao da opepeli no ga nazvao orjatom, papazom, i navezao ga na svaki paśi rep:
– Evo, ukletvo, buruntije koju sam od vezira izmolio su sto grdnih jada. Taman kad sam ti je stio spremiti, dočuo je vezir da si se skitao nekud po svijetu, da si ozidao grad i da držiš govore narodu i učiš raju da ne sluša carske i vezirske zapovijedi. Ajde sada, orjate, lijepo veziru pa mu kaži kakve si đavole poženio, dabogda ti izbili oči, papaze! I miči mi se s vida e te od krvi ne mogu gledati. Neću ja zbog takih ckvrnja gubiti bradu i stolicu.
Iguman zausti nešto da progovori, a vladika opet plani put njega, uždij mu apaz i išćeraj ga pro vrata. Teodosije onako grdan i nesretan pa na vrata od vezirskoga saraja. Pitaj da uljeze, ali stražar mu reci da more viđeti vezira tek prośutri dan. Iguman se vrni i prituli se kod nakva poznanika i sve misli o svome jadu dok je došao onaj vakat da stupi pred vezira.
Pomoli se u saraj kad imaš šta viđeti: vladika s vezirom. Vezir śedi na divanu, sa svih strana poduprli ga svileni kušini od svih boja na svijetu. Ima ih crvenih iljadu puta kao krv, pa onda žutih kao sunce da se u njih od blijeske ne more gledati. Rumenih, mavenih, dževerastih, crnih kao zivt; ma eto kažem ti od svake ruke. Čim se vezir nagni na jednu bandu, jedan sluga skoči iz ćoška pa bržebolje dokopaj po ona nekolika kušina i podusloni veziru pod lakat. Taman sluga čučni u onaj ćošak, a vezir se pošeni na drugu bandu. Sluga jopet đipi pa mu podusloni kušine pod rtenicu. Vezir zaptiven kao napuvana mlješina. Vas obal, a crven u obrazu i maven mu nos. Kad dija šišti iz njega kao da je u nj umiljelo klupko zmija ćeralica. Zaptila ga zaduva i zagušilo salo, pa kakće kao da ga je zgodio gutunar. Vladika Fanariot klekao poblizu vezira i ukurvio se u obraz. Kad hukne vezir, vladika sastavi ispred sebe dlanove pa ih digne do visine sisa i sve nešto miče gubicama. Kad se vezir sladi, on opušti ruke niza se i pomiluje vezira pogledom. U jedan ma zaučini vezir:
– Ozida li, kaluđere, grad u Kosijerevu bez moga znanja i odobrenja?
– Ne, presvijetli vezire, no u tvoje i carevo zdravlje opravih samo što je bilo poveščalo i dotrajalo.
– A je li tako, vladiko, laže li ovaj kaluđer?
– Ne laže, svijetlo naše sunce, no su ga kod tebe opali zli ljudi te im je krivo što ovaj vljerni kaluđer i dobri iguman ima tvoju milos i povjerenje. I meni su kazali da je činio što ne valja i da je, biva, zborio narodu što ne bi trebalo, ali ja sam se propitao i doznao da su ga to samo pogani jezici skudili.
– E pa kad je tako, onda neka je Alahu slava! Śedi tu do vladike kaluđere.
Mani vezir rukom na onoga slugu što čuči u ćošku, a sluga izleti pro vrata. Ne bi udario ruku od ruku dok uljegoše dva dobro mlada i lijepa Turčina. Nose oba po veliku bakrenu pljadelu sa svakom dijanijom od jestiva i pića. Dimi se pusta kava iz cklenih vildžana. Prvo prinesoše veziru, pa vladici, pa kaluđeru. Vezir i vladika dokopaše odma po vildžan pa piju,a Teodosije veli.
– Nešto sam zao u život i ništa ne smijem puštiti u grlo. Uždila mi sandžija u štomak, pa ne smijem ništa okusiti da se ne bih opoganio dok sam na tvome divanu, presvijetli vezire.
Turci jopet nude redom, vezir i vladika uzimaju rednju, a Teodosije se kune da ne more ništa ni da obide. I sve se vata obljema rukama za drob. U to vladika:
– Ma, igumane, za ime božje, moraš nešto okusiti od vezirovog jela i pića. Ovu stimu na ovome presvijetlome mljestu nije prije doživio nijedan kaluđer iz moje inorije do ti danas. Ako ti udi piće i ovi preslačci, a ti uzmi barem tu mostarsku jabuku. Ona se kao lijek traži od štomačne sandžije.
Kad je to to izustio, vladika potegni britvulin iz špaga pa jednu jabuku presijeci na dvije pole i odma onu jednu polovinu počni da grize. Nesretni ti Teodosije dokopaj onu drugu polovinu jabuke pa počni da žvaće. Bila mu se skorčala pusta usta i od strâ i od žeđe i od gladi, pa ga ona jabuka zadoj mirisom kao ikakvo pričešće što je metao na usta u svome vijeku. Ali, kunem ti se Bogom, nije ni pola izio kad je počeo da koluta očima i škripi zubima. Onda mu udarila bala na usta, stresao se vas od pete do glave i prućio se pro onoga ćilima. Samo je zijevnuo dva puta i ispuštio paru. Ostale su mu oči iskolačene kao dvije jabuke.
Vezir se uvatio za trbuh pa se i on vas trese kao da će odma biti bumbat. Spopao ga smijeh, ali zaduva mu preuzima gracijanje pa samo struže i šišti kao vljetar kroz šupalj odžak. Sve grana rukama kao da oće da poleti pa se jopet drži za drob. Vladika doćerao pitom obraz, zapišao očima i jopet digao ruke do u visinu sisa. Upadoše sejmeni te izvukoše mrca, a vladika predade britvulin veziru i šmugnu pro vrata. Sluga iz ćoška priskoči da optače vezira kušinima i da mu povrće život od smija i zaduve.
Zborli su ljudi da od Igumana nije mudrije glave upravljalo Kosijerevom, no sve mu bi džaba. Ma ko će se, bolan, dośetiti da nož more biti otrovan samo s jedne bande, a ne i sa one druge. Nijesu vala pošteno uradili potonji igumani Kosijereva što nesretnome Teodosiju ne preniješe kosti iz Mostara. Sad vele da niko i ne zna đe mu je grob.

SVETINJA

Poprije potonjega rata otvori se rad u Bijeloj Gori. Neko namljesti Inglezima te zakupiše svu mulikovinu što je ima planina. Vele da grade od nje telere za brocke prozore i druge stvari što su vazda u vodi. Čuo sam da more mulikovo drvo da ne strune u vodi dok je vijeka. A pričaju jedni ljudi da leži vas Dubrovnik na balvanima od mulikovine. Drugi misle da nije no od bukovine. Daj ti znadi!
U Bijeloj Gori, na Jarčištima, niče mali grad. Inglezi dovedoše Latine s Mora te otvoriše kantine što se u njima more kupiti svaka potreba. Načinješe se barake za radnike. Jednome doktoru što ga platiše da liječi narod načinješe posebnu kuću od farbanih stica. Podigoše sebe kuću i nakvi iz svijeta što vataju zmije i beru ljekovite trave. Niče tišleraj i kovačnica, dođe nalbanta da potkiva konje i volove, – ma s jednom riječi: naseli se narod od svake ruke, domaćega i stranjskoga.
Razape se žičana željeznica od Mora do planine, pa je bilo lako svakome doći i otići.
Bio je čestar kao kosa na glavi, izvindale jele i mulike uvisinke sve prave kao svijeća. Naprešu se ruši gora te niču proplanci i onamo đe zemlja nije gledala sunca od bir zemana. Strcaju iz duplja ćukovi i slijepi miševi. Nagrnulo ljudstvo iz Banjana i Graova. Grezi radnik kresao je grane i prosijecao naputice, ko ima dobru zapregu vukao balvane do žičare, indžilijeri mljere spravama debljinu i dužinu drveta, oblice žicom jave na sinje More. Zarađuje se ljepotu božju, bljenuo narod u obraz. Za nepuna tri ljeta svu je goru srubila šega. Potlje si mogao od Kešeljeva Katuna do Jarčišta gađati zeca, nije ostalo ni grmena da uteče. Više se ne zatići drvo pošto otpli voda zemlju. Osta zadovijek planina.
Mihailo Amerikan iz Varošice otvori kavanu na Jarčišta. Toči svako piće, a najviše biru iz Nišićke pivare. Strana gospoda i Latini naučili da piju biru, a i naši seljaci bili su polapni na nju kad se rasuše uz balvane. Fircik i briškula najviše su se igrali uz biru. Tako okrenulo Mihailu pa mu se para blizni i trojani. Ali kad ubrzo otvori jedan Ercegovac iz Žugljaja, ime mu Mato, kavanu, predvojiše se mušterije pa Mihailo poče da lomi prste. Mato nabavlja i posnu i mrsnu ranu, ne dâ u kavanu da se suje Bog i sveci, neće da usluži pljane, a dava na veresiju brez potpisa. Dobavlja ribu iz Trebinja, a pamidoru i ločiku iz Korjenića. Sve što ima ljudi koji poste petak i srijedu ne ulazi više kod Mihaila. Ercegovac ne dâ u kavanu ni kurvama što su ih odnekle s Mora doveli da na nji ljušte pare s radnika. Kad se uveče vrću oni preguljenici s rabote, izbucani i zinuli od umora, sačekuju ih kurve po onim alugama te vrću ingleške pare onamo okle su i krenule. Zato se stariji i pametniji odbiše i od kurava i od Mihaila. Neki Zule Mrčić javno je rekao da ne bi nijednoj oprostio kad bi mu se naćerala ujutro dok je odmoran. Ali naučili oni da alaču, koji su ih doveli, da uveče vataju ljude kad oni od umora žvaću i varevinu. I svi radnici koji puše kotrobant dode kod Mata, jer je Mihailo prevlastio džandarske patrole besplatnim pićem. Amerikan obljesi brke, a kad naziva Boga Ercegovcu kesi zube isto kao čeljade kad nagazi na kakvu svoju veliku štetu.
Jedandan neđe popodne banu na Jarčište mlad lijep kaluđer. Nevelik, vitak i crnomanjas. Brada mu nije duža no u ćovjeka kad mu umre brat pa se ne brije za mljesec dana. Mantija ga lijepo podnijela. Ipod kamilavke nema kose no u prostoga momka pa mu se zaoblio momački vrat.
Mato je potrčao, poljubio ga u ruku, iznio mu stolicu u jednu ladovinu, donio cukar i vodu i navalio da ga čašćava. Kaluđer priča da ide iz Manastira Ždrebaonika u Manastir Duži i žali se da je zatrtao. Mato se žali kaluđeru da se u planini odaljio od crkve te neđeljom ne more da ide i pomoli se Bogu kao što je naučio. Veli da je sad sretan što se pred sveštenim licem more ispovijediti. Kad ču da će kaluđer konačiti u njega, umilostivi očima pa bi se svak zakleo da je on svetiji no kaluđer kome čini steven.
Dan više prevalio, dosta se radnika vrnulo s posla, iz kavane Mihailove čuje se vreva, pljani Đoko Laburdžija stalno započinje istu pjesmu, puca šaka o tavulin đe se igraju karte, tanko se klikće jedna od onih kurava. U prvomračje poče da se oblači i udari sijevalica od Vučjeg Zuba. Mato namlješta krevet kaluđeru i krsti se. Utoliko doleće Mihailo vas se uzblešio. Iskolačio oči, rukave zasukao do lakata, bije iz njega apa i donosi birom. Skide kapu, prekloni se kaluđeru i poče da viganji:
– Aj sveti oče, za Boga i Svetoga Jovana! Dođi za spas moje duše u kavanu da vidiš jedno čudo. Aj zaboga…
Sva se treska utiša kad uljeze kaluđer. Mlogi poustajaše. Mihailo oblje ruke diže u nebesa u pravcu jednoga čopora o gredi. Kad kaluđer pogleda za Mihailovim rukama, pade koljenima na tavan da se čulo do pred kuću. Poče da se krsti. Obraja crkvene riječi, meće oblje ruke na srce i krsti se ne patiše. Ne samo da se krsti, no desnom rukom koliko je more ispružiti ucrtava krs u pravcu sva četiri zida. Kad se presamiti i dotače čelom zemlju, Mihailo itro kleče a onda i ostali jedanak klekoše na koljena. Samo osta Đoko da štuca za jednim tavulinom. Jedna od kurava polako se na prstima izvuja iz kavane.
Gotovo se uvatio mrak. Kad bljecne od Vučjeg Zuba, zažute se čaše od bire na tavulinima kao ćume cvijeća, a nešto se zacrveni na onome čaporu o gredi na što je omljerio Mihailo. Ko ponta da uljeze lecne se s vrata i vrne se nasatičke. Mato dođe da traži kaluđera i zakorači jednom nogom u kavanu. Tada jako bljecnu, Mato viđe šta se čini u kavani pa se prući pro praga koliko je dug i širok. Uto kaluđer skoči na noge pa veli:
– O Bože i tvoje velike mobe! O śutrašnja Sveta Ognjena Marijo, pomozi! O ljudi, krstite se i primaljajte Boga! Javila se svetinja u obliku živoga stvora, sva obučena u čovu i zlato. Ima neđe ođe pravedna duša što je svojim radom dozvala ovu svetinju. O ti sretni domaćine ove kuće, danas ti je Sveti Duh uletio u kuću! Krstite se ljudi!
Onda kaluđer ustade, skide kamilavku i diže je uvis u pravcu onoga čopora što se zacrveni kad uždije strijela nebeska. Sve odbraja crkvene riječi i kao da moli nekoga da siđe u njegovu kapu. Skoči Mihailo pa donese bure od bire te se na nj ispe kaluđer. Prema sijevalici vidi se da je obujmio kamilavkom ono što je o čoporu. Mihailo uždi lampu, kaluđer siđe s bureta, drži kapu ispred sebe i poklopio je rukom. Naredi Mihailu da se što brže gradi sandučić ne viši no njegova kamilavka i sa prorezom na poklopcu u obliku krsta. Mihailo izleće s glavnim tišlerom, a kaluđer s kapom i svetinjom upisuje krs na sve četiri strane. Ne bi nikoliko, vrati se Mihailo sa žutim sandukom i otvori ga. Kaluđer prevrnu kamilavku te ona svetinja počinu u svoj novi smlještaj. Kaluđer zatvori poklopac, poljubi ga i sandučić metnu na banak đe se toči bira. Reče da svi pristupe i celivaju svetinju. Đoko Laburdžija bijaše zaspao i ne šće ga niko bruditi.
Kaluđer veli da se mora s mljesta dobaviti svijeća i tamljan. “Ko ima” – pita. Sve se oklepilo sem Mato. On otrči i donese dvije svijeće i šaku tamljana. Kaluđer zapali oblje i pobode ih sa dvije strane sanduka. Mato na jednu pljedalu donese žara i kaluđer okadi kavanu i sve koji su se zatekli. Zapovijedi da Mihailo, kao sretni čovjek, i Mato, kao prava hrišćanska duša koja je imala i tamljana i svijeće, čuvaju svu noć svetinju, a kad svane da je nose u jedan manastir, najbolje u Ostrog. I kaluđer ode u namjlješten krevet da spava.
Neđe ispred zore Mihailo se okreni Matu i zaučini:
-Brate moj i komšija! Ja sam ubio čovjeka u Americi i zato ne mogu da pristupim Svetome Vasiliji. Uzimala mi se svijest na vratima dva puta i podmrtvo su me iznosili. Iako mi je Sveti Duh uljegao u kavanu, ja ne smijem ići pod Ostrog. Nosi je ujutro i neka ti je stretno. Ispričaj kad dođeš sve ugumanu i pitaj ga mogu li doći da se pomolim Svetome Vasiliji, slava mu i milos, sad kad mi se Bog smilovao i poslao svetinju. Ja se u Boga uzdam da ću moći pošto je svetinja noćila pod mojim krovom, i kad će je odnijeti prava duša tamo đe joj je mljesto. Idi sam i sretno ti bilo!
Mato poleti kaluđeru pa taka i taka stva. Kaluđer reci da je sve Bog sinoć blagoslovio, pa i ubicu kad tako pošteno misli i hrišćanski se ponaša. Rekao mu je da odma ide pod Ostrog, da sve ispriča igumanu Nikodimu kako je bilo i da zapamti što mu se naloži. Veli da od sada Mato i Mihailo treba da žive kao rođena braća. “A i više no rođena braća” – kaže.
Ispratio je Mihailo Mata do Paklja Dola. Tu su se poljubili, Mihailo celivao svetinju i vratio se. Kad je Mato došao na bre Graova ispani pred nj dva džandara. Oće da ga pretresaju jer misle da je duvanski švercer. Mato kuka i preklinje da se ne otvara sveta skrinja, bolje je, veli, da mu obje ruke sijeku no da je otvora. Zaludu sve priča kako je bilo i šta je unutra. Džandari njemu kažu da su oni siti švercerskih marifetluka, no neka otvori sanduk ili bi druga.
Kad nije Mato stio da svetinju ispušti iz šaka, jedan džandar potegni lisice iz džepa pa ga sveži. Otvoroi džandari sanduk, a nešto neveliko dugačkih uši, koliko slijepi miš, izleti i šmugni u prvu bukovinu. U snaduku ostalo malo crvene čoje, kao pleći od staroga džamadana, i jedan žuti širit na priliku ženskoga opleća od stare košulje. Džandari odveži nesretnoga Mata, tutni mu u ruke onaj sadučak i ono što je u njemu pa produži na Jarčišta u službenu kontrolu.
Potlje se na razne načine prepričavalo i kontresalo šta je bilo s Matom. Jedni su zborili da je produžio u Ostrog, pokaluđerio se i onda se obestrvio u nakav manastir neđe u Grčku đe ima kaluđera koji ništa ne progovaraju otkad se zakaluđere dok umru. Drugi su zborili da je otišao niza svijet i da se pokurvao po kavanama. Treći ovako, četvrti onako. Tek nakon dvije godine, poprije no se završio rad u Bijeloj Gori, nakvi lovci našli su Matove kosti i onaj sandučak. Skapao je u najvišoj tvrđi kako se od Bijele Gore premiče u Krivošije. Došla su braća i odnijela ono kosti što nije raznijela zvljerka. Sandučić nijesu turali, no ga ostavili na ono mljesto đe su ga i našli.
Đoko Laburdžija nije nikada više stio da pije u Mihailovoj kavani. Ne smao dok je radio Mihailo na Jarčišta, nego i pošto se vrnuo s kavanom na Varošicu.
IGROVA KUPOVINA

Pričaše pokojni otac, Bog da ga prosti, kako se obestrvio čuveni konjski lupež Igro Vrdžunica iz Zgođena.
Vi ste zapamtili onoga krivorepoga Jeremiju Nevadića iz Kurljaja što vidaše travama presijek u krstima. I gatalo je ponešto, samo mu niko ne vljerovaše. E pa, Jeremiji Gatalu bio je Igro Vrdžunica rođeni đed pro majke.
Ja ne umijem tačno kazati kad je bilo ovo te vi pričam, ali ko je pismen more izračunati. Evo kako: moj otac pamtio je kao kroz maglu Igrovu pogibiju… Od nepunih sedamles godina osvajao sam, zaludu, s prestolonašljednikom i Crnogorcima Skadar…Bio sam drugo dijete po redu u majke…Pokojni brat Joko stariji od mene jedva punu godinu… E još i ovo: Pokojni otac zboraše da Austrija nije bila pritisla Ercegovinu kad je Igru pukla sutura, a bili su, veli, Crnogorci dobili na Graovcu. No ajde sad ostavimo kraju kad je to bilo, glavno je da je nekad bilo.
Naćerao se Zgođen na zgodno mljesto, pa je Igro za noć mogao s kradenim konjem preprcati iz Banjana u Krivošije i jopet prije no svane škampati pro austrijske granice. Kunijahu se da je s istih stopa mogao zdipiti drugoga konja iz Krivošija i proložiti š njime niz Ercegovinu da ga proda Vlau jal Turčinu. E pa sad promisli kakav je lupeški bastadur kad je mogao prevariti Krivošinane koji bi i božju nogu oglodali. Imao je Igraga ortake i u onaj Brgat više Dubrovnika đe ima od pamtivijeka najžešćih konjskih lupeža na svijetu. Ali džaba što su Brgaćani ujedno i lipeži i Latini, i njima je umio Igrun da zamaštraka oči.
Svi sad misle da je Igro Vrdžunica imao pri sebe kao na priliku nešto prirođeno, što nemaju drugi ljudi.
– Amanata mi božijega – kleo se pokojni otac – nije ništa više no imam li ja! No sva njegova lupeška alavja bila je u konju Vrancu, kakav ni prije ni potlje nije rzao u ove krajeve!
Ko je slušao od guslara pljesme o surim bedevijama što ih ni Šarac Marka Kraljevića nije mogao sustići, neka prema njima zamisli Igrova Vranca. Pljevaše pokojni Vojin Čalov kako je opasao Šarac tursku bedeviju. Znali smo pod zarok da je Vojin sam dodao to pljesmi koju je neđe naučio. I ne stiđaše se on toga, no veli kad Marko nije pritiskao Bulu neka barem Šarac oseiri.
Vranac je bio nakve pasmine iz Azije što se utićila u ove krajeve kad je vezir Ćuprilić vojštio na Crnu Goru. Bio je neveličak, konj, crn brez biljega, razmaknute mu gubice pa se vazda bijeli rijez zuba. Gleda kao zvljerka, a kad se naćuli uvati stra. Ispenje se đe i divokoza. Ako mu je zort, đem mu se ne okrene više no slamka; što ačka zubima to je njegovo. A kakva je griva! Ne sliježe se na bandu, no se razvlasava uvisinke pa trepti na vljetru kao jasikovo lišće. Igro ga nikad nije samario niti ga je škopio, niti puštao da opasa kobile. Mogao je Vranac, neko zboraše, da peče žeđ u se po neđelju dana. Ne znaš je li vlještiji da plotuna prvim ili zadnjim čivtama.
Ne rže Vranac kao drugi konji, no njišti a ne otvara usta. Progonio je struju kroz stisnute zube, a dodavao ganutljiv pisak iz nozdrva. Nudili su Igru guslari po zdrav dukat za čuperak dlake iz Vrančeva repa, ali nije se zapamtilo da je dao kome. Vazda se šprdao š njima: “Eto vi pa išćupajte sami.” Nije bilo muškoga grla da nadvlada jeku Igrovih gusla što su zatehnute strunom s Vranca. Pričaju da su ječale kao što rže Vranac.
Ali bogme, kao sve što se rađa, zanemogni Vranac kad mu je pasalo dvades godina. Š njega spalo sve ono po čemu se pročuo. Tako je dvije tri godine cavunjao s kljusadima po bunjacima. Griva mu se slegla, rep se proskubao, okuljavio i obagljvio. Potavljele mu oči, umrtvogledila dlaka na sapima, a zubi došli stariji no gubice koliko tri muška prsta. Mlađi konji ne daju mu niđe blizu sebe no ga prožimaju čivtima u mrtva rebra. Puštio nakvu tonju od sebe pa ga vrane đeveruju i češu kljunove. Ma eto, stravedenije pogledati, što je rijek.
Igro ga je namljerno izvodio ponoći na vučarljiva mljesta ne bi li ga raščalapali. Ali oće! Ujutro oko njega osvanu tragovi, a on drijema na ono mljesto đe je ostavljen.
Taman kad je Igro pregao da ga ubije śekirom, naljezi Gurbeti te ga povedi. Odveo ga je čuveni Jakup Džambas što ga je znala sva Crna Gora i Ercegovina. Jakub je ćitao konjske biljege kao slova iz knjiga, pa ga je i mostarski Paša zvao da mu odabira konje jajećake. Pričalo se da ga nikad niko nije prevario osim jednom ovaj isti Igro Vrdžunica o kome ti pričam. Kako ? E to nijesam utuvio.
Jakup Džambas nesretnoga Vranca za oglav pa pavo kod Ilije Trzuna u Šmrekovac. Trzunom su ga zvali stoga što je narodu vadio zube. Mogao je, ako ne lažu, golim rukama istrgnuti čeljadetu zub kao ništa. To je jedino što je pošteno činio, a radio je sve od šta bi se drugi stidio. Bio je špijun svake vlasti, ma nije ga niko stio smlatiti sve sedep vađenja zuba. Vele da je mogao puštiti avaz kao svaka divlja i pitoma životinja, i prokrčiti kao svaka tica. Kad svoltaju zime šnjegovima i stegnu mrazevi da se mrzne mozak u gnjatove, otišao bi uveče u kakvu noru pa problejao kao ovca. Nosio je o Đurđevudne po breme vučjih čapara u Risan na prodaju. Sve zgođenske žene davale su mu i pletenih čarapa i vanjela i gruda sira i bedrica mesa, i šta ti ja znam šta sve drugo, zato što mlati vukove. Ima stotinu priča o njegovim marifetlucima; da je i pola od toga bila istina, trebalo ga je ritnuti u jamu pa za njim gubavu kučku…
Šta je Ilija sasipao u Vranca – ton zna. Zborilo se da ga je zalijevao i ovčjom jumužom. Stalno ispod njega kvasio zemlju, pa kad su se raskiśelile kopite, zblanjao ih Trzun te došle kratke kao u ždrijepca. Izglancao ih nakvim rašpama pa se zacaklile kao u mlada pastuva. Onda uzmi živoga klaka te privij Vrancu oko ćićka na tri noge. Ono, znaš, živi klak odnese konjsku dlaku i potlje nikne nova, bijela kao snijeg. Tako mu je načinio i ćétu na sred čela, okruglu kao zvijezda. Podstrigao mu mrtvu grivu, iščešljao i nabrenovao. Onda ga založi oklagijom pa mu turpijom slumbijaj zube da se niđe ne vide ispod gubica. Najpotlje mu uvrzao malo oštre žice u debelo crijevo neka ga bode da bi se rep iz vlašca nadigao kao u azgina jajećaka. Sve je bilo lako ujdurisati, ali ostao pogled krmljeav i poveščao… I sad promislite na šta sve more pregnuti ljucka ckvrn! Pi, anate ga mate bilo! Bila ti Trzanu žena s muškijem đetetom pri sisi, pa ti je on naćeraj da namlazi iz prsi mijeka Vrancu u oči. A Boga ti molim, i ljuckom iksanu se probistri zamućen pogled ako mu žena namlazi u oči mlijeka s muška đeteta, akamoli ajvanu! Progledaj Vranac kao zora, smakni mu se s vida očinjega ona čamotinja, nema krmelja više no u ždrebeta.
Kad su obratili oko Vranca, Jakup Džambas vlješto prošij glas do Igra da ima tu i tu konj na prodaju. Bio mu je Jakup i obećao da će ga nasočiti na zdrava i mirna konja. Nije Igro više tražio konja da binjedžija, no za tovara i kućne potrebe. Igro dočuj, stetivi pravo kod Ilije, dopani mu se Putalj, lako se pogodi, potegni pare i plati. Dao je koliko je zaiskao Ilija. Sve se Igru dopalo: i pùte i ćéta i biljezi. Neveličko kljuse i neće trošiti mnogo rane; ma sve brate bilo s načinom.
Privedi Igro Vranca jednom kamenu, pebaci stručinu pro njega i uzjaši. Ama ne more se reći “uzjaši” no, vele, da je jedva preturio nogu pro njega, kad je Vranac uzdrhtao od nakva zorta i skočio zečki kao nebeska blijeska. Nesretni Igro pušti trzlinu od nakve oglavi pa bržebolje sklopi Vrancu ruke oko vrata. Vranac leti Pustopoljem ne bi ga stigla strelica, Jakup iskolačio oči, a Ilija se krsti lijevom rukom. Igro kuka iz svega glasa.
Bilo je neđe ispred mraka, navatala se pitoma jesenja noć. Vranac segni u bandu pa naždij brzine uz Vučju Gradinu. Kad je pojmio uz onu najvišu strmen, mislili su Džambas i Trzun da će i konju i junaku linuti mozak. Ali ko jadan – prolećeli su kao da zemlju ne dovataju. Kresnula je pregršt varnica ispod kopita.
Više no kvarat od ure čulo se od kuće Ilije Trzuna kako zamire tutanj Vranca i Igrovo vitezanje. Utoliko preuzmi noć, stišaj se planina i bljecni samo zalogaj načet Mljesec.
I Igrova vamilja i kumovi i prijatelji, i malo i veliko pretresali su za neđelju dana Vučju Gradinu. Prebiskali su je kao da traže vezitku. Potlje se na sve strane za tri godine propitivalo, ali ni traga ni glasa. Nije nikad niko našao nikakvoga strva od njih ni koliko bi stalo u oko. Kao da ih Bog nije ni davao. Bilo ih – pa ih nema.
KOD MANASTIRA

Pitaš me kako mi je bilo na Troijičindan pod Ostrog. E kumen ti se Svetijem Vasilijem Ostroškim, nikada grđe otkad idem da mu se molim, slava mu i milos! A ti si čuo da mu se odavno molim. Ja pamtim svakoga našega i tuđega kralja od Nikole Petrovića naovamo. Sve ću ti kazati kako je bilo, zemlje mi u koju ću. Samo ako ćeš me slušati.
Auta uobručala Ostroški Manastir da se niđe od njih ne more pristupiti. Ima ih osvakle, a najljepša su ona što su dovezli naši ljudi koji rade na nadnicu u Njemačku. Ja se proveri između njih i pokušaj da uljezem u Manastir, ali ne moreš da si vilen. Mogao bih od onih što se unutra mole Svecu, no zatisli vrata oni bresposličari što oće da gledaju šta se dešava a neće da uljegu. Slušao sam ja, bolan, i pokojnoga Vladiku Dožića kad je služio u Ostrogu na Trojičindan, i druge vladike i igumane, ali sad sam imao veliku želju da viđu ovoga današnjega crnogorskoga Vladiku Danila što se svađao s državom oko Njegoševa groba. Kad viđoh da ne mogu uljeći, ja se prekrsti, poljubi oba dovratnika i vrati se da razgledam narod. Obraza mi moga, bilo ga je više od tri iljade.
Igra jedno crnogorsko kolo na sred one ledine ispred Manastira, a malo podalje dva kola igraju sitno uz armoniku. Isped onih šatora što su pod njima kavane śedi pljeva i mrav naroda. Najveća kavana je na onome mljestu đe je za vrijeme ovoga potonjega rata bilo zakopano zlato stare Jugoslavije. Mlogi se nakekerišu rakije pa pljevaju. Najviše ječi crnogorska pljesma, a moreš čuti i drugih pljesama što nijesu naše. Pa i onu odnekle iz Bosne što naliči na kukanje. Sve je to lijepo i dobro; vazda je narod pljevao kad je išao da se moli Svetome Vasiliju Ostroškome, ali sad sam vidio nešto što nije nalik ničemu iz prvih vremena. Ma prosto mi se zgrstilo i od jada mi udarila bistra voda na usta kad sam vidio kako je jedan narod obučen. Neka se oblači kod kuće i po varošima kako mu je drago, ali ne treba se maškariti kad se ide velikome Svetome Vasiliju Ostroškome, slava mu i milos!
Mlogo muških obučeno u one plave ćakšire što ih švercuju žene iz Italije. To su one što su dolje oko čljnaka široke kao kotula, a pricapile uz tijelo da niđe ne bi mogao zakačiti štipavicom. Prikupile moncima ono što im je dao Bog i priroda, pa nekako izgleda da su mlogo bogatiji u gaćama no u glavama. Nalet ih bilo, kao da su došli na medenu izložbu a ne da se pomole Svecu. I odista se ne treba čuditi što nesretna ženska pušti da od nje učini šta oće onaj s italijanskim gaćama. Kad jadnica vidi šta ima preda se, prođu je žmarci te utetrijebi čim se š njim nađe nasamo. Ama eto stid me i stra me blilo od Svetoga Vasilije. Ja sam, bolan, dodio i kao momak pod Ostrog, ali nijesam ništa drugo mislio no kako ću sa straom božjim pristupiti Svecu, slava mu i milos! A imao sam, čoče, i ja svaku mušku petlju kao ikakav momak što ima!
A sad mi ovo nećeš vljerovati! Jedan s talijanskim čakširima šeta s jednom đevojkom pa je jednom rukom ošapio pro ramena, a drugom je lijepo obuvatio pro stražnje strane. A đevojka sve kao da se stidi gleda preda se, iako ja lijepo viđu u šta se ona zabečila. Sve ono o čemu ona misli onaj vratonja u talijanskim čakširima izložio je na pazar. Ma bolan, dođe ti da bi poludio! Vidiš da taman do poštenog staroga ili bolesnoga čeljadeta, koje je poteglo po tri dana oda da traži kakvoga spasa od Svetoga Vasilije, stoji bak i vidi mu se koz čakšire svako jaje koliko u pazarskoga kantara. Ma ne ide to tako pos mu se oladio! Čudim se onome Vladici Danilu što lijepo ne odredi dekretom kakav narod smije doditi u Ostrog kad su veliki praznici. Vala mogu da se zakunem da mu tu ne bi država ništa smetala, pa iako se š njome koljedavio oko groba Vladike Rada tri godine. Bolan, država ti ne dâ da uljezeš u Opštinu ili u Sud što nećeš prvo skinuti kapu, a Vladika zažima oči pred narodom što dodi Svecu grđe no da je čiple go. A vljere mi, nijesu ništa bolje ni neke ženske od ovih muških što pokažuju koliko su bogati u gaćama. Moreš viđeti žensko kod Manastira da nosi toliko kratku suknju, eto samo prekrila joj račve. Ako se sagne da dovati nešto sa zemlje, mora vala slikati sve one što su se namljerili iza nje pa da je među njima taman Vladika ili kakav veliki državni glavar.
Ajde i to đavo neka nosi, no da vidiš ovo. Da oprostiš odoh da mokrim iza onih manastirskih konaka. Taman izvadio kad nešto viđoh ispred mene i stade mi pamet. Jedan od onih plećonja u talijnskim čakširima prikliještio jednu žensku uz jedno drvo pa je ljubi. Segnuh ja na bandu, jer se više zastiđeh od svoga gola tijela kad sam stio da puštim kap vode, no njih dvoje što se tiješte dok Vladika čita veliku molitvu, sram ih bilo! Ma bogami se nikud ne pošenuše, no se onaj muški nasmija i nastavi rabotu. Ne bih se smio zakleti na dušu i Svetim Vasilijem da se sve završilo na onome što sam vidio. Sačuvaj Majko Božja i Sveti Vasilije Ostroški!
Ja se vrnuh u onaj narod i lijepo mi se smračilo pred oči. Utoliko me neko zovnu: “Aćime, Aćime”! Pogledaj ja kad neki preguljeni Radojica, stric onoga komandira milicije s Varošice. Ma ti ga znaš – to je ono što se nije nikad ženilo, što natuca ponešto ingleški i pljani se po Nišiću, a niko mu ništa ne vljeruje. Ja se rukuj š njim i pitam ga otkad je tu. On izdrlji oči na me pa veli:
– Kako bolan otkad sam ođe, od jutros sam kao i ostali narod!
Viđoh ja da se on ljutnu i ja se śetih zašto. Neka njegova sestra te se nije udavala dugo je bila kuvarica u manastirskom konaku i on se uza nju bio razbaškario po Ostrogu kao da mu je ostalo od devet đeda. Vazda se falio. Te reče mu Iguman ovo, te pita ga Vladika ono. Ma neka je sve lagao, ali vazda mu je bila puna guzica dok mu je sestra bila živa. Kad o Trojičinudne svake godine dodi Vladika s Cetinja, ženska kuvarica nije smljela ulaziti tamo đe se ručava potlje velike službe. Tada bi se Radojici propirilo. On je dodavao mljesto sestre iz kužine jelo i piće i otuda su ti njegove priče da druguje s Vladikom. Ali lani mu puče pogibija. Nesretna mu sestra potegnu te umrije, a on osta kao brabonjak na ćedilu. Vele da više nije Iguman nabavljao kuvaricu, no mu sad kuvaju sami kaluđeri. Jadni Iguman više slabo misli na jelo i piće; eno ga stegle godine pa sastavio zube i koljena. Sad niko ne gleda na Radojicu više no na smrdljiv sir. Teško mu samome da zvijera i opljuckuje brez ručka kroz onaj narod, pa se pricapio uza me i počeo da mi objašnjava šta je napravljeno kod Manastira otko nijesam dodio. Šćaše me udaviti nakvim trušćenjem da mi ne pomoga Bog i Vladika.
Završi se sveta služba i Vladika izađe iz Manastira. Oko njega vod kaluđera. Radojica ti se zaleće u pravcu Vladike i zausti da mu nešto kaže, a Vladika mu samo dade ruku kao i ostalima što su je ljubili i prekrsti ga u vazduhu kao i ostale. Kad nesretni Radojica viđe da svak viđe kako ga Vladika i ne poznava, brzo se protisnu kroz onaj narod i zamače za konake đe se ono svoje tiještilo. Ja krenuh da śednem ispred jedne kavane dok utoliko zaječaše gusle da ih ljepših nijesam ni dva puta čuo u mome vijeku. Razvezao neko pljesmu Radovana Bećirovića o Gavrlu Principu i ubistvu Franca Ferdinanda.
Mene mile puste gusle te ja pontaj onamo okle se čuju. Malo se proguraj i stani više guslara. Čovjek osrednjih godina lijepo mu stoji kapa crnogorska, zoran u prsi, uredan čovjek i lijepo obučen kao što Bog milije. Bih se zakleo da je odnekle iz Banjana ili iz Rudine. Naroda se oko njega dosta skupilo, a najviše starih ljudi i žena. Jedan đed s onom dalmatinskom kapom što iž nje visi crna kita niz pleći sve otire suze. A guslar kiti… I taman kad se pokojni Princip primače da gađa Franca i Sofiju, – a ja to pamtim kao da je bilo juče – nakav muški zavika tankim glasom kao da je uškopljen: “E sad je dosta”! I uze onome čovjeku gusle iz šaka. Nestade mi bijeloga svijeta! Ma ko to sad smije da prekida guslara kad me poduzela ona ljepota što će Princip da ubije paśega sina. Zaučinih:
– Ne prekidaj ga nalet te bilo! Zar ti je žao što je propala Austrija!
Šćah ja još zboriti no neko reče da on naplaćuje gusle. Ma ne bi me više iznenadilo da sam čuo da se poturčio Vladika! Ko da naplaćuje gusle? Đe je to ko čuo i more li se to raditi na sred Crne Gore kod Manastira Svetog Vasilije Ostroškog! Evo more biti bogami, mogu se gusle naplaćivati i to Aćim viđe svojim očima! Evo, slušaj.
Jedan ćediljak žutih brka što mu u njih nema ni po četiri dlake śedi malo podalje od onoga guslara. Pred njim jedan okrugli tavulinčić i na njemu nešto para. Onaj mišobrk nacupao sve do oči novu crnogorsku kapu, lijepo vidiš da je ne nosi vazda no samo kad mu treba. Na njemu ne rajtozne čakšire, no šarene pantalone a pripučio crvenu mašnju. One ga gaće pricapile isto kao one mudate momke, ali ono suvo kao brstina i ništa no kao da si navukao robu na dvije držalice od motike. Toj ckvrnji ima neđe oko pedeset godina. Uzelo gusle lijepe, prave starinske gusle. Nijesu po njima ucrtane one kerefeke što ih sada urezuju i meću, no samo stari junaci iz davnih vremena. Gusle lijepe ali teško ih gledati u rukama onoga cimirota. A jopet ti kažem nije im mane pa da uza nji udara Tanasije Vučić ili Jevrem Ušćumlić. Taman bi bile prema Boška Vujačića što mi se ćini da bolje pljeva no Tanasije i Jevrem.
Uto dođe jedno momče, upravo još je dijete od jedno petnes godina, pruži iljadu dinara onome presukaniku i on mu dade gusle. Prevlači ono dijete, śelo na isto mljesto đe sidio onaj guslar, ali vidiš da ne samo što ne zna no da neće nikad ni naučiti da udara uz gusle. Onaj nesoj dva puta pogleda na sat što mu bijaše iza šake i prekide ono dijete. Deset minuta guslanja prodava po iljadu dinara. Domislio se da mami pare od naroda koji ne zna šta su gusle. Kao što znaš, ide Svetome Vsiliju, slava mu i milos, narod svake vljere i iz svih krajeva naše države. Osoba koja ne zna šta su gusle oće da prevuče jer misli da to valja uraditi blizu Sveca. Uglavnom, onome požmirepu pun džep. A onaj pravi guslar što ti ga pomenuh stio je od srca da zapjeva neka narod čuje pravu pljesmu i prave gusle, ali ona pogan ote gusle, dabogda se češao zubima! Da nijesam bio posve ijedak, šćah mu ja dati dvije iljade i zamoliti onoga čovjeka da sarani Franca Ferdinanda, no vala ne šćeh davati pare onoj rđi. A možda više ne bi ni stio da pljeva onaj guslar. Ja malo popričekah ne bi li se javio da gusla ko umije, kad viđoh ono što nijsam ni snivao. Jedna ženska obučena isto kao muško i kratke kose crvene boje dade onome cimirotu iljadu dinara i uze gusle da čandrlja. A nakvi njezini pajdaši u talijanskim čakširama izmakli se pa je slikaju. I sve kad školjocnu u onom njijovom aparatu upali se jedna sijalica što jako udari u oči ako pogledaš u nju. E kad to viđoh, ja osuh na onu utvu što prodava gusle svašto što mi je na usta dodilo:
– A što sramotiš srpske gusle smeo te Sveti Vasilije Ostroški! Ko te na to nauči oca mu jebem očinskoga! Davaš đečini i ženskinju da uza nji čandrlja dabogda te živina raznijela! Zar ne vidiš da ođe ima osvakle naroda, možda i iz stranjskih zemalja, suvorepu i ukletvo.
Ono samo izdrljilo u me pa veli brez zle volje:
– Gledaj ti, stari, svoja posla i nemoj da se miješao u moja prava.
Mene se okrenu svijet oko glave te ja rastegoh štapom da ga zgodim po ciku pa neka onda traži svoja prava. Taman zamanuo dok neko vuiknu: “Ne, kukala ti majka”! Kažem da ga šćah raspizditi pa da bih otišo u zatvor, ali eto morah pobljeći nezdrelice. Ti se već čudiš kako sam ja to morao blježati. Ja pa da blježim, a pričali su ti da nijesam blježao ni od njemačkih divizija u oba potonja rata. A ne bojim se vala još ni u kosti onome nikogoviću pa da ga ima duplo još onoliko. Otresao bih š njim onu manastirsku ledinu pa da su mu muda koliko u onoga što bijaše pritiskao onu angirošu iza manastirskih konaka! No pobjegoh ti ja od onoga čemu se nijesam nadao.
Okreni se ja onamo okle neko viknu, kad ono onaj Radojica što ga ne šće pogledati Vladika. Svedno jopet, vidiš kako ti more valjati poznanik pa kakav je goć. Ja sam nekad ranije š njim znao i da śedim i da mu platim čašu rakije. Nastavi Radojica kao iz puške:
– Blježi Aćime za Svetoga Vasilija Ostroškoga! Šta to činiš, kumim te Bogom! Ti si pošten i pametan čovjek, pa ćeš danas nabiti šprdnju sa sobom da se priča i pripovijeda. Vidiš li da su ovi što slikaju sve namljestili da metnu na televizor. Oni su podgovorili i ovoga da iznajmljuje gusle. Jadan ne bio, oni na ovim crkvenim svečanostima ništa ne rade do pronalaze stvari da bi se narod rugao crkvi. Zar nijesi vidio kako je i Vladika neveseo pa ni crni ni bijeli. Kad ih je vidio zaboravio je na sve drugo. No blježi, Aćime, što ti ja mijesim brašnjenicu!
Bogami mene popade ladan znj. Kakav televizor znale ih rane u vid očinji! Što će to kome da gleda kako se nagrđuju gusle koje pljevaju i o Narodnooslobodilaćkoj Borbi! Ako im se ne dopada to što narod dodi da se moli Svecu, kako je vazda i dodio otko se unazad nekoliko stotina godina obistinilo da Sveti Vasilije smiče muku s bolesna naroda, neka ne miješaju gusle u to! Ali, nemah ti ja vremena da mislim laže li Radojica ili istinu zbori, no udarih na se, pa se okrenuh i šinuh pro one ledine što su me noge davale. I evo me zebem kao ovca od noža od pomisli da će me metnuti na televizor pa da mi se pred staros rugaju. Ako Radojica ne bude slagao, ja se nadam u Svetoga Vasiliju da će mi pomoći. Ja nijesam išao nikad pod Ostrog da pokažujem kolika su mi muda, no da se sa straom božijim pomolim Svetome Vasiliji Ostroškome, slava mu i milos!

DIZDAR I VRANAC

Udovica jednoga Urakovića iz Zgođena imala gicljivu i sudrnutu kobilu. Čivtama, zubima,a za sve jade prvim nogama, nije se dala primaći vuku ni čovjeku. Malo je kada spraćana, no je zamrcala po Straževini i kada je najvučarljivije. Jednog proljeća ona ti se oždrijebi. Niko nije znao ni kad se ni đe se pasla. Glavnim putem što ide kroz Zgođen prolazila je turska trgovina, crnogorski plijen, vojske, svatovi i svaki đavo – imala se đe, ne boj se, opasti stotinu puta. Bačila vranca bez biljega. Dužih noga i manje glave nije se moglo viđeti u ždrebeta. Itro kao blijeska. Potlje dvije godine izrastao pastuv kao zvijezda. Cakli se iljadu puta kao ogledalo, krvave mu oči, a tanko mu između čičaka i kopita kao da će se slomiti.
Zanuđali mlogi udovicu da ga kupe, ali ona nije šćela. Vazda bi odgovorila.
– Nemojte se, jadni ljudi, griješiti. Ako mi nema kuća muške glave, barem neka ja i ove tri zmije imamo Vranca. Neka ima nešto da se računa kao u sretnih kuća i domaćina.
Momci po selu naučili Vranca da se jaše, pa su ga ljudi počeli voditi i u najglavnije svatove. Udovici Ćani svanulo: binjedžije joj pokose i sađedu i uzoru i pošiju sve sedep Vranca. Svuda se zbori “Vranac Ćanin”, pa one jadojke što su počele prispijevati, Bože me oprosti, kao da imaju brata.
Jedno jutro stiže ulak s Klobuka kod vojvode Jovana Baćovića. Ono je, kao što i znaš, vojvoda imao kulu na Vignjištima u Klenku. Nije vojvoda Jovan, kao potlje vojvoda Maksima, morao da podnosi račune od svega što učini samo crnogorskome gospodaru, no su i on i prve vojvode Baćovići morali da slušaju i zapovijedanja travničkoga vezira. Narod je vojvodu Jovana slušao kao Boga, jer su dobro razumjeli da se vojvoda muči i u Travniku i u Mostaru i na Cetinju da zališi metoš od globe i zuluma. Umljele su bireko vojvode Baćovići i sa silom i sa sirotinjom. Ne pamti se da se iko poturčio kuda vata udut njijova vojvodstva sem jedan Zeković iz Zgođena, ma i on od velike nevolje. Ubio jednoga Plaovića iz Kosijereva u nakvoj svađi, pa se nije vratio u Zgođen no spučio u Trebinje i poturčio se. Vele da od njega sada ima u Sarajevu dosta i poštenih i školovanih ljudi. I ovi naši Zekovići, te su sada činovnici, s njima se rođakaju ljepotu božju. Promisli, oni te je ubio Plaovića nije mijenjao prezime, no se svo njegovo potomstvo zove Zekovići.
Vojvoda Jovan, kao što i znaš, u potonji vakat kad su se dizale bune niz Ercegovinu nije slušao šta veziri zapovijedaju i poginuo je u borbi s Turcima 1862. godine, na Kiti Nišićkoj, ma u vrijeme o kome ti pričam nije se smio kojasiti ni kome manjemu Turčinu, a nekmoli veziru. No ajde đavo neka to sve nosi, no da vidimo šta se čini od Ćanina Vranca.
Ulak, bogme, pred vojvodu pa kao s nokta: da je zapovijedio dizdar da mu se vodi Vranac nakve žene što je izašao na glas. Ne more druge biti no ili da se odma vodi, ili neka vojvoda Jovan dođe na Klobuk i kaže što se nije doveo. Vojvoda ti s istih opanaka reci ulaku neka kaže dizdaru da će śutra banuti na Klobuk, a da se ne nada Vrancu.
Podranio je i stigao dobro rano pred saraje klobučkoga dizdara Mirsad-age Ćanića. Uljezi, pitaj se i śedi.
– Vojvodo Jovane, đe je Vranac?
– Ne more ti se nikako dovesti, dizdare!
– Ko to veli, more!
– Svijetli dizdare, od njega živi jedna sirota su troje žensko đece, take sirotinje nema u mome vojvodstvu.
– Kakvo tvoje vojvodstvo, neposlušni Vlaše! Nijesi ti metnut da vojvoduješ, no da globljavaš one te ne slušaju Turke i da vataš lupeže i jajoše iz Crne Gore što haraju po carskoj zemlji. Kakvo tvoje vojvodstvo i besposlice!
– Svijetli efendijo, vojvodom me nazivlju moji i tvoji gospodari, veziri u Travniku i Mostaru. A da sam vojvoda ja imam crno na bijelo, pa slušam Travnik u zdravlje moga presvijetloga cara i padišaha. Bog mu dao sve što u njega želio na odbadva svijeta.
– Čuj me dobro, vojvodo Jovane, vojvoduj ti koliko ti drago i imaj, kardaš, i bijelo na crno ako moreš, ali Vranac mora u toku śutrašnjega dana stići na Klobuk. I ja imam i vezirske i carske ćitape koji zbore šta ne smije činjeti raja. Došle su davije od begova iz Bileće da im se taj maniti Vranac umutio u svatove kad su provodili đevojku iz Nišića i učinio bludstvo. Evo i drugih davija da isti Vranac na silu opasa turske kobile i zadava strâ i kiridžiji i konjaniku što prođe kroz Zgođen. Ako imaš kakve uje u ime toga onda ti lijepo dreto u Travnik pa kaži veziru da kroz to tvoje vojvodstvo ne mogu smirom proći ni turska trgovina ni niko. A ako ti je muka da zboriš s vezirom, ja ću ti dati crno na bijelo pa ponesi te mu pročitaj! Svezao si, pa razdriješi, vojvodo Jovane!
– Svijetli dizdare, ne more ti se dovesti Vranac, no evo ću ti ostaviti moga Zekana te sam dojao i poslaću ti još jednoga ne gorega od Vranca, samo ti se Vranac ne more dovesti između one sirotinje.
– Čuješ Vlaše, zamaštrakavaj ti tvoga pokojnoga oca, a ne mene. Ako ti je bezbeli žao te sirote, daj joj, čoče, i Zekana i toga te mi nudiš uz Zekana. Čuo si i sretan ti put.
Vojvoda Jovan se onako ukoči, pa ne zna šta će ni s jezikom ni s rukama. Šta da odgovori koje kukanje! Sve bi stio nešto da izusti, ali ne otkida mu se riječ da počne. Dizdar se digne s mljesta, pa otidi na prozor kao nešto gleda. Jovan onako beuiti sam, pa mu dođi krivo što mu je dizdar obrnuo guzicu. Treni onako izublea i naprešito:
– Neće ti se, dizdare, Vranac dovoditi, rekoh ti jasno i čisto i o tome nema više zbora. A ići ću svijetlom veziru, pa neka me siječe ili potvrdi vojvodstvo.
Još je stio da nešto zbori, ali dizdar dokopaj kuburu iza pasa, pa naperi Jovanu pravo među oči i vikni kroz prozor sejmene. Ulećeše dvojica Turaka i pokloniše se dizdaru bez riječi. Dizdar ijetko zapoviđe:
– Vodite ovoga Vlaha i opučite ga niz Liticu, neka mu murkovinski orlovi traže kosti!
Sejmeni dokopaj vojvodu. Skopali ga za po jednu mišicu, a drugom rukom oba ga uvati za perčin. Pade vojvodi kapa. Uđeverili ga i š njim pro vrata. Za njima dizdar onako razdrljen i neuređen.
Ogrijalo jutarnje sunce Mirotinske grede što je na vr njih čučnuo Klobuk, pa izgledaju nakve crvene i rumenkaste. A i jesen tada bila, pa uvela rujevina te raste iz onih prslina po gredama, pa grede i od nje crvene. A evo, brate, koliko je visoka Litica: kad ozgor gledaš čeljade da ide onim putem što ispod Litice prolazi Mirotinom pro Arannđelova u Lastvu, ne moreš nikako znati je li muško ili žensko. Ako za kljusetom nešto gamiže, ne moraš znati je li ždrebe ili kakav drugi ajvan. S Litice klobučke Turci opučaju oglobine od jela, konja kad krepa ili se slomije, glave kad se nastoje na kocu pa se usmrde i sve što im ne treba. Vazda vrane i druge tice grakću i kolovrate se iznad Klobuka sve sedep mrcina.
Turci s vojvodom već došli na sred onoga zaravnjaka. Idu naprešito, jer vojvodi čupaju perčin, pa ide i što mu se neće. Digao glavu u nebesa kao da oće da kine. Ne more ispred sebe da gleda, pa tuče nogama o kamenje kad nabasrlja. Dizdar popristao desetak koraka, pa kad Turci s vojvodom ko oće Litici, viknu:
– Vratite ga u saraj!
Sejmeni puštiše Jovanu i ruke i perčin, pa svi istim tragom nazad. Vojvoda popravlja kosu i steže pas što mu se bio odriješio pa se vukao za njim. Uvati se jednom za vrg lijevoga opanka, zabolio ga nokat što ga je bio šljuštio o kakav kamen. Dizdar malo živnu i uljeze poprije njih da ga ne stignu. Uljeze vojvoda i stadoše iza njega sejmeni. Saže se i diže kapu s tavana što mu je bila pala kad su ga dokopali sa perčina.
– Iziđite vas dvojica, veli dizdar sejmenima. Śedi Jovane. Tvoje ti vljere, vojvodo Jovane, zar šćaše dati glavu za konjsku drobuštinu nakve udovice.
– Šćak moje mi vljere, dizdare, ama se šćak i zamijeniti. Segnuo bih ovim životom te imam, pa bi tice tražile kosti po Mirotinskijem gredama i one dvojice tvojih Turaka. Dok su me držali za mišice, ja sam bio napipao prstima ono za šta bih se dokopao da su me opučili niz onu Liticu. I čuj me dobro, dizdare, ako ja nijesam za tebe vojvoda, ma beli jesam za onu udovicu i za svu drugu nejač u mome vojvodstvu.
– Ajde kući, vojvodo Jovane, a za ovo ćemo još viđeti. Jaši i Vranca i Zekana, a turske mi vljere, grdno ćeš mi platiti!
Jovan pro vrata, dokopaj Zekana, pa ošini kao da je krvnički. Nije se vratio pro Vjetrenog kuda je otišao, no upriječio od Lisičje prodoli pro Skorča gore. Bojao se da mu isti dizdar neće zapeti kempu da ga ubije. Oblio je Zekana u dvet golije voda dok je stigao na Vignjšta. Sjao konja i bez riječi uljegao u kuću.
Vojvodini sinovi Jevto i Maksim povrću Zekanu žiot: skinuli mu sedlo i trljaju mu bokove ržanom slamom. Konj bije bocima, i kakće kao da će biti mrtav.
Vojvoda sio kod ognjišta i žena mu izuva opanke. Kad mu vas priglavak ljepe čarape. Ništa ne zbori. Žena je viđela da je opako ijedak, ali kao i svaka žena oće nešto da progovori sa čovjekom, pa da će je pośeći. Kad je vojvodi prinijela nove čarape zaučini:
– Srete li, Jovane, Ćanu Jevtovu?
Vojvoda Jovan poturi čarape i izbeči u ženu. Veli:
– Kakvu Ćanu, Bog s tobom!
– Imena mi Božijega Jovane, mi smo je ustavljali da ne ide, ma ona sve kuka iz mozga i viganji da ćeš njenijem sedepom ostati bez glave ili dopanuti tavnice. Mi zbori, brani, ali ne pomaga. Dokopa Vranca za uzdu, pa taman onako gologa odvede na Klobuk, do sada je prevalila više nego pola puta. Dobro mi vljeruj da ja i sinovi nijesmo ništa tome krivi.
Vojvoda taman onako bos ustade hitro i dokroči do vrata. Veselim glasom doviknu sinove.
– Jevto, Maksime, puštite više Zekana, neće mu ništa biti! Nataknite mu punu zobnicu ovsa, pa da neće ostati ni za śemena. I uljezite da popijemo po čašu rakije.
Žena vojvodina ode na skrinju da uzme rakiju i potraži neku pregršt kave što je Jovan donio iz Mostara još proljetos.
NI PLATIŠA NI VRATIŠA

Nekad u zle godine kad su naši ljudi išli u Bosnu na zimnicu, otišao i đed Tadije Akičina, nakav Pejo. Tadijina je kuća kako ideš od Radovanova nugla onom valom ko ćeš Smrduši. Dodio sam jednom. Nekad u mrtvu jesen kad je nakve jade zbidžulao i skunjatorio da mu vamilja ne skaplje do proljeća, glavicu luka i bokun ljeba u torbu, pa sentom glavom u Bosnu. A bio je onako tutušica i metoš kao ono i Tadija. Pošten siroma, a od šta je bolan i mogao biti nepošten. Ele, odrvo okami neće niko da ga primi na rabotu, jer je bio zapornik i zasukan crijevonja kao ono i Tadija. Naćeraj ga kukavca noć u nakav bogati dom. Zamoli, pušti, uljezi i śedi u nakav ćošak. Kad bogme tome domaćinu śutri dan slava i krsno ime. Lučindan, Mitrovdan koji li đavo. Puna kuća zvanica. Domaćin služi vino i rakiju, pa kad ga je nanio pravac na Peja te ni ove no: “Uzmi i ti ni platiša ni vratiša, uzmi đavo neka je nosi!” Pejo ne šćedi. Čuješ, uoči svetoga dana, paski poginuo! E pa zbilja, jebo mu pas mater! Nije ti se više na Peja niko okretao koliko na nečic. Iz svoje torbe oglodao je nakvu koru dok su zvanice večeravale. Ujutru niko nije ni pitao kad je otrpunjao, ni kud je okrenuo. Đe je bio te zime đavo sami zna, ma došao je živ o proljeću i donio nakvu paru što je iskrepavao svu zimu po Bosni.
On ti te godine zapeuzni. A znaš kakvi su ti naši krši: ako imaš šaku ovaca i kravu, neka naiđu dvije kiše u vakat, eto ti o jeseni i trap krtole i stog sijena i čapurak mrsa i užireno kise. Za sirotinju sve do Svetoga Đorđija. A te godine je vele i na kamenu rodilo. Na Đurđevdan mljerili su drenov prut od dvije muške podlanice. Sve je s cerova i lipova lista kapao med. Tako ti Pejo te jeseni nije svirao za Bosnu.
Taman neđe izmeu Lučina i Mitrovdne Pejo privratio ovce oko kuće, kad vidi onim starim turskim putem od Liverova polja nakav kastig: dvije osobe, pa ne idu kao narod, no jedno śeda čas pod put čas na put, onaj drugi nešto ga vata; ama vidio je da je nakvo kukanje. Dok ućeraj i pritvori strugu, uto i ono roblje pred vrata. Dobro star, ali još jak čovjek vodi dobro mlada luda momka. Propali starome prsti kroz opančine, a oni mladi čiple bos kao od majke rođen. Da li što idu svecu, da li spalo s ludoga čeljadeta, znali ih jadi od Boga, ma ne znam. Onaj stari zaučini:
– Brate, ako si Srbin pomagaj! Ako ne moremo u kuću, bar nas pušti u pojatu i daj kakvu pomoć. Vodim luda sina Svetome Vasiliju pod Ostrog, slava mu i milos.
Moj ti Pejo uvedi u kuću, naloži vatru, sveži za nakvu gredu onoga nesternika, pa mu umij i zavij noge. Vikni na ženu da gotovi što je dao Bog i kuća. A i nije mu smljela žena obijeljeti zuba tako svaka nesretna, ako je bio kao Tadija. Više je Tadija o onu njegovu preguljenicu skršio brstina no mu ih je ikada nicalo na imanju. Oni se ljudi, zâ od umora, u neko doba noći smiri, stari spavaj svu noć, a Pejo dreždi uz onoga ludoga dok je svanulo. Ujutro se oni čovjek snebiva, blagosilja, zahvaljuje i samo još moli da mu kažu sent Ostrogu.
– Ja ću bogami s tobom – veli Pejo – prijatelju, ispratiću te sve do Kusida kako moreš viđeti Ostrog.
I Pejo ti š njim sve do anova Bojanića. Pejo mu reci kuda će u Ostrog, pruži da se rukuje i pozdravi, a onaj stari:
– Daj, brate posto puta, pričaj što mi ovako dobro učini, dabogda niko tvoj u tragu uzalud nogom ni na student kamen ne stao, no ti sve reušilo.
A Pejo njemu:
– Ja sam onaj, ako se śećaš, što me lani pušti na konak uoči krsne slave, pruži mi čašu rakije i reče: “Uzmi ni platiša ni vratiša, đavo neka je nosi.” I večerah iz svoje torbe nakav zalogaj suva ljeba u sred tvoga bogatoga doma. Dabogda Sveti Vasilije vratio um i pamet tvome momčetu, a ti tek Bogu platio!
Ne znam ti ja više je li se iz Ostroga vratio istim tragom, niti šta je bilo od njega i sina mu.
KLETVA

Isprosio zgođanski perjanik Stako Jakovov đevojku za sina Nikolu u glasitoga junaka s Površi Prodana Muca. Prodan bez riječi dao šćer iako Bečići nijesu prema Popovića. Slakomio se na zeta: Nikola plasa ljucka, širok u ramenima, tanak u pasu, brci kao dvije kuđelje vune, što crno crno što bijelo bijelo. Uglavili svadbu za treću njeđelju po Lučinudne.
Milo Staku okle ženi sina pa dao Petru Vukoviću da donese iz Kasabe Risanske zlatno ođelo momku i đevojci, ama svaku dijaniju. Od pet zlatnih vijorina što je Petar odnio preteklo je samo da se uzme kave i cukra za svadbu. Stanko presložio ođelo svojom rukom, omjerio o Nikoli dolamu i džemadan s dušanskom, đevojačko uvezao u bošču da donesu svatovi u Podvrš.Uoči svadbe okupile se svojte i selo. Rano se leglo; svatovi treba da rane pošto naovdan dovode đevojku. Dok se vrnu i vljenčaju u Pustopoljskoj crkvi jedva će kući sa zvijezdama. Stanko se nije ni svlačio, no samo onako nalaktičke trenuo, a uz kokote digao se da metne konjima sijena i da oslušne kov da ne čakiće koja ploča. Dok je nosio preda se rovinu sijena, nešto mu se spleti oko noga, posrni i sa sijenom ljušti među konje. Digni se, preksrsti se od strâ i nakva jada otputi se od one uze. Žmarci ga prođi kad vidi da je svilena. U kolibi đe su se pekla peciva viđoše ga jadi kad viđe da je to trambulas Nikolin iz Risna s kojim je trebalo pasati mladoženju na vljenčani dan. Potrči Stako u kuću kad tamo nema ni Nikolinoga ni nevljestačkoga odijela. Sve drljasi na noge, zovi Nikolu – nema ga. Ne umije niko da progovori ni šta da rade ni đe da ga traže. Bog sledio pa okamenio. Uto Tomo Gajov zovnu sa Prešinutoga guvna da nije osvanula ni Janikica Antova, no da je traže po Zamuglinama. Obistini se zborkanje da Nikolu i Janicu zatiču po pružinama i pojatama. Samo Stako to nije znao – ko će božjemu ršumu reći za zvek i kalijež. Znao je narod da su đevojke iz Zamuglina svakakve, nalet ih bilo, pa je svak vljerovao sladiće se Nikola, odbiće se od nesreće. Krv je momačka kao čaša vina – pljeni se dok je ne napuniš.
Stako s kapom u ruci zakuni sve živo da ne štede života no da se ita Skorča Gori i Klobuku, najbližim prelazima u Austriju, dok nijesu škampali. Ko neće poslušati perjanika Staka, a i jes zlo. Potoč je umakla kao zrno iz puške, ma se i brzo vrnula. Nakav predigalac iz Ercegovine, graničar, rekao im da su u osvit dana bile usrnule vaške; on ustao, mislio, udarila zvljerad na torinu, i vidio da muško i žensko čeljade propušti soldat pro granice. Počni koleč i piska, ali prekini Stako. Nije dao ni majci da zakuka, izašao na guvno, tri puta se gologlav prekstio i prokleo:
– Neka te Nikola, moj nesretni sine, naredila Sveta Gospođa koju slavim i gospod Bog savaot da bez moga alala ne mogneš umrijeti.
Stako odma uzjašao konja i otišao u Podvrš da kaže nesuđenom prijatelju za svoju pogibiju. Popović mu uzeo za vas trošak oko uglave i svadbe paru na paru. Stako nije obijelio zuba.
Nije se perjaniku Staku smio Nikola spominjati. Rijetko ga je ko video da je mimo sela otišao na kakav događaj bar za godinu dana. Svezao zlo u se i trpio. A majka, jatka kao jatka, propitivala Vlaha i Turčina jesu li đe živi Nikola i Janica. Nakvi viluški ortaci Turci iz Ercegovine dokazali da Nikola i Janica žive u Kasabi Nevesinjskoj. Janica je bila rukata i vezilja da je u đavolu nema. Vezla opleća, zarukavlja i prsi za zubune i gradila ošvice, a Nikola snagom i životom izbijao paru kod nevesinjskih gazda. Ni pogodine nije prošlo, Janica rodi žensko dijete, Kosu. Majka Nikolina za dvije tri godine krijući od Staka u devet jama spremala je preko viluških trgovaca nakve darove, a iz Nevesinja dobijala uzdarja.
Stako jade prebolovao, miješa se s ljudima, ide na zborove i u svatove i zborka da bi ženio mlađega sina Sava.
Jedno jutro dođe u Zgođen Naod Šegrt iz Korjenića da prodava krošnje za gnoj i donese glas da je na prelazu granice Austrija izbačila bolesnika na nosilima, ženu zavljene ruke i dijete tek pomiljelo po zemlji. Naod je rekao otvoreno:
– Eno roblja na granici čeka kakvoga spasa; vele da je to nakav sin perjanika Staka što je pobljegao s nakvom ženskom pro granice.
Đuro Popov je s kapom u ruci molio kuma Staka da se ide po njih, selo preklinjalo, ali sve džaba. Stako bupa jemin da Nikola neće ni na ledinu koju njegovo ime vata. Ali mimo Staka i uz njegovu kletvu i ijed pokupila se grupa ljudi i śutri dan donijeli Nikolu na nosilima, doveli Janicu s đetetom i skapulali ih u ljetnju kolibu Jovane Ćetkove. Bečići su dobri ljudi i pošteno bratstvo koje zna šta radi i u volji i u nevolji.
Jovanina koliba je suvomeđa vićara, vrane kroz nju prolijeću. Žene ogrnule prpošku i propirile vatru. Odnijelo selo za Boga i dušu svaku potrebu i natru, žene dovele gatare i travare; sve su uradili što se moglo. Od Nikole se nije imalo šta viđeti no dva brka i dva umrla oka u glavi. Živa rana raźela mu je noge do pasa, a Janici se zalegla u dlan desne ruke. Žensko dijete, Kosa, kao od zlata jabuka. Sad ti se čini glava Nikolina, a sad Stakova kad je bio mlad.
Selo śedi po svu noć uz Nikolu i čuva mu dušu, ali Bog neće da mu je uzme. Zima se primiče, ljudima dojadilo da u suvomeđi po svu noć drežde, a duša Nikoli ne ispada. Dogovore se Đuro Popov i još dva tri viđenija čovjeka da prekume Staka najstrašnijim kletvama da poda Nikoli alal. Išli, on odbio, kleo se da neće, ali jopet roditelj kao roditelj – pristao je da skine kletvu, ali u treću neđelju od dana pristanka i u praskozorje. Rekao je:
– U praskozorje mi je na jade svanulo.
Nije bilo maloga ni velikoga uva u selu ko nije došao u Jovaninu kolibu da čeka Staka. Uljegao je, nije śedao, no s noga dodao:
– Dobrojutro Nikola, moj nesretni sine! Mislio si Nikola da nema drugoga Boga no Janica Antova. Bogu se, Nikola, ne plaća svake subote!
Nikola je rukama i glavom dao znak da bi stio da ocu poljubi ruku, ali Stako mu je nogu pružio. Poljubio je mrtvim ustima vrh smržena opanka i otac mu je alalio. Umro je Nikola u prvu neđelju i ukopan je na groblju naroda što kidiše na svoj život, udavljene kopiladi i nekršetene đece. Stako nije dao da se iz njegova doma potroši čaša rakije ni usrkljaj kave. I pop je molio da se Nikola ukopa kod crkve, ali što je perjanik Stako rekao to mu je samo mogao gospodar preporeći. Kukale su samo Nikoline udate sestre. Stako njima nije mogao ništa.
Janica se preselila na Varošicu, služila po kućama i podizala Kosu. Umrla joj je od španjolice u trinaestoj godini. Saranila je kod crkve u Varošici i Bogu jemin učinjela da nikad neće otići iz Varošice dok se ne ukopa u Kosin grob. Ranila se potlje trides godina onom jednom zdravom rukom i podrljkom desne. Bila metla i lopata zgođenskih domaćina. Ukopali su je u Kosin grob koji je obilazila svake neđelje dok je mogla micati, bile ilinjske vatre ili božićne mećave.
Ne rekoh u početku: Nikola i Janica bili su bliži rođaci. Oboje Bečići

ORTACI

Niko nama Zgođanima grđe ne podvali no Pero Skočić s Pustopolja, anate ga mate bilo i mrtvoga! Ma bolan, svadi nas s Konavljanima, što nikome prije ne basta za dvljesta godina našega mećana u Zgođenu. Možda mlađi ne znaju kako se to odigralo.
Otkako smo se doselili s Velestova nabavljali smo iz Konavala piće, ulje i voćku. Nijesmo se, brate, mogli roditi ni umrijeti bez Konavala. Kako ucipismo prije dva vijeka ortakluk s Latinima nijesmo ga labavili sve do nase trides godina. I još bi se održao da ga ne razuri ona uštva s Pustopolja, dabogda se ne mogao raspanuti.
Čuješ nešto, s Konavljanima smo imali pitomi ortakluk. Svaki viđeniji domaćin držao je po jednoga ortaka, a dešavalo se da po nekoliko dimova ima istoga. Mitar Milošev i oba mu zeta Baćovića imali su Iva Trojanovića, najbogatijega Konavljanina. Luketa nekoga Franja Stabana što nosaše menđušu u desno uvo, moj pokojni otac, i ja potlje neke Supile s Grude, Janko Stevov držaše jednoga Vicka Ošmulu što bijaše ćorav na lijevo oko… Mogao bio nabrajati za uru Latine što su š njima Zgođani ortakovali.
Svi su bili vljerni našim ljudima bolje no da su nam kumovi ili rođaci. A vidi, nije im se tome čuditi. Pričaše pokojni Gojko Okičin da su konavljanski Latini bili u doba Dušana Silnog naše vljere i da su im današnja ženska nošnja ista kao u onaj vakat. Tako oni nijesu ortakovali s nama samo s interesa, nego i zbog nekadašnje vljere i krvi koju ne moremo podijeliti. A to što nas zovu Vlasima ja se ne ijedim. Na to su ih naučili Latini što nijesu od naše loze, nalet ih bilo.
No, što pomenuh nošnju koju su očuvali do današnjega dana.
Ja ne znam da li ikome na okrs bijeloga svijeta šesnije stoji roba no njijovom ženskinju! Svaka im je ženska visoka, a idu puste kao da miluju zemlju. (Ove naše ptruptukače zabiju nos u ledinu kad kraču, a valjaju korakom koliko dobar kozbaša.) Konavljanka ne, no sitno odi, gleda te pravo u oči, a prsima nekud kreće kao đemija. Pro pasa je gušterica, moreš je obujmiti s dvije romače. Nosi na glavu krpu iljadu puta bijelu kao snijeg, a ispod nje naokrugalac najorgali oblaci kose. Ima ih najviše crnomanjastih, ali i plavu kad sretneš čini ti se da joj nema druge. Na prsima ćuma žute svile krije valu između one dvije božje jabuke. Kad se sagne da što dovati, ćuma lijek zamigolju, pa ne znaš ili ti svanu odonuda ili ti se oladi mozak. Oćeš da bleneš ovo dok si živ, ali Konavljanka pusta itra pa se vrcne te ne moreš ništa zamljeriti sem da ti je kuku što je to tuđe. Našim ženama krivo što su Konavljanke božja ukrasa, pa pričaju da se u Konavlima ženska đeca meću ponoći u nakve menđele da bi im se zametnuo tanak struk. Lažu! Da se to čini, okle bi se Konavljanke onako razbujale kao iz raja! Ne znaš bolan ili su joj bljelje ruke ili rumeniji nokti; ne znaš ili je iznosi visina ili je upitomljava mekšina! Kad joj bljecnu zubi, nestane ti arije u prsi! Iako joj ne vidiš ništa osim obraza i ruku, više ti ode voda na usta kad je smjeriš no da si je vidio čiple golu kao od majke rođenu. Nose duge i plisir kotule.
Ja se ne bih čudio što su onake pa da one ništa ne rade no da se povazdan maškare i mažu kao varošanke. Ali ne vitle Konavljanke s kim će se povatati kao varoške ćapikure, no rade od ždraka do mraka. Kako kući tako i na pljacama kad prodavaju ne ukidaju se s noga. Nema jadan pljace brez Konavljanke! Ona nikne među onaj grezi narod kao ruža đe joj nije mljesto! Kad se osmjene ono proljeće više gomile crna grožđa, moraš vala u nje kupiti pa da štediš te pare za medižinu. Ne kupuješ ti u nje, no te ona pričešćuje! Misliš da Konavljanka umije da jarca kao one naše? Ma bježi bolan! Ono ljeti navale čele na grožđe, pa ne znaš ja li čela zuji ja li Konavljanka priča. Iako joj načine čele oko glave obruč, kao Bogorodici s ikone, ona ti se od čela ne brani niti je one kad dovataju. A one naše divokoze iz Brda što prodavaju po tri šipka i po šaku smokava svađaju se š čelama kao i s narodom. Mandžukaju rukama oko glave, suju čele i gnječe ih prstima. Zna bolan i čela, eno kolika je, šta je netomilo i okojasito pa ubada otrov tamo đe treba. Ne ostane ni jedne brcke javrikure na pljaci što je dnevno ne peče bar tri čele. Vazda im je po jedno oko zažeto i nadnuto kao priganica, ili im se nos uoblio koliko dockana krtola.
Nikad nijesam vidio Konavljanku da išta založi na pljaci osim što otre usta zrnom gvožđa, kao čela.
Ja se ne čudim što su Konavljanke onake, ima gorskih vila još neđe po svijetu, no se ne mogu jadu domisliti ko gradi one anđele. No eto ja se zabačih, a počeo sam da pričam kako nam rasturi ortakluk s Konavljanima ona rđa s Pustopolja. Ali oću da vidite kakav je bio narod s kojima smo jeli so i ljeb dvljesta godina. I još bismo ga jeli da nas ne pomuti Pero Sočić, smutio ga Bog savaot i na onaj svijet! I sad kad sam kazao kakve su ženske u Konavlima, moram vala ispričati i kakvi su im ljudi.
Muški su im svi od reda ciguzasti. Nose na glavu crvenu kapicu koliko pečurka. Ne pušta nijedan pečin niti nose brkove. Svaki je izbrijan ispod kože, a nasitno se zgrežba u obraz a mu pasa tides godina. Vazda Konavljanina pricapi jaketun kao da kupuje manji no što mu treba. Iz bijele košulje brez kolijera viri mu izbrijan tanak vrat kao u kokota kad se zauzima da zapljeva. Imaju im čakšire turinu ne manju no u crnogorskih dimija, ali nogavice stižu samo do podno čašice. Nose dugačke čarape i to one jednožične od bijele rude ili končane. Čini ti se da su potkresani ispod koljena. Idu sitno kao i Latini samo što to njima ne pristoji lijepo kao njijovim ženama. Božju zeru su visočiji i jatorniji no im ženske, samo nijesu onako uštinuti pro pasa.
Mirni su ljudi Konavljani preko mljere. Nemaju ośečita glasa ni krupna progovora no zuje kao muva kad uleti u praznu bocu. Nijesu prilikom ni žestoki za ženske. Ne pamti se od pamtivijeka da je na koga od njih kazala đevojka ili udovica kopile. Ako se to kad dogodilo š njijovom ženskom, posigur je neko sa strane odapeo pušku. Od braće taman da ih je deset samo se jedan ženi, a oni drugi ostaju da mu služe ili se prospu po svijetu. Najviše su išli u Ameriku.
Vjeruju u Boga Konavljani mimo ljude i poštuju popa bolje no mi trista puta. Kad se Konavljaninu zakuneš Bogom i svecima sve će ti povljerovati. Nikad nijesam vidio pljana Konavljanina; i u kavanu kad śedi on naručuje bevandu. Ne more brez bevande više no riba brez vode. Neće ručati brez nje pa da nema preda se no koru ljeba ili struk loćike. Potlje svaka tri zalogaja pripija iz jednog bocuna. More se nalijevati one vinave vodurine kao oteljenica i ništa uime pljanstva niće ośetiti. Bolje će ti dvije čaše cijeloga vina otvoriti eglen no puna mlješina one mlješavine. Smio bih u oklad da bevanda ljudima tanča krv, a da je ženama potaman, i stoga su onako pitome. Jesu li baš isti onaki Konavljani bili u doba cara Dušana, kad su se kao i mi krstili s tri prsta, to sami đavo zna. Jesu li bili žešći pa istančali – ja ti ne umijem kazati. S jednom riječi brate, neće poginuti od ljepote i neka ne blježe od urokljivih oči. No ajde bolan, nije sve u tome što oči vide, glavno je nama bilo da se bojimo strkotine š njijove strane. To su ljudi tačni kao dijomant.
No što sam počeo da pričam, kad je državna vlas šćela da postavlja seljačke radne zadruge, Konavljani su prokukali grđe no mi. samo oni nijesu grajali da svak čuje, no su pišćeli jedan s drugim, pekli muku u se, a parale im se utrobice. Davidiš da im se ne treba čuditi. Školovani ljudi vele da su Konavljani ćeraj do u čimberus zeman bili slobodni. Nikad ih nikakva vojska nije trla. Turčina nijesu očima gledali. Š njima je upravljala dubrovačka pamet koju nije nikad niko prevario do jedini francuski car Bunaparta. Tako ti nije bio Konavljanin navikao, kao mi što smo, da mu se bilo šta silom uzima. A jopet s druge bande, ko to bolan ne bi jaoknuo za onom božjom ljepotom, ubio me Bog ako znam da li su im ljepše ženske ja li zemlja kojom ode.
Ko nije vidio Konavle taj ne zna šta je raj na zemlji! Ne pada snijeg nikad, rađa svaka voćka na svijetu, bogati slatkom vodom koliko im treba. Zaśelo im more te mogu u svijet i iz svijeta kad oće. Dok u nas razgrću smetove, njima cvjetaju nerandže; kad mi krešemo govedima grabovu brs, oni melju masline, mi zabranjujemo ledine, a njima prispijeva mlada krtpola, bog im dao šakom i kapom, a mi maniti Vlasi za kašiku ulja i pričes vina dosekavamo med i maslo. Za zeleničinu davamo tvorilo sira. Pa jadan ko bi se začudio da je svaki Konavljanin metnuo štrik na grlo kad su šćeli da mu otmu ono što nije bilo dato nikome sem njima. Bi svak!
U njijovome najvišem jadu, kad su ih namoravali da uljegu u zadrugu, bani jedandan Pero Sočić s Pustopolja na Grudu u nekoga Balda Šugote. Posve znam da su se Sočići i Šugote sortačili prije tri ljucka pasa i da im je ortakluk brez ikakve natrune s oca na sina.
Pero je zaludu od viđena bratstva. Otac mu je perjanik kralja Nikole, imaše dvije medalje. Majka od dobra roda, i tetke mu i sestre ne znaš jesu li prikladnije đevojkom ili nevljestom. Dva Perova brata bijahu zorni i dobro školovani momci, no pusnici oba pogiboše potonjega rata, jedan na Vasojeviće a drugi u Bosni. Ma sve je u toj kući išlo redom i načinom, sem što odnekle stiže grijeh te Pero osta nespraćen, nalet ga bilo. Bio je najmlađi, ne šće da uči no se potlje rata samo asilio i veljepričio. Prosipalo očevu pesiju i majčinu validu, niko mu ne smio kazati se ni bre; nemalo obraza a ljudi se ne stidi. To se zamljerilo narodu, bestimavalo stare žene i prošpijavalo ako je neko što krio od vlasti. Bilo mu je prirođeno da za nj prijenja sve nesretno i da čini svako bludstvo. Najpotlje je zavrndelacao Obilića Medalju i Karađorđa s Mačevima iz kuće pokojnoga Šuja Savina i opučio zvono s Laštvanske crkve. Ne more se nikako znati što je to učinio vamilji Šuja Savina. Niti su bili zavađeni ni ništa, no ga je vukla nakva nevidljiva sila da čini zlo. Bio rođen od nereda! Zboraše mu otac, pokojni i, bogami, glasiti junak i plemenik Milentije Šorov, da mu je teži Pero živ no dva onaka mrtva sina.
Pokojni Milentije dobi potlje rata imanje u Ravnu Zemlju i otprtlja kad i drugi Zgođani te su bili zaslužili iz potonjega rata. Dali mu kuću kao plac, ne manju no Viluška Stanica. Odma se Pero počeo tamo ženiti i činjeti sve što ne valja. Dovodio je Madžarice, Švabice, Rusinke i svaki milet i vljeru. Kunu se da se ženio i Cigankom ispod čerge. Ja ne znam more li biti istina da se za nepune dvije godine ženio deset puta. Ali bile su mu duretne žene mnogo manje no crevlje. Nije se to vljenčavalo kao narod, no samo ona pastuvčina opasala ženske kao travopasna živina. Neću reći, imalo ga je životom dosta da ženske šklapikure josnu za njim kao na solilo. To bijaše jedan vižlov đavolu bi oči prečinio, nabljen kao mazija a vazda grana rukama kad zbori. Znavaše se to ukurviti kad što laže ti bi rekao da mu teče melem iz usta. Dao bi za rakiju i očeve kosti, vazda mu čokanj u vilice a ne moreš ga nikad viđeti pljana. Znavaše dobro da udara uz gusle, ali niko ne sluša zato što pljeva nakve tantare i bezobrazluke, a ne pljesme o ratovima i prošlim vremenima.
Milentije umro nepunu godinu kad su se odselii, sestre su se bile poudavale prije no su i otišli, sem neka što je nagluva, a nesretna Jokna kad je ispratila onolike snae nije se od stida narodu pojavljivala na oči. Ona ti s onom neudatom šćeri potegni pa se vrni na Pustopolje, a ostavi i kuću i zemlju i sva dobreta što su bili dobili. Pero ostani,a trebalo je od nešta živjeti. Nema sestre da segenta oko krava i krmadi, a Jokna odnijela validu. Prilikom su mu smerali rebra i nakva braća one jedne ženske što je uzimao pa je išćerao. Neko kaže da su mu i nakvi drugi prijetili da će ga uasuliti britvom brijaćom kao vepra. Pero ti ne čekaj no spuči i on na Pustopolje. To je bilo one godine kad su se uspostavljale seljačke radne zadruge, pomenule se a ne ponovile se.
Kao što rekoh, bani Pero s osamarenim konjem u Konavle kod ortaka Balda Šugote. Baldov otac bio umro, a dva mu brata otišla u Ameriku. Ostao Baldo s majkom i mladom ženom brež đeteta. Vele da mu je nevljesta bila ljepotom odskočila i među Konavljankama. Što crno crno, što bijelo bijelo, nije joj ravna ni vila primorkinja! Bila mu je u miraz donijela veliko imanje s vinogradima, jer nije imala braće ni sestara. Malo se Baldu smijahu što se užapio da mu ko ne pritisne ženu, ali zaboga, zar mu se čuditi. To, vele, nije bila lijepa nevljesta no božji upis. Trebalo je, bogami, muške skoposti da se to utalumi.
Pero uljezi, upitaj se s vamiljom, pa se precibri i prekusturi kao da je sve pokopao. Pita ga Baldo šta se dogodilo, a on otvrzi da plače. To mogaše zaplakati kad gođ mu je drago bolje no ikakva žena. Kad se najecao, opleti da priča o zlu koje je snašlo Zgođen. To, ljudi, mogaše s nokta izmisliti što u san ne bi snio. Nasloni ti Pero te pričaj što mu je na usuta dodilo. Kazao je da u Zgođenu biju i vežu svakoga ko neće u zadrugu, svejedno muško ili žensko. Da oduzimaju i one okućnice koje su sprva dali, da su crkvu pretvorili u magazin i da je pop zgođenski pobljegao niz Ercegovinu glavom bez obzira. Kaži onda da niko ko se potpiše da uljeze u zadrugu neće smljeti ni da se vljenčava ni kršćava ni saranjuje s popom i s božjim blagoslovom. Najpotlje dodaj da se u zadruzi i žene smatraju kolekitivnom robom i da se zato više ne zna ko čiju ženu jaše po Zgođenu. Sve kad Pero opriča jednu katavasiju, pljušti suze i uzdane, malo preduši i nanovo otrsi. Kad je iscijedio sve što je mogao, potegni iz torbe ikonu Svetoga Arsenija, kojega slave Sočići, i zajedničku sliku svoga i Baldovoga oca što su se nekad davno bili slikali u Dubrovniku. Pljušti jopet suze niz obraze, pa reci da je donio te dvije svetinje da ih ostavi u ortakovu kuću jer ih neće imati ko čuvati kad njega brzo nestane. Onda pet ni šes no reci da se on zavjetovao Bogu, Svetome Arseniju i svome mrtvome ocu da će kidisati na svoj život ako se osnuje zadruga. Veli pošto je sad osnovana, mora da izvrši zavjet, pa je došao da se alali sa svojim vljernim prijateljima i ortacima. Ne more kaže on da podnese blustva i zulume, niti da gleda kako mu rođene sestre, i žena kad je imao, liježu s kim stignu. Onda Pero reci da je došao da poćera pića za svoju saranu. Ne more dozovliti da mu jadna majka i bolesna sestra nemaju čašu rakije kad se okupe žalbenici. A stio je kaže i da Baldu ispriča šta ga sve čeka ako uljeze u zadrugu, pa neka se ravna prema onome što je čuo.
Ja ti sad ne znam kako ga je sve Baldova vamilja molila da ne kidisava na svoj život, ali prilikom, bogami, nijesu mlogo. On je rekao da je kad se zavjejtovao da će uzeti svoj život isto učinio i drugi zavjet da sve kaže Baldu i njegovoj vamilji. Jedino njima i nikome više na zemlji! Pošto je, kaže, ostao brez braće eto našao je brata Balda da mu povjeri što ne bi drugome. Onda je prekumio Balda i vamilju mu najstrašnijim kletvama da doživotno ne kažu nikome ono što im je on povljerio.
E to ti je Konavljanima bilo dosta. Kletva i crkva i Bog i sveci za njih su amin i nema se kud mimo toga. Ne znam ti ja kako se sve tamo pričalo, no samo znam jedno da mu je Baldo natovario puna konja. Nasuo jednu mlješinu od pedeset kila rakije i drugu vina. Na utrešelj demidžanu ulja i vreću nerandža. Najpotlje Baldova majka spremila Perovoj majci i sestri sve što je imala u kući mrke nesašvene robe. Da se obuku kad osirote za Perom! Kunu se Bogom da je Pero kad se poljubio s Baldovom vamiljom suvratio se pa poljubio Baldovu kuću s oblje strane vrata i jopet pljuštio suze. E tako ti je otišao s punim konjem, a Baldova vamilja ostala kukajući.
Potlje petnaestak dana otišao najbliži rođak Pera Sočića, isto iz Pustopolja, neki pokojni Ilija Markov, u Konavle da doćera pića. Udavala mu se šćer. Ortak mu je bio prvi komšija i najbliži rođak Balda Šugote. Upravo kuće su im pod jednim krovom, samo su dva ulaza. Dođi Ilija na Grudu i nagazi na zvek kakav se ne pamti ovo otkako je svijeta.
Kad je sjaivao s konja pred kuću, istrči Baldova majka i žena zamotane u crno kao čavke. Sklopi se Iliji oko vrata pa udari u kuknjavu: “Kuku Baldo, kuku Pero; kuku Pero, kuku Baldo!” Kako su žene odbučili od njega i kako su mu kazali ovo te ću ispričati ne znam ti ja. Samo vikaše pokojni Ilija da ga grđi jadi u vijeku nijesu trevljavali.
Ilija je šljegao u Konavle u poneđeljak, a Baldo je bio ukopan u subotu. Naosvit petka gađao se iz levora u slijepo oko. Žena našla pored njega pismo.
Piše nesretni Baldo da je obradio o životu zato što ga je pokosila Perova pogibija. Trebalo je veli da dojavi Perovoj majci i vlastima da čuvaju Pera dok ga razminu crne misli, ali znao je da to ne smije učinjeti sedep Perova dvostrukoga zavjeta pred Bogom i śenkama mrtvih. Kaže da gotovo nikad nije mogao zaspati otkad je ispratio Pera, a ako je ikad zatljao javio bi se Pero i zvao ga na onaj svijet. Ide dragovoljno u smrt da se opravda pred Bogom da se nije ogriješio o Perov zavjet koji mu je povljeren, i pred Perovim ocem da nije kriv što je očuvao Perovu tajnu. Moli onda Baldo u pismu majku i ženu da odu kod pravoslavnoga popa u Dubrovnik i da plate da se očitaju za Pera upokojene molitve. Onda je pozdravio ženu da odma seli u Ameriku ako ikako mogne od države dobiti dozvolu. Ostvio joj je u gotovome para da more kupiti tiket, volja joj brodom volja joj nekako drukčije. Zakleo je ženu svojom smrću i Perovim zavjetom da ne ulazi u zadrugu. Majku je pozdravio i rekao da se nada u Boga i u braću iz Amerike da će joj pomoći dok je živa. Onda je zakletvom obavezao majku i ženu da nikome ne kažu za pismo koje im je ostavio kako se ne bi saznalo za Perov zavjet koji je jedino njima povljerio pokojnik i obavezao ih da ne kažu nikome.
I ja bih se vala smio zakleti Svetim Vasilijem Ostroškim da ne bi one kazale nikome za pismo da im Ilija nije rekao kako je Pero živ i zdrav u Zgođenu. Kad su to čule, one su potegle pismo te ga Ilijin ortak a Baldov brat od strica, Niko Šugota, pročiitao naglas.
Eto kako ti mi razvrgosmo ortakluk s Konavljanima. Niko od poštenih ljudi iz Zgođena nije mogao da stisne petlju i da ode u ortaka kako je naučio. Ne moreš bolan od stida iako nijesi ništa kriv. Ali vala isto tako niko od poštenih ljudi iz Zgođena ne ode na ukop Peru Sočiću kad ga prije desetak godina pozoba rak da se nije od njega imalo šta ukopati.
A kad je umrla jadna, dobra i dočekna Jokna Milentijeva, ne ostade niko od nas što i ne presiđesmo kod mrca. Ona nije kriva što je rodila zastiđe svakoga svoga i svoju zančicu. Ona se junački ponese i kad joj pogiboše onaka dva sina, a i kad im izgore kuća od groma, i kad joj nestade Milentija, ali ne moga se ponijeti s Perovom sramotom no prevrnu svijest. Bog da je prosti.

NA ZLI PUT

Ne šćah ja ni krenuti u Grčku no mi zašklamitao onaj najmađi zet: te ajde, te nemoj učinjeti kad ja idem da ne odeš, te vazda veliš da bi rad da vidiš groblje srpskih vojnika u Solunu, te dako nađeš jevtine čove za dimije i džemadan što ne moreš niđe naći, te ovo te ono. A kumim ti se Bogom, on vrgoli oko mene da mi se umili. Vidi on da mi se sukraćuje vijek, nemam sinova, a treba dok sam pri zdravoj pameti da namijenim zetovima šta je što čije. I da najbolje ise odvojim onome kod koga Jovana ode ako me nadživi. No pušti moga zeta, no da vidiš kako ja prođoh.
Sad ti, bolan, svak naprtljačio pa ide nekud u stranjske zemlje. Ma nema ženetine u svu valu nišićku što nije pretabanala Italiju uzduž i poprijeko. Švercuju ma čim ma svačim na svijetu. Boje se od onih činovnika te pregledaju, pa to tiska pare svuda, i u ono što je zastiđe i pominjati. No ajde neka u Italiju, mloga ih se śeća još iz rata, no sve proložilo sada pa putnje u Grčku. Tu onaj sin pokojnoga popa Vukoja osnovao nakvu kancelariju i moreš uplatiti trista iljada pa se zakrcaš onom velikom prugom i ostaneš tamo neđelju dana. U te pare ti je i jeđa i konak i svaka dijanija. Veli mi zet, a on goni onu prugu te vozi u Grčku, da ne prođe nikad mljesec dana što ne ide puna po sred Grčke. Sad su počeli da idu i u Tursku, pa nakvi usamoprdili što su bili u Stambolu, i s time se veljeprče kao da ih je, bogami, zvao sultan na divan. E pa svašta! Ma jednoga dana dojadi mi te skresah nekome posranome Šopiću da mu nikad niko njegov nije otišo dalje od Zaslapa kad goni u mlin i da mi više batali s tim Stambolom. Ma jebem ti Stambol kad je došao vakat da u nj more svaka pogan otići kad oće i potlje se s time kočoperiti! Ne čudim se odista što je Turskoj pukla pogibija.
No što ti pričam, ne mogah izaći iz ajtera, a i milo mi viđeti pusto groblje svojih ispisnika i borbenika što je neđe u Solunu. Pravo da ti kažem i pobojah se da će me zetovi ukopati brez crnogorske robe, pa rekoh, da ću u Solunu, đe se moglo svašta naći još u turski zeman, naći malo čove za džemadan i plavetne gaće. Ma, čoče, reče mi Stevan Đoro, onaj jedan terzija te ga još ima u varoši da on preo nakva ortaka iz Prizrena dobavlja čovu iz Soluna.
Daj ja zetu da uplati trista iljada koliko mi je rekao da traže, te jedno jutro u prugu. Zet mi vozi, a ja kao njegov punac i kao, iako mi je sramota da rečem, pošten čovjek dobih prvo mljesto do njega. Da viš ljepote božje: meka, bolan, stolica kao stramac, više tebe puva arija iz jedne zvrčke što je moreš naviti da ti puva ako oćeš, a moreš je i zavrnuti da se ne čuje ako nećeš. Ponoći imaš više sebe malu sijalicu, pa moreš da ti gori, a moreš i nju ućešiti ako ti je volja. A za sve to da nikoga ne pitaš. Ma svaki ugođaj, samo pusto da daju da se puši, no ne daju, jebo ih otac! Ustave poneđe pa vele »Evo pušite« ali ja nijesam naučio da pušim i da pišam na komandu i na prešu, no kad ja oću i kad mi dođe onaj gust da priždijem. Moreš u pruzi i zaspati ako si mlad i sanovan. Upreš u jednu pulo pored sebe i stolica ti se nauznači isto kao ona što se na nju vade zubi. Ma ne mogu vala reći što se ne bih sramotio da u pruzi ima išta što ne valja. A, bogami, i zet mi vozi nekako meko i ne čudim se što su ga pribrali te sad ne pregoni pržinu na Mratinje no šeta kao čovjek po stranjskim zemljama. Auto novi, šofer bastan, dobar put pro Berana, te ti mi dolampasmo u Solun za vida i ne ośetismo za umor. Jesu nakve ženetine voma ćovetale, ali neđe kad pasasmo Kosovo i one abašiše.
Zakonačismo u Solunu. U otelu smo našli postavljenu večeru, samo ojađela da ne bijaše ladna. Oni jave telefonom iz Nikšića i sve se to ujdušire ljepotu božju. Ma spavao sam s uva na uvo kao da sam ženjenik. Solun, jadan, zaloga Grčka! Śetio sam se zemana koje pamtim, a pamtim otprije no se zakraljio knjaz Nikola. Dućani puni svašta na svijetu i sve te trgovci mole da uljezeš. Mlogi znaju da obrnu naškim jezikom, ali isto kao ono Makedonci što šćahu doditi potlje rata da se žene našim ženskinjem. Minu me pusta želja od nekadašnje trgovine kad si se mogao pogađati s trgovcem. A sad ti ovi naši zacijepe cijenu u koju se ne smije turati više no da je crveno slovo, a kunem ti se Bogom, kradu s takih cijena koliko mogu. Ja ne znam nijednoga što prodava te se to nije nagracalo; nakupovali kuće po Primorju, auta i svašto. A sve im je to s odrljačine. Ne znaš ti šta oni čine! Kupuješ kao na priliku nešto što je dobro skupo, kao što je, recimo, ona sušena đevenica što je zovu po nakvome Gavrilu. Kad odem kod šćeri, one te je za oficira u Bileći, ona to kupuje toboš da me dočeka. Jedandan kupila pešes lepirica one đevenice, ma nije ni jedna deblja no paśi jezik ljeti. A zamotali joj, čuješ u onu debelu štracinu artiju, ma umotali sedam puta. Jebem mu oca, da se to ljucki izmljeri ako bi gotovo išta bila teža đevenica no ona štracina. A oni sve to zajedno izmljere. Pa ti sad računaj: kilo one štracine ne košta možda više od sto dinara, a klilo one đevenice mora biti pro dest iljada. Pa ako si pismen ti skontaj koliko oni dnevno zarade na onu artiju. A gospoda, ne boj se, kupuje one đevenice i kad im nije jabana u kući. Tako zarade na svaštio.
Jednom uljegao ja da kupim čerek mesa da odnesem kući za ručak majstorima što su mi zidali pojatu. Jedan vratonja mi osiječe pa zavrtlja iz sve snage na onu vagu. Ona pusta ništa no se lecnu, skoči joj onaj jezičak kao strijela, a on dorani: »Ovo ti, stari, košta trines iljada trista i šeset i pet dinara.« Ja velju: »Đe ti uči tolike škole te tako računaš, jadan ne bio.« Ma bogami nema takoga pravnika koji bi i lapisom izračunao za ono vrijeme za koje on mene jeba oca s mesom, jebem ja oca njemu i onome ko ga je doveo na ono mljesto! Pi govana!
No što ti pričam, kad viđoh u Solunu onu robu i trgovce što mole, a ljude što se s njima ljucki pogađaju zadovoljne, bi mi milo, zemlje mi u koju ću. Ko je pametan neka ne dâ da ga trgovac prevari. Taka trgovina, bolan, je škola za narod. Od nje smo se mi naučili i da računamo i da nam se ne podvaljuje. A sad kad nešto kupuješ, samo se ukurčiš više onoga banka kao više mrca dok ti on na tvoje oči uzima mljeru i šprda se avetnoj pameti.
Nađoh ja i onaj dućan đe se prodava čova. Odvede me zet na onu adresu što mi je dao Stevo Đoro. Kupi ja što sam imao mene da kupim, a uzeh i Jovani uzvoda za ukopnu košulju i čove za jaketu. Imala je to ona ranije sve, sve sam joj bio kupio kad sam je doveo, no pusto sve propade u ratu. Kad mi akobogda, kume, dođeš u kuću, viđećeš kako nam je Stevo Đoro sašio sve što sam donio. Neće se vala niko zastiđeti od nas dvoje kad nas budu dvorili. Odmljerio sam smrti od šake do lakta.
Nijesam ti ja više toga dana talamario po Solunu, no sam otišao u otel da śedim onamo đe se more naručiti mrka kava, a ono drugo se razmiljelo po gradu i trguje ne patiše. Kao sve dosta jevtino, umiju da se pogađaju, pa zato svako da ima po deset ruka ne bi osvojili koliko vuče i dovlači u onaj otel. Popodne odosmo na groblje pokojnih ispisnika i vrsnika. Bogami sam proplakao kao malo dijete. Svi pusti postrojeni na čete kao što smo se strojili kad dođe Vojvoda ili Kralj. Stoje pusti krstovi kao da su živi. A crkva s krstom usred njih pa moreš uljeći da se pomoliš i za svoju i za njihovu dušu, a da ti se niko ne naruga. Čistoća brate, jer onaj čuvar što su mu i otac i đed čuvali isto groblje čuva ljucki u sve lijepo objašnjava. Nijesam vidio dobro očima, pa sam molio da mi dolje u grobnici čitaju imena poginulih. Dosta sam ih poznavao i na živo i po imenu. Ima i oficira što su nam čitani u zapovijesti kao veliki junaci. Laka im zemlja! Ne bih ti vala žalio više no bih li ovaj opušak da sam umro i da me š njima sarane. Sve se bojim da će me zetovi ljepše saraniti! Tako im Bog ne pomogao! Ako ne ostavim testament da im se ne da ništa ako ne dovedu popa više mene mrtva, neće mi, duše mi, upaliti ni svijeću. Sve to jadan čuva ona mljesta te su uvatili. Onaj najstariji ima i boračku penziju. A ovome što se uslačala Grčka i Turska ne vrće se više na prižinu u Mratinje. Tu sam, kao što rekoh, proplakao, pomolio se Bogu, priložio nakvu paru i zaždio svijeću. Neka im je pokoj duši na vjeke vjekova. Amin!
E pusto, pa da je tada bilo da se vrnemo kući. No kad neće đavo na čovjeka oće čovjek na đavola! Reče onaj te nas vodi da treba produžiti u grčku prijestonicu Atinu. Te mi, pošto jopet noćismo u Solunu, podrani zorom. Grčka zemlja lijepa i uređena: dobri joj putevi, obučen narod iako nije viđen kao naš, svuda imaju struje i vode, crkve im cakte, groblja s krstovima od bijelog mermera bijele se kao kremeni cukra. Pričaju, ako je vljerovati, da nemaju lupeža i da moreš ostaviti pare na putu da ih nađeš ako ih ne drpne kakav stranac. Ako su me za to slagali, lažem i ja tebe kume. Jopet lijep otel i jopet nas čeka ladna večera. Tu ti mi noćismo, ali kami mogah zaspati od nakve nesretne buke. Digao sam se prije no je svanulo te pušio i sidio, ali nijesam izlazio da ne probudim zeta. Odosmo na predručak kad onaj te je glavni od našeg puta, crnomanjas i lijep viđeti no se nakav mlogo uznosi, reče da ćemo vas dan biti onako u sampas po gradu, da more da radi šta ko hoće i da ide kud mu je drago, a tek śutri dan, veli, treba gledati nakve razvaline od starih gradova što su zidani i srušeni prije Isusa Hrista.
Jedemo mi dok se nešto uzzujaše one gracke svirene što se i kod nas u varošima mogu viđeti kad nekoga voze u bolnicu, ili kad prolazi kakav glavar pa mu siguraju put. Oni kelneri što nas služe sve im jedno oko kroz prozor, a drugim nas gledaju. Ma nešto se grdno uzblešili. Utoliko doznasmo preo jednoga trdžumana da će toga dana biti zatvorene sve trgovine pošto se sprema veliki štrajk naroda. Ja sam čujao o tim štrajkovima od naših ljudi što su bili u Americi. Vele da su tako namoravali one te im davaju rabotu da im primaknu nadnicu i zaradu. A gledao sam, bogami, i kod nas jedanput, kad je načinjena pruga od Bileće do Nišića, ova te su je sad ukinuli, Bog ih popišo kao što je popišao sve nas iz onih krajeva kuda je prolazila! E tada sam u Nišiću vidio iljade ljudi da viče protiv nekoga Milana Stojadinovića što je bio velika patarica još pod pokojnim kraljem Aleksandrom. Tada sam vidio Marka Andrina kako drži govor narodu i pomamljuje nas da ne slušamo ondašnju vlas i džandare. Neka zbore da je znao da mijenja priču kao sojka glasove, a ja ti kažem da je tada zborio pošteno i protiv špijuna i protiv džandara.
Ja sam stio da me odvede zet neđe da popijem mrku kavu, dok nam reče trdžuman da nemamo kud izlaziti jer je opasno od policije koja će da razgoni one te se brane. Odbij se đavole od mene! A bogami, jopet mi milo, moram ti kume priznati, da to viđu. Ma, čoče, da viđu da smije neko i policiji neštio reći. Jadan ne bio, ne moreš ovoj našoj miliciji ništa prepraviti, a svaki se urdovio jer nema šta da čini. Zabranjen šverc te nemaju koga vatati, narod miran, zemlja ne ratuje ni s kim, ama s jednom riječi – počivalo za policiju. Oni obukli mavenu robu, pridrli uza se ponderke i radije, pa, bogami, svaki kao da je pośekao pašu. Bar da oće da povataju one što svašto laju po kavanama i one što ržu za ženskijem kao pastuvi. Ma lako ti je, bolan, miliciji u sređenoj državi.
Što ti rekoh, oću da viđu. Pogledaj kroz prozor kad pune puncate ulice sve mladoga svijeta. Nose velike artije što na njima piše, isto kao ono naša omladina kad šćaše potlje rata da drži kakav zbor, ili onda kad je šćela Italija da nam otme Triješće pa se pobunismo. A graju nekako složno, no se pusto ne zna nijedna riječ. Odnekle nabavljaju štice, bačve katrana, vreće cimenta, a i narod im svašto bača kroz prozore, te oni sve to nasovrljavaju na one glavne prolaze kuda se ukrštaju ulice. A na stotinu mljesta lože vatre da gore. Bog naredi sa svih strana nagamiše tenkovi, ma mlogo nalik na one iz rata, samo što su im gumeni točkovi i što su mlogo brži. Na njima policija sa šljemovima i s oružjem. Osuše da pucaju i, bogami, ja zakukah, jer veljah pod zarok da će krv da se prolijeva. Ne vala što se bojim svome životu, imao sam ja đe poginuti i protiv Turaka i protiv Austrije, no mi bi žao puste mladeži pa čija je da je. Dok neko reče da to zrnevlje ne ubija no da samo ono prosiplje nakav otrov što štiplje narod za oči i od šta se mora blježati nezdrelice. Nije mi, bogami, trebalo više o tome pričati, jer Bog naredi pa mi uljeze u oči onaj otrov. Kolje jednako i za nos i za oždrlje i za berikat. Oh pogibije! Oh zloga puta! Potlje je džaba bilo zatvarati prozore, onaj se otrov ušikao u otel i ne more se od njega življeti. Još zbore neki da onaj kome su vaosne oči more od toga propito da oslijepi. A kako mi nijesu vaosne jadan ne bio! Nije mi bilo ni dvades godina kad mi je strcnuo živi klak u desno oko dok sam zagašivao klačunar. Nije potrevilo źenicu no u ono bijelo i vazda mi je, kao što vidiš, ostao krvav biljeg. A jednom me po drugome zamlati grana kad sam kresao lis. A koliko trunjenja, pa od sijena, pa od luča, pa od svašta. Da su mi i najzdravije oči sad je stegla staros, pa bi morale popuštati da su puste od čelika. Bogami, dođe mi zort. Vidi moga grdila i pogibije đe oslijepih u tuđoj zemlji! Ja velju da ću ja izaći na ariju i da više neću ođe ostajati. Ja pro vrata, a za mlom još trojica. Jedan s Cetinja što vele da je veliki činovnik, lijep čovjek pogledati od pedesetak godina, jedan profesor što predava studentima, odnekle iz Banjana i mlađi komad od Cetinjanina; i jedan momak, veli da je Drobnjak, čini mi se kao školarac ili kao kakva patarica s omladinom. Visok i lijep momak zaludu, jer je mangup i pošprdica. Ma svakoga sam ja, bolan, upoznao ko su i okle su dok smo došli u Grčku. Sve se to doselilo sa strane i dere velike pare u Nišiće. Onaj Drobljak zaučini »I mi ćemo, đede, s tobom«. A šta ću ja, nema mi nesretnog zeta jer je rano otišao da uređuje onu prugu i da siplje u nju petroulje. Ne bi mi pravo što ga nema da ide sa mlom. Svedno bolan, pa jopet šta ćeš, svoj đavo pa svoj! Svi nas četvorica nekako zamotaj vanculetima nesretne noseve i oči dok pasaj kroz one portike i izađi na ulicu. Ona policija razgoni tenkovima i puca po sred ulice, ali kunem ti se Bogom, onom stranom kuda se ide mirno plješke nikoga ne turaju i moreš komotno proći. Oni izgleda samo štite ulice da bi kroza nji mogla vozila da prolaze. A oni im baš zakrčuju ulice da bi naćerali vlas da im se nešto udovolji. Vele da su sve to školarci i mladi radnici iz fabrika, pa se pomiješali. Ko jado moj, muka ti načerati mlad svijet da galami i vrišti samo kad zna da mu neće ništa biti od toga.
Te ti nas četvorica bržebolje škampaj iza one glavne ulice đe se đavoli žene i zađi u jedan kraj đe nema ni onoga otrova ni onih što ih razgone džandari. Neću se griješiti, sve me onaj Cetinjanin vodio pod ruku i tada mi se činilo da je to dobro pošten čovjek. I trebalo se tome nadati, jer se na Cetinju, bolan, čoekovalo i kraljevalo kao iđe na svijetu. Onaj Drobnjak školarac samo se nešto kikiće, poduzela ga snaga i krv pa mu dava graciju. A obraza daće mu Bog! Onaj iz Banjana digao glavu i o svačemu oće da presudi. Ma, bogami, vidi se da je načitan i školovan čovjek, ali mislim, majka mu stara, i onaj ko je najpametniji treba da pušti i druge da nešto progovore. Ma ne moreš, vljeruj mi progovoriti što te neće prekinuti, nalet ga bilo! Ali isto trebalo bi da manje zbori. No ajde, kakvi su da su i ja imam mana, no ja ti mislim da je ljepota božja kad se makosmo iz onog kijameta. A više bijaše prevalilo podne pa ja molim Boga neće li mrknuti da abaši ona vreva.
Kad smo dobro odmakli ja zaučinjeh da nađemo kavanu i da ja platim kavu i piće po volji. Vala, kume, znaš i sam da nijesam mlogo čazben, ali neću ni da popjem tuđu. Onaj Cetinjanin veli da će on platiti. Drobnjak i Banjanin se nešto sašaptavaju. Sve viđu kavane, ali oni kažu da će tražiti neđe đe je debela ladovina. Uljegosmo u jednu malu uličicu i zavika onaj Drobnjak »Evo lijepe kavane«. Uljegosmo.
Od onoga otrova i od sunca i od svašta zamrežile mi oči pa ne viđoh ni đe uljegosmo. Kavana nevelika, ali nijesu stolice kao u drugih kavana, no s oblje strane po tri četiri nekakva pregrađena mižgara i u svakome stoji po jedan tavulin što mu se more pristupiti s oblje strane. Ono đe se śedi sve od crvene čove, ljepše no ona što je ja kupih mene i Jovani za ukopa. A više svake one pregrade po jedna crvena sijalica, ali ne da trešti no samo onako potmulo crvena i ckili. U tri ona mižgara śedi po jedna ženska, a iza jednog banka s one druge strane stoji onaj te toči piće. Nije mlađi iktijar od mene, a vas obučen u crno s crvenim gajtanima oko vrata i rukava. Iznad njega jedan veliki prozor od stakla jednoman i vide se kroza nj skale što idu na drugi boj. Ja odma śedoh za onaj tavulin, jer sam se umorio viseći na nogama otkad je svanulo. Ona trojica stala na sred one kamare s onim trima ženskima što su ustale s mljesta pa nešto trdžumane. Ne zbore našim jezikom. Vidio sam ja putem da onaj Banjanin zna ingleški, Drobnjak francuski jezik, a onaj Cetinjanin mrsi talijanski kao da je sa sred Mletaka. Onu sam dvojicu pitao u Solunu kojim jezicima zbore, a Cetinjanina mi nije trebalo pitati pošto sam za vrijeme rata dobro utuvio kako romidžaju talijanski žabari. Je li on naučio uz rat ili potlje rata ne znam ti ja. Ako je uz rat, onda ne znam koliko mu je pucala. Ko zna, možda je naućio potlje rata kao školovan čovjek.
Onaj stari pizdoklek za onim bankom ne miče se s mjesta. Dok ništa no Bog naredi pa svaki od one trojice śede sa po onom jednom ženskom u po onu jednu pregradu. Ja taman zaustio da pitam šta se to čini, dok utoliko doleće niz one skale jedna pa pravo na me. Ma da što reče, ma da me bar pogleda, – no se useka pa mi śede na krilo i sklopi mi obje ruke oko vrata. Šta se ovo čini od tebe, Spasoje, za Svetoga Vsiliju Ostroškoga? A sram ih bilo? Zaćanu me od one ženske stotinu mirisova da ih ljepših nijesam mirisao u mome vijeku. A znaš kakva je ženska! Bogami joj se oči cakle kao dijomont, puste trepavice kao krilo lastavice, ramena kao ruža, pa namazana pa napuderisana. A što su joj đerdani, pa prštenje, pa belenzuke – ma valja to bolan kutiju dukata. Na glavi joj zlatan mlad mljesec, onako mi Bog pomogao! Puče ti Spasoje pogibija!Pritisla me ona bedevija, sva meka kao nadošao ljeb, oću da ustanem ali nemam skoposti. Začečeknula me nogama i sile nema da se kutarišem. Ja sam jadan star čovjek pa nemam snage, ali jopet ja segni životom e mi se tiče obraza! Aj pomagaj Sveti Vasilije!
Dok utoliko onaj kelner donese pred nas bocu rakije i dvije čaše, pa se vati. Bog mi pomoga što mi se ona ždrebica odbuči od vrata jer krenu da očeplja bocu i da toči. Ja, bogami, trenuh kao da mi je trides godina i oštropiš se na noge! Nešto mi se okidoše oči na onaj prozor što je jednoman, kad kunem ti se krsnom svijećom dvije ženske ciple gole kao od majke rođene, pa se sve uvijaju i ljube same sebe u dlanove od ruke. E mrče mi svijes, te ja osuh na onu trojicu svašto što mi je na usta dodilo: te paśi sinovi, te vi ste školovani ljudi sram vas bilo, vi da mene dovodite u kurvarsku kuću, a kažete da ste državni činovnici! E kuku državi koja vi pare dava! Te svašto. Bogami oni poustajaše i sva tri se šćukaše oko mene. Bržebolje me uzeše ispod ruke pa pro vrata, a ja se raspalio pa nemam karara.
Onaj Banjanin poče da mi nešto zamaštrakava oči i veli da su i oni mislili da je to prava kavana, ali eto uljegli jer se danas kad je ovaj štrajk ništa ne zna šta more biti š čovjekom… Ja velju da mu tako pomože Bog, kad je mislio da je prava kavana što se odma povata s onom kurvom. Cetinjanin rastegao pa gladi da ono i nije možda kurvarska kuća, jer je, veli, prije rata bila jedna drukčija na Cetinju što je držao nakav Kršikapa. Veli da Cetinjani znaju šta su kupleraji jer su osnovani još za vrijeme kralja Nikole, Ja njemu prekratih i rekoh da nijesam majstor od kupleraja, niti je istina da je pokojni kralj Nikola držao pod svojim krilom kurvarsku kuću, no bio kao jedan i pojedan vladar i junak! Zaprijetih da ću sve kazati onome te je glavni na našemu putu, i, kunem ti se Bogom, oni se lecnuše. Viđu ja da im od njega dobro zebe guzica. Onaj Drobnjak samo se posmijava i ne zbori ništa. Oću pod zarok da se potlje vratio u onu istu kurvarsku kuću i odma itio po vr one kurve.
Dopratiše me do blizu otela i odma potrčaše da mi traže zeta. On me potlje i zamolio da ništa ne pričam, jer, veli, da bi se svoj trojici mlogo i zamljerilo, a uz to i oženjeni su pa bi one ženetine te su čovetale putem jedva dočekale da im jebu oca kod žena. Vala to me i pridrža te nikome dosad ne rekoh ko bi ih poznavao. Ali sva trojica, osobito ona dva starija više nijesu za mene ljudi od cijene. Ne bih više s onakim volio ići po svijetu.
Majka mu stara, i kad sam mlad bio nijesam ulazio u kupleraj, a beli imao sam života kao jedan i pojedan; nije mi bilo ni do toga koliko će se platiti. Bio je, kao što znaš kume, kupleraj u Trebinju, što se zvao Kod crvene lampe, ali ja nijesam išao tamo đe se vranzaju ljudi. Čovjek nije pastuv da ne more uspreći krvuštinu kad nakipi, no ima um i pamet da se sladi. E moj kume, pa nešto reci šta su školovani ljudi i činovnici! Ali neka se pita država koja im pare dava. Sad mi je tek jasno što se trči u Grčku kao na zamašljen kupus. Više se, duše mi, ide u kurve no da se gledaju ruševine što su zidane prije Krista. A i što će onako uređenoj državi da drži onolike kurve, anate je mate bilo! Možda se griješim,a ne znam, duše mi, jesu li im punije crkve pobožnoga naroda ili kavane kurava. No eto im ga tamo jer ne mislim da će moja noga više premicati pro granice.
NAPOMENA

U ovoj knjizi su sve pripovijetke iz dvije prve zbirke Novaka Kilibarde. Prva zbirka, Vražji vrti, objavljena je 1977. u izdanju Književnih novina, a druga, Crnogorci i Đaponezi u izdanju Ježa 1981. godine. U izbor je ušlo još pet pripovijedaka iz kasnije objavljenih zbirki. Sve su one grafemski prilagođene crnogorskome narodnom govoru
Interesantno je podśetiti kako je došlo do objavljivanja prve knjige pripovijedaka Novaka Kilibarde. Knjiga Vražji vrti je izabrana na anonimnom konkursu Udruženja književnika Srbije i Književnih novina za 1977. godinu. Članovi žirija su bili: Zoran Gavrilović, Milivoje Jovanović, Dragoslav Mihailović, Raša Livada i Dragi Bugarčić. Recenziju je napisao Dragoslav Mihailović, koji već tada najavljuje Kilibardinu blistavu književnu karijeru.
Mihailović tada konstatuje:
»Zbirka pripovedaka Novaka Kilibarde Vražji vrti sadrži dvadeset četiri razne pripovetke i predstavlja izuzetna, vrlo uspela i dobra ostvarenja. Prvo što čitaocu ove knjige pada u oči jeste njen, da tako kažemo, narodni duh. Sve pripovetke pisane su zetskim dijalektom, najčešće u trećem licu, pri čemu se pričalac ne pojavljuje kao delatno lice, dok se u manjem broju ono javlja u sporednoj ulozi, čime ovi tekstovi samo dobijaju. Od priče do priče stil se, mada vođen prepoznatljivom rukom pouzdanog pisca, donekle menja, kao što se menjaju i postupci i drugi elementi pripovedanja, pa u zbirci imamo bajke, legende, savremene priče, anegdote. I inače vrlo živ sočni jezik ove knjige je ozaren humorom, koji katkad, srećom retko, prelazi u karikaturu. Sve u svemu ova knjiga predstavlja uspelu, a mestimično i izuzetnu zbirku pripovedaka.»
Predgovor za zbirku pripovijedaka Crnogorci i Đaponezi (u kojoj se ponovlja i sedam priča iz Vražjih vrta) napisao je Nikola Milošević. Preporučujući Kilibardine priče čitaocima, on kaže:
»U Vražjim vrtima se dalo odmah naslutiti da se – poptpuno neočekivano i nepredviđeno – pred nama pojavio jedan već zreli i oformljeni pisac. Sa novom Kilibardinom knjigom Crnogorci i Đaponezi prethodno pomenuto naslućivanje preraslo je u poptunu izvesnost. Kilibardin književni poduhvat utoliko je više dostojan poštovanja što je realizovan sa građom koja je pisca mogla navesti da podlegne iskušenju lokalističkog, a time i umetnički nedomašenog načina kazivanja, iskušenja kome je ne jedan autor i ne jednom podlegao.«
Milošević pri tom konstatuje da je navdenom iskušenju Kilibarda uspješno odolio » zahvaljujući tome što mu je pošlo za rukom da prema svojim junacima i njihovom svetu uspostavi odnos jedne fine blagohumorne distance, nadilazeći tako njihov skućeni duhovni vidokrug i dajući svom umetničkom kazivanju onu meru univerzalnosti bez koje nema valjanog književnog ostvarenja«.
Ovo izdanje Kilibardinih priča prati do sada najcjelovitiji rječnik manje poznatih riječi i izraza u književnom djelu ovog pisca.
Književni jezik Novaka Kilibarde antejski je utemeljen u narodnim govorima śeverozapadne Crne Gore i istočne Hercegovine.
Jednom prilikom pisac je upozorio svoje čitaoce da se ne boje nepoznatih riječi, već da nastave s čitanjem i tako jezičke nejasnoće prevaziđu bogatstvom pripovijedačkog sadržaja. Međutim, mnogi su do sada smatrali da je, upravo zbog jezika, Kilibardino književno djelo nepristupačno strancima i da ga je teško prevoditi na druge jezike. To gledište, međutim, za odlične poznavaoce crnogorskog jezika kakvi su Oksana Mikitenko i Ljudmila Markevič, ne važi. One su nedavno na ukrajinski jezik prevele više Kilibardinih pripovijedaka pod naslovom Угренова земля та іншi оповидки koje su naišle na veoma dobar prijem kod tamošnjih čitalaca.
Rječnik koji ide uz ovo izdanje namijenjen je upravo prevodiocima Kilibardinih djela, s ciljem da se potvrdi da je Kilibardino književno djelo svojom univerzalnošću i estetikom interesantno svim čitaocima svijeta i da Kilibardin književni jezik nije smetnja u pronalaženju te umjetničke univerzalnosti.
Da bi se ukazalo na Kilibardino poetsko bogatstvo, ovaj rječnik nije ni rađen u uobičajenoj, klasičnoj gramatičkoj formi, jer mnoge riječi kojima se koristi Kilibarda svoj puni književni i estetski smisao imaju isključivo u rečenici.
Priređivač je koristio rječnike Kilibardinog književnog jezika koje su uz dosadašnja izdanja njegovih djela priređivali: Dragoljub Petrović, Radoje Jovanović, Adnan Čirgić, Irena Kilibarda, kao i sam pripovijedač. Korišćena je i knjiga Turcizmi u spskohrvatskom/hrvatskosrpskom jeziku Abdulaha Škaljića, Sarajevo 1985. godine, te Jovana Koprivice Govor Banjana, Grahova i Oputnih Rudina, Pogdorica 2006. godine.
Lično sam veoma zahvalan piščevom bratu, majstoru-zidaru Dragu, što mi je tamo đe sam zastajao u objašnjavanju pokoje riječi ili fraze, nesebično pomogao da joj što preciznije odredim traženo značenje.

RJEČNIK
manje poznatih riječi i izraza u književnom djelu Novaka Kilibarde
A

ä (Ä je sva­nu­lo šće­ra­li su go­ve­da ž dža­de i okre­nu­li ih put jed­ne ve­li­ke ce­ro­ve šu­me.) – čim, odmah, nakon što
aba – grubo domaće sukno
abaćivat(i) – uhvatiti, dočepati
abàšit(i) – popustiti, prepustiti, ublašiti
abatit(i) – iznenada uhvatiti, dokopati, ščepati, zgrabiti, zateći, nenadno sresti
aber – glas, vijest, poruka, pismo
abernik – glasonoša, glasnik
acnut(i) – fino ośetiti, proklijati, krenuti
ačkat(i) – dokopati, dohvatiti
àčkōnso (Afe­rim kne­že, ač­kon­so ti ga bi­lo.) – neka je prosto, bravo, srećno
adalet (Ali vidio je da njegova pamet ne more naći adaleta…) – pravednost, pravda, pravica, red
adamsko koljeno – simbol čestitosti i vjernosti, osobina kakav je bio prvi biblijski čovjek Adam prije nego što je zgriješio
adet – običaj, tradicija, navika, pravilo, zakon
adum – hadum, uškopljenik, evnuh
aeknut(i) (Aeknusmo juče desetoro turske govedi s Krsca.) – poćerati goveda uzvikom Ae!
aferim – bravo, svaka čast, odlično, tako je, živ bio
AFŽ – U socijalističkoj Jugoslaviji društveno-politička organizacija – Antifašistički front žena
aga – gazda, dobro stojeći građanin; gospodar, prvak, počasni naziv za pojedine turske dostojanstvenike, upravne činovnike i zapovijednike plaćene vojske; gospodin
agitovat(i) – propagirati neku ideju u javnosti, reklamirati
ahmedija – čalma koju nose hodže
air – sreća, dobro djelo, korist
ajat – štala; dvorište; izba; trijem
ajdučljivo (Jer je bilo ajdučljivo…) – nesigurno vrijeme, biti svjestan opasnosti kao hajduci ili momenta kad bi hajduci mogli napasti
ajluk – mjesečna plata, nadoknada, zarada
ajter (No što ti pričam, ne mogah izaći iz ajtera, a i milo mi viđeti pusto groblje svojih ispisnika i borbenika što je neđe u Solunu.) – volja
ajutat(i) (Dodila je s Varošice dok je mogla i vazda ga krijepila i ajutala.)– okrijepiti, opremiti, pripomoći
ajvan – domaća stoka, životinje koje čovjek uzgaja
ajvanski pazar – stočna pijaca
aka –sila, nasrtanje
akačica – skitara po selu
akas, akaste, akastilice (Pričalo se da ga ne bi vlas presudila baš na vječitu robiju i na Zenicu da nije on akas akastile sam sebe dosolio.) – namjerno, proračunato, svjesno, hotimice
akat(i) – gostiti se po tuđim kućama, jesti džaba
aknut(i) – udariti s vojskom, silovito iznenada napasti
aknut – udaren u glavu, nenormalan, lud
akšam – prvi mrak, zalazak sunca, veče; četrvta po redu svakodnevna molitva muslimana
ala – aždaja
Alacka – Aljaska
alal (bilo) – sretno
alavertit(i) se – dozvati se, priśetiti se, prenuti se, naknadno, kasno shvatiti, razumjeti
alavija (Pa ajte s alavijom, moji ljuti lavovi.) – sreća, zadovoljstvo
alavičan – srećan
alaj – skupina, parada, masa, odjeljenje turske vojske koju su sačinjavale spahije jednog sandžaka, s alaj-begom na čelu
alaj-barjak – svečana, paradna turska vojnička zastava
alalit(i) – oprostiti uz čestitku, pokloniti sa zadovoljstvom
alaša (Puštite je niz selo u alašu.) – potpuna sloboda bez bilo kakvog nadzora; sampas
alavantat(i) – mnogo i svašta pričati
alavertit(i) se – dośetiti se u momentu kakve nevolje
alàvija – sreća, talik; subina
alčak – nevaljalac, mangup, nestaško, simpatičan momak, prepredenjak spreman na podvalu, vragolan
aluga – gusta šuma
alus – narodna svetkovina, veliki skup, narodni zbor, sabor
aljinka – haljina
aman – uzvik preklinjanja i vapaja kojim se traži milost, pomoć, pošteda (pobogu, zaboga, oposti)
amanata mi božjega – kunem ti se da je istina ovo što ti pričam
amanati – tvrdim ti
ämbarit(i) – otkriti tajnu, riješiti se na priznanje
ametice – sasvim, bez ostatka
amin – tako je
aminovat(i) – potvrditi nečije riječi, odobriti, podržati
ân – han
analetan – baksuzan, proklet
anate ga mate bilo (po stotinu puta) –da je proklet, da ga stigne prokletstvo
anđul – šašavko
anđama (Ura­di od me­ne šta te an­đa­ma na­vo­di.) – nečastiva sila, đavo
andasani – uzrječica Ali-paše Stočevića, bez konkretnog značenja
andžar – borbeni nož
angarija – vrsta jake rakije
angir – snažno, nezgrapno čeljade
angiroša, angir ženski – nezgrapna, muškobanjasta, pohotljiva žena
apa – neprijatan miris, isparenje, zadah
apatnjak – đavo, nečastivi
apaz – vruć šamar
aperisat(i) – operisati
apica – izazovna žena ili mlada đevojka
äpit(i), apnut(i) – dokopati, zgrabiti, kradom uzeti, brzo ukrasti, zdipiti
apnuti – brzo ukrasti, dokopati
Ä pri­ma­ljaj Bo­ga! – lagodna životna pozicija, uz zahvalnicu bogu što je tako dobra i u nadi da tako i ostane; A pomozi bože!
âr – ponos, inat, tvrdoglavost, princiijelnost, zažetost pojačana ljutnjom, ośećanje časti
ar – ahar, konjušnica, štala
arač – porez, trošak
aram (Aram ti bila i kap vode što si popio iz moje ruke!) – grehota, prokletstvo
aranzadit(i) – rugati se, podsmijevati se bez mjere
aranzada – neukusna šala, maškara, sprdnja
arar – vreća od koźe dlake, kostreti
arčit(i) – rasipati, uludo trošiti
arenda – iznajmljivanje, najamnina
argatovat(i) – nadničiti, pomagati majstoru za slabu nadnicu
argat, argatin – majstorski pomoćnik, fizički radnik
arija – vazduh, klima
ärlak – graja, vika, galama, sprdnja
arlakat(i) – grajati, galamiti, vikati
arli – ponosan
Arnaut – Albanac
asija – osoba uobražena zbog svoje snage
asit(i) se – jačiti se, ponašati se nadmeno, dičiti se
askurđel – u bukvalnom smislu riječi daleki predak, precizno sedmo koljeno: otac, đed, prađed, čukunđed, navrđed, kurđel, askurđel, kurđun, kurlebalo, sukurdol, sudepač, parđupan, ožmikura, kurajber, sajkatav, bijeli orao
asna – korist
asulit(i) – škopiti, kastrirati
aščija – kuvar
ät – konj plemenite pasmine
atežno – mentalno bolesno čeljade
atljez, atljezan – mlitav
avarisat(i) – pogoditi, potrefiti
avaz – glas, poruka, zapomaganje
avdes(t) – obredno umivanje muslimana pred molitvu
avdisat(i) – ponašati se nadmeno, uobraženo
avgara, avgaroša –muškobanjasta, naglašeno crnomanjasta žena
avetluk – neznanje, umna ograničenost, nesnalažljivost
avetnik, avetinja, avetnica ( Pobile se dvije avetinje kod pekare narodne svetinje!) – budala, zanovijetalo, besposličar
ävijes(t) – avet, utvara, priviđenje
avit – kirija, stanarina
avizan – pametan, razuman, bistar, oštrouman, dośetljiv
aviz – razum, savjest
avizat(i) se – shvatiti, razumjeti, dośetiti se
azgin – silovit, pomaman, punokrvan, veoma životan
azman – fizički uočljiv, razvijen, korpulentan ćovjek
azur (Pla­ti mu do­bro i za to vi­še ne mi­sli – bi­će sve azur.) – u redu, potaman; spreman, pripravan
azurat(i) –spremiti se, opremiti se za put

B

babina rupa – udubljenje na potiljku
babit(i) se – porađati se
bačat(i) i drvlje i kamenje – oštra osuda, fraza potiče iz vremena kad je smrtna kazna osuđenika vršena kamenovanjem
bačat(i) mrtvu đecu – rađati mrtvu đecu
bačit(i) kletav – prokleti
báderit(i) – insisinuirati, neprincipijelno kritikovati, podmuklo dobacivati, ucjenjivati, insistirati
bagljivos(t) – bolest konjskih kopita
bajun – skrinja, sanduk, starinski kofer
bajurina – zmija
bak – vo za priplodnju
bakča – bašta, vrt
bakovit – neuasuljen vo, bik, bak
baksiret – nezgoda, nesreća: onaj koji donosi neki baksuzluk
baksuznik, baksuz – osoba bez sreće, nesrećnik
bala – naramak sijena, vune…
balavac – vrsta goveđe bolesti
balega – goveđi izmet
balija – prosti muslimanski seljak; pogrdan naziv za bosansko-hercegovačke muslimane, silovit, sirov čovjek
balit(i) – sliniti; dugo i uporno sipanje kiše
baljemez – krupan, ogroman
baljuša – krava s bijelim detaljem na čelu
ban – državmi poglavar, gospodar, gospodin
banda (A neki drugovi pretpostavljaju da se on neđe skriva š četničkijem bandama…) – grupa razbojnika koja izbjegava vlast i bilo kakvu kontrolu, razbojnici, hajdučija
banda, bandača – ploča ili daska s jedne strane
bandoglav – tvrdoglav, nedokazan
banut(i), banjivat(i) – iznenada se pojaviti, doći na neplanirano mjesto
bára – koza c bijelim šarama po prednjem dijelu glave
barabar – jednako, ravnopravno, fifti-fifti
bardas(t) – u dvije boje ujednačeno šareno goveče ili koza, pola crno, a pola bijelo
bareče – čeljade malog rasta, neugledno; vrsta malog psa
barjačica – ona koja nastoji da vodi glavnu riječ u društvu namećući svoje stavove
barlijekat(i) (Sad mi se či­ni da bar­li­je­če spra­će­no ju­ne…) – rikati
barutana – skladište baruta i municije
basma – basna
bastadur – ugledan gađanin, plemenski prvak, hrabar, odvažan čovjek
bastan – sposoban, preduzimljiv, odlučan, pouzdan, spretan, valjan
bastašan – viđeti: bastan
bašanski – čitavi, nepregledni
bašanski svijet – vaskoliki svijet, i onaj dio svijeta za koji ne znamo kakav je i dokle se prostire
bašibozluk – skupljevina, pripadnik pomoćne pješadijske jedinice u turskoj vojsci sastavljene bez obzira na vjeru i naciju
baška – odvojeno, posebno, za razliku od nečega, van konkurencije
baština – imanje, očevina
baštit(i) se (Vla­di­ka Ra­de bio je na­re­dio Usko­ci­ma da se oni ni­ma­lo ne ba­šte da su ubi­li Smail–agu.) – uzimati pravo, insistirati na primatu, hvaliti se
batalit(i) – prekinuti, pokvariti, odustati od nekog posla
batli – srećno
batlija – srećko, ide mu sve od ruke
batljas(t) – sakat, defektan u ruku ili nogu
bátōnja – čovjek na položaju, debeo i dobro obučen, gazda
baturica –trskasti plod čapljana, jednogodišnje dugolisnate biljke
bauk – strašilo
bavrljan – jednako neugledan izgledom i pameću mlađi čovjek
baul – kovčeg
bazd – smrad
bažđet(i) – smrđeti, zaudarati
bečak (Kad je ulje­gao u pa­lac, pon­taj da po­lju­bi ru­ku Go­spo­da­re­vu, ali oćeš, be­čak!) – gest kojim se neko potcjenjuje; skupljena pesnica s probačenim palcem između kažiprsta i srednjaka
be­či(t)i – buljiti, neprestano gledati u jedno mjesto široko otvorenih očiju
bečkat(i) – pogledivati, kao nehotično pratiti tuđe postupke ili poslove
bedevija – kobila arapske rase
bedova – bijeda, sirotinja, nesreća, neugodnost
bedrica – ovčji ili koźi but
beg – gospodin, počasni naziv za vojne funkcionere u Turskoj, gospodar nad jednom oblasti, feudalni pośednik, plemić
begenisat(i) – sviđeti se, dopadati se, izabrati nešto po svom ukusu, nameračiti
bejakat(i) (Pe­ro jed­no­ruk be­ja­ka za ov­ca­ma…) – ćerati ovce koristeći se raznim naredbama; izraz je izveden iz glagola blejati
belaj – nevolja, problem nad kojim se valja dobro zamisliti
belći – sigurno, možda, valjda, beli
beleca (Ja se sa­mo ije­dim na dr­ka­li­ce što ih pri­ča­la iz­mi­šlja­ju od be­le­ca.) – inat, hir
beleđija – brus za oštrenje kose
belenzuka – ženska narukvica
beli – zaista, tako je
bengirat(i) – veselo i uobraženo jahati
bendunjat(i) – zapostavljati, namjerno ignorisati, ne primjećivati, gledati s prezirom, omalovažavati
berićet – dobra ljetina
berikat – grlo, grkljan, jednjak
beslemać – prost i neobrazovan čovjek, prostak, dobričina bez duha
besprestalno – neprestano, bez prekida
bestimavat(i) – psovati, ružiti, grditi, sramotiti
bešika – kolijevka
beškot – bijeli hljeb za gospodu, jer je narod jeo kukuruzni hljeb
betan – odvratan, odbojan, ljigav, gadljiv, nesimpatičan
bez – pamučno platno domaće izrade
bezbeli – sigurno, zaista, bez sumnje, naravno, nesumnjivo, jakako
bezjačit(i) – dangubiti, besposličiti
bezjak – siromašan i neradan čovjek
bez krsta (Troje je pijenulo bez krsta, i to sve muške đece.) – nekršteno
bez zazora – bez ustezanja, slobodno, hrabro
bijeli mrs – sir i skorup (kajmak)
bilo kako bog zapovijeda – najljepše što može biti, idealno
biljega – čin, obilježje; predznak; cilj, meta (za gađanje)
binjadžija – vješt, dobar jahač konja
binjadžijat(i) – vješto jahati
binjektaš – kamen s koga se uzjahuje na konja
binjiš – svečani ogrtač turskih velikodostojnika
bira – pivo
bir – (Ni­je se od bir ze­ma­na u nas voj­ske za­me­ta­lo ko­joj je Bog upreo zeč­ju vu­nu u gu­zi­cu) – otkad se pamti
birtija – neugledna kavana
birzeman – daleka prošlost
biskat(i) – detaljno pretražiti
bišćanija – naplata koju su turske vlasti uzimale u Drobnjaku za uviđaj nečije smirti
bituran, bejturan – cvijet (Artemisija annua)
bizin – štene, mlado psa
bjelače – sukneni nazuvak od opanka do koljena, dio crnogorske narodne nošnje
bježati kao mačke s jebališta – panično se razbježati s nekog skupa, kud koji, na vrat na nos uteći
blagajština, blagajlija – orao strvinar, sup
blagoslovit(i) – izreći nekome božiji blagoslov, poželjeti mu svaku sreću
blanut(i) se, blanjivat(i) se – prestraviti se, prepanitu se, šokirati se, poluđeti
blaznit(i), blaznjit(i) – mititi, privlačiti, pitomiti, maziti
blažit(i) – ćešiti, razonoditi, maziti
blenuti – zagledati se u nešto otvorenih očiju
blešit(i) –usplahireno strahovati, uznemireno strecati
blijeska – munja
bliznit(i) se – rađati blizance, roditi dvoje mladih
blizurak – blizu, nedaleko
bližnjika – rođak
bluna – budala, glupak
blustvo – obljuba, sraman, nečastan postupak
bljecnut(i) – sjevnuti, sijevati
bljeda – ova je riječ bez samostalnog značenja, uz pobjedu kao bajagi ide i bljeda
bljelača – zimski kaput od bijelog gusto tkanog sukna
blijeska – munja
bljenut(i) – živnuti poslije bolesti; obasjati, granuti (za sunce)
blješanje jarca – vrsta takmičenja: takmičar se uhvati nogama za granu drveta okrenut glavom i rukama nadolje; pobjednik je onaj koji duže tako izdrži
blješati – vješati
Blje­šte no­ge po­sra vas gu­zi­ca! – spašavaj se kako ko umije; samo bježanje može spasiti, duhovito upozorenje za plašljivice
bljuvat(i) – povraćati
boća – potrčko, sluga
Boga radi – uraditi za spas duše, ne napraviti kakav grijeh
Bog ga nagrdio – kaznio ga bog, bog će ga kazniti
Bog da ga prosti – neka je pokojniku laka zemlja s oproštenjem svih grjehova koje je uradio za života, ova fraza se često koristi pri pomenu nekog bliskog pokojnika
Bog ih popišao – (Ali ne mogu nikako, Bog ih popišao, da se avizaju.) – urođena kazna za nesposobnjakoviće; rođen takav i takav će ostati do kraja života
Bog mu dao rajsko naselje – u raju se našao poslije smrti jer je u životu pravio dobra djela
Bogu na istinu – nije više živ
Bog obilježio – takav rođen i tu nema popravke (misli se na neku manu)
Bog ga smeo (Stio je, sam ga Bog smeo, da saranjuje kučka.) – kaže se za nekoga koji ne zna šta radi, rođen neznaven, nerazuman
bogovetni dan – cio dan
Bog zna – (Ovo što ti pričam to ja mislim da je tako bilo, a šta me stvarno spasilo – to samo jaki Bog zna.) – na zemlji nema dokaza, oni su u božijim rukama, na nebu
Boktat(i) – ležati u zatvoru,robijati, trpjeti torturu
bokun – veće parče, komad
boleć – sažaljiv, ośećajan
bolje-bolje-bolje – ići ili raditi smireno i sa jasnim ciljem, odnosno postizati sve bolje rezultate
boljekat(i) – glasno vikati na vuka, paničiti
bolje no u priču – samo tako, najbolje
bôn – bolestan
bonik – bolesnik
bôr – vrsta četinarskog drveta;vrtača, dubodolina obrasla šumom s njivicom na dnu
botulja – flaša
bošča – poklon; velika marama, šal
Bože me oprosti (Bilo je zuknulo kroz Ercegovinu da nečije momče iz Korita živi baška od drugije mladića i da gata i prorokuje kao da je z Bogom ima račune, Bože me oprosti.) – česta fraza kad se pričalac direktno obraća sebi zbog eventualne greške u navođenju činjenica, traženje oproštaja unaprijed, prizivanje boga u pomoć, izvinjenje zbog grijha. I vjerujući i nevjerujući svijet ovom frazom često se koristi
božji militar (Gavrile znavaše priča božji militar.) – mnogo
brav – ovca ili koza
brašnjenica, brašnjenik – hrana koja se nosi kad se ide na put
brat bratu – najmanja cijena, ni bratu ne bi trebalo dati jevtinije
brca – planinska ovca oštre vune, pramenka
brč – vrhunac nečega, u najvišoj snazi, na vrhuncu mladosti…
brdonožice – strmoglavo, pasti naglavačke
brečat(i) – nabrekivati, oštro naređivati
bređa – u drugom stanju, trudna
brekinja – drvenasta biljka (Sorbus torminalis)
breknut(i) – podviknuti, oštro narediti, ukoriti, zapovijediti
breme (Miraševa žena rodila dva sina u jedno breme…) trudnoća
brenovat(i) kosu – frizirati uvojke i kovrdže
bresolica – nemati soli
brez – bez
brezdanica – jama bez dna
brez đolje kapi – bez đavolje kapi, ništa
briškula – vrsta igre kartama
brižđet(i) – oticati u taknom mlazu, sporo teći
britvulin – nožić, perorez
brkat(i) (Ni­je va­la br­ka­la š nji­me kom­ši­luk…) – remetiti, kvariti skladne odnose, griješiti
brklja – drvena palica za miješanje kačamaka, kačamalj
brlog – leglo u blatu, posebno ga vole svinje
brlj, brljak – mali naviljak
bŕljāv – prljav, neuredan
brljoška – šamarčić
brodonožice – strmoglavo, naglavačke pasti
brokvica – čivija, esker
bronza – zvono za krupnu stoku
bronzin – veći emajlirani lonac s povrazom i poklopcem, koristi se obično za mlijeko
bròta – veća grupa ljudi, gomila
brstina – ośečene i obršćene grančice drveća
briškula – vrsta igre kartama
brudan – budan
brudit(i) ( U jedan vakat vidim da se brudim…) – buditi se, vraćati se iz nesvjesnog stanja, osvijestiti se
brundav (glas) – međedasto debeo, krupan
brušket – žrijeb, izvlačenje nejednakih štapića kao dokaza šta se dobija u podjeli imovine
brzar (Kr­ka­li sko­ru­pa i ov­nuj­ski­je be­dri­ca iz br­za­ra i to­ra­ba…) – ćesa od bravlje kože u koju se stavljaju sir i skorup za brašnjenik, mješinica
brzojav – telegram
bržit(i) – hitati, žuriti
bubat(i) – glasno pričati
bubrežak (A on­da ga Bog sme­te pa čuč­nu na je­dan bu­bre­žak ze­mlja­ni.) – brdašce
bubulj – obilat kamen koji se može baciti iz jedne ruke
Bugarski rat – Drugi balkanski rat 1913. godine
bujer – bogataš
bukarit(i) se – tražiti vepra za oplodnju
bula – muslimanka žena
bulbul – slavuj
bulentina (I ne sa­mo što je dao Pi­vlja­ni­ma odo­bre­nje s car­skim bu­len­ti­nom no je pri­lo­žio i ve­li­ko bla­go.) – pečat, carska dozvola
buložinas(t) – trapava, nezgrapna, spora, nesnalažljiva osoba
buljubaša, buljukbaša – zapovijednik buljuka, odnosno vojne grupe
buljuč, buljučak – malo stado
buljuk – grupa , četa
bumbat – mrtav
buntanje – mučnina pred povraćanje
buntat(i) – mučiti
Bunaparta – Napoleon I Bonaparta, francuski car, vojskovođa
bunjak – smetlište, kućni otpad
bupat(i) (u prsa) – udarati
bur­đe­ka­t(i) – podsticati, nagovarati
buridžak – slab mlaz vode iz česme, slabašan izvor
bùrilo – pljosnato burence za vodu
buroća – u jeku polodnosti, najpunije bujanja prirode
buroćetno – plodno i kišovito
burolikat(i) – galamiti, vikati, derati se iz sveg glasa
buruntija – naredba, zapovijest, pismo
bustić – ženski grudnjak
bušit(i) – iznenada upanuti u kuću, banuti
butiga – prodavnica, trgovina
burilo – drveno pljosnato bure za vodu
buroća, buroćetna (godina) – (Ni­je­smo još po­či­nja­li da ko­si­mo, bi­ja­še bu­ro­ća, go­di­na po­ni­je­la u sve­mu. ) – plodno i kišovito ljeto koje donosi dobre plodove i prinose na seoskim imanjima
butum – cio, sav
bùšit(i) (Zbo­ri da je osta­la brez po­pa ako no­ćes bu­ši u par­ti­zan­ski osi­njak.) – upadnuti, banuti iznenada, neočekivano se pojaviti

C

cakćet(i) – sjati, blistati, cvjetati
campat (Sto­ja ni­je bi­la pre­mlo­go cam­pa­ta z go­di­na.) – vrlo star čovjek, panjat
camprc – nestrpljivost
cavunjat(i) – bolovati, jedva se držati na nogama, životariti
cecelj – presoljeno jelo
cegelj, cegeljalo – svađalica bez razloga, čangrizalo
cëka – ljudi lošeg soja, sitnež
ceribaša – ciganski starješina
cerot – obloga za oboljelo mjesto na tijelu
cerovi klis – daske od cera kojima se pokrivju kuće
cibok – dvopek, biskvit
cïca – vojnička posuda za vodu
cicija – škrtica
cic – uzvik kozi
cicikur – muškarac izrazito malog rasta
ciganit(i) – neozbiljno se ponašati
cigarija – muštikla, cigaršpic, cigarluk
ciguz (A njezin Tomo bijaše ciguz od romače što gavelja kad ide i krmelja kad gleda. ) – tankoguz, mršavko
cijeli sir – punomasni sir
cijeponja – snažan, visok i nesmajan muškarac
cjedilo – ćedilo
cika – (Mlatnu ga jedan ustaša toljačke puškom te mu nestade cika.) – glas, jauk
cik – početak zore; vrh glave, čelo
cikotić – podgorički nestašni momak, vragolan, simpatični prepredenjak, alčak
cikvat(i) se – brzo igrati prstima na zbrajanje od jedan do deset, uz pružanje adekvatnog broja prstiju
ckvrnja – štetočina
cimirot – moralna sitnež, ljudski jad
cimokur – visoka, mršava osoba
cinguljat(i) (Te mi tako cingulja, cingulja, cingulja…) – polako se voziti
cklo – staklo
cimitorija (Ono cimitorije osta da drgoli na guvnu.) – parohija, okrug, narod s jednog administrativnog područja
cimonja – snažan, visok i vitak muškarac
cinguljat(i) – sporo se kretati s nijansom podrugljivosti
cjelivat(i) – ljubiti
ckele – skele
ckílit(i) – čkiljiti, slabo svijetljeti; jedva viđeti
cklen – staklen
ckvrn, ckvrnja – najniži stepen moralnog i fizičkog jada, ljudska ništarija, mizerija
ckvrnja – štetočina
cmilit(i) – jadikovati, moljekati, poltronisati
cmoničina (zemlja) – vrsta neplodne zemlje, ilovača, glina
cobotat(i) – drhtati od hladnoće ili straha
cokat(i) – glasno ljubiti, cmakati
cotat(i) – hramati
crevlje – cipele
crijevonja – krupan, nezgrapan muškarac
crkavica – sitnica
crklet – śekirancija
crkletit(i) – śekirati se, patiti, tugovati
crknut(i) – umrijeti
crkovni śen – okolni prostor koji pripada hramu
crna kapa u žalosnu ruku – neobavljen posao, tužni povratak
crna riza – svještenička odora, mantija
crno oko u glavi – bez zamjerke
crna ura – najteži trenutak u životu, bezizlazna situacija
crno iza nokta – nema ništa
crveno slovo – propis, crkveni zakon (dani svetaca u Kalendaru Crnogorske pavoslavne crkve napisani su crvenim slovima); autoritet, podvučeno za pamćenje, nota bene
crvoglav – prevrtljiv, prgav, neposlušan, nevaspitan
cukat(i) – kucati, udarati, zvoniti
culjat(i) – ritmički ljuljati tijelom prilikom snošaja
cuplov – čovjek koji provocira podsmijeh
cuplit(i) (Cupli onu lulu nikad ne patiše.) – držati u ustima, sisati
cviljet(i) – jadikovati
cvijeljat(i) – vrijeđati

Č

čabar – zemljana okrugla posuda u kojoj se drži maslo
čador – šator
čadorje – vojni logor
čagalj – vrsta vuka
čakarasto – šarenih očiju
čakićanje – odjeci konjskog topota
čakšire – muške gaće, pantalone
čaktar – zvono na ovnu predvodniku
čalabrcnut(i) – založiti, prezalogajiti
čalankuras(t) (Vlje­ru­jem da su ga gr­đe ždra­le zle oči no da je bi­jo či­ple go i da je ča­lan­ku­ras išao šu­ri u sva­to­ve!) – gologuz
čalma – komad platna koji muslimani obavijaju oko kape, saruk
čamit(i) – dugo čekati gubeći nadu da će čekani doći
čamotinja – staračka ispijenost očiju
čampara – dio konjske uzde koji se konju ubacije u žvale
čandrljat(i), čangrljat(i) – zveckati
čangat(i) (Da ih ni­je­su raz­dvo­ji­li gre­bli bi se i čan­ga­li ljet­nji dan do pod­ne!–
tući, jakati
čangrlin – sitni metalni novac male vrijednosti
čaplaisat(i) (Njoj se či­nje­lo da će To­mo ča­pla­i­sa­ti na žen­sku ä ga za­pa­ne…) – navaliti
čapor – dio grane koji ostaje na stablu koji se koristi kao klin za vješanje
čapra – koža
čapras divan – besposličenje
čardak – kula, bolja kuća
čarno – crno
čas(t) – dio
čatrnja – cistijerna, gustijerna, bistijerna, gušćerina, bunar (za kišnicu)
čazben – uslužan, gostopriman domaćin
čauš – stražar, dvorski vratar, pandur, starješina nad nekolicinom vojnika, komordžija u svatovima, svat koji prenosi naredbe starog svata, glasnik
čavlenica (A ko­ju im je stu­de­nu ča­vle­ni­cu mo­gao re­ći pu­kov­nik Ivan Ja­ni­čić!) – bilo što
čavrtat(i) – kopati, dupsti
čazben – onaj koji voli da ugosti, da časti
čečerava kosa – kovrdžava
čečesav – kovrdžav
čečar – gusto drveno rastinje, šiblje, žbunje
čečelit(i), čečeljit(i) (Sti­ca­la, šte­đe­la i če­če­lji­la, ima­še mo­bi­lja i noć­ne ro­be kao da joj je pu­na ku­ća če­lja­di.) – škrtičariti, cicijati
čegrs – svađa, nesloga
čekat(i) kolac i konopac – biti osuđen na nabijanje na kolac ili vješenje, sigurna smrt
čekat(i) na biljezi – na megdanu, dvoboju
čekrk – sprava za dizanje tereta u visinu namotavanjem užeta na kolo, vitao, motavilo; mašina na kojoj se izrađuju predmeti od drveta
čela – pčela
čela za brus – to dvoje ne mogu zajedno
čèlo – period od 12 sati, polovina dana
čelonja – široko čelo
čeljade – osoba
čeljađeći – ljudski
čemerika – jednogodišnja, veoma gorka, otrovna biljka
čemunja česna – djelić glavice bijelog luka
čengele – gvozdena kuka pričvršćena za zid na koju su Turci nabijali živa čovjeka da tu viseći umre
čeplijez – jednogodišnja biljka dugih listva (Asphodelus albus’)
čepat(i) – ići, hodati
čeprlj – čaporak, ostatak donjeg dijela grane u stablu koji služi za vješanje, šiljak
čeprlj u nos – provokacija, uvreda
čera – boja lica
čergar – nomad
čerek – četvrtina, četvrti dio lubine, zaklanog i odrtog brava; vremenski znači veliki dio
Čerkeskinja – žena iz Čerkezije, republike u okviru Ruske Federacije
česan – bijeli luk
česnica – božićna pogača
četi – tkati
čevetat(i) – svadljivo brbljati, lupetati
čevra – vrsta marame
čičak (Pa ga, kao ba­ja­gi, ko­lje za či­čak od zad­nje no­ge.) – najdonji zglob na konjskoj nozi do kopita?
čimberus zeman (Školovani ljudi vele da su Konavljani ćeraj do u čimberus zeman bili slobodni.) – otkad se pamti, predavno
činit(i) se mukaet – primjećivati, angažovati se
činjet(i) mjesto – ustupiti
čipčija – seljak bezemljaš na begovskoj zemlji, najamnik
čiple – sasvim, potpuno (bos ili go)
čip na pare – tvrdica
čip – stegnut, tvrd, škrt
čipa – ovca sa tvrdim vimenom koja se teško muze
čiple – potpuno, sasvim (golo ili boso)
čitluk – vrsta feudalnog pośeda, plemićko tursko imanje koje su obrađivali seljaci
čivčija –smutljivac, spletkaroš
čivit – marino boja
čivta – konjski udarac zadnjim nogama
čivtelija – baksuznik, nesrećnik, gubitnik
Čivut – Jevrej, Židov
čkôlj – kamenjar
čobelj – kamenito uzvišenje
čokešit(i) se – naći se u stojećem stavu đe ne treba, smetati da se prođe
čokljanit(i) – prepirati se, svađati se, tvrdoglavo zatezati na svoju stranu, gunđati, zanovijetati
čomrga – nabrano čelo usljed ljutnje, izraslina na tijelu, guka
čomrgat(i) – nerazumljivo pričati
čončula – guka, naraslina
čova – čoha, čoja, vrsta tkanine
čovetat(i) – ćeretati
čovrtat(i) – kopati, vaditi, dupsti
čučalo (A na jed­no ču­ča­lo bro­jio je ko­šči­ne pe­če­noj ši­lje­gvi­ci…) – obrok
čučeći piša – musliman
čudilo – pojava kojoj se treba čuditi i od nje zazirati
čudovenije – čudo neviđeno, neočekivana pojava
čučalo – vrijeme dok se čuči
čučikur – pogrdno za turskog stražara
čul (Me­ne je pro­stro pu­steći­ju, a se­be čul te smo oba le­gli u la­do­vi­nu da spa­va­mo.) – konjsko ćebe, pokrovac, čultan, abaija
čukalj – zglob
čuruk – pokvaren, nezdrav; invalidna ruka
čüti – ośetiti
čutura – lobanja
čuval – vreća, džak
čuvat(i) u devet jama – sakriti da niko ne pronađe
čvoronja (Na­kav ve­li­ki par­ti­zan­ski čvo­ro­nja pri­zo­vi one te su…) – komandant, vođa, glavešina, naduvenko od bogatstva i vlasti

Ć

ćapikura – šklapikura, seksualno preduzmljiva žena, prostitutka
ćapiti – dokopati
ćakati – ćerati goveda
ćar – dobitak, korist, zarada
ćaran – svjež, čist, provjetren, vedar, ozaren
ćatib-efendija – pisar
ćebu pro vrata – otići praznih ruku
ćedilo – platno za cijeđenje mlijeka
ćediljak – smrdibuba, često se upotrebljava za osobu bez imalo dopadljivosti
ćefnut(i) – pasti na pamet, uraditi ono što kome padne na pamet, s dozom inata
ćemer –ukrasni pojas, u kome se nosi zlatni i drugi novac kad se ide na put, dio crnogorske narodne nošnje
ćenar – svileno platno oivičeno vezom
ćenifa – nužnik, zahod, WC
ćeralica – zmija
ćeresta (Bo­ja­li su se da će žen­ski­nje i mu­ška mla­dež pre­ći dra­go­volj­no u par­ti­zan­sku će­re­stu.) – sastav
ćesa – kesa
ćesar – car, imperator
ćéta – biljeg bijele boje na čelu konja, zato se zove ćetalj
ćevšiš – dobrodržeći starac
ćićer – potpuno, sve
ćićikur – vrsta veoma male ptice
Ćikago – Čikago
ćikara – porculanska šolja za kavu
ćinterac – sitni poklon
ćitap – knjiga
ćivot – kovčeg sa moštima sveca
ćizdo – nepouzdan čovjek, mlakonja
ći­zdo od ro­ma­če (Pa joj onaj ći­zdo od ro­ma­če ni­je umio ni­šta pre­pra­vi­ti.) – mlakonja malog rasta, od peda
ćorilo – sljepilo
ćosat(i) se – sprdati se , rugati se
ćosav – muškarac kome nije nicala brada, golobradast
ćotek – drvena toljaga, batina
ćuba – frizura
ćubit(i) (Jed­na je pan­du­ri­ca ću­bi­la na vr Ko­pri­vi­ca.) – čamiti, osamljenički posmatrati, stražarski kontrolisati s više pozicije kako bi vidokrug bio veći
ćućkalica – (One seoske ćukalice kontresale su oko toga još jedan vakat dok ne leže priča.) – ogovarača, pričalica, tračara
ćućorit(i) – tajno se dogovarati, raditi iza leđa
ćud – narav
ćuk – sova
ćukas(t) – šukast, ovca malih ušiju, primjenjuje se i na čeljade
ćuku tica – dobitak bez zamuke, laka zarada
ćúla – straćara; stražara
ćul – bez ičega, siromašan
ćulaf – vrsta kape koju nose muslimani ili Albanci
ćulibrk – čovjek neujednačenih brkova
ćulit(i) se – dizati uši; konj se ćuli kad je ljut i uznemiren
ćúla (Aja­na i bo­za­dži­ja ži­vlja­hu u jed­nu ću­lu, ko­li­ko pre­vi­ja­ča, taman kod plja­ce.) – šupa, straćara
ćuma – buket, kita cvijeća
ćumez – tamna i vlažna prostorija, šupa
ćumur – ugalj
ćunut(i) – nepijatno mirisati
ćurdija – dio muslimanske muške nošnje
ćustek – muški polni organ

D

Da­bog­da igra­lo i plje­va­lo! – s najljepšim željama, srećno bilo
Dabogda se češao zubima! – bio kao životinja koja se zubima češe, pas…
dacija – porez, dažbina
dajanisat(i) se – istrajavati u životnim problemima
da joj je do podne uzrasla – da je stasala za ozbiljan posao
da kukala majka nije – ova poruka ima isključivo značenje opomene nekome koji planira nešto da uradi i da tako ožalosti cijelu porodicu; ako to uradu, čeka ga osveta
dal tabane – pobjeći pješke
damar – bilo, poletnost
da ne zna ni crna zemlja – da se tajna nikad ne sazna
daunt(i) (u godine) – završiti mladost i početi stariti
dangubit(i) – kasniti, biti besposlen ili raditi poslove od kojih nema nikakve koristi
daunt(i) – odahnuti, malo se odmoriti
da se učini – da u javnosti ispadne bolji nego što je, da otvori lijepu priču o sebi
davija – žalba, tužba, protest
davudžija – onaj koji se žali, koji se spori
davijat(i) – žaliti se na nečije postupke
debatovat(i) – pričati, komentarisati
debe – okrugla drvana posuda s poklopcem za sir i skorup
debelo meso – zadnjica
dedijat(i) – maziti, milovati, tepati
déga – sprdnja, izrugivanje
degenek – batina
dëk – dekagram
dêk – komad, parče
dekat(i) – dovikivati kljusetu da brže ide
dembel – neradnik, ljenčina
demirluci – gvozdeni osigurači na prozoru
demižana – velika staklena boca za vino ili rakiju opletena prućem, pletara
denija – molitva, bdenije
denjat(i) – ne omalovažavati, ne prezirati, glagol je praćen negacijom, ne denjati
dêra – malograđanin, osoba koja uživa u atraktivnom oblačenju
deračit(i) se – derati se, vikati, galamiti, vrištati, glasno plakati
deravija – kapa sa crnim rubom, znakom ožaloščenosti, detalj crnogorske narodne nošnje
derdemez – nepokoran, inatljiv
dernut(i) – udariti
deronja – jak muškarac, nesimpatičan u svakom pogledu, ljenština
dert – velika ljutnja
despet – ljutnja, uvreda, ośećanje nepravde
desperisat(i) se – śekirati se, uplašiti se
despet – ljutiti se na nepravdu, povrijeđenost
destregat(i) – upropastiti, pokvariti
devet đeda – nasljeđe na koje niko drugi ne polaže pravo
deveta prozuko – daleki rođak
deveta rupa na svirali – sasvim beznačajna stvar
devlet – vlada
dežmek, dežmekastast – ugojen, debeo, malog rasta
dijanija – sitnica,detalj, stvarčica, pojedinost
dijat(i) – disati
dijomant, dijomanat – dijamant, dragi kamen
dikelat(i) – naporno fizički raditi
dïm – (s pomjerenim značenjem) dom, kuća, ognjište, familija
dimiskija – sablja proizvedena u Damasku
dim u dim – istoga trena
din – vjera
diljka – puška
diple – svirala
divan – skupština, carsko ili vezirsko vijeće, državni savjet
divanit(i) – razgovarati
divina – zvjerka, divljač
divit – hartija
divlje meso – benigna izraslina
dïzat(i) (vojsku) – okupljati, regrutovati
dizdar – čuvar turske tvrđave
dlažiti – postavljati udlage, udlagati, imobilisati slomljenu kost
dnevni popas – napasanje stoke preko dana
doakat(i) – doći glave, doskočiti, nadvladati, dośetiti se
dobreta – imanje, imovina
docotat(i) – doći hramajući
dočepat(i) – jedva doći
dočuti – saznati
doći drugom – doći ponovo
doći prije Skadra – doći prije zauzimanja Skadra 1913.
dodit(i) – dolaziti
dođavolji (Zgođenske ćapikure došle dođavolja.) – svaki, svi
dogaveljat(i) – stići na staračkim nogama, stići gaveljanjem
doguzak – kratka haljinka koja hvata samo leđa
dojiti ćošak – ne primjećivati ono što svako vidi
dokaživat(i) (Priča se da je pošto je izašao iz turske tavnice dokaživao i Turcima sve što im je bilo milo.) – špijati, dostavljati
dokoljenice – bijeli muški naglavci do koljena od valjanog sukna; dio crnogorske muške narodne nošnje
doksat – trem
dolaktice – čohani žaket s rukavima do lakata; dio crnogorske ženske narodne nošnje
dolampat(i) (Auto novi, šofer bastan, dobar put pro Berana, te ti mi dolampasmo u Solun za vida i ne ośetismo za umor.) – doputovati, stići
dolap – postrojenje na rijeci koje služi za zahvatanje vode inavodnjavanje njiva
dolegat(i) – donijeti neko vrlo teško breme
doliptat(i) – doći umoran od pješačenja
domazet – suprug na mirazu svoje žene
domet – sniježni nanos nanošen vjetrom
domunđavat(i) se – dogovarati se ugovorenim znacima
domuz – snažno, ugojeno čeljade, odbojne naravi
donoktit(i) – jedva doći, dopljezati
donosit(i) (nečim) – zaudarati, mirisati na nešto
doprnjat(i) – dojahati veselo
dosekat(i) – donijeti teško breme
dosekat(i) – uraditi nešto s krajnim naporom
došao kao ćuku tica – ućećeti u neku nevolju
došle vile očima – naći se u tečkom životnom trenutku
dogunđat(i) se – tajno se dogovoriti
dokazat(i) – objasniti
dopričat(i) – kazati punu istinu o nečemu, usmeno prenijeti sve pojedinosti o nekom događaju
doprtljat(i) (To je bi­lo pri­je no je na ove ze­mlje do­pr­tljao iz Ru­si­je na­rod ko­ji na­ški zbo­ri.) – doseliti
doránit(i) – dodati, pribaviti, obezbijediti, ušteđeti
dospljet(i) (Ne­ka kre­ne uz ka­kve stu­be za­i­gra­ju mu da­ma­ri pod gr­lo re­kao bi onaj će čas do­splje­ti.) – izdahnuti, umrijeti (odnosi se posebno na đecu i stare osobe)
došao kao ćuku tica – ulećeti direktno u veliku nezgodu
došle vile očima – naći se u bezizlaznoj situaciji
dôšlo – nepoznzvan došao i tu ostao
doteći žica (Lu­ki­ja­nu, o ko­me ću ti pri­ča­ti, mo­gla je do­te­ći ži­ca od ka­lu­đe­ra Moj­si­ja.) – naslijeđena osobina, gen
doteturat(i) – doći na nesigurnim nogama, jedva stići
dovrvljet(i) (Glas da će pa­tri­jark do­ći u Pra­skvi­cu pu­kao kao ma­la pu­ška pa dovrvljeli voljeni i nevoljeni, zdravi i bolesni, mladi i stari…) – masovno se okupiti, radoznalo navalili na kakav skup
dožud, dožudnik – dočekan s radošću, dugo čekani potomak
dreto – direktno, pravo, bez skretanja i zastajkivanja
dreždat(i) – uporno čekati
drgol, drgolj ( Ono cimitorije osta da drgoli na guvnu.) – svađa, prepirka galama
drezga – ispreplijetano šiblje i trnje
dreždat(i) – uporno čekati s malo nade da se dočeka, stražariti, čuvati
drilo – gvozdena alatka za obradu kamena
drkalica – sitna intriga; prazan, besmislen razgovor
drkokur – nesimatičan čovjek, ljenština
drmolo – čeljade neharmoničnog kretanja
drlja – razroka žena
drljež – teren s puno šiblja i zapreka
drljit(i) se – poprijeko gledati
drljasit(i) – skočiti bunovan, naglo ustati, trgnuti se iz sna
drljež – neprohodan kamenit teren obrastao gustim rastinjem
drljit(i) se (Če­ka on da to što je čuo ne­ko dru­gi is­pri­ča, a on­da kad ču­je dr­lji se i ču­di ka­ko to mo­re bi­ti isti­na.) – ne vjerovati
drob – stomak, trbuh
drobno – sitno
drönja (Istopi se život da nema dronja na što stajati.) – dronjak, ritina
drškat(i) – nagovarati
drú­ga – žena koja je po bilo kojoj osobini slična nekoj drugoj, vršnjakinja, ispisnica
drügom – drugom prilikom, drugi put
držat(i) glavu kao da ima govno za kolan (Držali glavu kao da im je govno za kolan.) – biti uobražen, nikoga ne poznavati, s prezirom dići glavu da ne bi gledao okoliš
držat(i) za perčin – imati nekontrolisanu vlast
državljanin (Bolan, drmali su govori kao da je umro kakav državljanin.) – državnik
dubovina – pčelinja košnica od šupljeg hrastovog stable
dugonja – visok čovjek, dugajlija
dulanuti – brzo ustati i nestati, krenuti u nepoznatom pravcu
dulek – tikva
dumat(i) – misliti
dumindaća (Ta­ko je śer­na vu­na za­šti­ti­la pe­ći­nu od vla­ge i du­min­da­će.) – vlaga koja dolazi iz kućnih temelja
dunđer – stolar
dunjaluk – naselje, prostor, kraj
duplija – dukat
duplijer – svijeća
duplja – udubljenje u stablu drveta
durat(i) – boriti se s nevoljama, mučiti se
durbin – dvogled
duretan – dugotrajan, dobrog kvaliteta
durmit(i) – stajati na jednom mjestu i čekati
dušak – ispijanje čaše odjednom
dušanka – dio muške crnogorske narodne nošnje
duša u nosu – prevelik umor
dušit(i) – daviti
duv – duh
duvar – zid
duvandžija – onaj koji švercuje duvan ali i onaj koji mnogo puši
duzluk (Idi i stani na sred onoga duzluka i sve čekaj dok ne buši Mato Glušac…) – ravnica, ravan
duži osvanuti – umrijeti, crći preko noći
dvizica – dvogodišnja ovca ili koza
dvokana – lovačka puška, dvocijevka; dvojnice
dvorit(i) – boraviti pored pokojnika; stajati u prisustvu onih koji śede i služiti ih

džaba – besplatno, uzaludno, nekorisno
džada – makadamski put
džagor – žagor, vriska, galama
džambas – čovjek koji mijenja konje
džandrljat(i) – besmisleno pričati
džangrlin – sitan novac
džanja – vrsta divlje voćke, poput šljive
džarakat(i) (Ču­je se da ne­što gvo­zde­no unu­tra zve­či i dža­ra­ka.) –
džavrandisat(i) se – pripremiti se
džebana – municija
džehenet – raj
dželat – profesionalni ubica, krvnik
dželep – krdo goveda
džemadan – čohani prsluk, dio crnogorske muške narodne nošnje
dženev – glib, blato, velika prljavština
dževap – odgovor, rješenje za neku ozbiljnu situaciju
dževeras(t) – šaren s diskretno naglašnim prugama, šarenkast
džeza – metalno, najčešće bakreno, lonče, džezva
džidža – drangulija, bižuterija
džombas(t) (put) – neravan, grub
džombosat(i) – provaliti, srušiti
džora (potonja) – matorka
džor­na­da – ishrana
džose – neprolazne stijene
džudžan – vrsta kunice
džujat(i) – dosađivati se u samoći
džulusa – svađa, nered, galama
džumbus – nered

Đ

đakonije –razna jela
đáma – gomila
Đaponez – Japanac
đaur – nevjernik
đavo ni ore ni kopa – radi samo o zlu, čini štetu
đavoli se žene (Ovo, velju ja njemu, nije vakat za ženidbu, kad se samo đavoli žene!) – izazivanje opšteg nereda i haosa, uglavnom se misli na izbijanje rata, na okupaciju države
đavolov – nestaško, vragolan, mangup
đavo odnio dušu (Đavo mi dušu odnio ako znam bili bolje bilo…) – trenutak nesugurnosti u tačnost onoga što se govori
đavo opuvao ručak – nemati ništa
đavo se usro – nered, haotično vrijeme, nagli preokret, dolazak zlih dana
đeisija – odijelo
đe kosovci sude – mjesto đe se ne može primijetiti radnja koja se tu dešava; mjesto bez svjedoka
đelo na viđelo – javno, neka svako vidi šta se radi i priča
đem – metalna prečaga na uzdi koja se stavlja konju u usta iznad jezika, žvale
đemija – morska lađa; naočita, otmena i stasita žena, ponosnog držanja
đeneral – general
đevenica – kobasica
đevenica (među noge) – muški polni organ
đeverovat(i) – pratiti nekoga kao što đever prati nevjestu na svadbi
đevojka kao đemija – rasna i ponosna đevojka
đilaknut(i), điliknut(i) – nasilno dignuti, oćerati koga s njegova mjesta; baciti
đilo, đile – muški prsluk
đipit(i) – brzo ustati i otići
đís – vrh brda
đisati – ići krupnim koracima
đovda (Bolan moraš imati đovdu i damar spram velikije brkova.) – muška snaga, skopost, mišićavost, spremnost
đugum – bakreni sud za vodu sa širokim grlićem
đugumaš (turski) – rajetin
đulat(i) (I on­da ona­ko s pre­vr­nu­tom ka­pom đu­la kroz na­rod!) – basati, tutati, ići bez cilja
đule – topovska granata, tane
đusto – tačno, podesno
đuturum – oronuli starac
đuveglija – mladoženja, muž
đuza, đuzina – nekvalitetan duvan

E

ećim – ljekar, vidar
ećimi i hećimi – značajni i još značajniji vidari
eglen – razgovor s raspoloženjem
ekrezit – dinamit
elendek – graja, izrugivanje uz smijeh i galamu
epitrahilj – dio svešteničke odežde koji se stavlja oko vrata i preko grudi se spušta do ispod koljena, navratnik
erđela – ergela, grupa konja
erezan (Mušović zapitaj, a erezni Nikšićani ospi kao iz topa.)– kivan, spreman na osvetu, osvetoljubiv, zavidan
espap – oprema, potrepštine, roba za prodaju
Eto ga Riječanima i đavolu! – misli se na nepoželjnog gosta, kakav je bio Mato Glušac, narod tim riječima odagnava zduavća od sebe, ne želi ga ni u svome društvu ni u svojoj kući
eveć – odviše
ëvkinja – strankinja, lukava žena, namiguša
evlad – narod

F

fakela – tirada, govor
fala – hvalisanje bez činjenica
faletat(i) – gatati, proricati sudbinu gledanjem u dlan ili pomoću graška ili karata
faletuša – žena koja faleta, gata
falake – sprava za mučenje
faličan – imati neki nedostatak od rođenja
feral – fenjer
ferman – sultanov ukaz, naredba, nalog, carska zapovijest
fertik – kraj, svršetak, nema više
fes – turska kupasta kapa, obično s kićankom, bez oboda
feta – tanko parče nečega
filanca – finansijska inspekcija
fildiša – slonova kost
fildžan – šoljica za crnu kavu
fiorin – novac koji je bio u upotrebi u Kraljevini Crnoj Gori
firanija – pusta prostorija
fircik – vrsta kocke kartama
fis – soj
fišek – metak
forca – brzina, preša; pritisak, sila
fortica – utvrđenje
fortuna – jesenje kiše s jakim vjetrom
frcunit(i) (brke) – ušiljiti im krajeve naviše
fureško – svježe
fukara – siromah
fuštit(i) se – naglo uskočiti u krevet

G

Gabelj – čergar, Ciganin
gabor – jadov
Gaće se na nju driješile. – nije više djevica
gadulja – gadura, nečista žena
gagrica – moljac
gairet – hrabrost, odvažnost
galijot – mangup
galjupi, galjupine – usta, čeljusti, žvale
gamaše – kamašne, naglavci od kože
gambat(i) – nesmajno hodati
gamenluk – polapnost
ganćat(i), ganđat(i) – gaziti veliki snijeg
ganutljivo – sažaljivo
ganjc (novo) – neupotrebljivano
garabin, garubin – karabin, vrsta puške
gatara – žena koja se bavi vračanjem, nadriljekarstvom, proricanjem sudbine
gatat(i) – vračati, predviđati, fantazirati, lagati
gatnjak – svitanjak kojim se pritežu gaće oko pojasa
gaveljat(i) – jedva hodati od starosti ili iznemoglosti
gavranov vijek (Ja se ne mo­gu odu­ži­ti te­be i tvo­joj stri­ni Zla­ta­ni pa da po­ži­vim ga­vra­nov vi­jek.) – dugovjekost
gäz – petrolej
gazap – veliki snijeg
gazija – silnik, pobjednik, junak koji vjeruje u svoju silu
gazibara – žena koja ne vodi računa o sebi, trapava i spora
gedžo – Srbijanac
gejak (Onaj gejak samo je mamipara i više ne zna od starosti šta trušti.) – siromah
gerelj – starac dobrog raspoloženja
gete – suknene dokoljenice svrh čakšira koje su nekada nosili odrasli muškarci, naglavci
gibenik – poginuli
gicljiv (konj) – plašljiv, nemiran, spreman da udari čivtom
gïda – merak, želja, volja, inspiracija, elan, spremnost, podsticaj
gigita(t)i (A va­zda gi­gi­će kad bla­nja šti­cu.) – pjevušiti, biti raspoložen, zadovoljan
glagoli(t)i – mnogo prićati
gilta(t)i – pisati opširno pismo
gingat(i) se – ljuljati se pri hodu
gladun – kicoš
glasovit, glasit – neko na glasu, poznat, čuven
glávār – prednji dio samara ili sedla
glavom i bradom – on lično
gledati u pleće – čitati sudbinu damoćina u pleću bravčeta koje je othranio
gledan – viđen, lijep, ljepotom se razlikuje od ostalih
glib – blato, prljavština, kaljuga
gliba, glibara – prljava, neuredna žena
glizav – ljigav
globa – kazna u smislu oduzimanja imovine od kažnjenika
gloginja – vrsta drveta s jakim trnjem
glomazit(i) (Ka­žem ne­ću ga tu­rat, no ne­ka glo­ma­zi po ima­nju.) – pasti oskudnu travu, preživljavati
gluvać – gluv čovjek
gljagoljat(i) – gnjavatorski pričati, daviti pričom
gnjati, gnjatovi – noge, cjevanice
gnjatilo – čovjek dugih cjevanica
gnjecopizda (Sama gnjecopizda Radoša Pekova potrošila bi tri crkve vode.) – izrazito neuredna, prljava žena
gnjijev – ljenost i prljavština
gnjoj – sekret iz zađubrene rane; stajsko đubrivo
goba – grba
gobav – grbav
gomila – grobnica od hrpe kamenja
guber – prekrivač od domaće vune
goć – god
godovi – praznici
godimenat – ugodnost
goga (Do­ba­vio iz Dal­ma­ci­je go­ge i maj­sto­re.) – radna snaga
gojnat – bujan, dobro odrastao
gojne vole i falake grozne – turske sprave za mučenje
gologuzi (Banjani) – goli, bez šume, izloženi vjetru i padavinama
goniti kao bog đavola – juriti do istrebljenja
gora – šuma
gornje riječi – zaobilaženje istine u razgovoru
gornja roba – odjeća izuzev veša, odijelo
göt – staklena čaša za piće
gov­na­i­sa­t(i) (Pu­ni­ša Ja­šov i Ra­mo Đo­lov va­zda su s ne­šta gov­na­i­sa­li i va­vi­jek čo­kljani­li oko mr­gi­nja.) – svađati se oko beznačajnih stvari
govnobalj (Okle bolan u onog govnobalja srce?) – izrazito negativna osoba, ništa čovjek
govno paśe – ništa
govordžija – pričalac, narodni govornik, zabavljač, kozer
gracija – radost, smijeh, veselje, milina
gračić – kameniti brežuljak, dem. od gradac
gradit(i) – oploditi ženu
gramatičan – pismen, obrazovan, rječit
granajlije (čarape) – vunene čarape ukrašene narodnim vezom
granica – ukršteni snopovi žita, krstina
Graovo – Grahovo
grašit(i) se – radovati se
gŕba – osoba sa grbom
grcnut(i) – povratiti, pobljuvati
grdilo – bruka, sramota; ružno čeljade
grdna pogibija – neslavan završetak
greben – prednji dio konjskih leđa
gréda – litica, okomita stijena
gredelj – gredica koja spaja prednji i zadnji dio ralice ili pluga
grez – grub, nedorađen; prljav
greza (radnik) – radnik za grube poslove
grežba (A za­teg­nu­to li­ce kao stru­na, od ka­kve gre­žbe ni po­zna­je.) – bore na licu, znaci starenja; čipka
grijalo ga sunce – doživio svaku sreću u životu
grijat(i) tabane – ići na kakav sprešan put
grinut(i) – nemoćno se spustiti na zemlju, starački śesti
grinja – moljac, gagrica, kaže se za lošeg čovjeka
grivna – gvozdena alka
grizina –progutana nesvarena hrana u životinjskom želucu
grke riječi – psovke
grljaušt – zahvat nečega skupljenim dlanovima i prstima, pregršt
grmačit(i) (Si­ro­ma Ma­za­li­ca gr­ma­či da lju­bi ono­ga što si­je­če ži­cu i ve­že ro­bo­ve.) – navaliti, kidisati
grmenje – zakržljalo rastinje
grmoljak (Tu ne­ma spa­sa no se i ta­kav ljuc­ki gr­mo­ljak za­bar­jak­ta­ri!) – sitni krompir; fizički i mentalno zakržljalo čeljade
grom (ga) ne promašio – ubio grom, doživio nesreću
grotinja – neprohodni, vrletni krševiti teren
grozničava (voda) – veoma hladna
grsti – pregršt, količina koja staje u sastavljene dlanove
gruda presukača – sir od punomasnog mijeka, iscijeđen, razliven kao list i onda presavijen
grudine – zidina
grun – grumen
grušavina – ovčje jesenje mlijego kuvano sa solju, specijalitet na domaćem jelovniku
gučica – zamotuljak
guba – vrtsta kožne bolesti; u narodu kompleks zbog nečije sreće, zavidnost, ilavost
guber – sukneni pokrivač, ćebe domaće izrade
gubice – usne
guja šarovita – opasna zmija
gulikoža – loš poslodavac, eksploator, zelenaš
gurabija – turski slatki suvi kolač
Gurbet – pripadnik romskog naroda, Ciganin, nomad, čergar
gurbetluk (I da vidiš, levor nije dao gurbetluku da baš naskroz osvoji Gavrila.) – gurbetske navike, način života
gust – gušt
gustijerna – cistijerna za vodu, čatrnja, vrsta bunara u koji se sliva kišnica
gutunar – konjska bolest
gužba – vrata tora napravljena od pruća
H

hazur – gotovo, spremno
hairli – korisno
harambaša – hajdučki četovođa
haramija – izgrednik, razbojnik
hafis – mladić koji je završio muslimanske bogoslovske nauke, naučio Kuran napamet
hećim – ljekar, vidar

I

ibaš – informbirovac, pristalica Informbiroa, savjetodavnog organa komunističkih partija nekih bivših socijalističkih zemalja
ibrišim – svileni fini konac
ičoglav, ičoglavast (Kao što bi­ja­še ne­ki ičo­gla­va­sti Ni­ko­la.) –visok muškarac male pameti
iftar – ramazanska večera u prvi sumrak, neposredno iza zalaska sunca
iguman – starješina manstira
ijo – jeo
ijedit(i) se – ljutiti se
iksan – osoba, lice
iktijar – onemoćao, iznemogao star čovjek, starac
ila – zavist, pakost
ilati – panjkati, oblajavati, podvaljivati
ilinštak – vrijeme najjačiih vrućina početkom avgusta, oko Ilinadne
imbret, ibret – rugoba, nagrđe; skandal, bruka, sramota
imati na priliku (Tu ga ob­la­že na­kav ka­lu­đer kao da ima ne­što na pri­li­ku s na­kvom žen­skom.) – navodno, otprilike, moglo i se reći
imati ped među oči (Svak ko­me ni­je ped me­đu oči znao je da je Jo­šo se­dep­nik …) – ne viđeti ono što svako vidi, praviti se lud, biti glup
imbret – rugoba; skandal, bruka, sramota
indat – pomoć
Indijan – Indijanac
indžijel – sveta knjiga
indžilijer – inženjer
ingleške – engleske
Inglez – Englez
inorija – nurija, župa, parohija, oblast, najbliži zavičaj
inšala – ako bog da, ako bude htio Alah
intrati se – zateći se, trefiti se, iznenada sresti
intravat(i) (Svu­da se Ma­to vi­đao i in­tra­vao.) – pojavljivati se bez najave
ïntivin – nejasno, bez cilja
ise – dio
iskakorit/i) (Od gr­di­la mo­ga i nje­go­vo­ga za­pam­tio sam či­ni mi se sva­ku ri­ječ ko­ju je ta­da is­ka­ko­rio.) – govoriti slično kokodakanju
iskandžijati – iscijepati na uske trake, iśeckati
iskasapit(i) – iśeći na sitne komade
iskojasit(i) se – iznenada se pojaviti na tijelu, uboj, modrica
iskopnik – onaj iza koga niko ne ostaje, bez nasljedstva
iskopana (kuća) – bez potomstva
iskovriježit(i) se – neregulisano se razviti, surovo se pokazati
iskrepavat(i) (Đe je bio te zime đavo sami zna, ma došao je živ o proljeću i donio nakvu paru što je iskrepavao svu zimu po Bosni.) – aditi uz velika odricanja i uz gladovanje, šteđeti
ispajan – opojen
isparučit(i) – izasuti
ispekljaj (kave) – količina kave za jedno posluženje
ispeti se – popeti se
ispisalo glavi (Nje­go­voj se gla­vi bi­lo is­pi­sa­lo, i tu ni­je dru­ga mo­gla bi­ti.) – došlo do kraja
ispiždrit(i) – zagledati se otvorenih očiju
isplašit(i) – išćerati, naćerati u bijeg
isplazit(i) jezik na jednu bandu – poginuti, umrijeti i najaviti nečiju smrt
isporavit(i) se – podići se, uspraviti se
isporaviti se na noge – ispraviti se, stati, prohodati
isprcat(i) –izjuriti nekoga navrat-nanos
ispotija – ispotaje
isprežat(i) – sačekati u zaśedi, zaskočiti
isprožimat(i) – isprebijati, premlatiti
ispunut(i) (Pomoga mu Bog te s noga ispunu.) – izdahnuti, umrijeti
ispušaj cigara – vrijeme dok se popuši cigareta
istolkovat(i) – napamet kazati, izdeklemovati
istoljagat(i) – izudarati toljagom
istopizdić – pašenog
istražiti se – nestati, ostati bez potomstva, iskorijeniti
istrčke – trčeći
istresat(i) gaće (Te privicnu da istresaju gaće kapetanu od careva grada!) – unerediti se od straha
istrijeskat(i) (Is­tri­je­ska­la ob­li­sta na ka­pu…) – ispucati, poderati, ohrapaviti
istumezat(i) – isprebijati, izudarati
isporavit(i) – uspraviti
isprtljat(i) – preseliti se za vrijeme ljeta u katune zbog ispaše stoke, izdići
ispúnut(i) – izdahnuti
isti mâ – istovremeno
iščangat(i) – izgrebati
išćeranik – onaj koji je išćeran, prognanik
išćićat(i) – izlapiti, postati sklerotičan
išćil (Ne bi Ba­trić od išći­la pli­je­nio vo­lo­ve iz bra­zde bra­tu Sr­bi­nu da ni­je bi­lo pu­sto­ga âra.) – volja iza koje ne stoji nikakva potreba, prohtjev, bijes
iščavit(i) (Đed u ži­vot iš­ča­vio, po­pu­štio mu vid i…) – izgubiti svježinu i zdravu boju u licu
iščibukat(i) – izudarati čibukom
itat(i) – hitati, žuriti
itoština – hitrost, brzina; nervozno, brzopleto odlučivanje
itra – hitra
izaći na dvor (Da oprostite, ni sedmi dan nijesam izlazio na dvor.) – vršiti nuždu, koristiti WC
izaći na crva (Po to­me se ga­ta­lo da će im po­li­ti­ka iza­ći na cr­va kao što je i iza­šla.) – završiti se s porazom, bez uspjega
izaći rasebe – imati kakvu fiziološku potrebu
izaći na šiljak – bivati sve gore, doživjeti neprijatnost i śekiranciju, dobro početi, pa se razočarati; skočiti na nos
izba – dio kuće u zemlji
izbrojit(i) konju muda – pasti s konja i dobro se ugruvati
izdig – katun
izdiglica – čovjek koji ljeti sa stokom izdiže na katun, katunar
izdoliti, izdoljeti (u život) – oslabiti, ostariti, onemoćati, malaksati
izdovatat(i) ženu – voditi ljubav
izdrljit(i) (oči) – izbečiti s čuđenjem
izdurat(i) – izdržati
izgaveljat(i) – jedva se popeti na neko izvišenje
izguzeljat(i) – izaći guzeljajući
iziječan – onaj koji dobro i puno jede
izjalovit(i) se– pobaciti mladunče
izjalovče – nedonošče ovce ili koze
izlinjat(i) (Sve što me vezivalo s Filipom izlinjali je kod partizanske vlasti.) – izgubiti dlaku, oćelaviti, ostariti, iznevjeriti, izblijeđeti, izgubiti
izljeći – izići
izmerat(i) – izudarati, isprebijati; smekšati
iznešen čečar – krševiti brežuljak
izništat(i) (Za­su­ka­la se ma­ve­na ča­pra oko ko­sti, sve iz­ni­šta­lo do dva oka u gla­vu.) – oslabiti, omršaviti, pretvoroti se u ništa
izništit(i) – ne priznati, poništiti
izmetak – zrno, tane
izor – davanje besplatno vola na uslugu
izublea – iznebuha, iznenada
izvanji – rod van uže porodice, nije direktni rod, dalji rođak
izvidat(i) – izliječiti
izvlješće – obavještenje
izvindat(i) – izrasti u visinu
izvujat(i) se (Jedna od kurava polako se izvuja iz kavene.) – nečujno se udaljiti
iž (Jedan đed s onom dalmatinskom kapom što iž nje visi crna kita niz pleći…) – iz
iždrvnjat(i) (Sve ovo što te­be pri­čam o na­ma Ba­nja­ni­ma kroz ze­ma­ne iždrv­njao sam i po­koj­no­me igu­ma­nu Bo­ri­su Ka­ža­ne­gri.) – ispričati bez zastoja; isbrbljati

J

jabana, jabanac – stranac, tuđinac, nepoznat gost
jáda – neradnik, ljenjivac, škrtica, kada se više mana pripisuje nekoj osobi
jad ga znao u perčin (Čuješ, jad ga znao u perčin, oće da nosi žrvnje u Ravnu Zemlju.) – kaže se za neznalicu, lakoumnog čovjeka
jadesta (Otac Lazara Đuričina dao mu je okrajak zemlje i jednu kolibu da uvede jadestu…) – neugledna nevjesta
jadi ga ubili – silan, sposoban, svaka mu čast
jaditi – raditi s mukom
jadojka – seoska đevojka neizvjesne sudbine, ona koja je pogriješila
jâč (A treba jači da se presekaju onolike lubine.) – snaga
jaglika – proljećni cvijet
jagmenik – otimač, onaj koji prvi dođe do plijena
jajećak, ja’ećak – jahaći konj
jajoš – pljačkaš, crnogorski kradljivac stoke po turskoj Hercegovini
jakanje – rvanje
jakati se – oprobavati se u fizičkoj snazi, rvati se
jaketa – ženski žaket, bluza od čohe ili nekog tvrđeg materijala
jaketun – muški kratki kaput, sako
jaknuti – ojačati
jakrep – škorpion
jaladža (A kad po­le­će uvi­sin­ke ti­ca še­vr­lju­ga, za­ša­re­nje­še se no­ći kao ja­la­dža!) – džamija u kojoj se jalaha, priziva bog upomoć (Jalah!)
jal – ili
jalov – besplodan
jälovicē – iznenadno
jalovi (oblak) – ne donosi kišu
jalovu kravu pomusti- vještinom uraditi i nemoguće
jamar – onaj koji bježi od poćere i skriva se u jamama
jamit(i) – zgrabiti, ukrasti, dokopati
jamoguz – ne može se najesti
jangijat(i) (Na ta­kvu va­tru ko­ja je jan­gi­ja­la iz ne­ba i ze­mlje.) – gorjeti kao požar
jamgin – bekrija, boem
jamit(i) – zgrabiti, uzeti
janjičar – pripadnik roda turske vojske koga je osnovao sultan Orhan 1328. godine
janjilo – ovčja staja
japalak – prijatelj
japija – drvena građa za krov
japrak – rukovet duvana
japundža – jarkocrvena boja
jarakača – žena koja se nameće svojim izgledom ili na neke druge načine
jarakat(i) (Ju­nač­ke Cu­ce ne mo­gu op­sta­ti ako ne kre­šu go­ve­di­ma gra­bo­vu brs i ako ne ja­ra­ka­ju za ko­za­ma!) – čuvati koze i vabiti ih
jaram – volujska zaprega
jaramaz – izgrednik, odmetnik, nevaljalac
jaranit(i) – prijateljevati, drugovati, družiti se
jaranica – prijateljica, drugarica, ljubavnica
jarcat(i) – svadljivo insistirati na nečemu, siktavo govoriti
jarina – jagnjeća vuna
jarlak – velika graja; dobro raspoloženje
jarmeni svrdo – svardao kojim se buše rupe za pričvršćivanje teljiga na jarmovima
jaslača – žena obilatih guzova
jatak – onaj koji pomaže i skriva hajduke i uopšte odmetnike od vlasti; postelja, ležaj
jatara – kućerak, potleuša
jatoran – sposoban, snažan, svjež, moćan, hrabar
javiti – organizovano ići bez zastajkivanja (kaže se obično za stoku)
javori (kokoška) – rakoli
jàvrīk – vriska
javrikura (Mlo­gu su ja­vri­ku­ru iz­mlje­re­ne vi­le i gra­bu­lje!) – ljubavnica
jazija – slova, rukopis, pismo
jazuk – šteta
jaža – kanal kojim voda ulazi u vodenicu
jebat(i) oca (nekome) – uništiti, unakaziti
jebat(i) oca očinskoga (Cr­no­gor­ci su šče­ka­li pa­šu Bu­ša­tli­ju na se­lo Kru­se i je­ba­li mu oca očin­sko­ga.) – uništiti ga, sravniti ga s zemljom da se pamti, tipična uzrečica u Crnoj Gori koja uglavnom zvuči bezazleno, tako se često đed obraća unuku
jebem mu oca – tvrdim ti da je istina ovo što pričam
jebiguz, guzojeb– homoseksualac, peder
ječam (Je­čam tr­če a kli­ku­je ver­mut ta­li­jan­ski.) – konji se nazobali ječma, a jahači napili alkohola
jed – otrov
jëda – jelo, jestivo
jedàmān – istovremeno
jedanak – odjednom
jedan mâ – odjednom, iznenada
jedan pojedan – izvrstan, jedinstven, samo takvi
jedek (Naj­po­tlje su se śe­ti­li ča­u­ša, za­gla­va­ri­li ga da upra­vlja s ko­mo­r­dži­ja­ma i da vo­di sva­tov­ske je­de­ke!) – tovar, komora, opskrba
jedit(i) se – ljutiti se
jednačit – podjednako
jednoman – iz jednog dijela
jednom jedinom – samo jednom
jednom nogom u grobu – već zakoračio u smrt
jednoničit(i) – jesti jedanput dnevno
jedžek – objed, ručak
jeđa – jelo
jeger – vojnik, pripadnik nekadašnje austro-ugarske vojske; ovđe je simbol mladosti i snage momačke i đevojačke
jeina, jejina – sova, buljina
jektika – turekoloza, plućna bolest
jemin – zakletva
jeminat(i) se – garantovati, sigurati, zakleti se
jenđa, jenđibula – pratilja mlade u svatovima, đeveruša
jeribasma – vrsta kruške
jetrva – đeverova supruga
jeverica – vjeverica
jezikovati – dogovoriti
ježnja – jeza
Jevropa – Evropa
jevtika – tuberkoloza
jezdit(i) – putovati na konju
jezerit(i) – plaviti
jezikovati – reći, saopštiti, pričati
jezik pregrabio pamet (Dodijale mu, bogme, muke Isusove te mu jezik pregrabio pamet.) – brži jezik od misli
jezuk – jazuk, šteta
jok –ne
joldaš – drug
jomuža – nekuvano mijeko provučeno kroz snijeg, time čobani gase žeđ
jopet – opet, ponovo
jordamli – stameno i zorno, ponosito, odvažno
jösnūt(i) (Josnu mnozina Banjana u četnike.)– masovno se opredijeliti za nešto, navaliti, jurnuti, nagrnuti
Jovo nanovo – ponavljanje neke radnje
junački ponat – muška junačka spremnost
juzbaša – kapetan turske vojske, zapovijednik buljuka

K

kaban – sukneni muški zimski kaput, kabanica
kabas(t) – krupan, nezgrapan
kabat(i) – habati, starati, trošiti
kabulica – drvena posuda
kabulit(i) – priznati, kazati pod prisilom
kačamalj (Grcnula im grizina, a ukočili im se oni kačamalji s tuđe muke.) – palica za miješanje kačamaka, kačamar, puromet, ovđe se misli na obilat muški polni organ
kačkin – mangup, veseljak, osoba koja se sprda na račun drugoga
kadiluk – kadijino područje
kadivica – cvijeće (Amaranthus angustifolius)
kad mu se napne – kad mu se prohtije
kaduna – gospođa kod muslimana
kajati se – priznati kakvo nedjelo i žaliti zbog toga
kaktat(i) (Konj bije bocima i kakće kao da će bti mrtav.) – stenjati, dahtati
kalabaluk – mnoštvo, puno, brojno
kalac – prva proljećna trava
kalanka – jevtino, tanko platno za ženke suknje
kalauz – putovođa, vodič
kalcete – bijele vunene čarape
kalčina – sukneni nazuvak preko čarapa
kalčinast (konj) – s bijelim detaljem na nozi, putalj
kale (Onaj tre­ći ka­le što je slu­šao raz­go­vor…) – kaluđer
kalijež – bruka, sprdnja, sramota, blamaža
kaloper – narcis, dokoljen
kalovito – blatnjavo
kaljav – blatnjav, prljav
kamara – soba, prostorija; rpa, gomila
kambrik, kamrik – tanko pamučno platno od koga se šiju košulje
kamenica – škrapa u kamenu u kojoj se nahvata kišnica
kamlijekat(i) – preklinjati, bogoraditi, kukumavčiti, moljakati, snisishodljivo tražiti
kamilavka – kaluđerska kapa
kam – kamen
kamen ljutac – teško obradiv kamen
kameni majstori – majstori za obradu kamena, zidari
kamenuša – vrsta neplodne zemlje, pjeskuša
kämi (Uljegla garevina u oči a vode kami u svakoga.) – malo
kämi majci (Ali kami majci da su pobjegli…) – da je bilo sreće
kamilavka – valjkasta kaluđerska i sveštenička kapa
kandiot – sapun za umivanje
kanija – korice noža, mača ili sablje
kanđurit(i) – štedljivo trošiti
kào – izoštrenost noža
kao ba­ja­gi, kao čine (Igu­man se kao či­ne pre­klo­ni ma­lo pred Pir­ci­ja i ru­kom po­ka­ži na sto­li­cu đe će po­či­nu­ti.) – (pripovijedno) pretvarajući se
kao ćuku tica (Ne bismo im ulećeli u kandže kao ćuku tica …) – iznenadna korist
kao govno na ćedilo – usamljen i posramljen
kao sojka u mertin – glasno i neozbiljno radovanje
kao Vla s koca (Veli da ga je dočekao predśednik opštine kao Vla s koca.) – najžešće psuje čovjek nabijen na kolac, provocira svoje dželate da ga što prije ubiju jer drugog izbora nema
kàpāc (A ka­pac sam da kro­čim ko­li­ko da sam ni­kao iz ze­mlje!) – sposoban, vrijedan, preduzimljiv, kadar da nešto uradi
kapidžibaša – počasni čin carskog dostojanstvenika u Turskoj, čuvar carskog ulaza
kapulat(i) – bježati spasa radi
kapunit(i) – površiti, biti gornji; pijevac kapuni koku
kapurica – glava
karabasilo – utvara
Karadag – Crna Gora
Karađorđevići (srpska i jugoslovenska kraljevska dinastija) –vladala Srbijom (s prekidima) od Đorđa, Karađorđa Petrovića, vođe Prvog srpskog ustanka, do njegovog čukununuka Petra, kralja Kraljevine Jugoslavije, koji je u Drugom svjetskom ratu s bogatstvom u zlatnim polugama pobjegao iz zemlje i kome su, odbranivši jugoslovensku zajedničku državu od fašista i njihovih domaćih pomagača i slugu (četnika, ustaša, belogardejaca, balista…), vlast preuzeli komunisti, i uspostavili stabilan socijalistički poredak u Jugoslaviji koji će početkom devedesetih godina XX vijeka završiti u opštem građanskom (vjersko-nacionalnom) krvavom haosu i ratu.Jugosvavija se raspala, republike su se osamostalile (Crna Gora referendumski 21. maja 2006)
karamluk, karamlučina – pomrčina
kâran –ljut, zabrinut
karakondžula – groteskna osoba
karamlučina – gusti mrak
kàrār (Če­ljad od re­da i ka­ra­ra iz­ma­kla se pa gle­da­ju.) – pribranost, moć samokontrole, umjerenost
karakolo (Stajalo u pazarišno karakalo graovsko trista i kusur svučenije ljudi.) – »crno kolo«, red ljudi koji čekaju smrt, krug
karan – ljut, neraspoložen
karar – način, mjera
karaulu kome čuvati – držati koga u svojoj vlasti
karitat (Domaće kuće davale mu za karirat koru hljeba.) – milosrđe
karta – hartija; malter na zidu
kartat(i) – maltati
karvan – karavan
kasapnica – pokolj, klanica
kastig – događaj za opričavanje, neprijatna tema, afera
kastigat(i) – grditi, ružiti, bručiti, najavljivati zlo i (božju) kaznu
kastigov, kastigulja – izazivači bruke, kastiga
kastiženije – nakaza, grdilo
kastugulja – ružna, prljava i neskladna žena, »dugog jezika«
kašet – sanduk
kašalj ispod repa – konjska brzina
kaštiženije – bruka, neprijatan prizor
kaštradina – suvo ovčje meso
kašun – kofer
katar – kijavica, kašalj
katavasija – duga priča s jasnom porukom ispričana u jednom dahu, pripovijedačka cjelina
katil (Još da ni­je bi­lo stri­ka Ste­va­na, či­ni mi se da bi stri­na Zla­ta­na bi­la ka­til se­be ili je­tr­va­ma.) – krvnik zločinac
kaul (A znao sam pod kaul da im se neće razminuti brez pogibije!)– sigurno
kauša – zatvorska ćelija
kavazbaša – komandir vojnih pratilaca, kurira
kavedo – kavana i prodavnica mješovite robe
kazalac – kozalac, rastinje
këdža – krezuba žena
kekerušit(i) se – opijati se, piti bez mjere
kempa – stupica, zamka, zapeta gvožđa, mišolovka
kenčiluk – lakrdijanje, mangupluk
kesimača – krava ili ovca koja se daje na gajenje po određenom dogovoru
kesit(i) se – nepristojno se smijati
kešeš – starac
keva – neugledna majka
kijak – trupac, balvan
kijamet – propast, strašni sud, sudnji dan, mećava, nevrijeme
kikirezina – ritina, dronjak
kikit – kikot, smijeh
klatina (Umlje­li su umlje­sto uči­nje­no­ga ži­ta da pod­met­nu ka­kvu kla­ti­nu i uro­di­cu.) – neprosijano žito
kiloser – neradan čovjek, ljenština, parazit
kiljan – međa, kamen na granici
kimak (A na­ždro­kao se vo­de pa se uoblio kao sit ki­mak.) – vâš
kinuti – pobjeći
kiridžija – onaj koji s konjima i kolima prevozi robu uz nagradu
kise – prase za tovljenje
kiśelìna – kiśelo mlijeko
kitina – snijeg na granama drveća
kizme – prase
klačina – krečana
klačunar – krečana
klak – kreč
klapit(i) (Ki­śe­li­na sa su­rut­ke kla­pi za oči.) – štipati za oči, nadraživati suzne žlijezde
klati – štipati za oči, peckati, klapiti
klatina (Umlje­li su umlje­sto uči­nje­no­ga ži­ta da pod­met­nu ka­kvu kla­ti­nu i uro­di­cu.) – neprosijano žito
klepalo – gvožđe u koje se udara da se rasplaše ptice
klepat(i) (gvožđe) – kaliti
kletav – proklestvo, anatema
kletvena denija – proklinjanje koga u crkvi uz pomoć sveštenika
klijenit (Že­na mu le­ži kli­je­ni­ta, a si­no­vi ne­će da se že­ne.) – oduzetih nogu, paralizovan
klip – vrsta momačkog isprobavanja snage
klipit(i) (Po­što po­pi­je ka­vu Omer se kli­pi na Pu­ta­lja.) – momački skočiti, uzjahati
klîs – šindra
klisnut(i) – šmugnuti, brzo pobjeći
klokočevina – vrsta drveta
klufko – klupko, klube
kljas(t) – sakat
kljunut(i) – kljucnuti
kmasto – tmasto, tamno, mrko
kmečat(i) – jadikovati, zvati u pomoć
kmet – seoska vlast
kmetovat(i) – presuditi, izreći posljednju riječ
kmetija – područje za koje je odgovoran kmet, selo
ko čine – kobajagi
koćeta – kolijevka, bešika
koevitez – zvanje u pomoć, zapomaganje
kojasit(i) se (Da nas ni­je­su bur­đe­ka­li Cr­no­gor­ci da se ko­ja­si­mo Tur­ci­ma.) – pojaviti se iznenada
kokotit(i) se – ponašati se siledžijski
kokoška mesa – mjera za naglo mršavljenje
kòkoškē (pasti) – u hrvanju pasti jedan pored drugoga, zavrišti nadmetanje neriješeno
kokot – pijetao
koktat(i) – stenjati, dahtati
kolan – široki pojas kojim se veže sedlo ispod konjskog trbuha
kolaš – revolver
koleč – viganj, panika, kuknjava
kolijer – kragna
kolut – obruč
koljedavit(i), koljedava (Ču­je se iz ku­će ka­ko se va­zda ne­što ko­lje­da­vi a ni­ko je ne slu­ša.) – pričati naprečito da izgleda kao svađa, sporiti se oko neke sitnice bez volje za pomirenjem
koljenović – potomak jake loze, uzorne porodice, sojević, plemić
komarica – komarac
kome opanci, kome obojci – ko šta dobije njegovo je, kako ko prođe, kako bude, ili – ili; izraz je davno nastao vjerovatno prilikom otimanja dvojice oko obuće
komita – odmetnik, buntovnik i borac protiv osvajača Crne Gore; bile su dvije vrste komita; oni koji su se borili protiv austro-ugarske i oni koji su se borili protiv srpske okupacije Crne Gore
komostre – verige, gvozdeni lanac kojim se veže sud iznad ognjišta
konagdžija – gost, konačar
konak – prenoćište
konata – plehana posuda za vodu, kanta
konštulja – duga crna zmija neotrovnica
kontati – računati, razmišljati, tražiti rješenje, smatrati
kontrakomiti – oni koji su se borili protiv komita
kontresat(i) – raspravljati, znatiželjno raznositi novosti, ogovarati, prepričavati, komentarisati s dozom sumnjičenja, tračati
konj prdi – to je bezvredno svakog pomena, priča koju niko ne sluša
konjima na repove (razapeti) – kazna vezanjem ruku i nogu žrtve za konjske repove i davanje znaka da jurnu svako na svoju stranu
konjski rogovi (E vi­đe li ti me­ne lu­da oko šta se za­ba­čih! Spo­mi­njem banj­ske pli­va­če i konj­ske ro­go­ve.) – ono čega nema
konjsera – spora i neradna žena
konju muda izbrojio – pao s konja prilikom jahanja
kopile – vanbračno dijte, kurvin sin; vragolan, nevaljalac, kopiljan
kopornut(i) – živnuti, fizički ojačati, preboljeti, smoći snage
korčat(i) – stvarati koru, lediti
korniž – kamena ograda oko bunara
korota – crna odjeća kao znak ožalošćenosti
korovina – vrsta korova pogodna za ishranu svinja
korubat(i) – kruniti, skidati koru
kosan (Njemu se nešto uzneorili volovi, pa bio kosan.) – ljut, nervozan
kòsit(i) – oštro opomenuti pogledom
kosovci sude – tamo đe nema svjedoka
kostret – koźa dlaka
košćela – vrsta listopadnog drveta
kotar – livada s koje se može ukositi stog sijena; ograda oko stoga sijena
kotarina – korpa za đubre
kotula – suknja
kozle – jare, mladunče od koze
kotrobant – duvan u listu (škija) za krijumčarenje
kotula – suknja
Ko umije njemu dvije. – narodna izreka koja ukazuje na čovjekovu sposbnost, onaj koji zna biolje prolazi u životu od neznalice
koviljit(i), kovrljit(i) – pasti u komu, onesvijestiti se, umrijeti
kovtisat(i) (Oni gov­no­ba­lji kov­ti­sa­li sa sva­ke ban­de kao pa­ščad.) – navaliti, napasti, kidisati
kozbaša – predvodnik grupe kosaca
koźetina – koźe mlijeko
krakat – dugih nogu
kračan – čovjek kratkih nogu
krakat(i) – koračati
krat (No taman i potaman za junaka i njegova ata krata!) – konj zelenko arapske pasmine
krcat(i) (Da siječem krstatu goru koja se krca u stranjske zemlje na prodaju) – izvoziti; masovno prolaziti
krčanik – makadamski put
krčat(i) – piskavo govoriti
krčumat(i) se – nadgotrnjavati se, svađati se
krecelj – divlji duvan
krečkas(t) – debeo a kratkonog
kremen cukra – kocka šećera
krepalica – mršava, loše hranjena stoka
krepać – masovna epidemija; bolestan; siromah bez dovoljno hrane
krijomice – kradom
krionica – ploča koja se u grobu stavlja iznad sanduka
kriti kao zmi­ja no­ge – da se ne vidi i da se ne čuje
krïva – bolest pasa
krivenik – osoba koja se krije
kriviti se (A on na­do­dao ru­ke iz­nad gla­ve i kri­vi se kao da ga asu­le.) – zapomagati, derati se, glasno plakati
krkača – pleća
kr­ka­la – konjski izmet
krkati – halapljivo jesti
krk jemin – ne priznati, tvrdoglavo se braniti od optužbi
krmaukanje (Oni što ne umuju dobro da pjevaju samo krmauču.) – slab glas za pjevanje, bez sluha; (Bi­ja­še ona glu­va ba­ba iz­mi­lje­la iz ku­će u avli­ju i ne­što kr­ma­u­če gr­đe no ikad pri­je.) – tankim glasom preklinjati, moliti, zapomagati
krmelji – sekret koji luče oči
krmetina – svinjeće meso
krnut(i) – snažno udariti nogom
krnjadine – krnjavi zubi
kročiti – koraknuti
krok – korak
kropilo – rastopljena so koja se strca po zelenom grmlju da bi se osolila jagnjad
krov na dvije vode – krov s koga se voda sliva na dvije strane
krpa – obična ženska marama
krpa resača – ženska marama s resama
krpat(i) (A i za­du­va ga je kr­pa­la kad je ma­glo­vi­to vri­je­me…) – kašljati, teško disati
Krst (Više se, duše mi, ide u kurve no da se gledaju ruševine što su zidane prije Krista.) – Hrist
kr­sta­ta go­ra – četinarska šuma
kruv – kruh, hljeb
krvavac – osoba željan krvi i klanja
krvave gaće – bježanje iz boja, znak ratnog kukavičluka
krvodužnik – onaj koji duguje krv, ubica kome se mora vratiti istom mjerom, krvnom osvetom
krvuština (Ma ne mogu uspreći krvuštinu…) – uzavrelu krv, damar
krznovita čapra – koža divljači koja se koristi u odjevne svrhe
kubura – kratka puška koja se nosi za pojasom
kučak – pas
kučara – kramp
kučka sa devet sisa – naglašeno lajava žena, jezikuša, jedna glava a devet jezika
kućára – pseća kolibica
kuća s crvenom lampom – javna kuća, kupleraj
kućić – koljenović, sojević
küćna – vrijedna u kućnim poslovima
kudret – snaga, mogućnost
kuisat(i) – pozivati vjernike s džamije na molitvu
kukanje – nešto malo, neznatno
kukavac – totalno neugledna osoba, jado, neko s bezbroj mana, osoba za žaljenje
kukavica svetoga Lazara – besprimjerni strašljivac, čovjek bez imalo hrabrosti
kukali ga jadi – za svaku pohvalu
kukotres – kod preživara žila između noge i bedrene kosti
kukrica – zakžljalo drveće, žbunje
kukuljica – kapuljača
kukurijek – biljka, vjesnik proljeća, ima otrovna svojstva (Helleborus niger L. ssp. macranthus)
kulak – imućan seljak kod komunista tretiran kao idejni neprijatelj
kulaš – konj sivo-pepeljaste boje
kuleta – futrola
kulja – stomak
kumbasit(i) – skočiti i pobjeći; zalećeti se i skočiti u vodu
kumbat(i) – prepirati se, svađati se
kumbulj – grupa bez bilo kakvog razvrstavanja, bez reda, gomila
kundački – udariti kundakom, kao toljagom
kundure – cipele
kuneta – jarak, kanal za slivanje kišnice
kupus i dijete – rađati svake godine po jedno dijete
kuraž – hrabrost, smjelost
kurčeva pljesma – seksualno izazovna žena
kurelj – muški polni organ
kurtalisat(i) se – spasiti se, osloboditi se
kurulov – predaleki predak
kurvin sin – snalažljivac
kuskum, kuskun – dio sedla koji se veže konju za rep
kusturica – mali nož, britvica
kušin – jastuk
kušnja – provjera
kuštrulja – visoka muškobanjsta žena
kuvet – snaga
kužanj – mlaz fekalija
kužina – kuhinja
kurelj – klin kojim se pričvršćuje gredelj na ralici
kutarisat(i) se – osloboditi se kakve nevolje, kurtalisati se
kvarat – četvrti dio nečega, četvrtina
kvartir – pansion
kvasac (Da je za sva zla ko­ja su se do­go­di­la u Drob­nja­ku on kva­sac od ne­sre­će.) – inicijator, ideolog, planer
kvasne mu gaće – kukavički se uplašio
kviknut(i) – kaže se za posljednji krik svinje pri klanju; krepati
kvintal – 100 kilograma
kvrčat(i) – kreštati u stilu vrane
kvrkut – glasovi krupnijih ptica

L

labrnja – njuška
labudina – šaša od kukuruza
laćamija (Ali ta­da to vi­še ni­je­su sva­to­vi no la­ća­mi­ja…) – neozbiljno društvo mlađih osoba, grupa pijanaca
ladnu vodu variti – živjeti siromaški, nemati ništa osim vode
lajat(i) – psovati, ogovarati
lajat(i) s koca – nabijen na kolac psuje dželate da ga što prije ubiju da se ne muči; kao Vla sa koca
laka mu zemlja – kaže se za pokojnika da nema problema na »onom svijetu«
laknut(i) – oporaviti se
lakomstvo – tvrdičluk
lakosan – lako se budi
lakośena osoba – prijatna osoba, blage naravi
lambekoša – jevtina, jaka i nečista rakija
lamušine – stare široke cipele
landarat(i) – klatiti se, mlatiti
lanut(i) – opsovati
lapis – olovka
lastra – pleh, lim
läta – kanta od pleha za nalijevanje bašte
lâv – lavež
lazina – prostor na kome je iśečena šuma, mjesto đe je neko poginuo
lažac – lažov
ledinjak – ledina, livada
leckat(i) se – plašiti se, strahovti, skloniti se
legat(i) – teško raditi, rintati, tegliti
legat(i) (iz knjige) – čitati, dugo pričati
lelujat(i) (Lelujali smo nogama kao da nijesu naše.) – drhtati
lektrika – električna struja
lelije – okomite stijene
lëma – memla, plijesan, miris vlage
lemat(i) – udarati, nemilosrdno tući
lencun – prekrivač, čaršav
lepirat(i) – (Ne­ma­ju đe­ce pa le­pi­ra oko Be­ga­na.) – obigravati, veselo se nečim baviti, raditi sa zadovoljstvom, veselo i lako ići
lepirica (ljeba) – vrlo tanko parče, kriška
levor – revolver
leziljebović – neradnik, ljenština
libit(i) se – stiđeti se
liberat(i) se – osloboditi se nečega
ličan – naočit, viđen, lijepog izgleda
lijać – ima jedan testis
lijavica – velika kiša
lijek (Po­pa­di­ja li­jek ko­por­nu u ži­vot i raz­ble­ši se.) – veoma malo, malčice, neznatno
lijenka – dugačko drvo koje služi za prostiranje veša
lijes – daska, štica za mrtvački sanduk
lima – turpija za metal
lima na andžar – udarile dvije nepokorne osobe jedna na drugu, sl. šilo na ognjilo
limpija (Iz onih limpija đe nema nikakve sreće do kamena.) – vrletan, krševit teren
linut(i) (Svako kome nijesu linule oči vidio je da je Desanka trudna. ) – proliti se
linja – strma kamena litica
lipsat(i) – uginuti, krepati
liptat(i) – ubrzano disati; neprestano curiti
listober – prostor sa koga je iśečen jedan lisnik; količina gore za jedan lisnik
lisobrk – razlišite boje brkova
lis(t), lisnik – odśečene lisnate grane za prehranu stoke
liše – osim, ne računajući
lizdup – poltron, ulizica, uvlačiguz
lizijerno – anemično, bolešljivo, lomljivo, slabašno
loćika – zelena salata
loćikast – bolešljiv, slaboga zdravlja, slabunjav
loga – mjesto za odmaranje, ležaj, boravište divljih životinja
loj ispod ovnujskijeh očiju – oblik nameta koji su na raju udarali turski napasnici; trebalo je klati ovnove dok se Turčin ne najede loja ispod očiju pečenih ovnujskih glava
lokum (cukra) – kocka šećera; ratluk
lopar (A odvalio uši kao dva lopara.) – lokvanjski list
lotinja – prljavština, vlažan i buđav zadah
ložnica – spavaća odaja
lubina – životinjsko tijelo bez udova i glave
lûč – ćepanica borova drveta koja služi za osvjetljenje ili potpalu vatre
lučnjak – vrtić, oskudno imanje tek toliko da se posadi leja luka
lućum – čep; kaže se za glupo čeljede, ćulum
ludura – jevtina rakija
lûg – pepeo
lûka – pitoma zaravan u planinskom ambijentu
lukšija – prokuvani pepeo, cijeđ (služi za pranje)
lumbarda – vrsta topa
lumbrelo – kišobran
lunarije – jesenje jake kiše s vjetrovima
lupeština – lopovluk, kradeno
lupež –lopov, kradljivac
lutor – neuredna osoba, peksin
lüza, luzalica – dvolična osoba koja ogovara druge, izaziva svađe i smutnje, čovjek koji širi neprovjerene priče, ogovara, tračari
luzat(i) (A čim je ze­mlja okop­nje­la pro­du­ži­li su da lu­za­ju je­dan o dru­go­me i da je­dan na dru­go­ga ke­ze zu­be.) – ogovarati, prepričavati, panjkatai
lužara – pepeljara

LJ

ljeljen – jelen
ljeljenak – jelenak (kukac)
ljepotu božju – prelijepo, sa srećom
ljesa – djelovi orgade napravljeni od dasaka ili pruća; skrama žabokrečine
ljestve – merdevine, stube
ljetoras (Gajo žitkim ljeskovim ljetorasom vošti mačku.) – mlad ljeskovi put
ljokač – drveni otarak kojim se odbijaju telad dok se muzu krave (uz uzvik: Ljoke!)
ljubikura – laka ženska
ljucka čutura – glava, lobanja
ljucka slota – ljudeskara, grmalj, snažan, razvijen čovjek
ljucki pas (Posve znam da su se Sočići i Šugote sortačili prije tri ljucka pasa i da im je ortakluk brez ikakve natrune s oca na sina.) – generacija
ljuštit(i) – padnuti
ljutac kamen – kamen koji nije pogodan za obradu zbog tvrdoće

M

mäca – teški gvozdeni malj za razbijanje kamena koji su ustaše za vrijeme Drugog svjetskog rata koristile za ubijanje ljudi udarcem u glavu i bacanjem u jamu
mäća – bolest bilja, plamenjača, nečistoća, otrov
maćija – maćeha
madžarija – dukat
Madžarska – Mađarska
magla na Velež (Iguman Boris veli da je sprema Cara Lazara latinski kralj iz Mletaka bio – magla na Velež.) – lako je oduvati, ne donosi kišu
ma jadan brate – ova sintagma ima smisla samo u direktnom razgovoru, skreće se pažnja sagovorniku radi boljeg razumijevanja priče, slično: moj prijatelju, moj druže, dragi moj itd.
majati (Pjevaju popovi i maju kadionicama …) – mahati
majka mu stara – (Ma, bogami, vidi se da je načitan i školovan čovjek, ali mislim, majka mu stara, i onaj ko je najpametniji treba da pušti i druge da nešto progovore.) – uzrečica za smirivanje tona priči i najava nekog drugačijeg razumnijeg mišljenja; govoreći pravo
majkat(i) – manjkati, nedostajati
majstor od drveta – stolar
majstor od gvožđa – kovač
majstor od kamena – kamenorezac, zidar kamenom
makanja – nejač, nejaka osoba, dijete
makarondžija – onaj koji jede mnogo makarona, misli se na Italijane i one koje su za vrijeme Drugog svjetskog rata Italijani hranili sa svog kazana; izdajnik, okupatorski sluga
makuša (Ni­je­su vo­di­li ku­še i ma­ku­še.) – bilo ko, nebitan
mâl – domaća stoka
malìna – manjina, malo (u odnosu na mnozìna – većina, mnogo)
malorek – malo priča, negovorljiv, ćutljiv
maluš, maluša, malušina – buđ, plijesan, mahovina
maluštat(i) – buđaviti
maljav – dlakav, runjav
maljuga – mačuga, batina, toljaga
mäna (Kao da če­ka­ju mänu da im s ne­ba pa­ne!) – hrana
mandžarije – dukati
mândžija – onaj koji svakome nalazi manu
mandžukat(i) – mahati rukama
manina – narukvica
manisat(i) – nalaziti mane
maniti lik (Ni bi­nja­dži­ji ni ko­bi­li tan­koj be­de­vi­ji ni­je se pri­ka­zi­va­lo ko za nji­ma tr­či u ma­ni­ti lik!) – ludak, manitov
mantenj, mantenjati – služiti s posebnom pažnjom; snabdijevati, dobavljati
mantija – sveštenička odora
mârca (Sa­vić je uvla­čio u nju do dna ovo­šta­nu opu­tu da ni­za nju re­ve mar­ca i su­kr­vi­ca.) – sekret koji curi iz svježe rane
marifetluk – vještina, majstorija, dovitljivost
märit(i) – doživjeti neugodnost, imati štetu
màrva – stvar
maslo (Čen­gi­ću se, iz­gle­da, sve to pre­tvo­ri­lo da je ma­slo ce­tinj­sko­ga ka­lu­đe­ra.) – potajna zamisao, ideja, predlog, plan
maslom guzicom mazat(i) – razmetati se bogatstvom
mastika – rakija karakterističnog mirisa
mašala – izraz zadovoljstva i radosti
mašina – mahovina
mašnja – mašna, kravata
maštraci – prevare
maštrafa – čaša
Mato Glušac – prorok; rođen je u Koritima na razmeđi Crne Gore i Hercegovine, a umro je u Bjelopavlićima đe je sahranjen kod crkve Svete Ćekne; prema narodnim śećanjima, mnoga njegova proricanja su se ostvarila
matrak – ništa
mauna – mahuna
mavat(i) – mahati
maven – plav, modar
mavenjet(i) – pomodreti
mazbata – pismo, pisani dokument
mazgala – mali nezastakljen otvor na zidu
mazija – vrelo gvožđe
mazlun – naivko, onaj koji se lukavo umiljava da bi se dohvatio kakve sitne koristi
mažđet(i) – sipiti dugo i uporno (kao kiša)
mećaica, mećanica – drvena poluga kojom se izdvaja maslo u stapu, miješalica
mećan – bivak, mjesto stanovanja, stalno boravište
mećanit(i) se – naseliti se
mećanit(i) – živjeti, boraviti
medenica – zvonce za stoku
medižina, medežina – lijek, ljekarija
mednik – granični kamen između seoskih imanja
međa – granica, ograda oko imanja
megarija – vrsta rakije
meit – mrtvac, kaže se i za staro iznemoglo čeljade
mekšina – mekota
melaić – anđeo
melun, melunit(i) se – lukavo se umiljavati, maziti se, pretvarati se
meraja – ledina, neobrađivan prostor
merak – volja
metat(i) iz puške – pucati, gađati
mertin – kukuruz
mertinica – kukuruzni hljeb
merzer – dalekometni top
meteriz – šanac, rov, utvrda
metla i lopata – onaj koji radi sve i svašta, sluga
metnut(i) – postaviti,položiti sijeno stoci, nekoga unaprijediti u viši čin
metnuti na kosti – obući
metnuti pod kapus – ubiti koga, zakopati
Metoija – Gacko
metoš – skup loših ljudi, čeljad nesposobna za bilo kakav posao
mezulana – poštanska stanica
migat(i) – uplašeno mrdati ušima, kao zec, mahati rukama
mijeg – veliki, kuljav stomak
milet – narod, nacija, religija
militar – mnoštvo, mnogo
milit(i) (Ta­ko ja pi­štim i mi­lim onom dža­dom dok se iza me­ne ču na­kav ve­li­ki tu­tanj.) – polako, nečujno ići
milokura – seksualno nezajažljiva žena
mimo ljude (Vele da je bio prazovit Zaim-paša mimo ljude.) – po nekoj osobini neuporediv, van svake konkurencije u nečemu
minjistar – ministar
mïra – miris
miralaj – pukovnik turske vojske
mîr – miris
mirija – dacija, porez
mirita – zasluga za nešto, priznanje za rad
miritat(i) – brinuti se, imati nešto u nadležnosti, upravljati nečim; zaraditi, zaslužiti
mirski (Nije ovsem Mojsija Zečevića u svu Crnu Goru bilo ni mirskog ni crkovnog glavara…) – svjetovni
Misir – Egipat
misnulo mu se – prohtjelo mu sepoželjeti, imati volju za nešto, poželjeti
mišće – plac, prostor za podizanje građevine, kućni temelj
mišobrk – čovjek tankih i rijetkih brkova
miš u duvaru – znak nemaštine
mitarenje – mijenjanje perja
mititi – podmićivati, korumpirati
mižgar (U tri ona mižgara śedi po jedna ženska, a iza jednog banka s one druge strane stoji onaj te toči piće.) – posebna pregrada u štali za jagnjad ili telad, kotac; ovđe se radi o pregradama (separeima) u kupleraju
mjed – bakar, razni metali
mjeden – bakarni, metalni
mlaćenica – tećnost od mlijeka iz koga je izvučeno maslo
mlaćevina – ražana slama za krov kuće ili štale
mlâd – mladunčad: jagnjad, jarad…
mladačna (krava) – krava s teletom
mladit(i) se (Ne­ki što su se vr­nu­li pre­kre­pa­va­li su osta­tak vi­je­ka ka­šlju­ći i na­te­žu­ći se kao da se mla­de.) – teliti se, jagnjiti se, rađati mlade
mlatit(i) raž – odvajati zrnevlje od ražane slame
mlećanin (žuti) – mletački zlatnik
mlim – mislim
mlinoguza – žena naglašeno zaobljene zadnjice
mljerni čoek – odrastao čovjek
mlješte – umjesto
mnozìna, mlozina – veća grupa ljudi; većina,mnogo (u odnosu na malìna – manjina, malo)
moba – besplatna pomoć porodici bez radne snage, ali i kakva veća akcija na društvenim poslovima
mobilje –namještaj
moča – mokrina, dugotrajna južna kiša
mrknut(i) (E mrče mi svijes, te ja osuh na onu trojicu svašto što mi je na usta dodilo…) – smrtnuti
močiti – kvasiti, potapati u vodi
moći životom – biti sposoban za određeni naporan posao
modrača – plavo platno za proste čakšire
mojasil – ekcem, kožna bolest
mokro kumstvo – kršteno kumstvo
momačka polica – vrijeme za ženidbu
more – može
mor (dolama) – crna
mor­ska pr­ži­na – pijesak na plaži
moskovka – vrsta puške porijeklom iz Rusije
mosor (leda) – klip, ledenica
möt, mont – znak, upozorenje očima ili pokretom glave, signal, mig, gest
motljancija – nesređenost, opšti nered, gužva
mozolit(i) – progovoriti, nešto reći
mramor – obilježje mjesta đe je neko poginuo, obilježje smrti, nadgrobni kamen
mravlja noga (Žut je kao li­mu­no­va ko­ra, Ar­na­u­ti ga re­žu na mra­vlju no­gu, a mi­ri­še ljep­še no ra­ki­ja pe­ča­tli­ja.) – iśeckan duvan da sitnije ne može
mrc – mrtvac, slabić
mrcina – uginula životinja, strvina
mrčava – mračan prostor
mrčavit(i) – crnjeti
mrčipuškić – borac kome se ne može poreći da je učestvovao u ratu
mrcinluk – opšta zapuštenost
mrginj – granični kamen
mrežit(i) (oči) – slabo viđeti
mrk – crn
mrkit(i) se – ljutii se, gledati namršteno
mrlédat(i) – bolovati dugo a bezopasno
mrljanuti – pasti od iznemoglosti
mrljavče – mršavo jagnje
mrnđula – ukrasna kuglica, đinđuva u đerdanu
mrša – izmršavjelo bravče
mrš – marš
mrškat(i) – odagnati kao psa, uzvikom m(a)rš
mrtac – mrtvac, pokojnik
mrtva jesen – kasna jesen
muanat – prećerano ośetljiv na riječ, lako uvredljiv, prgav, teške naravi
muftija – muslimanski vjerski dostojanstvenik
muhur – pečat
muimat – imanje
mujezin – čovjek koji s džamije poziva na molitvu
mukaet – obzir, obraćanje pažnje, oprez
mulik, mulikovina – omorika
muljača (Do­će­ra­ne su dvi­je mu­lja­če od po pe­de­set ki­la.) – vrsta bureta
munar – minaret
munja (ga) opalila – da ga kazni bog
mûr – pečat
murisat(i) – pečatirati, udarati štamilj na dokumenat, zvanično potvrđivati
murtatin – izdajnik
murva – dud
murvovača – rakija od murve
musafir – gost, putnik-namjernik
mustra – uzorak, primjerak
mušavera – ljeporječivo skrivena prevara, podvala, zamka
mušebak – drvena rešetka na prozorima
muška mrčava – crne dlake na prisima muškarca
muška mustra – polni organ nešto većih dimenzija
muške gaće driješene – bilo seksa
mušketat(i) – strijeljati, izvršiti kaznu strijeljanjem
muški kudret – erotska moć muškarca
muškovat(i) – jačiti se, pokazivati mušku snagu
muštuluk – saopšatavenje radosne, dugo očekivane vijesti
muteselim – upravnik manje turske oblasti
mutvak – mračna i vlažna prostorija, ćošak

N

nabarjačit(i) – subjektivno isticati vlastitu važnost u odnosu na druge, kurčiti se
nabas – izvrsno, izuzetno
nabasrljat(i) – nesmotreno nalećeti na nešto prilikom hoda
nabiguzica, nabiguz, nabiguza – iźelica, poguzija, alavko, lakomac, žderonja
nablizurak – nablizu, bliže
nabrčat(i) – nalećeti na nešto oštro
nabrčiti – navaliti
na bre (Ta­mo ću, ve­li, ra­za­pe­ti svi­le­no ča­dor­je, baš ta­mo na bre Usko­ka.) – blizu, da svi vide
nàbreknut(i) – strogo podviknuti, zaprijetiti
na brote – masovno
nacicat(i) (Na­ci­ca­li su se strâ i pri­je no su se ro­di­li.) – nakupiti se
nacupat(i) – natući, nešto neprikladno obući ili obuti, nabiti kapu do ušiju
načetiti se – upadljivo i radoznalo posmatrati stojeći
načokešit(i) se – zauzeti smiješnu pozu
nadati (Iz­le­tio sam iz plja­ce, pre­tr­čao pro mo­sta na Bo­ja­ni i na­dao da tr­čim jed­nom ši­ro­kom dža­do.) – nastaviti bez odmora
nadgornjavat(i) se – nadmudrivati se, nadmetati se hvalisanjem
nadebljat(i) – praviti se važan, mudrovati o nečemu što je drugima mnogo bolje poznato
na deveto nebo – uživati u sreći
nadnut – otekao
nadošla (medovina) – prevrela
na dvije vode (Uvi­đe­li su br­zo oni da su Ja­kov i svi Gra­o­vlja­ni na dvi­je vo­de!) – biti lukav, diplomatski raditi za dva gospodara; inače može biti krov od kuće na dvije vode
nadžidžan – složen
nafundat(i) – nagovoriti s namjerom da se nagovoreni naljuti, napuniti
nafurijat(i) – podstaći nekoga na ljutnju, naoštriti
nagamiti – iz radoznalosti navaliti sa svih strana, kao gamad
nagan, nagat – vrsta pištolja
nagazit(i) – razboljeti se na mjestu koje treba zaobilaziti
nagao (dan) – davno prošlo podne
naget(i) se – nakriviti se
nagiltati (Isti je car nagiltao knjigu šarovitu.) – napisati pismo s posebnim zadovoljstvom, reći sve
nagobit(i) se – starački se pokučiti
ná­go­le (To su na­go­le bi­li čet­ni­ci…) – uglavnom, pretežmo
nagracat(i (para) – nepošteno zaraditi, steći imetak kriminalnim radom, steći sumnjivim poslovima
nagrđe – rugoba, fizička i moralna nakaza
nagušljat(i) (Ma vljeruj, kao da si joj nagušljao dva kušina u bluzu.) – smotati stvari bez reda, nabacati zbrda-zdola
naijediti se – naljutiti se
naindivid, naindivin (I to ne pred ogle­da­lom no ona­ko na­in­di­vid.) – otprilike, nasumice
naišćalit(i) se – zadovoljiti se preko mjere, nauživati se
naizus(t) – napamet
nafurijat(i) – naljutiti, naoštriti
najamlica – najamnica, sluškinja, kućna pomoćnica
najlak – polako, tiho
najorgat(i) – navaliti, narasti, nabujati, naplaviti
nakalje (Da­ni­le bio švap­ski špi­jun, te ilja­du dru­gih na­ka­lja i gr­di­la.) – ružne riječi o nekome kao nakazi i rugobi
nakastigat(i) – nagrditi
nakekerušen (Onako nakekerušen sjaša s kljuseta…) – pijan
nakititi (pismo) – napisati opširno pismo
nakomrdit(i) se – namrgoditi se, namrštiti se
nakošito (Na­mr­ki se Ane­ta, tr­že mu oglav iz ru­ke i re­če ne­što na­ko­ši­to.) – srdito, ljutito
nâko tàkô – samo tako, najbolje, primjerno na zadovoljstvo svih, perfektno, zapaženo, bolje ne može
nâkrič – oštro naređenje, poruka, opomena
nakričit(i) – narediti, poručiti, opomenuti
nakriviti (kapu) – proći odlično u nekom poslu, biti zadovoljan
nakudžat(i) (Zaj­ma Du­ma pa­re na ka­ma­tu, na­ku­dža­va du­go­ve.) – prikupljati, naplatiti
nakvo – nekakvo
nakvo kukanje (A kad nas Iguman zakanu kapljom pričesta, povrnusmo se nakvo kukanje.) – česta fraza u crnogosrkom jeziku koja znači malo, tek toliko, malo bolje, ali takođe jadno
nakošen, nakošit – prijek, impulsivan čovjek
nakvirit(i) – namoliti se, pojaviti se
nalbanta – kovač, potkivač konja
nalet – proklestvo
na­let ih bi­lo (Ta­ka im je vlje­ra, na­let ih bi­lo…) – prokleti bili
naložit(i) (Da sve ispriča igumanu Nikodimu kako je bilo i da zapamti što mu naloži.) – narediti, zapovijediti, predložiti
naljeći – naići
nâm (Se­dep na­še­ga nâma, knjaz Ni­ko­la je na­re­dio…) – afirmativano mišljenje o nekome, imati dobar glas, ugled
namenut(i) – pomenuti, podśetiti
namerat(i) – istući, izudarati, izmlatiti
namirit(i) – isplatiti dugove, odužiti se
namunjiti se – naljutiti se
namurat(i) – navaditi se na nešto, oslačati
nanebesit(i) se – nadnijeti se
naokrugalac – ukrug, uokolo
naoposlom – obaviti posao kako treba
na otvorene karte – iskreno, svako neka gleda, igrati otvorenih karata, bez prevara
naodvan – za jedan dan
naovdan – naobdan, za jedan dan
napaloka (Bi­li su na­pa­lo­ku će­me­ri, be­len­zu­ke, men­đu­še i đer­da­ni da ih bi­raš.) – sruke, nadohvat, izuzetna ponuda
näpamēt – izgleda, reklo bi se, navodno, priča se
na prešu – na brzinu
napodat(i) – nadodati, nastaviti
napokleku – bez oslonca, neigurno, nestabilno
na popiš – ići u toelet
naprcati – naćerati; dobro se najesti
napremase – s distance
naprešit – brze naravi; prgav
naprtljat(i) – svašta napričati; pripremiti se za prtljanje, preseljenje
naprtnjačit(i) – krenuti nekuda s tereretom; poći prepotentno bez jasnog cilja
napuljit(i) (oči) – jako otvoriti oči, izbečiti zbog velike muke
naputica – puteljak, staza
naredna za valjalište – žena voljna za seks
naruč – posuđena stvar za uslugu
nasatičke (Po­blje­ga­o­ci se iz­mi­ca­li naj­lak na­sa­tič­ke i gla­di­li oruž­je.) – ići unazad
náse (Do­se­li­lo se od­ne­kle iz Cr­ne Go­re na­se dvlje­sta i ku­sur go­di­na.) – ranije, prije; drukčije
nasekat(i) – dosta donijeti
naseirit(i) – s uživanjem se nagledati nekog prizora
nasočit(i) – uputiti na nekoga ili na nešto
nasovrljat(i) – nabaciti, nagomilati, natovariti nešto bez ikakvoga reda i plana
nastaći – postaviti kapu
nastup – padavica, epilepsija
nastavat(i) – biti podstanar
nasuljat(i) – naćerati, nagurati, nabiti
nasumice – bez reda i plana
nasvojit(i) – zajačati
našikat(i) se – napuniti se dimom, napiti se rakije, natočiti do vrha suda
naški (jezik) – crnogorski jezik; zbori naški – zbori da se razumijemo
naśetovat(i) – posavjetovati
naśevača – torba iz koje se sije žito
našprdat(i) se – narugati se nekome, seiriti
na štesrca – popit ili pojesti nešto na gladan stomak, ujutro
naśevača – torba za sijanje žita
natalacat(i) se – namazati se
natenane – polako
natestar – putar
natožuljat(i) – nemarno nazuti cipele
na treću – obrada zemlje s pogodbom da se gazdi daju dvije trećine prihoda
natruna – laž ili spletka koja se tajno plete oko nečijeg časnog imena
natra (Pri­ča­še po­koj­ni Triv­ko Zu­pljak da la­tin­ski po­po­vi iz Du­brov­ni­ka ne bi š nji­ho­vi­jem pi­to­mi­jem na­tra­ma i na­smi­ja­ni­jem ma­štra­ci­ma…) – lukavstvo, prepredenost, sitna prevara, marifetluk
natura (To je samo njegova odbrana od nature.) – vradžbina, gatka, zlo koje se tajno plete oko nečijeg časnog imena zlim pogledima i zavidnijem uzdasima
nauznačke – na leđa, ići u nazad
navaka – nafaka, sreća, korist, udoban život
navći – specijalni drveni sanduk s poklopcom u kome se mijesi hljeb
navćoguz (Pri­čao ne­ko ova­ko ili ona­ko nav­ćo­guz se jed­na­ko ke­si.) – osoba s velikom zadnjicom, u obliku naćvi
navardat(i) – nabacati
navardiš – nabacane stvari, nered
navezati na paśi rep – izgrditi, izbručiti
Navijork – Njujork
naviljak – mali plast sijena
navišćetit(i) se – jako se naljutiti
navorcat(i) – nabrziti, požuriti
navora – pričes, hljeb
nazima – nazeb
nazdirat(i) – jedva gledati
nazdrelice – hitro odstupiti
nažditi – jurnuti u bježanje, pobjeći s glavom bez obzira
naždrokat(i) se – napiti se
naživo – uživo
nažmikat(i) (Snjegove vode sproljeća nažmikale zemlju.) – dobro natopiti
neću reći – prećutaću iz skromnosti
nebesilo – veoma visok čovjek ali tanke pameti, neko što stalno gleda u nebo
ne bijeliti zuba – ništa ne pričati, čutati
ne bilo primijenjeno – daleko bilo, ne ponovilo se
nečis – prljavština, izmet
nedod – nepoznato mjesto
ne da izdušit(i) – ne da odmoriti
ne da mu se u čele – ne može da zametne uljanik pčela
nedoder – ne može se potrošiti, ostarati, izdrijeti
nedoodi – tamo đe niko voljno ne ide
nejač – ostarjela čeljad, đeca
nejakušica – slabić, tankolozović, pripadnik neugledne porodice
nekcija – injekcija
ne kvašeno obraza – nije bilo suza
nemati avaza – nemati dobre riječi za drugoga
nema zbora (Alipaša Stočević bi, zbora nema, nabio na kolac vojvodu Jakova…) – sigurno, bez alternative
nemrčipuška – kukavica, slab borac
nenadnja – iznenada, bez najave
nepočinstva (A kon­zul iz Du­brov­ni­ka vać­kao je ta tur­ska ne­po­čin­stva i br­žao da ih ja­vi u ze­mlju Ru­si­ju.) – nedjela, zločini
neposluk – neposlušnost
neratan – neraspoložen, zlovoljan
nesoj – slabog pedigrea, loš, nemoralan momak
nespraćen (Ma sve je u toj kući išlo redom i načinom, sem što odnekle stiže grijeh te Pero osta nespraćen, nalet ga bilo.) – osoba nedoličnog ponašanja, nesposobna za rad i red
nestati bijelog svijeta (I uze onome čovjeku gusle iz šaka. Nestade mi bijeloga svijeta! Ma ko to sad smije da prekida guslara kad me poduzela ona ljepota što će Princip da ubije paśega sina. )– zapanjiti se, iznenaditi se, uplašiti se, izgubiti orijentaciju
ne sušiti obraza – neprestano plakati, biti tužan i uplakan
netomilo – odbojno, nesimpatično
Ne turaj me – neću te turati! –Ne diraj me, neću ni ja tebe
ne ule­zi đa­vo­le, vraže – najava nemile scene, obrta u priči
ne uvatih – ne zapamtih, ne shvatih o čemu se radi
neuzvišit – niskog rasta
nezabulan (Vojin napisao svojeručno i u nezabulanu kovertu ostavio.) – nezalijepljen
ne­zdre­li­ce – (Pa sam ne­zdre­li­ce pro­pu­tio u Ja­vo­rak da si­je­čem kr­sta­tu go­ru o tan­koj džor­na­di) – ići u paničnom strahu, bez osvrtanja
ne zna se ni groba ni mramora – nema dokaza đe je i kada umro niti đe je sahranjen
neznaven – nepoznat; osoba s malo znanja
nevidovan – nevidljiv, nestvaran
neviđelica – mrak
niđe dozvat(i) – nekoga ko brzo napreduje u karijeri
Nije ničija do zore gorjela. – svemu dođe kraj
ni crni ni bijeli – ćuti
ni crno ti oko u glavi (Pra­vo re­ći ni­je imao ni raz­lo­ga da joj ka­že ni cr­no ti oko u gla­vu.) – bez bilo kakvih primjedbi
nikud majci nikud đeverima – ni tamo ni ovamo, bezizlazna situacija
nikogović – čovjek bez pedigrea i ličnih vrlina
nimet – hrana, hljeb
ni more do koljena – onome koji živi bezbrižno, sve mu je lako
ni oko prsta konca – ništa
ni pečen ni varen – nedefinisan, i onako i ovako, ni vino ni voda
ni pet ni šest – ne čekati, odmah reagovati
ni se ni bre (A mogla je čašćavati koga oće i š ćime oće da joj striko Stevan ne kaže ni se ni bre.) – ne reći ništa, ne kritikovati, davati podršku ćutanjem, odbiti svaki prigovor
niskoguz – čovjek spuštene zadnjice, kratkih nogu
Ni slatka ni grka voćka ne zrijeva za jednu noć. – sve ima svoj prirodni razvojni put bez obzira na njegova svojstva
niti crni ni bijeli – zbunjen, u šoku, ubeućen
nititi pjesmu – sastavljati, spjevavati pjesmu
ni u meko od uva – krajnja ravnodušnost prema nečemu, gluv za vapaje drugih
nòra – udubljenje u kamenu, škrip, rupa
no so i oči (A sva­ka po­se­bi­ce ni­je­su se mo­gle sa stri­nom Zla­ta­nom vi­še no so i oči.) – ne podnositi se
novaka – sreća
Novijork – Njujork
ni za mrtvu glavu – ne pristati ni na koju cijenu
nužda – potreba (mala i velika) za toaletom, WC –om
nužnik – zahod, klozet, WC

NJ

Njirit(i) (Šćaše za ovcama povazdan da njiri u ogledalo.)- zavirivati se, ogledati se
njemu se ne prepravlja – on je nepogrješiv, ima potonju riječ, diktator
njijova – njihova
njurit(i) (Šćaše za ovcama po vazdan da njuri u ogledalo, a ništa joj ne bi milije no da vata bubamare.) – uporno gledati
njutra – malopričljiva osoba
njuvat(i) (Se­dep to­ga što su se uva­ti­li za no­se­ve pa nju­va­ju.) – pričati kroz nos, gunđati

O

obabit(i) se – poroditi se
obadat(i) se – motati se, vrzmati (goveda se obadaju kad ih jure obadovi)
obagljivit(i) – oboljeti od bage, bolesti kopita, izgubiti snagu u nogama
obagnjaj – jedna nit u pletenju čarapa; obilazak, krug
obasukan – ograđen
obatljat(i) (U Vilice jezik ostudenio i obatljao.) – omlitaviti, preći u nesrazmjernost, igubiti vitkost, fizički se deformisati
obaška – ne računajući, za razliku, posebno
obaśest(i) – opśesti, obuzeti okolo
obéčit(i) (Milijarde zvijezda igrale su kolo oko mjeseca što je bio obečio kao ponoćno sunce.) – ogrijati, zasjati
ober – sami vrh nekog brda
obestrvit(i) se (Niko nije dokazao kad su se obestrvili.) – nestati bez traga, završiti bez groba i mramora
obeušiti – odśeći uvo, unakaziti
obeznanit(i) – pasti u nesvijest
obidovati – ručati; okusiti, probati jelo
obijeljena – okrečena
obirak – škart, otpadak, najgori u vrsti, ljudski kukolj
objutrit(i) – svanuti, obdaniti
obladat(i) (Prije nego su komunisti obladali zemljom Rusijom…) zavladali, preuzeti vlast
oblagat(i) – izmilisti lažnu priču o nekome, oklevetati
oblanjat(i) – obraditi, uglačati drvo blanjom
obličke – gutati nesažvakanu hranu
oblista – crno platno na tradicionalnoj crnogorskoj narodnoj kapi, deravija
oblizak – zalogaj
obliznit(i) se – roditi dvoje mladunčadi, bliznadi
obloguz – alavko, lakomac
oblomud – muškarac uočljive seksulnosti
obluk (O nji­ma vi­se ov­nuj­ski ob­lu­ko­vi, gužbe uža…) – drveni držač oko ovnujskog vrata za čaktar ili zvorno
oblutica – kamenica, oblutak
obljen – ofucan, otrcan
öbljenak – osmijeh, smješak
òbljenak – provednica, malo bljesnuće
obnemiljet(i) (Po­što sa­ra­ni­smo po­koj­nu Mi­li­cu, sve mi ob­ne­mi­lje.) – omrznuti, izgubiti volju za bilo šta
obojak – parče sukna koje se stavlja u opanak da ne bi žuljao nogu
obol – obod
obraditi o životu – izvršiti samoubistvo
obreći (Obreci pisarima platu na godinu.) – odrediti
obrečeno – dogovoreno uz zadatu riječ da će se dogovor poštovati, ugovoreno
obrekla muda – uobraženost, usiljenost
obrenuti se – malo povratiti raspoloženje
obresti se –iznenada se pojaviti, treviti se
obret(i) se (Po­ma­lo se ona­kih lju­di i ka­lu­đe­ra ra­đa­lo i obi­ra­lo u ova­mo­šnje kra­je­ve.) – treviti se, zateći se
obrezat(i) – pośeći se, raśeći
obrijat(i) popa – raščiniti sveštenika
obrljat(i) – uprljati
obrnut(i) – pustiti gutljaj tečnosti niz grlo, cugnuti
obršit(i) – doživjeti nevolju, proći kako ne treba, imati lošu sudbinu, imati vlastito neprijatno iskustvo
oburdat(i) – srušiti, razidati
obuvača – vrpca kojom se priteže opanak
ocampatit(i) – ostariti
ocedit(i) (Oce­di vi­lan­ca Pre­mra na mlje­sto, ma ni­je ni cik­nuo! ) – ubiti
ocu na glavnje ostati – za đevojku: ostala neudata u očevoj familiji
očarlije – naočare
oček (Zgođani, oček, oček, oček – ali nema Vratka…) – dugo čekanje
očenut(i) – očepiti, otkinuti, zakinuti
očinjak – otpadak od žita; najgori u vrsti
očitovat(i) (Prokletstvo kralja Vukašina očitovalo se i devestodvanaeste …) – potvrditi, ponoviti
očoplit(i) – oglodati s skosti meso
oćarito – svježe, osunčano
oćka – za seks raspoložena žena
od – hod
odanut(i) – odahnuti
odapet(i) pušku – pokazati muškost pri seksualnom činu
odasrat(i) ( Inglezi su ossrali kralja Petra i četnike.) – odbaciti prezrivo kao izmet
od bešike do motike – vrijeme sazrijevanja u domaćina kuće
odbila se râna – nemati apetita
odbijati sige – s uživanjem pušiti
Odbij se đavole od mene! – mimoiđi me nevoljo
od Bojane do zelena Lima – nadugo i naširoko
odbučit(i) – (Kako su žene odbučili od njega i kako su mu kazali ovo te ću ispričati ne znam ti ja.) – razdvojiti
odbljen – odlomljen
odboktat(i) – odbolovati batine, odrobijati
odboljekat(i) – glasno vikati da se rašćeraju vukovi; lelekati (pogrdno)
odbučit(i) (A toliko se bila u tu svoju čuvenost ugrizla da se od nje nije mogla odbučiti.) – otcijepiti, otkinuti, odvojiti
odbulat(i) – otpečatiti pismo, odlijepiti koverat
od devet đeda – imati u nasljdstvo od najstarijih predaka
o drvo i kami (Aleksije je nekako utekao te noći, te o drvo i kami…) – o drvlje i kamenje, spašavanje života bjekstvom u nepoznato
òdit(i) i hòdit(i) – ići da bi skrenuo pažnju na sebe
odiva – udata žena u odnosu na svoj rod i roditeljsku kuću
odjakat(i) – pobijediti svog rivala u rvanju
odlampat(i) – otrčati, odjuriti, brzo otići
odlučit(i) – odvojiti
odmet – snijeg koji nosi vjetar
odmjerit(i) od šake do lakta – savijanjem ruke u laktu pokazati da se ni u kom slučaju ne prihvata nečija ponuda
od načina – uredan, sve na svome mjestu
odnoktit(i) (Od­nok­tio sam ku­ći u Ba­nja­ne.) – sporo ići
odrina – porez kao oblik unižavanja turske raje
odriješit(i) (Za­sa­ka­la se u me­ku ze­mlju i ne odri­je­ši­la.) – odvezati, razvezati, osloboditi ruke, ovđe sa značenjem eksploditrati
odrina – porez kao oblik unižavanja raje
odrljačina – prevara, lopovluk
odrljačit(i) – prevarit, izmamiti, opljačkati
odapeti pušku – pokazati muškost pri seksualnom činu
odasrat(i) (In­gle­zi su oda­sra­li kra­lja Pe­tra u čet­ni­ke.) – odbaciti kao izmet
odlampat(i) – otići
od popasa do zaranka – od ranog podneva do kasnog popodneva
odrezana (plata) – određena, precizirana
odrijezat(i) (Re­ci da upra­vlja š nje­go­vim ple­me­nom ka­ko mu pa­met odri­je­že.) – određivati kako mu pamet zapovijeda
odrlja (Oke­sio ka­pak pa se odr­lja is­pod oka cr­ve­ni.) – ožiljak, oderotina, masnica
odrljačit(i) (Da oću, ka­že, da mu odr­lja­čim go­ve­da.) – oteti
odronut(i) (I od­ro­nuo od sva­ko­ga svo­ga na ove stra­ne.) – otuđiti se od najbliže rodbine, zaboraviti na svojštinu
odudarit(i) – vratiti udarac istom mjerom, suprotstaviti se
o duši visilo – sam ispaštao svoje grehove
odvicat(i) – odvikavati
od zla oca a od gore majke – kupljevina svega i svašta
odžak – ognjište, dimnjak, dvor, kula
odžaković – potomak neke uzorne, poznate porodice, od dobre kuće, koljenović, kućić, bogat čovjek
odža kroz guberine – besmislen posao
ođžina rika – odžina molitva u ušima inovjernika
ođe gluvo bilo – ne dogodilo se i o tome se ne pričalo
ođeven – lijepo obučen
ofraštit(i) – postići dobar seksualni snošaj
ofrlje – odoka, bez mjerenja
ojađelica, ojađelić – baksuznici
oglav – dio konjske opreme oko glave za koji se veže povodac
oglavina – koža s goveđe glave
oglobina, oglodina – oglodane kosti, ostaci hrane
ogorelina – ono što je djelimično nagorelo
ogracijat(i) – oveseliti se, oraspoložiti se
ograšit(i) – obradovati e, razvedriti
ogrizina – ostatak jela
ogrnjač – ogrtač, kabanica
oguglat(i) – navići se na nešto, izgubiti ośećaj za nešto, ne pridavati važnost
ognjilo i kremenica – pribor za dobijanje vatre za paljenje cigarete ili lule
ojađelik – jadnik
ojkat(i) – kukati, zapomagati
oka – nekadašnja mjera za težinu (1,282 kg); boca od litre i po
okat u četvoro – imati četvoro očiju
okedžit(i) – iskriviti usta, zinuti
okerosit(i) (I ne sa­mo da se ne ka­je, no oke­ro­si da bi slat­ko ga­đao i u Kra­lja Alek­san­dra) – oštro se suprotstaviti, reći u oči
okesit(i) – otrombiti, omlitaviti
okinut(i) se – ojesti se ipod pazuha ili između nogu od znoja i prljavštine
oklasina (Nalet ih bilo, svi odvalili one oklasine kao mertin.)– ovđe muški polni organ većih dimenzija
oklepiti – oboriti pogled, rastužiti se, oklempiti
oklijentit(i) (Ni­ti je Ta­na­si­je po­br­kao u pa­met ni­ti je okli­je­ni­tio.) – zbog bolesnih nogu pasti u postelju, biti nepokretan
okojasiti se – žustro, prgavo, svadljivo se usprotiviti
òkô – vojni logor
okojasit(i) – stati u zaštitu, suprotstaviti se
okolomatiti – ići oko nečega, kružiti, obilaziti
okoresiti – odlučno uzvratiti istom mjerom, hrabro iznijeti drugačiji stav
okorundat(i) (Pot­po­mog­ne ga s pa­rom dok se oko­run­da… ) – povratiti se u život poslije bolesti, omoćati
okoš – koščat, mršav
okrajina – okolina
okrćet(i) (Ja oja­đel ne­ka­ko okr­ćeh da se ri­je­šim na se­lid­bu on­da kad su agi­to­va­li da se ide.)– dvoumiti se, snadijevati se, oklijevati
okrenuti vljerom – promijeniti vjeru, izdati
okrijek – žabokrečina, zelena skrama na površini barske vode; izrazito zelena boja
okročit(i) (A na­mi­je­njen za se­dam kne­že­va da oko nje­ga okro­če kad su­de s ple­me­nom pa­štr­ov­ski­jem.) – śesti okolo okrugloga stola
okrojit(i) – udariti
okrs bi­je­lo­ga ba­šan­sko­ga svi­je­ta – unakrs cijele zemaljske kugle, na sve četiri strane
okrtit(i) (Ali ujutru nekako okrtismo te se ne vrnusmo na vakat) – odocniti, zadržati se, usporiti, ulaganiti
okrupina – šlajm, sluzna masa u disajnim putevima
okuljavit(i) – ugojiti se, odebljati, dobiti kulju
olediti se – prestraviti se; nesrećno se udati ili oženiti
oltara – slobodno bez ograničenja
omastiti konopac – umrijeti na vješalima
omeđina – ostaci zidova nekadašnje kuće
omica – mlada kobila
omicat(i) – umicati, bježati
omljerit(i) – odmjeriti, odbiti nešto s nipodaštavanjem, obično u izrazu »od šake do lakta«
omljeza (Po­zna­va se dav­na­šnja ljuc­ka omlje­za.) – ostatak starih kuća, omeđina
omrcinit(i) – lišiti života i uprljati
omrkao a ne osvanuo – o njemu niko ne zna ništa
omrknut(i) – ući u noć
onogošt – atribucija za starost grada Nikšića iza koje stoji nekadašnji grad Onogošt
ono ispod sebe – izmet
opadat(i) – ogovarati
opalič (Zovu se z brda na brdo maniti Crnogorci kao vuci na opalič.) – hladnoća s jakim vjetrom
opalila ga nebeska munja – ubio ga grom
opancat(i) – priznati
opanjatit(i) – ostariti
oparen – ljutit
opasala bi se jezikom – žena lajavica, svađalica
opasati (kobilu) – pastuv oplođava
kobilu
opatisat(i) se – oraspoložiti se
opepelit(i) – tek nešto reći, progovoriti
opijačit(i) – umrijeti
opijecat(i) se (A kiridžije naloži vatru pa se opijecaj, trenjivaj…) grijati se kod otvorenog ognjišta
opipat(i) – ošišati
opleće (No­si­la je us­tu­re­nu kr­pu re­sa­ču, brez ople­ća ni­je ni za sta­ti­ve śe­da­la.) – narodna šara na ženskoj košulji, ošvice
opiturat(i) – ofarbati masnom bojom, lakirati
opljuckivat(i) – gledati hranu ili piće koje niko ne nudi
opotit(i) se – oznojiti se
oprčit(i) – oploditi (kaže se za pijevca u odnosu na kokoš); izvikati se na nekog, izružiti
oprečanice – opanci napravljeni od goveđe neštavljene kože i opute
oprnuta čapra – oguljena koža, ožiljak od izgorijeli
oprnut(i) – nagorjeti
oprznit(i) – uprljati
opuč – veoma težak rad od koga se može dobiti opuč, kila
opuč – bruh, kila; survavanje s visine
opučit(i) se – dobiti bruh, iskilaviti se; otkinuti se i pasti u ambis
opuštit(i) ždreku – dati glasu na volju, najjače što se može viknuti
opunit – punačak
oputa – nit od ovčje ili koźe kože za izradu opanaka i druge domaće potrebe
orak –orah
oratisat(i), oratlisat(i) (Oratisali Turci i bljenuli u obraz.) – biti zadovoljan
ordija – armija u Turskoj Carevini, vojska
ordonos – ordonans
orfana – sluškinja
Orgoš – Horgoš, gradić u Vojvodini
orjat, horjat, horjatin – seljak, hulja, lopov, ugursuz
orkovina – orahovina
ornjat(i) se – grubo se očešati o nešto
ortak – poslovni drugar, partner
osaliti – nekontrolisano se ugojiti, udebljati se
osamles – osamnaest
oseirit(i) – glasno se veseliti
osijecat(i) se – izdirati se
osiroćel – ožalošćen zbog nečije smrti, u koroti
oslegnut(i) – odniziti
osmoguz – proždrljiv, lakom
osmuđen – opaljen
osoje – strana brda ili doline manje izložena suncu, suprotno je prisoje
osoljaj – količina soli dovoljna za jedan objed
osorljiva (rakija) – ljuta, jaka
osorljiv – svadljiv, prgav
osprijed – sprijeda
osvanuti duži – umrijeti preko noći
osvem – osim
osovrtljat(i) – nestručno oplesti džempet ili ozidati kuću
ostanuo širok trag – imati brojno potomstvo
ostraguša – vrsta puške koja se puni s vrha cijevi, preteča današnje puške
ostršak – ostatak
osuvoplećalo goveče – neuhranjeno goveče koje jedva hoda
osvem – osim
ošapiti – okupirati, preuzeti, obuhvatiti rukama
ošapiti drvo – obuhvatiti stablo objema rukama
ošišati na prvi lumer – ošišati do kože
oštrivo – śečivo
oštropiti se – uspraviti se, stati na noge, osloniti se
oštrivo – śečivo, nož, hladno oružje
oštropit(i) se – stati na noge poslije bolesti, postići stabilnost, uspraviti se
ošvena mlaćevina – skinuta slama s kojom je bio pokriven krov
ośeći se – podviknuti, obrecnuti se
ośetit(i) – naslutiti, predviđeti
otančala krv – izgubio se soj
otarak – toljaga, parče drveta
otava – trava nikla poslije kosidbe
otcavunjat(i) – umorno otići
otfikarit(i) – odrezati, ośeći parče, otkinuti
otegliti klipa – nadjačati u odmjeravanju snage zatežući klipa
oteljenica – oteljena krava
oteščat(i) – otežati
otići Bo­gu na isti­nu – umrijeti
otići od oči – stradati od urokljivih, zlih očiju
otijem – tim, tijem
otkako je gavran pocrnio – vazda, oduvijek
otke – idući, hodeći
otkrojit(i) (sudbinu) – odrediti
otkrmeukat(i) – vikati slabim i preplašenim glasom
otkuisat(i) – završiti pozivanje vjernika na molitvu
otljaz – sitno, zakržljao stvorenje, bogalj, nesoj, otpadak
otole – odatle
otpadit(i) se – otuđiti se
otpagavat(i) – zasluženo patiti, plaćati gjehove
otplit(i) – otploviti
otplivit(i) – otplivati, odseliti se
otponac – okidač na vatrenom oružju, obarač
otprcat(i) – oćerari, udaljiti
otprtljat(i) – odseliti, otputovati
otrbuljat(i) (Otr­bu­lja­tio pop i pro­gru­ša­la mu bra­da.) – dobiti stomak, fizički se promijeniti, ostariti
otrcat(i) – odreći se nečega
otrovan kao prišt –izuzetno i neprijatno ljut i prkosan
otrsit(i) – opremiti nekoga, otpratiti; započeti priču kojoj se kraj ne može nazreti; obaviti posao
otricavat(i) se (Ta­ko se i tur­ski car vi­še pu­ta otri­ca­vao ki­lja­na što su po­sta­vlje­ni kad je la­tin­ski kralj po­svo­jio Pa­štro­vi­će.) – odricati se, zanemariti, ne pridavati važnost
otrpunjat(i) – otići nevoljno pješke
otrsiti – ispratiti
otršak – ostatak
otšunjat(i) – tajno otići, izgubiti se
oturisat(i) – otovariti, odśesti, otaboriti, uhvatiti mjesto
otutašno – zamašito, poveliko
otrijeti usta (Nikad nijesam vidio Konavljanku da išta založi na pljaci osim što otre usta zrnom gvošđa, kao čela.) – osvježiti
otvoriš (Imanje pokojnog Perka Mirkova s Pokošljevače kao da je smišljeno za progone i otvoriš.) – pasište za stoku
ovamiljat(i) se – oženiti se, formirati porodicu, postati familijaran čovjek
ovijat(i) – razdvojiti pomoću vjetra žito od pljeve
ovlažile gaće – onome koji je od straha imao malu nuždu
ovnujina – meso od ovna
ovoštan – star, ved
ovrčno –umanjeno, oskudno
ovrežgolit(i) – postići polni snošaj, svršiti
ovsik – ovas, zob
ovzir – obzir
ozi­da­t(i) kao ša­rov niz gre­du – zasijati veseljem koje se ne cijeni
OZNA – (Odjeljenje za zaštitu naroda), komunistička tajna paravojna formacija koju je naslijedila UDBA ( Uprava bržavne bezbjednosti), zatim DB (Državna bezbjednost), danas ANB (Agencija za nacionalnu bezbjednost)
ozoviina – zova
ozidat(i) – napadno se razveseliti
ožičica – udubljenje ispod grudne kosti đe se razdvajaju rebra
ožitit(i) se – pojesti nešto od brašna prvi put poslije gladnih godina
oživat(i) – dojiti prazne sise
oždrlje (Oja­đe­li što­mak pri­ku­pi se do u oždr­lje.) – grlo, podgrlac
ožmirkat(i) – često treptati, žmirkati

P

paćan – čist, uredan, s urođenom otmenošću
paćnica – uredna žena, kod nje je sve na svome mjestu
pačat(i) se – miješati se u nešto bez poziva i velike potrebe, nametati se, uplitati se u tuđe rabote
pačariz (Mi­sir­ska go­di­na uči­nje­la je pa­ča­riz i od Ra­da Pa­vlo­va ž Džan­kov­ca.) – nered, zbrka
paček (E paček, paček, zaboravio sam da vi ispričam…) – pričekaj, stani malo…da ne zaboravim nešto vrlo važno za priču
padiša – paša
podrljak (Ranila se potlje trides godina onom jednom zdravom rukom i podrljakom desne.) – patljak, ostatak sakate ruke
pala – lopata
pala Crna Gora – okupirana od tuđina, izgubila slobodu i svoju vlast
palac – palata, dvorac kralja Nikole na Cetinju
pala gora – opalo lišće s drveća
pala muka na ožičicu – velika śekirancija
palošina – ravna široka sablja
palutina – polovina mesa od bravčeta
pametovat(i) – bistro misliti, znati komentarisati prošle događaje, ali znati i predviđati nastupajuće
pamrav – moždano oboljeli
pandrknut(i) – nestati, otpasti, umrijeti
pandurica – utvrđenje, stražara, policijsaka stanica
pandža – kandža, šapa
panjat – onemoćali starac
papati (Da pape talijanske makarone i kekeruše vermut.)– jesti
parapet – zid oko bunara
papaz (Nećeš me nadlukaviti cetinjski papaze, dina mi amana!) – pop, sveštenik; smjesa svega i svačega; kralj u kartama
paren kašu ladi (Ali, paren kašu ladi, nije pomagala ni sila ni vlas da se nađe Mato.) – onaj koji se čuva poslije neuspjeha
parjavit(i) (Ni­je Sto­ja par­ja­vi­la, no je odi­la jed­na­ko na ve­se­le alu­se i tu­žne oku­pe.) – izostajati, odustati
paprica (Čim ne­sta­ne zr­ne­vlja da ka­plje is­pod pa­pri­ce, on se pro­bu­di.) – dio milina kroz koji ce propušta zrnevnje pod točak
parićana kokoš – očerupana kokoš
parjavit(i) (Nije Stoja parjavila, no je odila jednako na vesele aluse i tužne okupe.) – istrajavati
parojak čelinji – neko pčelinje rojenje poslije prvjenca, prvog rojenja
pâs – generacija, pokoljenje; pojas
pasat(i) – proći, minuti
pasla se (kobila) – plodila se s konjem
pasovat(i) – uklopiti, pristajati po mjeri
pasti muka na ožičicu – velika śekirancija
pastrma – suvo meso za zimnicu
pastušas(t) – neuškopljen konj; potentan muškarac
pašinski biljeg – čin
paśi sin – kaže se ljudskom izrodu, pogani
patarica – sitni činovnik, predstavnik kakve niže vlasti, poslušnik, glavarčić koji se pravi važan
patisati – prestati s radom, odmarati, mirovati
pazuvo – pazuh
ped, pedo – mjera od ispruženog vrha palca do vrha prsta srednjaka
peča – snaga; truba sukna ili platna
pečatlija – zapečaćena industrijska rakija
pečene oči (Nijesu viđenijega Bečića imali u bratsvu ni pečenijih oči u plemenu.)– ima onaj koji se nikoga ne boji, neustrašiv
pëčiti – pecnuti
peći žeđ u se – trpjeti žeđ
pedenca – strmina
ped među oći – glupost
pegenca – strmina
peke – tako je
peksijan, peksin – prljav, ružan, odvratan, gadljiv
peksijanska (sila, vjera) – prljava, ružna, odnosi se na okupatore
pelcovanje – vakcinacija
pelud – fini žuti prašak u prašniku cvijeta
pendat(i) – ići sporo sitnim koracima
pendžer – prozor
pentar – kamenolom, majdan
penuti – ukrasti
perjanik – počasni gardista na dvoru crnogorskog gospodara
perčin – duga kosa puštena niz leđa
perivoj – park, cvjetna bašta
perjat(i) – plivati
pèro – ugao stolnjaka
pero za kapu – nebitno, nije važno
perper – crnogorski novac
perušina – perje
pésta (Stanoju bila velika pésta ako dâ Malinu za nekoga ko s nečim ne oskače od njih dvojice.) – uvreda na koju treba uzvratiti istom mjerom
pestokupljevina – trunje, ništavna osoba u svakom pogledu, i fizički i moralno
peš (od kabana) – skut
peškeš – dar, poklon
petama u guzicu (A kne­že­vi oto­le pe­ta­ma u gu­zi­cu da va­ta­ju mu­štu­luk Pa­štro­vi­ćima…) – znak bezbižnosti, radosti, slikovita konstatacija dobro obavljenog posla
petokolonaš – izdajnik rođene zemlje, saveznik neprijatelja; saradnik i plaćenik spoljnjih (neprijateljskih) sila koji radi protiv svoje zemlje – ne samo u vojnom i političkom nego i u ekonomskom i svakom drugom smislu
petroulje, petrolija – petrolej
Petrovići s Njeguša (crnogorska dinastija) – vladali više od dvjesta godina, s koljena na koljeno, suverenom državom Crnom Gorom: vladika Danilo – vladika Sava – vladika Vasilije – Petar I (Sveti Petar Cetinjski Čudotvorac ), – Petar II (Vladika Rade), knjaz Danilo – knjaz/kralj Nikola; svrgnuta s prijestola političkim igrama srpske dinastije Karađorđevića i tzv. bezuslovnim ujedinjenjem Srbije i Crne Gore na Podgoričkoj skupštini krajem novembra 1918. godine
picmajstor – zavodnik, švaler
picmilet – svaštočinja, pogan, nesoj
pičkoprež – čovjek koji hoće da se u svemu okoristi
pičkovina – miraz, ženino imanje koje je zet naslijedio od tasta
piće – krsna slava; ide na piće, ide na slavu
pijenut(i) – izdahnuti, umrijeti
pijez – pritisak, teret za pritiskanje nečega
pilati – šegati
pilež đece – puno sitne đece u jednoj porodici
piličnik (Je­dva je s Mlje­tič­ka ute­klo tur­skog pi­lič­ni­ka da ka­že ka­ko im je bi­lo.) – pojedinac
pilin – mladi pijevac
piljak – okrugao manji kamen
Pi, moga grdila! – najava nesreće, nemilog događaja, naći se u bezizlaznoj situaciji
pinjal – nož
pinjata – lonac s jednom drškom
pirnuti u čorbu – napraviti nekome veliku štetu
pirun – viljuška
pisak – glas koji poziva u pomoć
pisanica – pelcovanje od boginja
pítati se (Duka se pita s ona nekolika čovjeka i oni mu učinješe mljesto kod sebe.) – pozdraviti se, rukovati se
pïtati – hraniti dijete ili nemoćno čeljade
piti rednju – piti svaku čašu koja se ponudi
pitura – boja, lak, farba za drvo
pizati (On nije podizao brava da vidi koliko piza.) – mjeriti težinu, zategnuti na vagi
pizdoklek – ptica iz porodice sova; neugledan i podmukao, ćutljiv čovjek
pizdovođa – đever uz nevjestu
piždrit(i) – zagledati se s posebnim interesovanjem, uporno gledati
piždronja – visok, neprikladno građen čovjek
pjadela, pljadela – porculanska posuda za jelo
plákat(i) – ispirati
plamirat(i) – planirati
plamit(i) – mijenjati boju lica, crvenjeti se od stida
plandište – hladovina za stoku kad je velika vrućina
pläsa (ljudska) – krupan čovjek; obilat komad nečega
plastidba – skupljanje otkošenog sijena na livadi
plâšak – bojažljivost, pribojavanje, strahovanje, bojazan
platičast – tanak a dugačak, vitak, lijepo građen čovjek
platiti glavom – poginuti zbog nečega
platiti kao Marko majku – dobro platiti
plaovit – brz, ljut
plemenik – istaknuti pripadnik plemena
plesa ljucka – razvijen, lijepo građen čovjek
plesnut(i) se – napraviti gest nipodaštavanja; oćerati ženu
plesti sijede kose – posiđeti, ostati usiđelica
plêta – crnogorski novčić
plisirana kotula – suknja sa sitnim faltama
pločni krov – krov od kamenih ploča
plotunat(i) – gađati nogama, čiftati se
plovati se – igrati se plovke, ili plojke (dvojica ili više igrača kamenim pločama gađaju određenu metu), igra se na kakvom okrajku koji nije obradiv
pljacarski – gradski
pljaska – pjega koja se pojavljuje po licu kod žena u ranoj trudnoći
pljat – tanjir
pljezat(i) – mukotrpno hodati uz strminu
pljunuti otac – po svemu mu liči
pljuskalo – svađalica, pričalica
poara – šteta učinjena na livadi ili njivi
pobljeno ulište – postavljena košnica
poboravit(i) – zaboravljati
počakarila suša – spržila žega rastinje
počinut(i) – odmoriti
počis(t), počina (Nikad joj majka nije davala lijepu pređu no samo počinu i tušicu…) – vuna šišana u proljeće s ovčijeg stomaka i repa, slabog kvaliteta
počitovati – poštovati
počivalo – mir, odmor, mjesto na putu za odmaranje, krevet
počokljanit(i) (Ne­ka se La­ti­nin po­čo­klja­ni sa že­nom po­tr­ča­će pred nji­jo­vo­ga po­pa da se pre­ci­bri u obraz i is­po­vi­je­di.) – posvađati, sporečkati se
poočim – očuh, zauzeo mjesto oca
podburđekat(i) – nagovoriti
podezvijat(i) – poluđeti
podina – ledina, pod
poderina – staro, iznošeno
podezvijat(i), podizvijat(i) (Ti su ga razgovori održavali da ne podezvija od samštine.) – poluđeti, ispametiti
pôdi – prva pośeta odivi, pohodi
podizat(i) – brinuti o đeci do punoljetstva
podlanica – mjera za dužinu jednaka širini jednog dlana
pod led – kaže se za okoga koji materijalno propadne, bankrotira
podložan (Priznali ga za svoga gospodra kome će biti podložni.) vjeran, lojalan
podljepuša (Oće, ali ka­ko s oskud­na ima­nja i sa že­nom pod­lje­pu­šom!) – lijena i zapuštena žena, loša domaćica
podmaza – sredstvo za podmazivanje
podmetnut (konj) – uškopljen, kastriran
podrepit(i) – prevariti
podustajat(i) – naplaviti, natopiti vodom
podutorit(i) – ojačati, osnažiti, podrati
poduzeti – unaviđeti
pod zarok – u opkladu, govorim istinu
podotavit(i) – podmladiti se (za travu)
podraživat(i) – izazivati, nervirati
podrepaš – poltron
podrijetlo – porijeklo
podubica – mali hrast (dub)
podumijenta – temelj
podustat(i) – najesti se sit
podustat(i) – poplaviti polje
podutorit(i) – nahraniti, podmiriti stoku, ojačati, podržati, zadovoljiti
podvirep – špijun, poltron, osoba bez bilo kakvog otpora ma šta joj se skresalo u lice, nikakav drug, grebator, jadov, kukavica
pofermat(i) – potvrditi, odobriti, složiti se
pogan ljudska – maksimalno nemoralan čovjek, bez i jedne vrline, ništavilo
pogledat(i) niz nos (Oni što su za njom pljuskali dok je bila crnogorska vojska u Zgođenu pogledaše niz nos.) postiđeti se nekog svog ranijeg (ne)djela
pogovnat(i) se – posvađati se, napraviti nered
pogrešnica – đevojka koja je rodila vanbračno dijete
pogriješiti (Reci da s đevojka mora pitati s kim je pogriješila.) – zatrudnila, ostala u drugom stanju
poguzija – iźelica, alavko, nabiguzica
poitat(i) – požutiti
pojadu – po zlu
pojađel – nesretnik
pojagmiti se – takmičiti se ko će prije da zgrabi nešto što je džabe
pojakat(i) se – pohrvati se, isprobati fizičku snagu s odgovarjućim rivalom poštuijući određena pravima nadmetanja
pojamit(i) (Kad su se nakvi usprotivili, Tomo pojami da odriješi Garova s vlačega. )- krenuti
pojarit(i) se (Mi se po­ja­ri­smo, šća­še do­ći do gr­di­la, ali onaj La­ti­nin što je do­bro pi­smen brek­nu na one nji­jo­ve te svi šmug­nu­še u ba­ra­ku.) – uzbuniti se, uznemiriti se
pojata – štala
pojebljiv – sklon čestim seksualnim radnjama
pokaban – pohaban, izveščao, pocijepan
pokarabosit(i) se – pokvariti se
poklopnica – nadgrobna ploča
pokomadit(i) – žestoko se posvađati
pokonje – potonje
pokonjom po njijovu glavu – bilo im posljednje
pokopat(i) – shraniti
pokovrljat(i) – porvati se, tresnuti nekoga o ledinu;popadati po zemlji
pokrčumat(i) se – posvađati se i brzo preći na fizički obračun
pokriti se ušima – zaćutati, priznat sluganjsku ulogu
polapan – lakom, grabljiv, pohlepan
polenut(i) ( Prevrće onim zdravim okom kao da mu je polenulo.) – zadaviti se zalogajem hrane, zapeti u grlu
poleti kod zloga iksana – da uradi vradžbinu
polica – vrijeme za udaju
policman – policajac
polignjat – čukalj zadnje noge bravčeta
polijevonja – zapušten čovjek, jadov
polizati se – pokliznuti se
polojiti očima – ośećati se krivim i pogledom moliti za oproštaj
poljumača (U Šaja bijaše sve izništalo osvem muške poljumače.) – muški polnni organ
poljevačina – novčani dar koji mlada dobija od stvatova
pomamiti – poluđeti, izgubiti kontrolu nad sobom zbog ljutnje, raspaliti strasti
pomamljivat(i) – nekoga nagovarati na brzo reagovanje protiv neprijatelja
pomavenjet(i) – poplaviti, pomodreti
pojmiti – namjeriti, krenuti
pomidora – paradajz
pomojit(i) (Re­kao je na otvo­re­ne kar­te da je po­mo­jio Pa­štro­vi­će…) – blagosiljati, prisvojiti
pometina ljudska – ništavilo, ljudski otpadak, blam
pomlatit(i) – pobiti, masovno strijeljati
pomrkuša – ovca koja se mrče, oplođava
pomeđu – između
pomojiti – posvojiti
pomust(i) jalovu kravu – raditi uzaludan posao
pomuka – onaj koji ponavlja neku radnju; odnosi se na ovcu koja se u prvi mah ne omrče pa insistira na ponovnom priplodnom činu
pomutit(i) – poremetiti, posvađati
ponašaj – ponašanje, gest, manir
ponderak – policijski pendrek
ponese đavo – šteta koja se ne može nadoknaditi
ponešen za braćom – biti dobar, iskren brat, svojatan
poodnja kava – kafa koja se služi pred odlazak gostiju
poitat(i) – požuriti
pokonje – potonje
pont – habrost, kuražnost
pontat(i) – naglo krenuti, nasrnuti, nagrnuti, nameračiti, pokušati, navaliti na nešto, kidisati
pontura – jaka promaja, propuh kao uzrok prehlade
poočim – očug, koji je zauzeo očevo mjesto
popas – vrijeme za prijepodnevno napasanje stoke do odmora
popaštit(i) se – postarati se, preduzeti
popetljat(i) – zavezati
poperit(i) – postaviti na vidno mjeto
popetljat(i) (u lance) – povazati zarobljenicima ruke
popiš – uriniranje, mokrenje
popišmaniti se – promijeniti mišljenje, odustati od dogovora, prevariti
popit(i) trun (Drugi vele da je Milan poginuo, a da je Desanka popila trun sa nekim iz sela. ) – zagonetno ostati u drugom stanju, začeti, zatrudnjeti
poplav – poplava
poprdusit(i) se – uobraziti se, umisliti se u sopstvenu vrijednost
poprđet(i) po tragu – izgubiti
popriječit(i) se – suprotstaviti se
popruzi – kolani kojim se privezuju samar za konja, mazgu, magarca
popu kazat(i) – nije vrijedno pažnje
poputit(i) – svezati konju prednje noge, onesposobiti konja za trku
popuz – osoba slabog karaktera
poprešnica – vrijedna žena, ona koja sve na vrijeme uradi
potkaitit(i) – prihvatiti, podusloniti
porasan – zdrav
porevat(i) – poći (suze), zaplakati
porezat(i) se – prikupiti novac od više osoba, dobrovoljno uložiti za opštu stvar
porinta – beskorisno čeljade, toliko vrijedno koliko jede i stoji na nogama, iźelica
porjavit(i) – utišavati, slabiti, prestajati
portik – kućni hodnik
porubina – ivica
poronut(i) – potonuti, otisnuti se u ambis
portik – hodnik
posati – posisati, podojiti
posalidžan – popločan
posapina –komadina
posigur – sigurno
poslug – poslušnost
posmrče – dijete rođeno poslije očeve ili majčine smrti, siroče
posobac – mlađi sin
posobci sinovi – braća rođena jedan iza drugoga
posoksija, pososija – neorganizovana grupa, gungula, gužva, vika
posrane pete – znak za veliki strah, varijanta upozorenja: bješte pete posra vas guzica
posrat(i) tavnicu – izdržati zatvor, odležati kaznu
posropeta – neuredna žena
postaja – policijska stanica
postalica – ostarala đevojka, usiđelica
postrcat(i) – poprskati, poštrcati
posula đeca – veliki porod, često rađanje
posušje (Kad se zgo­ne bra­vi na po­su­š­je…) –proctor s vodom na koji se ljeti javi stoka iz bezvodnih krajeva
posve – sasvim
posvojit(i) – okupirati, prisvojiti
pošenut(i) – skrajnuti, pomjeriti
pošivat(i) – pokrivati krov na kući ili štali snopovima ražane slame
pošprdica (Visok i lijep momak zaludu, jer je mangup i pošprdica.) –neukusna šala, čovje koji se sprda
pošva – slamni krov
pośek; grad na pośek – strmina, grad podignut na strmini
pośest(i) – okupirati, osvojiti
pöt – znoj
poteci – požuri
potegnut(i) mačka za rep – doživjeti veliku nevolju, imati problema
potekar – apotekar
potes (Ono što je Na­sta­din po­tro­šio da se ne iz­gu­bi glas To­mo­ve ku­će i po­te­sa mo­glo ga je us­pre­ći …) – zemljište koje čini osnovu jednog domačinstva
potežit(i) se – pomučiti se, postarati se, zainteresovati se, stići
potkaitit(i) (Kralj po­teg­ne se­ten­ci­ju što je nje­gov pre­dak pot­ka­i­tio sa se­dam pa­štrov­ski­je kne­že­va…) –dogovoriti i potpisati dogovor
potkočila slezena – ośećaj straha i štete
potkoviljit(i) – sagnuti glavu, spustiti glavu na prsi, priznati poraz
potleušit(i) se – primiriti se, postiđeti se, prićutati se
potlje – poslije
potpetit(i) – oštetiti
potprežnjak – uličar, gradska lutalica
potprištiti tabane – umoriti se hodajući
potoč – poćera
potplać obuće – dio obuće na koji se gazi
potpršit(i) (Smail-aga se bio potpršio da s nešta velikoga prišije za pašu.) – planirati zanešeno, naći momenat za dokazivanje
potra – šteta
potragljiv za ženskijm – vazda mu je na umu zavođenje i udvaranje, ženskaroš
potrč – poćera
potrebnik (Ista je za­kon­ska ured­ba na­ređi­va­la da onaj po­treb­nik ko­ji vr­će ze­mlju…) – veliki siromah
potrevit(i) – pogoditi
potrk – trka
potrkać – potrčko, poslušnik, trčkaralo
potrpežnjaci – oni koji gledaju samo da se džabe najedu, grebatori, gladnovi
poturica – opšti naziv za one koji su dolaskom Turaka na ove prostore primili islam
povermat(i) – potvrditi, posvjedočiti
poveščat(i) – izgubiti svježinu, ostarati
povlačat(i) – poravnati oranicu, podrljati
povlačit(i) guzicom (Do­pri­ča­no mu je sto­ti­nu pu­ta da je z gu­zi­com po­vla­čio svak ko je s La­ti­ni­ma orao.) – raditi veoma neprijatne poslovenastradati u poslu za nekoga
površivat(i) – pritiskivati
povtorit(i) – ponoviti
Pozdravi Aliju i vojsku! – gotovo, kraj, razlaz, ratni gubitnik mora ići svome glavnom vojskovođi da mu saopšti vojnički poraz
poznaja (A za­teg­nu­to li­ce kao stru­na, od ka­kve gre­žbe ni po­zna­je.) – trag, dokaz
pozorit(i) se – ponositi se, dičiti se
požmirep – pridvorica, čovjek slabog karaktera
prâm – pramen
pranut(i) – poželjeti, misnuti se; doći na misao, naglo riješiti
praška (brašna) – najmanja moguća količina brašna koja bi mogla spasiti čovjeka od gladi
pratljača – drvena lopatica za pranje veša
prâz – priplodni ovan ili jarac; muškarac jake seksualne želje
praznoruk –bez posla
praznov – siromah
prazovit – spreman za oplodnju, potentan, prčovit
prcanj (Stao ga prcanj kroz onu drljež, a onaj čovjek nado se za njim.)– tutanj, panika, jurnjava
prcat(i) – panično jahati, lomiti se
prčovit – potentan, uglavnom se kaže za ovna spremnog za oplodnju
prdekana – zatvor, tamnica
prdež u gaće – puštanje vazduha koroz čmar, prdnjava
prebiskat(i) – detaljno pretražiti
precibrit(i) se – skunjiti se, izgubiti veselost, presamititi se, lukavo tražiti samilost
precijeđena vlas – najbolja runska vuna
prečetverit(i) – jedva preći
prećetat(i) – ostariti, osušiti se
predaci – preci
predat(i) školu – završiti školu
predručak – doručak
predušit(i) – predahnuti, kratko se odmoriti
pređa – vunena nit dobijena iz kuđelje na vretno
pregašivat(i) – nekakva vrsta vradžbine u kojoj se koriste ugarci
pregnut(i) – poduhvatiti se kakvog posla
preguljenik – čovjek premoren teškim radom, s dušom u nosu
prekotarit(i) (Prekotarila bi imovinu da joj otac Mijajlo nije pomogao.) – sasvim uništiti
prekratiri – presuditi
prekucat(i) bolesnika – pregledati, vizitati
prekurlat(i) (Svi su pretekli i prekurlali španjolicu.) – ostati živ, spasiti se, preboljeti, prebroditi krizu
prekusturit(i) (Pero uljezi, upitaj se s vamiljom, pa se precibri i prekusturi kao da je sve pokopao.) – naglo izmršaviti, usukati se; ulukaviti se, ukurviti se
premajkat(i) – manjkati
premetnut(i) se (Ja sam ti obr­šio kao onaj iz pri­če što je stio da se pro­met­ne, pa se pre­met­no!) – pasti, preturiti se
premicat(i) (Tako mi baksuzno čeljade nije prag premicalo.) – preći, prekročiti
prenemoći se – pasti u nesvijest
prênka (Tur­ci bi­li za­śe­li z dvi­je ban­de, a Cr­na Go­ra tu od­ma pro pren­ke!) –malo uzvišenje, brdašce, najbliža linija horizonta
prepočet(i) – preuzeti, kopirati, preuzeti mustru
preporijecat(i) – negirati, polemisati
preprcat(i) (Ma­lo po­pri­je po­gi­bi­je pokojno­ga kra­lja Alek­san­dra na­či­ni Uroš Ste­pe­tić di­je­te u ne­ku Ne­ve­nu Ba­tor što joj je ta­da bi­lo pre­pr­ca­lo tri­des go­di­na.)–preći, više od; prećerati, pregnati; pasti s visine i ozlijediti se, poginuti od pada
preprtnjača (torba) – nosi se viseći o ramena na leđima, kao ruksak
prerivljat(i) – preliti
preserepit(i) – mlatnuti štapom po leđima
preserepit(i) se (Zavri, napregni se i preserepi se, ali sve ti je džaba.) – jako se poviti, nagnuti nad kakvom dubinom
presijek – lumbago, diskus
preslačka – poslastica
pre­ska­kat(i) je­dan pro dru­go­ga (Ne­ka su pu­kle tri pu­ške par­ti­zan­ske, čet­ni­ci su pre­ska­ka­li je­dan pro dru­go­ga.) – panično se razbježati, spašavati živu glavu
presočavat(i) – dojavljivati, špijati
prestaviti (Tu je ka­mi­lav­ku na­ba­vio i po­ka­bao tre­ći po re­du igu­man Pra­skvi­ce ko­ji se pre­sta­vio, u istu ka­mi­lav­ku…) – umrijeti
presvisnut(i) – umrijeti od kakve śekirancije
preša – brzina; hitna potreba
prešinuta (krsta) – oboljela leđa koja onemogućavaju normalno kretanje
preśenak – zalazak sunca
prešlica – preslica, sprava za ručnu preradu vune
preštinuta u pas – tankog struka
preśek (u krstima) – bolesna kičma, diksus hernija
preśenak – zalazak sunca
pretabat(i) (I ono što je znala roditelji su stukli s glave, a sestre je pretabale.) – zapostaviti, potcjenjivati
pretio – debeo
pretkazat(i) – nagovijestiti, predviđeti
pretulit(i) (vatru) – ugasiti
pretvarat(i) se – priviđati se, halucinirati
previći – priviknuti se
prevalit(i) – (Ma bilo je prevalilo podne…) – proći,. minuti
prevatit(i) – ujarmiti vola u pogrešnu stranu; prihvatiti, prikopčati
preveremit(i) – prepatiti
previknut(i) (Ja se ne mogu previći na ovu novu modu…) – naviknuti se
prevrela medovina – medovina prešla u alkoholno piće
prevrnuo se svijet – znak velikog iznenađenja, zaprepašćenje koje izaziva vrtoglavicu
prevrnut(i) svijest –poluđeti, skrenuti s pameti
prežati – čekati da se nešto ščepa; posmatrati iz prikrajka;pratiti nekoga s ciljem da mu se postavi zaśeda
prežvat(i) – sažvakati
pribirat(i) (Pribirali su me i oni Čevljani koji su bili za partizansku struju.) – cijeniti, prihvatiti, uvažavati, pomagati
priblaznjit(i) – pripitomiti, prvući
pribran – cijenjen, poštovan; smiren, odmjeren
pricapit(i) – čvrsto stegnuti
pričalo – pričalica
pridirečit(i) – svezati za direk
priječanje – konjski brzi hod
prijestolje – presto
prlina – pjeskovit teren
primrcanje – dolazak noći
prinčat(i) – primaći
pribran među narod – poštovan, poželjan
pricapit(i) – čvrsto uhvatiti, pribiti se uz tijelo, prionuti
pricvrljet(i) (Ne znam što mu je pri­cvr­lje­lo da že­ni si­na…) – dotužiti, dojaditi
pričala (Ja se sa­mo ije­dim na dr­ka­li­ce što ih pri­ča­la iz­mi­šlja­ju od be­le­ca.) – pričalice, tračeri
pričalica – pričljivo čeljade čija priča nema cijenu
priček – pozajmoca novca na čekanje, veresija
pridalo se dijete – rodilo se
pridruga – muški polni organ
priganica – krofna
priguzit(i) – stidljivo śesti, priśesti za trenutak
priječat(i) – brzo hodati, jak konj priječa; praviti opanke
pri­je­śe­d čela – košnica pčela starija od jedne godine
prijesnac (Ma kunu se da su mu se bile nabućile prsi kao prijesnac.) – nabujali mrsni kukuruzni hljeb
prikumak – kum šišanog kumstva
prilikom (Prilikom, dobri im voltovi, pa se iz njih ne može nikako pobjeći.) – navodno, priča se, tako tvrde, otprilike
primaći se ženi – imati polni odnos sa ženom, seks
primaljaj Boga – pozvati u pomoć
prinčat(i) – približiti se
prnjat(i) – veselo jahati
pripirit(i) (Pripirio sveti Ilija njegovom zvijezdom…) – dobro ugrijati
priporac (Na­či­sto me pro­bo s oni­jem vla­ški­jem pri­por­cem.) – ovđe: muški polni organ; inače: strmen, uzbrdo
priprto – strmo
prisluga (Svi Pu­sto­po­lja­ni sla­ve Sve­to­ga Pan­ta­li­ju, to im je pri­slu­ga.) – sporedna krsna slava, prislava
prisoje – osunčana strana brda
prispjet(i) – stasati za ženidbu, đevojka za udaju
prišit(i) biljegu – dobiti unapređenje u viši vojnički čin
pritandarit(i) – privezati bilo kako
pritisnuti ženu – obljubiti
pritucat(i) – činiti erotske pokrete prilikom polnog odnosa
prituliti se – primiriti se, prikriti se, prićutati se
pritužilo mu da klanja – ośetio obavezu da se moli bogu za spas vlastitog života
pripučit(i) – privezati
privicnut(i) – s elanom započeti neki posao, nešto iskreno prihvatiti
prkno – čmar
pŕlo – strmina
prlina – pjeskovito tle
prljo (sir) – tvrdi sir bez masnoće
prnut(i) u šišu – propasti, bankrotirati
prnjat(i) – mrgoditi se
prizajmit(i) – poćerati
(A mla­đi knez jor­da­mli pr­nja dru­go­ga ata kra­ta.) – uobraženo, nesojski jahati konja
pro – preko
probrcnuti se – iznevjeriti očekivanja, pokvariti se
procakćeti – doživjeti uspjeh i sreću, procvjetati
procavunjati – nezapaženo proživjeti život
prociknuti (Te se zbo­ri­lo da su svi­jem Pod­go­ri­ča­ni­ma pro­cik­nu­le uši od Mar­ko­va ava­za.) – zaglušiti, probiti uši jakim glasom
pročetveriti – ići uz pomoć ruku
proćepača – erotski iskusna žena
proćerati zadnje mimo prve – naćerati u bježanje s glavom bez obzira
pródan – danju, preko dana
prodati vjeru za večeru – primiti drugu religiju da bi bolje živio; u Crnoj Gori uobičajen komentar za one koji promijene političku opciju, uopšten naziv za izdajnika koji se prodao neke koridti radi
prodo – dugačka uvala
produmati – porazmisliti
profekt – savršeno, perfektno
profumati (Ne­ma Ba­nja­ni­na ko­ji ni­je pro­fu­mao ne­ke ci­ga­re što ih na­zi­vlju po­pu­la­re.) – popušiti
progaveljati – nečujno proći
progledali laktovi i konjena –slika velikog siromaštva, iscijepano odijelo
progon – uzani prolaz između dva imanja
progoniti se – napadno mijenjati modu
progovoran – zna lijepo da priča, dobar poričalac
progrušana (kosa) – djelimično sijeda
prohesapiti (Sad se morete lako domisliti kako je prohesapio Smail-ga.) – promisliti i domisliti se, sebi razjasniti neki problem
prokriviti se – zavrištati
prokvrčati – javiti se kao ptica
proliti se – dobiti dijareju, proliv
prolonga – vrijeme za čekanje
proložiti – proputiti
promaći se – dobiti proliv
prometnuti (Ja sam ti obr­šio kao onaj iz pri­če što je stio da se pro­met­ne, pa se pre­met­no!) – preobratiti namjeru u nešto drugo, odustati od plan
promozoliti – progovoriti tek toliko da se čuje glas
propištalo majčino mlijeko (A pod Austrijom nam je propištalo majčino mlijeko.) – muke da čeljade zažali što se rađalo i zbog toga proklinje vlastitu majku
propirljaj vatre – toliko koliko je potrebno za nalaganje nove vatre
propirati – steći, profitirati
pröpito (Ma propito se svi kurče sa štapom.) – sigurno, sasvim, potpuno
propust – tunel
prorevati – proteći
prorijez – uśekotina
prorokovati – predviđati budućnost, odgonetati nečiju sudbinu
proropitati (Onaj đed jopet proropita…) – ječati, jaukati od bolova
proskupsti – raščupati
prosočavati (Ba­nja­ni su bi­li vlje­šti pa su pro­so­ča­va­li Cr­no­gor­ci­ma đe ima do­bra šiće­ra niz Er­ce­go­vi­nu.) – odavati, dojavljivati, špijati
prôspa (Na svu tu nje­zi­nu prôspu
Na­stra­din odža je pi­to­mo upi­tao.) – detaljni i opširni iskaz
prospa s neba – padavine
Prosto ti bilo! – neka je optošteno, dato bez uzvraćanja, sretno
prosti dan – radni dan
prosundati (Kad iza­đe mu­šte­ri­ja, ja se jo­pet pro­sun­daj is­pred vra­ta…) – proći koracima bez ritma
prosut u mošnje – opučen, kilav, ima bruh
prošarica ( A prve prošarice s prolječa proćetaju na ugrenovsko pasište.) – mjesto đe okopni snijeg
protalamariti – proći bez cilja, prolutati
protočiti – udariti nemilice kamenom; dobiti proliv; probušiti
provati – probati, provjeriti, degustirati, okusiti
proviđavati – planirati
provirati – nositi se s nekim problemom godinama
provojgora – žena labavog morala
provrsti – uđenuti (konac u iglu)
prozuko – daleka svojta, izvanji rođak
prozumbati – probušiti zmubom, prošupljiti
proždro guku (Pri­li­kom da je Sve­to­zar pro­ždro gu­ku i pre­šu­tio.) – s mukom otćutati neki nemio događaj
prožeti – snažno udariti
prsak – erotsko usijanje, klimaks
prslina – vagina, ženski polni organ
prs obraza – imati bar malo poštenja
prstenati se – igradi se igre »prstena«
prtenice – donje gaće dugih nogavica
prtište – rublje, veš, odjeća koja nije od sukna; platno koje nije od domaće tkanine (pređe) izatkane od vune, sukništa
prilikom (A i on, pri­li­kom, ni­je bio po­ne­šen za bra­ćom i ro­di­te­lji­ma.) – navodno, o tome ima činjenica
prodan – preko dana
propito – potpuno, sasvim
proropitati – početi teško disati
prosut – ima bruh, kilav
protočiti s kamenom – pogoditi kamenom
provariti se – mlijeko se provari kad se progruša
provati – probati
provojgora – žena slobodnog ponašanja
provrsti – provući kroz uši, dati do znanja
prozuklo mijeko – pokvareno mijeko
prozuko – daleki rođak
proždrijeti – progutati
prtina – staza kroz snijeg
prtljati – seliti
ptruptukača (Ove naše ptrupukače zabiju nos u ledinu kad kraču, a valjaju korakom koliko dobar kozbaša.) – (prema uzviku ptru! kojim se gone konji); žena koja se ne dovaja od stoke
pruga – autobuska linija, autobus
pružina – mala koliba za prenoćište čobana
prvi kokoti – najraniji jutarnji poj pijevaca
prvomračje – suton
prvljenac – prvjenac, svat koji prvi dolazi do đevojčine kuće; prvorođeni sin
przniti – prljati, štetiti
pržeć – zainteresovan, amiciozan, vrijedan, uporan, brz
pržibaba – sitni pljačkaš i razbojnik
pržina (morska) – pijesak
ptruptrukača – žena koja se ne odvaja od stoke (prema uzviku kojim se gone konji)
pucivo – vatreno oružje, municija
puče slom (Puče nam slom te se zarati četeres i prve.) – nastupi nevolja
püći – otvoriti se od ljutnje, ući u fazu velike nervoze
pug – šimski pacov
pujavica – čirčić
pukla pogibija (Aleksiju je pukla pogibija kad je nestalo kralja.) – nema spasa, nesavladiva životna kriza, zla sudbina
puko slom ( Vrnuće se kralj Patar, Titu i njegovim komunistima puknuće slom.) – totalni poraz, nestanak
püla (Ne­ko joj bio ukrao pu­le pa od­vr­lja­la da ga tra­ži.) – dugme
puljka – tačkica
pumparice – gaće vezane na dnu
punac – tast, ženin otac
puna šaka brade i odviše brci – zadovoljstvo zbog ostvarene velike koristi, ima čak i viška
punica – tašta, ženina majka
punje (slavsko) – potrepštine za krsnu slavu pravoslavnih vjernika
pupavac – šarena ptica što iz čmara izbacuje smrdljivu tečnost, kraljev kokot
pura – kačamak, veoma popularno narodno jelo
puromet (No izdrlji oči i samo škripi zubima kad je koji od onih naših ždrijebonja podupre s koljena onim purometom.) – specijalno obrađena drvena palica za miješanje kačamaka dok se kuva, kačamalj; ovđe oslikava muškost i napetost muškog polnog orana
pursula – pisana potvrda
pusnik, pusnica – nesrećnici, nevoljnici, siromasi
pustećija – podmetač pod sedlom
pustekati – što glasnije noću vikati na vukove pored tora
pusnik, pusnica – osobe loše sreće, nevoljnici
pustarija – pustara, zapuštenost
pustolovina – pusto, nenaseljeno područje
pušara – straćara, pušnica, šupa
puškognjatast – tankih i dugih nogu, krakat
puštanje čela – rojenje
puštenica – raspuštenica
puštiti u gaće – uplašiti se toliko da dođe do male ili velike nužde i nemati kada tu obavezu oposliti kako valja puštenica – razvedena žena; tanka grana na putu kroz šumu koja može da se zategne i pusti
puštiti se – rojiti se (za pčelu)
puštiti u gaće – od straha nekontrolisano odraditi nuždu
puštati vodu – mokriti
puštenica – raspuštenica
puštiti muku (Bi­ja­hu kal­ce­te pro­fekt bi­je­le, pa se za­žu­će­še je­na­či­to kad Be­gan pu­šta mu­ku niz gnja­to­ve.) – unerediti se, nekontrolisano izvršiti nuždu u gaće; takav čin se smatra kukavičlukom prve vrste
puštiti prôspu – početi temu za ogovaranje
pùta – bijela pruga iznad konjskog kopita, po kojoj se konj naziva putaljem
putalj – konj s bijelim detaljem na nozi iznad kopita
putilo – konop kojim se pute konji
putijer – luksuzna čaša
putovati u nedoode – umirati
putura – drvena čaša za vodu
puvati – duvati
puvati u prazne šake – trljati ruke, ostati bez išta
puzdra (Sva im je mu­ška že­sti­na oti­šla niz pu­zdru) – životinjski polni organ

R

račve – mjesto đe se račvaju noge iz karličnog pojasa
rahmetlija – pokojnik
raja – nemuslimanski podanici u Turskoj Carevini, svjetina, rulja; danas u Sandžaku i Bosni i Hercegovini simpatičan naziv za običnog građanina bez obzira na naciju i religiju, prijateljski naklonjenog i druželjubivog
rajevina (Sa­đe banj­ski ob­lo­mud u ko­na­vljan­sku ra­je­vi­nu, na­ždro­ka se pi­ća i na­zo­blje vo­ća, on­da mu se na­dig­ne mu­ški po­nat.) – raj, mjesto za uživanje
rajtozne (čakčire) –pantalone čije se nogavice od koljena naniže sužavaju
rakita – vrsta vrbe
râna – hrana, jelo
räna – ozljeda
ranit(i) (Svatovi treba da rane pošto naovdan dovode đevojku.) – podraniti, uraniti
ramat(i) – hramati, cotati
ramatiz – reumatizam
ranjevina – nisko rastinje koje rado jede stoka u proljeće, ranjevina je žilava, teško se cijepa
rapa – dubodolina, jama, rupa
rasebe – koristiti se WC-om
raskarvaniti – početi posao naveliko
raskiśeljeno – natopljeno vodom
raskrivit(i) se – glasno zajecati
raskročit(i) – raskoračiti
raspaćat(i) se – razbježati se
raspirjanit(i) – postaviti bogatu trpezu
rasplastit(i) – iśeći na tanke fete
raspuvat(i) – razduvati
rastegljaj – dužinska mjera koliko se mogu ruke raširiti
rastljeniti se – razbistriti se pred očima, jasnije viđeti
rastolmačit(i) – razjasniti, objasniti
rastrijezi (Vi­sok u ras­tri­je­zi, ši­ro­ki­je ra­me­na, kru­pan mu glas …) – dugačke noge
rastegljaj – rastojanje između raširenih ruku, koristi se za mjerenje
rastrcat(i) se – raubježati se, rasuti
raščalapat(i) – rastrgnuti zubima, razvući
rašpa – turpija za drvo
raśelina (u kamenu) – pukotina, procijep
ratarica – ptica koja se hrani tek posijanim žitaricama
rátan – zadovoljan u svakom pogledu, radostan; optimista
ratiti – ratovati
rátluk – mir, spokojstvo, bezbrižnost, komocija, veselje
ratnici koji se plješke sijeku – pješadija u vojsci
räve – raf, polica za posuđe u kuhinji ili ostavi
Ravna Zemlja – Vojvodina
razbludit(i) – razmaziti
razbučit(i) – rasporiti
razdedijati (Da je Sto­ja raz­ma­zi­la Ru­da­na, da ga je raz­vu­kla, raz­blu­đe­la i raz­de­di­ja­la, jes …) – razmaziti
razgaljivat(i) – podsticati na sumnju
razgrajat(i) – razglasiti, raspričati
razgulit(i) – pobjeći glavom bez obzira, ponijeti se kukavički
razminut(i) sam sa sobom – poluđeti
razminjivat(i) – obilaziti, mimoilaziti
razmljerna pokrajina – široka oblast
razurit(i) – razoriti
razuznavat(i) – razlikovati
razvaljen (u pamet) – blesav, budala
razvezala stidnu maramu (A za kojom su se prosule riječi da je razvezala stidnu maramu…) – kao đevojka imla polne odnose, što se nekada u Crnoj Gori smatralo opštim nemoralom; mladoženje su u principu tražile nevine, čedne đevojke
razvrljit – razbacan, raštrkan
razvući (dijete) – razmaziti, dati mu na volju
raźangijat(i), razognjat(i) – rasplamsati vatru, raspaliti, razgorjeti
raźagnat(i) – zasijati, blještati
razgulit(i) (Raz­gu­li kao da okri­la­ti…) – bježati za spas glave na ramenima
rbat – kičma, leđa
rbat(i) – fizički naporno raditi, osloniti se samo na fizičku snagu; Um caruje, snaga klade valja.
rekvizicija – oduzimanje imovine privatnih lica ili preduzeća u ratne svhe (vrši ga država)
repa sijanica – repa iz bašte, koja se uzgaja
resača – marama s ukrasnim resama
esina – resica
reušit(i) (Kako si stricu istinu kazao, onako ti se čojstvo reušilo.)– napredovati u svemu
revat(i) – teći, točiti (iz nosa), izvirati; oglašavati se (magare)
rïda (Kad opu­čiš ka­me­nu ri­du u ja­mu, ču­ješ ka­ko joj ne­sta­je tut­nja…I) – poveći kamen
riđilo – jarac riđe boje; snažan čovjek riđe kose
rigat(i) – povraćati
rijez – niz zuba
rikat(i) (Sedam odža rikalo je u isti mâ.) – držati molitvu, kuisati
rimat(i) (Po­čeo je da ri­ma na Sve­to­ga Jo­va­na uve­če.) – obilato sniježiti
rinut(i) – gurnuti, udariti
rišćat(i) (Ne prepani se no rišćaj te se sa mlom poljubi.) – rizikovati
riškat(i)- riti, roviti
riza – dio odjeće
rizikat(i) – odlučiti se ba rizičan potez
rkati – hrkati
rke – iznošena i pocijepana odjeća
rktat(i) – frkati na nos
rnjaga (Viđelo se da je bila povelika rnjaga blaga ležećega.) – gomila, hrpa
rnjat(i) – grepsti se, grubo se šešati
rnjažit(i) – gomilati
röba – odijelo
röčka – izbušena okrugla pločica na vrhu mećaice
rodila ga majka – neko s izrazitim talentom za nešto
rogoša – vještica
rokela – kalem za konac
rokljiv (Ne znaš je li ro­klji­vi­ja u se­lo ili u ku­ću) – svadljiv, čangrizav
roktača – krmača
romača – mjera za dužinu, raspon od vrha palca do kažiprsta, nešto manje od pedi (rastojanje od palca do prsta srednjaka)
romica – hromica
romindžat(i), romindat(i) (Švap­ske su­di­je za­vi­ru­ju u za­kon­ske knji­ge i ro­min­dža­ju ne­što na­ški, a ne­što nji­jov­ski.– govoriti nerazumljivo, mrmljati
rondat(i) – gunđati, mnogo pričati, glasno se buniti, dobacivati
ropitalica – roptanje, gušenje
ropitat(i) – glasno i usporeno disati
rotka – žena koja često rađa
rovine – mjesto đe se ugazi snijeg da se postavi sijeno ovcama i kozama
rozga – drveni podupirač
rtenica, rtenjača – kičma; dio samara koji je oslonjen na hrbat kljuseta
rtenik – seoski bogataš
rubac – maramica
rubetina – stara iznošena košulja
ručnik šugoman – frotirski peškir
rüda – meka ovčja vuna za najfinije pletivo
rudišnica – zmija
rugalica – onaj koji se svakome ruga
rujevina – biljka od koje se dobija crvena boja za farbanje tkanina
rukat – majstor od zanata umješan u svim poslovima
rumat(i) – hrskati zubima (bombone); žvakati neko suvo jelo da se čuje
runja – dlake na stidnim mjestima
runjav – kosmat, dlakav, maljav
rûs – bokor, kita
rusovat(i) – veseliti se bez mjere
rušpa – dukat
rutina – pohabana roba, ritina, ostaci starog platna
ruvo – ruho đevojačko; odijelo
rvajl(i) (Ka­ću­šić đi­pi na no­ge, za­tu­ri gla­vu a uobli glas rvaj­li kao odža ž dže­mi­je.) – predstaviti nekoga bez greške, imitirati
rvat(i) – lajati
rz – inat, ponos
ržano – ražano

S

sabah – zora, jutro
sabran – staložen, razložan, smiren
säč – poklopac ispod kojega se peče hljeb, saksija
sadljivo (kljuse) – na leđima nažuljano od samara
sadno – rana na leđima konja, uboj od sedla ili samara
sagnjet(i), sagnjijevat(i) – venuti, truliti
saibija, sahibija – vlasnik, gospodar, domaćin, muž
saija, sahija – glasnik, poruka
saklat(i) se – posvađati se
saksija – sač
saktijan – fina štavljena koža za obuću
salauka – oluja, jak vjetar
salidža – pločnik, kaldrma
salidžani (sokak) – popločana ulica, kaldrma
samaštenije – utvara, plod bujne mašte
sami Bog zna – ono što ćovjek ne može ni da nasluti
samotreći – biti u društvu s dvojicim, ukupno trojica
sampas – boravak stoke za vrijeme ljeta na planini bez čobana; slobodno, bez ikakvih obaveza
samština – usamljenost
sanćat(i) – neumjereno jesti
sandrugi – sa još jednim
sandruga – trudna žena, u drgom stanju
sandžija – jaka prehlada s probodima kroz tijelo
sansulja – nesmajna žena
santalet – privlačna stvar
santoz – najbolja brazilska kava
sapača – krupna, korpulentna žena, jaka u kukovima
saplak – drvena posuda za mijeko
saprlo ga kumstvo (No mu ne dade kum Mirsad, saprlo ga kumstvo.) – zlom mu se kumstvo vratilo
saraj – dvor, palača, salon, gospodske odaje
sarana – sahrana
satarit(i) – upropastiti
satljat(i) (Kad je Sto­ja na­či­sto sa­tlja­la da ne mo­re pre­če­tve­ri­ti pro pra­ga.) – onemoćati, izgubiti snagu
satvar – stvar
savardak – kuća od daske, brvana i slame, vrsta kolibe
savaot – bog
savit(i) – smotati cugaretu
savir (Mislili su da je Mato savir lud kad more da tako nešto priča…) – sasvim, skroz, sto posto, potpuno
s crnom kapom u žalosnu ruku – poražen napustiti kakvo muško nadmetanje, ośećati se jadno, izgubljeno, bespomoćno
scibrit(i) – zgusnuti
sećija – kanabe, otoman
sedep – zbog, uzrok
sedepnik (Omer je bio sedepnik što sam napuštio bivole i goveda a ne Selim.) – vinovnik
sedlenik – jahaći konj
segentat(i) – raditi teške poslove po tuđoj naredbi, argatovati
segnut(i) (Seg­nuh ja s ob­lje­ma ru­ka­ma te iz­vu­koh…) – snažno povući, trgnuti uložiti mnogo snage u jedan pokret
seirit(i) – uživati u kakvom događaju, promatrati, razgledati, zabavljati se
seiz – konjušar, sluga
sekat(i) se – nositi se s kakvim teškim životnim problemom
seksen – debeo nezgrapan čovjek
sejmen – pripadnik jednog roda janjičarske pješadije
selam – muslimanski pozdrav
selamet – pozdravljanje; korist
sent, senat (Ta­ko je oti­šla pri­ča o Ane­ti is­ti­jem oni­jem sen­tom ko­ji­jem je išla i pri­ča o Sto­ji.) – pravac, kraj, orijentir, smjer
seoske dére – uobraženjaci, izvještačena gospoda, seoski snobovi
seratlija – krajišnik, graničar
serašćer – vojni zapovijednik u bitkama, vrhovni komandant
serbez – lako, sigurno, bez problema, komotno, slobodno
serdar – glavar, starješina, vojskovođa
serdžada – prostirač, ćilimče na kojem muslimani klanjaju namaz
sert – opor, grub, nedićeran, ružan, žestok
serto (Nikad niko Perka nije vidio da on što opošljava po sertu vremenu.) – loš, grub, nepravičan, drzak
setencija – pisani ugovor
sëv – zabuna, greška
sevap (Učini ga ti i eto ti dosta poštenja i sevapa zanavijek.) – humano djelo koje zaslužuje božju nagradu, nagrada za dobročinstvo
sibljan, sibijan – sirotinja, roblje, raja, nejač
sičan – otrov
sičija – śekirancija, muka, tegoba, tuga, velika nervoza
sičijati – bolovati od sičije, tugovati
sidža – paklena ljetnja vrućina, žega,
jako sunce
si­dži­li­t(i) (Par­ti­zan­ska vlas nas si­dži­li­la što od po­blje­glog čet­ni­ka pri­ma­mo zer­ze­va­te.) – optuživati, kažnjavati, teretiti, okrivljivati, isljeđivati
sidžim – teški masivni lanac
siga (Ka­pe­tan śe­di na âru, od­bi­ja si­ge i slu­ša.) – duvanski dim
sijeldžija – učesnik posijela
sijelit(i) – okupiti se na posijelu
sijevalica – sijevanje munja koje najavljuju nevrijeme; reumatično protiskivanje kroz tijelo
sikter – m(a)rš
sikterisat(i) – m(r)šnuti nekoga kao što se ćera pseto; poćerati iz društva
sijermuša – trava koja se koristi kao ljudsko jelo
sila Boga ne moli – onaj koji osili ne poznaje boga ni molitvu, njemu je glavni argument sila; uglavnom se kaže za ljude na vlasti
sila peksijanska – turska vojska
silesija božja i snopom i snagom – u svakom pogledu dobar čovjek, viđen i jak
silet – šamar
siljat(i) – lutati bez svrhe, zamorno hodati, srljati
silobadan – grubo nametljiv, nesimpatičan, uobraženko bez razloga
simsija – lula srebrom okovana
sindovilje – livadsko mirisno cvijeće
sindžir – lanac
sindžirlija – vrsta puške čiji metak ima dva ili tri zrna sundžirom (lancom) povezana
sipati na vrat – mnogo piti
sipnja – zaduva, astma, jak kašalj
sirjak – puki siromah, siroče koje još nije stasalo da se samo o sebi brine
siromaš – sirotinja
sirotinjska majka – humanista, onaj koji uočava ljudske nesreće i nalazi načina da ih ublaži
s istih opanaka – uraditi odmah, bez zastajanja
site (vreće) – pune da mogu stajati uspravno
sitnež – ako se odnosi na čovjeka on je slab u svakom pogledu, ljudski škart; mnoštvo maloljetne đece u jednoj porodici
skälāt(i) (du­ži­nu) (Kao što znaš, dan o me­đu­dne­vi­ci skälā du­ži­nu…) – skratiti, svući se
skalin – stepenik
skalin(i) – stepenište
skalupat(i), skalupit(i) – složiti, spakovati
skanjivat(i) se – oklijevati
skapat(i) (od gladi) – umrijeti
skapulat(i) – pobjeći, spasiti se
skašit(i) – uništiti, poraziti, eliminisati
skevrit(i) se (Pero Junčić bijaše se skevrio grđe no ja danas, a bio je tada komad mlađi od mene sadašnjega.) – pogrbiti se, ostarati, smanjiti se
s koca i konopca – skup ljudi sa svih strana sakupljen bez izbora i kritrijuma, rulja, svjetina
skočanjit(i) se – uvenuti, osušiti se
skočiti na nos – doživjeti veliku neprijatnost
skontat(i) – proračunati, sabrati i oduzeti, razmisliti
skopost – snaga, mogućnost, sposobnost
skopiju vatati – imati nekoga u šaci
skorčat(i) se – osušiti se, skoreti se
skorice – skoro, odnedavno
skorovečernjak – skorojević
skrasit(i) se – naći boravište, smiriti se na jednom mjestu, prestati s lutanjem
skrata (Zla­ta­na Vr­džu­ni­ca iz Za­gu­lja mlje­ri­la mi skra­tu.) – vrsta bolesti s znacima bezvoljnosti i onemoćalosti; gatare su vračanjem navodno liječile »mjerile skratu«
skrinja – kofer
skrkat(i) – zbiti, stijesniti
skrkle se gore – gust šumski čestar
skrklo se – sraslo
skrknut(i) se – masovno se skupiti na jedno mjesto
skrndat(i) se – previše se ugojiti, dobiti na težini
skrpat(i) – poniziti
skupst(i) – čupati
skudžat(i) – prikupiti dugove
skukotresit(i) – nabrzinu obljubiti, imati polni odnos
skunjatorit(i) se (I oni drugi su se skunjatorili ko na konjsku pustećiju, ko ovako ko onako.) – smjestiti se neđe u kraj, da nikom ne smeta
slačac u guzicu – koitus, svršavanje
slačac u turinu – seksualni nagon kod muškarca
sládit(i) se (Znao je narod da su đevojke iz Zamuglina svakakve, nalet ih bilo, pa je svak vljerovao sladiće se Nikola, odbiće se od nesreće.– smiriti se, urazumiti se
sladit(i) se – uživati u tuđoj nesreći
slanica – ženska pletena torba koja se nosi u ruci
slatkopičac – ljubitelj žena, ženskaroš
slauka – nevrijeme, kiša s jakim jesenjim ili proljećnim vjetrom
slava mu i miilos(t) – riječi visokog poštovanja kad se pomene ime nekog sveca u Crnoj Gori, prvenstveno Svetog Vasilija Ostroškog Čudotvorca
slebutat(i) – skupiti se pred polijetanje; slećeti
slepršat(i) (barjak) – saviti
slezen – mlitav muškarac
slezena potkočila – bol u stomaku od nervoze
slijepa vrata – ona koja se ne otvaraju
slimit(i) – skinuti
sliti – sastaviti, spojiti, saliti
sliti škip – obraditi mlijeko u karlici; kupiti skorup ili sir
slizak (sapuna) – skoro izlizan, potrošen komadić sapuna
slizat(i) se (Pri­ča­ju da si se sli­zao s onim bra­da­tim še­i­ta­nom s Ce­ti­nja.) – udružiti se, isto misliti
slom – propast, pogibija
slota – snaga, krupan čovjek
slumbijat(i) (Ni­je Dok­nić ri­ječ uči­ni­jo za­to što se sve s ob­lje stra­ne slum­bi­ja­lo jed­no z dru­gi­jem.) – objediniti, sakupiti, usaglasiti; izglačati turpijom
smaknut(i) – uništiti
smanđijat(i) – zbunjivati, pridobijati ljude prevarama
smandrljat(i) – uraditi nešto traljavo, kako ne valja
smandrljat(i) se – pasti
smenđelit(i) – uhvatiti kao u mengele
smerat(i) – isprebijati, pretući
smest(i) – omesti
smetenjak među noge – muški polni organ slabe potencije
smet(i) se – uplašiti se
smetnut(i) (s uma) – zaboraviti; poluđeti
smetlar – čistač ulica
smijes – zajedništvo, savez, ortakluk
smjerit(i) – ugledati
smljet(i) – smjeti
smijuljit(i) se – zlurado se smijati na nečiji račun
smiran – tih, miran, radan, staložen
smišljen (Ma smišljeno plandište, kao što ga je birao Mašut Turov.) – prelijep, idealan
smlatit(i) – ubiti, uništiti, poraziti
smoničan – gnjio, natruo
smoždit(i) – mučki udariti u glavu, raznijeti, smrviti
smrdljiv sir (Sad niko ne gleda na Radojicu više non na smrdljiv sir.) – kaže za totalno za neinteresantnu osobu, koju svako zaobilazi
smrsak – gužva
smrsit(i) – reći nešto nerazumljivo
smrsiti konce – nekome namjerno napraviti problem
smućen – zbunjen, prestrašen
smuta – zavađa nastala spletkarenjima; smutljivac, spletkar
sna – snaha
snaodan, snaodžija – snalažljiv u svakoj prilici
sneruke – nemati podršku
snijet (Planinštaci koji umiju da po pčelinjem snijetu potreve čelu…) – let
sniježnica – voda dobijena otapanjem snijega
snitit(i) – sastaviti pjesmu; spojiti
snokta – odmah
snös – dokaz bogatstva i gazdinluka, u izobiilju; nanos
snovat(i) (Vladika je snovao da namami krvnika u Drobnjak.) – planirati
snozit(i) (Dok se upitaj s vamiljom i prezuj čarape, snozi se noć i ne vidi se prst pred okom.) – smračiti se; naoblačiti se
soblit(i) – zaobliti
sobrazan (Aneta je bila sobrazna ženska…) – pošten
sofa – trijem, uzdignuti prostor pred džamijom na kome se klanja ako nema dovoljno mjesta u džamiji
soj – rod, pleme, porijeklo, vrsta, sorta, koljeno
sojević, sojli – plemenit po rođenju, od dobrog soja, iz poznate, ugledne porodice
sojka – kreja
sokolit(i) – hrabriti
soldat – vojnik
solad – novčić
soliljebit(i) – živjeti zajedno i složno
somić – gornji dio zida bočne strane kuće
somun – hljeb
söva nebeska – misli se na planinski vrh koji je toliko visok da izgleda kao da drži nebo
sovat(i) – psovati
spača (Či­nje­li su im spa­ču na raz­ne na­či­ne i ovi i oni…) – spremište
spajdašiti se – udružiti se, povezati se
spanuti u život – oslabiti, onemoćati
spapunjat(i) – brzo sasvim izgorjeti
s pasa na pas – s konjena na koljeno, od generacije do generacije
spediškat(i) – potrošiti
splaka – uhvaćena kišnica
splov – prostor sa koga se voda sliva u cistijernu, sliv; strmina
spodbit(i) – poduhvatiti se
sporednik (Mi bi­smo ti š nji­ma u smi­jes pro­šli kao spo­red­ni­ci na iz­di­gu.) – ravnopravan
spraćat(i) – zatvarati stoku u štalu
spravan – namjeran, spreman
sprcati (Dru­gi se ro­dio po­pri­je no je na­rod spr­can u za­dru­ge.) – naćerati ućerati na silu
sprcat(i) se – pasti s visine, poginuti od pada
spremit(i) – poslati, otpraviti
sprešno – nešto što ne može da čeka
sprnut(i) – sitno slagati
sprva – u početku
spučit(i) – odmah krenuti na put pješke ne čekajući prevoz; zakopčati
sputit(i) – svezati noge
spuzat(i) – skliznuti
spužalina – puž
srčali – stakleni, svjetlucavi
srčanik – biljka za liječenje srca
sreća – porod, đeca
srdoboljni kužanj – dijareja, proliv
sredonja – neopredijeljen čovjek, izbjegava krajnosti u političkim aktivnostima
srensla (Ur­lov do­đe do u bli­zi­nu sto­ga pa śe­de is­pod jed­ne sren­sle da ple­te lje­su.) – divlja trešnja
srenslovina – drvo od divlje trešnje
sretnjikati – čestitati
srezak – odrezak, komad
srezati japiju – podizati krov na kuću
srikat(i) se – uznemiriti se od nečega, goveda se uznemire kad ośete miris krvi
srma – srebro
srubit(i) – sve pośeći
s ruke – imati podršku
stabati – poništiti, pokoriti, stući
staja – štala, pojata
stala voda – bolest bubrega koja onemogućava mokrenje
stap – dugačka drvena posuda za pravljenje masla
stapna mećaica – miješalica za miješanje masla
stâr – mjera za žito
stara šestica – osoba poznata po svemu
stariji – značajniji, duži, važniji
stariji (A oko kule dizao se zid s puškarnicama stariji od ljudske visine.) – viši
stati u stopu – uzeti kome sreću
stečan domaćin – vrijedan, bogat, zna da stiče
stejatorit(i) – odglumiti, predstaviti
stepen (Imao sam ja do­sta sna­ge u ži­vot: i u ste­pe­nu i u ru­ke i u no­ge.) – grudni koš, torzo
stetivit(i) (Igro dočuj, stetivi pravo kod Ilije, dopani muse Putalj, lako se pogodi, potegni pare i plati.) – sastaviti nišan i mušicu, snišaniti, imati pun pogodak; odabrati bez dileme
stevenit(i) (Ra­di­la je kao naj­zdra­vi­ja i ste­ve­ni­la oko po­pa.) – ispoljavati prema nekome osobitu pažnju, usluživati ga; vrijedno i pažljivo raditi kućne poslove, prijateljski služiti
steven – počast, usluživanje s poštovanjem
stidan gost – ciijenjeni gost
stidan put – odlazak kod nekoga ko se veoma cijeni
stiječnica – vrijedna žena
stima – doček, čast, poštovanje, prijem
stimač – procjenjivač od oka
stimanica – dobra, gostoprimna domaćica
stimat(i) – ukazati nekome veliku čast; procijeniti od oka
stimavat(i) – procjenjivati težinu od oka
stio – htio
stisnuti petlju (Lukijan stisnu petlju pa spuči na Cetinja.) – smoći hrabrosti, rizikovati
stojser – visoki snijeg; čovjek iz planinaskih krajeva
stolovač – drvena stolica s okruglim naslonom za ruke i leđa
stožina – stožer, dugački kolac oko koga se sadijeva stog sijena
stradavenije – stradanje
stravedenije – strašilo, pojava koja izaziva strah, užas
stramac – dušek
straoba – strahota, jeza
strcati – prestrašeno izlijetati; liti suze
strecljiv – plašljiv
strelica – munja
stremen – kaiš
stresti grizinu – savladati
streviti (Kad španjolica strevi čeljade…) – pogoditi, potreviti
strigna – žena oštrog jezika
strijela – munja
striješ – smrznuta slana
strkotina – iver, otpadak; riječ koja može baciti sjenku na nečiji ugled; uvreda, šteta
strmonja – nezgrapan, visok, snažan čovjek
strnuti – maći, pomesti na brzinu
strš – stršljen
struna (Rudan onako s obješenijem ramenima i s plačnom strunom u glasu…) – boja glasa
stropoštat(i) – survati, srušiti
struga – uzan prolaz, ograda u kojoj se muzu ovce da bi prolazile pored muzilje kroz uska vrata
strugnut(i) – pobjeći bez svjedoka
struka – sukneni ogrtač bez rukava
struna – mučnina u stomaku
struna – dlaka s konjskog repa koja se koristi za gusle; mučnina u stomaku
strv, strvina – ostaci leša; trag, znak
strževina – vrsta hrasta
stublina – minaret na džamiji
stubliti – stajati duže na jednom mjestu, dubiti
stuknut(i) (I ono što je znala roditelji su stukli s glave, a sestre je pretabale.) – zatucati
stuliti – ugasiti
stulit(i) se, stuljivati se (Pop ti se pro­dan stu­lji­vao u onaj mu­tvak.) – umiriti se, prigućiti se, ućutati
stupa – naprava za valjanje sukna
stupit(i) – startovati na nekom važnom poslu
sudrnut – plašljiv, gicljiv konj
suđenica – supruga, žena, stopanica
sugreb – mjesto koje su psi zagrebali
Turci sudili (Kad je to bi­lo ni­ko ne zna, mo­re bi­ti da ni­je­su još Tur­ci su­di­li.) – vladali
sujma – sumnja
sûd – jedno pčelinje društvo
sukerica – nesoj, džukela, ulizica, poltron
sukno – domaće platno od ovčje vune
sukurilo – predaleki predak
suložnici – psi od iste kučke; osobe koje dijele ležaj
sultan – car, vladar
sultanija – sultanova žena; uvažena gospođa
suljat(i) – puzati, vući se
suminut(i), suminjivati – razminjivati
sumovat(i) – namjeravati, planirati
sumpreš – pegla
sundat(i) – kružiti, brzo promaći, ići tamo-amo
sunećak – osunećeni, obrezani muški polni organ
sunetlija – onaj koji obrezuje muslimansku mušku đecu
sunut(i) (kroz narod) – bježati nasumice
surgun – progonstvo
surgunisat(i) – uništiti, upropastiti
susud – crkvena posuda
sutuka (Od sva­šta je taj sret­ni do­ma­ćin znao su­tu­ku.) – usudnost; radnja koja štiti od uroka, zlih očiju
sutura – glava, čutura
s uva na uvo (Ma spavao sam s uva na uvo kao da sam ženjenik.) – spavati slatko, ne buditi se prije svanuća
suvo kumstvo – vjenčano kumstvo
suvomud – jalov, neplodan muškarac
suvomeđa – zid bez maltera
suvrst – vrsta, istog godišta, ljudi sličnih sudbina, odgovarajući, istovjetan
stuljivat(i) – gasiti
sumavat(i) (Sumavale smo da u nečiju mo…) – pomisliti, planirati, namjeravati
svakome vljetru na ometu – usamljenost bez zaštite; svakoj vreći zakrpa
svatit(i) – dohvatiti, pogoditi
sva­koj zo­ri oči iz­va­di­ti – podraniti prije svitanja
svedno – svejedno
sveosve (No otko sam sveosve oslabio u život ne mogu ni to.) – sasvim
svetac – svetitelj, onaj koga je crkva poslije smrti proglasila svetim zbog njegovih zasluga za vjeru; krsna slava, dan nekog sveca u crkvenom kalendaru
Sveti Vasilije Ostroški Čudotvorac – Stojan Jovanović ( Popovo Polje 1610. – Ostrog 1671) svetac uz čiji pomen vjernici obavezno dodaju: »Slava mu i milost!«. Mošti Svetog Vasilija smještene su u Ostrogu, u hramu Vavedenja Presvete Bogorodice. Ostrog je glavno svetilište slovenskog juga svih konfesija
Svezat(i) u pamet – opametiti se
sviđat(i) (La­ti­ni ti ośe­ti da Pa­štro­vi­ći svo­ju svi­đa­ju.) – samostalno, planski raditi
svijetnjak – svitac
svirnjača (Da okre­nem svir­nja­ču u sun­ce da is­pi­ja si­dža ne­be­ska ma­ću iz bo­ni­je kr­sti.) – zadnjicu, leđa
svitan – svečan
svitlat(i) – obrlatiti
svitno ođelo – prteno odijelo za svečane prilike
svlještit(i) – naučiti, znati, upamtiti
svojan – ośećajan, nježan prema svojti
svojtluk – njegovanje rodbinskih odnosa, rodbina
svoltat(i) – svesti volat, svod
svraštiti – pojesti u slast
svrdlogleda – žena opasna pogleda
svrdlooka – žena neprijatna pogleda
svrdlovi (Śedeći zaspem, ali čim se prevalim šinu me svrdlovi kroz slijepe oči te se probudim.) – probodi, žigovi, fiskovi
svrnuti s pameti – poluđeti
svrstovat(i) (Ali za njim ni­je svr­sto­va­la ni ne­đe­lju da­na.)- živjeti
svrzigaća – čovjek kome ni gaće čvrsto ne stoje, jado, nemarna, neugledna osoba

Š

š (Ja mislim da se špija i lupeština ne uče, no se ražaju š čeljadetom.) – s
šajka – lađa, veći rječni čamac na vesla
šajk – vrsta sukna
šaka jada – kaže se za fizički slabo čeljede, zakržljalo u rastu
šala maškara – razonoda, vic
šalpa – šal
šandrcat(i) – avetati, ludovati
šapaćke – stisnutih prstiju
šapurati –nerazgovijetno pričati, šaputati
šargan – zmija šarka
šareno – nejasno, sumnjivo
šarkija – vrsta tambure
šarovita knjiga – pismo
šarov niz gredu – znaci veselja koje ne izaziva poštovanje
šašina – kukuruzovina
šašoljit(i) (Vo mi­ran i li­je­po vi­đu da mu je mi­lo što se ša­šo­ljim po nje­mu.) – nježno se pomjerati, okretati
šavnica – pritka za pošivanje kuća, dugački prut
ščekat(i) – dočekati, iznenaditi iz zaśede
ščoktat(i) se – stvrdnuti se
šćapat(i) – ščepati
šćemeren – svoltan
šćukat(i) se – okupiti se kao što kokoška okuplja piliće ćukanjem, tijesno se sakupiti
šćulit(i) (Šću­li se ja uz ono si­je­no i kon­tam.) – ućutati se
šega – testera
šegara – pilana
šegar – šegač, testerač
šehit – onaj koji mučenički pogine za vjeru
šenluk – veselje
šeitan, šejtan – đavo
šeledat(i) (Ja­na za­še­le­da na no­ge pa se pre­va­li na­u­znač­ke.)– cotati, hramati,
nesigurno koračati
šenica – pšenica
še­ni­šno (No i po no­ći se še­ni­šno pre­vr­ćem u kre­vet z ban­de na ban­du kao da le­žim na ja­ja.) – oprezno se pomjerati i namještati na kakavom neisgurnom prostoru; pšenično brašno
šenuti se – pomaknuti se, pomjeriti se s puta
šenuti (u pamet) – poluđeti
šeremetan – privlačan, simpatičan čovjek, ali pomalo čudak
šervanit(i) – skakutati, poigravati se, ne śedati, biti u stalnom pokretu
šes(t)an – lijep, skladan, elegantan, primamljiv, doćeran, uredan, stasit, otmen
šestina – čestorica
šibikanje – kazna na šibikanje, udarcima šipkom po golom tijelu
šićar – dobitak, korist, plijen
šićkara, šiškara – veća šivaća igla za sukno
šikati – navoditi roj pčela da uđe u košnicu
šikucija – progon
šiljak (izaći na šiljak) – dobro početi a loše završiti
šilježe – jednogodišnje jagnje
šimi – moderno
šimija – visoka i uobražena žena
šimšir – biljka Buxus sompervivens
šinuti – ukrasti, zdipiti, penuti
šipun (Ne­ma u Vojvodini na­pre­ši­ta plju­ska i onih ši­pu­no­va kao u nas, no sa­mo ona­ko bä­lī i mä­ždī.) – mlaz kiše
široki trag – srećno, brojno i zdravo potomsvo
šiša – staklena boca od pola litra
šišakinja – podšišana žena, bez pletenica, ona koja njeguje modernu frizuru
šišano kumstvo – musliman se zove da kumuje tako što ošiša hrišćansko dijete
šišati (na prvi lumer) – odśeći svu kosu
šišmiš – slijepi miš
šišnut(i) – ukrasti
šišnjar – sitni kradljivac
škampat(i) – pobjeći, umaći
škanj – mala niska stolica
škanjat(i) – ubosti nožem
škarpa – strmina
škija – duvan
škip – drvena karlica za razlijevanje mlijeka
šklapikura – ćapikura, žena laka morala, prostitutka
šklapnut(i), šklapit(i) – uzeti s prevarom, oteti, ukrasti
škljukat(i) – utopiti
škrabija – fijoka
škrbiti – zalamati
škri­pa­ri­ – bjegunci od vlasti koji se kriju po pećinama i škripovima
škrknut(i) –iznenada se dogoditi
škrobutina – vrsta lijana, puzavica
škrokati (Škro­kaj pu­ška, a Tur­ci sa­śe­ci s an­dža­ri­ma po­pa Ra­da An­dro­vi­ća.) – zatajiti, zakazati
škudela – poveća limena čaša
šliper –grede ispod željezničkih šina
šljeme – śecište krovnih površina
šljevorit(i) – labavo sastaviti
šljunut(i) – srušiti se od umora, splasnuti, prizemljiti se, leći u bolesnički krevet
šljuštit(i) – oguliti
šmaljak, šmanjak (od čoeka) – sitan krompir; obirak ljudski, izrod
šmreka – smreka
šmrkljiv – slinav, prehlađen
šmrknut(i) – nestati, pobjeći, umaći, izvući se iz nekog posla
šmugnut(i) – brzo umaći, nestati u tami
šnjajder – krojač
šobonjit(i) – žuboriti
šoder – tucani kamen, tucanik
šokać – veliko blato, bljuzgavica
šover – vozač, šofer
špag – džep
španjolica – španska groznica, opasna bolest koja je u svijetu harala 1917. godine i od koje je umrlo više miliona ljudi
šparat(i) – šteđeti
špija – špijunaža
špag – džep
špoka – sprdnja, izrugivanje, neukusna šala
špokat(i) se – rugati se, praviti s nekim sprdačinu
šprdalo – šaljivčina
šprdat(i) se – sprdati se
špure – jagnje ili kozle od veoma mlade ovce ili koze, rođeno prijevremeno
štenac – mladunče psa
štesrca – popiti nešto ujutro na prazan stomak
štëta – pohara livade
štetivat(i) – štetovati, uzgubiti
štica – daska
što je rijek – što bi se reklo, kako se kaže
štomak – stomak
štrapac – blato koje strica ispod konjskih kopita
štreka – željeznićka pruga
štrika – traka, pantljika, oznaka ožalošćenosti
štrik – uže, konopac
štrk – čovjek dugih nogu
štrmaknuti, štrmuknuti (Ja sam ti štrmuknuo kroz onu žicu i pobljegao…) – provući se, umaći, šmugnuti, hitro proći, klisnuti
štroka – prljavština
štruc – vrsta tkanine
štrucovani brci – brci koji se drže na jednu mjeru
štuc – puška kratke cijevi
štüra – prostirka od slame ili mekog pruća
šućur – hvala, zahvalnica upućena bogu
šúga – šupljina,veoma uzan tunel
šugoman (Me­ki šu­go­man ko­li­ko stru­ka i ča­ra­pe gra­naj­li­je.) – peškir od frotira
šukurlija – šala, izmotavanje
šupalj na vr glave – govor mu pređe u viku
šupalj nos do oči – ne vidi ono što svako vidi, ostati u manjini
šupljica – otvor, šupljina
šurkat(i) – ponešto raditi
šurovat(i) – sarađiivati u sumnjivim rabotama
šurup – sirup
šušta – kopča
šutav (ovan) – bez rogova
šuveli (Ne bi ona­ko me­ko zbo­rio da ima što šu­ve­li.) – sumnjiv
šužbina – osušeno lišće
švapski rat – Prvi svjetski rat
švica – pritka za pokrivanje kuće slamom
Švabo –Nijemac
Švapski rat – Prvi svjetski rat

Ś

śaknut(i) (Ni­ko ni­je čuo Per­ka da je oso­vao če­lja­de u ku­ću ja­li śak­nuo če­lja­de iz ku­će.) – ljutito reagovati, preśeći priču, opsovati
śečivo – oštrivo, nož, britva
śe­do­k – svjedok
śeka – sjeka, sorta, vrsta loših ljudi
śekirljiv- rzdražljiv, ośetljiv
śekna – opsna ženska na jeziku
śeknut(i) (Pogledala odžinica pa śeknula ko Vla s koca.) – oštro reagovati, opsovati bez imalo ustezanja
śen crkovni – prostor koji pripada crkvi
śera – masne naslage u neopranoj ovčjoj vuni
śerna (vuna) – neoprana
śeromaš –sirotinja
śet – savjet
śetovat(i) – savjetovati
śutri – naredni, sljedeći (dan, noć…)

T

tabaka – tacna, poslužavnik, list papira
taban – donja strana stopala
tabanit(i) – pješačiti
tabat(i) – ponižavati
tabija – mjesto na gradskim bedemima odakle su gađali topovi i đe su isticane, na kolac nataknute, odśečene glave
tabijat – propis, uredba
tajin, tain – obrok, vojnički hljeb, hrana
taksirat – nesreća kao posljedica nekog nepoštenog postupka, ispaštanje grjehova, neočekivana šteta, baksuzluk
tako nesretni (Nije on, tako nesretni, bio u Ćikagu i Alackoj i u onijem mjestima okle su mlogi blago donijeli, no neđe u nekoj pustinji.)- samo tako loše životne sudbine
takulin – novčanik
talamarit(i) – kojekako raditi, besciljno hodati, lunjati
talično – srećno
talija – sreća
talik – sreća
tancovat(i) – igrati
tandara, tantara – sitnica, besposlica; često ide uz mandara (tandara-mandara), zbrdazdola, priča bez veze i smisla, posao bez bilo kakvog reda, opšta zbrka
tankolozović – čovjek slabog soja
tanko bratstvo – familija koja nije imala značajnih pojedinaca
tankovina – bez pedigree, tankolozović
tančat(i) – tanjiti
tanušica – vrsta neplodne zemlje
tarnut(i) – dirnuti, taknuti
taslak – poluobrađeni drveni predmet
tavaja – prekrivač, stolnjak
tavan – potkrovlje; pod od sobe
tavnica – tamnica, zatvor, apsana, ćuza
tavno – tužno
tavnovat(i) – boraviti u tavnici
tavrit(i) – galamiti
tavulin – trpezarijski sto
teća – šerpa
teći imovonu – sticati
teći se – priploditi se, koza se teče
teglit(i) klipa – takmićiti se u snazi; dva momka čučnu jedan prema drugome, obuhvate rukama čvrsto motku i iz takvog položaja pokušavaju da jedan drugog podignu i prebace preko sebe
tegliti platu na prvoga – primati uredno platu svakog mjeseca bez obzira na uloženi rad
tejator – teator, šaljiv prizor, predstava, glumac, zabavljač
tejatorit(i) – glumiti
teka – sveska
teke (Te­ke ti je Ko­so­ri­ći­ma imo­vi­na vi­ša osvi­ta­la no je omr­ca­la.) – eto tako
teknuti – predośetiti opasnost, naslutiti ishod neke radnje telal – glasnik, obavještač
telal – glasnik, obavještač
telalit(i) – oglašavati
teler – okvir za prozore i okno
telut (Te­lut od na­slo­na va­ta ti do iz­nad bu­bre­ga.) – ivica
teljig – dio jarma koji stoji volu oko glave
teljigat(i) – pričati gluposti, lupetati
temeru(t) – onaj koji ništa ne radi a voli da jede
temezat(i) – udarati
tenac – vampir
tepat(i) – ne izgovarati pravilno sve glasove prilikom govora
tepav – onaj koji ima govornu manu, mucav
tetošit(i) –maziti, njegovati, stati u zaštiitu
tëtura – specifična pripovijedačka forma nejasnog porijekla kojom se označava snažna doživljenost onog što se saopštava
terđaj – stolarski sto
terkije – zavežljaj konjanikove opreme koji se kaiševima privezuje za zadnji dio sedla
terzija, terazija – krojač koji pravi nošnju od čohe
Teško mjestu kuda vojska prođe – narodna izreka o zloj ljudskoj subini koja se uglavnom odnosi na rat i ratne pljačkaše
tetošit(i) – ugađati, ispunjavati želje, maziti
tevabija – pratnja, pristalice, družina
tevsija – tepsija
tevter – tefter, bilježnica, registar, dokumenat
tevtiš – poćera
têž – težina, tovar
tica – ptica
tica ševrljuga (A kad po­le­će uvi­sin­ke ti­ca še­vr­lju­ga, za­ša­re­nje­še se no­ći kao ja­la­dža!) – sojka
tičije mlijeko – čega nema a vezano je za hedoniste i razmažene osobe, luksuz
tiještit(i) (ženu) – obljubiti je
tiket – vozna karta
tilišit(i) (No je po­va­zdan ti­li­šio onu ra­sa­đe­nu ku­ča­ru i na­sa­đe­nu lo­pa­tu.) – glancati, doćerivati
tilsum – vradžbina, talisman
tipa – zakrpa
tipa na tipu – krpa na krpu gusto isprošivane
tirac – škopac konja
tirintika, tirinta – komadići, iver
tisa – četinarsko drvo koje narod smatra svetim
tisnut(i) prst u uvo – čini se kad treba glasno zapjevati ili zakukati
tišler – stolar, majsor za drvenariju
tituz – škrtica
tljajat(i) (Vi­še tlja­je no što za­spi­va.) – drijemati
tljena – skrama, tanka opna, mrena na očima
tmurevina – slaba svjetlost
tmuša – mrak
tolkovat(i) – komentarisati, pričati
tolmačit(i) – tumačiti, objašnjavati
toljačke – udariti nekoga toljagom ili kao toljagom
tönja – težak neprijatan zadah kome je teško odrediti otkuda dolazi
topac – utopljenik
to­pal z dvi­je ban­de (U rat sam bio to­pal z dvi­je ban­de.) – utopljen, ovđe znači imati političku zaštitu s obje strane
top baljemez – najveći top
toprak – kućni prag, kuća i baština
torni (pas) – pas koji čuva ovce kod tora, obora
to samo jaki Bog zna – zapravo, to ne zna niko
toska – sitnež
tovarenje – ruženje
tovarina – uže kojim se priteže tovar za samar
trabunit(i) (Cvi­le di­ple i tam­bura, arač­li­je tra­bu­ne uskoč­ke ne­vlje­ste.) – glasno sanjati; uživati u ambijentu
trag – potomstvo
tragat(i) – dolaziti, obnavljati, nasljeđivati
tragati od – voditi porijeklo
tragati se – množiti se, ostaviti potomstvo
trajat(i) (Nije Alipaša trajao no potegao sablju i glavu mu s jednim zamahom odśekao.) – čekati, kasniti
trambulas – svileni pojas, porijeklom iz Tripolisa; interesantan detalj crnogorske muške narodne nošnje
trandat(i) – prljati
trancip – tranzit, tranzitna trgovina
tranje – ritine, iznošena roba
trap- osatva za zimnicu u zemlji
trapovijes(t) – nesvjestica, između sna i jave, stanje straha
tražbina – porijeklo
trcoljak – komadić
trdžuman, trdžoman – prevodilac, tumač
trećepreodnik – ovan od četiri godine
trećom – treći put
trećoteljak – vo od tri godine
trenut(i) – skočiti na noge brzo
trenjiv – dremovan
trepnut(i) (Mo­gao bih ti se trep­nu­ti na ći­vot Sve­to­ga Va­si­li­ja Ostro­ško­ga…) – zakleti se jakom riječju
treti – harati, činiti štetu
trëv – momenat, događaj, slučaj
tri lika – mahnitost
trojanit(i) – rađati trojke, trojčiti se
Triješće – Trst
trpeza prva, druga – rang ugleda pojedinca određuje se po tome śeda li za prvu ili drugu postavu trpeze na nekom javnom skupu; naravno, prvo se posluži glavni gost
trpunjat(i) – hodati iznemoglo i sirotinjski
trsiti (Ako li svi tr­si­mo – ne­ka osta­nu ze­mlji dok sa­me is­pli­va­ju.) – stradati
trtljat(i) – pričati bez veze
trtoguz – brbljivac
trû (A dru­gi te trû kao tur­sku ra­ju i za­va­lje­ni­ke.) – ekploatišu, izrabljuju
trunje ljudsko – ljudska ništarija, otpadak, škart
truplje – leševi
truštit(i) – reći nešto nerikladno za društvo, lupiti, lupetati, pričati bez ikakvog smisla
truljat(i) – nekontrolisano jesti
tu čuj tu vidi – kaže se za nešto što se traži, znaš đe je bilo, a tog momenta ga nema
tugovi – pašinski znakovi u vidu konjskog repa
tušica (u vuni) – najbolji dio vune
truštat(i) – opričavati, ogovarati, tračati, pričati koješta
trzina – staro uže, povodac
trzunče – jagnje sisavče mlađe od ostale jagnjadi, prije nego što počne da pase
tufegdžija – puškar, zanatlija koji popravlja puške
tüka i màndžuka – sve i svašta, nepoznato i neobično, zlo i gore; stranci čiji se govor ne prepoznaje i porijeklo ne zna
tukat(i) se (Tu­ka­smo se ja i pop Mi­loš pred otel »Cr­nu Go­ru« u Ti­to­gra­du.) – sretsi se neplanirano
tuknut(i) – širiti neprijatan miris
tulija – batine
tulit(i) – gasiti
tuluz (Ni­ko ni­je vlje­ro­vo da se bož­ji tuluz pro­do­brio.) – jadov, škrtica, ljudska ništarija
tumbin – tunel
tumezat(i) (Ne valja ženu mlatiti i tumezati.) – jako tući
tuminjat(i) – tinjati, sporo gorjeti bez jakog plamena
tunjel – tunel
tura – ukras, kita
tura zlatna (Jer je pri se­bi imao pi­smo Ru­sko­ga Ca­ra sa zlat­nom tu­rom.) – sultanovski carski grb
turat(i), turnut(i) (Za oni­je se­da­mles da­na ni­ko ni­je tu­rao po­pa­di­ju De­san­ku i ma­lo­ga Da­ni­la.) – dirati, uznemriravati, zadirkivati
Turci sudili (Kad je to bilo niko ne zna, more biti da nijesu još Turci sudili.) – vladali
Turčin – pripadnik turske nacije
turčin – islamski vjernik, musliman
tur, turina – prošireni dio pantalona (čakšira) koji pokriva zadnjicu i međunožje; mošnje
turban – čalma, saruk
turkovina – specifičan miris kojim su se koristili Turci
tušica (Nikad joj majka nije davala lijepu pređu no samo počinu i tušicu…) – slabo predivo, jevtina ovčja vuna
tutuknut(i), tutukat(i) – nagovoriti
tutuniti – pušiti
tutuš, tutušica – mala, slaba, jado, neugledna, zbunjena osoba, mutavko
tužilica – tužilja, narikača, žena koja uz tužne pjesme oplakuje pokojnika, pjesme su tužbalice
tužjet(i) – naricati, oplakivati pokojnika
tužjeti uz nosila – glasno kukati uz mrtvački kovčeg na putu do groblja
tvorilo – drveni obruč, kalup, za uobličavanje grude sira; gruda sira
tvrđa – kamenjar, litica

U

uasulit(i) – uškopiti, ustrojiti, kastrirati mužjaka preživara
ubaćit(i) – naširoko se iskazati
ubastat(i) – odlučno riješiti
ubažđet(i) – usmrđeti
ubeutit(i) se – zagledati se nestremice. umiriti se i posmatrati
ubiti se umom po pameti – priznati krivicu, svjesno se korigovati
ublaga – blagost
ublagnica – mirna, razumna žena
ubroždit(i) (No ubroždi da se žene i vamiljaju.) – istrajavati u nekom poslu, navići se
ubrojen (Bio je svuda ubrojen i priznat.) – uvažen, prihvaćen u društvu, poštovan
ubo – ubao, bunar
ubućit(i) se – isprsiti se
ucipit(i), ucipliti – utvrditi, precizirati, dogovoriti se do tančina, zakleti se, potpisati dogovor
ucipljen (red) – disciplinovan
učepriljit(i) (Od­ma mi je no­va vlas uče­pr­lji­la da sam ro­đak na­rod­no­ga ne­pri­ja­te­lja ko­ga ni­je sti­gla za­slu­že­na ka­zna.) – grubo se suprotstaviti, drsko zatvrdoglaviti
učkopiljan – lukavac i snalažljivac, prevarant
ûče zvona – zvonjava s crkvenog zvonika
učkur – gatnjak, svitanjak kojim se pritežu gaće oko pojasa
ućerivanje zečje vune ( u guzicu) – ugonjenje straha u protivnika
ućešit(i) se – zadovoljiti se
ućustečit(i) se – napeti se, uzdići se, ukrutiti se
udadbenica –đevojka spremna za udaju, udavača
udariti na obraz –označiti nekoga nepoštenim
udariti nase (Oni se radnici uhvatiše za nos, pa udariše nase, ali Vaso ne šće da blježi. ) – odustati od namjere
udariti se umom po pameti – opovrgnuti namjeru, naknadna odluka
udendečit(i) se (Zeć čučnuo do mene pa se on gazdinski udendečio.) – ukrutiti se, usprvaiti se stojeći na jednom mjestu
u devet jama – ne može se pronaći, dobro sakriveno
udinut(i) – udahnuti
udit(i) – škoditi
udomazetit(i) se – živjeti od ženinog miraza, naseliti tazbinsko imanje
udovat(i) – živjeti kao udovica
udugulj – uzduž
udut – seosko područje, atar
uđeverit(i) – stalno nekoga pratiti, dvojica đeveruju jednoga
ufundat(i) se – toplo se obući
ugaipit(i) se, ugajipit(i) se – iznenada nestati, izgubiti se, otići bez pozdrava
ugar – paljevina
ugarast – crnomanjast
ugaveljat(i) – jedva ući u kuću
ugič – ovan
uglava – dogovor o oganizaciji svadbe
ugojgolit(i) – prepustitiu se uživanju, podati se
ugrantat(i) – nepozvano ući
ugrentat(i) – ući, uskočiti, ugaziti, uči u nešto
ugriješit(i) – izgubiti se, ovca ugriješi kad se udalji od stada
ugrist(i) se – predate se nečemu
ugristi se za jezik – pokajati se zbog izrečene riječi i zaćutati
ugrušata (kosa, brada) – jednačito prosijeđela kosa
ugrušata (Eno sad kroz Ko­na­vle ugru­ša­la se na­ša pre­zi­me­na – i Mi­lja­ni­ći i Ko­pri­vi­ce i Og­nje­no­vi­ći i Mi­lo­vi­ći…) – masovna, česta
uguzičit(i) se – od dugog śednika proširiti zadnjicu
u isti dim – uzvratiti bez okolišenja, istom mjerom
uja (Ako imaš kakve uje u ime toga, onda ti lijepo dreto u Travnik…) – ljutnja zbog ośećanja nepravde
ujdurisat(i) – potpuno opremiti, urediti, nabaviti, doćerati
ujkat(i) – praznoglavo se glaskati
u kamen zatucat(i) – proklinjati bez odmora, prizivati sve svece
ukantarit(i) se – ukočiti se
ukapulat(i) – umaći, spsiti se bježanjem
ukarareno – sve na svom mjestu kako treba, uređeno
ukinut(i) – pasti od umora, uplašiti se
ukletva – izrod, osoba zle subine od rođenja, prokletinja
uklin – prokletstvo
ukokotit(i) se (Tur­či­na pod­u­ze­la žes pa uko­ko­tio u ne­vlje­stu.) – zagledati se, buljiti netremice, blenuti
ukoljica – čovjek koji nikome i ništa ne prašta
ukop – sahrana
ukuvit(i) – uvenuti
ukresalo mu oružje – postigao erekciju i odradio polni snošaj
ukresat(i) dijete – napraviti dijete
ukrkačit(i) – zametnuti preko ramena i ponijeti više nego se ima snage
ukrmit(i) – voditi računa samo o sebi, egoistički uporno ćutati, zaprasiti
u krušcu – debeo, okrugao
ukurčiti se – ukrutiti se od uobraženosti
ukuvljet(i), ukuvit(i) – smršati, onemoćati, uvenuti, oslabiti
ulak – kurir, povjerenik, glasnik
ulište – pčelinja košnica
ultima – naposljetku
ultima, ultina – kraj, svršetak
uljanik – pčelinjak
uljeći – ući
Um – Hum
umaliti – smanjiti, umanjiti
umalovenocrven – ljubičastocrven
umelunit(i) se – prikazati se drkčijim nego što jeste, umiriti se, odglumiti mirnoću
umalušan – ubuđan
umetati se (Da­li ono­me što se ume­će u sud­sko­ga pi­sa­ra ko­ji bi­lje­ži ono što mu re­ku su­di­je.) – glumiti, imitirati, preuzimati tuđu ulogu
uminuti – proći, otići iz vidokruga
umrčiti – zabilježiti
umro bi joj na prag od gladi – kod žene škrtice
unačiniti – dogovoriti
unča – mjera od širine jednog palca
unačinjen – urađen po planu
unaviđet(i) – osumljičiti
unijeti glavu – spasiti se
uobručat(i) – opkoliti
upaćit(i) – urediti, držati čisto
upipalaj – doslovno sve, potpuno
upiždrit(i) – netremice posmatrati, fiksirati pogledom, zagledati se
upret – ognjište, domaćinstvo
ura – vrijeme, sat
urakljit(i) (Svi rade isti posao u zadruzi, pa nemaju oko šta da se nadgornjavaju no urakljili Prodana da se sprdaju.) – uhvatiti u raklje, izdvojiti, naznačiti, stegnuti
urdovit(i) (Jadan ne bio, ne moreš ovoj našoj miliciji ništa prepraviti, a svaki se urdovio jer nema šta da čini.) – ugojiti se, sdebljati se
urijez –pośekotina
urijezan – ljut na nekoga
urisit(i) (Da se jed­na uri­si, ne bi od gre­šni­ka ni­šta osta­lo na ovo­me ni na ono­me svi­je­tu.) – ostvariti, odraditi planirano
urisovat(i) – ucrtati, naslikati
urivak – konop, uže
urjak (Si­ma­na je di­je­te ka­za­la na jed­no­ga ur­ja­ka iz se­la.) – goljo, jadov, siromah
urlača – krmača
urmetin – kukuruz
urodica (Umlje­li su umlje­sto uči­nje­no­ga ži­ta da pod­met­nu ka­kvu kla­ti­nu i uro­di­cu.) – kukolj
urvina – provalija
usamoprdit(i) (Ba­nja­ni bi­ja­hu usa­mo­pr­di­li pod Ta­li­ja­ne bo­lje no da su š nji­ma ujed­no za­vla­da­la oba kra­lja.) – praviti se važan, uobraziti se, zasvojeglaviti
usekat(i) se (Ugrabi prokleti kum Mirsad pa se useka između nas.) – namjerno se nekome nametnuti, nepozvan ući u društvo, smjestiti se u nečije krilo
usekat(i) – ući ili unijeti nešto s naporom i tjeskobom
usekat(i) se (Ma da što reče, ma da me bar pogleda, – no se useka pa mi śede na krilo i sklopi mi obje ruke oko vrata.) – mazno se uz nekoga priviti, naći najpogodniji položaj, lijepo se smjestiti
usiđelica – neudavana đevojka
usirćetit(i) se (On ti se na Vladiku Rada mnogo usirćeti…) – naljutiti se
Uskoci – crnogorsko pleme na prostoru između Morače i Drobnjaka
uskojasit(i) – osiliti
usojit(i) – obdariti, učiniti koga sojem
uskopištit(i) – zainatiti se, tvrdoglavo i prgavo zastupati svoj stav
uskosit(i) se – nervoziti se
uskosu otići (Do­čuj da je Usko­ke uzeo Vlad­ika pod svo­je kri­lo i taj mu glas oti­đi v­o­ma us­ko­su.) – čuti nemilu priču, naljutiti se, poneko kaže uznos
usopćen – umoran
usovan – svadljiv i napasan
usov – lavina
uspertat(i) – radovati se
uspreći – kontrolisati
usrkljaj – gutljaj tečnosti
ustan – vrijedan, ranoranilac, ne ostavlja poslove za śutra
u stepenu – u snazi
ustidna – stidljiva
usrnut(i) – zalajati, navaliti
uspertat(i) – radovati se
uspreći se (Pa ga poduzme muška žes da je ne mogu uspreći.) – uzdržati se, smiriti živce
usticat(i) (Ra­ni­ji igu­ma­ni us­ti­ca­li su Ar­se­ni­je­vu ka­mi­lav­ku i pod njom či­ta­li slu­žbu na Bo­go­ja­vlje­nje…) – stavljati kapu na glavu
ustidna – stidljiva, sramežljiva, čedna
ustobočit(i) se (Dok la­ju dru­gi psi, on se us­to­bo­či kao ga­zda i sa­mo po­ne­kad na­glas zi­jev­ne.) – gledati s visine, uobraženo, prepotentno se uzidići, usturiti se u stolici, praviti se važan
usukanik – mršav, usukan čovjek
usuta zemlja na obraz – pokojniku prilikom sahrane
ûš – vaš
ušavan (Ane­ti je bi­lo za­jad kad je vi­đe­la da Ru­dan ni­je uša­van ni u mu­ške ni u do­ma­ćin­ske po­slo­ve .) – razuman
uščivtat(i) – gicnuti, praviti nogama nemirne pokrete
ušćepat(i) se – uzvrćeti se, uznemiriti se
ušeničiti – glumiti umiljatost
ušikat(i) – uhvatiti pčelinje društvo koje se rojilo i smjestiti ga u košnicu
ušinut(i) (u krsta) – povrijediti kičmu
ušipiti, ušipljeti – onemoćati, izmršaviti, izgubiti prirodnu boju lica
uši pod kiriju – baviti se špijanjem
uškopit(i) – kastrirati
ušmrkljaj – gutljaj pića koji za kavanskim tavulinom očekuju pijanice grebatori
ušodrit(i) – pretvoriti u sitno kamenje, šoder
uštinut – (Božju zeru su visočiji i jatorniji no im ženske, samo nijesu onako uštinuti pro pasa.) – uzak, sužen, tanak
uštrojit(i) – kastrirati
uštva – sitničava osoba
utalumit(i) – smiriti, ukrotiti, pripitomiti, zaćutati, shvatiti
utićit(i) – ukorijeniti se, namnožiti se, imati dobro potomstvo
utontat(i) – uvezati da je teško odvezati, zamrsiti, svezati zarobljenika
utrandat(i) – uprljati
utrešelj – antrešelj, sredina konjskog tovara koji se stavlja na vrh samara
utrkmit(i) (Utrk­mi­smo ih ja i Me­ho da se ne bi­ju…) – umiriti, pomiriti
utrobica – džigerica
utuviti – zapamtiti za sva vremena
utrandat(i) se (Bi­la je od bi­je­lo­ga va­lja­no­ga suk­na,ali se po­ja­du utran­da­la.) – uprljati se
utrobica – utroba, džigerica
utrpunjat(i) (Ja pre­sla­gah na­kve ser­dža­de kad utr­pu­nja u ku­ću ovaj pek­si­jan bož­ji. ) – nepozvan ući u kuću
utuviti (Bio sam dosta utivio, ali davno je to bilo pa sam ojađel…) – zapamtiti, razumjeti, shvatiti, umisliti
utva zalatokrila – divlja patka lijepog perja koja odlično pliva
uvandžat(i) se (Ne mo­ga si­ro­ma da sti­sne pe­tlju, no se uvan­dža pa mu se strâ sci­je­di u ča­ra­pe.) – unerediti se, nemati kontrolu nad prolivom, pustiti izmet u gaće
uvarčit(i) (Kad uvar­čiš ka­ko ti s ne­čim oči za­ma­štra­ka­va…)– shvatiti, naučiti, prepoznati nečiju namjeru, saznati, zapaziti i zapamiti
uvatio Boga za muda – osilio toliko da ne zna kud udara, stida nema, ljude ne poznaje, a boga se ne boji
uvatiti lad poda se – uživati
uvatiti logu – lijepo se namjestiti
uvatiti na pasamac – obrlatiti, potčiniti
uveremit(i) (Uveremio mladi Ljubović od ljubavi i sramote.) – oboljeti
uvirat(i) – uticati
uvisinske – uvis
uvotka – jalova trogodišnja ovca ili koza, dvizica
uvraz – sramota
uvrijet(i) (Da je Ta­na­si­je živ, uvro u de­ve­de­se­tu, ali još vi­di s oči­ma i ču­je na uši.) – gurati na silu, insitirati, ući, navaliti
uvrst(i) – uđenuti, uvući
uvrsti travu – napraviti dijete
uvršat – prepun, pun puncat
uvršatit(i) – napuniti do vrha
uzao, uzo – čvor
uzblešit(i) se ( U toliko dođe Mihailo vas se uzblešio.) – uznemiriti se, uzvrćeti se predośećajući opasnost
uzdan – pouzdan, siguran
uzdrio – zrio
uzdržat(i) jezik za zube – zaćutati
uzgor – uspravno; Prazna vreća uzgor ne stoji (narodna poslovica)
uzgracijat(i) – radovati se, gracijati
uzeti oči u paščeta – pobezobraziti, bezgarnično se nekome ili nečemu sprdati uzmak – povlačenje, predaja
uzigrat(i) – veseliti se, biti opušten, bezbriž
uzneorit(i) se (Uz­ne­o­ri­li se na­kvi bo­le­sni­ci pa gra­ju na one te su ih do­ve­li,) – uznemiriti se, unervoziti se
uzočas – u zao čas, vrijeme kad se dogodila nesreća
izvindat(i) – porasti u visinu
uzvištat(i) – ukiśeliti se, uzljućeti
uzvod – vrsta fine tkanine
uz prkno mu dolina – neka se nosi dođavola
uzvindat(i) – uzrasti
užapit(i) se – uplašiti se, prestraviti se
uždit(i) – zapaliti
užešćen (pas) – krvločan, spreman da napadne nepoznatog gosta
užica – mjera
užimat(i) se (Ni­šta se ne uži­maj pred Igu­ma­na no mu pri­čaj kao pro­sto­me se­lja­ni­nu.) –ustezati se, uzdržavati se, ponašati se stidljivo, dvoumiti se, ustručavati se
užižkat(i) se –ukoliko se ne čuva u odgovarajućim uslovima žito napadne odgovarajući insekt i ono se užiška

V

vabit(i) – dozivati domaću stoku
vacada – zid od fino obrađenog kamena
vadit(i) mast ispod uši – primoravati, iživljavati se u zapovijedanju
vadžola – pasulj
vađevina (Pare im zajmala i davala na kamate, a so i zerzevate na priček i vađevinu.) – veresija
vagan – drvana posuda za skupno ručavanje
vainja – rasa, soj
vajda – fajda, korist, dobit
vakat – vrijeme, doba
vaketan – bolestan, invalidan, hendikepriran
vakmajstor – istaknuti majstor
vakten – stat
vaktile – nekada davno
väla – uvala, ulegnuće između strana
valenca – mana, nedostatak
valetar – gatar, narodni ljekar, travar
valetat(i) – vračati, gatati; žena koja se time bavi je valetara, muškarac valetar
valida – invalidnina
valutica (A Vemija niti kuka kao prije, niti ga gađa valuticama.) –
kamenica
valjalica – stupa za valjanje sukna
valjatan – valjan, vrijedan, dobar
valjenik – onaj koga hvale
vamilja – porodica, familija
vamiljat(i) – formirati porodicu
vancati (Raźangaj vatru pa one puste džigarice navaljuj na žar dok im je vancalo.) – preostati, prejesti se dok ne preostane
vanculet, venculeta – marama ubradača
vandžirat(i) – steći dobro mjesto u društvu, avanzovati, napredovati u službi
vanjela – džemper od grube vune
väo – manji kameniti brijeg
vaosan – bolestan, invalidan, hendikepiran
vapor – brod
varakat(i) se – držati nekoga na oku, mjeriti svoj oprez prema njegovom oprezu
varevina (Ali naučili oni da alaču, koji su ih doveli, da uveče vataju ljude kad oni od umora žvaću i varevinu.) – varenika, mlijeko; žvakati varevuni – biti umoran do iznemoglosti
varopek – žega, velika vrućina
vas – sav
vaspostavit(i) – utvrditi, odrediti
vaša – tanki a dugi komadi slanine
väška – pseto
vatan – teritorija, omeđeni prostor kojim neko upravlja
vatati glavu u šake – nervozno razmišljati, tražiti spasonosno rješenje
vatati skopiju (A po­tlje im va­ta­li sko­pi­ju na raz­li­či­te na­či­ne.) – ucjenjivati
vavijek – odvajkada, oduvijek, uvijek
vavolit(i) – bezubo žvatati
vazbijeli – vascijeli
vazdići se – uobraziti se
vâž – tegla, boca
vëd – star, iznošen, dotrajao
vedenička čova – prvoklasna čoha
vedo – staro, pohabano
vedriola – debela, masna slanina
vegara –čeljade koje prati tuđe poslove, tračara; pseto lutalica
vegat(i) – lajati
vel – veo
Velemlje – Velimlje
velenca – sukneno ćebe tkano na domaćem razboju u dvije pole
velud – somot
veljadina – najbolja runska vuna
veljat(i) se – prstiti se
veljepričit(i) se (Sad su počeli da idu i u Tursku, pa nakvi usamoprdili što su bili u Stambolu, i s time se veljeprče kao da ih je, bogami, zvao sultan na divan.) – nesojski se uzdizati, hvalisati se
Venedik –Venecija, Mleci
vegara – čovjek lošeg karaktera, ogovarač
verđija – dažbina, porez, dacija
vègara – stara kučka, kuja
verem – sičija, ljubomora
veremiti – patiti za nekim ko je odsutan, brinuti, bolovati od kakve duševne bolesti
veretizan (Ve­re­ti­zni su oti­šli Bo­gu na isti­nu.) – slabog zdravlja, sklon bolestima
veridžak, verižak – bakrena brnjica koja se stavlja svinji na njušku da ne bi rovila zemlju
verijade – gvozdene šipke na prozorima
veseli (Ni­je ve­se­li Akim do­če­kao da po­mr­či­na sva­ti sva ne­be­sa.) – uzrečica za nekog od sažanjenja
veselnik – nevoljnik, baksuznik
vesnut(i) se – prepustiti se raspoloženju
vetmat(i) (Ka­me­na im je utje­ha bi­la to što im je pa­me­tar vet­mao o bla­gu.) – nabacivati se pričom
vezitka – igla za vezenje i šivenje fine tkanine
vezir – najviša titula u državnoj hijerarhiji Turske Carevine, ministar, guverner, upravnik vilajeta (pokrajine, provincije)
vezirski rep – sultanovo unapređenje za pašu
vežegrebica (Ona ve­že­gre­bi­ca ne šće ni da me sa­slu­ša, no do­ra­ni kao Vla s ko­ca…) – zagrižljivo i svadljivo čeljade
vicmija – namiguša, lukava koketa
vićara – seoska kuća pod slamom
vidovni – vidljivi
viđelica – lampa na petrolej, svjetiljka
viđeli ih jadi – doživjeli nesreću koja se nije mogla izbježi
viđen (Obučen narod iako nije viđen kao naš…) – prepoznatljiv po ljudskim osobinama, gledan
viđelica – svjetiljka, lampa
vìgānj – glasni plač, lelek
vïganj (Kad ispune šišti kao iz vignja i sve mu se razlivaju brci.) – kovački mijeh
viganjat(i) – glasno plakatiati, zapomagati, kukati, paničiti
vijar – jak vjetar, vihor
vijar ( u guzicu) – strah, bježati glavom bez obzira
vijarac – biljeg s posebnim rasporedom dlake
vijenac na glavi – nose nevjeste
vijes – avet
vilanca (A za­sve pro­čuo se kao šver­cer s ro­bom ko­ju va­ta­ju džan­da­ri i vi­lan­ce.) – finansijska policija
vildžan – fildžan, šoljica za crnu kavu bez drške
vilen – vidovit, vidovnjak
vindat(i) – naglo rasti
vinjaga – nastrešica
viripizd – šunjalo, svaštoviđelko, osoba s niskim pobudama, sitni špijun
vïš (Da viš ljepote božje: meka, bolan, stolica kao stramac…) – vidiš
vîš – oštra trava što raste u kamenijem raśelinama
vitezat(i) – dozivati u pomoć, zapomagati, najlasnije što se može
vitica – zlatna burma, tanki prsten
vitiljat(i) (Kad pre­sta sni­jeg da vi­ti­lja…) – sniježiti krupnim pahuljicama
vitlit(i) – (Ali ne vitle Konavljanke s kim će se povatati kao varoške ćapikure, no rade od ždraka do mraka. ) – osvrtati se, vrćeti se, zavirivati; pratiti tuđa posla
vižita – pośeta, ljekarski pregled
vižitat(i) – pregledati bolesnika, regrutovati
vižle – lovački pas
vižlov – mangupčić spreman za sprdanje
vilen – vilovit, imati nadljudske osobine slične onima koje imaju vile i zmajevi
vitezanje – zapomaganje, pozivanje u pomoć
vitliti – vrćeti se, osvrtati se, pratiti tuđa posla
vižlov – mangupčić, obješenjak
vječita kuća – grob
vlačeg – lanac krupnih debelih karika
Vlah – Srbin
vlas – vlast
vlasac – živac, korijen
vljera – vjera
vodac – voditelj
voda mu otišla na usta – misnulo mu se, uzbudio se od želje
vodci – vodiči
vodijer – futrola za beleđiju kojom se oštri kosa
vojni stan – vojni rok
volat – kameni svod
volovodnica – jurnjava bikova za kravom koja se vodi
volujska žila – kamdžija izrađena od volujskog penisa
völj, volja– list, papir
voma – veoma, mnogo, previše
voma uskosu (I taj mu glas otiđi voma uskosu) – neprijatna vijest kojoj se ne nadaš i koja izaziva ljutnju
vorit(i) – gladovati, preživljavati uz oskudnu hranu
vozdići se – uobraziti se
vozno zumbalo – kondukter
vr – vrh
vradža – gatara
vran – crn, mrk
vranica – kobila tamne boje; ženski polni organ
vranza – sifilis
vranzav (Bio je, kao što znaš kume, kupleraj u Trebinju, što se zvao Kod crvene lampe, ali ja nijesam išao tamo đe se vranzaju ljudi.) – sifilitičan, krastav
vražda (No ne­ka su­de pa­štrov­ske vra­žde i mr­gi­nje.) – svađa
varatiša (Ni platiša ni vratiša) – onaj koji vraća pozajmljeno
vrbopuc – rano proljeće
vrcnut(i) – skrenuti, naglo promijeniti pravac, iznevjeriti
vrčmanice –pleteni di opanka
vrgolit(i) – udvarati se, umiljavati se, ulagivati se, ljeporečiti, obigradati oko nekoga radi kakve lične koristi
vresat(i) – mučki udariti
vrezat(i) – udarati, tući šibom ili štapom
vrnda mu rog – sve mu ide od ruke, u svemu napreduje
vrndat(i) – rasti na zamjerke
vrni đavole repom – iznenadni zaokret
vrlja, vrljan – razroka osoba
vrljav – razrok, razrok
vrndat(i) – brzo i na zamjerke rasti
vrndžat(i) se – kovrdžati se
vrnut(i) – vratiti
vrsnik između noga – muški polni organ
vrsnik, vrsnica – iste godine rođeni, često se misli na genitalije i polne organe
vruće kruške iz pušaka – puščani plotun
vruće zrno za uvo – velika śekirancija; neprijatno podśećanje, kajanje
vruća guka – uvreda, muka; u Crnoj Gori se kaže i “vruć krompir” kao simbol prebacivanja lične odgovornosti na nekoga drugoga
vučac – zatrovana rana od vučjeg zuba
vučarljivo – vrijemme kada mogu nalećeti vuci
vúći – imati određenu nasljednu osobinu, nalikovati na koga pretka
vuk izio magarca – nikakva šteta, zaboravi na sve
vukovi bucaju – vuci rastržu ovce, naćerao se mnogo jači na slabijeg
vurda – životinjske iznutrice
vurdup – velika rupa na dolini ili livadi, provalija, ponor
vušćija – konjsko đubrivo

Z

z (U rat sam bio to­pal z dvi­je ban­de.) – s
zâ (Znao je to Čupor pa je odnio nakvu crkavicu, zâ nešto prodao, zâ uzeo nešto što je žena čuvala za šćersku prćiju.) – zar
zaarlaukat(i) – zagalamiti, zavikati
zaašavat(i) (Ali za ljuc­ki go­vor ni­je za­a­ša­va­la.) – reagovati, obazirati se, primjećivati, obraćati pažnju
zaaušavat(i) – slušati
zabačit(i) – preći u priči s jedne teme na drugu, napraviti digresiju
zabaluši(t) – zabalaviti od mnogo pričanja
zabanit(i) se – ustoličiti se, uživati u vlasti
zabatljalo (Ne­što mu jed­nu pred­nju no­gu ne­kad lo­mi­lo pa do­bro za­ba­tlja­la is­pod ko­lje­na.) – odebljalo povrijeđeno mjesto na tijelu
zabašurivat(i) – kriti
zabavit(i) o jadu – imati mnogo problema
zabečiti – zagledati se
zabit – starješina, pretpostavljeni, komandant, oficir
zablagodarit(i) – zahvaljivati se
zablešen – zanesen, zbunjen, preplašen
zabobrljat(i) – umiješati se u tuđ posao i izazvati podsmjeh i nipodaštavanje okoline; pričati bez veze
zaboljekat(i) (Dok utoliko zaboljeka odža s džamije.) – glasno se javiti
zabrljoštit(i) – ošamariti, udariti po licu
zabubat(i) se – mnogo pričati
zabulat(i) – zapečatiti, zalijepiti
zabuljit(i) (Nešto te dolje vuče a ne znaš u što si se zabuljio!) – zagledati se širom otvorenih očiju
zá­bun(Ali potlje aperacije na neđelju dana bio sam mnogo zábun.) – mršav, slab, nemoćan, bolestan, polusvjestan
zabušit(i) – duge se zadržati da bi izbjegao kakav posao
zacenut(i) se – zasmijati se do suza, izgubiti dah od plača
zaciliktat(i) (Još je kmet stio da zbori, ali ko jadan – zagraja i zacilikta s svake bande.) – smijeh, graja, dovikivanje
zacijepit(i) – odvojiti
zacmolit(i) (Pa mu se zacmolile trepaice jedna uz drugu.) – dobro sastaviti trepavice, zažmuriti
zaćanut(i) – zapahnuti jakim mirisom ili smradom
zaćelepirit(i) (On ti za­će­le­pi­ri vo­lo­ve is­pod jed­no­ga Švor­ca­na.) – oteti i pobjeći, zaplijeniti, prisvojiti, zgrabiti
začečeknut(i) – čvrsto se uhvatiti za nešo, zakačiti se, pritvrditi
začedit(i) – začeti, zatrudljeti
začečeknut(i) (Začečeknula me nogama i sile nema da se kutarišem.) – čvrsto se uhvatiti za nešo, zakačiti se
začepiti kunicu – napraviti kamenu stupicu za kunicu
zadlanit(i) – ošamariti
zaduva – astma
zagalancat(i) kotulu – povući suknju da se vidi zadnjica kao znak potcjenjivanja i uvrede
zagaraste masti – tamnoput
zagarit(i) – počeli da rastu brada i brkovi; zagarila mrka nausnica (brci)
zagavrilit(i) – dati nekome ime Gavrilo
zagelit(i) – zagrliti
zagnjirit(i) se – zagledati se pažljivo
zagondžija – ćovjek uvijek spreman za isprobavanje junaštva i na kavgu
zagrcat(i) (Zagrcao Vaso Savović pa ne da izdušiti.) – zapričati se
zagrentat(i) – zagaziti u dubok snijeg
zagrljapit(i) – zahvatiti
zagrmačit(i) – zgrabiti, gramzivo pružiti ruke za nečim
zagroktat(i) – rafalno zapucati
za­gri­st(i) (političku ja­bu­ku) – izazvati razdor (jabuka je otkad je svijeta predmet sporenja jer svak misli da je on lično zaslužuje),
zaintačit(i) – inistirati na svome stavu, zainatiti se
zaira – hrana
zaiskat(i) – zatražiti
zajad (Zna on, ma mi je za­jad što ne znam ja.) – teško, problematično
zajaglunit(i) – osvježiti se
zajaračit(i) – tvrdoglavo se držati svoga stava, zainatiti se
zajavorila koka – kokodakanjem traži gnijezdo da snese jaje
zajosat(i) – krenuti bez zastajanja; zatalasati, nagrnuti
zajužit(i) (Znao je da ovca ako se ispeče ljeti na suncu, zajuži s proljeća i spasa joj nema.) – razboljeti se; ovce zajuže kad ometiljaju
zakandžan – posvađan
zakanut(i) – pokapati
zakanjivat(i) – davati bolensiku kap po kap tečnosti
zaklat(i) – ujesti, ubosti; ujedi insekta ili gmizavca
zakoljedavit(i) – zakukati, panično zavikati
zakopištit(i) – zainatiti se, čak i na vlastitu štetu
zakovrnut(i) – uvrnuti, zasukati; teško se razboljeti
zakopitit(i) – učvrstiti svoj položaj
zakrcat(i) – krenuti vozom ili autobusom, ukrcati se u prevozno sredstvo
zalamat(i) (Oči­ni­ći su za­la­ma­li Lju­šti­će u što–u sva­što.) – nanositi štetu
zališit(i) – zaštititi, izuzeti, izdvojiti, zamijeniti koga na teškom poslu
zaloga – ugled
založit(i) – staviti zalogaj u usta
zaljuštit(i) – zagrcnuti se od kašlja
zamaći se – objesiti se
zamaknut(i) se – objesiti se, izvršiti samoubistvo vješanjem
zamanice – zaredom, uzastopice
zamašit – veliki, krupan
zamašljen (kupus) – dobro osmočen maslom, jelo oko koga se grabe
zamaštrakat(i) (oči) – prevariti, zamazati oči nekome kao mađioničarskim trikom, vješto obmanuti, dovoditi u zabludu
zametan – zaboravan
zametnut(i) – stavuii tovar na ramena
zametljiv –teško izgovorljiv
zamiritat(i9 – zaslužiti
zamlaćivat(i) – zatucati
zamljedit(i) – dogledati
zamljerit(i) (Dža­mi­ja se i s mo­ra i sa su­va mo­gla iz­da­lje po no­ći no pro­dan za­mlje­ri­ti.) – ugledati, primijetiti, donijeti o nečemu nepovoljan sud, zamjeriti kome
zamozolit(i) – zaćutati
zamrći, zamrknut(i) – ne doći kući na vrijeme, ostati van kuće za vrijeme noći; često domaća stoka zamrkne i ne dođe kući za dana, kad je očekuju
zamrknut(i) – dočekati noć napolju, van kuće, zakasniti
zamrljat(i) – uprljati
zamršaj – narodna sporenja svađe, sudanije
zamučat((i)) (Vo­di­te lu­pe­ža iz mo­je ku­će i ne­ću vi ni­šta na­pla­ti­ti što sam se za­mu­čao s va­ma.) – razgovarati
zamuka – težak rad
zamuzen – nerazuman
zânčica (Spa­se­ni­ja je osta­la na očev upret da po­di­že zan­či­cu kao i sva­ka po­gre­šni­ca.) – kopile, vanbračno dijete; omča
zanovet, zanovijet – listopadno drvo iz porodice lepirnjača (Cyticus); ne prelazi visinu makije
zanudit(i) – ponuditi
zanuđat(i) – nuditi
zanjirit(i) se – zagledati se
zapalaverit(i) – započeti kakav krupan posao, pregnuti
zapapričit(i) – pocrvenjeti kao paprika
za­pa­priti čor­bu – osvetiti se
zapeuznut(i) (Mogao je zapeuznuti i u domu i u toru zato što je bio s ruke begu…) – poboljšati se u imovini, steći bolji imetak
zapirit(i) – snažno baciti
zapišati ( s očima) – pridvorno se uplašiti
zaplamit(i) se – zacrvenjeti se
zapleće – zaštita
zapločak – plitki, otvoreni bazen vode, lokva
zapojit(i) (Niko ga ne sluša, ali ono zapojilo kao jareća guzica i sve ustaje pa jopet śeda.) ?
zaporanj (Ko ni­je imao ja­ke mo­žda­ne za­por­nje da us­preg­ne sa­mo­ga se­be.) – kočnica, samokontrola
zapornik (Bio je tu­tu­ši­ca i za­por­nik…) – odmalena ostao zakržljao, spor, lijen
zapoviđet(i) – narediti
zaprdivat(i) – zanovijetati
za pretek (Bi­lo je špi­ju­na u Ba­nja­ne on­da kao i da­nas za pre­te­ka.) – previše
zaprgnut(i), zaprć(i) (Za­pr­že u mli­je­ko te do­đe po­po­va se­stra i od­ne­se ma­lo­ga Da­ni­la da ga do­ji iz svo­jih pr­si.) – nemati milijeka za dojenje
zapreštavat(i) – zabranjivati
zaptit(i) – zagušiti, zadaviti, otežati disanje zbog prehlade ili astme
zapunula ga zmija – ujela ga zmija
zapustekat(i) – zagalamiti na vuka da se uplaši, viče se “a pus…”
zapustošala (zemlja) – zapuštena, ne obrađena
zarđavit(i) – razboljeti se
zarojit(i) – zabrzati u pričanju
zarok – opklada
zarožit(i) (Ali ako je sa­mo je­dan od kne­že­va za­ro­žio na jed­nu ban­du, ni­je ti taj vi­še śe­dao za ka­me­ni ta­vu­lin.) – tvrdoglavo zastupati jednu stranu
zarsnut(i) (Ako kne­že­vi zars­nu da ne­će srp­ski­jem ro­bljem za­la­ga­ti tur­ske če­lju­sti…) – obećati i tvrdoglavo se držati obećanja, ne popustiti ni za dlaku, zainatiti se
zasakat(i) (Za­sa­ka­la se u me­ku ze­mlju i ne odri­je­ši­la.) – zabiti se, zavući se
zaselica – zaseok
zaskog – sklonište
zasrnut(i) – insistirati, napasti bez razloga
zastiđe – osoba od koje se treba stiđeti
zasuk muški – žilav, mišićav, snažan muškarac
zasukanik – mršav, ispaćen čovjek
zasut(i) – usuti žito u mlinki koš
zašalapit(i) – ošamariti
zašeledat(i) – zateturati se, nesigurno hodati
zaškeljkat(i) – početi posao na tvdom terenu
zašklamitat(i) – (Ne šćah ja ni krenuti u Grčku no mi zašklamitao onaj najmađi zet: te ajde, te nemoj učinjeti kad ja idem da ne odeš…) – dosađivati s besmislenom pričom, insistirati
zašokačit(i) – jako zablatnjaviti
za­štuk­nu­t(i) (Ka­ko mi je za­štuk­nu­lo u kr­sti de­ve­sto če­te­res i še­ste go­di­ne ni­kad me po­tlje ni­je baš sa­svi­jem po­pu­šti­lo.) – bolest kičme, diskus hernija
zaśera – mješavina snijega i vode
zatajit(i) – sakriti
zatićit(i) – ponovo zasaditi
zatisnut(i) – zatvoriti, zaglaviti, utvrditi nešto klinom ili zalijepiti
zatomit(i) – prekinuti, prigušiti
zatop – kavurma, jelo od śeckane iznutrice zatopljeno lojem
zatrljat(i) – imati nemiran san, košmar
zatrtat(i) – zalutati, skrenuti s pravog puta, zabasati
zatrunit(i) – zaturiti se, nestati
zatucat(i) ( u kamen) – proklinjati
zaturiti trag – izgubiti se, kriti se
zaušak – udarac dlanom po vratu, šamar
zauškan – odśečenih vrhova
zaùzēt(i) se – pripremiti se
zavaljenik – ljenjivac, neradnik
zavarča – vradžbina, vračanje
zavinćat(i) se – objesiti se
zavitljalo u glavu – nametnulo se, uvrćelo
zavjetovat(i) se – zakleti se, podnijeti zakletvu
zavljetrit(i) – vijoriti na vjetru
zavojci – krivine, okuke na putu
zavoltat(i) – zatvoriti, dobiti zatvor zbog problema u odragima za varenje
zavošit(i) se – ubraditi se maramom da se samo oči vide
zavratat(i) – izgubiti ravnotežu
zavrndelecat(i) – baciti, zavitiljiti, zavrljačiti
zavrzan – čovjek nezgrapnih manira
zavrtljat(i) – baciti daleko iz ruke
zavrzivat(i) – zavezivati, zakačiti
zazebla guzica – uplašiti se
zazor – stid, sramota
zaždit(i) – zapaliti
zažet – hrabar, neustrašiv
zažimat(i) – zatvarati oči:
zažet(i) – zaspati
zaučat(i) (Željeznica zauča pored Ugrenovine.) – jako se oglasiti
zavaljenik – ljenština, džabaljebaroš
zavinćat(i) se (Ali neđe u rasvit, kad se Stoju prevario san, Sinđa ti se zavinđala. ) – objesiti se
zavitiljivat(i) (u glavu) – umišljati, zanositi se, gajiti nerealne nade
zavoštit(i) – zatvoriti, zakopčati
zavrndelecnut(i) – baciti daleko iz sve snage
zavrst(i) – uhvatiti volove u jaram, početi orati njivu
zavrtljat(i) – ljutito baciti
zavrzan – čovjek neizgrađenih manira
zaždit(i) – zapaliti, zatvoriti oči
zažet(i) – zaspati
zažet – hrabar, neustrašiv; uporan, nepopustljiv
zažeto (Vazda im je po jedno oko zažeto i naduto kao priganica.) – zatvoreno
zažimat(i) – zatvarati oči, zaspivati
zbandat(i) (Bog ga je smeo te mu nije otišlo po pravcu no zbandalo…) – promašiiti, skrenuti (s puta), otići u stranu
zbidžulat(i) (Nekad u mrtvu jesen kad je nakve jade zbidžulao i skunjatorio da mu vamilja ne skaplje do proljeća, glavicu luka i bokun ljeba u torbu, pa sentom glavom u Bosnu.) – pripremiti, sakupiti
zblanut – sluđen, preneražen
zblanjat(i) – uravnjati blanjom
zbljucnut(i) – ogaditi do povraćanja
zboj (Skrka­lo se u zboj oko Ser­da­ra.) – veća grupa ljudi spremna za borbu
zbojevi (ajvana) – buljuci
zborkat(i) – govoriti tiho s prekidima; govorkati, ogovarati, zuckati
zbubat(i) se (Zbu­baj se se­lo, pro­mu­ti ča­kljom kroz vo­du i na­đi top­ca.) – okupiti se radoznalo na brzinu
zbuljukat(i) – okupiti ovce u buljuk
zbuntat(i) – smučiti se, zgaditi se, dobiti nagon na povraćanje
zburlat(i) – sasuti
zdijevat(i) – sadijevati sijeno
zdimit(i) – otići bez zaustavljnja u jednom pravcu c određenim ciljem, pobjeći
zdipit(i) – ukrasti
zdogovor – dogovor
zdražit(i) se – pograbiti se oko nečega, napraviti gužvu, nasrnuti, žestoko napasti
zdrenut(i) – zrenuti
zdrljupat(i) – očerupati, zderati, zguliti, nasilno odnijeti
zdrozdit(i) se – masovno se okupiti
zdrpit(i) – zkupiti se, zgusnuti
zdućit(i) ( Čupor ti ništa ne zbori vamilji no obuj nove opanke pa zdući u Trebinje.) – sprešno otići bez zastajanja, brzo ići
zdumat(i) – smisliti
zdurljiv – svadljiv
zduvač – vještac
zgalancat(i) se – svući se do gole kože
zgivizditi se (Klokoč se zgivizdi pa more durati koliko da je bakren.) – otvrdnuti
zgrcnut(i) – povratiti, pobljuvati, zgaditi
zgranut – lud, nenormalan
zgrežbat(i) se – naborati se, imati bore na licu, smežurati se
zgrežban – naboran
zgnjušit(i) se – umorno prileći, sakriti se u malom prostoru
zgrane, zgranilo – ludilo
zgrstit(i) (Ma prosto mi se zgrstilo i od jada mi udarila bistra voda na usta kad sam vidio…) – zgaditi se do povraćanja
zgudalit(i) – saviti se od teškog rada kao gudalo
zgulit(i) – opljačkati
zgvožđen – tvrd kao gvožđe
zec (u gori) (Tako mi baksuzno čeljade nije kućni prag premicalo. Baksuznija si no zec.) – simbol baksuzluka, nesretnog života
zečina – zečja koža
zečja vuna – veliki strah
zëka – kobila zekaste dlake
zelenaš – pristalica zelenaša, kralja Nikole u egzilu i drugih crnogorskih rodoljuba na Podgoričkoj skupštini 1918. godine; nazvani su zelenaši po zelenom plakatu na kojem su bila imena onih kji su bili za sporazumno i ravnopravno ujedinjenje Crne Gore i Srbije; njihovi ideološki protivnici, koji su izglasali tzv. bezuslovno ujedinjenje Crne Gore sa Srbijom, nazvani su bjelašima
zeman – vrijeme
zemanile – nekad davno
Zemlja mu kosti isturala! – veoma teška narodna kletva: nemao mira ni u grobu
zenđili (Drobnjak) – bogati
zepst(i) – strahovati
zera, zeru – veoma malo, trunčica, sićušni djelić nečega
zeričak – veoma malo
zerzevat(i) – životne namirnice za prodaju, ugavnom se misli na povrće
zevzek – naivna osoba, ograničena, ćaknuta
zgibenije – pogibija
zgnjušit(i) se – umorno prileći
zijan – šteta, gubitak, kvar
zijanćer – štetočina
zijenut(i) – umrijeti, crći
zijeva guzica – nekontrolisana potreba da se nešto dočepa, ugrabi
zijenut(i) – ispustiti dušu, izdahnuti, umrijeti
zindan – tamnica, hladna vlažna prostorija
zinula guzica – lakomcu, naviknutom na džabaluk
zipa – kamen koji se jedva može rukom podići
zivt – zift, duvanska smola veoma crne boje, katran
zlatka – ženski polni organ
zlice i krvavci – borbeni i na plijen spremni ratnici
zlica – zlikovac
zlić (Sa­vić je smi­cao zlić kad se is­ko­vri­je­ži če­lja­de­tu na prs.) – prišt, rana, povreda
zlikat(i) (Zli­ka­la si­ro­ta ona­ko kri­vo­vra­ta ne­ko­li­ka da­na, pa naj­po­tlje oti­šla dok­to­ru…) – pobolijevati
zli put – odlučiti se na nezvjestan korak, krenuti u nepoznato, tražiti spas
Zlo ju­na­ku u bra­stvu ne­ja­ku! – ni dobar junak ne može izvaditi bratsvo ako mu je ono tankolozovićko i malobrojno; junaštvo je odlika pojedinca i njegove odvažnosti, koje lako može okrnjiti njegovo slabo bratstvo i zbog toga stalno mora biti na oprezu
zloživotan – slabe snage
znale ga rane ( u oči) – kletva: desilo mu se zlo
znalo ga ćorilo – kletva: Oslijepio!
znaven – bistar, pametan, promućuran
zoćen – zamašit
zor – sila, snaga, vještina, ponos, žestina; muka, tegoba
zorli (momak) – otmen, viđen, lijep, zgodan
zorlija – ponosit čovjek, za nekog – uobražen, nadmen
zrno mu za uvo – ośeća da ga to peče, progoni, nemirne savjesti
zubun – ženska gornja haljina s kratkim rukavima ili bez rukava, dio crnogorske narodne nošnje
zuckat(i) – pronositi prve neprovjerene vijesti o nečmu
zuka – zujanje, buka
zuknut(i) (Kad ne­što zuk­ne, to na­rod po­tlje ki­ti i na­do­da­va po svo­joj vo­lji.) – pročuti se
zukva – divlja jabuka
zumba – alatka za bušenje kože, probojac
zumbat(i) – bušiti, probijati
zvanica – gost koji se poziva na slavu ili svadbu
zvecat(i) – izvrgavati ruglu, ogovarati, tračati, otvarati afere
zvêk – rđav znak, glas koji se čuje nadaleko, pikantna tema za ogovaranje, afera
zvono kuca u jednu bandu – crkveno zvono oglašava nečiju smrt
z(v)rcalo – ogledalo

Ž

ž (Ä je sva­nu­lo šće­ra­li su go­ve­da ž dža­de i okre­nu­li ih put jed­ne ve­li­ke ce­ro­ve šu­me.) – s
žabar, žabojed – Italijan, navodno zbog toga što Italijani jedu žabe
žalbeni dan – dan sahrane
žalbenik – onaj koji ide na sahranu
žaovica (Šćepan je breknuo Crnogorcima da se nevljesti i njezinoj jenđi ne smije nikakva žaovica nanijeti…) – uvreda, povod za ljutnju
žban – nisko drveno bure za držanje pijaće vode
zburljat(i) (Ujutru zburljaju s drugijem krdima…) – pomiješati
žbir – špijun
zderka (Ama bijaše joj ždreka kao u vapora.) – jak, prodoran glas, grlo
ždit(i) (Ilinku nijesu bile priče no žar ognjeni koji je ždije i sagorijeva.) – uspaljivati, nemati mira zbog śekirancije
ždroknut(i) – popiti naiskap
ždulo – uzan prolaz između brda, klanac, tijesnac
želuda – žir
ženska banica – uzorna, sojli, kakakterna gospođa
ženjenik – momak stasao za ženidbu
ženkuljica – muškarac ženskih osobina
žês(t) – strast, želja, žestina
ževkanje – kevtanje, paśe lajanje, kad se misli na čeljade onda se misli na ogovaranje, psovanje, klevetanje
žežena svila – svila koja se presijava
žgarica – jezgra
žgarnut(i) (Pro­čuo se naj­vi­še što je žgar­nuo ko­mu­ni­ste đe ih naj­vi­se svr­bi.) – uvrijediti, taći u bolno mjesto, provocirati
žgurla, žgurlin – udubljenje u stancu kamenu, pećinica, špilja
židak, žinćel (Bo­lje će te Bo­gu pre­po­ru­či­ti je­dan do­bar ka­lu­đer no sed­mo­ri­ca žit­ki­je po­po­va.) – misli se uglavnom na slab karakter čovjeka, nepouzdana osoba, jadnog izgleda
žijoka – dugačka pritka za pošivanje, pričvrščivanje ražanih snopova na krovu kuće ili štale
žilonja – snažan muškarat
žirit(i) – toviti, gojiti
žitak u čoestvo – slaba karaktera, prevrtljiv, pogan
žitit(i) – jesti žitnu hranu
žitkać – žitko blato
žitnjača – rakija od žita
žito – opšti naziv za sve žitarice koje čovjek uzgaja i koristi za ishranu
živa munja živometna – vrijedno, vatreno čeljade
živina –opšti naziv za gamad, napast, vaši; domaća perad; opšta nehigijena
živ duv (Eto iznijeli smo živ duv, a sto puta smo zakoevitezali.) – spasiti goli život
živo – domaća stoka, mâl
živomrtvice – vrijedno, marljivo, preduzimljivo, brzo koliko se može
žiža – žiška, ugarak sa ognjišta za pripaljivanje cigarete ili lule
živa voda – vrelo, izvor, sopot
žljezdina – žlijezda
žmika (kiša) – kvasi, natapa
žmira – čvarak
žrvnjevi (ženski) – nešto gojazniji i uzdignutiji guzovi od prośečne ženske zadnjice
žućenica – biljka za ishranu
žuđel – neuredan, higijenski zapušten muškarac
žura – zakržljalog rasta, neugledna osoba
žurav – mršav
žvakalica – unižavajući porez koji je raja plaćala turskom napasniku koji troši svoje zube jedući rajin hljeb
žvrknulo mu oko – dopalo mu se, nameračio na nešto, naročito se zainteresovao, kaže se i zapelo mu oko
Božidar Ilijin Miličić

SADRŽAJ

Umjesto predgovora……………………………………………………………………………………
Seoba………………………………………………………………………………………………………..
Strmoglav………………………………………………………………………………………………….
Mačka……………………………………………………………………………………………………….
Tomana……………………………………………………………………………………………………..
Vemija………………………………………………………………………………………………………
Sinđa…………………………………………………………………………………………………………
Baljušići…………………………………………………………………………………………………….
Pustopolje………………………………………………………………………………………………….
Vražji vrti………………………………………………………………………………………………….
Vranja prisoja…………………………………………………………………………………………….
Vučja gradina…………………………………………………………………………………………….
Rudokop……………………………………………………………………………………………………
Povratnik…………………………………………………………………………………………………..
Gizda………………………………………………………………………………………………………..
Pizdoklek…………………………………………………………………………………………………..
Zet…………………………………………………………………………………………………………….
Gnjatilo……………………………………………………………………………………………………..
Sorela………………………………………………………………………………………………………..
Majstor………………………………………………………………………………………………………
Prosidba…………………………………………………………………………………………………….
Ojtren……………………………………………………………………………………………………….
Brojači ajvana…………………………………………………………………………………………….
Božji melaić……………………………………………………………………………………………….
Ćesa…………………………………………………………………………………………………………..
Tetka Nevena………………………………………………………………………………………………
Crnogorci i Đaponezi……………………………………………………………………………………
Suša da nije ni kaćun iz zemlje izbijao……………………………………………………………
Šorka………………………………………………………………………………………………………….
Našljedstvo…………………………………………………………………………………………………
Otrov……………………………………………………………………………………………………………
Svetinja………………………………………………………………………………………………………..
Igrova kupovina…………………………………………………………………………………………….
Kod manastira……………………………………………………………………………………………….
Dizdar i vranac………………………………………………………………………………………………
Ni platiša ni vratiša…………………………………………………………………………………………
Kletva …………………………………………………………………………………………………………
Ortaci………………………………………………………………………………………………………..
Na zli put…………………………………………………………………………………………………..
Napomena…………………………………………………………………………………………………..
Božidar Ilijin Miličić: Rječnik……………………………………………………………………